Албер Ками

СТРАНАЦ

1
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, БЕОГРАД

Библиотека
• ИЗБОР •

Уредник
ТАТЈАНА КОСТИЋ

2
 АЛБЕР КАМИ

СТРАНАЦ
Превод
ЗОРИЦА ХАЏИ-ВИДОЈКОВИЋ

Приредио и пропратне текстове написао

ЗОРАН МИЛУТИНОВИЋ

ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ
БЕОГРАД

3
 Одговорни уредник
ТАТЈАНА КОСТИЋ

Главни уредник
ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ

За издавача
ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ,
директор

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.133.1-31
821.133.1.09-31 Ками А.

КАМИ, Албер, 1913-1960

Странац / Албер Ками ; превод Зорица Хаџи-
Видојковић ; приредио и пропратне текстове
написао Зоран Милутиновић. - 3. изд. - Београд
: Завод за уџбенике, 2015 (Београд : Службени
гласник). - 115 стр. ; 20 cm. - (Библиотека Избор /
Завод за уџбенике, Београд)

Превод дела: L’étranger/ Albert Camus. - Тираж 3.000.

- Предговор: стр. 7-11. - Поговор: стр. 99-115. -
Библиографија: стр. [116].

ISBN 978-86-17-19142-7

COBISS.SR-ID 216873996

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2015.

Ово дело се не сме умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуко-
вати, у целини нити у деловима, без писменог одобрења издавача.

4
ПРЕДГОВОР

5
6
 Албер Ками се родио 1913. године у Мондовију (Алжир).
Већ следеће године му умире отац, па му се мајка са децом
пресељава у Алжир. У недавно објављеном последњем и не-
завршеном његовом роману Први човек описује се Камијево си-
ромашно и мучно одрастање. Упркос тешким условима, Ками
је био одличан ученик и добио стипендију која му је омогућила
да настави школовање. Филозофију студира у Алжиру. Члан
Комунистичке партије Француске постаје 1934, а из Партије
иступа већ 1937. године. Да би могао наставити студије, ради
много различитих послова: продавац је, чиновник, новинар. Го-
дине 1936. је дипломирао и основао позоришну трупу која је
окупљала младе интелектуалце политички лево оријентисане,
у којој је Ками био и редитељ, и глумац и писац текстова. Прву
књигу, збирку есеја Лице и наличје, објавио је 1937. године. Исте
године радио је на роману Срећна смрт, који је објављен тек
1971. Другу збирку есеја Свадбе објавио је 1939. године. Следеће
године се оженио и запослио у Паризу као редакцијски секретар
у листу „Paris-Soir“. Када је Немачка напала Француску 1940. го-
дине, Ками се враћа у Алжир. Године 1942. објавио је Странца
и Мит о Сизифу, а 1944. изведена му је драма Неспоразум. По
завршетку рата објављује Писма немачком пријатељу и драму
Калигула (1945), а 1947. године роман Куга. Драма Праведници
премијерно је изведена 1949, а Побуњени човек објављен је 1951.
Поводом овог Камијевог дела вођена је једна од најжешћих по-
слератних полемика међу марксистичким интелектуалцима у
Француској: Мерло-Понти и Сартр су пребацивали Камију да
не разуме ни историју ни политику, и да се залаже за неефи-
касни морал „лепе душе“. Године 1954. објавио је збирку есеја

7
Лето. Пад се појавио 1956, а збирка приповедака Изгнанство
и краљевство 1957. године. Исте године Ками је добио Нобе-
лову награду за књижевност. Три године касније погинуо је у
саобраћајној несрећи.
У једном од говора одржаних после примања Нобелове на-
граде (1957) Албер Ками је објаснио на који начин се његово
књижевно и есејистичко-филозофско дело разлаже на гру-
пе међусобно сродних текстова: „Имао сам прецизан план
када сам отпочео своје дело: желео сам, пре свега, да изразим
негацију. У три вида; у романескном: то је био Странац. У драм-
ском: Неспоразум, Калигула. У идеолошком: Мит о Сизифу. О
негацији не бих могао да говори да је нисам доживео; маште
сам потпуно лишен. Али то је за мене представљало, ако хоћете,
Декартову методичку сумњу. Знао сам да се не може жи-
вети у негацији, а то сам и најављивао у предговору Мита
о Сизифу. Предвидео сам и позитивну страну, опет кроз
она три вида. У романескном: Куга, драмском: Опсадно
стање и Праведници, идеолошком: Побуњени човек. Већ
сам тада наслућивао и један трећи слој, око теме љубави. То
су пројекти који су управо у току остварења“. Ово Камијево
објашњење је читаоцима потврдило претпоставку која би и без
тога била логична – да је смисао Странца (1942) близак сми-
слу есеја Мит о Сизифу објављеног само шест месеци касније.
Мит о Сизифу је оглед о апсурду, тачније речено о човековој
немогућности да животу одреди смисао и у њему постави
чврсте и несумњиве вредности. Универзум није апсурдан за
дрво, јер оно у њему има своје несумњиво место, али је апсур-
дан за човека којег мори носталгија за јединством и глад за ап-
солутним. Реч „носталгија“ и Камијева објашњења у Миту о
Сизифу показују да је апсурд, пре свега, једно историјско стање,
које се у европској филозофији назива нихилизмом. Носталгија
је туга за завичајем или чежња за нечим што је било и прошло:
завичај за којим чезне Камијев апсурдни човек је, у ствари, вре-
ме у којем се извесно знало који је смисао људског живота и шта
су несумњиве вредности у њему. Ову извесност и несумњивост
раније је гарантовао Бог, створитељ универзума, по чијој је сли-
ци и човек створен; ако њега више нема – зато што је ослабила

8
или ишчезла снага религиозних уверења – онда више не постоји
апсолутна тачка с које је било могуће одредити смисао човеко-
вог постојања и вредности у њему. Човек жели да у универзу-
му види властити одраз, али ако нема творца, нестаје и раније
јединство човека и универзума: то више није место створено за
њега и човек у њему више не препознаје своју слику. Он тражи
извесност и сигурност; не интелектуално знање, јер му оно не
недостаје, него осећање да је сам део једне шире интелигенције,
емоционалну и духовну везу с Богом. Ту врсту јединства са све-
том и сигурности у смисао и вредности живота раније је давала
религија, али она у томе више не успева. После епохалне „смрти
Бога“ човек је остао само са својом потребом за јединством и
извесношћу и са знањем да више нема апсолутне тачке с које би
та потреба могла да буде задовољена.
Ова незадовољена потреба за Богом, извесношћу и
сигурношћу, каже Ками у Миту о Сизифу, има и своју позитивну
страну. Ако више нема Бога да одреди смисао људског живота, да
гарантује вредности и вечни живот, онда, додуше, јесмо лишени
наде и будућности, али смо утолико слободнији да располажемо
овим животом. Ако нема наде и страха, онда треба просто жи-
вети и исцрпсти све што постоји; ако нема никаквог смисла који
је човек обавезан да остварује, он је онда слободан да живи како
хоће; ако нико није унапред одредио шта су вредности у животу,
човек их сам може постављати и следити један нови морал среће:
може да верује својим инстинктима, да ослушкује знање које о
срећи има његово тело, да ужива у природном свету и сопственој
сексуалности. Тиме што на овај начин преузима на себе тради-
ционалне прерогативе божанства – да оређује смисао и поставља
вредности – човек ступа на место које је својим нестанком Бог
упразнио.
Појавом Мита о Сизифу као да је била решена загонет-
ка коју је поставио Странац: како разумети ту личност која
је сутрадан после смрти своје мајке отишла на плажу, започе-
ла љубавну везу и смејала се гледајући комични филм, која је
убила другог човека „због сунца“, и уочи погубљења тврдила да
је била срећна и да је то још увек? Одмах после појављивања
Мита о Сизифу Жан-Пол Сартр је написао објашњење Стран-

9
ца из ове перспективе. Мерсо својим животом и поступцима,
каже Сартр, представља отеловљење апсурда: главно оправдање
многих Мерсоових доживљаја састоји се у томе што истичу овај
или онај вид основне апсурдности. Ками је, каже Сартр, ми-
слио да мора дати један филозофски превод своје белетристич-
ке поруке, и то је Мит о Сизифу, а роман је конструисан тако
да пружи укупну илустрацију идеја изнетих у овом есеју. Ако
се Странац чита из те перспективе, закључак је следећи: Мер-
со, „апсурдни човек, убачен у овај свет, побуњен, неодговоран,
не мора ништа да правда. Он је невин. Њему је све дозвољено.
Странац којег Ками хоће да наслика је управо један од оних
страшних невиних над којима се згражава друштво зато што не
прихватају његова правила игре“.
Нема никакве сумње да између Странца и Мита о Сизифу
постоје многе сличности: за неке ситуације из романа заиста се
у есеју могу наћи формулације које их објашњавају; разговор
између свештеника и Мерсоа на крају књиге стварно одговара
тврђењима из Мита о Сизифу и многе важне поенте Камијевог
романа тешко се могу разумети, или се разумевају погрешно,
ако се нема у свести ауторова „филозофија апсурда“. На крају,
и сам Ками је потврдио да су ова два дела потекла из истог из-
вора. Али то још увек не значи да Странца треба читати само
кроз Мит о Сизифу. Ако се дело чита пажљивије, може се ви-
дети да у њему нема нечег што садржи Мит о Сизифу, и обр-
нуто – да има понечега што у есеју није ни споменуто. Али, што
је најважније, ако Мерсоова судбина јесте филозофија апсур-
дног човека преточена у живот, у конкретне ситуације, у одно-
се са другим људима, онда роман у односу на есеје задобија
једну врсту самосталности која га чини нарочито занимљивим.
Историја романа познаје један нарочити облик: јунак је носи-
лац неке специфичне идеје и у свет се запућује да би испитао
„отпорност“ света на њу, да би проверио да ли је свет добро ме-
сто за оживотворење те идеје. И јунак у свету бива проверен:
може ли баш он да заступа идеју. И, на крају, проверава се и
идеја сама: шта се с њом догађа кад престасне да буде само идеја
и почне да се претапа у један облик животне праксе и Камијев
роман Странац можемо схватити и на овај начин, а и сам аутор

10
је охрабривао такво читање. У предговору за америчко издање
Странац Ками је јасно рекао како се, с те тачке гледишта, може
разумети судбина Мерсоове „идеје“ у свету: Мерсо је човек који
одбија да учествује у „друштвеној игри“; он одбија да лаже, и
друштво се због тога осећа угроженим; у нашем друштву, каже
Ками, човек који не плаче на сахрани своје мајке вероватно ће
бити осуђен на смрт.
Увек је драгоцена могућност да се од самог аутора чује које
је значење намеравао да дâ свом делу; али то још увек не значи
да је он у праву. Треба проверити да ли то што он каже у ро-
ману заиста и пише, или, речено језиком књижевне критике,
да ли се објективно значење романа поклапа са субјективном
интенцијом аутора.

11
12
СТРАНАЦ

13
ПРВИ ДЕО
 I

Данас је мама умрла. А можда и јуче, не знам. Добио сам те-

леграм из дома: „Мајка преминула. Погреб сутра. Поштовање.“
Ово ништа не значи. Можда је било јуче.
Страначки дом је у Маренгу, на осамдесет километара од Ал-
жира. Поћи ћу аутобусом у два сата и стићу ћу током поподне-
ва. Тако ћу моћи ноћ да проведем крај одра и вратићу се сутра
увече. Затражио сам два дана одсуства од послодавца и он ми их
није могао ускратити с обзиром на овако оправдан разлог. Али
није му било баш право. Још сам додао: „Нисам ја крив.“ Није
одговорио. Помислио сам тад да није требало да му то кажем.
Напослетку, нисам имао шта да му се извињавам. У ствари, тре-
бало је да он мени изјави саучешће. Али он ће то учинити ве-
роватно прекосутра, када ме буде видео у црнини. Засад, још је
некако као да мама није умрла. После погреба, напротив, биће
то сређена ствар и све ће већ изгледати званичније.
Пошао сам аутобусом у два сата. Била је велика врућина. Ру-
чао сам у ресторану, код Селеста, као обично. Сви су саосећали
са мном, а Селест ми је казао: „Човек има само једну мајку.“ Кад
сам кренуо, испратили су ме до врата. Био сам мало збуњен, јер
је требало да одем горе до Емануела да од њега позајмим црну
кравату и флор. Он је пре неколико месеци изгубио ујака.
Трчао сам да не закасним за полазак. Због те журбе, тог тр-
чања, вероватно због свега тога, а уз то и због труцкања, мириса
бензина и блештаве јаре на друму и у ваздуху, задремао сам.
Спавао сам готово током целог пута. А када сам се пробудио,
био сам сав згурен уз неког војника који ми се осмехнуо и упи-
тао ме да ли сам из далека. Казао сам „јесам“, да више не бих
морао да говорим.
Дом је на два километра од села. Превалио сам тај пут пеши-
це. Хтео сам одмах да видим маму. Али настојник ми је казао
да треба да се јавим управнику. Како је овај био заузет, при-
чекао сам мало. Цело то време настојник је причао, а онда сам
отишао управнику: примио ме је у својој канцеларији. Старчић,
с орденом Легије части. Погледао ме је својим светлим очима.

17
Затим ми је стиснуо руку и задржао је толико дуго да већ нисам
знао како да је извучем. Погледао је у неке списе и рекао ми:
„Госпођа Мерсо је ступила у овај дом пре три године. Ви сте јој
били једини хранитељ.“ Помислио сам да ми нешто пребацује
и почео сам да му објашњавам. Али он ме је прекинуо: „Немате
зашто да се правдате, драго дете. Прочитао сам досије ваше мај-
ке. Ви нисте могли да подмирујете њене потребе. Била јој је нео-
пходна неговатељица. Ваши приходи су скромни. А све у свему,
она је овде била срећнија.“ Казао сам: „Да, господине управни-
че.“ Додао је: „Знате, она је имала пријатеље, своје вршњаке. Са
њима је имала заједничка интересовања која су из једног другог
доба. Ви сте млади и вероватно јој је било досадно поред вас.“
Било је то тачно. Кад је била код куће, мама ме је све време
ћутке пратила погледом. Првих дана у дому често је плакала.
Али, било је то из навике. А да су је после неколико месеци од-
вели из дома, и тад би плакала. Опет из навике. Нешто и због
тога, последње године готово нисам више ни одлазио тамо. А и
зато што ми је то одузимало недељу, не рачунајући напор да се
оде до аутобуса, да се ваде карте и путује два сата.
Још је управник причао. Али га ја готово нисам више ни
слушао. Затим ми је казао: „Претпостављам да желите да ви-
дите своју мајку.“ Устао сам без речи и он је пошао испред мене
у правцу врата. На степеништу ми је објаснио: „Пренели смо
је у малу мртвачницу. Да не узбудимо остале. Кад год неко у
дому умре, они су по два-три дана узнемирени. А то отежава
рад особља.“ Прошли смо кроз двориште у коме је било пуно
стараца; ћаскали су у групицама. Ћутали су док смо пролази-
ли. А иза нас разговори су поново оживљавали. Као пригушено
торокање папагаја. На вратима једне мале зграде управник ме
је напустио: „Остављам вас, господине Мерсо. Стојим вам на
располагању у својој канцеларији. У начелу, погреб је заказан
за десет сати ујутру. Мислили смо да ћете на тај начин моћи
да проведете ноћ крај одра покојнице. Још нешто: Ваша мајка
је, изгледа, пред својим пријатељима често изражавала жељу
да буде сахрањена уз верске обреде. Узео сам на себе да све то
уредим. Али желим да вас о томе обавестим.“ Захвалио сам
му. Мама, иако није била без вере, никада за живота није раз-
мишљала о богу.

18
 Ушао сам. Била је то веома светла просторија, окречена, са
стакленом таваницом. Од намештаја је у њој било столица и
уских клупа с постољем у облику слова „х“. На двема, у среди-
ни, био је сандук с поклопцем. Падали су у очи само сјајни за-
вртњи, тек овлаш углављени, који су одударали од бајцованих
дасака. Крај сандука била је једна болничарка, Арапкиња у белој
кецељи, са свиленом марамом јарке боје на глави.
У том тренутку за мном је ушао настојник. Мора да је тр-
чао. Замуцкивао је: „Ставили су поклопац, али морам одврте-
ти завртње да бисте могли да је видите.“ Већ је прилазио сан-
дуку, кад сам га зауставио. Казао ми је: „Нећете?“ Одговорио
сам: „Не“. Застао је, а мени је било непријатно, јер сам осетио да
није требало да то кажем. Мало после ме је погледао и упитао:
„Зашто?“ али без прекора, као да само пита. Казао сам: „Не
знам.“ Тада је, вртећи свој бели брк, изјавио, не гледајући ме:
„Разумем“. Имао је лепе светлоплаве очи и руменкасто лице.
Дао ми је столицу, а и сам је сео мало подаље иза мене. Бол-
ничарка је устала и упутила се према излазу. У том тренутку
настојник ми је казао: „Она има рак коже.“ Како нисам разумео,
погледао сам болничарку и видео да испод очију има завој који
јој је био омотан свуд око главе. У висини носа завој је био ра-
ван. На лицу јој се видела само белина завоја.
Кад је отишла, настојник је казао: „Оставићу вас самог.“ Не
знам какав сам покрет направио, али је он остао да стоји иза
мене. Сметала ми је та присутност иза мојих леђа. Соба је била
пуна пријатне светлости касног поподнева. Два стршљена су
зујала уз стакло на таваници. И ја сам осећао како ме обузима
дремеж. Казао сам настојнику, не окрећући се к њему: „Јесте ли
већ дуго овде?“ Одмах ми је одговорио: „Пет година“, као да је
целог века само чекао на ово моје питање.
После тога се распричао. Веома би се зачудио да му је неко
рекао да ће завршити као настојник у старачком дому у Марен-
гу. Шездесет четири му је године и Парижанин је. У том тренут-
ку сам га прекинуо: „А! ви нисте одавде?“ Затим сам се сетио да
ми је причао о мами пре но што ме је повео управнику. Казао
ми је да је треба покопати што пре, јер је у равници топло, на-
рочито у овом крају. Тад ми је испричао да је живео у Паризу и
да га тешко заборавља. У Паризу се с покојником остаје по три-

19
четири дана понекад. Овде се нема времена за то; још се човек
није ни привикао на ту мисао, а већ треба трчати за мртвачким
колима. Његова жена му је тад казала: „Ћути, нису то ствари
које треба причати господину.“ Стари је поцрвенео и извинио
се. Умешао сам се и казао: „Ма не, ма не.“ Налазио сам да је то
што прича тачно и занимљиво.
У малој мртвачници ми је испричао да је у дом дошао као си-
ромах. Како се осећао снажан и здрав, понудио се за ово место
настојника. Скренуо сам му пажњу да је и он, на крају крајева,
домац. Казао ми је да није. Већ сам био уочио начин на који је он
изговарао „они“, „други“, а ређе „стари“, кад је говорио о дом-
цима од којих неки нису били старији од њега. Али, наравно,
то није било исто. Он је настојник и, у извесној мери, има нека
права над њима.
Тог тренутка ушла је болничарка. Нагло се смркло. Вео-
ма брзо се над стакленом таваницом згуснула ноћ. Настојник
је окренуо прекидач и мене је заслепео изненадан блесак све-
тлости. Позвао ме је у трпезарију на вечеру. Али нисам био гла-
дан. Онда ми је предложио да ми донесе шољу беле кафе. Како
много волим белу кафу, прихватио сам и он се убрзо вратио с
послужавником. Попио сам кафу. А онда ми се припушило. Али
устезао сам се, јер нисам знао да ли то смем да чиним пред ма-
мом. Размислио сам: нема то уопште никаквог значаја. Понудио
сам цигарету настојнику и почели смо да пушимо.
Једног тренутка ми је казао: „Знате, и пријатељи ваше
госпође мајке доћи ће да проведу ноћ крај њеног одра. Та-
кав је обичај. Треба да одем по столице и кафу.“ Запитао сам
га да ли се нека сијалица може угасити. Замарао ме је сјај
светлости по белим зидовима. Казао ми је да то није могуће.
Уређај је такав: или све или ништа. Нисам више обраћао
много пажње на њега. Изишао је, вратио се, распоредио сто-
лице. На једној је наслагао шоље око ибрика за кафу. Затим
је сео преко пута мене, с друге стране маме. У дну је била и
болничарка, леђима окренута. Нисам видео шта ради. Али
по кретању руку могао сам претпоставити да нешто плете.
Било је пријатно, кафа ме је загрејала, а кроз отворена врата
улазио је мирис ноћи и цвећа. Мислим да сам мало одремао.

20
 Пробудило ме је неко шушкање. Како су ми очи пре тога биле
затворене, просторија ми се учинила још блештавија од белине.
Преда мном није било сенки и сваки предмет, сваки угао, све
кривуље оцртавале су се с јасноћом која је била болна за очи. У
том тренутку ушли су мамини пријатељи. Било их је, све у свему,
десетак и ушли су полако и ћутке у ову заслепљујућу светлост.
Поседали су, а ниједна столица није зашкрипала. Видео сам их
како никад никог нисам видео и ниједна појединост на њихо-
вом лицу или на њиховом оделу није ми измицала. Међутим,
нисам их чуо и било ми је тешко да верујем у њихово стварно
постојање. Готово све жене су носиле кецељу и врпца која их је
стезала у струку још више им је истицала испупчен трбух. Ни-
када дотле нисам приметио колики трбух могу да имају старе
жене. Мушкарци су готово сви били веома мршави и држали
су штапове. На њиховим лицима изненађивало ме је то што им
нисам видео очи, већ само неко угасло светлуцање усред сплета
бора. Кад су сели, већина ме је погледала и сметено климнула
главом; усне су им биле упале у безуба уста тако да нисам знао
да ли ме поздрављају или им се то несвесно грче мишићи на
лицу. Ипак мислим да су ме поздрављали. У том часу приметио
сам да сви седе преко пута мене, око настојника и њишу главе.
Једног тренутка, причинило ми се, без икаквог разлога, да су
дошли да ми суде.
Убрзо је једна жена почела да плаче. Била је у другом реду,
заклоњена својом другарицом и слабо сам је видео. Наплаки-
вала је у равномерним размацима: чинило ми се да никад неће
престати. Остали су изгледали као да је и не чују. Били су кло-
нули од умора, суморни и ћутљиви. Гледали су у сандук, или у
свој штап, или у било шта, али су гледали само у то. Она жена
је стално плакала. Био сам веома изненађен, јер је нисам позна-
вао. Желео сам да је више не чујем. Ипак, нисам смео да јој то
кажем. Настојник се нагао према њој, нешто јој казао, али је она
одмахнула главом, промрљала нешто и наставила да плаче с ис-
том упорношћу. Настојник је онда прешао на моју страну. Сео је
крај мене. После неког времена испричао ми је, не гледајући ме:
„Веома се лепо слагала са вашом госпођом мајком. Каже да јој је
она овде била једина пријатељица и да сад више никога нема.“

21
 Дуго смо тако остали. Уздаси и јецаји оне жене проредили су
се. Много је шмркала. Најзад је ућутала. Мени се више није спа-
вало, али сам био уморан и крста су ме болела. Сад ми је тешко
падало ћутање свих тих људи. Само сам с времена на време чуо
неки необичан шум и нисам могао да схватим шта је то. После
дужег времена одгонетнуо сам најзад да то неки старци сишу
изнутра образе и отуд ово чудно цоктање. Они то нису при-
мећивали, толико су били заокупљени својим мислима. Добио
сам чак утисак да ова покојница, која лежи усред њих, ништа
не значи у њиховим очима. Али сад мислим да је тај утисак био
погрешан.
Сви смо попили кафу којом нас је послужио настојник. А по-
сле, не знам више како је било. Прошла је ноћ. Сећам се да сам у
једном тренутку отворио очи и видео како старци спавају згуре-
ни, осим једног који је, с брадом на рукама закваченим за штап,
нетремице гледао у мене, као да чека само да се ја пробудим.
Затим сам опет спавао. Пробудио сам се зато што су ме крста
све више болела. Дан је милио по стакленој таваници. Мало по-
сле, пробудио се један од стараца и много је кашљао. Пљувао је
у велику коцкасту марамицу и кад год би пљунуо било је то као
да се нешто откида из њега. Пробудио је на тај начин остале и
настојник је рекао да би требало да крену. Устали су. Од овог не-
угодног бдења лица су им била постала пепељаста. Излазећи, на
моје велико чуђење, сви су се руковали са мном – као да нас је
зближила ова ноћ у току које ниједну реч нисмо проговорили.
Био сам уморан. Настојник ме је одвео у свој стан, па сам мо-
гао да се мало умијем. Опет сам попио белу кафу која је била вео-
ма укусна. Када сам изишао, било је потпуно свануло. Изнад бре-
гова који деле Маренго од мора, небо је сасвим зарудело. А ветар
који је ћарлијао над њима, доносио је овамо мирис соли. Свитао
је леп дан. Дуго нисам био у природи и осећао сам колико би ми
пријала шетња, само да није било маме.
Али сам остао у дворишту чекајући под једним платаном.
Удисао сам мирис свеже земље и више ми се није спавало. По-
мислио сам на колеге из канцеларије. У ово доба они устају да
иду на посао: за мене је то увек био најтежи час. Размишљао
сам још мало о томе, али ме је од тих мисли отргло неко звоно
које је зазвонило унутра у зградама. Настало је комешање иза

22
прозора, затим се све утишало. Сунце је још мало одскочило на
небу: почело је да ми загрева ноге. Настојник је прешао преко
дворишта и рекао ми да ме зове управник. Отишао сам у његову
канцеларију. Дао ми је да потпишем нека документа. Видео сам
да је обукао црно одело с пругастим панталонама. Узео је теле-
фон у руке и обратио ми се: „Службеници погребног завода већ
су неко време овде. Замолићу их сад да закују сандук. Хоћете
ли да пре тога последњи пут видите мајку?“ Казао сам да нећу.
Наредио је преко телефона, спуштајући глас: „Фижак, реците
људима да могу да почну.“
Затим ми је рекао да ће присуствовати погребу и ја сам му
захвалио. Сео је за писаћи сто и прекрстио своје ножице. Оба-
вестио ме је да ћемо, уз дежурну болничарку, нас двојица бити
сами. Обично људи из дома не присуствују погребима. Допушта
им само да проведу ноћ крај одра умрлог. „То је питање човеч-
ности“, приметио је. Али у овом случају, дозволу да иде за ков-
чегом дао је једном старом мамином пријатељу: Томасу Пере-
зу. При том се управник насмешио. Казао је: „Схватате већ, то
осећање је помало детињасто. Али он и ваша мајка готово се
нису одвајали. У дому су се шалили на њихов рачун, говорили
су Перезу: „То је ваша вереница. Он се смејао. То им је причиња-
вало задовољство. А чињеница је да га је смрт госпође Мерсо
дубоко потресла. Сматрао сам да не треба да му ускратим ту до-
зволу. Али, по савету лекара који их редовно прегледа, забранио
сам му јучерашње бдење.“
Ћутали смо прилично дуго. Управник је устао и погледао
кроз прозор своје канцеларије. Једног тренутка је приметио:
„Ево већ и свештеника из Маренга. Поранио је.“ Предочио ми је
да ће бити потребно најмање три четврт сата хода до цркве која
је у самом селу. Сишли смо. Пред зградом је био поп са два ми-
нистранта. Један је држао кадионицу и свештеник се нагињао
према њему да подеси дужину сребрног ланца. Кад смо пришли
свештеник се усправио. Ословио ме је са „сине мој“ и казао ми
неколико речи. Ушао је; пошао сам за њим.
Одмах сам приметио да су завртњи на сандуку причвршћени
и да у просторији има четири црна човека. У исто време чуо
сам управника како ми говори да кола чекају на друму и свеш-
теника како почиње да чита молитве. Од тог тренутка све је

23
ишло веома брзо. Људи су пошли према сандуку носећи црни
прекривач. Свештеник, његови пратиоци, управник и ја смо
изашли. Пред вратима је стајала нека жена коју нисам познавао.
„Господин Мерсо“, казао је управник. Нисам чуо име ове жене
и разумео сам само то да је представница болничарки. Прикло-
нила је без осмеха своје коштуњаво и дугачко лице. Затим смо
се склонили у страну да пропустимо тело. Пошли смо за онима
који су носили сандук и изишли смо из дома. Пред капијом су
била кола. Лакована, дугуљаста и сјајна, подсећала су на ђачку
перницу. Крај њих је стајао намештеник погребног завода, неки
човечуљак у смешном оделу, и један старац сметеног држања.
Схватио сам да је то господин Перез. Имао је мек филцан ше-
шир са округлом главом и широким ободом (скинуо га је кад је
сандук пронет кроз капију), одело са усуканим панталонама из-
над ципела и црну штофану машну, премалу за његову кошуљу
с великом белом крагном. Усне су му дрхтале под носем пуним
црних тачкица. Из његове седе, прилично меке косе провири-
вале су чудне клемпаве уши с ружном ивицом чија ми је јарко
црвена боја уз оно бледо лице одмах пала у очи. Намештеник
нам је одредио места. Поп је ишао напред, затим кола. Око њих,
она четири човека. Позади, управник, ја и, на крају спровода,
представница болничарки и господин Перез.
Небо је већ било обасјано сунцем. Почињало је да притиска
земљу и врућина је брзо постајала све већа. Не знам зашто смо
прилично дуго чекали пре но што смо кренули. Било ми је то-
пло у тамном оделу. Старчић који је био вратио шешир на главу,
поново га је скинуо. Мало сам се окренуо према њему и посма-
трао га док ми је управник говорио о њему. Казао ми је да су
моја мајка и господин Перез често ишли увече да се прошетају
до села, у пратњи болничарке. Гледао сам поља око себе. Ови
низови кипариса који су водили ка брежуљцима уз само небо,
ова црвена и зелена земља, ове ретке куће складних и јасних
обриса помагали су ми да схватим маму. Вече је у овом крају мо-
рало бити као неко сетно затишје. Данас, због овог незадрживог
сунца, од кога је подрхтавао читав предео, било је у њему нечег
нељудског и обесхрабрујућег.
Кренули смо. У том тренутку приметио сам да Перез помало
храмље. Кола су постепено све брже ишла и старац је заостајао.

