ЧИТАМО ГРАДИНУ (Нова серија, 62-63), Критика:

Јелена С. Младеновић
НА ХОРИЗОНТУ СЕ ИПАК НЕШТО ДОГАЂА
(Петар Матовић, Одакле долазе даброви, Нови Сад: Културни центар Нови Сад, 2013)
Термини попут „нова“ или „млада“ српска поезија никако не могу упутити на кључ у којем
треба читати актуелну песничку продукцију, која се „догађа“ на просторима изван поделе
на књижевну маргину и центар, будући да је појам средишта изгубљен, а појам
маргинализованог расплинут. Али како год називали поезију која се тренутно пише и
објављује, што у штампаном, што у електронском облику, она формира врло разуђен
поетички хоризонт на којем се стално смењују или паралелно постоје различити поетички
модели, који и сами не одолевају преображајима. Том хоризонту припада и поезија Петра
Матовића, чији се одјеци тек могу очекивати.
Трећа по реду Матовићева песничка збирка, Одакле долазе даброви (2013), ушла је у ужи
избор за неколико престижних песничких награда, а појавила се након збирке Кофери
Џима Џармуша (2009), којом се аутор афирмисао као још један од гласова полифоне
савремене српске поезије. Нова збирка на прави начин екстензира границе лајтмотива
одласка, рефлектованог често кроз песничку слику путовања, који постаје један од
интегративних принципа и фокус чија је једна од функција да сабира и генерише
децентрирани, дифузни и полиморфни лирски субјект.
Путовање, односно кретање, одлазак и повратак, одређује Матовићев духовни етимон.
Али како кретање, тако и његово одсуство које делује да се са њим још увек може везати
дијалектичким јединством супротности. Са тим у вези су и у претходној збирци
успостављене релације са античком књижевном и митолошком подлогом, односно
Одисејевом полисемантичном фигуром. Симболичка функционалност вечитог луталице,
појављује се у Матовићевим стиховима можда мање у циљу успостављања
интертекстуалне мреже, а више као песнички обликовано препознатљиво човечје
искуство. Збирка и самим насловом упућује на кретање, постављајући пре свега тежиште
на место почетка кретања – одакле – једнако тајновитог као што су то и даброви који
прилазе лирском субјекту. Њихов долазак доноси нешто опседајуће и застрашујуће што
се види у песми под насловом „Одакле долазе“, а као да би се одгонетањем са којег то
места они крећу, могла одредити сврховитост ове, пре свега узнемирјуће, посете. У
једноставним стиховима, али у кохерентној и комплексној песничкој слици, лирски
субјекат се растаче до сопстене непрепознатљивости:
„Нестварно прелазим пут као предмети
у њиховим зубима губећи моћ запитаности.
Немам избора, долази њихова вештина
реконституисања. Инстинктом за системе
и структуре регулације.“ 
(„Одакле долазе“)
Матовић је ову своју песничку књигу састављену од четири циклуса – „Ерозије“,
„Хиперзентије“, „Фронт: стакло, алуминијум“ и „Путовати у Утрехт“ ‒ уобличио у Пољској, у
Кракову, где је боравио у оквиру стипендијског програма Gaude Polonia 2013, под
покровитељством Министарства културе Републике Пољске. Није редак случај да
песници и писци новије генерације имају прилику да користе овакве стипендијске боравке
за унапређење свог стваралаштва. Као некаква врста добровољног егзила функционише
нови простор додељеног конфора, из којег се оно одакле се дошло (порекло), било да га
временски или просторно одређујемо, преиспитује из нове перспективе. Тако да је са већ
раније спакованим „коферима“ лирски субјект променио место, променио и врсту
изгнанства и из унутрашњег прешао у спољашњи егзил, али је питање на који начин и у
којој мери је остварено кретање заиста омогућило измештање, а још више удаљавање од
онога од чега, односно одакле се кренуло. Чак и када се догоди промена простора,
питање је да ли се ишта могло напустити, па је отуда сваки одлазак уистину никад у
потпуности досегнут, задржан токовима времена, али оптерећен и теретом историјског,
културног и идеолошког комплекса.
