Ali kako dolazimo do prve postavke jednog ljudskog

izlaganja ljudskog bivstva? Navođenje osnovnih

OSNOVNI FENOMENI LJUDSKOG POSTOJANJA
fenomena ne uključuje još nikakav prednacrt jedne
sistematike. Međusobna prepletenost ovih fenomena
nosi u sebi teške metodičke probleme. »Tepih«
našeg života izgleda da je izatkan prema tajanstvenom
uzorku, naliči u svojoj nerazmrsivosti
gordijevskom čvoru. A Aleksandar koji raseca
mačem zamršeno klupko jeste smrt; ona rešava
zagonetku života, gaseći je. Pre smrti ne samo
da se niko ne može proglasiti »srećnim« nego
niko ranije i nije u konačnom punom posedovanju
istine o čoveku. Isprepletenost središnjih egzistencijalnih
fenomena ne može se dovesti u vidno
polje naivnom »fenomenološkom deskripcijom«; oni
se uzajamno pretpostavljaju, impliciraju jedan drugog,
prožimaju i određuju jedan drugog. »Analiza«
takvih fenomena znači zbog toga više od jednog ispitivanja
prethodno đatog stanja stvari; paradoksi,
protivrečnosti u kojima stvarno i konkretno egzistiramo
ne mogu biti upisani na jednom čis,tom,
preglednom sistemu tablica. Enigmatski karakter
ljudstva ne rastvara se u čistom eteru mišljenja kao
oblaci magle pred suncem. Mi ne gledamo božanskim
očima na naše bivstvo — takođe ne u mišljenju.
Naše mišljenje ostaje samo određeno dvoznačnošću
u kojoj moramo da živimo. Zbog toga je svejedno
gde ćemo pokušati da u nizu osnovnih fenomena
otpočnemo sa izlaganjem. Niz nije linija koja po
pravilu sistema i pravolinijski vodi od prvog momenta
stvari do drugog i (trećeg —• on je krug. Teškoća
se sastoji u tome da se izričitim razumevanjem
uđe u taj krug, mada u njemu uvek već živimo.
Poznajemo ove navedene fenomene — svako ih poznaje.
Oni ne treba da budu predočeni i pokazani.
Oni su nam prisni iznutra — kao život koji bitno
sa-činjavaju. Pa ipak ne raspolažemo odmah pojmom
koji smo izgradili za same sebe. Nasuprot tome, ovi
su osnovni fenomeni svagda već »izloženi«, interpretirani
u prostoru javnog razume van ja života.