1.

Već jednom smo pričali i odgovorio si na pitanje šta je za tebe

smetlište istorije. Šta je danas na putu ka smetlištu istorije?

Savremena fizika je sasvim blizu ideje da „vreme ne postoji“, i ja se sa

svojim skromnim poznavanjem i, srazmerno tome, neskromnom
zainteresovanošću za taj problem, saglašavam, negde, sa tim
shvatanjem. Verujem da će „iza nas“, na tom smetlištu, ostati upravo
takvo shvatanje vremena (istorije?) – po kojem nešto što je prošlo u sebi
je sadržalo „klicu“ budućeg. Tu uvek imamo posla sa retrojekcijom –
„unazad“, u prošlo, lociranjem tačke nekakvog početka – Početka - čime
konstruišemo lanac uzroka i posledica koji nas vodi do aktuelnog
trenutka, ovog „sada“ iz, kog tumačimo. Zapravo, mi smo iz tog „sada“,
konstruisali prošlost, a to je sve način nekakve sujeverne nade –
pouzdanja u magičnost misli? - da ćemo biti u stanju, zapravo, da
prognoziramo. To su opšta mesta filozofije, fizike koja ja sada prinuđen
pitanjem ponavljam – u pitanju se upravo se traže prognoze! - da bih iz
pitanja izašao: ponudio „odgovor“, a sebi ostavio neznanje. Roveli kaže
da je vreme samo pojam koji koristimo u iznudici odsustva pojmova
kojima bismo objasnili delovanje nekih sila. „Evidentno“ je da se nešto
menja, to možemo reći, i u tome možemo naći „učinke“ vremena.
Smatra se da je samo vreme, zapravo, porast entropije, a sama entropija
je posledica naučnikovog „zamućenog“ (Bolcman) pogleda na svet.
Proglasili smo da je uređeniji onaj sistem čija nam se struktura ukazala
vizuelno dopadljivom. Uvek kada vidimo nešto lepo, pripišemo mu
smisao. U pitanju je toplota, i to je sve o čemu možemo da pričamo,
kada pričamo o vremenu. Ja, još uvek, ovo o čemu pišem, ne razumem,
ali se zagrevam, za to da ga u jednom trenutku – opet ta nada?! – možda
ispravnije ne bih razumeo. Ljudi će čitati ovo sa svojih računara, proces
mišljenja će proizvesti određenu toplotu – i eto već dovoljno haosa koji
sada zovem(o) „sutra“, ili „prekosutra“. Nabacio bih samo: uporno
dokazujemo prošlost, postojanje ovih ili onih elemenata, datuma, jer
nema načina da dokažemo „sutrašnjicu“. Postoji potpuna zbrka jer se sve
vreme bavimo nevidljivim – ako se zaista bavimo bilo čime, onda su to
nevidljivosti – a jezik nam tu stvar dodatno otežava: jer nas najlepše
zavarava da njime možemo nagovestiti to nevidljivo. Živ čovek je
zapravo zauvek nedorečena i vruća životinja, telo zaposednuto životom i
jezikom kao znakom te toplote; jezik kao svojevrsno isparenje tog
procesa. Mi, prema tome, govorimo, i tako emitujemo vreline u svet.
Rekao bih da ćemo tako proizvesti imploziju, ali bih time protivurečio
sebi, jer bih prognozirao, što je takođe jedan od elemenata haosa.
Protivrečnost i toplota, to su trenutno moje teme.

