NAPOMENA AUTORA

Autor, Stefan Erdoglija, trenutno zadrava sva prava nad ovim tekstom, jer rad nije ni dovren, a kamo li objavljen. Tekst e biti gotov do Aprila 2013, ako ne i znatno ranije. Obzirom da su istraivanje i pisanje u toku, molim vas najlepe da ne citirate tekst, do (nadam se jako skorog) objavljivanja konane verzije. Tekst e biti ispravljan i svaka nova verzija e bez posebne najave biti postavljena na istu adresu na Scribd-u. Ako vam ve neto iz -nedovrenog- teksta stvarno jako i neodlono treba, kontaktirajte me na mail, pa emo se dogovoriti kako mogu da vam izadjem u susret. Kada tekst bude dovren, bie javno dostupan na istoj adresi na Scribd-u, pa pri navodjenju izvora, na nju i treba referirati. Konana verzija e biti postavljena u copyleft formi ovde, te e svi imati prava da je download-uju, neogranieno koriste, navode, menjaju, kritikuju, citiraju, prepriavaju (...), pri emu je jedino referenca na ovaj moj rad, naravno, obavezna, ako se u svom radu oslanjate na ovaj moj. Jako mi je drago ako delite moje interese i proitate ovaj tekst. Molim vas da se ne smejete koliini leksikih greaka, kojih je i ova beta verzija i dalje puna, jer je u pitanju nedovren, nezvanian i nedovoljno proveren tekst. Bio bih vam jako bio zahvalan na svim, pogotovu kritikim komentarima, posebno u vezi sadrine teksta.

Stefan Erdoglija, Beograd, Srbija, 2012/3. serdoglija@gmail.com

Authorship recorded on Scribd, http://www.scribd.com/doc/118807987/Altiser-i-Zizek, during 2012 by Stefan Erdoglija. All rights reserved for now. Final version, when published, will be

made as if under COPYLEFT licence - only referring to my work when using my text will sbe compulsory, of
course. Original page deleted, new

adress:

http://www.scribd.com/doc/119060122/Luj-Altiser-i-osnovne-teze-teorije-ideologije-Slavoja-Zizeka 1

Stefan Erdoglija

Luj Altiser i sutinske teze teorije ideologije Slavoja ieka

APSTRAKT: U radu su izloeni neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja ieka, iz faze Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa iekovom kritikom analizom Altiserovih shvatanja, i kritikom oba autora sa pozicije Kritike teorije drutva. Izloene su iekove osnovne teze o ideologiji, po kojima iek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloeno je ono to je iek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na iju analizu je ovaj rad ogranien. Tome prethodi ekstenzivno razmatranje temelja iekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije. Altiser je imao vie faza svog ivota i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i dravni ideoloki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije. Nivo ideologije koji je iek prvi vrlo jasno formulisao, iako se sa moje strane opseno tvrdi da ga nikako nije prvi otkrio (ve je to uinila Frankfurtska kola, posebno Adorno u Negativnoj dijalektici) je u: 1) u samoj stvarnosti, samom ustrojstvu drutva time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne, ideoloke fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije. KLJUNE REI: ideologija, subjektivnost, ideoloka fantazija, ideoloki feti, strukturalizam, post/strukturalizam,

Uvod:
Cilj rada je ekspozicija Altiserove teorije ideologije i ekspozicija iekove teorije ideologije, poredjenje ove dve i ukazivanje na njihov savremeni znaaj iz ugla nekog ko prihvata fundamentalne stavove prve generacije Kritike teorije drutva. Ekspozicija iekove teorije ideologije vri se uz veliko kritiko oslanjanje na Altiserovu teoriju ideologije iz koje je delom i nastala. Napominjem da je Altiser imao vie faza svog ivota i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i dravni ideoloki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije. U radu su izloeni neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja ieka, iz faze Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa iekovom kritikom analizom Altiserovih shvatanja. Izloene su, dakle, ukratko, iekove osnovne teze o ideologiji, a po kojima iek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: 2

izloeno je ono to je iek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na iju analizu je ovaj rad ogranien. U radu je iekova teorija ideologije izloena kroz kritiu ekstenzivnu analizu Altiserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lakanove teorije subjektivnosti (gde god je eksplikacija Lakanovih termina bila apsolutno nuna za inteligibilnost), a u cilju kako lakeg konanog izlaganja iekove teorije ideologije, tako i njenog konanog poredjenja sa Altiserovom teorijom ideologije, te odredjivanju stvarnog znaaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju teksta, kritikom oba autora i Lakana, a na tragu Frankfurtske kole. Osnovni ciljevi rada su, dakle: 1) kritika analiza iekove teorije ideologije 2) Kritika analiza Altiserove teorije ideologije, 3) kritiko poredjenje ove dve teorije i pokazivanje medjuzavisnosti i 4) Kritika procena savremenog znaaja ove dve teorije iz perspektive Kritike teorije drutva. Metod rada je egzegeza iekovog teksta: The Sublime Object of ideology, te njegovog priloga u zborniku Mapping Ideology, i egzegeza Altiserovog teksta Ideology and Ideological State Apparatuses. Raspored u radu je takav da se posle uvoda u strukturalistiko razmatranje subjektivnosti prelazi na Altiserovo razmatranje ideoloke subjektivnosti, to biva praeno kratkom analizom nekih od Lakanovih ideja koje su ve kod njega prisutne, ime se ukazuje na izuzetnu slinost iekovog Lakana i Frankfurtske kole, na tragu koje se izlau otroj teorijskoj kritici Altiser, iek i posebno Lakan, da bi se kroz kritiku Altisera koja je sprovela kola slovenakih Lakanovaca, iji je iek samo najpoznatiji lan, dolo do konanog izlaganja iekove teorije ideologije. U zakljuku se daje kratka uporeda analiza teorija ideologije Altisera i ieka, sa osvrtom na ove dve i ukazuje na izvesni teorijski znaaj Altiserove teorije ideologije ija je pseudo-naunost odbijena kao najgora ideologija zajedno kao i mnogo njegovih teza, i istie se jako veliki savremeni znaaj iekove teorije ideologije za radikalnu misao i politiku emancipacije, uz napomenu, opravdanu ve napisanim, da je iek pre nastavlja prve generacije Frankfurtske kole nego strukturalistikih i ostalih pseudo-nauka.

Opti teorijski okvir: Altiserova teorija ideologije i socijalna ontologija strukturalizma