Статичност лирског субјекта остаје латентно присутна и поред кретањем умножених
изменљивих перспектива, о којима сведочи велики број материјалних, пре свега
географских података. Често је присутна раније пронађена „техника једног кадра“ (1) (О
томе више у: Горан Коруновић, „Одисеј у статичном кадру“, ЛМС, год. 186, књ. 485, св. 1/2,
(јан. – феб. 2010.), стр. 282‒284.) , карактеристична како за претходну збирку, тако и за
редитеља чије је име поменуто у њеном наслову. Пошто је и сам аутор изјавио да није
љубитељ популарне наративне поезије(2) (Петар Матовић, „Херменеутика бритве“, Агон,
бр. 7, март – април 2010.), он успева да на посебан начин у својим стиховима наративни
импулс саобрази својој неоверистичкој поетици, задржавајући, како стилистички тако и
семантички, језик ове поезије у границама песничког, и држећи га на удаљености од
функције једноставног именовања.
Од првог циклуса кретање није само просторно већ и временски одређено, кроз догађаје
историје и садашњости која се у њу претаче и твори је, као и кроз песничко наслеђе са
којим се улази у дијалог, али је притом утисак временске линеарности изгубљен. У
последњем циклусу, „Путовати у Утрехт“, лирски субјект је и даље локализован кроз
прецизно одређене географске просторе назване „тачном“ Европом. У овом циклусу
Матовићева збирка постаје најјасније друштвено, културно, па и идеолошки освешћена,
мада се не може говорити ни о каквом утилитарном ангажману. Шта припадници остатка
Европе, оног ван „званичне“, представљају у европској држави и европском граду −
Утрехту, Будимпешти или Кракову, сасвим свеједно – показано је кроз песничке слике
ауто-пијаце препуне кримоса, „дотакнуте“ природе као иронијског маркера културног
миљеа из којег потичу. Матовићев лирски субјект, иако физички дислоциран, удаљен, и
даље остаје везан за оно одакле долази. Ново место само је нова перспектива за
сагледавање сопства, колективног и индивидуалног идентитета, што и даље остаје
актуелна тема савремене српске поезије. Искрсава простор градске периферије препуне
полусвета, аутсајдера, некаквих „поновних досељеника у Галицију“ који се на етички
сумњиве начине „сналазе“ у новом европском „дому“. Као и припадници некадашњих
радничких класа, групе људи које бивају експлоатисане робујући лошим навикама и
инерцији, нису спремне да предузму било какву акцију. Трошни, утишани животи,
предмети, материја која се распада, слике спољашњег и унутрашњег простора,
објашњавају још од самог почетка збирке најављено „ерозивно“ и „хипертензично“,
узнемирено стање лирског субјекта, без обзира на то да ли је он оваплоћен у мушком или
женском роду. Његова дестабилизација одређена је дескрипцијама ентеријера и
екстеријера, док је спољашње само граница унутрашњег које се у њему огледа.
Пољска и Краков представљају простор који успешно мотивише и временско измештање.
