Sestri Sari i bratu Majklu

Tom Rob Smit

 Sovjetski Savez
Moskva

3.jun 1949.

Za vreme Velikog otadžbinskog rata, srušio je most kod Kalača u odbrani

Staljingrada, minirao fabrike, od kojih su ostajale samo ruševine, i spaljivao
neodbranjive rafinerije, pa su parale nebo stubovima goruće nafte. Žurio je da
uništi sve što bi nastupajući Vermaht mogao rekvirirati. Njegovi sunarodnici
su jecali dok su im rodni gradovi razarani, a on je posmatrao uništenje sa
sumornim zadovoljstvom. Neprijatelj je video pustopoljinu, sprženu zemlju i
dim što se vije ka nebu. On se često dovijao s ma kakvim materijalom koji bi
mu se našao pri ruci - s tenkovskim granatama, staklenim bocama, gorivom
isisanim iz napuštenih, prevrnutih vojnih kamiona - i stekao glas čoveka na
kojeg država može da se osloni. Nikada nije izgubio hladnokrvnost, nikada
nije pogrešio, čak ni kad je radio u najtežim uslovima: u ledenim zimskim
noćima kada je stajao u brzoj reci u vodi do struka, pod neprijateljskom
vatrom. Za čoveka njegovog iskustva i karaktera, današnji zadatak trebalo bi
da bude rutinski. Nema žurbe, meci ne zvižde oko glave. Ali ipak mu ruke,
poznate kao najsigurnije u branši, drhte. Znoj mu curi u oči, on ga otire
krajem košulje. Pozlilo mu je. Oseća se kao početnik - pedesetogodišnji ratni
heroj Jekabs Drozdov prvi put treba da minira crkvu.
Ostalo je da postavi još jedan naboj u deo svetilišta gde se nekada nalazio
oltar. Episkopska stolica, ikone, polijeleji - sve je uklonjeno. Čak je i pozlata
oguljena sa zidova. Crkva je potpuno prazna, ako se izuzme dinamit zakopan
u temelje i privezan za stubove. Opljačkana i poharana, pretvorena je u
ogroman prostor koji uliva strahopoštovanje. Centralna kupola s vitražima na
vrhu toliko je visoka i puna dnevne svetlosti da izgleda kao deo neba.
Zabačene glave i otvorenih usta, Jekabs se divio najvišoj tački na oko pedeset
metara iznad njega. Sunčevi zraci prodirali su kroz visoke prozore i
osvetljavali freske koje će eksploziv uskoro razneti i svesti na sastavne
delove: milione čestica boje. Nedaleko od mesta na kojem je sedeo, svetlost
se prostirala preko glatkog kamenog poda kao da pokušava da dopre do
njega, poput ispruženog zlatnog dlana.
Promrmljao je:
- Bog ne postoji.
Ponovio je, glasnije, a reči su odjeknule pod kupolom.
- Bog ne postoji!
Letnji je dan; naravno da je puno svetlosti. To nije nikakav znak. Ništa
božansko. Previše razmišlja, u tome je nevolja. Čak i ne veruje u Boga.
Pokušao je da se seti brojnih državnih antireligioznih parola.
Religija je pripadala dobu kada je svaki čovek spasavao samo svoju
glavu a Bog je bio spas za sve.
Ova zgrada nije sveta ni blagoslovljena. Ne bi trebalo da vidi u njoj ništa
više od kamena, stakla i drveta. Dimenzije: sto metara dužine i šezdeset
širine. U njoj se ništa ne proizvodi, ne služi nikakvoj opipljivoj svrsi, tek
stara građevina što ju je iz prevaziđenih razloga podiglo društvo koje više ne
postoji.
Jekabs se udobnije namestio i prešao rukom po hladnom kamenom podu,
uglačanom stopalima stotina i hiljada vernika koji su vekovima dolazili na
liturgiju. Zatečen veličinom onoga što če uraditi, počeo je da se guši kao da
mu je nešto stvarno zastalo u grlu. Osećaj je prošao. Umoran je jer je previše
radio - to je sve. U normalnim okolnostima, u rušenju ovakvog obima
pomagao bi mu čitav tim. Ali odlučio je da u ovom slučaju svojim ljudima
dodeli sporednu ulogu. Nema potrebe da deli odgovornost niti da uključuje
kolege. Ne razmišljaju svi trezveno poput njega. Nisu se svi oslobodili
religioznih osećanja. Nije želeo da pored njega rade ljudi sa suprotstavljenim
pobudama.
Pet dana, od svitanja do sumraka, postavljao je naboje - strateški je
rasporedio eksploziv kako bi se zdanje urušilo unutra a kupole uredno
popadale jedna preko druge. Njegov zanat iziskivao je red i preciznost, a on
se ponosio svojom veštinom. Ova građevina predstavlja jedinstven izazov.
Nije reč o moralnom pitanju, već o intelektualnom ispitu. Sa zvonikom i pet
zlatnih kupola, od kojih se najveća oslanja na svetilište visoko osamdeset
metara, današnje kontrolisano, uspešno rušenje predstavljaće prikladnu
završnicu njegove karijere. Obećali su mu rano penzionisanje posle ovoga.
Čak se govorkalo da će dobiti Orden Lenjina, nadoknadu za posao koji niko
drugi nije želeo da obavi.
Odmahnuo je glavom. Ne bi trebalo da je tu. Ne bi trebalo to da radi.
Trebalo je da se pretvara da je bolestan. Trebalo je da natera nekog drugog da
stavi poslednji naboj. Ovo nije posao za heroja. Ali opasnost zbog
izbegavanja posla bila je daleko veća, daleko stvarnija od sujeverne slutnje da
će ga stići prokletstvo zbog tog zadatka. Ima porodicu koju mora da zaštiti -
ženu, kćer - i mnogo ih voli.
Lazar je stajao među svetinom, koja je iz predostrožnosti potisnuta
stotinak metara od Crkve Svete Sofije. Njegova ozbiljnost odudarala je od
uzbuđenja i žagora oko njega. Zaključio je da je to gomila kakva bi došla na
javno pogubljenje, ne zbog principa, već samo radi predstave, samo da bi
negde utrošila vreme. Osećalo se praznično raspoloženje, iz razgovora je
izbijalo iščekivanje. Deca su nestrpljivo čekala da se nešto dogodi i
poskakivala na ramenima očeva. Njima crkva nije dovoljna: mora da se sruši
kako bi se oni zabavili.
U prvom redu iza barikada, na naročito podignutom podijumu, filmska
ekipa postavljala je stative i kamere dok je raspravljala iz kojih uglova je
najbolje snimati rušenje. Posebno su se trudili da uhvate svih pet kupola i
žučno su nagađali hoće li se drveni svodovi rasprsnuti u vazduhu kada budu
udarili jedan u drugi ili tek kada padnu na tlo. Zaključili su da to zavisi od
veštine stručnjaka koji su postavili dinamit.
Lazar se zapitao da li je neko u gužvi tužan. Pogledao je levo-desno,
tražeći istomišljenike - bračni par u daljini, nem, iz lica im iščezla boja; iza
njega starica s rukom u džepu. Nešto krije u njemu, možda krst. Lazar je
želeo da podeli tu gomilu, da razdvoji ožalošćene od veselih učesnika. Hteo
je da stoji pored onih koji shvataju šta će biti uništeno: crkva stara tri stotine
godina. Nazvana i napravljena po uzoru na Crkvu Svete Sofije u Gorkom,
preživela je građanske i svetske ratove. Lazar je s prezirom pročitao članak u
Pravdi u kojem se tvrdilo da je zgrada nestabilna. Takva tvrdnja bila je puki
izgovor, malo lažne logike kako bi čin postao prihvatljiv. Država je naredila
to uništenje i što je još gore, mnogo gore, naredba je doneta uz saglasnost
Pravoslavne crkve. Oba učesnika u zločinu isticala su kako nije reč o
ideološkoj, već o praktičnoj odluci. Nabrojali su niz činilaca koji potkrepljuju
tu tvrdnju. Oštećenje od bombardovanja Luftvafea. Neophodno je složeno
renoviranje unutrašnjosti građevine, što se ne može platiti. Pored toga,
zemljište, u samom srcu grada, potrebno je za značajan građevinski poduhvat.
Svi na vlasti su se složili. Ta crkva, koja nije jedna od najlepših u Moskvi,
mora biti srušena.
Iza tog sramnog dogovora stoji kukavičluk. Pošto su okupile sve crkvene
zajednice koje su podržavale Staljina za vreme rata, crkvene vlasti postale su
instrument države i bile na usluzi Kremlju. Rušenje predstavlja dokaz te
potčinjenosti. Dižu crkvu u vazduh bez ikakvog razloga, osim da bi dokazali
svoju poniznost: čin samosakaćenja, koji potvrđuje da je religija bezopasna,
poslušna i podjarmljena. Više neće biti potrebe da je proganjaju. Lazar je
shvatao politiku žrtve: nije li bolje izgubiti jednu crkvu nego sve? Kao mladić
je viđao kako bogoslovske fakultete pretvaraju u radničke barake, a crkve u
antireligiozne izložbene dvorane. Ikone su korišćene kao drvo za potpalu,
sveštenici zatvarani, mučeni i pogubljeni. Neprekidni progon ili
bespogovorna potčinjenost: takav je bio izbor.
Jekabs je slušao žagor i komešanje dok je okupljena gomila čekala da
predstava počne. Kasni. Dosad je trebalo da završi. Ali već pet minuta se nije
pomerio, zurio je u poslednji naboj i nije radio ništa. Čuo je škripu vrata iza
sebe. Osvrnuo se. Njegov kolega i prijatelj stajao je u dovratku kao da se boji
da uđe. Kada ga je pozvao, glas mu je odjeknuo:
- Jekabse! Šta je bilo?
Odgovorio je:
- Skoro sam završio.
Njegov prijatelj je zastao, pa je blažim glasom primetio:
- Nas dvojica ćemo se napiti večeras da proslavimo tvoje penzionisanje.
Ujutru ćeš imati gadnu glavobolju, ali ćeš se uveče osećati mnogo bolje.
Jekabs se osmehnuo zbog prijateljevog pokušaja da ga uteši. Krivica neće
biti ništa gora od mamurluka. Proći će.
- Još pet minuta.
 Prijatelj ga je ostavio samog.
Klečao je u parodiji molitve, znoj se slivao s njega, prsti postali klizavi.
Obrisao je lice, ali ništa nije postigao jer mu je košulja bila natopljena i više
nije mogla da upija. Završi zadatak! I nikada više neće morati da radi. Sutra
će povesti svoju malu kćer u šetnju pored reke. Prekosutra će joj kupiti nešto
i gledati kako se osmehuje. Do kraja nedelje zaboraviće na ovu crkvu, pet
zlatnih kupola i hladan kameni pod.
Završi zadatak!
Zgrabio je detonator i čučnuo iznad dinamita.
Vitraži izleteše, svi prozori istovremeno se raspršiše, vazduh se ispuni
obojenim krhotinama. Čvrsta struktura zadnjeg zida pretvorila se u vihorni
oblak prašine. Odlomljeno kamenje fijukalo je uvis pa padalo na tlo, odbijalo
se preko trave i letelo ka gomili. Slaba barijera nije pružala nikakvu zaštitu i
odgurnuta je u stranu uz prodoran zvuk. Levo i desno od Lazara, ljudi
popadaše kako su im noge otkazale. Deca na ramenima roditelja hvatala su se
za lice, isečena letećim kamenjem i srčom. Gomila se složno povukla kao da
je jedno biće, jedno jato. Čučali su i krili se jedni iza drugih, plašeći se da će
još krhotina doleteti do njih. Niko nije očekivao da će se nešto dogoditi tako
brzo, mnogi čak nisu ni gledali kud treba. Filmske kamere nisu još bile
postavljene. Nekolicina radnika bila je u dometu eksplozije. Domet je
strahovito potcenjen ili je eksplozija pogrešno proračunata.
Lazaru je zvonilo u ušima dok je zurio u pramenove prašine i čekao da se
slegne. Kada se oblak razišao, u zidu je ugledao rupu dvostruko višu i širu od
čoveka. Kao da je neki div greškom gurnuo vrh čizme kroz crkvu, a onda
pokajnički izvukao stopalo, poštedevši ostatak građevine. Lazar je pogledao
zlatne kupole. Svi oko njega sledili su njegov primer. U glavi im je bilo samo
jedno pitanje: hoće li se srušiti?
Krajičkom oka je video kako filmske ekipe užurbano počinju da snimaju,
brišu prašinu sa objektiva, ostavljaju stative, očajnički pokušavaju da snime
bar neki materijal. Ako propuste rušenje, bez obzira na opravdanje, život će
im biti ugrožen. Uprkos opasnosti, niko nije bežao, svi su ostali prikovani za
mesto tražeći makar i najmanji pokret, naginjanje ili trzaj - drhtaj. Činilo se
da čak i povređeni ćute i iščekuju.
Kupole se nisu srušile, ostale su visoko iznad tričavog komešanja. Iako je
crkva ostala na mestu, mnogi u gomili bili su povređeni, krvarili su, jecali.
Jasno kao da je oblak prekrio nebo, Lazar je osetio promenu u raspoloženju.
Izronile su sumnje. Je li se umešala kakva nezemaljska sila da spreči zločin?
Gledaoci počeše da se razilaze, isprva polako, a onda sve brže, u sve većem
broju. Niko više nije hteo da gleda. Lazar se trudio da potisne smeh. Gomila
se razdvojila, a crkva je preživela! Okrenuo se prema bračnom paru da podeli
ovaj trenutak s njima.
Čovek je stajao toliko blizu njega da su se gotovo doticali. Lazar nije čuo
kada je prišao. Osmehivao se, ali oči su mu bile hladne. Nije nosio uniformu
niti je pokazao isprave. Međutim, nije bilo sumnje da je iz državne
bezbednosti, oficir tajne policije, agent MGB-a 1 - to je bilo jasno ne po
onome što se videlo na njemu, već po onome što je nedostajalo. Svuda okolo
bili su povređeni ljudi. Ali oni tog čoveka nisu zanimali. On je postavljen u
gužvu kako bi motrio šta će ko učiniti. I Lazar je omanuo: bio je tužan kada
je trebalo da bude radostan, a radostan kada je trebalo da bude tužan.
Čovek je progovorio, slabašno se osmehujući, a mrtve oči nisu se
odvajale od Lazara.
- Mali zastoj, nezgoda koja će se lako otkloniti. Trebalo bi da ostaneš:
možda će se danas srušiti. Želiš da ostaneš, zar ne? Hoćeš da vidiš kako se
crkva ruši? Biće prilično zadivljujuće.
- Da.
Obazriv odgovor, ali istinit: želeo je da ostane, ali ne, nije hteo da vidi
kako se crkva ruši, samo to svakako neće reći. Čovek je nastavio:
- Na ovom mestu će napraviti najveći zatvoreni bazen na svetu. Kako bi
naša deca bila zdrava. Zdravlje naše dece je važno. Kako se zoveš?
Tako obično pitanje, koje uliva toliko straha.
- Zovem se Lazar.
- Čime se baviš?
Više nije bilo pretvaranja da je reč o neobaveznom razgovoru - ovo je
otvoreno ispitivanje. Lazar je morao da izabere: pokornost ili proganjanje,
praktičnost ili doslednost. A on je imao mogućnost da bira, za razliku od
mnoge svoje braće, prepoznatljive na prvi pogled. On nije morao priznati da
je sveštenik. Vladimir Lavov, bivši predsedavajući Svetom sinodu, govorio je
da sveštenici ne moraju da se ističu svojim odevanjem i da mogu da odbace
mantije, skrate kosu i bradu i postanu obični smrtnici. Lazar se složio s tim.
Budući da izgleda neupadljivo i da mu je brada potkresana, mogao bi da slaže
agenta. Može da odbaci svoj poziv i da se nada kako će ga laž sačuvati. Radi
u fabrici obuće, ili je stolar - bilo šta osim istine. Agent je čekao.
 Istog dana

Prvih nedelja Anisija nije mnogo razmišljala o tome. Maksim ima samo
dvadeset četiri godine. Diplomirao je na Moskovskoj teološkoi akademiji,
koja je zatvorena 1918. godine i nedavno ponovo otvorena zbog rehabilitacije
religioznih institucija. Starija je od njega šest godina, udata, nedostižna i
stoga primamljiva mladiću koji ima skromno seksualno iskustvo, ako ga
uopšte i ima. Zatvoren i stidljiv, Maksim se nije družio ni sa kim izvan crkve
i imao je malo prijatelja i članova porodice. Možda ih ima van grada. Ništa
čudno što se zaneo. Ona se nije obazirala na njegove čežnjive poglede,
možda su joj čak laskali. Ali nije ga ohrabrivala ni na koji način. On je njeno
ćutanje pogrešno protumačio kao dozvolu da se i dalje udvara. Zbog toga je
sada imao dovoljno samopouzdanja da je uhvati za ruku i kaže:
- Ostavi ga. Živi sa mnom.
Bila je uverena da nikada neće skupiti hrabrost da išta preduzme u vezi sa
svojim dečačkim snom - da njih dvoje zajedno pobegnu. Pogrešila je.
Začudo, izabrao je crkvu njenog muža da pređe granicu od sanjarija do
otvorene ponude: freske apostola, demona, proroka i anđela iz senovitih niša
osuđivale su njihov zabranjen razgovor. Maksim stavlja na kocku sve za šta
se pripremao, izlaže se sigurnoj sramoti i progonstvu iz verske zajednice bez
nade u iskupljenje. Njegova vatrena, iskrena molba bila je toliko neočekivana
i besmislena da je i nehotice reagovala na najgori način. Kratko i iznenađeno
se nasmejala.
Pre nego što je stigao da odgovori, teška hrastova vrata uz tresak se
zatvoriše. Anisija se trgla pa okrenula. Njen muž - Lazar - toliko je brzo išao
ka njima da je jedino mogla da pretpostavi kako je ono što je video pogrešno
shvatio kao dokaz njenog neverstva. Povukla se od Maksima, a taj nagli
pokret samo je naglasio utisak krivice. Ali kada se približio, shvatila je kako
je Lazar, za kojeg je udata deset godina, uzrujan zbog nečeg drugog. Bez
daha ju je uhvatio za ruke, ruke koje je pre samo nekoliko trenutaka držao
Maksim.
 - Izdvojili su me iz gužve. Jedan agent me je ispitivao.
Brzo je govorio, reči su samo kuljale, a njihov značaj potisnuo je
Maksimovu ponudu. Pitala je:
- Je l’ te pratio?
Klimnuo je glavom.
- Sakrio sam se kod Nataše Njurine.
- Šta se dogodilo?
- On je ostao napolju. Morao sam da izađem na zadnja vrata.
- Hoće li uhapsiti i ispitivati Natašu?
Lazar je prineo ruke licu.
- Uspaničio sam se. Nisam znao gde drugde da odem. Nije trebalo da
idem kod nje.
Anisija ga je uhvatila za ramena i prodrmala ga.
- Ako mogu da nas pronađu tek pošto uhapse Natašu, imamo nešto
vremena.
Lazar je odmahnuo glavom.
- Rekao sam mu kako se zovem.
Shvatila je. Nije hteo da laže. Nije hteo da se odrekne svojih principa, ni
zbog nje, ni zbog bilo koga. Principi su važniji od njihovog života. Nije
trebalo da prisustvuje rušenju: upozorila ga je da je to bespotreban rizik.
Svakako će motriti na gomilu, a on će biti sumnjiv posmatrač. Nije se
obazirao na nju, kao i uvek. On je naizgled razmatrao njene savete, ali ih
nikada nije prihvatao. Nije li ga preklinjala da se ne otuđuje od crkvenih
vlasti? Zar su na tako moćnom položaju da mogu sebi dozvoliti da im i
država i crkva budu neprijatelji? Ali njega nije zanimala politika saveza:
samo je hteo da govori što mu je na umu i otvoreno osuđuje novi odnos
između episkopa i političara, čak i ako je zbog toga ostao usamljen.
Tvrdoglav, neposlušan, zahtevao je da ona podrži njegov stav, ali joj nije
dozvoljavao da iznese svoje mišljenje. Divila mu se kao časnom čoveku. Ali
on se njoj nije divio. Imala je samo dvadeset godina kada su se venčali, a on
trideset pet. Ponekad se pitala da li se oženio njome samo zato što status
oženjenog sveštenika po sebi predstavlja reformistički stav. To bi se
poklapalo s njegovim liberalnim filozofskim stavovima. Anisija se odavno
pripremala za trenutak kada bi država mogla da im se umeša u život.
Međutim, sada kada je taj trenutak nastupio, osećala se prevarenom. Ona će
platiti za njegove stavove, stavove na koje nikada nije mogla da utiče niti da
im doprinese.
Lazar spusti ruku Maksimu na rame.
- Bilo bi bolje da se vratiš na bogoslovski fakultet i da nas prijaviš. Nas će
ionako uhapsiti, a potkazivanjem ćeš se udaljiti od nas. Maksime, ti si mlad.
Niko neće loše misliti o tebi što si otišao.
Budući da je potekla od Lazara, ta ponuda je imala skriveno značenje. On
je smatrao da je takvo praktično ponašanje ispod njegovog nivoa i da priliči
drugima, slabijima. Njegova moralna nadmoć je gušila. Umesto da ponudi
Maksimu izlaz, ponuda da pobegne zapravo ga je zarobila. Anisija se
umešala, trudeći se da joj glas ostane srdačan.
- Maksime, moraš da odeš.
Oštro je odgovorio:
- Želim da ostanem.
Njen nedavni smeh kao da ga je omalovažavao, te je bio tvrdoglav i
ogorčen. Ona je nastavila dvosmisleno kako njen muž ne bi ništa primetio.
- Molim te, Maksime, zaboravi na sve što se desilo. Ništa nećeš postići
ako ostaneš.
Maksim je odmahnuo glavom.
- Ja sam odlučio.
Anisija je primetila kako se Lazar osmehnuo. Nije bilo sumnje da mu je
Maksim drag. On ga je uzeo pod svoje okrilje i nije primećivao štićenikovu
zaluđenost njegovom ženom, već samo nedostatke u poznavanju Svetog
pisma i filozofije. Bio je zadovoljan što je Maksim odlučio da ostane,
verujući da to ima veze s njim. Anisija se primače mužu.
- Ne smemo mu dozvoliti da ugrozi svoj život.
- Ne možemo ga primorati da ode.
 - Lazare, ovo nije njegova borba.
A ni njena.
- On ju je učinio svojom. Poštujem to. I ti bi morala to da poštuješ.
- To je besmisleno!
Pošto je oblikovao Maksima po sebi, mučeniku, Lazar je izabrao da
ponizi ženu i da povuče štićenika sa sobom. Uzviknuo je:
- Dosta! Nemamo vremena! Ti želiš da on bude bezbedan. I ja to želim.
Ali ako Maksim hoće da ostane, onda će ostati.
≈
Lazar je požurio prema kamenom oltaru i brzo bacio sve sa njega. U
opasnosti su svi koji imaju veze s njegovom crkvom. Ne može ništa da uradi
za svoju ženu i Maksima; njihove veze njim previše su bliske. Ali njegova
pastva, ljudi koji su mu se poveravali, koji su delili svoje strahove s njim - od
suštinske je važnosti da njihova imena ostanu tajna.
Pošto je oltar ostao prazan, Lazar ga je uhvatio s jedne strane.
- Guraj!
Maksim ništa nije shvatao, ali poslušno je upro u oltar, naprežući se zbog
njegove težine. Gruba kamena osnova zagrebala je kameni pod, polako
skliznula u stranu i otkrila rupu, skrovište napravljeno dvadesetak godina
ranije, tokom najžešćih napada na crkvu. Kamene ploče bile su uklonjene i
ugledali sa pažljivo iskopanu zemlju, drvene podupirače kao zaštitu od
urušavanja, i prostor dubok jedan i širok dva metra. U njemu se nalazio
čelični sanduk. Lazar je posegnuo prema njemu, a Maksim je sledio njegov
primer. Uhvatili su krajeve sanduka i položili ga na pod.
Anisija je podigla poklopac. Maksim je čučnuo pored nje. Nije mogao da
sakrije nevericu u glasu.
- Note?
Sanduk je bio ispunjen ispisanim notnim listovima. Lazar je objasnio:
- Kompozitor je dolazio ovamo na liturgiju, mlad čovek, ne mnogo stariji
od tebe, student Moskovskog konzervatorijuma. Došao je kod nas jedne noći,
preplašen da će ga uhapsiti. Bojeći se da će njegov rad biti uništen, poverio
nam je svoje kompozicije. Mnogi njegovi radovi osuđeni su kao
antisovjetski.
- Zašto?
- Ne znam. Ni on nije znao. Nije imao kome da se obrati, ni porodicu ni
prijatelje kojima je mogao da veruje. I tako je došao kod nas. Pristali smo da
čuvamo njegovo životno delo. Ubrzo posle toga je nestao.
Maksim je pogledao notne listove.
- Muzika... da li je dobra?
- Nismo čuli izvođenje. Ne usuđujemo se da ikome pokažemo ili da
zamolimo nekoga da nam odsvira. Neko bi mogao početi da zapitkuje.
- Nemaš predstavu kako zvuči?
- Ne umem da čitam note. Kao ni moja žena. Ali, Maksime, ne shvataš
suštinu. Moje obećanje da ću pomoći ne zavisi od vrednosti njegovog dela.
- Stavljate živote na kocku? Ako je bezvredno...
Lazar ga je ispravio.
- Ne čuvamo ove note, već njihovo pravo na život.
Anisiju je muževljeva samouverenost razgnevila. Dotični mladi
kompozitor nije došao kod njega, već kod nje. Onda je ona molila Lazara i
ubedila ga da uzme note. Prepričavajući sada tu priču, on je izostavio svoje
sumnje i brige - i sveo njenu ulogu na pasivnu podršku. Zapitala se da li je
uopšte svestan tih promena kojima je uzdigao sopstveni značaj i stavio u
središte sebe.
Lazar je podigao celu zbirku nepovezanih notnih listova, ukupno oko dve
stotine. Tu su bili i dokumenti o crkvenim poslovima i nekoliko originalnih
ikona koje su zamenjene reprodukcijama. Brzo je podelio sadržaj na tri
gomile, trudeći se da cele muzičke kompozicije ostanu zajedno. Plan je bio da
svako prokrijumčari manje-više jednaku količinu. Postojala je izvesna
mogućnost da će note preživeti ako se podele na tri dela. Ali bilo je teško
pronaći tri različita skrovišta, troje ljudi spremnih da život stave na kocku
zbog nota iako nikada nisu upoznali kompozitora ili čuli njegovu muziku.
Lazar je znao da bi mnogi iz njegove parohije pomogli. Ali većina njih
verovatno je pod sumnjom zbog nečega. Za ovaj zadatak im je potrebna
pomoć savršenog Sovjeta, nekoga čiji stan nikada neće pretraživati. Takva
osoba, ako uopšte postoji, nikada im ne bi pomogla. Anisija je ređala
predloge.
- Martemjan Sircov.
- Mnogo priča.
- Artjom Nahajev.
- On će pristati i uzeti papire, a onda će se uspaničiti, izgubiti hrabrost i
spaliti ih.
- Njura Dmitrijeva.
- Pristaće, ali će nas mrzeti što smo je zamolili. Neće moći ni da spava ni
da jede.
Na kraju su se složili samo za dva imena. Lazar je odlučio da jedan deo
nota sakrije u crkvi zajedno s većim ikonama. Vratio ih je u sanduk i gurnuo
oltar na mesto. Budući da će verovatno njega pratiti, Anisija i Maksim trebalo
bi da odnesu svoje svežnjeve nota na dve adrese. Izaći će odvojeno. Anisija je
bila spremna.
- Ja ću poći prva.
Maksim je odmahnuo glavom.
- Ne. Ja ću.
Naslutila je zašto je to ponudio: ako on uspe da pobegne, postoji
mogućnost da će i ona moći.
Otključali su glavna vrata i podigli tešku drvenu gredu. Anisija je osetila
kako Maksim okleva, nesumnjivo uplašen, tek sada shvativši u kakvu je
opasnost upao. Lazar se rukovao s njim. Maksim ju je pogledao preko
ramena njenog muža. Kada se oprostio s Lazarom, zakoračio je prema njoj.
Zagrlila ga je, a onda gledala kako nestaje u noći.
Lazar je zatvorio vrata, zaključao ih i ponovio plan.
- Čekaćemo deset minuta.
Čekala je u prednjem delu crkve. Muž joj se pridružio. Na njeno
iznenađenje, umesto da se moli, uhvatio ju je za ruku.
 Prošlo je deset minuta. Prišli su vratima. Lazar je podigao gredu. Papiri su
se nalazili u torbi prebačenoj preko njenog ramena. Anisija je izašla. Već su
se pozdravili. Okrenula se i bez reči posmatrala kako Lazar zatvara vrata za
njom. Čula je kako je spustio gredu na mesto. Uputila se prema ulici,
gledajući ima li glava na prozorima, pokreta u senkama. Odjednom je nečija
ruka uhvati za zglavak. Uplašeno se okrenula.
- Maksime?
Šta on radi tu? Gde su note koje je nosio? Iza crkve se čuo glas, grub i
nestrpljiv:
- Lave?
Anisija ugleda čoveka odevenog u tamnu uniformu agenta MGB-a. Iza
njega je bilo još ljudi, skupljali su se poput bubašvaba. Pitanja joj iščileše jer
se usredsredila na izgovoreno ime: Lav. Ta jedna reč odmotala je klupko laži.
Zato nije imao porodicu i prijatelje u gradu, zbog toga je bio tako ćutljiv na
časovima s Lazarom, nije ništa znao o Svetom pismu i filozofiji. Radi toga je
hteo prvi da napusti crkvu - ne da je zaštiti, već da upozori one koji su motrili
na njih kako bi ih uhapsili. On je „čekista", 2 oficir tajne policije. Prevario je i
nju i njenog muža. Uvukao se u njihov život kako bi skupio što više
obaveštenja, ne samo o njima već i o ljudima koji su delili njihovo mišljenje,
kako bi zadao udarac preostalim zagovornicima otpora unutar crkve.
Je li pokušao da je zavede po naređenju svojih pretpostavljenih? Jesu li je
videli kao slabu i lakovernu pa naložili ovom markantnom oficiru da postane
osoba - Maksim - koja će manipulisati njome?
Tiho joj se obratio, prisno, kao da se među njima ništa nije promenilo:
- Anisija, daću ti još jednu priliku, Pođi sa mnom. Preduzeo sam mere. Ti
ih ne zanimaš. Oni hoće Lazara.
Zvuk njegovog glasa, nežnog i zabrinutog, bio joj je odvratan. Ranija
ponuda da pođe s njim nije bila naivna sanjarija. To je bio proračun jednog
agenta. Nastavio je:
- Prihvati savet koji si meni dala i prijavi Lazara. Mogu da lažem za tebe.
Mogu te zaštititi. Oni žele njega. Ništa nećeš postići time što ćeš mu ostati
verna.
Lavu je isticalo vreme. Anisija mora shvatiti da joj je on jedina nada da
preživi, šta god mislila o njemu. Ništa neće dobiti ako se bude držala svojih
načela. Prilazio im je njegov pretpostavljeni oficir, Nikolaj Borisov. Star
četrdeset godina, građen kao dizač tegova, još uvek jak ali već pomalo mlitav
zbog previše alkohola.
- Da li sarađuje?
Lav je pružio ruku dok ju je pogledom molio da mu da torbu.
- Molim te.
U odgovor je povikala što je glasnije mogla:
- Lazare!
Nikolaj joj je prišao i ošamario je nadlanicom. Doviknuo je svojim
ljudima:
- Napred!
Oni navališe da sekirama razvaljuju crkvene dveri.
Lav je video mržnju na Anisijinom licu. Nikolaj joj je oduzeo torbu.
- Pokušao je da te spase, kučko nezahvalna.
Ona se nagnula i prošaputala Lavu na uvo:
- Iskreno si verovao da bih mogla da te zavolim. Je li?
Oficiri su je uhvatili za ruke. Povukli su je unazad, ali ona se osmehnula.
Bio je to zloban osmeh:
- Niko te nikada neće voleti. Niko!
Lav joj je okrenuo leđa, očajnički želeći da je što pre odvedu. Nikolaj mu
spusti ruku na rame da ga uteši.
- Ionako bi bilo teško objasniti da ona nije izdajica. Mnogo je bolje
ovako. Bolje za tebe. Ima drugih žena, Lave. Uvek ima drugih.
Lav je obavio svoje prvo hapšenje.
Anisija nije u pravu. On je već voljen - država ga voli. On ne želi ljubav
izdajnice; to uopšte nije ljubav. Prevara, izdaja - to su oružja oficira. On ima
zakonsko pravo na njih. Njegova zemlja zavisi od izdaja. Bio je vojnik pre
nego što je postao agent MGB-a i uverio se da je surovost bila neophodna da
se porazi fašizam. Čak i najveće strahote mogu se opravdati višim ciljem
kojem služe.
Ušao je u crkvu. Umesto da pokuša da pobegne, Lazar je klečao ispred
oltara, molio se i čekao svoju sudbinu. Kada je ugledao Lava, njegov ponosit
prkos se istopio. U tom trenutku spoznaje, izgledalo je kao da je ostario
nekoliko godina.
- Maksime?
Prvi put otkako su se upoznali, očekivao je odgovore od svog štićenika.
- Zovem se Lav Stepanovič Demidov.
Lazar je ćutao nekoliko trenutaka. Najzad je rekao:
- Preporučio te je patrijarh...
- Patrijarh Krasikov je dobar građanin.
Lazar zavrte glavom, odbijajući da poveruje u to. Patrijarli je doušnik.
Njegov štićenik je uhoda koga mu je poslao najviši crkveni autoritet. On je
žrtvovan državi isto kao i Crkva Svete Sofije. On je budala, upozoravao je
druge da budu obazrivi, propovedao je oprez dok je pored njega stajao oficir
MGB-a i hvatao beleške.
Nikolaj je istupio.
- Gde su preostali papiri?
Lav je pokazao na oltar.
- Ispod.
Trojica agenata gurnula su ga u stranu i otkrila sanduk. Nikolaj je pitao:
- Je li ti rekao još neka imena?
Lav je odgovorio:
- Martemjan Sircov. Artjom Nahajev. Njura Dmitrijeva. Mojsej Semaško.
Video je Lazarovo lice: zaprepašćenje se pretvorilo u gnušanje. Lav mu
priđe:
- Gledaj u pod!
Lazar se nije ni pomakao. Lav mu gurnu lice nadole.
 - Gledaj u pod!
Lazar je ponovo podigao glavu. Ovog puta, Lav ga je udario. Polako,
raspukle usne s koje je kapala krv, Lazar je podigao glavu i pogledao ga.
Gnušanje je bilo pomešano s prkosom. Kao da su mu Lazareve oči postavile
pitanje, Lav je odgovorio:
- Ja sam dobar čovek.
Držeći svog mentora za kosu, Lav ga je udarao i udarao, kao mehanički
vojnik na navijanje. Ponavljao je isti pokret sve dok ga zglobovi nisu
zaboleli, ruke utrnule a jedna strana Lazarevog lica postala mekana. Kada je
konačno prestao i pustio ga, Lazar se srušio na pod a iz usta mu je pokuljala
krv, nalik oblačiću u stripovima.
Dok su gledali kako iznose Lazara, i krvav trag od oltara do vrata, Nikolaj
obgrli Lava oko ramena pa pripali cigaretu.
- Državi su potrebni ljudi kao što si ti.
Utrnuo, Lav je obrisao krv o pantalone i rekao:
- Pre nego što odemo, voleo bih brzo da pretražim crkvu.
Nikolaj prihvati taj predlog zdravo za gotovo.
- Perfekcionista, to je dobro. Ali požuri. Večeras ćemo se napiti. Nisi
ništa pio dva meseca! Živeo si kao monah!
Nikolaj se nasmejao svojoj šali i potapšao Lava po leđima pre nego što je
izašao. Kada je ostao sam, Lav je prišao pomerenom kamenom oltaru i
zagledao se u rupu. Jedan list papira zaglavio se između ivice sanduka i
zemljanog zida. Posegnuo je za njim i podigao ga. Bio je to notni list. Prešao
je pogledom preko nota. Odlučivši da je bolje da ne zna šta je izgubljeno,
podigao je list iznad plamena sveće i gledao kako postaje crn.
SEDAM GODINA KASNIJE
 Moskva

12. mart 1956.

Upravnik male fakultetske štamparije Suren Moskvin postao je poznat po

tome što pravi udžbenike najgoreg kvaliteta. Koristio je najtanji papir i boje
koje se razlivaju, a hrbati su bili tako zalepljeni da bi papiri počeli da se
odvajaju samo nekoliko sati posle otvaranja knjige. Nije on bio lenj ili
nestručan. Daleko od toga. Počinjao je da radi rano ujutru i završavao kasno
noću. Knjige su bile tako loše zbog sirovina koje dodeljuje država. Iako se
sadržaj faukultetskih izdanja pažljivo nadgledao, ona nisu bila prioritet za
dodelu sredstava. Zarobljen u sistemu ispunjavanja norme, Suren je bio
primoran da proizvodi najveću moguću količinu knjiga na papiru najlošijeg
kvaliteta za najkraće moguće vreme. Jednačina se nije menjala i on joj je bio
prepušten na milost i nemilost, iako se neprestano stideo što mu je ugled pao
tako nisko. Kružile su doskočice - prstiju umrljanih bojom, učenici i profesori
šalili su se kako Moskvinove knjige uvek ostaju s njima. Izvrgnut ruglu, s
mukom je ujutru ustajao iz kreveta. Jeo je neredovno. Preko dana je pio, a
boce je skrivao u fiokama i iza polica s knjigama. S pedeset pet godina,
otkrio je nešto novo o sebi: nije mogao da podnese javno poniženje.
Dok je zurio u linotipe i prepuštao se mračnim mislima o svojim
neuspesima, ugledao je mladića kako stoji na vratima. Suren je zauzeo
odbrambeni stav kada mu se obratio:
- Da? Šta je? Otkud si se tu stvorio, tako nenajavljen?
Mladić je istupio. Bio je odeven u uobičajenu studentsku odeću, dugačak
kaput, oko vrata jeftin crni šal. U ispruženoj ruci držao je knjigu. Suren mu ju
je istrgao, spreman na nove žalbe. Pogledao je koricu: Lenjinova Država i
revolucija. Koliko prošle nedelje odštampali su novo izdanje, koje je
otpremljeno pre dan-dva, i čini se da je ovaj momak prvi koji je primetio da
nešto ne valja. Greška u nečijem tekstu je ozbiljna stvar: za vreme
Staljinovog režima takva omaška bila je dovoljna za hapšenje. Student se
nagnuo napred i otvorio knjigu pa okrenuo stranu na početku. Na prvoj strani
nalazila se crno-bela fotografija. Student je primetio:
- Dole piše da je to Lenjinova fotografija, ali... kao što možeš da vidiš...
Na fotografiji se nalazio čovek koji ni najmanje nije ličio na Lenjina,
čovek koji je stajao uza zid, bleštavobeli zid. Kosa mu je bila raščupana.
Pogled unezveren.
Suren je zatvorio knjigu i okrenuo se prema studentu:
- Misliš da bih odštampao hiljadu primeraka ove knjige s pogrešnom
fotografijom? Ko si ti? Kako se zoveš? Zašto to radiš? Za moje probleme kriv
je loš materijal, a ne nemar!
Kada je odgurnuo momka i ubo ga knjigom u grudi, olabavio se šal oko
mladićevog vrata i otkrio deo tetovaže. Suren je zastao kada ju je video.
Tetovaža je potpuno odudarala od uobičajenog studentskog izgleda. Samo bi
вoры 3 pravi zločinci, tako obeležili svoje telo.
Snaga Surenovog gneva je iščilela, i mladić je iskoristio njegovo
oklevanje i brzo izašao. Suren je malodušno pošao za njim, još držeći knjigu,
i gledao kako tajanstvena prilika nestaje u noći. Uznemiren, zatvorio je i
zaključao vrata. Nešto ga je mučilo: ona fotografija. Izvadio je naočare,
otvorio knjigu i pomnije se zagledao u lice: te preplašene oči. Kao avetinjski
brod kad se polako pomalja iz guste magle, čovek je poprimio identitet.
Njegovo lice bilo mu je poznato. Kosa mu je raščupana, a pogled unezveren
zato što je izvučen iz kreveta i uhapšen. Suren je prepoznao fotografiju jer ju
je on napravio.
Suren nije oduvek vodio štampariju. Pre toga je radio za MGB. Verno je
služio dvadeset godina. Radio je u tajnoj policiji znatno duže od mnogih koji
su mu bili pretpostavljeni. Obavljao je više prostih zadataka - čistio ćelije i
fotografisao zatvorenike. Taj nizak položaj predstavljao je prednost, a on je
bio dovoljno iskusan da ne traži dodatne odgovornosti i ne bude primećen,
čime je izbegao povremene čistke gornjih ešalona. Od njega su tražili teške
stvari. Nepokolebljivo je obavljao svoju dužnost. Tada je bio čovek kojeg su
se plašili. Niko se nije šalio na njegov račun. Ne bi se usudili. Morao je da se
penzioniše zbog narušenog zdravlja. Iako dobro nagrađen, da bi mogao voditi
lagodan život, otkrio je da ne podnosi besposlenost. Kada bi ležao u krevetu,
bez obaveza, um mu je lutao, vraćao se u prošlost i prisećao lica kao što je
ovo koje se našlo u knjizi. Rešenje je bilo da ostane uposlen, da ima obaveze
i sastanke. Bilo mu je potrebno nešto da ga okupira. Nije želeo da se priseća.
Zatvorio je knjigu i stavio je u džep. Zašto se to dešava danas? Ne može
biti reč o pukoj slučajnosti. Uprkos njegovom neuspehu da napravi iole
kvalitetnu knjigu ili časopis, neočekivano je dobio zadatak da štampa važan
državni proglas. Nije mu rečeno o čemu je reč, ali važnost zadatka
podrazumevala je sredstva visokog kvaliteta - dobar papir i boje. Konačno
mu se pruža mogućnost da stvori nešto čime će se ponositi. Večeras bi
trebalo da mu dostave proglas. A neko ko ima nešto protiv njega pokušava da
ga potkopa baš u trenutku kada sudbina treba da mu se preokrene.
Izašao je iz štamparije i požurio u kancelariju, zagladivši retku sedu kosu
u stranu. Nosio je svoje najbolje odelo - imao je samo dva, jedno za svaki
dan, drugo za posebne prilike. Ovo je posebna prilika. Danas mu nije bilo
teško da ustane iz kreveta. Probudio se pre svoje žene. Pevušio je dok se
brijao. Pojeo je ceo doručak, prvi put za nekoliko nedelja. Rano je stigao u
štampariju, uzeo bocu votke iz fioke i izručio je u lavabo pa prionuo na
čišćenje, pranje i brisanje prašine - i na skidanje masnih mrlja s linotipa.
Posetili su ga sinovi, obojica studenti univerziteta, i promena ih je zadivila.
Suren ih je podsetio da je stvar principa održavati radno mesto besprekornim.
Na radnom mestu ljudi stiču identitet i svest o sebi. Poljubili su ga pre nego
što su otišli i poželeli mu sreću s tajanstvenom novom porudžbinom.
Konačno, posle mnogo godina tajnovitosti i nedavnih godina neuspeha, imaju
razlog da budu ponosni na njega.
Pogledao je na sat. Sedam. Doći će svakog trenutka. Trebalo bi da
zaboravi na neznanca i fotografiju, to nije važno. Ne može dozvoliti da mu to
odvraća pažnju. Odjednom je poželeo da nije bacio votku. Piće bi ga smirilo.
Ali osetili bi alkohol u njegovom dahu. Bolje je da ne pije, bolje je da bude
nervozan - to pokazuje da ozbiljno shvata posao. Suren je posegnuo za
flašom kvasa, prevrelog napitka od ražanog slada: moraće da posluži.
U žurbi, spetljan zbog nedostatka alkohola, prevrnuo je matricu sa
slovnim odlivcima. Matrica je pala sa stola, a odlivci se rasuli po kamenom
podu.
Klang klang.
 Ukočio se. Više nije bio u svojoj kancelariji, već u uzanom hodniku.
Cigla s jedne strane, a niz čeličnih vrata s druge. Sećao se tog mesta: zatvor
Orel u kojem je bio stražar kada je izbio Veliki otadžbinski rat. Prinuđeni na
povlačenje pred nemačkom vojskom koja je brzo napredovala, iz uprave
zatvora stražarima su naredili da likvidiraju zatvorenike kako nacističkim
osvajačima ne bi ostavili moguće regrute. Mitraljezi štuka i oklopnih jedinica
tukli su zgrade, a oni su se suočili s logistički teškim pitanjem kako za samo
nekoliko minuta pogubiti stotine političkih zatvorenika u dvadeset ćelija.
Nisu imali vremena za metke ili omče. Njegova zamisao je bila da koriste
granate, po dve za svaku ćeliju. Otišao je do kraja hodnika, povukao malu
čeličnu rešetku na vratima i ubacio ih unutra. Klang, klang - zvuk granata što
padaju na betonski pod. Zatvorio je rešetku kako ne bi mogli da ih izbace,
požurio natrag niz hodnik da pobegne od praska, zamišljajući kako nespretno
pokušavaju da uhvate granate, kako im prljavi prsti klize, kako se upinju da
ih izbace kroz prozorčiće s rešetkama.
Suren je čvrsto pritisnuo uši rukama kao da će time zaustaviti sećanje. Ali
zvuk se i dalje čuo, postajao sve glasniji, granate na betonskom podu, jedna
ćelija za drugom.
Klang! Klang! Klang! Klang!
Uzviknuo je:
- Dosta!
Sklonio je ruke s ušiju i shvatio da neko kuca na vrata.
 13. mart

Žrtvi je vrat prerezan nizom dubokih, nazubljenih rezova. Nije bilo

povreda iznad niti ispod onoga što je ostalo od čovekovog vrata, što je
ostavljalo utisak o izmešanoj mahnitosti i kontroli. S obzirom na surovost
napada, samo je mala količina krvi potekla levo i desno od rezova i napravila
baricu u obliku novoizraslih anđeoskih krila. Činilo se da je ubica oborio
žrtvu na pod, prikovao je i sekao još dugo pošto je Suren Moskvin - star
pedeset pet godina, upravnik male fakultetske štamparije - umro.
Telo su rano jutros pronašli njegovi sinovi Vsevolod i Avksentij. Došli su
u štampariju, zabrinuti što im se otac nije vratio kući. Van sebe, pozvali su
miliciju, koja je zatekla ispreturanu kancelariju: fioke izvučene iz radnog
stola, obijene ormariće s fasciklama. Zaključili su da je reč o nespretnoj
pljački. Tek kasno posle podne, približno sedam sati posle prvobitnog
otkrića, milicija je konačno pozvala Odeljenje za ubistva, na čijem čelu se
nalazio bivši agent MGB-a Lav Stepanovič Demidov.
Lav je navikao na takva kašnjenja. On je osnovao Odeljenje za ubistva
pre tri godine, zahvaljujući uticaju koji je stekao kada je rešio ubistva više od
četrdeset četvoro dece. Odnosi između odeljenja i redovne milicije bili su
napeti od samog nastanka. Saradnja je bila nepouzdana. Mnogi pripadnici
milicije i MGB-a smatrali su da samo postojanje tog odeljenja nagoveštava
nedopustivu kritiku njihovog posla, kao i same države. Iskreno govoreći, bili
su u pravu. Lavov motiv za osnivanje odeljenja bio je reakcija na ono što je
radio kao agent. Uhapsio je mnogo civila na prethodnom radnom mestu, a
hapšenja je obavio samo na osnovu otkucanih spiskova imena koje su mu
nadređeni prosledili. Nasuprot tome, Odeljenje za ubistva tražilo je istinu
zasnovanu na dokazima, umesto političke istine.
Lavov zadatak bio je da činjenice svakog slučaja izloži svojim
nadređenima. Od njih je zavisilo šta će uraditi s istinom. Lav se nadao da će
jednog dana uravnotežiti svoj bilans hapšenja, kako bi krivi postali brojniji od
nedužnih. Čak i po opreznoj proceni, biće mu potrebno mnogo vremena.
Zbog slobode koju je Odeljenje za ubistva uživalo, njegov rad ima
najveći stepen poverljivosti. Oni podnose izveštaje direktno vrhovnim
pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova i deluju kao tajni pododsek
Glavnog odeljenja za kriminalne istrage. Stanovništvo još mora da veruje u
napredak društva. Smanjenje stope kriminala predstavlja načelo tog
verovanja. Činjenice koje to dovode u pitanje odstranjuju se iz nacionalne
svesti. Nijedan građanin ne može da pozove Odeljenje za ubistva, zato što
niko ne zna da ono postoji. Zbog toga Lav nije mogao da traži podatke
posredstvom javnih glasila niti da pozove svedoke da se jave, zato što bi
takvi postupci bili isto što i propaganda o postojanju zločina. Sloboda koja
mu je dodeljena je naročita i Lav je, pošto je učinio sve što je mogao da
ostavi iza sebe svoj raniji posao u tajnoj policiji, otkrio kako upravlja potpuno
drugačijom vrstom policijskog odreda.
Nezadovoljan objašnjenjem o prvim nalazima Moskvinove smrti, Lav je
posmatrao mesto zločina. Pogled mu je privukla stolica. Neupadljivo je bila
postavljena ispred radnog stola, ali se sedište nalazilo pod neznatnim uglom.
Prišao joj je, čučnuo i prešao prstom preko tanke naprsline na jednoj drvenoj
nozi. Obazrivo je pritisnuo naslon i noga je odmah popustila. Stolica je bila
slomljena. Srušila bi se da je neko seo na nju. Ali stavljena je ispred stola kao
da je upotrebljiva.
Ponovo posvetivši pažnju telu, podigao je ruke žrtve. Nije bilo posekotina
ni ogrebotina - nikakvog znaka samoodbrane. Lav je kleknuo kako bi bolje
pogledao vrat žrtve. Gotovo da nije ostalo nimalo kože, osim ispod potiljka,
na onom delu vrata koji je izbegao višestruke rezove zato što je bio okrenut
ka podu. Lav je izvukao nož, podvukao ga ispod vrata žrtve, podigao oštricu i
proučio komadić neiskasapljene kože. Na njemu se videla masnica. Izvukao
je nož kako bi koža pala natrag na mesto i spremao se da ustane kada mu je
pogled privukao džep pokojnikovog odela. Posegnuo je unutra i izvadio
tanku knjigu - Lenjinovu Državu i revoluciju. Čak i pre nego što ju je otvorio,
video je nešto neobično u načinu povezivanja: jedna strana bila je zalepljena.
Okrenuo je tu stranu i ugledao fotografiju raščupanog čoveka. Iako Lav nije
imao predstavu ko je on, prepoznao je vrstu fotografije – bleštavo belu
pozadinu, neusredsređen pogled osumnjičenog. Bila je to fotografija
uhapšenika.
Zbunjen tom krupnom nepravilnošću, Lav je ustao. Timur Nesterov ušao
je u prostoriju i pogledao knjigu.
 - Nešto važno?
- Nisam siguran.
Timur je Lavov najbliži kolega i prijatelj. Njihovo prijateljstvo bilo je
suzdržano. Nisu zajedno pili, šalili se niti pričali - osim o poslu; bilo je to
partnerstvo obeleženo dugim tišinama. Zajedljivci su imali razloga da
sumnjaju kako im je odnos ispunjen ogorčenošću. Iako gotovo deset godina
mlađi, Lav je sada bio Timurov pretpostavljeni, mada je ranije bilo obrnuto, i
zbog toga ga je uvek zvanično oslovljavao kao generala Nesterova.
Očigledno je Lav imao više koristi od njihovog zajednickog uspeha. Ljudi su
nagoveštavali da je on profiter, individualista koji misli samo na karijeru. Ali
Timur nije pokazivao zavist. Rang je bio slučajan. Ponosio se svojim poslom.
Njegova porodica bila je obezbeđena. Nakon što je čamio na spiskovima
čekanja, preseljenjem u Moskvu konačno je dobio moderan stan s tekućom
toplom vodom i strujom dvadeset i četiri sata dnevno. Kako god njihov odnos
spolja delovao, njihovo međusobno poverenje bilo je toliko da su mogli jedan
drugome poveriti život.
Timur je pokazao prema glavnom delu štamparije u kojem su stajali
linotipi - divovski mehanički insekti.
- Stigli su sinovi.
- Uvedi ih.
- Iako je telo njihovog oca u prostoriji?
- Da.
Milicija je poslala Surenove sinove kući pre nego što je Lav dobio priliku
da ih ispita. Izviniće im se što će ponovo morati da vide očevo telo, ali nije
nameravao da veruje posrednim podacima koje mu je milicija prosledila.
Pošto su pozvani, Vsevolod i Avksentij - obojica u ranim dvadesetim -
pojavili su se na vratima. Stajali su jedan pored drugog. Lav se predstavio:
- Ja sam oficir Lav Demidov. Shvatam da vam je ovo teško.
Nijedan nije pogledao očevo telo, već su posmatrali Lava. Stariji sin,
Vsevolod, rekao je:
- Odgovorili smo milicajcima na pitanja.
 - Moja pitanja neće dugo trajati. Da li ova prostorija izgleda isto kao što
ste je jutros zatekli?
- Da, ista je.
Samo je Vsevolod govorio. Avksentij je ćutao i povremeno podizao
pogled. Lav je nastavio:
- Da li je ova stolica stajala za stolom? Možda je bila srušena, moguće u
borbi?
- U borbi?
- Između vašeg oca i ubice.
Tišina. Lav nije odustajao:
- Stolica je polomljena. Srušila bi se da je neko seo na nju. Čudno je da
slomljena stolica stoji ispred stola, zar ne? Na njoj se ne može sedeti.
Oba sina okrenuše se prema stolici. Vsevolod reče:
- Doveli ste nas ovamo da bismo pričali o stolici?
- Stolica je važna. Mislim da je vaš otac stao na nju kako bi se obesio.
Takva izjava trebalo bi da bude besmislena. Oni bi trebalo da budu
ogorčeni. Ali ćutali su. Naslutivši da je njegova pretpostavka tačna, Lav je
nastavio sa svojom teorijom:
- Mislim da se vaš otac obesio, verovatno o jednu od krovnih greda
štamparije. Stao je na stolicu i onda je odgurnuo nogama. Vi ste jutros
pronašli telo. Dovukli ste ga ovamo i vratili stolicu na mesto ne primetivši da
je oštećena. Jedan od vas, ili obojica, napravio je rezove na vratu kako biste
sakrili modrice od usecanja kanapa. A onda ste ispreturali kancelariju da bi
izgledalo kao da je obijena.
Bili su studenti koji obećavaju. Očevo samoubistvo moglo bi da im uništi
karijeru i izglede za budućnost. Samoubistvo, pokušaj samoubistva, depresija
- čak i izgovaranje želje da oduzmeš sebi život - sve se to tumači kao
klevetanje države. Samoubistvu, kao i ubistvu, nema mesta u evoluciji višeg
društva.
Sinovi su očigledno razmišljali o tome da li je moguće osporiti tu tvrdnju.
Lav je nastavio blažim tonom:
 - Autopsijom će se utvrditi da mu je slomljena kičma. Moram temeljno da
istražim njegovo samoubistvo na isti način kao da je reč o ubistvu. Mene
zanima razlog njegovog samoubistva, a ne vaša razumljiva želja da ga
prikrijete.
Odgovorio je mlađi sin, Avksentij. To je bio prvi put da je progovorio:
- Ja sam mu presekao vrat.
Mladić je nastavio:
- Spustio sam njegovo telo. Shvatio sam šta je uradio s našim životima.
- Imate li ikakvu predstavu zašto se ubio?
- Pio je. Bio je depresivan zbog posla.
Govorili su istinu, ali ona je bila nepotpuna, bilo zbog neznanja, bilo
smišljeno. Lav ih je pritisnuo.
- Čovek od pedeset pet godina neće izvršiti samoubistvo zato što su prsti
njegovih čitalaca umrljani mastilom. Vaš otac preživeo je daleko veće
nevolje od toga.
Stariji sin se naljutio.
- Četiri godine učim kako bih postao lekar. Ni zbog čega - Sada me
nijedna bolnica neće zaposliti.
Lav ih je izveo iz kancelarije u štampariju kako ne bi gledali očevo telo.
Tek jutros ste se zabrinuli što vam otac nije došao kući. Očekivali ste da
će ostati dugo da radi, inače biste se još sinoć zabrinuli. Ako je tako, zašto
nema papira spremnog za štampanje? Ovde su četiri linotipa za slaganje
slova. U njima nema nijedne strane. Ništa ne ukazuje na to da se ovde bilo šta
radilo.
Prišli su ogromnim mašinama. Na prednjem delu svake nalazila se sprava
nalik pisaćoj mašini, tabla sa slovima. Lav se obratio sinovima.
- Trenutno su vam potrebni prijatelji. Ne mogu otpisati samoubistvo
vašeg oca. Ali mogu zamoliti svoje pretpostavljene da spreče da njegov čin
utiče na vaše karijere. Sada su vremena drugačija: greške očeva ne prenose se
na vas. Ali morate zaslužiti moju pomoć. Ispričajte mi šta se dogodilo. Šta je
vaš otac radio?
 Mlađi sin je slegnuo ramenima.
- Radio je nekakav državni dokument. Nismo ga pročitali. Uništili smo
sve što je složio za štampu. Nije završio. Pomislili smo da je možda bio
depresivan što će štampati još jedno loše izdanje. Spalili smo kopije. Istopili
smo složene klišee. Ništa nije ostalo. To je istina.
Lav nije odustajao. Pokazao je na mašine.
- Na kojoj mašini je radio?
- Na ovoj.
- Pokažite mi kako radi.
- Ali sve smo uništili.
- Molim vas.
Avksentij je pogledao brata, očigledno je tražio dozvolu. On je klimnuo
glavom.
- Mašinom se rukuje kucanjem. Sprava u zadnjem delu skuplja slovne
odlivke. Svaki red sastavljen je od pojedinačnih odlivaka i isključnih klinova
između njih. Kada se završi jedan red, on se izliva olovnom legurom. Time se
stvaraju slogovi. Oni se ređaju na ovu matricu sve dok se cela strana ne
ispuni tekstom. Tada se čelična ploča pokriva bojom, papir se pritisne preko
nje - i tekst je odštampan. Ali, kao što smo rekli, istopili smo sve klišee. Ništa
nije ostalo.
Lav je obišao oko mašine. Pogledom je pratio mehanički proces, od
skupljanja slovnih odlivaka do montažnog dela. Pitao je:
- Kad kucam, slogovi se skupljaju u ovom ramu?
- Da.
- Nema završenih redova teksta. Uništili ste ih. Ali u ramu postoji
nedovršen red.
Lav je pokazao nedovršen red slovnih odlivaka.
- Vaš otac je napravio polovinu reda.
Sinovi se zagledaše u mašinu. Lav je bio u pravu.
- Hoću da odštampam te reči.
 Stariji sin poče da pritiska dirku za razmak.
- Ako dodamo razmake, dobićemo ceo red, koji će moći da se izlije kao
slog.
Dodavao je isključne klinove nedovršenom redu sve dok ram za montažu
nije bio popunjen. Istopljeno olovo utisnuto je gumenim cilindrom u kalup i
ispao je uski pravougaoni slog poslednje reči koje je Suren Moskvin složio
pre nego što je sebi oduzeo život.
Slog je ležao na boku i slova se nisu videla. Lav je pitao:
- Je li vruće?
- Nije.
Lav je podigao red teksta i stavio ga na matricu. Pokrio je površinu
bojom, položio list belog papira preko njega i pritisnuo.
 Istog dana

Lav je sedeo za kuhinjskim stolom i zurio u list papira. Od dokumenta

zbog kojeg je Suren Moskvin oduzeo sebi život ostale su samo tri reči:
Podvrgnut mučenju, Ejhe
Lav je iznova čitao te reči. Nije mogao da odvrati pogled od njih. Iako su
bile istrgnute iz konteksta, njihov utisak nije bio ništa manje hipnotišući.
Razbio je njihovu čaroliju, odgurnuo papir u stranu, uzeo fasciklu i položio je
na sto. Unutra su se nalazila dva poverljiva dosijea. Morao je da traži
odobrenje kako bi došao do njih. Nije bilo nikakvih teškoća u vezi s prvim
dosijeom o Surenu Moskvinu. Međutim, drugi je izazvao pitanja. Drugi
dosije koji je tražio bio je o Robertu Ejheu.
Otvorio je prvu hrpu dokumenata i osetio težinu prošlosti tog čoveka po
broju strana sakupljenih o njemu. Moskvin je bio pripadnik Državne
bezbednosti - čekista - baš kao i on, ali daleko duže. Zadržao je svoj posao
iako je hiljade pripadnika streljano. U dosijeu se nalazio spisak: ljudi koje je
Moskvin prijavio tokom svoje karijere.
Nestor Jurovski. Sused. Likvidiran.
Rozalija Rejsner. Prijateljica. Deset godina.
Jakov Blok. Piljar. Pet godina.
Karl Juricki. Kolega. Stražar. Deset godina.
Devetnaest godina službe, dve strane prijava i gotovo stotinu imena - ali
potkazao je samo jednog člana porodice.
Jona Radek. Rođaka. Likvidirana.
Lav je prepoznao tehniku. Datumi prijava bili su nasumični, potkazao bi
nekoliko ljudi u mesec dana, a onda bi sledio razmak od nekoliko meseci.
Neredovnost je bila namerna i krila je pažljivu proračunatost. Rođaku je
svakako prijavio iz strateških razloga. Moskvin se morao postarati da izgleda
kako se njegova odanost državi ne zaustavlja na njegovoj porodici. Žrtvovao
je rođaku kako bi njegov spisak delovao verodostojno: time se zaštitio od
tvrdnji da potkazuje samo osobe koje mu lično nisu važne. Bilo je
neverovatno da je takav čovek, odličan u preživljavanju, izvršio samoubistvo.
Kada je pogledao datume i mesta na kojima je Moskvin radio, Lav se
iznenađeno ispravio u stolici. Bili su kolege: obojica su pre sedam godina
radila u Lubjanki. Putevi im se nikada nlsu ukrstili, bar koliko se sećao. Lav
je bio islednik, hapsio je i pratio osumnjičene. Moskvin je bio stražar,
prevozio je zatvorenike, nadgledao njihov pritvor. Lav je davao sve od sebe
da izbegne ćelije za isleđivanje u podrumu, kao da je verovao da ga podne
daske štite od onoga što se dan za danom odvijalo ispod njega. Ako je
Moskvinovo samoubistvo izraz griže savesti, šta je podstaklo tako snažna
osećanja posle toliko vremena? Lav je zatvorio fasciklu i posvetio se drugom
dosijeu.
Dosije Roberta Ejhea bio je deblji i teži, na prvoj strani bio je udaren
pečat POVERLJIVO, a listovi povezani kao da je unutra zarobljeno nešto
pogubno. Lav je odvezao kanap. Ime mu je delovalo poznato. Počeo je da
čita: Ejhe je bio član partije od 1905. godine - pre revolucije - u vreme kada
je članstvo u Komunističkoj partiji dovodilo do progonstva ili pogubljenja.
Karijera mu je bila besprekorna: bivši kandidat za Centralni komitet
Politbiroa. Uprkos tome, 29. aprila 1938. je uhapšen. Bilo je očigledno da taj
čovek nije izdajnik. Ali Ejhe je priznao: priznanje se nalazilo u dosijeu, strana
za stranom o pojedinostima njegove antisovjetske aktivnosti. Lav je napravio
nacrt toliko unapred pripremljenih priznanja da je odmah video da je i ovo
napisao neki agent. Bilo je isprekidano otrcanim frazama - što je ukazivalo na
njihov stil, šablon na koji je svako mogao biti primoran da stavi svoj potpis.
Lav je nastavio da lista i našao izjavu o nedužnosti koju je Ejhe napisao u
zatvoru. Za razliku od priznanja, stil je bio ljudski, očajnički, jadno je ređao
pohvale partiji, proglašavao svoju ljubav prema državi, bojažljivo i skromno
ukazivao da je nepravedno uhapšen. Lav je teško disao dok je čitao:
Budući da nisam mogao da podnesem mučenje kojem su me
podvrgavali Ušakov i Nikolajev - pogotovo prvospomenuti, koji je
koristio to što mi slomljena rebra nisu dobro srasla i nanosio mi
veliki bol - bio sam primoran da optužim sebe i druge.
Lav je znao šta će uslediti.
Ejhe je streljan četvrtog februara 1940.
 Raisa je stajala i posmatrala svog muža. Zadubljen u poverljiva dosijea,
nije bio svestan njenog prisustva. Ovakva slika Lava - bled, napet,
pogrbljenih ramena nad tajnim dokumentima, sa sudbinom drugih u svojim
rukama - mogla je biti preneta iz njihove nesrećne prošlosti. Bila je u
iskušenju da uradi ono što je učinila toliko puta ranije, da se udalji, da ga
izbegava i ignoriše. Navala ružnih sećanja pogodila ju je poput mučnine.
Borila se protiv tog osećaja. Lav više nije takav čovek. Ona više nije
zarobljena u tom braku. Prišla mu je, pružila ruku i položila je na njegovo
rame, potvrđujući da je on čovek kojeg je naučila da voli.
Lav se trgao od njenog dodira. Nije primetio da je ušla. Uvaćen naprepad,
osetio se ranjivo. Naglo je ustao i stolica je uškripala iza njega. Kada su im se
pogledi sreli, video je njen nemir. Nije želeo da se ona ikada više tako oseća.
Trebalo je da joj kaže šta radi. Ponovo se prepustio starim navikama, ćutanju
i tajnama. Zagrlio ju je. Ona mu je naslonila glavu na rame. Znao je da gleda
u dosijea. Objasnio je:
Jedan čovek izvršio je samoubistvo, bivši pripadnik MGB-a.
- Jesi li ga poznavao?
- Ne. Koliko se sećam.
- Moraš da istražuješ?
- Samoubistvo se tretira kao...
- Mislila sam... moraš li ti to da radiš?
Raisa je htela da on to prosledi nekom drugom, da nema nlkakve veze s
MGB-om, čak ni posredno. Povukao se.
- Slučaj neće dugo trajati.
Polako je klimnula glavom pre nego što je promenila temu.
- Devojčice su u krevetu. Hoćeš li im čitati? Možda si zauzet?
- Ne, nisam zauzet.
Vratio je fascikle u aktentašnu. Prolazeći pored žene, nagnuo se da je
poljubi. Ona je nežno stavila prst na njegove usne i zagledala mu se u oči.
Nije ništa rekla pre nego što je sklonila prst i poljubila ga - poljupcem koji je
izgledao kao da daje najsvetiji zavet koji se ne može poništiti.
 Ušao je u spavaću sobu i sklonio fascikle. Stara navika. Predomislio se,
uzeo ih i stavio na stočić u uglu kako bi Raisa mogla da ih pogleda ako želi.
Zatim je požurio natrag kroz predsoblje do sobe svojih kćeri, pokušavajući da
sakrije napetost. Široko se osmehujući, otvorio je vrata.
Lav i Raisa usvojili su dve male sestre. Zoja je sada imala četrnaest, a
Jelena sedam godina. Lav je prišao Jeleninom krevetu, seo na ivicu i uzeo
knjigu s komode, dečju knjigu Jurija Strugackog. Otvorio ju je i počeo naglas
da čita. Zoja ga je gotovo istog trenutka prekinula:
- Već smo je čule.
Sačekala je trenutak pre nego što je dodala:
- Ni prvi put nam se nije svidela.
Priča je bila o malom dečaku koji je želeo da bude rudar. Njegov otac,
takođe rudar, poginuo je u nesreći i dečakova majka bojala se što će njen sin
nastaviti da se bavi takvim opasnim poslom. Zoja je u pravu. Već je čitao tu
priču. Zoja ju je prezrivo prepričala:
- Sin na kraju iskopa više uglja od svih ostalih, postane narodni heroj i
posveti svoju nagradu uspomeni na oca.
Lav je zatvorio knjigu.
- U pravu si. Nije mnogo dobra. Samo, Zoja, iako kod kuće možeš da
govoriš šta hoćeš, budi obazrivija napolju. Opasno je iznositi kritičke
stavove, čak i o beznačajnim temama kao što je dečja priča.
- Hoćeš li me uhapsiti?
Zoja nikada nije prihvatila Lava kao svog staratelja. Nikada mu nije
oprostila smrt svojih roditelja. Lav nije sebe nazivao njenim ocem. A Zoja ga
je uvek oslovljavala zvanično, pokušavajući da bude što uzdržanija. Koristila
je svaku priliku da ga podseti kako živi s njim iz praktičnih razloga, kako je
on sredstvo do cilja - pružanja materijalne udobnosti njenoj sestri i
izbavljenja iz sirotišta. Trudila se da je ništa ne zadivi, ni stan,ni izlasci, izleti
ili hrana. Stroga koliko i lepa, lice joj nije odavalo nimalo blagosti. Izgledalo
je kao da joj je neprestana nesreća od suštinskog značaja. Lav nije mogao
ništa da uradi kako bi je privoleo da je odbaci. Nadao se da će se njihovi
odnosi polako popraviti u nekom trenutku. Još je čekao. Ako bude
neophodno, zauvek će čekati.
 - Ne, Zoja, više to ne radim. Niti ću ikada.
Lav je pružio ruku i uzeo časopis za decu Detskaja literatura.Pre nego što
je i zaustio, Zoja ga je prekinula:
- Zašto ne izmisliš priču? Volele bismo to, zar ne, Jelena?
Jelena je imala samo četiri godine kada je došla u Moskvu, dovoljno mala
da se prilagodi promenama u svom životu. Za razliku od starije sestre, sticala
je prijatelje i trudila se u školi. Prijemčiva na pohvale, tražila je potvrdu od
svojih učitelja i pokušavala svima da udovolji, uključujući i svoje nove
staratelje.
Jelena se zabrinula. Shvatila je po sestrinom glasu da bi trebalo da se
složi s njom. Postiđena što je primorana da stane na nečiju stranu, samo je
klimnula glavom. Lav je osetio opasnost i odgovorio:
- Ima mnogo priča koje nismo čitali. Sigurno mogu da nađem neku koja
će nam se dopasti.
Zoja nije popuštala.
- Sve su iste. Ispričaj nam nešto novo. Izmisli neku.
- Sumnjam da bi bila dobra.
- Nećeš ni da pokušaš? Moj otac je stalno izmišljao svakakve priče.
Smeštene na udaljeno imanje, zimi, kada je zemlja prekrivena nanosima
snega. Obližnja reka je smrznuta. Mogla bi početi ovako: Nekada davno
živele su dve devojčice, sestre...
- Zoja, molim te...
- Sestre žive s majkom i ocem i srećne su koliko čovek može biti srećan.
Sve dok jednog dana čovek u uniformi nije došao da ih uhapsi i...
Lav ju je prekinuo:
- Zoja? Molim te?
Zoja je pogleđala sestru i ućutala. Jelena je plakala. Lav je ustao.
- Obe ste umorne. Sutra ću naći neke bolje knjige. Obećavam. Lav je
isključio svetlo i zatvorio vrata. U predsoblju je utešio samog sebe da će se
naposletku sve popraviti. Zoji je samo potrebno malo vremena.
 Zoja je ležala u krevetu i slušala sestrino sporo, tiho disanje. Dok su
živele na imanju sa svojim roditeljima, sve četvoro delili su malu sobu
debelih zidova od blata. Soba se grejala na drva. Zoja je spavala pored Jelene
ispod grubih, rukom šivenih pokrivača. Zvuk disanja mlađe sestre koja spava
značio je da su sigurne: da su im roditelji u blizini. Taj zvuk nije pripadao
ovde, ovom stanu, s Lavom u sobi pored njihove.
Zoja nikada nije lako tonula u san. Satima bi ležala u krevetu i mozgala
dok je ne bi savladala iscrpljenost. Ona je jedina koja se drži istine; jedina
koja odbija da zaboravi. Ustala je iz kreveta. Ako se izuzme sestrino disanje,
u stanu je vladala tišina. Odšunjala se do vrata. Oči su joj se već privikle na
mrak. Prošla je kroz predsoblje, držeći ruku na zidu. Ulično osvetljenje
prodiralo je u kuhinju. Krećući se vešto poput lopova, otvorila je fioku i
uhvatila dršku, odmeravajući težinu noža.
 Istog dana

Prislonivši sečivo uz nogu, Zoja je pošla prema Lavovoj sobi. Polako je

gurala vrata dok nije napravila dovoljno prostora cla se provuče. Oprezno se
kretala po parketu. Zavese su bile navučene i soba je bila u mraku, ali znala je
raspored i kuda da ide kako bi došla do Lava, koji je spavao s druge strane
kreveta.
Zoja stade nad njim i podiže nož. Iako nije mogla da ga vidi, u glavi je
iscrtala obrise njegovog tela. Neće ga ubosti u stomak: ćebad bi mogla da
ublaže oštricu. Zariće mu ga u vrat, što dublje, pre nego što stigne da je
savlada. Držeći nož ispred sebe, spustila je ruku savršeno je kontrolišući.
Kroz ćebe mu je osetila ruku, rame - pošla je naviše, praveći mala udubljenja
dok mu vrh noža nije dodirnuo kožu. Pošto je bila u pravom položaju, samo
je trebalo da uhvati dršku obema rukama i gurne.
Zoja je s vremena na vreme ponavljala taj ritual, ponekad jednom
nedeljno, a nekada bi propustila i ceo mesec. Prvi put je to uradila pre tri
godine, nedugo pošto je sa sestrom prešla iz sirotišta u ovaj stan. Tada je
nameravala da ga ubije. Tog dana lh je odveo u zoološki vrt. Ni ona ni Jelena
ranije nisu bile u zoološkom vrtu i, suočena s neobičnim životinjama,
zaboravila se. Iako ne duže od desetak minuta, uživala je u toj poseti.
Osmehivala se. Bila je sigurna da on nije video njen osmeh, ali to nije važno.
Dok ga je gledala s Raisom - srećan par koji glumi porodicu, pretvara se, laže
- shvatila je da pokušavaju da zauzmu mesto njenih roditelja. I da im je to
dozvolila. Na povratku kući, u tramvaju, bila je toliko napeta da je povratila.
Lav i Raisa mislili su da je to zbog slatkiša i truckanja tramvaja. Te noći je,
grozničava, ležala u krevetu i češala noge dok nisu prokrvarile. Kako je
mogla tako lako da izda uspomenu na roditelje? Lav je mislio da će kupiti
njenu ljubav novom odećom, delikatesima, izletima i čokoladom - to je
jadno. Zaklela se da nikada neće ponoviti tu grešku. Postojao je samo jedan
način da bude sigurna u to: uzela je nož i odlučila da ga ubije. Stajala je, kao i
sada, spremna da ga ubije.
Ista uspomena koja ju je dovela u tu sobu, uspomena na roditelje, bila je
razlog što ga nije ubila. Oni ne bi želeli krv tog čoveka na njenim rukama.
Oni bi hteli da ona pazi na svoju sestru. Poslušna, tiho plačući, dozvolila je
Lavu da živi. Povremeno se šunjala natrag, naoružana nožem, ne zato što se
promenila, ne zbog osvete i ubistva, već u spomen na roditelje - da pokaže da
ih nije zaboravila.
Razleže se zvonjava telefona. Zoja se trže, uzmaknu, a nož joj skliznu iz
ruke i uz zveket pade na pod. Bacila se na kolena i mahnito pipala po mraku,
pokušavajući da ga nađe. Lav i Raisa su se meškoljili i krevet je škripao od
njihovih pokreta. Oslanjajući se samo na dodir, Zoja je očajnički pipala po
parketu. Kada je telefon zazvonio drugi put, nije imala izbora osim da ostavi
nož, žurno obiđe krevet, potrči prema vratima i provuče se kroz prorez
trenutak pre nego što se svetlo uključilo.
Lav je seo, misli tupih od spavanja, izmešanih snova i stvarnosti - video
je pokret, neku priliku, ili možda nije. Telefon je zvonio.
Mogao je da zvoni samo zbog posla. Pogledao je na sat - gotovo je ponoć.
Pogledao je Raisu. Probudila se i čekala da se on javi. Promrmljao je
izvinjenje i ustao. Vrata su bila odškrinuta. Zar ih uvek ne zatvore pre nego
što legnu? Možda ne, nije važno. Pošao je u predsoblje.
Podigao je slušalicu. Glas s druge strane bio je uzrujan i glasan.
- Lave? Nikolaj ovde.
Nikolaj. To ime mu nije ništa značilo. Nije odgovorio. Tačno
protumačivši njegovo ćutanje, čovek je nastavio:
- Nikolaj, tvoj stari šef! Tvoj prijatelj! Lave, zar se ne sećaš? Ja sam ti dao
prvi zadatak! Sveštenika, sećaš li se, Lave?
Sećao se. Lav se dugo nije čuo s Nikolajem. Taj čovek sada nije imao
nikakav značaj u njegovom životu i bio je ogorčen što ga je zvao.
- Nikolaj, kasno je.
- Kasno? Šta se desilo s tobom? Uglavnom smo u ovo vreme tek počinjali
da radimo.
- Više ne.
- Tačno, više ne.
 Nikolajev glas je utihnuo pre nego što je dodao:
- Moram da se vidim s tobom.
Zaplitao je jezikom. Bio je pijan.
- Nikolaj, zašto ne odspavaš? Razgovaraćemo sutra.
- Mora biti noćas.
Glas mu je prepukao. Bio je na ivici plača.
- Šta se dešava?
- Daj da se vidimo. Molim te.
Lav je hteo da odbije.
- Gde?
- U tvojoj kancelariji.
- Biću tamo za pola sata.
Lav je spustio slušalicu. Pored ogorčenosti, sada je osećao i nelagodu.
Nikolaj ne bi stupio u vezu s njim da nije imao razlog. Vratio se u spavaću
sobu. Raisa je sedela. Brzo joj je objasnio.
- Bivši kolega. Hoće da se nađemo. Kaže da mora biti noćas.
- Kolega odakle?
- Iz...
Nije morao da završi rečenicu.
- I zove iz vedra neba?
- Pijan je. Razgovaraću s njim.
- Lave...?
Nije završila. Lav klimnu glavom.
- Ni meni se ne sviđa.
Žurno se presvukao. Bio je gotovo spreman da krene i vezivao je pertle
kada je spazio nešto ispod kreveta, nešto što je odbijalo svetlost. Radoznao,
prišao je i čučnuo. Raisa zapita:
 Šta je?
Veliki kuhinjski nož. Pored njega usek u parketu.
- Lave?
Trebalo bi da joj pokaže.
- Nije ništa.
Kada se Raisa nagnula da pogleda, on je ustao, sakrio nož iza leđa i
ugasio svetlo.
U predsoblju je položio sečivo na dlan. Pogledao je sobu svojih kćeri.
Prišao je vratima i blago ih gurnuo. U sobi je bio mrak. Obe devojčice
spavale su u svojim krevetima. Dok je polako zatvarao vrata, osmehnuo se
zbog Jeleninog tihog, plitkog disanja u snu. Zastao je i pažljivo oslušnuo. Iz
Zojinog dela sobe ništa se nije čulo. Zadržavala je dah.
 14. mart

Lav je vozio prebrzo i točkovi su proklizali preko crnog leda kada je

skrenuo. Pustio je gas i vratio kola na sredinu ulice. Uznemiren, leđa vlažnih
od znoja, osetio je olakšanje kada je stigao pred odeljenje za ubistva.
Zaustavio je kola i naslonio glavu na volan. U hladnim kolima, dah mu je
izlazio u tankim pramenovima. Bilo je jedan posle ponoći. Ulice su bile
puste, pokrivene ostacima snega. Počeo je da se trese, jer je zaboravio
rukavice i kapu kada je žurno izašao kako bi pobegao od pitanja zašto su
vrata spavaće sobe bila odškrinuta, zašto se njegova ćerka pravila da spava i
zašto se ispod njegovog kreveta nalazio nož.
Svakako postoje objašnjenja, jednostavna, obična objašnjenja. Možda je
on ostavio otvorena vrata. Možda je njegova žena otišla u kupatilo i
zaboravila da zatvori vrata u povratku. A što se tiče Zojinog pretvaranja da
spava: učinilo mu se. U stvari, zašto bi morala da spava? Ima smisla što je
bila budna, telefon ju je probudio i ležala je u krevetu, pokušavala ponovo da
zaspi, iznervirana s pravom. A što se noža tiče... Ne zna, prosto ne može da
razmišlja o tome, ali mora postojati neki nedužan razlog, iako on nema
predstavu šta bi to moglo biti.
Izašao je iz kola, zatvorio vrata i uputio se prema kancelariji. U
Zamoskvorečju, delu grada južno od reke, oblasti prepunoj fabrika, njegovom
Odeljenju za ubistva dodeljene su prostorije iznad velike pekare. Bilo je
ironije u odabiru mesta, kao i u poruci da njihov rad treba da ostane nevidljiv.
Kancelarija je nazvana Fabrika dugmadi br. 14, što je navelo Lava da se
zapita gde su ostalih trinaest.
Lav je ušao u oronuli hodnik s brašnjavim tragovima stopa na podu i
pošao uza stepenice, ponavljajući u glavi događaje te večeri. Uspešno je rešio
dva od tri slučaja. Ali treći - nož - izmicao je objašnjenju. Moraće da sačeka
do jutra, pa će porazgovarati s Raisom. Trenutno je Nikolajev neočekivani
telefonski poziv veća briga. Lav mora da se usredsredi na to zašto ga je čovek
s kojim nije razgovarao šest godina pijan pozvao usred noći i molio da se
sastanu. Nije bilo ničega između njih, nikakve spone ni prijateljstva, ništa
osim te godine, 1949. - njegove prve godine na mestu agenta MGB-a.
Nikolaj ga je čekao na vrhu stepeništa, čučao je u dovratku kao skitnica.
Kada je ugledao Lava, ustao je. Njegov zimski kaput bio je dobrog kroja,
možda čak i strane proizvodnje, ali pohaban. Košulja mu je bila raskopčana i
ispao mu je stomak. Ugojio se i oćelavio. Ostario je i izgledao je umorno, lica
nabranog od brige, smežuranog oko očiju. Zaudarao je na duvan, znoj i
alkohol, što je, s uvek prisutnim vonjem pečenja i testa, stvaralo užeglu
mešavinu mirisa. Lav mu pruži ruku. Nikolaj je odgurnu u stranu i zagrli ga,
držao se za njega kao da ga je spasao s litice. Nešto u tom zagrljaju izazivalo
je sažaljenje - o tom čoveku nekada se govorilo da nema samilosti.
Lav se iznenada seti useka u podu. Zašto je zaboravio tu pojedinost? Bilo
šta je moglo da napravi taj usek. Možda je nastao ranije. To nije nešto što bi
morao da primeti, možda je tek ogrebotina nastala pomeranjem nameštaja.
Ali duboko u sebi, znao je da su nož i usek povezani.
Nikolaj je pričao, buncao, zaplitao jezikom. Lav ga gotovo nije ni slušao
dok je otvarao vrata Odeljenja i vodio gosta do svoje kancelarije. Seo je,
čvrsto stisnuo šake i naslonio laktove na sto. Gledao je Nikolaja dok je
pričao, ali gotovo ništa nije čuo, uključivao se i isključivao, shvatao neke
delove - nešto o tome kako mu šalju fotografije.
- Lave, to su fotografije muškaraca i žena koje sam uhapsio.
U Lavovim mislima nije bilo mesta za ono o čemu je Nikolaj govorio. U
njemu se pomaljalo jedno strahovito saznanje i izbacivalo sve druge misli.
Nož je ispušten i vrh je zagrebao parket pre nego što se otkotrljao ispod
kreveta. Ispušten je zato što se onaj ko ga je držao uplašio iznenadnog zvuka,
neočekivane zvonjave telefona. Ona je pobegla iza sobe i ostavila otvorena
vrata, u prevelikoj žurbi da bi ih zatvorila za sobom.
ONA
Čak i sada, kada je sve povezao, mučio se da uobliči jedino logično
objašnjenje: osoba koja je držala nož bila je Zoja.
Ustao je, prišao prozoru i otvorio ga. Hladan vazduh ga je ošinuo po licu.
Nije bio siguran koliko je ostao u tom položaju, zureći u noćno nebo, ali
svestan zvuka iza sebe, koji ga je podsećao da nije sam. Okrenuo se, spreman
da se izvini. Progutao je svoje reči. Nikolaj, čovek koji ga je učio da je
surovost neophodna i ispravna, plakao je.
 - Lave? Ti me i ne slušaš.
Suznih obraza, Nikolaj se nasmejao. Taj zvuk podsetio je Lava na njihove
obavezne pijane proslave posle hapšenja. Noćas je Nikolajev smeh bio
drugačiji. Bio je krhak. Nestali su hvalisanje i samouverenost.
- Hoćeš da zaboraviš? Je li, Lave? Ne krivim te. Dao bih sve da
zaboravim. Kakav bi to divan san bio...
- Žao mi je, Nikolaj. Misli su mi negde drugde. Reč je o porodičnom
pitanju.
- Poslušao si moj savet... Porodica, to je dobro. Porodica je važna. Čovek
nije ništa bez ljubavi svoje porodice.
- Možemo li sutra da razgovaramo? Kada ne budemo toliko umorni?
Nikolaj je klimnuo glavom i ustao. Stao je kod vrata i zagledao se u pod.
- Ja... sramota me je.
- Nije to ništa. Svi ponekad previše popijemo. Sutra ćemo razgovarati.
Nikolaj je zurio u njega. Lav je mislio da će se ponovo nasmejati, ali
ovog puta se okrenuo i pošao prema stepenicama.
Lav je bio zahvalan što je ostao sam, kako bi se pribrao. Više nije mogao
da se pretvara. On predstavlja stalno prisutan podsetnik na Zojin strahovit
gubitak. Nikada nije razgovarao o onome što se dogodilo onog dana kada su
joj roditelji ubijeni. Pokušao je da odgurne prošlost u stranu. Nož predstavlja
poziv u pomoć. Mora preduzeti nešto kako bi spasao svoju porodicu. Može to
da popravi. Razgovor sa Zojom: to je rešenje. Mora odmah da razgovara s
njom.
 Istog dana