24
И један од оних који су ишли поред кола пустио је да му ова
измакну и корачао је сад упоредо са мном. Изненађивала ме је
брзина којом се сунце пело у врх неба. Приметио сам да поља
већ одавно брује од зујања инсеката и пуцкетања траве. Зној ми
се сливао низ образе. Како нисам имао шешир, хладио сам се
марамицом. Службеник погребног завода казао ми је тад нешто
што нисам чуо. У исто време брисао је главу марамицом коју је
држао у левој руци, док је десном придизао качкет. Казао сам:
„Како?“ Поновио је, показујући небо: „Припекла звезда.“ Ка-
зао сам: „Јесте.“ Мало после упитао ме је: „Је л’ вам ово мајка?“
Опет сам казао: „Јесте.“ – „Је л’ била стара?“ Одговорио сам: „Па
тако“, јер нисам тачно знао колико је имала година. Потом је он
ућутао. Окренуо сам се и видео старог Переза на педесетак ме-
тара иза нас. Журио је машући својим шеширом. Погледао сам
и управника. Корачао је веома достојанствено, без иједног не-
потребног покрета. Неколико грашки зноја осуло му се по челу,
али их он није брисао.
Чинило ми се да се спровод креће мало брже. Око мене су
била иста блистава поља презасићена сунцем. Блештавост неба
била је неподношљива. У једном тренутку прешли смо на део
пута који је недавно био поправљен. Од сунца је катран попу-
цао. Ноге су упадале у њега и разоткривале његову искричаву
мезгру. Изнад кола, кочијашев шешир од куване коже као да је
и сам био од тог црног блата. Био сам некако изгубљен између
плавог и белог неба и једноличности ових боја – лепљивог цр-
нила распуклог катрана, угаслог црнила одела, лакованог црни-
ла кола. Све то, сунце, мирис коже и балеге који се ширио од
кола, мирис лака и тамјана, умор од бесане ноћи, мутило ми је
поглед и мисли. Окренуо сам се још једном: Перез ми се учинио
веома далеко, изгубљен у тамастој јари, затим га више нисам
видео. Потражио сам га погледом и опазио да је сишао с пута и
пошао преко поља. Видео сам и то да пред нама пут заокреће.
Схватио сам да је Перез, који је познавао овај крај, пошао пре-
чицом да би нас сустигао. На окуци нам се придружио. Потом
смо га изгубили. Опет је пошао преко поља и тако неколико
пута. А ја сам осећао како ми дамари на слепоочницама бију.
Све се затим одиграло тако брзо, сигурно и природно, да се
више ничег не сећам. Само једне ствари: на улазу у село обра-

25
тила ми се представница болничарки. Имала је неки чудан глас
који није био у складу с њеним лицем, неки мелодичан и дрхтав
глас. Казала ми је: „Ако човек иде полако, може да добије сун-
чаницу. Ако иде пребрзо, озноји се и у цркви назебе.“ Била је у
праву. Излаза није било. Остало ми је још неколико слика веза-
них за тај дан: Перезово лице, на пример, кад нас је последњи
пут стигао близу села. Крупне сузе од једа и бола сливале су му
се низ образе. Али због бора нису отицале. Остајале су разливе-
не, спајале се и стварале водени слој на овом изврованом лицу.
А затим још црква и сељаци на плочницима, црквени здравци
по хумкама на гробљу. Перезово онесвешћење (рекло би се
расклимани лутак), црвена земља боје крви која се котрљала по
мамином сандуку, бела мезгра корења помешаног са земљом,
опет неки свет, неки гласови, село, чекање пред кафаном, не-
прекидно брујање мотора и моја радост кад је аутобус ушао у
море алжирских светиљки и кад сам помислио да ћу лећи и спа-
вати пуних дванаест сати.
 II

Кад сам се пробудио, схватио сам зашто моме газди није

било баш право кад сам му затражио два дана одсуства: данас је
субота. Био сам тако рећи заборавио на то, али кад сам устајао,
пало ми је то на памет. Мој послодавац је, сасвим природно,
помислио да ћу на тај начин с недељом, имати четири слободна
дана и то му није могло бити право. Али, с једне стране, нисам ја
крив што су маму сахранили јуче уместо данас, а с друге стране,
суботу и недељу имао бих у сваком случају. Наравно, то ми не
смета да ипак схватим свог послодавца.
Било ми је тешко да устанем, јер сам био уморан од јуче-
рашњег дана. Док сам се бријао, питао сам се шта да радим и
решио да идем на купање. Одвезао сам се трамвајем до купа-
лишта у луци. Заронио сам у море између два мола. Било је
пуно младог света. У води сам наишао на Марију Кардону, бив-
шу дактилографкињу из моје канцеларије коју сам у оно време
желео. А и она мене, чини ми се. Али, убрзо је отишла и ни-
смо имали времена. Помогао сам јој да се попне на једну бову и
при том покрету овлаш сам јој додирнуо груди. Био сам још у
води кад је она већ потрбушке лежала на бови. Окренула се к
мени. Коса јој је падала на очи и она се смејала. Попео сам се по-
ред ње на бову. Било је пријатно и као у шали завалио сам главу
и спустио је на њен трбух. Ништа није казала и ја сам остао
тако. Цело небо ми је било у очима, а било је плаво и златасто.
Под потиљком сам осећао како Маријин трбух благо подрхтава.
Дуго смо остали на бови, као у полусну. Кад је сунце одвећ при-
пекло, она је скочила у воду, а ја одмах за њом. Сустигао сам је,
обгрлио је око струка и почели смо заједно да пливамо. Она се и
даље смејала. На обали, док смо се сушили, казала ми је: „Црња
сам од вас“. Питао сам је да ли хоће да вечерас иде са мном
у биоскоп. Опет се насмејала и казала ми како жели да види
неки филм у коме игра Фернандел. Кад смо се обукли, веома се
изненадила што је на мени видела црну кравату и упитала ме
да ли сам у жалости. Казао сам јој да ми је мама умрла. Како је
показала жељу да сазна пре колико времена се то догодило, од-

27
говорио сам: „Јуче“. Она је мало устукнула, али није направила
никакву примедбу. Хтео сам да јој кажем да ја ту ништа нисам
крив, али сам се уздржао зато што сам помислио да сам то већ
казао свом послодавцу. Није то уопште било важно. У сваком
случају, човек је увек помало крив.
Увече је Марија све заборавила. Филм је био на тренутке
смешан, а затим заиста одвећ глуп. Њена нога је била уз моју.
Миловао сам јој груди. Пред крај представе пољубио сам је, али
неспретно. После биоскопа дошла је у мој стан.
Кад сам се пробудио, Марија је била отишла. Рекла ми је пре
тога како мора да иде код тетке. Помислио сам да је недеља и
то ми баш није било пријатно: не волим недељу. Онда сам се
окренуо у постељи, тражио сам на јастуку мирис соли који је
Маријина коса на њему оставила и спавао до десет сати. Затим
сам пушио, лежећи и даље, све до подне. Нисам хтео да ручам
код Селеста као обично, јер би ме они тамо свакако запитки-
вали, а ја то не волим. Испржио сам јаја и појео их из посуде у
којој сам их пржио, без хлеба, јер га нисам имао, а нисам хтео да
силазим да га купим.
После ручка било ми је мало досадно и почео сам да тумарам
по стану. Био је удобан кад је мама била ту. Сад је одвећ вели-
ки за мене и морао сам пренети у своју собу трпезаријски сто.
Живим још само у овој соби, између сламних, помало улеглих
столица, ормана с пожутелим огледалом, тоалетног сточића и
месинганог кревета. Све остало је запуштено. Мало касније,
само да бих нешто радио, узео сам да читам неке старе нови-
не. Исекао сам из њих рекламу Крушенових соли и залепио је у
једну стару свеску у коју стављам занимљиве ствари из новина.
Опрао сам још и руке и, на крају, изишао на балкон.
Моја соба гледа на главну улицу предграђа. Поподне је било
лепо. Међутим, плочник је био прљав, људи ретки, а уз то и
ужурбани. Најпре су то биле породице које су одлазиле у ше-
тњу, два дечачића у морнарском оделу с панталонама до испод
колена, помало неспретни у својим крутим оделима, и једна
девојчица с великом ружичастом машном и црним лакованим
ципелама. Иза њих, огромна мајка у кестењастој свиленој
хаљини и отац, слабашан човечуљак кога познајем из виђења.
Имао је жирадо-шешир, лептирмашну и штап у руци. Кад сам

28
га видео овако са женом, схватио сам зашто се у нашем крају
говори да је он отмен човек. Мало касније прошли су младићи
из предграђа, с косом сјајном и лепљивом од уља и с црвеним
краватама, у капутима с јако наглашеним струком, с извезеном
марамицом у џепу и у ципелама с четвртастим врхом. Поми-
слио сам да иду у биоскопе у центру града. Зато су полазили
овако рано и журили се на трамвај уз веома гласан смех.
После њих улица је мало-помало опустела. Представе су, чини
ми се, свуда почеле. На улици је било још само дућанџија и мача-
ка. Небо је било чисто, али без сјаја изнад смокава којима је била
оивичена улица. На тротоару преко пута, дуванџија је пред своја
врата изнео столицу и опкорачио је, наслонивши се обема рука-
ма на наслон. Трамваји, малочас препуни, били су готово празни.
У кафаници „Код Пјероа“, поред дуванџинице, келнер је чистио
струготину у пустој дворани. Била је заиста недеља.
Окренуо сам столицу и наместио је као дуванџија, јер сам
сматрао да је тако удобније. Попушио сам две цигарете, ушао
унутра да узмем комад чоколаде и вратио се да га поједем на
прозору. Убрзо затим, небо се смрачило и помислио сам да ће
наићи летња олуја. Међутим, постепено се разведрило. Али
облаци, који су прошли, оставили су над улицом као неки на-
говештај кише од чега је она постала још суморнија. Дуго сам
седео и посматрао небо.
У пет сати трамваји су стигли уз велику галаму. Довозили
су са стадиона у предграђу гроздове гледалаца који су висили
на степеницама и огради. Наредни трамваји довезли су играче,
које сам препознао по њиховим малим коферима. Урлали су и
певали из свег гласа да њихов клуб неће пропасти. Многи су
ми махали. Један ми је чак довикнуо: „Удесили смо их“. А ја сам
потврдио климајући главом. Од тог тренутка почели су да врве
аутомобили.
Опет је прошло неко време. Изнад кровова небо се заруме-
нело и као да је почело да се спушта вече, улице су оживеле.
Шетачи су се постепено враћали. Препознао сам оног отменог
господина усред осталих. Деца су плакала или су родитељи мо-
рали да их вуку. Готово у истом часу из биоскопа у нашем крају
покуљали су гледаоци. Међу њима младићи су имали одлучније
покрете него обично и ја сам помислио да су гледали неки аван-

29
туристички филм. Они који су се враћали из биоскопа у гра-
ду наишли су мало касније. Били су, чинило ми се, озбиљнији.
Ипак су се смејали, али су с времена на време изгледали уморни
и замишљени. Остали су на улици, ходајући тамо-амо по тро-
тоару преко пута. Девојке из нашег краја, гологлаве, држале су
се испод руке. Младићи су удешавали да се сусретну са њима и
добацивали су им шале на које су се оне смејале окрећући главе
на другу страну. Неке од њих, које сам познавао, махнуле су ми.
Уличне светиљке су се тад нагло упалиле и од њих су поб-
леделе прве звезде које су се биле појавиле у ноћи. Осетио сам
како ми се очи замарају гледајући плочник, с његовим товаром
људи и светлости. Мокра улица се сијала од светиљки, а трам-
ваји би, у равномерним размацима, одсевнули на понекој сјајној
коси, на понеком осмеху или сребрној наруквици. Убрзо затим,
кад су се трамваји проредили и кад је ноћ већ била црна изнад
дрвећа и светиљки, наш крај је почео неосетно да се празни,
све док прва мачка није нечујно прешла преко наново опустеле
улице. Помислио сам тада да треба да вечерам. Помало ме је бо-
лео врат, јер сам дуго остао наслоњен на столицу. Сишао сам да
купим хлеба и теста, скувао вечеру и појео је стојећи. Хтео сам
да попушим цигарету на прозору, али ваздух је постао свежији
и било ми је помало хладно. Затворио сам прозоре и враћајући
се, видео сам у огледалу крајичак стола на коме је моја шпи-
ритусна лампа стајала поред комадића хлеба. Помислио сам да
сам ипак некако прогурао још једну недељу, да је мама сад поко-
пана, да ћу се вратити на посао и да се, све у свему, ништа није
изменило.
 III

Данас сам много радио у канцеларији. Послодавац је био љу-

базан. Питао ме је да ли нисам одвећ уморан, а хтео је да зна и
колико је мама имала година. Казао сам „шездесетак“, да не бих
погрешио и, не знам због чега, изгледао је као да му је нешто
лакнуло и као да сматра да је то сад сређена ствар.
На мом столу била је хрпа товарних листова који су се стал-
но гомилали и требало је да их све пажљиво прегледам. Пре но
што сам из канцеларије пошао на ручак, опрао сам руке. У по-
дне веома волим тај тренутак. Увече не налазим у томе толико
задовољство, зато што је убрус на ваљку који сви употребља-
вамо, потпуно влажан: служио је цео дан. Једног дана сам на то
обратио пажњу послодавцу. Одговорио ми је да сматра да је то
за жаљење, али да је то ипак ситница без значаја. Изишао сам
касније, у пола један, с Емануелом који ради у одељењу за отпре-
мање пошиљки. Канцеларија гледа на море и ми смо изгубили
неколико тренутака посматрајући теретне бродове у луци која
је горела од сунца. У том тренутку наишао је један камион уз
страховит тресак ланаца и прасак мотора. Емануел ме је упи-
тао „хоћемо ли“ и ја сам почео да трчим. Камион нас је пре-
стигао и ми смо полетели за њим. Утонуо сам у буку и прашину.
Нисам видео више ништа и осећао сам само своју захукталост
усред дизалица и машина, јарбола који су се њихали на видику
и трупова бродовља крај којих смо јурили. Ја сам први нашао
ослонац и у лету ускочио. Затим сам помогао Емануелу да сед-
не. Једва смо дисали, камион се тресао по неравној калдрми на
обали, у прашини и сунцу. Емануел се гушио од смеха.
Код Селеста смо стигли у голој води. Он је вечито био ту
са својим великим трбухом, кецељом и седим брковима. Упи-
тао ме је да ли „ипак некако иде“. Рекао сам му да иде и да сам
гладан. Јео сам брзо и попио кафу. Затим сам се вратио кући,
мало одспавао, јер сам био попио превише вина а, кад сам се
пробудио, зажелео сам да пушим. Било је касно и потрчао сам
да ухватим трамвај. Радио сам цело поподне. У канцеларији је
било веома топло, а увече, кад сам изишао, било ми је пријат-

31
но да се обалом полако пешице вратим. Небо је било зелено,
осећао сам се пријатно. Ипак, вратио сам се право кући, јер сам
хтео да спремим себи куван кромпир.
Пењући се, сударио сам се на мрачном степеништу са ста-
рим Саламаном, суседом са мог спрата. Био је са псом. Већ осам
година се виђају заједно. Препеличар има неку кожну болест,
црвене акне, мислим, од које му је опала готово сва длака и сав
је у бразготинама и мрким крастама. Како већ дуго живи с њим,
обојица сами у једној собици, стари Саламано је најзад почео и
да личи на њега. На лицу има црвенкасте красте и ретку жуту
длаку. А пас је од свог господара примио некакав погрбљен ход,
држи губицу истурену напред и истеже врат. Изгледају као да
су исте расе, а ипак се мрзе. Два пута дневно, у једанаест и у
шест сати, старац води свог пса у шетњу. Већ осам година не
мењају стазу. Могу се видети у Лионској улици: пас вуче старог
Саламана све док се овај не спотакне. Тада он туче пса и виче
на њега. Пас пузи од страха и пушта да га овај одвлачи за со-
бом. Сад старац њега вуче. Кад заборави, пас поново почиње да
одвлачи свог господара и понова добија батине и грдњу. Онда
обојица стоје на плочнику и гледају један другог, пас са страхом,
човек с мржњом. Тако сваког дана. Кад пас хоће да мокри, стари
му не даје довољно времена и одвлачи га, а препеличар оставља
за собом траг ситних капљица. Ако се случајно пас помокри
у соби, опет добија батине. Тако је то већ осам година. Селест
увек каже да је то „богу плакати“, али, у суштини, то нико не
може да зна. Кад сам га срео на степеништу, Саламано је управо
грдио пса. Говорио му је „Гаде! Мрцино!“ и пас је скичао. Казао
сам му: „Добро вече“, али је стари и даље псовао. Онда сам га
упитао шта му је пас учинио. Није ми одговорио. Викао је само:
„Гаде! Мрцино!“ Назирао сам да, онако нагнут над псом, уде-
шава нешто на његовом каишу око врата. Проговорио сам гла-
сније. Тад ми је, не окрећући се, одговорио с неким уздржаним
бесом: „Стално је ту!“ Затим је пошао и повукао животињу која
је, стојећи на све четири ноге, пуштала да је он вуче, и скичала.
Баш у том тренутку наишао је мој други сусед са истог сп-
рата. У нашем крају прича се да он живи од жена. Али кад га
неко пита каквим се послом бави, он је „магационер“. Уопште
узев, не воле га много. Али он често разговара са мном и каткад

32
проведе покоји тренутак код мене, зато што га ја увек саслушам.
Налазим да је занимљиво оно што прича. Уосталом, немам ни-
каквог разлога да с њим не разговарам. Зове се Ремон Сентес.
Омален је, широких рамена и боксерског носа. Увек је веома
пристојно одевен. И он ми је казао, говорећи о Саламану: „Зар
то није богу плакати!“ Упитао ме је да ли ми то није одвратно, а
ја сам одговорио да није.
Попели смо се и таман сам хтео да се растанем с њим, кад ми
је рекао: „Имам код куће крвавице и вина. Хоћете ли да поје-
демо који залогај...“ Помислио сам да тако нећу морати сам да
кувам и прихватио сам. И он има само једну собу, с кухињом
без прозора. Изнад постеље има једног анђела од белог и ру-
жичастог штуко-гипса, фотографије шампиона и две-три слике
нагих жена из илустрованих часописа. Соба је била прљава, а
кревет ненамештен. Најпре је упалио гасну лампу, затим је из
џепа извадио неки завој прилично сумњиве чистоће и омотао
њиме десну руку. Запитао сам га шта му је то. Казао је да се по-
тукао с неким типом који га је изазвао.
„Знате, господине Мерсо, казао ми је, није то да сам ја рђав
човек, него сам пргав.“ Онај ми је рек’о: „Сиђи с трамваја, ако
си мушко“. Ја сам му рек’о: „Чујеш ти, буди миран“. Он ми је
рек’о да нисам мушкарац. Онда сам ја сиш’о и рек’о му: „Боље
би ти било да престанеш, иначе ће те научити памети“. Одгово-
рио ми је: „Како то мислиш?“ Онда сам му ја лупио једну. Пао
је. Хтео сам да га подигнем. А он је почео да ме чифта са земље.
Онда сам га ја једанпут треснуо коленом и двапут песницом.
Лице му је било све крваво. Питао сам га да ли му је доста. Рек’о
је: „Јесте.“
За све то време Сентес је намештао завој. Ја сам седео на кре-
вету. Казао ми је: „Је л’ видите да ја нисам тражио кавгу. Он је
према мени био гад.“ То је било тачно и ја сам потврдио да је
тако. Онда ми је саопштио да је управо хтео да од мене затражи
савет с тим у вези, да сам ја мушкарац, да познајем живот, да
могу да му помогнем, а онда ће ми он бити другар. Ништа нисам
одговорио и он ме је опет упитао да ли хоћу да му будем друг.
Рекао сам му да ми је свеједно: изгледало је да је задовољан. Из-
нео је крвавицу, испржио је на тигању и поређао чаше, тањире,
прибор за јело и две боце вина. За све то време је ћутао. Затим

33
смо сели за сто. Једући, почео је да ми прича шта му се догодило.
Испочетка се мало устезао: „Упознао сам се с једном госпођом...
била ми је, да тако кажем, љубавница.“ Човек с којим се потукао
брат је те жене. Рекао ми је да ју је издржавао. Ништа му нисам
одговорио, а он је ипак одмах додао да зна шта се о њему говори
у нашем крају, али да му је савест чиста и да је он магационер.
„Да пређем на моју причу“, казао је; „видео сам ја да ту нису
чиста посла.“ Давао јој је тачно онолико колико је потребно за
живот. Сам је плаћао станарину за њену собу и давао јој два-
десет франака дневно за храну. „Триста франака за собу, шест
стотина франака за храну, пар чарапа с времена на време, то
је износило хиљаду франака. А госпођа није радила. Али ми је
говорила да јој то једва стиже, да не може да излази на крај с
оним што јој дајем. А ја сам јој, опет, говорио: „Што брате не
радиш макар по пола дана? Много би ми олакшала за те разне
ситнице. Купио сам ти овог месеца хаљину и мантил; плаћам ти
двадесет франка дневно, плаћам ти кирију, а ти по подне пијеш
кафу с твојим пријатељицама. Дајеш им кафу и шећер. А паре ти
ја дајем. Ја сам добар према теби, а ти мени тако враћаш.“ Али
она није радила, стално је говорила да не може да састави крај с
крајем, и тако сам ја видео да ту нису чиста посла.“
Затим ми је испричао како је у њеној торбици нашао срећ-
ку и како она није умела да му објасни с којим парама ју је
купила. Мало касније, нашао је код ње неко „написмено“ из
Заложне банке из којег се види да је заложила две наруквице.
Није ни знао да она има те наруквице. „Лепо сам ја видео да
ту нису чиста посла. Онда сам је напустио. Али пре тога сам
је измлатио. А затим сам јој скресао истину у очи. Рек’о сам
јој да она сама ’оће да се игра с оном својом ствари. Овако сам
јој рек’о, знате, господине Мерсо: „Ти не видиш да је свет љу-
боморан на срећу коју ти ја пружам. Тек после ћеш да видиш
кол’ку си срећу имала’.“
Тукао ју је док је сву није искрвавио. Раније је није тукао:
„Млатио сам је, али нежно, тако рећи. Драла се помало. Ја сам
затварао капке на прозорима и увек се на томе свршавало. Ал’
сад је озбиљно. По мени, нисам је довољно казнио.“
Објаснио ми је тад да му је за ово потребан мој савет. Застао
је да поправи на лампи фитиљ који је почињао да се пуши. Не-

34
прекидно сам га слушао. Попио сам готово литар вина и оно
ми је ударило у главу. Пушио сам Ремонове цигарете, јер својих
више нисам имао. Пролазили су последњи трамваји и одно-
сили са собом сад већ далеку буку предграђа. Ремон је наста-
вио. Невоља је то што „још има мерак на њу“. Али хоће да је
казни. Најпре је мислио да је одведе у неки хотел и позове оне
из „јавног морала“ како би изазвао скандал и направио јој да
је региструју. Потом се обратио пријатељима које има у свету
подводача. Они нису ништа умели да смисле. И као што ми је
и сам Ремон на то указао, каква је вајда од веза са њима. Он им
је то и казао и они су му онда предложили да је „обележе“. Али
не жели он то. Размислиће. Пре тога хоће да нешто затражи од
мене. Уосталом, пре но што ми то затражи, жели да зна шта ја о
свему томе мислим. Одговорио сам му да ништа не мислим, али
да је то занимљиво. Запитао ме је да ли мислим да ту нису чиста
посла, и мени је заиста изгледало да ту нису чиста посла; да ли
налазим да је треба казнити и шта бих ја учинио на његовом
месту; казао сам му да то човек никад не зна, али схватам што
хоће да је казни. Попио сам још мало вина. Он је припалио ци-
гарету и открио ми своју замисао. Хтео је да јој напише писмо
„са увредама, али у исто време и с понечим због чега ће за њим
зажалити“. После, кад му се буде вратила, он ће отићи с њом у
кревет и „баш кад буде свршавала“, пљунуће јој у лице и изба-
циће је напоље. Сматрао сам да ће на овај начин она заиста бити
кажњена. Али Ремон ми је казао да се не осећа способним да на-
пише такво писмо и да је помислио на мене да му га ја саставим.
Како сам на то ћутао, упитао ме је да ли ми неће бити тешко да
га одмах напишем и ја сам рекао да неће.
Он је онда устао, пошто је попио чашу вина. Одгурнуо
је тањире и оно мало хладне крвавице која нам је претекла.
Брижљиво је обрисао мушему на столу. Из фиоке ноћног сто-
чића извадио је један табак шпартане хартије, жут коверат,
малу црвену држаљу од дрвета и четвртасту мастионицу с љу-
бичастим мастилом. Кад ми је казао име жене, видео сам да је
Маварка. Срочио сам писмо. Написао сам га некако насумце,
али сам се трудио да задовољим Ремона, јер нисам имао разлога
да га не задовољим. Затим сам гласно прочитао писмо. Слушао
ме је пушећи и климајући главом, затим ми је затражио да му га

35
поново прочитам. Био је потпуно задовољан. Казао ми је: „Знао
сам да ти познајеш живот.“ У први мах нисам приметио да ми
говори „ти“. То ме је зачудило тек кад ми је изјавио: „Сад си
прави друг.“ Он је поновио ову своју реченицу и ја сам казао: „У
реду.“ Било ми је свеједно да ли ћу му бити друг, а он је заиста
давао утисак да то жели. Запечатио је писмо и испили смо вино
до краја. Затим смо неко време пушили ћутећи. Напољу је све
било тихо, чули смо готово нечујан шум неког аутомобила који
је пролазио. Казао сам: „Касно је.“ И Ремон је био тог мишљења.
Приметио је да време брзо пролази и, у извесном смислу, било
је то тачно. Спавало ми се, али ми је било тешко да устанем.
Мора да сам изгледао уморан, јер ми је Ремон казао да човек не
сме да се тако препушта догађајима. У први мах нисам схватио.
Објаснио ми је да је сазнао за мамину смрт, али да је то нешто
што се једног дана морало догодити. То је било и моје мишљење.
Устао сам, Ремон ми је снажно стиснуо руку и казао да се
мушкарци увек разумеју између себе. Изишавши из његовог
стана, затворио сам врата и остао неко време у мраку, на одмо-
ришту. У кући је била тишина и из дубине степенишног про-
стора допирао је таман и влажан дах. Чуо сам сâм своје дамаре
и крв која ми је шумела у ушима. Нисам се мицао. Али је у соби
старог Саламана пас потмуло зацвилео.