2. Uređivao si Prezupč koji je pratilo nekoliko hiljada ljudi i preko

njega se upoznali sa svojevrsnim značenjima jezika. Kakvi su
učinci istupanja na društvenim mrežama i internetu, da li se njima
političke ideje šire ili ograničavaju na fb ili u „tviterani“ gde se
navodno nekako politički deluje?
U međuvremenu se čitalo nešto drugo osim „politički podobne
literature“, odustalo se potpuno od ideje „podstrekivanja dugoga na bilo
šta“, od propagandizma raznih vrsta, shvatalo se jezik i u onom
Ostinovom „ključu“ – „Kako delovati rečima“?, jednom rečju - bivalo se
nekako iskrenijim prema sebi. Prestao sam da verujem u distribuciju
ideja putem društvenih mreža koje bi ideje, onda, potakle ljude na neko
udruženo delovanje. Moguća je neka vrsta bezinteresne razmene,
evenutalno, lišene bilo kakvih nastojanja oko nekih „političkih“ učinaka.
Društvene mreže su, ipak, medij cinizma i sve što se kaže osuđeno je na
tu percepciju. U pitanju je sihnronizacija afekata. Jedan pošteno
obrazovan i inteligentan prijatelj mi je povodom sukoba na „fb levici“ u
koje me je svojevremeno usisala virtuelna hobotnica, rekao: „Vladimire,
ti ljudi gađaju tvoju nadbubrežnu žlezdu, i to je sve što oni rade“. Počeo
sam, zaista, da verujem u neku vrstu Linčovih tulpa – u „ljude“ koji
ulogovani na svoje fb profile pumpaju jedan balon besmisla, koji
generišu ilizuje da se u nekakvoj zbilji odvija nešto zaista važno, čega su
oni integralni deo. Nemojte misliti, ta neka Jalatovićka, na primer, čije
ime, nažalost, znamo upravo zahvaljujući fejzbuku i tviteru, ubeđujući
druge u sebe, upravo putem društvenih mreža, naposletku će ubediti i
samu sebe u svoje postojojanje, u to da ona ima neko mišljenje koje ima
odjeka i važnosti. To je klaster fb levice, na primer, u koju spadaju
redom svi junaci koji su pobegli iz „Zlih sila“. Ne dešava se ništa, i oni
jesu kreatori tog ništa, i „u pravu“ su, uvek kada se uspešno predstave
kao žrtve. Ipak, najslađe im je prisustvo u kolektivu za ispovedanje tuđih
nesreća, od čega prave svoje političke platforme i agende. Od radništva,
preko Košara, do postradalih žena, uvek su tu, da progovore u tuđe ime,
namire svoju savest, i komotno odu na žur, da se gudraju, ucveljeni, u
osećanju neke „svete tuge“ i pravedništva (zbog i u ime „anti-
kapitalizma“) na koju (tugu, kvazi-bes) su, takođe, navučeni.

3. Mora li se imati mišljenje o dnevnopolitičkim pitanjima? Da li

društvene mreže stvaraju taj imperativ iznošenja mišljenja i
potonjeg sukoba sa neistomišljenicima o bezmalo svačemu i šta
nakon svega znači šaka lajka?
Sinhronizacija afekata. „Društvene mreže postoje samo kad gore.“ (N.
Grujičić). Po sebi znam – svaki put kada sam imao nekakvu stvarnu
frku, ja sam se pičkao po fb, isterivao nekakve pravde.