Nikolaj je izašao. Čizme su mu potonule u tanak sloj snega. Osetivši

hladnoću na izloženom stomaku, uvukao je košulju u pantalone - jedva je
mogao da usredsredi pogled, a telo mu se njihalo kao da je na palubi broda.
Zašto je pozvao svog bivšeg štićenika? Šta je očekivao od njega? Možda je
samo došao zbog društva, ne bilo čijeg društva, društva nekog s kim može da
se napije; došao je zbog društva čoveka koji deli njegovu sramotu, čoveka
koji ne može da sudi a da ne osudi i sebe.
Sramota me je.
Lav je trebalo da shvati te reči bolje i od koga drugog. Zajednička
sramota ih je spojila i učinila ih braćom. Lav je trebalo da ga zagrli i kaže: I
mene. Zar je tako lako zaboravio njihovu prošlost? Ne, oni se samo na
drugačiji način bore protiv nje. Lav je izgradio novu i plemenitu karijeru,
oprao krvave ruke u lavoru toplog, penušavog poštovanja. Nikolaj se borio
tako što je pio, ne zato što je uživao u tome, već kako bi ugušio sećanja.
Neko mu ne dozvoljava da zaboravi i šalje mu fotografije muškaraca i
žena snimljenih ispred belog zida, isečenih tako da se vidi samo lice. Isprva
nije prepoznao lica, iako je shvatio da su to fotografije snimljene prilikom
hapšenja, ona vrsta koju zahteva svaka zatvorska birokratija. Stizale su u
serijama, jednom nedeljno, a onda jednom dnevno. Svakog dana je jedna
koverta dostavljena u njegov stan. Dok ih je gledao, počeo je da se priseća
imena i razgovora - isprekidana sećanja, grub kolaž u kome se hapšenje
jednog građanina stapa s isleđivanjem drugog i pogubljenjem trećeg. Kako je
broj fotografija rastao, držao je hrpe u rukama i pitao se nije li uhapsio
previše ljudi. A zapravo je znao da je uhapsio daleko više.
Nikolaj je želeo da prizna, da moli za oproštaj. Ali nikakvi zahtevi nisu
stigli, nikakve želje da se izvini, nikakvi nalozi kako da se iskupi. Na prvoj
koverti je bilo napisano njegovo ime. Njegova žena ju je donela. On ju je
nehajno otvorio pred njom. Kada ga je pitala šta je, slagao je i sakrio
fotografije. Otada je bio prinuđen da ih krišom otvara. Čak ni posle dvađeset
godina braka, njegova žena nije znala šta je radio. Znala je da je bio oficir
Državne bezbednosti. Ali nije znala mnogo više od toga. Možda namerno nije
htela da zna. On nije mario je li namerno ili ne, prigrlio je njeno neznanje -
zavisio od njega. Kada bi je pogledao u oči, video bi bezuslovnu ljubav. Da je
znala, da je videla lica ljudi koje je uhapsio, da je videla njihova lica dva dana
posle hapšenja, on bi video strah u njenim očima. Isto je važilo za njegove
kćeri. One su se smejale i šalile s njim. Volele su ga i on je voleo njih. Bio je
dobar otac, pažljiv i strpljiv, nikada nije podigao glas, nikada nije pio kod
kuće - kod kuće je ostajao dobar čovek.
Neko želi da mu to oduzme. Poslednja dva dana na kovertama nije bilo
napisano njegovo ime. Mogao ih je otvoriti bilo ko: njegova žena, njihove
kćeri. Nikolaj se plašio da izađe kako nešto ne bi stiglo dok njega nema.
Naterao je porodicu da se zakune da će mu donositi sve pakete ili pisma bez
obzira da li je na njima napisano ime ili ne. Prethodnog dana je u sobi svojih
kćeri na noćnom stočiću video pismo bez adrese. Izgubio je živce, podivljao
od besa, ljutito ih je pitao jesu li ga otvorile. One su zaplakale, uplašene tom
iznenadnom promenom, i uveravale ga da su ostavile pismo na stolu kako bi
bilo na sigurnom mestu. Video je strah u njihovim očima. To mu je slomilo
srce. Tada je odlučio da potraži pomoć od Lava. Država mora uhvatiti te
zločince koji ga bezosećajno proganjaju. Mnogo godina služi svojoj zemlji.
On je patriota. Zaslužio je da živi u miru. Lav će pomoći: on ima tim
istražitelja na raspolaganju. Obojici je u interesu da uhvate te
kontrarevolucionare. Bilo bi kao u starim vrmenima. Ali Lav nije hteo da zna.
Radnici rane jutarnje smene već su stizali u pekaru. Zastali su kada su
ugledali Nikolaja u dovratku. On je zarežao:
- Šta je?
Nisu ništa odgovorili, ostali su u grupi, udaljeni nekoliko metara i nisu
hteli da prođu pored njega.
- Osuđujete me?
Lica su im bila tupa. To su muškarci i žene koji čekaju da ispeku hleb za
grad. Mora da se vrati kući, na jedino mesto gde ga vole i gde njegova
prošlost ne znači ništa.
Pošto je živeo u blizini, teturao se pustim ulicama, nadajući se da u
njegovom odsustvu nije stigao još jedan paket s fotografujama. Prestao je da
hoda: disanje mu je bilo plitko i teško, kao starog, bolesnog psa. Čulo se još
nešto. Okrenuo se i pogledao iza sebe. Koraci - bio je siguran; tap-tap tvrdih
đonova na kamenom pločniku. Prate ga. Sakrio se u senke, tražio obrise,
naprezao oči. Njegovi neprijatelji ga prate, prikradaju mu se: love ga kao što
je on nekada lovio njih.
Potrčao je prema kući što je brže mogao. Spotakao se pa povratio
ravnotežu. Kaput mu je lepršao oko nožnih članaka. Promenio je taktiku i
okrenuo se. Uhvatiće ih u ovoj igri. Zna te trikove. To su njegovi trikovi.
Koriste njegove metode protiv njega. Zureći u mračne ćoškove, tamne
haustore, skrovišta koja je regrutima tajne policije preporučivao za skrivanje,
povikao je:
- Znam da ste tu!
Glas mu je odjekivao naizgled pustom ulicom. Pustom za neupućenog
čoveka, ali on je bio stručnjak za takve stvari. Njegov prkos bio je kratkog
daha i sasvim se istopio.
- Imam decu, dve kćeri. One me vole! One ne zaslužuju ovo. Ako me
povredite, povredićete i njih.
Već je bio oficir tajne policije kad su mu se rodila deca. Hapsio je očeve,
majke, sinove i kćeri, i svake noći je odlazio kući i ljubio svoju porodicu pred
spavanje.
- Šta je sa ostalima? Postoje milioni drugih. Ako nas sve ubijete, neće
niko ostati. Svi smo umešani!
Privučeni njegovom vikom, ljudi su izlazili na prozore. Mogao je da
pokaže bilo koju zgradu, bilo koju kuću, i unutra će se nalaziti bivši oficiri i
stražari. Očigledno su mete muškarci i žene u uniformi. Tu su i mašinovođe
vozova kojima su vozili zatvorenike u gulage, muškarci i žene koji su
ispunjavali papirologiju, pečatirali obrasce, kuvari i čistači. Sistem je
iziskivao pristanak svih, iako su pristali time što nisu radili ništa. To je bilo
dovoljno. Sistem je zavisio od nedostatka otpora koliko i od dobrovoljaca. On
neće da bude žrtveni jarac. To nije samo njegov teret. Svi nose kolektivnu
krivicu. Bio je spreman da s vremena na vreme oseća kajanje, da provede
minut svakog dana misleći o strahotama koje je činio. Ali to nije dovoljno
ljudima koji ga proganjaju. Oni žele više.
Uplašen, Nikolaj se okrenuo i mahnito potrčao što je brže mogao.
Zapetljao se u kaput, pao u sneg pomešan s bljuzgavicom i odeća mu je upila
prljavu vodu. Polako je ustao. Koleno ga je bolelo, pantalone su se iscepale.
Ponovo je potrčao, a voda se slivala iz njegovog kaputa. Nije dugo prošlo dok
nije ponovo pao. Ovog puta je zaplakao. Iscrpljeni, strašni jecaji. Prevrnuo se
na leđa i izvukao iz kaputa, koji je postao nesnosno težak. Kupio ga je pre
više godina u prodavnici samo za odabrane. Ponosio se njime. On je bio
dokaz njegovog statusa. Više mu nije potreban: nikada više neće izaći, ostaće
kod kuće, zaključati vrata i navući zavese.
Stigao je do svog stambenog bloka, uleteo u ulaz zadihan i oznojen. Sa
odeće mu se slivala prljava voda. Sav mokar, naslonio se na zid i ostavio
otisak svog tela. Pogledao je na ulicu, čekajući da ugleda svoje progonitelje.
Pošto nije video nikoga - zna on da su previše prepredeni - pošao je uza
stepenice, ali se klizao pa je nastavio četvoronoške. Bivao je sve opušteniji
kako se bližio kući. Neće moći da dopru do njega kroz te zidove, njegovo
utočište. Kao da je popio umirujući napitak, počeo je i razumno da razmišlja.
Pijan je. Preterano burno je reagovao – to je sve. Naravno, stekao je
neprijatelje tokom godina, a neki su bili ogorčeni zbog njegovog uspeha. Ako
je slanje nekoliko lotografija sve što mogu da mu urade, onda nema potrebe
da brine. Većina - društvo - ceni ga i poštuje. Duboko dišući, stigao je do
svog odmorišta i potražio ključ.
Ispred njegovih ulaznih vrata stajao je paket. Dug tridesetak, širok
dvadeset i dubok deset centimetara, uvijen u smeđi papir i uredno vezan
kanapom. Nije bilo imena ni nalepnice, samo je na papiru mastilom nešto
bilo nacrtano: krst. Nikolaj se sruši na kolena. Ruke su mu drhtale dok je
odvezivao kanap. Unutra se nalazila kutija. Na vrhu je pisalo:
NIJE ZA NOVINARE
Podigao je poklopac. Nije bilo fotografija. Umesto toga, ugledao je hrpu
uredno otkucanih strana. Bio je to važan dokument, duži od stotinu strana. Na
vrhu se nalazilo propratno pismo. Uzeo ga je i preleteo preko reči. Nije
upućeno njemu: bilo je to zvanično državno pismo koje je nalagalo da se taj
govor prosledi svim školama, svim fabrikama, svim radničkim i omladinskim
organizacijama širom zemlje. Zbunjen, spustio je pismo i uzeo govor.
Pažljivo je pročitao prvu stranu. Zavrteo je glavom. To ne može biti istina. To
je laž, zlobna izmišljotina čiji je cilj da ga dovede do ludila. Država to nikada
ne bi štampala, nikada ne bi distribuirala takav dokument. To je nemoguće.
NEDUŽNI
 ŽRTVE
MUČENJA
Takve reči ne postoje crno na belo, odštampane, država ih neće odobriti
niti razaslati u sve škole i fabrike. Kada uhvati počinioce ove neslane šale, te
dobro obaveštene počinioce, pogubiće ih.
Nikolaj je nesvesno zgužvao papir koji je pročitao i bacio ga u stranu.
Počeo je da cepa sledeću stranu, pa narednu, cepkao ih je na deliće i bacao.
Zastao je, presamitio se, sklupčao u loptu, naslonio glavu na nepročitane
papire i promrmljao sebi u bradu:
- To ne može biti istina.
Kako može biti istina? Ali leži pred njim, pismo s državnim pečatom koje
sadrži podatke koje samo država može znati, sa sve izvorima, citatima,
uputnicama. Završena je zavera ćutanja, za koju je Nikolaj pretpostavljao da
će zauvek trajati. Nije nikakva obmana.
Govor je pravi.
Nikolaj je ustao i ostavio raštrkane papire. Otključao je vrata i ušao u
stan. Papiri su ostali u hodniku zgrade. Ne vredi da zaključa vrata i navuče
zavese - njegova kuća više nije sklonište.
Utočišta više ne postoje. Uskoro će svi znati, svaki učenik i fabrički
radnik će pročitati govor. Ne samo da će znati, već će smeti otvoreno da
razgovaraju, ohrabrivaće ih da raspravljaju o tome.
Otvorio je vrata spavaće sobe i zagledao se u svoju ženu. Spavala je na
boku, s rukama ispod glave. Bila je lepa. On ju je obožavao. Živeli su
savršenim, povlašćenim životom. Imaju dve divne, srećne kćeri. Njegova
žena nikada nije doživela nemilost.Nikada nije doživela sramotu. Nije znala
Nikolaja ni u jednom drugom svetlu osim kao muža punog ljubavi, blagog
čoveka koji bi umro za svoju porodicu. Seo je na ivicu kreveta i prešao
prstom duž njene bele ruke. Ne može da živi ako ona sazna istinu, promeni
mišljenje o njemu, povuče se, počne da ga ispituje ili, još gore, ne kaže ništa.
Njeno ćutanje bilo bi nepodnošljivo. Sve njene prijateljice postavljaće
pitanja. Osuđivati je. Koliko je znala? Da li je oduvek znala? Bolje je da ne
doživi da je vidi osramoćenu. Bolje je da odmah umre.
Ali njegova smrt neće ništa promeniti. Ona će ipak saznati. Probudiće se,
otkriće njegovo telo, plakaće i žaliće za njim. A onda će pročitati govor. Iako
će otići na njegovu sahnanu, isplivaće ono što je radio. Ponovo će razmišljati
o trenucima koje su provodili zajedno, kada ju je dodirivao, kada su vodili
ljubav. Da li je ubio nekoga samo nekoliko sati ranije? Je li njen dom kupljen
krvlju? Možda će na kraju poverovati da je zaslužio smrt i da je samoubistvo
bilo ispravan čin, ne samo za njega već i za njihove kćeri.
Podigao je jastuk. Žena mu je snažna i boriće se, ali bio je siguran da će
je savladati iako više nije u formi. Pažljivo se namestio i ona se pomerila,
osetivši njegovo telo, nesumnjivo srećna što je došao kući. Prevrnula se na
leđa, osmehujući se. Više nije mogao da joj gleda lice. Mora odmah da
deluje, pre nego što izgubi hrabrost. Brzo je spustio jastuk, nije želeo da vidi
kako otvara oči. Pritisnuo je što je jače mogao. Ona je brzo zgrabila jastuk, pa
onda počela da ga grebe po rukama. Nije vredelo, nije popuštao - nije mogla
da se oslobodi. Umesto da pokuša da mu olabavi stisak, počela je da se
migolji ne bi li se izvukla. On je zajaha i ukrsti noge oko njenog stomaka
kako bi ostala nepokretna dok je držao jastuk. Bila je prikovana,
bespomoćna, snaga ju je napuštala. Više ga nije grebala, samo ga je držala za
članke dok joj ruke nisu omlitavele i pale pored nje.
Ostao je u istom položaju na njoj i držao jastuk još nekoliko minuta pošto
je prestala da se pomera. Konačno je popustio stisak i ostavio jastuk na
njenom licu. Nije hteo da vidi njene zakrvavljene oči. Želeo je da se seća
njenog izraza punog ljubavi. Posegnuo je ispod jastuka da joj sklopi kapke.
Vrhovima prstiju prelazio je preko njenog lica dok joj nije napipao zenicu -
neznatno ljigavu površinu. Pažljivo joj je sklopio oči, podigao jastuk i
zagledao se u nju. Bila je spokojna. Legao je pored nje i zagrlio je oko struka.
Iscrpljen, Nikolaj umalo nije zaspao. Stresao se kako bi ostao budan. Još
nije završio. Ustao je, poravnao posteljinu, podigao jastuk i izašao u dnevnu
sobu pa skrenuo prema sobi svojih kćeri.
 Istog dana

Zoja i Jelena su spavale. Lav je čuo njihovo disanje. Kada su mu se oči

navikle na mrak, oprezno je zatvorio vrata za sobom. Ne sme da pogreši kao
otac. Neka se zatvori Odeljenje za ubistva, neka mu oduzmu stan i povlastice,
mora postojati neki način da sačuva svoju porodicu, ništa nije važnije od
toga. A bio je siguran da ova porodica, uprkos problemima koje proživljava,
nudi najbolju priliku za sve. Odbijao je da zamisli budućnost u kojoj nisu svi
zajedno. Istina je da su obe devojčice bliže s Raisom nego s njim. Očigledno
prepreku ne čini usvajanje, već njegova prošlost. Bio je naivan što je mislio
da njegov odnos s Jelenom i Zojom samo iziskuje vreme, čiji će protok
umanjiti značaj nesreće. Čak i sada koristi eufemizam - nesreća - za ubistvo
njenih roditelja. Zojina ljutnja bila je ista kao onog dana kada su streljani.
Umesto što poriče, moraće neposredno da se suoči s njenom mržnjom.
Zoja je spavala na boku, okrenuta prema zidu. Lav ju je uhvatio za rame i
nežno je prevrnuo na leđa. Nameravao je polako da je probudi, ali ona je
odmah sela, napela se i odmakla od njega. Ne shvatajući u potpunosti šta
radi, položio joj je drugu ruku na rame kako bi je sprečio da se odmakne.
Uradio je to iz najbolje namere, zarad oboje. Ona mora da ga sasluša.
Pokušavajući da govori odmerenim, ohrabrujućim glasom, prošaputao je:
- Zoja, moramo da razgovaramo. Odmah. Ako budem čekao jutro, naći ću
neki izgovor i odložiti za sutra. Odlažem već tri godine.
Nije ništa rekla. Ostala je nepokretna i zurila u njega. Iako je bar jedan sat
u kuhinji pokušavao da sroči šta da kaže, te pažljivo odabrane reči su nestale.
- Bila si u mojoj sobi. Pronašao sam nož.
Pogrešno je počeo. Došao je ovamo da priča o svojim greškama, a ne da
je osuđuje. Pokušao je da preokrene razgovor.
- Zoja, dozvoli da ti objasnim, ja sam sada druga osoba. Nisam onaj oficir
koji je došao na imanje tvojih roditelja. I ne zaboravi da sam pokušao da ih
spasem. Nisam uspeo. Živeću s tim neuspehom do kraja života. Ne mogu da
ih vratim. Ali mogu tebi i tvojoj sestri da ponudim priliku. Tako doživljavam
ovu porodicu. Ona je prilika. Prilika za tebe i Jelenu, ali i za mene.
Lav je zastao da vidi hoće li ona ismejati njegove reči. Nije se pomerala
niti progovarala. Usne su joj bile skupljene, telo napeto.
- Zar ne možeš da... pokušaš?
Glas joj je zadrhtao kad je konačno progovorila.
- Pusti me.
- Zoja, nemoj se uzrujavati, samo mi kaži šta misliš. Budi iskrena. Kaži
mi šta želiš da uradim. Reci mi kakva osoba želiš da budem.
- Pusti me.
- Ne, Zoja, molim te, moraš da shvatiš koliko je ovo važno.
- Pusti me.
-Zoja...
Glas joj je postao jači, napregnut - očajnički.
- Pusti me!
Zapanjeno je uzmakao. Cvilela je poput ranjene životinje. Kako je sve
pošlo toliko naopako? S nevericom je gledao kako se povlači od njegove
ljubavi. Nije trebalo da bude tako. Pokušavao je da izrazi svoju ljubav prema
njoj, a ona mu ju je bacala natrag u lice. Zoja je upropašćavala sve, i to ne
samo njemu već svima. Jelena je htela da bude deo porodice. Znao je da
hoće. Ona ga je držala za ruku: osmehivala se, smejala se. Ona je želela da
bude srećna. Raisa je htela da bude srećna. Svi su samo želeli da budu srećni.
Osim Zoje, koja je tvrdoglavo odbijala da shvati kako se on promenio i
detinjasto prigrljivala svoju mržnju poput omiljene lutke.
Lav oseti vonj. Dodirnuo je čaršav i otkrio da je vlažan. Ali ipak mu je
bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati da se Zoja upiškila u krevet. Ustao
je i promrmljao:
- U redu je. Ja ću oprati. Ne brini. Ja sam kriv. Mene treba kriviti.
Zoja je odmahnula glavom. Ne govoreći ništa, skupila je šake na
slepoočnicama i zagrebala po licu. Lav je teško disao, zbunjen što je njegova
ljubav izazvala toliku nesreću.
 - Zoja, uzeću čaršav.
Odmahnula je glavom, stežući čaršav umrljan mokraćom kao da će je on
zaštititi od Lava. Jelena se probudila i zaplakala.
Lav je pošao prema vratima, ali onda se ponovo okrenuo. Nije mogao da
je ostavi u takvom stanju. Kako da reši problem ako je on taj problem?
- Zoja, samo hoću da te volim.
Jelena je gledala čas Zoju čas Lava. Kada je videla da se ona probudila,
Zoja se promenila. Sabrala se i smireno mu odgovorila:
- Opraću svoj čaršav. Sama ću to uraditi. Ne treba mi tvoja pomoć.
Lav je izašao iz sobe. Nadao se da će pridobiti devojčicu, a ostavlja je
oblivenu suzama i mokraćom.
Lav je ušao u kuhinju i ushodao se tamo-ovamo, ošamućen propašću
njegovih zamisli. Iako je sklonio fascikle, na stolu je ostao list papira iz
Moskvinove štamparske mašine:
Podvrgnut mučenju, Ejhe
Prikladno društvo: podsetnik na njegov raniji posao, posao koji će ga
uvek pratiti. Setivši se Zojinog ponašanja u spavaćoj sobi, Lav je bio
prinuđen da razmišlja o nečemu što bi pre samo nekoliko minuta odbacio kao
nezamislivo. Možda će porodica morati da se rasturi.
Je li njegova želja da ih održi zajedno bila slepa opsednutost? Time je
primoravao Zoju da skida krastu s rane koja nikada neće zaceliti, da je
inficira mržnjom i ogorčenošću. Naravno, ako ona ne može da živi s njim,
onda ne može ni Jelena. Sestre su nerazdvojne. Nema izbora osim da im nađe
drugi dom, porodicu koja nema veze s državom, možda izvan Moskve, u
manjem gradu, gde je aparat vlasti manje vidljiv. On i Raisa moraće da
potraže odgovarajuće staratelje, da upoznaju buduće roditelje i pitaju se hoće
li oni biti bolji, hoće li devojčicama pružiti sreću, u čemu je Lav sasvim
omanuo.
Na vratima se pojavi Raisa.
- Šta se dešava?
Došla je iz spavaće sobe. Nije znala za piškenje u krevet i razgovor, već
je mislila na Nikolajev telefonski poziv i sastanak u ponoć. Lavov glas
napukao je od osećanja.
- Nikolaj se napio. Rekao sam mu da ćemo razgovarati kada se otrezni.
- I to je trajalo celu noć?
Šta čeka? Trebalo bi da joj ispriča sve.
- Lave? Šta je bilo?
Obećao joj je da više neće biti tajni. Ali nije mogao da prizna da se posle
trogodišnjeg truda da bude otac može pohvaliti samo Zojinom mržnjom. Nije
mogao da prizna da ju je probudio usred noći i jadno je molio da ga prihvati
kao oca. Bojao se. Rasturanje porodice nateraće Raisu da se zapita na čijoj
strani zeli da bude. Hoće li ostati s devojčicama ili s njim? Godinama je bio
oficir MGB-a i ona ga je prezirala, kao i sve ono što je predstavljao. Nasuprot
tome, bezuslovno je volela Jelenu i Zoju. Njena ljubav prema njemu je
složena. Njena ljubav prema njima - jednostavna. Kada bude odlučivala,
možda će se sećati ćoveka kakav je bio. Deo njega bio je uveren da njegov
odnos s Raisom zavisi od toga kako će se pokazati kao otac. Prvi put u tri
godine - slagao ju je.
- Sve je u redu. Samo sam zaprepašćen što sam ponovo video Nikolaja.
To je sve.
Raisa je klimnula glavom. Pogledala je prema predsoblju.
- Jesu li devojčice budne?
- Probudile su se kada sam došao. Žao mi je. Izvinio sam im se.
Raisa je podigla papir uzet iz štamparske mašine.
- Bolje bi bilo da skloniš ovo pre nego što sednu za sto.
Lav je odneo list papira u njihovu spavaću sobu. Seo je na krevet i gledao
kako Raisa izlazi iz kuhinje i odlazi da pozove devojčice. Uzrujan, gotovo
bolestan, čekao je da ona sazna istinu. Njegova laž nije mu pružila ništa osim
privremenog odlaganja. Raisa će od Zoje čuti šta se dogodilo.
Podigao je pogled, zapanjen što vidi kako Raisa opušteno izlazi iz njihove
sobe i bez reči se vraća u kuhinju. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavila se
Zoja i odnela svoju posteljinu u kupatilo. Stavila ju je u kadu i pustila vruću
vodu. Nije rekla Raisi. Nije htela da Raisa sazna. Jedino što je mrzela više od
Lava bila je pomisao da može da je osramoti na takav način.
Lav je ustao, ušao u kuhinju i zapitao:
- Zoja pere posteljinu?
Raisa klimnu glavom. Lav nastavi:
- Ne mora to da radi. Mogu udesiti da se odnese na čišćenje.
Raisa je spustila glas.
- Mislim da je imala nezgodu. Samo je pusti, važi?
- Važi.
Jelena je prva ušla i sela. Bluza joj je bila nepravilno zakopčana. Ćutala
je. Lav joj se osmehnuo. Proučavala je njegov osmeh kao da je reč o nečemu
nepoznatom i pretećem. Nije mu uzvratila osmeh. Čuo je Zojine korake.
Zaustavili su se. Čekala je u predsoblju, van vidokruga.
Onda je ušla u kuhinju. Okrenula se pravo prema Lavu i pogledala ga s
druge strane prostorije. Zatim je hitro pogledala Raisu, koja je bila zauzeta
mešanjem žitarica, pa Jelenu, koja je jela. Shvatila je da im ni on nije rekao.
Nož je njihova tajna. Piškenje u krevet je njihova tajna. Oni su saučesnici u
ovoj lažnoj porodici. Zoja nije spremna da rasturi porodicu. Njena ljubav
prema Jeleni jača je od mržnje prema Lavu.
Oprezno, poput ulične mačke, Zoja je prišla svom mestu. Nije ni takla
doručak. Lav takođe nije jeo, samo je prebirao po činiji. Nije mogao da
podigne pogled. To nije ostavilo nikakav utisak na Raisu.
- Što vas dvoje ne jedete?
Lav je čekao da Zoja odgovori. Nije ništa rekla. Počeo je da jede. Čim je
to uradio, Zoja je ustala i spustila svoju netaknutu činiju u sudoperu.
- Muka mi je.
Raisa je ustala i opipala je da vidi ima li temperaturu.
- Možeš li da ideš u školu?
- Da.
Devojčice su ustale od stola. Raisa se približila Lavu:
 - Šta je s tobom danas?
Lav je bio siguran da će zaplakati ako otvori usta. Nije ništa rekao, samo
je stiskao šake ispod stola.
Odmahnuvši glavom, Raisa je otišla da pomogne devojčicama.
Komešanje pred ulaznim vratima: poslednje pripreme pred polazak,
oblačenje kaputa. Otvaranje vrata. Raisa se vratila u kuhinju, noseći paket
uvijen u smeđi papir i uvezan kanapom. Spustila ga je na sto i izašla. Ulazna
vrata se zatvoriše.
Lav se nije micao nekoliko minuta. Onda je polako pružio ruku i povukao
paket ka sebi. Oni žive u ministarskom kompleksu. Pisma se uglavnom
ostavljaju na kapiji, ali ovo je ostavljeno na njihovom dovratku. Paket je bio
dugačak tridesetak centimetara, širok dvadeset i dubok deset. Na njemu nije
bilo imena ni adrese, samo krst nacrtan mastilom. Iscepao je smeđi papir i
ugledao kutiju na čijem vrhu se nalazio pečat:
NIJE ZA NOVINARE
 Istog dana

Nije bilo gužve u kupeu podzemnog voza, ali Jelena je ipak uhvatila
Raisu za ruku i čvrsto je stegla, kao da se plaši da će se razdvojiti. Obe
devojčice bile su neuobičajeno tihe. Lavovo jutrošnje ponašanje ih je
uznemirilo. Raisa nije znala šta ga je spopalo. Uglavnom je veoma pažljiv
prema devojčicama, ali jutros je izgledao spreman da ga one zateknu
obuzetog tom rečju - rnučenje - kada budu sele da doručkuju. Kada mu je
rekla da skloni taj papir, što je bio mig da se sabere, on ju je poslušao, ali
vratio se u kuhinju jednako unezveren, bez reči je zurio u devojčice. Krvavih
očiju, progonjenog, divljeg pogleda - nije videla taj izraz godinama, ne od
vremena kada se vraćao posle noćnih zadataka kao pripadnik tajne policije,
kada je bio iscrpljen, ali nije mogao da legne. Tada se skupljao u ćošku u
mraku i prepuštao mračnim mislima, ćutke, kao da mu se događaji prethodne
noći neprestano vrte u glavi. U to vreme nikada nije pričao o svom poslu, ali
ona je znala šta je radio - hapsio je bez izuzetka i zbog toga ga je mrzela.
Ta vremena su prošla. On se promenio - bila je sigurna u to. Stavio je
život na kocku kako bi se otrgao od posla koji iziskuje ponoćna hapšenja i
iznuđena priznanja. Aparat Državne bezbednosti još postoji. Sada se zove
KGB i još je prisutan u životima svih, ali Lav više nije učestvovao u
njegovim operacijama pošto je odbio ponudu za visoki položaj. Umesto toga,
izložio se većoj opasnosti i osnovao sopstveno istražno odeljenje. Svake noći
joj je pričao kako mu je protekao radni dan delom zato što je tražio njen
savet, a delom da bi joj pokazao kako se njegovo odeljenje razlikuje od
KGB-a, ali najviše zbog toga da bi joj pokazao kako među njima više nema
tajni. Dok ga je gledala s devojčicama, Raisi se činilo da se ponaša kao da je
proklet, kao lik iz dečje bajke čije crne vradžbine iz prošlosti mogu poništiti
samo devojčice rečima volim te.
Iako je bio ozlojeđen, nikada nije pokazao zavist zbog Raisinog odnosa sa
Jelenom i Zojom. Čak ni kada bi ga Zoja namerno mučila time što je bila
srdačna prema njoj i hladna prema njemu. Za protekle tri godine podnosio je
odbijanje i drskost, nikada nije izgubio živce i prihvatao je neprijateljstvo kao
da smatra da ga zaslužuje. Devojčice su postale njegova jedina nada za
iskupljenje. Zoja je to znala i koristila je to. Što je više tražio njenu naklonost,
ona ga je više mrzela. Raisa nije mogla da mu ukaže na tu suprotstavljenost
niti da ga savetuje da se opusti. On je svoju raniju fanatičnost prema
komunizmu preneo na porodicu. Njegova vizija Utopije postala je skromnija i
manje apstraktna, ali ostala je podjednako nedostižna, iako je sada umesto
celog sveta uključivala četiri osobe.
Voz se zaustavio na stanici sa oznakom CPKOIG, skraćenicom od
Centralni park kulture i odmora Gorki. 4 Kada su prvi put čule taj naziv
preko razglasa, devojčice su se nasmejale. Pošto ju je ta slučajna besmislica
uhvatila nespremnom, Zoja je otkrila lep osmeh, koji je uvek skrivala. U tom
trenutku, Raisa je videla nagoveštaj deteta koje je nestalo - razigranog i
nestašnog. Osmeh je iščezao u tren oka. Raisu prože rezak bol. I ona je imala
snažna osećanja. Raisa i Lav nisu mogli da imaju decu, te je usvajanje bilo
njena jedina nada da postane majka. Međutim, iako je Lava obučavala tajna
policija, ona je daleko bolje skrivala svoja osećanja. Ona je donela taktičku
odluku i pazila da devojčice ne budu stalno svesne toga koliko joj je stalo do
njih. Nije titrala oko njih niti ih tetošila, već je postavila temelje - škola,
odeća, hrana, izlasci, domaći zadaci. Iako se ponašala drugačije od njega,
delila je Lavov san - san da će zasnovati srećnu porodicu punu ljubavi.
Raisa i devojčice izašle su iz metroa na uglu Ostoženke i Novokrimske pa
pošle stazom utabanum u snegu. Raisa je htela da ih upiše u istu školu, po
mogućstvu onu u kojoj ona predaje kako bi sve tri bile zajedno. Međutim,
školska uprava ili neko na višem nivou odlučio je da Zoja pohađa Srednju
školu br. 1535. Jelena je morala da ide u drugu, osnovnu. Raisa se usprotivila
budući da većina školskih zgrada sjedinjuje osnovce i srednjoškolce, te nije
bilo potrebe da se razdvajaju. Njena molba je odbijena.. Sestre će ići u školu
da izgrade odnos sa državom, a ne da neguju porodične spone. U skladu s tim
argumentima, Raisa je bila srećna što se zaposlila u Srednjoj školi br. 1535 i
pomirila se s tom odlukom kako bi sačuvala prednost koju ima. Bar će moći
da drži Zoju na oku. Iako je Jelena kao mlađa bila nervoznija zbog polaska u
novu školu u velikom gradu, Raisa je više brinula zbog Zoje. Ona je
zaostajala s gradivom jer njena seoska škola nije ispunjavala moskovska
merila. Nije bilo sumnje da je pametna. Ali bila je sirova, neusmerena,
nedisciplinovana i, za razliku od Jelene, uporno je odbijala da makar i pokuša
da se uklopi, kao da je njen princip da ostane usamljena.
Ispred osnovne škole, preuređene predrevolucionarne plemićke gradske
kuće, Raisa je bespotrebno dugo nameštala Jeleni uniformu. Konačno ju je
čvrsto zagrlila i prošaputala:
- Sve će biti u redu. Obećavam.
Prvih nekoliko meseci Jelena je plakala kad se razdvajala od Zoje. Iako se
postepeno navikla na to da provodi osam sati bez nje, na kraju svakog
školskog dana, bez izuzetka, nestrpljivo je na kapiji čekala da se ponovo nađe
s njom. Njeno uzbuđenje kada bi ugledala stariju sestru nije se smanjivalo i ti
ponovni susreti bili su ispunjeni radošću kao da je prošla čitava godina.
Pošto ju je i Zoja zagrlila, Jelena je požurila u školu. Zastala je na vratima
da mahne. Kada je ušla, Zoja i Raisa nastavile su u tišini prema srednjoj
školi. Odolela je iskušenju da ispituje Zoju. Nije htela da je uznemiri pre
časova. Čak i najjednostavnija pitanja mogla su je naterati da zauzme
odbrambeni stav, što bi izazvalo lanac dezorijentisanog ponašanja tokom
čitavog dana.
Pitanja o školskim zadacima tumačena su kao posredna osuda njenog
slabog uspeha u školi. Pitanja o drugovima iz razreda shvatana su kao
primedbe zbog njenog odbijanja da se sprijatelji bilo s kim. Mogle su da
razgovaraju samo o Zojinim sportskim sposobnostima. Bila je visoka i
snažna. Nije potrebno isticati da je mrzela timske sportove jer nije htela da
sluša naređenja. Ali individualni sportovi bili su nešto drugo - bila je odlična
plivačica i trkačica, najbrža među svojim vršnjacima u školi. Pa ipak, odbijala
je da se takmiči. Ako bi je prijavili za takmičenje, namerno je gubila, mada je
bila dovoljno ponosita da ne stigne poslednja. Ciljala je na četvrto mesto, ali
bi nekada pogrešno procenila ili bi se u žaru zaboravila pa stizala treća ili čak
druga.
Izgrađena 1929. godine, školska zgrada na uglu imala je dva krila i bila
neukrašena, pošto je trebalo da predstavlja egalitaristički pristup učenju, novu
arhitekturu za nove učenike. Zoja se zaustavila dvadeset metara od kapije.
Ostala je prikovana za mesto i zurila ispred sebe. Raisa je čučnula.
- Šta je bilo?
Zoja je pognula glavu i promrmljala sebi u bradu:
- Tužna sam. Stalno sam tužna.
Raisa se ujela za usnu kako ne bi zaplakala. Stavila je ruku na Zojinu.
 - Kaži šta mogu da učinim.
- Jelena ne može da se vrati u sirotište. Nikada ne sme da se vrati.
- Niko neće otići nikuda.
- Hoću da ona ostane s tobom.
- Ostaće. Obe ćete ostati. Naravno da hoćete. Mnogo vas volim.
Raisa se nikada ranije nije usudila da to glasno izgovori. Zoja ju je
pažljivo proučavala.
- Mogla bih biti srećna... da živim s tobom.
Nikada nije tako pričala. Raisa je morala da bude pažljiva: ako kaže nešto
pogrešno, ako pogrešno odgovori, Zoja će se zatvoriti i možda neće biti druge
prilike.
- Kaži šta hoćeš da uradim.
Zoja je razmislila.
- Ostavi Lava.
Njene lepe oči kao da su porasle dok je upijala sve pojedinosti Raisine
reakcije. Zojino lice bilo je ispunjeno nadom pri pomisli da nikada više neće
videti Lava. Ona traži da se Raisa razvede od Lava. Gde je mogla da čuje za
razvod? Retko se razgovaralo o tome. Prvobitan popustljiv stav države
pooštrio se pod Staljinom, te je razvod postao daleko teži, skuplji i sramotan.
Raisa je ranije često razmišljala o životu bez Lava. Je li Zoja naslutila da je
njihov odnos ranije bio pun gorčine i u tome našla nadu? Da li bi se usudila
da pita kada ne bi mislila da postoji mogućnost da Raisa pristane?
- Zoja...
Raisa je osetila snažnu želju da toj devojčici pruži sve što poželi. S druge
strane, ona je mlada - potrebno joj je vođstvo, ne može da iznosi nečuvene
zahteve i očekuje da se ispune.
- Lav se promenio. Hajde da porazgovaramo svi zajedno, ti, ja i on,
večeras.
- Neču da pričam s njim. Neću da ga vidim. Neću da mu čujem glas.
Hoću da ga ostaviš.
 - Ali, Zoja... ja ga volim.
Sa Zojinog lica iščeze nada. Izraz joj je postao hladan. Ništa više nije
rekla, samo je potrčala i ostavila Raisu iza sebe.
Raisa je gledala kako Zoja ulazi u školu. Nije mogla da potrči za njom,
nisu mogle da razgovaraju pred drugim učenicima. Uostalom, prekasno je.
Zoja bi ćutala i odbijala da odgovori. Trenutak je prošao, prilika je
propuštena. Raisa joj je odgovorila - volim ga. Te reči dočekane su sumornim
stoicizmom, kao kada osuđenik čuje smrtnu presudu. Dok je ulazila u školsko
dvorište, Raisa je proklinjala samu sebe što je dala takav odgovor, odgovor
koji stavlja tačku na sve. Ne obazirući se na učenike i profesore koji su
prolazili pored nje, razmišljala je o Zojinom snu - životu bez Lava.
Ušla je u zgradu i uputila se u zbornicu. Nije mogla da se usredsredi. Bila
je omamljena i rastrojena. Videla je da je čeka paket s priloženim pismom.
Otvorila ga je i pročitala. Treba da pročita priloženi dokument svim svojim
dacima, svim razredima. Pismo je bilo iz Ministarstva prosvete. Iscepala je
smeđi papir u koji je paket bio uvijen i ugledala vrh kutije:
NIJE ZA NOVINARE
Podigla je poklopac i izvadila debelu hrpu uredno otkucanih strana. Kao
profesorki političkih nauka, redovno su joj slali materijale i naredbe koje je
prosleđivala svojim učenicima. Pošto je pročitala propratno pismo, bacila ga
je u kantu i videla da je ispunjena istovetnim pismima. Mora da su kopije
poslate svim profesorima kako bi govor bio pročitan svakom odeljenju. Pošto
je kasnila, Raisa je podigla kutiju i požurila napolje.
Kada je ušla u učionicu, videla je da su učenici iskoristili njeno kašnjenje
kako bi ćaskali. Bilo ih je trideset, starosti od petnaest do šesnaest godina.
Podučava mnoge od njih već tri godine, koliko radi u toj školi. Spustila je
papire na sto i objasnila da će danas slušati govor njihovog vođe Hruščova.
Kada je aplauz utihnuo, počela je da čita naglas.
- Specijalni izveštaj s Dvadesetog kongresa Komunističke partije
Sovjetskog Saveza. Zatvoreno zasedanje. Dvadeset peti februar 1956. Nikita
Sergejevič Hruščov, prvi sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza.
Bio je to prvi kongres od Staljinove smrti. Raisa je podsetila razred da je
komunistička revolucija svetskih razmera i da takvim kongresima, pored
sovjetskih vođa, prisustvuju emisari iz međunarodnih radničkih partija.
Pripremila se za jedan sat otrcanih fraza i samopohvala i misli su joj skrenule
na malo verovatnu nadu da će Zoja pregurati dan bez ijedne rasprave.
Veoma brzo je ponovo posvetila pažnju onome što čita. To nije bio
običan govor. Nije počinjao uobičajenim opisima zapanjujućih sovjetskih
uspeha. Na polovini četvrtog pasusa, čvrsto je stegla papir i zastala. Nije
mogla da veruje u ono što piše. Razred je ćutao. Nastavila je nesigurnim
glasom:
- Kult ličnosti Staljina postepeno je jačao, kult koji je postao uzrok
krajnje ozbiljnih i teških izobličavanja partijskih načela, partijske
demokratije, revolucionarne zakonitosti.
Zabezeknuta, nastavila je pitajući se imali još. Tiho je čitala:
- Staljinove negativne osobine, koje su bile u začetku za vreme Lenjina,
poslednjih godina su dovele do ozbiljne zloupotrebe vlasti...
Otkako je počela da radi, obavljala je državnu propagandu i podučavala
decu da je država uvek u pravu, da je dobra i pravična. Ako je Staljin kriv za
stvaranje kulta, Raisa je imala ključnu ulogu u tome. Ona je pravdala učenje
tih laži, budući da je bilo neophodno da njeni đaci nauče jezik ulizivanja i
vokabular obožavanja države, bez kojih bi bili izloženi sumnji. Odnos
između profesora i učenika zasniva se na poverenju. Verovala je da se
pridržavala toga, ne u uobičajenom smislu da je govorila istinu, već da im je
govorila istine koje je trebalo da čuju. Ove reči su od nje napravile
prevaranta. Podigla je pogled. Učenici su bili previše zbunjeni da bi odmah
shvatili skrivena značenja. Ali shvatiće na kraju. Shvatiće da nije bila
prosvetljeni uzor, već sluga onome ko je trenutno na vlasti.
Vrata se otvoriše. Profesorka Julija Peškova stajala je na vratima,
jarkocrvenog lica, otvorenih usta, toliko zapanjena da nije mogla da
progovori. Raisa je ustala:
- Šta se desilo?
- Dođi brzo.
Julija je Zojina profesorka. Raisa se uplašila. Spustila je papire, rekla
učenicima da ostanu na svojim mestima i pošla za lulijom u hodnik pa niza
stepenice, ne uspevajući da dobije suvisao odgovor.
 - Šta se dogodilo?
- Zoja. Govor. Čitala sam i ona... moraš sama da vidiš.
Stigle su do učionice. Julija je propustila Raisu. Otvorila je vrata. Zoja je
stajala na profesorskoj katedri, koja je bila gurnuta uza zid. Svi ostali učenici
stajali su u drugom delu učionice, u gomili, što dalje od nje, kao da Zoja ima
kakvu zaraznu bolest. Oko njenih nogu nalazile su se strane govora i krhotine
stakla. Zoja je stajala ponosito, pobednički. Ruke su joj bile krvave.
I držala je ostatke postera skinutog sa zida - Staljinovu sliku ispod koje su
bile odštampane reči:
OTAC SVOJOJ DECI
Zoja se popela na sto da skine sliku sa zida: slomila je staklo i posekla se
pre nego što je iscepala poster na dva dela, otkinuši glavu Staljinovom liku.
Oči su joj pobednički blistale. Podigla je dve polovine postera, umrljane
njenom krvlju, kao da se razmeće telom pobeđenog neprijatelja:
On nije moj otac.
 Istog dana

U hodniku ispred Nikolajevog stana ležali su rasuti ostaci govora. Lav je

izvukao pištolj čim je ugledao iscepane strane i pogledom okrznuo reči. Iza
njega, Timur je uradio isto. Papiri su im šuškali ispod nogu. Lav je ispružio
ruku i uhvatio kvaku. Stan nije bio zaključan. Gurnuo je vrata i obojica su
ušli u praznu dnevnu sobu. Nije bilo znakova da nešto nije kako treba. Vrata
ostalih soba bila su zatvorena, osim jednih - vrata kupatila.
Kada je bila puna do vrha, a površinu krvave vode remetili su samo
Nikolajeva glava i ostrvo koje je napravio njegov punačak, dlakav stomak.
Oči i usta bili su mu otvoreni, kao da je zapanjen što ga je u smrti dočekao
anđeo a ne đavo. Lav je čučnuo pored svog bivšeg mentora, čoveka čije je
lekcije pokušavao da zaboravi protekle tri godine. Timur ga pozva:
- Lave...
Kada je čuo glas svog zamenika, Lav je ustao i pošao za njim u susednu
sobu.
Dve devojčice izgledale su kao da spavaju. Pokrivači su im bili navučeni
sve do vrata. Da je bila noć, mirnoća sobe izgledala bi prirodno. Ali bilo je
podne i sunčeva svetlost prodirala je kroz proreze u zavesama. Obe devojčice
gledale su prema zidu, leđima okrenute jedna drugoj. Dugačka, sjajna kosa
starije kćeri bila je rasuta po jastuku. Lav ju je sklonio i dotakao joj vrat.
Ostao je najmanji tračak topline, sačuvan debelom perinom koju je s
ljubaviju ušuškala oko sebe. Na njenom telu nije bilo tragova povreda. Mlađa
devojčica, ne starija od četiri godine, bila je u istovetnom položaju. Ohladila
se. Njeno malo telo izgubilo je toplotu brže od sestrinog. Lav je zatvorio oči.
Mogao je da spase ove devojčice
U drugoj sobi je Nikolajeva žena Arijadna, postavljena kao da spava, isto
kao i kćeri. Lav ju je površno poznavao. Pre sedam godina Nikolaj je
zahtevao da Lav večera s njim posle hapšenja. Koliko god bilo kasno,
Arijadna je uvek spremala večeru, nudila gostoprimstvo i uljudnost posle
Lavovog i Nikolajevog zajedničkog divljaštva. Nikolaj je tim večerama
isticao vrednost doma, u kojem pojedinosti njihovog krvavog posla nisu
postojale, u kojem je mogao da održi privid da nije ništa više od običnog
muža punog ljubavi. Lav je seo za njen toaletni sto i pogledao četku za kosu s
drškom od slonovače, parfeme i pudere - raskoš koju je Arijadna prihvatala
kao nadoknadu za njenu bezuslovnu posvećenost. Nije shvatala da njeno
neznanje ne predstavlja izbor, već uslov njenog bivstvovanja. Nikolaj nije
mogao da prihvati porodicu ni u kom drugom obliku.
Nikada nemoj ništa govoriti svojoj ženi.
Kao mlad oficir, Lav je to upozorenje, prošaputano posle njegovog prvog
hapšenja, protumačio kao savet da bude oprezan i tajnovit, kao nauk da ne
veruje čak ni onima koji su mu najbliži. Ali Nikolaj uopšte nije mislio na to.
Više nije mogao da ostane u stanu, te je ustao. Bio je nesiguran na
nogama. Ostavivši leševe, Lav je požurio u hodnik i naslonio se na zid. Teško
je disao i zurio u ostatke Hruščovljevog govora, koji je neko doneo i ostavio
ispred Nikolajevih ulaznih vrata, s ubilačkim namerama. Kada se noćas vratio
kući, Nikolaj je pročitao mali deo; veći deo ostao je netaknut u kutiji. Jedna
strana je iscepana. Zar je Nikolaj mislio da može uništiti te reči? Ako mu je
takva misao pala na um, propratno pismo trebalo je da je odbaci. Govor će se
umnožiti i razdeliti. Dostavljanje zvaničnog pisma predstavljalo je poruku
Nikolaju da on više ne vlada tajnama svoje prošlosti.
Lav je pogledao Timura. Pre nego što je prešao u Odeljenje za ubistva,
bio je milicajac i hapsio je pijanice, lopove i siledžije. Milicija nije bila
pošteđena političkih hapšenja. Međutim, Timur je imao sreće jer njemu takvi
zahtevi nisu bili postavljani, bar nikada to nije priznao Lavu.
Sada je taj čovek, koji je retko gubio kontrolu nad svojim osećanjima,
očigledno bio ljut.
- Nikolaj je bio kukavica.
Lav klimnu glavom. Istina. Previše se plašio suočavanja s
neodobravanjem. Nikolajeva porodica bila je njegov život. Nije mogao da
živi bez nje. Nije mogao ni da umre bez nje.
Lav je podigao stranu govora i pogledao je kao da je nož ili pištolj -
najdelotvornije oružje za ubistvo. Pročitao je govor čim mu je dostavljen
jutros. Iako je bio zapanjen zbog otvorenog napada, nije mu bilo potrebno
mnogo da shvati kako je govor, ako je poslat njemu, sigurno dostavljen i
Nikolaju. Željena meta hila je očigledna: ljudi odgovorni za opisane zločine.
Bat koraka ispunio je stepenište. Stigao je KGB.
Oficiri KGB-a ušli su u stan i odmerili Lava s otvorenim prezirom. Više
nije bio jedan od njih, okrenuo je leđa njihovim redovima. Odbio je položaj
kako bi vodio Odeljenje za ubistva, odeljenje za čije ukidanje su se zalagali
od samog nastanka. Nadasve su cenili odanost, te je on u njihovim očima bio
nešto najgore što postoji - izdajnik.
Predvodio ih je Frol Panjin, Lavov pretpostavljeni iz Odeljenja za
kriminalne istrage Ministarstva unutrašnjih poslova. Star pedesetak godina,
Panjin je bio markantan, lepo odeven, šarmantan. Iako Lav nikada nije gledao
nijedan holivudski film, zamišljao je da u njima glume ljudi poput Panjina.
Tečno je govorio nekoliko jezika i bio je ambasador koji je preživeo Staljinov
režim tako što je ostao u inostranstvu. Pričalo se da on ne pije, da redovno
vežba i odlazi na šišanje jednom nedeljno. Nasuprot mnogim zvaničnicima
koji su se ponosili svojim skromnim poreklom i ravnodušnošću prema
nečemu buržoaskom kao što je fizički izgled, Panjin je bio besramno
besprekoran. Blagog glasa, učtiv, on je bio nova vrsta zvaničnika, koji je
nesumnjivo odobravao Hruščovljev govor. Često su o njemu ružno govorili
iza njegovih leđa. Tvrdili su da slabić kao što je on nikada ne bi preživeo pod
Staljinom. Ruke su mu previše mekane, nokti previše čisti. Lav je bio siguran
da bi Panjin to shvatio kao pohvalu.
Panjin je brzo pogledao mesto zločina pre nego što se obratio oficirima
KGB-a:
- Niko ne sme da napusti zgradu. Prebrojte osobe u svim drugim
stanovima, uporedite ih sa zvaničnim podacima i postarajte se da od svih
uzmete izjavu. Niko ne sme da ode na posao, a one koji su već otišli dovedite
na ispitivanje. Ispitajte sve - saznajte šta su videli i čuli. Ako posumnjate da
lažu ili da kriju nešto, stavite ih u ćelije i pitajte ponovo. Bez nasilja, bez
pretnji, samo im dajte do znanja da naše strpljenje ima granice. Ako znaju
nešto...
Panjin je zastao pa dodao:
- Time ćemo se pojedinačno baviti. Takođe želim priču za pokriće.
Dogovorite se o pojedinostima među sobom, ali ne spominjite ubistvo. Je li
to jasno?
 Predomislio se, jer očigledno nije hteo da im prepusti odgovornost za
uverljivu laž, pa je nastavio:
- Ova četiri građanina nisu ubijena. Oni su uhapšeni i odvedeni. Deca su
poslata u sirotište. Počnite da širite priče o njihovim subverzivnim stavovima.
Koristite ljude koje poznajete u obližnjim zajednicama. Niko ne sme da vidi
kako se iznose tela. Zatvorite ulicu ako je potrebno.
Bolje je da društvo veruje kako je čitava porodica uhapšena i da ih nikada
više neće videti nego da se sazna da je penzionisani oficir MGB-a ubio svoju
porodicu.
Panjin se okrenuo prema Lavu:
- Video si se noćas s Nikolajem?
- Pozvao me je oko ponoći. Iznenadio sam se. Nismo razgovarali više od
pet godina. Bio je uzrujan i pijan. Hteo je da se vidimo. Pristao sam. Bio sam
umoran. Bilo je kasno. Pričao je nesuvislo. Rekao sam mu da ode kući i da
ćemo razgovarati kada se otrezni. Tada sam ga poslednji put video. Kad se
vratio kući, našao je Hruščovljev govor pred vratima. Stavljen je tu kao deo
zavere protiv njega, a verujem da su iza toga isti ljudi koji su jutros ostavili
govor ispred mojih vrata.
- Jesi li pročitao govor?
- Jesam, zato sam i došao ovamo. Činilo mi se da je prevelika slučajnost
što mi je dostavljen u isto vreme kada me je Nikolaj pozvao.
Panjin se okrenuo i zagledao u Nikolajevo telo u krvavoj vodi.
- Bio sam u Kremlju kada je Nikita Hruščov pročitao govor. Nekoliko sati
se niko nije pomerio. Tišina, neverica. Samo je mali broj izabranih članova
predstavništva radio na njemu.
Nije bilo nikakvog upozorenja. Dvadeseti kongres počeo je s deset dana
običnih govora. Delegati su još aplaudirali Staljinovom imenu. Poslednjeg
dana su se strani delegati spremali da pođu kući. Pozvali su nas na zatvoreno
zasedanje. Hruščov je donekle uživao u tom zadatku. On žarko želi da prizna
greške iz prošlosti.
- Čitavoj zemlji?
- Tvrdio je da te reči neće otići dalje od hodnika i da neće naškoditi
ugledu naše zemlje.
Lav se trudio da potisne gnev iz svog glasa.
- Zašto onda kruži milion kopija?
- Lagao je. On želi da ga ljudi pročitaju. Hoće da znaju kako je on prvi
koji je rekao da mu je žao. Zauzeo je mesto u istoriji. On je prvi čovek koji je
kritikovao Staljina i nije pogubljen zbog toga. Napomena da se govor neće
štampati u novinama ustupak je onima koji su mu se protivili. Naravno, taj
uslov je besmislen s obzirom na širi plan za distribuciju.
- Hruščov se uzdigao pod Staljinom.
Panjin se osmehnuo.
- Svi smo krivi, zar ne? I on to oseća. On priznaje, ali selektivno. Na
mnogo načina to predstavlja staromodno prijavljivanje. Staljin je loš, ja sam
dobar. Ja sam u pravu, oni greše.
- Taj govor poručuje svima kako bi trebalo da mrze ljude poput Nikolaja i
mene. On od nas pravi čudovišta.
- Ili pokazuje svetu kakva smo zapravo čudovišta. I sebe tu ubrajam,
Lave. To važi za sve koji su učestvovali, za sve zahvaljujući kojima je sistem
funkcionisao. Govorimo o milionima ljudi, svi su bili ili aktivni učesnici ili
saučesnici. Jesi li razmišljao o tome da možda ima više krivaca od nedužnih?
Da su nedužni manjina?
Lav je pogledao oficire KGB-a koji su pregledali kćeri.
- Moraju biti uhvaćene osobe koje su poslale ovaj govor Nikolaju.
- Kakve tragove imaš?
Lav je otvorio svoju beležnicu i izvadio presavijen list papira koji je uzeo
iz Moskvinove štamparske mašine.
Podvrgnut mučenju, Ejhe
Panjin ga je pregledao dok je Lav tražio jednu stranu iz Nikolajeve kopije
govora. Pokazao je na jedan red:
Podvrgnut mučenju, Ejhe je bio prinuđen da potpiše protokol svog
priznanja koji su islednici unapred pripremili.
 Spazivši da se tri reči ponavljaju, Panjin zapita:
- Odakle je prvi list?
- Iz štamparske mašine čoveka po imenu Suren Moskvin, penzionisanog
pripadnika MGB-a. Siguran sam da mu je neko dostavio govor. Njegovi
sinovi tvrde da ima zvaničan ugovor s državom za štampanje deset hiljada
primeraka, ali nisam pronašao nikakve dokaze za to. Ne verujem da postoji
takav ugovor: to je bila laž. Saopšteno mu je da je reč o državnom ugovoru i
onda mu je predat govor. Radio je cele noći, slagao je slova. Kada je stigao
do tih reči, odlučio je da se ubije. Dali su mu govor znajući kakvo će dejstvo
imati, baš kao što su ga dali Nikolaju i kao što su ga dostavili meni. Juče je
Nikolaj rekao da mu šalju fotografije ljudi koje je uhapsio. Moskvina su
takođe mučili fotografijama osoba s kojima je dolazio u vezu.
Lav je izvadio promenjeno izdanje Lenjinove knjige i pokazao fotografiju
s hapšenja zalepljenu na prvoj strani preko Lenjinove.
- Siguran sam da jedna osoba povezuje svu trojicu - Surena, Nikolaja i
mene - neko ko je nedavno pušten iz zatvora, rođak neke...
Lav je zastao pre nego što je dodao reč:
- Žrtve.
Timur je pitao:
- Koliko osoba si uhapsio kao oficir MGB-a?
Lav je razmislio. Dešavalo se da uhapsi i čitave porodice - šestoro za
jednu noć.
- Za tri godine... Više stotina.
Timur nije mogao da sakrije iznenađenje. Broj je bio veliki. Panjin je
primetio:
- I misliš da bi počinilac poslao fotografiju?
- Ne plaše nas se, ne više. Mi se bojimo njih.
Panjin je zapljeskao i pozvao nekoliko oficira.
- Pretražite stan. Tražimo hrpu fotografija.
Lav je dodao:
 - Nikolaj ih je pažljivo sakrio. Bilo je od suštinske važnosti da ih njegova
porodica nikada ne nađe. Bio je agent, te je bio dobar u skrivanju predmeta i
znao je gde bi ljudi mogli da ih traže.
Temeljnim pretresom svih soba, raskošan stan koji je Nikolaj godinama
opremao i ukrašavao rasturen je za dva sata. Kako bi tražili ispod kreveta i
podigli letvice parketa, tela ubijene dece i žene, uvijena u posteljinu, stavljena
su usred dnevne sobe. Oko njih su rasturani ormari, sečeni dušeci. Fotografije
nisu pronađene.
Ozlojeđen, Lav se zagledao u Nikolajevo telo u kadi punoj krvave vode.
Sinu mu jedna misao. Prišao je kadi i, ne skidajući košulju, zagnjurio ruku u
vodu. Opipao je Nikolajevu ruku. Prstima je stezao debelu kovertu. Stezao ju
je kada je umro. Papir je omekšao i odvojio se čim ga je Lav dotakao, a
sadržaj je isplivao na površinu. Timur i Panjin su mu se pridružili. Gledali su
kako se lica muškaraca i žena podižu s krvavog dna kade. Uskoro se ceo sloj
fotografija, stotine lica koja su se preplitala, talasao gore-dole. Lav je prelazio
pogledom sa starih žena na mlade muškarce; majke i očevi, sinovi i kćeri.
Nije prepoznao nijedno. A onda mu je jedno lice privuklo pogled. Podigao ga
je iz vode. Timur ga upita:
- Poznaješ li tog čoveka?
Da, Lav ga je poznavao. Zvao se Lazar.
 Istog dana

Na koverti je mastilom pažljivo bio nacrtan pravoslavni krst. Crtež je bio

mali, približno veličine njegovog dlana. Neko je posvetio vreme crtanju:
proporcije su bile tačne, a potezi mastilom stručni. Da li bi trebalo da probudi
strah, kao da je lešinar ili demon? Verovatnije je da su namere zajedljive i da
upućuju na njegovu veru. Ako je to posredi, onda su pogrešno procenili -
amaterska psihologija.
Krasikov je polomio pečat i izručio sadržaj na svoj radni sto. Još
fotografija... Bio je u iskušenju da ih baci u vatru kao što je uradio i s
prethodnim, ali radoznalost ga je sprečila u tome. Stavio je naočare i
napregao oči dok je proučavao novu skupinu lica. Na prvi pogled nisu ništa
značila. Hteo je da ih skloni u stranu kada mu je jedno privuklo pažnju.
Usredsredio se, pokušavajući da se seti imena tog čoveka vatrenih očiju.
Lazar.
To su sveštenici koje je prijavio.
Prebrojao ih je. Trideset lica. Zar je zaista izdao toliko sveštenika? Nisu
svi uhapšeni dok je bio patrijarh Moskve i cele Rusije, najveći verski autoritet
u zemlji. Prijave su prethodile njegovom ustoličenju i protezale su se na dug
period. On ima sedamdeset pet godina. Za ceo život, trideset prijava i nije
mnogo. Njegova proračunata poslušnost državi spasla je crkvu nemerljive
štete - možda je to bio bezbožan savez, ali tih trideset sveštenika predstavljali
su neophodne žrtve. Nije lepo što ne može da se seti imena svih. Trebalo bi
da se moli za njih svake noći. Umesto toga, dozvolio je da nestanu iz njegove
glave kao što se kiša sliva niz staklo. Otkrio je da je zaborav lakši od traženja
oproštaja.
Čak ni dok je držao njihove fotografije u rukama, nije osećao kajanje.
Nije bila reč o razmetanju. Nije patio od noćnih mora, nije ga mučila teskoba.
Duša mu je bila bezbrižna. Da, pročitao je Hruščovljev govor, poslale su mu
ga iste osobe koje šalju ove fotografije. Pročitao je osude Staljinovog
ubilačkog režima, režima koji je podržao time što je naredio svojim
sveštenicima da hvale Staljina u propovedima. Nesumnjivo je postojao kult
diktatora i on je bio odani obožavalac. Pa šta? Ako taj govor otvara put
budućnosti besmislenih preispitivanja, onda neka bude tako - ali to neće biti
njegova budućnost. Zar je on odgovoran što je crkva proganjana tokom prvih
decenija komunizma? Naravno da nije, on je samo delao u skladu s
okolnostima u kojima su se on i njegova voljena crkva našli. Njegova ruka
bila je prinudno vođena. Odluka da preda nekolicinu svoje braće bila je
neprijatna, mada ne i teška. Postojale su osobe koje su verovale da mogu
govoriti i činiti što im je volja samo zato što je to božje delo. Bili su naivni i
on je smatrao da su dosadni, željni da budu mučenici. U tom smislu, on im je
samo pružio ono što su želeli - priliku da umru za svoju veru.
Religija, kao i sve ostalo, mora da čini ustupke. Pomesni sabor, sabor
episkopa, promišljeno ga je izabrao za patrijarha. Bio im je potreban neko ko
je pronicljiv, prilagodljiv, promućuran, zbog čega je država odobrila njegovu
kandidaturu i zbog čega je uopšte i dozvolila da dođe do izbora, izbora koji
su bili namešteni u njegovu korist. Neki su tvrdili da njegov izbor predstavlja
kršenje kanonskih zakona; crkvenu hijerarhiju ne bi trebalo da posvećuju
svetovne vlasti. On je pak smatrao da je to bio tričavi akademski argument u
vreme kada se broj crkava smanjio s dvadeset hiljada na manje od hiljadu. Da
li je trebalo potpuno da nestanu, ponosno se držeći svojih načela, kao što bi
se kapetan držao za jarbol svog broda koji tone? Njegovo imenovanje trebalo
je da zaustavi to opadanje i smanji njihove gubitke. Uspeo je. Izgrađene su
nove crkve. Sveštenici su obučavani umesto što su streljani. Radio je ono što
je bilo potrebno, ništa više. Njegovi postupci nikada nisu bili pakosni.
I crkva je preživela.
Krasikov je ustao, umoran od tih sećanja. Podigao je fotografije i bacio ih
u vatru. Gledao je kako se uvijaju, crne i gore. Prihvatio je mogućnost
odmazde. Nije bilo moguće upravljati složenom organizacijom kao što je
crkva i usklađivati njen odnos s državom a pritom ne sticati neprijatelje.
Oprezan po prirodi, preduzeo je mere da se zaštiti. Star i onemoćao, bio je
patrijarh samo po tituli i više nije učestvovao u svakodnevnom upravljanju
crkvom. Sada je uglavnom provodio vreme u dečjem skloništu, koje je
osnovao nedaleko od Crkve začeća Svete Ane. Neki su mislili da je to
sklonište pokušaj iskupljenja čoveka na umoru. Neka misle tako. Nije ga bilo
briga. On je uživao u tom radu - u tome je bila čitava tajna. Teške poslove
obavljaju mlađi članovi osoblja, dok on duhovno usmerava stotinak dece - za
toliko imaju mesta - odvraća ih od puta ka zavisnosti od čifira, 5 i preobraća u
osobe koje žive pobožnim životom. Pošto je posvetio život Bogu, pa stoga
nije mogao imati svoju decu, to mu je pružalo svojevrsnu nadoknadu.
Zatvorio je vrata svoje kancelarije i popeo se stepenicama do glavne sale,
u kojoj su deca obedovala i učila. Bile su četiri spavaonice: dve za devojčice,
dve za dečake. Takođe je postojala prostorija za molitvu, s krstom, ikonama i
svećama - soba u kojoj ih je podučavao verskim pitanjima. Nijedno dete nije
moglo ostati u skloništu ako se ne otvori prema Bogu. Ako se protive tome i
odbijaju da veruju, izbacili bi ih. Bilo je dovoljno dece na ulici među kojom
su mogli da biraju. Sudeći po tajnim državnim procenama, koje su mu bile
dostupne, blizu osam stotina hiljada dece beskućnika raštrkano je po zemlji.
Uglavnom su koncentrisana u većim gradovima - žive na železničkim
stanicama ili spavaju u haustorima. Neka su pobegla iz sirotišta, neka iz
logora za prinudni rad. Mnoga su doputovala iz sela i žive u gradovima kao
čopori divljih pasa - prebiraju po đubrištu i kradu. Krasikov nije bio
sentimentalan. Znao je da ta deca mogu biti opasna i da im ne treba verovati.
Zato je unajmio četvoricu bivših vojnika Crvene armije da održavaju red.
Kompleks je bio bezbedan. Niko nije mogao da uđe ili izađe bez njegove
dozvole. Sve su pretresali prilikom ulaska. Stražari su patrolirali unutra, a
dvojica su uvek stajala na ulaznim vratima. Ti ljudi su tobože bili unajmljeni
da drže pod kontrolom stotinu dece. Međutim, imali su i drugi zadatak: oni su
bili Krasikovijevi telohranitelji.
Krasikov je prešao pogledom po sali, tražeći među zahvalnim licima svog
najnovijeg štićenika, dečaka starog trinaest-četrnaest godina. Nije im rekao
koliko je star i veoma malo je pričao. Strahovito je mucao i imao je neobično
zrelo lice, kao da je za svaku godinu života ostario tri. Bilo je vreme za
njegovu inicijaciju, da vidi je li njegova posvećenost Bogu iskrena.
Krasikov je dao znak jednom stražaru da dovede dečaka. Dečak je
uzmakao kao pas prema kojem su se ružno ponašali, prezao je od ljudskog
dodira. Našli su ga sklupčanog u jednom haustoru nedaleko od skloništa. Bio
je odeven u rite i stezao je zemljanu figurinu čoveka koji sedi na svinjskim
leđima, jaše svinju kao konja. Bio je to smešan komad grnčarije koji je
ukazivao na provincijsko poreklo. Nekada vedre, boje su izbledele. Začudo,
figurina nije bila polomljena, ako se izuzme okrnjeno levo uvo svinje. Dečak,
žilav i snažan, nikada je nije ispuštao iz vida, neprekidno ju je držao. Imala je
neku sentimentalnu vrednost, možda je predmet iz njegove prošlosti.
 Krasikov se osmehnuo stražaru, uljudno ga otpustivši. Otvorio je vrata
prostorije za molitvu, čekajući da dečak pođe s njim. On se nije ni makao,
samo je stezao svoju obojenu figurinu, čvrsto kao da je ispunjena zlatom.
- Ne moraš da radiš ništa što ne želiš. Međutim, ako ne možeš da primiš
Boga u svoj život, ne možeš ostati ovde.
Dečak je pogledao ostalu decu. Svi su prekinuli ono što su radili u tom
trenutku kako bi videli šta će odlučiti. Niko nikada nije odbio. Oklevajući,
ušao je u sobu za molitvu. Dok je prolazio pored njega, Krasikov ga je pitao:
- Podseti me kako se zoveš.
Dečak je zamucao:
- Ser... gej.
Krasikov je zatvorio vrata za njima. Soba je bila pripremljena. Sveće su
gorele. Poslepodnevna svetlost je čilela. Kleknuo je ispred raspeća. Nije ništa
rekao Sergeju, čekao je da mu se dečak pridruži. Bio je to običan ispit da vidi
ima li dete ikakvo versko iskustvo. Oni koji imaju pridružili bi mu se, oni bez
njega ostali bi pored vrata. Sergej se nije pomakao, ostao je kraj vrata.
- Mnogo dece bilo je neuko po dolasku ovamo. To nije zločin. Naučićeš.
Nadam se da će jednog dana Bog zauzeti mesto te figurice koja ti je toliko
draga.
Na Krasikovo iznenađenje, dečak je odgovorio tako što je zaključao
vrata. Pre nego što je stigao da ga pita šta radi, dečak je pošao prema njemu.
Izvlačio je žicu iz okrnjenog svinjskog uva. Istovremeno, podigao je figuru
iznad glave i bacio je svom snagom. Krasikov se nagonski okrenuo,
očekujući da će ga pogoditi. Ali glinena figurica ga je promašila i rasprsnula
se pred njegovim nogama na nekoliko velikih, nejednakih delova. Zapanjeno
je pogledao krhotine. Među ostacima svinje nalazilo se nešto - valjkasto i
crno. Nagnuo se i podigao predmet. Bila je to baterijska lampa.
Zbunjen, pokušao je da ustane iz klečećeg položaja. Pre nego što je
stigao, omča mu je prebačena preko glave i oko vrata - tanka, čelična žica
vezana u čvor. Dečak je držao drugi kraj obavijen oko ruke. Povukao ju je.
Žica se stegla i Krasikov je zasoptao kada je ostao bez daha. Lice mu je
pocrvenelo, protok krvi se zaustavio. Prsti su mu skliznuli preko žice, ali nije
mogao da ih podvuče ispod nje. Dečak je ponovo cimnuo i progovorio
hladnim, pribranim glasom, bez traga mucanja:
- Živećeš ako mi daš pravi odgovor.
Na ulazu u dečje sklonište dvojica stražara preprečiše put Lavu i Timuru,
odbijajući da ih puste unutra. Iznerviran zbog odlaganja, Lav im je pokazao
Lazarevu fotografiju i objasnio:
- Postoji mogućnost da su mete svi koji su bili umešani u hapšenje ovog
čoveka. Dva čoveka već su mrtva. Ako smo u pravu, patrijarh bi mogao biti u
opasnosti.
Stražari su ostali ravnodušni.
- Prosledićemo poruku.
- Moramo da razgovaramo s njim.
- Milicija ili ne, patrijarh nam je dao uputstva da nikoga ne puštamo.
Na spratu nastade pometnja. Vika. Smirenost stražara u trenu se pretvorila
u paniku. Oni napustiše svoje mesto i požuriše uza stepenice, a Lav i Timur
za njima. Izašli su u veliku salu punu dece. Osoblje se okupilo oko vrata.
Drmusali su kvaku, ali nisu mogli da uđu. Stražari se pridružiše gunguli,
zgrabiše kvaku slušajući kako svi uglas govore:
- Ušao je da se moli.
- S novim dečakom.
- Krasikov ne odgovara.
- Nešto se razbilo.
Lav se umešao.
- Razvalite vrata.
Nesigurno se okrenuše prema njemu.
- Uradite to odmah.
Najkrupniji i najsnažniji stražar jurnuo je napred i ramenom udario
dovratak. Ponovo je navalio i vrata popustiše.
Lav i Timur zakoračiše kroz provaljeni otvor. Mlad glas, autoritativan i
samouveren, doviknuo je:
 - Ostanite tu!
Stražari se ukipiše. Žestoki ljudi postali su nemoćni kada su se suočili s
prizorom pred sobom.
Patrijarh je bio na kolenima, okrenut prema njima, lica crvenog kao krv,
otvorenih usta - isplaženog jezika, bestidno, poput iskrivljenog puža. Oko
vrata mu je bila tanka, čelična žica. Dečakove šake bile su obavijene krpama,
a oko njih je bio uvijen drugi kraj žice. Gospodar s psom na povocu; dečak je
imao potpunu i smrtnu kontrolu - trebalo je samo da poveća pritisak i žica će
ili ugušiti patrijarha ili mu zaseći kožu.
Dečak je pažljivo zakoračio unazad, gotovo je stigao do prozora. Čvrsto
je držao žicu i nije popuštao stisak. Lav je iskoračio iz grupe stražara,
paralisanih svojim neuspehom u zaštiti patrijarha. Razdvajalo ih je desetak
metara. Lav nije smeo da potrči napred. Čak i ako stigne do patrijarha, neće
moći da podvuče prste ispod žice. Dečak je naslutio njegovu računicu i rekao
mu:
- Još jedan korak i umreće.
Onda je otvorio mali prozor i popeo se na ivicu. Nalazili su se na prvom
spratu, previsoko da bi skočio. Lav ga je pitao:
- Šta hoćeš?
- Da se ovaj čovek izvini što je izdao sveštenike koji su mu verovali,
sveštenike koje je trebalo da štiti.
Dečak je izgovorio te reči kao da čita tekst. Lav je pogledao patrijarha.
Svakako će biti popustljiv pod pretnjom smrću. Dečaku je naređeno da
izvuče izvinjenje. Ako su to naređenja, on će ih poslušati: to je bilo jedino
sredstvo koje je Lav imao.
- Izviniće se. Popusti žicu. Pusti ga da govori. Došao si da to čuješ.
Patrijarh je klimnuo glavom, pokazujući da se pokorava. Dečak je
razmislio i polako popustio žicu. Krasikov je zadahtao i udahnuo poput
davljenika.
Žestoka odlučnost zablistala je u starčevim očima i Lav je shvatio da je
pogrešio. Čovek na kolenima prikupio je snagu i progovorio, prskajući
pljuvačku pri svakoj reči:
 - Ko god da te je poslao... reci mu da bih ga ponovo izdao! Osim
patrijarha, svi pogledaše prema dečaku. Ali on je već nestao. Skočio je kroz
prozor.
Zbog dečakove težine, žica se naglo podigla i stegla oko starčevog vrata.
Povučen tolikom silinom, patrijarh se podiže iz klečećeg stava kao lutka na
koncu. A onda je pao na leđa, bio odvučen preko poda i udario u mali prozor.
Telo mu se zaglavilo u njegovom okviru. Lav je pojurio, zgrabio žicu oko
Patrijarhovog vrata i pokušao da popusti pritisak. Ali žica je prošla kroz kožu
i presekla mišić. Ništa nije mogao da učini.
Pogledao je kroz prozor i video dečaka na ulici. Ne govoreći ništa, Lav i
Timur istrčaše iz sobe, ostaviše unezverene stražare, projuriše kroz glavnu
salu skloništa punu dece pa niza stepenice. Dečak je vešt i brz, ali mlad je i
neće moći da im pobegne.
Kada su izbili na ulicu, dečaku ne beše ni traga. Nije bilo sporednih ulica
niti skretanja u blizini, nije mogao da pretrči celu ulicu za kratko vreme
koliko im je trebalo da izađu. Lav je požurio do prozora s kojeg je visila žica.
Ugledao je dečakove stope u snegu i pratio ih do šahta. Sneg je bio sklonjen u
stranu. Timur podiže poklopac. Rupa je bila duboka - čelične merdevine
vodile su do kanalizacionog sistema. Dečak je već bio blizu dna. Ruke su mu
bile obmotane krpama. Videvši svetlo iznad sebe, podigao je pogled i izložio
lice dnevnoj svetlosti. Kada je ugledao Lava, pustio je merdevine, pao i
nestao u mraku.
Lav se okrenuo prema Timuru.
- Donesi baterijske lampe iz kola.
Ne čekajući, Lav se uhvatio za merdevine i počeo da silazi. Prečke su bile
ledene i dlanovi su mu se lepili za metal jer nije imao rukavice. Koža mu je
pucala kad god bi pustio prečku. Imao je rukavice u kolima, ali nije mogao da
odlaže poteru. Kanalizacioni sistem je lavirint tunela: dečak bi mogao nestati
u nekom od njih. Dovoljno je da ga Lav ne vidi kad skrene i on će pobeći.
Lav je stegao zube kada su mu dlanovi prokrvarili tamo gde su se otkinuli
komadi kože. Suznih očiju, pogledao je nadole da proceni preostalu
razdaljinu. Još je bio previsoko da bi skočio. Moraće i dalje da naslanja golo
meso na zaleđeni čelik. Utom je uzviknuo i pustio merdevine.
Nespretno se dočekao na uzani betonski ispust. Noge su mu skliznule i
umalo nije pao u dubok potok prljave vode. Povratio je ravnotežu i pogledao
svoje okruženje - veliki tunel od opeke, velik gotovo kao tunel podzemne
železnice. Snop sunčeve svetlosti iz šahta osvetljavao je samo malu površinu
oko njega. Ispred je bilo mračno, ako se izuzme treperavo svetlo, poput svica,
pedesetak metara ispred njega. Bio je to dečak: imao je baterijsku lampu.
Pripremio se za ovo bekstvo.
Treperavo svetlo je nestalo. Ili je dečak isključio baterijsku lampu ili je
skrenuo u drugi tunel. Nije mogao da ga prati u mraku pošto nije video
ispust. Lav je pogledao prema šahtu, čekajući Timura - svaki sekund je
važan.
- Hajde...
Timurovo lice pojavilo se u otvoru. Lav je povikao:
- Baci je!
Ako ne uspe da uhvati baterijsku lampu, ona će pasti na beton i slomiti se,
te će morati da odloži poteru za dečakom dok Timur ne siđe. Do tada će
dečak pobeći. Timur se odmakao kako ne bi zaklanjao svetlost. Postavio je
ruku u kojoj je držao baterijsku lampu u središte otvora. Pustio ju je.
Lav je pratio lampu pogledom kada je počela da se okreće i odbija od
zida. Njeni pokreti su sada bili potpuno nepredvidljivi. Zakoračio je napred,
podigao ruku i uhvatio dršku. Osetio je peckanje u crvenim, odranim
dlanovima kada ju je stegao. Potisnuo je nagon da je pusti i uključio je.
Lampa je još radila. Usmerio je svetlost u pravcu u kojem je dečak nestao i
otkrio da se ispust pruža tunelom iznad potoka prljavštine koji je sporo tekao.
Pošao je za njim, ali nije mogao da trči punom brzinom jer su se njegove
nezgrapne čizme klizale po nesigurnoj površini pokrivenoj ledom i sluzi.
Ublažen hladnoćom, vonj je bio podnošljiv i on je kratko i plitko udisao.
Ispust se završavao na mestu na kojem je dečak nestao. Tu je počinjao
sporedni tunel, mnogo manji - širok približno jedan metar - čija je osnova
bila postavljena otprilike u visini ramena. Taj sporedni tunel spuštao se do
potoka. Zidovi su bili umazani izmetom. Dečak mora da se popeo njime. Nije
bilo drugog izbora. Lav će morati puzećki da uđe u tunel.
Najpre je gurnuo baterijsku lampu unutra. Skupio je snagu i uhvatio se za
sluzave zidove. Otvorene rane razdiruće ga zaboleše kada je golo meso došlo
u dodir s prljavštinom i govnima. Ošamućen od bola, pokušao je da se
povuče nagore, svestan toga da će pasti u potok ako popusti stisak. Ali dublje
unutar tunela nije imao za šta da se uhvati - ruka mu je klizila preko glatke,
zaobljene površine. Uglavio je prednji deo čizme između cigala: povlačio se
nagore u tunel, ležeći na leđima, pokušavajući da skine prljavštinu s ruku. U
zatvorenom prostoru smrad je bio nepodnošljiv. Lavu se povraćalo. Uspeo je
da ne povrati, čvrsto stegao baterijsku lampu i usmerio snop svetlosti u tunel.
Puzao je na stomaku i laktovima se odgurivao napred.
Put mu je preprečio niz zarđalih rešetki: razmak među njima bio je manji
od širine njegove ruke. Dečak mora da je otišao drugim putem. Taman je hteo
da se vrati, ali se zaustavio. Bio je siguran da ne postoji drugi put. Obrisao je
prljavštinu i bolje pogledao šipke. Dve su bile labave. Zgrabio ih je i
povukao. Mogao je da ih izvuče. Dečak je izvideo ovaj put, zato je nosio
baterijsku lampu, zato je znao da treba da nosi krpe - oduvek je nameravao da
pobegne kroz kanalizaciju. Iako je izvukao dve šipke, Lavu je bilo teško da se
provuče kroz otvor. Morao je da skine kaput kako bi uspeo. Izašao je u odaju
nalik pećini.
Kada je spustio stopala, učinilo mu se da se pod pomera. Usmerio je
svetlost nadole. Pod je vrveo od pacova, puzali su jedni preko drugih u tri-
četiri reda. Njegovo gađenje ublažila je radoznalost - svi su išli u istom
pravcu. Okrenuo je snop svetlosti u veći tunel iz kojeg su bežali. Lav je u
tunelu ugledao dečaka. Delilo ih je stotinak metara. Dečak nije trčao: stajao je
pored zida položivši dlan na njega. Oprezno, osećajući da nešto nije u redu,
Lav je pošao napred.
Dečak se okrenuo i, ugledavši svog progonitelja, ponovo se dao u trk.
Obesio je baterijsku lampu oko vrata komadom kanapa, te su mu obe ruke
bile slobodne. Lav je ispružio ruku i dotakao zid tunela. Vibracije su bile tako
snažne da su mu prsti zadrhtali.
Dečak je brzo trčao kroz vodu koja mu je dopirala do članaka. Lav je
pratio njegove pokrete pomoću baterijske lampe. Okretan kao mačka, dečak
je skakao uvis, odbijajući se od zaobljenog zida. Meta mu je bila donja
prečka merdevina koje su bile spuštene iz vertikalnog tunela iznad njih.
Promašio je prečku i uz pljusak pao u vodu. Lav potrča prema njemu. Iza
sebe je čuo Timurov zgađeni uzvik, nesumnjivo zbog gomile pacova. Dečak
je bio na nogama, spremao se za još jedan skok na merdevine.
Odjednom je uski potok stajaće vode nabujao, počeo da nadolazi,
postajao sve veći. Tunel je ispunila strahovita huka. Lav je podigao baterijsku
lampu. Snop svetlosti obasjao je belu penu: vrh vodenog zida koji je jurio
prema njima, udaljen manje od dve stotine metara.
Ostale su samo sekunde. Dečak je ponovo skočio na zid i pružio ruku
prema donjoj prečki. Ovog puta ju je uhvatio, visio je držeći se obema
rukama. Povukao se nagore, prema vertikalnom tunelu, van domašaja vode.
Lav se okrenuo. Voda je nadirala. Timur se upravo pojavio u glavnom tunelu.
Stigavši do podnožja merdevina, Lav je stavio baterijsku lampu između
zuba i skočio. Uhvatio je čeličnu prečku. Dlanovi su ga pekli dok se povlačio
gore. Video je kako se dečak penje iznad njega. Požurio je ne obazirući se na
bol. Približavao se dečaku. Uhvatio ga je za stopalo. Dečak je pokušavao da
izvuče nogu, ali Lav ga je čvrsto držao i usmerio snop svetlosti nadole. Timur
je mahnito bacio baterijsku lampu i skočio. Zgrabio je donju prečku u istom
trenutku kada ga je udarila vodena stihija. Bela pena polete do vertikalnog
tunela.
Dečak se nasmejao.
- Moraćeš da me pustiš da bi spasao prijatelja!
U pravu je. Lav mora da ga pusti, siđe i pomogne Timuru.
- Poginuće!
Timur se pojavio iz vode, hvatajući dah. Obavio je ruku oko sledeće
prečke i povukao se izpene. Telo mu je još bilo u vodi, ali čvrsto se držao.
Preplavljen olakšanjem, Lav je ostao nepomičan. Stezao je dečakov
članak iako se on šutirao i koprcao. Timur se popeo do Lava, uzeo baterijsku
lampu iz njegovih usta i uperio je u dečakovo lice.
- Šutni još jednom i polomiću ti nogu.
Dečak se ukočio: nije bilo sumnje da je Timur ozbiljan. Lav je dodao:
- Zajedno ćemo se popeti, polako, do sledećeg nivoa. Jasno?
Dečak klimnu glavom. Sva trojica počeše da se penju, nespretno, u spletu
udova, kretali su se poput izobličenog pauka.
Na vrhu merdevina, Lav je ostao nepokretan. Držao je dečakov članak
dok se Timur uspentrao preko obojice u gornji prolaz.
 - Pusti ga.
Lav ga je pustio i popeo se. Timur je držao dečakove ruke. Lav je uzeo
baterijsku lampu vrhovima prstiju kako bi poštedeo krvave dlanove. Uperio
je svetlo dečaku u lice.
- Tvoja jedina nada da preživiš jeste da razgovaraš sa mnom. Ubio si
veoma važnog čoveka. Mnogo ljudi tražiće tvoje pogubljenje.
Timur je odmahnuo glavom.
- Gubiš vreme. Pogledaj mu vrat.
Dečak je na vratu imao tetovažu pravoslavnog krsta. Timur je objasnio:
- On je član bande. Pre će umreti nego što će reći nešto.
Dečak se osmehnuo.
- Ti si ovde dole dok gore... tvoja žena... Raisa...
Lav skoči. Zakoračio je napred, zgrabio dečaka za majicu, oslobodio ga iz
Timurovog stiska i podigao. To je bilo sve što je dečaku bilo potrebno. Poput
jegulje, izvukao se iz majice, pao na pod i otkotrljao u stranu. S majicom u
rukama, Lav je okrenuo baterijsku lampu i video dečaka kako čuči na ivici
otvora. Zakoračio je i pao u vodu pod sobom. Lav je potrčao, ali prekasno.
Pogledao je nadole, ali nije video ni traga dečaku - pao je u brzu bujicu koja
ga je odnela.
Mahnit, Lav je pogledao oko sebe: zatvoreni betonski tunel. Raisa je u
opasnosti. A nema izlaza.
 Istog dana

Raisa je sedela preko puta direktora škole Karla Jenukidzea - finog,

sedobradog čoveka. S njima je bila i Julija Peškova, Zojina profesorka. Karl
je isprepleo prste ispod brade i povlačio ih napred-nazad, gledajuči čas Raisu
čas Juliju. Julija je uglavnom pokušavala da ne pogleda ni u koga, grizla je
usnu i želela da se nalazi ma gde drugde. Raisa je shvatala njenu zabrinutost.
Ako se bude istraživalo uništenje Staljinovog portreta, Zoju će ispitati KGB.
Kao i njih. Postaviće se pitanje krivice: treba li kriviti dete ili odrasle koji su
uticali na dete? Možda je Karl subverzivan i kod svojih učenika podstiče
disidentsko ponašanje umesto vatrenog rodoljublja? Ili je Julijinim lekcijama
nedostajao sovjetski duh? Postaviće se pitanja kakva je Raisa starateljka.
Brzo su procenjivali moguće ishode. Prekinuvši tišinu, Raisa je rekla:
- Još se ponašamo kao da je Staljin živ. Vremena su se promenila. Niko
ne želi da se prijavi četrnaestogodišnja devojčica. Pročitali ste govor:
Hruščov priznaje da su hapšenja izmakla kontroli. Ne moramo unutrašnje
školsko pitanje prijaviti državi. Mi se možemo pobrinuti za to. Trebalo bi da
to shvatimo onako kako jeste: devojčica ima probleme, devojčica koja je pod
mojim starateljstvom. Dozvolite mi da joj pomognem.
Sudeči po njihovom ćutanju, čitav život obazrivosti nije mogao biti
izbrisan jednim govorom, bez obzira ko je govornik i šta je rekao. Raisa je
promenila strategiju i istakla:
- Bilo bi najbolje da se ovo nikada ne prijavi.
Julija podiže pogled. Karl se naslonio u stolici. Počeli su novi proračuni:
Raisa je pokušala da zataška stvar. Mogli bi da iskoriste njen predlog protiv
nje. Julija je odgovorila:
- Mi nismo jedini koji znamo šta se dogodilo. Moji učenici su sve videli.
Ima ih više od trideset. Do sada su već razgovarali sa svojim drugovima i broj
se povećao. Ne bi me čudilo da sutra cela škola bruji o tome. Vest će se
proširiti izvan škole. Roditelji će saznati. Želeće da znaju zašto nismo ništa
preduzeli. Šta ćemo im odgovoriti? Da smo mislili da je nevažno? Nije na
nama da odlučujemo o tome. Veruj u državu. Ljudi će saznati, Raisa. Ako mi
ne budemo rekli, neko drugi hoće.
Bila je u pravu: nije bilo moguće sprečiti širenje priče. Raisa je u svoju
odbranu odvratila:
- Šta ako Zoja odmah napusti školu? Razgovaraću s Lavom; on će pričati
sa svojim kolegama. Upisaćemo je u drugu školu. Nije potrebno isticati da
bih i ja otišla.
Bilo je nemoguće da Zoja nastavi obrazovanje u ovoj školi. Učenici bi je
izbegavali. Mnogi ne bi hteli da sede s njom. Profesori bi se protivili tome da
ona bude u njihovom razredu. Bila bi izgnanik - kao da joj je krst nažvrljan
na leđima.
- Predlažem da vi, direktore, ne dajete nikakvu izjavu o našem odlasku.
Jednostavno ćemo nestati: bez ikakvog objašnjenja.
Ostali učenici i profesori pretpostaviće da se neko pobrinuo za taj slučaj.
Iznenadno odsustvo biće protumačeno kao dokaz da su krivci kažnjeni. Niko
neće želeti da priča o tome zato što su posledice opasne. Slučaj će se
zatvoriti, pitanje će nestati - brod koji tone na moru dok putnici s drugog
broda koji prolazi gledaju u suprotnom pravcu.
Direktor je procenio taj predlog. Konačno je pitao:
- Ti ćeš se postarati za sve?
- Da.
- Uključujući raspravu o tom slučaju s relevantnim autoritetima? Imaš
veze u Ministarstvu prosvete?
- Sigurna sam da Lav ima.
- Neću morati da razgovaram sa Zojom? Neću morati da imam ikakve
veze s njom?
Raisa je odmahnula glavom.
- Pokupiću svoju kćer i izaći ćemo. Vi ćete nastaviti kao da je sve u redu,
kao da nikada nisam postojala. Sutra ni Zoja ni ja nećemo doći na časove.
Karl je pogledao Juliju. Po njegovom gorljivom pogledu videlo se da
podržava taj predlog. Sada je zavisilo od nje. Raisa se okrenula prema svojoj
drugarici.
- Julija?
Poznaju se više od tri godine. U brojnim prilikama su pomogle jedna
drugoj. Bile su drugarice. Julija je klimnula glavom i odgovorila:
- To bi bilo najbolje.
Nikada više neće razgovarati.
Zoja je čekala u hodniku ispred kancelarije. Naslonila se na zid - nehajno,
kao da je samo propustila da uradi domaći zadatak. Ruka joj je bila u zavoju:
rana je obilno krvarila. Pošto su pregovori završeni, Raisa je zatvorila vrata
kancelarije. Preplavila ju je iscrpljenost. Sada će mnogo toga zavisiti od
Lava. Prišla je Zoji i čučnula.
- Idemo kući.
- Ne mojoj kući.
Nimalo zahvalnosti, samo prezir. Na ivici suza, Raisa nije mogla ništa da
odgovori.
Izašle su iz školske zgrade. Raisa je stala na kapiji. Zar su ih tako brzo
izdali? Prišla su joj dvojica milicionera.
- Raisa Demidova?
Stariji milicioner je nastavio:
- Vaš muž nas je poslao da vas ispratimo kući.
Nisu došli zbog Zoje. S olakšanjem je pitala:
- Šta se desilo?
- Vaš muž hoće da se postara za vašu bezbednost. Ne možemo vam otkriti
pojedinosti, ali došlo je do niza incidenata. Naše prisustvo je predostrožnost.
Raisa je pogledala njihove isprave. Bile su verodostojne. Pitala je:
- Vi radite s mojim mužem?
- Radimo s njim u Odeljenju za ubistva.
Budući da je postojanje tog odeljenjabilo tajna, to priznanje donekle je
ublažilo Raisine sumnje. Vratila im je isprave i rekla:
 - Moramo da pokupimo Jelenu.
Dok su išli prema kolima, Zoja joj je povukla ruku. Raisa je spustila
glavu. Zoja je prošaputala:
- Ne verujem im.
Sam u svojoj kancelariji, Karl je zurio kroz prozor.
Vremena su se promenila.
Možda je to tačno, želeo je da veruje u to i izbaci čitav slučaj iz glave kao
što su se dogovorili. Raisa mu je uvek bila draga. Bila je pametna i lepa i
želeo joj je sve najbolje. Podigao je slušalicu, pitajući se koji je najbolji način
da sroči prijavu njene kćeri.
 Istog dana