36
 IV

Радио сам добро целе недеље. Ремон је долазио и казао ми да је

писмо послао. Двапут сам ишао у биоскоп с Емануелом, који не
схвата увек шта се на платну догађа. И онда му треба објашња-
вати. Јуче је била субота и дошла је Марија, као што смо се дого-
ворили. Силно сам је желео, јер је имала лепу хаљину с белим и
црвеним пругама и кожне сандале. Назирале су се њене чврсте
груди, а преплануло лице личило је на цвет. Ухватили смо ауто-
бус и отишли на неколико километара од Алжира, на једну пла-
жу између стена, трскама оивичену с копна. У четири сата сунце
није било одвећ топло, али је вода била млака, с дугим и леним
таласићима. Марија ми је показала једну игру. Требало је, пли-
вајући, попити сву пену са врха таласа, накупити је у устима, па
онда лећи на леђа и избацивати је пут неба. Од тога се онда ства-
рала пенушава чипка која је ишчезавала у ваздуху или ми као
млака киша падала на лице. Али после неког времена уста су
почела да ми горе од слане горчине. Марија је тад допливала и
припила се уз мене у води. Ставила је своја уста на моја. Њен
језик је освежавао моје усне и неко време смо се ваљали по та-
ласима.
Кад смо се поново облачили на плажи, Марија ме је гледа-
ла ужагреним очима. Пољубио сам је. После тога нисмо више
разговарали. Држао сам је уз себе и једва смо чекали да ухвати-
мо неки аутобус, да се вратимо у мој стан и полетимо у кревет.
Оставио сам отворен прозор и било је пријатно осећати како
летња ноћ клизи по нашим поцрнелим телима.
Тог јутра Марија је остала код мене и ја сам јој рекао да ћемо
заједно ручати. Сишао сам да купим месо. Пењући се, у повра-
тку, чуо сам женски глас из Ремонове собе. Убрзо затим, стари
Саламано је почео да грди пса, чули смо шум ђонова и шапа на
дрвеном степеништу, а затим: „Гаде, мрцино!“, и они су изишли
на улицу. Испричао сам Марији старчев живот и она се смејала.
Имала је на себи једну моју пиџаму на којој је заврнула рукаве.
Кад се насмејала, опет сам је пожелео. Мало каснје упитала ме је
да ли је волим. Одговорио сам јој да то ништа не значи, али да

37
ми се чини да је не волим. Изгледала је као да ју је то растужило.
Али припремајући ручак, она се, без неког нарочитог повода,
опет тако насмејала да сам је ја пољубио. У том тренутку зачули
су се крици свађе код Ремона.
Најпре смо чули пискав женски глас, затим Ремона који је го-
ворио: „Увредила си ме, гадно си ме увредила. Показаћу ја теби
кога ти вређаш.“ Неколико потмулих шумова и жена је јаукну-
ла, али тако страшно да се одмориште одмах испунило светом.
Изишли смо и Марија и ја. Жена је и даље викала, а Ремон је и
даље ударао. Марија ми је казала да је то страшно, а ја ништа
нисам одговорио. Затражила је од мене да одем по полицајца,
али ја сам јој одговорио да полицајце не волим. Ипак, стигао је
један са станарем са другог спрата који је водоинсталатер. Заку-
цао је на врата и више се ништа није чуло. Закуцао је јаче и, мало
после, жена је заплакала и Ремон је отворио. Имао је цигарету у
устима и притворно услужан излаз лица. Девојка је јурнула ка
вратима и изјавила пред полицајцем да ју је Ремон тукао. „Твоје
име“, казао је полицајац. Ремон је одговорио. „Извади цигаре-
ту из уста кад разговараш са мном“, казао је полицајац, Ремон
је оклевао, погледао је у мене и повукао један дим. У том тре-
нутку полицајац му је из све снаге ударио тежак и врућ шамар,
посред образа. Цигарета је пала неколико метара даље. Ремон
је променио израз лица, али тог тренутка ништа није казао, а
онда је снисходљивим гласом запитао да ли може да подигне
свој опушак. Полицајац је изјавио да може и додао: „Али ћеш
убудуће знати да с полицајцем нема шале.“ За то време девојка
је плакала и опет казала: „Млатио ме је. Он је подводач.“ – „Гос-
подине полицајче, упитао је тад Ремон, је л’ то стоји у закону да
се човеку сме рећи да је подводач?“ Али полицајац му је наре-
дио да „завеже“. Ремон се тад окренуо девојци и казао јој: „Чекај,
мала, видећемо се ми опет.“ Полицајац му је казао да умукне, да
девојка има да иде, а он да остане у соби све док га не позову у
полицијску станицу. Додао је да би Ремона требало да буде стид
што се толико накресао да овако дрхти. У том тренутку Ремон
му је објаснио: „Нисам накресан, господине полицајче. Само, ту
сам, пред вама, и дрхтим, то је јаче од мене.“ Затворио је врата
и сви су се разишли. Марија и ја смо завршили с припремањем

38
ручка. Али она није била гладна, готово све сам ја појео. Отишла
је у један сат и ја сам мало одспавао.
Око три сата неко је закуцао на моја врата и ушао је Ремон.
Остао сам и даље у постељи. Ремон је сео на ивицу мог кревета.
Неко време није ништа говорио и ја сам га упитао како је до
онога дошло. Испричао ми је да је учинио што је желео, али да
му је она опалила шамар и он ју је онда истукао. Оно што је даље
било видео сам. Рекао сам му да ми се чини да је она сад кажње-
на и да треба да буде задовољан. Било је то и његово мишљење и
напоменуо је да полицајац може да ради шта год хоће, она је ба-
тине добила те добила. Додао је да добро познаје полицајце и да
зна како с њима треба поступати. Запитао ме је тада да ли сам
очекивао да ће он одговорити на полицајчев шамар. Одговорио
сам да уопште ништа нисам очекивао и да, уосталом, полицајце
не волим. Ремон је изгледао веома задовољан. Питао ме је да ли
хоћу да изиђем с њим. Устао сам и почео да се чешљам. Казао
ми је да треба да му будем сведок. Мени је то било свеједно, али
нисам знао шта треба тамо да кажем. По Ремоновом мишљењу
било је довољно да кажем како га је девојка увредила. Пристао
сам да му будем сведок.
Изишли смо у град и Ремон ме је частио једним коњаком. За-
тим је хтео да одиграмо партију билијара и ја сам изгубио с веома
малом разликом. Хтео је после тога да одемо у јавну кућу, али сам
ја казао да нећу, јер ја то не волим. Онда смо се лагано вратили
кући и он ми је причао колико је задовољан што је успео да казни
своју љубавницу. Сматрао сам да је врло љубазан према мени и
помислио сам да ми је ово веома пријатан тренутак.
Издалека сам на прагу угледао старог Саламана; изгледао је
узнемирен. Кад смо се приближили, видео сам да му нема пса.
Гледао је на све стране, окретао се око себе, покушавао да про-
никне мрак у ходнику, мрмљао речи без везе и поново почињао
да претражује улицу својим црвеним очицама. Кад га је Ремон
упитао шта му је, није одмах одговорио. Нејасно сам чуо како
шапће: „Гад, мрцина.“ И даље је узнемирено ишао тамо-амо.
Питао сам га где му је пас. Одговорио ми је изненада да је од-
лутао. А затим је одједном почео брзо и течно да прича: „Одвео
сам га на Маневарско поље, као и обично. Било је света око ва-
шарских шатри. Застао сам да погледам „Краља бекства“. А кад

39
сам хтео да кренем даље, њега више није било. Наравно, још
одавно сам хтео да му купим мању огрлицу. Али никад нисам
веровао да ће та мрцина моћи овако да оде.“
Ремон му је тад објаснио да је пас можда залутао и да ће се
вратити. Навео је примере паса који су прешли и по десетине
километара да би се вратили свом господару. Упркос томе, ста-
ри је изгледао све узрујанији. „Али узеће ми га, разумете. Кад би
само неко хтео да га прими код себе. Али то није могућно, сви га
се гаде због његових краста. Полицајци ће га ухватити, сигурно
је.“ Казао сам му тада да треба да оде у кафилерију и да ће му
га вратити, ако плати неку таксу. Упитао ме је да ли је та такса
велика. Нисам знао. Онда се он разљутио: „Да дам паре за такву
мрцину. Е, па баш може и да цркне!“ И почео је да га грди. Ремон
се насмејао и ушао у кућу. Пошао сам за њим и растали смо се
на одморишту нашег спрата. Тренутак касније чуо сам старчев
корак и он је закуцао на моја врата. Кад сам отворио, остао је за
тренутак на прагу и казао ми: „Извините ме, извините.“ Позвао
сам га да уђе, али он није хтео. Гледао је у врх својих ципела, а
краставе руке су му дрхтале. Не гледајући ме у лице, упитао ме
је: „Неће ми га узети, је л’ те, господине Мерсо? Вратиће ми га.
Иначе, шта ће бити са мном?“ Казао сам да штенара држи псе
три дана на располагању њиховим власницима, а да после тога
ради с њима шта нађе за сходно. Погледао ме је ћутке. Затим ми
је казао: „Лаку ноћ.“ Затворио је своја врата и чуо сам га како
хода тамо-амо. Зашкрипао је његов кревет. И по чудном, јед-
ва чујном шуму који је допро кроз преградни зид, схватио сам
да плаче. Не знам зашто сам помислио на маму. Али требало
је сутрадан рано да устанем. Нисам био гладан и легао сам без
вечере.

40
 V

Ремон ми је телефонирао у канцеларију. Казао ми је да ме

један његов пријатељ (причао му је о мени) позива да проведем
недељу у његовој кућици крај мора, недалеко од Алжира. Од-
говорио сам да бих радо пошао, али да сам обећао тај свој дан
једној пријатељици. Ремон ми је одмах саопштио да он и њу по-
зива. Жени његовог пријатеља биће веома мило што неће бити
сама у друштву мушкараца.
Хтео сам да одмах спустим слушалицу, јер знам да мој посло-
давац не воли да нам се телефонира из града. Али Ремон ме је за-
молио да причекам и казао ми да ми је овај позив могао пренети
и вечерас, али да жели да ме обавести и о нечем другом. Цео дан
га је пратила једна група Арапа, међу којима се налазио и брат
његове бивше љубавнице. „Ако га видиш близу куће вечерас кад
се будеш враћао, јави ми.“ Казао сам му да хоћу.
Мало после позвао ме је газда и, у том тренутку, осетио
сам се непријатно, јер сам помислио да ће ми рећи да мање
телефонирам, а више да радим. Није уопште била реч о томе.
Саопштио ми је да хоће са мном да разговара о неком још не-
одређеном плану. Хтео је само да зна шта ја о тој ствари ми-
слим. Намерава да у Паризу отвори једну канцеларију која би
тамо обављала послове непосредно с великим фирмама, па је
хтео да зна да ли сам ја расположен да идем тамо. То ће ми
омогућити да живим у Паризу, а и да путујем један део године.
„Ви сте млади и чини ми се да је то живот који мора да вам
се допада.“ Казао сам да је тако, али да ми је то у суштини
свеједно. Упитао ме је тад да ли би ме интересовало да у свој
живот унесем неку промену. Одговорио сам да човек уопште
не може да промени свој живот и да, у сваком случају, сви жи-
воти подједнако вреде, а да ми мој живот овде уопште није
непријатан. Није му било право и казао ми је да ја никад не
дајем прави одговор на питања, да немам амбиција и да је то у
пословима права пропаст. Вратио сам се онда на посао. Више
бих волео да га нисам озловољио, али нисам видео зашто бих

41
мењао живот. Кад о томе добро размислим, нисам био не-
срећан. Кад сам био студент, имао сам много таквих амбиција.
Али кад сам морао да напустим студије, врло сам брзо схватио
да то нема неког стварног значаја.
Увече је Марија дошла по мене и питала ме да ли хоћу да
се оженим њом. Казао сам да ми је то свеједно и да бисмо то
могли учинити ако она то жели. Хтела је онда да зна да ли је
волим. Одговорио сам, као што сам то већ једном учинио, да то
ништа не значи, али да је ја, по свој прилици, не волим. „Зашто
би се онда женио са мном?“ казала је. Објаснио сам јој да то
нема никакве важности и да, ако она то жели, ми се можемо
венчати. Уосталом, то тражи она, а ја се задовољавам тиме да
кажем „да“. Она је тад напоменула да је брак озбиљна ствар.
Одговорио сам: „Не“. Заћутала је за тренутак и гледала ме без
речи. Затим је почела да говори. Хтела је просто напросто да
зна да ли бих ја прихватио овакав предлог да ми га је учини-
ла нека друга жена за коју бих био везан на исти начин. Казао
сам: „Наравно.“ Онда се она запитала да ли она мене воли, а
о тој ствари ја нисам могао ништа знати. Пошто је опет мало
поћутала, промрмљала је да сам чудан, да ме она вероватно
због тога воли, али да ћу јој се можда једног дана згадити из
истих разлога. Како сам ћутао, јер нисам имао шта да додам,
она ме је ухватила за мишицу, смешећи се, и изјавила да жели
да се венча са мном. Одговорио сам да ћемо то учинити, чим
она буде хтела. Затим сам јој причао о предлогу мог послодавца
и Марија ми је казала да би волела да види Париз: Саопштио
сам јој да сам у њему некад живео и она ме је запитала какав је.
Казао сам јој: „Прљав. Има голубова и црних дворишта. Људи
имају белу кожу.“
Затим смо шетали и прошли кроз главне улице града. Жене
су биле лепе и ја сам запитао Марију да ли она то примећује.
Казала ми је да примећује и да ме разуме. Неко време нисмо
разговарали. Желео сам да она ипак остане са мном и казао јој
да бисмо могли заједно вечерати код Селеста. Она је то веома
желела, али је имала нека посла. Били смо близу мог стана и ја
сам се растао с њом. Погледала ме је: „Не желиш да знаш каква
посла имам?“ Свакако сам желео да знам, али нисам на то по-

42
мислио и то ми је она, изгледа замерила. Онда се, пред мојим
сметеним изгледом, поново насмејала и целим телом ми се при-
макла да ми пружи своје усне.
Вечерао сам код Селеста. Већ сам почео да једем, кад је ушла
нека чудна ситна жена која ме је упитала да ли може да седне за
мој сто. Наравно да може. Покрети су јој били испрекидани, а
очи сјајне на ситном округлом лицу. Скинула је јакну, села и по-
чела да грозничаво гледа у јеловник. Позвала је Селеста и одмах
поручила сва јела гласом који је у исти мах био и разговетан и
ужурбан. Чекајући предјело, отворила је торбицу, извадила из
ње четвртасти листић хартије и оловку, извела рачун унапред,
затим је из неког малог новчаника извукла тачну суму, с додат-
ком за напојницу, и ставила је испред себе. У том тренутку до-
нели су јој предјело, и она га је слистила што је брже могла. Че-
кајући наредно јело опет је из торбице извадила плаву оловку и
неки илустровани часопис са радио-програмом за целу седми-
цу. Веома брижљиво је цртицама са стране избележила редом
готово све емисије. Како је часопис имао дванаестак страница,
она је приљежно наставила тај посао и за време обеда. Ја сам
већ завршио с вечером, а она је још бележила с истом марљи-
вошћу. Затим је устала, обукла своју јакну, с оним истим тачно
одређеним аутоматским покретима и отишла. Како нисам имао
шта да радим, изишао сам и ја и неко време ишао за њом. Пош-
ла је ивицом плочника и с невероватном брзином и сигурно-
шћу ишла својим путем, не скрећући и не осврћући се. Најзад
сам је изгубио из вида и вратио се натраг. Помислио сам да је
чудна, али сам је прилично брзо заборавио.
На свом прагу нашао сам старог Саламана. Увео сам га
унутра и он ми је испричао да је његов пас нестао, јер га нема
у кафилерији. Службеници су му казали да је можда прегажен.
Питао је да ли је могућно сазнати то у полицијским станицама.
Одговорили су му да се такве ствари не записују, јер се свако-
дневно догађају. Казао сам старом Саламану да ће моћи да до-
бави неког другог пса, али био је у праву кад ми је напоменуо да
се он на овога навикао.
Скупио сам се на кревету, а Саламано је сео на столицу
испред стола. Био је окренут мени и ставио обе руке на колена.

43
Није скинуо стари филцани шешир. Мрмљао је делове речени-
ца под пожутелим брковима. Био ми је мало досадан, али нисам
имао шта да радим, а није ми се спавало. Да бих заподео неки
разговор, почео сам да га испитујем о псу. Казао ми је да га је
добио после смрти своје жене. Оженио се прилично касно. У
младости је желео да буде глумац: у пуку је играо у војничким
водвиљима. Али, на крају, ступио је у железничку службу и није
му жао, јер сад има неку пензијицу. Није био срећан са женом,
али се, све у свему, био потпуно навикао на њу. Кад је умрла,
осетио се веома усамљен. Онда је потражио пса од једног дру-
га из радионице и добио је овога, који је онда био врло млад.
Требало га је хранити на цуцлу. Али како пас живи краће него
човек, заједно су остарели. „Имао је гадну нарав“, казао ми је
Саламано. „Понекад смо се кошкали. Али је он ипак био добар
пас.“ Казао сам да је био лепе пасмине и Саламану је то, изгледа,
било мило. „Нисте га ви познавали пре болести, додао је. Најле-
пше на њему била је баш длака.“ Сваке вечери и сваког јутра,
откако је пас добио ону кожну болест, Саламано га је мазао по-
мадом. Али по његовом мишљењу, стварна болест његовог пса
била је старост, а старост се не лечи.
У том тренутку ја сам зевнуо и старац ми је ставио до знања
да ће одмах отићи. Рекао сам му да може да остане, да ми
је жао што се то догодило његовом псу: он ми је захвалио. Казао
ми је да је мама много волела његовог пса. Говорећи о њој,
назвао ју је „ваша јадна мајка“. Претпостављао је да сам сва-
како веома несрећан откако је мама умрла, а ја нисам ништа
одговорио. Казао ми је тад, врло брзо и показујући да му је то
непријатно, како он зна да су ме у нашем крају осуђивали што
сам мајку дао у дом стараца, али он мене познаје и зна да сам
много волео маму. Одговорио сам, опет не знам зашто, да дотад
нисам знао да ме због тога осуђују, али да ми је дом изгледао као
нешто сасвим природно, с обзиром на то да нисам имао довољ-
но новаца да мами узмем неговатељицу. „Уосталом, додао сам,
већ одавно она није имала шта да ми каже и било јој је досадно
самој.“ – „Јесте, казао је он, а у дому човек бар стекне друштво.“
Затим се извинио. Хтео је да пође на спавање. Његов живот се
сада изменио и он више и не зна шта ће и како ће. Први пут

44
откако га познајем пружио ми је руку, као крадомице, и ја сам
осетио љуспе на његовој кожи. Насмешио се мало и, пре но што
је пошао, казао ми је: „Надам се да пси неће ноћас лајати. Увек
помислим да то мој пас лаје.“

45
 VI

Те недеље једва сам се пробудио и Марија је морала да ме зове

и продрма. Нисмо јели, зато што смо хтели да се рано купамо.
Осећао сам се потпуно немоћан и мало ме је болела глава. Ци-
гарета ми је била горка. Марија ми се подсмевала, говорећи ми
да изгледам „као да су ми сви помрли“. Имала је на себи хаљину
од белог платна и пустила је косу. Казао сам јој да је лепа, а она
се задовољно насмејала.
Силазећи, куцнули смо на Ремонова врата. Одговорио нам
је да силази. На улици, зато што сам био уморан, а и зато што
нисмо отварали капке на прозорима, дан, већ препун сунца, де-
ловао је на мене као шамар. Марија је поскакивала од радости
и стално је говорила како је дивно време. Осетио сам се боље и
приметио да сам гладан. Казао сам то Марији, а она ми је пока-
зала своју торбицу од мушеме у коју је била ставила наша два
купаћа костима и један пешкир. Остало ми је само да причекам,
а чули смо Ремона како затвара врата. Имао је плаве панталоне
и белу кошуљу кратких рукава. Али је на главу ставио жирадо,
због чега се Марија смејала, а његове руке биле су веома беле
испод црних маља. То ми је некако било одвратно. Звиждао је
силазећи и изгледао је врло задовољан. Казао ми је: „Здраво,
другар“, а Марију је поздравио са „госпођице“.
Уочи тог дана били смо у полицијској станици и ја сам по-
сведочио да је девојка „увредила“ Ремона. Свршило се само на
опомени. Нису проверавали моје тврђење. Пред вратима смо о
томе поразговарали с Ремоном, а затим смо одлучили да пође-
мо аутобусом. Плажа није далеко, али ће нам овако бити брже.
Ремон је мислио да ће његовом пријатељу бити мило што ћемо
стићи овако рано. Баш кад смо хтели да пођемо, Ремон ми је
одједном дао знак да погледам преко пута. Видео сам једну гру-
пу Арапа леђима наслоњених на излог дуванџинице. Гледали
су нас ћутке, али на свој начин, управо као да смо камење или
пањеви. Ремон ми је казао да је други слева онај његов и лице
му је добило забринут израз. Додао је да је то сад ипак свршена
ствар. Марија није сасвим добро разумела о чему је реч. Казао

46
сам јој да су то Арапи који мрзе Ремона. Она је хтела да одмах
пођемо. Ремон се испрсио и насмејао рекавши да треба пожу-
рити.
Пошли смо на аутобуску станицу која је била мало даље и
Ремон ме је обавестио да Арапи не иду за нама. Окренуо сам се.
Били су још код оне исте дуванџинице и исто онако тупо гле-
дали у место са кога смо малопре пошли. Ушли смо у аутобус.
Ремон, коме је, изгледа, сасвим лакнуло, непрестано је правио
шале ради Марије. Осетио сам да му се она допада, али му она
готово није ни одговарала. С времена на време погледала би га
смејући се.
Сишли смо у предграђу Алжира. Плажа није била далеко од
аутобуске станице. Али требало је прећи преко једне мале узви-
шице која се уздиже над морем, а затим спушта ка жалу. Била
је покривена жућкастим камењем и сасвим белим чапљанима
према већ јарком плаветнилу неба. Марија се забављала тиме
што им је распршивала круничне листиће снажно замахујући
по њима својом торбицом од мушеме. Ишли смо између редова
малих вила са зеленим или белим тарабицама; неке су, заједно
са својим верандама, биле завучене под тамарискама, а неке,
опет, откривене усред камења. Пре но што смо стигли до краја
узвишице, већ смо могли видети потпуно мирно море, а мало
даље, у провидној води рт, огроман и сањив. Слаб шум мотора
допро је, кроз готово непомичан ваздух, чак горе до нас. И угле-
дали смо, веома далеко, неки рибарски брод који се неприметно
приближавао по блештавом мору. Марија је набрала на стењу
неколико дивљих перуника. Са падине која је силазила према
мору видели смо да већ има неколико купача.
Ремонов пријатељ становао је у једној дрвеној кућици на
крају плаже. Задњим делом је била прислоњена на стене, а ши-
пови који су јој служили као ослонац на предњем делу већ су
били потопљени у води. Ремон нас је представио. Његов прија-
тељ се звао Масон. Био је то висок крупан човек и широких
рамена, а његова жена дебељушкаста и љубазна, с париским
нагласком. Одмах нам је казао да се раскомотимо и да има пр-
жених риба које је тога јутра уловио. Казао сам му да му је кућа
веома лепа. Испричао ми је да у њој проводи суботу, недељу и

47
све слободне дане. „Са женом се лепо слажем“, додао је. Управо
у том тренутку његова жена се нешто смејала с Маријом. Тад
сам можда први пут стварно помислио да ћу се оженити.
Масон је хтео да се купа, али његова жена и Ремон нису хтели
да пођу. Сишли смо нас троје и Марија је одмах полетела у воду.
Масон и ја смо мало причекали и ја сам приметио како он има
навику да све што тврди допуњава једним „чак бих додао“, и
онда кад у суштини није ништа додавао смислу своје речени-
це. За Марију ми је казао: „Она је сјајна, чак бих додао, слатка“.
После тога нисам више обраћао пажњу на ту његову узречицу,
јер ме је заокупљао осећај да ми сунце прија. Песак је постајао
све топлији под стопалима. Опет сам обуздао жељу за водом,
али сам на крају рекао Масону: „Хоћемо ли?“ Скочио сам. Он је
у воду ушао полако и запливао је тек кад му је нестало тло под
ногама. Пливао је прсно и то прилично рђаво, тако да сам га
оставио и придружио се Марији. Вода је била хладна и пливање
ми је пријало. Марија и ја смо отпливали далеко и осећали да се
слажемо и у покретима и у уживању.
На отвореном мору обрнули смо се на леђа и са мог лица ок-
ренутог небу, сунце је уклањало последње велове воде који су ми
се сливали у уста. Видели смо Масона како се враћа на жал да се
сунча. Издалека је изгледао огроман. Марија је хтела да пливамо
заједно. Поставио сам се иза ње да бих је ухватио око струка и
она је одмицала пливајући само рукама, док сам јој ја помагао
ударајући ногама. Тихи шум ускомешане воде пратио нас је у ра-
ном јутру све док се нисам осетио уморним. Онда сам оставио
Марију и вратио се на обалу пливајући равномерно и дишући
како треба. На жалу сам се потрбушке опружио крај Масона и
загњурио лице у песак. Казао сам му да је то „пријатно“ и он се
сложио са мном. Убрзо затим дошла је Марија. Окренуо сам се
да бих је гледао док прилази. Била је сва лепљива од слане воде,
а косу је била забацила назад. Опружила се тик уз мене и ја сам,
од њене и од сунчеве топлоте, мало задремао.
Марија ме је продрмала и казала да је Масон отишао горе у
кућу и да треба да ручамо. Одмах сам устао, јер сам био гладан,
али Марија ми је казала да је од јутрос нисам пољубио. Било је
то тачно, премда сам ја у ствари желео да је пољубим. „Ходи у

48
воду“, казала ми је. Потрчали смо и прућили се у прве мале та-
ласе. Запливали смо и она се припила уз мене. Осетио сам њене
ноге око својих и пожелео је.
Кад смо се вратили, Масон нас је већ звао. Казао сам да сам
много гладан и он је одмах рекао својој жени да му се допадам.
Хлеб је био добар и ја сам зачас слистио свој део рибе. Затим је
било меса и пржених кромпира. Сви смо јели не разговарајући.
Масон је често пио вино и непрестано доливао и мени. Кад је
на ред дошла кафа, глава ми је била мало тешка. Много сам
пушио. Масон, Ремон и ја правили смо планове да август про-
ведемо на плажи заједно и делећи трошкове. Одједном нам је
Марија казала: „Знате ли колико је сати? Пола дванаест.“ Сви
смо се зачудили, али Масон нам је казао да смо јели врло рано,
и да је то природно, јер време је ручку онда кад је човек гла-
дан. Не знам зашто је Марија на то почела да се смеје. Мислим
да је мало превише попила. Масон ме је тад упитао да ли хоћу
да с њим прошетам по плажи. „Моја жена увек прилегне после
ручка, а ја то не волим. Потребно ми је да ходам. Увек јој го-
ворим да је то боље за здравље. Али најзад, то је њено право.“
Марија је изјавила да ће она остати да помогне госпођи Масон
око прања судова. Мала Парижанка је казала да онда треба из-
бацити мушкарце напоље. Сишли смо сва тројица.
Сунце је падало на песак готово окомито и његов блесак
на морској површини био је неиздржљив. На жалу није било
више никога. Из кућица са ивице узвишице, које су надвиси-
вале море, чуло се звецкање тањира и прибора за јело. Једва се
дисало у јари која је била из каменог тла. У почетку су Ремон и
Масон разговарали о стварима и људима који су ми били не-
познати. Схватио сам да се већ дуго познају и да су неко време
чак и живели заједно. Упутили смо се ка води и пошли уз само
море. Покаткад би неки мали вал, мало дужи од других, поква-
сио наше платнене ципеле. Нисам ни на шта мислио, јер сам
био омамљен од оног сунца изнад моје голе главе.
У том тренутку Ремон је казао Масону нешто што сам слабо
чуо. Али сам истовремено, сасвим на крају плаже, веома далеко
од нас, угледао, у плавим радничким комбинезонима, два Ара-
пина који су нам долазили у сусрет. Погледао сам Ремона и он