Altiser pripada strukturalistioj i marksistikoj tradiciji. Kljuna ideja za strukturalistiku socijalnu ontologiju je razmatranje drutvene proizvodnje individua u subjekte: Tumaiti ono to je nekada miljeno kroz filozofsko shvatanje subjektivnosti kao efekat procesa subjektivacije, konstrukcije identiteta, (bolje reeno kao lanu svest tog procesa) jedno je od optih mesta postmoderne. Ideja 3

subjektivnosti je da je ovekov odnos ka svetu zasnovan na fundamentalnijem samo-odnoenju ovekovog ega. Ve u svom oprotaju od Sartre-a, Foucauldt, na primer, ideju oveka (kao novovekovnog samosvesnog sebi-transparentnog slobodnog i kreativnog subjekta) proglaava prevezidjenom: ..mi smo pronali neto drugo,drugu strast, strast za pojam, za ono to bi smo mogli nazvati sistemom1 . Levi-Strauss misli subjekta (oveka sa njegovim mislima, oseanjima, egzistencijalnim projektima i slinim.) kao prazno mesto, kao taku kroz koju se prelamaju razne objektivno postojae strukture, dakle kao epifenomen. Kod ideje slobodnog odgovornog subjekta sa njegovim racionalnim normama vidi se naturalizacija simbolnog poretka u slubi vladajue klase (Barthes)2, odnosno neprepoznavanje i naturalizacija drutvenih struktura, proglaavanje za od boga ili prirode datih, vrednosti koje su, u nekom momentu, nastale (npr. u vreme uspona buroazije), te daju podrku za ideoloku reprodukciju sistema. Ovim stavom Barthes uobliava strukturalistiko i post/strukturalistiko shvatanje ideologije, i tvrdi stavove sline i nekim drugim socijal-filozofskim pravcima kao to je frankfurtska kola. Sama ideja modernog subjekta kao kozistentnog subjekta (racionalnog ega) koji iz sebe tvori sebe i svoj svet vidjena je (a ovo je zapravo opte mesto cele post/strukturalistike i Adornove kritike) kao najdublja dogma Moderne: kritika dotine artikulisana je na mnotvo naina. Zajedniko mesto strukturalistike kritike, na koje se dovezuje Altiser, je videti momenat subjektivacije - nesvesnog, ne-slobodnog, besmislenog i nesvodljivog posredovanja nelinim strukturama u nastanku individualne subjektivnosti - iza svakog navodno slobodnog, smislenog, svesnog i racionalnog akta subjekta i njegovih produkata. To to se zaista pri subjektivaciji deava je simbolno-socijalno nadodredjena identifikacija subjekta kroz koju on nesvesno i neslobodno zauzima odredjenu drutveno-simbolnu poziciju, preuzima odredjeni drutveni poloaj, simbolni mandat sve uz neizbenu iluziju da je odluka o svemu tome zapravo lina i slobodna. Ova iluzija je onda upravo glavni izvor zabluda moderne ideje subjektivnosti. Strukturalizam kod Altisera, najznaajnijeg strukturalistikog teoretiara ideologije, zavrava milju o radikalnoj otudjenosti subjekta u razliitim mehanizmima u kojima individua moe u najboljem sluaju da menja iovako drutveno, simbolno, nadodredjene identitete, koji zapravo nikad nisu niti lini- nemaju svoje polazite u samoj individui. Dalje, svaka identifikacija, svako prepoznavanje-priznavanje: to neto sam ja, nuno pretpostavlja neprepoznavanje, te je i drutvena i psihika stvarnost sve samo ne potpuno racionalna, transparentna i slobodna.

1 M. Foucauldt po B. Majer, Strukturalizam, Beograd, 1976, 6. 2 R. Barthes, po S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994, 11.

Altiserovo ime za faktor subjektivacije je ideologija, dok e drugi francuski savremenici faktor subjektivacije zvati npr. mo kao Foucauldt iz faze Istorije Seksualnosti 1 i Nadzirati i kanjavati ili (u irem smislu) pismo (kao aktivno u konstrukciji smisla), ili hiper-realnost simulacije preko masovnih medija u kojoj je realno umrtvljeno (Baudrillard). Ono to je zajedniko je svodjenje subjektivnosti na drutvenu konstrukciju. Ovde treba napomenuti da je Altiser imao vie faza svog ivota i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i dravni ideoloki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije.

Poreklo iekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije

Tako za Altisera jedina vrsta subjektivnosti koja postoji jeste ideoloka 3. A to direktno znai kritiku novovekovnog shvatanja subjekta u svim glavnim aspektima. Pre svega znai kritiku razliitih ideja slobodnog subjekta. Altiser se igra dvoznanou francuske i engleske rei subject gde isti termin funkcionie u dve sutinske a suprotne tendencije prihvaene jezike igre: kao oznaitelj asocijativno i de facto povezan u jezikoj igri sa oznaiteljima racionalnosti, slobode, produktivnosti, odgovornosti, kao u: rational, free, productive, responsible, creative subject,- dakle, tako da konotira novovekovnu ideju samoodredjujue subjektivnosti. Ali, ve na nivou asocijativnih i drugih veza rei, termin subject je povezan sa terminima subjected to, subject of, na primer kao subjekt zakonaa koji je podredjen zakonu (subject of Law, subjected to law), podredjen dravi (subjected to State), ili prosto podredjen vladaru kao u subjected to Queen Elisabeth), te dakle konotira podanika, skroz neslobodno bie. 4
3 U ovom poglavlju je prikazana najpoznatija verzija Altiserove teorije ideologije, ona iz: teksta o ideologiji i dravnim ideolokim aparatima. Treba napomenuti da je Altiser menjao stanovita, te je u poslednjoj, samo-kritikoj fazi dao i neka razliita miljenja na temu ideologije. Ali, ipak, ovde razmotreni tekst imao je istorijski i teorijski ubedljivo najvei znaaj. Videti nadalje: L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, u S. iek i drugi, Mapping ideology, 100 141. 4 Ovo veza rei je mogla potpuno da se objasni i paradigmatikim i sintagmatikim vezama rei, kako su u knjizi Sausseaureovih predavanja ovi termini o vezi rei nazvani, kao to je veza rei mogla da se tematizuje i mnogim struktural-lingvistikim terminologijama iz naprednijih strukturalistikih teorija. Ali, to nije tema rada. Drau se to jednostavnijeg a ispravnog, to shvatljivejeg i nesumnjivijeg izraavanja i shvatanja o znaenju i vezi rei, da bih pokazao kljune teze to bolje, i to one koje teze su relevantne za ovaj rad koji se bavi idelogijom, bez zalaenja u kompikovana pitanja strukturalistike lingvistike ili teorije znaenja. Tvrdim, dakle, bez detaljnijeg dokazivanja koje bi zahtevalo posebno istraivanje, da slino Saussaureovom shvatanju, rei svakako jesu povezana na dva osnovna osnovna naina. Prvo, rei su povezane.paradigmatiki (Saussaure), asocijativno, tako to evociraju rei asocijativno povezane sa njima. Drugo, rei u da su povezane su de facto, kako ja lino smatram da je najbolje nazvati onu vrstu veze koju Saussaure zove sintagmatikom: rei su povezane sa drugim reima u reenicama, stvarno su na taj-i-taj nain iskazane pri uestvovanju u preovladjujuoj igrim, i tada su povezane u iskaz, i to u realno iskazanim iskazima (celog jednog drutva). Tada su iskazane zajedno sa odgovarajuim drugim reima, kada reenica uopte ima bilo kakav smisao. Znaenje termina (i to da li ga uopte ima), ono oznaeno u strukturalistikoj terminologiji, ja tvrdim, potie iz svih moguih jezikih veza koje termin moe imati sa drugim terminima, u prihvaenoj jezikoj igri - trenutno dominantom nainu korienja terimina u datoj zajednici, preovladjujuoj upotrebi termina, oznaitelja. U svim konkretnim sluajevima, u konkretim iskazima ili