Na zadnjem sedištu automobila, Zoja je pogledom streljala milicajce i

pratila svaki njihov pokret kao da je zatvorena s dve zmije otrovnice. Iako je
milicioner na suvozačevom mestu ovlaš pokušao da se ponaša prijateljski,
okrenuo se i osmehnuo devojčicama, njegov osmeh dočekan je zidom. Zoja
ih je mrzela, mrzela je njihove uniforme i oznake, njihove kožne opasače i
crne čizme ojačane čelikom. Nije pravila razliku između KGB-a i milicije.
Pogledavši kroz prozor, Raisa je procenila gde se nalaze. Spustilo se
veče. Ulične svetiljke se upališe. Nenaviknutoj da se vozi kući, bilo joj je
potrebno vreme da shvati gde se nalazi. Ovo nije put do njihovog stana.
Nagnula se i, trudeći se da izbaci strepnju iz glasa, pitala:
- Kuda idemo?
Milicioner na suvozačevom mestu se okrenuo. Lice mu je bilo
bezizražajno, a kožne presvlake zaškripale su pod njegovim leđima.
- Vodimo vas kući.
- Ovo nije pravi put.
Zoja se bacila napred.
- Pustite nas napolje!
Čovek se namrštio.
Zoja nije dvaput pitala. Iako su se kola kretala, otključala je vrata i širom
ih otvorila nasred ulice. Jaka svetlost farova obasjala je prozore kada je
kamion koji im je išao u susret skrenuo kako bi izbegao sudar.
Raisa je zgrabila Zoju, stegla je oko struka i povukla unutra u istom
trenutku kada su se vrata zalupila od udarca kamiona. Udarac je iskrivio čelik
i smrskao prozor. Unutrašnjost je bila zasuta staklom. Milicioneri su vikali.
Jelena je vrištala. Kola su se popela na ivičnjak i nastavila trotoarom dok se
nisu zaustavila pored ulice.
Zavladala je zapanjena tišina. Dvojica milicionera se okrenuše, bledi i
zadihani.
- Je l’ ona normalna?
Vozač je pokazao na svoju slepoočnicu i dodao:
- Nije čista u glavi.
Raisa se nije obazirala na njih. Gledala je Zoju. Bila je nepovređena, a oči
su joj blistale. Bilo je nečeg divljeg u njoj: prastara snaga divljeg deteta koje
su odgajili vukovi a onda ga je čovek zarobio, deteta koje odbija da bude
pripitomljeno ili civilizovano.
Vozač je izašao, pogledao oštećena vrata pa se počešao i odmahnuo
glavom.
- Vodimo vas kući. Šta sad tu ne valja?
- Ovo nije pravi put.
Milicioner je izvadio list papira i pružio ga Raisi kroz otvor gđe je nekada
bio prozor. Lavov rukopis. Tupo je zurila u adresu pre nego što ju je
prepoznala. Bes joj je iščileo.
- Tamo žive Lavovi roditelji.
- Ne znam koji je čiji stan. Ja samo izvršavam naređenja.
Zoja se oslobodila, popela preko sestre i izašla iz kola. Raisa je povikala
za njom:
- Zoja, sve je u redu!
Nije bila umirena time i nije se vratila. Vozač je pošao prema njoj.
Videvši da se sprema da je uhvati, Raisa je uzviknula:
- Ne dirajte je! Ostavite je! Hodaćemo ostatak puta.
Vozač je odmahnuo glavom.
- Trebalo bi da ostanemo s vama dok Lav ne dođe.
- Onda nas pratite.
Jelena je još plakala na svom mestu. Raisa ju je zagrlila.
- Zoja je dobro. Nije povređena.
 Činilo se da Jelena upija te reči dok je gledala stariju sestru. Kada je
videla da je nepovređena, prestala je da plače. Raisa joj je obrisala suze.
- Ići ćemo peške. Nije daleko. Možeš li?
Jelena je klimnula glavom.
- Ne sviđa mi se da se vozim kući.
Raisa se osmehnula.
- Ni meni.
Raisa joj je pomogla da izađe izkola. Vozač je podigao ruke, ogorčen
njihovim odlaskom.
Lavovi roditelji žive u južnom delu grada u modernom stambenom bloku
s niskim zgradama, domu brojnih ostarelih roditelja državnih zvaničnika,
nalik na starački dom za povlašćene. Zimi su posećivali jedni druge da igraju
karte. Leti su igrali karte na travnjaku. Zajedno su odlazili u kupovinu i
zajedno kuvali. Bila je to zajednica sa samo jednim pravilom - da nikada ne
pričaju o poslu svoje dece.
Raisa je ušla u zgradu i uvela devojčice u lift. Vrata su se zatvorila baš
kada su ih stigli milicioneri, te su bili prinuđeni da idu stepenicama. Nije bilo
šanse da Zoja ostane u zatvorenom prostoru s tom dvojicom. Kada su stigle
na sedmi sprat, Raisa je povela devojčice niz hodnik do poslednjeg stana.
Stepan - Lavov otac - otvorio je vrata i iznenadio se što ih vidi. Njegovo
iznenađenje brzo je ustupilo mesto zabrinutosti.
- Šta je bilo?
Lavova majka Ana došla je iz dnevne sobe, podjednako zabrinuta.
Obraćajući se oboma, Raisa je odgovorila:
- Lav želi da ostanemo ovde.
Pokazala je dvojicu milicionera koji su se popeli stepenicama i dodala:
- Imamo pratnju.
Anin glas bio je prožet strahom.
- Gde je Lav? Šta se dešava?
- Ne znam.
 Milicioneri su stigli do vrata. Stariji, vozač, sav zadihan upita:
- Postoji li još neki ulaz u stan?
Ana je odgovorila:
- Ne.
- Ostaćemo ovde.
Ali Ana je htela još objašnjenja.
- Zar ne možete da nam kažete?
- Došlo je do neke odmazde. To je sve što mogu reći.
Raisa je zatvorila vrata. Ani to nije bilo dovoljno.
- Ali Lav je dobro, zar ne?
Stisnutih zuba, Zoja je slušala Anu, gledala kako joj mlohava koža
podbratka podrhtava dok govori. Bila je debela zato što po ceo dan nije radila
ništa, debela zato što joj je sin obezbeđivao delikatese. Njena briga za Lava
bila je mučna, glas joj je hio napregnut od brige za sina ubicu:
Da li je Lav dobro? Lav je dobro, zar ne?
A jesu li dobro ljudi koje je uhapsio, porodice koje je rasturio? Tetoše ga
kao da je dete. A još gori od brige bio je njihov roditeljski ponos, uzbudila bi
ih svaka njegova priča, hvatali su se za svaku reč koju on izgovori. Bilo joj je
muka od njihovog iskazivanja ljubavi: poljubaca, zagrljaja, šala. Stepan i Ana
su dobrovoljni i gorljivi učesnici Lavove zavere da se pretvaraju kako su
normalna porodica, planiraju izlete i odlaske u prodavnice, prodavnice za
odabrane umesto onih s ograničenim zalihama ispred kojih vijugaju dugi
redovi. Sve je bilo lepo. Sve je bilo udobno. Sve je namešteno da se prikrije
ubistvo njenih roditelja. Zoja ih je mrzela što ga vole.
Ana je pitala:
- Odmazde?
Ponovila je tu reč kao da je takva zamisao besmislena, zbunjujuća, kao da
niko nema razloga da ne voli njenog sina. Zoja nije mogla da se savlada,
umešala se u razgovor i odgovorila.
- Odmazde što je uhapsio toliko nedužnih ljudi! Šta si mislila da tvoj sin
radi svih ovih godina? Zar nisi pročitala govor?
Stepan i Ana istovremeno se okrenuše prema njoj, zapanjeni
pominjanjem govora. Nisu znali. Nisu ga pročitali. Osetivši da je u prednosti,
Zoja izvi usne u osmeh. Stepan zapita:
- Kakav govor?
- Govor o tome kako je vaš sin mučio nedužne žrtve, kako ih je terao da
priznaju, kako ih je tukao, o tome kako su nedužni poslati u gulage dok krivci
žive u ovakvim stanovima.
Raisa je čučnula ispred nje, kao da će time zaustaviti njene reči.
- Moraš da prestaneš. Moraš da prestaneš odmah.
- Zašto? To je istina. Nisam ja napisala te reči. Pročitane su mi kao deo
mog obrazovanja. Samo ponavljam ono što mi je rečeno. Nije na tebi da
cenzurišeš Hruščovljeve reči. Mora da je hteo da pričamo o tome, inače ne bi
dozvolio da nam to pročitaju. To nije tajna. Svi znaju. Svi znaju šta je Lav
radio.
- Zoja, slušaj me...
Ali Zoja je bila usred govora, nezaustavljiva:
- Misliš da ne treba da čuju istinu o svom divnom sinu? Divnom sinu koji
im je obezbedio ovaj divan stan, koji im pomaže da idu u kupovinu - njihov
divni sin ubica.
Stepan je prebledeo. Glas mu je podrhtavao.
- Ne znaš šta pričaš.
- Ne veruješ mi? Pitaj Raisu: govor je stvaran. Istina je sve što sam rekla.
I svi će znati da je vaš sin ubica.
Anin glas bio je šapat.
- Kakav je to govor?
Raisa je odmahnula glavom.
- Nema potrebe da sada pričamo o tome.
Zoja nije posustajala. Uživala je u svojoj novostečenoj moći.
 - Napisao ga je Hruščov i pročitan je na Dvadesetom kongresu. U njemu
piše da je vas sin ubica, kao i svi oficiri poput njega. Njihovi postupci su
nezakoniti. Oni nisu milicioneri! Oni su zločinci! Pitajte Raisu je l’ istina.
Pitajte je!
Stepan i Ana okrenuše se prema Raisi.
- Govor postoji. U njemu je kritikovan Staljin.
- Ne samo Staljin, već i ljudi koji su izvršavali njegova naređenja,
uključujući vašeg sina, vašeg sina ubicu.
Stepan je prišao Zoji.
- Prestani to da govoriš.
- Šta da prestanem da govorim? Ubica? Lav ubica? Šta misliš, za koliko
je smrti odgovoran? Pored mojih roditelja?
- Dosta je bilo!
- Znali ste sve vreme! Znali ste čime se bavi i nije vas bilo briga, zato što
vam se sviđalo da živite u lepom stanu. Loši ste kao i on! On je bar bio
spreman da okrvavi ruke!
Ana ju je snažno ošamarila.
- Devojčice, ne znaš o čemu pričaš. Govoriš tako zato što si razmažena.
Tri godine ti dozvoljavaju da se izvučeš šta god uradila. Radiš što god hoćeš i
dobijaš što god poželiš. Nikada te nisu prekorili. Posmatrali smo šta se
dešava i nismo ništa rekli. Lav i Raisa želeli su da ti pruže sve. Pogledaj se
sada, pogledaj kakva si postala - nezahvalna i puna mržnje, dok svi samo
pokušavaju da te vole.
Zoja je osetila kako je koža peče na mestu udarca, a taj osećaj proširio se
po celom telu. Sve ju je peklo, od vrhova prstiju do potiljka. Ispružila je ruku
i izgrebala Anu, zarivši nokte što je dublje mogla, kidajući što je više kože
mogla.
- Serem se u vašu ljubav!
Ana je kriknula i uzmakla. Ali Zoja nije završila i bacila se na nju, prstiju
savijenih kao kandže. Raisa ju je uhvatila oko struka i okrenula je. Bez
kontrole, Zoja je u besu potražila novu metu i preusmerila se na Raisu.
Ugrizla ju je za ruku, zarivši zube iz sve snage.
Bol je bio tako snažan da je Raisa osetila vrtoglavicu. Noge joj zaklecaše
i umalo se nije srušila. Stepan ščepa Zoji vilicu i otvori je kao da ima posla s
divljim, besnim psom. Iz dubokih otisaka zuba linu krv. Zoja se uvijala i
koprcala. Stepan ju je bacio na pod. Pala je, iskeženih, krvavih zuba.
Kucanje na vratima: milicioneri su čuli komešanje. Hteli su da uđu. Raisa
je pogledala ugriz - obilno je krvario. Zoja je još bila na podu. Pogled joj je
bio divalj, ali odustala je od borbe. Stepan je požurio u kupatilo pa se vratio s
peškirom i pritisnuo ga na Raisinu ruku. Ponovo kucanje. Raisa se okrenula
prema Ani, koja je stajala u istom položaju kao kada je napadnuta, zanemela,
s četiri krvave crte na licu.
- Ana, reši se milicionera. Kaži im da nema potrebe da se mešaju.
Ana se nije micala. Raisa je morala da povisi glas.
- Ana!
Ana je otvorila vrata, okrenuvši nepovređenu stranu lica, spremna da
umiri stražare. Očekujući da će ugledati dvojicu, zaprepastila se kada je
zatekla četvoricu, kao da su se, poput bakterija, podelili i sad ih je dvaput
više. Dvojica pridošlica nosili su drugačije uniforme. Bili su iz KGB-a.
Agenti KGB-a ušli su u stan i osmotrili prizor pred sobom - devojčicu
krvavih zuba i usana na podu, ženu čija je ruka krvarila, staricu izgrebanog
lica.
- Raisa Demidova?
Uprkos tračku sumorne farse, Raisa se trudila da joj glas bude ujednačen i
miran. Peškir pritisnut na ujed postajao je crven.
- Da?
- Vaša ćerka mora da pođe s nama.
Njihova pažnja bila je usmerena na Zoju.
Raisin plan je propao. Izdali su je Julija ili direktor škole. Uprkos svojoj
povredi, uprkos svemu što se upravo dogodilo, Raisa je nagonski zaštitnički
stala ispred Zoje.
- Vaša ćerka je uništila Staljinov portret.
 - Pobrinuli smo se za to.
- Mora poći s nama.
- Ona je uhapšena?
Videvši da su dvojica pripadnika KGB-a odlučna da izvrše naređenja,
Raisa se obratila dvojici bojažljivih milicionera koje je Lav poslao da ih štite.
- Moraće da sačekaju dok mi se muž ne vrati, zar ne?
Stariji agent KGB-a odmahnuo je glavom.
- Naša naređenja glase da dovedemo vašu ćerku na ispitivanje. Vaš muž
nema ništa s tim.
- Ovi ljudi dobili su naređenje da ostanemo ovde, svi zajedno, dok se Lav
ne vrati.
Milicioner je krotko istupio napred. Raisa je osetila kako joj je srce
klonulo.
- Ovo su agenti KGB-a...
- Lav će brzo doći. Ostaćemo ovde, zajedno, dok se ne vrati - on će ovo
srediti. Ona je četrnaestogodišnja devojčica. Nema žurbe da se odvede bilo
kuda. Možemo da sačekamo.
Agent KGB-a prišao je bliže i podigao glas.
- Moraće odmah da pođe s nama.
Nešto u vezi s njihovim nestrpljenjem bilo je čudno. Čudno se ponašaju.
Samo stariji agent priča, a drugi samo stoji i ćuti, nesiguran, prelazi
pogledom s jedne osobe na drugu kao da očekuje da će ga neko napasti.
Obojica deluju nespretno u uniformama. Kako su mogli da dođu tako brzo?
Potrebni su sati da KGB osmisli plan i odobri hapšenje. Još čudnije, zašto su
došli na ovu adresu? Kako su mogli znati da Raisa neće biti kod kuće?
Podstaknuta tim nedoslednostima, Raisa se zagledala u čovekov vrat. Iznad
okovratnika košulje virio je znak: vrh tetovaže.
Ovi ljudi nisu iz KGB-a.
Raisa je pogledala milicionere, pokušavajući da im ukaže da su u
opasnosti. Međutim, milicioneri su bili ošamućeni prerušavanjem tih ljudi,
uplašeni pri samom pomenu KGB-a. Prevarant je primetio njene napore da
privuče pažnju milicionera. Iako je milicija bila slepa za njene signale, on nije
bio. Pre nego što je Raisa stigla da podigne ruku i upozori miliciju, čovek s
tetovažom izvadio je oružje. Okrenuo se i opalio dva puta, po metaku čelo
obojice milicionera. Kada su se srušili na pod, čovek je uperio oružje u Raisu.
- Vodim tvoju ćerku.
Raisa je stala ispred cevi pištolja, ispred Zoje koja je još bila sklupčana na
podu.
- Ne.
Uperio je pištolj u Jelenu.
- Daj mi Zoju. Ili ću ubiti Jelenu.
Odjeknuo je pucanj.
Metak je promašio Jelenu. Zario se u zid. Upozorenje. Pogledavši ga u
oči, Raisa nije sumnjala da bi ovaj čovek bez oklevanja ubio sedmogodišnju
devojčicu isto kao i dvojicu milicionera. Morala je da izabere. Sklonila se u
stranu i pustila ih da uzmu Zoju.
Čovek je podigao Zoju.
- Onesvestiću te ako se budeš otimala.
Prebacio ju je preko ramena, poneo prema vratima i dobacio:
- Ostanite u stanu!
Uzeli su ključeve, zatvorili i zaključali vrata.
Raisa potrča prema Jeleni i spusti se pored nje. Klečala je i zurila u pod.
Telo joj se treslo, a oči su joj bile prazne. Podigla je Jeleninu glavu,
pokušavajući da dopre do nje:
- Jelena?
Ali izgledalo je kao da je ne čuje. Nije odgovorila.
- Jelena?
I dalje nije bilo odgovora, prepoznavanja ili svesnosti. Telo joj klonu.
Raisa ju je prepustila Ani, ustala i zgrabila kvaku ulaznih vrata. Nije
mogla da izađe. Prišla je telima ubijenih milicionera, uzela jedan pištolj i
zadenula ga pozadi u pojas pantalona. Požurila je kroz dnevnu sobu i otvorila
vrata malog balkona. Stepan ju je uhvatio.
- Šta radiš?
- Pazite na Jelenu.
Izašla je na balkon i zatvorila vrata za sobom.
Nalazili su se na sedmom spratu, dvadesetak metara iznad ulice. Istovetni
balkoni nalazili su se jedni ispod drugih. Mogli bi poslužiti kao stepenici.
Ona bi mogla da siđe spuštajući se s jednog na drugi. Ako se omakne, tanak
nanos snega neće joj ublažiti pad.
Raisa je zbacila cipele glatkih đonova i preskočila ogradu. Nije uzela u
obzir ugriz na ruci. Još je krvario. Ruka joj je bila slaba, stisak manje čvrst.
Nije bila sigurna hoće li moći da izdrži svoju težinu, ali spustila se na spoljni
rub balkona. Uhvativši se za ledenu betonsku ivicu, visila je na prstima dok
joj je krv curila na rame. Čak i potpuno ispružena, nije mogla nožnim prstima
da dohvati ogradu balkona šestog sprata. Procenila je da razdaljina nije veća
od nekoliko centimetara. Nije bilo drugog izbora osim da se pusti.
Padala je delić sekunde, a onda su joj stopala dodirnula ogradu. Dok je
pokušavala da povrati ravnotežu, ljuljajući se napred nazad, čula je Zojin
glas. Pogledala je preko ramena i videla kako izlaze. Jedan je nosio Zoju.
Drugi je uperio pištolj u nju. Balansirajući na uzanoj ogradi, bila je
bespomoćna.
Čovek je opalio. Čula je pucanje stakla. Raisa je padala prema snegu.
 Istog dana

Neopran, još smrdeći na kanalizaciju, Lav je vozio što je brže rnogao. Bili
su nespretni i spori, sasvim neprimereno njegovoj žurbi, ali to je bilo prvo
vozilo koje su uspeli da rekviriraju pošto su izašli iz šahta gotovo kilometar
južno od mesta na kojem su se spustili u kanalizaciju. Ruke su mu bile krvava
zbrka, ali odbio je Timurovu ponudu da vozi, već je navukao rukavice i držao
volan vrhovima prstiju. Pošle bi mu suze kad god bi promenio brzinu.
Odvezao se do stana svojih roditelja i otkrio da je milicija zatvorila oblast.
Jelena, Raisa i njegovi roditelji odvedeni su u bolnicu. Jelena je u šoku. Raisa
u životnoj opasnosti. Zoja je nestala.
Stigavši do Opštinske hitne pomoći br. 31, ukočio je, ostavio kola pored
ivičnjaka - otvorena vrata, ključevi u bravi - i utrčao unutra. Timur ga je
sledio u stopu. Svi su zurili u njega, zgađeni njegovim izgledom i smradom.
Ne obazirući se na to i zahtevajući odgovore, Lav je konačno dobio uputstva
kako da sligne do hirurške sale u kojoj se Raisa borila za život.
Ispred operacione sale, hirurg mu je objasnio da je pala s velike visine i
da ima unutrašnje krvarenje.
- Hoće li preživeti?
Hirurg nije bio siguran.
Kada je ušao na privatno odeljenje u kojem se Jelena nalazila, Lav je
ugledao roditelje pored njenog kreveta. Anino lice bilo je u zavojima. Stepan
je izgledao nepovređeno. Jelena je spavala, njeno malo telo bilo je izgubljeno
usred velikog bolničkog kreveta. Dali su joj blag sedativ pošto je postala
histerična kada je shvatila da je Zoja nestala. Lav je skinuo krvave rukavice,
uzeo Jeleninu ruku i pritisnuo je uz lice, samilosno, želeći da joj kaže koliko
mu je žao.
Timur mu je spustio ruku na rame.
- Frol Panjin je ovde.
Lav je pošao za Timurom do kancelarije koju su zauzeli Panjin i njegova
naoružana pratnja. Vrata su bila zaključana. Nije bilo moguće ući bez najave.
Unutra su bila dvojica naoružanih stražara. Iako je Panjin delovao mirno,
uredan kao i uvek, dodatna zaštita dokazivala je da se plaši. Video je po
Lavovom pogledu da je ovaj to shvatio.
- Svi se plaše, Lave, bar svi koji su na vlasti.
- Vi niste bili umešani u Lazarevo hapšenje.
- Ovo je mnogo veći problem od tvog glavnog osumnjičenog. Šta ako
takvo ponašanje podstakne obrazac odmazdi? Šta ako svi kojima je naneta
nepravda počnu da traže osvetu? Lave, ništa slično nikada se nije desilo:
ubijanja i proganjanja službenika naše Državne bezbednosti. Jednostavno ne
znamo šta da očekujemo sledeće.
Lav je ćutao, primetivši da se Panjin ne brine za Raisinu, Jeleninu ili
Zojinu dobrobit, već za šire posledice. On je savršen političar koji se brine za
narode i vojske, granice i oblasti, nikada za pojedince. Šarmantan i duhovit,
ali bilo je nečeg hladnog u njemu, što se videlo u ovakvim trenucima, kada bi
svako drugi rekao neku reč utehe.
Čulo se kucanje na vratima. Stražari posegnuše za oružjem. Začuo se
glas:
- Tražim oficira Lava Demidova. Ostavljeno je pismo za njega na
prijemnici.
Panjin je klimnuo glavom stražarima, koji su oprezno otvorili vrata,
podignutih pištolja. Jedan je uzeo pismo, dok je drugi pretresao čoveka koji
ga je doneo, ali ništa nije našao. Kovertu predadoše Lavu.
Na njoj je mastilom pažljivo bio nacrtan krst. Lav je iscepao kovertu i
izvadio samo jedan list papira.
Crkva Svete Sofije
Ponoć
Budi sam
 15. mart

Trideset minuta posle ponoći. Lav je čekao na mestu na kojem se

svojevremeno nalazila Crkva Svete Sofije. Kupole i svetilišta su nestali. Na
njihovom mestu zjapila je velika jama, duboka deset, široka dvadeset i
dugačka sedamdeset metara. Jedan zid se srušio i napravio neravnu padinu
koja je vodila do blatnjavog bazena smeđeg snega, crnog leda i muljevite
vode. Preostali zidovi samo što se nisu urušili, klizili su unutra, stvarajući
dojam usta koja se zatvaraju oko čudovišnog crnog jezika. Nikakvi radovi
nisu izvođeni od 1950. godine: bila je to blokirana, zatvorena građevinska
zona u kojoj se nije gradilo. Duž čelične ograde stajali su izbledeli znaci
upozorenja da je ulaz zabranjen. Posle prvog propalog pokušaja, kada je
stručnjak za rušenje poginuo a nekoliko gledalaca povređeno, crkva je
uspešno srušena i ostaci su sklonjeni, natovareni na kamione i bačeni izvan
grada, a krhotine leša sada su srasle s korovom. Započeti su radovi na onome
što je trebalo da bude najveći vodeni kompleks u zemlji, koji bi uključivao
bazen dugačak pedeset metara, banju za muškarce, banju za žene i mermernu
odaju za državne zvaničnike.
Uzbuđenje su podgrevala i javna glasila. Projekti su objavljeni u Pravdi,
u bioskopima su prikazivani snimci na kojima su pravi ljudi bili postavljeni
uz mutne crteže završenih bazena. Dok se propaganda zahuktavala, radovi su
stali. Zemljište pored reke bilo je nestabilno i podložno stvaranju klizišta.
Temelji su počeli da se pomeraju i odvajaju, pa su vlasti zažalile što nisu
pažljivije ispitali prastare temelje crkve pre nego što su ih podigli i uklonili.
Pozvali su najbolje umove u zemlji, a oni su, posle pažljivog razmatranja,
proglasili zemljište nepodesnim za kompleks koji iziskuje duboku mrežu cevi
i odvoda, ukopanih dublje nego što je crkva ikada dopirala. Ti stručnjaci su
otpušteni i pozvani su poslušniji, koji su, posle drugačijeg pažljivog
razmatranja, proglasili da je problem rešiv. Samo im je potrebno još vremena.
To je bio odgovor koji je država htela da čuje, ne želeći da prizna grešku.
Novi stručnjaci smešteni su u luksuzne stanove u kojima su crtali šeme, pušili
cigare i žvrljali proračune dok se duboka jama punila kišnicom u jesen,
snegom zimi i komarcima preko leta. Propagandni snimci povučeni su iz
bioskopa. Promućurni građani shvatili su da je najbolje da zaborave na
projekat. Nepromišljeni su zajedljivo primetili da je jama puna vode jadna
zamena za crkvu staru tri stotine godina. Leta 1951. Lav je uhapsio čoveka
zbog takve doskočice.
Lav pogleda na sat. Čeka više od jednog sata. Drhtao je, iscrpljen, gotovo
poludeo od nestrpljenja. Nije znao da li mu je žena preživela operaciju i,
ovako odsečen, nije imao načina da sazna. Njegova odluka da ostavi Raisu
kako bi se našao s Lazarom bila je van svake sumnje ispravna. Nije ništa
mogao da učini u bolnici. Koliko god ga Zoja mrzela, kako god se ponašala,
koliko god mu želela smrt, on je preuzeo odgovornost za nju, odgovornost
koju je obećao da će ispuniti bez obzira na to da li ga ona voli ili ne. Kako bi
se pripremio za susret, otišao je kući i istuširao se da spere smrad kanalizacije
i skine uniformu.
U bolnici su mu se pobrinuli za ruke. Odbio je sredstva protiv bolova,
plašeći se da će ga otupeti. Nosio je civilnu odeću, svestan da bi spoljni znaci
autoriteta mogli da isprovociraju osvetoljubivog sveštenika.
Lav je čuo zvuk i okrenuo se, tražeći svog neprijatelja u mraku. Bilo je
nešto svetlosti s obližnjih zgrada izvan ograđenog prostora. Skupe mašine -
kranovi i buldožeri - stajale su napuštene, ostavljene da trunu zato što se niko
nije usuđivao da prizna poraz i premesti ih tamo gde bi mogle da se koriste.
Lav je ponovo čuo zvuk: udaranje metala o kamen. Nije dopirao iz
građevinske zone, već iz pravca reke.
Oprezno je prišao kamenoj ivici, nesigurno se nagnuo i zagledao u vodu.
Nedaleko od mesta na kojem je stajao pojavila se ruka. Jedan čovek se
okretno povukao nagore i čučnuo na ivicu pre nego što je skočio u
građevinsku zonu. Pored njega se popeo još jedan čovek. Puzali su iz
kanalizacionog otvora, peli se uza zid, poput uznemirene mravlje kolonije
koja odgovara na pretnju. Lav je prepoznao dečaka koji je ubio patrijarha;
popeo se vešto koristeći proreze između cigala. Toliko je bio okretan da
uopšte ne čudi što je preživeo skok u bujicu.
Banda je pretresla Lava, tražeći oružje. Sedmorica muškaraca i dečak, s
tetovažama na vratu i rukama. Neki delovi njihove odeće bili su dobrog
kroja, dok su drugi bili otrcani, neusklađeni, kao da nose nasumičnu zbirku iz
ormana stotinu različitih ljudi. Njihov izgled nije ostavljao mesta sumnji. Bili
su воры, deo zločinačkog bratstva - bratstva stvorenog dok su robijali u
gulazima. Uprkos svom poslu, Lav se s takvima retko sretao. Oni su sebe
smatrali nezavisnim od države.
Članovi bande su se raštrkali, ispitali okruženje, proverili da li je sigurno.
Konačno, dečak je zazviždao - znak da je čisto. Na ivici se pojaviše dve ruke.
Lazar se popeo, nadvisujući svoje ljude, obasjan svetlima s druge strane reke.
Ali to nije bio Lazar. Bila je to žena - Anisija, Lazareva supruga.
Anisija je bila kratko ošišana. Crte lica oštre. Nestala je zaobljenost s
njenog lica i tela. Uprkos tome, delovala je življe, upečatljivije i snažnije
nego ikada ranije, kao da je neka strahovita energija izbijala iz nje. Nosila je
široke pantalone, raskopčanu košulju i kratki, debeli kaput - kao i njeni ljudi.
Imala je pištolj za opasačem, poput bandita. Sa svog pobedničkog položaja
pogledala je nadole u Lava, ponosna što ga je njen dolazak iznenadio. Lav je
uspeo da izusti samo jednu reč, njeno ime:
- Anisija?
Osmehnula se. Glas joj je bio promukao i dubok, više nije bio melodičan,
više nije bio glas žene koja je pevala u muževljevom horu.
- To ime mi sada ne znači ništa. Moji ljudi me zovu Frajera. 6
Skočila je s ivice nedaleko od Lava. Uspravila se i pažljivo mu ispitala
lice.
- Maksime...
Obratila mu se lažnim imenom koje je koristio.
- Odgovori mi i nemoj da lažeš: koliko često si mislio na mene? Svakog
dana?
- Iskreno govoreći, nisam.
- Jesi li mislio na mene jednom nedeljno?
- Ne.
- Jednom mesečno?
- Ne znam...
Frajera ga je pustila da posramljeno ućuti pre nego što je primetila:
- Jemčim ti da tvoje žrtve misle na tebe svakog dana, svakog jutra i svake
noći. Sećaju se tvog mirisa i zvuka tvog glasa sećaju te se jasno kao što te ja
sada vidim.
Frajera je podigla desnu ruku.
- Ovo je ruka koju si dotakao kada si mi ponudio da ostavim muža. Zar
nisi to rekao? Da bi trebalo da ga pustim da umre u gulazima i uskočim u tvoj
krevet?
- Bio sam mlad.
- Da, bio si. Veoma mlad, ali si ipak imao moć nada mnom, nad mojim
mužem. Bio si dečak koji se zatreskao, tek stariji od tinejdžera. Mislio si da
ispravno postupaš kada si pokušao da me spaseš.
Taj razgovor je uvežbavala sedam godina, te reči oblikovalo je sedam
godina mržnje.
- Imala sam sreće. Da me je preplavio strah, da sam se pokolebala,
završila bih kao tvoja žena, žena oficira MGB-a, saučesnik u tvojim
zločinima, osoba s kojom bi delio krivicu.
- Imaš puno pravo da me mrziš.
- Imam više razloga nego što misliš.
- Raisa, Zoja i Jelena nemaju nikakve veze s mojim greškama.
- Misliš da su nedužne zbog toga? Koliko je to bilo važno oficirima kao
što si ti? Koliko si nedužnih osoba uhapsio?
- Nameravaš da ubiješ sve koji su bili nepravedni prema tebi?
- Nisam ubila Surena. Nisam ubila tvog mentora Nikolaja.
- Njegove kćeri su mrtve.
Frajera odmahnu glavom.
- Maksime, ja nemam srce. Nemam suza koje bih lila. Nikolaj je bio slab i
tašt. Trebalo je da pretpostavim da će umreti na najjadniji mogući način. Pa
opet, time je sigurno poslao snažniju poruku državi nego da se samo obesio.
Crkva Svete Sofije uništena je i zamenila ju je mračna, duboka jama; Lav
se zapitao da li isto važi i za Anisiju. Temelji njene ljudskosti iščupani su i
zamenio ih je tamni ambis.
 Frajera zapita:
- Pretpostavljam da si uvideo vezu između Surena, iz štamparije,
Nikolaja, patrijarha i sebe? Znao si Nikolaja: bio ti je pretpostavljeni.
Patrijarh ti je omogućio da se ubaciš u našu crkvu.
- Suren je radio za MGB, ali nisam ga lično poznavao. Bio je stražar kada
su me ispitivali. Sećam se kako je stajao na vrhovima prstiju i virio u ćeliju.
Sećam se vrha njegove glave i radoznalih očiju, kao da se ušunjao u bioskop.
Lav upita:
- Čemu sve ovo?
- Kada su milicioneri zločinci, zločinci moraju postati milicioneri.
Nedužni moraju živeti ispod zemlje, u gradskim govnima, dok krivci stanuju
u toplim stanovima. Svet se okrenuo naglavačke: ja ga prosto ispravljam.
Lav upita:
- A šta je sa Zojom? Ubićeš malu devojčicu koja me čak i ne voli?
Devojčicu koja je odlučila da živi sa mnom samo da bi izbavila sestru iz
sirotišta?
- Grešiš ako pokušavaš da utičeš na moju čovečnost. Anisija je mrtva.
Umrla je kada joj je država oduzela dete.
Lav nije razumeo. Videvši da se zbunio, Frajera je dodala:
- Maksime, bila sam u drugom stanju kada si me uhapsio.
S hirurškom preciznošću, Frajera ga je ubola u tu novu ranu, otvorila je i
gledala kako krvari.
Nikada nisi odvojio vreme da saznaš šta se dogodilo s Lazarom. Nikada
nisi odvojio vreme da otkriješ šta se desilo sa mnom. Da si pogledao spise,
saznao bi da sam se porodila osum meseci pošto sam uhapšena. Dozvolili su
mi da dojim puna tri meseca, a onda su mi ga uzeli. Rekli su mi da zaboravim
na njega. Rekli su mi da ga nikada više neću videti. Kada sam oslobođena
amnestijom posle Staljinove smrti, potražila sam svoje dete. Dali su ga u
sirotište, ali promenili su mu ime i izbrisali sve dokaze da sam mu ja majka.
Rekli su mi da je to uobičajeno. Jedno je izgubiti dete; drugo je znati da je
ono živo negde, nesvesno da ja postojim.
 - Frajera, ne mogu da branim državu. Izvršavao sam naređenja. I grešio
sam, Naređenja su bila pogrešna. Država je grešila. Ali promenio sam se.
- Znam za tvoje promene. Više nisi u KGB-u, već u miliciji. Sada se baviš
samo pravim zločinima umesto političkim. Usvojio si dve lepe, male
devojčice. To je tvoja zamisao o iskupljenju, je l’ tako? Šta meni znači išta od
toga? Šta je s tvojim dugom prema meni? Šta je s onim što duguješ
muškarcima i ženama koje si uhapsio? Kako će se to naplatiti? Nameravaš li
da podigneš skromni kameni kip u slavu mrtvih? Hoćeš li staviti mesinganu
pločicu s našim imenima, ispisanim sitnim slovima kako bi sva stala? Hoće li
to biti dovoljno?
- Hočeš da me ubiješ?
- Mnogo puta sam mislila o tome.
- Onda me ubij i pusti Zoju da živi. Pusti moju ženu da živi.
- Rado bi umro da ih spaseš. To bi te učinilo plemenitim, opralo bi tvoje
zločine. Još veruješ da možeš živeti kao heroj? Skini se.
Lav je ćutao jer nije bio siguran da ju je dobro čuo. Ponovila je naređenje.
- Maksime, skini odeću.
Lav je skinuo kapu, rukavice, kaput i spustio ih na zemlju. Otkopčao je
košulju i, tresući se od hladnoće, stavio je na gomilu ispred sebe. Frajera je
podigla ruku.
- Dovoljno je.
Stajao je, drhteći, ruku opruženih niz telo.
- Misliš da je noć hladna, Maksime? To nije ništa u poređenju sa zimama
na Kolimi, smrznutom delu ove zemlje u koji su poslao mog muža.
Na njegovo iznenađenje, i Frajera je počela da se svlači. Skinula je kaput
pa košulju i otkrila bistu. Koža joj je bila pokrivena tetovažama: jedna ispod
desne dojke, druga na stomaku, na rukama, šakama, prstima. Približila mu se.
- Hoćeš da znaš šta mi se dešavalo proteklih godina? Hoćeš da saznaš
kako je jedna žena, sveštenikova supruga, postala vođa bande вopa?
Odgovori su napisani na mojoj koži.
Uhvatila je dojku, podigla je, usmerila Lavovu pažnju na tetovažu. Bio je
to lav.
- On označava da ću se osvetiti svima koji su mi naneli nepravdu, od
advokata do sudija, od zatvorskih stražara do milicionera.
Između grudi joj se uzdizao krst.
- To nema nikakve veze s mojim mužem, Maksime. Krst označava moje
vođstvo, ja sam vođa. Možda ćeš shvatiti ovu.
Dotakla je tetovažu na svom stomaku. Žena u poodmakloj trudnoći -
poprečni presek otkrivao je unutrašnjojst njenog nabreklog trbuha. Umesto
nerođenog deteta, bremenit stomak bio je ispunjen bodljikavom žicom
uvijenom oko dugačke, okrnjene pupčane vrpce.
- Maksime, imaš čistu kožu, poput deteta. Moji ljudi i ja mislimo da je to
nepošteno. Gde su tvoji zločini? Gde su nedela koja si činio? Ne vidim im ni
traga. Ne vidim oznake na tebi. Ne vidim tvoju krivicu ispisanu na tebi.
Frajera je napravila još jedan korak prema njemu. Telo joj je gotovo
dodirivalo njegovo.
- Mogu te dodirnuti, Maksime. Ali ako me samo takneš prstom, bićeš
ubijen. Moje telo isto je što i moj autoritet. Bio bi prekršaj, uvreda, da me
pipneš.
Naslonila se na njega, šapućući:
- Sedam godina kasnije, red je da ja iznesem ponudu. Lazar je još na
Kolimi. Radi u rudniku zlata. Odbijaju da ga puste.
On je sveštenik. Ponovo mrze sveštenike, sada kada nema više ratova
koje bi morali da podrže u ime države. Rečeno mu je da će odslužiti celu
kaznu - dvadeset pet godina. Hoću da ga izvučeš odatle. Hoću da ispraviš tu
nepravdu.
- Nemam tu moć.
- Imaš veze.
- Frajera, ubila si patrijarha. Smatraju te krivom za ubistvo dvojice
agenata, Nikolaja i Moskvina. Nikada neće pregovarati s tobom. Nikada neće
pustiti Lazara.
- Onda ćeš morati da nađeš drugi način da ga izvučeš.
 - Frajera, molim te. Da si me pitala pre nedelju dana, možda bi i bilo
moguće. Ali posle onoga što si uradila, nemoguće je. Slušaj me. Učinio bih
sve za Zoju, sve što je u mojoj moći. Ali ne mogu da oslobodim Lazara.
Frajera se nagnula prema njemu i prošaputala:
- Zapamti: ja te mogu dodirnuti, ali ti mene ne smeš.
S tim upozorenjem, poljubila ga je u obraz. Isprva nežno, a onda mu je
zubima uhvatila kožu i čvrsto stegla, zarila ih, povećavala pritisak - izvlačila
krv. Bol je bio razdirući. Lav je hteo da je odgurne, ali ubili bi ga da ju je
dotakao. Nije mogao ništa da uradi sem da trpi bol. Konačno, otvorila je usta
i odstupila, diveći se tragovima ugriza.
- Maksime, dobio si svoju prvu tetovažu.
S njegovom krvlju na usnama, zaključila je:
- Oslobodi mog muža ili ću ubiti tvoju kćer.
TRI NEDELJE KASNIJE
 Zapadni deo Tihog okeana
Sovjetske teritorijalne vode
Ohotsko more
Brod za transport osuđenika Stari boljševik

7. april 1956.

Oficir Henrik Duvakin stajao je na palubi i zubima skidao grube rukavice.

Prsti su mu utrnuli od hladnoće i pokreti su mu bili spori. Duvao je u njih i
trljao šake, pokušavajući da pokrene cirkulaciju. Lice izloženo ledenom vetru
bilo mu je obamrlo - usne bez krvi i modre. Najizloženije dlačice u nosu
zaledile su se i krhke malje pukle su kao male ledenice kada je uštinuo
nozdrve. Mogao je da istrpi te manje neugodnosti zato što mu je kapa bila
čudesno topla, postavljena krznom soba i brižljivo ušivena, jer je izrađivač
znao da život onoga koji je bude nosio može zavisiti od njegovog rada. Tri
dugačka preklopa pokrivala su mu uši i potiljak. Zbog naušnjaka čvrsto
vezanih ispod brade ličio je na dete utrontano da mu ne bude hladno, a
njegove nežne, dečačke crte lica samo su povećavale taj utisak. Oštar morski
vazduh nije uspeo da mu naruži gladak ten, a punački obrazi odolevali su
slabom režimu ishrane i nedostatku sna. Ima dvadeset sedam godina, ali često
su mislili da je mlađi; ta fizička nezrelost nije mu išla u prilog. Umesto da
bude zastrušujući i opasan, Henrik je bio sanjar, što je bilo neuobičajeno za
stražara na tako ozloglašenom robijaškom brodu kakav je bio Stari boljševik.
Približno iste veličine kao barža, Stari boljševik bio je isluženo plovilo.
Nekadašnji holandski parobrod izudaran talasima kupljen je tridesetih godina,
promenjeno mu je ime i preuzela ga je sovjetska tajna policija. Prvobitno
namenjen za kolonijalni izvoz - slonovače, jakih začina i egzotičnog voća -
sada je prevozio ljude u najozloglašenije radne logore u sistemu gulaga.
Prema pramcu se uzdizao centralni toranj na četiri nivoa, u kojem su se
nalazile odaje za stražare i posadu. Na vrhu tornja bio je komandni most,
odakle su upravljali kapetan i njegova posada, zatvorena grupa nezavisna od
zatvorskih čuvara, namerno slepa za svrhu tog broda, koja se pretvarala da to
nije njihova odgovornost.
Kapetan je otvorio vrata, izašao na most i osmotrio more iza broda. Dao
je znak Henriku, klimnuo glavom i rekao:
- Otvoren put!
Prošli su kroz Laperuzov moreuz, jedinu tačku na putovanju kada su bili
blizu japanskih ostrva i izložili se opasnosti od međunarodnog susreta.
Preduzete su mere predostrožnosti kako bi osigurali da plovilo izgleda kao
običan civilni transportni brod. Razmontiran je veliki mitraljez na glavnoj
palubi, uniforme skrivene ispod dugačkih šinjela. Henrik nije bio sasvim
siguran zašto se toliko trude da sakriju istinu od pogleda japanskih ribara. U
trenucima dokolice pitao se postoje li u Japanu slični zatvorenički brodovi na
kojima su ljudi slični njemu.
Henrik je ponovo sklopio mitraljez. Uperio je cev u ojačano čelično
grotlo. Ispod njega, u mraku, naguran na ugrađenim krevetima poput šibica u
kutiji, nalazio se tovar od pet stotina ljudi - prvi ovogodišnji transport
zatvorenika od tranzitnog logora Nahotka na jugu ruske obale Tihog okeana
do Kolime na severu. Iako su obe luke na istočnoj ruskoj obali, razdaljina
među njima je ogromna. Do Kolime se ne može stići kopnenim putem:
pristupačna je samo avionom ili brodom. Luka Magadan na severu služi kao
polazna tačka za mrežu logora za prinudni rad, koji su se raširili kao spore
duž kolimskog auto-puta po planinama, šumama i rudnicima.
Pet stotina je najmanji tovar zatvorenika koji je Henrik ikada nadgledao.
Pod Staljinovim režimom, brod je u ovo doba godine prevozio četiri puta veći
broj robijaša u pokušaju da se rasterete tranzitni logori podignuti tokom zime,
jer su vagoni za zekove 7 za prevoz zatvorenika, nastavljali da isporučuju
tovare iako su brodovi ostajali usidreni. Ohotskim morem može se ploviti
samo kada se istope ledene sante. U oktobru je opet sve okovano ledom.
Plovidba u pogrešno vreme podrazumeva zarobljavanje u ledu. Henrik je čuo
za brodove koji su se odvažili na put prekasno zimi ili su polazili prerano na
proleće. Pošto nisu mogli da se okrenu niti stignu na svoje odredište, stražari
su uspevali da se spasu, hodajući po ledu, vukući sanke natovarene
konzervama mesa i hlebom, dok su napušteni zatvorenici ostavljeni u
tovarnom prostoru da se smrznu ili umru od gladi, šta god da prvo nastupi.
Danas nije bilo dozvoljeno ostaviti zatvorenike da umru od hladnoće ili
gladi, niti ih pogubiti po kratkom postupku i baciti tela preko palube. Henrik
nije pročitao Hruščovljev tajni govor kojim je osudio Staljina i divljaštvo u
gulazima. Previše se bojao. Bilo je glasina da je govor osmišljen da istera
kontrarevolucionare na otvoreno - da je sve zavera kako bi ljudi odbacili
oprez i pridružili se osudama samo da bi bili uhapšeni. Henrik nije verovao u
tu teoriju: promene su izgledale stvarno. Duga praksa surovosti i
ravnodušnosti bez ikakve odgovornosti zamenjena je zbunjenim
saosećanjem. Brzo su ponovo pregledali zatvoreničke kazne u tranzitnim
logorima. Na hiljade ljudi osuđenih na Kolimu odjednom su pomilovani i
vraćeni u civilizaciju, isto onako iznebuha kao što su iz nje otrgnuti. Ti
slobodni muškarci - većina žena pomilovana je amnestijom 1953. - sedeli su
na obali, zurili u more, stezali komad crnog ražanog hleba od petsto grama,
sledovanja za oslobođenike, koji bi trebalo da im bude dovoljan dok ne stignu
do kuće. Mnogima je kuća bila udaljena hiljade kilometara. Bez ikakve lične
imovine, bez novca, u ritama i s hlebom za oslobođenike, zurili su u more, ne
shvatajući da ih neće streljati ako odšetaju. Henrik ih je terao sa obale kao
dosadne ptice, ohrabrujući ih da krenu na put do kuće, ali nije mogao da im
kaže kako.
Henrikovi pretpostavljeni nedeljama su bili preplašeni da će ih izvesti na
sud. Pokušavajući da pokažu koliko su se promenili, tražili su opsežna
ponovna razmatranja i ispravke propisa, što su bili mahniti signali Moskvi da
se pridržavaju novih sklonosti ka poštenju. Henrik je ostao neupadljiv, radio
ono što mu se kaže, nije ništa pitao niti je nudio svoje mišljenje. Ako mu
kažu da bude grub prema zatvorenicima, on će biti grub. Ako mu kažu da
bude fin, onda će biti fin. Zbog detinjastog lica, finoća mu je uvek bolje
pristajala od grubosti.
Posle godina prevoženja političkih zatvorenika, osuđenih po Članu 58,
muškaraca i žena koji su rekli nešto pogrešno, našli se na pogrešnom mestu
ili poznavali pogrešne osobe, Stari boljševik imao je novu ulogu: da prevozi
odabrani tovar - samo najnasilnije i najopasnije zločince, koji nikada neće biti
oslobođeni.
U mrklom mraku grotla Starog boljševika, okružen smrdljivim telima pet
stotina ubica, siledžija i lopova, Lav je ležao na leđima, odmarao se na
najvišem uzanom, klimavom ugrađenom ležaju, ramenom naslonjen na korito
broda. S druge strane pružalo se ogromno morsko prostranstvo, masa ledene
vode od koje ga je delila čelična ploča ne deblja od njegovog nokta.
 Istog dana

Vazduh je bio ustajao, lepljiv i vreo od podrhtavajućeg motora na ugalj u

susednom odeljenju. Zatvorenici nisu imali pristup motoru, ali njegova
toplota prodirala je kroz drveni pregradni zid, grub dodatak prvobitnom
nacrtu broda. Na početku putovanja, kada je u grotlu bilo ledeno, zatvorenici
su se borili za ležajeve najbliže motoru. Nekoliko dana kasnije, kako je
temperatura rasla, ti isti zatvorenici borili su se za mesta dalje od motora.
Podeljen u mrežu uskih prolaza s visokim redovima drvenih ležajeva s obe
strane, tovarni deo ispod palube pretvoren je u košnicu koja je vrvela od
zatvorenika. Lav je imao najviši ležaj, mesto za koje se izborio i branio ga.
To je bilo poželjno mesto zato što je bilo visoko iznad bolesnika i izmeta koji
je curio na pod. Što je neko slabiji, to je bio niže - kao da su podvrgnuti
filtraciji, podeljeni u darvinovske slojeve. Svetiljke koje su prošle nedelje
isijavale mutan, čađav sjaj - kao zvezde gledane kroz gradski smog - ostale su
bez petroleja. Mrak je bio toliki da Lav nije video svoje šake čak ni kada je
njima dodirivao lice.
Danas je sedmi dan na moru. Lav je brojao dane što je bolje mogao,
pomoću neredovnih odlazaka u toalet održavao je neki osećaj za vreme. Na
palubi, dok je u njih bio uperen napunjen mitraljez, zatvorenici su čekali u
redu da upotrebe rupu namenjenu za sidro, otvor koji vodi pravo do okeana.
Taj proces se pretvarao u grotesknu pantomimu dok su se trudili da održe
ravnotežu na nemirnom moru, šibani ledenim vetrovima, čučeći i stružući
nogama. Neki zatvorenici nisu mogli da čekaju u redu i praznili su creva,
prljali se, ležali u sopstvenom izmetu i čekali da se stvrdne pre nego što bi se
opet pokrenuli. Psihološki značaj čistoće bio je jasan. Čovek je mogao da
izgubi razum posle samo sedam dana na tom mestu. Lav se tešio time da su
uslovi privremeni. Njegova najveća briga bila je da sačuva snagu. Mnogi
zatvorenici oslabili su zato što su proveli više meseci u prevozu, mišići su im
oslabili od neaktivnosti i loše hrane, a um otupeo zbog mogućnosti da deset
godina rade u rudnicima. Lav je redovno vežbao, održavao telo zategnuto, a
um usmeren na zadatak pred njim.
Posle Lavovog susreta s Frajerom na razrovanom zemljištu Crkve Svete
Sofije, vratio se u bolnicu i saznao da je Raisa preživela operaciju, kao i da su
doktori uvereni da će se potpuno oporaviti. Kada se probudila, prvo je pitala
za Zoju i Jelenu. Kada je video koliko je bleda i slaba, Lav ju je uverio da mu
je samo oteta ćerka na umu. Rekao joj je Frajerine zahteve, a Raisa je
odgovorila samo:
- Uradi što god je potrebno.
≈
Frajera je na čelu kriminalne bande. Koliko je Lav video, ona nije
торнеда, niži pripadnik, već je авторитет, vođa. Članovi kriminalnih
bandi, вoры, uglavnom omalovažavaju žene. Oni pišu pesme o tome koliko
vole svoje majke i međusobno se ubijaju zbog uvrede nečije majke, ali ne
veruju da su im žene jednake. Pa ipak, žena jednog sveštenika, koja je
provodila život u muževljevoj senci i pomagala mu u poslu, nekako je uspela
da se probije u svet lopova. A još je neverovatnije što se uzdigla na vrh.
Frajera se uklopila u njihove rituale: telo joj je pokriveno tetovažama,
odbacila je ime koje je dobila na rođenju i zamenila ga je кликуха, lopovski
nadimak. Bila je zaštićena unutar veoma tajanstvenog lopovskog sveta, a
njene operacije verovatno su finansirane džeparenjem i crnoberzijanstvom.
Ako joj je osveta bila namera od samog početka, onda je dobro izabrala
saveznike. Bande вoрa jedine su organizacije nad kojima država nema
kontrolu. Nije bilo moguće ubaciti se u njihove redove: iziskivalo bi previše
vremena - zahtevalo bi da agent godinama bude prerušen, da ubija i siluje
kako bi se dokazao. Nije da država ne bi mogla pronaći odgovarajućeg
kandidata, već su uvek smatrali da su вopu nevažni. Bande su bile motivisane
sopstvenim, zatvorenim sistemom odanosti i nagrađivanja. Nijedna nikada
nije pokazala zanimanje za politiku - do sada, do Frajere.
Da je Frajera iznela svoj zahtev - muževljevo oslobađanje - pre ubistava,
možda bi mogli da ga ispune. Ali posle Hruščovljevog govora desio se
prevrat u kaznenom sistemu. Iako je Lazar dobio dvadesetpeto-godišnju
kaznu, Lav je mogao da traži naročito pomilovanje, otpuštanje ili rano
uslovno puštanje. Problem bi, doduše, predstavljala Hruščovljeva obnovljena
antireligiozna kampanja. Međutim, posle ubistava nije postojala nikakva
mogućnost za pregovore o Lazarevom oslobađanju. Nikakav dogovor se nije
mogao postići. Frajera je terorista i treba je uhvatiti i pogubiti bez obzira na
to da li je Zoja talac. Frajerina banda proglašena je kontrarevolucionarnom
ćelijom. A da sve bude još gore, nije pokušala da smanji svoju žudnju za
krvlju. U danima neposredno posle Zojine otmice, Frajerini ljuđi ubili su
nekoliko zvaničnika - muškaraca i žena koji su služili pod Staljinom. Neke su
mučili na isti način kao što su oni mučili druge. Suočeni sa odrazom
sopstvenih zločina, gornji ešaloni vlasti bili su prestravljeni. Zahtevali su
smrt svih članova Frajerine ćelije i svih muškaraca i žena koji su im
pomagali.
Srećom, Lavov pretpostavljeni Frol Panjin bio je slavoljubiv čovek. Iako
su KGB i milicija sproveli najveću poteru viđenu u Moskvi, nisu našli ni
traga od Frajere i njene bande. Na bučne zahteve za njihovim hapšenjem
odgovorili su neuspehom. Štampa nije izveštavala o tim događajima i u
danima posle najšokantnijih ubistava pisala je o povoljnim industrijskim
statistikama, kao da ti brojevi mogu utišati glasine na ulicama. Zvaničnici su
premeštali porodice iz grada. Pljuštali su zahtevi za korišćenje odmora.
Situacija je bila nepodnošljiva. Žudeći da ga slave kao onoga koji je uhvatio
Frajeru, da ponese plašt herojskog ubice čudovišta, Panjin je video Lazara
kao mamac. Budući da nisu mogli udesiti da Lazar bude pušten uobičajenim
kanalima a da ne priznaju da se može tražiti otkupnina od države, jedina
mogućnost bila je da se on izvuče na silu. Panjin je nagovestio da uticajne
osobe podržavaju njihov plan i da deluje uz prećutan pristanak vlasti.
Lazar je robijaš na Kolimi, u Gulagu br. 57. Smatralo se da je bekstvo
nemoguće. Niko nije uspeo u tome. Bilo je nemoguće pobeći iz gulaga
prvenstveno zbog mesta na kojima su se nalazili: nije bilo moguće preživeti
izvan kompleksa. Teško da bi iko mogao peške da pređe ogromno i
neumoljivo prostranstvo. Ako Lazar nestane, proglasiće ga mrtvim. Uz
Panjinovu pomoć, neće biti teško ući u gulag, krivotvoriti neophodnu
papirologiju i odvesti Lava tamo kao zatvorenika. Međutim, izlazak neće biti
tako jednostavan.
Korito potresoše titraji. Pramac je skrenuo u stranu. Lav se uspravio.
Udarili su u led.
 Istog dana

Henrik je požurio napred i pogledao preko ograde. Potonula masa leda

polako je prolazila, njen vrh nije bio veći od automobila, a veći deo podvodne
sante izgledao je kao ogromna tamnoplava senka. Korito je delovalo
neoštećeno. Nije se čula vika zatvorenika ispod palube. Voda nije nadirala
unutra. Osetivši znoj ispod kape od sobovog krzna, dao je znak kapetanu da
je opasnost prošla.
Prilikom prvih godišnjih plovidbi, pramac bi povremeno udario u ostatke
ledenih santi, a sudari sa starim koritom proizvodili su zlokoban zvuk. Ranije
se Henrik plašio tih sudara. Stari boljševik bio je trošno plovilo: nepogodno
za trgovinu, prikladno samo za zatvorenike - jedva je mogao da proseče put
kroz vodu a kamoli da potisne led u stranu. Izgrađen za brzinu od jedanaest
čvorova, parobrod na ugalj nikada nije uspevao da dostigne brzinu veću od
osam čvorova i štektao je kao hroma mula. Tokom godina je dim koji je
izlazio iz jedinog brodskog dimnjaka, postavljenog blizu krme, postajao
tamniji i gušći, brod se sporije kretao a škripanje postajalo glasnije. Ali
uprkos sve gorem stanju plovila, Henrik je postepeno savladao strah od mora.
Mogao je da spava za vreme oluja i da ne povrati obrok čak i kada su tanjiri i
escajg uz zveket leteli tamo-amo. Nije postao hrabar. Samo je jedan veći
strah potisnuo strah od mora. Strah od drugih stražara.
Na svojoj prvoj plovidbi napravio je grešku koju nikada nije uspeo da
ispravi, koju njegovi drugovi nikada nisu oprostili. Za vreme Staljinovog
režima, stražari su često u tajnosti sarađivali sa urkama 8 - zločincima koji su
težili da poprave svoj položaj. Stražari bi udesili da se jedna-dve zatvorenice
odvedu u muški tovarni deo. Ponekad je saradnja žena kupovana lažnim
obećanjima da će dobiti hranu. Ponekad su ih drogirali. A ponekad su ih
vukli, dok su se otimale, vrištale i vikale. To je zavisilo od ukusa urki, od
kojih su mnogi uživali u tuči koliko i u seksu. Za tu uslugu su plaćali
obaveštenjima o političkim zatvorenicima koji su osuđeni zbog zločina protiv
države. Stražari su podatke dobijene iz izveštaja o onome što je izgovoreno i
iz razgovora koje su prisluškivali mogli da pretvore u vredne pisane prijave
kada brod pristane na kopno. Kao malu nagradu, stražari su se poslednji
ređali na onesvešćenim ženama i time stvarali savez star koliko i sam sistem
gulaga. Henrik je uljudno odbio da učestvuje u tome. Nije zapretio da će ih
prijaviti niti je pokazao ikakvo neodobravanje. Samo se osmehnuo i rekao:
Nije to za mene.
Reči zbog kojih je žalio više nego zbog ma čega drugog što je uradio. Od
tog trenutka su ga izbegavali. Mislio je da će to trajati nedelju dana. Potrajalo
je sedam godina. Povremeno je, zarobljen na brodu, okružen okeanom, hteo
da poludi od usamljenosti. Nisu svi stražari uvek učestvovali u silovanjima,
ali svaki je povremeno učestvovao. Međutim, nikada mu nisu ponudili priliku
da ispravi svoju grešku. Prvobitna uvreda ostala je neispravljena, budući da
nije iskazivala sklonost kao da je rekao Nije mi danas do toga, već iskren
stav: To je pogrešno. Povremeno bi se, dok je noću koračao po palubi, žudeći
da može popričati s nekim, okrenuo i video da su ostali stražari okupljeni
dalje od njega. U mraku je mogao da vidi samo njihove zapaljene cigarete,
crvene krajeve koji su sijali poput očiju punih mržnje.
Prestao je da brine da bi more moglo progutati brod ili da će led probiti
korito. Bojao se da će jedne noći zaspati i, kada se probudi, otkriti da mu
drugi stražari čvrsto drže ruke i noge, da će ga odvući dok se otima i viče,
kao što su vukli one žene, da će ga baciti preko ograde, da će pasti u crni,
ledeni okean, gde će bespomoćno mlatarati minut-dva dok su svetla broda
sve manja.
Prvi put za sedam godina nije ga mučio taj strah. Svi brodski stražari su
zamenjeni. Možda je njihov premeštaj imao veze s reformama u logorima.
Nije znao. Nije ni važno: oni su otišli, svi osim njega. Ostavljen je,
izostavljen iz tog preokreta. Prvi put mu je potpuno odgovaralo što je
izostavljen. Obreo se među novom grupom stražara i nijedan ga nije mrzeo,
nijedan nije ništa znao o njemu. Ponovo je bio stranac. Anonimnost mu je
delovala divno, kao da se čudesno izlečio od smrtne bolesti. Pošto mu je
pružena prilika da počne iznova, nameravao je da učini sve što je u njegovoj
moći da postane deo tima.
Okrenuo se i video da jedan novi stražar puši na drugoj strani palube i
zuri u mračnu liniju horizonta. Nesumnjivo je izašao kada je čuo zvuk
sudaranja. Visok čovek širokih ramena u kasnim tridesetim imao je držanje
vođe. Čovek - Jakov Mesing - govorio je veoma malo za vreme putovanja.
Nije rekao nista o sebi i Henrik još nije imao predstavu hoće li on ostati na
brodu ili samo putuje do drugog logora. Čvrst u društvu zatvorenika, ćutljiv u
društvu drugih stražara, odličan kartaroš i fizički snažan, Jakov će - u to nije
bilo sumnje - biti u središtu grupe na brodu, samo ako se bude, kao ranije,
obrazovala.
Henrik je prešao palubu, pozdravio Jakova klimanjem glave i pokazao na
njegovu kutiju jeftinih cigareta.
- Mogu li?
Jakov mu je pružio kutiju i upaljač. Nervozan, Henrik je uzeo cigaretu,
pripalio je i duboko udahnuo. Dim mu je zagrebao grlo. Retko je pušio i
davao je sve od sebe da se ponaša kao da uživa u tom iskustvu, da deli
zajedničko zadovoljstvo. Bilo je veoma važno da ostavi dobar utisak.
Međutim, nije imao šta da kaže. Jakov je gotovo završio svoju cigaretu.
Uskoro će se vratiti unutra. Možda mu se neće ukazati nova prilika da bude
nasamo s njim - vreme je da progovori.
- Mirna plovidba.
Jakov nije odgovorio. Henrik je otresao pepeo u more i nastavio:
- Ovo ti je prvi put? Mislim, na brodu? Znam da si prvi put na ovom
brodu, ali pitam se da li si, možda, bio... na drugim brodovima. Kao što je
ovaj.
Jakov je odgovorio pitanjem:
- Koliko si dugo na brodu?
Henrik se osmehnuo, osetivši olakšanje što je iznudio odgovor.
- Sedam godina. Prilike su se promenile. Ne znam da li su promene na
bolje. Ova putovanja bila su posebna...
- Kako to?
- Znaš... svakakve stvari... Bila su to dobra vremena. Znaš na šta mislim?
Henrik se osmehnuo da istakne podmuklu aluziju. Jakovljevo lice ostalo
je ravnodušno.
- Ne. Na šta misliš?
Henrik je bio primoran da objasni. Spustio je glas, šaputao je, pokušavao
da namami Jakova u svoju zaveru.
- Uglavnom, drugog ili trećeg dana, stražari su...
- Stražari? Ti si stražar.
Neoprezna omaška: nagovestio je da nije pripadao grupi i sada ga Jakov
pita da li je bilo tako. Objasnio je:
- Hteo sam reći mi. Mi.
Naglasio je reč mi i onda je ponovio.
- Razgovarali smo s urkama da vidimo hoće li nam ponuditi nešto, spisak
imena, spisak političkih, nekoga ko je rekao nešto nesmotreno. Pitali smo ih
šta traže za takva obaveštenja: alkohol, duvan... žene.
- Žene?
- Čuo si za „ukrcavanje na voz“?
- Podseti me.
- Red muškaraca koji se ređao na zatvorenicama. Ja sam uvek bio
poslednji vagon, da se tako izrazim. Znaš, voza muškaraca koji su se ređali.
Nasmejao se.
- Bolje je biti poslednji nego ne učestvovati, to sam govorio.
Zastao je, gledajući u more, s rukama na kukovima, želeći da pažljivo
osmotri Jakovljevu reakciju. Nervozno je ponovio:
- Bolje nego ništa.
Škiljeći pri slaboj svetlosti sutona, Timur Nesterov proučavao je lice tog
mladog čoveka koji se hvalio svojom prošlošću silovatelja. Čovek je želeo da
mu on čestita i uveri ga da su to bila dobra vremena. Timurovo prerušavanje
u stražara, oficira Jakova Mesinga, zavisilo je od toga da ostane nevidljiv.
Nije smeo da se ističe. Ne može da digne dževu. Nije ovde da bi osudio ovog
čoveka ili osvetio te žene. Ali bilo je teško da ne zamisli svoju ženu kao
zatvorenicu na ovom brodu. U prošlosti se našla na korak od hapšenja. Lepa
je i zavisila bi od želje ovog mladog čoveka.
Timur je bacio opušak u more i pošao unutra. Gotovo je stigao do tornja
kada je stražar povikao za njim:
 - Hvala na cigareti!
Timur je zastao, iznenađen zbog takve mešavine uljudnosti i drskog
divljaštva. Njemu je Henrik više delovao kao dečak nego kao muškarac. Baš
kao što bi dete pokušalo da zadivi odraslu osobu, mladi oficir pokazao je na
nebo.
- Biće oluje.
Noć je padala i udaljeni bleskovi munja videli su se naspram crnih oblaka
- oblaka koji su izgledali kao zglobovi džinovske pesnice.
 Istog dana

Lav je ležao na leđima u mraku i slušao kako kiša pljušti po palubi. Brod
je počeo da se valja i podiže, pomera levo-desno. Zamislio je brod i zapitao
se kako će se držati u oluji. Zatupast, poput džinovskog čeličnog palca, bio je
širok, spor i stabilan. Jedini deo - pored brodskog dimnjaka - koji se uzdizao
iznad palube bio je toranj u kojem su bili smešteni stražari i članovi posade.
Lava je tešila starost broda: mora da je pregurao mnogo oluja tokom svog
veka.
Ležaj mu se zatresao kada je talas udario u bok i razlio se preko palube –
zvuk pljuska prizivao je i sliku kako more nakratko guta palubu. Lav je ustao.
Oluja se zahuktavala. Morao je da se uhvati za strane ležaja dok se brod
silovito ljuljao. Zatvorenici počeše da viču kako su padali s ležaja i krici su
odjekivali u tami. Visok položaj više nije bio prednost. Drveni okvir bio je
nestabilan. Noseća konstrukcija nije pričvršćena za korito broda. Ležajevi bi
mogli pasti i baciti ljude na pod. Lav je taman hteo da siđe kad ga je nečija
ruka uhvatila za lice.
Zbog vetra, talasa i pometnje, nije čuo da neko prilazi. Čovekov dah
zaudarao je na trulež. Glas mu je bio grub.
- Ko si ti?
Zvučao je autoritativno, gotovo sigurno je vođa bande. Lav je bio uveren
da čovek nije sam: njegovi ljudi moraju biti u blizini, na drugim ležajevima,
sa strane, ispod. Borba je bila nemoguća: nije ni video čoveka s kojim bi
trebalo da se bori.
- Zovem se...
Čovek ga je prekinuo.
- Ne zanima me tvoje ime. Hoću da znam ko si ti. Zašto si ovde, među
nama? Ti nisi вop. Ne čovek kao što si ti. Možda si politički. Ali video sam
da radiš trbušnjake, da vežbaš, i znam da nisi politički. Oni se sakriju u ćošak
i plaču kao deca zato što nikada više neće videti porodicu. Ti si nešto drugo.
A unervozim se kad ne znam šta je čoveku u srcu. Ne smeta mi ako je reč o
ubistvu i krađi, ne smetaju mi čak ni himne, molitve i dobrota. Samo volim
da znam. Zato ću te ponovo pitati, ko si ti?
Čovek je izgledao potpuno ravnodušan prema činjenici da talasi sada
bacaju brod kao igračku u oluji. Čitav ležaj se tresao; držala ga je samo težina
ljudi na njemu. Zatvorenici su skakali na pod i puzali jedni preko drugih. Lav
je pokušao da urazumi čoveka.
- Kako bi bilo da razgovaramo kada prođe oluja?
- A što? Moraš da radiš nešto?
- Moram da siđem s ovog ležaja.
- Osećaš li ovo?
Vrh noža dotakao mu je stomak.
Brod se iznenada prope. Pokret je bio tako iznenadan i silovit da se činilo
kako ih je ruka morskog boga pogurala iz okeana i podigla prema nebu.
Podjednako naglo, pokret je zaustavljen, brzina je nestala, vodena ruka
pretvorila se u penu i Stari boljševik je pao, zaronivši nadole.
Pramac pade u vodu. Silinom detonacije, udar se osetio u celom brodu.
Svi ležajevi istovremeno su pukli i srušili se. Lav je na trenutak visio u
mraku, a onda je počeo da pada, ne znajući šta je ispod njega. Obrnuo se
kako bi pao licem nadole i odgurnuo se rukama od poda. Čuo se zvuk
lomljenja kostiju. Nije znao da li je povređen, da li su mu kosti slomljene,
nepomično je ležao, bez daha i ošamućen. Nije osećao bol. Opipao je pod
ispod sebe i shvatio da je pao pravo na grudi drugog zatvorenika. Zvuk koji je
čuo bilo je lomljenje njegovih rebara. Lav je potražio njegov puls, ali je
napipao odlomljeni komad drveta kako mu štrči iz vrata.
Teturavo se podigao, a brod se zaljuljao na jednu pa na drugu stranu.
Neko ga zgrabi za članke. Uplašivši se da nije bezimeni vođa bande bez lica,
šutnuo ga je dalje, ali tada je shvatio da je verovatno neko očajnički tražio
pomoć. Nije imao vremena da to ispravi jer se brod ponovo podigao, pod još
oštrijim uglom nego malopre, stremeći ka nebu. Polomljeni ležajevi, sada
nepričvršćeni, kliznuše prema njemu, gomilajući se. Oštri, smrtonosni delovi
drveta pritisnuše mu ruke i noge. Zatvorenici koji nisu mogli da održe stisak
na podignutom podu poleteše nadole. Lavina drveta i leševa jurila je pravo na
njega.
Odgurnut nazupčenim zidom ljudi i drveta, Lav je naslepo, očajnički,
pokušao da nađe nešto kako bi se zadržao, bilo šta za šta bi mogao da se
uhvati. Brod je stajao pod uglom od četrdeset pet stepeni. Nešto metalno
udarilo ga je u lice. Lav je pao, kotrljao se, prevrtao dok nije stigao do
zadnjeg zida od vrućih greda koje odvajaju zatvorenike od urlajućeg motora
na ugalj. Uza zid su se nalazila četiri reda zatvorenika izbačenih s ležajeva,
čekali su da brod prestane da se penje i da počne neumitni pad. Naslepo su
tražili bilo šta nepomično za šta bi mogli da se uhvate, plašeći se pada u
nepoznato. Lav je dodirnuo korito - bilo je glatko i hladno. Nije imao za šta
da se uhvati. Brod je prestao da se penje i zalebdeo je na vrhu talasa.
Lav će biti bačen unatrag. Biće bespomoćan, svi koji su iza pašće na
njega i zgnječiti ga. Pošto nije ništa video, pokušao je da se seti rasporeda
tovarnog prostora. Stepenice prema palubi su mu jedina nada. Brod je počeo
da pada, ubrzavajući. Lav se bacio u pravcu u kojem je mislio da se nalaze
stepenice. Udario je u nešto tvrdo - metalne stepenice - i uspeo da obavije
ruku oko njih u istom trenutku kada je pramac udario u vodu.
Još jedan udar poput detonacije, strahovite snage. Lav je bio siguran da će
se ceo brod raspolutiti poput ljuske od oraha smrskane čekićem. Čekao je da
ugleda vodeni talas, ali umesto toga je čuo zvuk pucanja drveta, kao da se
debla cepaju nadvoje. Krici. Lavova ruka, obavijena oko stepenika, toliko je
jako trgnuta da je bio siguran da ju je iščašio. Ali vodeni zid nije pokuljao
unutra. Korito je bilo neoštećeno.
Lav je pogledao iza sebe i ugledao dim. Nije ga samo namirisao, već i
video. Odakle li dopire svetlost? Zvuk motora postao je glasniji. Drvena
pregrada se raspala. Kotlarnica je bila izložena. U sredini se nalazio crveni,
usijani središnji deo motora, okružen smrskanim ostacima ležajeva i
izlomljenih tela.
Lav je zaškiljio kako bi mu se oči prilagodile posle neprekidnog mraka.
Tovarni prostor više nije bio bezbedan: zatvorenici - najopasniji ljudi u
kaznenom sistemu - sada imaju pristup odajama za posadu i kontrolnom
mostu do kojih se moglo doći iz ložionice. Stražar zadužen za rad motora,
pokriven ugljenom prašinom, podigao je ruke u znak predaje. Jedan robijaš
skoči na njega i baci ga na usijani motor. Stražar vrisnu i vazduh ispuni vonj
nagorelog mesa. Čovek je pokušao da se odgurne od metala, ali zatvorenik ga
je čvrsto držao, likovao je dok je čovek živ goreo, kolutao očima i gušio se
sopstvenom pljuvačkom. Robijaš pobednički uzviknu:
- Zauzmite brod!
Lav je prepoznao glas. Bio je to čovek s njegovog ležaja, vođa bande,
onaj s nožem, čovek koji je želeo njegovu smrt.
 Istog dana

Bacan čas na jednu, čas na drugu stranu, Timur je krivudao niz uzane
hodnike Starog boljševika, sudarao se sa zidovima, probijao se kako bi
obezbedio dvoja vrata koja vode iz kotlarnice. Bio je na mostu kada je brod
skliznuo s vrha talasa, kao da se spustio s vodene litice koja se obrušava, a
pramac je padao trideset metara pre nego što je udario u dolinu između dva
talasa. Timura je udar odbacio napred i katapultirao preko opreme za
navigaciju. Tresnuo je na pod. Čelične ploče broda zabrujaše od siline udara.
Ustao je i pogledao kroz prozor. Video je samo zapenušanu vodu kako juri
prema njemu - uskomešana siva, bela i crna masa. Bio je uveren da brod tone
pravo na dno, ali pramac se ponovo podigao, iskrivljen prema nebu.
Kako bi procenio štetu, kapetan je pozvao kotlarnicu. Nije bilo odgovora
- niko se nije odazivao na pozive. Još su imali struju, motor je još radio,
korito nije probijeno. Podizanje broda značilo je da voda nije prodrla unutra u
većoj meri. Ako je spoljno korito netaknuto, jedino objašnjenje za prekid
komunikacije jeste da je drvena pregrada pukla poput grančice. Zatvorenici
nisu više na sigurnom: mogu da uđu u kotlarnicu, popnu se stepenicama i
domognu glavnog tornja. Ako zatvorenici stignu do gornjih nivoa, pobiće sve
i zaploviti prema međunarodnim vodama, gde će tražiti azil u zamenu za
antikomunističku propagandu. Pet stotina zatvorenika protiv posade od
trideset ljudi, a među njima je samo dvadeset pet stražara.
Kontrola nad donjim nivoima ispod palube bila je izgubljena. Nisu mogli
ponovo da zauzmu kotlarnicu niti da spasu članove posade koji tamo rade.
Međutim, još je bilo moguće zatvoriti ta odeljenja i zarobiti zatvorenike u
donjem delu broda. Postojala su dva izlaza iz kotlarnice. Timur je išao prema
prvom. Druga grupa stražara poslata je prema drugom. Ako se ijedna vrata
otvore, ako ijedna padnu u ruke zarobljenicima, brod će biti izgubljen.
Skrenuo je desno pa levo, strčao niz poslednje stepenice i našao se u
podnožju tornja. Video je prva vrata pravo ispred sebe: na kraju hodnika. Bila
su otključana, ljuljala se napred-nazad, odzvanjala od udaraca u metalne
zidove. Brod se podigao, oštro se nakrivio i bacio Timura na sve četiri. Teška
čelična vrata otvoriše se i ukaza se horda zatvorenika kako se penje iz
kotlarnice. Bilo ih je trideset-četrdeset. Ugledali su se u istom trenutku: vrata
su bila tačka na pola puta između njih, obe strane zurile su jedna u drugu
preko granice između slobode i zatočeništva.
Zatvorenici jurnuše napred. Timur učini isto, podiže se s poda, potrča i
baci se na vrata upravo kada je gomila ruku dotakla drugu stranu, gurajući u
suprotnom pravcu. Nije bilo moguće da ih dugo zadrži: noge su mu klizile
unatrag. Samo što nisu prošli. Posegnuo je za pištoljem.
Oluja je naglo nakrivila brod na drugu stranu, odbacila zatvorenike s
vrata i bacila Timura svom težinom na njih. Vrata se uz tresak zatvoriše.
Zabravio ih je i učvrstio. Da je oluja nakrivila brod na drugu stranu, on bi
odleteo na pod, a zatvorenici bi nagrnuli na njega poput stampeda i savladali
ga. Pošto im je sloboda uskraćena, zalupali su pesnicama po vratima, udarali i
psovali. Ali glasovi su bili prigušeni, a udarci beznadežni. Debela čelična
vrata bila su sigurna.
Timurovo olakšanje bilo je privremeno zbog zvuka mitraljeske vatre s
druge strane broda. Mora da su zatvorenici prošli kroz druga vrata.
Timur je trčao i posrtao pored napuštenih odaja članova posade, skrenuo
za ugao i ugledao dvojicu oficira kako čuče i pucaju. Stigao je do njih,
izvadio pištolj i uperio ga u istom pravcu. Između njih i drugih vrata ležala su
tela pogođenih zatvorenika. Neki su bili živi i zazivali u pomoć. Kritična
vrata prema potpalublju - sada jedinom izlazu za zatvorenike - bila su
raspolućena drvenom gredom, koja je virila iz sredine. Čak i ako Timur
potrči prema vratima, ne postoji način da ih zatvori. Oficiri su u panici
nasumice pucali, meci su se odbijali od čelika i smrtonosno nasumično zujali
po hodniku. Timur im je dao znak da spuste oružje.
Bare na podu podražavale su divlje kretanje mora i slivale se s jedne
strane na drugu. Zatvorenici se nisu gurali napred, već su ostali bezbedni iza
vrata. Nesumnjivo im je bilo teško da u svojoj grupi ubica okupe dvadesetak
dobrovoljaca koji će žrtvovati život i pojuriti napred da zauzmu hodnik.
Najmanje toliko će poginuti pre nego što savladaju stražare.
Timur je uzeo jedan puškomitraljez i uperio ga u ostatak drveta koji je
štrčao između vrata. Zapucao je, raspolutio drvo i pošao napred. Patrljak je
nestajao pod ujednačenom paljbom. Mogli su da zatvore i zaključaju vrata, da
zabrave poslednji otvor. Timur je pojurio napred. Pre nego što je stigao da
uhvati kvaku, gurnuta su još tri patrljka. Vrata se nisu mogla zatvoriti. Bez
municije, Timur se povukao.
Stigla su još četvorica stražara i stala na kraj hodnika. Sada ih je bilo
ukupno sedmorica - jadan broj da zadrži pet stotina. Otkako su doživeli
gubitke, zatvorenici nisu pokušavali ponovo da napadnu. Ako nekolicina nije
spremna da žrtvuje život, neće moći da napreduju. Sigurno smišljaju drugi
način za napad. Jedan stražar je prošaputao:
- Gurnućemo pištolje u prorez u vratima! Oni nemaju oružje! Bacićemo
letve i zatvoriti vrata.
Trojica khmnuše glavom i potrčaše napred.
Napravili su samo nekoliko koraka kada se vrata otvoriše. Uplašeni,
stražari zapucaše. Uzalud. Najistureniji zatvorenici koristili su povređene
članove posade kao ljudski štit: nosili su izgorela tela kao ovnove za rušenje
bedema, ugljenisana lica bez kože su urlala.
Stražar najbliži jurišu pokušao je da uzmakne, besmisleno pucajući u
svog kolegu. Zatvorenik je bacio telo na njega i oborio ga na pod. Stražari
zapucaše u noge zatvorenika. Nekolicina je pala, ali bilo ih je previše i kretali
su se prebrzo. Za nekoliko minuta će zauzeti hodnik, a odatle se proširiti na
ceo brod. Timur će biti linčovan. Paralisan, nije čak ni zapucao. Šta vredi šest
metaka protiv pet stotina? Bilo je podjednako besmisleno kao da puca u
more.
Odjednom mu nešto pade na um i on potrča prema spoljnim vratima koja
se otvaraju prema palubi. Širom ih je otvorio i ugledao podivljalo more,
omamljujuću vodenu masu. Svi stražari nosili su sigurnosni pojas. Okačio je
svoju kuku za žicu koja se pruža oko tornja - sistem kojim se sprečava da
ljudi budu bačeni preko palube.
Pogledao je unazad i video da su samo dvojica stražara ostala u borbi.
Mnogo zatvorenika je poginulo, ali naizgled neiscrpan broj nadirao je iza
njih. Timur je povikao prema moru, izazivajući ga, naređujući mu:
- Hajde!
Brod je zaronio i Timur je poleteo prema dubokoj dolini između dva
talasa. Onda se brod polako podigao. Vodena planina kotrljala se pravo
prema njemu, beli vrh koji je drobio sve pred sobom visoko iznad njega
zaklonio je nebo. Talas je udario u bok broda i poplavio hodnik. Timura
cimnu unazad, proguta ga more. Voda je potpuno ispunila prostor. Od
hladnoće je otupeo. Bio je bespomoćan - nije mogao da se pomera niti
razmišlja dok je bio nošen hodnikom.
Zaustavila ga je sigurnosna kuka. Talas se slomio nad brodom. Brod je
odgovorio nagnuvši se na drugu stranu. Voda se povlačila podjednako brzo
kao što je ušla. Timur je pao na pod, hvatajući dah i gledajući šta je ostalo
posle poplave. Zid zatvorenika odbačen je unazad, neki na pod, a većina niza
stepenice. Pre nego što su stigli da dođu sebi, on je otkačio kuku i potrčao
napred. Odeća mu je bila natopljena i teška, čizme su mu šljapkale preko
upucanih tela stražara i zatvorenika, žrtava okršaja. Zatvorio je vrata i
zaključao ih. Potpalublje je obezbeđeno.
Nije bilo vremena za gubljenje. Vrata prema moru bila su širom otvorena:
još jedna vodena planina mogla bi da poplavi unutrašnjost i prevrne ceo brod.
Timur je pošao prema spoljnim vratima palube. Nečija ruka ga je zgrabila.
Jedan zatvorenik bio je živ i oborio ga je na pod. Zatvorenik se uspentrao na
njega i uperio mu puškomitraljez u glavu. Nije postojala mogućnost da
promaši. Zatvorenik je pritisnuo obarač. Da li je ostao bez municije ili je
prestao da radi zato što je natopljen - tek, nije opalio.
Dobivši drugu priliku, Timur je ponovo živnuo i pesnicom pogodio
robijaša u nos, obrnuo ga napred i gurnuo mu lice u baru. Brod je ponovo
počeo da se naginje, ovog puta na Timurovu štetu, voda se povlačila i spasla
zatvorenika, koji je sada mogao da diše. Leševi počeše da klize niz hodnik
prema palubi. Timur i povređeni zatvorenik klizili su u istom pravcu. Samo
nekoliko metara delilo ih je od pada u more dok su se borili.
Dok su prolazili kroz vrata, Timur je podigao ruke i uhvatio se za
sigurnosnu žicu. Šutnuo je zatvorenika na palubu. Drugi talas jurio je prema
njima. Timur se povukao unutra i zalupio vrata. Zurio je kroz mali ojačan
prozor pravo u oči zatvorenika kada ih je talas pogodio. Vibracija mu je
prošla kroz prste. Kada se voda povukla, zatvorenik je nestao
 Istog dana