4. Posle Nobelove nagrade za književnost digla se halabuka oko

Handkeovog svrstavanja u poslednjim balkanskim ratovima, dok
se o njegovoj književnosti govori tek usputno ili se ona kritički
 sasvim zanemaruje zbog tog svrstavanja. Kako vidiš Žižekovu
kritiku da se Handke u tom sukobu opredelio za stranu kako bi
mogao svoju autentičnost da živi kroz drugog?
Stara je to „Žižekova“ fora, da optuži Fukoa za „interpasivnost“, pa
sad i Handkea. I Kusturica je fasovao tu optužbu koliko znam. Često
zlorabi taj Falerov koncept „interpasivnosti“. Međutim, na nesreću
njegovog izanđanog argumenta, Handke se davnih dana razračunao
upravo sa tom etičkom dilemom, jer ju je, za razliku od Slavuja,
zapravo sam proživeo. U drami „Kroz sela“, Handke upravo polemiše
sa tim ko od koga i kroz koga šta proživljava. To je to osnovno
pitanje: ko kome krade ponašanje, mišljenja, stil života. Ko se izdaje
za glasnika tuđeg stradanja, sebe nudeći kao spasonosno rešenje
(kome?). Tu kreće „zlo“ politike a jezik je tu u njegovoj funkciji. U
toj drami, neverovatan je sukob između dva brata i sestre, od kojih
jedan brat jeste upravo „znalac“, dok su ovo dvoje šljakeri, prodavci.
„Znalac“ neprestano objašnjava, šljakeri su uzajmno, sami sebi i
drugima koji su poput njih – koji dele njihove životne prilike –
neprestana „zagonetka“. Sestra preti bratu govoreći, parafraziram: jao
tebi ako pokušaš da kažeš ko smo mi, i jao tebi ako se usudiš da nam
daš ime..pa ga brat, onda, brani, zalažući se za njega, pred svojim
šljakerima, brani ga rečima: „Ne brinite, nije on došao ovde da vam
magnetofonom krade životne povesti i tajne.“ To je večita dilema,
koja je uloga, funkcija intelektualca, pisca, i ta dilema iskreno je
mučila Petera, dok je Slavoj stekao tikove koji nam mogu poslužiti
kao nekakav lažni znak njegove „genijalnosti“. Handke gleda u
bubice, dok Žižek prosipa zapaljive opaske, revolucionarne
podstreke, „prljave“ viceve. Handke se zalaže za „nežnu sporost koja
je tempo govora“ (Niče), Žižek je sav poludela mašina koja vrca,
pokvarena od viška „znanja“, ubrzana. Sadržaj njegovih poruka koje
u svojim nastupima šalje – a sad se bavimo tim Žižekom, Žižekom
medijskom zvezdom, budući da je i on stao da čereči Handkea
izobličenog medijima – jeste upravo taj njegov način na koji ih šalje,
 koji je zaista zavodljiv, gde nam on deluje kao da se negde guši
uživajući u viškovima znanja koji nama, ostalima, nije dostupan.

5. Šta ti imaš da kažeš o Handkeovim delima?

Evo ovo. Monteru Jozefu Blohu, bivšem golmanu, saopšteno je da je

dobio otkaz, ili je on tako protumačio činjenicu da ga niko osim
jednog zaposlenog, kada se pojavio na poslu, nije pogledao. Ovo su
parafrazirane prve dve rečenice iz „Golmanovog straha od penala“, i
tu je sadržan jedan, užasno važan aspekat Handkeovog postupka,
onako, naravno, kako sam ga ja video i razumeo. Handkea, koji,
dakle, ima odnos prema „jezičkom obrtu“ u filozofiji – „Granice mog
jezika su granice mog sveta“ – i koji s obzirom na to ispisuje junaka
koji je sav zatočen u tu „staklenu kutiju jezika“ iz koje posmatra svet.
To je novi Jozef K., što je samoočigledno. Zove se Jozef Bloh ali je
umesto u birokratsku mašinu, ovaj Jozef upleten u nemogućnost da
izađe iz svog (jezičkog) doživljaja sveta. Naposletku, to je sudbina
svih nas.

5. Kakav je odnos pisane reči i vizuelne predstave? Za glumu svi

znamo da je fol, pisano ne možemo tako lako prokljuviti, taj fol se
jasno ne vidi. Da li je npr. smrt književnog junaka uverljivija od
filmske smrti?

Skoro sam razgovarao s jednom glumicom o tome i postavio sam joj

pitanje koje me zaista, neko vreme već, muči: da li glumac ikada izlazi
iz uloge glumca? Nedovoljno talentovani glumci su neprestano glumci,
oni su u ulozi sebe samih, i na sceni, i van scene. Biti glumac znači biti u
stanju da neprestano ne znaš ko si, a to nije jednostavno živeti. Tako je
sa umetnošću. Međutim, danas su stvari izokrenute. Imamo pisce koji
glume pisce – tu je cigareta, tu je sve ono što se smatra da jednog pisca
čini piscem – tu je, naposletku, i taj njihov stil kojim (ne)svesno
oponašaju pisce koji bi voleli da jesu. To je večita identitetska frka – šta
ja za sebe smatram da jesam i koje me prakse, onda, čine da to i budem.
Stilovi mišljenja i pisanja su zarazni, lako se šire i usvajaju, i lako
poverujemo da smo postali „nešto“. Tako je i sa imidžima. To nas sve
vodi ka mogućem zaključku da smo strukturisani tako da se neprestano i
samo uzajamno oponašamo i da postajemo onaj „drugi“ koji nam se čini
da nešto lakše podnosi život. Kao bubice. Mimikrija.