49
ми је казао: „То је он.“ Продужили смо својим путем. Масон је
питао како су могли да дођу чак овамо за нама. Помислио сам да
су нас вероватно видели кад смо с торбицом за плажу улазили у
аутобус, али нисам ништа рекао.
Арапи су се примицали полако и били су се већ много при-
ближили. Нисмо променили корак, али је Ремон казао: „Ако
дође до туче, теби, Масоне, припада други. Ја ћу се побрину-
ти за оног мог. А ти, Мерсо, ако пристигне још који, твој је.“ Ја
сам казао: „У реду“, и Масон је завукао руке у џепове. Прегреја-
ни песак чинио ми се сад црвен. Прилазили смо Арапима не-
промењеним кораком. Раздаљина између нас се равномерно
смањивала. Кад смо били на неколико корака једни од других,
Арапи су застали. Масон и ја смо успорили корак. Ремон је пра-
во отишао оном свом. Нисам добро чуо шта му је казао, али
је онај учинио покрет као да хоће да га тресне по глави. Тада
га је Ремон ударио први пут и одмах позвао Масона. Масон је
пришао ономе који му је био одређен и лупио га двапут свом
снагом. Арапин је пао лицем у воду и остао тако неколико тре-
нутака док су се мехурићи распрскавали око његове главе. За
то време је и Ремон ударао па је ономе лице било крваво. Ремон
се окренуо к мени и казао: „Видећеш како ће се провести.“ До-
викнуо сам му: „Пази, има нож!“ Али је Ремону рука већ била
избодена и уста дубоко засечена.
Масон је полетео напред. Али се онај други Арапин подигао
и стао иза оног који је био наоружан. Нисмо се усуђивали да се
макнемо. Они су узмицали лагано, непрестано нас гледајући и
држећи нас ножем на одстојању. Кад су видели да су довољно
одмакли, побегли су врло брзо, док смо ми остали као прикова-
ни под сунцем, а Ремон стезао руку из које је капала крв.
Масон је одмах казао да има ту неки доктор који недељу
проводи тамо на узвишици. Ремон је хтео да сместа оде к њему.
Али кад год би проговорио, крв из ране стварала му је мехуре
у устима. Придржавали смо га и вратили смо се у кућицу што
смо брже могли. Ту је Ремон казао да су му ране површинске и
да може да оде доктору. Отишао је с Масоном, а ја сам остао да
женама објасним шта се догодило. Госпођа Масон је плакала,
а Марија је била врло бледа. Што се мене тиче, мрзело ме је да

50
им објашњавам. На крају сам ућутао и почео да пушим посма-
трајући море.
Око пола два Ремон се вратио с Масоном. Око руке је имао
завој, а у углу уста фластер. Доктор му је казао да није ништа,
али је он био натмурен. Масон је покушао да га засмеје. Али он
никако није говорио. Кад је рекао да иде доле на плажу, запитао
сам га куда ће. Одговорио је да хоће мало да се прошета. Масон
и ја смо казали да ћемо поћи с њим. Он се онда наљутио и почео
да нас вређа. Масон је изјавио да му се не треба противити. Ја
сам ипак пошао за њим.
Дуго смо ишли плажом. Сунце је сад жестоко пекло. Распр-
скавало се у парампарчад по песку и по мору. Чинило ми се да
Ремон зна куд иде, али то вероватно није било тачно. Сасвим
на крају плаже стигли смо најзад до неког малог извора који је
отицао у песак, иза једне велике стене. Ту смо нашли она наша
два Арапина. Лежали су у својим масним плавим радничким
комбинезонима. Изгледали су потпуно мирни и малтене задо-
вољни. Наш долазак ништа није променио. Онај који је ранио
Ремона гледао је овога без речи. Други је дувао у неку фрулицу
од трске и, гледајући нас испод ока, стално понављао она три
тона која је извлачио из свог инструмента.
За све то време није било више ничег другог сем сунца и оне
тишине с оним тихим жубором извора и она три тона. Затим
се Ремон машио руком за револвер који му је стајао у џепу,
али се онај није ни помакао и они су и даље гледали један другог.
Приметио сам да су ономе који је свирао на свирали прсти на
ногама веома размакнути. Не скидајући поглед са свог против-
ника, Ремон ме је запитао: „Да га смакнем?“ Помислио сам да ће
се он, ако му кажем не, још више разбеснети и сигурно опалити.
Казао сам му само: „Он ти још ништа није рекао. Било би гадно
да пуцаш тек тако.“ Опет се чуо тихи шум воде и свирале усред
тишине и жеге. Затим је Ремон казао: „Онда ћу га опсовати, и
кад ми буде одговорио, смакнућу га.“ Одговорио сам: „Тако већ
може. Али ако он не извади нож, ти не смеш да пуцаш.“ Ремон
је почео да се узрујава. Онај није престајао да свира и обојица
су мотрила на сваки Ремонов покрет. „Немој, казао сам Ремону.

51
Приђи му као човеку и дај ми тај свој револвер. Ако се онај дру-
ги умеша или ако извади нож, смаћи ћу га ја.“
Кад ми је Ремон дао револвер, сунце је клизнуло по њему.
Међутим, и даље смо стајали непомично као да се све око нас
затворило. Гледали смо се нетремице и све је застало овде из-
међу мора, песка и сунца, двоструког ћутања свирале и воде.
Помислио сам у том тренутку да се може и пуцати и не пуцати.
Међутим, Арапи су се одједном, узмичући, повукли без речи
иза једне стене. Ремон и ја смо онда пошли натраг. Изгледао је
боље и почео је да говори о аутобусу којим би требало да се
вратимо.
Допратио сам га до кућице и, док се он пео уз дрвено степе-
ниште, ја сам остао испред првог басамка; глава ми је бучала
од сунца и био сам обесхрабрен пред напором који је требало
да учиним да бих се попео на спрат и опет се нашао у друштву
жена. Али је врућина била толика да ми је било исто тако тешко
стајати непомичан под заслепљујућом кишом која је падала с
неба. Да останем овде или да одем, излазило је на исто. Мало
после, вратио сам се на плажу и почео да ходам.
Опет онај исти дрвени блесак. На песку је море дахтало брзо
и пригушено свим својим малим таласима. Ишао сам полако
према стенама и осећао како ми је чело набрекло од сунца. Сва
ова жега ме је притискивала и сметала ми да корачам. А кад год
бих на лицу осетио њен врели дах, стезао сам зубе, стискао пе-
снице у џеповима на панталонама, сав се упињао да надвладам
сунце и оно мутно пијанство које се сливало у мене. При сваком
мачу светлости који је искрсавао из песка, из побелеле шкољке
или из комадића стакла, вилице су ми се грчиле. Дуго сам тако
ишао.
Издалека сам видео малу тамну громаду стене окружену пр-
стеном заслепљујуће светлости и морске прашине. Мислио сам
на свежи извор иза стене. Желео сам да поново чујем жубор ње-
гове воде, желео да побегнем од сунца, напора и женског плача,
желео, најзад, да поново нађем хлад и мир. Али кад сам пришао
ближе, видео сам да се онај Ремонов вратио.
Био је сам. Одмарао се на леђима, с рукама под главом; чело
му је било у сенци стене, а тело на сунцу. Његово радничко одело

52
испаравало се на врућини. Био сам помало изненађен. За мене
је та ствар била свршена и дошао сам овамо и не мислећи на њу.
Чим ме је видео, придигао се и ставио руку у џеп. Ја сам, на-
равно, стегао Ремонов револвер у капуту. Онда се он поново за-
валио уназад, али није извлачио руку из џепа. Био са прилично
далеко од њега, на десетак метара. На тренутке сам му назирао
поглед између полуспуштених капака. Али је његова слика нај-
чешће играла пред мојим очима у ужареном ваздуху. Шум тала-
са био је још тромији, још тиши него у подне. Оно исто сунце,
иста она светлост на истом песку допирала је све довде. Већ два
сата дан се није мицао, два сата како је бацио сидро у океан кљу-
чалог метала. На видику је прошао неки парни бродић и његову
тамну мрљу назрео сам крајичком ока, јер нисам престајао да
гледам Арапина.
Помислио сам како треба само да се окренем па да све буде
свршено. Али се читав жал, треперав од сунца, тискао иза мене.
Пошао сам неколико корака ка извору. Арапин се није помакао.
Упркос свему, био је још прилично далеко. Можда због сенки
на његовом лицу изгледало је као да се смеје. Чекао сам. Сунце
ми је пекло образе и осетио сам како ми се на обрвама скупљају
грашке зноја. Било је то оно исто сунце као оног дана кад сам
сахрањивао маму и, као и тада, болело ме је нарочито чело, а
сви дамари на њему ударали су ми под кожом у исти мах. Због
ове жеге коју више нисам могао поднети, пошао сам напред.
Знао сам да је то глупо, да се сунца нећу отарасити ако се по-
макнем за један корак. Па ипак, крочио сам један корак напред,
само један. Али овога пута, не придижући се, Арапин је извадио
нож и показао ми га на сунцу. Светлост је шикнула са челика
и као какво дуго блиставо сечиво погодила ме у чело. У истом
тренутку зној, сакупљен у обрвама, слио се одједном на капке и
прекрио их млаким и густим велом. Очи су ми биле заслепљене
иза тог застора од суза и соли. Осећао сам још само ударање та-
ламбаса сунца по челу и, некако нејасно, блештаво сечиво како
сева са ножа који је и даље био окренут према мени. Тај ужаре-
ни мач горео ми је трепавице и копао по очима које су ме боле-
ле. Тад се све зањихало. С мора се докотрљао густ и усијан дах.
Учинило ми се као да се небо широм отворило да пролије огањ.

53
Цело моје биће се напрегло и рука ми се згрчила на револверу.
Окидач је попустио, под руком сам осетио глатко испупчење на
дршци и све је започело тад, у том праску, у исти мах реском и
заглушујућем. Стресао сам са себе зној и сунце. Схватио сам да
сам пореметио равнотежу дана, изванредну тишину једне пла-
же на којој сам био срећан. Онда сам испалио још четири хица
у непомично тело у које су се куршуми неприметно забијали. И
била су то као четири кратка куцња на вратима несреће.
ДРУГИ ДЕО
 I

Одмах после мог хапшења саслушали су ме више пута. Али

су то била саслушања ради утврђивања идентитета и нису дуго
трајала. Први пут, у полицијској станици, изгледало је да мој
случај никога не занима. Осам дана касније, истражни судија
ме је, напротив, радознало посматрао. Али за почетак, запитао
ме је само за име, адресу, занимање, датум и место рођења. За-
тим је хтео да зна да ли сам изабрао адвоката. Признао сам да
нисам и припитивао сам га да ли баш морам да имам адвока-
та. „Зашто?“ казао је. Одговорио сам му да свој случај сматрам
веома једноставним. Осмехнуо се, говорећи: „Може се и тако
мислити. Ипак, ту је закон. Ако ви сами не изаберете адвоката,
ми ћемо вам га одредити по службеној дужности.“ Помислио
сам да је баш лепо што правосуђе узима на себе бригу о таквим
појединостима. Казао сам му то. Он се сложио са мном и закљу-
чио да је закон добро сачињен.
У почетку га нисам схватао озбиљно. Примио ме је у соби са
навученим завесама; на писаћем столу имао је једну једну лам-
пу; она је осветљавала наслоњачу у коју је посадио мене, а он је
остао у сенци. Сличан опис сам прочитао у неким књигама и
све ми се то учинило као нека игра. Али, после нашег разговора,
погледао сам га и видео човека отмених црта, плавих, дубоко
усађених очију, високог, са дугим седим брковима и густом, го-
тово белом косом. Учинио ми се веома разуман и, све у свему,
симпатичан, упркос неким нервозним трзајима од којих су му
се кривила уста. Кад сам излазио, хтео сам чак и руку да му пру-
жим, али сам се на време сетио да сам убио човека.
Сутрадан ме је у затвору посетио адвокат. Био је омален и
пуначак, прилично млад, с брижљиво зализаном косом. И по-
ред тога што је било веома топло (ја сам био само у кошуљи),
он је имао на себи тамно одело, круту поврнуту крагну и чудну
кравату с дебелим црним и белим пругама. Спустио је на мој
кревет торбу коју је носио под мишком, представио ми се и ка-
зао да је проучио мој предмет. Мој случај је незгодан, али он не

57
сумња у успех, ако му укажем поверење. Захвалио сам му и он
ми је казао: „Пређимо на саму ствар.“
Сео је на кревет и испричао ми је да су се распитали о мом
приватном животу. Сазнали су да ми је мајка недавно умрла у
дому стараца. Онда су спровели истрагу и у Маренгу. Истражни
органи су дознали да сам се на дан маминог погреба „показао
безосећајан.“ „Разумете, казао ми је мој адвокат, некако ми је
незгодно да вас то питам. Али то је веома важно. И за оптужбу
ће то бити значајан доказ, ако ја не будем нашао шта да одгово-
рим.“ Хтео је да му помогнем. Питао ме је да ли ми је тог дана
било тешко. То питање ме је много зачудило и чинило ми се
да би ми било врло неугодно да сам ја имао неком да га поста-
вим. Одговорио сам му, међутим, да сам некако изгубио навику
да себе преслишавам и да ми је тешко да му о томе дам тачне
податке. Свакако, маму сам много волео, али то ништа не зна-
чи. Сва здрава људска бића прижељкивала су мање-више смрт
оних које воле. Овде ме је адвокат прекинуо и учинио ми се вео-
ма узрујан. Тражио је да му обећам да то нећу рећи ни на пре-
тресу, ни пред истражним судијом. Па ипак, објаснио сам му да
сам ја по природи такав да ми физичке потребе често сметају
осећањима. Оног дана кад сам сахрањивао маму био сам веома
уморан и поспан. Тако да нисам био свестан онога што се до-
гађало. Са потпуном сигурношћу могао сам тврдити то да бих
више волео да мама није умрла. Али мој адвокат није изгледао
задовољан. Казао ми је: „То није довољно.“
Замислио се. Упитао ме је да ли он може рећи да сам ја тог
дана савладао своја природна осећања. Казао сам му: „Не, јер то
је погрешно.“ Погледао ме је некако чудно, као да ме се помало
гади. Казао ми је малтене злобно да ће у сваком случају управ-
ник и особље дома бити саслушани као сведоци и да се ја због
тога могу „гадно провести“. Напоменуо сам му да све то нема
везе са мојим случајем, али ми је он одговорио само да очиглед-
но никад нисам имао посла са судом.
Отишао је са љутитим изразом на лицу. Волео бих да сам мо-
гао да га задржим, да му објасним како желим његову накло-
ност, не зато да би ме боље бранио, него, ако тако могу да ка-
жем, природно. Пре свега, видео сам да га доводим у непријатан
положај. Није ме схватио и помало се љутио на мене. Имао сам

58
жељу да га уверим да сам ја као и други, потпуно као и други.
Али све то, у суштини, није било од велике користи и ја сам ди-
гао руке од тога просто из лености.
Мало после, поново су ме одвели пред истражног судију.
Било је два сата после подне и, овај пут његова канцеларија је
била пуна светлости, једва мало ублажене танком завесом. Било
је веома топло. Понудио ми је да седнем и с много љубазности
изјавио да мој адвокат „услед неке непредвиђене околности“
није могао да дође. Али ја имам право да не одговарам на њего-
ва питања и да сачекам док мој адвокат буде у могућности да ми
помогне. Казао сам да могу одговарати сам. Додирнуо је прстом
неко дугме на столу. Ушао је неки млад писар и сместио се гото-
во иза самих мојих леђа.
Обојица смо се завалили у наслоњаче. Почело је саслуша-
вање. Казао је најпре да ме представљају као човека ћутљиве и
затворене природе и он је хтео да зна шта ја о томе мислим. Од-
говорио сам: „Такав сам зато што никад немам нешто нарочито
да кажем. Онда ћутим.“ Осмехнуо се као први пут, признао да
је то најбољи разлог и додао: „Уосталом, то нема никаквог зна-
чаја.“ Заћутао је, погледао ме, прилично нагло се исправио и ре-
као ми веома брзо: „У ствари, мене занимате ви.“ Нисам добро
разумео шта под тим подразумева и ништа нисам одговорио.
„Има ствари, додао је он, које ми у вашем поступку нису јасне.
Сигуран сам да ћете ми помоћи да их схватим.“ Казао сам да је
све веома једноставно. Наваљивао је да му поново опишем онај
свој дан. Поново сам му изложио оно што сам већ био испри-
чао: Ремон, плажа, купање, свађа, опет плажа, мали извор, сун-
це и пет револверских хитаца. При свакој реченици говорио је:
„Добро, добро.“ Кад сам стигао до опруженог тела, изразио је
своје одобравање рекавши: „У реду.“ Мени је било дојадило да
понављам исту причу и учинило ми се да никад нисам толико
говорио.
Пошто је поћутао, устао је и казао да жели да ми помогне,
да га ја занимам и да ће, с божјом помоћи, учинити нешто за
мене. Али, пре тога жели да ми постави још неколико питања.
И онда ме је упитао да ли сам волео маму. Рекао сам: „Јесам, као
сваки човек“, и писар, који је дотле равномерно куцао на маши-
ни, мора да је погрешио дирку, јер се збунио и био је приморан

59
да се врати натраг. Опет без привидне логике, судија ме је тада
упитао да ли сам оних пет револверашких хитаца испалио један
за другим. Размислио сам и објаснио му да сам најпре једанпут
пуцао, а после неколико секунди још четири пута. „Зашто сте
чекали између првог и другог хица?“ рекао је он тад. Још једном
сам видео црвену плажу и на челу осетио сву ону врелину сунца.
Али овај пут ништа нисам одговорио. Цело време у току ћутања
које је тад настало судија је изгледао узбуђен. Сео је, провукао
неколико пута прсте кроз косу, ставио лактове на писаћи сто
и нагао се мало према мени с чудним неким изразом: „Зашто,
зашто сте пуцали у већ беспомоћно тело?“ Ни на то опет нисам
умео да одговорим. Судија је прешао рукама преко чела и поно-
вио своје питање нешто измењеним гласом: „Зашто?“ Треба то
да ми кажете. „Зашто?“ И даље сам ћутао.
Одједном, он је устао, пошао крупним корацима ка једном крају
канцеларије и отворио фиоку на једном орману с актима. Извукао
је из ње сребрно распеће којим је махао док се враћао к мени. И
потпуно измењеним, готово дрхтавим гласом, узвикнуо је: „По-
знајете ли овога?“ Казао сам: „Да, наравно.“ Онда ми је врло брзо и
са страшћу рекао да он верује у Бога, да по његовом убеђењу није-
дан човек није толико грешан да му Бог не би опростио, али да
је за то потребно да човек својим кајањем постане као дете, чија
душа још ничим није испуњена и која је спремна да све прихва-
ти. Био је целим телом нагнут над столом. Витлао је оним својим
распећем готово изнад мене. Истину говорећи, врло слабо сам га
пратио у његовом умовању, најпре зато што ми је било врућина и
што је у његовој канцеларији било великих мува које су ми слетале
на лице, а и зато што ми је некако уливао страх. Увиђао сам, у исто
време, да је то смешно, јер, на крају крајева, злочинац сам ја. Он је
ипак наставио. Разумео сам, отприлике, да по његовом мишљењу
у мојој исповести има само једна нејасна ствар, чињеница што сам
причекао пре но што сам по други пут опалио из револвера. Што
се осталог тиче, све је у реду, али, ето, то није разумевао.
Хтео сам да му кажем да није у праву што је толико упо-
ран: ово последње није толико важно. Али ме је он прекинуо
и, усправивши се онако висок, покушао последњи пут да ме
убеди, и упитао ме да ли верујем у Бога. Одговорио сам да не ве-
рујем. Сео је срдито. Казао ми је да је то немогућно, да сви људи

60
верују у Бога, чак и они који се одвраћају од њега. То је њего-
во убеђење и, ако у то икада буде посумњао, његов живот више
неће имати смисла. „Желите ли ви, узвикнуо је он, да мој живот
изгуби сваки смисао?“ По мом мишљењу, мене се то није тицало,
и ја сам му то и казао. Али ми је он већ преко стола подносио
крст са распетим Христом и безумно викао: „Ја сам хришћанин.
Тражим опроштај твојих грехова од овога. Како можеш да не ве-
рујеш да је страдао тебе ради.“ Приметио сам да ми говори „ти“,
али ми је све већ било дојадило. Врућина је постајала све већа.
Као и увек кад желим да се отарасим некога кога једва слушам,
лицу сам дао израз као да одобравам. На моје изненађење, почео
је да ликује. „Видиш, видиш“, говорио је. „Је л’ да да верујеш у
Бога и да ћеш се поверити њему?“ Разуме се, још једном сам ка-
зао да не верујем. Он се свалио у наслоњачу.
Изгледао је врло уморан. Остао је тако, ћутећи неко време,
док је машина која је непрестано пратила наш дијалог још от-
куцавала последње реченице. Затим ме је гледао пажљиво и не-
како тужно. Прошапутао је: „Никад нисам видео тако окорелу
душу као што је ваша. Злочинци који су излазили пред мене
увек су плакали пред овом сликом бола.“ Хтео сам да одговорим
да је то било тако баш због тога што су они заиста били злочин-
ци. Али сам помислио да сам и ја као они. На такву представу
о себи никако нисам могао да се навикнем. Судија је тад устао,
као да ми даје на знање да је саслушање завршено. Упитао ме је
само с истим, мало уморнијим изразом, да ли се кајем због свог
дела. Размислио сам и казао да осећам извесну нелагодност пре
него право кајање. Учинило ми се да ме не схвата. Али тог дана
ствари нису кренуле даље.
После тога, често сам виђао истражног судију. Само, сваки
пут је уз мене био и мој адвокат. Ограничавали су се на то да
од мене траже подробна објашњења неких ствари из мојих ра-
нијих исказа. Или је пак судија с мојим адвокатом расправљао
о околностима које ме терете. Али у ствари, у тим тренуцима
никада се мноме нису бавили. Мало-помало, у сваком случају,
тон саслушавања се променио. Изгледало је да се судија више
не интересује за мене и да је он у неку руку сматрао мој случај
закљученим. Није ми више говорио о Богу и никад га више ни-
сам видео онако раздраженог као оног првог дана. Као резултат

61
тога, наши разговори су постали срдачнији. Неколико питања,
мало причања с мојим адвокатом и, саслушање би било готово.
Моја ствар је ишла својим током, како је управо сам судија то
говорио. Понекад, кад се разговор водио о општим стварима, и
мене су уплитали. Почињао сам да се осећам лагодније. Нико у
тим часовима није био рђав према мени. Све је текло тако при-
родно, равномерно и извођено и тако једноставно да сам имао
смешан утисак да сам „члан породице“. И после једанаест месе-
ци, колико је трајала истрага, могу рећи да ме је готово чудило
то да сам се уопште могао радовати и нечем другом сем оним
ретким тренуцима кад ме је судија отпраћао до врата своје кан-
целарије тапшући ме по рамену и срдачно ми говорећи: „За да-
нас је свршено, господине Антихристе.“ Тад би ме предавали
жандармима у руке.
 II

Има ствари о којима никад нисам волео да говорим. Кад сам

дошао у затвор, схватио сам после неколико дана да нећу воле-
ти да говорим о овом делу свог живота.
Касније, више нисам видео неког значаја у тим стањима не-
расположења. У ствари, првих дана уистину нисам ни био у за-
твору: нејасно сам очекивао да се нешто ново догоди. Све је по-
чело тек после прве и једине Маријине посете. Од дана кад сам
добио њено писмо (писала ми је да јој више неће дозволити да
дође, јер ми није венчана жена), од тога дана осетио сам да сам у
ћелији као код своје куће и да се мој живот ту зауставља. На дан
мог хапшења затворили су ме најпре у једну собу у којој је већ
било више затвореника, већином Арапа. Насмејали су се кад су
ме видели. Затим су ме упитали шта сам учинио. Казао сам да
сам убио једног Арапина и они су на то заћутали. Али тренутак
касније пало је вече. Објаснили су ми како да наместим асуру на
коју је требало да легнем. Савијајући у котур једну њену страну
могао се направити дугачак ваљкаст јастук. Целе ноћи стенице
су ми милеле по лицу. Неколико дана касније издвојили су ме
у једну ћелију у којој сам спавао на дрвеном лежају. Имао сам
киблу и гвоздени умиваоник. Затвор је био уврх града и кроз
један прозорчић могао сам да видим море. Једног дана баш кад
сам се грчевито држао за шипке и лице пружао ка сунцу, ушао
је стражар и казао ми да имам посету. Помислио сам да је Ма-
рија. Била је заиста она.
До собе за разговоре ишао сам једним дугим ходником, за-
тим степеништем и, на крају, опет ходником. Ушао сам у једну
веома велику дворану осветљену огромним прозором. Дворана
је била раздвојена на три дела двема великим решеткама које су
је секле по дужини. Између двеју решетака налазио се простор
од осам до десет метара који је делио посетиоце од затвореника.
Угледао сам Марију преко пута у пругаској хаљини, лица по-
црнелог од сунца. С моје стране било је десетак затвореника,
већином Арапа. Марија је била окружена Маваркама и налази-
ла се између две жене које су дошле у посету: једне мале старице

63
стиснутих усана, у црном, и једне дебеле, гологлаве жене која је
говорила врло гласно и силно млатарала рукама. Како су решет-
ке биле далеко једна од друге, посетиоци и затвореници морали
су да говоре врло гласно. Кад сам ушао, разлегање гласова који
су се одбијали од великих голих зидова дворане, жестока све-
тлост које се с неба сливала низ окна и одсјајивала у дворани,
изазвали су у мени као неку вртоглавицу. Моја ћелија била је
тиша и тамнија. Било ми је потребно неколико тренутака да се
прилагодим. Ипак, на крају сам јасно видео свако лице, разго-
ветно оцртано у јакој дневној светлости. Приметио сам да један
стражар седи на крају ходника између двеју решетака. Већина
арапских затвореника, а и њихове породице, седели су једни на-
спрам других на прекрштеним ногама. Нису викали. И поред
велике галаме, успевали су да чују једни друге говорећи веома
тихо. Тај њихов потмули жагор долазио је одоздо и деловао као
нека стална пратња у басу уз разговоре који су се укрштали
изнад њихових глава. Све сам то веома брзо запазио прибли-
жујући се Марији. Већ припијена уз решетке, осмехивала ми се
колико год је могла. Била ми је веома лепа, али нисам умео да
јој то кажем.
„А шта сад?“ довикнула ми је. „Па ето, ништа.“ – „Добро си,
имаш све што желиш?“ – „Да, све.“
Заћутали смо, а Марија се још осмехивала. Она дебела жена
викала је обраћајући се мом суседу, високом плавом човеку с
отвореним погледом, који јој је свакако био муж. Био је то на-
ставак већ започетог разговора.
„Жана није хтела да га узме“, викала је из свег гласа. „Да, да“,
говорио је човек. „Казала сам јој да ћеш га поново ти узети кад
изиђеш, али она није хтела да га узме.“
Марија је, опет, довикнула да ме Ремон поздравља и ја сам
казао: „Хвала.“ Али од мог гласа био је јачи глас мога суседа који
је питао „да ли је он добро“. Његова жена се насмејала говорећи
да „никад није био боље“. Мој сусед с леве стране, младић ма-
лог раста и нежних руку, није ништа говорио. Приметио сам
да стоји наспрам мале старице и да се обоје нетремице гледају.
Али нисам имамо времена да их дуже посматрам, јер ми је Ма-
рија довикнула да се треба надати. Казао сам: „Да.“ У исто вре-
ме посматрао сам је и зажелео да јој стегнем раме преко хаљи-