Lav je s podnožja stepenica gledao kako novopostavljeni vođa pobune

cima čelična vrata, pokušavajući da ih otvori. Bili su zarobljeni, nisu mogli
da dopru do mosta. Izgubio je brojne članove svoje bande u pokušaju da se
oslobode. Nije ni potrebno reći da je stajao pozadi i izbegavao metke dok je
izdavao naređenja. Nalet vode bacio ga je niza stepenice. Lav je pogledao
pod - voda je dopirala do gležnjeva, valjala se s jedne strane na drugu,
ugrožavala brod. Nije mogla da se izbaci, ne usred trenutnih neprijateljstava.
Saradnja je bila nemoguća. Ako još vode prodre unutra, brod će se prevrnuti.
Potonuće, u mraku, bez načina da izađu, zaključani u ledenom, čeličnom
zatvoru. Ali njihovog novopostavljenog vođu kritičan položaj broda nije
zanimao. Robijaš revolucionar, odlučio je da uspe ili umre.
Motor je počeo da kašlje. Lav se okrenuo da proceni štetu. Motor mora
nastaviti da radi. Potražio je pomoć od preostalih zatvorenika.
- Ugalj mora ostati suv da bismo održavali vatru.
Vođa se vratio u kotlarnicu i zarežao:
- Ako nas ne oslobode, razbićemo motor.
- Ako ostanemo bez struje, brod neće moći da plovi i potonuće. Motor
mora nastaviti da radi. Životi nam zavise od toga.
- Kao i njihovi. Ako isečemo struju, moraće da razgovaraju s nama,
moraće da pregovaraju.
- Nikad neće otvoriti ta vrata. Ako razbijemo motor, oni će napustiti brod.
Oni imaju splavove za spasavanje, dovoljno za njih i nijedan za nas. Radije
će nas ostaviti da se udavimo.
- Otkud znaš?
- Već su to uradili! Na Džurmi! Zatvorenici su provalili u skladište, ukrali
hranu i zapalili sve ostalo, vreće s pirinčem i drvene police, očekujući da će
stražari dojuriti. Ali nisu. Pustili su da brod izgori. Svi zatvorenici su se
ugušili.
 Lav je podigao lopatu. Vođa zatvorenika odmahnuo je glavom.
- Spusti je!
Lav se nije obazirao na njega i skupljao je ugalj lopatom kako bi održao
rad motora. Zapostavljen, već je bio primetno hladniji. Niko mu nije
pomogao, čekali su da vide kako će se sukob završiti. Procenivši svog
protivnika, Lav nije bio siguran da će moći da ga savlada. Odavno se nije
borio s nekim. Čvršće je stegao lopatu, pripremajući se. Na njegovo
iznenađenje, zatvorenik se osmehnuo.
- Samo napred. Tovari ugalj kao rob. Ima i drugi put napolje.
Zatvorenik zgrabi drugu lopatu i uspentra se kroz smrskani pregradni zid
u tovarni prostor. Lav je stajao, pitajući se da li da nastavi da lopata ili da ga
prati. Nekoliko trenutaka kasnije odjeknuli su udarci čelika o čelik. Lav je
požurio kroz otvor u pregradnom zidu i vratio se u mrak tovarnog prostora.
Zaškiljivši, video je da вop stoji na vrhu stepenica i lopatom udara u vrata
grotla. Za prosečnog čoveka to bi bio uzaludan zadatak. Ali ovaj čovek je bio
toliko jak da su vrata počela da se uzdižu, luk se podizao pod pritiskom.
Čelik će na kraju pući. Lav je povikao:
- Ako razvališ ta vrata, voda će nagrnuti unutra. Neće moći ponovo da se
zatvore. Ako se tovarni prostor ispuni vodom, brod će potonuti!
Stojeći na vrhu stepenica, udarajući vrata neljudskom snagom, zatvorenik
je povikao ostalima:
- Biću slobodan pre nego što umrem! Umreću kao slobodan čovek!
Naizgled neumoran, ulubljivao je vrata, ciljano udarajući svaki put na isto
mesto.
Nije se moglo znati koliko će vrata izdržati. Kada se polome, neće moći
da se poprave. Lav mora odmah da reaguje. Borba jedan na jedan s njim
predstavljala bi nemoguć zadatak. Mora da pridobije ostale zatvorenike da
mu pomognu. Okrenuo se prema njima, spreman da im naredi.
- Životi nam zavise od...
Njegov glas nije se čuo od udaraca i oluje. Niko mu neće pomoći.
Kako bi se izborio s ljuljanjem broda, Lav se bacio prema donjem
stepeniku i povratio ravnotežu. Zatvorenik je ukrstio noge oko čeličnog
okvira stepenica i učvrstio se u tom položaju dok je jednako udarao u vrata.
Videvši da se Lav penje prema njemu, podigao je iskrivljenu lopatu. Lavov
protivnik bio je na višem položaju. Jedina nada bila je da krene na njegove
noge i povuče ga nadole. Zatvorenik je zauzeo odbrambeni stav i izmahnuo
lopatom.
Pre nego što je Lav stigao da se pomeri, meci proleteše kroz vrata u
zatvorenikova leđa. Usta punih krvi, вop zbunjeno spusti pogled na grudi.
Oluja ga je bacila s gornjeg stepenika. Lav je skočio s puta i pustio čoveka da
padne u vodu. Još metaka probilo je vrata i prozujalo Lavu pored lica. Skočio
je u vodu, izvan linije vatre.
Lav je provirio. Bop je bio mrtav i ležao je licem nadole. Pretila je nova
opasnost. Vrata su bila istačkana rupama od metaka. Voda je prodirala unutra
i pretvarala se u gust pljusak kad god bi se talas razbio nad palubom. Ako ne
zapuše rupe, povećaće se nivo vode i brod će potonuti. Neophodno je da se
Lav popne stepenicama i zapuši rupe. Brod je i dalje leteo tamo-amo i voda je
nadirala kroz vrata. Nivo vode u tovarnom prostoru se povećavao i
zapljuskivao motor koji se hladio. Lav više nije smeo da čeka. Brod se ionako
mučio da se održi. Mora odmah da učini nešto.
Lav je strgao odeću s mrtvog zatvorenika i iscepao je u krpe. Gusti
mlazevi vode iz oštećenih vrata natopili su ga kada je nesigurno stao na donji
stepenik, spreman da se popne. Njegov život zavisi od toga koliko je
nevidljivi stražar pametan.
Raspamećeni Henrik držao se za mitraljesku kupolu. Talasi su se lomili
oko njega kao da jaše na čudovišnom kitu. Svojom hrabrošću osujetio je
pokušaj bekstva zatvorenika. On je spasao brod. Za samo jednu noć od
kukavice se pretvorio u junaka! Ranije, u tornju, kada je čuo da je izbila
borba između stražara i zatvorenika, sakrio se u odajama za posadu. Video je
kako je njegov drug Jakov protrčao, ali nije ništa uradio, ostao je skriven.
Izašao je tek kada je bio siguran da su zatvorenici izgubili, da su odbačeni
natrag i da je brod bezbedan. Sa zakašnjenjem je shvatio u kakvoj se
opasnosti sada nalazi. Preživeli članovi posade optužiće ga kao dezertera.
Biće osuđen na još sedam godina izolacije. Tmuran, očajan, dobio je priliku
da se iskupi kada je čuo udaranje čelika o čelik. On je jedini član posade koji
je čuo da zatvorenici udaraju o vrata. Vrata nisu napravljena da mogu izdržati
višestruke udarce. U normalnim uslovima nijedan zatvorenik se ne bi usudio
da ih dotakne zbog straha da će biti upucan. Međutim, niko nije stajao za
mitraljezom tokom oluje. To je prilika da se dokaže. Oživeo je zbog te
mogućnosti i otrčao preko palube. Naciljao je i zapucao. Omamljen od
uzbuđenja, uzviknuo je pa ispalio drugi i treći rafal u vrata. Ostaće tu dok
traje oluja. Svi u tornju će videti njegovu neverovatnu hrabrost. Ako ijedan
zatvorenik pokuša da se probije, ako se ijedan zatvorenik približi vratima -
sve će ih pobiti.
Timur je stajao na mostu i gušio se od besa zbog Henrikove gluposti. Ne
sme mu dozvoliti da ponovo puca. Brod je bio duboko u vodi i kapetan je
jedva uspevao da ga izvlači preko talasa. Potonuće ako još vode prodre
unutra. Oluja ne pokazuje znake stišavanja. Timur ja znao, za razliku od
drugih, koliko je vode već ušlo u plovilo kada je otvorio spoljna vrata. Pošto
je spasao brod od zatvorenika, sada će morati da ga spase od stražara.
Strčao je niza stepenice i skupio hrabrost pre nego što je otvorio vrata
koja vode na palubu. Vetar i kiša ošinuše ga kao da su lično uvređeni
njegovim prisustvom. Zatvorio je vrata za sobom i zakačio se za sigurnosnu
žicu. Razdaljina između podnožja tornja i kupole mitraljeza iznosi približno
petnaest metara preko brisanog prostora palube - ako ga talas tu zahvati, ili će
ga zakucati za ogradu palube ili baciti u more. Njegova sigurnosna sajla neće
mu mnogo pomoći, samo će ga vući po moru kao mamac za ribe dok ne
pukne. Pogledao je rupe od metaka u vratima. Nešto mu je privuklo pažnju:
krpa je gurnuta nagore i zapušila jednu rupu. Henrik se spremao da ponovo
zapuca.
Timur je potrčao palubom u istom trenutku kada se talas prelio preko
ograde i pojurio ka njemu. Bacio se napred, uhvatio se za ivicu kupole i
gurnuo cev nagore. Henrik je opalio. Talas ih je pogodio. Timuru noge načas
poleteše u vazduh. Da se nije držao, bio bi bačen u more. Voda se povukla,
noge mu se spustiše. Usta i nosa punih slane vode, Timur je počeo da pljuje.
Pribravši se, zgrabio je Henrika za vrat. Izgubio je kontrolu i besno ga
protresao kao krpenu lutku. Odgurnuo ga je, izvadio municiju iz mitraljeza i
bacio je u more.
Pošto ga je razoružao, Timur je počeo da posrće natrag prema tornju.
Pogledao je vrata dok je prolazio. Još krpa nagurano je u rupe. Gotovo je
stigao do tornja kada je osetio udar drugog talasa. Okrenuo se i video kako
voda juri prema njemu. Oboren s nogu, bačen je na palubu. Tišina, video je
samo hiljade mehurića. Kada se voda povukla s palube, vratili su se i zvuci
oluje. Seo je i pogledao oko sebe. Mitraljeska kupola je nestala: iščupana kao
truo zub. Krhotine su odbačene do pramca. Henrik se zaglavio u iskrivljenom
metalu.
Timurovo uže bilo je dovoljno nenapregnuto da se odvuče tamo i uhvati
mladog stražara. Henrik je jadno pokušavao da se oslobodi. Zaglavio se. Ako
krhotine polete preko palube, povući će ga sa sobom. Timur može da ga
spase. Ali on se nije pomerao. Pogledao je more. Peli su se uz novi talas i
uskoro će biti bačeni nadole, između dva talasa, a silina koja je odnela
pričvršćenu mitraljesku kupolu, odneće i njih.
Okrenuo je leđa Henriku, uhvatio uže i povukao se prema tornju. Brod se
nagnuo nadole. Stigao je do vrata, ušao i zatvorio ih za sobom.
≈
Henrik se podigao zajedno s talasom, mlatarajući kako bi ostao na
površini. Voda je bila tako hladna da ispod struka nije osećao ništa. Preleteo
je preko palube i osetio razdirući bol kada ga je čelik isekao. Otupelom od
šoka, činilo mu se da su ga ledeni talasi presekli nadvoje. Na trenutak je
video svetla broda, a onda su nestala.
 Deset kilometara severno od Moskve

8. april

Zoji su ruke i noge bile vezane tankom čeličnom žicom, obavijenom tako
čvrsto da joj se usecala u kožu kada je pokušala da se pomeri. Imala je povez
preko očiju, usta su joj bila zapušena i ležala je na boku. Nije bilo ćebeta
ispod nje - ničega da ublaži truckanje preko rupa na putu. Po zvuku motora i
prostoru oko sebe, pretpostavila je da se nalazi u zadnjem delu kamiona.
Osećala je ubrzavanja i vibracije kroz čelični pod. Svako naglo zaustavljanje
zakotrljalo bi je unazad pa napred, kao da je truplo, a ne živa osoba. Kada je
dezorijentisanost prošla, počela je da zamišlja put. U početku su često
skretali, probijali se kroz saobraćaj. U gradu su - u Moskvi, iako nije mogla
biti sigurna u to. Sada su išli pravo ujednačenom brzinom. Mora da su izašli
iz grada. Osim bučnog motora kamiona, nije se čuo nikakav zvuk, nikakav
saobraćaj. Vode je nekud daleko. Zbog toga i zbog nemara za njenu sigurnost
- toliko su joj duboko gurnuli krpu u usta da se umalo nije ugušila - bila je
sigurna da će umreti.
Koliko dugo je zarobljena? Nije mogla da zna - bilo joj je teško da
proceni koliko je vremena prošlo. Oteli su je iz stana i drogirali je. Kada su je
strpali u kola, videla je kako je Raisa pala.
To je bilo poslednje čega se sećala pre nego što se probudila s bolom u
glavi, usta suvih kao barut, ispružena na podu odaje od cigala i bez prozora.
Iako je bila bez svesti kada su je doneli, sa sigurnošću je znala da se nalazi
pod zemljom. Vazduh je uvek bio hladan i vlažan: cigle se nijednom nisu
ugrejale i nisu davale nikakav nagoveštaj o smeni dana i noći. Zbog vonja je
verovala da je reč o kanalizacionom sistemu. Često je čula zvuk vode.
Ponekad su vibracije bile jake kao da reke protiču susednim tunelima. Dali su
joj hranu i posteljinu. Njeni tamničari nisu se trudili da sakriju lica. Nisu
razgovarali s njom, ako se izuzmu odsečna naređenja i pitanja. Nisu se
zanimali za nju osim što su joj pružali najpotrebnije za život. Ali povremeno
je bila maglovito svesna toga da je neko posmatra, krijući se u tmini hodnika
izvan njene ćelije. Kada bi se približila ne bi li ih videla, skliznuli bi u tamu.
Proteklih nedelja razmišljala je o smrti, vrtela je to pitanje u glavi kao da
sisa bombonu. Za šta tačno živi? Nije gajila snove da će biti izbavljena.
Pomisao na slobodu nije joj terala suze radosnice na oči. Sloboda je
predstavljala život neomiljene, nesrećne školarke - koju mrze i koja mrzi.
Nije se osećala usamljenija u zarobljeništvu nego u Lavovoj kući. Nije se
osećala kao zatvorenica više nego ranije. Okruženje se promenilo. Njeni
tamničari su se promenili. Život je bio isti. Nije plakala kada bi se setila svoje
sobe niti toplog obroka koji su zajedno jeli za kuhinjskim stolom. Nije
plakala čak ni kada bi se setila sestre. Možda će Jelena biti srećnija bez nje -
možda ona sputava svoju mlađu sestru, sprečava je da vodi normalan život i
zbliži se s Lavom i Raisom.
Zašto ne mogu da plačem?
Štipala je samu sebe. Ali nije vredelo. Nije mogla da plače.
Nadala se da je Raisa preživela pad. Nadala se da je Jelena bezbedna. Ali
čak i te nade, koliko god bile iskrene, kao da su bile otcepljene, kao da su
predstave drugih o tome šta bi trebalo da oseća umesto duboko doživljenih
osećanja. Nedostajao je važan zupčanik u njenoj unutrašnjoj mašineriji,
umesto da povezuju osećanja sa iskustvima - točkovi su se vrteli bez cilja.
Trebalo bi da se plaši. Ali umesto toga se osećala kao da pluta u kadi punoj
mlake pomirljivosti. Ako hoće da je ubiju, neka ih. Ako hoće da je oslobode,
mogu i to. Bez ikakvog razmetanja, bilo joj je sasvim svejedno.
Kamion je skrenuo s puta i počeo da tandrče po zemljanoj stazi. Posle
nekog vremena je usporio i skrenuo nekoliko puta pre nego što se zaustavio.
Prednja vrata su se otvorila pa zatvorila. Koraci su zaškripali po zemlji prema
zadnjem delu. Cirada je odgurnuta u stranu. Poput tereta, Zoja je podignuta i
položena na noge. Bilo joj je teško da održi ravnotežu zbog rana od žice. Tlo
je bilo od stvrdnutog blata i kamenčića. Osećala je mučninu od puta i zapitala
se hoće li povratiti. Nije htela da njeni tamničari pomisle da je slaba i
uplašena. Sklonili su joj krpu iz usta. Duboko je udahnula. Čovek se
nasmejao, bio je to snishodljiv smeh, samozadovoljan, dubok i spor. Odvezali
su čeličnu žicu i sklonili joj povez s očiju.
 Zoja je zaškiljila pri sunčevoj svetlosti toliko jarkoj kao da je samo širina
ruke deli od sunca. Kao podzemni demon uhvaćen izvan jazbine, okrenula je
leđa nebu. Oči su joj se prilagodile i polako je osmotrila okolinu. Stajala je na
zemljanom putu. Na uskom pojasu trave ispred nje nalazili su se sitni beli
cvetovi, nejednako postavljeni poput isprskanog mleka. Podigla je glavu i
videla šumu. Dugo lišene nadražaja, oči su joj bile poput usahlog sunđera
spuštenog u vodu, širile su se i upijale svaku kap boje pred njom.
Setivši se svojih tamničara, okrenula se. Dvojica - zdepast čovek debelih
ruku, debelog vrata i prevelikog mišićavog torza. Sve na njemu bilo je
krupno i spljošteno kao da je rastao u premaloj kutiji. Pored njega je stajao
dečak, star trinaest-četrnaest godina, njen vršnjak. Bio je vitak i mišićav. Oči
su mu bile prepredene. Posmatrao ju je s neskrivenim prezirom, kao da je ona
ispod njega, kao da je on odrastao a ona samo mala devojčica. Nije joj se
svideo na prvi pogled.
Zdepasti čovek pokazao je na drveće.
- Šetaj. Protegni noge. Frajera ne želi da smalaksaš.
Već je ranije čula to ime - Frajera - iz odlomaka razgovora kada su воры
bili pijani i hvalisavi. Frajera je bila njihov vođa. Zoja ju je samo jednom
videla. Ušla je u njenu ćeliju. Nije se predstavila. Nije ni morala. Moć ju je
obavijala poput ogrtača. Iako se Zoja nije bojala drugih muških razbojnika,
uplašila se te žene. Frajera ju je posmatrala s hladnom proračunatošću, kao
majstor zanatlija koji razgleda drugorazredni časovnik. Iako je to bila prilika
da postavi pitanje - Šta nameravate sa mnom? - Zoja od zaprepašćenja nije
mogla da progovori. Frajera u ćeliji nije provela više od jednog minuta pre
nego što je otišla bez ijedne reči.
Slobodna da prošeta, Zoja je sišla sa zemljane staze i ušla u šumu, stopala
su joj potonula u vlažnu zemiju i vegetaciju. Možda će je ubiti dok bude išla
prema drveću. Možda su već podigli pištolje. Osvrnula se. Čovek je pušio.
Dečak je pratio svaki njen pokret. Pogrešno protumačivši njen pogled,
dobacio je:
- Uhvatiću te ako pokušaš da bežiš.
Nakostrešila se zbog njegovog nadmoćnog stava. Ne bi trebalo da bude
tako siguran. Ako ima nešto što ona ume da radi, to je da trči.
Pošto je zašla dvadeset koraka u šumu, stala je i naslonila dlan na deblo,
želeći da oseti još nešto osim jednoličnosti hladnih, vlažnih cigala. Iako su je
posmatrali, brzo je odbacila smetenost, čučnula i zgrabila punu šaku zemlje.
Prljava voda iscurila joj je niz ruku. Kao dete odraslo u kolhozu, radila je
pored svojih roditelja. Kada je radio u polju, njen otac bi se s vremena na
vreme nagnuo i uzeo šaku zemlje, protrljao je među prstima, lomio grudve,
stiskao zemlju kao što ju je ona sada stezala. Nikada ga nije pitala zašto. Šta
mu je zemlja govorila? Ili je to bila samo navika? Zažalila je što nije saznala.
Zažalila je zbog mnogo toga, zbog svakog protraćenog trenutka, durenja i
igranja glupih igara umesto da je slušala kada je hteo da razgovara, zažalila je
što se ružno ponašala i terala roditelje da izgube živce. Sada ih više nema i
nikada više neće razgovarati s njima.
Zoja je opustila pesnicu i brzo otresla zemlju. Nije htela da se seća. Ako
nije mogla da vidi svrhu života, svakako jeste mogla da vidi svrhu smrti.
Smrt bi značila prestanak svih tužnih uspomena i kajanja. Smrt bi bila manje
prazna od života. Bila je sigurna u to. Ustala je. Ova šuma previše je ličila na
onu blizu Kimova, blizu kolhoza. Bolja je jednoličnost hladnih, vlažnih
cigala - one je ne podsećaju ni na šta. Bila je spremna da pođe.
Okrenula se prema kamionu. Poskočila je kada je videla da zdepast,
mišićav čovek stoji tačno ispred nje. Nije čula kada je prišao. Pogledao ju je i
nakezio se bezubim ustima. Bacio je opušak u stranu i ona je gledala kako
tinja na vlažnoj zemlji. Već je skinuo kaput. Sada je zavrnuo rukave košulje.
- Frajera je naredila da vežbaš. A uopšte nisi vežbala.
Ispružio je ruku i dodirnuo joj gornji deo bluze. Prešao joj je prstom
preko lica kao da joj briše suzu. Nokti su mu bili oštri, izgrizeni. Spustio je
glas.
- Mi nismo pripitomljeni kao ti. Nismo fini kao ti. Ako nešto želimo, to i
uzmemo.
Zoja je s mukom zadržala hrabar izraz. Uzmakla je kada je zakoračio
prema njoj.
- Najbolji smo u uzimanju. Pokornost je nešto u čemu su male devojčice
najbolje. Mogla bi to nazvati silovanjem. Ja to zovem... vežbanjem.
Ovaj čovek je želeo strah - njen strah i svoju nadmoć. Neće mu pružiti
nijedno.
 - Ako me pipneš, šutnuću te. Ako me prikuješ za zemlju, iskopaću ti oči.
Ako mi polomiš prste, ugrišću te za lice.
Čovek se naglas nasmejao.
- A kako ćeš to uraditi, mala devojčice, ako te prvo onesvestim?
Pratio je svaki njen korak, njegovo široko telo zarobljavalo je njeno sve
dok nije bila pritisnuta uz drvo, nemajući više kuda. Van njegovog
vidokruga, prešla je rukama po stablu, tražeći nešto čime bi mogla da se
odbrani. Odlomila je malu granu i prešla vrhom prsta preko kraja. Moraće da
posluži. Pogledala je dečaka. Dokono je stajao blizu stabla. Prateći njen
pogled, čovek se okrenuo prema dečaku.
- Ona misli da ćeš je spasti!
Zoja zamahnu granom iz sve snage. Neravnim krajem ga je udarila po
licu. Očekivala je krv. Ali grana se polomila i raspala joj se u ruci. Čovek je
iznenađeno zatreptao i zagledao se u njenu ruku, u ostatke grane. Nasmejao
se kada je shvatio šta se desilo.
Ona polete napred. Čovek posegnu za njom. Izmakla se van domašaja.
Trčala je koliko je noge nose prema kamionu. Osetila je da čovek nije daleko
iza nje. Dečak je svakako mogao da joj preseče put, ali nije ga videla.
Zgrabila je suvozačeva vrata, otvorila ih i uskočila. Njen progonitelj bio je
samo nekoliko metara iza nje. Nije se više osmehivao. Uhvatila je kvaku i
zalupila vrata baš kada se zakucao u njih. Zaključala je vrata, nadajući se da
ključevi nisu kod njega. Nisu bili - stajali su u paljenju.
Uspuzala je na vozačevo sedište i okrenula ključ. Motor se uz kašljucanje
pokrenuo.
Imala je samo maglovitu predstavu šta bi trebalo da radi. Uhvatila je
menjač i povukla ga napred - čulo se škripanje metala. Ništa se nije desilo.
Čovek je skinuo košulju i obavio je oko pesnice: zamahnuo je i slomio bočni
prozor. Kabina se ispunila staklom. Nije mogla da dohvati pedalu za gas, te je
skliznula sa sedišta, pritisla stopalom i pokrenula motor. Kamion je pošao
napred kada je čovek otvorio vrata i nagnuo se preko suvozačevog sedišta.
Skliznula je što je niže mogla. Uhvatio ju je za kosu i povukao je nagore.
Kriknula je i izgrebala ga po rukama
Odjednom ju je neobjašnjivo pustio.
 Zoja je pala na pod kabine i čučnula, ubrzano dišući. Motor zabrekta.
Kamion se zaustavio. Čovek je nestao. Vrata su bila otvorena. Obazrivo je
ustala i pogledala preko suvozačevog sedišta. Čula je čoveka. Psovao je.
Nagnula se još malo i videla da leži na zemlji.
Zbunjena, Zoja je videla da dečak stoji nedaleko od njega. Držao je nož.
Sečivo je bilo umrljano krvlju. Čovek se držao za zadnji deo nožnog članka.
Obilno je krvario: prsti su mu bili crveni. Dečak je zurio u nju, ne govoreći
ništa. Pošto nije mogao da ustane, čovek je posegnuo prema dečakovim
nogama. Dečak skoči van njegovog domašaja. Čovek je pokušao da ustane i
odmah pao, prevrnuvši se na leđa. Tetive članka bile su prerezane. Levo
stopalo mu je beskorisno visilo. Namrštio se i počeo da uzvikuje strahovite
pretnje. Ali nije mogao da ostvari nijednu jer se vukao po zemlji, što je
predstavljalo neobičan prizor - istovremeno preteći i jadan.
Uopšte se ne obazirući na čoveka, dečak se okrenuo prema Zoji.
- Izađi iz kamiona.
Zoja je izašla iz kabine, dalje od povređenog čoveka. Košuljom je
povezao stopalo. Dečak je obrisao sečivo noža i onda ga sakrio u naborima
odeće. Držeči čoveka na oku, Zoja je rekla:
- Hvala.
Dečak se namrštio.
- Da mi je Frajera naredila da te ubijem, učinio bih to.
Sačekala je pre nego što je pitala:
- Kako se zoveš?
Oklevao je, razmišljao da li da odgovori. Konačno je promrmljao:
- Mališa.
Zoja je ponovila ime.
- Mališa.
Pogledala je povređenog čoveka pa kamion. Odvezla ga je s puta. Čovek
je udario u zemlju i uzviknuo:
- Samo čekaj da ostali čuju šta si uradio. Ubiće te!
 Zoja je zabrinuto pogledala dečaka.
- Je l’ to istina?
Mališa je razmislio.
- To te se ne tiče. Moraćemo peške. Ako pokušaš da pobegneš, preklaću
te. Ako mi pustiš ruku, čak i da čačkaš nos...
Zadovoljna što je konačno saznala ko je njen tajni obožavalac, Zoja je
završila njegovu rečenicu:
- Preklaćeš me?
Mališa je nakrivio glavu i sumnjičavo je pogledao - nesumnjivo se
pitajući da li mu se ruga. Kako bi ga umirila, Zoja ga uhvati za ruku.
 Obala Tihog okeana
Kolima
Luka Magadan
Zatvorenički brod Stari boljševik

Istog dana

Stepenice i stepeništa bili su jedine čvrste strukture nad vodom koja je

prodrla unutra i na njima su zatvorenici bili stisnuti jedni uz druge kao vrane
na električnom vodu. Oni s manje sreće bili su nagurani na ostacima srušenih
ležajeva - visoko naslaganim polomljenim daskama od kojih su napravili
provizorno drveno ostrvo okruženo ledenom vodom što ih je zapljuskivala.
Tela poginulih su odgurnuta i sada su plutala na površini. Lav je pripadao
povlašćenoj nekolicini iznad vode, na čeličnim stepenicama koje vode do
vrata izbušenih mecima i zapušenih krpama.
Pošto je zapušio rupe u vratima, Lav je bio prinuđen da održava motor,
grudi i lica oprljenih vatrom dok su mu noge, do kolena u vodi, bile utrnule
od hladnoće - telo mu je bilo podeljeno različitim nadražajima. Drhteći od
iscrpljenosti, jedva u stanju da podigne lopatu, radio je bez ičije pomoći.
Ostali zatvorenici sedeli su u vlažnoj tmini poput bića iz pećina - nepokretni i
nemi. Očekivao ih je težak rad do kraja života pa što bi tome dodali još jedan
dan? Ako motor prestane da radi i brod prestane da se kreće, prepušten
otvorenom moru, to je pitanje koje bi stražari trebalo da rešavaju. Neka sami
utovaruju ugalj. Ovi ljudi neće pomoći u tome da ih prevezu u zatvor. Lav
nije imao snage da im objašnjava opasnost od pasivnosti. Znao je da će
stražari, ako budu prinuđeni da siđu u tovarni deo posle pokušaja pobune,
pucati bez razlike.
 Sam je radio sve dok je mogao. Tek kada je izručio čitav tovar, a lopata
počela da mu ispada iz ruku, jedan čovek je izašao iz mraka da zauzme
njegovo mesto. Lav je jedva čujno zahvalio, popeo stepenicama - zatvorenici
su mu napravili mesta - i srušio na samom vrhu. Ako se to može nazvati
spavanjem, onda je spavao, drhteći, u delirijumu od žeđi i gladi.
Lav je otvorio oči. Ljudi su bili na palubi. Čuo je korake iznad sebe. Brod
je stajao. Pokušao je da se pomeri i otkrio da se ukočio - udovi su mu se
skamenili u fetusnom položaju. Protegao je prste pa vrat: zglobovi su
zapucketali jedni za drugim. Vrata se otvoriše. Lav je podigao pogled i
zaškiljio pri jarkoj svetlosti. Nebo je izgledalo bleštavo kao istopljeni metal.
Oči su mu se polako prilagodile i shvatio je da je zapravo tmurnosivo.
Iznad njega se pojaviše stražari. Puškomitraljezi su bili upereni nadole.
Jedan je uzviknuo, obraćajući se svima:
- Ako ma šta probate, otvorićemo podvodne ventile broda dok ste
zaključani unutra. Sve ćemo vas podaviti.
Zatvorenici jedva da su mogli da se pokreću, a kamoli da predstavljaju
ozbiljnu pretnju. Nije bilo zahvalnosti što su održavali motor, priznanja da su
spasli brod, samo cevi puškomitraljeza. Drugi glas je povikao:
- Na palubu! Odmah!
Lav je prepoznao glas. Bio je to Timur. Prijateljev glas ga je obodrio.
Polako se uspravio. Kao škripava drvena lutka čije konce povlači neko drugi,
popeo se stepenicama na palubu.
Izubijani parobrod bio je nakrivljen u vodi. Mitraljez je nestao. Ostali su
samo komadi uvijenog čelika. Bilo je teško pojmiti da je more, sada mirno i
glatko, onoliko divljalo. Lav je brzo pogledao Timura i video tamne
podočnjake. I njega je oluja izmučila. Moraće kasnije da uporede priče.
Lav je prošao pored njega i stao na kraj palube. Uhvatio se za ogradu i
prvi put pogledao luku Magadan, prolaz do najzabitijih oblasti, deo svoje
zemlje s kojim je bio blisko povezan i koji mu je istovremeno bio nepoznat.
Nikada nije bio tu, ali na to mesto poslao je stotine muškaraca i žena. On ih
nije rasporedio u neki određeni gulag, to nije bila njegova odgovornost. Ali
neminovno su mnogi završili na ovom ili drugom, sličnom brodu, gegali su
se napred u povorci jedan po jedan, kao i on sada, dok je čekao da stane u
povorku.
 S obzirom na ozloglašenost oblasti, očekivao je zlokobniji krajolik. Ali
luka, nastala pre dvadesetak godina, bila je mala i tiha. Drvene barake mešale
su se tu i tamo s uglastim, betonskim upravnim zgradama zidova ukrašenih
sloganima i propagandnim posterima, neobičnim tračkom boje na bledoj
paleti. Iza luke, u daljini, ležala je mreža gulaga raširenih među planinama
snežnih vrhova. Brda blizu obale bila su niska, ali postajala su viša kako su
dalje zalazila u kopno i njihovi ogromni zaobljeni vrhovi stapali su se s
oblacima. Spokojan koliko i preteći, bio je to teren koji nije dozvoljavao
slabost; njegove padine, kojima su besnele arktičke oluje, satirale su
neotporne.
Lav je sišao do pristana i ugledao male ribarske čamce: dokaz da postoji
život mimo zatvora. Čukče, lokalni žitelji koji su tu živeli mnogo pre
stvaranja gulaga, nosili su košare s moržovim kljovama i prvim godišnjim
ulovom bakalara. Uputili su Lavu samo letimičan, bezosećajan pogled, kao
da su zatvorenici krivi što je njihova zemlja pretvorena u zatvorsko carstvo.
Stražari su bili postavljeni na pristanu i usmeravali pridošlice. Njihova odeća
činila je mešavinu koju su ručno pravile Čukče od debelog krzna i filca i
standardnih uniformi masovne proizvodnje.
Iza stražara, okupljeni za zakasnelu plovidbu natrag, stajali su oslobodeni
zatvorenici. Ili su odslužili kaznu ili im je smanjena. Bili su slobodni, ali
imali su stav kao da toga još nisu svesni - pogrbljena ramena, upale oči. Lav
je tražio neki pobednički znak, neko pakosno ali razumljivo zadovoljstvo što
vide da drugi dolaze u logore koje oni napuštaju. Umesto toga, video je prste
koji nedostaju, ispucalu kožu, rane i istrošene mišiće. Sloboda će možda
podmladiti nekolicinu i vratiti im raniji izgled, ali neće moći sve da spase. To
je zadesilo muškarce i žene koje je poslao u gulage.
Timur je s palube gledao kako zatvorenici marširaju prema magacinu.
Lav se nije razlikovao od ostalih. Njihovi tobožnji identiteti ostali su
sačuvani. Uprkos oluji, stigli su nepovređeni. Putovanje morem bilo je
neophodno za njihov plan. Iako su mogli avionom da dođu u Magadan, tako
ne bi uspeli neprimećeno da uđu u sistem. Zatvorenici nikada nisu stizali
avionom. Srećom, tajnost neće biti neophodna prilikom povratka. Transportni
avion čekao je na magadanskoj poljskoj pisti. Ako sve bude išlo po planu, on
i Lav će se za dva dana vratiti u Moskvu s Lazarom. Ono što se upravo
dešavalo na brodu predstavljalo je najlakši deo plana.
 Osetio je ruku na ramenu. Iza njega su stajali kapetan Starog boljševika i
čovek kojeg Timur nikada ranije nije video - verovatno visoki zvaničnik
sudeći po kvalitetu njegove odeće. Iznenađujuće za čoveka na vlasti, bio je
neverovatno mršav, poput zatvorenika, kao da se na neobičan način solidariše
s ljudima koje je nadgledao. Timur je najpre pomislio kako mora da je
bolestan. Obratio mu se, a kapetan je pokorno zaklimao glavom pre nego što
je čovek stigao da završi rečenicu.
- Ja sam Abelj Present, oblasni upravnik. Stražar Henrik...
Okrenuo se prema kapetanu.
- Kako se zvao?
- Henrik Duvakin.
- Rečeno mi je da je mrtav.
Pri pomenu imena mladog čoveka kojeg je ostavio da umre na palubi,
Timur je osetio kako mu se stomak uvezao.
- Da. Izgubili smo ga na moru.
- Henrik je imao stalno mesto na brodu. Kapetanu su sada potrebni
stražari za plovidbu natrag. Stalno imamo manjak. Kapetan je rekao da si se
dobro pokazao u gušenju pokušaja pobune na brodu. On je lično tražio da
zauzmeš Henrikovo mesto.
Kapetan se osmehnuo, očekujući da će Timur biti odobrovoljen tom
pohvalom. Ali on je osetio kako mu od panike krv navire u lice.
- Ne razumem.
- Ostaćeš na Starom boljševiku za plovidbu natrag.
- Ali ja sam raspoređen u Gulag br. 57. Trebalo bi da budem zamenik
logora. Moram da primenim nova naređenja iz Moskve.
- Shvatam. I bićeš raspoređen u Gulag br. 57 kao što je određeno.
Putovanje do Nahotke trajaće sedam dana ako vas vreme posluži, a onda još
sedam dana dovde. Bićeš na svom položaju za najviše dve ili tri nedelje.
- Moram insistirati da se poštuju naređenja koja sam dobio i da nađete
nekog drugog.
 Present je postao nestrpljiv. Vene su mu iskočile u znak upozorenja.
- Henrik je mrtav. Kapetan je tražio da ga zameniš. Objasniću svoju
odluku tvojim pretpostavljenima. Pitanje je rešeno. Ostaješ na brodu.
 Moskva

Istog dana

Mališa je stajao pored tužitelja Lihoja, вopa kojem je presekao tetivu.

Čovek je imao debeli zavoj na članku i bio je bled i grozničav zbog gubitka
krvi. Uprkos povredama, zahtevao je da se održi сходка zbor, na kojem se
rešavaju sporovi između zavađenih članova bande.
- Frajera, šta je s našim kodeksom? Da jedan вop nikada ne sme da
povredi drugog? Osramotio te je time što me je povredio. Sve nas je
osramotio.
Podupirući se štakom, Lihoj je odbio da sedne jer bi to predstavljalo znak
slabosti. Zapenio je u uglovima usana, ali nije se potrudio da obriše mehuriće
pljuvačke.
- Hteo sam seks. Zar je to zločin? Ne za jednog zločinca! Ostali вopы su
se osmehnuli. Uveren da ima njihovu podršku, ponovo je posvetio pažnju
Frajeri. Pognuo je glavu u znak poštovanja i spustio glas.
- Tražim Mališinu smrt.
Frajera se okrenula prema Mališi.
- Šta imaš da kažeš?
Pogledao je neprijateljska lica koja su ga okruživala i odgovorio:
- Rečeno mi je da se brinem o njenoj sigurnosti. To su bila tvoja
naređenja. Radio sam ono što mi je rečeno.
Bio je suočen s mogućnošću smrti, ali se nije jasnije izražavao. Iako je
Mališa bio uveren da Frajera ne želi da odobri njegovu smrt, njegovi postupci
nisu joj ostavili mnogo prostora za manevrisanje. Nije se moglo osporiti -
prekršio je njihov kodeks. Zabranjeno je da jedan вop povredi drugog bez
Frajerinog odobrenja. Trebalo bi da čuvaju jedan drugog kao da su im životi
isprepleteni. On je to nesumnjivo prekršio, impulsivno je reagovao i stao na
stranu kćeri njihovog neprijatelja.
Mališa je gledao kako Frajera korača unutar kruga svojih sledbenika i
procenjuje raspoloženje bande. Bili su protiv njega. U takvim trenucima moć
postaje nejasna. Ima li ona moć da nadglasa većinu? Mališin položaj bio je
otežan time što je njegov tužitelj bio omiljen. Čovekova кликуха – Lihoj 9 -
odnosila se na njegovo hvalisanje svojim seksualnim podvizima. Njegov pak
nadimak, Mališa, ukazuje na njegovo neiskustvo, kako seksualno tako i
kriminalno. On je nedavno postao član bande. Dok su se ostali вopы upoznali
u radnim logorima, Mališa je slučajno dospeo u njihove redove. Od pete
godine je džepario na Baltičkoj železničkoj stanici u Lenjingradu. Dete ulice,
brzo je stekao ugled kao najveštiji lopov. Jedna od osoba koje je opelješio
bila je Frajera. Za razliku od mnogih, odmah je primetila svoj gubitak i
pojurila ga. Iznenađenom njenom brzinom i odlučnošću, bila mu je potrebna
sva njegova veština i poznavanje zgrade kako bi pobegao i provukao se kroz
prozor jedva dovoljno veliki za mačku. Ali Frajera je ipak uspela da ga zgrabi
za cipelu. Očekujući da je time sve gotovo, Mališa se sutradan vratio na
posao, na drugu železničku stanicu, i zatekao Frajeru kako ga čeka. Držala je
njegovu cipelu. Umesto da ga napadne, pružila mu je priliku da ostavi svoju
džeparošku bandu i pridruži joj se. On je jedini džeparoš koji je ikada uspeo
da joj pobegne.
Uprkos njegovim lopovskim veštinama, njegovo imenovanje u status
вopa bilo je diskutabilno. Drugi su omalovažavali njegovu prošlost sitnog
lopova. Nije im delovao vredan ulaska u njihove redove. Nikada nije ubio,
niti je bio u gulagu. Frajera je to odbacila. On joj se dopadao, iako je bio
ozbiljan, povučen i retko govorio više od nekoliko reči. Drugi su s
oklevanjem prihvatili činjenicu da je jedan od njih. Zapravo, bio je njen i svi
su to znali. Zbog njenog pokroviteljstva, Mališa je voleo Frajeru kao što
divlji borbeni pas voli svog vlasnika, kružio je oko njenih nogu i škljocao
zubima na svakoga ko bi joj se približio. Ipak, nije bio naivan. Frajera nije
podlegala osećanjima. Mališa ne samo što je pustio krv drugom вopy, već je
ugrozio njene planove. Pošto nisu mogli da voze kamion, on i devojčica
morali su peške da se vrate u grad, što je trajalo gotovo osam sati. Mogli su
da ih zaustave i uhapse. Objasnio je devojčici da će je preklati ako zavrišti u
pomoć ili mu pusti ruku. Poslušala ga je. Nije se bunila da je umorna i
nijednom nije tražila da se odmore. Čak i u prometnim ulicama, gde je mogla
da mu napravi nevolje, nijednom mu nije pustila ruku.
Frajera je progovorila.
- Činjenice nisu sporne. Po našim zakonima, kazna za povređivanje
drugog вopa je smrt.
Nije se mislilo na smrt u uobičajenom značenju te reči. Neće ga streljati
ili obesiti. Smrt znači izgnanstvo iz bande. Silom će mu na vidnom mestu, na
čelu ili nadlanicama, tetovirati znak rastvorene vagine ili anusa. Takva
tetovaža je znak svakom вopy, bez obzira u kakvom su savezu, da nosilac tog
žiga zaslužuje bilo kakvo fizičko ili seksualno mučenje, koje se može izvršiti
bez straha od odmazde druge bande. Mališa je voleo Frajeru. Ali neće
prihvatiti takvu kaznu. Pomerio je nogu i ruka mu je skliznula na mesto. U
naboru pantalona imao je skriven nož. Izvadio ga je iz tkanine i položio prst
na dugme za pokretanje opruge skakavca dok je procenjivao kako da
pobegne.
Frajera je istupila. Odlučila je.
≈
Frajera je proučavala lica svojih ljudi i napregnutost s kojom su je
posmatrali, kao da će time dobiti presudu koju žele. Bile su joj potrebne
godine da zadobije njihovu odanost, velikodušno je nagrađivala poslušnost i
nemilosrdno kažnjavala neslaganje. Uprkos tome, toliko toga sada zavisi od
tako tričavog slučaja. Za pobunu je potrebna svrha koja će ih ujediniti.
Omiljen i glup Lihoj je izazvao njene ljude. Oni su u njemu videli oličenje
вopa. Doživljavali su njegove nagone kao svoje. Ako se njemu sudi, onda se
sudi i njima. Iako je povod gotovo beznačajan, problemi koje je ova cxoдкa
izazvala uopšte nisu bili jednostavni. Za te ljude, postoji samo jedna
prihvatljiva presuda: moraće da odobri Mališinu smrt.
Dok je slušala kako citiraju zakon вopa kao da je svetinja, divila se
njihovom nedostatku samosvesti. Njena vladavina temelji se na kršenju
tradicionalnih struktura вopa isto koliko i na njihovom poštovanju.
Najočiglednije kršenje jeste to što su oni muškarci koje predvodi žena, nešto
nečuveno u njihovoj istoriji. Nasuprot drugim vođama lopovskih zajednica,
Frajeru nije vodila želja da postoji nezavisno od države. Ona je htela da se
osveti državi i onima koji joj služe. Objasnila im je to izrazima koje su mogli
razumeti - kako država nije ništa više od veće suparničke bande s kojom su u
ogorčenom, krvavom ratu. Ali duboko u sebi, znala je da su вopu
konzervativni. Više bi voleli muškarca za vođu. Više bi voleli da ih zanimaju
samo novac, seks i piće. Podnosili su njen osvetnički plan, kao i njen pol,
samo zato što je ona veoma pametna, za razliku od njih.
Ona im je obezbeđivala novac i štitila ih, a oni su zavisili od nje. Bez nje,
jezgro bi se raspalo i banda bi se rasturila na male zavađene grupe.
Njihov neobičan savez stvoren je u Minlagu, severnom logoru
jugoistočno od Arhangelska. Političku zatvorenicu osuđenu po Članu 58,
Anisiju, kako se tada zvala, nisu zanimali вopu. Oni su živeli u drugim
društvenim krugovima, slojevima različitim poput vode i ulja. Središte
njenog života bio je novorođeni sin - Aleksej. On je bio njen razlog za život,
dete koje voli i štiti. Posle tri meseca dojenja, tri meseca tokom kojih ga je
volela više nego što je mislila da je sposobna da voli, oduzeli su joj dete.
Probudila se usred noči i otkrila da je nestao. Sestra je najpre tvrdila da je
Aleksej umro u snu. Anisija ju je zgrabila i drmusala je, zahtevajući da joj
vrati dete, sve dok je stražar nije oterao udarcima. Sestra joj je stisnutih zuba
rekla da nijedna žena osuđena po Članu 58 ne zaslužuje da podiže dete:
- Nikada nećeš biti majka.
Država sada predstavlja Aleksejeve roditelje.
Anisija se razbolela od žalosti. Ležala je u krevetu i odbijala da jede, i
stalno ju je progonio isti san - da je još trudna. Osećala je kako se dete u njoj
rita, pomera i vrišti da mu pomogne. Sestre i bolničari nestrpljivo su čekali da
umre. Svet joj je pružio sve moguće razloge i mogućnosti da umre. Međutim,
nešto u njoj se usprotivilo. Proučila je taj otpor kao patolog, kao arheolog koji
pažljivo sklanja finu prašinu kako bi video šta leži ispod. Nije otkrila
sinovljevo lice, kao ni muževljevo. Otkrila je Lava, zvuk njegovog glasa,
dodir njegove ruke na njenoj, prevaru i izdaju. Iskapila je te uspomene u
jednom dugom gutljaju kao da su čarobni eliksir. Mržnja ju je vratila sa ivice.
Mržnja ju je oživela.
Pomisao da želi da se osveti oficiru MGB-a, čoveku koji je udaljen
stotinama kilometara, bila bi smešna da ju je naglas izgovorila. Umesto da je
baci u očaj, njena bespomoćnost ju je nadahnula - počeće ni iz čega.
Izgradiće svoju osvetu ni iz čega. Dok su drugi pacijenti spavali, drogirani
kodeinom, ona je pljuvala i sakupljala pilule. Ostala je u bolničkom
odeljenju, pravila se da je slaba dok joj se snaga vraćala, skupljala jednu
tabletu za drugom i krila ih u postavi pantalona. Kada je sakupila poveću
količinu, napustila je bolničko odeljenje, na iznenađenje sestara, i vratila se u
logor bez ičega, samo sa svojom pameću i punih pantalona pilula.
Do hapšenja, Anisiju je uvek određivao njen odnos s nekim drugim: ćerka
jednog čoveka, žena drugog. Sama, počela je iznova sebe da definiše. Sve
svoje slabosti dodelila je liku Anisije. Sakupila je sve svoje snažne osobine i
izatkala nov identitet - ženu koja će postati. Krišom je slušala šta govore
вopы, upoznavala se s njihovim žargonom i izabrala novo ime za sebe. Biće
poznata kao Frajera, otpadnik. Od te uvrede, prezrivog izraza iz tog sveta,
stvoriće svoju snagu. Kodein je trampila s vođom bande za uslugu - dozvolu
da im se pridruži. On ju je ismejao i pristao na njen predlog samo ako se
dokaže time što će ubiti jednog poznatog doušnika. Uzeo je kodein kao
nepovratnu isplatu i dao joj zadatak za koji je mislio da je izvan njenih moći.
Samo tri meseca ranije dojila je bebu. Čak i ako se usudi da ubije doušnika,
uhvatiće je i poslati u samicu, ili pogubiti. Glavni čovek bande nikada nije
pomislio da će morati da ispuni svoje obećanje. Tri dana kasnije, doušnik se
zakašljao za vreme večere i pao na pod, usta punih krvi. Njegova čorba od
kupusa i krompira bila je začinjena krhotinama žileta. Vođa nije mogao da
poništi dogovor - kodeks вopa mu je to branio. Frajera je postala prva žena u
njegovoj bandi.
Ona nije nameravala da ostane podređena. Njeni planovi iziskivali su da
bude glavna. Koristeći znanje koje su joj pružili, borila se za nezavisnost.
Učili su je da je njeno telo roba kojom se može trgovati kao bilo kojom
drugom, sredstvo kojem nisu pripisivali nikakvu sramotu. Odlučila je da
zavede upravnika gulaga. Budući da je u svoju kancelariju mogao da pozove
bilo koju ženu radi seksualnog zadovoljavanja, Frajera je morala da ga natera
da se zaljubi u nju. Svoju odbojnost je doživljavala kao samo još jednu
prepreku koju mora savladati. Pet meseci kasnije, na njen zahtev, prebacio je
celu bandu вopa u drugi logor i Frajera je mogla da osnuje sopstvenu.
Budući da nijedan вop koji drži do sebe ne bi prihvatio žensko
pokroviteljstvo, Frajera se okrenula izgnanicima, otpadnicima koji su
lešinarili nad ostacima, sisali riblje kosti i žvakali gnjilo povrće. Izbegavali su
ih zbog neslaganja, izdaje ili nekakve nesposobnosti. Neki su postali чушки,
bili su toliko osramoćeni da drugi иopы nisu smeli ni da ih dotaknu. Po
njihovim zakonima, takva sramota bila je večna. Uprkos tome, ona im je
pružila drugu priliku, onda kada se nijedan вop nije udostojio da im izgovori
ime. Neki su bili smrtno iscrpljeni, psihički ili fizički. Neki su platili dug time
što su pokušali da je zbace čim su povratili snagu. Većina je prihvatila njeno
pokroviteljstvo.
Zbog Staljinove smrti oslobođena je ranije - žene i deca dobili su
pomilovanje. Članovi njene bande ionako su služili kraće kazne zato što nisu
bili politički zatvorenici. Frajera nije nameravala da uhvati Lava i da mu
zarije nož u leđa ili puca u glavu. Morao je da pati kao što je ona patila.
Njene ambicije zahtevale su vreme i sredstva. Mnoge bande bavile su se
crnoberzijanstvom. Prilike koje je takvo tržište pružalo bile su ograničene,
budući da je već postojao veoma razvijen sistem. Nije je zanimalo da bude
trgovac na sitno i dobije skromnu zaradu od uvezenih namirnica, ne kada je
imala pristup daleko dragocenijoj robi.
Tokom napada na crkvu, na vrhuncu antireligioznog pokreta, mnogi
artefakti su skriveni: ikone, knjige, srebrnina, sve što bi bilo spaljeno ili
istopljeno. Mnogo sveštenika učestvovalo je u spasavanju nasleđa crkve.
Zakopavali su predmete u poljima, gurali srebrninu u dimnjake i čak uvijali
ikone u nepromočivu kožu i sakrivali ih u motore zarđalih traktora koji se
više ne upotrebljavaju. Nisu crtali nikakve mape. Samo je nekoliko njih znalo
lokacije, koje su šaputali jedni drugima počinjuči rečima:
- Ako umrem...
Većina čuvara tih tajni uhapšena je, streljana, umrla od gladi ili
iscrpljenosti u gulazima. Frajera je prva oslobođena među onima koji su
znali. Iskopavala je blaga jedno po jedno. Koristeći znanje svojih ljudi o
infrastrukturi crnog tržišta, slala je predmete iz zemlje i ugovarala prodaju
zapadnim verskim organizacijama, kao i privatnim kupcima i stranim
muzejima. Neki su zazirali od pomisli da kupuju blaga druge crkve. Ali
Frajerina tehnika prodaje bila je surovo delotvorna: ako ne plate koliko traži,
ne može jamčiti za bezbednost pomenutih predmeta. Poslala je svojim
kupcima ikonu Svetog Nikole iz Možajska. Ikona iz sedamnaestog veka,
nekada oslikana jarkim bojama - temperom pomešanom s jajima - izbledela
je pa je prekrivena zlatnim i srebrnim slojevima kako bi se obnovio sjaj.
Zamišljala je kako sveštenici počinju da plaču kada su otvorili paket i videli
da je ikona smrskana, da je svetiteljevo lice izgrebano i da su ostale samo oči.
Frajera nije priznala svoju ulogu u tom vandalizmu. Kako bi održala poslovni
odnos, okrivila je previše revnosne članove partije. Posle toga, mogla je da
određuje svoje cene i da se predstavlja kao spasilac a ne profiter.
Plaćena u zlatu, kupila je dragocenosti koje je oduvek obećavala
članovima svoje bande. Iskopavala je blaga jedno po jedno kako ne bi
pomislili da je njeno vođstvo suvišno. Obazriva, ne verujući nikome, tim
novcem je najpre kupila zub ispunjen cijanidom, koji je ponosno pokazala
svojim ljudima i uverila ih da su pogrešili ako su mislili da mogu mučenjem
iz nje izvući lokacije ostalih dragocenosti. Umreće u inat njima. Gledala je
njihova lica i zaključla da su dvojica razmišljala o tome. Ubila ih je pre kraja
te nedelje.
Poslednji nezavršen posao bio je upravnik Minlaga, koji je želeo da živi s
njom, kao što su sanjali, i da deli zaradu s njom.
Evo ti tvoj deo.
Nož u stomak. Nije bilo pošteno - dugovala mu je život. Trebalo mu je
malo manje od jednog sata da umre, koprcajući se po podu, pitajući se kako li
je toliko pogrešio. Sve dok mu sečivo nije ušlo u stomak, bio je siguran da ga
je volela.
≈
Vladalo je napeto iščekivanje. Frajera je podigla ruku.
- Mi ne sledimo obična pravila. Nekada niste imali ništa. Niste imali šta
da jedete. Spasla sam vas kada je zakon nalagao da vas pustim da umrete.
Kad ste bili bolesni, davala sam vam lekove. Kada ste bili zdravi, davala sam
vam opijum i alkohol. Tražila sam samo poslušnost. To je bio naš jedini
zakon. Prema tome, Lihoj me je izneverio.
Niko se nije pomerio. Oči su igrale levo-desno, svako je pokušavao da
otkrije šta čovek pored njega misli. Oslonivši se na štaku, Lihoj je iskrivio
usta i zarežao:
- Ubijmo kučku! Neka muškarac vlada! Ne neka žena koja misli da je
jebanje zločin.
Frajera mu se približila.
 - Ko bi vodio tu novu bandu, ti, Lihoj? Nekad si mi lizao čizme za koricu
hleba! Tobom vladaju nagoni i zbog toga si glup. Odvukao bi bandu u
propast.
Lihoj se okrenuo prema ostalima:
- Hajde da ona bude naša kurva! Hajde da živimo kao muškarci!
Frajera je mogla da istupi i prekolje ga, i tako bi okončala njegovo
izazivanje. Ali shvatila je da u ovoj raspravi mora jednoglasno pobediti, te je
rekla:
- Uvredio me je.
Odluka je bila na ljudima iz bande.
Niko nije ništa preduzeo. A onda je jedna ruka zgrabila Lihoja. Pa još
jedna. Štaka je odletela. Bacili su ga na zemlju i strgli mu odeću. Nag,
prikovan je za pod: jedan čovek čučao mu je na svakoj ruci i nozi. Ostali su
izvadili usijano ugljevlje iz peći. Frajera je pogledala nadole u Lihoja.
- Više nisi jedan od nas.
Ugljevlje je pritisnuto na njegove tetovaže i koža je nabubrila. Koža će
mu ponovo biti bez oznaka, unakažena kako ne bi mogla da primi nove
tetovaže. Po tradiciji, tada će biti pušten, izgnan. Ali - budući da je veoma
dobro znala koliko je osveta privlačna - Frajera će se postarati da njegove
rane budu smrtonosne. Pogledala je Mališu i pogledom izrazila svoju želju.
Izvadio je skakavac i sečivo je sevnulo. On će odseći tetovaže.
U svojoj ćeliji, Zoja je stezala šipke i slušala krike koji su odjekivali
hodnikom. Srce joj je ubrzano udaralo dok se usredsređivala na zvuke. To su
krici odraslog muškarca, a ne dečaka. Osetila je olakšanje.
 Kolima
Pedeset kilometara severno od luke Magadan
Sedam kilometara južno od Gulaga br. 57

9. april

Stajali su jedni pored drugih, zurili u rame čoveka pored sebe, njihali se s
pokretima teretnog kamiona. Iako im nijedan stražar nije zabranio da sednu,
nije bilo klupa, a pod je bio toliko hladan da su svi odlučili da stoje. Vrpoljili
su se kako bi se ugrejali, kao zarobljeno krdo životinja. Lav je bio najbliži
ciradi. Olabavila se i temperatura unutra spustila se ispod nule, ali zauzvrat su
dobili delimičan pogled na krajolik. Povorka se penjala u planine koje se
prostiru duž kolimskog auto-puta - površine koja se pokorno pruža predelom
kao da je svesna da neovlašćeno zadire u divljinu. Povorku su činila tri
kamiona. Niko se nije potrudio da ih prati kolima i pazi da zatvorenici ne
iskoče i pokušaju da pobegnu. Nisu imali kuda da pobegnu.
Auto-put je naglo postao strm i zadnji deo kamiona se nagnuo pod tako
oštrim uglom prema dolini pokrivenoj snegom da je Lav morao da se uhvati
za čelični okvir. Drugi zatvorenici skliznuli su na njega. Kamion nije mogao
da se popne, stajao je u mestu, klackao se, samo što nije počeo da klizi
unazad. Ručna kočnica je povučena. Motor se ugasio. Stražari su otključali
zadnji deo i zatvorenici skliznuše na put.
- Hodaj!
Prva dva kamiona uspela su da se popnu preko vrha brda i više se nisu
videli. Poslednji kamion - oslobođen težine zatvorenika - pokrenuo je motor i
požurio uz brdo. Ostavljeni, zatvorenici su se vukli, zadihani poput staraca.
Stražari su bili iza njih, zapetih pušaka. Na ovom terenu, stražarsko
razmetanje delovalo je površno i besmisleno - kao šepurenje buba. Gledajući
ih očima zatvorenika, Lav se čudio što stražari veruju da su drugačiji - ljudi
koji teraju stoku. Poželeo je da im kaže, samo da bi video njihovo
iznenađenje:
- Ja sam jedan od vas.
Ta pomisao ga je zaprepastila. Da li je jedan od njih? Samozadovoljan
zbog moći, otupljen značajem koji mu je država dodelila: bio je siguran da je
nekada bio takav.
Na vrhu se auto-put izravnao. Lav je zastao, došao do daha i pogledao
krajolik pred sobom. Šiban hladnim vazduhom, suznih očiju, bio je suočen s
golim predelom - razgranata visoravan široka poput grada, pod glatkim
ledom i večno smrznutim slojem tla, izdubljena kraterima. Usamljeni auto-
put sekao je nepravilnu dijagonalu prema planini višoj od svih koje su do
sada videli: izdizala se iz visoravni kao grba čudovišne kamile. Negde u
podnožju je Gulag br. 57.
Kada su se zatvorenici ponovo popeli u kamion, Lav je pogledao druga
dva vozila. Morao je da se pomiri s činjenicom da Timur nije u povorci.
Nemoguće je da je njegov prijatelj u jednom od ta dva kamiona i da ga nije
nekako potražio, pa makar to bio samo pogled u gužvi. Lav ga nije video
otkako je juče prošao pored njega na palubi Starog boljševika. Posle toga je
odveden u tranzitni logor u Magadanu, gde je očišćen od vaški. Pregledao ga
je lekar, proglasio ga potpuno zdravim i odredio ga za TFT, 10 težak fizički
rad, bez ograničenja radnih dužnosti. Kada mu je određeno mesto u skladu s
propisima, čekao je u jednom od velikih šatora podignutih za pridošlice. Vonj
platna podsećao ga je na poljske bolnice za vreme Velikog otadžbinskog rata,
u kojima je bilo nagurano stotine kreveta. Dogovorili su se da se nađu te noći.
Timur nije došao. Lav se tešio raznim objašnjenjima: došlo je do nekog
odlaganja i videće se ujutru. Previše je opasno da pita za njega - pored toga
što bi ugrozio svoj lažni položaj, mogli bi da pomisle da je Lav doušnik. Nije
mogao da spava i rano je ustao, očekujući da će videti svog prijatelja. Kada
su ih utovarili u kamione, Lav je zaostao. Bilo je sve teže smisliti umirujuća
objašnjenja za Timurovo odsustvo.
Lav će videti Lazara prvi put posle sedam godina. Njihov prvi susret
možda je najopasniji trenutak u čitavom planu. Nemoguće je da je Lazarova
mržnja otupela vremenom. Ako ne pokuša odmah da ga ubije, objaviće da je
Lav čekista, islednik, čovek odgovoran za utamničenje stotina nedužnih
muškaraca i žena. Koliko će dugo preživeti među onima koji su bili mučeni i
isleđivani? Zato je Timurovo prisustvo bilo od suštinske važnosti. Predvideli
su da će ponovni susret biti nasilan. Štaviše, računali su na to. Kao stražar,
Timur može da se umeša i spreči svađu. Pravila su nalagala da Lav i Lazar
budu razdvojeni i bačeni u izolaciju, u odvojene samice. U susednim
ćelijama, Lav će imati priliku da objasni Lazaru da je došao da ga oslobodi,
da mu je žena živa i da ne postoji mogućnost da ikada bude oslobođen
uobičajenim putem. Lazar će ili prihvatiti Lavovu ponudu ili umreti kao rob.
Lav je prešao ledenim prstima po sveže obrijanoj glavi i mahnito smišljao
izlaz iz novonastalih okolnosti. Postoji samo jedna mogućnost - moraće da
odloži susret s Lazarom dok se Timur ne pojavi. Skrivanje neće biti lako.
Gulag br. 57 smanjio se posle Staljinove smrti, kako po broju zatvorenika
tako i prostorno. Ranije je bio sastavljen od brojnih lagpunktova raštrkanih
po planini, potkolonija unutar kolonije, od kojih su neke bile postavljene tako
da su neprestano bile izložene nevremenu i u tako nesigurnim rudnicima da je
njihova svrha mogla biti jedino smrt. Gulag br. 57 zatvorio je sva ta manja
odeljenja i zatvorsko carstvo svelo se na glavnu bazu u podnožju planine,
jedino mesto gde je rudnik zlata ikada donosio prihod. Na šemi je video da je
čak i taj središnji kompleks nepotpun. Zona, deo pod kontrolom, bila je
pravougaona. Iako bi blago kružni oblik bolje odgovarao terenu, zakon je
nalagao da zona bude pravougaona. Nema zaobljenih delova u gulagu, osim
bodljikave žice omotane oko motki visokih šest metara i zakopanih dva metra
duboko, što je stvaralo spoljnu kružnu odbrambenu liniju. Nekoliko baraka za
spavanje i zajednička baraka za obedovanje unutar zone bile su odvojene od
administrativnog dela unutrašnjim pravougaonikom bodljikave ograde -
odeljenja unutar odeljenja, zone unutar zona. Bezbednost je pružalo šest
malih stražarskih kula i dve velike, koje su se zvale вахта, po jedna sa svake
strane glavne kapije, opremljene teškim mitraljezima na platformi i zaštitnim
zidovima od debala. U svakom uglu zone nalazila se po jedna manja kula, s
koje su stražari osmatrali kroz dvoglede. Ako bi stražari zaspali ili obnevideli
od alkohola, do slobode se moglo doći samo penjanjem uz planinu ili
prelaženjem kilometara brisanog prostora na visoravni.
Kad stigne, Lav će biti uteran u unutrašnju zatvoreničku zonu. Budući da
ima tri barake, teorijski bi mogao da ostane neprimećen, bar još dvadeset
četiri sata. To bi moglo dati Timuru dovoljno vremena da se pojavi.
Kamion je usporio. Pazeći da ga ne primeti marljivi snajperista sa glavne
kule, Lav je pogledao napolje. Planina mu je privlačila pogled. Padine su bile
pogibeljno strme. Naspram ogromne planine, rudnik, sastavljen od niza
rukom iskopanih rovova i potoka u kojima su grumeni zemlje ispirani i
propuštani kroz sito, činio se malim.
Video je senke na vrhu dve glavne kule: stražari su motrili na pridošlice.
Svaka вахта visoka je petnaest metara, a do njih se dopire klimavim
merdevinama koje se uvek mogu povući nagore. Kapija između kula ručno se
otvara. Stražari gurnuše drveni okvir, i on zaškripa po snegu. Kamioni uđoše
u logor. Iz zadnjeg dela kamiona Lav je gledao kako se kapija zatvara za
njim.
 Istog dana

Kada je sišao iz kamiona, stražari su postavili Lava u red. Jedni pored

drugih, u jednom redu, zatvorenici su stajali i drhtali, spremni za pregled.
Pošto je bio bez šala i imao lošu kapu, Lav je gurnuo krpe u okovratnik. Ali
koliko god se trudio, nije mogao da zaustavi cvokotanje zuba. Prelazio je
pogledom po zoni. Proste drvene barake podignute su na sleđenoj zemlji i
osigurane debelim stubovima. Horizont se sastojao od bodljikave žice i belog
neba. Sve zgrade bile su toliko bedan prizor da je izgledalo da se
svojevremeno moćna civilizacija unazadila i da su neboderi zamenjeni
straćarama. Ovde su umirali: muškarci i žene koje je uhapsio, muškarci i žene
čija je imena zaboravio. Ovde su stajali. Ovo su videli. Ali on se nije osećao
kao oni. Oni nisu mogli imati planove za bekstvo. Oni nisu imali nikakve
planove.
Čekali su u tišini, ali nije bilo ni traga od upravnika Gulaga br. 57 Žoresa
Sinjavskog, čoveka čiji se ugled raširio izvan gulaga. Preživeli su izneli
njegovo ime i psovali ga širom zemlje. Star pedeset pet godina, Sinjavski je
veteran Glavne uprave logora - tj. GULAG-a: 11 čitav život posvetio je
sprovođenju smrtnog ropstva. Nadgledao je robijaške građevinske poduhvate,
uključujući kanal Fergana i napuštenu železničku prugu na ušću Oba, prugu
koja nikada nije stigla do nameravanog odredišta - Jeniseja - već se
završavala više stotina kilometara ranije i trunula u zemlji kao ostaci
preistorijske čelične zveri. Ali neuspeh tog projekta, koji je oduzeo više
hiljada života i milijarde rubalja, nije ugrozio njegovu karijeru. Dok su drugi
upravnici popuštali zahtevima da se robijaši odmore, jedu i spavaju, on je
uvek ispunjavao svoje ciljeve. Terao ih je da rade usred zime i leta. On nije
gradio prugu. Gradio je svoj ugled i klesao svoje ime u kostima drugih. Nije
bilo važno ako železnički pragovi nisu ojačani, ako pucaju na julskom suncu
ili se krive pod januarskim ledom. Nije bilo važno ako su radnici iznemogli.
Njegova kvota je ispunjena na papiru. Na papiru je on čovek kojem se može
verovati.
Kada se pročita njegov dosije, postaje jasno da je za Sinjavskog to više od
posla. On nije žudeo za povlasticama. Novac ga nije motivisao. Kada su mu
nudili prijatne administrativne položaje u umerenoj klimi, nadgledanje logora
nedaleko od gradova, odbio je. Hteo je da vlada najneprijateljskijim terenom
koji je ikada nastanjen. Dobrovoljno se javio za posao na Kolimi. Video je
pustoš i zaključio da je to mesto za njega.
Lav ču škripanje drveta i podiže pogled. Sinjavski je izašao iz upravne
barake i stao na vrh stepenica, ogrnut sobovim krznom toliko debelim da je
izgledao dvostruko krupniji. Kaput je bio nakićen koliko i praktičan,
prebačen preko njegovih ramena toliko samouvereno kao da je irvase od čijih
je koža načinjen on lično ubio u junačkoj borbi. Teatralnost njegove pojave
sigurno bi bila smešna na bilo kom drugom čoveku i na bilo kom drugom
mestu. Ali ovde, na njemu, sve je izgledalo prikladno. On je car ovog mesta.
Za razliku od drugih zatvorenika, čiji su nagoni za preživljavanje bili
oštrije izbrušeni pošto su proveli mesece u vozovima i tranzitnim logorima,
Lav je otvoreno zurio u upravnika, nepromišljeno zadivljen. Sa zakašnjenjem
se setio da više nije milicioner, te se okrenuo i spustio pogled. Robijaš je
mogao biti streljan zbog toga što gleda u stražara. Iako su se pravila teorijski
promenila, nije mogao znati da li su promene sprovedene.
Sinjavski je povikao:
- Ti!
Lav je i dalje gledao dole. Čuo je kako stepenice škripe dok je upravnik
silazio s uzdignute platforme. Kada je sišao, koraci su mu krckali po snegu i
ledu. Pred njim se pojaviše dve divne filcane čizme. Čak i tada je Lav držao
oboren pogled kao prekoren pas. Ruka ga je uhvatila za bradu i naterala ga da
pogleda nagore. Upravnikovo lice bilo je izborano tamnim, debelim
brazdama, koža mu je bila poput dimljenog mesa. Oči su mu imale primesu
žutog kao jod. Lav je napravio osnovnu grešku. Izdvojio se u gomili.
Primečen je. Bilo je uobičajeno da se po dolasku napravi primer od jednog
robijaša kako bi se ostalima pokazalo šta mogu da očekuju.
- Zašto odvraćaš pogled?
Tišina. Lav je osećao kako iz ostalih zatvorenika olakšanje izbija kao
toplota. On je izabran, ne oni. Glas Sinjavskog bio je neobično blag.
- Odgovori.
Lav je odgovorio:
 - Nisam hteo da vas uvredim.
Sinjavski mu pusti bradu, odstupi i posegnu u džep.
Očekujući cev pištolja, Lav je morao da se pribere. Upravnikova ruka bila
je ispružena - da - ali dlan mu je bio okrenut prema nebu. Na njemu su bili
mali ljubičasti cvetovi, ne veći od dugmadi za košulju. Lav se zapitao da to
nije trenutak ludila jer mu je metak prošao kroz mozak, poremećene slike,
pomešane uspomene. Ali vreme je prolazilo, a nežni cvetovi lepršali su na
vetru. To je stvarnost.
- Uzmi jedan.
Da li je to otrov? Hoće li se uvijati od bolova pred drugima? Lav se ne
pomače. Ruke su mu bile opružene uz telo.
- Uzmi jedan.
Poslušan, bespomoćan, Lav pruži ruku. Palac i kažiprst su mu podrhtavali
i udarili o upravnikov dlan kao da su noge pijanog čoveka. Umalo nije srušio
cvetove. Konačno je uzeo jedan. Bio je osušen, latice krte.
- Pomiriši ga.
Lav ponovo nije ništa uradio, pošto nije shvatio naređenje. Ponovljeno je.
- Pomiriši.
Lav prinese mali cvet do nosa. Pomirisao je, ali ništa nije osetio. Nije bilo
mirisa. Sinjavski se osmehnuo.
- Krasno, zar ne?
Lav je razmislio, ne znajući da li je to neka naročita zamka.
- Da.
- Sviđa ti se.
- Sviđa mi se.
Sinjavski potapša Lava po ramenu.
- Ti ćeš gajiti cveće. Ovaj krajolik izgleda jalovo. Ali pun je mogućnosti.
Sneg se istopi s površinskog sloja tla samo dvadeset nedelja godišnje. Za to
vreme dozvoljavam svim zatvorenicima da obrađuju zemlju. Možeš da sadiš
što god hoćeš. Većina gaji povrće. Ali cveće koje ovde raste veoma je lepo na
svoj neupadljiv način. Neupadljivo cveće često je najlepše, slažeš li se?
- Slažem se.
- Misliš li da ćeš gajiti cveće? Ne želim da te primoravam. Možeš raditi
nešto drugo.
- Cveće... je... lepo.
- Jeste, lepo je. A neupadljivo cveće je najlepše.
Upravnik se nagnuo prema Lavu i prošaputao:
- Sačuvaću ti dobar komad zemlje. Naša tajna...
S naklonošću mu je stisnuo ruku.
Sinjavski je odstupio i obratio se celom redu zatvorenika. Ispružio je ruku
s malim ljubičastim cvetovima.
- Uzmite po jedan!
Zatvorenici su oklevali. Ponovio je naređenje:
- Uzmite! Uzmite! Uzmite!
Iznerviran njihovom sporošću, bacio je cveće u vazduh. Ljubičaste latice
vijorile su se oko njihovih obrijanih glava. Gurnuo je ruku u džep, izvadio još
jednu šaku i ponovo bacio, iznova i iznova ih je zasipao. Neki su pogledali
nagore i male ljubičaste latice uhvatile su im se za trepavice. Nekolicina je
još zurila u zemlju, uverena da je reč o veoma nastranoj prevari na koju samo
oni nisu naseli.
Još držeći cvet u skupljenom dlanu, Lav nije shvatao, nije mu bilo jasno -
je li čitao pogrešan dosije? Ovaj čovek s džepovima punim cveća ne može
biti isti onaj koji je naređivao robijašima da rade dok su tela njihovih drugova
trunula pored njih, nije mogao biti upravnik koji je nadgledao izgradnju
kanala Fergana i železničke pruge preko Oba. Pošto je istrošio zalihu cveća i
poslednje latice odlepršale na sneg, Sinjavski je nastavio svoj uvodni govor.
- To cveće raste iz najjalovije, najnemilosrdnije zemlje na svetu! Lepota
iz ružnoće: u to verujemo ovde! Niste ovde da biste patili. Ovde ste da biste
radili baš kao što sam i ja tu da bih radio. Ne razlikujemo se toliko. Istina je
da će naš posao biti drugačiji. Možda je vaš teži. Ali zajedno ćemo vredno
raditi za našu zemlju. Popravićemo se. Postaćemo bolje osobe, ovde, na
ovom mestu gde niko ne očekuje da će zateći lepotu.
Reči su delovale iskreno. Izgovorene su s pravim osećanjima. Da li je
upravnik bio preplavljen krivicom, kajanjem ili strahom da će mu novi režim
suditi – tek bilo je očigledno da je poludeo.
Sinjavski je dao znak stražarima. Jedan je požurio prema baraci za
ručavanje i vratio se posle nekoliko trenutaka s nekolicinom robijaša koji su
nosili boce i poslužavnike s malim limenim šoljama. Sipali su gustu, tamnu
tečnost u šolje i ponudili ih zatvorenicima. Sinjavski je objasnio:
- To piće, hvoja, dobija se od ekstrakta borovih iglica pomešanog s
ružinom vodom. Sve je puno vitamina. To će vam sačuvati zdravlje. Ako ste
zdravi, onda ste produktivni. Vodićete produktivniji život nego izvan logora.
Moj posao je da vam pomognem da postanete produktivniji građani. Time i ja
postajem produktivniji građanin. Vaša dobrobit je moja dobrobit. Kako se vi
budete popravljali, tako ću i ja.
Lav se nije pomerio. Nije promenio položaj. Ruka mu je još bila
ispružena. Vetar je oduvao cvet na zemlju. Nagnuo se i podigao ga. Kada se
ispravio, prišao mu je robijaš s napitkom od borovih iglica. Lav je uzeo malu,
limenu šolju i prstima ovlaš okrznuo prste robijaša. Delić sekunde bili su
neznanci, a onda su se prepoznali.
 Istog dana

Lazareve oči izgledale su ogromno, krugovi od crnih stena s crvenim

suncem koje plamti iza njih. Bio je mršav, telo mu se skupilo na jezgro
njegovog nekadašnjeg bića, a crte lica postale su odlučnije i izraženije. Koža
je bila čvrsto zategnuta, ali na levoj strani lica vilica i obraz visili su mu kao
da su načinjeni od voska i ostavljeni preblizu vatre. Lav je pomislio da je
imao šlog, a onda se setio noći hapšenja. Nehotice je stegao pesnicu istu
pesnicu kojom je udarao i udarao Lazara dok mu vilica nije postala mekana.
Sedam godina svakako je dovoljno da rana zaceli, da bilo koja povreda
zaceli. Ali Lazar nije imao lekarsku negu u Lubjanki. Islednici su možda čak
koristili njegovu povredu i krivili polomljenu kost kad god nisu bili
zadovoljni njegovim odgovorima. Površno su se pobrinuli za njega u logoru,
nikakva rekonstruktivna hirurgija - sama pomisao bila je nestvarna. Taj
impulsivni, nerazumni nasilni čin, zločin koji je Lav zaboravio čim su
zglobovi prestali da ga bole, postao je besmrtan u kostima.
Lazar nije vidljivo reagovao na njihov ponovni susret, samo je zastao
kada su im se pogledi sreli. Lice mu je bilo nedokučivo, leva strana usta
povučena u večnu grimasu. Ne rekavši ni reč, pošao je dalje niz red
zatvorenika i sipao pridošlicama u male šolje napitak od borovih iglica, ne
osvrćući se, kao da je sve u redu, kao da su ponovo neznanci.
Lav je stegao svoju šolju, čvrsto obavio prste oko nje, ostao je u istom
položaju. Želatinasti sirup podrhtavao je kako mu se ruka tresla. Izgubio je
sposobnost da razmišlja ili pravi strategije. Upravnik logora dobrodušno je
povikao:
- Ti tamo! Ljubitelju cveća! Pij! Ojačaćeš od toga!
Lav je prineo šolju usnama i sasuo gustu crnu tečnost u grlo. Bila je
veoma gorka i činilo mu se da ima katran u ustima. Nagon ga je terao da
pljune. Zatvorio je oči i naterao sebe da proguta.
Otvorio je oči i gledao kako Lazar završava svoje obaveze i vraća se u
baraku. Nije žurio. Nije se osvrnuo niti pokazao ikakvu uznemirenost ili
uzbuđenje. Upravnik Sinjavski nastavio je da priča. Ali Lav je prestao da
sluša. Vlažnom pesnicom je smrvio ljubičasti cvet u prah. Zatvorenik desno
od njega prosiktao je:
- Pazi! Idemo!
Upravnik je prestao da priča. Upoznavanje je gotovo, zatvorenike su
vodili iz administrativne u robijašku zonu. Lav je bio blizu kraja reda. Sunce
je zalazilo i horizont je nestajao s vidika. U stražarskim kulama upališe se
svetla. Nije bilo jakih reflektora koji pretražuju okolinu. Ako se izuzme
mutna svetlost s prozora baraka, zona je bila u potpunom mraku.
Prošli su kroz drugu ogradu od bodljikave žice. Stražari su ostali na
granici dve zone, zapetih pušaka su ih terali prema barakama. Nijedan stražar
nije noću ulazio u tu zonu. Bilo je preopasno, neki robijaš bi lako mogao da
mu smrska lobanju i nestane. Njihova briga bila je samo da čuvaju spoljnu
ivicu, zaključaju robijaše unutra i prepuste ih sebi.
Lav je poslednji ušao u baraku - Lazarevu baraku. Moraće da se suoći s
njim bez Timura. Objasniće mu, razgovaraće s njim. Čovek je sveštenik,
saslušaće njegovu ispovest. Lav je imao mnogo toga da kaže. Promenio se.
Tri godine pokušava da se popravi. Kao čovek koji odlazi na pogubljenje,
teško se popeo uz nekoliko stepenika. Otvorio je vrata i duboko udahnuo.
Osetio je vonj pretrpane barake i ugledao lica ispunjena mržnjom.
 Istog dana

Lav se onesvestio. Kada je došao sebi, otkrio je da se nalazi na podu, da

ga vuku za članke i da ga je progutao talas zatvorenika koji ga šutiraju.
Dodirnuo je glavu i osetio lepljivu krv. Bez mogućnosti da se usredsredi, da
se bori, bespomoćan u središtu tog divljaštva, neće moći dugo da preživi.
Pljuvačka ga pogodi u oko. Čizma ga pogodi u glavu. Vilica mu je udarila u
pod i zubi su zaškripali jedni o druge. Odjednom je šutiranje, pljuvanje i
vikanje prestalo. Gomila se složno povukla i ostavila ga da hvata dah, kao da
ga je poplava izbacila. Od urlajuće mržnje do tišine - mora da se neko
umešao.
Ostao je da leži, bojeći se da će ti dragoceni trenuci mira nestati čim se
usudi da podigne glavu. Začuo se glas:
- Ustani.
Glas nije pripadao Lazaru, već mlađem čoveku. Dotad sklupčan, Lav se
polako ispravio i pogledao prilike koje su stajale nad njim. Bilo ih je dvojica:
Lazar i čovek star tridesetak godina crvene kose i brade.
Obrisao je pljuvačku s lica i krv s usana i nosa pa se nespretno podigao u
sedeći položaj. Približno dve stotine robijaša ga je posmatralo, sedeli su na
ugrađenim ležajevima ili stajali u blizini, kao da gledaju pozorišnu predstavu
s različitih mesta. Pridošlice su bile u uglu - s olakšanjem što oni nisu u
centru pažnje.
Lav je ustao, povijen kao bogalj. Lazar je istupio, proučavao ga, kružio,
pre nego što se vratio na mesto tačno ispred njega, odakle je mogao da ga
gleda pravo u oči. Lice mu se snažno trzalo, napeta koža je drhtala. Polako je
otvorio usta i pritom zatvorio oči, očigledno je trpeo veliki bol. Reč koju je
izgovorio bila je tiša od šapata, blagi izdisaj vazduha koji je nosio najslabiji
zvuk.
- Mak... sime.
Sve što je Lav nameravao da kaže, priča o tome kako se promenio,
prosvetlio, čitava građevina njegove promene isparila je poput snega na
vrelom ugljevlju. Uvek je sebe tešio time da je bolji čovek od većine agenata
s kojima je radio, od ljudi koji su imali celu vilicu zlatnih zuba izvađenih iz
usta osumnjičenih koje su ispitivali. Nije bio najgori - svakako ne. Bio je u
sredini, možda čak i niže, skrivao se u senkama čudovišta koja su ubijala
iznad njega. Činio je nedela, umerena nedela - u najboljem slučaju je osrednji
zlikovac. Čuvši to ime, lažno ime koje je sam izabrao, zaplakao je. Pokušao
je da se zaustavi, ali uzaludno. Lazar je ispružio ruku i dotakao jednu suzu,
uzeo ju je i držao na vrhu prsta. Posmatrao ju je neko vreme, a onda ju je
vratio tačno na mesto s kojeg ju je uzeo - snažno je pritisnuo prst na Lavov
obraz i prezrivo je razmazao, kao da hoće da kaže:
- Zadrži svoje suze. One ništa ne znače.
Uzeo je Lavovu ruku - dlana punog ožiljaka od potere kroz kanalizaciju -
i položio je na levu stranu svog lica. Obraz mu je bio neravan, poput krhotina,
kao da su mu usta puna šljunka. Ponovo je otvorio usta, lecnuo se, zažmurio.
Kao da su se zakoni fizike obrnuli, kao da miris putuje brže od svetla, Lava
najpre zapahnu vonj truleži, gnjili i kvarni zubi. Mnogi su nedostajali: desni
su bile deformisane, crne pruge s izlomljenim, krvavim patrljcima. E to je
promena: sjajni govornik, koji je trideset godina govorio i propovedao,
pretvoren je u mutavca koji zaudara.
Lazar je zatvorio usta i uzmakao. Crvenokosi muškarac približio je lice
Lazaru, kao da je on platno na kojem će slikati. Lazar se toliko nagnuo da su
mu usne gotovo dodirivale čovekovo uvo. Dok je govorio, usne su mu se
jedva pomerale. Crvenokosi čovek preneo je njegove reči.
- Prihvatio sam te kao sina. Otvorio sam ti svoj dom. Verovao sam ti.
Voleo te.
Čovek nije prebacivao iz prvog u treće lice jednine, govorio je kao da je
on Lazar. Lav je odgovorio:
- Lazare, ne mogu da se branim. Ali molim te da me saslušaš. Tvoja žena
je živa. Ona me je poslala da te oslobodim.
Lav i Timur su se pitali da li je Lazar već dobio šifrovano pismo s
Frajerinim planovima. Međutim, njegovo iznenađenje bilo je iskreno. Nije
ništa znao o svojoj ženi. Nije znao ništa o tome kako se promenila.
Nestrpljivo je mahnuo crvenokosom čoveku, koji je poskočio napred i šutnuo
Lava u kolena:
- Lažeš!
Lav se obratio Lazaru.
- Tvoja žena je živa. Ona je razlog što sam ovde. Istina je!
Crvenokosi je pogledao preko ramena, čekajući uputstva.
Lazar je odmahnuo glavom. Shvativši njegov mig, čovek je preveo:
- Šta ti znaš o istini? Ti si čekista! Ne može se verovati nijednoj tvojoj
reči,
- Anisija je puštena iz gulaga pre tri godine. Promenila se, Lazare. Postala
je вop.
Nekolicina вopa se nasmejala, odbacujući ideju da je žena sveštenika
disidenta mogla da uđe u njihove redove. Lav je ipak nastavio.
- Ne samo da je vor, već je vođa. Više se ne zove Anisija. Sada je Frajera.
Razlegoše se uzvici neverice. Ljudi su vikali, gurali se napred, uvređeni
pomišiju da bi žena mogla da vlada njima. Lav je povisio glas.
- Ona upravlja jednom bandom i zaklela se na osvetu. Ona nije žena
kakve se sećaš, Lazare. Otela je moju kćer. Ubiće je ako te ne budem
oslobodio. Nema nade da te ikada puste. Umrećeš ovde ukoliko ne prihvatiš
moju pomoć. Životi svih nas zavise od tvog bekstva.
Ogorčena tom pričom, rulja je pobesnela. Ustali su i okružili ga, spremni
za novi napad. Međutim, Lazar je podigao ruke - znak da se povuku.
Očigledno je uživao poštovanje među njima - poslušali su ga bez reči i vratili
se do svojih ležajeva. Lazar je pozvao crvenokosog čoveka da priđe i rekao
mu nešto na uvo. Čovek je klimnuo glavom, odobravajući. Kada je Lazar
završio, čovek je, sav važan, progovorio.
- Ti si očajan čovek. Rekao bi bilo šta. Ti si lažov. Uvek si bio. Već si me
jednom prevario. Nećeš me ponovo prevariti.
Da je Timur došao, on bi mu pokazao Frajerino pismo kao dokaz da je
ona živa. Napisala ga je kako bi odbacila upravo te sumnje. Bez pisma, Lav
je bio bespomoćan. Očajno je dodao:
 - Lazare, imaš sina.
Zavladala je tišina. Lazar se tresao kao da nešto pokušava da izađe iz
njega. Otvorio je usta. Bio je to iskrivljen pokret i, uprkos njegovom besu, reč
koju je izgovorio jedva se čula.
- Ne!
Glas mu je bio deformisan kao i obraz. Bio je to naprsli zvuk. Bol što je
izgovorio tu jednu reč oslabio ga je. Neko je doneo stolicu i on je seo, brišući
znoj s bledog lica. Pošto više nije mogao da govori, dao je znak crvenokosom
čoveku, koji je prvi put progovorio u svoje ime.
- Lazar je naš sveštenik. Mnogi među nama su njegovi parohijani. Ja sam
njegov glas. On ovde može pričati o Bogu bez straha da će reći nešto
pogrešno. Država ga ne može poslati u zatvor ako se već nalazi u njemu. U
zatvoru je pronašao slobodu koju mu nisu dali napolju. Ja sam Georgij
Vavilov. Lazar je moj mentor, kao što je nekada pokušao da bude tvoj. Ali ja
bih pre umro nego što bih ga izdao. Prezirem te.
- Mogu i tebe da izvučem, Georgij.
Crvenokosi čovek odmahnuo je glavom.
- Hraniš se slabostima drugih. Nemam želju da budem bilo gde osim
pored svog gospodara. Lazar veruje da te je božanska pravda dovela ovamo.
Sada će ti suditi ljudi kojima si ti nekada izrekao presudu.
Lazar se okrenuo prema starijem čoveku koji je stajao u zadnjem delu
barake i do sada nije učestvovao u dešavanjima. Pokazao mu je da bi trebalo
da istupi. Učinio je to, polako, hodao je nakrivljeno. Stariji čovek obratio se
Lavu.
- Pre tri godine, upoznao sam čoveka koji me je ispitivao. Kao i ti, poslat
je u zatvor, mesto na koje je poslao toliko drugih. Osmislili smo kaznu za
njega. Sastavili smo spisak svih mučenja koje smo ikada doživeli. Spisak se
sastoji od preko stotinu metoda. Svake noći smo ga podvrgavali jednom
mučenju, pratili smo spisak, jedno po jedno mučenje. Pustili bismo ga da živi
da ih je sve preživeo. Nismo želeli da umre. Želeli smo da doživi svaku
metodu. Sprečili smo ga da se obesi. Hranili smo ga. Održavali smo mu
snagu kako bi mogao više da se muči. Stigao je do tridesetog pre nego što je
namerno potrčao prema kraju zone, pa su ga stražari streljali. Mučenje kojem
je mene podvrgnuo bilo je prvo na spisku. To mučenje ćeš noćas doživeti.
Stariji robijaš zavrnuo je nogavice i otkrio ljubičastocrna deformisana
kolena.
 Kolima
Trideset kilometara severno od Magadana
Sedamnaest kilometara južno od Gulaga br. 57