Tekoa, koja bi se, tvrdim, mogla pokazati ve u Kantovoj koncepciji kategorikog imperativa 5 je utoliko to se ispostavlja da je ova dvoznanost, fatalna, jer iza jedinstva ideje (subjekta) krije kontradiktornu suprotnost (bia koje je slobodno kao i potlaeno). Ispostavlja se da je slobodno da slobodno prihvati svoje potlaenje, insistira Altiser.6 FUSNOTA Glavna lana svest se sastoji fundamentalno ne u nekakvoj lanoj predstavi stvarnosti, nego sopstvenog odnosa ka stvarnosti i u stvarnosti - u imaginarnom odnosu individue prema realnim odnosima njegove egzistencije, kako glasi poznata Altiserova definicija ideologije.7 FUSNOTA Ideologija vie nije prosto iskrivljena predstava stvarnosti, nego primarno sopstvenog praktinog odnosa ka stvarnosti. Objekt koji je predstavljen u imaginornom obliku u ideologiji je odnos individua prema realninim uslovima njihove egzistencije, a to pre svega znai da je ideoloka lana svest, ako izaberemo da zadrimo taj termin, lana svest o naoj stvarnoj drutvenoj praksi i odnosima u kojima se u njoj nalazimo sa drugima. Ideologiji je, prema Altiseru, spoljanja jedino nelina nauka koja moe, izmedju ostalog, da sagleda drutveni proces subjektivacije, ideolokog formiranja individue u ideoloke maine, neslobodne, neline, ne-racionalne (kako je psihoanaliza koja ima ogroman uticaj i na Altisera i ieka) drutvene
izrazima, znaenje termina, tvrdim, nije odvojivo od konteksta, veze u koju je de facto doveden sa drugim reima u iskazu (ili skupu vie njih), niti asocijativih jezikih veza koje termin ima sa drugim terminima (moda trenutno, ali iako trenutno, svakako, takodje: de facto) u jezikoj igri neke zajednice, a koje prevazilaze ono iskazano u samoj reenici, i znaenje termina, ono oznaeno izraza i iskaza dalje dovode u vezu sa drugim idejama, asocijacijom, evokacijom psiholoki, ali gotovo nuno. Termin subject je povezan i, kako sam nazvao, asocijativno, kao to je povezan i (kako to nazivam:) de facto, bar engleskom i frackuskom jeziku, sa dve suprotne grupe termina: 1) grupom termina kojom se oznaava novovekovna ideja subjekta, kao u free subject, rational subject, personal subject, individual subject, creative subject, 2) kao to je povezan i dodavanjem jo jednog termina ispred kojeg se termin subject esto nalazi, termina of , leksiki, de facto, a kao to je strukturalizam konstantno insistrao, kao i Altiser - ne samo leksiki, sa slinim terminom, terminom subjected to, koji oznaava stanje potpune podredjenosti, kao u primerima podanika kraljice Engleske, (a subject of the Queen of England), zakona (a subject of law), drave (a subject of a state).Prema tome, izrazi i iskazi u kojima se termin subect pojavljuje, kao i sam termin, asocijativno i de facto su u vezi sa drugim terminima (ili izrazima) koji oznaavaju dve potpuno suprotne ideje. Sam termin subject preko upotrebe u tim iskazima ili izrazima, ima veoma razliita znaenja, imajui za oznaeno, na primer, i slobodno bie i podanika - bivajui time protivureno korien, jer oznaava kontradiktorno suprotne ideje, u isto vreme, u istoj, dominantoj, jezikoj igri iste zajednice (ovo sada tvrdim navodei ovde za primer samo jednu, verovatno najveu i najpoznatiju, prisutnu protivurenost koja, kako su strukturalisti naglaavali, svakako nije.jedina protivurenost vezana za termin subject) 5 Kant je ovde simptomatian: jedna od glavnih ideja kritike uma je odbijanje svake intelektualne intuicije, intelektualnog, introspektivnog sagledavanja sadraja univerzalnih istina u umu samom, dok u pojmu kategorikog imperativa kao injenice uma upravo vaskrsava intelektualna intuicija. Kritika praktinog uma vaskrsava donekle teoriju urodjenih ideja, intelektualnog sagledavanja, upravo ono to je teorijska kritika proglasila za metafiziki fantazam, nivo bajke. Dalje, u samom Kantovom miljenju postoji tenzija u vezi sa tim to mi treba da se podinimo samopostavljenom zakonu. Terry Pinkard istie znaaj ovog, kako ga zove, Kantovskog paradoksa podredjenosti samo-postavljenom zakonu u celoj Nemakoj idealistikoj filozofiji devetnaestog veka, dakle visokoj filozofiji, oslonjenoj ba na pomenutu, kritikovanu, ideju subjektivnosti. Videti: T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, 2002, i I. Kant, VII. FUNDAMENTAL LAW OF THE PURE PRACTICAL REASON, REMARK u THE CRITIQUE OF PRACTICAL REASON, preveo Thomas Kingsmill Abbott, http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.txt. 6 L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX 7 Ibid, XX

subjekte i lane svesti (individua u pitanju, pre svega) o ovom procesu. Ali nauka je po Altiseru pogreno shvaena kao proces bez subjekta. FUSNOTA Nauka je nelina, Altiser zato insistira da ne postoji subjekt nauke.8 Altiser sebe smatra nastavljaem nauke istorije, kako je Altrusser zvao ono to je navodno Marksovo glavno dostignue, koje je Marks navodno u Kapitalu znasnovao - te prema tome saznanja o oveku od najveeg znaaja stavlja u domen onoga to je za njega bila nauka: a nju ine strukturalistike interpretacije Marksistike tradicije u Altiserovoj interpretaciji, interpretacije koje se svakako mogu dovesti u pitanje, kao i druge nauke iju spoznaju on nekritiki uzdie. Altiser osim prirodnih nauka priznaje samo strukturalistiki zasnovane drutvene nauke (posebno psihoanalizu Jacquesa Lakana, strukturalnu lingvistiku, te antropologiju). Na osnovu svih tih Altiserovih nauka, znamo je da smo iovako uvek-ve u ideologiji. Obzirom na takvo shvatanje, Mladen Dollar efektivno prikazuje sutinsku posledicu Altiserove teorije ideologije, od koje poinje kritika Altisera kod slovenakih Lakanovaca, kojima i iek pripada. Ali nauka nije pozicija subjekta, i izuzetna implikacija ovakvog shvatanja je da teoretiar koji uvia ovaj mehanizam njemu ne moe utei u njegovoj nenaunoj egzistenciji on je (ideoloki) subjekt kao i svako drugi, iluzija je konstitutivna za bilo kakvu vrstu subjektivnosti i time neizbena. Njegova jedina [praktina S.E.] prednost je da vidi nuna ogranienja te prednosti [dakle, da vidi ideoloku uslovljenost njegove sopstvene nenaune ivotne prakse -S.E.] 9

Ovim se probija tradicionalno shvatanje problema ideologije kao lane svesti, sa prateom idejom da je glavni problem ljudi zavedenih ideologijom lana predstava realnog sveta10. Altiser naglaava da se
8 Bez detaljnijeg ulaenja u probleme Altiserove teorije subjektivnosti, probleme za koje emo videti da su ih jasno istakli slovenaki lakanovci ija se shvatanja ovde tematizuju, moram ve na ovom mestu oboriti Altiserovu teoriju subjektivnosti. Evidentnto je netano da ne postoji subjekt nauke! Nauka nije lino kreativno delo, podrazumeva rad u naunoj zajednici i njenoj nauno-istraivakoj tradiciji koja daje heuristika pravila o tome koje entitete prouavati i kako, kako je na tragu I. Lakatosca i T. Kuhna, precizirao Laudan. To nikako ne znai da individualna subjektivnost ne igra nikakvu ulogu, ak, ako prihvatimo Kuhnovu teoriju, igra najveu moguu time to na kraju rezultat neijeg individualnog napora, suprotan prihvaenim teorijama, dovodi do naune revolucije. Blae (od Kuhna) reeno, individualni napor racionalnog miljenja dovodi do promene nekad ak i jezgra nauno-istaivake tradicije, osnovnih pravila o onome to jedna nauna zajednica misli i ui druge. Dalje, i kljuno, da uinimo evidentnim ovo prisustvo individualne, line, racionalne subjektivnostiu nauci evidentim, podsetimo se samo koliko se teorija, zakona, entiteta, i ostalih elemenata nauke naziva po onima koji su ih otktrili ili izuili, upravo individualnim, linim, racionalnim, kreativnim, slobodnim miljenje: od Arhimedovog zakona do Higsovog bozona. ak i prihvaena jezika igra nauke govori protiv Altiserove teorije subjektivnosti i nauke. 9 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993, 75-96 preuzeto sa http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf. 10 to svakako ne znai da nema ideolokih predstsva stvarnosti, nego dolazi do pomeranja teita analize, na ono to ih uzrokuje.