64
не. Пожелео сам да дотакнем ту танку тканину, а заправо није
ми ни било сасвим јасно чему бих се иначе могао надати. Али
свакако је Марија баш то и хтела да каже, јер се и даље осме-
хивала. Видео сам још само сјај њених зуба и ситне боре око
њених очију. Поново је довикнула: „Изићи ћеш и ми ћемо се
венчати!“ Одговорио сам: „Мислиш?“, тек да нешто кажем. Она
је онда врло брзо и опет врло гласно казала да хоћемо, да ћу
ја бити ослобођен и да ћемо се опет купати. Али и она друга
жена је викала и говорила да је у писарници оставила котарицу.
Набрајала је шта је све у њу ставила. Треба проверити, јер је све
то скупо. Мој други сусед и његова мајка и даље су се гледали.
Жагор Арапа настављао се испод нас. Напољу је изгледало као
да се светлост надима и наваљује на прозоре.
Нешто сам се слабо осећао и зажелео сам да одем. Тешко сам
подносио галаму. Али, с друге стране, хтео дам да што више
искористим Маријино присуство. Не знам колико је времена
прошло. Марија ми је причала о свом раду и непрестано се ос-
мехивала. Укрштали су се ромор, узвици, разговори. Једино ос-
трвце тишине било је поред мене, код оног омаленог младића и
оне старице који су се и даље само гледали. Мало-помало Арапе
су одвели. Готово су сви заћутали кад је први изишао. Мала ста-
рица је пришла решеткама и, у истом тренутку, један стражар је
дао знак њеном сину. Овај је казао: „До виђења, мама“, а она је
провукла руку између две шипке и лагано и дуго махала.
Отишла је, а ушао је неки човек са шеширом у руци и заузео
њено место. Увели су једног затвореника и они су разговарали
живо, али полугласно, јер је у просторији поново било тихо. До-
шли су по мог суседа с десне стране, и његова жена му је казала,
не спуштајући глас, као да није примећивала да више није по-
требно викати: „Добро се чувај и пази.“ Затим је ред дошао на
мене. Марија ми је руком послала пољубац. Окренуо сам се пре
него што сам изишао. Била је непомична, лица приљубљеног уз
решетке, с оним истим развученим и грчевитим осмехом.
Убрзо затим ми је писала. И управо од тог тренутка почеле
су оне ствари о којима никад нисам волео да говорим. У сваком
случају не треба ништа преувеличавати и мени је то било лакше
него другима. У почетку мога тамновања најтеже ми је било то
што су моје мисли биле мисли слободног човека. Обузимала ме

65
је, на пример, жеља да се нађем на плажи и да силазим ка мору.
Замишљајући шум првих таласа под стопалима, улажење тела
у воду и олакшање које сам у томе налазио, осетио бих одјед-
ном колико су зидови моје тамнице примакнути један другом.
Али то је потрајало неколико месеци. После тога моје мисли су
биле само затвореничке. Ишчекивао сам свакодневну шетњу по
дворишту или посету свог адвоката. С остатком времена сам
лепо излазио на крај. Често сам тад мислио на то да бих се, кад
бих морао да живим у стаблу осушеног дрвета и да ништа друго
не радим него да само гледам у цвет неба изнад главе, мало-
-помало навикао. Ишчекивао бих пролетање птице или сусрете
облака, као што сам овде ишчекивао чудне адвокатове кравате
или као што сам, у једном другом свету, стрпљиво чекао субо-
ту да стегнем у загрљај Маријино тело. Ипак, кад добро разми-
слим, нисам био у сувом стаблу. Било је несрећнијих од мене.
Тако је уосталом мислила и мама и често је понављала да се чо-
век на крају привикне на све.
Међутим, ја обично нисам ишао тако далеко. Први месеци
су били тешки. Али управо напор који сам морао да улажем
помогао ми је да их пребродим. Тако, на пример, мучила ме је
жудња за женом. Било је то природно, био сам млад. Никад ни-
сам мислио баш на Марију. Али сам толико мислио на одређену
жену, на жене, на све оне које сам познавао, на све околности у
којима сам их волео да је моја ћелија била пуна свих тих лица и
настањена мојим жудњама. У извесном смислу то ми је ремети-
ло равнотежу. Али, у другом смислу то ми је реметило равноте-
жу. Али, у другом смислу, то ми је убијало време. На крају сам
задобио наклоност главног чувара који је у време обеда пратио
кухињског помоћника. Заправо ми је он први и говорио о жена-
ма. Казао ми је да се и други најпре на то жале. Рекао сам да сам
и ја као они и да такво поступање сматрам неправедним. „Али,
казао је он, управо вас због тога и стављају у затвор.“ – „Како,
због тога?“ – „Па да, слобода, то је то. Лишавају вас слободе.“
Никада на то раније нисам мислио. Сложио сам се с њим: „За-
иста“, казао сам му „у чему би иначе била казна?“ – „Да, ви схва-
тате ствари. Други не. Али се они, на крају, сами утеше.“ Чувар
је затим отишао.

66
 Исто је било и са цигаретама. Кад сам дошао у затвор, узели
су ми каиш, пертле са ципела, кравату и све што сам носио по
џеповима, посебно цигарете. Кад сам се нашао у ћелији, затра-
жио сам да ми их врате. Али ми је речено да је то забрањено.
Први дани су били веома тешки. Можда ме је то највише и
обесхрабрило. Сисао сам трешчице које сам откидао са даса-
ка на кревету. По цео дан ми је стално било мука. Нисам разу-
мевао зашто ме лишавају онога што ником не шкоди. Касније,
схватио сам да је и то део казне. Али тад сам се већ био навикао
да не пушим и та казна за мене није више била казна.
Ако се ове незгоде оставе на страну, нисам био одвећ не-
срећан. Сва ствар, да поновим, била је у томе како да убијем
време. На крају, почев од тренутка кад сам научио да обнављам
успомене, престао сам да осећам досаду. Помишљао сам по-
некад на своју собу, па бих у машти полазио из једног угла и
враћао се у њега набрајајући у свести све што ми је било на путу.
У почетку се то брзо завршавало. Али кад год бих то поновио,
трајало је мало дуже. Јер тад сам се присећао сваког дела на-
мештаја, сваког предмета који се у њему или на њему налазио
и у вези са сваким тим предметом, свих појединости, а у вези
са сваком од тих појединости, – била то украсна шара, напук-
лина или окрњена ивица, – сећао сам се њене боје или неравне
површине. У исто време трудио сам се да не изгубим ред по-
писивања, да све побројим. Тако да сам после неколико недеља
могао да проводим читаве сате само у набрајању онога што се
налазило у мојој соби. И тако, што сам више размишљао, све
више сам непримећених и заборављених ствари извлачио из
свог сећања. Схватио сам тад да би и човек који је живео само
један дан могао без муке сто година живети у затвору. Имао би
довољно успомена да му не буде досадно. У извесном смислу
било је у томе и неког преимућства.
Па онда и спавање. У почетку сам ноћу слабо спавао, а преко
дана уопште и нисам. Мало-помало ноћи су ми бивале боље, а
успевао сам да спавам и преко дана. Могу да кажем да сам по-
следњих месеци спавао од шеснаест до осамнаест сати дневно.
Остајало ми је онда да шест сати утрошим на обеде, природне
потребе, личне успомене и причу о оном Чеху.

67
 Између сламарице и даске на кревету нашао сам, наиме, јед-
но старо парче новина које се, пожутело и провидно, било гото-
во залепило за тканину. На њему је био испричан један догађај
из рубрике „Разно“, коме је недостајао почетак, али који се по
свој прилици десио у Чехословачкој. Неки човек је отишао из
једног чешког села с намером да стекне богатство. После два-
десет и пет година, имућан, вратио се са женом и дететом. Ње-
гова мајка је са његовом сестром држала хотел у родном селу.
Да би их изненадио, оставио је жену и дете у некој другој го-
стионици и отишао својој мајци која га није препознала кад је
ушао. Шале ради, смислио је да изнајми собу. Показао им је свој
новац. Преко ноћи су га његова мајка и сестра убиле чекићем,
да би га покрале, а његово тело бациле у реку. Ујутру је дошла
жена и, не знајући за ово, открила ко је био тај путник. Мајка
се обесила. Сестра се бацила у бунар. Ову причу сам мора бити
хиљадама пута прочитао. С једне стране, била је невероватна. С
друге стране, сасвим природна. У сваком случају, налазио сам
да је путник у неку руку то и заслужио и да се никада не треба
шалити.
И тако, захваљујући сатима проведеним у спавању, успоме-
нама, читању оног догађаја из новина и смењивању светлости и
мрака, време је пролазило. Читао сам некад о томе да се у затво-
ру на крају изгуби појам о времену. Али за мене то није имало
много смисла. Раније нисам схватио колико дани могу да буду
у исти мах и дуги и кратки. Дуги, свакако, кад их човек прежи-
вљава, али толико растегнути да се на крају преливају једни у
друге. И тако изгубе своје име. Речи јуче или сутра једине су
задржале неки смисао за мене.
Кад ми је једног дана чувар рекао да сам овде већ пет месеци,
поверовао сам у то, али нисам схватио. За мене је непрестано
један исти дан свитао у мојој ћелији и стално сам један исти по-
сао обављао. Тог дана после стражаревог одласка погледао сам
се у гвоздену мањерку. Учинило ми се да мој лик остаје озбиљан
и онда кад сам се трудио да му се осмехнем. Протресао сам је
испред себе. Осмехнуо сам се, а он је задржао онај исти тужни и
строги израз. Дан се ближио крају и то је онај час о коме не же-
лим да говорим и коме не умем да одредим име, час кад вечерњи
шумови улазе са свих спратова затвора, остављајући за собом

68
тишину. Пришао сам прозорчићу и, при последњој светлости,
још једном погледао свој лик. Био је опет озбиљан, само, чега је
у томе и било чудног кад сам и ја, у том тренутку, био озбиљан?
Али у исто време, први пут после толико месеци, разговетно
сам чуо звук свога гласа. Препознао сам у њему онај исти глас
који ми је већ данима одзвањао у ушима и схватио сам да сам
све то време говорио сам. Тада сам се сетио онога што је болни-
чарка казала на мамином погребу. Не, није било излаза и нико
не може да замисли како изгледају вечери у таницама.
 III

Могу рећи да је, у ствари, једно лето врло брзо сменило дру-
го. Знао сам да ће се са наиласком првих врућина неочекивано
догодити и нешто ново у вези са мном. Мој случај је стављен на
дневни ред последњег заседања поротног суда, а ово заседање
имало је да се одржи крајем јуна. Претрес је започео док је на-
пољу сунце блештало свом снагом. Адвокат ме је уверавао да
неће трајати дуже од два-три дана. „Уосталом“, додао је он „суд
ће се журити, јер ваш случај није најважнији на овом заседању.
Има једно оцеубиство које је на реду одмах после вас.“
У пола осам ујутру дошли су по мене и затворска кола су ме
одвезла у Палату правде. Два жандарма су ме увела у једну со-
бицу која се осећала на мемлу. Чекали смо седећи крај неких
врата иза којих су се чули гласови, дозивања, шкрипа столица и
све оно комешање које ме је подсетило на приредбе по градским
четвртима, на којима се, после концертног дела, припремала
дворана за игранку. Жандарми су ми казали да треба сачекати
судско веће и један од њих ми је понудио цигарету коју сам ја
одбио. Убрзо затим упитао ме је да ли имам трему. Одговорио
сам да немам. Штавише, у извесном смислу ме је и занимало да
видим како изгледа суђење. У свом животу никад нисам имао
ту прилику: „Да, казао је други жандарм, али на крају то човеку
дојади.“
Мало после у собици је тихо одјекнуло звонце. Тада су ми
скинули лисице. Отворили су врата и увели ме у бокс за опту-
жене. Дворана је била препуна. И поред застора сунце се ме-
стимично провлачило и ваздух је већ био спаран. Прозоре су
оставили затворене. Сео сам и жандарми су стали око мене. У
том тренутку угледао сам читав ред лица испред себе. Сви су
ме посматрали: схватио сам да су то поротници. Али не могу
да кажем по чему су се разликовали једни од других. Имао сам
само један утисак: стојим пред неком трамвајском клупом, а
сви ти безимени путници загледају придошлицу да би запазили
његове смешне стране. Добро знам да је то била будаласта по-

70
мисао, јер они овде нису тражили смешне стране, већ злочин.
Међутим, разлика није велика, а у сваком случају, управо сам
то помислио.
У глави ми се мало вртело и од свег тог света у овој затво-
реној дворани. Опет сам погледао по судници и нисам препо-
знао ниједно лице. Мислим да у почетку нисам био свестан тога
да се сви тискају не би ли видели мене. Људи се обично нису
бавили мојом личношћу. Тек сам уз известан напор схватио да
сам ја узрок свем том комешању. Казао сам жандарму: „Шта је
света!“ Одговорио ми је да је то због новина и показао ми једну
групу која је била крај стола подно клупе за поротнике. Казао
ми је: „Ено их.“ Упитао сам: „Ко то?“ и он је поновио: „Новине.“
Познавао је једног међу новинарима који га је у том тренутку
угледао и упутио се к нама. Био је већ човек у годинама, сим-
патичан, с ружним борама на лицу. Врло срдачно се руковао са
жандармом. Приметио сам у том тренутку да се сви познају, до-
зивају једни друге и разговарају, баш као у неком клубу у коме
је човеку мило што се нашао међу људима из истог света. Тиме
сам објаснио себи и онај свој чудни утисак да сам сувишан,
уљез, у неку руку. Међутим, новинар ми се обратио с осмехом.
Казао ми је да се нада да ће се све добро свршити по мене. Зах-
валио сам му, а он је додао: „Знате, ми смо мало надували овај
ваш случај. Лето је мртва сезона за новине. Само ваш случај и
оно оцеубиство нешто вреде.“ Показао ми је, затим, у групи из
које је изишао, једног човечуљка који је личио на угојену ласи-
цу, с огромним наочарима у црном оквиру. Казао ми је да је он
специјални извештач једног париског листа: „Тај, додуше, није
дошао ради вас. Али како има за задатак да поднесе извештај о
оцеубиству, затражили су му да у исто време телеграфише и о
вашем случају.“ И у том тренутку замало да му нисам захвалио.
Али сам помислио да би то било смешно. Махнуо нам је срдач-
но руком и оставио нас. Чекали смо још неколико тренутака.
Мој адвокат је дошао у дугом адвокатском плашту, окружен
многим колегама. Пришао је новинарима, с некима од њих се
и руковао. Шалили су се, смејали и давали утисак да се сасвим
угодно осећају, све док у судници није одјекнуло звонце. Сви
су отишли на своја места. Мој адвокат је пришао мени, поздра-
вио се са мном и посаветовао ме да кратко одговарам на питања

71
која ми буду постављали, да ништа сам не предузимам, а да се за
остало ослоним на њега.
Лево од себе чуо сам шкрипање столице коју је неко повукао
и угледао сам високог и витког човека у црвеном оделу, с лорњо-
ном, како је седао, брижљиво намештајући свој плашт. Био је то
тужилац. Судски пријавник је најавио долазак судског већа. У
истом тренутку два велика вентилатора почела су да зује. Три
судије, двојица у црном, трећи у црвеном, ушли су са свежње-
вима аката и веома брзо се упутили ка трибини која је била уврх
дворане. Човек у црвеном плашту сео је у наслоњачу у средини,
ставио судијски шешир испред себе, марамицом обрисао малу
ћелаву главу и објавио да претрес почиње.
Новинари су већ држали налив-пера у руци. Сви су имали
исти равнодушан и помало подругљив израз. Међутим, један
међу њима, много млађи, у оделу од меке сиве тканине и с пла-
вом краватом, оставио је испред себе налив-перо и загледао
се у мене. На његовом некако несиметричном лицу видео сам
само два ока, врло светла, која су ме пажљиво проматрала, не
изражавајући ништа што би се могло тачно одредити. И ја сам
добио чудан утисак да сâм себе посматрам. Можда због тога, а
и зато што нисам познавао обичаје ове куће, нисам сасвим до-
бро разумео све оно што се затим догодило, бирање поротника
бацањем коцке, питања која је председник постављао адвока-
ту, тужиоцу и пороти (сваки пут би се главе поротника у исто
време окретале према судском већу), брзо читање оптужнице,
у којој сам препознавао имена места и личности, и поновна пи-
тања моме адвокату.
Међутим, председник је казао да ће затражити прозивање
сведока. Записничар је прочитао имена која су ми привукла
пажњу. Видео сам како се из те до малочас безобличне публи-
ке дижу, један по један, директор и настојник старачког дома,
стари Томас Перез, Ремон, Масон, Саламано, Марија, а затим
ишчезавају кроз једна побочна врата. Марија ми је дала знак да
стрепи за мене. Још сам се чудио што их раније нисам приме-
тио, кад се Селест, као последњи, дигао на прозив свог имена.
Крај њега сам препознао ону ситну жену из ресторана с оном
њеном јакном срачунатим и одлучним покретима. Гледала ме је
нетремице. Али нисам имао времена да размишљам, јер је пред-

72
седник узео реч. Казао је да ће сад почети прави претрес и да
сматра непотребним да публици препоручује тишину. По ње-
говом мишљењу, он је ту да непристрасно руководи расправом
о једном случају који жели да објективно размотри. Пресуда
коју ће изрећи порота биће донесена у духу правде, а у сваком
случају, на најмањи испад, наредиће да се дворана испразни.
Врућина је бивала све јача и видео сам како се у дворани
присутни хладе новинама. То се претварало у непрекидно тихо
шуштање гужване хартије. Председник је дао знак и судски чи-
новник је донео три лепезе од плетене сламе које су три судије
употребиле истог часа.
Одмах су почели да ме саслушавају. Председник ми је поста-
вљао питања мирно и чак, тако ми се чинило, с извесном при-
месом срдачности. Опет су ми тражили да кажем ко сам и мада
ме је то већ дражило, помислио сам да је то у суштини природ-
но, јер би била одвећ озбиљна ствар судити једном човеку уме-
сто неком другом. Затим је председник поново почео да излаже
шта сам учинио, обраћајући ми се, после сваке треће реченице
питањем: „Је ли тако?“ Сваки пут сам одговарао: „Да, господине
председниче“, према упутству које ми је дао адвокат. То је дуго
потрајало, јер је председник уносио многе подробности у своје
излагање. За све то време новинари су писали. Осећао сам по-
гледе најмлађег међу њима и оне ситне жене што је подсећала на
аутомат. Трамвајска клупа је цела била окренута председнику.
Овај се накашљао, прелистао своја акта и окренуо се к мени,
хладећи се лепезом.
Казао ми је да ће сад морати да пређе на питања која се на
изглед не односе на мој случај, али која можда имају веома тесне
везе с њим. Разумео сам да ће опет говорити о мами и осетио
сам у исти мах колико ми је то непријатно. Питао ме је заш-
то сам маму сместио у старачки дом. Одговорио сам да сам то
учинио зато што нисам имао новца да плаћам некоме да је чува
и негује. Упитао ме је да ли ми је то лично тешко пало и ја сам
одговорио да ни мама ни ја нисмо више ништа очекивали једно
од другог, нити пак од било кога, и да смо се обоје навикли на
нови живот. Председник је тада казао да не жели на томе да се
задржава и упитао је јавног тужиоца да ли он има неко друго
питање које би ми могао поставити.

73
 Овај ми је напола окренуо леђа и, не гледајући ме, изјавио да
би, с председниковим овлашћењем, волео да зна да ли сам се на
извор вратио потпуно сам са намером да убијем Арапина. „Не,“
казао сам. „Али зашто је онда био наоружан и зашто се вратио
баш на то место?“ Казао сам да је то било случајно. А тужилац је
подвукао с извесном пакошћу у гласу: „То би за сада било све.“
Затим је све било некако збркано, бар се мени тако чинило. Али
после неког дошаптавања, председник је изјавио да се претрес
прекида и одлаже за поподне ради саслушања сведока.
Нисам имао времена да размишљам. Одвели су ме, угурали у
тамничка кола и одвезли у затвор, где сам ручао. Врло брзо, тек
што сам постао свестан тога да сам уморан, поново су дошли по
мене; све је наново започело и ја сам се нашао у истој дворани,
пред истим лицима. Само је врућина била још много јача и, као
неким чудом, сви поротници, тужилац, мој адвокат и неколико
новинара били су опремљени сламним лепезама. Млади нови-
нар и она ситна жена још су били ту. Али се они нису хладили и
гледали су ме и даље без речи.
Обрисао сам зној са чела и поново постао свестан места и
самог себе тек кад сам чуо како прозивају управника дома ста-
раца. Питали су га да ли се мама жалила на мене и он је казао да
јесте, али да је то помало манија свих његових домаца да се жале
на своје најближе. Председник је захтевао да он тачно каже да
ли ми је она замерала што сам је сместио у старачки дом и уп-
равник је опет казао да јесте. Али овог пута није ништа додао.
На једно друго питање одговорио је да је био изненађен мојом
смиреношћу на дан сахране. Упитали су га шта подразумева под
смиреношћу. Управник је тад погледао врхове својих ципела и
казао да нисам желео да видим маму, нисам се ни један једини
пут заплакао и отишао сам одмах после погреба не предајући
се религиозним мислима на њеном гробу. Још једна ствар га је
изненадила: један намештеник погребног завода казао му је да
нисам знао колико је мама имала година. Настао је тренутак
ћутања и председник га је упитао да ли је он то о мени гово-
рио. Како управник није разумео питање, казао му је: „Такви су
прописи.“ Затим је председник упитао државног тужиоца да ли
он нема да постави неко питање сведоку, а он је узвикнуо: „Ох,
не, довољно је“, с таквим жаром и с тако ликујућим погледом

74
упућеним мени да сам први пут после толико година добио глу-
паву жељу да заплачем, јер сам осетио колико ме сви ови људи
мрзе.
Пошто је упитао пороту и мог адвоката да ли желе да поставе
неко питање, председник је саслушао настојника. За њега, као
и за све остале, поновљен је исти церемонијал. Док је прила-
зио, настојник ме је погледао и окренуо главу на другу страну.
Одговорио је на питања која су му постављали. Казао је да ни-
сам хтео да видим маму, да сам пушио, да сам спавао и да сам
попио белу кафу. Осетио сам тад нешто због чега је цела дво-
рана била ускомешана и први пут сам схватио и да сам крив.
Затражили су од настојника да понови причу о белој кафи и
цигарети. Државни тужилац ме је погледао с неком ироничном
светлошћу у очима. У том тренутку, мој адвокат је запитао на-
стојника није ли и он пушио са мном. Али се тужилац жестоко
побунио против тог питања: „Ко је овде кривац и какви су то
методи прљања сведока оптужбе са циљем да се умањи значај
исказа који и поред тога имају поразну снагу.“ Председник је,
ипак, затражио од настојника да одговори на питање. Старац је
тад збуњено казао: „Знам да сам погрешио. Али, нисам се усуђи-
вао да одбијем цигарету коју ми је господин понудио.“ На крају,
и мене су упитали да ли имам било шта да додам. „Ништа“, од-
говорио сам, „само то да је сведок у праву. Истина је да сам му
понудио цигарету.“ Настојник ме је онда погледао мало зачуђе-
но и с неком врстом захвалности. Колебао се, па је затим казао
да је белу кафу понудио он мени. Мој адвокат је почео на то
бучно да ликује и изјавио је да ће поротници то оценити. Али
је тужилац загрмео изнад наших глава и казао: „Да, господа по-
ротници ће то оценити. И закључиће да је туђин могао понуди-
ти кафу, али да је син морао да је одбије пред телом оне која му
је живот дала.“ Настојник се вратио на своју клупу.
Кад је дошао ред на Томаса Переза, један судски чиновник
морао је да га придржава до преграде. Перез је казао да је он по-
знавао углавном моју мајку, а да је мене видео само једанпут, на
дан сахране. Упитали су га шта сам ја радио тог дана и он је од-
говорио: „Разумете, самом мени је било одвећ тешко па ништа
нисам видео. Од жалости нисам видео. Јер за мене је то била
веома велика жалост. Чак сам се и онесвестио. И тако, нисам

75
могао да видим господина.“ Државни тужилац га је запитао да
ли ме је бар видео да плачем. Перез је одговорио да није. Тад је
опет тужилац казао: „Господа поротници ће то оценити.“ Мој
адвокат се наљутио. Запитао је Переза тоном који ми се чинио
претеран „да ли је видео да нисам плакао?“ Перез је казао: „Не.“
Публика је почела да се смеје. И мој адвокат, заврћући један
рукав, казао је тоном који не трпи поговора: „Ето, то је слика
овог спора. Све је истина и ништа није истина!“ На тужиочевом
лицу ништа се није могло прочитати; забадао је оловку у насло-
ве својих списа.
После пет минута прекида у току којих ми је мој адвокат
казао да је све у најбољем реду, саслушан је Селест, кога је у суд
позвала одбрана. Та одбрана био сам ја. Селест је с времена на
време бацао погледе на моју страну и окретао у рукама шешир
од панаме. Имао је на себи ново одело које је облачио кад је,
понеке недеље, одлазио са мном на коњске трке. Али мислим да
није могао да стави крагну, јер је носио само једно месингано
дугме да би му кошуља стајала затворена. Упитали су га да ли
сам ја његова муштерија и он је казао: „Јесте, али ми је био и
пријатељ“; шта мисли о мени, а он је одговорио да сам човек;
шта подразумева под тим, а он је изјавио да сви знају шта то
значи; да ли је приметио да сам пувучен у себе, на шта је он
признао само то да не говорим тек да бих нешто казао. Држав-
ни тужилац га је упитао да ли сам му редовно плаћао за хра-
ну. Селест се насмејао и изјавио: „То су биле наше ситне личне
ствари.“ Питали су га још шта мисли о мом злочину. Он је тад
ставио руке на ограду и видело се да је нешто припремио. Ка-
зао је: „По мом мишљењу, то је био несрећан случај. Несрећан
случај, сви знају шта је то. Од тога се човек не може одбранити.
Дакле, за мене је то несрећан случај.“ Хтео је да настави, али му
је председник казао да је то довољно и да му захваљују. Онда се
Селест мало сплео. Али је изразио жељу да још нешто каже.
Затражили су му да буде кратак. Опет је поновио да је то не-
срећан случај. И председник му је рекао: „Добро, у реду. Али
ми смо ту да судимо о таквим несрећним случајевима. Зах-
ваљујемо вам.“ Као да је исцрпео све своје знање и сву своју
добру вољу. Селест се тад окренуо к мени. Учинило ми се да
му очи сјакте, а усне подрхтавају. Изгледао је тако као да ме

76
пита шта још може да учини. Ја ништа нисам казао, нисам учи-
нио никакав покрет, али сам први пут у животу зажелео да не-
ког пољубим. Председник му је опет наредио да се уклони с
подијума. Селест се вратио међу публику и сео. Све до краја
претреса остао је ту, мало нагнут напред, с лактовима на ко-
ленима, са шеширом од панаме у рукама и слушао све шта је
ко рекао. Ушла је Марија. На глави је имала шешир и била је
лепа. Али више ми се допадала с пуштеном косом. С места на
коме сам био, наслућивао сам невелику тежину њених груди и
препознао њену увек мало набубрелу доњу усну. Изгледала је
врло нервозно. Одмах су је упитали откад ме познаје. Назна-
чила је време кад је радила код нас. Председник је хтео да зна
какви су њени односи са мном. Казала је да ми је пријатељица.
На једно друго питање одговорила је да заиста треба да се уда
за мене. Тужилац, који је прелиставао неке списе, одједном ју
је упитао отакад је почела ваша веза. Назначила је тачно дан.
Тужилац је с равнодушним изразом приметио да му се чини да
је то било сутрадан по маминој смрти. Затим је с извесном иро-
нијом казао како не жели да нашироко прича о овој тугаљи-
вој ситуацији, да потпуно схвата што се Марија устеже, али да
њему дужност налаже (и овде је његов глас постао опорији) да
се издигне изнад обзира пристојности. Затражио је, дакле, од
Марије да укратко исприча шта је било оног дана кад сам се с
њом срео. Марија није хтела да говори, али је на тужиочево
наваљивање испричала како смо се купали, ишли у биоскоп и
вратили се у мој стан. Државни тужилац је казао да је после
Маријиних изјава пред истражним органима погледао био-
скопски програм за тај дан. Додао је да ће сама Марија казати
који се филм тада давао. И заиста, једва чујним гласом, она је
изјавила да је то био неки Фернанделов филм. Кад је заврши-
ла, у дворани је тишина била потпуна. Тужилац је онда устао;
веома озбиљно, гласом који ми се учинио истински узбуђен,
изговорио је јасно и лагано, упирући прстом у мене: „Госпо-
до поротници, сутрадан после смрти своје мајке, овај човек је
отишао на купање, започео једну незакониту везу и отишао да
се смеје на комични филм. Немам више шта да вам кажем.“ Сео
је. Опет је настала тишина. Али, одједном, Марија је бризнула
у плач, казала да није тако, да ту има нечег другог, да је примо-