Укрштање различитих темпоралних перспектива ту је да осветли не историју, већ
„невремена“ прошлих догађања. „Колико дуго трули хартија а не идеологије?“ питање је
које помера средиште интересовања и удаљава субјект од сврховите запитаности, а
потом и решавања проблема. У Кракову више нема Јевреја. Опомињућа прошлост у
Матовићевим стиховима представљена је кроз слику коју је историја добила у глобалном
конзумерском друштву, одређеном једино потрошачком културом:
„[...] Дани култура ишчезлих 
заједница у катедралама, туристе окупљају 
центри мањина, синагоге преобличене су у маркете“
(„Стакло, алуминијум“)
Заборављена прошлост, заборављен идентитет („Пролеће у Галицији“) и немаран однос
према забораву - „док има цветања, коренови се не испитују“, ознака су те
деформисаности. У песми „Нећу о Аушвицу“ која стоји као круна комерцијализованог
света и меркантилног нараштаја, упућује се на распродају свега па и властитих болних
сећања. Има ли више смисла, и каквог, Адорнова констатација да је варварски писати
поезију после Аушвица, или је још боље питање шта она у мору могућих конструкција
значења заиста значи? Сведоци смо тренутка у који Матовић смешта свој лирски
доживљај, не бежећи од тога да га изрази лексиком која припада новом технолошком
свету, јер и сами можемо погледати интернет странице које сакупљају фотографије из
Аушвица, тзв. „селфије“ младих туриста који на местима страве холокауста окрећу
његово значење и десемантизују поруку споменика ужаса. Матовићева Американка ће
посету овом месту тако пропратити изјавом: It was fun! А сусрет са овим сведочанством
светског злочина требало би да у појединцу изазове хватање у коштац како са
наднационалном тако и са властитом националном прошлошћу. Мада одговор на тај
сусрет може бити и одсуство вербализовања унутрашњег искуства: „Када помислим на
завичај, заћутим.“.
Посебно место у Матићевој поезији добија град као и даље чест топос постмодернистичке
литературе. Град је повлашћен простор обликовања слике света од момента његовог
појављивања у књижевности. Изнутра децентрирани велегради су временом постали
интериоризовани у свести субјекта. Град може бити било који европски град, јер је он
заправо град уопште, са симболичким значењем мегалополиса, светског мегаграда. Град
као космос и град као човек, истовремено прожимање макрокосмоса и микрокосмоса,
посебно су обликовани у циклусу „Фронт: стакло, алуминијум“:
„Политика коегзистенције избрисаће границе 
тела и окружења: ми смо један пулс.“
........................................................................
„Само је наизглед све исто, голубије сиво, 
али тако лишаваш се отуђења, тако биваш град.“ 
(„Градско зеленило“)
„Мапирање организма је у препознавању велелграда.“ 
.........................................................................
„град блесне у вас, као у само мало другачијег себе.“ 
(„Храстови или кипови /Везе/)“
Урбани амбијент садашњице притиснуте новим технологијама ‒ „Свет долази из
утичнице.“ („Громовиште“), одређује границе интиме и узнемирује границе сопства:
„Линије зидова − ивице монитора /последње // одбране интимности/“ („Корпоративни
номади“), али према њему нема вредносно негативног одређења. Отуда је Матовићева
поезија знак прихватања реалности мегалополиса у свести јунака и знак прихватања
деловања виртуелне стварности. Иако говори о дестабилизацији и распаду многих
вредности, метафизички концепт у њој није укинут. Очуван је у језику оригиналних
песничких слика, али је остављена упитаност везана за могућност његове одрживости
или пре за могућност његових трансформација.
Опсесивност одласка није ретка тема у књижевности, али кретање остаје суштински
унутрашња активност. Око дислокација, одлазака и долазака, концпирана је ова трећа
Матовићева збирка. Иако и у наслову садржи покрет, упркос измештању лирског субјекта,
сведочи о томе да је одлазак немогућ, а да је повратак неизбежан. Чак и у одсуству, оно
што је напуштено не напушта оног који га напушта. А прошлост, историја, друштво,
цивилизација, нација, не могу се удаљити од субјекта који се освешћује.
Садржећи готове све поетичке особине поезије чији се хоризонт сада већ јасније оцртава,
почевши од аутопетичке свести и дијалога са традицијом, до јасног поимања теоријских
концепата и удаљавања од нартивности кроз аутореференцијалност језика самог,
Матовићева збирка не бежи од реалне свакодневице и успева да и избором лексике
познат материјал преобликује у снажне метафоре. Претходном збирком, као и наградом
Трећег трга за поезију, најављено је да име овог песника треба запамтити, што је само
учвршћено појавом ове последње песничке збирке која проблематизује границе микро и
макро искуства ‒ „исто је ослушкивати тело и космос“ („Завесе“).