ono ideoloko ideologije sastoji upravo u kreaciji predstave imaginarnog odnosa ka stvarnosti, ne (primarno) imaginarne predstave stvarnosti, to je upravo podleua teza tradicionalne teorije ideologije kod Prosvetiteljstva, Feuerbacha i ranog Marxa (po Altiserovom, ini mi se ispravnom i svakako informativnom itanju odgovarajuih teoreriara, gde Altiser svakako ukazuje da ideologija odista nije svodljiva na puku lanu svest - izlaui estokoj i esto polu-prikriveno podsmevajuoj kritici svoje prethodnike u teoriji ideologije)11. FUSNOTA

Problem lane svesti svodio bi pitanje ideolokog (ne)razumevanja na umiljeno (imaginarno) predstavljanje sveta, nasuprot pravom uvidu u samu stvar. Ali ovo odmah pokree pitanje: Zato ljudima treba nekakva imaginarna transpozicija njihovih realnih uslova ivota, tj. sveta? Po prvom odgovoru (u osamnaestom stoleu), u pitanju je prosta obmana, teorija zavere svetenika i despota da obmanu narod proizvodima njihove mate (Bogom, rajem, paklom, itd.), a u cilju ovladavanja irokim narodnim masama, tako da oteeni postupaju iracionalno, suptotno sopstvenim interesima i za interese eksploatatora koji su izmislili ideologiju. Altiser podjednako lanom12FUSNOTA smatra i stanovite mladog Marxa iz Nemke ideologije, gde se tvrdi shodno Feuerbachu, da ljudima treba imaginarna, otudjujua predstava stvarnosti zato to je stvarnost po svojoj sutini otudjujua zahvaljujui kapitalistikim odnosima proizvodnje, zato to su drutveni odnosi kontaminirani formom otudjenog rada.13 FUSNOTA I ovde, kako emo videti, Altiser potpuno zanemaruje shvatanje fetiizma robe u Marskovom Kapitalu, iz koga je, slino kako je iek kasnije tvrdio o Marksovom fetiizmu robe, Altiser upravo mogao da naui da je poreklo ideolokog iskrivljenja u samoj stvarnosti. Uzrok ideolokog iskrivljenja i tzv. krivih predstava treba traiti u pre svega praktinom odnosu ka stvarnosti, tvrdi dakle Altiser, imaginarna priroda ovog odnosa stoji u osnovi svih iskivljenja koja moemo uvideti u svakoj i svoj ideologiji14 (pod uslovom naravno da nismo robovi ba te idelogije).15 Da bi se uslovi proizvodnje kao uslovi dominacije reprodukovali nuna je reproduckija radne snage koja u proizvodnji uestvuje. Ovi odnosi zahtevaju reprodukciju svojih proizvodnih snaga, dakle: radne
11 I kako je eksplicitno rekapitulirao u svom tekstu: L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX 12 Ibid, XX. 13 L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX 14 L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX 15 to, ponovimo, nikada nije praktino mogue, naunici joj nikada ne izmiu u ne -naunoj praksi, dok se i za filozofe dalje navodi da uvek imaju njihove ideoloke vrednosti, kako nam je reeno u: L. Altiser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists, www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html.

snage, dakle odgovarajuih ljudi, koji svoj potlaeni odnos prema drutvenim instancama ekspolatacije trebaju sebi imaginarno predstaviti da bi u ovim odnosima normalno funkcionisali, te da bi se time sami odnosi dominacije normalno odvijali.16 FUSNOTA

Po Altiseru subjekt postoji samo po ideologiji. Ideologija naravno nije individualna. 17 Altiser, kluno i jako uticajno, insistira da je ideologija uvek materijalizovana u ritualima dravnih institucija (dravnih ideolokih aparata) u slubi re/produkcije radne snage zarad reproduckije postojaih odnosa proizvodnje, dakle u slubi ouvanja drutvenih odnosa kao odnosa dominacije.18 FUSNOTA U tom kontekstu ovde se, svakako, tvrdi jedna od tvrdjih varijanata teze o drutvenoj konstrukciji individue. Ideologija kreira Smisao ivota - stvara imaginarni odnos individue prema spoljanjim odnosima u drutvenoj stvarnosti, koje individua mora prevideti da ne bi videla da je eksploatisana u slubi vladajue klase. Ideologija interpelira individue u subjekte, kako glasi uveni Altiserov stav 19: postajanje subjektom, subjektivacija, je protumaena kao interpelacija, kao odgovor na ideoloko prozivanje posredovano preko dravnih ideolokih aparata, uredjeno njihovom svakako ne-linom praksom, a upravo identifikacija funkcionie interpelacijom: stvara navodno individualne linosti i unutranjost subjektivne psihe. Egzistencija subjektivne psihe, sa svim njenim uverenjima, eljama, projektima; ukratko: svesnim predstavama, kao samo-identine samo-prisutne line svesti, koja stoji u osnovi miljenja i delanja individue, jeste fudnamentalna pra-iluzija, obzirom da je ova interiornost upravo neodvojivo povezana sa mehanizmom ideolokog prozivanja koji je nuno materijalizovan u dravnim ideolokim aparatima. Altiser striktno tvrdi tezu o materijalnoj egzistenciji ideologije koja

16 Zato Altiser i poinje tekst duim razmatranjem reprodukcije odnosa proizvodnje, reprodukcije proizvodnih snaga, i svo vreme, iako od poetka imlicitno: tezom da su ti drutveni odnosi, koji se reprodukuju re/produkcijom odgovarajue radne snage, shvaeni kao odnosi dominacije - umeani u ideoloku proizvodnju individua u subjekte ideologije, u potlaena bia koja, naravno nesvesno, imaginarno, rade suprotno sopstvenim interesima, a za interese njihovih eksploatatora to i treba da se pokae teorijom ideologije. U ovim bitnim tezama, Altiser preuzima i zapravo razradjuje tradiciju kritike ideologije zapoetu jo u doba Prosvetiteljstva, pogotovu kod Feuerbacha, Marxa i Frankfurtske kole, i ne spominje ovu bitnu injencu pripadnosti nauno-istraivakoj tradiciji Kritike teorije (pod im podrazumevam ovde radikalnu drutvenu kritiku od Prosvetitelja, do ieka) Videti: L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX - XY 17 Kao to je vidljivo u neurotinim simptomima, i teoretizaciji njihovih drutvenih uzroka u psohoanalizi, nema govora o, ne samo racionalnom, nego ni jedinstvenom, linom, sebe-stvarajuem subjektu. Svako nesvesno izvedeno iracionalno ponaanje, svaki neurotini simptom, napada ideju subjekta kao striktno individualnog, dakle, bukvalno, nedeljivog, jer neurotini simptomi koji se svima deavaju potvrdjuju (takodje i) podeljenost u psihikom sistemu. Sa druge strane, velika masovna patologija, dakle istovetnost iracionalnih ponaanja kod ogromnog broja ljudi osporavaju tezu o subjektu kao linom samo-proizvodjau. I time je ve, do sada, ukazano na glavni strukturalistiki obraun Altisera sa modernom idejom samo-transparentne, racionalne, line, individualne subjektivnosti 18 Ibid, XX 19 Ibid, XX