77
равају да каже супротно од оног што мисли, да она мене добро
познаје и да ја ништа лоше нисам учинио. Али, на председни-
ков знак, судски чиновник ју је извео и претрес је настављен.
Једва да су после тога и слушали Масона који је изјавио да сам
ја поштен човек „чак би додао ваљан човек.“ Исто тако, једва да
су саслушали и Саламана кад је напоменуо да сам ја био добар
према његовом псу и кад је, на једно питање о мојој мајци и
мени, одговорио рекавши да ја нисам више имао шта да кажем
мами и да сам је из тог разлога послао у дом. „Треба разумети“,
говорио је Саламано, „треба разумети“. Али, нико, изгледа, није
разумео. Одвели су га.
Затим је ред дошао на Ремона који је био последњи сведок. Ре-
мон ми је климнуо главом и одмах казао да сам ја невин. Али
председник је изјавио да од њега не тражи мишљење, већ чиње-
нице. Позвао га је да сачека питања, па да онда одговара. Затра-
жили су му да тачно опише своје односе са жртвом. Ремон је то
искористио и казао да га је овај мрзео откако је ошамарио његову
сестру. Председник га је, међутим, запитао да ли жртва није има-
ла разлога да мрзи мене. Ремон је казао да је моје присуство на
плажи пука случајност. Тужилац га је онда упитао како то да сам
ја написао писмо које је и довело до трагедије. Ремон је одговорио
да је и то било случајно. Тужилац му је одвратио да случајност
има већ много недела на савести у целој овој ствари. Хтео је да
зна да ли је и то био случај што се нисам умешао кад је Ремон
ошамарио своју љубавницу, случај што сам му био сведок у по-
лицијској станици, случај и то што су се моји искази приликом
сведочења показали само као пука услужност. На крају је запи-
тао Ремона какво је његово занимање и, како је овај одговорио:
„Магационер“, државни тужилац је саопштио поротницима како
је општепознато да се он бави подводачким послом. Ја сам му са-
учесник и пријатељ. Све је ово гнусна драма најниже врсте, оте-
жана чињеницом што је овде у питању једно морално чудовиште.
Ремон је хтео да се брани а мој адвокат је протестовао, али им је
речено да треба пустити државног тужиоца да заврши. Овај је
казао: „Ја имам мало шта да додам. Је ли он био ваш пријатељ?“
питао је Ремона. „Јесте, казао је овај, био ми је друг“. Државни
тужилац је онда исто питање поставио мени и ја сам погледао
Ремона који није скренуо очи у страну. Одговорио сам: „Да.“ Ту-

78
жилац се онда окренуо пороти и изјавио: „Исти човек који се
сутрадан после смрти своје мајке одао најбестиднијем разврату,
извршио је убиство из безначајних побуда да би окончао једну
гнусну аферу из света проституције.“
Онда је сео. Изгубивши стрпљење, мој адвокат је подигао
руке, тако да су му рукави, спадајући, открили наборе на уш-
тирканој кошуљи, и повикао: „Најзад, да ли је он оптужен што
је сахранио мајку или што је убио човека?“ Публика се насмеја-
ла. Тужилац је поново устао, прикупио свој плашт и изјавио да
треба бити безазлен као уважени бранилац па не осетити да
између ових двеју категорија чињеница постоји дубока, пате-
тична, суштинска веза. „Да, узвикнуо је он снажним гласом и
са жаром, ја оптужујем овог човека што је сахранио мајку са
срцем злочинца.“ Ова изјава је, изгледа, извршила знатан ути-
цај на публику. Мој адвокат је слегао раменима и обрисао зној
са чела. Али је и он сам изгледао поколебан и ја сам схватио да
моја ствар не стоји добро.
Претрес је прекинут. Излазећи из Палате правде да бих се
попео у кола, препознао сам, у једном кратком трену, мирис и
боју летње вечери. У мраку свог покретног затвора поново сам,
као из дубина свог замора, открио, један по један, све оне по-
знате шумове својствене једном граду који сам волео и у једном
тренутку кад ми се догађало да се осетим потпуно задовољним.
Вика продаваца новина у ваздуху при смирају последње пти-
це на скверу, позиви продаваца сендвича, шкрипа трамваја на
високим окукама у граду и онај ромор неба пре но што се на
луку свали ноћ, све је то у мени дочаравало путању какву бих
слепо могао наћи а коју сам добро знао пре но што сам дошао у
затвор. Да, то је био час кад сам се некада, веома давно, осећао
сасвим задовољан. Тад ме је увек чекао лак починак без снова.
А ипак, нешто се променило, јер, очекујући и сад сутрашњицу,
нашао сам се у затворској ћелији. Као да добро познати путеви
исписани на летњем небу могу да воде и у тамнице и у безазлене
снове.

79
 IV

Чак и на оптуженичкој клупи човеку је увек занимљиво да

слуша о себи. Док ме је државни тужилац оптуживао, а мој ад-
вокат бранио, могу да кажем да је било много речи о мени и
то можда више о мени него о мом злочину. Да ли су се њихова
излагања, уосталом, баш толико разликовала? Адвокат је дизао
руке и говорио да је оптужени крив, али га је правдао. Тужилац
је пружао руке и указивао на кривицу, али не оправдавајући је.
Једна ствар ми је ипак некако сметала. И поред својих брига,
долазио сам понекад у искушење да се умешам, а мој адвокат
ми је тад говорио: „Ћутите, у вашем случају је то боље.“ Изгле-
дало је у неку руку да се о мом случају расправља као да се он
мене и не тиче. Све се одвијало без мога учешћа. Кројили су ми
судбину, а мене нису питали за мишљење. С времена на време
долазило ми је да их све редом прекинем и кажем: „Али, забога,
ко је оптужени? Важна је ствар бити оптужени. А ја имам нешто
да кажем.“ Али, кад бих размислио, нисам имао шта да кажем.
Уосталом, морам признати да занимљивост коју човек налази у
томе што заокупља туђу пажњу не траје дуго. Излагања држав-
ног тужиоца, на пример, врло су ми брзо дојадила. Узбудили би
ме или заинтересовали само одломци, покрети руку или читаве
тираде, али издвојени из целине.
У суштини, он је мислио, – ако сам га добро разумео, – да
сам ја злочин извршио с предумишљајем. Бар се трудио да
то докаже. Тако је управо и говорио: „Пружићу вам ја доказ,
господо, и то двострук доказ. Под заслепљујућом светлошћу
чињеница, најпре, а затим, у тамном осветљењу које ће ми
обезбедити психологија ове злочиначке душе.“ Укратко је из-
ложио догађаје почев од мамине смрти. Поново је споменуо
моју неосетљивост, чињеницу да не знам колико је мами било
година, мој одлазак на купање сутрадан после мајчине смрти,
с једном женом, биоскоп, Фернанедела и, најзад, враћање кући
с Маријом. Требало ми је времена да га у том тренутку разу-
мем, јер је он говорио „његова љубавница“, а за мене је она била
Марија. Затим је прешао на причу о Ремону. Налазио сам да у

80
његовом начину гледања на догађаје има извесне јасности. Оно
што је он говорио могло се прихватити као вероватно. Напи-
сао сам писмо у договору с Ремоном да бих привукао његову
љубавницу и изложио је злостављању једног човека „сумњивог
морала“. На плажи сам изазвао Ремонове непријатеље. Ремон
је био и рањен. Ја сам од њега затражио револвер. Натраг сам
се вратио сâм да бих се њиме послужио. Смакао сам Арапина,
како сам и планирао. Сачекао сам. И, „да бих био сигуран да је
посао урађен како треба“, испалио сам још четири метка стало-
жено, сигурно, у неку руку смишљено.
„И ето, господо, казао је државни тужилац. Изложио сам вам
ток догађаја који су навели овог човека да убије, потпуно свестан
онога што чини. Ово нарочито подвлачим. Јер није реч о обичном
убиству, о непромишљеном чину који бисте могли правдати олак-
шавајућим околностима. Тај човек је, господо, интелигентан. Чули
сте га, зар не? Он уме да одговара. Познаје вредност речи. И не
може се рећи да је био несвестан онога што чини.“
А ја сам слушао и чуо како ме сматрају интелигентним чове-
ком. Али нисам сасвим схватао како то да добре особине једног
обичног човека могу да се претворе у страховито отежавајуће
околности кад је у питању кривац. У сваком случају, то ме је
запрепашћивало и више нисам слушао тужиоца све до тренут-
ка кад сам га чуо како каже: „Да ли је он уопште икад рекао да
се каје? Никад, господо. Ни један једини пут у току истраге тај
човек се није показао потресен због свог гнусног недела.“ У том
тренутку он се окренуо и прстом упро у мене, жестоко ме напа-
дајући и даље, а ја у ствари никако нисам разумевао зашто. Сва-
како, нисам могао да не признам да је он у праву. Због свог чина
се нисам много кајао. Али ме је чудила толика његова острвље-
ност. Зажелео сам да му објасним усрдно, малтене с наклоно-
шћу, да никад ни за чим нисам истински жалио. Увек сам био
заокупљен оним што наилази, данашњицом или сутрашњицом.
Али, наравно, у положају у који су ме ставили, оваквим тоном
нисам ником могао да се обраћам. Нисам имао право да пока-
жем осећајност, добру вољу. И потрудио сам се да опет слушам,
јер је тужилац почео да прича о мојој души.
Говорио је да се пажљиво загледао у њу, али да у њој ништа није
нашао, господо поротници. Причао је да ја, уистину, душе и не-

81
мам и да ми није доступно ништа људско, ниједан од моралних
принципа који људско срце чувају од зла. „Свакако“, додао је он,
„ми не можемо да му то замеримо. Не можемо се жалити што му
недостаје оно што он не може да има. Али кад је у питању овај
суд, искључиво негативна врлина попустљивости треба да се пре-
образи у врлину правичности, тежу, али узвишенију. Поготову
кад празнина какву налазимо у срцу овог човека постане понор
у коме читаво друштво може да ишчезне.“ Тад је почео да гово-
ри о мом ставу према мами. Поновио је оно што је казао у току
процеса. Али је био много опширнији него кад је говорио о мом
злочину, толико опширан да сам на крају осећао само врелину тога
преподнева. Све до тренутка, бар, кад је државни тужилац застао
и, после извесног ћутања, наставио веома дубоким и веома тро-
нутим гласом: „Овај исти суд ће, сутра, господо, судити једно од
најгнуснијих недела, – оцеубиство.“ По његовом мишљењу, машта
узмиче пред тако свирепим насиљем. Он се усуђује да изрази наду
да ће људска правда кажњавати без милости. Али се он не боји да
каже и то да ужас, који тај злочин у њему изазива, пада готово у
засенак пред ужасом који он осећа пред мојом безосећајношћу.
Исто тако, по његовом мишљењу, човек који у моралном смислу
убија своју мајку искључује себе из друштва по истом основу као и
онај који диже убилачку руку на свог родитеља. У сваком случају,
овај први припрема поступке оног другог, најављује их у неку руку
и оправдава. „Убеђен сам, господо“, додао је он дижући глас, „да
моју мисао нећете сматрати одвећ смелом, ако кажем да је човек
који седи на овој клупи крив и за убиство које овај суд треба да
суди сутра. Следствено томе, он треба да буде и кажњен.“ Овде је
тужилац обрисао лице које му се сијало од зноја. Казао је, најзад,
да је његова дужност тужна, али да ће је он непоколебљиво извр-
шити. Изјавио је да ја немам ничег заједничког с једним друштвом
чије најосновније законе не признајем и да се не могу позивати на
људско срце чије су ми основне реакције непознате. „Тражим од
вас главу овог човека“, казао је, „и тражим је лака срца. Јер, ако ми
се у току мог већ дугог рада и догађало да захтевам смртну казну,
никада, у толикој мери као данас, нисам осетио да ову моју тешку
дужност надокнађују и разјашњавају, као нека врста противтеже,
свест о нужном и светом закону и ужас који осећам пред једним
људским лицем на коме видим само чудовишност.“

82
 Кад је тужилац поново сео, настао је прилично дуг трену-
так ћутања. Мени се вртело у глави од врућине и чуђења. Пред-
седник је кашљуцнуо и врло тихо ме упитао да ли имам ишта
да додам. Устао сам и како сам имао жељу да говорим, казао
сам, некако насумце, додуше, да нисам имао намеру да убијем
Арапина. Председник је одговорио да се и то може тврдити, да
је дотад слабо схватао мој систем одбране и да би му, пре но
што саслуша мог адвоката, било мило да од мене добије тачно
објашњење побуда које су ме навеле на ово моје дело. Испри-
чао сам у неколико речи, преплићући језиком и увиђајући да
сам смешан, да је све то било због сунца. У дворани неки су се
насмејали. Мој адвокат је слегао раменима и одмах затим су му
дали реч. Али је он изјавио да је касно, да му треба неколико
часова и да тражи одлагање за поподне. Суд је то прихватио.
После подне су велики вентилатори наставили да преврћу
густ ваздух у дворани, а мале разнобојне лепезе поротника
покретале су се све у истом правцу. Одбрамбена беседа мог
адвоката чинила ми се као да се никад неће завршити. У јед-
ном тренутку почео сам да га слушам, јер је говорио: „Истина
је да сам убио.“ Затим је наставио у овом тону, говорећи „ја“ кад
год је причао о мени. Био сам веома изненађен. Нагнуо сам се
ка једном жандарму и питао га зашто. Казао ми је да ћутим а,
после неког времена, додао је: „Сви адвокати тако чине.“ Што
се мене тиче, мислио сам да ме на тај начин још више удаљују
од мог случаја, своде ме на нулу и, у извесном смислу, заузи-
мају моје место. Али чини ми се да сам био већ врло далеко
од ове суднице. Уосталом, мој адвокат ми се учинио смешан.
Веома укратко је изнео захтев да се утврди да сам био изазван,
а затим је и он говорио о мојој души. Али ми је изгледало да
он има много мање дара него тужилац. „И ја сам се пажљиво
загледао у ову душу, али насупрот високом представнику др-
жавног тужилаштва, ја сам у њој нешто нашао и могу рећи да
је она за мене била као отворена књига.“ Прочитао је у њој да
сам ја поштен човек, исправан и неуморан радник, одан кући
у којој сам запослен, човек кога сви воле и који саучествује у
туђим невољама. По његовом мишљењу, ја сам узоран син који
је издржавао мајку докле год је могао. Најзад, надао сам се да
ће један дом за пензионере пружити старој жени удобност коју

83
сопственим средствима нисам могао да јој обезбедим. „Чуди ме,
господо, додао је он, што је дизана толика галама у вези с тим
домом. Јер најзад, ако би требало давати доказе о корисности
и узвишеним циљевима ових установа, морали бисмо рећи да
их и сама држава новчано потпомаже.“ Само, он није говорио
о сахрани и ја сам осетио да то недостаје у његовој одбрамбеној
беседи. Али због свих оних дугих реченица, због свих оних дана
и оних бескрајних часова у току којих је било говора о мојој
души, имао сам утисак да све постаје као нека безбојна вода у
којој ме хвата вртоглавица.
На крају, сећам се само да се са улице, кроз све дворане и
суднице, док је мој адвокат још говорио, одјекнула до мене тру-
ба неког продавца сладоледа. Спопале су ме успомене на један
живот који ми више није припадао, али у коме сам налазио
своје најскромније и најтрајније радости: мириси лета, градска
четврт коју сам волео, извесно вечерње небо, Маријин смех и
њене хаљине. Сва бескорисност онога што сам овде чинио по-
чела је да ме гуши и једва сам чекао само да се све ово оконча и
да у својој ћелији поново утонем у сан. Једва да сам и чуо како
мој адвокат на завршетку узвикује да поротници неће хтети да
пошаљу у смрт једног честитог трудбеника кога је упропастио
тренутак изгубљености, и како тражи олакшавајуће околности
за један злочин због кога, као најпоузданију казну, већ носим у
себи вечиту грижу савести. Суд је прекинуо суђење и адвокат
је сео сав исцрпљен. Али његове колеге су му пришле да му че-
ститају. „Сјајно, драги мој!“ Један од њих је чак и мене позвао за
сведока: „Је л’ да?“ казао ми је. Потврдио сам, али мој компли-
мент није био искрен, јер сам био преморен.
Међутим, напољу се дан клонио крају и врућина више није
била тако јака. По неким шумовима које сам чуо са улице,
наслућивао сам онај пријатни мир који доноси вече. Сви смо
били ту и чекали. Али оно што смо заједно чекали тицало се
само мене. Опет сам погледао по дворани. Све је било исто она-
ко као првог дана. Сусрео сам поглед новинара у кратком сивом
капуту и жене-аутомата. То ме је навело да помислим како у
току читавог суђења нисам погледом потражио Марију. Нисам
је био заборавио, али сам био одвећ заузет. Видео сам је између
Селеста и Ремона. Климнула ми је главом као да каже: „Најзад“

84
и видео сам њено некако забринуто лице које се осмехивало.
Али сам осећао да ми се срце стегло, тако да на њен осмех нисам
могао ни да одговорим.
Судско веће се вратило. Веома брзо поротницима је прочи-
тан низ питања. Чуо сам „крив за убиство“... „предумишљај“...
„олакшавајуће околности“. Поротници су изишли, а мене су од-
вели у ону собицу у којој сам већ и раније чакао. Адвокат је до-
шао к мени: био је говорљив и обраћао ми се с више поверења и
срдачности него икада до тада. Сматрао је да ће све бити добро
и да ћу се извући с неколико година затвора или робије. Питао
сам га да ли има изгледа за укидање пресуде у случају да ова буде
неповољна. Казао ми је да нема. Његова тактика састојала се у
томе да не подноси никакве предлоге како не би озловољио по-
роту. Објаснио ми је да се једна пресуда не може поништавати
тек тако, ни за шта. То ми се учинило очигледним и прихватио
сам његове разлоге. Кад се ствар хладно размотри, то је сасвим
природно. У противном било би превише непотребно исписане
хартије. „У сваком случају, казао ми је мој адвокат, постоји мол-
ба за помиловање. Али ја сам убеђен да ће исход бити повољан.“
Чекали смо веома дуго, готово три четири сата, чини ми се.
На крају је одјекнула нека звоњава. Мој адвокат ме је оставио,
говорећи: „Председник пороте ће прочитати одговоре. Вас ће
увести тек за изрицање пресуде.“ Залупила су се многа вра-
та. Људи су трчали по степеништима: нисам знао да ли су ова
близу или далеко. Затим сам чуо какко неки потмули глас чита
нешто у дворани. Кад се звоњава поново разлегла и кад су се
врата на боксу отворила, до мене је допрла тишина из дворане,
тишина и оно необично узбуђење које сам осетио кад сам ви-
део да је млади новинар скренуо поглед. Нисам погледао на ону
страну где је била Марија. Нисам имао времена, јер ми је пред-
седник саопштио у неком чудном облику да ће ми глава бити
одрубљена на неком тргу у име француског народа. Тад ми се
учинило да сам распознао осећање исписано на свим лицима.
Скоро сам сигуран да је то било извесно уважење. Жандарми
су били веома благи према мени. Адвокат је спустио своју руку
на моју. Ни на шта више нисам мислио. Али ме је председник
запитао да ли имам ишта да додам. Размислио сам и казао: „Не.“
Тад су ме повели.

85
 V

По трећи пут сам одбио да примим затворског свештеника.

Немам шта да му кажем, не говори ми се, ионако нећу моћи да га
избегнем. У овом тренутку занима ме само то како да умакнем
неминовном деловању механизма и да ли постоји неки излаз
из неизбежности. Преместили су ме у другу ћелију. Из ове, кад
лежим, видим небо, видим само њега. Проводим све своје дане
гледајући на његовом лицу лагано умирање боја које претвара
дан у ноћ. Лежећи, стављам руке под главу и чекам. Не знам
колико пута сам се запитао да ли је било примера осуђених на
смрт који су умакли неумитном току догађаја, ишчезли пре по-
губљења, пробили се кроз обруч полицијских стража. Преба-
цивао сам тад себи што нисам посвећивао довољно пажње при-
чама о погубљењима. Требало би да се човек увек интересује
за такве ствари. Никад се не зна шта га може снаћи. Као и сви,
читао сам кратке извештаје у новинама. Али постоје свакако и
посебна дела за која никад нисам показао довољно радознало-
сти да у њих завирим. У њима бих можда нашао приче о бек-
ству. Сазнао бих да се точак бар једном зауставио, да су при из-
вршењу овог унапред смишљеног неотклоњивог чина, случај и
срећа само једанпут нешто изменили. Један једини пут! У изве-
сном смислу, чини ми се да би ми то било довољно. Моје срце би
учинило све остало. Новине су често говориле о некаквом дугу
према друштву. По њиховом тврђењу, треба га платити. Али за
машту то ништа не значи. Важна је могућност бекства, скок ван
неумитног обреда, трк у лудило који би пружио све могућности
нади. Наравно, нада је била у томе да човек буде убијен на углу
неке улице, у пуном трку, зрном у лету. Али кад се све добро
размотри, ништа ми није омогућавало тај луксуз, све ми га је
ускраћивало, механизам ме је поново узимао под своје.
И поред све своје добре воље, нисам могао да прихватим ову
безочну извесност. Јер најзад, постојала је смешна несразмера
између пресуде која је ову извесност створила и ненарушивог
развоја ствари од тренутка кад је пресуда изречена. Чињеница
да је судска одлука прочитана у двадесет часова, а не у седам-

86
наест, да је могла бити и сасвим друкчија, чињеница да су је до-
неили људи који мењају рубље, да је изречена у име једног тако
неодређеног појма као што је француски (или немачки, или
кинески) народ, све је то, по мом мишљењу, одузимало много
озбиљности једној таквој одлуци. Ипак, био сам приморан да
признам да је од тренутка кад је донесена, њено дејство постало
исто толико извесно и озбиљно колико и присутност овог зида
о који сам разбијао своје тело.
У таквим тренуцима сећао сам се једног догађаја који ми је
мама испричала у вези с мојим оцем. Ја га нисам познавао. Све
што сам одређено знао о том човеку било је можда оно што ми је
она тад о њему казала: ишао је да гледа погубљење неког убице.
Лоше се осећао при самој помисли да ће тамо ићи. Ипак је оти-
шао и, кад се вратио, повраћао је готово целог тог јутра. Отац
ми се тад учинио некако одвратан. Сад сам схватао, било је то
тако природно. Како то да нисам увиђао да од извршења смртне
казне нема ничег значајнијег и да је то, напослетку, једина заи-
ста занимљива ствар за човека! Ако бих икад изишао из затвора,
ишао бих да гледам свако погубљење. Грешио сам, чини ми се,
што сам помишљао на овакву могућност. Јер при помисли да се
неког раног јутра нађем слободан иза полицијске страже, с оне
друге стране у неку руку, при помисли да будем гледалац који
долази да посматра и који ће после тога моћи да повраћа, талас
затроване радости навирао ми је у срце. Али то није било раз-
умно. Није требало да се препуштам оваквим претпоставкама,
јер ми је, тренутак касније, бивало тако страховито хладно да
сам се сав скупљао у клупче под покривачем. Цвокотао сам и
никако нисам могао да се савладам и престанем.
Али, наравно, човек не може увек да буде разуман. Који пут,
опет, правио сам нацрте закона. Преправљао сам казнени си-
стем. Приметио сам да је од битног значаја пружити осуђенику
неку могућност. Једна једина на хиљаду била би довољна да уре-
ди многе ствари. Тако, на пример, чинило ми се да се може наћи
неко хемијско једињење које би пацијента (мислио сам: па-
цијент) уморило у девет од десет случајева. Овај би то знао, то
би био услов. Јер, помно размишљајући и мирно разматрајући
ствари, долазио сам до закључка да је код сечива на гиљотини

87
несавршено то што не даје никакве изгледе на избављење, са-
вршено никакве. Једном речи, о смрти осуђеника одлука је до-
несена једном за свагда. Ствар је коначно сређена, комбинација
добро смишљена, споразум прихваћен и нема ни говора о томе
да се поново узима у разматрање. Према томе, ако у неком изу-
зетном случају и дође до промашаја, почиње се испочетка. Услед
тога, незгода је у томе што је осуђеник принуђен да пожели да
направа добро ради. Кажем да јој је то лоша страна. У извесном
смислу, то је тачно. Али у једном другом смислу, морао сам да
признам да је баш у томе и сва тајна добре организације. Једном
речи, осуђеник је принуђен на сарадњу у моралном погледу. У
његовом је интересу да све тече глатко.
Био сам приморан да установим и то да сам досад о овим пи-
тањима имао представе које нису тачне. Дуго сам веровао, не
знам зашто, да се треба пењати уз степенице до губилишта да
би се доспело до гиљотине. Мислим да је то због револуције од
1789, хоћу да кажем због свега онога чему су ме научили или на
што су ми указивали у вези са овим. Али једног јутра сетио сам
се једне фотографије објављене у новинама поводом неког пу-
губљења које је имало велики одјек. У ствари, направа стоји на
самом тлу, на најједноставнији могући начин. Много је ужа него
што сам мислио. Баш је чудно што на то раније нисам обратио
пажњу. Та направа ме је на слици изненадила својим изгледом
савршене и блиставе прецизне израде. Човек увек има преуве-
личане представе о оном што не познаје. Напротив, увидео сам
да је све једноставно: направа је на истој висини као и човек који
иде према њој. Прилази јој као да корача у сусрет некој особи.
А и то није згодно. Пењање на губилиште, узлажење у отворено
небо било је нешто што је могло да разигра машту. А овако, и у
овом погледу, механизам ништи све: човек је убијен нечујно, с
нешто мало срама и с много прецизности.
Биле су још две ствари о којима сам непрекидно размишљао:
зора и молба за помиловање. Слушао сам ипак глас разума и
трудио се да на то више не мислим. Легао бих, загледао се у
небо и упињао се да га с интересовањем посматрам. Постајало
је зелено, било је вече. Напрезао сам се да скренем и ток својих
мисли. Ослушкивао сам своје срце. Нисам могао замислити да

88
би икад могао да престане тај шум који ме већ толико време-
на прати. Никад нисам имао истинску машту. Покушавао сам
ипак да замислим неки тренутак у коме се куцање овог срца
неће продужити у мојој глави. Али узалуд. Зора и моја молба за
помиловање биле су ту. На крају бих дошао до тога да је најпа-
метније не вршити над собом никакву принуду.
У зору они долазе, знао сам то. Ноћи сам углавном проводио
у очекивању управо те зоре. Никад нисам волео да будем изне-
нађен. Кад ми се нешто догађа, више волим да сам спреман. Зато
сам на крају само помало спавао преко дана, а по читаву ноћ стр-
пљиво чекао да светлост на прозору неба заруди. Најтеже, то је
био онај неодређени час у који сам знао да они обично дејствују.
Чим би прошла поноћ, почињао бих да ишчекујем и ослушкујем.
Никад моје уво није чуло толико шумова, разазнавало тако тана-
не звуке. Могу рећи, уосталом, да сам све ово време имао среће, у
неку руку, јер никад кораке нисам чуо. Мама је често говорила да
човек никад није потпуно несрећан. Давао сам јој за право овде у
затвору, кад је небо поново добијало боју и кад се нов дан полако
увлачио у ћелију. Јер сам исто тако могао чути и кораке и срце
ми је могло препући. Чак и кад бих због најмањег шума поле-
тео ка вратима, чак и кад бих, с увом приљубљеним уз дрво, из-
безумљено чекао док не зачујем сопствено дисање, престрављен
што је оно тако храпаво и толико слично псећем ропцу, срце ми,
на крају крајева, не би препукло и ја бих био у добитку за још
двадесет и четири сата.
Током целог дана била је ту моја молба за помиловање. Ми-
слим да сам ову идеју искористио на најбољи могући начин.
Прорачунавао сам последице које би из ње произишле у вези са
мном и из својих размишљања извлачио највише што сам мо-
гао. Правио сам увек најгору претпоставку: моја молба за по-
миловање је одбијена. „Е, па лепо, умрећу, дакле.“ Раније него
остали, очигледно. Али сви знају да живот није вредно живе-
ти. У суштини, знао сам да није важно да ли ће човек умрети у
тридесетој или у седамдесетој години, пошто ће, наравно, у оба
случаја, други људи и друге жене живети, и то хиљадама година.
Нема ничег јаснијег, на крају крајева. Увек сам ја тај који умире,
било то сад или кроз двадесет година. У том тренутку помало

89
ми је сметало у мом умовању оно страховито усхићење при по-
мисли на двадесет година живота који бих тек имао да прожи-
вим. Али сам га лако стишавао тиме што сам замишљао какве
ће моје мисли бити кроз двадесет година кад се ипак будем на-
шао у истом оваквом положају. Кад човек већ умире, време и
место, очигледно, нису важни. Дакле (а тешко је не изгубити
из вида колико умовања претпоставља ово „дакле“), морао сам,
дакле, да прихватим одбијање своје молбе за помиловање.
У том тренутку, тек у том тренутку, имао сам тако рећи пра-
во, давао сам себи у неку руку допуштење да приступим другој
претпоставци: помилован сам. Незгодно је било то што је тре-
бало обуздавати ону плаху помаму крви и тела која ми је без-
умном радошћу навирала у очи. Требало је да све своје снаге
напрегнем како бих стишао овај крик и уразумио га. Требало
је да будем природан чак и при овој претпоставци да би у оној
првој моје мирење са судбином изгледало веродостојније. Кад
сам у томе успевао, постизао сам један сат спокојства. То је ипак
било нешто.
У таквом једном тренутку још једном сам одбио да примим
затворског свештеника. Лежао сам и, по извесној златастој боји
неба, наслућивао да се летње вече ближи. Управо сам био од-
бацио молбу за помиловање и могао сам да осетим како таласи
крви равномерно круже у мени. Није ми била потребна свеште-
никова посета. Први пут, после веома дугог времена, помислио
сам на Марију. Већ толико дана како ми више није писала. Те ве-
чери сам размишљао о томе и помислио да јој је можда додијало
да буде љубавница осуђеног на смрт. Пало ми је на памет да је
можда болесна или је умрла. Све се то могло догодити. Како бих
ја то могао знати кад нас, сем наших тела која су сада раставље-
на, ништа није везивало ни подсећало једно на друго. Уосталом,
од једног таквог тренутка надаље, сећање на Марију ме не би
више узбуђивало. Ако је мртва, више ме не интересује. Налазио
сам да је то природно, као што ми је било сасвим разумљиво да
ме људи после моје смрти забораве. Немају више никакве везе
са мном. Не могу да тврдим чак ни да ми је било тешко да о томе
размишљам.