10. april

Oblaci su se spustili hiljadu metara i zaklonili vidik. Srebrne kapi visile

su u vazduhu - izmaglica koja je delom led, delom voda i delom magija - a iz
njih se metar po metar pomaljao smeđesiv auto-put, siv, spor tepih koji se
razmotavao pred njima. Kamion je polako napredovao. Uzrujan zbog
dodatnog odlaganja, Timur je pogledao na sat, zaboravivši da je slomljen za
vreme oluje. Beskorisno mu je visio oko članka, staklo je naprslo a
mehanizam je upropastila slana voda. Zapitao se koliko je oštećen. Njegov
otac je tvrdio da je sat porodično nasledstvo. Timur je sumnjao da je to laž i
da je njegov otac, ponosan čovek, time krio da svom sinu za osamnaesti
rođendan poklanja izudarani polovni sat. Zbog te laži, ne uprkos njoj, sat je
postao Timurov najdragoceniji posed. Nameravao je da ga pokloni svom sinu
kada napuni osamnaest godina, mada još nije odlučio da li da objasni
sentimentalni značaj laži ili da jednostavno produži mit o poreklu sata.
Uprkos odlaganju, Timur se umirivao time što je bar izbegao da ga
pošalju na plovidbu natrag Ohotskim morem do Nahotke. Sinoć je stajao na
palubi Starog boljševika. Brod je bio spreman za polazak: tovarni prostor je
popravljen, voda ispumpana i oslobođeni robijaši su natrpani unutra, lica
iskrivljenih mislima o slobodi. Ne videći izlaz iz svog nezgodnog položaja,
Timur je stajao na palubi, paralisan, gledajući kako lučka posada odvezuje
konopce. Za nekoliko minuta brod će isploviti i on se neće domoći Gulaga br.
57 do sledećeg meseca.
U očajanju, Timur je prišao kontrolnom mostu, nadajući se da će ga puka
sila prilika naterati da smisli uverljivo opravdanje. Kapetan se okrenuo prema
njemu i on je bubnuo:
- Moram nešto da vam kažem.
Nevešt lažov, setio se da je uvek lakše reći verziju istine.
- Ja zapravo nisam stražar. Radim za Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Poslat sam ovamo da proverim da li se sprovode promene u sistemu posle
Hruščovljevog govora. Dovoljno sam video kada je reč o upravljanju ovim
brodom.
Pri samom pomenu govora, kapetan je prebledeo.
- Jesam li učinio nešto pogrešno?
- Bojim se da je sadržaj mog izveštaja poverljiv.
- Ali plovidba ovamo... ono što se događalo... to nije moja krivica. Molim
vas, ako u izveštaju napišete kako sam izgubio kontrolu nad brodom...
Timur se divio što njegovo opravdanje ima toliku moć. Kapetan mu se
približio. Glas mu je bio molećiv:
- Niko od nas nije mogao predvideti da će se srušiti pregradni zid.
Nemojte da izgubim posao. Neću moći da nađem drugi. Ko bi radio sa
mnom? Znajući šta sam sve činio? Upravljao zatvoreničkim brodom? Mrzeli
bi me. Ovo je jedino mesto za mene. Ovde pripadam. Molim vas, nemam gde
drugde da idem.
Kapetanovo očajanje postalo je neprijatno. Timur se odmakao.
- Govorim vam to samo zato što ne mogu da isplovim s vama natrag.
Moram da razgovaram s Abeljom Presentom, oblasnim upravnikom.
Moraćete da se snađete na brodu bez mene. Recite posadi neki izgovor za
moje odsustvo.
Kapetan se pokorno osmehnuo i pognuo glavu.
Kada je stupio s broda u luku, Timur je čestitao sebi što je okušao sreću s
tako moćnim izgovorom. Samouvereno je ušao u administrativno odeljenje
centra za obradu robijaša i popeo se stepenicama u kancelariju oblasnog
upravnika Abelja Presenta, čoveka koji ga je rasporedio na Starog boljševika.
Present se iznervirano namrštio.
 - Postoji li neki problem?
- Dovoljno sam bio na brodu da bih mogao da napišem svoj izveštaj.
Kao kad mačka oseti opasnost, Presentov govor tela se promenio.
- Kakav izveštaj?
- Poslalo me je Ministarstvo unutrašnjih poslova da sakupim podatke o
tome kako se sprovode promene posle Hruščovljevog govora. Namera je bila
da ostanem nepoznat, neidentifikovan, kako bih mogao tačnije da procenim
kako se upravlja logorima. Međutim, budući da ste me ponovo rasporedili na
Starog boljševika, što je protivno mojim naređenjima, primoran sam da se
otkrijem. Nije potrebno istaći da nemam isprave kod sebe. Nismo mislili da
će to biti potrebno. Nismo predvideli da će moje dužnosti biti ispitivane.
Međutim, ako vam je potreban dokaz, znam tačne pojedinosti iz vašeg radnog
dosijea.
Timur i Lav pažljivo su proučili dosijea svih ključnih osoba u regionu:
- Radili ste u Karlagu, u Kazahstanu, pet godina. Pre toga ste...
Present ga je uljudno prekinuo podizanjem prsta. Glas mu je bio
napregnut, kao da mu nevidljive ruke stežu tanki, bledi vrat:
- Da, shvatam.
Ustao je, razmišljajući, držeći ruke na leđima.
- Ovde ste kako biste napisali izveštaj?
- To je tačno.
- Podozrevao sam da će se tako nešto dogoditi.
Timur je klimnuo glavom, zadovoljan kredibilitetom svoje izmišljene
priče:
- Moskva zahteva redovne procene.
- Procene... to je smrtonosna reč.
Timur nije predvideo takvu zamišljenu i setnu reakciju. Pokušao je da
ublaži nagoveštaj pretnje.
- Reč je samo o prikupljanju podataka.
 Present je odgovorio:
- Marijivo radim za državu. Živim gde niko drugi ne želi da živi. Radim s
najopasnijim robijašima na svetu. Radio sam ono što niko drugi nije hteo.
Učili su me da budem predvodnik. A sada mi govore da su te lekcije
pogrešne. U jednom trenutku zakon nalaže da radite jedno, a u sledećem to
postaje zločin. Zakon kaže da moram biti strog. Zakon kaže da moram biti
blag.
Timurova laž je prošla. Uplašili su se pri samom pomenu tajnog govora.
Za razliku od kapetana, Present nije preklinjao niti molio za povoljan
izveštaj. Osetio je nostalgiju za vremenom koje je prošlo, kada su njegovo
mesto i svrha bili jasni. Timur je iskoristio svoju prednost.
- Odmah mi je potreban transport do Gulaga br. 57.
Present je odgovorio:
- Naravno.
- Moram da pođem iz ovih stopa.
- Put kroz planine ne može se preduzeti noću.
- Opasan ili ne, voleo bih da to bude odmah.
- Razumem. Zadržao sam vas. I izvinjavam se. Ali jednostavno je
nemoguće. Možete poći najranije sutra ujutru. Ne mogu da uradim ništa u
vezi s mrakom.
≈
Timur se okrenuo prema vozaču.
- Koliko nam je potrebno da stignemo?
- Dva-tri sata. Velika je magla. Rekao bih da će pre biti tri sata.
Vozač se nasmejao pre nego što je dodao:
- Nikada ranije nisam čuo da neko žuri da stigne u gulag.
Timur se nije obazirao na pošalicu i preusmerio je svoje nestrpljenje na
ponovno procenjivanje planova. Uspeh je zahtevao uklapanje nekoliko
elemenata. Lazareva saradnja bila je van njihove kontrole. Timur je imao
pismo koje je Frajera napisala. Pročitali su ga više puta ne bi li otkrili neko
upozorenje ili tajno uputstvo. Nisu našli ništa. Kao dodatnu meru za
ubeđivanje, bez Frajerinog znanja, Lav je zahtevao da ponesu fotografiju
sedmogodišnjeg dečaka. Dete na fotografiji nije Lazarev sin, ali on to nije
mogao da zna. Možda će biti delotvornije ako ga vidi umesto da samo ima
pojam o njemu. Ako ni to ne uspe, Timur je imao bočicu s hloroformom.
Kamion je stao. Ispred njih se nalazio drveni most jednostavne
konstrukcije. Premošćivao je dubok rased, pukotinu u krajoliku. Vozač je
napravio vijugav pokret rukom.
- Kada se topi sneg s planina, brzo teče...
Timur se podigao na sedištu, zureći u klimav most. Druga strana gubila se
u magli. Vozač se namrštio.
Taj most su podigli robijaši. Ne možeš biti siguran u njega!
S njima je putovao još jedan stražar, koji je spavao. Po vonju njegove
odeće bilo je jasno da se prethodne večeri napio. Verovatno se napijao svake
noći u svom životu. Vozač ga je prodrmao.
- Probudi se! Beskorisni... lenji... budi se!
Stražar je otvorio oči i zatreptao prema mostu. Obrisao je oči, iskobeljao
se iz kabine i skočio na zemlju. Glasno je podrignuo i mahnuo da kamion
nastavi napred. Timur je odmahnuo glavom.
- Čekaj.
Iskoračio je iz kabine, sišao i protegao noge, Zalupio je vrata i prišao
početku mosta. Vozač se zabrinuo s pravom: most nije bio mnogo širi od
kamiona. Bilo je možda trideset centimetara s obe strane, a ničeg da spreči da
točkovi skliznu ako se prilaz ne poravna. Timur je pogledao nadole i ugledao
reku desetak metara pod sobom. Jezičci glatkog leda štrčali su s obe obale.
Počeli su da se tope, a brze kapi navirale su u uzan, vijugav tok. Za nekoliko
nedelja, kada se sneg istopi, pretvoriće se u bujicu.
Kamion je mileo napred. Mamurni stražar pripalio je cigaretu, zadovoljan
što je izbegao odgovornost. Timur je dao znak vozaču da poravna kamion
nadesno: skrenuo je s pravca. Ponovo mu je dao znak. Vidljivost je bila slaba,
ali ako on može da vidi vozača, onda i on može videti njega. Timur je
povikao:
 - Nadesno!
Iako se nije poravnao, kamion je ubrzao. Istovremeno se upališe farovi,
jarkožuti poput sumpora, i zaslepeše ga. Kamion je išao pravo na njega.
Timur je skočio s puta, ali prekasno: čelični branik udario ga je dok je bio
u vazduhu i pritisnuo mu telo, pre nego što ga je gurnuo preko litice.
Nakratko je ostao u vazduhu, okrenut prema blistavom nebu, a onda je počeo
da pada. Telo mu se obrtalo i padalo prema reci, tačno iznad jedne ledene
izbočine. Pao je licem nadole. Kosti i led istovremeno se polomiše.
Ležao je uha priljubljenog uz led, kao obijač sefova. Nije mogao da
pomeri prste ili noge. Nije mogao da pomeri vrat. Nije osećao bol.
Neko je povikao odozgo:
- Izdajice! Uhodiš svoju vrstu! Mi se držimo zajedno! Mi protiv njih!
Timur nije mogao da okrene vrat kako bi pogledao nagore. Ali prepoznao
je vozačev glas.
- Neće biti izveštaja, krivice ni griže savesti - ne na Kolimi, možda u
Moskvi, ali ne ovde. Radili smo ono što smo morali! Radili smo ono što nam
je rečeno! Jebeš Hruščovljev govor! Jebeš tvoj izveštaj! Da vidimo kako ćeš
ga napisati odatle.
Mamurni stražar se zakikotao. Vozač mu se obratio.
- Siđi.
- Zašto?
- Da ne bi svi videli njegovo telo.
- Ko? Ovde nema nikoga.
- Ne znam, neko kao što je on ako pošalju drugog.
- Ne moram da silazim. Led će se istopiti.
- Istopiće se za tri nedelje. Ko zna ko će sve za to vreme proći ovuda.
Samo siđi tamo i gurni ga u reku. Uradi to kako treba.
- Ne umem da plivam.
- On je na ledu.
 - A ako led pukne?
- Pokvasićeš noge. Samo siđi tamo! Bez grešaka.
Timur je zurio u reku i disao isprekidano i uz šištanje dok je slušao kako
nevoljni dželat, kukajući kao lenji šiparac, silazi niz strmu obalu. Slušao je
kako njegov ubica nespretno prilazi.
Koliko mu je sećanje dopiralo, njegov najveći strah bio je da će neki član
njegove porodice umreti u gulagu. Nikada nije brinuo za sebe. Uvek je bio
siguran da će se snaći i da će nekako, bez obzira na sve, naći put do kuće.
Ovo su poslednji trenuci njegovog života. Mislio je na svoju ženu. Mislio
je na svoje sinove.
≈
Iznerviran zato što mu se naređuje, glave koja je bubnjala zbog
mamurluka, primoran da se spotiče i kliza niz guduru, rizikujući da ugane
članak, stražar je konačno sišao do obale. Oklevajući je stao teškim čizmama
na ledenu ploču, ispitujući njenu izdržljivost. Kako bi što ravnomernije
rasporedio težinu, spustio se četvoronoške i otpuzao do tela čoveka kojeg su
poslali iz Moskve. Gurnuo je izdajnika pištoljem. Nije se pomerao.
- Mrtav je!
Vozač mu je doviknuo:
- Pretraži mu džepove.
Gurnuo mu je ruku u džepove i pronašao pismo, nešto novca i nož -
drangulije.
- Nema ništa!
- A sat?
Skinuo ga je.
- Polomljen je!
- Gurni telo u vodu.
Seo je na led i nogama počeo da gura telo prema reci. Čovek je bio težak,
ali telo mu je lako klizilo po ledu. Kada ga je odgurao do same ivice, video je
da su mu oči otvorene. Trepnuo je - uhoda iz Moskve još je živ.
 - Živ je!
- Neće biti još dugo. Gurni ga. Hladno mi je.
Video je kako je čovek još jednom trepnuo pre nego što ga je šutnuo s
ivice u ledenu reku. Čuo se pljusak. Telo se valjalo gore-dole pre nego što je
otišlo nizvodno, u divljinu gde ga niko više neće videti.
Sedeći na ledu, stražar je pogledao sat. Jeftin i polomljen, bio je
bezvredan. Ali nešto ga je sprečavalo da ga baci u reku. Naprslo staklo ili ne,
činilo mu se da je šteta da ga baci.
 Moskva

Istog dana

Jelena je pitala:
- Kada će se Zoja vratiti kući?
Raisa odgovori:
- Uskoro.
- Kad se vratim iz kupovine?
- Ne, ne tako brzo.
- Koliko brzo?
- Kada se Lav vrati, on će dovesti Zoju. Ne mogu reći kada će to tačno
biti, ali biće uskoro.
- Obećavaš?
- Lav čini sve što može. Moramo biti strpljive još malo. Možeš li to da mi
učiniš?
- Ako mi obećaš da je Zoja dobro.
Raisa nije imala izbora osim da obeća.
- Obećavam.
Jelena je svakog dana postavljala ista pitanja. Svaki put je blo kao da
nikada ranije nije pitala. Nije nužno tražila nova obaveštenja; umesto toga je
obraćala pažnju na ton odgovora i tražila i najmanje varijacije. Bilo kakav
nagoveštaj nestrpljivosti ili nervoze, bilo kakva naznaka sumnje - i zapadala
je u katatonični trans koji ju je obuzeo odmah po Zojinom nestanku. Odbijala
je da izađe iz sobe i plakala sve dok više nije bila u stanju da plače. Lav je
odbio savet lekara da joj daju sedative i sedeo je pored nje svake noći, sat za
satom. Jelenino stanje počelo je da se popravlja tek kada se Raisa vratila iz
bolnice. Najveći napredak nastupio je kada je Lav otišao iz Moskve, ne zato
što je htela da on ode: bio je to prvi jasan dokaz da se nešto preduzima kako
bi se Zoja vratila. Njen um lako je prihvatio pomisao da će se Zoja vratiti
zajedno s Lavom. Jelena nije znala gde joj je sestra niti šta radi, već samo da
će se vratiti kući i to uskoro.
Lavovi roditelji čekali su kod ulaznih vrata. Još slaba od povreda, Raisa
je zavisila od njihove pomoći. Preselili su se u ograđeni ministarski
kompleks, kuvali, spremali i održavali privid porodične normalnosti.
Spremna da pođe, Jelena je zastala.
- Zar ne možeš da pođeš s nama? Hodaćemo veoma polako?
Raisa se osmehnula.
- Ne osećam se dovoljno dobro. Daj mi dan-dva i onda ćemo svi zajedno
izaći.
- Sa Zojom? Mogli bismo u zoološki vrt. Zoji se to dopalo. Pretvarala se
da joj se nije svidelo, ali znam da jeste. To je bila njena tajna. Volela bih da i
Lav ide s nama. I Ana i Stepan.
- Svi ćemo da idemo.
Jelena se osmehivala dok je zatvarala vrata, prvi osmeh koji je Raisa
videla posle dužeg vremena.
Kada je ostala sama, Raisa je legla na Zojin krevet. Preselila se u dečju
sobu. Jelena je mogla da spava samo ako je ona bila pored nje. Bezbednost je
povećana u ministarskom kompleksu, kao i u celom gradu. Agenti,
penzionisani i aktivni, pregledali su njihov stan, stavili dodatne brave na vrata
i rešetke na prozore. Iako je država pokušala da spreči širenje obaveštenja,
dogodilo se previše ubistava da ne bi kružile glasine. Svi koji su ikada
prijavili prijatelja ili kolegu preduzimali su dodatne mere predostrožnosti.
Oni koji su profitirali od straha bili su uplašeni, baš kao što je Frajera
obećala.
Raisa je otvorila oči, ne znajući koliko je dugo spavala. Iako je gledala
prema zidu i nije mogla da vidi iza sebe, bila je sigurna da je još neko u sobi.
Okrenula se naleđa, podigla glavu i videla obris oficira u dovratku, siluetu
koja je mogla biti i muško i žensko. Bilo je nečeg nalik na san u tom
iskustvu. Raisa nije osetila strah ni iznenađenje. Ovo je njihov prvi susret, ali
postojala je neobična, trenutna bliskost među njima.
Frajera je skinula beretku i otkrila kratku kosu. Zakoračila je u sobu i
rekla:
- Možeš da vrištiš. Ili možemo da razgovaramo.
Raisa je sela.
- Neću vrištati.
- Ne, nisam ni mislila da hoćeš.
Raisa je više puta čula taj ton: kao muškarac koji je snishodljiv prema
ženi, ali bilo je neobično čuti ga od druge žene, koja je samo nekoliko godina
starija od nje. Frajera je primetila da se iznervirala.
- Nemoj biti uvređena. Morala sam da budem sigurna. Nije bilo lako ući.
Mnogo puta sam pokušavala. Bila bi šteta da ova poseta bude kratka.
Frajera je sela na krevet preko puta, Jelenin krevet - naslonila je leđa na
zid, prekrstila noge i otkopčala sako uniforme. Raisa je pitala:
- Je li Zoja na sigurnom?
- Na sigurnom je.
- Nepovređena.
- Da.
Raisa nije imala razloga da joj veruje. Ali ipak joj je verovala.
Frajera je podigla Jelenin jastuk i stisnula ga. Nije žurila.
- Ovo je lepa soba puna lepih predmeta za dve lepe devojčice. To su im
dali lepi roditelji. Koliko je lepih stvari potrebno da bi se nadoknadilo ubistvo
majke i oca? Koliko posteljina treba da bude mekana da bi dete oprostilo taj
zločin?
- Nikada nismo pokušali da kupimo njihovu naklonost.
- Teško je poverovati u to kada se pogleda naokolo.
Raisa je s mukom suzbila ljutnju.
 - Da li bismo bili više nalik na porodicu da im ništa nismo kupili?
- Ali vi niste porodica. Naravno, oni koji ne znaju istinu mogli bi
pomisliti da ste porodica. Pitam se da li je Lav to imao na umu: privid
normalnosti. Ne bi bilo istina, znao bi da nije, ali mogao bi da uživa u onome
što je odraženo u očima drugih. Lav je dobar u verovanju u laži. To bi od
devojčica napravilo pozorišne lutke, obučene u lepe kostime, kako bi on
mogao da glumi oca.
- Devojčice su bile u sirotištu. Mi smo im ponudili izbor.
- Izbor između bolesti, siromaštva i neuhranjenosti ili života s čovekom
koji im je ubio roditelje... i nije neki izbor.
Raisa je zastala, nesigurna. Nije mogla da se usprotivi.
- Ni Lav ni ja nikada nismo verovali da usvajanje neće biti složeno.
- Nisi me ispravila kada sam rekla „čovek koji im je ubio roditelje“.
Očekivala sam da ćeš reći: „Lav ih nije streljao. Pokušao je da ih spase. Bio
je dobar čovek među zlim ljudima." Ali ne veruješ u to, zar ne?
- Bio je oficir MGB-a. Radio je strahovite stvari.
- Ali ga voliš?
- Nisam uvek.
- Voliš ga sada?
- Promenio se.
Frajera se nagnula prema njoj.
- Zašto ne možeš da odgovoriš? Voliš li ga?
- Da.
- Hoću da čujem kako to kažeš: Volim ga.
- Volim ga.
Frajera se uspravila, razmišljajući. Raisa je objasnila:
- On nije čovek koji te je uhapsio. Nije isti.
- U pravu si. Nije. Postoji suštinska razlika. Ranije je bio nevoljen. Danas
je voljen. Ti ga voliš.
 Frajera je otkopčala košulju, stegnutu okovratnikom, otkrivši vrh tetovaža
koje su joj se pružale po telu kao simboli drevnog veštičarenja.
- Raisa, koliko znaš o njemu? Koliko znaš o njegovoj prošlosti?
- On se ubacio u crkvu tvog muža. Izdao te je, izdao vašu parohiju i
Lazara.
- I samo zbog toga zaslužuje da umre. Međutim, znaš li da me je zaprosio
pre nego što je otkrio svoju izdaju? Kao mlad ljubavnik pod punim
mesecom?
Raisa je oborila pogled i klimnula glavom.
- Da, tražio je da ostaviš Lazara. Sigurna sam da je tada verovao da želi
da mu budeš žena. Bio je obmanut. Bio je obmanut u vezi s mnogo čime,
uključujući i ljubav. Pogotovo ljubav.
Frajera je izgledala razočarano, kao da je htela da otkrije neku tajnu.
Nastavila je, ali njeno oduševljenje primetno je opalo.
- Mislio je da pokušava da me spase. A zapravo je pokušavao da spase
samog sebe. Da sam prihvatila njegovu ponudu, on bi mogao da veruje kako
je, duboko u sebi, dobar čovek. Ne bih tako lako pravdala njegove zločine.
Obećala sam mu nešto. Zaklela sam se da nikada neće biti voljen. Bila sam
sigurna da sam u pravu jer kako bi takvo čudovište moglo biti voljeno? Ko bi
ga voleo?
Raisa je bila zbunjena što Frajera zuri u nju.
- Neću pravdati ono što je radio.
- Ali moraš. Voliš ga. Videla sam vas zajedno. Posmatrala sam vas,
uhodila vas, kao što je Lav svojevremeno mene uhodio. Činiš ga srećnim. Što
je još gore, on tebe čini srećnom. Tvoja ljubav prema njemu je sve. Zbog toga
je stavljam na probu. Zbog toga sam ovde. Hoću da saznam kako je moguće
da živiš s njim. Da spavaš s njim. Isprva sam pomislila da si glupa: oficirski
trofej, lepotica koja ne postavlja pitanja. Mislila sam da te nije briga za
zločine koje je Lav počinio.
Frajera je ustala i sela na Raisin krevet. Izgledale su kao najbolje
drugarice koje dele tajne usred noći.
- Ali ti ne pokazuješ bezglavu odanost prema državi. Čak su kružile
glasine da si disident. Tvoja ljubav prema Lavu postala je još veća misterija
koju sam morala rešiti po svaku cenu. Bila sam prinuđena da rovarim po
tvojoj prošlosti. Mogu li podeliti s tobom ono što sam otkrila?
- Ti držiš moju kćer. Možeš da radiš što god hoćeš.
- Tvoja porodica je ubijena za vreme rata. Živela si kao izbeglica.
Raisa je bila paralisana dok je Frajera mahala obaveštenjima kao nožem.
- Tih godina si silovana.
Raisa je otvorila usta, neznatno ali dovoljno da posluži kao potvrda. Nije
pokušavala da negira, sluteći da će biti još toga.
- Otkud znaš?
- Posetila sam sirotište u kojem si ostavila svoje dete.
Raisa je osetila nešto daleko snažnije od iznenađenja. Frajera je iskopala
najličnije tajne iz njene prošlosti i vitlala njima, događajima koje je ona
pažljivo zakopala i ostavila da počivaju. Ispitujući Raisinu reakciju, Frajera ju
je uhvatila za ruku.
- Lav ne zna?
Raisa je uzvratila pogledom punim nade i odgovorila:
- Zna.
Frajera je ponovo izgledala iznenadeno.
- Ne verujem ti.
- Bilo je potrebno mnogo godina da mu kažem, ali jesam. On zna,
Frajera: zna sve. Zna da ne mogu imati decu, zna zbog čega, zna da sam
ostavila jedino dete koje sam mogla da rodim. On zna moju sramotu. Ja znam
njegovu.
Frajera ju je dotakla po licu.
- Zato si se udala za njega? Osetila si koliko očajnički želi da bude voljen.
On bi rado prihvatio mogućnost da bude otac tvom detetu. U njemu si videla
priliku. Mogla si da vratiš svoje dete iz sirotišta.
- Ne, saznala sam da mi je dete umrlo pre nego što sam upoznala Lava.
Otišla sam u sirotište čim sam postala aovoljno snažna, čim sam našla dom,
čim sam mogla ponovo da budem majka. Rekli su mi da je moj sin umro od
tifusa.
- Zašto si se onda udala za Lava? Kakav si razlog mogla imati da mu
kažeš „da“?
- Pošto sam se već odrekla svog sina kako bih preživela, udaja za čoveka
kojeg sam se bojala umesto da ga volim nije delovala kao veliki ustupak u
poređenju s tim.
Frajera se nagnula i poljubila je. Kada se povukla, rekla je:
- Osećam tvoju ljubav prema njemu. I mržnju prema meni...
- Ti si mi uzela dete.
Frajera je ustala i pošla prema vratima, zakopčavajući košulju.
- Ona nije tvoja. Sve dok voliš Lava, ne ostavljaš mi izbor. Tvoja ljubav
je razlog što može da živi sam sa sobom. Počinio je neizrecive zločine i
voljen je uprkos tome. Ubijao je i voljen je. A voli ga žena kojoj bi svaki
muškarac mogao da se divi, žena kojoj se ja divim. Tvoja ljubav ga
opravdava. Ona je njegovo iskupljenje.
Frajera je zakopčala sako i vratila beretku na glavu. Ponovo je bila
prerušena.
- Razgovarala sam sa Zojom pre nego što sam došla da te vidim. Htela
sam da čujem kakav je život u ovoj farsi od porodice. Ona je pametna,
skršena, zbrkana. Mnogo mi se dopada. Rekla mi je da ti je iznela ponudu.
Da ostaviš Lava kako bi bila srećna.
Raisa se zgranula. Zoja bi trebalo da bude talac. Ali ona se poveravala
Frajeri, pričala je o Raisi, opskrbljivala njihovog neprijatelja svim
porodičnim tajnama koje su joj potrebne. Frajera je nastavila:
- Iznenađena sam što si mogla biti toliko surova i odbaciti njen zahtev
izjavom ljubavi prema Lavu. Ta devojčica toliko je uznemirena da uzima nož
iz vaše kuhinje i stoji nad Lavom dok spava, s namerom da ga prekolje.
Raisina odbrana je nestala. Nije znala o čemu Frajera priča - kakav nož?
Nož držan nad Lavom? Posle nekoliko pokušaja, Frajera je konačno pronašla
slabost - laž, tajnu. Osmehnula se.
 - Izgleda da postoji nešto što ti Lav nije rekao. Istina je. Zoja je imala
običaj da stoji s njegove strane kreveta i drži nož. Lav ju je uhvatio. I nije ti
rekao?
Raisa je odmah uklopila sve nedoslednosti. Kada je zatekla Lava kako
sedi za kuhinjskim stolom, prepušten crnim mislima, on nije bio zabrinut
zbog Nikolaja, već je mislio o Zoji. Pitala ga je šta je bilo. On nije ništa
rekao. Slagao ju je.
Frajera je sada imala kontrolu.
- S obzirom na taj slučaj, pažljivo razmisli o onome što ću reći. Ponoviću
Zojinu ponudu. Vratiću ti Zoju, nepovređenu. Zauzvrat, ti i devojčice više
nikada ne smete da vidite Lava. Voli devojčice ili voli Lava - to je tvoja
stvarnost poslednje tri godine. I, Raisa, sada ćeš morati da odlučiš.
 Kolima Gulag br. 57

Istog dana

Lav je jedva mogao da stoji, a kamoli da kopa. Grub sistem rovova

pružao se tri metra ispod površinskog sloja tla, a njegov pijuk beskorisno se
odbijao o večno smrznutu zemlju. Zapaljene su velike, tinjajuće vatre, nalik
pogrebnim lomačama palih junaka, koje su sporo gorele kako bi omekšale
smrznutu zemlju. Ali Lav nije bio blizu nijedne. Predvodnik njegove radne
brigade namerno ga je rasporedio u najhladniji i najudaljeniji kutak zlatnih
rudnika, u najnerazvijenijem sistemu rovova, gde bi, čak i i da je upunoj
snazi, bilo nemoguće da ispuni normu, najmanju količinu kamena koji mora
razbiti kako bi dobio uobičajeno sledovanje hrane.
Bio je iscrpljen, noge su mu drhtale i nisu ga držale. Čašice naduvenih
kolena potonule su iza kesa punih tečnosti, ljubičastih i plavih virova.
Prethodne večeri su ga naterali da klekne, vezali mu ruke iza leđa, podigli mu
nožne članke i vezali ih za ruke tako da je čitava težina njegovog tela
počivala samo na čašicama kolena. Kako ne bi pao, vezali su ga za stepenice
ležaja. Sat za satom, nije mogao da smanji pritisak: koža mu je bila čvrsto
zategnuta, kost se drobila uz drvo, turpijajući mu kožu.
Kad god bi makar i malo promenio položaj, urlikao je kroz krpu gurnutu
u usta. Oni su spavali, a on je ostao na kolenima i, poput divljeg konja, grizao
prljavu krpu koju su robijaši pripremili tako što su njome protrljali popucale
gnojne čireve. Dok je hrkanje odzvanjalo barakom, jedan čovek ostao je
budan - Lazar. Pazio je na Lava cele noći, sklanjao krpu kada bi morao da
povrati, ponovo je vezivao kada bi završio, ispoljavao očinsku posvećenost:
otac koji se stara o bolesnom sinu, sinu koji je morao da nauči lekciju.
U zoru su ga dozvali svesti tako što su mu prolili ledenu vodu na glavu.
Odvezali su ga i izvadili krpu iz usta. Srušio se, ne osećajući stopala, kao da
su mu noge amputirane ispod kolena. Trebalo je nekoliko mučnih minuta dok
nije uspeo da ih ispruži, pa onda još nekoliko pre nego što je ustao -
hramljući. Ostario je stotinu godina. Robijaši su ga pustili da doručkuje, da
sedne za sto i pojede svoju porciju drhtavim rukama. Želeli su da živi. Želeli
su da se muči. Kao što čovek koji tumara pustinjom sanja o oazi, Lav se
usredsredio na svetlucavu prikazu Timura. Pošto je put od Magadana noću
bio nemoguć, postojao je samo kratak period, rano uveče, kada bi njegov
prijatelj, njegov spasilac, mogao da se pojavi.
Ruke su mu se tresle od malaksalosti kada je podigao pijuk iznad glave,
ali noge su ga izdale. Pao je na naduvena kolena. Od udarca su pukle kese s
tečnošću, prsle su poput zrelih šiparačkih bubuljica. Otvorio je usta, tiho
jeknuo. Oči su mu zasuzile kada se prevrnuo na stranu kako bi rasteretio
kolena. Ležao je na dnu rova. Iscrpljenost je otupela svaki nagon za
samoodržanjem. Prođe mu kroz glavu kako bi bio zadovoljan da zatvori oči i
zaspi. Pri ovoj temperaturi nikada se ne bi probudio.
Setio se Zoje, setio se Raise i Jelene, svoje porodice, pa seo, položio ruke
na zemlju i polako se odgurnuo. Dok se mučio da ustane, neko ga je zgrabio i
prosiktao mu na uvo:
- Nema odmaranja, čekisto!
Bez odmora i bez milosti - to je bila Lazareva presuda. Presuda koju su
sprovodili sa žarom. Glas nije pripadao čuvaru: bio je to drugi robijaš,
predvodnik njegove brigade. Vođen vatrenom mržnjom, nije dopuštao Lavu
ni minut bez bola, gladi ili iscrpljenosti, ili svega zajedno. Nije znao čak ni
kako se zove. To nije bilo važno. On je postao talisman za sve robijaše:
ambasador za nepravdu. Čekista je postalo njegovo ime, čitav njegov
identitet i, zbog toga, svi su ga mrzeli iz dna duše.
Začulo se zvono. Svi spustiše alat. Lav je preživeo prvi dan u rudniku, tek
neznatno iskušenje u poređenju s predstojećom noći - s drugim, još
nepoznatim mučenjem. Dok je vukao noge uz rampu, hramao iz rova i pratio
ostale, jedini izvor snage bila je mogućnost da dođe Timur.
Kada su prišli logoru, tmurna dnevna svetlost, prigušena niskim
pokrovom oblaka, gotovo je sasvim nestala. Video je kako se iz mraka na
visoravni pomaljaju farovi kamiona. Dve pesnice žute svetlosti, svici u
daljini. Da mu kolena nisu povređena, Lav bi se bacio na zemlju i zaplakao
od olakšanja, ispružio bi se pred milostivim božanstvom. Gurali su ga
stražari, koji su smeli da psuju samo kada ne može da ih čuje preobraćeni,
prosvetljeni upravnik, uterali su ga u zonu, ali stalno je preko ramena gledao
kako se kamion približava. Nije vladao sobom, usne su mu podrhtavale kada
je pošao prema barakama. Kakvo god mučenje mu spremaju, on će biti
spašen. Stajao je pored prozora - očiju i nosa prislonjenih uz staklo, kao
siromašno dete ispred prodavnice slatkiša. Kamion je ušao u logor. Iz kabine
je izašao stražar, a zatim i vozač. Lav je čekao, zarivši nokte u prozorski
okvir. Timur je sigurno s njima, možda sedi pozadi. Minuti su prolazili. Niko
nije izašao. Jednako je zurio, i očajanje je nadvladalo rasuđivanje dok
konačno nije shvatio da, koliko god zurio u kamion, u njemu nema više
nikoga.
Timur nije došao.
Lav nije mogao da jede, glad je smenilo tako snažno razočaranje da mu se
činilo kako mu je stomak pun. Ostao je u trpezariji dugo pošto su ostali
robijaši otišli, sve dok mu stražari ljutito nisu naredili da ide. Bolje da ga oni
kazne nego drugi robijaši, bolje da provede noć u samici - ledenoj kaznenoj
ćeliji - nego da doživi još jedno mučenje. Na kraju krajeva, zar ovi stražari
nisu pod komandom izmenjenog upravnika Sinjavskog? Nije li on pričao o
pravdi, poštenju i mogućnostima? Kada su ga stražari pogurali prema
vratima, Lav ih je namerno izazvao i zamahnuo. Zahvat mu je bio spor i slab:
neko mu je uhvatio pesnicu. Kundak puške tresnu ga u lice.
Vukli su ga za ruke, dok su mu se noge povlačile po snegu, ali nisu ga
odveli u samicu. Bacili su ga u baraku i ostavili opruženog nasred sobe. Čuo
je kako stražari odlaze. Zagledao se u krovne grede. Nos i usta bili su mu
mokri od krvi. Lazar ga je pogledao.
Skinuli su ga i čvrsto mu obavili mokre peškire oko grudi. Vezali su mu
ih iza leđa tako da nije mogao da se makne, ruku prikovanih uz bokove. Nije
osećao bol. Iako nikada nije radio kao islednik, iz prve ruke je bio upoznat s
njihovim metodama. Ponekad je bio primoran da posmatra. Ali ova tehnika
bila mu je nova. Podigli su ga i položili na leđa. Robijaši su nastavili sa
svojim večernjim aktivnostima. Stomak mu je bio hladan i mokar. Ali bio je
suviše iscrpljen da bi ga to brinulo. Iskoristivši priliku, zatvorio je oči.
Probudio se delom zbog komešanja robijaša koji su odlazili na spavanje,
ali najviše zbog stezanja oko grudi. Polako je shvatio tehniku mučenja. Kako
su se peškiri sušili, tako su se skupljali i sve više ga stezali, ravnomerno mu
mrveći rebra. Suptilni deo kazne bilo je saznanje da će bol postajati sve gori.
Kada su ostali legli, Lazar je zauzeo svoje mesto na stolici pored Lava.
Crvenokosi čovek, Lazarev glas, priđe.
- Trebam li ti?
Lazar je odmahnuo glavom i poslao ga u krevet. Pre nego što se povukao
kao što mu je rečeno, čovek je pogledom prostrelio Lava, poput nadurenog,
ljubomornog ljubavnika.
Kad su robijaši zaspali, bol je toliko razdirao Lava da bi molio za milost,
samo da mu usta nisu bila zapušena. Lazar je gledao kako mu se lice polako
krivi, kao da neko zateže šrafove, pa je kleknuo pored Lava kao da se moli.
Nagnuo se tik do njegovog uha i donja usna dodirivala mu je ušnu školjku
kada je progovorio. Glas mu je bio slab kao šuštanje jesenjeg lišća.
- Teško je... gledati drugog kako se muči... šta god da je činio... To te
menja... iako s pravom... želiš osvetu...
Lazar je zastao da se oporavi od napora. Njegov bol nikada nije uminuo,
živeo je s njim kao sa saputnikom, znajući da se nikada neće ublažiti i da
nikada neće doživeti trenutak bez njega.
- Pitao sam ostale... da li im je ikada pomogao neki čekista... je li postojao
jedan dobar čovek...? Svi su... rekli... ne.
Ponovo je zastao i obrisao znoj sa čela pre nego što je ponovo primakao
usne Lavovom uhu.
- Država te je izabrala... da me izdaš... Zato što imaš srce... primetio bih
da ga nemaš... To je tvoja propast... Maksime, ne mogu te poštedeti... Ima
tako malo pravde... Moramo uzeti ono što nam se pruži...
Bol se pretvorio u delirijum, toliko dubok da se sve rasplinulo. Lav više
nije bio svestan barake: drveni zidovi su se razišli i ostao je nasred ledene,
bele visoravni - drugačije visoravni; umesto da je samo strašna i hladna, bila
je belja, mekša, svetlija. S neba dođe pljusak, ledena kiša. Zatreptao je i
stresao glavu. Bio je u baraci, na podu. Polili su ga vodom. Krpa mu je
sklonjena s usta. Odvezali su peškire. Ali mogao je da udahne tek mrvu
vazduha: pluća su se navikla na stezanje. Seo je i polako, plitko udisao.
Svanulo je. Preživeo je još jednu noć.
 Robijaši su prolazili pored njega i prezrivo otpuhivali dok su išli na
doručak. Lavovo disanje postalo je smirenije, ravnomernije. Bio je sam u
baraci i zapitao se da li se ikada osećao toliko usamljeno. Ustao je, ali morao
je da se drži za okvir ležaja kako bi mogao da izdrži sopstvenu težinu. Stražar
ga je pozvao, besan što odugovlači. Pognuo je glavu i zateturao se napred.
Nije mogao da podigne stopala, već ih je vukao po glatkom podu kao
nesigurni klizač na ledu.
Kada je ušao u administrativnu zonu, Lav je stao. Neće izdržati još jedan
dan rada. Neće podneti treću noć. Kroz glavu su mu prošla razna mučenja
koja je viđao. Šta će biti sledeće? Timurovo priviđenje bilo je previše
maglovito da bi ga održalo. Njihov plan je osujećen. Stražar blizu njega
doviknuo mu je:
- Požuri!
Lav će morati nešto da izvede. Prepušten je sebi. Okrenuo se u pravcu
kancelarije upravnika logora i povikao:
- Upravniče!
Zbog kršenja pravila, stražari potrčaše prema njemu. Lazar je posmatrao
iz trpezarije. Lav će morati brzo da privuče upravnikovu pažnju.
- Upravniče! Znam za Hruščovljev govor!
Stražari stigoše do njega. Pre nego što je stigao da kaže još nešto, Lav
dobi udarac u leđa. Drugi ga je pogodio u stomak. Čučnuo je i skupio se, a
udarci su pljuštali po njemu.
- Dosta!
Stražari se ukočiše. Lav se uspravio i pogledao prema administrativnoj
baraci. Upravnik Sinjavski stajao je na vrhu stepenica.
- Dovedite mi ga!
 Istog dana

Stražari su grubo odgurali Lava uza stepenice i u kancelariju. Upravnik se

povukao u ćošak pored trbušaste peći. Sobu obloženu deblima krasile su
mape oblasti i uramljene fotografije upravnika kraj uposlenih robijaša -
Sinjavski se osmehivao kao da je u društvu prijatelja, lica robijaša bila su
ravnodušna. Senke oko ramova nagoveštavale su da su ranije tu stajale druge
fotografije, drugačije, veće, i da su nedavno skinute i zamenjene ovima.
U ritama, izubijan, Lav je pogrbljeno stajao i tresao se kao besprizornik,
divlje dete sa ulice. Sinjavski je pokazao stražarima da izađu.
- Želim nasamo da razgovaram sa zatvorenikom.
Stražari se zgledaše. Jedan je promrsio:
- Ovaj čovek nas je sinoć napao. Trebalo bi da ostanemo s vama.
Sinjavski je odmahnuo glavom.
- Gluposti.
- Niste bezbedni s njim.
S obzirom na njihov položaj, ton im je bio neprikladan. Očigledno
sumnjaju u upravnikov autoritet. On se obrati Lavu:
- Nećeš me napasti, je l’ tako?
- Neću vas napasti,
- Neću vas napasti! Još je i uljudan. A sad svi napolje. Zahtevam.
Stražari su se nevoljno povukli, ne trudeći se da sakriju prezir zbog
njegove blagosti.
Kada su izašli, Sinjavski je prišao vratima i proverio da li neko stoji pred
njima. Slušao je škripu čizama dok su stražari silazili stepenicama. Kada je
bio siguran da su njih dvojica sami, navukao je rezu na vrata i okrenuo se
prema Lavu.
 - Sedi, molim te.
Lav je seo u stolicu postavljenu ispred radnog stola. Bilo je toplo i
mirisalo je na ivericu. Spavalo mu se. Upravnik se osmehnuo.
- Mora da ti je hladno.
Ne čekajući odgovor, Sinjavski je prišao peći. Uzeo je lonac s vrha i
natočio ćilibarsku tečnost u malu limenu šolju, istu onakvu u kakvima je
poslužen sirup od borovih iglica. Držeći je za ivicu, pružio ju je Lavu.
- Polako.
Lav je pogledao tečnost koja se pušila. Prineo je šolju usnama. Miris je
bio sladak. Tečnost je imala ukus istopljenog meda i poljskog cveća. Ništa
nije stiglo do nepca: topao šećer i alkohol odmah su se upili, poput prvih
kišnih kapi koje padnu na isušeno, ispucalo rečno korito. Krv mu jurnu u
glavu. Obrazi mu se zarumeneše. Soba je počela da se vrti. Osećao je nežnu,
opijenu blagost, nešto nalik na uspavanku, kao da je progutao sreću u tečnom
obliku.
Sinjavski je seo preko puta njega, otključao fioku i izvadio kartonsku
kutiju. Stavio ju je na sto ispred njih. Na vrhu je bilo odštampano:
NIJE ZA NOVINARE
Upravnik je potapšao kutiju.
- Znaš šta je unutra?
Lav je klimnuo glavom.
- Ti si uhoda, je l’ da?
Lav nije trebalo da pije. Izgladneli osumnjičeni redovno su priznavali
kada bi ih napili, jezici bi im se razvezali. Mora ostati priseban. Poverovao je
u dobrodušnost ovog čoveka i napravio osnovnu grešku. Kada je ušao u sobu,
nameravao je da otkrije svoj pravi identitet, da podrobno nabroji sve
pojedinosti iz upravnikove radne biografije i podrži ih imenima svojih
pretpostavljenih. Ta optužba iz vedra neba uhvatila ga je nespremnog.
Upravnik prekinu njegovo ćutanje.
- Nemoj pokušavati da smisliš laž. Znam istinu. Ovde si kako bi izvestio
da li se pridržavamo reformi. Kao i tvoj prijatelj.
 Lavu srce poskoči.
- Moj prijatelj?
- Iako ja sprovodim promene, mnogi u ovoj oblasti to ne čine.
- Znaš za mog prijatelja?
- Traže te: dvojica stražara koji su sinoć došli. Uvereni su da nije samo
jedan čovek došao da ih uhodi.
- Šta mu se dogodilo?
- S tvojim prijateljem? Ubili su ga.
Ruka kojom je Lav držao šolju smalaksa, ali nije ispustio sud. Snaga mu
je čilela iz leđa: kičma mu je smekšala. Nagnuo se, oborio glavu i zagledao se
u pod. Upravnik je nastavio:
- Bojim se da će i nas ubiti. Otkrio si ko si ispadom o tajnom govoru.
Neće ti dozvoliti da odeš. Kao što vidiš, bilo mi je teško da bar na trenutak
ostanem nasamo s tobom.
Lav je odmahnuo glavom. Timur i on preživeli su nemoguće. On ne može
biti mrtav. To je neka greška. Uspravio se.
- On nije mrtav.
- Čovek o kojem govorim stigao je brodom Stari boljševik. Trebalo je da
bude postavljen za mog zamenika. To je pokriće. Poslali su ga ovamo da
napiše izveštaj. Sam je to priznao. Tvrdio je da je došao da nas oceni. Zato su
ga ubili. Oni ne žele da im se sudi. Nikada to neće dozvoliti.
Timur mora da je izmislio tu priču kako bi dospeo do logora i spasao ga.
Uopšte nije trebalo da traži njegovu pomoć. Bio je toliko zaokupljen time da
izbavi Zoju da je samo nakratko razmislio o opasnosti koja preti Timuru.
Mislio je da je neznatna, toliko je bio siguran u njihov plan i sposobnosti. On
je rasturio porodicu punu ljubavi kako bi pokušao da ponovo sastavi nesrećnu
porodicu, uništio je nešto divno kako bi osvojio Zojinu naklonost. Zaplakao
je kada je shvatio da je Timur, njegov prijatelj, njegov jedini prijatelj - čovek
kojeg žena i sinovi obožavaju, pošten i častan čovek kojeg je Lav mnogo
voleo - mrtav.
Kada je konačno podigao glavu, video je da i Žores Sinjavski plače. S
nevericom se zagledao u starčeve crvene oči i obraze blistave od suza,
pitajući se kako neko ko je gradio prugu na nedužnim životima, i namerno je
nije završio, može da plače zbog smrti čoveka kojeg nikada nije upoznao,
čoveka za čiju smrt nije odgovoran. Možda oplakuje sve smrti zbog kojih nije
plakao, sve žrtve koje su umrle u snegu, na suncu ili u blatu dok je on pušio,
zadovoljan što je ispunio kvotu. Lav je obrisao oči, setivši se Lazarevog
prezira prema suzama. U pravu je. Suze ne znače ništa. Lav Timuru duguje
više od toga. Ako Lav ne preživi, Timurova žena i sinovi neće čak ni saznati
kako je umro. A Lav nikada neće dobiti priliku da im se izvini.
Stražari su odlučili da on nikada ne dospe do Moskve. Oni štite svoju
upravu. Lav je uhoda i mrze ga obe strane - i robijaši i stražari. Sam je ako se
izuzme upravnik, čovek koji izgleda kao da se davi u krivici. On je u
najboljem slučaju nesiguran saveznik i više ne vlada logorom. Kao vukovi,
stražari su kružili oko administrativne barake i čekali da on izađe.
Osvrćući se po prostoriji dok su mu se misli mahnito rojile, Lav je na
stolu ugledao megafon. Bio je povezan sa zvučnicima postavljenim duž
čitave zone.
- Možeš li da se obratiš celom logoru?
- Mogu.
Lav je ustao, uzeo limenu šolju i do vrha je napunio toplim, ćilibarskim
alkoholnim napitkom. Pružio juje upravniku.
- Pij sa mnom.
- Ali...
- Pij u spomen na mog prijatelja.
Upravnik je progutao sadržaj u jednom gutljaju. Lav je ponovo natočio.
- Pij u spomen svih koji su ovde umrli.
Upravnik klimnu glavom i ispi. Lav ponovo natoči.
- I za sve nedužne koji su umrli širom naše zemlje. Upravnik iskapi
žestoko piće i obrisa usne. Lav je pokazao na megafon.
- Uključi ga.
 Istog dana

Lazar je u menzi razmišljao o Lavovoj odluci da se prepusti upravnikovoj

milosti. Pošto se nedavno preobratio u saosećajnog čoveka, Žores Sinjavski
će ga možda zaštititi. Ostali robijaši pobesneli su što im je oduzeta
mogućnost da dobiju pravdu. Već su isplanirali treće mučenje, četvrto, peto -
svi su nestrpljivo čekali noć kada će Lav patiti kao što su oni patili, kada će
mu na licu videti bol koji su oni iskusili, kada će moliti za milost, a oni dobiti
dugo sanjanu priliku da kažu:
- Ne.
Lavova priča o njegovoj ženi - o Anisiji - mučila ga je. Ali вopы u baraci
uverili su ga da je nemoguće da se jedna žena koja je nekada pevala himne,
čistila i kuvala uzdigne do vođe bande. Lazar neće nasesti ovog puta.
Napolju zazujaše zvučnici. Iako je to bio tek zvuk u pozadini, toliko je
narušio njihovu strogu i nepromenljivu dnevnu rutinu da se Lazar trgao.
Ustao je, obišao robijaše koji su doručkovali i otvorio vrata.
Zvučnici su bili postavljeni na visoke drvene motke, iznad svake
robijaške barake i jedan u administrativnoj zoni - ispred kuhinje i menze.
Retko su korišćeni. Lazaru se pridružila i šačica radoznalih robijaša,
uključujući Georgija, njegov glas, koji se nikada nije udaljavao od njega.
Zagledali su se u najbliži slab zvučnik, koji je, izudaran vetrovima, visio
nakrivo. Žica obavijena oko motke spuštala se do zaleđene zemlje i pružala
do upravnikove kancelarije. Ponovo se začulo zujanje, a onda slabašan glas
njihovog upravnika. Zvučao je nesigurno.
- Specijalni izveštaj...
Zastao je pa ponovo počeo, ovog puta glasnije:
- Specijalni izveštaj s Dvadesetog kongresa Komunističke partije
Sovjetskog Saveza. Zatvoreno zasedanje. Dvadeset peti februar 1956. Nikita
Sergejevič Hruščov, prvi sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza.
Lazar je sišao stepenicama i prišao zvučniku. Stražari su zastali, nakratko
zbunjeni. Onda su počeli da se došaptavaju, očigledno neupućeni u
upravnikove namere. Jedna mala grupa se izdvojila i odmarširala do
administrativne barake. U međuvremenu, upravnik je nastavio da čita. Što je
više čitao, to su stražari bili uznemireniji.
- Ono što se dešavalo za vreme Staljina, koji je sprovodio surovo nasilje,
ne samo prema onima koji su mu se protivili, već i prema onima koji su u
njegovom hirovitom i despotskom umu delovali kao da se suprotstavljaju
njegovim shvatanjima...
Stražari se žurno popeše stepenicama i zalupaše po vratima. Uzrujano su
dozivali upravnika i pokušavali da otkriju čini li on to pod prinudom. Jedan je
s priprostom ozbiljnošću povikao:
- Jeste li talac?
Vrata su ostala zatvorena. Lazaru nije zvučalo kao da upravnik čita pod
prinudom. Njegov glas odavao je čoveka koji se uživeo u ono što čita.
- Staljin je stvorio pojam „narodnog neprijatelja“. Taj izraz omogućio je
najsuroviju represiju, kršenje svih zakona revolucionarnog legaliteta, protiv
svih koji se nisu slagali sa Staljinom...
Lazar je podigao glavu prema zvučniku, usta otvorenih od
strahopoštovanja, kao da se na nebu odvija kakvo čudo.
Svi robijaši ostaviše doručak, ili su poneli zdele i okupili se oko zvučnika.
Ogroman ljudski čvor zurio je nagore, hipnotisan pucketavim rečima. To su
osude države. Osude Staljina. Lazar nikada nije čuo ništa slično, ne u tom
obliku, reči koje ne šapuću ni dvoje ljubavnika niti dvojica robijaša na
ugrađenim ležajevima. To su reči njihovog vođe, reči koje su naglas
izgovorene na kongresu, prepisane, odštampane i ukoričene, poslate u
najudaljenije delove njihove zemlje.
- Kako neko može priznati zločine koje nije počinio? Samo na jedan
način: primenom mučenja, izazivanjem nesvesti, nedostatka rasuđivanja,
oduzimanjem ljudskog dostojanstva...
Čovek koji je stajao kraj Lazara zagrli ga. Robijaš pored njega učinio je
isto i uskoro su svi robijaši bili zagrljeni, ruku prebačenih preko ramena.
Lazar je pokušavao da se ne obazire na stražare i da se usredsredi na
govor, ali njihova nedoumica mu je odvraćala pažnju - rastrzala ih je
nedoumica da li da spreče upravnika da čita dalje ili da spreče robijaše da
slušaju. Zaključivši da je lakše izboriti se s jednim čovekom nego s hiljadu,
pesnicama su zalupali po vratima i naredili upravniku da odmah prestane.
Kako bi pružila zaštitu od arktičkih uslova, vrata su bila napravljena od
debelih balvana. Mali prozori bili su zaštićeni kapcima. Nije bilo lako ući. U
očajanju, jedan stražar zapucao je iz puškomitraljeza. Meci su beskorisno
udarali o drvo. Vrata se nisu otvorila, ali cilj je postignut. Čitanje je prestalo.
Lazar je tišinu doživeo kao gubitak. Nije bio jedini. Ljuti što je govor
prekinut, robijaši s njegove leve i desne strane zadobovaše nogama. Brzo su
im se pridružili ostali, svi, dve hiljade nogu trupkalo je gore-dole, udaralo po
smrznutoj zemlji:
- Još! Još! Još!
Energija je bila neodoljiva. Ubrzo je i sam udarao po zemlji.
Lav i upravnik slušali su pometnju napolju. Nisu se usudili da raskrile
kapke iz straha da stražari ne zapucaju, te nisu mogli da vide šta se dešava.
Kroz debele zidove dopre skandiranje.
- Još! Još! Još!
Sinjavski se osmehnuo i stavio ruku na grudi, kao da je njihov odgovor za
njega bio potvrda njegove promene.
Raspoloženje u logoru bilo je nepredvidljivo, baš kao što je Lav hteo.
Pokazao je na strane govora koji je brzo prepravio, sažeo je dokument i sveo
ga na niz zapanjujućih priznanja. Pružio je novu stranu upravniku. Sinjavski
je odmahnuo glavom.
- Ne.
Lav se zaprepasti.
- Zašto sada staješ?
- Imam svoj govor. Ovo me je... nadahnulo.
- Šta ćeš da kažeš?
Sinjavski je približio megafon usnama i obratio se Gulagu br. 57.
- Zovem se Žores Sinjavski. Znate me kao upravnika ovog gulaga u
kojem radim godinama. Oni koji su nedavno došli misle da sam dobar čovek,
pošten, pravičan i velikodušan.
Lav je sumnjao u to. Međutim, trudio se da deluje kao da veruje tim
objavama. Upravnik je sasvim ozbiljno doživljavao svoj govor.
- Oni koji su duže ovde nemaju tako lepo mišljenje o meni. Upravo ste
čuli kako Hruščov priznaje da je država grešila, priznaje Staljinova svirepa
nedela. Želim da sledim primer našeg vođe. Želim da priznam svoje greške.
Kada je ćuo reč „sledim“, Lav se zapitao goni li upravnika krivica ili čitav
život bespogovorne poslušnosti. Je li reč o iskupljenju ili podražavanju? Ako
se država vrati teroru, da li bi Sinjavski pribegao surovosti podjednako
iznenadno kao što je prihvatio blagost?
- Činio sam stvari kojima se ne ponosim. Vreme je da molim za vaš
oproštaj.
Lav je shvatio da snaga njegovog priznanja može biti čak i veća od
Hruščovljevih priznanja. Robijaši znaju tog čoveka. Poznaju robijaše koje je
ubio. Vikanje i trupkanje utihnuše. Čekali su njegovo priznanje.
Lazar je primetio da čak ni stražari više ne pokušavaju da provale vrata,
već čekaju upravnikove reči. Malo je poćutao, a onda se logorom proneo
njegov slabašan glas:
- Arhangelsk, moje prvo mesto službovanja: zadatak mi je bio
nadgledanje zatvorenika koji rade u šumi. Obarali su drveće i spremali debla
za transport. Tek sam počeo da radim. Bio sam nervozan. Moja naređenja
glasila su da svakog meseca sakupim određenu količinu drva. Ništa drugo
nije bilo važno. Imao sam norme baš kao i vi. Posle prve nedelje otkrio sam
da je jedan zatvorenik varao kako bi ispunio normu. Da ga nisam uhvatio,
imao bih manjak i optužili bi me za sabotažu. Dakle, vidite... reč je bila o
opstanku, ni o čemu drugom. Nisam imao izbora. Od njega sam napravio
primer. Svukli su ga i vezali za drvo. Bilo je leto. U sumrak mu je telo bilo
crno od komaraca. Ujutru je bio bez svesti. Umro je pre isteka trećeg dana.
Naredio sam da njegovo telo ostane u šumi kao upozorenje. Dvadeset godina
nisam razmišljao o tom čoveku. Nedavno sam počeo svakog dana da
razmišljam o njemu. Ne znam kako se zvao. Ne znam jesam li ikada znao.
Sećam se da smo bili vršnjaci. Tada sam imao dvadeset jednu godinu.
Lazar je primetio da je upravnik svoje sposobnosti začinio skromnošću.
 Nisam imao izbora.
Uz te reči hiljade su umirale, ne od metaka, već zbog nastrane logike i
opreznog rasuđivanja. Kada je Lazar ponovo posvetio pažnju govoru,
upravnik više nije pričao o svom poslu u šumama Arhangelska. Govorio je o
unapređenju i premeštaju u rudnike soli u Solikamsku.
- U rudnicima soli sam, zbog efikasnosti, naredio da ljudi spavaju pod
zemljom. Pošto nisu išli gore-dole na kraju svake smene, uštedeo sam hiljade
dragocenih radnih sati i dao doprinos državi.
Robijaši su odmahivali glavom dok su zamišljali uslove u tom
podzemnom paklu.
- Moja svrha bila je da doprinesem našoj državi! Šta sam mogao da
kažem? Da se nisam ja toga dosetio, mogao se setiti neki mlađi oficir i ja bih
bio kažnjen. Da li je tim ljudima dnevna svetlost bila potrebnija nego što je
državi potrebna so? Ko je imao ovlašćenje da postigne takav dogovor? Ko bi
se usudio da stane uz njih?
Jedan stražar, čovek kojeg Lazar nikada ranije nije video, domarširao je
do njih. Vitlao je nožem. Preseći će žicu i prekinuti govor. Stražar se
osmehivao, zadovoljan svojim rešenjem.
- Miči mi se s puta.
Najistureniji robijaš je istupio, stao na žicu i preprečio put stražaru. Drugi
mu se pridružio, pa treći i četvrti. Žica je bila van domašaja. Preteći se
osmehnuvši, kao da poručuje da će on to zapamtiti, stražar je pošao prema
drugom izloženom delu žice. Robijaši su brzo popunili prostor, štiteći žicu.
Čvor zatvorenika raspleo se u zbijeni red od drvene motke na kojoj je bio
zvučnik do temelja administrativne barake. Stražar je jedino puzanjem ispod
baraka mogao dopreti do žice, ali ponos mu to nije dozvoljavao.
- Sklanjajte mi se s puta.
Robijaši se ne pomakoše. Stražar se okrenuo prema dvema vahtama,
utvrđenim kulama odakle se nadgleda logor. Mahnuo je mitraljescima i
pokazao na zatvorenike pre nego što se žurno udaljio.
Razleže se paljba. Robijaši se istovremeno spustiše na kolena. Lazar se
osvrnuo oko sebe, očekujući da će videti mrtve i ranjene. Izgledalo je da niko
nije povređen. Mora da je paljba bila usmerena iznad njihovih glava i udarila
o zidove baraka - pucnji upozorenja. Polako su svi ustali. Pozadi je nekoliko
glasova povikalo:
- Treba nam pomoć!
- Dovedite bolničara!
Lazar nije video šta se događa. I dalje su se čuli pozivi za lekarsku
pomoć. Ali niko nije dolazio. Stražari nisu ništa preduzimali. Uskoro su
povici prestali - niko više nije dozivao u pomoć. Kroz gomilu prostruja reč.
Robijaš je umro.
Osetivši da raspoloženje postaje mračno, stražar je sklonio nož i izvadio
pištolj. Pucao je u zvučnik. Nekoliko puta je promašio dok uređaj konačno
nije zavarničio i zapucketao pa sasvim utihnuo. Četiri preostala zvučnika u
zatvoreničkoj zoni i dalje su radila, ali bila su prilično daleko: upravnikov
glas postao je samo nečujni zvuk u pozadini. I dalje držeći podignut pištolj,
stražar je rekao:
- Vratite se u barake! I niko više neće umreti!
Preračunao se s tom pretnjom.
Jedan zatvorenik dograbio je žicu sa zemlje i pojurio napred. Obavio ju je
stražaru oko vrata i zadavio ga. Ostali robijaši ih okružiše. Drugi stražari
pritrčaše da se umešaju. Jedan robijaš zgrabi stražarev pištolj i zapuca u
stražare koji su prilazili. Jedan pade, ranjen. Ostali izvukoše oružje i
nasumično zapucaše.
Robijaši se raštrkaše. Svi su istog trena shvatili - ako stražari zavladaju
situacijom, odmazda će biti surova, bez obzira na govore u Moskvi. U tom
trenutku, sa obe kule otvoriše vatru.
Upravnik je još pričao. Potanko je nabrajao jedno krvavo priznanje za
drugim, naizgled nesvestan pucnjave. Nešto mu je puklo u glavi: pod
Staljinom je njegov karakter ogromnom silom guran u jednom pravcu. Sada
je guran u drugom. Nije imao zadrške, nikakvu predstavu o tome ko je on
zaista - ni dobar ni loš čovek, već slab čovek.
Pustivši upravnika da nastavi, Lav je rastvorio kapke i oprezno provirio.
Pobunjeni robijaši trčali su na sve strane. Tela su ležala u snegu. Procenivši
snage obe strane, Lav je izračunao da na jednog stražara dolazi četrdeset
robijaša, neujednačen odnos koji je delom objašnjavao zašto je vođenje
logora toliko skupo - prinudni rad nije mogao da nadoknadi troškove ishrane,
smeštaja, transporta i zarobljeništva robijaša. Najveći trošak predstavljali su
stražari, koji su dobijali dodatke što rade u zabačenim oblastima. Zbog toga
sada ubijaju kako bi zadržali vlast. Nisu imali život kojem bi mogli da se
vrate, porodice ni susede koji bi ih želeli. Nijedan fabrički kolektiv ne bi ih
primio. Njihova dobrobit zavisila je od robijaša. Borba je bila podjednako
očajnička za obe strane.
Odjeknula je paljba s kula - prozor puče. Lav se baci na pod. Staklo je
padalo po njemu, meci udarali o podne daske. Bezbedan iza debelih zidova
od balvana, Lav se polako pridigao i pokušao da zatvori kapke. Drvo se
raspalo u oblaku ivera. Soba jc bila izložena. Na stolu se oprema za megafon,
pod kišom metaka, podigla i obrnula u vazduhu pre nego što je pala na pod.
Sinjavski se bacio unatrag i sklupčao u loptu. Lav je povikao da nadjača
buku:
- Imaš li pištolj?
Sinjavski je pogledao u stranu. Lav je pratio njegov pogled do drvenog
sanduka s katancem koji je stajao u uglu. Ustao je i potrčao prema sanduku,
ali upravnik požuri da mu prepreči put. Podigao je ruke.
- Ne!
Lav je odgurnuo upravnika u stranu i teškim postoljem čelične stone
lampe udario u katanac. Polomio ga je drugim udarcem i skinuo. Upravnik je
ponovo potrčao napred i bacio se na sanduk.
- Molim te...
Lav ga je odgurnuo i podigao poklopac.
Unutra je bila zbirka drangulija. Uramljene fotografije. Na njima je
upravnik ponosno stajao pored jarka: mršavi robijaši dirinčili su u pozadini.
Lav je pretpostavio da su te fotografije ranije visile na zidu kancelarije.
Gurnuo ih je u stranu i rovario po fasciklama, svedočanstvima, odlikovanjima
i čestitkama što je Sinjavski ispunio kvotu - ostacima njegove uspešne
karijere. Na dnu je bila lovačka puška. Dršku su krasile recke - dvadeset tri.
Uveren da se te recke ne odnose na ustreljene vukove ili medvede, Lav je
napunio pušku debelim patronama veličine prsta i prišao prozoru.
Dve glavne kule, vahte, podignute na visokim drvenim stubovima, bile su
od strateškog značaja. Stražari su već podigli merdevine i onemogućili
pristup. Zaštićen debelim zidovima od brvana, vrh svake kule bio je
opremljen teškim mitraljezima koji mogu da ispale stotinu metaka u minuti,
ukupna vatrena moć bila je veća od ma čega na zemlji. Lav je morao da im
odvrati pažnju od zatvorenika. Naciljao je kulu pravo ispred sebe. Izgledi da
njegov hitac bude dovoljno precizan i pogodi prorez u zidu od brvana bili su
mali. Dvaput je opalio, drhteći pod jakim trzajima puške. Prestali su da
pucaju u zatvorenike i usmerili rafal u njega.
Lav se bacio na pod i pogledao Sinjavskog. On je u ćošku čitao preostale
strane tajnog govora, smireno, kao da je sve u redu, iako je puščana paljba
rasturala njegovu kancelariju. Pogledao je Lava, čitajući:
- Neka moj užasnut krik dopre do vaših ušiju: nemojte ostati gluvi, uzmite
me pod svoju zaštitu; molim vas, pomozite da se otkloni košmar isleđivanja i
dokažite da je sve ovo bilo greška!
Sinjavski je ustao.
- Sve ovo je strahovita greška! To nikada nije trebalo da se dogodi.
Lav povika:
- Dole!
Metak pogodi upravnika u rame. Lav nije mogao da gleda kako umire, te
je skočio i oborio ga na pod. Umalo se nije onesvestio od bola kada je pao na
povređena kolena. Sinjavski prošaputa:
- Taj govor mi je spasao život.
Lav oseti dim. Prevrnuo se na leđa kako ne bi pritiskao kolena. Nespretno
je ustao i prišao prozoru. Mitraljeska vatra je prestala. Kroz smrskan prozor
oprezno je osmotrio zonu i ugledao izvor dima. Vatra je gorela odmah ispod
osnove kule i plamen se peo uz građevinu. Dokotrljali su burad s naftom i
zapalili ih, a kućica je gorela kao meso na roštilju. Ljudi u njoj nisu imali
kuda da pobegnu. Pošto nisu mogli da se spuste merdevinama, stražari su
pokušavali da se provuku kroz otvor u dugačkim zidovima. Otvor je bio
preuzan: jedan čovek se zaglavio, nije mogao ni napred ni nazad, a vatra se
rasplamsavala. Počeo je da urla.
Druga kula pokušavala je da izbegne istu sudbinu: pucali su na robijaše
koji su nosili materijal da zapale vatru. Ali bilo ih je previše i navirali su sa
svih strana. Kada su došli pod kulu, stražarima je preostalo samo da čekaju.
Zapaljena je nova vatra. Obe kule su savladane. Ravnoteža moći se obrnula.
Robijaši su zauzeli logor.
Sekira je udarila u upravnikova vrata, pa još jednom i treći put. Čelično
sečivo probijalo je drvo. Pre nego što su stigli da provale, Lav je spustio
pušku i otključao vrata. Izašao je podignutih ruku u znak predaje. Mali odred
robijaša pohrlio je unutra, vitlajući noževima, pištoljima i čeličnim šipkama.
Predvodnik je pogledao zarobljenike.
- Izvedite ih.
Robijaši zgrabiše Lava za ruke i poguraše ga niz stepenice prema
zarobljenim stražarima. Uloge su se obrnule. Izudarani i krvavi, stražari su
sedeli u snegu i gledali kako vahte gore. Stubovi dima su se podizali i
zaklanjali veliki komad neba, objavljujući čitavoj oblasti njihovu revoluciju.
 Istog dana

Mališa se mrštio od naprezanja dok je proučavao rukom pisani spisak.

Rečeno mu je da su to imena muškaraca i žena koje Frajera namerava da
ubije. Budući da nije znao da čita, njemu je spisak izgledao kao zbirka
nerazumljivih znakova. Donedavno ga uopšte nije mučilo što ne ume da čita i
piše. Mogao je samo da prepozna slova svog nadimka. Zbog toga je prilikom
inicijacije promućurno zahtevao da nijedna tetovaža ne sadrži reči, bojeći se
da bi drugi вopы mogli zloupotrebiti njegovo neznanje i napisati nešto
uvredljivo. Iako je pod pretnjom smrti bilo zabranjeno napraviti lažnu
tetovažu, što predstavlja čistu laž, to pravilo ih nije moglo sprečiti da se
našale na njegov račun i nazovu ga Mala kita umesto Mališa.
On je pametan i nisu mu potrebni svedočanstvo ili diploma da to dokaže.
Ne mora da čita i piše. Kakve koristi može imati od toga? Nije očekivao da
učitelj obija brave ili baca noževe. Zašto bi onda iko očekivao da lopov čita?
Iako je takav način razmišljanja za njega imao smisla, nešto se promenilo.
Stideo se i taj osećaj je jačao otkako ga je Zoja uhvatila za ruku.
Ona nije mogla znati da je on nepismen. Možda je pretpostavljala najgore
i doživljavala ga kao tek neznatno boljeg od lopova navučenog na čifir. Baš
ga briga. Trebalo je da je brine hoće li je preklati umesto da ga osuđuje.
Unervozio se. Duboko je udahnuo i ponovo posvetio pažnju spisku imena
pred sobom - penzionisanim čekistima. Od Frajere je čuo da spisak sadrži
imena, adrese i opise njihovih zločina - jesu li bili istražitelji, islednici ili
doušnici. Prelazeći prljavim noktom preko svake crte mogao je da razluči u
kojoj koloni se nalaze njihova imena: kolona s najmanje reči. Kolona s
brojevima: to su adrese. I zaključak je bio da se u poslednjoj koloni, onoj s
najviše reči, nalaze opisi njihovih zločina. Koga on zavarava? To nije čitanje.
Čak ni približno. Bacio je spisak i ushodao se tamo-ovamo po tunelu
kanalizacije. Ona je kriva - devojčica. Zbog nje se tako oseća. Poželeo je da
je nikada nije video.
Ne znajući šta da radi, potrčao je tunelom i ušao u njihovu smrdljivu
jazbinu. Frajera je tvrdila da žive u ostacima stare izgubljene biblioteke Ivana
Groznog u kojoj se svojevremeno nalazila neprocenjiva zbirka vizantijskih i
jevrejskih svitaka. Nepismen a krije se u biblioteci - ta ironija mu nikada
ranije nije pala na um, ne pre nego što je Zoja došla. Stara biblioteka ili ne,
smatrao je da je njihov štab mreža ružnih, vlažnih kamenih odaja.
Izbegavajući ostale, koji su kao i uvek pili, polako je otišao do Zojine ćelije.
Uzeo je hoklicu i popeo se na nju. Provirio je kroz rešetke. Zoja je
spavala u uglu, sklupčana na dušeku. Svetiljka je visila s tavanice - izvan
domašaja, uvek upaljena kako bi bila pod neprestanom prismotrom. Mališina
ljutnja odmah je popustila. Pogledom je prelazio preko njenog tela. Gledao je
kako spava, kako joj se grudi polako podižu i spuštaju. Iako je вop, on je
nevin. Ubijao je, ali nikada nije probao seks, što je ostale silno zabavljalo.
Zadirkivali su ga da će mu se kita od neupotrebe inficirati i otpasti pa će
postati curica. Posle inicijacije odveli su ga kod prostitutke, ugurali ga u
njenu sobu, zatvorili vrata i naredili mu da odraste. Žena je sedela na krevetu
i dosađivala se, gola, naježenih ruku i nogu. Pušila je - dugačak stub pepela
visio je na kraju cigarete - i Mališa se pitao hoće li joj vruć pepeo pasti na
grudi. Otresla je pepeo na pod i pitala ga šta čeka, klimnuvši glavom prema
njegovom međunožju. Počeo je da petlja s opasačem, otkopčao ga pa
zakopčao i rekao joj da ne želi seksualni odnos, dodavši da može zadržati
novac pod uslovom da ostalima ne kaže ništa. Ona je slegnula ramenima i
rekla mu da sedne. Neka sačeka pet minuta pre nego što izađe, ionako niko
ne bi poverovao da može izdržati duže od toga. Čekali su pet minuta. Sedeo
je na krevetu i onda izašao. Dok je išao hodnikom, smišljajući laž, ona je
doviknula ostalima da su bili u pravu. Uplašio se. Bopы su se cerekali kao
veštice. Čak je i Frajera delovala razočarano u njega.
Mališa je čuo da je neko iza njega. Munjevito se okrenuo i izvadio nož.
Neko mu je uhvatio ruku, stegao prste i oteo nož. Zatvorivši sečivo i pruživši
mu nož natrag, Frajera se nagnula preko njegovog ramena i pogledala u
ćeliju.
- Lepa je, je l’ da?
Mališa nije odgovorio. Frajera ga je pogledala.
- Retko neko može da ti se prišunja, Mališa.
- Nadgledao sam zatvorenicu.
- Nadgledao?
 Pocrveneo je. Frajera ga je zagrlila i dodala:
- Hoću da ti ona pravi društvo na sledećem zadatku.
Mališa je pogledao nagore u nju.
- Zatvorenica?
- Zovi je po imenu.
- Zoja.
- Ona ima više razloga da mrzi čekiste od mnogih. Oni su joj ubili
roditelje.
- Ne ume da se bori. Biće beskorisna. Ona je samo devojčica.
- I ja sam nekada bila samo devojčica.
- Ti si drugačija.
- I ona je.
- Mogla bi probati da pobegne. Zvaće u pomoć.
- Zašto je ne pitaš? Ona sluša.
Zavladala je tišina. Frajera je rekla:
- Znam da si budna.
Zoja je sela i okrenula se prema njima. Odgovorila je:
- Nisam ni rekla da nisam budna.
- Hrabra si. Imam predlog za hrabru devojčicu. Hoćeš li da pođeš s
Mališom na njegov sledeći zadatak?
Zoja se zagledala u njega.
- A zadatak je?
Frajera je odgovorila:
- Ubistvo jednog čekiste.
 Kolima Gulag br. 57

Istog dana

Dve vahte srušile su se u tinjajuće gomile, drvo je skoro sasvim izgorelo,

svelo se na crvenu žeravicu i lelujave pramenove. Oblaci dima plutali su
noćnim nebom, noseći pepeo bar osmorice stražara: njihov poslednji čin na
zemlji bio je da zaklone zvezde pre nego što budu razvejani po visoravni.
Stražari ubijeni izvan vatrene zamke vahti ležali su tamo gde su pali,
raštrkani po logoru. Jedno telo visilo je u prozoru. Divljaštvo njegovog
ubistva nagoveštavalo je da je bio naročito surov u obavljanju svojih dužnosti
- besni robijaši su ga jurili, konačno ga uhvatili, izubijali i izboli dok je
očajnički pokušavao da se izvuče kroz prozor. Telo je ostavljeno da visi
preko ispusta - zastava njihovog novog carstva.
Preživeli stražari i osoblje gulaga, ukupno pedesetak ljudi, saterani su u
sredinu administrativne zone. Većina je bila povređena. Bili su bez ćebadi i
lekarske pomoći, sklupčani u snegu, ali robijaši su bili ravnodušni prema
njihovoj muci, tu lekciju su dobro naučili. Razmatrali su Lavov neodređeni
status, zaključili da je ipak stražar a ne robijaš i primorali ga da sedne. Drhtao
je od hladnoće dok je gledao kako se stare strukture moći ruše i stvaraju
nove.
Koliko je mogao da proceni, postojala su trojica neizabranih predvodnika,
ljudi čiji je autoritet priznat unutar mikrokosmosa njihovih baraka. Svaki je
imao svoje sledbenike, koji su se jasno međusobno razlikovali. Lazar je bio
jedan vođa. Sledili su ga stariji robijaši, uhapšeni intelektualci, zanatlije -
igrači šaha. Drugi predvodnik bio je mlađi: sportista, markantan, možda bivši
fabrički radnik - savršen Sovjet, ali ipak uhapšen. Njegovi sledbenici bili su
mlađi ljudi od akcije. Treči je bio вop. Imao je četrdesetak godina, sitne oči i
neravne zube, osmeh ajkule. On je prisvojio upravnikov kaput. Bio mu je
predugačak i vukao se po snegu. Njegovi ljudi bili su drugi вopы: razbojnici i
ubice. Tri grupe, svaka predstavljena svojim vođom, zalagale su se za svoja
gledišta. Odmah je izbio sukob mišljenja. Lazar, čije reči je prenosio
crvenokosi Georgij, zagovarao je oprez i red.
- Moramo postaviti straže. Moramo naoružani da čuvamo spoljnu liniju
odbrane.
Posle mnogo godina iskustva, Georgij je mogao istovremeno da ga sluša i
govori.
- Zatim moramo da čuvamo i racionišemo zalihe hrane. Ne smemo da se
razularimo.
Radnik kockaste vilice, kao da je izašao iz propagandnog filma, nije se
slagao s tim.
- Imamo pravo na svu hranu koje možemo da se domognemo kao i na sve
piće koje nađemo kao nadoknadu za neisplaćene dnevnice, kao nagradu što
smo osvojili slobodu!
Bop u kaputu od sobovog krzna dodao je samo jedan zahtev:
- Posle celog života pravila, mora se tolerisati neposlušnost.
Postojala je i četvrta grupa robijaša, ili bi se pre moglo reći ljudi koji nisu
pripadali nijednoj grupi. Oni su bili opijeni slobodom i nisu sledili nijednog
predvodnika. Neki su trčali poput divljih konja, jurili od barake do barake,
istraživali, uzvikivali od neobjašnjivog zadovoljstva - poludeli su od nasilja
ili su sve vreme bili ludi i konačno su to mogli da izraze. Drugi su spavali u
udobnim stražarskim krevetima: sloboda je za njih predstavljala mogućnost
da zatvore oči kada su umorni. Neki su se nadrogirali morfijumom ili napili
votke svojih bivših tamničara. Smejući se, oni su isecali komade bodljikave
žice i od nje pravili ukrasne drangulije, pa njima kitili stražare koji su im
nekada naređivali, pritiskali im krune od bodljikave žice na glave,
podrugljivo im se obraćali kao božjim sinovima i vikali:
- Razapnimo skotove!
Gledajući rasulo koje ih je okružilo, Lazar je nastavio sa svojim
argumentima. Šaputao je Georgiju, a on je prenosio:
- Hitno moramo zaštititi zalihe. Izgladneli ljudi će umreti od previše jela.
Moraju prestati da seku žicu. Ona je zaštita od snaga koje će neminovno doći.
Ne možemo dozvoliti apsolutnu slobodu. Nećemo preživeti.
Sudeći po tihoj reakciji вopa u kaputu od sobovog krzna, krađa plena se
već desila. Najdragoceniji predmeti već su u rukama njegove grupe.
Radnik kockaste vilice, čije ime Lav nije znao, složio se da preduzmu
neke predložene praktične mere, pod uslovom da odmah pređu na
kažnjavanje zarobljenih stražara.
- Mojim ljudima mora se pružiti pravda! Godinama čekaju! Mučili su se!
Ne mogu čekati ni trenutka duže!
Govorio je u parolama i svaka rečenica završavala se uzvičnikom. Iako je
Lazar bio nerad da odloži praktične mere, napravio je ustupak kako bi
obezbedio podršku. Stražarima će se suditi.
Lavu će se suditi.
≈
Jedan Lazarev sledbenik svojevremeno je bio advokat, u svom
prethodnom životu, kako je govorio o njemu, i igrao je značajnu ulogu u
uspostavljanju suda za Lava i ostale. S uživanjem je osmislio sistem. Posle
godina pokornog puzanja, advokat je bio ushićen što je povratio autoritativni
ton stručnjaka, ton koji je smatrao urođenim.
- Složićemo se da sudimo samo stražarima. Lekarsko osoblje i bivši
robijaši koji sada rade u administraciji gulaga biće izuzeti.
Predlog je prihvaćen. Advokat je nastavio.
- Stepenice prema upravnikovoj kancelariji predstavljaće sudnicu.
Stražari će se popeti na donji stepenik. Mi, slobodni ljudi, nabrajaćemo
primere njihove surovosti. Ako se smatra da je neki neosporan, stražar će se
popeti jedan stepenik. Ako se popne do najvišeg stepenika, biće pogubljen.
Ako ne stigne do vrha, čak i ako je na pretposlednjem stepeniku i ne može
mu se naći više nijedan zločin, biće mu dozvoljeno da siđe i sedne.
Lav je izbrojao stepenike. Ukupno trinaest. Budući da su počinjali od
donjeg stepenika, potrebno je dvanaest zločina da bi se stiglo do vrha:
dvanaest za smrt, jedanaest ili manje za život.
Spustivši glas, kako bi zvučao ozbiljnije, advokat je prozvao:
 - Upravnik Žores Sinjavski.
Sinjavski se popeo na prvi stepenik i okrenuo prema svom sudu. Rame
mu je nespretno previjeno i krvarenje zaustavljeno kako bi ostao živ dovoljno
dugo da se suoči s pravdom. Ruka mu je beskorisno visila. Uprkos tome,
osmehivao se kao dete na školskoj predstavi, tražeći prijateljsko lice među
okupljenim robijašima. Nije bilo zasebnih predstavnika odbrane i optužbe:
okupljeni zatvorenici će izneti i jedno i drugo. Presuda će biti kolektivna.
Istog trena razlegao se hor glasova. Uvrede i primeri njegovih zločina
nerazumljivo su se preplitali. Advokat je podigao ruke, tražeći tišinu.
- Jedan po jedan! Podignite ruku, ja ću uperiti prstom u vas i tada ćete
govoriti. Svako će reći svoje.
Pokazao je na jednog starijeg robijaša. I dalje je držao podignutu ruku.
Advokat je primetio:
- Možeš da spustiš ruku. Slobodno govori.
- Moja šaka je dokaz njegovog zločina.
Dva prsta su amputirana kod zgloba - crni patrljci.
- Promrzline. Bez rukavica. Minus pedeset: toliko hladno da se pljuvačka
ledila pre nego što padne na tlo. Ipak nas je slao napolje u uslovima koji nisu
bili ni za pljuvačku! Terao nas je napolje! Dan za danom! Dva prsta, dva
stepenika!
Svi zaklicaše u znak odobravanja. Advokat je poravnao sivi, robijaški,
pamučni kaput kao da je zvanično odelo.
- Nije reč o tome koliko si prstiju izgubio. Navodiš neljudske radne
uslove. Zločin je priznat. Ali to je jedan primer i, prema tome, jedan stepenik.
Neko je povikao iz gomile:
- Ja sam ostao bez prsta na nozi! Zašto moj prst ne zaslužuje stepenik?
Deformisanih, crnih prstiju na rukama i nogama bilo je više nego
stepenika. Advokat je gubio kontrolu, nije mogao da nametne dovoljno
pravila da smiri uzbuđenu svetinu.
Upravnik je prekinuo raspravu:
- U pravu ste! Vaše povrede su zločin! Svaka povreda koju ste pretrpeli
jeste zločin!
Upravnik se popeo još jedan stepenik. Uzvici su jenjavali, rasprave se
utišale dok su slušali.
- Istina je da sam počinio više zločina nego što ima stepenika. Da postoje
stepenice do vrha planine, popeo bih se do samog vrha.
Ojađen što je tim priznanjem zaobišao njegov sistem, advokat je pitao:
- Priznaješ da zaslužuješ da umreš?
Upravnik je posredno odgovorio:
- Ako mogu da se popnem jedan stepenik, zar ne mogu i da siđem? Ako
činite loše, zar ne možete činiti i dobro? Zar ne mogu pokušati da ispravim
svoja nedela?
Pokazao je na robijaša koji je ostao bez nožnog prsta.
- Ostao si bez nožnog prsta zbog promrzlina i zato sam se popeo jedan
stepenik. Ali prošle godine si hteo da pošalješ porodici svoje dnevnice. Kada
sam ti rekao da nisi zaradio onoliko koliko im je potrebno zbog toga što naš
sistem nije bio pošten, zar nisam od svoje plate nadomestio razliku? Zar se
nisam lično postarao da tvoja žena primi novac na vreme?
Robijaš se ćutke osvrtao levo-desno. Advokat ga zapita:
- Je l’ to istina?
Robijaš je oklevajući klimnuo glavom.
- Istina je.
Upravnik je sišao jedan stepenik.
- Zar ne mogu zbog toga da siđem jedan stepenik? Priznajem da još nisam
učinio dovoljno dobrih dela da nadoknadim loša. Zašto mi onda ne biste
dozvolili da živim? Dozvolite mi da provedem ostatak života pokušavajući da
to ispravim. Zar to nije bolje od smrti?
- Šta je s onima koje si ti ubio?
- A šta je s onima koje sam spasao? Od Staljinove smrti stopa smrtnosti u
ovom logoru najniža je na Kolimi. To je ishod mojih promena. Povećao sam
sledovanja hrane. Dao sam vam duže odmore i kraće radne dane. Poboljšao
sam lekarsku negu. Bolesni više ne umiru! Bolesni se oporavljaju. Znate da je
to istina. Jedini razlog što ste uspeli da savladate stražare jeste što ste bolje
hranjeni, odmorniji i snažniji nego ikada ranije! Zbog mene je ova pobuna i
postala moguća!
Advokat mu je prišao, zbunjen što se njegov sistem raspada.
- Nismo ništa rekli o mogućnosti silaženja.
Zatim se okrenuo prema trojici robijaških predvodnika.
- Želimo li da promenimo sistem?
Radnik kockaste vilice okrenuo se prema svojim drugovima.
- Upravnik traži drugu priliku. Hoćemo li da mu je pružimo?
Počelo je kao mrmljanje, ali je odgovor postajao sve glasniji kako se sve
više njih priključivalo.
- Nema druge prilike! Nema druge prilike!
Upravnik se snuždi. Iskreno je verovao da je učinio dovoljno da bude
pošteđen. Advokat se okrenuo prema osuđenom čoveku. Očigledno nisu
dovoljno razmišljali o procesu. Nikome nije dodeljena uloga dželata.
Upravnik je iz džepa izvadio mali osušeni, ljubičasti cvet i stisnuo ga u
pesnici. Popeo se na vrh stepenica i zagledao u noćno nebo. Advokat je
progovorio, a glas mu je podrhtavao od pritiska.
- Doneli smo kolektivnu presudu. Moramo obaviti kolektivnu kaznu.
Pištolji su izvučeni. Advokat se sklonio u stranu. Upravnik jc povikao:
- Poslednje što hoću da kaž...
Pištolji, puške i puškomitraljez opališe. Upravnik pade nauznak, kao da
ga je udario džinovski prst. Iako podao za života, stekao je svojevrsno
dostojanstvo kada se suočio sa smrću. Robijaši su bili ogorčeni zbog toga.
Nisu mu dozvolili da išta više kaže.
Raspoloženje u improvizovanom sudu prešlo je od uzbuđenja u
ozbiljnost. Nakašljavši se, advokat je pitao:
- Šta ćemo s telom?
Neko je odgovorio:
 - Neka ga tu da ga sledeći vidi.
Složili su se. Ostaviće telo gde jeste.
- Ko je sledeći?
Lav se napeo. Georgij je objavio:
- Lav Stepanovič Demidov.
Advokat je pogledao prema stražarima.
- Ko je to? Ko je Lav?
Lav se ne pomače. Advokat je povikao:
- Ustani ili ćemo proigrati tvoje suđenje i odmah te pogubiti!
Polako, nesiguran da ga noge neće izdati, Lav je ustao. Advokat mu je
pokazao da se popne na donji stepenik i okrene prema sudu. Pitao ga je:
- Jesi li stražar?
- Nisam.
- Šta si?
- Ja sam pripadnik moskovske milicije. Poslat sam ovamo po tajnom
zadatku.
Georgij je povikao:
- On je čekista!
Gomila - njegova porota i sudija - pobesnela je. Lav je pogledao svog
tužioca. Georgij je samostalno istupao. Lazar je čitao list papira, možda
Lavov spisak zločina. Advokat ga zapita:
- Je l’ to tačno? Jesi li čekista?
- U prošlosti sam bio pripadnik MGB-a.
Advokat povika:
- Primeri njegovih zločina!
Georgij je odgovorio:
- Prijavio je Lazara!
 Robijaši povikaše. Lav se popeo na drugi stepenik. Georgij je nastavio:
- Tukao je Lazara! Smrskao mu je vilicu!
Lavu su pokazali da se popne još jedan stepenik.
- Uhapsio je Lazarevu ženu!
Lav je sada stajao na četvrtom stepeniku.
- Uhapsio je Lazareve parohijane!
Stajao je na petom stepeniku. Georgij nije imao šta više da kaže. Niko
drugi u logoru nije poznavao Lava. Niko drugi nije mogao da navede njegove
zločine. Advokat je objavio:
- Potrebno nam je još primera! Još sedam!
Iznerviran, Georgij je uzviknuo:
- On je čekista!
Advokat odmahnu glavom.
- To nije primer.
On se nije uklapao u njihov sistem - niko ga nije poznavao da bi ga
mogao osuditi, odnosno niko osim samog Lava. Robijaši su bili nezadovoljni.
Bili su potpuno uvereni da, budući da je čekista, mora biti još mnogo
primera, samo njima nisu poznati. Lav je osetio da ga sistem neće zaštititi. Da
nije video upravnikovo pogubljenje, možda bi se popeo na vrh i priznao svoja
nedela. Ali nije imao govor rečitiji od upravnikovog. Njegov život zavisi od
pravila njihovog sistema. Potrebno im je još sedam primera. Nisu ih imali.
Georgij nije hteo da odustane:
- Koliko godina si bio čekista?
Lav je regrutovan u tajnu službu posle vojne karijere. Pet godina je bio
čekista.
- Pet godina.
Obraćajući se okupljenim robijašima, Georgij je pitao:
- Zar nije lako poverovati da je učinio nedelo prema bar dve osobe
godišnje? Zar je teško poverovati u to kad znamo da je čekista?
 Gomila se složila: dva stepenika za svaku godinu. Lav se okrenuo prema
advokatu, nadajući se da će odbaciti taj amandman. Ali ovaj slegnu ramenima
i predlog je postao zakon. Pokazao je Lavu da se popne na vrh. Osuden je na
smrt.
Lav nije mogao da prihvati da je to kraj. Nije se micao. Jedan glas je
povikao:
- Na vrh ili ćemo te streljati na mestu!
Omamljen, Lav se popeo na vrh. Stao je iznad upravnikovog tela
izrešetanog mecima. Red vatrenog oružja okrenuo se ka njemu.
Odjednom je čovek koji ga mrzi, Georgij, povikao:
- Čekajte!
Lav je gledao kako Lazar priča Georgiju na uvo. Začudo, Georgij nije
simultano prevodio. Kada je Lazar završio, Georgij ga je ispitivački
pogledao. Lazar je pokazao da ponovi njegove reči. Georgij se okrenuo
prema Lavu i pitao:
- Moja žena je živa?
Georgij je uzeo papir iz Lazareve ruke i doneo ga Lavu. Lav je čučnuo i
pogledao pismo koje je Frajera napisala, dokaz da je živa budući da je navela
podatke koje je samo ona znala. To pismo nosio je Timur. Pre nego što su ga
ubili, stražari mora da su mu oduzeli sve što je imao.
- Nađeno je u džepu jednog stražara. Nisi lagao.
- Nisam.
- Ona je živa?
- Jeste.
Lazar je pokazao Georgiju da se vrati i prošaputao mu nešto. Nerado ga
poslušavši, Georgij je objavio:
- Tražim da ga poštedite.
 Moskva