u kapitalizmu vri reprodukciju radne snage kroz produkciju (socijalnu konstrukciju) subjekata. Psihika interiornost pre svega je uvek materijalno uslovljena, otelovljena ideolokim praksama, ritualima dravnih institucija; fundamentalni pra-ideoloki gest je zaborav te injenice. 20 FUSNOTA Pitanje lanih predstava, verovanja i ostalih svesnih predstava individue ovde je sekundarno, one se svakako posmatraju kao uinak ideologije, no za ideologiju je kljuno da stvara pre svega, odgovarajueg aktivnog, praktinog, proizvodnog oveka koji je kod Altisera sveden na ideoloku mainu koja gotovo automatski, nesvesno i neistinito,imaginarno, prihvata realne (dakako, nesubjektivne, neline, nepravedne, neljudske) odnose sopstvene prakse, ivotne egzistencije, u svojoj navodno racionalnoj, linoj, individualnoj, slobodnoj, svakodnevnoj praksi, pre svega. Akcenat je na nesvesnoj praktinoj integraciji u drutvo i na ovome e insistirati i iek. Represivna drutvena integracija je po Altiseru neto to se deava kroz nesvesno formiranje (socijalnog identiteta) linosti (za Altisera i suprotno slovenakim Lakanovcima) uvek-ve ideolokog subjekta. Poenta je da je praksa individue primarno kreirana ideologijom - jedna od fundamentalnih ideolokih iluzija primarno prikriva ovu injenicu. Na ovome e insistirati i iek.

Kakav je odnos uverenja i delovanja ovde? Individua ne deluje na osnovu svojih svesnih uverenja nego su ova produkt prakse individue kreirane kroz rituale otelovljene u institucijama. Ovim se tvrdi materijalnost verovanja. Naravno, ovo gledite je otra kritika modernog shvatanja subjektivnosti, jer nema govora o slobodnom svesnom subjektu koji (prvo) racionalno bira uverenja pa (potom) deluje prema njima. Obratno, verovanja (svesna interiornost) su retroaktivni uinak prakse (spoljanjeg ponaanja kroz koje subjekat nesvesno prihvata i kod rituala kojim je uredjena praksa). Uverenja su uinak prakse, i to prakse ija je formula spoljanja subjektu, nelina, jer priamo o praksi rituala, otelovljenim i kodifikovanim nainima ritualnog (time i iracionalnog, ako hoete tako da kaete) postupanja, uvek materijalizovanim u monim institucijama postojaim pre subjekta. 21 iek i Altiser
20 Ibid, XX 21 Rei da su rituali institucija kodifikovani, prosto znai rei da su uredjeni prema nekim pravilima, a ta pravila su ono to subjekt nesvesno i iracionalno prihvata u ideologiji. Ne zvaninu, nego praktina pravila ivota, i to esto neiskazana, nego naprosto prihvaena. Ta pravila su onda, mogli bismo rei, prava vera subjekta,iako skroz neosveena: nepoznata i samom subjektu. Ta pravila po kojima subjekt postupa kao da su istinita, jer prema njima uredjuje svoj ivot su mnogo preciznije i dublje tematizovana kod ieka nego Altisera, pod iekovim pojmom nesvesne ideoloke fantazije: iracionalne fikcije operativne u samoj drutvenoj stvarnosti, dakle: operativne kroz nesvesno subjekta, a ne kroz dogme koje on ili ona svesno zastupa. Sada je ve objanjeno i zato iek mora i vie od Altisera da se oslanja na psihoanalizu: tematizacija ideoloke fantazije kao nesvesne, a fundamentalno konstitutivne za ljudski ivot, nee ii bez jako puno teoretisanja o samom nesvesnom. No, iako razlika dva mislioca jo nije naznaena, vidi se i koliko je sam Altiser bio blizu iekovoj poziciji o fundamentalnom nivou ideologije.

10

prihvataju od Lakana tezu o jako psihiki monoj delatnosti mrtvog slova u nesvesnom, o fundamentalnoj moi koda (dakle: pravila) besmislenog, subjektu neshvatljivog, kodifikovanog nelinog rituala u linoj psihi.22 Pravilno obavljanje rituala, uee u uobiajenim praksama odredjene drutvene zajednice koja funkcionie po tim ritualima i identifikacija sa tom grupom - to jest: realno ivotno funkcionisanje po odredjenim pravilima, a ne dogma sa kojom su ta pravila navodno povezana, jeste, moemo ak rei sutina ideologinosti ideologije. To je cilj i nain funkcionisanja sve i svake ideologije: uee u praksama grupe i identifikacija sa grupom verovanje u zvaninu dogmu nije ono glavno ni stvarno bitno u svoj i svakoj ideologiji. Pri tome je bitna praktina uloga same dogme, nikako njen sadraj! Njena uloga je, najee, da bude puka potpora ritualu, praksi. U ideologiji ste ve kada pratite ideoloke rituale neke neslobodne grupe i sa tom grupom se identifikujete, pri emu do identifikacije kod ogromne veine ljudi dolazi na osnovu njihove prakse, a nikako ne shvatanjem teorijske veliine ideoloke dogme postaje se rob ideologije uestvovanjem u kodifikovanim ritualima zajednice, a ne pravim razumevanjem onoga ta dogma na koju se ritualizovana praksa zajednice oslanja znai uopte. Na u ovoj taki jako bliskom shvatanju odnosa verovanja i prakse insistira se i kod Altisera i ieka23 i ukazuje na istog starog mislioca koji je uvideo o emu se radi u ideologiji. Ingenioznu formulu nalazmo upravo kod velikog ideolokog mislioca Bleza Paskala. ta da radi onaj koji nikako ne moe da veruje (u dogmu)? Uproeno, klekni na kolena moli, idi u crkvu, prati molitve i verovanje e doi naknadno. Ritual, ideoloka praksa institucija, uredjena po -za individualnog subjekta- nesvesnim, nemiljenim pravilima, je ono iz ega nastaju svesna, navodno lina uverenja koja samim tim nisu nita lino. Tako Paskalov budui katolik, da uzmemo najupeatljiviji primer, ide u crkvu i na mise i tamo radi sve to mu se kae da radi, a to je ono to vidi da rade i drugi tamo. U katolikoj crkvi e sluati neki govor na latinskom jeziku, neshvativi verovatno ni re molitve, dakle: dogmatskog slova ideologije - istovremeno se krstei i radei tokom mise ono to i drugi rade kao da razume vekovima unazad napisan tekst koga ne shvata ni najmanje (osim ako ba zna latinski jezik jako dobro nekim sluajem). Ipak, ovo odlaenje u crkvu i obavljanje rituala koje ni najmanje ne razume e uinti, kako smatra i Paskal, da konano pro-veruje u neke osnovne stavove katolike dogme (one koje uopte moe da shvati), da nastavi da ide u crkvu i uestvuje u drugim religijskim ideolokim ritualima
22 Za prikaz psihoanalitike teorije od izuzetnog znaaja i za Altisera i ieka (i grupe oko njih) videti: J. Lakan. "The Agency of the Letter in the Unconscious, or Reason Since Freud.", u: crits: a Selection, prev. na engleski Alan Sheridan, Tavistock, London, 1977., 146-178. Preuzeto sa: http://www.rlwclarke.net/courses/LITS3304/2011-2012/04BLakan,TheAgencyoftheLetterintheUnconscious.pdf 23 L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX, i S. iek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London New York 2002, 43.

