Историја (од грчке ријечи ἱστορία [istoría] — историа, што значи „истраживање, знање које се

стиче истраживањем“)[1] или повијест (екав. повест)[2][3] јесте наука о прошлости, која се

нарочито односи на људе.[4][5] То је општи израз који се односи на прошле догађаје, као и на
памћење, откривање, скупљање, организовање, представљање и тумачење информација о
одређеним догађајима. Научници који се баве историјом се зову историчари. Догађаји који су
се догодили прије писане историје сматрају се преисторијом.
Историја се може односити и на академску дисциплину – историографију – која
користи причу како би испитала и анализирала низ прошлих догађаја и објективно утврдила
обрасце узрока и посљедица које их одређују.[6][7] Историчари понекад расправљају о природи
историје и о њеној употреби разматрањем дисциплине студија тј. њене сврхе, као начин
пружања „перспективе“ о проблемима садашњости.[6][8][9][10]
Приче које су заједничке за одређену културу, а немају основа у спољашњим изворима (као
што су приче о Марку Краљевићу или о Косовској бици) обично се сврставају као културна
баштина, јер се над њима не може спровести „непристрасна истрага“ како захтјева историја
као наука.[11][12] Херодот, грчки историчар из 5. вијека прије н. е. који се сматра „оцем историје“,
је заједно са својим савремеником Тукидидом, дао основе за стварање савремене људске
историје. Њихов рад наставља да се чита и данас и ствара подјелу између Херодотовог вида
историје који се фокусира на културу и Тукидидовог који се фокусира на војну историју.
Савремена историја је широг опсега, и обухвата проучавање појединих области и одређених
тематских елемената историјског истраживања. Историја је често дио основног и средњег
образовања, а академске студије историје су главна дисциплина универзитетских студија.