90
 Баш у том тренутку ушао је затворски свештеник. Кад сам га
угледао, уздрхтао сам. Он је то приметио и казао ми да не треба
да се плашим. Казао сам му да он обично долази у друго време.
Одговорио ми је да је ово само пријатељска посета која нема
никакве везе с молбом за помиловање о чему још ништа не зна.
Сео је на мој кревет и позвао ме да се сместим крај њега. Одбио
сам. Ипак сам налазио да му је израз лица веома благ.
Остао је неколико тренутака седећи, с подлактицама на ко-
ленима, погнуте главе, и проматрао своје руке. Биле су протег-
љасте и мишићаве, подсећале су ме на две хитре животиње.
Полако их је протрљао једну о другу. Затим је још дуго седео,
погнуте главе, тако да ми се у једном тренутку учинило да сам
га заборавио.
Али је он одједном подигао главу и погледао ме у лице: „Заш-
то одбијате моје посете?“ казао је. Одговорио сам да не верујем у
Бога. Хтео је да зна да ли сам у то сасвим сигуран и ја сам му ка-
зао да то питање немам зашто да себи постављам: чини ми се да
нема никаквог значаја. Он се тад завалио и леђима наслонио на
зид, држећи дланове на бутинама. Као да се и не обраћа мени,
напоменуо је да човек понекад верује да је у нешто сигуран, а у
ствари није. Нисам ништа казао. Погледао ме је и упитао: „Шта
ви мислите о томе?“ Одговорио сам да је то могућно. У сваком
случају, можда и нисам сигуран у то шта ме стварно занима, али
потпуно сигурно знам шта ме не занима. А баш оно о чему он
говори мене не занима.
Окренуо је очи у страну и не мењајући положај упитао ме да
ли не говорим тако из превеликог очајања. Објаснио сам му да
нисам очајан. Само ме је страх, а то је сасвим природно. „Бог би
вам онда могао помоћи, приметио је. Сви они које сам познавао
окретали су се к њему у вашем случају.“ Признао сам да је то
било њихово право. То је исто тако доказивало да су имали и
времена за то. Што се мене тиче, не желим да ми се помаже, а
заправо ми и време недостаје да се заинтересујем за оно што ме
не интересује.
У том тренутку су његове руке једним нервозним трзајем
показале нестрпљење, али он се усправио и почео да поправља
наборе на својој одежди. Кад је с тим завршио, обратио ми се

91
називајући ме „пријатељу мој“: говорио ми је овако не зато што
сам осуђен на смрт; по његовом мишљењу сви смо осуђени на
смрт. Али сам га ја прекинуо говорећи му да то није исто и да то
ни у ком случају не може да буде нека утеха. „Свакако, потвр-
дио је он. Али ви ћете у сваком случају умрети касније, ако не
умрете данас. Исто питање поставиће се и тад. Како ћете прићи
том страховитом искушењу?“ Одговорио сам му да ћу му прићи
управо онако како му и сада прилазим.
На те речи је устао и погледао ме право у очи. Ту игру сам до-
бро познавао. Често сам се на тај начин забављао с Емануелом
или Селестом и, најчешће, поглед су скретали они. И свештеник
је ту игру добро знао, одмах сам то схватио: поглед му није др-
хтао. А ни глас му није задрхтао кад ми је казао: „Зар заиста не-
мате никакве наде и зар живите у уверењу да ћете целим бићем
умрети?“ – „Да“, одговорио сам.
Онда је погнуо главу и поново сео. Казао ми је да ме жали.
Сматрао је да то један човек не може да поднесе. Ја сам опет
осетио само то да ми он постаје досадан. Сад сам ја њему окре-
нуо леђа и отишао испод прозорчића. Раменом сам се ослањао
о зид. Не слушајући га сасвим добро, чуо сам како поново по-
чиње да ме испитује. Говорио је узнемиреним и упорним гла-
сом. Схватио сам да је узбуђен и почео сам да га боље слушам.
Говорио ми је како је сигуран да ће моја молба за помило-
вање бити услишена, али да ја у себи носим терет једног гре-
ха кога треба да се ослободим. По његовом мишљењу, људска
правда није ништа, а божанска – све. Напоменуо сам да је мене
осудила она прва. Одговорио ми је да она тиме ипак није спрала
мој грех. Казао сам му да не знам шта је грех. Само су ми саопш-
тили да сам крив. Кривац сам, ја то испаштам и од мене се више
ништа не може тражити. У том тренутку он је поново устао и
ја сам помислио да у овој овако тесној ћелији он и нема другог
избора ако хоће да се креће. Мора да седа или да устаје.
Очи су ми биле приковане за тло. Пошао је према мени, а
онда застао, као да се не усуђује да крочи даље. Гледао је небо
кроз решетке. „Варате се, сине мој“, казао ми је, „могло би се од
вас затражити више. Можда ће вам и бити затражено.“ – „А шта
то?“ – „Могло би се од вас затражити да увидите.“ – „А шта?“

92
 Свештеник је погледао око себе и одговорио гласом који ми
се одједном учинио веома уморним: „Из свих ових камених зи-
дова избија бол, знам то. Никад их нисам гледао без страве. Али
знам да су, дубоко у срцу, и најбеднији међу вама видели како
се из сопствене таме појављује божанско лице. Од вас се тражи
да то лице видите.“
Мало сам се пренуо. Казао сам му да већ месецима гледам те
зидове. Ништа и никог на свету не познајем боље. Можда сам,
врло давно, и тражио у њима неко лице. Али то лице је имало
боју сунца и пламен жудње: било је то Маријино лице. Узалуд
сам га тражио. Сад је свршено с тим. А у свако случају, нисам
видео да ишта избија из ових ознојених камених зидова.
Свештеник ме је погледао с неком тугом. Био сам сад потпу-
но наслоњен на зид и светлост ми се разливала по челу. Изгово-
рио је неколико речи које нисам чуо и упитао ме врло брзо да ли
му допуштам да ме пољуби: „Не“, казао сам. Окренуо се и пошао
ка зиду по коме је полако прешао руком: „Зар ову земљу до те
мере волите?“ прошаптао је. Нисам ништа одговорио.
Прилично дуго је остао окренутих леђа. Његово присуство
ми је сметало и изазивало ме. Управо сам хтео да му кажем да
иде, да ме остави, кад је изненада, окренувши се ка мени, уз-
викнуо са неком жестином: „Не, ја не могу да вам верујем. Си-
гуран сам да вам се дешавало да зажелите неки други живот.“
Одговорио сам му да ми се, наравно, дешавало, али да то нема
већег значаја него жеља да будем богат, да брзо пливам или да
имам лепша уста. Све су то жеље исте врсте. али ме је он пре-
кинуо и запитао како ја замишљам тај други живот. Тада сам
скоро викнуо: „Живот у коме бих могао да се сећам овога“, и
одмах затим сам му казао да ми је свега доста. Хтео је опет да ми
говори о Богу, али сам му ја пришао и покушао да му последњи
пут објасним да ми је остало премало времена. Не желим да га
губим с Богом. Покушао је да промени предмет разговора пи-
тајући ме зашто га зовем „господине“, а не „оче“. То ме је раздра-
жило и одговорио сам му да он мени није отац: он је с осталима!
„Не, сине мој“, казао је стављајући ми руку на раме. „Ја сам уз
вас. Али ви то не можете знати зато што вам је срце заслепљено.
Молићу се за вас.“

93
 Онда ми је наједном прекипело, ни сам не знам зашто. По-
чео сам да вичем из свег гласа, извређао га и казао му да се не
моли за мене. Ухватио сам га за јаку на мантији. Сручио сам
на њега све што ми је било дубоко у срцу, прелазећи нагло и
наизменично из гнева у радост. Он изгледа тако убеђен, је л’ да?
А ипак, ниједно његово убеђење не вреди колико једна женска
влас. Он није сигуран чак ни у то да је жив. Јер живи као мрт-
вац. Ја изгледам као да су ми руке празне. Али ја сам сигуран у
себе, сигуран у све, сигурнији него он, сигуран у овај мој живот
и у смрт која ће доћи. Да, ја имам само то. Али је бар та истина
у мојим рукама исто онолико колико и ја у њеним. Ја сам био у
праву, и сад сам у праву, одувек сам у праву. Живео сам на овај
начин, а могао сам живети и на неки други. Чинио сам ово, а
не оно. Нисам учинио ту и ту ствар, а учинио сам ону другу. Па
шта? Испало је као да сам читаво време чекао овај тренутак и
извесну рану зору која ће ми дати за право. Ништа, ништа нема
значаја и ја добро знам зашто. И он зна зашто. Из дубине моје
будућности, у току целог овог бесмисленог живота који сам во-
дио, неки мрачан дах допирао је до мене кроз године које још
нису дошле и тај дах је на свом путу изједначавао све што ми
се нудило у годинама које сам и онда проживљавао, а које нису
биле ништа стварније. Шта ме се тиче туђа смрт, љубав једне
мајке, шта ме се тиче његов Бог, живот који неко изабере, судби-
не за које се неки опредељују, кад је већ једна једина судбина
морала изабрати мене и уз мене милијарде повлашћених који,
као и он, кажу да су ми браћа. Схвата ли он то, заиста? Сви су
повлашћени. Само повлашћених и има. И друге ће једног дана
осудити. И њега ће осудити. Шта мари, ако га, оптуженог за
убиство, погубе зато што није плакао на погребу своје мајке?
Саламанов пас вреди колико и његова жена. Она мала жена-
-аутомат исто је толико крива колико и Парижанка којом се
оженио Масон или као Марија која је желела да се њоме оже-
ним. Зар је важно што ми је Ремон друг колико и Селест који
вреди више од овога? Зар је важно што Марија пружа данас
своје усне неком другом Мерсоу? Схвата ли, дакле, тај осуђе-
ник, и да, из неке моје далеке будућности... Гушио сам се вичући
све ово. Али, већ су ми свештеника отимали из руку а чувари

94
ми претили. Он их је, међутим, смирио и за тренутак ме гледао
ћутке. Очи су му биле пуне суза. Окренуо се и нестао.
Кад је он отишао, поново сам се смирио. Био сам исцрпљен
и сручио сам се на дрвени кревет. Мислим да сам спавао, јер
сам се пробудио са зведама на лицу. Шумови са пољâ допирали
су горе до мене. Мириси ноћи, земље и соли освежавали су ми
слепоочнице. Чудесан мир овог уснулог лета продирао је у мене
као плима. У том тренутку, на измаку ноћи, затулиле су бродске
сирене. Оглашавале су полазак у један свет који ми је сада за-
увек постао равнодушан. Први пут после веома дугог времена
помислио сам на маму. Учинило ми се да схватам зашто је на
крају живота нашла себи „вереника“, зашто се упустила у игру
поновног отпочињања. И тамо, тамо око оног дома у коме су се
гасили животи, вече је било као неко сетно затишје. На домаку
смрти мама се сигурно осетила ослобођеном и спремном да све
изнова проживи. Нико, нико нема права да плаче над њом. И
ја сам се, исто тако, осетио спремним да све поново проживим.
Као да ме је овај велики гнев очистио од зла и сасвим ослобо-
дио наде, ја сам се, пред овом ноћи, препуном значења и зве-
зда, први пут потпуно препустио нежној равнодушности све-
та. Осећајући да ми је тако сличан, најзад тако сродан, близак,
увидео сам да сам био и да сам још срећан. Да би се све коначно
завршило, да се не бих осећао толико усамљен, остало ми је да
пожелим да на дан мог погубљења буде много гледалаца и да ме
дочекају с повицима мржње.

95
ПОГОВОР
 1.

Читалац Странца прати Мерсоово приповедање о низу до-

гађаја који започиње вешћу о смрти мајке, а завршава се једног
дана у зору, вероватно оног дана када ће над Камијевим јунаком
бити извршена смртна пресуда. Мерсоово приповедање само
би условно требало схватити као дневник. Не изгледа много
вероватно да би неко као Мерсо могао водити дневник: он сам
каже да је давно изгубио навику да себе преиспитује, а према
прошлости је сасвим равнодушан и нема никакву потребу да
бележењем чува од заборава ни оно што му се догодило, ни
своје мисли и осећања. Мерсоов дневник требало би разумети
само као књижевну конвенцију која аутору омогућава да чита-
ву приповест представи „изнутра“, виђену Мерсоовим очима
и исказану његовим речима. Традиционално, приповедач који
приповеда у првом лицу обдарен је високим степеном самоуви-
да и оштром психолошком проницљивошћу, тако да читаоцу
може осветлити и своје и туђе молитве, мисли и осећања. Међу-
тим, од самог почетка Странца читаоцу постаје јасно да је при-
поведач Мерсо сасвим слабо опремљен за овај задатак. Он нема
никакав психолошки увид, уопште не импресионира својим
интелектуалним моћима и не само што није у стању да изађе на
крај с оним што види и што му се дешава, него изгледа да то чак
и не покушава. Тамо где традиционални приповедач у првом
лицу почиње око неког догађаја или, на пример, сусрета с не-
ким ликом да гради смисаоне конструкције тумачећи нам како
би тај догађај или лик требало схватити – поступајући исто
онако као што и ми сами у свом свакодневном животу оно што
видимо, чујемо или што нам се дешава прерађујемо у смисаоно
искуство – Мерсо само региструје оно што види, а највише што
се од њега може добити је процена да је нешто било „занимљи-
во“. Док је традиционални приповедач обично уверен да разуме
оно што види и о чему пише, или да то макар покушава, Мер-
со, супротно томе, често скреће читаочеву пажњу баш на своју
неспособност да разуме и објасни: видимо како његове мисли

99
збуњеност, неспособност да се концентрише или, једноставно,
лењост да то и покуша истог тренутка одводе у неком другом
правцу.
Њему, такође, недостаје и етичка оптика традиционалног
приповедача: Мерсо и не покушава да своју моралну равнодуш-
ност замени тачком гледишта с које би се нешто могло процењи-
вати као „добро“ или „зло“. Он, на пример, зна да је Ремон под-
водач, примећује да је овај спреман да сплетком намами своју
бившу љубавницу – проститутку у собу и да је истуче, види га
како притворно дрхти пред полицајцем, а ипак не само што у
тој сплетки учествује пишући писмо за Ремона и лажно сведо-
чећи у полицији да је девојка њега увредила, него на крају још
и закључује да је Ремон врло љубазан према њему и да је имао
један веома пријатан тренутак. Збуњујуће је у томе што чита-
лац није сигуран на који начин би требало да схвати Мерсоове
мотиве. У Љермонтовљевом роману Јунак нашег доба – из којег
је, иначе, Ками првобитно намеравао да преузме један краћи
цитат као мото за роман Пад – читалац такође види главног ју-
нака, Печорина, како поступа на начин који нема морално оп-
равдање и чини зло и неправду другим људима. Али кад у оном
делу романа који представља приповедачево преузимање Печо-
риновог личног дневника прочита реченицу у којој Љермонто-
вљев јунак записује да му огромну радост доноси помисао како
ће девојка којој је нанео зло ту ноћ провести у сузама, читалац
зна како треба да схвати поступке јунака: Печорин је у стању да
разликује зло од добра, и зло чини намерно. Мерсо се, међутим,
понаша као да за такву разлику не зна и као да у свету у којем се
његова приповест збива ова разлика и не постоји.
За овај традиционални задатак приповедача у првом лицу
Мерсоу недостаје још нешто: језик. Мерсоов језик све је само не
средство погодно за танано самопосматрање. Он пише директ-
но, објективно нижући догађаје један за другим, али између
њих ретко успоставља неку везу: има врло мало места у рома-
ну на којима Мерсо користи језик каузалности, везе којима се
изражавају узрок и последица. Речник тумачења и мотивисања
потпуно изостаје, а у неколико важних делова романа показано
је и зашто. Кад га Марија упита да ли је воли, он одговара да
„то не значи ништа“, али да му се чини да је не воли. Мерсо је
искрен на један неуобичајен начин и та искреност је садржај
другог дела његовог одговора Марији; садржај првог дела је
Мерсоова сумња у апстракције. „Ми називамо љубављу“ каже
се у Камијевом Миту о Сизифу „оно што нас веже за нека бића
смо због једног заједничког начина гледања, а за које су књиге
и легенде одговорне.“ Мерсо зна које га осећање везује за Ма-
рију: назвати га жељом, страшћу или пожудом, сасвим је свејед-
но, свака од тих речи има свој еквивалент у нечијој емотивној
економији. А реч љубав за Мерсоа нема такав еквивалент и не
значи ништа кад се примени на осећања; ова реч свој смисао за-
добија из романтичног наслеђа литературе и мита. Он не усваја
„заједнички начин гледања“ и не пристаје да свој однос према
Марији кривотвори тако што ће прихватити друштвену интер-
претацију одређених речи.
Овим средствима Ками намеће осећање апсурда. Мерсо,
приповедајући своју причу на свој начин, даје пример онога
што Ками у Миту о Сизифу назива „раздвојеношћу човека и
његовог живота, глумца и декора.“ Неповезаност искуства,
најважнији елеменат Камијеве концепције апсурда, одража-
ва се у неповезаном Мерсоовом приповедању. Ками нигде у
Странцу не каже да је човеково постојање апсурдно, али избо-
ром речи и синтаксом Мерсоовог приповедања намеће утисак
фрагментарности и неповезаности. Уместо да пусти Мерсоа да
на страницама овог романа живи свој живот који ће читаоцу
посредовати свезнајући приповедач који приповеда у трећем
лицу и при томе објашњава асурдност таквог живота, Ками јед-
ноставним формалним поступцима намеће тако јак утисак ап-
сурдности да би сваки покушај интелектуалног објашњења или
оправдања тај утисак могао само да ослаби. Разумевање света
представљеног у роману почива управо на читаочевој спрем-
ности да се са приповедачем, који је посредник тог света, до
извесне мере поистовети: да свет гледа његовим очима и мери
његовим мерилима. Мерсоов став био би много мање прихва-
тљив да смо га видели споља, али ова читалачка сарадња, која
понекад иде до самог поистовећивања с гласом који приповеда,
обезбеђује макар делимични пристанак: Мерсо нас води, и како
за њега нема разлике између добра и зла, и за нас она постаје
мање оштра. Мерсо нам посредује свет без кохеренције у којем

101
рационална анализа нема шта да тражи а моралне сврхе и од-
говорности у њему уопште и не постоје. За разлику од Мита о
Сизифу, Ками у Странцу покушава да наметне искуство апсур-
да а не да га рационално објасни.

2.

Мерсо, чиновник у неком граду на афричкој обали Меди-

терана, живи свој живот неоптерећен дилемама и мукама које
киње друге људе. У првом делу романа видимо га како ради,
једе, спава, слуша, додирује, пуши, гледа, води љубав, одлази на
плажу и у биоскоп. Садржај његовог живота је след чулних ути-
сака: нама прошлости и не размишља о будућности, има само
садашњицу, „сукцесију садашњих тренутака пред увек свесним
погледом“. Бар на први поглед, такав јунак не би се битно разли-
ковао од осталих „јунака“ данашњице, анонимних службеника
без амбиције и воље, мирних грађана који воле пливање и од-
ласке у биоскоп. Али такви „јунаци“ не улазе у роман. Неко-
лико важних момената представљају Мерсоа као човека који с
друштвом и светом око себе живи само у привидном миру и
јединству: одсуство друштвено признатих осећања и већ поме-
нути недостатак моралних обзира.
Роман отпочиње телеграмом којим из дома стараца оба-
вештавају Мерсоа да му је мајка умрла. Његов однос према
том догађају је најблаже речено неконвенционалан. Мерсо не
бележи да је због смрти своје мајке осетио било шта од онога
што знамо или бар претпостављамо да се у таквим тренуцима
осећа: жалост, тугу, бол, очајање. Његова равнодушност изне-
нађује нарочито у сцени сахране, кад бива контрастирана с бо-
лом старог Переза, мајчиног пријатеља из последњих дана. Овај
догађај Мерсо доживљава пре као сметњу, као неко ремећење
његовог уобичајеног начина живота. А кад је све готово, каже:
„Помислио сам да сам ипак некако прогурао још једну недељу,
да је мама сад покопана, да ћу се вратити на посао, и да се, све
у свему, ништа није изменило.“ Јасно је да однос између мајке и
сина није био особито близак: од тренутка када је мајку сместио
у старачки дом, Мерсо је постепено престајао да је посећује и

102
тиме себи штедео напор да купује карте и путује два сата ауто-
бусом. Заузврат је добио слободне недеље, дане за које каже да
их не воли и које вероватно проводи на исти начин као и не-
дељу после мајчине сахране – читајући старе новине и пушећи
на балкону. То је необично, али приповедач Мерсо наводи нас
да као необична схватимо не његова осећања и понашање него
осећања и понашање других: суздржану конвенционалност
службеника дома стараца, мирно саучешће стараца из дома, не-
суздржан плач мајчине пријатељице и Перезово онесвешћивање
на гробљу. Неки људи су је волели и показују жалост за њом;
други су је познавали и следе правила понашања које друштво
прописује у таквим приликама. Мерсо нас наводи да то прихва-
тимо као чудно и да усвојимо његову перспективу у којој равно-
душност због смрти мајке није нимало необична.
У првом делу књиге постоји још један тренутак који би чи-
талац требало да повеже с Мерсоовом равнодушношћу према
мајци. Стари Саламан је изгубио пса; иако је претходно прика-
зано да је однос господара према животињи био више обојен
мржњом него љубављу, Саламана видимо испуњеног болом
због губитка и Мерсо га ноћу кроз зид чује како плаче: „Не
знам зашто сам помислио на маму“, бележи Камијев јунак у том
тренутку. Зашто би, уопште, Мерсо помислио на своју мајку,
на коју иначе не мисли, баш у часу кад чује како његов сусед
жали за својим псом? Чак и да је Мерсо личност коју познајемо
у свакодневном животу, о томе бисмо могли само да нагађамо:
можда бисмо претпоставили да га Саламанов плач подсећа на
околност, које је иначе свестан, да други плачу због животиња
које су мрзели, а он не жали за својом мајком, и да то подсећање
буди у њему осећање кривице; или да призор нечијег бола због
губитка призива Мерсоов потиснути, па онда и несвесни, бол
због властитог губитка. Али Мерсо није личност, него лик у ро-
ману: о њему знамо све што треба да знамо, а оно што у рома-
ну није речено – или је неважно или не постоји. Да је желео да
Мерсоову равнодушност ублажи или релативизује указивањем
на постојећи а потиснути бол због смрти мајке, Ками би сва-
како на овом месту допустио Мерсоу да то или разјасни или
макар снажније наговести. Ако то већ није учинио, треба пре-
тпоставити да је желео да произведе управо овакав, нејасан и у

103
магли полуприкривени ефекат. А ефекат је следећи: читалац је
видео необичног човека, равнодушног према смрти своје мајке,
и о њему донео нимало позитиван суд. У једном кратком сег-
менту, који не обавезује и не може довести у питање суд који је
о Мерсоу читалац већ донео, Ками даје наговештај који упућује
у супротном правцу, а да тиме ипак не доводи у питање већ
оцртани Мерсоов морални портрет. Пажљив читалац, макар и
не одбацујући свој суд о Мерсоу, ипак оставља извесну резерву
према својој процени Мерсоа. С том резервом Ками рачуна у
другом делу романа: неопходно је, наиме, да Мерсоа схватимо
као етички негативан лик, али не и као морално чудовиште.
На исти начин, и са истим прорачунатим ефектом, предста-
вљен је Мерсо у свом односу према Ремону. Он нема илузија о
послу којим се Ремон бави; на питање да ли мисли да Ремоно-
ву љубавницу треба казнити, одговара да не зна, али да разуме
зашто овај то хоће да учини; затим, можда и под утицајем по-
пијеног вина, пише писмо које овај тражи од њега: каже да га је
писао некако насумице, али да се трудио да задовољи Ремона,
јер није имао разлога да га не задовољи. Мерсо учествује у не-
чему ружном и неприличном, али читалац може претпостави-
ти да га наивност и воља да буде на услузи наводе на један не-
прихватљив поступак. Сутрадан, међутим, нема вина, а Мерсо
ипак пристаје да лажно сведочи у полицији у Ремонову корист:
отпадају и безазленост и наивност као оправдање Мерсоовог
поступка јер он је видео читаву ружну сцену и зна шта је лажно
сведочење, а ипак каже да му је свеједно што ће учинити нешто
што је етички неприхватљиво. Ефекат је исти као у претходном
случају: негативност Камијевог јунака је несумњива, али јој је
придодата једна позитивна црта – Мерсо хоће да изађе у сусрет,
у мору његове равнодушности према другима образује се остр-
вце које може личити на почетак пријатељства. У оба случаја
Ками нас наводи на спремност да за Мерсоа, уз недвосмислену
осуду, имамо и нешто разумевања.
Кључни моменат Мерсоове приповести је убиство Арапина.
На њему се заснива не само други део Камијевог романа, него и
значење Странца у целини.
Мерсо сусреће Арапина три пута: први пут док шета плажом
заједно са својим пријатељима; том приликом један од Арапа

104
ножем је повредио Ремона. Други пут нешто касније, кад с Ремо-
ном оде до извора на плажи и спречи подводача да одмах убије
Арапина који га је малочас повредио. „Немој“, каже Мерсо Ре-
мону, „Приђи му као човек човеку и дај ми тај свој револвер.“
Ремон му даје оружје, али се Арапи полако повуку и сусрет про-
лази без последица. Тек трећи пут, мислећи да је ствар с Ара-
пима завршена и одлазећи поново сам до извора да не би био у
узнемиреној атмосфери на тераси Масонове куће, али још увек с
Ремоновим револвером у џепу, Мерсо пуца и убија.
Одломак Мерсоове приповести у којем се описује тренутак
који неповратно мења његов живот веома се разликује од текста
који јунак Камијевог романа исписује и пре и после тога. Тре-
звен, шкрт, објективан, неметафоричан опис овде је замењен
описом који обилује метафорама. Мерсо не каже експлицитно
зашто је пуцао, али временски период који највероватније није
трајао дуже од десетак секунди описао је веома подробно. При
томе мотивација није јасно образложена, нема тврђења која би
могла да преузму функцију објашњења, али се може наслутити
да је Мерсоов разлог психолошке природе. Ками користи низ
метафора и персонификација које сугеришу утисак халуцина-
ције: Мерсо се у тренутку кад притиска обарач налази у стању
менталне конфузије и сужене свести. Читаоцу се сугерише да је
Мерсо, под утиском свега што се већ догодило, под врелим сун-
цем које пржи и тренутно неспособан да разликује стварност
од фантазије, одсјај сунца са оштрице ножа схватио као сам
нож који креће ка њему и опалио из револвера вођен рефлексом
самоодбране: „Тај ужарени мач горео ми је трепавице и копао
по очима које су ме болеле. Тад се све зањихало. С мора се до-
котрљао густ и усијан дах. Учинило ми се као да се небо широм
отворило да пролије огањ. Цело моје биће се напрегло и рука
ми се згрчила на револверу. Окидач је попустио, под руком сам
осетио глатко испупчење на дршци и све је започело тад, у том
праску, у исти мах реском и заглушујућем“. Овим описом по-
стигнуто је још нешто: иако је пажљивом читаоцу јасно како је
дошло до убиства, оно пред судом остаје необјашњиво и без оп-
равдања, а нарочито због тога што ово компликовано тумачење
Мерсо, иначе несклон да много објашњава, сажима у две речи:
„због сунца“ је, каже, убио Арапина.