11

(iji smisao nikada nee ni shvatiti) i, kljuno, da se identifikuje kao katolik to, ako Paskalov nesrenik stvarno radi sve navedeno, i to sve vie, realno i znai da postaje vernik! Vidimo na ovom primeru da subjekat ne mora ni da razume teorijski, to jest, dogmatski deo ideologije kojom je obuzet jer kako Altiser otkriva, a i iek strogo insistira: ideoloka dogma neke ideologije ni ne mora da bude neto to razumemo da bi bili potpuni robovi te ideologije! Paskalov vernik ne razume tekst mise, to je, kako su otkrili Altiser i iek, pratei Lakana, redovna situacija u ideologiji, nikako ne izuzetak: verovanje je stvar poslunosti mrtvom, neshvaenom pismu, kako kae iek. 24 Ritual je dogmatski, asubjektivan i otelovljen u egzistenciji crkve kao institucije, a konstitutivan je za praksu pojedinca koja prethodi uverenju, a svesno uverenje opet, kada jednom iz prvobitno nemiljene prakse nastane, funkcionie kao daljnja podrka ideolokoj praksi individue. Ideoloka mistifikacija je i u tome to e subjekt koji tek naknadno p-r-overuje misliti da je klekao da moli zato to je ve verovao: nastalo stanje nelegitimno se proiruje u prolost. KO JE OVO OTKRIO? ALTISER. PROVERI! Ovde ve moemo uvesti elemente iekove kritike diskusije Altisera. iek, ini mi se sasvim ispravno, primeuje jaz u Altiserovoj teoriji izmedju fundamentalno bitnog Altiserovog stava o materijalnosti ideologije, stava da je ideologija uvek otelovljena monim institucijama, dravnim ideolokim aparatima, onoj birokratskoj iracionalnoj maineriji koja je vrlo bukvalno materijalna potpora besmislene ritualizovane prakse individua - i drugog fundamentalno bitnog Altiserovog stava: stava o materijalizovanosti, o spoljanjosti svesnih verovanja (koji je upravo bio detaljno diskutovan). Oba stava zastupa, u izrazito velikoj meri, i sam iek - sami po sebi oni nisu problem, nego ogromno Altiserovo teorijsko otkrie. Ali, gotovo oigledan prigovor od koga iek zapoinje svoju kritiku u Sublimnom objektu ideologije, je da Altiser nikada nije povezao ova dva fundamentalno bitna stava! 25 Toga stvarno nema nigde, ni u tragovima, u celom Altiserovom tekstu. Postavlja se onda oigledno pitanje: Kako se ideoloko Veliko Drugo dravnih ideolokih aparata uopte moe internalizovati u unutranjosti psihe individue, tako da iz ritualizovane besmislene prakse odredjene monim institucijama uopte nastane, na kraju, i svesno verovanje?26 No, na ovo bitno pitanje vraamo se im uvedemo kasnije kritiku Altiserovog shvatanja subjektivnosti kao uvek (i-ili: uvek-ve) ideoloke subjektivnosti, to jest kritiku shvatanja da je ovek puka ideoloka maina.
24 Ibid. 25 Ibid. 26 Ovaj, kod Altisera, kako se upravo ispostavilo, neobjanjeni proces ideoloke subjektivacije monim institucijama moe funkcionisati i svesnim i nesvesnim mehanizmima ali to je sasvim nebitno, jer Altiseru fali objanjenje u oba sluaja, iako emo jako lako pretpostaviti da e dublje objanjenje opet i jo vie morati da se poziva na ono nesvesno u psihi to kod ieka, naravno, i jeste sluaj.

12

Altiser tvrdi da izlae transistorijsku teoriju osnovne strukture ideologije, Ideologija je veita i to u upravo ovakvoj konstalaciji. To naravno ne znai da se ne menjaju konkretne ideologije, dominante ideologije su svakako neto to nije veito, posebne ideologije imaju svoju istoriju. Medjutim, mehanizam interpelacija/identifikacija je veit koliko i materijalnost ideologije, dakle koliko i imaginarnost (razliitih i promenljivih - posebnih) odnosa individue prema realnim uslovima njene egzistencije. Struktura rekli bismo ideologinosti ideologije i time imaginarnosti identiteta linosti, subjekta ideologije, je ono to je veito upravo kao to je i nesvesno veito27 FUSNOTA,dodaje Altiser pozivajui se na poznati Freudov stav, a uz u celoj dosada pomenutoj konstrukciji izraziti uticaj odredjene Lakanove osnovne ideje strukture nesvesnog, imaginarnog ne/prepoznavanja i simbolnog posredovanja.28 Dakle, subjektivnost subjekta nije nikako niti bioloka, niti psihika niti metafizika, niti lina po poreklu. Dalje, ideologija interpelira individue u subjekte - postoji ist rez izmdju predsubjektivne pre-ideoloke individue (koja zapravo ne postoji u ljudskoj stvarnosti osim po Lakanovoj teoriji psiho-seksualnog razvoja samo pre ulaska deteta u drutvo kad je nauen jezik, pa ak i pre faze ogledanja - dakle u najranijem detinjstvu) i uvek-ve ideoloke subjektivnosti na kojoj se temelji samosvesno samo (ne)razumevanje individue. Rez individua-subjekt uvek podrazumeva, kod Altisera, iznenadno ne/prepoznavanje da je ovek (indivuda) uvek ve bio to to jeste: ideoloki konstituisan socijalni subjekt; postajanje subjektom uvek ima retroaktivni efekat, bazirano je na nunoj iluziji, ilegitimnom proirenju nastalog stanja na pred-prolost. Tako e u prethodnom primeru, Paskalov vernik misliti da je poeo da obavlja verske rituale zato to je prethodno verovao, a ideoloki zanemaruje injenicu da je verovanje ono to je dolo naknadno, iz same prakse, posle (nekog vremena) uea u njoj. Subjekat je slobodan u krajnjoj liniji- da slobodno privati svoju potlaenost ideolokom Drugom (ideolokih aparata, rituala, institucija). A iluzija o linom poreklu sopstvene prakse iz sopstvenih ubedjenja je nuna za buroasku arhi-iluziju o jedinstvenom subjektu odgovornom za svoje postupke koliko i svet u kome ivi i iji je navodni autor iluziju koju napada cela post/strukturalistika drutvena kritika!
27 L. Altiser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX - XY 28 Zapravo, ovde vidimo uticaj strukturalistike dogme na Altisera. Nema promene mehanizma idelogije, forma ideologije, sada nazvana struktura, se ne menja, ista je oduvek i zauvek, dok se pojedini elementi ove strukture svakako menjaju. iek FUSNOTA e ukazivati oprezno u optem prikazu teorije ideologije u Mapping Ideology i The Sublime Object of Ideology da se i dominantni nain funkcionisanja ideologije istorijski moe menjati. To je jo jedan primer u kojoj je meri Altiser obuzet strukturalistikom analizom, dok ju je iek prevaziao.