Istog dana

Kao dve ulične mačke, Zoja i Mališa sedeli su jedno pored drugog na
krovu Stambenog bloka br. 424. Zoja je bila blizu Mališe jer je žarko želela
da ga uveri kako neće pobeći. Posle nekoliko napornih kilometara kroz
kanalizaciju, penjanja uz merdevine i izbegavanja zidova prekrivenih sluzi,
oboje su bili mokri od znoja i bilo im je prijatno na krovu gde ih je hladio
prohladni noćni povetarac. Zoja se osećala okrepljeno. Delom zato što se
razdrmala posle mnogo dana i noći sedenja. A najviše zbog toga što je s njim.
Činilo joj se da je to detinjstvo koje joj je ukradeno - nestašna pustolovina sa
srodnom dušom.
Zoja je pogledala fotografiju koju je Mališa držao.
- Kako se zove?
- Marina Njurina.
Zoja je uzela fotografiju od njega. Tridesetogodišnja Njurina bila je
stroga i ozbiljna. Nosila je uniformu. Vratila mu je fotografiju.
- Ubićeš je?
Mališa je kratko klimnuo glavom, kao da ga je neko pitao može li dobiti
cigaretu. Zoja nije bila sigurna da li mu veruje.
Videla je kako je napao вopa koji je pokušao da je siluje. Bio je vešt s
nožem. Ćutljiv i mišićav, nije izgledao kao neko ko se isprazno razmeće.
- Zašto?
- Ona je čekista.
- Šta je radila?
 Mališa ju je upitno pogledao. Nije shvatio. Zoja je proširila pitanje.
- Je li hapsila ljude? Ili ih je ispitivala?
- Ne znam.
- Ubićeš je a ne znaš šta je radila?
- Rekao sam ti. Ona je čekista.
Zoja se zapitala koliko on zna o tajnoj policiji. Obazrivo je primetila:
- Ne znaš mnogo o njima? O tajnoj policiji? Hoću reći, ne stvarno?
- Znam šta su radili.
Mališa je nakratko razmislio pre nego što je dodao:
- Oni su hapsili ljude.
- Zar ne bi trebalo da znaš malo više o nekome pre nego što ga ubiješ?
- Frajera mi je dala naređenje. Nije mi potreban drugi razlog.
- To bi i čekisti rekli: da su samo izvršavali naređenja.
Mališa se iznervirao.
- Frajera je rekla da možeš da pomogneš. Dakle, možeš. Nije ništa rekla o
tome da postavljaš mnogo glupih pitanja. Mogu da te vratim u ćeliju ako to
hoćeš.
- Nemoj da se ljutiš. Samo sam pitala zašto. Ništa više. Zašto ćemo ubiti
tu ženu?
Mališa je presavio fotografiju i vratio je u džep. Zoja je preterala.
Uzbudila se i prešla granicu, njena nestrpljivost ju je nadvladala. Zaćutala je,
nadajući se da nije sve uprskala. Očekujući mrzovoljnu reakciju, iznenadila
se kada je Mališa gotovo izvinjavajućim glasom rekao:
- Njeni zločini napisani su na spisku. Nisam hteo nikoga da pitam da ih
pročita naglas.
- Ne znaš da čitaš?
Motreći na njenu reakciju, odmahnuo je glavom. Svesna njegove
nesigurnosti, pazila je da joj lice ostane bezizražajno.
 - Zar nisi išao u školu?
- Nisam.
- Šta se desilo s tvojim roditeljima?
- Umrli su. Odrastao sam većim delom na železničkim stanicama dok
nisam naišao na Frajeru.
Mališa je upita:
- Misliš da je loše što ne znam da čitam?
- Nikada nisi imao priliku da naučiš.
- Ne ponosim se time.
- Znam.
- Voleo bih da čitam. I da pišem. Naučiću jednog dana.
- Sigurna sam da ćeš brzo naučiti.
Sedeli su u tišini približno još jedan sat i gledali kako se u okolnim
zgradama svetla jedno po jedno gase kako su stanari odlazili na spavanje.
Mališa je ustao i protegao se, noćno stvorenje koje se budi kada svi drugi
spavaju. Iz džepa širokih pantalona izvadio je kolut krute žice i odmotao ga.
Na kraj žice pričvrstio je deo ogledala i uvio žicu oko njega da ga učvrsti.
Pažljivo je nakrivio ogledalo kako bi stajalo pod uglom od četrdeset pet
stepeni. Prišao je ivici zgrade, legao na stomak i počeo da spušta žicu sve dok
ogledalo nije bilo u ravni s prozorom spavaće sobe. Zoja mu se pridružila,
legla je pored njega i pogledala nadole. Zavesa je bila navučena, ali postojao
je mali prorez. Mogli su da vide obris tela u krevetu u mračnoj sobi. Mališa je
povukao žicu natrag, skinuo ogledalo s kraja, smotao žicu i sve vratio u
džepove.
- Ući ćemo s druge strane.
Zoja je klimnula glavom, On je zastao pa promrmljao:
- Možeš ostati ovde.
- Sama?
- Verujem da nećeš pobeći.
- Mališa, mrzim čekiste koliko i Frajera. Idem s tobom.
 Izuli su se, uredno ostavili cipele jedne pored drugih uz ivicu krova i
spustili se niz fasadu od cigala, pridržavajući se za oluk. Bio je to kratak
spust: oko jednog metra. Mališa je lako stigao do prozorskog simsa kao da se
spustio merdevinama. Zoja ga je nesigurno pratila, pokušavajući da ne gleda
dole. Bili su na šestom spratu i pad bi bio fatalan. Mališa je izvadio nož,
podigao zasun, otvorio prozor i ušao u stan. Bojeći se da Zoja ne napravi neki
zvuk, okrenuo se i ponudio joj ruku. Ona ju je odgurnula i oprezno se spustila
na parket.
Provalili su u dnevnu sobu, veliku sobu. Zoja mu je prošaputala na uvo:
- Je l’ živi sama?
Kratko je klimnuo glavom, nezadovoljan pitanjem - bilo kakvim
pitanjem. Hteo je tišinu. Veličina stana bila je iznenađujuća. Samo brojanjem
kvadratnih metara praznog prostora, Zoja je mogla da pretpostavi koliki su
zločini te žene.
Ispred njih su bila zatvorena vrata spavaće sobe. Mališa je ispružio ruku i
uhvatio bravu. Pre nego što je otvorio vrata, pokazao je Zoji da ostane
skrivena u dnevnoj sobi. Iako je htela da pođe s njim, nije nameravao da joj
to dozvoli. Zoja je klimnula glavom i odstupila, čekajući da Mališa otvori
vrata.
Mališa je zakoračio u mračnu sobu. Marina Njurina bila je u krevetu.
Ležala je na boku. Podigao je nož i prišao joj pa zastao kao da održava
ravnotežu na ivici litice. Žena na krevetu bila je mnogo starija od one na
fotografiji - stara bar šezdeset godina, imala je sedu kosu i izborano lice.
Oklevao je i zapitao se da nije pogrešio adresu. Ne, adresa je tačna. Možda je
fotografija napravljena pre mnogo godina. Nagnuo se bliže i izvadio
presavijenu fotografiju da ih uporedi. Staričino lice bilo je u senci.
Jednostavno nije mogao biti siguran. U snu svi izgledaju nedužno.
Odjednom je Njurina otvorila oči i podigla ruku ispod pokrivača. Držala
je pištoij uperen između Mališinih očiju. Prebacila je noge preko ivice
kreveta i otkrila cvetnu spavaćicu.
- Odstupi.
Mališa ju je poslušao, s nožem u jednoj ruci i fotografijom u drugoj,
procenjujući da li je dovoljno brz da je razoruža. Naslutila je o čemu
razmišlja, pomerila pištolj i pucala u nož u njegovoj ruci, otkinuvši mu vrh
prsta. Mališa kriknu i uhvati se za povređeni prst, a nož uz zveket pade na
pod. Njurina je rekla:
- Pucanj je upozorio stražare. Neću te ubiti. Pustiću ih da te muče. Možda
im se i pridružim. Saznaću ko su tvoji saučesnici. A onda ćemo i njih ubiti.
Zar ste zaista mislili da ćemo skrštenih ruku čekati dok nas ti i tvoja rulja
ubijate jednog po jednog?
Mališa je uzmakao. Ona je ustala iz kreveta.
- Ako misliš da ćeš bežanjem dobiti laku smrt, metak u leđa, prevario si
se. Pucaću ti u stopalo. U stvari, bilo bi bolje da ti odmah pucam u stopalo za
svaki slučaj.
Srce joj je bubnjalo, jedva je mogla da diše, ali morala je brzo nešto da
uradi a ne da stoji nasred sobe, zabezeknuta kao glupo dete. Nemoguće je da
ju je starica videla. Osvrnula se oko sebe. Mogla je da se sakrije samo ispod
radnog stola. Ranjen, Mališa se povlačio iz spavaće sobe prema njoj. Krv mu
je kapala s ruke. Pazio je da ne pogleda prema njoj kako je ne bi odao.
Ona mu je jedina nada. Žena je gotovo bila na vratima. Zoja polete ispod
stola.
Iz svog skrovišta, Zoja je prvi put videla ženu. Bila je mnogo starija nego
na fotografiji, ali ipak je bila ista žena. Osmehivala se, ili podrugljivo cerila,
uživajući u svojoj moći i tome što drži pištolj. Išla je odmah za Mališom. Ako
Zoja ne uradi ništa, ako ostane ispod stola, stražari će doći i uhapsiti Mališu -
ona će biti spasena, ponovo će biti s Jelenom i Raisom, ponovo će biti s
Lavom. Ako ne uradi ništa, živeće opet kao i pre.
Zoja skoči, kriknu i pojuri prema pištolju. Iznenađena, Marina Njurina
okrenula je pištolj ka njoj. Zoja ju je zgrabila za zglavak i zarila joj zube što
je dublje mogla. Pištolj je opalio, zaglušujuće glasno pored njenog uva.
Metak se zabio u zid - Zoja je zubima osetila vibracije trzaja. Žena ju je
udarila slobodnom rukom, pa još jednom i oborila je na pod.
Bespomoćna, Zoja je gledala kako žena cilja pištoljem u nju. Pre nego što
je opalila, Mališa joj je skočio na leđa i zabio joj prste u oči. Vrisnula je,
ispustila pištolj i zagrebala ga po rukama, zbog čega je pritisnuo još jače.
Mališa pogleda Zoju:
- Vrata!
 Žena je vrištala i obrtala se ukrug, a Zoja je pojurila prema ulaznim
vratima i zaključala ih baš kada je stražar ustrčao uza stepenice. Kada se
okrenula, videla je da se Njurina srušila na ruke i kolena. Mališa joj je još
jahao na ledima. Povukao je prste, ostavivši krvavu zbrku na mestu gde su joj
nekada bile oči. Podigao je pištolj i dao znak Zoji da potrči za njim do
prozora.
Iza njih, stražari su šutirali vrata. Mališa je zapucao kroz drvo i zaustavio
njihovo napredovanje. Kada je ispraznio pištolj, bacio ga je i popeo se za
Zojom na prozorski ispust. Stražari odgovoriše rafalom mitraljeske vatre.
Meci su leteli po celoj dnevnoj sobi. Njih dvoje krenuše uz spoljni zid. Zoja
je prva stigla do krova. Čula je kako su razvaljena vrata spavaće sobe i uzvike
stražara kada su ugledali krvavi prizor.
Zoja se nagnula i pomogla Mališi da se popne. Pošto su oboje bili na
krovu, zgrabila je cipele, spremna da pobegne. Mališa ju je uhvatio za
zglavak.
- Čekaj!
Pošto je čuo stražare na prozoru, Mališa je odvalio crep s krova i
pripremio se. Ruka jednog stražara zgrabila je ispust. Kada se stražar
podigao, Mališa ga je tresnuo crepom u lice. Čovek se pustio i pao na ulicu.
Mališa povika:
- Trči!
Potrčali su preko krova i preskočili ambis do sledeće zgrade. Kada su
pogledali nadole, ugledali su gomilu oficira na ulici. Mališa je primetio:
- To je bila zamka. Motrili su na stan.
Očekivali su da će Njurina biti meta.
Pošto im je odsečena putanja za bekstvo, morali su da uđu u drugi
stambeni blok. Popeli su se u spavaću sobu. Mališa je povikao:
- Požar!
U pretrpanim zgradama, starim drvenim građevinama s neispravnim
instalacijama, stalno su se pribojavali požara. Zgrabio je Zoju za ruku i
istrčali su u hodnik. Oboje su sada vikali:
- Požar!
 Iako nije bilo dima, hodnik je bio krcat za nekoliko sekundi. Panika se
brzo širila zgradom, hraneći se sama sobom. Na stepenicama su se Zoja i
Mališa spustili četvoronoške i puzali između nogu ljudi.
Stanari su pokuljali iz zgrade i pomešali se s pripadnicima KGB-a i
milicije. Zoja je uhvatila nekog čoveka za ruku, pretvarajući se da je
izbezumljena. Mališa je sledio njen primer i čovek ih je saosećajno sproveo
pored predstavnika zakona koji su pretpostavili da je reč o porodici. Čim su
bili slobodni, pustili su čovekovu ruku i otrčali.
Kada su stigli do najbližeg šahta, sklonili su čelični poklopac i spustili se
u kanalizaciju. Na dnu merdevina, Zoja je iscepala deo svoje bluze i uvila
Mališin krvavi prst. Obmotavala ga je dok nije postao debeo kao kobasica.
Kad su povratili dah, oboje su prasnuli u smeh.
 Kolima Gulag br. 57

12. april

Tako jasnu i jarku jutarnju svetlost Lav nikada nije video - savršeno plavo
nebo i bela visoravan. Na krovu administrativne barake, prineo je licu
izgorele, iskrivljene ostatke dvogleda. Vatra je uništila spravu i samo je jedno
naprslo staklo moglo da se koristi. Pretražujući horizont kao gusar na palubi
broda, Lav je opazio pokret na drugom kraju visoravni. Kamioni, tenkovi i
šatori - privremeni vojni tabor. Uznemirena zbog jučerašnjih zapaljenih kula,
svetionika razdora, oblasna administracija je tokom noći obrazovala bazu za
kontraoperacije. Bilo je bar pet stotina vojnika. Iako robijaši nisu brojčano
nadjačani, daleko su slabiji po vatrenoj moći. Imali su samo dva-tri teška
mitraljeza, nekoliko okvira municije i nešto pušaka i pištolja. Protiv oružja
velikog dometa, Gulag br. 57 bio je bespomoćno izložen, a ograda od
bodljikave žice nije mogla da pruži zaštitu od oklopnih vozila. Pošto je
završio svoju sumornu procenu, Lav je spustio dvogled i pružio ga Lazaru.
Nekoliko robijaša okupilo se na krovu. Pošto su kule srušene, to je bila
najviša osmatračnica u logoru. Pored Lazara i Georgija, tu su bila i druga
dvojica predvodnika sa svojim najbližim sledbenicima: ukupno njih
desetorica. Vođa вopa pitao je Lava:
- Ti si njihov. Šta će da rade? Hoće li pregovarati?
- Hoće, ali ne smete verovati ničemu što kažu.
Mladi predvodnik je istupio.
- A šta je s govorom? Više nismo pod Staljinom. Naša zemlja se
promenila. Možemo da se branimo. Loše su se ophodili prema nama. Mnoge
presude bi trebalo preispitati. Trebalo bi da nas oslobode!
- Govor ih može naterati na otvorene pregovore. Samo, daleko smo od
Moskve. Kolimska administracija možda je odlučila da tajno uguši pobunu
kako bi sprečila širenje umerenog uticaja iz Moskve.
- Hoće da nas pobiju?
- Ova pobuna je pretnja njihovom načinu života.
Jedan robijaš povika sa zemlje:
- Zovu!
Robijaši zabrzaše niz merdevine, ali napraviše usko grlo u žurbi da se
spuste. Lav je poslednji sišao. Nije mogao da žuri zato što je osećao razdirući
bol u kolenima kada bi savio noge i zategao povređenu kožu. Oznojio se i
zadihao dok je stigao do dna merdevina. Ostali su već bili pored radija.
Radio-prijemnik bio je jedino sredstvo komunikacije između raznih
logora i administrativnog štaba u Magadanu. Jedan robijaš, koji je znao
ponešto o rukovanju opremom, preuzeo je stvar u svoje ruke. Stavio je
slušalice i ponavljao reči koje čuje:
- Oblasni upravnik Abelj Present... Hoće da razgovara s glavnim.
Bez oklevanja, mladi predvodnik uzeo je mikrofon i prepustio se
govorničkom žaru.
- Gulag br. 57 nalazi se u rukama zatvorenika! Pobunili smo se protiv
stražara! Oni su nas tukli i ubijali iz hira! Više ne...
Lav je rekao:
- Spomeni da su stražari živi.
Čovek ga je, sav važan, odgurnuo u stranu.
- Prihvatamo govor našeg vođe Hruščova. U njegovo ime, želimo da
kazne svih zatvorenika budu preispitane. Tražimo da se oslobode oni koji bi
trebalo da budu slobodni. Želimo da se prema onima koji su zgrešili postupa
ljudski. To zahtevamo u ime naših revolucionarnih predaka. Ta veličanstvena
svrha ukaljana je vašim zločinima. Mi smo istinski naslednici revolucije!
Zahtevamo da se izvinite! I pošaljite nam hranu, dobru hranu, a ne robijašku
kašu!
Lav nije mogao da sakrije nevericu i zavrteo je glavom.
- Ako hoćeš da svi izginu, traži kavijar i prostitutke. Ako hoćeš da živite,
reci mu da su stražari živi.
Čovek je mrzovoljno dodao:
- Trebalo bi da znaš da su stražari živi. Držimo ih u ljudskim uslovima i
ponašamo se prema njima daleko bolje nego što su oni postupali prema nama.
Ostaće živi sve dok nas ne napadnete. Ako napadnete, preduzeli smo mere
predostrožnosti da osiguramo da svi stražari do poslednjeg poginu.
Glas na radiju zapucketao je u odgovor, a čovek je ponovio reči:
- On traži dokaz da su živi. Kada mu to pružimo, saslušaće naše zahteve.
Lav je zamolio Lazara, koji je bio glas razuma:
- Trebalo bi poslati povređene stražare. Umreće bez lekarske nege.
Umešao se predvodnik вopa, ogorčen što ga zaobilaze:
- Ne treba ništa da im damo. To je znak slabosti.
Lav odgovori:
- Kad stražari umru od povreda, neće vam ništa vredeti. Ovako ćete imati
neku korist od njih.
Bop je podrugljivo dobacio:
- A ti ćeš, naravno, biti u kamionu kojim će se odvesti?
Tačno je pogodio Lavovu nameru. Lav klimnu glavom.
Lazar je prošaputao nešto Georgiju, a ovaj je to iznenađeno preneo:
- I ja želim da pođem s njim.
Svi se okrenuše prema Lazaru. On je i dalje šaputao Georgiju:
- Voleo bih da vidim ženu i sina pre nego što umrem. Lav ih je odvojio od
mene. On je jedini koji može ponovo da nas spoji.
≈
U teretni kamion su smestili stražare s najtežim povredama, ukupno
šestoricu koji ne bi preživeli još jedan dan bez lekarske intervencije. Bili su
podignuti na nosila sklepana od dasaka, a Lav je pomogao da se poslednji
stražar iznese iz barake. Položili su ga u zadnji deo kamiona i spremili se da
krenu.
 Lav je taman hteo da pođe kada je ugledao stražarev sat. Bio je jeftin,
pozlaćen, nije ni po čemu bio upadljiv - osim što je bio Timurov. Nije bilo
sumnje: bezbroj puta ga je video. Slušao je Timurovu priču o tome kako ga je
njegov otac opisivao kao porodično nasledstvo iako je bezvredan. Lav je
čučnuo i prešao vrhom prsta preko napuklog stakla. Pogledao je povređenog
stražara. Na licu mu se video nemir. Shvatio je šta znači taj sat. Lav zapita:
- Uzeo si ovo od mog prijatelja?
Stražar oćuta.
- Ovo je pripadalo mom prijatelju.
Lav je osetio kako mu bes raste.
- To je bio njegov sat.
Stražar poče da se trese. Lav je potapšao sat i rekao:
- Moraću da ga uzmem.
Pokušao je da otkopča bezvredni sat. Oslonio se kolenom na čovekove
povređene, krvave grudi i jako pritisnuo:
- Vidiš... to je porodično nasledstvo... sad pripada Timurovoj ženi... i
njegovim sinovima... dvojici sinova... dvojici divnih dečaka... dvojici divnih
dečaka... Pripada im zato što si im ubio oca... ubio si mog prijatelja...
Stražar je počeo da krvari iz usta i nosa, slabašno je udarao Lava po nozi,
pokušavajući da je odgurne. Lav je i dalje pritiskao. Oči mu zasuziše od bola
u kolenu. To nisu bile suze za Timurom. To je bila mržnja, osveta, sila koja
ga je terala da pritiska sve jače. Pantalone su mu bile natopljene stražarevom
krvlju.
Sat se otkopčao i spao sa stražarevog omlitavelog članka. Lav ga je stavio
u džep. Preostala petorica u zadnjem delu kamiona preplašeno su ga gledali.
Prošao je pored njih i povikao robijašima na zemlji:
- Jedan od ovih stražara je mrtav. Imamo mesta za drugog.
Nijedan zatvorenik nije ništa pitao dok su spuštali telo, a Lav je pregledao
sat. Kako je bes popuštao, osetio se slabo, ne zbog kajanja ili sramote, već ga
je preplavio umor jer je najjači podsticaj - osveta - polako iščileo iz njega.
Mora da je Frajera prema njemu osećala takav dubok bes.
 Lav je pogledao povređenog stražara koji je prilazio kamionu, zamenu za
onog kojeg je upravo ubio. Čoveku je ruka bila u krvavim zavojima. Nešto tu
nije bilo kako treba. Čovek je bio nervozan. Možda je i on bio umešan u
Timurovo ubistvo. Lav ga je zaustavio, uhvatio zavoj i povukao ga nadole,
otkrivši dugačku, površinsku ranu od lakta do šake, ranu koju je taj čovek
sam sebi naneo. Isto je bilo i s povredama na glavi. Stražar je prošaputao:
- Molim te...
Streljaće ga ako ga uhvate. Ako robijaši pomisle da stražari
zloupotrebljavaju njihovu dobrotu, dobrotu koja njima nikada nije bila
ukazana, čitava operacija dospeće u opasnost. Posle ubistva stražara, Lav je
samo nakratko oklevao pre nego što ga je propustio u prikolicu kamiona.
Lazar se, posredstvom Georgija, obraćao drugim robijašima,
objašnjavajući svojim sledbenicima zašto želi da ode:
- Ne oćekujem da ću živeti još dugo. Preslab sam da bih se borio. Hvala
što me puštate da odem kući.
Mladi predvodnik mu je odgovorio:
- Lazare, pomogao si mnogima. Pomogao si meni. Zaslužio si to.
Ostali zatvorenici se složiše.
Lav je prišao Lazaru i odmerio ga.
- Moramo se obući kao stražari.
Lav, Lazar i Georgij svukli su uniforme s trojice mrtvih stražara. Brzo su
se presvukli, žureći, bojeći se da se robijaši ne predomisle. U uniformi koja
nije bila njegov broj, Lav je seo za volan. Georgij je bio u sredini, Lazar s
druge strane. Robijaši su otvorili kapiju.
Odjednom je mladi predvodnik udario po vratima kamiona. Lav je bio
spreman da nagazi gas ako bude potrebno. Ali čovek je rekao:
- Prihvatili su da prime ranjenike kao znak dobre volje. Srećno, Lazare,
nadam se da ćeš naći svoju ženu i sina.
Udaljio se od kamiona. Lav je pokrenuo motor, prošao pored ostataka dve
stražarske kule i kroz spoljnu kapiju izašao na auto-put. Išao je pravo prema
vojnom taboru s druge strane visoravni.
 Trčeći što je brže mogao, radio-operater stigao je do spoljne kapije.
Robijaši su gledali kako kamion odlazi auto-putem. Bez daha, operater je
uzviknuo:
- Već su otišli? Ali nisam rekao oblasnom upravniku. Nismo im rekli da
šaljemo bolesne i povređene. Da otrčim nazad i kažem im?
Mladi predvodnik uhvatio ga je za ruku i zaustavio ga.
- Nećemo im reći. Ne možemo dobiti revoluciju s ljudima koji žele da
beže. Lazar mora poslužiti kao lekcija. Ostali moraju shvatiti da nemaju
izbora osim da se bore. Ako vojnici otvore vatru na svoje povređene stražare,
neka bude tako.
 Istog dana

Lav je polako vozio auto-putem prema privremenoj bazi. Nalazili su se na

pola puta između dva suprotstavljena tabora, preostalo im je još oko dva
kilometra, kada je na horizontu ugledao oblačak dima.
Odjednom je oblak prašine potpuno zaklonio pogled. Eksplozija je
napravila rupu na auto-putu samo nekoliko metara ispred kamiona. Zemlja,
led i geleri grunuše u vetrobran. Lav je skrenuo da izbegne krater. Desni
točak skliznuo je s asfalta. Kamion se umalo nije prevrnuo, ljuljao se dok je
nakrivljen prolazio kroz dim. Vrteći volan, lav je ispravio kamion i poterao
ga sredinom auto-puta. U retrovizoru je video izrovan asfalt.
Još jedan oblak dima pojavio se na horizontu, pa drugi i treći, od
minobacačkih granata ispaljenih jedna za drugom. Lav je nagazio gas.
Kamion je pojurio napred, pokušavajući da ubrza pod njihovom putanjom,
koristeći neznatan razmak između ispaljivanja i udara. Motor je urlao,
postepeno ubrzavajući. Tek tada su se Lazar i Georgij okrenuli prema njemu,
tražeći objašnjenje. Pre nego što su stigli da progovore, prva granata pala je
odmah iza njih - toliko blizu da se zadnji deo kamiona podigao. Na tren su
samo prednji točkovi dodirivali auto-put i Lav nije video ništa osim puta.
Kabina je gledala pravo napred, nagnuta prema asfaltu. Uveren da će se
kamion prevrnuti, osetio je iznenađenje umesto olakšanja kada se zadnji deo
uz trzaj spustio, bacivši ih iz sedišta. Lav se mučio da zadrži kontrolu nad
volanom. Druga granata promašila ih je u širokom luku, zaobišla auto-put i
zapljusnula kamion odlomljenim kamenjem s visoravni.
Lav je skrenuo s auto-puta u istom trenutku kada je treća granata pala -
savršen pogodak, eksplodirala je tačno tamo gde se kamion časak ranije
nalazio. Krhotine asfalta poleteše u vazduh.
Poskakujući gore-dole po neravnoj zaleđenoj tundri, Georgij je povikao:
- Zašto pucaju?
- Vaši drugovi su lagali! Nisu nas najavili!
 U bočnom retrovizoru Lav je video povređene stražare, zbunjene,
uspaničene i krvave, kako vire iza cirade, pokušavajući da otkriju zašto
pucaju na njih. Laktom je slomio naprslo bočno staklo, proturio glavu i
doviknuo stražarima:
- Uniforme! Mašite njima!
Dvojica svukoše gornje delove uniforme i zamahaše njima kao
zastavama.
Na horizontu se pojaviše četiri oblaka dima.
Pošto nije mogao da ubrza po tlu tundre, Lavu je preostalo samo da drži
pravac i da se nada. Zamislio je kako granate prave luk u vazduhu, ubrzavaju
i onda zvižde nadole prema njima. Vreme kao da je stalo - sekunda se
pretvorila u minut - a onda su se razlegle eksplozije.
Kamion je još poskakivao. Pogledavši u retrovizor, Lav je video četiri
stuba prašine iza kamiona. Osmehnuo se.
- Nismo im u dometu!
Udario je volan od olakšanja.
- Preblizu smo!
Olakšanje se istopilo. Ispred njih, na ivici privremenog tabora, dva tenka
okrenula su kupole prema njima.
Najbliži je opalio. Narandžasti blesak. Lavovo telo napelo se protiv
njegove volje, sav vazduh mu je isisan iz pluća. Ali nije bilo eksplozije - u
bočnom retrovizoru je video da je granata proletela kroz ciradu kamiona i
izašla s druge strane. Artiljerac neće ponoviti istu grešku: sledeću granatu
usmeriće u čeličnu kabinu, a tu će sigurno eksplodirati. Lav je legao na
kočnicu. Kamion stade. Lav je otvorio vrata, popeo se na krov kabine i
skinuo gornji deo uniforme. Mahao je njime i vikao:
- Ja sam jedan od vas!
Dva tenka istovremeno krenuše napred. Gusenice su grabile preko tundre.
Lav je ostao na vrhu kabine, mašući uniformom. Jedan tenk se zaustavio na
udaljenosti manjoj od stotinu metara. Poklopac se otvorio. Operater je izvirio,
a mitraljez je bio spreman. Povikao je:
 - Ko si ti?
- Stražar. Vozim ranjene stražare pozadi.
- Zašto niste javili radiom?
- Robijaši su nam rekli da jesu. Rekli su da su razgovarali s vama.
Prevarili su nas! Prevarili su vas! Hteli su da pucate na svoje ljude.
Drugi tenk obišao je zadnji deo kamiona, cevi uperene pravo u ljude
unutra. Ranjeni stražari pokazali su na svoje uniforme. Otvorio se poklopac
drugog tenka i operater je povikao:
- Čisto je!
≈
Lav je zaustavio kamion na ivici privremenog vojnog logora. Ranjenici su
istovareni i odneseni u lekarski šator. Kada iznesu poslednjeg čoveka, Lav će
upaliti motor i odvesti se niz auto-put, natrag u luku Magadan. Prikolica
kamiona je prazna. Mogu da pođu. Georgij ga je potapšao po ruci. Jedan
vojnik im je prilazio.
- Jesi li ti viši oficir?
- Jesam.
- Upravnik hoće da razgovara s tobom. Pođi sa mnom.
Lav je pokazao Lazaru i Georgiju da ostanu u kamionu.
Štab se nalazio u šatoru od belog kamuflažnog platna. Viši oficiri
osmatrali su visoravan dvogledima. Raširene su detaljne mape oblasti i nacrti
logora. Lavu se obratio mršav čovek bolesnog izgleda.
- Ti si vozio kamion?
- Jesam.
- Ja sam Abelj Present. Jesmo li se upoznali?
Lav nije bio siguran da li svi stražari u nekom trenutku moraju da se
upoznaju s Presentom, ali nemoguće je da se on seća svih stražara.
- Da, nakratko.
Rukovali su se.
 - Izvinjavam se što sam pucao na vas. Ali bez komunikacije smo bili
primorani da vas smatramo pretnjom.
Lav nije morao da glumi ogorčenost.
- Robijaši su lagali. Tvrdili su da su razgovarali s vama.
- Uskoro će dobiti zasluženu kaznu.
- Ako vam to nešto znači, mogu vam ispričati kakva je njihova odbrana.
Mogu da obeležim njihove položaje...
Robijaši nisu imali nikakvu odbranu, ali Lav je mislio da je mudro da se
ponaša kao da želi da pomogne. Međutim, oblasni upravnik je odmahnuo
glavom.
- To neće biti potrebno.
Pogledao je na sat.
- Pođi sa mnom.
Lav nije imao izbora osim da krene s njim.
Kada je izašao iz šatora, Abelj Present pogledao je u nebo. Lav je pratio
njegov pogled. Nije bilo ničega. Trenutak kasnije začuo je udaljeno brujanje.
Present je objasnio:
- Nikada nije bilo govora o pregovaranju. Izlažemo se opasnosti od
anarhije ako im ispunimo zahteve. Svaki logor započeo bi sopstvenu
revoluciju. Šta god da govore u Moskvi, ne smemo sebi dozvoliti da budemo
blagi.
Brujanje je postajalo sve glasnije. Avion je zaurlao iznad visoravni. Nisko
je leteo, te su videli brojeve na čeličnom trupu kada je prošao iznad njih i
izravnao kurs prema Gulagu br. 57. Bio je to tupoljev TU-4, stari bombarder
napravljen po uzoru na američke leteće tvrđave - četiri propelerska motora,
raspon krila četrdeset metara, ram u obliku debelog, srebrnog cilindra. Vrata
za izbacivanje projektila otvoriše se tačno nad logorom. Bombardovaće bazu.
Pre nego što je Lav stigao išta da kaže, iz otvora ispade veliki,
pravougaoni predmet. Padobran se odmah otvorio. TU-4 povećao je visinu,
oštro se penjući da pređe planinu, dok se bomba njihala nebom, ljuljala se na
padobranu, savršeno usmerena u centar logora. Nestala je iz vida, sletela, a
padobran se raširio preko krova barake. Nije bilo eksplozije, ni vatrene oluje:
nešto je pošlo naopako. Bomba nije ekspiodirala. Osetivši olakšanje, Lav je
pogledao oblasnog upravnika, očekujući da će biti besan. Umesto toga,
delovao je samozadovoljno.
- Tražili su hranu. Dali smo im sanduk s hranom kakvu godinama nisu
videli, konzervisano voće, meso, slatkiše. Ješće kao svinje. Ali dodali smo
nešto...
- Hrana je otrovana? Nateraće stražare da prvi probaju.
- Hrana sadrži otrov. Za šest sati će biti onesvešćeni. Za deset sati će biti
mrtvi. Nema veze ako je isprobaju na stražarima. Nema trenutnih simptoma.
Za osam sati ćemo navaliti u logor, ubrizgati stražarima protivotrov i ostaviti
pobunjenike da umru. Čak i ako ne probaju svi robijaši hranu, većina hoće i
ostaće ih daleko manje. Moramo okončati ovu revoluciju pre nego što se
umešaju Moskva i njene uhode.
Lav nije nimalo sumnjao: ovo je čovek koji je naredio Timurovo ubistvo.
Jedva potiskujući bes, primetio je:
- Odličan plan.
Present je klimnuo glavom, glupo se smejuljeći svojoj ubilačkoj
dosetljivosti. I on je tako mislio.
Otpušten, Lav se vratio kroz štab do kamiona. Došao je do kabine i popeo
se. Gušio ga je isti bes kao kada je ugledao Timurov sat. Pogledao je Abelja
Presenta kroz polomljen prozor. Moraju odmah da krenu. To im je jedina
nada. Svi su zaokupljeni avionom. Ali nije mogao - ne može dozvoliti
Presentu da se izvuče. Otvorio je vrata kabine. Georgij ga je zgrabio za ruku.
- Kuda ćeš?
- Moram da se pobrinem za nešto.
Georgij je odmahnuo glavom.
- Moramo odmah da pođemo dok im je pažnja na drugoj strani.
- Neće dugo trajati.
- Šta moraš da uradiš?
- To je mojabriga.
 - I naša je.
- Taj čovek je ubio mog prijatelja.
Lav se otrgao. Ali Lazar se nagnuo prema njemu, uhvatio ga za ruku i
pokazao mu da hoće nešto da mu kaže. Lav je pognuo glavu i Lazar je
prošaputao:
- Ljudi ne dobiju uvek... ono što zaslužuju...
Te tihe reči razvejale su Lavovu ogorčenost. Oborio je glavu i prihvatio
istinu. Nije došao ovamo da se sveti. Došao je zbog Zoje. Timur je umro
zbog Zoje. Moraju odmah da pođu.
Abelj Present će se izvući za ubistvo.
 Istog dana

Senka planine prekrila je Gulag br. 57 i protegla se preko visoravni do

privremenog vojnog tabora. Abelj Present pogledao je na sat: otrov će uskoro
početi da deluje i robijaši će pasti u nesvest. Pažljivo su proračunali vreme.
Uveče se nikome u logoru neće činiti čudnim što su robijaši umorni. Pre nego
što postanu sumnjičavi, kopnene snage će neprimećeno napredovati, preseći
ogradu i uspostaviti kontrolu. Robijaši će biti pogubljeni, osim simboličnog
broja koji je neophodan kako ih ne bi optužili za pokolj. Vest o uspehu
proširiće se po celoj oblasti. Svi ostali logori dobiće jasnu poruku da je
pobuna propala i da će gulazi ostati, da oni nisu prošlost - već deo
budućnosti. Uvek će biti deo njihove budućnosti.
- Izvinite?
Pred njim je stajao prljavi stražar.
- Bio sam u kamionu iz Gulaga br. 57. Bio sam među povređenim
stražarima koje su pustili.
Čoveku je ruka bila u zavoju. Abelj se susretljivo osmehnuo:
- Zašto nisi u lekarskom šatoru?
- Pretvarao sam se da sam povređen da bih dospeo u kamion. Nisam
ozbiljno povređen. Lekar kaže da sam sposoban da se javim na dužnost.
- Ne moraš da brineš zbog svojih drugova. Uskoro ćemo ih osloboditi.
Abelj htede da se udalji. Čovek je ustrajao:
- Nije reč o njima. Nego o trojici koji su vozili kamion.
 Istog dana

Dok je vozio auto-putem po mraku pri slaboj svetlosti farova, Lav je bio
napet, stezao je volan i zurio u tamu. Samo je adrenalin potiskivao
iscrpljenost. Bio je kadar da vozi prema Magadanu zbog lakog spusta. Samo
je bilo teško preći uski drveni most. Tek sada su u podnožju brda ugledali
svetla Magadana kraj samog mora - ogromnog crnog prostranstva. Poljski
aerodrom bio je blizu, severno od luke.
Čuo se zviždeći zvuk. Ispred njih je narandžasti blesak obasjao noćno
nebo rasprskavajućim fosfornim svetlom. S oboda grada polete drugi blesak,
pa treći i četvrti - narandžaste zvezde duž auto-puta. Lav pritisnu kočnicu.
- Traže nas.
Isključio je farove. Nagnuo se kroz smrskani prozor i pogledao iza sebe.
U daljini su se brojna svetla spuštala s planine.
- Dolaze iz oba pravca. Moraću da siđem s puta.
Georgij je odmahnuo glavom.
- Ako ostanemo na auto-putu, pronaći će nas za nekoliko minuta.
- A za koliko ako skrenemo s puta? Treba vam više vremena.
Georgij se okrenuo prema Lazaru.
- Prihvatio sam da nikada neću napustiti Kolimu. Odavno sam to
prihvatio.
Lazar zavrte glavom. Ali Georgij, čovek koji je služio kao njegov glas,
bio je nepokolebljiv.
- Lazare, jednom me poslušaj. Uopšte nisam hteo da odem u Moskvu s
tobom. Pusti me da to uradim.
Lazar je šaputao Georgiju, reči koje ovoga puta nije morao glasno da
prenese, reči koje su bile namenjene samo njemu.
Drugi talas raketa obasjava auto-put, približavajući se. Lav je izašao iz
kamiona, Lazar za njim. Georgij je seo za volan. Zastao je i pogledao Lazara
kroz smrskan prozor pre nego što se nesigurno odvezao prema Magadanu.
Lazar je izgubio deo sebe - izgubio je svoj glas.
Lav i Lazar spoticali su se u mraku preko neravnog zaleđenog tla prema
treperavim svetlima poljskog aerodroma. Georgij je bio u pravu. Zemljište je
toliko neravno da bi se kamion zaglavio posle samo nekoliko minuta. Bolni
grčevi prostrujali su Lavu kroz noge. On pade. Lazar mu je pomogao da
ustane i pridržao ga. Prebaciše ruke jedan drugom preko ramena i nastaviše
nesiguran hod.
Još jedan rafal raketa ispaljen je u nebo. Njihove narandžaste kiklopske
oči bile su uperene u auto-put. Čula se puščana paljba. Lav i Lazar su zastali i
osvrnuli se. Kamion je otkriven. Ubrzavao je prema blokadi na putu. Pod
jakom vatrom, kamion se nakratko teturao levo-desno bez kontrole pre nego
što je skliznuo s auto-puta i prevrnuo se. Vlasti će naći samo jedno telo. Brzo
će proširiti potragu. Lav je primetio:
- Nemamo još mnogo.
Kada su prišli obodu poljskog aerodroma, Lav je zastao da prouči prost
raspored. Tu su bila tri aviona. Jedini koji je mogao da se otisne na let preko
Sovjetskog Saveza bio je iljušin IL-12 s dva motora.
- Otići ćemo do iljušina, najvećeg aviona. Hodaćemo polako, kao da je
sve u redu, kao da bi trebalo da budemo ovde.
Izašli su na otvoreno. Zatekli su šačicu zemaljske posade i stražara. Nije
bilo patrola, nikakve uzbune. Lav je pokucao na vrata aviona. Obećano mu je
da će moći odmah da polete. Budući da je postojala mogućnost da bekstvo
bude odloženo, Panjin je uverio Lava da će uvek biti nekoga u avionu, u koje
god vreme stignu.
Lav ponovo zakuca. Njegova mahnita nestrpljivost povećavala se kako su
sekunde prolazile. Vrata se otvoriše. Mlad čovek, tek zašao u dvadesete,
provirio je napolje. Očigledno je dremao. U kabini se osećao blag vonj
alkohola. Lav zapita:
- Ovde si po naređenju Frola Panjina?
Mladić protrlja oči.
- Tačno.
 - Moramo da poletimo natrag u Moskvu.
- Trebalo je da vas bude trojica.
- Situacija se promenila. Moramo odmah da krenemo.
Ne čekajući odgovor, Lav se popeo u avion, pomogao Lazaru da uđe i
zatvorio vrata. Mladi čovek bio je zbunjen.
- Ne možemo da poletimo.
- Zašto?
- Pilot i kopilot nisu tu.
- Gde su?
- Večeraju u gradu. Trebaće mi samo trideset minuta da ih dovedem.
Lav je procenio da imaju najviše pet minuta. Usredsredio se na mladog
čoveka.
- Kako se zoveš?
- Konstantin.
- Je 1’ avion spreman za poletanje?
- Bio bi da imamo pilota.
- Koliko puta si pilotirao?
- Ovim avionom? Nikada.
- Ali si pilot?
- Obučavam se. Pilotirao sam manjim avionima.
- Ali ne i ovim?
- Gledao sam kako oni pilotiraju.
To će morati da posluži.
- Konstantine, slušaj me veoma pažljivo. Ubiće nas, i tebe, ako odmah ne
poletimo. Možemo da umremo ovde ili da pokušamo da letimo ovim
avionom. Ne pretim ti. To je tvoj izbor.
Čovek se obazreo po kabini. Lav ga je uhvatio za ruku.
 - Verujem u tebe. Možeš to da uradiš. Pokreni avion.
Lav je seo na kopilotsko sedište. Ispred njega se nalazila nerazumljiva
tabla s ručicama i dugmićima. Samo se površno razumeo u avione.
Konstantinu su drhtale ruke.
- Startujem motor.
Propeleri su zadrhtali i zavrteli se. Lav je pogledao kroz prozor. Privukli
su pažnju vojnika, pošli su prema njima.
- Moramo da požurimo.
Avion je zarulao po pisti. Radio je zapucketao, ali Lav ga je isključio pre
nego što su stigli da im se obrate iz kontrolnog tornja. Mladom pilotu nisu
potrebne njihove pretnje. Lazar, koji je sedeo pozadi, potapšao je Lava po
ramenu i pokazao kroz prozor. Vojnici su trčali prema avionu. Puške su im
bile spremne.
- Konstantine, moramo da poletimo.
Avion poče da ubrzava.
Vojnici su trčali uporedo s kabinom. Kada je avion ubrzao i ostavio ih iza
sebe, zapucali su. Meci su se odbijali od motora.
Spremni za poletanje, uspeće da pobegnu. Lav je pogledao nagore.
Bombarder tupoljev TU-4 spuštao se pravo na njih.
Pilot je odmahnuo glavom i počeo da usporava. Lav reče:
- Ne usporavaj! Ovo nam je jedina prilika!
- Kakva prilika!
- Moramo poleteti!
- Sudarićemo se! Ne možemo da zaobiđemo bombarder!
- Leti prema tupoljevu. Skrenuće. Učini to!
Prilazili su kraju piste.
Iljušin polete. Bili su na kursu za sudar s bombarderom. Ili će tupoljev
odustati od sletanja ili će se dva aviona sudariti. Konstantin je povikao:
- Ne skreću! Moramo da sletimo!
 Lav je zgrabio Konstantina za ruku kako bi održao kurs: ako slete,
uhvatiće ih i streljati. Oni nemaju šta da izgube, ali posada bombardera ima.
Tupoljev je skrenuo naviše upravo kada je iljušin proleteo ispod njega i
zadnjim perajem okrznuo donji deo trupa bombardera. Dva aviona su se
mimoišla. Najzad se pred njima ukazalo čisto nebo. Konstantin se zbunjeno
osmehnuo, kao da ne može da poveruje da je još živ.
Lav je ustao i pridružio se Lazaru u zadnjem delu. Magadan se sveo na
nekoliko svetala u ogromnoj tmini. To je svet u koji je Lav prognao Lazara -
u divljinu, koja mu je bila dom poslednjih sedam godina.
 Moskva

Istog dana

Raisa je sedela na Jeleninom krevetu i gledala je kako spava. Od Frajerine

posete, Jelenino ispitivanje postalo je upornije, kao da je osetila da se
situacija promenila. Više nisu bila dovoljna obećanja o Zojinom
nesumnjivom povratku. Postala je otporna na uveravanja, bila bi mirna
možda jedan sat pre nego što bi njihovo dejstvo isparilo i ustupilo mesto
dubokom nemiru.
Telefon je zazvonio. Raisa je požurila da se javi.
- Halo?
- Raisa, ovde Frol Panjin. Radiom smo stupili u vezu s Lavom. Njegov
avion je na putu ovamo. Biće u gradu za manje od pet sati. Lazar je s njim.
- Jeste li obavestili Frajeru?
- Da, čekamo uputstva za razmenu. Hoćeš li da sačekaš Lava na
aerodromu?
- Naravno.
- Poslaću kola kada avion bude blizu. Skoro je gotovo, Raisa. Samo što je
nismo uhvatili.
Raisa je spustila slušalicu. Ostala je pored telefona, razmišljajući o tim
rečima.
Samo što je nismo uhvatili.
Panjin govori o Frajerinom hvatanju; Raisina kći ga ne zanima. Uprkos
Panjinovom velikom šarmu, Raisa se složila s Lavovom procenom njegovog
karaktera: u njemu ima nečeg ledenog.
 Jelena je stajala u predsoblju. Raisa pruži ruku i devojčica priđe. Raisa ju
je uvela u kuhinju i posadila za sto. Zagrejala je mleko na šporetu i sipala ga
u šolju. Spustila je šolju ispred nje.
- Hoće li se Zoja večeras vratiti kući?
- Da.
Jelena je podigla šolju i zadovoljno otpila gutljaj.
Više nije bilo vremena da razmišlja o Frajerinoj ponudi. Raisa više nije
verovala u Lavov plan. Pošto je upoznala Frajeru, pošto je čula njen bes,
znala je da neće vratiti Zoju i dozvoliti da Lav ispadne junak. Tom razmenom
zarobljenika on bi dobio sve ono što je Frajera rešila da mu nikada ne da -
kćer, sreću, ujedinjenu porodicu. Ta pretpostavka je pogrešna. Lav je naivan.
Zoja je u opasnosti. Lav nije čovek koji je može spasti.
Raisa je otvorila fioku i izvadila dugačku crvenu sveću. Stavila ju je na
prozorski ispust, kako bi se jasno videla s ulice, pa je kresnula šibicu i upalila
fitilj. Jelena zapita:
- Šta to radiš?
- Palim sveću da Zoja nađe put do kuće.
Raisa je pogledala na ulicu. Sveća je upaljena. Znak je dat. Prihvatiće
Frajerinu ponudu. Napustiće Lava.
 Istog dana

Mališa je sedeo na ivici i slušao bujicu vode u kanalizaciji. Dva meseca

ranije, svet je imao smisla. Sada je on zbunjen. Nekome se sviđa, ne zato što
ume da rukuje nožem, ne zato što je koristan, nekome se sviđa zato što... nije
znao zbog čega. Zašto se on dopada Zoji? Nikada se nije nikome sviđao. Nije
bilo logike u tome. Spasla mu je život bez razloga. Iako joj je pružena
mogućnost da pobegne, ne samo da ju je odbacila, već je rizikovala svoj život
zbog njega.
Frajera mu je prišla i sela pored njega. Noge su im landarale kao da sede
na rečnoj obali, ali umesto ribe i opalog lišća, ispod njihovih nogu valjao se
gradski izmet. Frajera zapita:
- Što se kriješ ovde?
Mališi se ćutalo, nije mu bilo do priče, ali neoprostivo bi je uvredio ako
ne bi odgovorio, te je promrmljao:
- Nije mi dobro.
Na njegovo iznenađenje, Frajera se nasmejala.
- Pre dva meseca bi bez razmišljanja ubio tu devojčicu.
Stavila mu je ruku na rame.
- Moram da znam hoćeš li učiniti sve što naredim, bez pogovora.
- Nikada se nije desilo da te ne poslušam.
- Nikada se nisi protivio onome što sam ti naredila.
Mališa nije mogao to osporiti - istina je, nikada nisu imali suprotstavljena
mišljenja. Do sada. Gurala ga je prema Zoji kako bi ga proverila. Ona je
izgradila njegov odnos sa Zojom kako bi ga uporedila s njegovim odnosom
prema njoj.
- Mališa, kada sam bila u zatvoru, jedan robijaš Čečen ispričao mi je
priču. To je nartski ep o junaku koji se zvao Soslan. Među Nartima 12 je
običaj da se osvete ne samo nedela koja su počinjena njima, već i ona naneta
njihovoj porodici ili precima, koliko god da je zločin star. Razmirice traju
stotinama godina. Soslan je čitav život posvetio osveti. Kada postaneš zreo,
Mališa, biće ti potrebno novo ime. Nadala sam se da će ono biti Soslan.
Iako joj se glas nije promenio, Mališa je naslutio opasnost. Frajera je
ustala.
- Pođi sa mnom.
Mališa ju je sledio kroz tunele i odaje do Zojine ćelije. Otključala je vrata.
Zoja je stajala u uglu pošto je čula da dolaze. U Mališinim očima je potražila
potvrdu da nešto nije u redu. Frajera ju je ščepala za članak i povukla prema
vratima. Zbunjen, Mališa nije znao da li da posluša ili da se usprotivi. Pre
nego što je i stigao da se odluči, Frajera je zalupila vrata i zaključala ga
unutra.
 Istog dana

Pošto je preleteo ceo Sovjetski Savez od Tihog okeana do prestonice,

iljušin je, kako je merač goriva pokazivao, ispraznio rezervoar. Imaće samo
jednu priliku da slete. Uhvatila ih je oluja i avion se probijao kroz olujne crne
oblake. Lazar je sedeo pozadi i nepovređenom stranom usta jeo keks. Lav je,
vezan u kopilotskom sedištu, pokušavao da održi Konstantinovo
samopouzdanje. Kada su se približili vojnom aerodromu Stupino na obodu
Moskve, avion je počeo da se spušta. Konstantin je uspaničeno povikao:
- Trebalo je da vidim svetla do sada!
Prošli su kroz oblak i, umesto da vide svetla u daljini, ugledali su ih pravo
ispod sebe. Avion je bio previsoko. U panici, Konstantin je naglo počeo da
ponire - pod ubistvenim uglom. Mahnito je ispravio letelicu i trup aviona
teško je pao na pistu. Točkovi su se kratko obrtali pre nego što su pukli,
čelični ostaci zagrebali su po asfaltu. Avion se raspolutio kao da je neko
otvorio rajsferšlus. Vrh krila udario je o tlo. Rasporeni avion obrnuo se za sto
osamdeset stepeni na pokidanom trupu pre nego što je otklizao na ivicu piste.
Propeleri se zariše u blato.
Omamljen, krvavog čela, Lav se odvezao, ustao i otvorio vrata. Kabina je
bila presečena nadvoje. Lazar je preživeo pošto se nalazio s druge strane
loma, okružen oreolom netaknute ljušture aviona. Ne ustajući s mesta, mladi
pilot prasnuo je u smeh, ispuštao je histerične uzvike radosti - poludeo - dok
mu se kroz napukli prozor na lice slivala kiša.
Lav nije verovao da će se avion zapaliti: nije bilo goriva, a jaka kiša
ugasila je motore koji su se pušili. Pošto je bilo bezbedno da ostavi pilota,
pomogao je Lazaru da izađe iz uništenog trupa, verući se preko krhotina,
koristeći ostatak krila da siđe u blato. Kola hitne pomoći jurila su prema
njima, doktori su stigli. Lav ih je odgurnuo.
- Dobro smo.
Sada je on Lazarev glas. Frol Panjin izašao je iz državničke limuzine zil,
a telohranitelj je u savršenoj sinhronizaciji otvorio kišobran iznad njega.
Pružio je ruku Lazaru.
- Zovem se Frol Panjin. Žao mi je što nisam mogao na prikladniji način
da izdejstvujem tvoju slobodu. Postupci tvoje žene onemogućili su zvanično
otpuštanje. Hajdete, moramo da požurimo. Možemo razgovarati u kolima.
U zadnjem delu limuzine, Lazar je s detinjom opčinjenošću posmatrao
meke kožne presvlake i oplatu od orahovine. Kocke leda u malom srebrnom
bokalu, činija svežeg voća. Lazar je uzeo narandžu, obujmio je šakama i
stisnuo. Panjin uljudno nije obraćao pažnju na to ponašanje: zabezeknutost
robijaša okruženog raskoši. Pružio je Lavu mapu Moskve.
- Samo smo to dobili od Frajere.
Lav je proučio mapu. Središnja lokacija bila je obeležena nacrtanim
krstom.
- Šta je tamo?
- Nismo mogli ništa da nađemo.
Kola su krenula.
- Gde je Raisa?
- Razgovarao sam s njom pre nekog vremena. Trebalo je da sačeka
automobil. Kada je vozač stigao, zatekao je tvoje roditelje kako čuvaju
Jelenu. Raisa je izašla.
Uplašen, Lav se nagnuo napred.
- Trebalo je da bude pod nadzorom.
- Ne možemo čuvati nekoga ko ne želi da ga čuvaju.
- Ne znate gde je?
- Žao mi je, Lave.
Lav se zavalio u sedište. Nije sumnjao da je Frajera umešana u Raisin
nestanak.
Bilo je dva ujutru kada su stigli u centar grada. Suprotnost s kolimskom
divljinom bila je tolika da je Lavu pripala muka usled dezorijentacije, što je
dodatno pogoršao nedostatak sna i bubnjajuća teskoba. Zaustavili su se na
sredini Moskvoreckog keja, glavnog puta uz reku Moskvu, na mestu koje je
bilo obeleženo na mapi. Vozač je izašao. Panjinov telohranitelj mu se
pridružio. Dvojica oficira osmotrila su okolinu i vratila se u kola.
- Tu nema ničega!
Lav je izašao. Kiša je pljuštala: u tren oka pokisao je do gole kože. Ulica
je bila pusta. Čuo je kako se kiša sliva niz odvod. On čučnu. Šaht je bio ispod
kola.
- Pomerite kola napred!
Limuzina se pomerila napred i oslobodila šaht. Lav je gurnuo poklopac u
stranu. Stražari su stajali levo i desno od njega, spremnih pištolja. Šaht je bio
dubok. Na merdevinama nije bilo nikoga.
Lav se vratio do kola.
- Imate li baterijske lampe?
- U prtljažniku.
Lav je otvorio prtljažnik, proverio jesu li baterijske lampe ispravne i
pružio jednu Lazaru.
Prvi je krenuo dole. Stresao se kada je uhvatio prečke merdevina, jer se
setio kako je ranije pokidao kožu. Pored toga, bolela su ga kolena. Kiša se
slivala preko ivice, prskajući mu ruke, vrat i lice. Lazar je pošao za njim.
Panjin je doviknuo:
- Srećno!
Čim su bili ispod nivoa ulice, šaht je zatvoren. Čelični poklopac je
zazvečao, zaustavio kišne kapi i odsekao pruge svetlosti. Zastali su u mrklom
mraku i uključili baterijske lampe pre nego što su nastavili.
Kada je stigao do podnožja merdevina, Lav je osmotrio glavni tunel. Bio
je ispunjen bujicom bele, vrtložne vode. Pljusak je izazvao poplavu. Umesto
malih prljavih potoka, ispod grada su tekle bujice vode. Ne znajući da li je
napredovanje moguće, Lav je morao da pretpostavi da postoji nekakav ispust.
Kako bi proverio svoju teoriju, pustio je da mu telo visi i pažljivo opipao
stopalom. Uzan ispust bio je ispod nivoa vode.
Nadjačavajući buku, Lav je povikao Lazaru:
- Ostani blizu zida!
 Lazar je sišao. Lav ga je usmeravao. Priljubljeni uza zid, okretali su
baterijske lampe u svim pravcima ne bi li otkrili neko uputstvo. U daljini,
stotinak metara niz tunel, gorelo je svetlo.
Kako su išli prema svetlu duž uskog ispusta, nivo vode u tunelu počeo je
da se podiže, prskajući ih po kolenima. Svaki korak zahtevao je veliku
usredsređenost. Kada su bili udaljeni samo nekoliko metara od svetla, Lav je
video fenjer pričvršćen za zid iznad obrisa vrata. Zagrebavši debeo sloj sluzi
koji pokriva zidove, gurnuo je vrata. Voda je navrla unutra, niz betonske
stepenice koje su vodile dublje ispod zemlje. Požurili su i zatvorili vrata za
sobom, presekavši vodu. Osetili su olakšanje što su sišli s pogibeljnog
ispusta.
U uskom spiralnom stepeništu vazduh je bio vlažan i topao. Silazili su u
tišini, disanje im je odjekivalo u zatvorenoj odaji. Posle pedesetak stepenika
stigli su do drugih vrata. Lav je jako gurnuo čelieni okvir. Šarke zaškripaše.
Nije bilo smrada kanalizacije ni tekuće vode. Samo tišina. Lav se okrenuo
prema Lazaru:
- Ostani ovde.
Lav je ušao u novi tunel i osvetlio ga lampom. Zidovi su bili suvi. Stopalo
mu je udarilo o čelični prag - bili su u tunelu podzemne železnice.
Kao podzemni izlazak sunca, pojavila se žuta svetlost. Lelujavo svetlo
dopiralo je iz staromodnog rudarskog fenjera u ruci nekog čoveka. Bio je
sam. Telo mu je bilo groteskno mišićavo, a po rukama i vratu pružale su mu
se tetovaže.
- Ne mrdajte.
Bop je pretresao Lava i Lazara. Kada je završio, zatvorio je i zaključao
čelična vrata koja vode u kanalizaciju. Okrenuo se i pokazao pravac kojim će
poći. Krenuli su - Lav prvi, Lazar odmah iza njega, вop na kraju. Dok su
hodali pričao je:
- Ove linije metroa nema ni na jednoj mapi. Kada je završena, radnike su
likvidirali da njeno postojanje ostane tajna. Zove se spec-tunel i pruža se od
Kremlja do Ramenskog, podzemnog grada udaljenog pedesetak kilometara.
Da je Zapad napao, naše vođe bi sišle i sedele na svilenim jastucima dok
Moskva gori.
 Posle nekog vremena, вop se zaustavio.
- Ovuda.
U zidu su se nalazila čelična vrata. Lav ih je otvorio i baterijskom
lampom obasjao betonsko stepenište, osetivši olakšanje što vodi nagore. Bop
je zatvorio vrata za njima. Nekoliko trenutaka kasnije, začulo se šuštanje:
brava je uništena kiselinom. Niko neće moći da ih prati.
Natopljeni znojem, stigli su do vrha stepeništa, zatekli otključana vrata i
izašli u podzemnu železničku stanicu Taganska. Lav je izašao iz stanice
nasred Taganskog trga, ogorčen, ne znajući šta sledeće da uradi. Lazar je
podigao ruku i pokazao ka reci udaljenoj približno dve stotine metara. Jedna
žena stajala je na sredini Velikog krasnoholmskog mosta.
Lav požuri napred, Lazar za njim. Kada su stigli do reke, snaga vetra se
udvostručila jer ih više nisu zaklanjale okolne zgrade. Ispod velikog luka
mosta valjala se Moskva nabujala od kiše. Žena je ostala na sredini mosta,
čekala ih je dok joj se kiša slivala niz jaknu. Kada se približio, Lav je
prepoznao jaknu. Bila je njegova.
Raisa je spustila kapuljaču.
Potrčao je napred i uhvatio je za ruke, smušen osećanjima - brigom i
olakšanjem. Raisa je istrgla ruke iz njegovih.
- Zašto mi nisi rekao za Zoju? Držala je nož nad tobom. Rekao si mi da je
sve u redu. Lagao si me o tako nečemu? Šta smo obećali? Nema više laži!
Nema više tajni! Obećali smo, Lave!
- Raisa, uspaničio sam se. Hteo sam da to ispravim pre nego što ti kažem.
Kada si izašla iz bolnice, spremao sam se za Kolimu. Još si bila slaba.
- Lave, nisam ja bila slaba. Ti si! Nije reč o tome da ti budeš junak. Radi
se o onome što je najbolje za Zoju i Jelenu. Upoznala sam Frajeru. Došla je
kod mene. Nema govora da će ti predati Zoju. To se nikada neće desiti.
Na južnoj strani mosta pojaviše se farovi - snopovi svetlosti prigušeni
pljuskom. Kola su ubrzala prema njima. Lav je morao da zakloni oči od
svetla. Automobil je zakočio. Vrata se otvoriše. Vozač je bio вop. Frajera je
izašla na suvozačeva vrata, ne obazirući se na kišu. Pogledala je Lava i Raisu
pre nego što se pomno zagledala u Lazara, svog muža.
 Lazar pođe prema njoj, nesiguran, očigledno zapanjen njenom
promenom, iako ga je Lav upozorio. Stali su jedno naspram drugog.
Pogledala ga je, dodirnula mu lice, opipala povređenu vilicu. Trgao se od
njenog dodira, ali nije se povukao. Rekla je:
- Namučen si.
Lav je gledao kako Lazar usnama oblikuje reči:
- Imamo... sina?
- Naš sin je mrtav. Tvoja žena je mrtva.
Pucanj pištolja, blesak svetlosti - Lazar pade na kolena, držeći se za
stomak.
Lav potrča napred i uhvati Lazara u padu. Zubi su mu bili crveni od krvi.
Preneražen tim nerazumnim ubistvom, Lav se okrenuo prema Frajeri.
- Zašto?
Nije odgovorila, samo je stajala nad njim, ne ponudivši nikakvo
objašnjenje. Pogledao je Lazarevo telo u svom naručju. Čovek kojeg je izdao
i spasao, čovek koji mu je spasao život - sada je mrtav. Lav mu je spustio telo
na ulicu.
Frajera je zgrabila Lavovu košulju.
- Uđi napred u kola.
Mahnula je pištoljem prema Raisi.
- I ti!
Lav je ustao i seo na vozačevo mesto. Raisa je bila na suvozačkom. Zoja
je bila pozadi, vezanih ruku i nogu. Usta su joj bila zapušena - oči
prestravljene. Kola su bila prepravljena. Između njih se nalazila rešetka.
Raisa i Lav istovremeno su pritisli ruke na šipke.
- Zoja!
Zoja je pritisla lice s druge strane, moleći kroz krpu za pomoć. Prsti su im
se dodirnuli. Lav je prodrmao rešetku, ali bila je čvrsta.
Zadnja vrata se otvoriše: Frajera se nagnula, zgrabila Zoju, povukla je,
iznela je napolje. Lav se okrenuo, pokušavajući da otvori vrata. Zaključana.
Raisa je probala svoja vrata, uzaludno. Frajera i вop odneli su Zoju do
prtljažnika. Bop je uzeo džak za žito i otvorio ga, a Frajera je spustila Zoju
unutra.
Lav se okrenuo i čizmama naciljao prozor. Kao magarac, šutirao je i
šutirao, ali đonovi su mu se odbijali, a staklo je ostalo netaknuto. Raisa je
povikala:
- Lave!
Lav se prebacio na Raisino sedište, na stranu prema reci. Bop i Frajera
nosili su džak. Zoja se borila da izađe, uvijala se i batrgala, borila se za goli
život. Bop ju je ošamario i savladao njen otpor dovoljno dugo da je gurne
unutra i zaveže vreću. Zajedno su podigli džak. Bio je težak. Onesvešćena
Zoja podignuta je na ogradu. Lavovo lice bilo je priljubljeno uz staklo dok je
gledao kako guraju džak u reku. Video je kako je poleteo prema vodi.
Frajera se popela na haubu, čučnula, približila lice vetrobranu,
usplamtelih očiju, naslađivala se njihovim bolom kao mačka pavlakom.
Prasnuvši od besa, Lav je treskao po staklu, uzaludno je lupao pesnicama,
zarobljen iza ojačanog vetrobrana. Frajera je gledala i uživala u njihovoj
bespomoćnosti pre nego što je skočila i popela se na motocikl. Lav nije ni
primetio da su se dva motocikla zaustavila pored njih.
Zarobljen u kolima, Lav je šutnuo paljenje i izvukao žice. Povezao ih je,
nagazio gas i krenuo kao da juri Frajeru. Raisa je povikala:
- Lave! Zoja!
Lav nije jurio Frajeru. Kada je dovoljno ubrzao, silovito se zaleteo kolima
ulevo - u ogradu. Kola su udarila u ivicu mosta i bočna strana automobila se
odvalila. Motor se pušio, a točkovi se vrteli na ivičnjaku. Lav se okrenuo
prema ženi. Raisa je imala posekotinu na glavi, ali već je skočila sa sedišta i
izvukla se kroz smrskanu stranu kola. On se izvukao za njom. Stigli su do
mesta odakle je Zoja bačena.
Raisa je prva skoćila, Lav za njom. Dok je padao, video je kako je Raisa
udarila o vodu, a onda su joj noge nestale ispod površine. Pod vodom ga je
struja usisala nadole. Povučen dublje, odoleo je nagonu da se vrati na
površinu i prepustio se snazi struje, potisnuvši se prema dnu gde je Zoja
trebalo da bude. Nije znao koliko je reka duboka, sve snažnije je pomerao
noge. Pokušavao je da se spusti do dna, iako su mu pluća gorela. Ruke mu
dotakoše debeo sloj mulja na dnu. Osvrnuo se oko sebe, ali ništa nije video.
Voda je bila crna. Povučen naviše, pokušavao je da traži, obrćući se ukrug,
ali nije vredelo - ništa nije video. Očajnički mu je bio potreban vazduh pa je
izronio na površinu i udahnuo. Pogledavši oko sebe, video je da je most već
daleko iza njega.
Lav je duboko udahnuo, spremajući se da ponovo zaroni. Čuo je kako
Raisa viče:
- Zoja!
Bio je to beznadežan krik.
PET MESECI KASNIJE
 Moskva

20. oktobar

Filip je prepolovio hleb i gledao kako se još vruće testo razvlači pre nego
što se pokidalo na nejednake delove. Odlomio je komad i stavio ga na jezik.
Polako je žvakao. Vekna je bila savršena, što znači da je cela tura takva. Hteo
je da se najede, da namaže debeo sloj maslaca koji će omekšati i istopiti se.
Ali nije mogao da proguta čak ni taj mali zalogaj. Stao je iznad kante i
pljunuo lepljivu lopticu testa. Užasavao se bacanja hrane, ali nije imao izbora.
Iako ga smatraju najboljim pekarom u gradu, četrdesetsedmogodišnji Filip
mogao je da uzima samo tečnost. Poslednjih deset godina muče ga uporni i
neizlečivi čirevi u stomaku. Utroba mu je ispunjena kraterima punim kiseline
- skrivenim ožiljcima Staljinovog režima, svedočanstvima o noćima kada je
ležao budan i brinuo da nije bio previše strog prema ljudima koji rade za
njega. Bio je perfekcionista. Gubio je živce kada bi se omakla kakva greška.
Ogorčeni radnici mogli su da napišu prijavu u kojoj mu pripisuju buržoaske,
elitističke sklonosti. Čak i danas mu je utroba gorela od tih sećanja. Požurio
je do stola, spremio krečni napitak i popio belu vodu odvratnog ukusa,
podsećajući sebe da te brige pripadaju prošlosti. Više nema ponoćnih
hapšenja. Porodica mu je bezbedna, on nije nikoga prijavio. Savest mu je
čista. Cena toga je uništen stomak. Kada se sve uzme u obzir, to nije velika
cena, čak i za jednog pekara koji je uživao u hrani.
Krečna voda umirila mu je stomak i prekorio je sebe što razmišlja o
prošlosti. Budućnost je svetla. Država je priznala njegovo umeće. Pekara se
širi i dodeljena joj je cela zgrada. Ranije je imao samo dva sprata, dok je
gornji bio dodeljen fabrici dugmadi, koja je bila tek pokriće za tajno državno
odeljenje. Nikada nije uviđao smisao što su ga postavili iznad pekare: sobe su
bile pune brašna i zagrejane vrelinom iz peći. Iskreno govoreći, želeo je da
odu ne zato što mu je prostor bio potreban, već zato što mu se nikada nisu
sviđali ljudi koji su tamo radili. Stomak mu je ključao kada bi video njihove
uniforme i prepredeni stav.
Popeo se stepenicama i zavirio na gornji sprat. Pređašnji stanari su
poslednja dva dana iznosili ormariće s dosijeima i kancelarijski nameštaj.
Popeo se na odmorište i zastao ispred vrata kada je ugledao niz brava. Probao
je kvaku. Vrata se otvoriše. Gurnuo ih je i pogledao tmuran prostor. Sobe su
bile prazne. Ohrabren, ušao je u svoje nove prostorije. Petljajući oko svetla,
ugledao je čoveka sklupčanog uz naspramni zid.
Lav se uspravio i zatreptao prema sijalici. Ugledao je pekara, čoveka
mršavog kao saraga. Grlo mu je bilo suvo. Nakašljao se, ustao, otresao i
osvrnuo po praznim kancelarijama Odeljenja za ubistva. Uklonjena su
poverljiva dosijea, dokazi o zločinima koje su Timur i on rešili. Spaljeni su,
uništeni su svi tragovi onoga što je radio protekle tri godine. Pekar, čovek čije
ime nije znao, nespretno je stajao - saosećajni čovek se postideo pošto je
video nesreću sugrađanina. Lav je rekao:
- Tri godine prolazimo jedan pored drugog na stepeništu i nikada nisam
pitao kako se zoveš. Nisam hteo da...
- Da me uzrujavaš?
- Da li bih te uzrujao?
- Iskreno govoreći, bi.
- Ja sam Lav.
Pekar je pružio ruku. Lav se rukovao s njim.
- Ja sam Filip. Za tri godine ti nikada nisam ponudio veknu hleba.
Lav je poslednji put izašao iz Odeljenja za ubistva. Pogledao je iza sebe
pre nego što je zatvorio vrata. Osetivši strahovitu vrtoglavicu, sišao je za
Filipom niz stepenice, a dole je dobio veknu - još toplu, zlatne korice.
Prepolovio je hleb i zagrizao ga. Filip ga je pomno motrio. Shvativši da traži
njegovo mišljenje, Lav je sažvakao zalogaj i rekao:
- Ovo je najbolji hleb koji sam ikada probao.
To je bila istina. Filip se osmehnuo. Pitao je:
- Šta ste radili gore? Čemu sva ta tajnovitost?
 Pre nego što je Lav stigao da odgovori, povukao je pitanje.
- Ne obraćaj pažnju na mene. Trebalo bi da gledam svoja posla.
Lav je još uvek jeo. Nije se obazirao na povlačenje.
- Bio sam na čelu specijalnog milicijskog odeljenja, Odeljenja za ubistva.
Filip je ćutao. Nije razumeo. Lav je dodao:
- Istraživali smo ubistva.
- Je l’ bilo mnogo posla?
Lav je kratko klimnuo glavom.
- Više nego što bi mogao da pretpostaviš.
Prihvatio je još jednu veknu da ponese kući i spremio se da pođe. Filip je
povikao za njim, želeći da na kraju kaže nešto lepo:
- Ovde je vrućina leti. Mora da si zadovoljan što se seliš na drugo mesto?
Lav je oborio pogled, proučavajući stope od brašna.
- Odeljenje se ne seli. Zatvara se.
- Šta će biti s tobom?
Lav je podigao pogled.
- Pridružiću se KGB-u.
 Istog dana

Institut Serbski 13 smešten je u skromnoj zgradi sa zaobljenim čeličnim

balkonima oko najviših prozora i više je izgledao kao lep stambeni blok nego
kao bolnica. Raisa je zastala, kao i uvek kada bi stigla dotle, pedesetak metara
od zgrade, i zapitala se da li čini ono što je ispravno. Pogledala je Jelenu, koja
je stajala pored nje i držala je za ruku. Bila je neprirodno bleda, kao da joj se
boja povlači iz tela. Smršala je i toliko joj često nije bilo dobro da je bolest
postala njeno redovno stanje. Videvši da joj se šal olabavio, Raisa je čučnula
i uposlila se oko nje.
- Možemo da odemo kući. Možemo da odemo kući kad god hoćeš.
Jelena je ćutala, bezizraznog lica, kao da više nije prava devojčica, već
kopija od papira umesto kože i sa zelenim oblucima umesto očiju, bez
sopstvene energije. Ili je obrnuto? Možda je Raisa kopija koja brine i skače
oko nje, podražavajući ono što bi prava majka radila?
Raisa ju je poljubila u obraz i, ne dobivši odgovor, osetila kako joj se
stomak steže. Nije bila imuna na tu ravnodušnost, ravnodušnost koja je
nastala kada je kleknula, očiju punih suza i, očekujuči izliv tuge, prošaputala
joj:
Zoja je mrtva.
Jelena nije reagovala. Prošlo je pet meseci, a ona još nije reagovala, bar
ne na vidljiv način.
Raisa je ustala, pogledala levo i desno, prešla ulicu i stala ispred glavnog
ulaza. Institut Serbski bio je očajnička mera, ali ona jeste bila očajna. Ljubav
ih neće spasti. Ljubav jednostavno nije dovoljna.
Unutra - kameni podovi, goli zidovi, sestre u uštirkanim uniformama koje
guraju čelična kolica s kožnim remenjem. Vrata su bila zakatančena. Prozori
s rešetkama. Nije bilo sumnje da je ugled instituta kao najistaknutije gradske
psihijatrijske ustanove zasnovan na ozloglašenosti umesto na pohvalama.
Centar za lečenje disidenata u koji su smeštali političke protivnike kako bi ih
podvrgli insulinskim komama, a u skorije vreme pirogenskim i šok
terapijama - bilo je to neprikladno mesto da potraži pomoć za sedmogodišnju
devojčicu.
Kad su se raspravljali, Lav se neprestano protivio psihijatrijskoj pomoći.
Mnogi koje je uhapsio zbog političkih zločina poslati su u psihušku, bolnicu
poput ove. Iako se složio da moraju postojati dobri doktori koji rade unutar
surovog sistema, nije verovao da je moguća korist od njihove stručnosti
vredna izlaganja opasnosti kako bi se pronašli takvi doktori. Proglasiti sebe
nezdravim isto je što i staviti sebe na ivicu društva, što nije mesto koje bi bilo
koji roditelj ili staratelj poželeo svom detetu. Ali njegov stav delovao je
manje kao oprez, a više kao nepopustljiva tvrdoglavost - slepa posvećenost
želji da sam sredi svoju porodicu, iako se ona u njegovim rukama raspada.
Raisa nije doktor, ali shvatila je da Jelenino stanje predstavlja pretnju njenom
fizičkom zdravlju. Ona je umirala. Bilo je primitivno nadati se da će se
problem rešiti sam od sebe.
Žena za prijemnicom podigla je pogled i prepoznala ih jer su i ranije
dolazile.
- Došle smo kod doktora Stavskog.
Lavu iza leđa razgovarala je s prijateljima i kolegama. Izdejstvovala je da
je primi doktor Stavski. Iako je ranije lečio disidente, Stavski je verovao da je
psihijatrija korisna izvan političke sfere i nije odobravao preterivanja kod
kaznenih tretmana. Vodila ga je želja da leči i pristao je da pregleda Jelenu i
da joj ne otvori zvanični karton. Raisa mu je verovala kao brodolomnik koji
polaže veru u plutajuću dasku. Nije imala izbora.
Pošto ih je prozvao, doktor Stavski kleknuo je ispred Jelene.
- Jelena? Kako si?
Nije odgovorila.
- Sećaš li se kako se ja zovem?
Jelena nije odgovorila. Stavski je ustao i šapatom pitao Raisu:
- Ova nedelja?
- Bez promene. Nijedna reč.
Stavski je Jeleni pokazao vagu.
 - Molim te, izuj se.
Jelena nije odgovorila. Raisa je kleknula, skinula joj cipele i odvela je do
vage. Stavski ju je izmerio i zapisao težinu. Kucnuo je olovkom po beležnici,
prelazeći pogledom preko brojeva koje je zapisivao proteklih nedelja. Otišao
je do svog stola. Raisa je istupila da pomogne Jeleni da siđe s vage, ali
Stavski ju je zaustavio. Čekali su. Jelena je ostala na vagi, gledala u zid, nije
radila ništa. Dva minuta pretvorila su se u pet, pa u deset, ali Jelena se nije
pomerala. Konačno, Stavski je pokazao Raisi da joj pomogne da siđe s vage.
Boreći se sa suzama, Raisa joj je vezala pertle i ustala da postavi pitanje.
Videla je da Stavski telefonira. Prekinuo je vezu i spustio beležnicu na sto.
Nije znala kako i zašto, ali znala je da ju je izdao. Pre nego što je stigla da išta
učini, on je rekao:
- Došli ste kod mene za pomoć. Moje je mišljenje da je Jeleni potreban
profesionalan, neprekidan nadzor.
Dvojica bolničara ušla su u ordinaciju i zatvorila vrata za sobom, kao
zamku. Raisa je zagrlila Jelenu. Stavski joj je polako prišao.
- Udesio sam da bude primljena u bolnicu u Kazanju. Dobro poznajem
tamošnje osoblje.
Raisa odmahnu glavom, u neverici koliko i u znak odbijanja njegove
ponude.
- To više ne zavisi od tebe, Raisa. Odluka je donesena radi dobrobiti ove
devojčice. Ti nisi njena majka. Država te je postavila za njenu starateljku.
Država to starateljstvo povlači.
- Doktore...
Prezrivo je procedila tu reč.
- Nećete je uzeti.
Stavski joj se približio i prošaputao:
- Reći ću Jeleni da odlazi u Kazanj s ovim bolničarima. Reći ću joj da te
više neće videti. Potpuno sam siguran da neće reagovati. Izaći će iz ove sobe
s ova dva neznanca i neće se ni osvrnuti. Ako bude tako, hoćeš li poverovati
da ne možeš da joj pomogneš?
 - Odbijam da prihvatim takvu proveru.
Ne obazirući se na Raisu, Stavski je čučnuo i polako i razgovetno rekao:
- Jelena, odvešće te u specijalnu bolnicu. Pokušaće da te izleče. Postoji
mogućnost da nikada više ne vidiš Raisu. Međutim, postaraću se da dobro
brinu o tebi. Ovi ljudi će ti pomoći. Ako ne želiš da odeš, ako hoćeš da
ostaneš s Raisom, sve što treba da uradiš jeste da to kažeš. Samo treba da
kažeš ne. Jelena? Čuješ li me? Samo treba da kažeš ne.
Jelena nije odgovorila.
 Istog dana

Inesa, Timurova udovica, otvorila je vrata. Lav uđe u stan. Nekoliko

meseci po povratku iz Kolime, očekivao je da Timur izađe iz kuhinje i
objasni da ga nisu ubili, da je preživeo i našao put do kuće. Bilo mu je prosto
nemoguće da zamisli njegov dom bez njega. Bio je najsrećniji u njemu,
okružen svojom porodicom. Međutim, smeštaj se dodeljivao bez saosećanja.
Po sistemu je Timurova smrt značila da je njegovoj porodici potrebno manje
prostora. Pored toga, njihov moderan stan bio je povlastica zbog njegovog
posla. Inesa je radila u tekstilnoj fabrici i njene kolege imale su daleko
skromniji smeštaj. Koristeći svoj блат - veze - Lav se borio da porodica
ostane tamo gde jeste i tražio da se Frol Panjin umeša. Možda zato što je
osećao odgovornost za Timurovu smrt, Panjin je pristao. Ali, na Lavovo
iznenađenje, Inesi se pomisao na selidbu učinila primamljivom. Svaka
prostorija bila je ispunjena sećanjima na njenog muža. Zbog toga se gušila i
nije mogla da se sabere. Tek kada joj je Lav pokazao stambeni blok u koji će
je premestiti, jednu sobu, zajedničku kuhinju i kupatilo, tanke zidove,
popustila je, i to samo zbog sinova. Da je sama, preselila bi se istog dana.
Lav je zagrlio Inesu. Kada su se odvojili, prihvatila je veknu hleba.
- Odakle je to?
- Iz pekare ispod naših kancelarija.
- Timur nikada nije donosio hleb kući.
- Ljudi koji tamo rade previše su se plašili da bi razgovarali s nama.
- Ali više se ne boje?
- Ne.
Kao senka, Inesinim licem pređe tuga. Odeljenje za ubistva bilo je i
Timurovo. Nestalo je.
Njeni sinovi, desetogodišnji Jefim i osmogodišnji Vadim, dotrčali su iz
svoje sobe da se pozdrave s Lavom. Iako je Timur poginuo dok je radio za
Lava, njegovi sinovi nisu gajili neprijateljstvo prema njemu. Naprotiv, voleli
su njegove posete. Znali su da je voleo Timura i da je njihov otac voleo Lava.
Ipak, Lav je bio siguran da je njihova naklonost krhka i da će jednog dana
sigurno nestati. Još nisu znali pojedinosti onoga što se dogodilo. Nisu još
znali da im je otac poginuo dok je pokušavao da ispravi greške iz Lavove
prošlosti.
Inesa je prošla prstima kroz Jefimovu kosu dok je uzbuđeno pričao o
školi i sportskim ekipama za koje je igrao. Stariji sin će dobiti Timurov sat
kada napuni osamnaest godina. Lav je zamenio naprslo staklo i unutrašnji
mehanizam, koji je zadržao za sebe. Nije mogao da ga baci i povremeno ga je
vadio i držao na dlanu. Inesa još nije odlučila šta će reći Jefimu o poreklu
sata, hoće li lagati da je reč o vrednom porodičnom nasledstvu. Ima vremena
za tu odluku. Pitala je Lava:
- Hoćeš li jesti s nama?
Lavu je bilo prijatno kod njih. Odmahnuo je glavom.
- Moram da idem kući.
≈
Kad se vratio u stan, otkrio je da Raisa i Jelena nisu kod kuće.
Obezbeđenje na dužnosti reklo mu je da su ujutru otišle u školu i da nisu
primetili ništa neobično. Budući da nije znao je li imala neki plan, nije mogao
da pretpostavi šta Raisa radi napolju u ovo doba noći. Ništa od odeće nije
spakovano, nijedna torba nije odnesena. Pozvao je roditelje; oni nisu imali
nikakve odgovore. Nije se plašio da je Frajera umešana. Zojino ubistvo bilo
je njen poslednji osvetnički čin protiv pripadnika Državne bezbednosti.
Sumnjao je da će se Frajera vratiti posle pet meseci. Nije bilo potrebe.
Povredila je Lava kao što je nameravala.
Čuo je kako neko prilazi vratima, pa je potrčao u predsoblje i otvorio
vrata. Raisa se zateturala prema njemu i uhvatila za dovratak kao da je pijana.
Lav ju je pridržao. Pogledao je u hodnik. Bio je prazan.
- Gde je Jelena?
- Ona je... nestala.
Oči joj se prevrnuše, glava klonu. Lav ju je odneo u kupatilo, smestio je
pod tuš i pustio hladnu vodu.
 - Zašto si pijana?
Raisa je uhvatila vazduh, došla je sebi od šoka zbog vode.
- Nisam pijana... drogirana.
Lav je zatvorio slavinu, sklonio Raisi kosu iz očiju i spustio je na ivicu
kade. Zakrvavljene oči više joj se nisu prevrtale. Zagledala se u bare koje su
joj se pravile oko cipela. Više nije zaplitala jezikom.
- Znala sam da se nećeš složiti.
- Odvela si je kod doktora?
- Lave, kada je neko koga voliš bolestan, tražiš pomoć. Rekao je da će biti
nezvanično, bez papira.
- Gde?
- Serbski.
Lav se ukočio pri pomenu tog imena. Mnogi muškarci i žene koje je
uhapsio poslati su na tretmane u tu ustanovu. Raisa je zaplakala.
- Lave, poslao ju je daleko.
Tupo nerazumevanje, a onda bes.
- Kako se doktor zove?
- Ne možeš je spasti, Lave.
- Kako se zove!
- Ne možeš je spasti!
Lav je podigao ruku i zamahnuo, spreman da je ošamari. U poslednjem
trenutku, preusmerio je bes, zgrabio ogledalo sa zida i smrskao ga u lavabou.
Krhotine su ga isekle, krv mu je potekla oko članka i niz ruku. Srušio se na
pod, okružen krvavom srčom.
Raisa je uzela peškir, sela pored njega i pritisla tkaninu na njegovu
povredenu ruku.
- Misliš da se nisam borila? Misliš da nisam pokušala da ih sprečim?
Drogirali su me. Kada sam se probudila, Jelene više nije bilo.
Lav je razmišljao samo o porazu. Bio je potpun. Uništene su njegove
nade da će imati porodicu. Nije uspeo da spase Zojin život i nije uspeo da
ubedi Jelenu da je život vredan življenja. Izbrisane su tri godine iskrenosti i
poverenja između njega i Raise. Slagao ju je, a laž je ovekovečena nesrećama
koje su sledile za njom. Uopšte se nije ljutio na Raisu što je prihvatila
Frajerinu ponudu da ga ostavi. Raisa je tvrdila da je to bio samo taktički
potez, očajnički pokušaj da spase Zoju. Ona je preuzela dobrobit porodice u
svoje ruke. Jedina greška bila je što je predugo čekala.
Završeno je trogodišnje pretvaranje. On nije otac, nije muž i svakako nije
junak. Pridružiće se KGB-u. Raisa će ga ostaviti. Kako da ga ne ostavi? Nije
bilo ničega među njima osim osećaja gubitka. Svakog dana će biti svestan da
je Frajera bila u pravu: on je čovek koji pripada državi. Promenio se, ali
daleko je značajnije što se ponovo promenio. Primetio je:
- U jednom trenutku sam verovao da možemo uspeti. Raisa je klimnula
glavom.
- I ja sam tako mislila.
 Istog dana

