Метод[уреди | уреди извор]

Приказ античке Александријске библиотеке

Општа метода историјске науке се дуго, све до почетка 20. века, изграђивала на темељима
политичке историје и практично је била специјална методологија политичке историје. Први
део методологије односи се на проналажење и познавање историјских извора. Изворна грађа
је основа за историјску реконструкцију. Овај део историјске методологије назива
се хеуристика.[20] Број историјских за одређени догађај обично ће зависити од тога у ком
периоду се догађај одвијао. За период до 12. века извори су ретки. Од 15. века извори су све
бројнији. У 19. и 20. веку број историјских извора у свету је непрегледан. Од 16. века се
појављују едиције историјских извора. Извори су умножени штампом и тиме постају доступни
широком кругу стваралаца.
Сакупљени извори, сами по себи, нису увек довољни за темељ научног рада. Потребно је
извршити критичку анализу извора што је други део историјске методологије. Критика извора
може бити спољашња (или критика текста) која утврђује у каквом је стању текст, утврђују се
ближи подаци о датуму и месту настанка као и подаци о личности аутора уколико је аутор
познат, и унутрашња (или критика исказа) која испитује у коликој мери се треба поклонити
поверење неком извору (веродостојност).
Најтежи део историјске методологије је повезивање догађаја и веза – синтеза. Синтезом се
ствара јасна слика о неком историјском догађају, појави, делатности, истакнутој личности...
Последња фаза методологије је експозиција тј. излагање добијених резултата усменим или
писменим путем.