13

Praksa -aktivnost- postoji samo po subjektu, subjekt postoji samo po ideologiji, prema tome praksa postoji samo po ideologiji. Ideologiji koja nije prosto lana svest ne bi se mogao suprotstaviti ni naprosto ispravi uvid. ovekova praksa, on sam, postoji po ideologiji, subjekt sam je njom konstruisan uz njegov odnos ka svetu i znaenja koja u njemu zatie. Ovde se insistira na nepostojanju objektivnog, a opet optevaeeg subjektivnog stava ka stvarnosti - ovekova praksa je uvek-ve ideoloki konstrukt, kome se porie svako pravo na zahtev za metafizikim i-ili naturalistikim opravdanjem.. Nauka koja ima privilegiju objektivnog uvida, ponovimo, bar kod Altisera nije subjektivna tj. praktina pozicija, u tom smislu ne postoji subjekt nauke, to svakako ne znai da ne postoje naunici koji se njom bave, ve da to bavljenje podrazumeva odredjenu suspenziju linog praktinog odnoenja, praktinih interesa i etikih stavova.

Altiserova teorija ideologije i osnovne Lakanove ideje. Kritika Altisera kod Slovenake kole i temelji iekove teorije ideologije
iekova i Altiserova osnovna inspiracija je ista. Altiser ovde koristi interpretaciju jedne od faza Lakanovog rada da eksplicira sa struktural-marksistike naune strane mehanizam funkcionisanja ideologije. Sada emo povezati osnovna Lakanova shvatanja subjektivnosti i identifikacije. U Altiserovoj tezi o osnovnoj konstituciji ideolokog subjekta kao konstituciji predstave imaginarnog odnosa ka realnim uslovima egzistencije, i daljnjih imaginarnih iskrivljenja mistifikacija, pronalazimo kritiko-ideoloku upotrebu Lakanovih shvatanja paralelne konstitucije i alijenacije subjekta kroz prepoznavanje sebe u imaginarnoj slici sebe koje je 1) fundamentalno za formiranje identiteta subjekta i 2) naravno, poto ja nisam slika sebe, uvek lano, uvek takvo da je na delu prepoznavanje koje je neprepoznavanje, konfuzija sebe i poeljne slike sebe.29 Sumirajui uticaj Lakanove teorije nastanka imaginarnog i simbolnog psihe u psiholokom razvoju individue vidimo kako je Altiser doao do nekih od osnovnih zamisli. Po Lakanu, u pre-edipalnoj,ogledalnoj fazi razvoja imamo primarno formiranje identiteta individue (Lakanovog: imaginarnog, u njegovoj tehnikoj terminologiji:)
29 Fascinacija gledanjem slike sebe u ogledalu, Lakanovo imaginarnobrkanje sebe i poeljne slike sebe, primeena je ve za decu najmladjeg uzrasta, oko estog do osamnaestog meseca starosti. Oko osamnaestog meseca starosti se ulazkom deteta u jezik stvara u njemu simbolno podruije zakona i regulacija ulazi se u drutvo koje nad-odredjuje ta je poeljna slika samog sebe. J. Lakan, The Mirror-phase as Formative of The Function of the I u S. iek i drugi, Mapping ideology,93-100

14

lanog, umiljenog identiteta, jo pre poetka socijalizacije. Poetak socijalizacije je uenje jezika i time nastaje u oveku Lakanovo simbolno otudjenje individue (simbolno kao drutvenim pravilima kodifikovanog i jeziki posredovano otudjenje i potlaivanje), gde se prethodna (imaginarna) struktura ne/prepoznavanja odrava, ali menja u fazi edipalnog kompleksa i biva, recimo: uzneena na vii nivo, tako da se drutveno-simbolno (dakle: jezikom, i svim u njemu kodifikovanom prema pravilima vladajuih institucija) posreduje fundamentalna struktura ideoloke iluzije formiranja identiteta ne/prepoznavanjem u Drugome. Tada, kada je dete ve nauilo jezik, internalizacijom Lakanovog Velikog Drugog, socijalno/simbolnog poretka mrtvog pisma nesvesnog, poevi od jezikih pravila do onog to je otelovljeno u materijalnim praksama, ritualima i delovanjima na poziv Lakanovog simbolnog Velikog Drugog. Altiserovo prozivanje, interpelacija, od strane ideolokog Drugog, to su kod Altisera institucije kao dravni ideoloki aparati, shvaeno je kao nuno, koliko i Lakanova imaginarna faza, te je zato svaki lini identitet iracionalan, sva subjektivnosti ideoloka. Ulazkom deteta u jezik imaginarno ne/prepoznavanje biva zauvek posredovano simbolnim pravilima prihvaenih institucija, od porodice, preko kole, pa nadalje - institucija koje kreiraju i pravi identitet individue i nunu iluziju da je za njega odgovorna sama individua. Po Lakanu ovek, podredjen autoritetu mrtvog slova, simbolnom, onom to je otelovljeno u ritualima institucija (u najirem smislu) je pre izgovoren nego to govori. 30 FUSNOTA Jedan diferencijalno uredjeni govor, to je nesvesno u svojoj sutini (kako glasi Lakanova uvena teza) strukturirano kao jezik31 uvodi oveka u podruije drutvenog kao simbolne razmene, nad/odredjuje mu identitet, subjektivnu poziciju, korelativno sa fiksacijom znaenja oznaitelja koja uopte omoguava racionalni svesni govor. Simbolno strukturalno nesvesno stalna je tema strukturalizma. Lakan dalje napreduje u strukturalnoj analizi, te ovu povezuje sa Freudovim pojmom nesvesnog (nesvesnog u uem smislu: kao potisnutog), onog to se opire osveenju a vraa u realnom, onom to izmie svakoj simbolizaciji, davanju smisla: u simptomima - jedinom ostatku realnog, prirodnog, u drutveno kreiranoj individui, ostatku koji se stalno vraa da progoni drutveno konstituisani Altiserovski subjekt. Tematizujui simptome kao povratak potisnutog, tematizujui strukturalna (simbolna, drutvena) posredovanja elje, Lakan i njegovi interpretatori eksplicitno se povezuju na nasledje
30 J. Lakan, XXXX 31 Dakle, prema besmislenim pravilima koja su postojala pre individue, koja nisu niiji lini rezultat Koliko i izbor pojedinih rei za pojedine stvari, ili gramatikih pravila, glavna drutvena pravila nemaju nikakvo racionalno opravdanje. Individua naprosto i iracionalno mora da ih prihvati da bi funkcionisala u zajednici. A prihvatanje iracionalnih pravila ne ide kod Lakana i ieka tako glatko kao Altiserov isti rez pred-ideoloke individue i subjekta ideologije, nego uvodi zauvek otudjenje u subjekta manifestovano, bar, neurotinim simptomima.