Lav nije znao koliko je vremena prošlo. Nisu se pomerili - Raisa je bila
pored njega na podu, naslonjena na kadu, česma je kapala iza njih. Čuo je da
se ulazna vrata otvaraju, ali nije mogao da ustane. Stepan i Ana pojavili su se
na vratima kupatila. Njegovi roditelji su nesumnjivo došli zato što su se
zabrinuli zbog Lavovog telefonskog poziva. Videli su krv i razbijeno
ogledalo.
- Šta se desilo?
Raisa mu je stisnula ruku. Odgovorio je:
- Uzeli su Jelenu.
Ni Stepan ni Ana nisu rekli ni reč. Stepan je pomogao Raisi da ustane,
prebacio peškir preko nje i odveo je u kuhinju. Ana je povela Lava u spavaću
sobu i pogledala posekotine. Previla je ranu, kao kada se povređivao kao
dečak. Kada je završila, sela je pored njega. On ju je poljubio u obraz, ustao,
otišao u kuhinju i pružio ruku Raisi.
- Potrebna mi je tvoja pomoć.
≈
Frol Panjin, Lavov najuticajniji saveznik, bio je van grada i nedostupan.
Iako nisu prijatelji, major Gračev je pre tri godine podržao Lavov predlog da
se osnuje nezavisno odeljenje za ubistva. Lav mu je dve godine podnosio
izveštaje dok Gračev nije odstupio i Panjin zauzeo njegovo mesto. Otada je
Lav neredovno viđao majora. Međutim, Gračev, zagovornik promena,
verovao je da se može upravljati jedino ustupcima, pokušajima da se priznaju
i umerenošću isprave zlodela koje je država izvršila.
S Raisom pored sebe, Lav je pokucao na Gračevljeva vrata i nagonski
pogledao ima li koga u hodniku. Bilo je kasno, ali nisu mogli da čekaju jutro.
Plašili su se da će ih preplaviti poražavajuća malodušnost ako izgube
ubrzanje. Vrata se otvoriše. Naviknut na majora u besprekornoj uniformi, Lav
se zaprepastio kada ga je ugledao neuredno odevenog, naočara umrljanih
otiscima prstiju, raščupane kose. Uglavnom zvaničan i suzdržan, srdačno je
zagrlio Lava, kao da se ponovo sreće s izgubljenim bratom. Ljubazno se
naklonio Raisi.
- Uđite.
Po podu su se nalazile kutije i spakovani predmeti. Lav zapita:
- Selite se?
- Ne, premestili su me. Izvan grada, negde daleko, ne mogu vam reći gde,
zaista ne mogu. Rekli su mi. Ali nikada nisam čuo za to mesto. Negde na
severu, čini mi se. Severno, hladno i mračno, kako bi što jasnije rekli svoje.
Rečenice su se slivale jedna u drugu. Lav je pokušao da ga natera da se
usredsredi:
- A šta hoće da kažu?
- Da više nisam čovek koji je u milosti, nisam više čovek za taj posao, za
bilo koji posao izgleda, osim da vodim malo odeljenje u malom gradu. Sećaš
se te kazne, Lave? Raisa? Progonstvo. Oboje ste to doživeli.
Raisa zapita:
- Gde vam je žena?
- Ostavila me je.
Kako bi preduhitrio njihovo saučešće, Gračev je dodao:
- Po dogovoru. Imamo sina. A on ima ambicije. Moj premeštaj uništio bi
njegovu karijeru. Moramo biti praktični.
Gračev gurnu ruke u džepove.
- Ako ste došli da tražite pomoć, bojim se da se moja situacija pogoršala.
Raisa je pogledala Lava, pogledom ga pitala vredi li uopšte da objasne
svoju nepriliku. Gračev je to opazio.
- Pričajte sa mnom, ako vam ne mogu pomoći bar možemo razgovarati
kao prijatelji i istomišljenici.
Posramljena, Raisa je pocrvenela.
- Izvinite.
 - U redu je.
Brzo je objasnila:
- Jelena, naša usvojena ćerka, oduzeta nam je i odvedena u psihijatrijsku
bolnicu u Kazanju. Nikada se nije oporavila od sestrinog ubistva. Dogovorila
sam se s jednim doktorom da nezvanično pokuša da pomogne.
Gračev je odmahnuo glavom:
- Ništa nije nezvanično.
Raisa se ukočila.
- Doktor je obećao da joj neće otvoriti karton. Verovala sam mu. Pošto
nije reagovala na tretman...
- Prosledio ju je kako bi sebe zaštitio?
Raisa je klimnula glavom. Gračev je razmislio pre nego što je dodao:
- Bojim se da se niko od nas neće oporaviti od Zojinog ubistva.
Iznenađen tom primedbom, Lav je pitao:
- Niko od nas? Ne razumem.
- Oprosti mi. Nije pošteno da poredim šire posledice s bolom koji mora
da osećate.
- Kakve šire posledice?
- Ne moramo sada ulaziti u to. Ovde ste kako biste pomogli Jeleni...
Lav ga je prekinuo:
- Ne, recite mi, kakve šire posledice?
Major je seo na kutiju. Pogledao je Raisu pa Lava.
- Zojina smrt promenila je sve.
Lav je tupo zurio u njega. Gračev je nastavio:
- Ubistvo male devojčice kako bi se kaznio bivši pripadnik Državne
bezbednosti, proganjanje i ubistvo još petnaestak penzionisanih oficira, od
kojih su neki mučeni. Ti događaji protresli su vlasti. Oslobodili su tu ženu iz
gulaga. Kako se ona zove?
 Lav i Raisa jednoglasno odgovoriše:
- Frajera.
- Koga su još oslobodili? Više stotina hiljada zatvorenika vraćalo se kući:
kako da vladamo ako će se još neki ponašati kao ona? Hoće li njena osveta
započeti lančanu reakciju koja će kulminirati rušenjem uprave i reda? Ponovo
bi izbio građanski rat. Naša zemlja bila bi pocepana po sredini. To je novi
strah. Preduzete su mere da se to spreči.
- Kakve mere?
- Preterana tolerancija uvukla se u naše društvo. Jeste li znali da pisci pišu
satire? Dudincev je napisao novelu Nije sve u hlebu. U štampi se otvoreno
rugaju državi i zvaničnicima. Šta će biti sledeće? Dozvoljavamo ljudima da
kritikuju. Dozvoljavamo im da se suprotstavljaju vlastima. Dozvoljavamo im
da se svete. Svojevremeno snažna vlast odjednom deluje slabo.
- Je li bilo sličnih odmazdi u zemlji?
- Kada sam spomenuo šire posledice, nisam mislio samo na slučajeve u
našoj zemlji. Odmazdi je bilo u svim oblastima pod našom upravom.
Pogledajte šta se desilo u Poljskoj. Pobune su usledile posle Hruščovljevog
govora. Antisovjetska osećanja bude se u Istočnoj Evropi, Mađarskoj,
Čehoslovačkoj, Jugoslaviji...
Lav je bio zapanjen.
- Govor se proširio?
- Amerikanci su ga se domogli. Odštampali su ga u svojim novinama. To
je postalo oružje protiv nas. Smatra se da smo sami sebi naneli strahovit
udarac. Kako ćemo nastaviti svetsku revoluciju kada priznajemo takva
ubilačka dela prema sopstvenom narodu? Ko će želeti da se pridruži našoj
svrsi? Ko bi želeo da bude naš drug?
Major je zastao i obrisao znoj s čela. Lav i Raisa čučali su ispred njega,
kao deca opčinjena pričom. Nastavio je:
- Posle Zojinog ubistva ućutkani su svi koji su se zalagali za reforme,
uključujući mene. Čak je i Hruščov primoran da povuče mnoge osude iz svog
govora.
- Nisam to znao.
 - Bio si u žalosti, Lave. Sahranio si kćer. Sahranio si prijatelja. Nisi
obraćao pažnju na svet oko sebe. Dok si bio u žalosti, napisan je revidirani
govor.
- Kako je revidiran?
- Izbačena su priznanja o pogubljenjima i mučenjima. Taj dokument
objavljen je mesec dana posle Zojinog ubistva. Ne tvrdim da je Frajerina
osveta jedini činilac koji je doprineo tome. Ali ta ubistva su značajna. Ona
potvrđuju stavove tradicionalista. Hruščov nije imao izbora: prema rezoluciji
Centralnog komiteta, morao je da ponovo napiše govor. Staljin više nije
ubica: on je samo pravio greške. Sistem nije pogrešan. Svi manji nedostaci su
samo Staljinovi. To je tajni govor bez tajni.
Razmišljajući o tome, Lav je primetio:
- Zatvorili su moje odeljenje zato što nije uspelo da spreči ta ubistva.
- Ne. To je izgovor. Nikada nisu odobravali Odeljenje za ubistva. Nikada
im se nije sviđalo što sam pomogao u njegovom osnivanju. Tvoje odeljenje je
deo kulture tolerancije koja se probija. Lave, prebrzo smo delovali. Slobode
se polako osvajaju, deo po deo - mora se boriti za njih. Snage koje su htele
promene, uključujući mene, prebrzo i predaleko su napredovale. Bili smo
nadmeni. Pretrpeli smo neuspeh zbog prevelikih ambicija. Potcenili smo one
koji su hteli da zaštite i sačuvaju raniji poredak.
- Naredili su mi da pristupim KGB-u.
- To je snažan simbol. Reformisani agent MGB-a vratio se tradicionalnoj
strukturi moći. Koriste te. Moraš dozvoliti da te iskoriste. Da sam na tvom
mestu, Lave, bio bih veoma oprezan. Nemoj verovati da će se ponašati
mnogo bolje od Staljina. Njegov duh još živi, ne u jednoj osobi, već je
rasprostranjen u mnogima. Teže je uočiti ga, ali nemoj se zavaravati: on je tu.
≈
Izvan stana, Lav je uhvatio Raisu za ruke.
- Bio sam slep.
 Bližnja dača
Kuncevo
Dvadeset kilometara zapadno od Moskve

21. oktobar

Bila je to druga poseta Frola Panjina Bližnjoj dači, jednoj od Staljinovih

bivših kuća, koja je sada bila na raspolaganju porodicama vladajuće elite.
Odlučeno je da se kuća neće zatvoriti ili pretvoriti u muzej. Dača bi trebalo
da bude puna dece koja se igraju, osoblja koje kuva i predstavnika vlasti
zavaljenih u škripavim kožnim naslonjačima koji pijuckaju piće dok im
kocke leda zveckaju u čaši. Posle Staljinove smrti otkriveno je da bar sadrži
flaše sa slabim čajem umesto viskija i vodom umesto votke, kako bi Staljin
ostao trezan kad se njegovim ministrima razveže jezik. Kako više nije bio
potreban, lažni alkohol je bačen. Vremena su se promenila.
Pošto se jedva poslužio večerom od pet jela, mrljavio tri vrste krvavog
mesa, ignorisao tri vrste vina, Frol je završio svoje društvene obaveze za to
veče. Osluškivao je jaku kišu dok se peo stepenicama. Olabavio je okovratnik
košulje i ušao u svoj apartman. Sinovi su mu u susednoj sobi, sluškinja ih je
stavila na spavanje. Žena mu se povukla pošto se izvinila na kraju večere, jer
se od žena očekuje da puste muževe da pričaju o važnim pitanjima, što je
mučna rutina budući da je većina bila pijana i nije imala šta da kaže. Osetio je
olakšanje kada je ušao u dnevnu sobu i zatvorio vrata za sobom. Veče je
završeno. Mrzeo je da dolazi ovamo, pogotovo s decom. Za njega je dača
predstavljala mesto gde su ljudi gubili život. Koliko god se dece igralo u
dvorištu, koliko god se glasno smejala - te aveti ostaju.
Frol je ugasio svetlo u dnevnoj sobi. Pošao je prema spavaćoj i pozvao
svoju ženu.
 Nina je bila na ivici kreveta. Pored nje je sedeo Lav. Pantalone natopljene
kišom bile su isprskane blatom, ruka mu je bila u zavoju i zavoj je takođe bio
natopljen. Prljava voda koja je curila s njegove odeće napravila je kružnu
mrlju na posteljini. Frol je na Lavovom licu primetio mirnoću koja krije
ogromnu pokretačku snagu, strahovit bes koji ključa ispod tanke staklene
ploče.
Frol se brzo preračunao:
- Lave, zašto ne bih ja seo pored tebe umesto moje žene?
Ne čekajući odgovor, Frol je dao znak Nini da priđe. Ona je nesigurno i
polako ustala. Lav je nije zaustavio. Prošaputala je Frolu:
- Šta se dešava?
Frol je odgovorio, postaravši se da ga i Lav čuje.
- Moraš razumeti da je Lav preživeo strahovit šok. Zbog bola ne razmišlja
razumno. Provala u daču može se završiti pogubljenjem. Daću sve od sebe da
ne dođe do toga.
Zastao je pa se obratio neposredno Lavu:
- Može li moja žena da pogleda decu?
Lavove oči blesnuše.
- Deca su ti bezbedna. Imaš petlju da me to pitaš.
- U pravu si, Lave. Izvinjavam se.
- Tvoja žena će ostati ovde.
- Dobro.
Nina je sela na stolicu u uglu. Frol je nastavio:
- Reč je o Jeleni, zar ne? Mogao si da dođeš u moju kancelariju, da
zakažeš sastanak, i udesio bih da bude puštena. Nemam nikakve veze s
njenim prijemom u bolnicu. Zgranuo sam se kada sam saznao. Doktor je,
potpuno nepotrebno, svojevoljno postupio. Smatrao je da čini ono što je
ispravno.
Frol zastade:
- Zašto ne bismo naručili piće?
 Lav je ispraznio džepove.
- Ne predstavljam nikakvu pretnju po tebe. Nisam poneo pištolj. Da
pozoveš svoje čuvare, odmah bi me uhapsili.
Nina je ustala, spremna da pozove u pomoć. Frol joj je dao znak da ćuti.
Rekao je:
- Reci mi onda, Lave, šta želiš?
- Je l’ Frajera radila za tebe?
- Nije.
Frol je seo pored njega.
- Radili smo zajedno.
Lav je očekivao da će Frol Panjin poricati. Ali nije imao razloga da laže.
Lav je bio bespomoćan i nije mogao ništa da uradi sa istinom kao što ni Frol
nije mogao ništa postići poricanjem. Panjin je ustao, skinuo sako i otkopčao
nekoliko dugmadi na košulji.
- Frajera je došla kod mene. Nisam znao ko je ona. Nisam ništa znao o
tom polusvetu u Moskvi. Oni su uvek bili nevažni. Provalila je u moj stan i
čekala me je. Znala je sve o tebi. Ne samo to, već je znala i za borbu između
tradicionalista i reformista u partiji. Predložila je da radimo zajedno, tvrdeći
da se naši ciljevi poklapaju. Ona će dobiti slobodu neophodnu da se osveti
onima koji su bili umešani u njeno hapšenje. Zauzvrat, mi ćemo iskoristiti ta
ubistva za svoju svrhu - stvaranje atmosfere straha.
- Nikada joj nije bilo stalo do Lazara?
Panjin odmahnu glavom.
- Doživljavala ga je kao nekoga iz svog ranijeg života, ništa više. On je
bio izgovor. Htela je da odeš u gulag da bi te kaznila, da te primora da vidiš
svet u koji si poslao toliko ljudi. A nama je bilo potrebno da nam ne stojiš na
putu. Odeljenje za ubistva predstavljalo je jedini nezavisan istraživački odred.
Frajera je zahtevala odrešene ruke. Kada ste ti i Timur otišli, mogla je da
ubija po svom nahođenju.
- KGB je nije tražio?
- Postarali smo se da se nikada ne približe dovoljno.
 - Oficiri koje si postavio da vode Odeljenje za ubistva u mom odsustvu?
- Bili su naši ljudi, radili su ono što im je rečeno. Lave, umalo nisi sprečio
patrijarhovo ubistvo. Njegova smrt prenerazila je čitav režim. Da si ostao u
gradu, Frajera bi morala da te ubije. Ona to nije želela iz svojih razloga. Htela
je da te pošalje odavde kako bi tvoja kazna postala nešto daleko strašnije.
- I ti si pristao?
Panjin se iznenadio zbog tog navođenja onoga što je očigledno.
- Da, pristao sam. Uklonio sam majora Gračeva i postavio sebe kao tvog
najbližeg savetnika kako bih ti pomogao da doneseš prave odluke, odluke
koje smo hteli da doneseš. Ja sam sredio papire koji su ti omogućili da uđeš u
Gulag broj 57.
- Ti i Frajera ste to planirali?
- Čekali smo pravi trenutak. Kada sam čuo Hruščovljev govor, znao sam
da je vreme. Morali smo da reagujemo. Promene su otišle predaleko.
Lav je ustao i prišao Nini. Zabrinut, napet, i Panjin je ustao. Lav joj spusti
ruku na rame.
- Zar nismo ovako ispitivali naše osumnjičene? Voljena osoba je prisutna,
a posledice su jasne. Ako osumnjičeni ne pruži pravi odgovor, voljena osoba
će biti kažnjena?
- Odgovaram na tvoja pitanja, Lave.
- Ti si odobrio ubistva muškaraca i žena koji su služili državi?
- Mnogi od njih su bili ubice. Da su bili na mom mestu, učinili bi isto.
- A koje je to mesto?
- Lave, te prebrze reforme - više od Staljinovih zločina, čak više i od
Zapada - predstavljaju najveću pretnju našoj zemlji. Frajerina ubistva su
primer budućnosti. Milioni o koje smo se ogrešili kao vladajuća partija
pobunili bi se, baš kao što su se pobunili zatvorenici na Starom boljševiku,
baš kao što su uradili u onom gulagu. Ti prizori bi se ponovili u svakom
gradu u svakoj oblasti. Nisi primetio, Lave, ali uvučeni smo u nečujnu borbu
za opstanak ove zemlje. Nije reč o tome da li je Staljin preterao ili ne. Jeste.
Naravno da jeste. Ali ne možemo promeniti prošlost. A naš autoritet zasniva
se na prošlosti. Moramo se ponašati onako kako smo se uvek ponašali:
gvozdena vladavina. Ne možemo priznati greške i nadati se da će nas građani
voleti uprkos tome. Teško da će nas ikada voleti, te nas se moraju plašiti.
Lav je sklonio ruku s Nininog ramena.
- Dobio si šta si hteo. Tajni govor je povučen. Frajera ti više nije
potrebna. Dozvoli mi da je uhvatim. Dozvoli mi da se osvetim kao što si njoj
dozvolio. Ne bi trebalo da te grize savest što si je izdao. Izdao si sve ostale.
- Lave, shvatam da nemaš razloga da mi veruješ. Ali moj savet glasi:
zaboravi Frajeru. Zaboravi da ona postoji. Pusti me da sredim da Jelena bude
puštena iz bolnice. Ti i Raisa možete se preseliti iz grada, daleko od svih tih
uspomena. Naći ću ti drugi posao. Šta god želiš.
Lav se okrenuo prema njemu.
- Ona još radi za tebe?
- Da.
- Na čemu?
- Taj govor nas je oslabio u zemlji i u inostranstvu. Da bismo odgovorili,
moramo jasno pokazati svoju moć. Zbog toga ćemo izazvati pobune u
inostranstvu, u delovima Sovjetskog Saveza. Male, simbolične pobune koje
će biti nemilosrdno ugušene. KGB je osnovao nekoliko stranih ćelija kako bi
podstakao nerede. One su raštrkane po Istočnoj Evropi. Frajera je na čelu
jedne ćelije.
- Gde?
- Prihvati moj savet, Lave. Ne možeš pobediti u toj borbi.
- Gde je ona?
- Ne možeš je pobediti.
- Kako bi još mogla da me povredi?
- Lave, tvoja ćerka Zoja je živa.
 Istočna Evropa pod sovjetskom kontrolom
Mađarska
Budimpešta

22. oktobar

Zoja je hodala što je brže mogla prema Operi, mestu gde je trebalo da
preda svoj nedozvoljeni teret. U džepovima je nosila stotinu metaka koji su
na vrhu imali urez u obliku krsta kako bi se rasprsnuli prilikom ulaska u telo.
Iako je noć bila hladna, njoj je bilo vruće od uzbuđenja. U kaputu do kolena,
vezanom oko struka, i s crnom beretkom nakrivljenom na čelu, izgledala je
kao da ima više od četrnaest godina, pre je ličila na mađarsku školarku nego
na rusko siroče. Nervozna, dlanova vlažnih od znoja, skinula je beretku i
gurnula je u džep, preko metaka, kako bi prigušila njihovo izdajničko
zveckanje.
Kada je stigla do glavnog bulevara, nazvanog po Staljinu, nedaleko od
Opere, Zoja je zastala kako bi se uverila da je niko ne prati. Iznenada ju je
neko uhvatio za rame. Okrenula se i videla da ju je okružilo nekoliko
muškaraca. Bila je uverena da su oni mađarska tajna policija. Jedan ju je
poljubio u obraz i gurnuo joj list papira u ruke. Bio je to nekakav poster.
Ljudi su brzo pričali. Iako je već četiri meseca u gradu, naučila je samo
nekoliko mađarskih reči. Po njihovoj odeći je zaključila da nisu agenti, već
studenti ili zanatlije, pa se opustila. Ali ipak je morala da pazi: ako shvate da
je Ruskinja, ne može se predvideti kako će se ponašati. Osmehnula se,
pokorno, nadajući se da će pomisliti da je stidljiva i pustiti je. Ionako ih ona
nije zanimala. Odmotali su još jedan poster i zalepili ga na izlog prodavnice.
Zoja je žurno nastavila prema svom odredištu.
Kada je stigla do Opere, popela se kamenim stepenicama i sakrila iza
stubova kako ne bi mogli da je vide s ulice. Pogledala je na sat koji joj je
Frajera poklonila. Poranila je i povukla se u senke, nervozno čekajući da
stigne njena veza. Ovo je njen prvi samostalni zadatak. Uglavnom je radila s
Mališom. Oni su bili tim - njihov ortakluk nastao je pre pet meseci u Moskvi.
Kada su je one noći izvukli iz ćelije, Zoja je bila uverena da će je Frajera
ubiti kako bi kaznila Lava. Suočena sa smrću, kao što je bila i nekoliko dana
ranije, Zoja je otkrila da više nije ravnodušna prema toj mogućnosti. Povikala
je:
- Mališa!
Frajera ju je spustila na zemlju.
- Zašto ga zoveš?
- Zato što... mi se sviđa.
Frajera se osmehnula, a onda se osmeh pretvorio u smeh, isprva tih, a
onda sve glasniji. Bopы su se smejali s njom, horski su joj se rugali. Zoja je
pocrvenela, lice joj je gorelo od stida. Ponižena, potrčala je prema Frajeri,
podignutih ruku i stisnutih pesnica. Pre nego što je stigla da je udari, Frajera
ju je uhvatila za ruku.
- Daću ti priliku, jednu priliku. Ako omaneš, ubiću te. Ako uspeš,
postaćeš jedna od nas. Ti i Mališa moći ćete da ostanete zajedno.
Odvezli su se na sredinu Velikog krasnoholmskog mosta i noć je tekla
onako kako je Frajera predvidela. Lav i Raisa su čekali. Mokri do kože, ušli
su u prednji deo kola. Razdvajale su ih čelične rešetke. Zoja je videla kako se
Raisi lice skamenilo od bola. U tom trenutku je posumnjala. Ali bilo je
prekasno da se predomisli. Prislonila je ruke na rešetku i oprostila se od svog
nesrećnog života: bila je to odluka koja je zahtevala da ostavi svoju mlađu
sestru. Glumila je otpor prilikom izvlačenja iz kola. Van vidokruga,
dobrovoljno je ušla u vreću. Mališa ju je već čekao unutra.
Odneli su džak do ivice mosta. Zoja je i dalje pravila predstavu i borila se
dok je вop potpuno neočekivano nije odalamio. Pala je. Vreću su zatvorili. U
mraku je Mališa obavio ruke oko nje i pridržavao je kada su bačeni. Nakratko
su bili u vazduhu, zagrljeni, u mraku, a onda su pali u vodu.
Čelični tegovi odvukli su vreću pravo na dno. Vazduh će ostati u
nepromočivom navoštenom džaku jedan minut. Čelik je teško tresnuo o rečno
dno i prevrnuo Mališu i Zoju na stranu. Mališa je naslepo otvorio nož i
presekao materijal. Ledena voda odmah je ispunila vreću. Mališa joj je
pomogao da izađe. Držeći se za ruke, izmahivali su nogama prema površini.
Otplivali su do obale i videli poslednje trenutke na mostu, kada su Lav i
Raisa skočili, pogrešno verujući da će je spasti.
Boreći se protiv struje uzvodno, Zoja i Mališa izvukli su se na visoku
ozidanu obalu. Na drvenom molu su se pridružili Frajeri, koja je slušala
Lavove i Raisine udaljene očajničke krike i naslađivala se njihovim bolom za
detetom za koje su mislili da je umrlo.
Čovek je vrebao u dnu stepenica Opere. Zoja je izašla iz skrovišta. Čovek
je osmotrio Staljinov bulevar, levo i desno, pre nego što je pošao prema njoj.
Zoja je počela da prazni džepove i puni mu torbu prepravljenim mecima.
Izvadio je pištolj i stavio metak u šaržer. Metak je odgovarao. Nastavio je da
puni okvir dok je Zoja prebacivala metke iz džepova u njegovu torbu. Kada
je završila, čovek je sakrio pištolj i pognuo glavu u znak zahvalnosti pre nego
što je požurio stepenicama. Zoja je izbrojala do dvadeset pre nego što je
krenula kući.
Čudno je što ovaj grad doživljava kao kuću. Pet meseci ranije, Zoja ništa
nije znala o Mađarskoj, osim da je odana saveznica Sovjetskog Saveza, deo
bratstva naroda, granična zemlja u svetskoj revoluciji. Frajera je ispravila tu
školsku propagandu i objasnila da Mađarskoj nikada nije pružen izbor. Kada
je oslobođena od fašističkih okupatora, ona je okupirana i stavljena pod
sovjetsku vlast. Mađarska je bila suverena država bez suvereniteta. Maćaš
Rakoši bio je na njenom čelu više godina. Postavio ga je Staljin, a on je
podražavao svog gospodara, mučio i ubijao građane. Osnovao je AVH -
mađarsku tajnu policiju - po uzoru na sovjetsku. Jezik i mesto bili su
drugačiji, ali teror je bio isti. Posle Staljinove smrti, započeta je borba za
reforme, podgrejana snovima o nezavisnosti. Zoja je ovde bila stranac, neko
ko tu ne pripada, ali otkako su joj roditelji umrli nigde se nije osećala toliko
kod kuće kao tu, u zemlji koja je, baš kao i ona, usvojena protiv svoje volje.
S olakšanjem što više ne nosi metke, Zoja je skrenula u Ulicu Nađmeze.
Pravo ispred nje okupila se grupica ljudi. U središtu su bili muškarci koje je
nešto ranije ostavila. Sedeli su jedan drugom na ramenima kako bi čitavu
visinu bandere izlepili posterima. Jedna žena u gomili videla je kako im Zoja
prilazi. Krupna i zdepasta tridesetogodišnjakinja bila je pijana - obrazi su joj
se zajapurili. Oko sebe je obavila mađarsku zastavu kao veliki šal. Zoja je
pogledala banderu i izvadila zgužvani poster iz džepa kao da hoće da poruči -
Znam, znaml Nezadovoljna tim gestom, žena ju je uvukla u gužvu,
dobrodušno je pričala, ali Zoja nije razumela. Žena je počela da igra i peva.
Ostali su joj se pridružili. Svi su znali reči, osim Zoje. Mogla je samo da se
smeje u nadi da će je uskoro pustiti. Nestrpljiva da ode pre nego što primete
da ćuti, pokušala je da se oslobodi naklonosti neznanke. Ali žena nije više
bila preplavljena radošću. Jedan kombi je skrenuo iz glavnog bulevara i
ubrzavao je prema njima. Zakočio je. Iskočiše dvojica agenata AVH.
Gomila se stisnula oko bandere kao da je to teritorija koju treba braniti.
Jedan oficir zgrabio je zastavu prebačenu preko Zoje i prezrivo je podigao.
Ona je tek tada primetila da su komunistički srp i čekić isečeni i da je u
sredini zastave velika rupa. Pošto nije razumela nijednu reč, oficir AVH
zvučao joj je kao pas koji laje. Pretražio joj je džepove, razdražen njenim
ćutanjem. Pošto nije našao ništa osim beretke, bacio ju je na nju. Na ulicu je
pao metak koji se zaglavio u materijalu.
Oficir je podigao metak, zureći pravo u Zoju. Pre nego što je stigao da
progovori, pijana žena se nagnula, podigla beretku i ponosito je stavila na
glavu. Izgledala je smešno, beretka joj je bila premala. Oficir se okrenuo
prema ženi i Zoja nije morala da zna mađarski kako bi shvatila da je pita je li
beretka njena. Podigao je metak ispred njenog lica. Mora da ju je pitao je li i
to njeno. Umesto odgovora, pljunula ga je u lice. Dok je brisao pljuvačku s
lica, žena je hitro pogledala Zoju: Beži!
Zoja je potrčala ukoso niz ulicu. Usred trka, osvrnula se. Videla je kako je
oficir AVH zamahnuo pesnicom i pogodio ženu u lice. Kao da je nju udario,
Zoju izdadoše noge i ona pade i izgreba ruke. Prevrnula se na leđa i,
gledajući preko vrhova cipela, videla kako je žena pala. Jedan čovek skočio
je na oficira. Još jedan se umešao u tuču. Zoja se podigla i ponovo potrčala.
Stigla je do poprečne ulice. Iako je više nisu videli, nije se zaustavljala. Mora
da dovede pomoć. Frajera će znati šta da radi.
Frajera i njeni вopы imaju nekoliko stanova u malom dvorištu
povučenom od Rakocijeve ulice. Do njih se stizalo uskim prolazom i nisu
mogli da se vide niti uhode s ulice. Kad je stigla dotle, Zoja je prestala da trči.
Niko je nije pratio. U neosvetljenom prolazu joj je laknulo što se sklonila s
ulice. Osetila je ruku na ramenu. Bio je to Mališa. Zagrlili su se. Pitao ju je:
 - Jesi li dobro?
Odmahnula je glavom.
Ušli su u dvorište. Bilo je šest spratova sa stanovima. Frajera je iznajmila
nekoliko stanova raštrkanih po raznim spratovima, a svaki je imao drugu
svrhu. U jednom se nalazila mala štamparija u kojoj su štampali letke i
postere. U drugom je bio magacin oružja i municije. Treći je služio kao
sastajalište za jelo, spavanje i raspravljanje. Kada je ušla u zajednički stan,
Zoju iznenadi broj ljudi u njemu - daleko veći nego obično. S jedne strane su
bili Mađari i Mađarice, uglavnom dvadesetogodišnjaci koji su se vatreno
raspravljali. S druge su bili вopы. Većina nije došla u Budimpeštu, već su
ostali u Moskvi. Više su voleli sigurnost sveta kriminala. Nisu shvatili
pogodbu koju je Frajera napravila s Panjinom. Nisu mogli da zamisle život
izvan Rusije. Samo ju je mali broj njenih najvatrenijih sledbenika pratio,
delom iz odanosti, a najviše zato što su znali da ih nijedna druga banda u
Moskvi neće primiti. Od petnaestorice, ostala su samo četvorica.
Frajera je stajala u sredini između dve grupe. Slušala je čak i kada se
govorilo mađarski, motreći na govor tela i gestove. Odmah je ugledala Zoju i
primetila njeno rastrojstvo.
- Šta se desilo?
Zoja je objasnila. Frajerine oči živnuše. Okrenula se prema prevodiocu,
mađarskom studentu po imenu Žolt Polgar.
- Pronađite što više mađarskih zastava. Isecite srp i čekić tako da ostanu
rupe u sredini. To je znak koji smo čekali!
Frajeru nije zanimala žena koja je rizikovala život zbog Zoje. Uzrujana,
Zoja je izašla iz stana. Naslonila se na ogradu terase. Mališa joj se pridružio.
Pripalio je cigaretu, preuzeo je tu naviku od drugih iz bande. Otrgla mu je
cigaretu iz usta i zgnječila je stopalom.
- Smrdiš od toga.
Zažalila je zbog svojih reči. Stvarno je smrdeo od duvana: zaudarao je
kao i ostali вopи. Ali nije nameravala da ga ponizi. Povređen, skliznuo je s
ograde i nadureno se vratio u stan. Moraće da ima na umu da on nije njena
mlađa sestra kojoj može zapovedati.
Pri pomisli na Jelenu, griža savesti zapekla ju je kao da joj je neko gurnuo
ruku u grlo. Bezbroj puta je razmišljala o svojoj odluci - da se nije pridružila
Frajeri, bila bi ubijena. Ali istina je da je htela da pobegne. Čak i da je imala
slobodu izbora, da joj je Frajera ponudila mogućnost da se vrati kući ili da
pođe s njom - ona bi ostavila svoju mlađu sestru.
- Ljuta si?
Trgla se i okrenula prema Frajeri. Iako žive zajedno pet meseci, Frajera je
ostala zastrašujuća i nepristupačna, više nalik na izvor energije nego na
osobu. Zoja se pribrala.
- Žena sa zastavom me je spasla. Možda će poginuti zbog toga.
- Zoja, trebalo bi da se pripremiš... mnogo nedužnih ljudi će poginuti.
 Istog dana

Frajera je sišla stepenicama i izašla iz dvorišta. Proverila je da je neko

nije video. Bilo je kasno i ulice su bile puste. Nije bilo ni traga oficirima
AVH koje je Zoja opisala. Pošla je dalje, često se naglo okrećući kako bi se
uverila da je ne prate. Nije verovala nikome, uključujući svoje pristalice.
Radnici, studenti i predstavnici raznih podzemnih antisovjetskih pokreta
otpora bili su popustljivi i nepraktični, zaokupljeni nevažnim teorijskim
raspravama. AVH je lako mogao da se ubaci u njihove redove. Bili bi previše
usredsređeni na sebe da bi primetili znake i sve bi izložili opasnosti. Iako je
Frajera bila tu po uputstvima Frola Panjina, AVH nije ništa znao o njenim
operacijama. Ako je uhvate, streljaće je. Podaci o planovima da se izazove
pobuna bili su poznati samo zaverenicima u Moskvi. Ako pak njene
disidentske pristalice saznaju da istovremeno sarađuje sa sovjetskim
ministrima, ubiće je.
Sagla se i podigla letak koji je lepršao u jarku - primerak izmenjenih
šesnaest tačaka, šesnaest zahteva za promenama. Tačke su formulisane
prethodnog popodneva na sastanku na Tehnološkom fakultetu, na koji je
došlo mnogo ljudi. Pošto nije mogla da prođe kao studentkinja, Frajera se
motala ispred zgrade. Kada je čula da na sastanku raspravljaju o tome da li bi
trebalo da napuste DISZ, fakultetsku organizaciju Komunističke partije, kao
protest protiv sovjetskih vladara, osudila je njihov nedostatak ambicija i
ohrabrila studente koje je poznavala da preusmere raspravu na smelija
pitanja. Frajera je to radila več četiri meseca, pribegavala pritisku, nudila
finansijsku podršku i potpirivala ogorčenost protiv okupacije što je bolje
mogla. Iako je bes bio dubok i stvaran, mučila se da ga preusmeri na
neposrednu akciju. Sama je mogla malo šta da učini. Njena uloga je bila da
profesionalizuje amaterske disidente. Juče je, konačno, postignut uspeh. S
odlučnošću i jasnošću koje su je iznenadile, studenti su saželi svoju raspravu
na šesnaest tačaka.
Zahtevamo trenutno povlačenje svih sovjetskih trupa u skladu sa
mirovnim sporazumom.
 Na raskupusanim ručno napisanim porukama iznetim iz sale, taj zahtev
stajao je na četvrtom mestu. Frajera je požurila natrag u stan, prepisala
poruke i unela jednu izmenu: zahtev za povlačenje trupa stavila je na sam
vrh. Kroz nekoliko sati njeni вopы su na svim uličnim ćoškovima delili
izmenjene primerke izmešane s najprovokativnijim citatima iz tajnog govora.
Pored nekoliko kriminalaca, ostataka njene bande, Frajerin najbliži
saradnik bio je Žolt Polgar, njen prevodilac, student mašinstva kojeg je
upoznala u jednom revolucionarskom ilegalnom kafeu, smeštenom u
podrumu neke fabrike. Na tom mestu, čija se niska tavanica nikada nije
videla od gustog duvanskog dima, Frajera je otkrila da su posetioci puni
ambicija. Žolt - sin imućnog mađarskog diplomate, kojeg su čekali moć i
novac samo ako se prilagodi sovjetskoj okupaciji i nađe svoje mesto u njoj -
tečno je govorio ruski i mađarski i brzo je postao njen najvredniji posrednik.
Zasmejavala ga je, spavala s njim, očarala ga pričama o svojoj
nemilosrdnosti. Zapravo ga je doživljavala kao mladog buntovnika koji se
opire svom ocu i kojeg prezire zato što je sovjetska ulizica. Bez obzira na
njegove pobude, bio je hrabar idealista. Predložio je demonstracije u znak
podrške za šesnaest tačaka - nadahnuta ideja. Slučaj je hteo da je još nekima
sinula takva ideja i Frajera se pitala da li je i to delo neke Panjinove ćelije.
Bilo kako bilo, narednog dana će dva marša započeti u isto vreme iz različitih
delova grada i spojiće se na Palfijevom trgu. U prestonici su ljudi već
izražavali nezadovoljstvo, ali nikada nije ništa postignuto. Frajera je bila
sigurna da samo onda kada ljudi stoje jedni pored drugih, ohrabrujući jedni
druge, ima izgleda da se gnev, kao larva u leptira, pretvori iz ogorčene
poslušnosti u veličanstveno nasilje.
Kada je došla do hotela Astorija, udaljenog nekoliko kvartova od njenog
stana, Frajera je osmotrila raskrsnicu pre nego što je pogledala najviši sprat
hotela. U poslednjem prozoru u uglu gorela je crvena sveća, slikovit znak
kojeg se dosetila. U ovom slučaju to je značilo da treba da se popne. Otišla je
do zadnjeg dela hotela, ušla kroz napuštenu kuhinju, popela se do poslednjeg
sprata i otišla do sobe na kraju hodnika. Pokucala je. Stražar je otvorio vrata.
Pištolj mu je bio zapet. Iza njega je stajao još jedan stražar. Ušla je u
apartman i pretresli su je pre nego što su je propustili kroz druga vrata. Frol
Panjin je sedeo za stolom i gledao kroz prozor kao zamišljeni pesnik.
Frajera nikada nije nameravala da sklopi savez s Panjinom niti bilo s kim
nalik njemu. Kada je došla u Moskvu, shvatila je da će joj biti potrebna
pomoć ako ne želi da se zadovolji samo time da Lavu zarije nož u leđa. Ni
Budimpešta nikada nije bila u njenim planovima. To je bila još jedna
improvizacija. Sa Zojinom tobožnjom smrću postignuta je njena prvobitna
želja - da uništi Lavove nade u sreću. Lav je patio kao što je ona patila:
gubitak sina naplaćen je gubitkom kćeri. Bio je slomljen, primoran da živi u
žalosti i čak nije imao pravo na pravednički gnev koji je nju održao. Pošto se
osvetila, suočila se s pitanjem šta dalje da radi. Postalo je očigledno da neće
moći da se oslobodi Panjina i nestane. Ako mu više ne bude korisna, on će
narediti da je ubiju. Ako pobegne, moći će da ostari živeći u izobilju, ali
takav život je nije zanimao. Kada je čula za njegove međunarodne operacije
za izazivanje nemira unutar sovjetskog bloka, ponudila je sebe i svoje ljude.
Panjin je bio sumnjičav, ali Frajera je istakla da će ona biti daleko uverljiviji
agitator protiv sovjetske Rusije od odanih oficira KGB-a koje je koristio.
Panjin joj je pružio ruku - uljudan, zvaničan gest koji joj se činio
besmislenim. Ipak se rukovala s njim. On se osmehnuo.
- Doputovao sam da nadgledam napredak. Naše trupe su na položaju na
granici. Već neko vreme su spremne. Ali nemaju šta da rade.
- Dobićeš svoj ustanak.
- Mora da se dogodi sada. Neće mi biti ni od kakve koristi za godinu
dana.
- Na ivici smo.
- Moje druge ćelije znatno su uspešnije od tvoje. Poljska, recimo...
- Pobuna koju si izazvao u Poznanju ugušena je bez ikakve sramote po
Hruščova. Ona nije imala uticaj koji si hteo, inače se ne bi trudio oko
Budimpešte.
Panjin je klimnuo glavom, diveći se Frajerinom daru da jasno sagleda
situaciju. Ona je u pravu. Hruščovljevi planovi da smanji konvencionalnu
vojsku nisu ugroženi. To je središnja platforma njegovih reformi. Hruščov
tvrdi da Sovjetskom Savezu nije potrebno toliko tenkova i trupa. Umesto
toga, on ima nuklearno sredstvo zastrašivanja i unapređuje eksperimentalni
sistem ispaljivanja raketa koji iziskuje samo šačicu inženjera i naučnika
umesto miliona vojnika.
Panjin je takvu politiku smatrao čistom budalaštinom. Pored toga što
rakete imaju nedostatke, Hruščov je suštinski potcenio važnost vojske, baš
kao što nije pravilno razumeo uticaj svog tajnog govora. Vojska ne postoji
samo radi zaštite od spoljnih neprijatelja; njena prava svrha jeste da održi
Sovjetski Savez. Nije ideologija vezivo između država sovjetskog bloka, već
tenkovi, trupe i avioni. Smanjenje koje Hruščov predlaže, zajedno s
nesmostrenom sabotažom što ju je izazvao njegov govor, dovodi njihovu
zemlju u opasnost. Panjin i njegovi saveznici zalažu se ne samo za
održavanje nesmanjene konvencionalne vojske, već za njeno proširenje i
povećano naoružanje. Moraju povećati troškove umesto da ih smanje. Nemiri
u Budimpešti, ili u bilo kom drugom istočnoevropskom gradu, dokazaće da
čitava struktura revolucije zavisi od konvencionalne vojne moći, a ne samo
od nuklearnog arsenala. Nekoliko miliona ljudi s puškama podsetiće
stanovništvo, kod kuće i u inostranstvu, ko drži kontrolu.
Panjin zapita:
- Kakve vesti imaš za mene?
Frajera mu je pružila letak sa šesnaest tačaka.
- Sutra će se održati demonstracije.
Panjin je pogledao list papira.
- Šta piše?
- Prvi zahtev je da sovjetske trupe napuste zemlju. To je poziv za slobodu.
- A nadahnuće za to se može pripisati govoru?
- Naravno. Ali demonstracije neće biti dovoljne.
- Šta ti još treba?
- Jamstvo da ćeš pucati na gomilu.
Panjin je spustio letak na sto.
- Videću šta mogu da učinim.
- Moraš uspeti. Uprkos svemu što su ti ljudi preživeli, uprkos hapšenjima,
pogubljenjima, neće postati nasilni ukoliko ih ne izazovu. Oni nisu kao...
- Mi?
Spremna da krene, Frajera je oklevala kod vrata i okrenula se prema
Panjinu.
- Ima li još nešto?
Panjin odmahnu glavom.
- Ne. Ništa više.
 Granica Sovjetskog Saveza i Mađarske
Beregovo

23. oktobar

Voz je bio pun sovjetskih vojnika i kupeom su odjekivali bučni razgovori.

Mobilisani su zbog planirane pobune o kojoj ništa nisu znali. Nije se osećala
nikakva strepnja. Njihovo veselo raspoloženje oštro je odudaralo od Lavovog
i Raisinog, jedinih civila u vozu.
Kada je Lav čuo vest – Zoja je živa - olakšanje je bilo prožeto bolom. S
nevericom je slušao Panjinovo objašnjenje: ponovno navođenje događaja na
mostu, uključujući Zojino sračunato pretvaranje i njenu dobrovoljnu saradnju
sa ženom koja je samo htela da natera Lava da pati. Zoja je živa. Bilo je to
čudo, ali surovo, možda najokrutnija dobra vest koju je Lav ikada čuo.
Kada je prepričavao Raisi, video je istu promenu raspoloženja od
olakšanja do bola. Kleknuo je pred njom, iznova se izvinjavajući. On je to
izazvao. Ona je kažnjena zato što ga voli. Raisa nije odgovorila, usredsredila
se samo na pojedinosti onoga što se dogodilo i šta to otkriva o stanju Zojinog
uma. Za nju je postojalo samo jedno pitanje: kako će vratiti svoju kćer kući?
Raisi nije bilo teško da prihvati da ih je Panjin izdao. Shvatila je logiku
Frajerine saradnje s njim kako bi ostvarila svoju osvetu u Moskvi. Međutim,
Panjinovi pokušaji da podstakne pobune unutar sovjetskog bloka predstavljali
su najciničnije političko manevrisanje koje je hiljade osudilo na smrt kako bi
se učvrstio položaj tvrde struje u Kremlju. Raisa nije mogla da shvati šta u
tome privlači Frajeru. Ona se svrstala uz staljiniste, ljude koje baš briga za
njeno tamnovanje i gubitak njenog deteta, bilo kog deteta. Što se tiče Zojinog
prebega - ako je to ispravno gledište o tome - iz jedne disfunkcionalne
porodice u drugu, Raisa nije bila toliko zbunjena. Lako je mogla da zamisli
koliko Frajera opčinjava i privlači jednu nesrećnu devojčicu.
Lav nije pokušao da odvrati Raisu od namere da pođe s njim u Mađarsku.
Istina je da mu je potrebna. Raisa mnogo lakše može da prodre do Zoje.
Pitala ga je jesu li spremni da upotrebe silu ako Zoja odbije da pođe, suočivši
Lava sa sumornom mogućnošću otmice sopstvene kćeri. Klimnuo je glavom.
Budući da ni on ni ona nisu govorili mađarski, Frol Panjin im je dodelio
pratnju četrdesetpetogodišnjeg Karolja Teglaša. Karolj je radio kao tajni
operativac u Budimpešti. On je Mađar kojeg je MGB regrutovao posle rata i
radio je pod omrznutim Rakošijem. Nedavno je bio u poseti Moskvi i
savetovao ih o mogućnosti krize u Mađarskoj. Pristao je da bude vodič i
prevodilac Lavu i Raisi.
Vrativši se iz toaleta, Karolj je obrisao ruke o pantalone i seo preko puta
Lava i Raise. Trbušast, bucmastih obraza i s okruglim naočarima - gotovo da
nije bilo nijedne prave linije na njemu. Sav zaobljen i naizgled bezopasan,
uopšte nije izgledao kao operativac.
Voz je usporio, približavajući se gradu Beregovu sa sovjetske strane teško
utvrđene granice. Raisa se nagnula i direktno ga pitala:
- Zašto nam je Panjin dozvolio da odemo u Budimpeštu kad Frajera radi
za njega?
Karolj slegnu ramenima.
- Moraćeš da pitaš Panjina. Nije na meni da to kažem. Ako hoćete da se
vratite, to je na vama. Ja nemam nikakav uticaj na vaše kretanje.
Karolj je pogledao kroz prozor i primetio:
- Trupe ne prelaze granicu. Odavde ćemo se ponašati kao civili. Rusi nisu
omiljeni tamo kuda idemo.
Okrenuo se prema Raisi.
- Neće praviti nikakvu razliku između tebe i tvog muža. Nema veze što si
ti profesorka, a on oficir. Svejedno će te mrzeti.
Raisa se narogušila što joj se snishodljivo obraća.
- Znam šta je mržnja.
Karolj je predao njihove papire na granici. Osvrnuo se i video kako Lav i
Raisa razgovaraju na kraju vagona - pazili su da ga ne pogledaju, što ih je
odalo da raspravljaju o tome koliko mogu da mu veruju. Bilo bi pametno da
mu uopšte ne veruju. Njegova naređenja bila su jasna. On mora da odloži
njihov ulazak u grad dok ne izbije pobuna. Kad Frajera ispuni svoj cilj, Lav,
čovek za koga se pričalo da je veoma uporan i revnostan, obučeni ubica, moći
će da se osveti.
 Istočna Evropa pod sovjetskom kontrolom
Mađarska
Budimpešta

Istog dana

Ushićena, Zoja je stezala Mališinu ruku kako ga ne bi izgubila među

hiljadama ljudi koji su se iz svih ulica i sa raskrsnica slivali prema trgu ispred
Parlamenta. Pošto je toliko godina mislila o smrti, uverena da je ona jedini
odgovor na njenu usamljenost, sada je poželela da skače i, kao da duguje
izvinjenje svetu, uzvikuje - Živa sam!
Marš je daleko prevazišao očekivanja. Povorku nisu činili samo studenati
i disidenti, izgledalo je da se ceo grad okuplja na trgu. Izvučeni iz stanova,
kancelarija i fabrika, ljudi nisu mogli da odole privlačnoj sili demonstracija
koja je rasla sa svakom novom osobom. Zoja je shvatila značaj njihovog
odredišta. Parlament bi trebalo da predstavlja središte moći, mesto na kojem
se odlučuje o sudbini države. U stvarnosti je zgrada bila nevažna, tek
kitnjasta, veličanstvena fasada za sovjetsku upravu. Lepota zgrade nekako je
povećavala uvredu.
Sunce je zašlo. Ali noć nije ublažila uzbuđenje. Sve više ljudi je odbacilo
razborite i oprezne navike i pristizalo na već pun trg. Pridošlice su terale
gomilu da se sabije. Daleko od klaustrofobične, atmosfera je bila srdačna.
Neznanci su pričali, smejali se i grlili jedni druge. Zoja nikada nije bila na
takvom javnom skupu. Morala je da prisustvuje proslavama Prvog maja u
Moskvi, ali ovo je bilo drugačije. Nije bila reč o brojnosti, već o neredu, o
odsustvu vlasti. Milicioneri nisu stajali na uglovima. Pored njih nisu prolazile
kolone tenkova. Nisu prolazili vojnici paradnim korakom dok izabrana deca
mašu zastavama. Bio je to protest bez straha, čin prkosa: svi su mogli da rade
šta žele, da pevaju, tapšu i skandiraju:
- Russkik haza! Russkik haza! Russkik haza!
Stotine nogu davalo je trotaktni ritam i Zoja im se pridružila, zamahujući
stisnutim pesnicama u vazduh, preplavljena ogorčenjem koje je, s obzirom na
njenu nacionalnost, bilo besmisleno
Rusi, idite kući.
Nije je bilo briga što je Ruskinja. Kuća joj je bila tu, među ljudima koji su
patili kao ona i koji kao i ona znaju šta je zlostavljanje.
Niža od ljudi oko sebe, Zoja se pela na prste. Odjednom je osetila dve
ruke oko struka. Frajera ju je podigla na ramena kako bi videla ceo trg.
Gužva je bila veća nego što je pretpostavljala, pružala se do Parlamenta i do
reke iza njega. Ljudi su stajali na ulicama, travnjacima i tramvajskim šinama,
peli se na stubove i kipove.
Bez upozorenja, svetla na Parlamentu su se ugasila i trg je progutala tama.
Gomila se zbunila. U sporednim ulicama bilo je struje. Mora da je to pokušaj
da ih oteraju, da se njihova odlučnost razbije mrakom kao oružjem. Odjeknu
klicanje. Zoja je videla upaljenu baklju - smotane novine. Brzo se pojavilo
još improvizovanih baklji. Napraviće svoja svetla! Frajera joj je pružila
smotani primerak dnevnih novina Slobodni ljudi. Bop ih je upalio s kraja i
polako ih okretao da se plamen raširi. Zoja ih je podigla iznad glave. Plamen
je bio plavičastozelen zbog mastila. Mahnula je, i hiljadu upaljenih baklji
uzvratilo joj je mahanje.
Kad ju je Frajera spustila na zemlju, Zoja ju je, preplavljena osećanjima,
poljubila u obraz. Frajera se ukočila. Iako su Zojine noge bile na zemlji,
Frajera ju je još čvrsto držala oko struka. Zoja je čekala, zadržavajući dah,
bojeći se da je napravila strahovitu grešku. U mraku nije mogla da vidi
Frajeru, sve dok čovek pored njih nije upalio novine. Lelujavo crveno svetlo
otkrilo je izraz Frajerinog lica. Bila je potresena kao da je videla avet.
Frajera je još osećala poljubac na obrazu, bio je vreo. Odgurnula je Zoju i
dotakla mesto koje je poljubila. Pogrešila je što ju je podigla na ramena.
Protiv svoje volje, dozvolila je Anisiji, svom ranijem biću, majci i ženi, da se
vrati. Nežnost i naklonost - osobine koje je isterala iz sebe - došunjale su se
natrag. Izvukla je nož, podigla sečivo do obraza i povukla nadole, ogulivši
kožu, kao da brije ostatke poljupca. Osetivši olakšanje, obrisala je sečivo i
sklonila nož.
Pošto se pribrala, zagledala se u krovove okolnih zgrada, besna na
Panjina što nije postavio snajperiste. Žolt Polgar pratio je njen pogled i pitao:
- Šta tražiš?
-Gdeje AVH?
- Brineš za našu bezbednost?
Frajera je suzbila prezir prema njegovoj naivnosti i odgovorila:
- Nemamo protiv koga da se borimo.
- Studenti pokušavaju da emituju šesnaest tačaka u radio-stanici. Priča se
da uprava stanice odbija. AVH štiti zgradu kako bi ostala pod sovjetskom
kontrolom.
Frajera ga je zgrabila za ramena.
- To je to! Tamo ćemo se boriti!
Laktajući se kroz gužvu, Frajera je napustila miran skup. Gušila ju je
njihova pasivnost. Raspoloženje dalje od trga ispred Parlamenta bilo je
drugačije. Duž Muzejskog bulevara, prema Narodnom muzeju, ljudi su
haotično trčali na sve strane. Neki su bili uplašeni, drugi su, ljuti, nosili
kamenje i odvaljivali pločnik. Njihova aktivnost bila je usmerena prema
radio-stanici u uskoj Ulici Šandora Brodija, koja se pružala pored muzeja.
Koliko god protest počeo miroljubivo, ovde je besnela raspomamljena rulja -
prozori radio-stanice bili su polomljeni i srča je škripala pod nogama poput
zamrznutih bara. Jedan kombi ležao je prevrnut na sredini ulice, točkovi su se
vrteli, a prednji deo bio je smrskan. Vrata radio-stanice bila su zatvorena i
obezbeđena.
Žolt je ispitao ljude u blizini pa se vratio do Frajere. Tiho joj je preveo na
ruski.
- Studenti su zahtevali da pročitaju šesnaest tačaka. Žena koja vodi
radio...
- Ko je ona?
- Zove se Benke, zagriženi je komunista, ali izgleda da nije mnogo
pametna. Predložila je ustupak. Nije im dozvolila da uđu u stanicu, ali im je
dala kombi za emitovanje. Kombi je stigao. Studenti su pročitali tačke.
Frajera je već shvatila.
- Prevara?
- Kombi nije emitovao. Umesto toga, stanica je nastavila da osuđuje
nemire i emituje naređenja da svi odu svojim kućama. Studenti su prevrnuli
kombi i zakucali ga u vrata. Sada hoće ni manje ni više nego stanicu. Kažu da
je to narodni radio i da pripada njima, a ne Sovjetima.
Frajera se osvrnula, procenjujući snagu rulje.
-Gdeje AVH?
- Unutra.
Frajera je podigla pogled. Na gornjim prozorima ukazaše se neke prilike.
Oficiri. Čulo se šištanje, a onda se u zatvorenoj uličici usklobučaše
pramenovi dima. Suzavac se izvijao, nadimao i podizao iz čeličnih limenki
kao osvetoljubivi duhovi oslobođeni iz boce. Frajera je povukla svoje ljude
unazad i pogledala gde su Zoja i Mališa. Povlačili su se, verali preko ograde
prema muzeju dok ih je suzavac jurio. Okrenuli su se na vrhu stepenica
ispred muzeja. Beli pramenovi vrteli su im se oko gležanja, ali nisu
predstavljali pretnju. Suzavac je bio usmeren niz ulicu i širio se ka bulevaru.
Ljudi su izranjali iz smradne magle, padali na kolena, povraćali.
Kada je gas počeo da se razilazi, Frajera se primakla da osmotri pustu
ulicu. Zavladao je sumorni mir. Rulja je odbijena. Borba je ugušena. Frajera
zavrte glavom. Ako se noć završi bez ozbiljnih sukoba, vlasti će povratiti
inicijativu i ponovo uspostaviti kontrolu. Odmarširala je do radio-stanice.
- Za mnom.
Gas se još nije rasplinuo. Frajera nije htela da čeka, popela se preko
ograde i sišla na sredinu ulice. Obujmiše je pramenovi dima. Rukom je
pokrila nos i usta. Gotovo odmah je počela da kašlje, ali nastavila je da se
tetura prema ulazu u radio-stanicu dok su joj oči suzile.
Zoja je uhvatila Mališu za ruku.
- Moramo za njom!
 Mališa je iscepao košulju i napravio maske za sebe i Zoju. Popeli su se
preko ograde i sišli na ulicu. Stali su pored Frajere. Gas se podizao i ulazio
kroz polomljene prozore radio-stanice, zbog čega se na ulici lakše disalo, a
prilike su morale da se povuku s prozora. Rulja se polako ponovo okupila
oko jezgra koje su činili Zoja, Mališa i Frajera. Bop se vratio s čeličnim
šipkama. Počeli su da lupaju na vrata, pokušavajući da ih provale.
Zoja je podigla pogled. Oficiri AVH bili su na prozorima, ovog puta
naoružani puškama. Zgrabila je Mališu i pojurila napred. Priljubili su se uza
zid u istom trenutku kada je odjeknula paljba. Svi na ulici sklonili su se u
stranu i sagli. Niko nije bio povređen. Meci su ispaljeni iznad njihovih glava
u zidove naspramne zgrade. Paljba je trebalo da ih zaplaši i ispaljena je u
istom trenutku kada su se ulazna vrata stanice otvorila.
Naduveni od odlučnosti, istupiše oficiri AVH s puškama na gotovs,
zbijeni kao da grčka falanga čuva radio-stanicu. Podelili su se u dva reda,
leđa uz leđa - jedan red je napredovao niz ulicu, a drugi uz nju. Presekli su
svetinu na pola. Stupali su s bajonetima na puškama. Mališu i Zoju svetina
potisnu prema muzeju. Zoja je pogledala mladu devojku pored sebe. Možda
je imala osamnaest godina. Nimalo uplašena, pobednički se osmehnula Zoji i
ukrstila ruku s njenom. Zajedno če stajati. Obasula je oficire psovkama.
Nadahnuta devojčinim prkosom, Zoja se sagla, podigla kamen ne veći od
svog dlana i hitnula ga. Pogodio je oficira u obraz. Ushićena, još se
osmehivala kada je uperio pušku u nju.
Blesak. Zoju izdadoše noge. Pala je. Bez daha, ne znajući je li pogođena,
prevrnula se na bok i zagledala u oči devojke s kojom je ukrstila ruke. Metak
ju je pogodio u vrat.
Oficiri nastaviše da napreduju. Zoja nije mogla da se pomeri. Mora da
ustane. Oficiri će je pregaziti. Ubiće je. Ali nije mogla da ostavi tu devojku.
Odjednom Frajera čučnu i podiže mrtvu devojku. Mališa je pomogao Zoji da
ustane pa su potrčali. Iza njih, oficiri su prestali da napreduju, držali su svoj
položaj.
Frajera je položila devojku na zemlju i zaurlala od sirovog besa, kao da
joj je majka, kao da voli tu devojku. Zoja je ostala pozadi i gledala kako ljudi
kleče pored mlade žrtve, privučeni Frajerinim uzvicima. Je li ta žalost
predstava? Pre nego što je Zoja stigla da razmisli o tome, Frajera je ustala,
izvadila pištolj i zapucala na red oficira. Bio je to mig na koji su njeni вopы
čekali. Izvadili su pištolje i otvorili vatru s obe strane ulice. Poredak oficira
počeo je da se rastura i povlači prema stanici. Nisu više bili sigurni da mogu
održati kontrolu. Pretpostavili su, kao ljudi koji se bore protiv životinja, da su
samo oni naoružani. Napadnuti, brzo su se povukli u sigurnost radio-stanice.
Zoja je ostala pored devojčinog tela, zurila je u njene beživotne oči.
Frajera ju je povukla u stranu i pružila joj pištolj.
- Sada ćemo se boriti.
Zoja je odgovorila:
- Ja sam je ubila.
Frajera ju je ošamarila.
- Bez griže savesti. Samo bes. Oni su je ustrelili. I šta ćeš sad? Da plačeš
kao dete? Plakala si celog života! Vreme je za dela!
Zoja zgrabi pištolj i pojuri prema radio-stanici, ciljajući prilike na
prozorima. Povukla je okidač i ispalila svih šest metaka.
 24. oktobar

Svanulo je, a Zoja uopšte nije spavala. Ali umor je nimalo nije savladao,
čula kao da su joj bila izoštrena i pogledom je upijala svaku pojedinost oko
sebe. Pored nje su, kao nekim čudom, u jarku bile nagomilane polomljene
šolje za kafu, stotine njih naslaganih do kolena, kao da obeležavaju grobno
mesto. Ispred nje, ostaci vatre napravljene samo od ugljenisanih knjiga,
Marksovih i Lenjinovih dela ukradenih iz knjižara. Krhke pahulje sivog
pepela podizale su se prema nebu, kao da sneg pada naopako. Kamene kocke
bilo su iščupane iz pločnika, njima su gađali i napadali, a u zubima ulice
ostale su rupe. Kao da je sam grad učestvovao u borbi i Zoja se borila pored
njega. Odeća joj je zaudarala na dim, vrhovi prstiju bili su joj crni, imala je
metalni ukus na jeziku. Zvonilo joj je u ušima. Ispod bluze, uz stomak, imala
je pištolj.
Radio-stanica pala je ubrzo posle izlaska sunca: dim je kuljao kroz
prozore. Drvena vrata konačno su provaljena. Otpor iznutra je oslabio kada
su spolja zapucali kadeti koji su ukrali puške iz Vojne akademije. Frajera je
našla Zoju i Mališu i naredila im da ne učestvuju u jurišu na zgradu. Nije
htela da budu uvučeni u grotlo bitke, da se bore u hodnicima punim dima dok
očajni oficiri AVH vrebaju iza vrata. Dala im je drugi zadatak.
Pronaći Staljina.
Kada su stigli do kraja Aleje Gorkog, ulice koja vodi do glavnog
gradskog parka Varošligeta, Mališa i Zoja su se zapanjili kada su videli da je
spomenik nestao. Ogromni Staljinov kip - bronzani kolos visok kao četiri
čoveka, s brkovima debelim kao ruka - nestao je sa sredine Trga heroja.
Kameno postolje je ostalo, ali kipa na njemu nije bilo. Mališa i Zoja prišli su
osakaćenom spomeniku. Ostale su dve metalne čizme: generalisimus je
isečen blizu kolena i iz desne čizme virio je iskrivljeni čelični potporni stub.
Telo i glava su nedostajali. Njegov kip je ubijen i leš je ukraden. Dvojica
ljudi na postolju svojski su se trudili da učvrste prepravljenu mađarsku
zastavu za čizmu.
Zoja se nasmejala. Pokazala je na mesto gde je Staljin nekada bio:
 - Mrtav je! Mrtav je! Gad je mrtav!
Mališa se bacio na nju i stavio joj ruku na usta. Vikala je na ruskom.
Dvojica na postolju se okrenuše. Mališa je zamahnuo pesnicom u vazduh.
- Russkik haza!
Ljudi su malodušno klimnuli glavom. Pad zastave odvratio im je pažnju.
Mališa je poveo Zoju i prošaputao:
- Ne zaboravi ko smo.
Umesto odgovora, Zoja ga je poljubila u usta. Bio je to brz, nagonski
poljubac. Povukla se i, pre nego što je stigao da išta učini, već se pretvarala
da se ništa nije desilo. Pokazala je na duboke brazde duž ulice.
- Tamo su odvukli telo!
Potrčala je. Srce joj je bubnjalo dok je pratila tragove koje je bronza
ostavila na tlu.
- Mora da su ga vukli kombijem ili kamionom.
Mališa nije odgovorio i Zoja je stala pošto više nije mogla da glumi
ravnodušnost.
- Jesi li ljut?
Polako je odmahnuo glavom. Obrazi su joj bili zažareni.
Promenila je temu i pokazala na useke.
- Hajde da se trkamo. Ko će prvi do Staljinovog tela! Na tri...
Pre nego što je izgovorila ijedan broj, oboje su potrčali.
Varali su savršeno skladno.
Mališa je izbio napred, ali je stao kad je izgubio trag useka na ulici. Bio je
primoran da trči nazad i traži tragove. Kao lovački psi, zaustavili su se na
prvoj raskrsnici, pognutih glava, kružeći oko mogućih mesta skretanja. Zoja
je našla trag i pojurila. Mališa je sada bio iza nje. Išli su na jug i skrenuli
prema Trgu Lujze Blahe, velike raskrsnice oivičene prodavnicama.
Pred sobom su ugledali bronzano telo kako leži na stomaku. Bilo je
široko i dugačko kao tramvaj. Ubrzali su, premoreni. Ali Zoja je imala više
snage jer se pripremila i iskoristila to što je Mališa loše izračunao koliko će
daleko morati da trče. Bila je ispred njega, ali jedva. Napregnula se, protegla i
prstima dotakla Staljinov bronzani list. Zadihana, nasmešena, pogledala je
Mališu i videla da je iskreno ozlojeđen. Mrzeo je da gubi i pokušavao je da
smisli neki razlog da poništi trku.
Kako bi zapečatila svoju pobedu, Zoja se popela na kip. Njene cipele
glatkih đonova klizale su se preko Staljinovih bronzanih butina dok nije
uglavila prste u nabore kaputa i izvukla se nagore. Kada je stala na vrh,
videla je da Staljinu nedostaje glava. Bila je grubo odsečena od vrata. Prešla
je dužinom njegovih leđa, pažljivo spuštajući stopala jedno ispred drugog -
kao akrobata koji hoda po žici visoko na trapezu. Mališa je ostao na ulici.
Gurnuo je ruke u džepove. Osmehnula mu se, očekujući da će pocrveneti.
Umesto toga, uzvratio joj je osmeh. Osetila je navalu sreće i u mislima se
prevrtala i pravila slavljeničke zvezde duž Staljinove kičme.
Stigla je do vrata i prešla prstima duž grube ivice gde je glava izgleda bila
rezana, treskana i konačno odvaljena brenerom. Ustala je i osmotrila trg, s
rukama na kukovima, pobednik, ubica diva. Mala gomila okupila se na
drugoj strani Jožefovog trga. Kako su se pomerili, videla je Staljinovu glavu.
Stojeći na ostacima nazubljenog vrata, izgledalo je kao da zuri u nju,
zabezeknut svojim poniženjem. Imao je rupu u čelu koja mu je nakrivila
liniju kose i iz nje je virio saobraćajni znak: 15 km. Kamion koji je dovukao
telo u taj kvart odvukao je i glavu od tela. Lanci su još bili zakačeni za nju.
Zoja je sišla na ulicu i pre nego što je požurila prema okupljenoj gomili
zavirila je u Staljinov mračni stomak - šupalj, crn i hladan, kao što je i
očekivala.
Mališa ju je stigao i uhvatio je za ruku.
- Hajdemo nazad.
- Ne još.
Zoja se otrgla, probila se kroz gužvu, prišla pravo Staljinovom licu i
pljunula u njegovo veliko, glatko oko. Pošto je brzo trčala, usta su joj bila
suva i izašlo je veoma malo pljuvačke. Nema veze. Zaorio se smeh.
Zadovoljna, bila je spremna da pođe. Ali pre nego što je stigla da se povuče,
podigli su je i stavili na vrh Staljinove glave, na bronzanu kosu. U gomili izbi
rasprava. Obratili su joj se. Nije imala predstavu šta joj govore, pa je samo
klimnula glavom. Dva čoveka požurila su do kamiona nešto su govorili
vozaču, a treći joj je dao novu, izmenjenu mađarsku zastavu. Motor je
proradio i kamion je polako krenuo napred. Labavi lanci koji su se pružali od
prikolice kamiona do Staljinove glave podigoše se od ulice. Čim su se lanci
zategli, glava se obrnula kao da oživljava. Kako bi održala ravnotežu, Zoja se
uhvatila za saobraćajni znak koji je virio iz glave. Svi su govorili u isto
vreme: shvatila je da je pitaju je li dobro. Klimnula je glavom. Dali su znak
vozaču. Ubrzao je. Staljinova glava pohrli napred, truckajući se na
tramvajskim šinama.
Trudila se da ne padne s divovske glave, pa je široko razmakla stopala i
zajahala Staljinovu kosu, držeći se za saobraćajni znak. Zoja povrati
samopouzdanje i uspravi se. Spazila je Mališin zabrinut izraz i osmehnula se
da ga umiri. Dala mu je znak da priđe pošto je želela da joj se pridruži, ali on
je odbio, prekrstio ruke i ostao pozadi, iznerviran zbog njenih vratolomija. Ne
obazirući se na njegovo durenje, zabavljala se s gomilom i pokazala rukom
napred, kao carica na dvokolicama. Kamion je išao ujednačenom brzinom:
Staljinova glava vukla se brzinom hoda, a mađarska zastava bila je mlitava
iza nje i vukla se po zemlji. Dala je znak vozaču - brže.
Kamion ubrza. Ispod Staljinove vilice briznuše varnice. Zoji se zavijori
kosa. Pošto su dovoljno ubrzali, i zastava je počela da se vijori, raširila se iza
nje. U tom trenutku postala je simbol njihovog otpora: Staljinova glava pod
nogama, nova mađarska zastava raširena iza nje. Osvrnula se oko sebe,
nadajući se da će videti divljenje u njihovim očima, nadajući se da će foto-
aparat uhvatiti ovaj trenutak.
Njena publika je nestala.
Na kraju Jožefovog trga stajao je tenk. Cev na kupoli bila je uperena
pravo u njih, a gusenice su brzo napredovale ulicom. Kamion zakoči. Lanci
se olabaviše. Staljinova glava zaustavila se tako naglo da se preturila napred.
Nosom je udarila o ulicu Zoja je pala. Ošamućena, bez daha, ležala je
raširenih ruku i nogu na sredini trga.
Mališa dotrča do nje. Ustala je, izubijana, i videla kako tenk ide pravo
prema njima. Bio je udaljen samo stotinu-dve metara. Oslonivši se na Mališu,
ustala je i oteturala se. Požurili su prema najbližoj prodavnici kako bi našli
zaklon. Osvrnula se. Tenk je opalio: žuti blesak, zviždeći zvuk. Granata je
pala na ulicu iza njih - oblak dima, krhotine kamena, vatreni jezičci. Zoju i
Mališu udar baci na zemlju.
Iz oblaka se pojavila Staljinova glava, zavitlana sa zemlje, njihala se kao
kugla na kraju lanca i u luku letela prema njima, kao da traži osvetu zbog
skrnavljenja. Zoja je pritisla Mališu na zemlju kada je glava prohujala,
Staljinov nazubljeni vrat tek na pedalj iznad njih, pre nego što je proletela
kroz izlog prodavnice i zasula ih staklom. Odmah za njom sledio je kamion
koji su vukli lanci. Prevrnuo se, obrnuo i tresnuo na ulicu. Vozač je visio
naglavačke.
Pre nego što su stigli da ustanu, iz dima se pomolio tenk, metalno
čudovište. Počeli su da puze unatraške i stigli do uništenog izloga apoteke.
Nisu imali kuda da idu, bekstvo je bilo nemoguće. Ali tenk nije opalio.
Otvorio se poklopac. Pojavio se vojnik i stao za mitraljez na platformi.
Paralisani strahom, nisu se pomakli. Vojnik uperi cev mitraljeza u njih. Tada
ga metak pogodi u vilicu. Još metaka pogodilo je tenk. Pucalo se sa svih
strana trga. Mrtav vojnik je odbačen paljbom. Pre nego što je iko od posade
uspeo da zatvori poklopac, dva čoveka potrčaše prema tenku, visoko
podignutih ruku. Držali su boce u kojima su gorele krpe. Ubacili su ih u
kupolu. Tenk planu.
Mališa uhvati Zoju za ruku.
- Moramo da idemo.
Za promenu, Zoja se nije usprotivila.
 Istočna Evropa pod sovjetskom vlašću
Mađarska
Budimpešta
Brdo Budim

27. oktobar

Lav je bio iznerviran što njihov vodič očigledno ne žuri. Napredovali su

sporo. Trebalo im je dva dana da pređu hiljade kilometara do mađarske
granice, ali još tri dana da savladaju preostalih tri stotine kilometara do
Budimpešte. Karolj je ubrzao tek kada je na radiju čuo vesti o nemirima u
Budimpešti. Kad su ga pitali, nije mogao da im kaže ništa više od prevoda
radijskih izveštaja - „manji građanski nemiri koje su izazvale fašističke
bande“. Bilo je nemoguće proceniti obim nemira. Izveštaji su bili cenzurisani
i gotovo sigurno su umanjivali značaj događaja. Zahtev da se izgrednici vrate
kućama nagoveštavao je da vlasti više ne kontrolišu situaciju. Pošto nisu
imali dovoljno podataka, Karolj je zaključio da je direktan ulazak u grad
preopasan; obišao je i izbegao nekoliko sovjetskih vojnih blokada. Napravili
su krug oko rezidencijalnog budimskog kvarta i zaobišli centar, upravne
zgrade i sedište Komunističke partije - žarišta svakog bunta.
Svanulo je kada se Karolj parkirao na Budimu, nekoliko stotina metara
iznad grada. Okolne ulice bile su napuštene. U podnožju brda, Dunav je delio
grad na dva dela - Budim i Peštu. Dok je Budim uglavnom bio miran, iz
drugog dela grada čula se paljba. Tanki pramenovi dima podizali su se s
nekoliko zgrada. Lav zapita:
- Jesu li sovjetske trupe već jurišale na grad? Jesu li nemiri ugušeni?
Karolj je slegnuo ramenima.
 - Znam koliko i ti.
Raisa se okrenula prema njemu.
- Ovo je tvoj dom. To je tvoj narod. Panjin ih koristi da reši politički
sukob. Kako možeš da radiš za njega?
Karolj se iznervirao.
- Moj narod bi bio mudar kada bi odbacio snove o slobodi. To će nas
samo ubiti. Ako ovo izbaci izgrednike na površinu, utoliko bolje za sve
ostale... Šta god vi mislili o meni, ja samo želim da živim u miru.
Karolj je ostavio kola i pošao niz brdo.
- Prvo ćemo otići u moj stan.
Bio je blizu, odmah ispod dvorca, na padinama koje gledaju na Dunav.
Dok su se peli stepenicama do poslednjeg sprata, Lav je pitao:
- Je l’ živiš sam?
- Živim sa sinom.
Karolj dotad nije spominjao porodicu i ni sada nije rekao ništa više. Ušao
je u stan i prošao kroz sobe. Konačno je pozvao:
- Viktore?
Raisa zapita:
- Koliko ti je sin star?
- Dvadeset tri godine.
- Sigurna sam da postoji jednostavno objašnjenje za to gde se nalazi.
Lav je dodao:
- Čime se bavi?
Karolj je oklevao pre nego što je odgovorio:
- Nedavno je pristupio AVH-u.
Lav i Raisa su ćutali. Sa zakašnjenjem su shvatili zebnju svog vodiča.
Karolj je zurio kroz prozor i pričao više sebi nego njima:
- Nema razloga za brigu. AVH je pozvao sve pripadnike u štab čim je
izbila pobuna. On je zasigurno tamo.
Stan je bio krcat hranom, parafinom, svećama i oružjem. Karolj je nosio
pištolj otkako su prešli granicu. Predložio je da se Lav i Raisa povedu za
njegovim primerom, budući da nenaoružanost ne može jamčiti da će se
prema njima ponašati kao da nisu učestvovali u borbama. Lav je izabrao TT-
33, uzan, jak pištolj sovjetske proizvodnje. Raisa ga je protiv volje uzela.
Primorala je sebe da se navikne na pištolj kada se setila koliko je Frajera
opasna.
Napustili su stan i uputili se nizbrdo. Nameravali su da pređu Dunav i uđu
u Peštu, gde Zoja verovatno radi pored Frajere, u središtu pobune. Probijali
su se kroz improvizovana utvrđenja na Trgu sena. Mladi muškarci sedeli su i
pušili u haustorima, sa nagomilanim zalihama ručno napravljenih benzinskih
bombi. Tramvaji su prevrnuti i stvorena je barikada koja je blokirala pristup
ulicama. Snajperisti su pratili njihovo kretanje s krovova. Pokušavajući da ne
izazovu sumnju, njih troje su se polako kretali prema mostu.
Karolj ih je poveo preko širokog Margitinog mosta koji spaja Budim,
malo ostrvo u Dunavu i Peštu. Bili su blizu sredine mosta kada im je Karolj
pokazao da stanu. Čučnuo je i pokazao na drugi most. Na njemu su bili
tenkovi. Mogli su da vide teške oklopne jedinice oko trga ispred Parlamenta.
Očigledno su se umešale sovjetske trupe ali, sudeći po utvrđenjima koja su
podigli pobunjenici, nisu uspostavile kontrolu. Izložen sa svih strana, Karolj
se pogrbio i požurio dalje. Lav i Raisa su ga sledili, šibani hladnim vetrom.
Preplavilo ih je olakšanje kada su konačno dospeli na drugu stranu.
Grad je bio u rasulu, niti ratna zona niti išta nalik redovnom stanju, već i
jedno i drugo istovremeno. Okolnosti su se menjale sa svakim korakom. Zoja
je mogla biti bilo gde. Lav je poneo dve fotografije. Jedna je bila Zojina,
nedavni porodični portret. Izgledala je jadno i nesrećno, bleda od mržnje.
Druga je bila Frajerina fotografija, snimljena prilikom hapšenja. Toliko se
promenila da je fotografija bila beskorisna. Karolj ih je pokazivao
prolaznicima. Svi su želeli da pomognu. Nesumnjivo je mnogo porodica
radilo isto što i oni u potrazi za nestalim srodnicima. Vraćali su im fotografije
i izvinjavajuće odmahivali glavom.
Nastavili su dalje i ušli u usku ulicu koju borbe nisu ni takle. Bila je
sredina prepodneva i radio je mali kafe. Mušterije su pile kafu kao da se ne
dešava ništa neuobičajeno. Jedini znak da nešto nije u redu bila je gomila
letaka masovne proizvodnje bačena u jarak. Lav se nagnuo, uzeo nekoliko
tankih listova i obrisao prljavštinu. Na vrhu se nalazio simbol pravoslavnog
krsta. Ispod njega je tekst bio na mađarskom, ali on je prepoznao jedno ime:
Nikita Sergejevič Hruščov. To je Frajerino delo. Uzbuđen zbog te potvrde da
je ona u gradu, odneo je letak Karolju.
Karolj je stajao i zurio u udaljenu tačku. Lav je pratio njegov pogled do
kraja ulice. Izlazila je na mali trg. Na njemu se nalazilo usamljeno drvo s
kojeg je opalo lišće. To mesto obasjalo je sunce, što je bilo u suprotnosti sa
senkama u kojima su stajali. Kada su mu se oči navikle, Lav se usredsredio
na deblo. Izgledalo je kao da se ljulja.
Karolj potrča. Lav i Raisa krenuše za njim. Protrčali su pored kafea i
privukli pažnju onih pored izloga. Stali su kada su stigli do kraja ulice, na
ivici sunčeve svetlosti. S najdeblje grane drveta naglavačke je visilo muško
telo. Noge su mu bile vezane konopcem. Ruke su mu se ljuljale napred-nazad
kao avetinjski hvatač vetra. Ispod leša je bila zapaljena vatra. Kosa mu je
potpuno izgorela, koža, meso, crte lica - neprepoznatljivi. Svukli su ga samo
do pojasa, a ostavili mu pantalone - nepojmljiva pristojnost u poređenju s
divljaštvom ubistva. Ramena su mu izgorela, torzo pocrneo. Netaknuti delovi
kože otkrivali su da je bio mlad. Njegova uniforma, sako, košulja i kapa bili
su u pepelu. Izgoreo je sa svojom uniformom. Kao da mu je šaputala na uvo,
Lav je mogao da čuje Frajerin glas.
To će ti uraditi.
Čovek je bio pripadnik AVH.
Lav se okrenuo i video da se Karolj grebe po glavi, kao da mu je kosa
puna vašaka. Mrmljao je:
- Ja ne...
Primakao se, pružio ruku i dotakao ugljenisano lice pre nego što ju je
povukao i počeo da kruži oko tela.
- Ne znam...
Okrenuo se prema Lavu.
- Kako da znam je l’ ovo moj sin?
Srušio se na kolena u hladne ostatke vatre i podigao oblak pepela. Gomila
se okupila i posmatrala prizor. Lav se okrenuo da im vidi izraze lica -
neprijateljstvo, ljutnja što se pokazuje žalost prema neprijatelju, bes što neko
prekoreva njihovu pravdu. Lav se spustio pored Karolja i obgrlio ga.
- Moramo da krenemo.
- Ja sam mu otac. Trebalo bi da znam.
- To nije tvoj sin. Tvoj sin je živ. Pronaći ćemo ga. Moramo da krenemo.
- Da, on je živ. Je l’ tako?
Lav je pomogao Karolju da ustane. Ali gomila ih nije pustila da prođu.
Lav je video kako je Raisa približila ruku pištolju sakrivenom u pojasu
pantalona. U pravu je. U opasnosti su. Neki ljudi počeše da pričaju - jedan
čovek je oko vrata imao redenik s mecima debelim poput prsta. Optuživali su
ih. Suznih očiju, Karolj je pokazao Zojinu i Frajerinu fotografiju. Kada ih je
video, čovek s mecima se opustio i obgrlio Karolja oko ramena. Pričali su
neko vreme. Gomila je počela da se razilazi. Kada su svi otišli, Karolj je
prošaputao Lavu i Raisi:
- Vaša ćerka nam je upravo spasla živote.
- Taj čovek ju je video?
- Bori se blizu bioskopa Korvin.
- Šta je još rekao?
Karolj je oklevao.
- Da bi trebalo da se ponosite. Ubila je mnogo Rusa.
 Istog dana

Sovjetski oklopni transporter izazvao je paniku među gomilom kao da se

razlegla eksplozija. Svi su trčali na sve strane i očajnički pokušavali da se
sklone s ulice. Raisa je trčala što je brže mogla okružena muškarcima,
ženama i decom. Jedan stariji čovek je pao. Neka žena pokušala je da mu
pomogne, vukla ga za kaput, upinjala se da ga skloni s puta. U transporteru ili
nisu videli čoveka ili nisu marili: bili su spremni da pređu preko oboje kao da
su krhotine. Raisa požuri natrag i cimnu čoveka s puta baš kada je transporter
prošao - točkovi su bili toliko blizu da je Raisa osetila nalet vazduha prožetog
mirisom metala.
Osvrnula se po ulici. Nije bilo traga ni Lavu ni Karolju, ali blizu su.
Iskoristila je zbunjenost zbog nailaska transportera, skrenula u sporednu ulicu
- u bilo koju ulicu - i trčala sve dok nije morala da stane zbog iscrpljenosti.
Čekala je i hvatala dah. Razdvojila se od Lava. Sada može sama da traži
Zoju.
Ta zamisao joj je pala na um u Moskvi manje-više čim je čula da je Zoja
živa. Zoja je mogla da zamisli život s njom. Sama je to rekla. Ne može da
zamisli život s Lavom. Raisa je znala da se taj stav nije promenio za proteklih
pet meseci. Zoja je samo mogla biti još neumoljivija. Raisa je učvrstila svoju
odluku u vozu za Mađarsku, dok je gledala kako se Karolj zbližava s Lavom -
dvojica bivših agenata, sumnjičavi jedan prema drugom, ali ipak povezani
kao pripadnici nekog tajnog društva. Zoja bi pitala: Poslata su dvojica
agenata KGB-a da me spasu? Pljunula bi na to. Oni je uopšte ne razumeju,
što je Frajera nesumnjivo zloupotrebljavala tvrdnjama da saoseća sa Zojinom
usamljenošću.
Raisa je sumnjala da će Lav prihvatiti da je njen nestanak nameran.
Karolj će možda pogoditi njene prave namere. Lav će poricati. To odlaganje
će joj pružiti malu prednost. Karolj im je dao mape grada i obeležio svoj stan
za slučaj da se razdvoje. Procenila je da je negde blizu Štalijeve ulice. Mora
da ide pravo na jug, izbegavajući najlogičniji put, do bioskopa Korvin, gde je
Zoja primećena.
 Polako je napredovala jer je morala da krije mapu. Stigla je do Ilejskog
puta. U tom kvartu vođene su žestoke borbe: tenkovske granate rasule su se
među krhotinama kamenja kojim je bio popločan put. Iako je ulica bila
velika, Raisa je videla veoma malo ljudi. Prilike su nestajale u haustorima, a
onda je, za tako prometnu prostranu ulicu, zavladala sablasna mirnoća.
Nesigurno je napredovala držeći se blizu zgrada. Podigla je polomljenu ciglu,
sprema da uleti u ulaz ili razbije prozor i uvuče se unutra ako joj bude
potreban zaklon. Kada je prstima stegla ciglu, primetila je da je donja strana
vlažna. Zbunjeno je spustila pogled i videla da je celu ulicu prekrila sluz.
S kraja na kraj ulice bila je rasprostrta tkanina. Svila - rolne i rolne
skupocene svile, natopljene bogatom penom. Smetena, Raisa je nesigurno
zakoračila. Njene cipele glatkih đonova klizale su se, pa je jednom rukom
morala da se pridržava za zid. Kao da je aktivirala alarm, s prozora iznad nje
razleže se vika. Muškarci i žene stajali su s obe strane, na prozorima i krovu.
Bili su teško naoružani. Začula je hučanje i osetila podrhtavanje.
Okrenula se. Tenk je ušao u ulicu, napravio krug i osmotrio oba pravca,
pa se ubrzavajući zakotrljao prema njoj. Na prozorima i krovovima nije bilo
ni žive duše. Ovo je klopka. A ona je u njenom središtu.
Raisa požuri preko vlažne svile, pade, osovi se na noge i stiže do najbliže
prodavnice. Zaključano. Tenk je blizu nje. Zamahnula je ciglom i razbila
prozor. Velike krhotine sručiše se oko nje. Uzverala se unutra u istom
trenutku kada je tenk stigao do svile pokrivene penom. Raisa je pogledala iza
sebe, uverena da će tenk s lakoćom preći preko te jednostavne prepreke. Ali
on se iznenada trgao u stranu, gusenica više nije prianjala, već je žvakala
klizavu svilu. Više nije bilo vuče, nije bilo kontrole. Raisa je pogledala
krovove i videla kako prilike koje su čekale naviru - plotun benzinskih bombi
poleteo je na tenk, zasipao ga vatrom. Tenk je nakrivio kupolu prema
vrhovima zgrada i ispalio granatu. Bez kontrole, granata je promašila i
poletela prema nebu.
Raisa je požurila dublje u prodavnicu. Zidovi se zatresoše. Okrenula se.
Kroz smrskani prozor videla je kako tenk ide prema njoj. Bacila se na pod
kada se zakucao u izlog. Kupola ulete u tavanicu, zidovi počeše da se ruše.
Tenk se zaglavio.
Ustala je usred dima i prašine i zateturala prema zadnjem delu uništene
prodavnice. Stigla je do stepenica. Čula je kako pobunjenici silaze sa svojih
položaja na krovu. Uhvaćena između tenka i nailazećih snaga, povukla se iza
blagajne i izvadila pištolj. Vireći preko pulta, videla je kako sovjetski vojnik
otvara poklopac tenka.
Pobunjenici su pristizali. Raisa spazi mladu devojku s beretkom kako nosi
automatsku pušku. Otkočila ju je i naciljala u ruskog vojnika, spremna da
puca. Mlada devojka bila je Zoja.
Raisa je ustala. Primetivši pokret, Zoja se okrenula i uperila pušku u nju.
Oči u oči posle pet meseci, okružene vihorima prašine i dima. Puška joj klonu
u rukama kao da je neverovatno teška. Ukočeno je stajala, otvorenih usta.
Ruski vojnik čađavog lica, ne stariji od dvadesetak godina, iskoristio je
priliku. Uperio je pištolj u Zoju. Nagonski, Raisa je podigla svoj TT-33,
pritisla okidač i ispalila nekoliko hitaca. Jedan je pogodio mladića u glavu i
odbacio ga unatrag.
U neverici zbog onoga što je uradila, Raisa je zurila u vojnikovo telo, još
držeći pištolj uperen u njega. Pribrala se, svesna da nema mnogo vremena.
Istupila je i uhvatila kćer za ruke.
- Zoja, moramo da krenemo. Molim te, nekad si mi verovala. Veruj mi i
sada.
Na Zojinom licu se videlo kako se osećanja bore u njoj. Raisa je bila
zadovoljna - to je nešto od čega može da krene. Upravo je htela da iznese
svoje argumente, ali je stala. U podnožju stepenica pojavila se Frajera.
Raisa je povukla Zoju u stranu i naciljala. Uhvaćena nespremna, Frajera
se nije branila. Raisa je imala čistu liniju vatre. Oklevala je. U tom trenutku,
osetila je cev pritisnutu uz leđa. Zoja joj je ciljala pravo u srce.
 Istog dana