6. „Hoćemo pesme ubice. Pesme koje pucaju iz puške“ govorio je

Amiri Baraka. Ima li danas oštrice u književnosti, da li je moguće
delovati rečima i kako?

To je to pitanje. Ja zapravo neću pesme ubice, ne verujem u tu

fantazmu s početka dvadesetog veka da mogu ubojitošću svojih reči
da promenim svet, da podignem nekakve mase na noge, da im umesto
njih objasnim njihovo iskustvo sveta. Političari najbolje od svih
deluju rečima, i evo, dobijamo svet s kojim imamo problem. Sad i mi
treba da se upetljamo u tu proizvodnju značenja od koje zapravo
želimo da pobegnemo? To je ta zamka u koju sam i sam upadao
često. Prenuti se iz košmara angažovanosti, važnosti, urgencije,
oslobođenja, svih tih horizonata lažnih nada koje su nekako upisane u
jezik. Kako kaže Roveli, pogledati na svet očima Kopernika koji je,
dok su svi gledali kako sunce pada iza horizonta, on video zemlju
koja se okreće od sunca. Deluje kao jednostavno, ali je najteže. Sva ta
borbenost, ta rešenost, te smrti kojima se preti – u ime višeg cilja
ubijati, revolucionarno nasilje zazivati, tražiti pravdu – užas! Sećam
se kad sam kao klinac dobijao batine od nekog cigana, Borka – koji je
sav uvek bio u svom telu, jak nekako zbog života koji je živeo; od
njegovog kolenceta sam prvi put ostao bez vazduha, zavukao me tako
snažno u pleksus, na nekom fudbalskom terenčetu, da mi se sad čini
da sam u tom trenutku na svet pogledao upravo Kopernikovim očima.
Cigani zaista mlate ko sveti Ilija. Ne razmetati se velikim pojmovima,
ne pretiti i ne obećavati. A tada jezik radi najzavodljivije.

7. Pre NIN-ove nagrade si bio poznati mladi pisac. Da li te i dalje

nazivaju mladim piscem i kakav je odijum javnosti nakon tog
književnog priznanja? Onih koji te osporavaju nikada ne manjka,
kako se sa njima nosiš?
Iskreno, ništa ne znam. Prosledio sam tu nagradu dalje. Uporedite
ovaj intervju sad i prošli koji sam dao za vaš sajt. Skupio sam
hrabrosti da se odmaknem malo i da drugačije pogledam na svet.
Skupio sam hrabrosti da iznova ne znam. O osporavateljima sve
najbolje, uvek.

8. Pišeš li novi roman, šta nam se sprema iz tvoje radionice?

Evo odlomka: „Vaslije Zorić, na primer, duguljast i rad mladić,
razmetao se, među prvima, znanjima iz političkih teorija, bio je
ubeđen da je u stanju da odgonetne „začkoljicu“ oko klasnih
antagonizama, imperijalizma, zapada, istoka, kako stoje stvari s
prisvajanjem viška vrednosti, te koje pozicije treba zastupati danas, i
na koji način. Jednom rečju, izraziti marksista koji je svaku svoju
misao vrlo živo ilustrovao. Druga, Jovana Petkovska, devojka, iako
sklona raznim slobodama i prestupima, u ime ukazivanja na vlastitu
emancipovanost, duboko i istinski, ipak, obećana pomenutom
dugonji, zastupala je feminističko stanovište, i sve se bila dala u to da
klasno i rodno pitanje pomiri i reši. Svako je u svom mladalačkom
poletu smatrao da je njegov sopstveni udeo u sveopštoj revoluciji, ne
presudan, ali neizostavan. Bilo je tu i figura čija je intelektualna
slava i moć jenjavala i koji su bili ponosni tvorci nekoliko „teorijskih
pojmova“. Oni su od mladih i „progresivnih“ snaga očekivali neku
vrstu poštovanja i uvažavanja, i zbog toga su prvi prišli sa
određenom, inače nesvojstvenom im, blagonaklonošću.“
Oponašam Dostojevskog, šalim se i ozbiljan sam. Stilska vežba,
prosto. Skidam svlak.