ериторијална подела[уреди | уреди извор]

Историјски развој дели се и са гледишта простора. Данас би писање светске историје због
количине пдатака био толико комплексан задатак да га ни најбољи стручњак не би могао
извршити. Још у античком свету је било покушаја да се напише историја света. Први који је
писао о историји ван граница Грчке био је Полибије који се, уз Херодота и Тукидида, сматра
трећим великим историчарем Грчке. У средњем веку покушаје приказивања светске историје
срећемо у делима писаца „универзалних хроника“. Напредак у приказивању светске историје
учињен је у периоду хуманизма. У 18. веку се јављају велике историје света. Заокрет у том
погледу учинио је немачки историчар Леополд Ранке (1795—1886) који је, поред бројних дела,
написао једну историју света у којој је критиковао дотадашње начине писања светске
историје. У својој светској историји иступио је са тезом да је задатак опште историје да изрази
повезаност историје разних народа у оквире великих збивања која их повезују. Његов поглед
на историју света је европоцентризам. Под Европом је на првом месту подразумевао
германске и романске државе док је словенске народе сматрао другоразредним.

Подела по проблематици[уреди | уреди извор]

Подела по проблематици јавила се у 16. веку када је постало јасно да се живот људског
друштва у прошлости не може посматрати без познавања свих његових аспеката. Свака наука
испитује и памти свој развој (важне датуме, открића, истакнуте појединце итд.) због чега се
појавио велики број историја. Политичка, војна и дипломатска историја су се најбрже
развијале због интереса политичких елита те су, стога, познате и као историја у класичном
смислу. Међутим, у историју спадају и историје филозофије, права, уметности, књижевности,
економије, религије, културе, просвете... Тимски рад историчара и стручњака омогућава
потпуније истраживање. Обједињавање више историјских дисциплина означава се појмом
„тотална историја“.

Историјски извори[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Историјски извори
Основна грађа за историјску реконструкцију је изворна грађа. Историчар нема непосредан
увид у догађаје из прошлости већ о њима сазнаје на основу историјског материјала.
Историјски материјал представља информацију о неком догађају из прошлости. Садржан је у
историјским изворима. Историјски извори су предмети, текстови и чињенице које садрже
историјски материјал. До 19. века под изворима су се подразумевали само писани текстови.
Од тада се изворима сматрају и усмена предања, споменици, уметничка дела, оружја, оруђа,
новац и сл. Најважнија подела историјских извора је подела на остатке и традицију. Остаци су
историјски извори који су настали узгредно, као саставни део историјског догађаја о којима
говоре. За разлику од традиције, намена остатака није да сведоче о догађају у коме су
настали. У остатке спадају обичаји, обреди, институције, оружје, оруже, новац, уметничка
дела, споменици, натписи, језик, повеље, исправе... Традиција је мање поуздана за спознају
прошлости. Дели се на: усмену (митови, легенде, анегдоте, пословице...), литерарну (хронике,
анали, натписи...), публицистичку (леци, новине, часописи, јавна писма...), ликовну (портрети,
склуптуре, слике...).