Теорија филма развија начине систематичних концепата који се примењују на студију филма

као уметности. Концепт филма као уметности почео је са делом Ричиотиа Кануда "Рођење

шесте уметности". Формалистичка теорија филма вођена Рудолфом Арнхејмом, Белом
Баланс и Сингфридом Кројцером је нагласила како се филм разликује од реалности и да може
бити тумачен као лепа уметност (примењена). Андре Базин је реаговао против ове теорије
наводећи да есенција филма као уметности лежи у његовој могућности да механички
репродукује стварност, а не у његовим разликама од стварности и ово је дало маха
реалистичкој теорији.
Скорије анализе спроведене од стране психоаналитичара, Џека Лакана и
семиолога Фердинанда Сасура који су подржали психоаналитичку теорију филма,
структуристичку теорију филма, феминистичку теорију филма, и друге. На другу
страну, Витгенштајнове критике на рачун аналитичке филозофије, покушавају да докажу
погрешне концепције коришћене у теоријским студијама и праве анализу филмског
вокабулара и његову везу за формом живота.[4]