105
 Тиме је, бар делимично, објашњен разлог убиства које је по-
чинио Камијев јунак. Замислимо на тренутак да се на том пу-
цњу све и завршило. Ако не сâм Мерсо, онда би можда његов
адвокат на суду могао да објасни психичко стање у којем је овај
пуцао на човека који је претходно ножем повредио његовог
пријатеља; вероватно би као олакшавајућа околност послужила
чињеница да је нешто раније Мерсо спречио Ремона да пуца и
одузео му револвер; на крају, чињеница да се пред француским
колонијалним судом суди Французу који је убио наоружаног
Арапина такође би учинила своје – и Мерсо не би био осуђен
на смрт. Али ствар се не завршава овим првим хицем: „Схватио
сам да сам пореметио равнотежу дана“, каже даље Мерсо, „из-
ванредну тишину једне плаже на којој сам био срећан. Онда сам
испалио још четири хица у непомично тело у које су се куршу-
ми неприметно забијали.“ Ова четири накнадна пуцња много је
теже схватити. Нема сумње да је тренутак халуцинације првог
пуцња већ прошао и да Мерсо сад зна шта ради: он схвата шта
је учинио, зна да је тиме уништио тишину и равнотежу своје
среће, па ипак – или баш зато – пуца поново. Нема објашњења
које би било сасвим задовољавајуће: могло би се рећи, као што
је малочас речено, да Мерсо „баш зато“ и пуца поново, у ре-
волту, следећи оно парадоксално „па нека буде“. Или, да су та
четири хица Камију била неопходна да би пресуда била лакше и
уверљивије донета. Јер, ако Мерсо не буде осуђен на смрт, нека
за Камија много важнија значења на крају романа не би могла
да буду обликована. Или, да је овим накнадним пуцњима Ками
желео да за свог јунака избори двосмислени статус невино-
-кривог: ако имамо разумевања за први хитац који је Арапина
de facto убио, можемо рећи да накнадни пуцњи ионако више не-
мају никаквог значаја, јер Арапин је већ мртав, а убиство се де-
сило под околностима које делимично умањују његову тежину,
па тас „невиности“ претеже; с друге стране, накнадни пуцњи
доводе у сумњу оправданост и оног првог, па тас „кривице“ пре-
теже. Али, зашто би Камију било неопходно да статус његовог
јунака буде двосмислен на овакав начин? Једна претпоставка се
може изрећи са становишта другог дела Камијевог романа: су-
дије ће се определити за ово друго становиште, које потврђује

106
Мерсоову кривицу, а од читаоца се очекује да остане уз оно
прво, које Мерсоа брани као невиног.
Тиме је окончан први део романа. Други део описује су-
ђење и Мерсоов боравак у затвору, па представља коментар и
тумачење свега онога што је читаоца збуњивало у првом делу.
Подсетимо се: први део нам је Мерсоа недвосмислено предста-
вио као етички негативну особу, али нас је, такође, наводио да
при осуди Мерсоовог односа према мајци и његовог петљања
са подводачем задржимо малу резерву, а убиство Арапина је
испрва „умекшано“ објашњењем Мерсоовог психичког стања у
том тренутку, а затим „заоштрено“ накнадним хицима: Читав
приказ суђења изведен је тако да читалац на крају одбацује оно
што је несумњиво и недвосмислено – етичку негативност Мер-
соову и убиство које је починио. У овом преласку са осуде на
одбрану Мерсоа, са неразумевања и одбацивања некога ко не
прихвата основне вредности културе и друштва у којем живи-
мо на његово разумевање и оправдање, све до краја књиге, кад
се у читаоцу буди револт против друштва које Мерсоа убија као
невину жртву, пресудну улогу имају три момента: тај би прела-
зак био сувише оштар, ако не и немогућ, да читалац из првог
дела романа није понео дозу резерве према искључивој негатив-
ности Мерсоовог лика; друго, не треба заборавити да је суђење
приказано с тачке гледишта приповедача Мерсоа; и, треће, из
Мерсоових последњих речи помаља се једно становиште које
читаоца наводи да поверује како су сва мерила којима је до сада
просуђивао Мерсоов лик – погрешна. Ако је читалац пратећи
Мерсоово приповедање у првом делу Странца следио ону најо-
пштије схваћену лесетвицу вредности које се налазе у темељима
наше културе – а која подразумева да су позитивне вредности,
поред осталог, љубав према родитељима, како и љубав уопште,
затим разликовање добра и зла, па онда и уздржавање од зла,
а пре свега заштита живота другог човека – у другом делу Ка-
мијевог романа та читаочева позиција прво је приписана пред-
ставницима „друштва“, затим исмејана и одбачена, а читаоцу је
омогућено да постепено пређе на ону другу, Мерсоову позицију,
у којој те вредности немају више никаквог значаја.
Већ у првој глави другог дела Странца отпочиње процес
иронизације и преокретања. Истражном судији, који је иначе,

107
каже се, симпатичан, приписан је један комични моменат: он
трза устима. Само по себи то би могло бити безначајно кад ова
ситница не би указивала на нешто друго, што по навици по-
везујемо с људима који имају тикове – на „тамно место“ у души,
нешто потиснуто, прикривено и неуротично. И Мерсоов адво-
кат је постављен под исто иронично осветљење: по врућини у
којој се једва дише он носи тамно одело. Мерсо нас наводи да
адвоката схватимо као човека који је због утиска који жели да
остави спреман да подноси врућину још већу од оне која мучи
остале и да се непотребно жртвује због своје друштвене улоге.
Сасвим неочекивано, Мерсоов опис саслушања показује нам да
се истражни судија и адвокат мање занимају за злочин који је
Мерсо починио и због којег ће му бити суђено него за његов од-
нос према мајци. Иако напомиње да се и о убиству разговарало,
Мерсо преко тих делова саслушања прелази брзо и невољно, с
досадом, као да се о томе нема шта битно рећи. Али зато о мајци
има: кад га питају да ли му је било тешко кад је сахрањивао мај-
ку, он одговара: „Свакако, маму сам много волео, али то ништа
не значи. Сва здрава људска бића прижељкивала су мање-више
смрт оних које воле.“ Перспектива из првог дела романа овде је
обрнута: тамо је било јасно да је Мерсо према мајци равноду-
шан, а томе је била додата једна сасвим мала резерва; овде Мер-
со, по први пут, јасно каже да је мајку много волео и читалац
треба да пређе у онај простор отворен нејасном напоменом о
повезивању Саламановог плача и сећања на мајку. Та се пер-
спектива у првој глави додатно обезбеђује и учвршћује. Мерсо
још каже да је по природи такав да му физичке потребе често
сметају осећањима, и да је на дан сахране, будући поспан и умо-
ран, био несвестан онога што се догађало. Кад адвокат поже-
ли да Мерсоов став врати у конвенционалне, друштвено при-
хваћене облике понашања и пита га може ли се рећи да је тог
дана савладао своја осећања, Мерсо без размишљања одговара
„Не, јер то је погрешно“. И, на крају, Мерсо и истражном судији
каже да је маму волео, „као сваки човек“. Дакле, читаочев суд о
Мерсоовој равнодушности према мајци био је погрешан. Сам
је рекао да је мајку волео, а пошто је јасно да се на сахрани није
понашао ни на један од два друштвено прихваћена начина – ни
на онај који дозвољава да се бол због губитка слободно испоља-

108
ва, ни на други који налаже да се бол пред другима не показује
– мора бити да је друго нешто у питању.
Али Мерсо мора да положи рачун о још нечему: о својој кри-
вици. Он не пориче убиство. Али када га истражни судија упи-
та да ли се каје, Мерсо каже: „Размислио сам и казао да осећам
извесну нелагодност пре него право кајање“. Нешто касније
Камијев јунак објашњава ово одсуство кајања: „Због свог чина
нисам се много кајао. (...) Зажелео сам да му објасним усрдно,
малтене с наклоношћу, да никад ни за чим нисам истински жа-
лио. Увек сам био заокупљен оним што наилази, данашњицом
или сутрашњицом.“ Ако неко ко је починио убиство, макар
и из нехата или у стању сужење свести, не осећа кајање због
тога, него само „извесну нелагодност“, тешко да треба тражи-
ти јачи аргумент за његову етичку негативност. Али Камијев
циљ није да нас поново поколеба у суду о Мерсоовом морал-
ном лику него да свог јунака још снажније измести из сфе-
ре у којој важе мерила којима га процењујемо. Чему кајање,
чему уопште размишљање о ономе што је било јуче? Није гре-
шка у Мерсоовом одсуству кајања, него у нашем очекивању да се
он покаје. Опет је, као и малочас, отворена једна нова перспектива
и опет се наслућује „нешто друго“, о чему у овом тренутку још не
знамо ништа. Али је зато исмејан онај ко кајање очекује. Истражни
судија представља романескног заступника читаочевог очекивања
да се Мерсо каје због онога што је учинио. Он Мерсоу показује рас-
пело и поставља му очигледно погрешно питање: „Желите ли да
мој живот изгуби сваки смисао?“ То се Мерсоа не тиче, нека свако
сам брине о смислу свог живота, и погрешно постављено питање
може се лако одбити, а са њим и читаво питање кајања. Овом не-
примереном реакцијом истражног судије Ками је прикрио чиње-
ницу да убиство и свест о неприхватљивости таквог чина, коју на-
зивамо кајањем, нису саставни део само хришћанске, него и сваке
друге секуларне етике.
Исти образац примењен је и у начину на који нам Мерсо
представља суђење. Камијев циљ није био да Мерсоа предста-
ви као невиног него да „друге“, судије, адвокате, посматраче,
сведоке, читаво друштво, а са њима и оног читаоца који још
увек истрајава у уверењу о Мерсоовој етичкој негативности и
кривици због убиства, представи тако да не могу бити у праву.

109
Уместо да се одбрани пред оптужбама, Мерсо нас својим при-
казом суђења наводи да посумњамо у легитимитет представни-
ка „друштва“ и њихово право да му суде.
Ту су новинари који оптуженом сасвим безазлено признају
да су због својих потреба „мало надували“ његов случај; затим
тужилац који сасвим погрешно тврди да је Мерсо убио с преду-
мишљајем и, уместо да се бави само оним због чега се Мерсоу
суди, упорно покушава да, реториком која представља меша-
вину баналности и патетике, докаже како је дело које је Мер-
со починио директна последица онога што Мерсо јесте; дуге
расправе о Мерсоовим поступцима који нису кажњиви и због
којих нико не може одговарати пред судом; сведоци који уг-
лавном пристају на ту аргументацију; бранилац који се не раз-
ликује много од тужиоца и који свог клијента сасвим невешто
заступа; посматрачи – „друштво“ – оличени у жени – аутомату
из ресторана. То би већ и само по себи било довољно чак и да
читав процес није преломљен кроз приповедача Мерсоа, који
налази да је све то збркано, заморно, досадно и непотребно, јед-
ном речју – погрешно, па тај суд преноси и на читаоца. На тај
начин Мерсоова објективна кривица пада у сенку, а у први план
испливава комедија суђења, мржња коју Мерсо препознаје код
„других“, и чежња заточеника да се уместо у затворској ћелији и
загушљивој судници нађе напољу, у невином, слободном, при-
родном животу. Тако је читалац наведен да саосећа са Мерсоом
и да пресуду о његовој кривици схвати као – неправду.
Долазимо до последњег поглавља у којем је Мерсоу остало још
само да сведе рачуне са собом и „другима“. У последњем поглављу
романа постављена је она перспектива, оно „нешто друго“ по чему
би требало проценити Мерсоове поступке и кривицу.
Пре него што ипак прими свештеника, Мерсо се колеба из-
међу два противречна осећања. Свеједно је што умире, „сви
знају да живот није вредно живети“, каже Камијев јунак, али, с
друге стране, обузима га страховито усхићење при помисли на
двадесет година које би тек имао да проживи. Не вреди живе-
ти и добро је бити онај који се после погубљења на неком тргу
враћа својој кући. Живот сам по себи није никаква вредност,
али постаје вредност пред лицем смрти и ништавила. Јер смрт
је само ништавило: нема ничег иза ње, ничег „више“, само једно-

110
ставно чињеница да се умире и иде под земљу. У томе се Мерсо
не колеба и због тога разговор са свештеником сматра губљењем
времена. Овај верује у Бога и у други, вечни живот после смрти.
Ако Бог постоји, а с њим и могућност вечног проклетства или
вечног спасења после смрти, онда је овај живот само средство
да се заслужи спасење и избегне проклетство. Земаљски живот
човеку је дат као задатак: вечно спасење и вечни живот су ап-
солутна вредност коју је могуће стећи или изгубити заувек, а
сви поступци и догађаји у овом животу треба да буду оцењени
у перспективи спасења или пропасти. Све што чинимо задобија
свој смисао мерено том могућношћу: нешто је вредност ако нас
спасењу приближава, а безвредно и безначајно, или чак неи-
змерно штетно, ако нас од њега удаљава. Земљаски живот није
циљ сам по себи, него средство да се заслужи онај други, вечни.
Али ако Бога нема, а с њим нестаје и перспектива вечног прок-
летства и спасења, онда нема ни могућности да се процене вред-
ност и смисао наших поступака у земаљском животу. Нешто као
вредност и смисао може да постоји само ако има Бога да за то
гарантује вечним спасењем, а ако га нема, нема ни перспекти-
ве из које бисмо могли да нешто проценимо као вредно и да не-
чему придамо смисао: онда је све свеједно. Мерсо не верује ни у
Бога, ни у вечни живот, ни у то да перспектива вечног спасења
може дати смисао нашим поступцима и неке од њих приказати
као вредност. Он тиме наизглед губи, јер нема веру у Бога и наду
у спасење, али за разлику од свештеника, он има извесност и си-
гурност: он зна, а свештеник се нада и верује. „Живео сам на овај
начин, а могао сам живети и на неки други“ каже Мерсо. „Чинио
сам ово, а не оно. Нисам учинио ту и ту ствар, а учинио сам ону
другу. Па шта?“ Ако су на крају живота само смрт и ништавило
који у једном часу све бришу, онда је сасвим свеједно шта се у
животу ради и како се живи: сви поступци тада постају једна-
ко вредни, или, још боље, једнако безвредни. „Шта ме се тиче
туђа смрт, љубав једне мајке, шта ме се тиче његов Бог, живот
који неко изабере, судбине за које се неко опредељује, кад је већ
једна једина судбина морала изабрати мене? (...) Шта мари ако
га, отуженог за убиство, погубе зато што није плакао на погребу
своје мајке? Саламанов пас вреди колико и његова жена. (...) Зар
је важно што ми је Ремон друг колико и Селест који вреди више

111
од овога?“ Нема греха и кривице, нема награде и казне, постоји
само бесмислена слобода човекова у којој је свеједно шта ради
и како живи, само док живи, дише, гледа. У перспективи скоре
смрти Мерсо сазнаје оно за шта верује да је и његова мајка сазна-
ла на крају живота: „На домаку смрти мама се сигурно осетила
ослобођеном и спремном да све изнова проживи“. Управо то што
живот нема никаквог унапред задатог смисла пружа могућност
да се он утолико боље проживи. То што нема перспективе веч-
ног проклетства и спасења даје нам слободу и живот чини вред-
нијим, јер није више подређен нечему што је изван или после
њега. Слободан од страха и наде – не вреди се надати и стрепити,
будућност је у сваком случају смрт – човек који, као Мерсо, пред
лицем смрти открива своју божанствену слободу жели још само
да буде, што дуже, што више и да исцрпи све што постоји. „Све
што постоји је праведно и неправедно“ писао је Ниче, „и у оба
случаја подједнако оправдано“: нема добра и зла, треба живети
не боље, него више. А ако нема Бога у кога треба полагати наду и
стрепети од њега, који одређује шта је смисао људског живота и
шта су вредности у њему, човек је онда Бог. То је смисао завршне
реченице Камијевог романа: он сад зна оно што други не знају,
он има „добру вест“, јеванђеље нове људске слободе, и полазећи
на губилиште нада се да ће бити испраћен крицима мржње исто
онако као што је и Исус, син Божији, испраћен у своје страдање
које је било услов тријумфа његове истине на земљи.

3.

Како сада разумети Сартрово тврђење да је Мерсо невин или

Камијево да ће у нашем друштву човек који не плаче на сахрани
своје мајке вероватно бити осуђен на смрт? Мерсо није невин,
он је убио другог човека, а од те чињенице треба раздвојити
питање је ли смртна казна оправдана или није. Он није осуђен
зато што није плакао на сахрани своје мајке – кад би то било
могуће, вероватно би га ухапсили одмах после сахране – него
зато што је убио. Тумачи Странца често покушавају да буду
бољи адвокати од Мерсоовог браниоца на суду и да докажу
његову невиност, не примећујући да су заведени Камијевим

112
тумачењем романа и приповедачком вештином која чак и
пажљивог читаоца може да наведе да брани и оправдава нешто
што се не може бранити: одузимање живота другоме. Убиство
не само што је неодбрањиво са било ког етичког становишта,
него се ни са становишта нихилистичког индивидуализма или
апсурда, како га Ками назива, не може одбранити.
Ками је то такође знао и убрзо је престао да брани свог
„клијента“. У његовом следећем роману Куга (1947) један од јуна-
ка случајно у продавници присуствује разговору о неком убиству
у којем се сасвим једноставно препознаје заплет Странца. Кад
продавачица изрази своју подршку убици, овај бесно напушта
радњу.
У другом Камијевом роману куга је метафора зла које снала-
зи једну људску заједницу, а различити јунаци отеловљују раз-
новрсне могућности одговора на несрећу која погађа и друштво
и сваког појединца у њему. Један покушава да побегне и спаси се
не марећи за своје ближње; други се повлачи из света као да се
ништа не дешава и посвећује се писању књиге која би требало
да задиви својом лепотом париске издаваче; трећи је задовољан
јер му је ванредно стање у граду омогућило да избегне закон и
да се богати. Али има и оних који не мисле само на себе, оних
који знају да се куга тиче свих у граду и да се против ње треба
борити. За разлику од главног јунака Странца који је одузео
један људски живот, главни јунак Куге је лекар који покушава
да животе спасава. Он зна да је у борби против зла и болести
слабији, да његове победе могу бити само привремене, али и да
нема другог избора осим да се злу супротстави. Само љубав и
пожртвовање, мисли лекар Рије, могу помоћи да се други спасе,
али и сопственом спасењу – са свешћу да нема вечности и да
нема апсолутних вредности. Он зна „да код људи има више осо-
бина којима се можемо дивити него оних које можемо презира-
ти.“ „Ова хроника“, каже доктор Рије, „не може бити хроника
коначне победе. Она је само могла бити сведочанство оног што
је требало урадити и онога што ће без сумње имати још да ура-
де, против терора и његовог неуморног оружја, и упркос својим
личним размирицама, сви људи који се ипак труде – у немогућ-
ности да постану свеци и одбијајући да се помире с великим
несрећама – да буду лекари“.

113
 То је огроман заокрет у Камијевом делу, иако је он накнадно
покушавао да га представи као логичан наставак и продужетак
Странца и Мита о Сизифу. Заокрет је отпочео током Другог
светског рата у Писмима немачком пријатељу, писаним од 1943.
до 1945. Један од узорних ликова апсурдног човека у Миту о
Сизифу био је освајач; током рата било је немогуће не увидети
да се зло које је снашло Европу може разумети – хтео то Ками
или не – и као практична примена апсурдистичке позиције на
плану морала. Апсурдном човеку све је дозвољено и – ево шта
је све способан да уради.
Побуњени човек (1951), следећи Камијев есеј који обимом
четвороструко надмашује Мит о Сизифу, ревизија је етичких
импликација апсурдистичке позиције. „Свест о апсурду“, каже
Ками у уводу, „кад смо по први пут положили право на то да из
ње изведемо правила понашања, учинила је да убиство изгле-
да као ствар према којој се може бити индиферентан. (...) Ако
ни у шта не верујемо, ако ништа нема смисла и ако не може-
мо потврдити никакве вредности, онда је све могуће и ништа
нема никаквог значаја. Не постоји за и против: убиство није
ни исправно ни погрешно. (...) Зло и врлина су само случај или
каприц.“ Али, наставља Ками, од тренутка кад се живот пре-
познаје као добар – а то је у Мерсоовом случају час кад осети
усхићење мислећи на дуге године које би још могао да проживи
– живот постаје добар за све људе. Већ и тиме што наставља
да живи и не убија се у тренутку у којем постаје свестан ап-
сурда, човек доноси један вредносни суд: бити жив је вредност.
Изгледа да свет није онако непоправљиво асурдан каквим га је
Ками представио у Миту о Сизифу. Ако у њему потврђујемо
постојање једне вредности – живота самог – за њом се нижу и
друге: појединачна људска вредност, универзална људска вред-
ност, солидарност међу људима...
И у трећем Камијевом роману постоји алузија на Мерсоа.
Јунак Пада (1956) је Жан-Батист Клеманс, некада славни па-
риски адвокат који се повукао у Амстердам као, како самоиро-
нично каже, „судија-покајник“. Пад је наличје првог Камијевог
романа: уместо врелог сунца Африке, непрекидна амстердам-
ска киша; уместо провинцијског чиновника скученог живота,
блистава велеградска егзистенција; уместо приповедача шкртог

114
на речима, без самоувида и моралне тачке гледишта, глагољиви
приповедач који ужива у својим лепим реченицама, прецизно
познаје себе и друге, чије се интересовање за свет на крају своди
на само једно – на морал. А, најважније, уместо оптуженог – ад-
вокат.
Клеменс је, како сам приповеда, био специјалиста за нарочи-
те, неодбрањиве случајеве. Његови клијенти нису били невини, а
адвокат је решио да се повуче из професије кад је схватио да га
у њој, осим задовољства што је успешан, богат и срећан, држи
један необични мотив: његова права жеља није била да одбрани
своје клијенте, јер је знао да су криви и зато неодбрањиви, него
да покаже своју моралну надмоћ дискредитујући судије и тако
постане „судија над судијама“. Клеманс је, каже критичар Рене
Жирар, алегорија аутора Странца: бранио је своје „добре кри-
миналце“ као што је и Ками у Странцу бранио Мерсоа. „Ками
је написао Странца против ’судија’,“ каже Жирар, „или, другим
речима, против средње класе која је представљала његове једи-
не потенцијалне читаоце. Уместо да одбаце књигу, што се аутор
напола надао а напола бојао да ће учинити, ти грађански читао-
ци обасули су је похвалама. Судије, очигледно, нису препознале
властити портрет. (...) И они су се идентификовали са невином
жртвом (...). Украто, испоставило се да публика није састављена
од судија, у шта је аутор погрешно веровао, него од великодуш-
них адвоката какав је и сам аутор био. (...) Пад је уперен против
свих потенцијалних читалаца, јер је уперен против адвоката у
свету у којем су само адвокати преостали.“

115
 ЛИТЕРАТУРА О СТРАНЦУ

Анализи Странца посвећена је књига Ивана Димића Приступ

романима Албера Камија (Научна књига, Београд, 1970); два ва-
жна огледа о Камију читалац ће пронаћи у књизи Николе Ми-
лошевића Антрополошки есеји (Нолит, Београд, 1978, друго из-
дање, стр. 33–75), а у књизи истог аутора Идеологија, психологија,
стваралаштво (Дуга, Београд, 1972, стр. 219–261) и посебно пог-
лавље о Странцу. Поглавље о првом Камијевом роману садржи
и књига Миливоја Солара Мит о авангарди и мит о декаденцији
(Нолит, Београд, 1985, стр. 195–209). Књига Николе Ковача Сукоб
бића и идеала (Свјетлост, Сарајево, 1975) садржи преглед чита-
вог Камијевог дела.
 САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ................................................................................. 7
СТРАНАЦ
Први део ....................................................................................... 15
Други део ...................................................................................... 55
ПОГОВОР .................................................................................... 97
Литература о Странцу............................................................ 116
 Албер Ками
СТРАНАЦ
Треће, издање 2015. година
Издавач
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ
Београд, Обилићев венац 5
www.zavod.co.rs

Лектор
СЕЛМА ЧОЛОВИЋ

Ликовни уредник
ГОРДАНА ЛЕСКОВАЦ

Koрице
ДУШАН ШЕВИЋ

Графички уредник
СТЕВАН ПАКОВИЋ

Коректор
ТАТЈАНА ЗОРИЋ

Компјутерски слог
LBG, Нови Сад

Обим: 7½ штампарских табака

Формат: 12,9 × 20 cm
Тираж: 3000 примерака

Рукопис предат у штампу августа 2015. године.

Штампање завршено августа 2015. године.
Штампа „Службени гласник“, Београд
 CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.133.1-31
821.133.1.09-31 Ками А.

КАМИ, Албер, 1913-1960

Странац / Албер Ками ; превод Зорица Хаџи-
Видојковић ; приредио и пропратне текстове
написао Зоран Милутиновић. - 3. изд. - Београд
: Завод за уџбенике, 2015 (Београд : Службени
гласник). - 115 стр. ; 20 cm. - (Библиотека Избор /
Завод за уџбенике, Београд)

Превод дела: L’étranger/ Albert Camus. - Тираж 3.000.

- Предговор: стр. 7-11. - Поговор: стр. 99-115. -
Библиографија: стр. [116].

ISBN 978-86-17-19142-7

COBISS.SR-ID 216873996