Pošto je nekoliko sati tražio Raisu, u strahu da je povređena, Lav je

konačno shvatio da ga je ostavila kako bi tražila Zoju. Nije verovala da će
ona hteti da se vrati kući s njim. Potrčao je kako bi je stigao i dospeo do
bioskopa Korvin, gde je Zoja viđena. Bila je to ovalna zgrada pogodna za
odbranu, povučena od ulice s kojom je bila povezana blokiranom i
utvrđenom pešačkom stazom. Jedan borac mu je prišao. Karolj je ostao
pozadi, nije mogao da održi korak s njim. Lav nije imao prevodioca. Od
ispitivanja ga je spasao nailazak sovjetskog tenka T-34 koji je dopao u ruke
pobunjenicima. S kupole se vijorila mađarska zastava. Borci su ga okružili,
kličući. Lav se probijao kroz gužvu i pokazivao Zojinu fotografiju. Pošto je
video sliku, jedan čovek pokazao je niz bulevar.
Lav je ponovo potrčao. Bulevar je bio pust. Stao je i sagnuo se - čitava
ulica bila je pokrivena iscepanom svilom. Neki delovi su izgoreli i tinjali su,
dok su drugi bili natopljeni. Video je gde je zarobljeni tenk skrenuo s ulice i
udario u izlog prodavnice. Leševi četvorice sovjetskih vojnika bili su
naslagani na zemlji. Nijedan nije imao mnogo više od dvadeset godina.
U blizini nije bilo nikoga.
 Istog dana

Raisa je sklopila oči i usredsredila se na zvuke u okolnim sobama -

trčanje, vika, pomeranje predmeta, naređenja izdata na ruskom i mađarskom.
Povređeni muškarci i žene ječali su od bolova. Jedna soba služila je za
nespretnu obradu povreda zadobijenih u borbi, druga kao menza za Frajerinu
grupu pobunjenika - vonj antiseptika mešao se s mirisom kuvanja, prženog
mesa i životinjske masti.
Odveli su je od tenka pod pretnjom pištolja, i Raisa gotovo da nije
obraćala pažnju kuda je vode. Bila je potpuno usredsređena na Zoju, koja je
koračala ispred nje, stupala kao vojnik, s puškom prebačenom preko ramena -
istom onom koju je uperila njoj u srce. Kad su stigli do stambenog bloka
povučenog od ulice, Raisu su odveli na poslednji sprat i ugurali je u malu
prostoriju, koju su brzo ispraznili i improvizovali ćeliju.
Zidovi su podrhtavali. Nedaleko odatle prolazila je teška artiljerija. Raisa
je provirila kroz mali prozor. U ulici ispod njih planuo je okršaj. Iznad glave
je čula korake na crepovima i snajperiste kako zauzimaju položaje. Čučnula
je pored zida najudaljenijeg od prozora, iscrpljena, s rukama na ušima.
Razmišljala je o Zoji. Razmišljala je o mladom sovjetskom vojniku kojeg je
ubila. Konačno je popustila i zaplakala.
≈
Raisa je čula korake ispred vrata i okretanje ključa u bravi, pa je ustala.
Uđe Frajera. Dok je ranije, u Moskvi, bila hladnokrvna i držala sve pod
kontrolom, sada je izgledala umorno i napeto, pritisnuta svojim zadatkom.
- Dakle, našla si me...
Raisin glas podrhtavao je od gneva:
- Došla sam zbog Zoje.
- Gde je Lav?
- Sama sam.
 - Lažeš. Ali uskoro ćemo ga naći. Ovo nije veliki grad.
- Pusti Zoju.
- Govoriš kao da sam je ukrala. Istina je da sam je spasla od tebe.
- Kakve god mi porodične probleme imali, mi je volimo. Ti je ne voliš.
Frajera se nije obazirala na tu primedbu.
- Zoja je htela da mi se pridruži pa sam je pustila. Slobodna je da radi šta
hoće. Ako želi da ode kući s tobom, može da ide. Neću je zaustaviti.
- Lako je osvojiti naklonost deteta kad ga puštaš da radi šta hoće i govoriš
ono što hoće da čuje. Daj joj pušku i kaži joj da je revolucionarka. To je
primamljiva laž. Ne verujem da te voli zbog toga.
- Ne tražim da me voli. S druge strane, ti i Lav zahtevate ljubav. Oboje ste
opsednuti njome. A istina je da je bila nesrećna dok je živela s vama, a sa
mnom je srećna.
Preko Frajerinog ramena, na kraju hodnika, Raisa je ugledala ranjenika
opruženog na kuhinjskom stolu. Nije bilo doktora niti ikakve prave opreme,
samo krvave krpe i lonci kipuće vode.
- Poginućeš ako ostaneš ovde. Zoja će poginuti s tobom.
Frajera je odmahnula glavom.
- Briga za njenu dobrobit nije dokaz roditeljstva. Činjenica je da si joj
majka koliko i ja.
≈
Raisa se probudila. Soba je bila mračna i hladna. Zadrhtala je i povukla
tanki prekrivač. Spustila se noć. Grad je utihnuo. Nije očekivala da će zaspati,
ali oči su joj se sklopile čim je legla. Dok je spavala, neko je na podu ostavio
tanjir s mesom i krompirom. Ispružila je ruku i povukla tanjir prema sebi.
Tek tada je primetila da su vrata otvorena.
Ustala je, prišla vratima i pogledala u hodnik. Bio je prazan. Da bi
pobegla, treba samo da izađe iz stana, siđe stepenicama i izađe na ulicu. Je li
moguće da je Zoja otvorila vrata i polomila bravu u želji da joj pomogne, ali i
da sakrije svoju umešanost? Takav poduhvat zahtevao je skrivanje i veštinu,
ali bio je zasnovan na pogrešnoj pretpostavci. Raisa nije došla da bi pobegla,
već da bi odvela Zoju kući. Zoja bi to shvatila. Taj metod bio je u suprotnosti
s njenim karakterom, oprezan je, dok je ona odvažna i drska.
Nesigurna, Raisa se sklonila od vrata. Istovremeno se u dovratku pojavio
senovit obris. Bila je to prilika dečaka. Govorio je šapatom.
- Zašto ne bežiš?
- Ne bez Zoje.
Skočio je napred, zakačio njenu nogu svojom i oborio je na pod. Rukom
joj je prigušio uzvik. Bila je na leđima, prikovana. Osetila je nož na vratu.
Prošaputao je:
- Trebalo je da pobegneš.
Ponovila je, govoreći u njegove prste:
- Ne bez Zoje.
Pri pomenu Zojinog imena, telo mu se napelo, a sečivo joj prionu uz vrat.
Raisa zapita:
- Ona ti se sviđa?
Promenio je položaj. Popustio je pritisak na njena usta. Bila je u pravu.
Reč je o Zoji: dečak se brine da je ne izgubi. Raisa je nastavila:
- Slušaj me. Ona je u opasnosti. Kao i ti. Pođite s nama.
- Ona nije tvoja!
- U pravu si. Ona nije moja. Ali mnogo mi je stalo do nje. A ako je i tebi
stalo, naći ćeš način da je izvučeš odavde. Čuješ razliku između mog i
Frajerinog glasa, zar ne? Čuješ da mi je stalo? Znaš da njoj nije.
Dečak joj je sklonio nož s grla. Delovao je nesigurno. Raisa je naslutila
njegove misli.
- Vratite se s nama. Ona je srećna zbog tebe, ne zbog Frajere. Dečak je
ustao, požurio napolje, zatvorio vrata, pa ih ponovo otvorio. Setivši se da je
brava polomljena, prošaputao je:
- Pretvaraj se da si pokušala da provališ napolje. Ubiće me ako to ne
uradiš.
Dečak je nestao. Raisa ga je pozvala:
- Čekaj!
Vratio se.
- Kako se zoveš?
Oklevao je.
- Mališa.
 28. oktobar

Lav je izbrojao bar trideset tenkova u povorci koja je glavnim bulevarom

napredovala u grad. Tako brojne snage, mobilisane u šest ujutru, značile su
da je prava sovjetska invazija neminovna. Pobuna će biti ugušena.
Lav je ubrzao nizbrdo. Trčao je prema Karoljevom stanu. Preskačući po
dva stepenika, stigao je do poslednjeg sprata i otvorio vrata. Karolj je sedeo
za stolom i čitao letak. Lav je objasnio:
- Sovjeti su mobilisali trideset tenkova. Ulaze u grad. Moramo odmah da
nađemo Zoju i Raisu.
Karolj mu je pružio letak. Lav ga je nestrpljivo pogledao. Na vrhu je bila
fotografija. Njegova. Karolj je preveo tekst:
- Ovaj čovek je sovjetski špijun. Prerušen je u jednog od nas. Prijavite ga
najbližem revolucionarnom uporištu.
Lav je spustio pamflet.
- Ako me Frajera traži, to je dokaz da je Raisa uhvaćena.
Karolj je primetio:
- Lave, više nije bezbedno da izlaziš.
Lav je otvorio vrata, spreman da pođe.
- Niko neće brinuti zbog jednog ruskog špijuna kad su ruski tenkovi na
svakom ćošku.
Vrata stana preko puta bila su pritvorena. Video se deo susedovog lica.
Pogledi su im se sreli. Onda je sused zatvorio vrata.
≈
Dvojica iz Frajerine bande uđoše u Raisinu sobu, uhvatiše je za ruke i
izvukoše u hodnik, kroz ulazna vrata i na terasu. U dvorištu se okupilo
mnogo ljudi. Frajera je stajala u sredini. Kada je ugledala Raisu, mahnula je
svojim ljudima da se sklone. Razdvojili su se i otkrili Lava i Karolja. Klečali
su, ruku vezanih ispred sebe, kao robovi na prodaji. Zoja je bila među
gledaocima.
Lav je ustao. Pištolji se uperiše u njega. Frajera je dala znak da ih sklone.
- Pustite ga da govori.
- Frajera, nemamo mnogo vremena. Trenutno je u gradu trideset tenkova
T-34. Sovjeti će ugušiti ovu pobunu. Ubiće svakog muškarca, ženu i dete -
sve koji nose pištolj. Nemoguće je da pobedite.
- Ne slažem se.
- Frol Panjin ti se smeje. Ova pobuna je prevara. Ovde nije reč o
budućnosti Mađarske. On te koristi.
- Maksime, ti sve vidiš naopako. Nisam iskorišćena: ja koristim Panjina.
Nikada ovo ne bih mogla sama da postignem. Moja osveta završila bi se u
Moskvi. Umesto da se samo osvetim osobama umešanim u moje hapšenje,
kao što sam prvobitno nameravala, on mi je pružio mogućnost da se osvetim
državi koja mi je uništila život. Ovde se svetim Rusiji.
- Nije tačno. Sovjetske snage mogu izgubiti stotinu tenkova i hiljadu
vojnika, ali to neće biti važno. Njih neće biti briga.
- Panjin je potcenio dubinu mržnje ovde.
- Mržnja nije dovoljna.
Frajera se obratila Karolju.
- Ti si njegov prevodilac? To je udesio Frol Panjin?
- Da.
- Dobio si naređenje da me ubiješ?
Karolj je razmislio pa odgovorio:
- Trebalo je da te Lav ili ja ubijemo kad počne pobuna.
Lav se prenerazio. Frajera prezrivo odmahnu glavom.
- Zar nisi shvatio svoju pravu svrhu, Lave? Ti si nevoljni ubica. Ti radiš
za Panjina, a ne ja.
- Nisam znao.
 -To je tvoj odgovor na sve... nisi znao. Dozvoli da objasnim. Nisam ja
započela ovu pobunu. Samo sam je podstakla. Možeš da me ubiješ. To neće
ništa promeniti.
Lav se okrenuo prema Zoji. Imala je pušku preko ramena i bombe oko
pojasa. Odeća joj je bila iscepana, ruke izgrebane. Uzvratila mu je pogled s
izrazom ukočene mržnje, kao da se boji da bi još neko osećanje moglo da se
probije. Dečak koji je ubio patrijarha stajao je pored nje. Držao joj je ruku.
- Ako se budeš borila, poginućeš.
Frajera se obratila Zoji.
- Zoja? Šta kažeš? Lav se tebi obraća.
Zoja je zamahnula puškom.
- Borićemo se!
 Istog dana

Iako je Raisa htela da razgovara, Lavovo držanje govorilo joj je da on nije

voljan. Nije progovorio otkako su ga grubo ugurali u ćeliju. Na drugoj strani
sobe, Karolj je ležao na pokrivaču i žmurio. Povredio je nogu kad su ga
zarobili. Raisa je prekinula tišinu:
- Lave, žao mi je.
Lav ju je pogledao.
- Napravio sam jednu grešku, Raisa. Trebalo je da ti kažem za Zoju.
Trebalo je da ti kažem da je držala nož nada mnom.
Još uvek ležeći zatvorenih očiju, Karolj se umešao:
- Ćerka koju pokušavamo da spasemo držala je nož nad tobom?
Karolj je otvorio jedno oko i pogledao Raisu pa onda Lava.
Lav je spustio glas ne bi li isključio Karolja iz razgovora.
- Možemo da pobegnemo samo ako verujemo jedno drugom.
Raisa je klimnula glavom.
- Poverenje nas neće izvesti iz ove sobe.
Lav zapita:
- Imaš li ikakvu predstavu kako da izvučemo Zoju odavde?
- Ona je zaljubljena.
Lav se iznenađeno trgao.
- U koga je zaljubljena?
- U mladog kriminalca, njenog vršnjaka. Zove se Mališa.
- Taj dečak je ubica. Video sam kako je ubio patrijarha. Preklao je čoveka
od sedamdeset godina kolutom žice.
Karolj se uspravi.
- Zvuči kao da su dobar par.
Raisa je uhvatila Lava za ruke.
- Mališa nam je možda jedina nada.
 Istog dana

Zoja je ležala na urušenoj ivici zgrade, čija se fasada sručila kada ju je

pogodila granata. Na stomaku, s puškom ispred sebe, devojka je gledala kroz
nišan. Dva tenka stajala su na početku Košutovog mosta blizu Parlamenta,
nesumnjivo čekajući naređenje da uđu u grad, kao što je Lav predvideo.
Nije očekivala da će ikada više videti Lava. Otkako ga je opet videla, nije
mogla da se sabere. Uzrujana, morala je da piški. Pogledala je tenkove, videla
da nema pokreta pa ostavila pušku i pogledala ostatke spavaće sobe. Budući
da se čitav prednji deo kuće srušio, soba je bila izložena. Orman je bio jedino
mesto koje je pružalo privatnost a da ne mora previše da se udalji od
stražarskog mesta. Uvukla se unutra i zatvorila vrata pa čučnula. Osetila je
grižu savesti što se briše rukavom kaputa, što je bilo čudno budući da će
upravo ubiti čoveka. Mnogo puta je pucala i možda je već ubila nekoga, iako
nije videla da je iko umro ili pao. Iznenada, zgrabila je cipelu koja je stajala
pored nje i povratila, napunivši je do vrha.
Nesigurna na nogama, izašla je iz ormana i zatvorila vrata. Puška je bila
tamo gde ju je ostavila, ležala je na ciglama.
Drhteći, polako se vratila na svoj položaj. Između dva tenka teturao se
sovjetski vojnik. Zoja ga je našla nišanom. Nije mu videla lice, samo leđa i
smeđu kosu. Drugi vojnici bi mogli da mu priteknu u pomoć. Frajera ju je
naučila da su oni prava meta, trebalo bi da ih ubije pre nego što dokrajči
ranjenika.
Ranjeni vojnik nije mogao više da hoda i pao je na deset koraka od tenka.
Zoja je nanišanila otvor, čekajući da vidi hoće li zagristi mamac. Tenk se
pokrenuo napred, što bliže ranjeniku. Spašće ga. Poklopac se otvorio. Jedan
vojnik oprezno je podigao poklopac i izvirio, čekajući da vidi hoće li pucati u
njega, spreman da skoči natrag. Posle kratke pauze, izašao je i požurio u
pomoć ranjenom drugu. Zoja ga je držala na nišanu. Ako ne pritisne obarač,
on će pomoći svom drugu da uđe u tenk, a onda će ući u grad i ubiti još
nedužnih porodica. Od kakve će koristi njena griža savesti tada biti? Ona je
tu da bi se borila. Oni su neprijatelji. Ubijali su decu, majke i očeve.
 Bila je spremna da pritisne okidač kada je nečija ruka gurnula pušku
nadole. Bio je to Mališa. Legao je pored nje, lica su im bila blizu. Drhtala je.
On je uzeo njenu pušku i pogledao tenkove. Ona je provirila preko krhotina.
Tenkovi su se ponovo kretali. Ali nisu napredovali prema gradu: išli su u
suprotnom smeru, natrag preko mosta. Zoja zapita:
- Kuda idu?
- Ne znam.
 Istog dana

Lav je proučavao sobu i tražio izlaz. Zadubljen u ispitivanje vrata,

prozora i podnih dasaka, odjednom je primetio kako je napolju tiho. Više se
nisu čule eksplozije i pucnjava. Koraci ispred ćelije. Vrata se otvoriše. Frajera
umaršira u sobu.
- Slušajte!
Radio u susednoj sobi bio je pojačan dokraja. Spiker je govorio na
mađarskom. Lav se okrenuo prema Karolju. On je slušao nekoliko sekundi.
Nestrpljiva, Frajera je povikala:
- Prevedi!
Karolj pogleda Lava.
- Proglašena je obustava vatre. Sovjetske snage povlače se iz grada.
 Istog dana

Frajera je osetila njihovu sumnjičavost i ustrajala je na pobedničkom

obilasku. Izašli su. Lav, Raisa i Karolj bili su okruženi pobunjenicima i
ostacima njene bande. Lav je izbrojao samo četvoricu вopa pored Frajere i
Mališe, daleko manje nego u Moskvi. Neki su možda ubijeni. Drugi mora da
su je napustili: revolucionarni život nije za profesionalne zločince. Frajera je
izgledala kao da je baš briga. Povela ih je u centralni, prometni Staljinov
bulevar ponosno kao da maršira po njegovom grobu. Raisa je bila pored
Lava, a Karolj odmah iza njih jer je vukao povređenu nogu. Kroz krug
naoružanih ljudi, Lav bi povremeno video kako Zoja obilazi oko grupe.
Hodala je pored Mališe. Zoja je Lava potpuno ignorisala, ali Mališa mu je
povremeno dobacivao neprijateljske poglede. Raisa je bila u pravu. Nema
sumnje da su zaljubljeni jedno u drugo.
Lav je smatrao da ne postoji ni teorijska mogućnost da Mađari pobede.
Video je pobunjenike naoružane ciglama i bocama napunjenim benzinom.
Neustrašivo su se borili za svoje domove i tlo na kojem stoje. Ali kao bivši
vojnik nije video nikakvu strategiju. Njihova borba bila je nasumična i
improvizovana. Nasuprot tome, Crvena armija je najmoćnija vojna sila na
svetu, kako brojčano tako i tehnološki. Panjin i njegovi zaverenici
nameravaju da tako i ostane. Nikada neće prihvatiti gubitak Mađarske, koliko
god sukobi postali krvavi. Ali dok je hodao ulicama, Lav je bio primoran da
prizna da su Sovjeti napustili grad. Nije bilo tenkova ni trupa. Mnogi
mađarski borci napustili su svoje položaje.
Frajera je stala. Stigli su do neupadljive osrednje velike zgrade. Na
vratima je vladala pometnja i veliki broj ljudi je ulazio i izlazio. Karolj se
dovukao napred do Lava.
- To je štab AVH.
Lav je odgovorio:
- Tvoj sin?
- On tu radi. Mora da su oficiri pobegli kada je izbila pobuna.
 Frajera je primetila da razgovaraju. Probila se kroz svoje ljude i pitala:
- Poznata ti je ova zgrada? To je sedište mađarske tajne policije. Napustili
su je i negde se kriju. Ali naći ćemo ih.
Karolj je uspeo da sakrije zabrinutost. Frajera je nastavila:
- Pošto je grad slobodan, zgrada je otvorena za javnost. Tajne u njoj više
nisu tajne.
Većina pobunjenika ostala je unutra. Zgrada je bila prepuna da bi sve
primila. Frajera je povela malu grupu kroz vrata i ušla u unutrašnje dvorište.
S terasa su lepršali listovi papira, otkucani i pečatirani, birokratija terora. Bio
je sumrak. Struja je čas nestajala, čas dolazila. Zbog toga su upalili sveće i
poređali ih po terasama i podovima. Kancelarije su bile pune ljudi koji su
pretraživali fascikle. Muškarci i žene čitali su pri svetlosti sveća i listali
podatke o sebi. Videvši da mnogi plaču, Lavu nije bio potreban prevod tih
dokumenata. U dosijeima su bila imena članova porodice i prijatelja koji su
ih prijavili, reči koje su govorili protiv njih. Kao da stotinu ogledala pada na
pod, svuda oko sebe je video kako se ruši poverenje u čovečanstvo. Frajera je
prošaputala:
- Niz stepenice.
Iako su kancelarije bile prepune, na stepenicama koje vode u podrum nije
bilo nikoga. Svi su uzeli po sveću i sišli. Vazduh je bio vlažan i hladan. Baš
kao što je znao šta piše u dosijeima, Lav je znao i šta će zateći dole - ćelije
gde su osumnjičeni bili ispitivani i mučeni.
Na naprsle betonske podove kapala je voda. Vrata svih ćelija bila su
otvorena. U prvoj su se nalazili sto i dve stolice. U drugoj nije bilo ničega
osim odvoda u sredini. Lav je posmatrao Zojino lice, očajnički želeći da je
podigne i iznese odatle. Uhvatila je Mališu za ruku. Lav je čvrsto stegao
pesnicu, pitajući se koliko će ih Frajera primorati da ostanu tu. Na njegovo
iznenađenje, to mesto kao da je potreslo neustrašivu Frajeru. Pomislio je na
mučenja kroz koja mora da je prošla posle hapšenja. Uzdahnula je:
- Hajde da pijemo za kraj svega ovoga.
Nakratko je u mraku ponovo postala ljudsko biće.
≈
 Frajera je nameravala da održi prvu pobedničku proslavu u dvorištu
zgrade gde je imala stanove. Otvorila ga je za sve i iznela sanduke žestokog
pića, likera i šampanjca - čuvanih za elitu, pića koja mnogi nikada nisu
probali, koja su čuvana u tajnosti za ovu priliku. Lav je primetio te pripreme:
dokaz da je uvek verovala da je pobeda moguća. Kako bi se ublažila
hladnoća, u sredini dvorišta upaljena je vatra, drva su naslagana do visine
čoveka, a plamen se izvijao visoko prema noćnom nebu. Spaljeni su grubi
kipovi Staljina i njegovog mađarskog pandana Rakošija, obučeni u uniforme
skinute s leševa sovjetskih vojnika. Lav je primetio da je Frajera fotografisala
paljenje kipova s najviše terase. Brižljivo ih je uslikala pre nego što je
sklonila foto-aparat.
Dok su se zapaljene uniforme pretvarale u pepeo, stigao je ciganski
orkestar s ručno oslikanim instrumentima. Posie bojažljivog početka, kao da
brinu da će njihove violine privući vatru sovjetskih granata, postepeno su
zaboravili na svoje strepnje. Muzika je postala glasnija i brža. Borci su
zaigrali.
Lav i Raisa sedeli su dalje od zabave i, pod naoružanom stražom, gledali
kako se Zoja napija od šampanjca, kako joj se obrazi rumene. Frajera je pila
iz boce, koju nije delila ni sa kim, uvek držeći sve pod kontrolom. Videvši
Lavov pogled, pridružila im se.
- Možete da igrate ako hoćete.
Lav je pitao:
- Šta ćeš sad s nama?
- Da budem iskrena, još nisam odlučila.
Zoja je pokušavala da nagovori Mališu da igra. Pošto nije uspela, zgrabila
ga je za ruku i odvukla u krug ljudi oko vatre. lako je videla kako se pentra uz
oluke, okretan poput mačke, sada je bio trapav. Zoja je prošaputala:
- Zamisli da smo sami.
Pretvarajući se da su sami, vrteli su se oko vatre. Svet je postao maglovit,
lica su im bila vrela od vatre, igrali su sve brže i brže dok muzika nije stala i
svi zapljeskali. Ali njima je svet nastavio da se vrti i mogli su da se drže samo
jedno za drugo.
 30. oktobar

Vatra se pretvorila u hrpu crvenih žeravica i ugljenisanih ostataka

cepanica. Cigani više nisu svirali. Učesnici u slavlju vratili su se kućama, bar
oni koji se nisu obeznanili. Mališa i Zoja bili su sklupčani pod ćebetom blizu
ostataka vatre. Karolj je pevušio neprepoznatljivu melodiju, pijan pošto je
molio za alkohol kako bi mu minuo bol u nozi. Puna energije kao da je
spavala cele noći, Frajera je izjavila:
- Zašto bismo spavali u skučenim stanovima?
Primorani da učestvuju u Frajerinom pohodu, izašli su iz dvorišta i prešli
Dunav. Umorno su se vukli prema odredištu - ministarskim vilama na bujnim
budimskim padinama. Mališa i Zoja išli su s njima, kao i вopы i Frajerin
prevodilac. S vrha Brda ruža gledali su kako sviće nad gradom. Frajera je
primetila:
- Prvi put u deset godina, grad će se probuditi u slobodi.
Došli su do vile s kapijom i visokim zidovima oko koje su, začudo, bili
postavljeni stražari. Frajera se okrenula prema svom prevodiocu:
- Reci im da idu kući. Kaži im da je ovo sada narodno vlasništvo.
Prevodilac je prišao kapiji i ponovio njene reči na mađarskom. Stražari su
možda i sami došli do sličnog zaključka nakon što su videli borbe. Oni
čuvaju povlastice palog režima. Digli su ruke od kapije, pokupili svoje stvari
i otišli. Prevodilac se vratio sav uzbuđen.
- Stražari kažu da je ova vila pripadala Rakošiju.
Karolj je promrmljao Lavu:
- Mesto za zabavu mog bivšeg šefa, svojevremeno veličanstvenog vođe
moje zemlje. Ovamo smo ga zvali telefonom i pitali: Hoćete li da pišamo
osumnjičenom u usta? Hoćete li da slušate dok to radimo? On je odgovarao
da želi da čuje sve.
Ušli su na besprekorno održavano imanje.
 Frajera je pušila ručno smotanu cigaretu. Lav je po mirisu naslutio da
sadrži stimulanse. Amfetamini su mogli objasniti kako održava visok nivo
energije. Oči su joj bile potpuno crne, a zenice nalik naftnim mrljama. Lav je
koristio tu drogu tokom noćnih hapšenja i isleđivanja dok je bio oficir MGB-
a. Ona je pojačavala agresivnost. Onemogućavala je rasuđivanje, navodila na
nasilje i činila svaku odluku nepokolebljivom.
Frajera je uzela ključeve iz čuvarske kućice, otrčala uz stepenice,
otključala vrata i širom ih otvorila. Naklonila se Mališi i Zoji.
- Novopečeni par trebalo bi da ima nov dom!
Mališa je pocrveneo. Zoja se osmehnula dok je ulazila u kuću. Njen
uzbuđeni uzvik odjekivao je po veličanstvenom predvorju.
- Ima bazen!
Bazen je bio prekriven zaštitnim plastičnim pokrivačem po kojem je
ležalo opalo lišće. Zoja je gurnula prste u vodu.
- Hladna je.
Grejanje je bilo isključeno. Stolice od tikovine bile su naslagane u uglu.
Vetar je terao izduvanu loptu jarkih boja tamo-ovamo.
U kući, raskoš je propadala. Kuhinja je bila pokrivena prašinom,
nekorišćena pošto je Rakoši bio primoran da napusti Mađarsku. Posle tajnog
govora prognan je u Sovjetski Savez. Napravljeni prema najvišim
standardima, aparati su bili nepoznati. Vitrine su bile pune kristala i finog
porcelana. Boce francuskog vina stajale su neotvorene. Opčinjeni sadržajem
frižidera, pokušavajući da prepoznaju namirnice koje su se ubuđale, Lav i
Zoja našli su se jedno pored drugog. Otkako je zarobljen nisu bili toliko blizu
jedno drugome.
- Zoja...
Pre nego što je stigao da završi, Frajera ju je pozvala:
- Zoja!
Zoja je otrčala na poziv svog novog gospodara.
Lav je pošao za njom u dnevnu sobu i suočio se sa Staljinom. Ogromni
uljani portret visio je na zidu, gledajući nadole, kao bog koji motri na svoje
podanike. Frajera je izvadila nož i pružila ga Zoji:
- Sad nema nikoga da te prijavi.
S nožem u ruci, Zoja se popela na stolicu. Oči su joj bile u ravni sa
Staljinovim vratom. U savršenom položaju da mu unakazi lice, ništa nije
radila. Frajera je povikala:
- Iskopaj mu oči! Oslepi ga! Obrij mu brkove!
Zoja je sišla i vratila joj nož.
- Nije... mi do toga.
Frajerino ushićenje preobratilo se u ogorčenost.
- Nije ti do toga? Bes ne dolazi i prolazi. Bes nije prolazan. Nije kao
ljubav. To nije nešto što u jednom trenutku osećaš, a onda u sledećem
nestane. Bes uvek ostaje s tobom. On je ubio tvoje roditelje.
Zoja je podigla glas kada je odgovorila:
- Ne želim stalno da mislim o tome!
Frajera ju je ošamarila. Lav je skočio napred. Frajera je izvadila pištolj i
uperila ga u njegove grudi, ali nastavila je da priča sa Zojom.
- Zaboravila si svoje roditelje? Zar je tako lako? Šta se promenilo? Mališa
te je poljubio? Je l’ o tome reč?
Frajera je prišla Mališi, zgrabila ga i poljubila. On se otimao, ali čvrsto ga
je držala. Kada je završila, povukla se.
- Lepo, ali još sam besna.
Ispalila je hitac Staljinu među oči, pa još jedan i još jedan. Ispraznila je
šaržer u portret. Platno se zatreslo pri svakom pogotku. Okidač je udario u
praznu komoru. Frajera je bacila pištolj u Staljinovo lice. Oružje se odbilo i
tandrčući palo na pod. Obrisala je čelo pre nego što se nasmejala:
- Vreme za spavanje...
S tim rečima punim aluzije, gurnula je Zoju i Mališu jedno na drugo.
≈
Lav se probudio uz trzaj kada ga je jedan вop prodrmao.
 - Odlazimo.
Bez ikakvog objašnjenja, požurivao je Lava, Raisu i Karolja. Bili su
zaključani u mermernom kupatilu i pokušali su da naprave ležaj od peškira.
Spavali su samo dva-tri sata. Frajera je stajala ispred kapije. Mališa i Zoja bili
su pored nje. Svi su bili iscrpljeni osim Frajere, koja je bila sva živčana od
energije hemije. Pokazala je nizbrdo, prema centru grada.
- Priča se da su našli nestale oficire AVH. Sve vreme su se krili u štabu
Komunističke partije.
Izraz Karoljevog lica se promenio. Njegova iscrpljenost je nestala.
Bio im je potreban jedan sat da siđu s brda i vrate se preko reke. Prišli su
Trgu republike, na kojem se nalazio štab partije.
Pucnji i dim. Štab je bio pod opsadom. Pobunjenici su osvojenim
tenkovima rušili spoljne zidove. Dva kamiona su gorela. Prozori smrskani:
komadi betona i cigala padali su na zemlju.
Frajera je izbila na trg i našla zaklon iza jednog kipa dok su meci ispaljeni
s krovova zujali nad glavom. Zadržani unakrsnom vatrom, čekali su.
Pucnjava naglo prestade. Čovek s improvizovanom belom zastavom izašao je
iz štaba, moleći za život. Pogođen je. Dok je padao, najistureniji pobunjenici
izveli su juriš na štab.
Frajera ih je izvela iza spomenika na trg koji je sada bio bezbedan.
Gomila boraca okupila se na ulazu pored kamiona koji su tinjali. Frajera im
se pridružila, Lav i ostali su je okružili. Ispod kamiona ležala su ugljenisana
tela vojnika. Gomila je čekala da im se izruče zarobljeni oficiri AVH. Lav je
primetio da među njima nisu samo borci: tu su bili i fotografi i predstavnici
stranih medija s kamerama oko vrata. Lav se okrenuo prema Karolju. Nada
na njegovom licu, nada da će naći sina pretvorila se u strah, u želju da mu je
sin bilo gde samo ne tu.
Prvi oficir AVH izvučen je napolje. Mlad čovek. Ustreljen je čim je
podigao ruke. Izvučen je i drugi. Lav nije razumeo šta govori, ali bilo je jasno
da moli za život. Streljan je usred molbe. Treći oficir je istrčao i, videvši
mrtve drugove na zemlji, pokušao da pobegne natrag u zgradu. Karolj je
iskoračio. Taj mladić je njegov sin.
Razjareni njegovim pokušajem da izbegne pravdu, borci su zgrabili
oficira. Tukli su ga dok se držao za vrata. Karolj je pošao napred, odgurnuo
Lava, probio se kroz borce i obavio ruke oko sina. Zapanjen tim susretom, sin
je zaplakao, nadajući se da će otac nekako uspeti da ga zaštiti. Karolj je vikao
na svetinu. Otac i sin ostali su zajedno nekoliko trenutaka pre nego što su
odvukli Karolja. Prikovali su ga i naterali da gleda kako njegovom sinu
cepaju uniformu. Dugmad su letela dok su kidali košulju.
Okrenuli su mladića naglavačke, vezali mu kanap oko članaka i odneli ga
prema drveću na trgu.
Lav se okrenuo prema Frajeri da moli za mladićev život. Ali Zoja ju je
već uhvatila za ruke i govorila:
- Zaustavi ih. Molim te.
Frajera je čučnula kao roditelj koji nešto objašnjava detetu.
- To je bes.
S tim rečima, Frajera je izvadila foto-aparat.
Karolj se oslobodio i brzo odšepao do sina, jecajući dok je gledao kako ga
obrću i vešaju naglavačke o drvo. Još je bio živ jarkocrvenog lica na kojem
su iskočile vene. Karolj je uhvatio sina za ramena kako bi ga pridržao, ali
kundak puške tresnu ga u lice. Pao je unazad. Njegovog sina poliše
benzinom.
Lav je brzo prišao jednom вopу koji je bio zaokupljen pogubljenjem.
Udario ga je u vrat, izbio mu vazduh i oteo pušku. Spustio se na koleno i
spremio da puca kroz rulju. Imaće samo jednu priliku, samo jedan pucanj.
Benzin je zapaljen. Mladić je goreo, tresao se, vrištao. Lav je zatvorio jedno
oko, čekajući da se svetina razdvoji. Opalio je. Metak je pogodio mladića u
glavu. Telo mu je nepokretno visilo dok je gorelo. Borci su se okrenuli prema
Lavu. Frajera je već uperila pištolj u njega.
- Spusti pušku.
Lav ju je spustio.
Karolj je ustao i uhvatio sinovljevo telo, pokušavajući da ugasi plamen,
kao da ga još može spasti. I on je goreo, koža na rukama bila mu je u crvenim
plikovima. Nije se obazirao na to, držao je sina čak i kada mu se odeća
zapalila. Borci su gledali kako čovek žali i gori i njihova bučna mržnja je
utihnula. Lav je hteo da uzvikne da neko pomogne, da uradi nešto. Konačno
je jedan sredovečan čovek podigao pištolj i upucao Karolja u potiljak. Telo
mu je palo preko vatre, ispod njegovog sina. Dok su zajedno goreli, mnogi iz
gomile su već žurno odlazili.
 Istog dana

U stanu, među mamurnim kriminalcima i radosnim mađarskim

studentima, Mališa je pokušao da nađe malo prostora. Povukao se u kuhinju i
namestio ležaj ispod stola. Uhvatio je Zoju za ruke. Kao da je spasena iz
ledenog mora, nije mogla da prestane da se trese. Kada je Frajera ušla, osetio
je kako se Zojino telo napelo kao da je grabljivica u blizini. Frajera je držala
pištolj u jednoj ruci i bocu šampanjca u drugoj. Čučnula je, zakrvavljenih
očiju i ispucalih usana.
- Večeras je proslava na jednom trgu, hiljade ljudi će biti tamo. Doneće
hranu sa sela. Peći će cele prasiće.
Mališa je odgovorio:
- Zoji nije dobro.
Frajera je ispružila ruku i pipnula Zoji čelo.
- Neće biti policije, ni države, samo građani slobodne zemlje i svi mi koji
se ne bojimo. Moramo biti tamo, svi mi.
Zoja se obuzdavala dok su njih dvoje razgovarali, ali čim je Frajera izašla,
opet ju je obuzela drhtavica. Vojnici koji su ležali na ulici i tela pokrivena
krečom postali su uniforme, ne više ljudi, već simbol okupatorskih snaga.
Poginuli Mađari, preko čijih humki je bačeno cveće, predstavljali su simbol
plemenitog otpora. Svi, mrtvi ili živi, bili su simbol nečega. Ali Karolj je bio
pre svega otac, a obešeni oficir bio je njegov sin.
Mališa je prošaputao:
- Pobeći ćemo večeras. Ne znam kuda ćemo otići. Ali preživećemo.
Dobar sam u preživljavanju: to je jedino u čemu sam dobar, i možda još u
ubijanju.
Zoja je kratko razmislila pa pitala:
- A Frajera?
- Ne možemo da joj kažemo. Čekaćemo da svi odu na proslavu, a onda
ćemo otići. Šta kažeš? Hoćeš li sa mnom?
Zoja se često trzala iz sna. U snovima je zamišljala mesto na kojem će
živeti - zabito imanje u slobodnoj zemlji, skriveno šumama. Nemaju mnogo
zemlje: tek dovoljno da se prehrane. Tu je i reka, ni preširoka, ni prebrza, ni
preduboka, u kojoj će plivati i pecati. Otvorila je oči. Stan je bio mračan. Ne
znajući koliko dugo je spavala, pogledala je Mališu. Stavio je prst na usta.
Videla je zavežljaj koji je napravio i pretpostavila da je u njemu odeća, hrana
i novac. Mora da ga je pripremio dok je spavala. Izašli su iz kuhinje. Nije bilo
nikoga u dnevnoj sobi. Svi su bili na proslavi. Požurili su napolje, niz
stepenice i u dvorište. Zoja je zastala, setivši se Lava i Raise, zaključanih u
stanu na poslednjem spratu.
Iz mračnog prolaza začu se glas:
- Biće dirnuti kad im kažem kako si oklevala i udostojila ih jedne misli
pre nego što si pobegla.
Frajera je izašla iz senki. Zoji je mozak brzo radio i slagala je:
- Pošli smo na proslavu.
- A šta je u zavežljaju?
Frajera zavrte glavom. Mališa je iskoračio:
- Više ti ne trebamo.
Zoja je dodala:
- Pričaš o slobodi. Pusti nas da odemo.
Frajera je klimnula glavom.
- Sloboda se mora osvojiti. Daču vam jednu priliku. Pustite krv i pustiću
oboje - jedna ogrebotina, posekotina, rez, ništa više. Pustite kap krvi.
Mališa je oklevao, nesiguran. Frajera je pošla prema njima.
- Ne možeš me poseći bez noža.
Mališa je izvadio nož i gurnuo Zoju iza sebe. Nenaoružana, Frajera je
nastavila da hoda prema njima. Mališa se prignuo, spreman za napad.
- Mališa, mislila sam da razumeš. Veze su slabost. Pogledaj koliko si
nervozan. Zašto? Zato što je previše toga na kocki, njen život, tvoj život -
zbog tvog sna da budete zajedno ti si bojažljiv. Ranjiv.
Mališa ju je napao. Frajera je iskoračila u stranu, zgrabila ga za članak i
pesnicom ga udarila u lice. Pao je na zemlju. Ona je držala nož. Stala je iznad
njega:
- Mnogo si me razočarao.
≈
Lav se okrenuo prema vratima. Prvi je ušao Mališa, Zoja za njim s nožem
pritisnutim uz vrat. Frajera je spustila sečivo i gurnula Zoju unutra.
- Ne bih se mnogo uzbuđivala. Uhvatila sam ih kako pokušavaju zajedno
da pobegnu, spremni da vas ostave čak i bez pozdrava.
Raisa je istupila.
- Šta god da kažeš, to neće promeniti naša osećanja prema Zoji.
Frajera je odgovorila s podrugljivom iskrenošću:
- Izgleda da je to tačno. Bez obzira na sve što je Zoja uradila, držala nož
iznad vašeg kreveta, pobegla, pretvarala se da je mrtva, vi još verujete da
postoji mogućnost da vas zavoli. To je neki sentimentalni fanatizam. U pravu
si: nemam šta da kažem. Ali, možda mogu reći nešto što će promeniti tvoja
osećanja prema Mališi.
Zastala je.
- Raisa, on je tvoj sin.
 Istog dana

Lav je čekao da Raisa ospori te reči. Rodila je sina tokom Velikog

otadžbinskog rata, ali on je umro. Kada je Raisa konačno progovorila, glas joj
je bio prigušen.
- Moj sin je mrtav.
Frajera se okrenula prema Lavu, samozadovoljna zbog tajni. Mahala je
nožem dok je govorila.
- Raisa je rodila sina. Začet je za vreme rata. Bila je to nagrada vojnicima
što su rizikovali svoje živote, i bilo im je dozvoljeno da uzmu šta god požele.
Uzimali su nju, redom jedan za drugim, dok nisu napravili kopile Crvene
armije.
Raisine reči bile su skrhane i slabe, ali ujednačene i mirne.
- Nije me bilo briga ko je otac. Dete je bilo moje, ne njegovo. Zaklela sam
se da ću ga voleti iako je začet u okolnostima ispunjenim najgorom mržnjom.
- Ali ostavila si dečaka u sirotištu.
- Bila sam bolesna i nisam imala dom. Ništa nisam imala. Nisam mogla ni
sebe da prehranim.
Raisa još nije pogledala Mališu. Frajera je zgađeno odmahnula glavom.
- Nikada ne bih napustila svoje dete, koliko god prilike bile teške. Morali
su da mi uzmu sina dok sam spavala.
Raisa je izgledala iscrpljeno, nemoćno da se brani.
- Zaklela sam se da ću se vratiti. Kad se oporavim, kada se rat završi,
kada budem imala dom.
- Kada si se vratila u sirotište, rekli su da ti je sin umro. I ti si im
poverovala kao budala. Tifus, rekli su?
- Da.
 - Pošto sam imala iskustva s lažima koje govore u sirotištima, proverila
sam tvoju priču. Veliki broj dece umro je od epidemije tifusa. Međutim,
mnogo njih je preživelo i pobeglo. Ta bekstva su prikazivali kao smrti. Deca
koja pobegnu iz sirotišta često postaju džeparoši na železničkim stanicama.
Pošto je svaka reč menjala njegovu prošlost, Mališa je prvi put
progovorio.
- Kad sam ti onda ukrao novac na stanici?
Frajera je klimnula glavom.
- Tražila sam te. Htela sam da misliš kako je naš susret slučajan.
Nameravala sam da te iskoristim u svojoj osveti protiv žene koja se zaljubila
u čoveka kojeg mrzim. Ali eto, postao si mi drag. Ubrzo sam počela da te
doživljavam kao sina. Promenila sam svoje planove. Zadržala te uz sebe. Isto
tako, i Zoja mi je postala draga, i odlučila sam da je zadržim pored sebe.
Danas ste oboje odbacili tu ljubav. Na najmanju provokaciju, potegao si nož
na mene. Istina je da bih oboje pustila da si odbio da upotrebiš nož.
Frajera je pošla prema vratima pa zastala i okrenula se prema Lavu.
- Uvek si hteo porodicu, Lave. Sad je imaš. Dobrodošao si u nju. To je
okrutnija osveta od svega što bih mogla da zamislim.
 Istog dana

Raisa se okrenula prema ostalima. Mališa je stajao pred njom, grudi i

ruku pokrivenih tetovažama. Izraz mu je bio oprezan, pokazivao spremnost
da se brani, i uzdržanost prema mogućem odbijanju ili nezainteresovanosti.
Zoja je prva progovorila.
- Nema veze da li je on tvoj sin. Zato što nije, ne stvarno, ne više, ostavila
si ga, što znači da mu nisi majka. Ni ja nisam tvoja ćerka. Nemamo o čemu
da pričamo. Mi nismo porodica.
Mališa joj je dotakao ruku. Zoja je shvatila da je to prekor.
- Ali ona nije tvoja majka.
Zoja je bila na ivici suza.
- Još možemo pobeći.
Mališa je klimnuo glavom.
- Ništa se nije promenilo.
- Obećavaš?
- Obećavam.
Mališa stade pred Raisu. Zurio je u pod.
- Baš me briga u oba slučaja. Samo hoću da znam.
Pitanje mu je bilo ravnodušno, detinjasto zbog pokušaja da sakrije svoju
ranjivost. Nije čekao da Raisa odgovori, već je dodao:
- U sirotištu su me zvali Feliks. Ali to ime su mi oni dali. Svima su davali
nova imena, imena koja mogu da zapamte. Ne znam svoje pravo ime.
Izbrojao je na prste.
- Imam četrnaest godina. Ili možda trinaest. Ne znam kad sam se rodio.
Pa onda, jesam li tvoj sin ili nisam?
Raisa ga je pitala:
 - Čega se sećaš o sirotištu?
- Bilo je drvo u dvorištu. Tamo smo se igrali. Sirotište je bilo blizu
Lenjingrada, ne u gradu, već na selu. Je l’ to to mesto, s drvetom u dvorištu?
Jesi li tamo odvela svog sina?
Raisa reče:
- Da.
Približila se Mališi.
- Šta su ti u sirotištu rekli o tvojim roditeljima?
- Da su mrtvi. Ti si uvek bila mrtva za mene.
Zoja je zaključila:
- Nema više o čemu da se priča.
Odvela je Mališu u udaljeni ugao i naterala ga da sedne. Raisa i Lav ostali
su da stoje pored prozora. Lav je nije pritiskao, dao joj je vremena. Konačno
je prošaputala, okrenuvši lice od Mališe:
- Lave, ostavila sam svoje dete. To je najveća sramota u mom životu.
Nikada ti nisam rekla, nikada nisam nikome rekla. Nisam htela nikada da
pričam o tome, iako mislim o tome gotovo svaki dan.
Lav je oklevao.
- Je l’ Mališa...?
Raisa je još više spustila glas.
- Frajera je bila u pravu. Bila je epidemija tifusa. Mnogo dece je umrlo.
Ali kada sam se vratila, moj sin je još bio tamo. Umirao je. Nije me
prepoznao. Nije znao ko sam. Ostala sam uz njega dok je umirao. Sve što
sam ti rekla je istina. Sahranila sam ga, Lave. Mališa nije moj sin.
Raisa je prekrstila ruke, izgubljena u mislima. Razmišljajući o tim
događajima, nagađala je:
- Frajera mora da je otišla tamo i potražila mog sina 1953. ili 1954, nakon
što je oslobođena. Njihova arhiva je simbolična. Nije mogla da sazna istinu o
mom sinu. Nije mogla znati da sam bila tamo kada je umro. Našla je nekoga
njegovih godina: možda je nameravala da ga iskoristi protiv mene. Možda
nije zato što je zavolela Mališu. Možda nije zato što nije mogla biti sigurna
da ću poverovati u njenu laž.
- Moguće je da je to samo očajnički pokušaj da nas povredi?
- I njega.
Lav je razmislio.
- Zašto ne kažeš istinu Mališi? Frajera se poigrava i s njim.
- Kako će ta istina zvučati? Možda je neće prihvatiti kao činjenicu.
Možda će se osećati kao da ga odbacujem i izmišljam razloge zašto on ne
može da bude moj sin. Lave, ako želi da ga volim, ako traži majku...
Sa svojom karakterističnom nadarenošću da manipuliše, Frajera je donela
samo jedan, prevelik tanjir vrućeg paprikaša. Nisu imali izbora osim da sednu
oko njega, prekrštenih nogu, i jedu zajedno. Zoja je isprva odbila i ostala je sa
strane. Međutim, hrana se hladila i, pošto je toplota bila jedino što ju je
mamilo, nerado im se pridružila. Jeli su jedni pored drugih i metalne viljuške
zvečale su dok su nabadali komade povrća i mesa. Mališa reče:
- Zoja mi je rekla da si profesorka.
Raisa klimnu glavom.
- Ne znam da čitam i pišem. Mada bih voleo.
- Pomoći ću ti da naučiš ako hoćeš.
Zoja je odmahnula glavom. Nije se obazirala na Raisu i obratila se Mališi:
- Ja mogu da te naučim. Ne treba ti ona.
Tanjir je bio gotovo prazan. Uskoro će se razdvojiti i vratiti u udaljene
uglove sobe. Lav je iskoristio taj trenutak da kaže Zoji:
- Jelena hoće da se vratiš kući.
Zoja je prestala da jede. Nije ništa rekla. Lav je nastavio:
- Ne želim da te uzrujavam. Jelena te voli. Ona želi da se vratiš kući.
Lav nije ništa više rekao, ublažio je istinu.
Zoja je ustala, spustila viljušku i udaljila se. Ostala je da stoji, gledajući u
zid, pre nego što je legla na pokrivače u uglu, okrenuvši leđa ostalima. Mališa
je seo pored nje i spustio joj ruku na leđa.
≈
Lav se probudio drhteći. Bilo je rano jutro. On i Raisa bili su sklupčani s
jedne strane sobe, Mališa i Zoja s druge. Prethodnog dana Frajere nije bilo:
hranu im je doneo mađarski borac za slobodu. Lav je primetio promenu. U
stan se uvukla ozbiljnost. Više nije bilo pijanog klicanja niti proslava.
Ustao je, prišao malom prozoru i obrisao paru sa stakla. Padao je sneg.
Ono što bi trebalo da pojača utisak mirnog grada, čistog, belog i spokojnog,
samo je povećalo Lavovu uznemirenost. Nije video decu kako se igraju i
grudvaju. Prvi sneg ove godine u oslobođenom gradu, ali nije bilo uzbuđenja
ni radosti. Na ulicama nije bilo nikoga.
 4. novembar

Negde na nebu iznad stana tih, zavijajući zvuk pretvorio se u glasnu

tutnjavu. Mlaznjak im je proleteo iznad glava. Lav je odmah seo. U sobi je
bio mrak. Raisa se probudila i pitala:
- Šta je to?
Pre nego što je Lav stigao da odgovori, na više mesta u gradu odjeknuše
eksplozije, nekoliko u nizu. Lav, Raisa, Mališa i Zoja u trenu su ustali i
provirili kroz prozor. Lav im je objasnio:
- Vratili su se.
U susednim sobama nastade metež. Čuli su se koraci na krovu.
Pobunjenici su bili uhvaćeni na prepad i jurili su na položaje. Lav je video
tenk na ulici. Kupola se okretala levo-desno pre nego što je naciljala pravo u
snajperiste na krovu.
- Sklonite se!
Kad ih je odgurao u drugi kraj sobe, delić sekunde je bilo mirno, a onda -
eksplozija. Bili su oboreni, krov se srušio i zadnji zid se urušio. Grede su
pale. Ostao je samo mali deo sobe, zaklonjen nagnutim ruševinama. Lav je
pokrio lice donjim delom košulje, teško dišući, pa pogledao ostale.
Raisa je zgrabila ostatke polomljene grede i počela da udara o vrata. Lav
joj se pridružio u pokušaju da provali napolje. Mališa je pozvao:
- Ovuda!
Rupa u podnožju zida vodila je u susednu sobu. Na stomacima, u
opasnosti da se krov potpuno sruši, puzali su napred, prokopavali krhotine i
stigli u hodnik. Nije bilo stražara ni Frajerinih ljudi. Stan je bio prazan.
Otvorili su vrata terase koja gleda na dvorište i videli kako stanari beže.
Mnogi su se okupili, neodlučni šta im je bolje - da se usude i izađu na ulicu,
ili da ostanu tu, gde će možda biti sigurniji.
Mališa je jurnuo unutra. Lav povika:
 - Mališa!
Vratio se s redenikom municije, bombama i pištoljem. Raisa je pokušala
da ga razoruža i odmahivala glavom.
- Ubiće te.
- Ionako će nas ubiti.
- Ne želim da to nosiš.
- To nam treba ako ćemo da izađemo iz grada.
Raisa pogleda Lava. On reče:
- Daj mi pištolj.
Mališa mu ga je nerado pružio. Eksplozija u blizini okončala je raspravu.
- Nemamo mnogo vremena.
Lav pogleda crno nebo. Čuo je zujanje mlaznjaka i požurio ih niz
stepenice. Nije bilo traga banditima: pretpostavio je da se bore ili da su
pobegli. Stigli su do dna stepenica i počeli da se probijaju kroz preplašenu
gomilu prema prolazu.
- Maksime!
Lav se okrenuo i pogledao nagore. Frajera je stajala na krovu s
puškomitraljezom u rukama. Zarobljeni u sredini dvorišta, nisu mogli da
stignu do prolaza pre nego što ih izrešeta. Doviknuo je:
- Gotovo je, Frajera! Ovo nikada nije bila borba u kojoj si mogla da
pobediš.
- Maksime, već sam pobedila!
- Pogledaj oko sebe!
- Nisam pobedila puškom. Pobedila sam ovim.
Oko vrata joj je visio foto-aparat.
- Panjin je uvek želeo da upotrebi punu vojnu silu. Želela sam da to uradi.
Htela sam da sruši ovaj grad i ispuni ga mrtvim građanima! Hoću da svet vidi
pravu prirodu naše zemlje. Nema više tajni! Niko neće ponovo verovati u
dobrotu naše otadžbine! To je moja osveta.
 - Pusti nas da odemo.
- Maksime, ti i dalje ne razumeš. Mogla sam da te ubijem sto puta. Tvoj
život je veća kazna od smrti. Vratite se u Moskvu, sve četvoro, sin kojeg
traže zbog ubistva i ćerka ispunjena mržnjom. Pokušajte da budete porodica.
Lav se odvojio od grupe.
- Frajera, žao mi je zbog onoga što sam ti uradio.
- Istina je, Maksime... da nisam bila ništa dok nisam počela da te mrzim.
Lav se okrenuo prema prolazu, očekujući metak u leđa. Nijedan metak
nije ispaljen, Zastao je na izlazu na ulicu i osvrnuo se. Frajera je nestala.
 Istog dana

U ruševinama napuštenog kafea, sa stolnjacima obavijenim oko ruku da

se zaštiti od stakla, Lav je ležao priljubljen uz pod i čekao da tenkovi prođu.
Podigao je glavu i provirio kroz polomljen prozor. Kupole tri tenka okretale
su se s jedne strane na drugu, pregledale zgrade - tražile mete. Crvena armija
više nije koristila usamljene, ranjive T-34. Ovo su bili veći, teže oklopljeni T-
54. Koliko je Lav mogao da vidi, sovjetska taktika se promenila. Razmešteni
u redove, odgovarali su nesrazmernom silom - na jedan metak odgovaralo se
uništenjem cele zgrade. Tenkovi su nastavljali dalje tek kada bi sve razorili.
Dva sata su im bila potrebna da pređu manje od jednog kilometra, jer su
bili primorani da traže zaklon na gotovo svakoj raskrsnici. Pošto je svanulo,
više nisu bili zaštićeni okriljem mraka i napredovali su još sporije. Bili su
zarobljeni u gradu koji je temeljno razaran. Ostanak unutra više nije
garantovao bezbednost. Tenkovi su bili opremljeni protivoklopnim
granatama, koje prolaze kroz tri sobe pre nego što eksplodiraju u samoj
sredini zgrade, i tako je zasigurno ruše.
Dok je posmatrao razmetanje vojnom moći, Lav je nagađao da je raniji
neuspeh u sticanju kontrole bio nameran. Ne samo da je potkopao umereni
pristup, već je dokazao neefikasnost starih oklopnih jedinica, koje je porazila
obična svetina. Sada je ulicama Budimpešte paradirala najnovija vojna
oprema, kao vojni propagandni film. Publika u Moskvi moći će da izvuče
samo jedan zaključak: pogrešni su planovi da se smanji konvencionalna
vojska. Potrebno je još ulaganja umesto smanjenja, još razvoja naoružanja -
snaga Sovjetskog Saveza zavisi od toga.
Krajičkom oka Lav je video lelujavo narandžasto svetlo, zapanjujuće
među sivim kamenim krhotinama pri tmurnoj jutarnjoj svetlosti. Trojica
mladih ljudi s druge strane ulice spremala su molotovljeve koktele. Lav je
pokušao da im privuče pažnju mahanjem. Benzinske bombe neće delovati
zato što sistem za hlađenje tenka T-54 nema iste slabosti kao T-34. Bore se
protiv potpuno drugačije generacije oružja. Njihove jednostavne naprave su
beskorisne. Jedan čovek ga je video i, pogrešno protumačivši njegovo
mahanje, prkosno podigao pesnicu.
Tri mladića su ustala i potrčala prema zadnjem delu tenka. Bacili su
bombe. Savršeno naciljane, sve tri pogodile su metu i zadnji deo tenka T-54
bio je pokriven zapaljenim gorivom. Plamen buknu. Pobegli su osvrćući se,
očekujući eksploziju do koje neće doći. Vatra koja je besnela na oklopu bila
je beznačajna. Muškarci su ubrzali prema zaklonu. Lav se sagnuo. Tenk se
okrenuo i opalio. Kafe se zatresao, preostali komadi stakla pali su na pod i
rasprsli se svuda naokolo. Prašina i dim pokuljaše kroz prozor. Zaklonjen
oblakom, Lav se povukao. Kašljao je dok je puzao preko smrskanog posuđa
do kuhinje, gde su Raisa, Zoja i Mališa čučali iza čeličnih elemenata.
- Ulice su neprohodne.
Mališa upita:
- Šta je s krovovima? Možemo da puzimo preko njih.
- Ipak će pucati ako nas vide ili čuju. Daleko je teže pobeći kad si tamo
gore. Bićemo u klopci.
Raisa naglasi:
- I ovde smo u zamci.
Na odmorištu na poslednjem spratu bila su dva prozora: jedan je gledao
na glavni bulevar, a drugi na uzanu sporednu ulicu, nedovoljno veliku da
prođe T-54. Lav je otvorio zadnji prozor i pogledao. Nije bilo oluka,
nikakvog uporišta za stopala, nije bilo lakog načina da se dospe na krov.
Mališa ga je potapšao po nozi.
- Pusti mene da pogledam.
Lav je propustio Mališu na sims. Brzo je pogledao prazninu pa skočio.
Noge su mu se njihale dok je visio s ivice. Lav je krenuo da ga pridrži, ali on
je rekao:
- Dobro sam.
Povukao se nagore, prebacio jednu nogu preko ivice pa onda i drugu.
Dobacio je:
- Sad Zoja.
Raisa je pogledala ponor od petnaestak metara.
 - Čekaj.
Uzela je stolnjake koje je Lav vezao oko ruku i vezala ih jedan za drugi.
Privezala ih je oko Zojinog struka. Ona se iznervirala.
- Preživela sam pet meseci bez tebe.
Raisa ju je poljubila u obraz.
- I zato bi bila utoliko veća sramota da sad pogineš.
Zoja je mrštenjem potisnula osmeh.
Lav je stajao na simsu. Podigao je Zoju. Uhvatila se za ivicu krova.
- Moraš da me pustiš, da zamahnem nogama!
Lav ju je nerado pustio i gledao kako izmahuje nogama. Mališa ju je
uhvatio i povukao gore. Sigurnosni konopac od stolnjaka bio je potpuno
zategnut.
- Gore sam.
Raisa je odvezala stolnjake i pustila Zoju da ih povuče naviše. Ona je bila
sledeća. Lav poslednji.
Krov se uzdizao do uskog zabata. Mališa i Zoja uzjahali su zabat, Raisa je
bila iza njih, obrazovali su povorku jedni iza drugih. Dok se peo, Lavu se
stopalo okliznulo na crepovima i izvalilo jedan - zatandrkao je po krovu i
pao. Kratka tišina pre nego što su čuli kako se rasprsao na ulici. Sve četvoro
priljubiše se uz krov. Da je crep pao s druge strane, na bulevar, otkrili bi svoj
položaj tenkovima što su patrolirali.
Lav je pogledao oko sebe. Po celom gradu dizali se se debeli stubovi
dima. Smrskani krovovi. Rupe na mestima gde su ranije bile zgrade. Mlazni
bombarderi - migovi - nisko su leteli nad gradom, spuštali se u položaj za
napad i pucali na mete. Bili su izloženi čak i na krovu. Lav je primetio:
- Moramo da požurimo.
Puzeći na sve četiri i zaobilazeći opasnost na zemlji, konačno su mogli da
napreduju.
Ispred njih se red zgrada završavao: stigli su do kraja bloka. Mališa je
rekao:
 - Moramo da siđemo, pređemo ulicu i da se popnemo s druge strane.
Crepovi zazveckaše. Lav se primakao ivici krova i provirio na glavni
bulevar. Četiri tenka prolazila su tačno ispod njih. Jedan po jedan skrenuli su
s bulevara. Na Lavovo očajanje, četvrti se zaustavio. Izgledalo je kao da čuva
raskrsnicu. Moraće da se odšunjaju oko njega.
Taman je hteo da se vrati s lošim vestima, kada je nazreo pokret na
prozoru stana tačno ispod sebe. Nakrivio je vrat preko ivice i video kako s
prozora poslednjeg sprata dve žene mašu prepravljenom mađarskom
zastavom sa isečenim srpom i čekićem. Ludi iz tenka su videli pobunjenice.
Lav pobeže natrag i dade znak ostalima:
- Pokret! Odmah!
Povukli su se što dalje od bulevara.
Deo krova iza njih poput pečurke je sunuo u nebo, a krhotine poleteše ka
tlu. Od udara skliznuše svi crepovi. Mališa, najbliži ivici, izgubio je uporište i
skliznuo. Ispod njega se sve rušilo. Zoja mu dobaci kraj stolnjaka. Uhvatio ga
je u istom trenutka kada je lavina crepova pala s krova, povukavši ga sa
sobom.
Kako je Mališa pao, povukao je i Zoju nadole. Pokušala je da se uhvati za
nešto, ali nije ništa našla. Lav je posegnuo - promašio je njenu ruku, ali
zgrabio je kraj vezanih stolnjaka. Uspeo je da ih zadrži - Zoja je bila na ivici,
Mališa je visio. Ako ih vide iz tenka, pucaće i sve ih pobiti. Lav je povukao
stolnjake. Raisa se nagnula.
- Daj mi ruku!
Uhvatila je Mališinu ruku i povukla ga gore. Srušili su se jedno pored
drugog. Lav se prevrnuo prema ivici i pogledao tenk. Kupola se okretala
prema njima.
- Bežite!
Ustali su i potrčali preko krova prema urušenom stanu s druge strane.
Granata je udarila iza njih u mesto gde se Mališa okliznuo - u ugao zgrade.
Sve četvoro bačeni su dole i napred. Dočekali su se četvoronoške. U ušima
im je zvonilo i kašljali su od prašine dok su gledali uništenje ispred i iza njih:
dve zjapeće rupe, kao da je neko čudovište odgrizlo dva zalogaja sa zgrade.
 Lav je pogledao granatiran stan ispred njih. Prva granata pogodila je
visoko i srušila krov, sabila poslednji sprat s onim ispod. Mogli bi da siđu
preko polomljenih greda. Krenuo je prvi, nadajući se da će u tenku
pretpostaviti da su poginuli. Stigao je do sloja tavanice koja se survala i
ugledao prašinom pokrivenu ruku žene koja je mahala zastavom. Nije imao
vremena da se zadržava, tražio je izlaz. Stepenice su pozadi.
Povukao je ostatke vrata, pokušavajući da im pristupi, ali bila su
zaglavljena krhotinama.
Iz prednjeg dela uništenog stana, Raisa je gledala na bulevar i dobacila:
- Vraćaju se s druge strane!
Tenk se vraćao. Zarobljeni, nisu imali gde da se sakriju niti kuda da
pobegnu.
Lav je udvostručio napore da raščisti stepenice - jedini izlaz. Zoja i Raisa
mu se pridružiše. Mališa je nestao. Pobegao je i spasao sebe - вop do kraja.
Lav je pogledao preko ramena. Tenk je zauzimao položaj ispred zgrade i
nameštao se za treći pucanj. Pucaće iznova i iznova sve dok se obe zgrade ne
sruše. Zatvoreni u granatiranom stanu, sa zidovima od cigala s obe strane i
blokiranim stepeništem, jedina nada u bekstvo bila je da skoče na ulicu.
Zgrabio je Zoju i Raisu pa potrčao pravo prema tenku. Stao je na ivicu.
Mališa je već sišao niz srušenu stranu zgrade. Trčao je prema tenku. Držao je
ručnu granatu.
Dečko je izvukao iglu, okretno skočio na prednji deo tenka i počeo da se
penje. Iz tenka su podigli top prema nebu ne bi li ga sprečili da dospe do
otvora. Ali Mališa je bio prebrz, previše vešt. Obavio je noge oko cevi i
povlačio se nagore. Poklopac se otvorio. Vojnik će ubiti Mališu pre nego što
on ubaci granatu.
Lav je izvadio pištolj i zapucao na vojnika koji je izvirio. Meci su se
odbijali od oklopa. Vojnik je bio primoran da se povuče. Poklopac je
zatvoren. Mališa je stigao do vrha kupole i ubacio granatu. Pustio se i pao na
ulicu.
Ručna granata je eksplodirala, a sekundu kasnije i ona u kupoli. Bila je to
daleko jača detonacija, koja je rasporila tenk. Mališu je udarni talas odbacio
niz ulicu. Iz tenka se podizao dim. Niko nije izašao.
 Zoja je već sišla niz zgradu i jurila je napred da pomogne Mališi da
ustane. Osmehivala se. Lav je takođe sišao i stigao Zoju. Rekao je:
- Moramo se skloniti sa ulice...
Mališina košulja postala je tamnocrvena, a mrlja se širila iz sredine.
Lav se bacio na kolena i iscepao mu košulju. Rana dugačka kao njegov
palac, posekotina preko stomaka, crna linija - dve krvave usne. Pogledao je
dečakova leđa i nije mogao da nađe izlaznu ranu.
 Istog dana

Noseći Mališu u naručju, Lav je utrčao u Drugu medicinsku kliniku. Zoja

i Raisa bile su pored njega. Izložili su se opasnosti da nalete na patrole
tenkova dok su žurili prema bolnici. Nekoliko kupola pratilo je njihovo
kretanje, ali nijedna nije zapucala. Ulaz u bolnicu bio je ispunjen ranjenicima,
neki su se oslanjali na članove porodice i prijatelje, drugi su ležali na tlu. Krv
je bila po zidovima i podu. Lav je potražio doktora ili sestru i spazio lepršanje
belog mantila. Progurao se napred. Doktor je bio okružen pacijentima. Nije
mogao da im posveti više od nekoliko sekundi, pregledao je rane i samo
najhitnije slao u bolnicu. Svi drugi ostajali su u hodniku.
Lav je čekao u krugu na lekarsku presudu. Konačno je stigao do Mališe,
dotakao mu lice, opipao čelo. Dečakovo disanje postalo je slabo. Koža mu je
bila bleda. Lav je Mališinom košuljom pritisnuo ranu i tkanina je već bila
natopljena krvlju. Doktor je sklonio košulju i primakao se. Prstima je
dodirnuo rub duboke rane i otvorio je - krv je pokuljala. Pogledao je
dečakova leđa i nije našao izlaznu ranu. Tek tada je pogledao Lava. Ništa nije
rekao i jedva primetno je odmahnuo glavom. I otišao dalje.
Zoja je zgrabila Lavovu ruku.
- Zašto mu ne pomognu?
Lav je bio vojnik i video je takve rane ranije. Krv je bila crna: geleri su
probili jetru. Na bojnom polju nije bilo nade u preživljavanje. Uslovi u ovoj
bolnici nisu bili mnogo bolji. Nisu mogli ništa da urade.
- Zašto ga ne operišu?
Lav nije bio u stanju da odgovori.
Zoja je uletela u gužvu, zgrabila doktora za ruku i pokušala da ga odvuče
natrag do Mališe. Drugi ljudi su je oštro grdili. Ali ona nije popuštala dok je
konačno nisu odgurnuli i vikali na nju. Zoja je pala na pod, izgubljena među
njihovim nogama. Raisa joj je pomogla da ustane.
- Zašto mu ne pomognu?
 Zoja je zaplakala i spustila ruke na Mališino lice. Zagledala se u Lava,
crvenih očiju, preklinjući:
- Molim te, Lave, molim te, učiniću sve što želiš, biću tvoja ćerka, biću
srećna. Nemoj dozvoliti da umre.
Mališine usne se pomeriše. Lav je nagnuo glavu, osluškujući:
- Ne... ovde...
Odneo ga je do ulaza, između pridošlica natopljenih krvlju. Prošao je
glavni ulaz, dalje od prijemnice, tražeći mesto gde će biti sami. U aleji sa
cvećem, gde su biljke bile mrtve a zemlja smrznuta, Lav je seo i naslonio
Mališu na svoje noge. Zoja je sela pored njega. Uhvatila je Mališinu ruku.
Raisa je nemirno koračala:
- Možda bih mogla da nađem nešto protiv bolova?
Lav je podigao pogled i odmahnuo glavom. Dvanaesti dan sukoba - ništa
nije ostalo u klinici.
Mališa je bio smiren, snen, zatvarao je i otvarao oči. Pogledao je Raisu.
-Znam da...
Glas mu je bio slab. Raisa nije mogla da čuje, te je sela pored njega.
Mališa je nastavio:
- Frajera je lagala... Znam... da nisi... moja majka.
- Ništa ne bih želela više od toga da budem tvoja majka.
- Voleo bih da... sam bio tvoj sin.
Mališa je zatvorio oči, okrenuo glavu i naslonio je na Zoju. Legla je pored
njega, glave blizu njegove, kao da se spremaju da spavaju. Zagrlila ga je i
prošaputala:
- Jesam li ti pričala o imanju na kojem ćemo živeti?
Mališa nije odgovorio. Nije otvorio oči.
- Nalazi se blizu šume, puno je bobica i pečuraka. Tu je i reka, leti ćemo
da plivamo... Bićemo mnogo srećni zajedno.
 Istog dana

Frajera je stajala na ostacima krova. Više nije držala pušku, već foto-
aparat. Snimala je uništenje: prizore koji će uskoro biti štampani po celom
svetu. Ako ova, poslednja rolna filma ne preživi, nije važno. Već je sakupila
više stotina fotografija i prokrijumčarila ih iz grada pomoću porodica
disidenata i pobunjenika, kao i stranih novinara. Njeni prizori mrtvih građana
i srušenih zgrada godinama će biti objavljivani pod naslovom: izvor
anoniman.
Bila je sama možda prvi put otkako su joj pre sedam godina oduzeli sina.
Mališa nije bio pored nje, ljudi nisu bili tu da ih pozove. Raspala se banda
koju je godinama okupljala. Nekolicina preostalih kriminalaca je pobegla.
Grupa pobunjenika se rasturila. Mnogi su poginuli u prvom jutrošnjem talasu
napada. Snimila je njihova tela. Žolt Polgar, njen prevodilac, ostao je uz nju.
Pogrešila je u vezi s njim. Umro je za svoju svrhu. Dok je ležao i ispuštao
poslednji dah, naročito pažljivo ga je fotografisala.
Ostala su joj samo još tri snimka. U daljini je mlazni lovac napravio krug
i pošao prema njoj. Podigla je foto-aparat i fokusirala ga. Mig se spustio u
napadački položaj. Crepovi oko nje počeše da se rasprskavaju. Čekala je dok
joj mlaznjak nije bio gotovo pravo iznad glave. Kada je krov eksplodirao, a
krhotine škriljca joj se jedna za drugom zarile u ruke i lice, nije sumnjala da
će njena poslednja fotografija biti najbolja od svih.
DVE NEDELJE KASNIJE
 Sovjetski Savez
Moskva

19. novembra

Prvi dan na poslu: Lavu su ruke bile pokrivene brašnom, a lice mu se

zajapurilo od peći. Izvadio je turu sveže ispečenih vekni i čuo kako ga Filip
zove:
- Lave, imaš posetu.
Besprekorni Frol Panjin ušao je u pekaru. Snishodljivo dobre volje,
osvrnuo se po prostoriji. Lav je primetio:
- Ne postoji zahtev koji ne možemo ispuniti: ražani sa semenkama
korijandera, zaslađen medom umesto šećerom. Košer ili bez ulja...
Uzeo je jednu toplu veknu, prepolovio je i ponudio Panjina. On je
prihvatio i zagrizao. Čovek koji ga je izdao i sarađivao s njegovim
neprijateljima nije pokazivao zbunjenost, grižu savesti niti sramotu.
Zadovoljno je žvakao.
- Vrlo dobar.
Panjin je spustio hleb, otresao brašno s prstiju i pogledao može li Filip da
ih čuje.
- Lave, niko se ne vraća staljinizmu. Više neće biti masovnih hapšenja.
Logori se zatvaraju. Ćelije za isleđivanje su ispražnjene. Te promene se
odvijaju. One će se nastaviti. Ali moraju se nastaviti krišom, bez ikakvih
priznanja o počinjenoj krivici. Nastavićemo napred... bez osvrtanja unatrag.
Uprkos svemu, Lav se protiv volje divio Panjinu. Mogao je da udesi da
Lav nikada ne izađe iz Budimpešte. Ali Panjin je svaku odluku donosio na
čisto praktičnoj osnovi. Ništa nije radio iz pakosti ili inata. Pošto je pobuna
ugušena, a Frajera poginula, Lav je bio beznačajan, te mu je dozvoljeno da
živi.
- Frole Panjine, šta hoćete od mene? Pobedili ste.
- Rekao bih da smo svi pobedili.
- Ne, ja sam odavno izgubio. Samo pokušavam da ne gubim dalje.
- Lave, šta god da misliš o meni, moje odluke uvek su bile radi...
- Višeg cilja?
Panjin je klimnuo glavom i dodao:
- Hoću da radiš za mene. Potrebni su nam ljudi kao što si ti.
- Ljudi kao što sam ja.
Lav je pustio da ta fraza visi u vazduhu pre nego što je pitao:
- Ponovo ćete otvoriti Odeljenje za ubistva?
- Ne, još nismo spremni za to.
- Kada budete, ja ću biti ovde.
- Peći ćeš ražani hleb sa semenkama korijandera?
Panjin se osmehnuo.
- Vrlo dobro. Nadam se da ću jednog dana moći da ti pomognem.
Bilo je to svojevrsno izvinjenje: tajno izvinjenje. Lav je prihvatio taj gest.
- Postoji nešto što možete učiniti za mene.
 Istog dana

Na prijemnici Moskovskog konzervatorijuma, Lav je pitao za Petra

Orlova, mladog violinistu koji je najviše obećavao od svih u zemlji. Uputili
su ga u salu za vežbanje. Orlov, čovek u kasnim dvadesetim, otvorio je
dvostruka vrata sa zvučnom izolacijom i otresito pitao:
- Da?
- Ja sam Lav Demidov. Frol Panjin mi je rekao da mi možete pomoći.
Na pomen Panjinovog imena kompozitor je postao ljubazniji.
Sala za vežbanje bila je mala. Stalak za note, pijanino. Orlov je držao
violinu za vrat. Gudalo je stajalo na stalku zajedno s komadom smole.
- Šta mogu da učinim za vas?
Lav je otvorio fasciklu i izvadio jedan list papira s izgorelom rupom u
sredini. Rupu je napravio svećom pre sedam godina u Lazarevoj crkvi. Kako
je papir crneo, Lav se odjednom predomislio. Bacio ga je na kameni pod i
nogama ugasio plamen. Izgorele note - sve što je ostalo od dela uhapšenog
kompozitora - čuvane su u Lazarevom dosijeu kao dokaz njegovih
kontrarevolucionarnih veza.
Orlov je prišao stalku i pogledao nekoliko preživelih nota. Lav je
primetio:
- Ne umem da čitam note, te ne znam čak ni da li ih ima dovoljno da bi se
stekao utisak o celom komadu. Želeo bih da ga odsvirate, onoliko koliko je
moguće.
Orlov je podigao violinu do brade, uzeo gudalo i zasvirao. Lav nije imao
nimalo sluha. Očekivao je da će kompozicija biti spora i setna. Međutim, bila
je brza, zabavna i mnogo mu se dopala.
Bio mu je potreban trenutak da shvati da Orlov ne može toliko dugo da
svira s nekoliko nota koje je dobio. Zbunjen, uljudno je čekao da Orlov
prestane. Konačno je to i učinio.
 - Veoma je popularna, jedna od najuspešnijih skorašnjih kompozicija.
- Mora da ste pogrešili. Smatralo se da je to delo izgubljeno. Kompozitor
je umro pre nego što je ikada izvedeno.
Orlov se zbunio.
- Izvedeno je prošle nedelje. Kompozitor je živ.
≈
Lav je pokucao na vrata u hodniku ekskluzivnog stambenog bloka. Dugo
je čekao pre nego što je sredovečni poslužitelj u urednoj crnoj uniformi
otvorio vrata.
- Mogu li vam pomoći?
- Došao sam da vidim Roberta Mešika.
- Imate li zakazano?
- Ne.
- Ne prima nikoga ko nije zakazao.
Lav mu je pružio izgoreli notni list.
- Mene će primiti.
Čovek je nerado poslušao.
- Sačekajte tu.
Vratio se posle nekoliko minuta, bez notnog lista.
- Pođite sa mnom, molim vas.
Lav ga je pratio kroz skupo namešten stan do muzičke sobe na samom
kraju. Kompozitor Robert Mešik stajao je pored prozora i držao izgoreli notni
list. Poslužitelju je rekao:
- Možeš nas ostaviti.
Čovek je izašao. Lav je primetio:
- Dobro ste se snašli.
Mešik je uzdahnuo.
- Na neki način mi je laknulo. Mnogo godina sam čekao trenutak kada će
se neko pojaviti s dokazom i objaviti da sam prevarant.
- Poznavali ste pravog kompozitora?
- Kirila, da. Bili smo prijatelji. Najbolji prijatelji. Zajedno smo vežbali.
Bio sam zavidan. On je bio genije. Ja nisam.
- Potkazali ste ga?
- Ne, nikada, voleo sam ga. To je istina. Nemate razloga da mi verujete.
Naravno, nisam ništa uradio kad je uhapšen. Nisam ništa rekao. On i njegov
profesor poslati su u radni logor. Pokušao sam da ih nađem posle Staljinove
smrti. Rečeno mi je da nisu preživeli. Oplakivao sam ga. Palo mi je na um da
prepišem jednu Kirilovu kompoziciju u spomen na njega. Njegova dela su
izgubljena, ali to nije bilo važno budući da sam ga toliko puta čuo kako svira.
Bila su mi u krvi. Uneo sam manje promene. Kompozicija je doživela uspeh.
- Ali niste naveli poreklo?
- Bio sam zaveden pohvalama. Otada sam prepisao sve kompozicije kojih
sam mogao da se setim, uneo manje izmene, pobrao sve zasluge i uživao u
povlasticama. Vidite, Kiril nije imao porodicu. Nije imao nikoga. Niko nije
verovao u njega. Niko nije znao za njegove kompozicije osim njegovog
profesora. I mene.
- Postojala je još jedna osoba.
- Ko?
- Žena jednog sveštenika.
- Preko nje ste me našli?
- Na neki način,
Pošto je malo poćutao, kompozitor je pitao:
- Hoćete li me uhapsiti?
Lav odmahnu glavom.
- Nisam ovlašćen da vas uhapsim.
Mešik je izgledao kao da ne shvata.
- Onda ću odmah ujutru objaviti istinu.
 Lav je prešao preko sobe i kroz prozor se zagledao u sneg koji je počeo
da pada. Deca su se igrala.
- Šta ćete reći? Da je država ubila jednog genija i da ste ukrali njegove
kompozicije? Ko će vas ceniti zbog tog priznanja? Ko to želi da čuje?
- Šta mislite da bi trebalo da radim?
Sneg se zadržavao.
- Nastavite da svirate.
 Istog dana

Na krovu Lavovog i Raisinog stambenog bloka, Zoja je drhtala dok je

sneg padao oko nje. Svakog dana otkako se vratila, pela se na krov i zurila u
grad. Krovovi se nisu rušili, nije se čula pucnjava i crepovi se nisu tresli od
prolaska tenkova. Osećala se kao da nije u Moskvi niti bilo gde drugde, već u
zatvoru. Osećaj pripadništva koji je iskusila u Budimpešti nije imao nikakve
veze s tim gradom ili s revolucijom, već sa Mališom. Nedostajao joj je. Ili joj
je sada nedostajao deo nje? On je skinuo teret usamljenosti s njenih ramena i
sada je ta težina bila veća nego ikada.
Mališu su sahranili izvan Budimpešte. Nije htela da njegovo telo ostane u
bolnici, izgubljeno među leševima, samo jedno među mnogima, bez porodice
i prijatelja da ga oplakuju. Lav ga je nosio kroz rusku opsadu. Iskopali su
smrznutu zemlju i sahranili ga ispod jednog drveta, dalje od puta kojim su
prolazili tenkovi i kamioni. Njegovim nožem je urezala njegovo ime na
stablu. Setila se da ne zna da čita pa urezala srce oko slova.
Kada se Zoja prvi put popela na krov, Raisa je požurila za njom -
nesumnjivo se uplašila da će skočiti. Kada je shvatila da je to samo mesto za
sedenje, Raisa se više nije mešala, a ni Lav. Puštali su je da sedi tamo.
Podigla je grudvu snega i gledala kako joj se topi u rukama.
Raisa se okrenula nakon što je pospremila posle večere. Zoja je stajala na
vratima i drhtala, sa snegom u kosi. Raisa ju je uzela za ruke.
- Hladno ti je. Hoćeš li da jedeš? Ostavila sam ti večeru.
- Je l’ Jelena u krevetu?
- Jeste.
- Lav?
- Nije se još vratio.
Jelena se vratila iz bolnice i oporavila se od čuda što je Zoja živa. Zoja je
zaplakala od griže savesti kada je videla sestru. Jelena je bila bolesno mršava.
Iako joj nisu rekli, Zoja je shvatila da njena sestra ne bi mogla da živi još
dugo. Jelena nije ispitivala šta se desilo, bila je preplavljena srećom i nije je
zanimalo šta se dogodilo niti zašto. Njena porodica je živa.
Raisa je kleknula ispred Zoje.
- Pričaj sa ranom.
Čuo se ključ u ulaznim vratima. Lav je ušao, zajapuren i užurban.
- Žao mi je...
Raisa je odgovorila:
- Stigao si na vreme da čitaš devojčicama.
Zoja je odmahnula glavom.
- Mogu li prvo da razgovaram s tobom? S oboma?
- Naravno.
Lav je ušao u kuhinju, izvukao dve stolice i seo pored Zoje.
- Šta je bilo?
- Uvek sam sve pričala Jeleni. Otkako sam se vratila, ona je bila toliko
srećna da to nisam htela da kvarim. Ne želim da joj ispričam šta se desilo. Ne
želim da joj kažem istinu. Neću da joj kažem da sam je ostavila samu.
Zoja je zaplakala.
- Hoće li mi oprostiti ako joj kažem istinu?
Iako je to želeo, Lav još uvek nije smeo da je zagrli. Odgovorio je:
- Ona te mnogo voli.
Zoja je pogledala Lava pa Raisu.
- Ali hoće li mi oprostiti?
Sve troje se okrenuše prema vratima. Jelena je u spavaćici stajala na
dovratku. Kod kuće je tek nedelju dana i već se promenila. Dobila je na težini
i boja joj se vratila.
- Šta radite?
Zoja je pošla prema njoj.
- Jelena, moram nešto da ti kažem.
Lav je ustao.
- Pre toga, zašto vam ne bih ispričao priču pred spavanje?
Jelena se osmehnula.
- Koju si ti izmislio?
Lav klimnu glavom.
- Koju sam izmislio.
Zoja je obrisala suze i uzela Lava za ruku.
 Izrazi zahvalnosti

Moji lektori Suzana Babono iz kuće Sajmon i Šuster UK i Mič Hofman iz

kuće Grand central pablišing jednostavno su najbolji lektori, koje bi svaki
pisac poželeo. Osećam se izuzetno srećnim.
I veoma sam im zahvalan.
Naročito zahvaljujem Evi-Mari Hipel iz kuće Dumont, dobroj prijateljici s
oštrim okom za detalje. Hvala Džoniju Geleru iz agencije Kertis Braun i
Robertu Bukmanu iz CAA na podršci. Robert Bukman ima neverovatan dar
da povezuje ljude i spojio me je s Majklom Kordom, čija je čudesna knjiga
Journey to a Revolution: A Personal Memoir and History of the Hungarian
Revolution of 1956 (HarperCollins, 2006) bila izuzetno korisno istraživanje.
Zahvaljujem Majklu što je imao vremena da odgovori na moja pitanja.
Ne sećam se koji je pisac rekao kako je potrebno imati čitaoce od
poverenja - možda svi pisci to kažu. Ja imam dvoje, Bena Stivensona i Aleks
Arlango, i šaljem im ljubav i zahvalnost.

Za dalje čitanje

Knjige koje sam spomenuo na kraju romana Dete 44 od suštinskog su

značaja i za pisanje ovog dela i čine kamen temeljac istraživanja za njega.
Pored toga, Hruščovljeva biografija iz pera Vilijema Taubmana Krushchev:
The Man and His Era (Simon & Schuster, 2003) bila je neprocenjiva.
Već sam spomenuo knjigu Majkla Korde o njegovim iskustvima tokom
mađarske revolucije. Podjednako značajne i nadahnjujuće bile su knjige
Viktora Sebestjena Twelve Days: Revolution 1956: How the Hungarians
Tried to Topple Their Soviet Masters (Weidenfeld & Nicolson, 2006) i The
Hungarian Revolution of 1956: Reform, Revolt and Repression 1953-1963 u
izdanju Đerđa Litvana, englesko izdanje uredili i preveli Janoš M. Bak i
Liman H. Legters (Longman, 1966).
Posebno bih istakao jednu autobiografiju - Shallow Graves in Siberia
Mihaela Krupe (Minerva Press, 1997). To je neverovatna priča, veoma
potresna, koja me je podsetila da, koliko god neprijatelj zlostavljao, neko
uvek uspe da nađe izlaz.
Tim piscima mnogo dugujem. Želim da istaknem kako je svaka netačnost
isključivo moja krivica.
 O autoru

TOM ROB SMIT rođen je 1979. godine. Majka mu je Šveđanka, a otac

Englez. Odrastao je u Londonu, gde i živi. Njegov prvi roman Dete 44 bio je
u širem izboru za Bukerovu nagradu 2008, u užem izboru za nagradu za prvi
roman Kosta i debitantsku nagradu Dezmond Eliot. Osvojio je nagradu Ijan
Fleming u oblasti najboljeg trilera 2008. godine.
1 Ministarstvo državne bezbednosti (rus. Muниcmepcmвo гocyдapcmeнoй
6eзonacнocmu) - ime sovjetske tajne policije 1946-1953
2 Čekista je najpre bio naziv za pripadnike Čeke (rus.: ЧK – Чpeзeвычaйnaя
кoмисия no 6opb6e c кoнmppeвoлюцueй u caбomaжeм; Vanredna komisija
za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže), sovjetske tajne policije
formirane posle revolucije, koja je postojala do 1922, kada je reorganizovana
i preimenovana. U razgovornom jeziku pak reč „čekista" označava
pripadnika ruske tajne policije uopšte. (Prim. prev.)
3 Ruska reč вoр znači lopov. U žargonu podzemlja ona označava mnogo više
od „pukog” kradljivca, ona je svojevrsna titula i označava vrsnog kriminalca.
(Prim. prev.)
4 Pun naziv parka Gorki na ruskom glasi Цeнтрaлъный пaрк КУЛЪТУРЫ
и oтдыхa имени Горкого(Prim. prev.)
5 Čifir (rus. чифиръ ili чифир) jeste koncentrovani čaj, koji se spravlja od
listova najčešće crnog, a ređe i zelenog čaja. Često se koristio u kriminalnom
i logoraškom svetu, a deluje uglavnom kao psihostimulator i može izazvati
zavisnost. (Prim. prev.)
6 Frajera je reč izvedena od ruske reči фрaер, kako su u logoraškom žargonu
nazivali otpadnike koji su često bili na meti drugih kriminalaca. (Prim. prev.)
7 Ruska reč зек, koja znači zatvorenik, nastala je od birokratske skraćenice
зek, koja znači upravo to - zatvoreno lice, a koristila se od dvadesetih do
pedesetih godina XX veka. Zato je reč zek naročito vezana za gulage. (Prim.
prev.)
8 Rus.: ypкa- žargonski izraz za kriminalca, bandita. (Prim. prev.)
9 Ruska reč лихой ima više značenja: hrabar, drzak, zao. (Prim. prev.)
10 Težak fizički rad se na ruskom kaže тяжелы физический труд otuda
takva skraćenica. (Prim. prev.)
11 Skraćenica potiče od ruskog naziva Главное управление лагерей. (Prim.
prev.))
12 Narti su ponositi i pravični ratnici, junaci drevnih epova mnogih naroda sa
Kavkaza, iz Dagestana i Gruzije. Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome ko
su oni bili, jesu li zaista postojali, niti kako su dobili ime. (Prim. prev.)
13 Državni naučni centar socijalne i sudske psihijatrije V. P. Serbski, ili kraće
Institut Serbski, poznata je psihijatrijska ustanova u kojoj su se lečili
disidenti. Osnovan je 1921. i postoji i danas. (Prim. prev.)