15

Nemake klasine filozofije. Tako na primer (ideoloka) fantazija funkcionie prema konkretnom objektu elje kao Kantov transcedentalni ematizam prema objektima ulnosti. Analogno nainu na koji transcedentalni ematizam povezuje iste (ne-empirijske) pojmove sa objektima u stvarnosti, fantazija bi ovde bila nain povezivanja elje sa konkretnim objektima.32

U svom razmatranju Altisera, M.Dolar u Sa one strane interpelacije tvrdi da ovaj proces ideoloke subjektivacije nikada nije potpun. Krucijalni problem tu je kljuna ideja Altiserova ideja istog reza nauke (koja uvia materijalnost uvek po cenu suspenzije praktinog odnoenja, tj., po cenu subjektivnosti u Altiserovom smislu) i ideologije; reza ne-subjektivisane individue i uvek-ve ideolokog subjekta. Rez, po Dolaru i ieku, nikada nije ist, nikada ne dolazi do, da tako kaemo, glatkog prelaza pred-ideoloke materije (Lakanovog realnog) u interpelirani, konstruisani, ideoloki subjekt. Nadovezujui se na Lakanovu koncepciju Realnog, Dolar i iek tvrde da ovakva ideoloka subjektivacija uvek proizvodi neintegrisani ostatak u svakoj ideolokoj subjektivnoj poziciji. To jest, gledajui iz bilo koje od tih pozicija nedostatak. Polazina taka za Slovenake Lakanovce nije poricanje ideja interpelacije i prethodno opisane pra-ideoloke iluzije (proirivanja nastalog na prethodno stanje, sa paralelnom iluzijom unutranjeg porekla konstruisane pozicije), ve to da ova operacija nikada nije potpuna - ovde se ne porie rez samo dodaje ostatak 33, ovaj ostatak je ono to je na delu u psihoanalitikom pojmu simptoma. Ukratko, onaj subjekt koji se tematizuje u Sublimnom objektu ideologije i kod Dolara je upravo neuspeh da se postane subjekt u Altiserovom smislu ideolokog subjekta! Za Altisera subjekt je ono po emu funkcionie ideologija, za psihooanalizu [kod Slovenakih Lakanovaca] subjekt nastaje tamo gde ideologija pada.34 Preuzima se Lakanova teorija razvoja u kojoj ve ulazak deteta u podruje simbolnog (jezika, eksplicitnih i implicitnih zakona kao regulacija) nikada ne prolazi tako glatko; tj. ne bez za konstituisani ideoloki subjekt spoljanjeg- ostatka, odredjene primarne materije, koja nastavlja da progoni svaku konstituisanu subjektnu poziciju, dakle: svaku u drutvo, koje nikada u svojoj istoriji pravedno bilo nije, navodno integrisanu individuu. Ovakva spoljanjost ideologiji ili materijalnost (individue) je prema tome striktno unutranja spoljanjost, proizvod je iste operacije (Altiserovog reza
32 S. iek, The Sublime Object of Ideology, XX 33 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993, 75-96 Preuzeto sa: http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf. 34 Ibid.

16

interpelacije) kojom neko uopte moe postati ideolokim subjektom u Altiserovom smislu. Subjektivnost koja se kod slovenakih Lakanovaca tematizuje je konstituisana oko ove intimne spoljanje sri (spoljanje onom subjektu nastalom kroz proces subjektivacije, unutranje poto priamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopte nastaje o ostatcima predrutvenog, prirodnog Lakanovog realnog). Lakan za ovaj fenomen unutranje spoljanjosti ima svoj neologizam: ekstimnost35. Ovakva vrsta materijalnosti, spoljanosti preuzeta iz jedne interpretacije psihoanalize igra kljunu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije. Ova ekstimnost je, naravno, ono to se vidi, pre svega i snano, u neurotinim simptomima, ako izlaganje spustimo na individualni nivo. U simptomima, ostatcima materijalnosti realnog, vidimo nemogunost potpunog integrisanja individua u bilo koji (bar do sada postojai) drutveni simbolni poredak koji omoguava subjektu da svesno dakle, za Lakana, Altisera i ieka: pogreno, imaginarno, kae ko je uopte on/a sam/a, ta radi, i zato radi. A setimo se da je za Freuda razlika izmedju normalnog i neurotinog samo razlika u stepenu! Simptomi postoje (manje ili vie; na ovaj ili onaj nain) kod svakog, pa i njihov uzrok, Lakanova ekstimnost, ostatak besmislene (u simbolni, drutveno-ideoloki poredak) neintegrisane materijalnosti realnog u individui jeste opta karakteristika ljudske subjektivnosti. Problematizuje se Altiserovo shvatanje materijalnosti ideologije i materijalnosti subjekta. Altiser ve zna da su rituali institucija na iji se ideoloki zov postaje interpeliranim samosvesnim za-sebe, a imaginarnim po-sebi - ideolokim subjektom, kodifikovani rituali monih institucija, ali proputa da (detaljno) razmotri odgovarajuu Lakanovu kategoriju simbolnog i kategoriju stvarnog, realnog, kao ovog ekstimnog- materijalnog ostatka; ostatka koji opstaje i posle ulaska individue u jezik i time u simbolno, to znai u podruje kodifikovanih, iracionalnih, traumatino iskuenih, nelinih pravila prakse institucija. Altiser ne shvata efekat koji u individui proizvodi ulazak u simbolno, a svaka ideoloka identifikacija subjektivizacija, ideoloko prozivanje, Lakanovo imaginarno, jeste (to Altiser jako dobro zna) posredovana simbolnim poretkom. Tako Slovenaka kola tvrdi materijalnost realnog koja mora prethoditi ulazku individue u polje ideologije kao ogledalnog ne/prepoznavanja sebe u Drugom i koje je uopte omoguava. (Naravno, ovako shvaena materijalnost subjekta nije materijalnost ideologije, to jest: nije materijalnost Altiserovih institucija, dravnih
35 Ibid..

17

ideolokih aparata, nego materijalnost, a to je bukvalno ono stvarno, realno samog subjekta, koja se odrava i nasuprot od Altiserove materijalnosti ideologije, prihvaenih i razmatranih monih dravnih institucija. Na ovakvoj materijalnosti subjekta (koje kod Altisera nema) naslanja se svaka ideologija koliko i kritika, kod slovenakih Lakanovaca.

Kategorija realnog (ovako konceptualizovane materijalnosti oveka) kao, nedostatka, nesvodivog antagonizma u sri svake drutveno, simbolno konstruisane stvarnosti verovatno je najznaajnija filozofski od svih Lakanovih pojmova. Insistira se ve kod iekovog Lakana na nesvodivosti razlike Stvarnog i (drutveno-simbolno konstruisane) stvarnosti, pa ovakva filozofska artikulacija smeta Lakana i naravno ieka, ieka koji celi nasledjeni skup psihoanalitikih tvrdnji Lakana socio-filozofski interpretira, pretvarajui ga u jednu verziju nove kritike teorije drutva i daje mu filozofski znaaj u vezi sa formulisanjem prihvatljive verzije materijalizma.

Osnove iekovog shvatanja ideologije

U radu su nadalje izloeni neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja ieka, iz faze Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa iekovom kritikom analizom Altiserovih shvatanja. Izloene su dakle, ukratko, iekove osnovne teze o ideologiji, a po kojima iek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloeno je ono to je iek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na iju analizu je ovaj rad ogranien. Opta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod ieka navodi, je takva da se pod ideolokim posmatra ponaanje ljudi takvo da oni neto rade, a ne znaju ta zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljsko-marksistikoj emi, na primer, siromani vernik ide u crkvu, misli da odaje poast bogu svojim bogosluenjem, a u stvarnosti pomae crkvi kao represivnoj 18

drutvenoj instituciji da odri svoj drutveni poloaj i time radi protivu svojih interesa. Medjutim, mnogi danas tvrde da ivimo u post-ideolokom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, dolo je do kraja velikih pria. Mo funkcionie cinino i direktno, a po mnogim autorima to znai kraj ideologije. Niko vie vrsto ne veruje ni u ta, esto se uje, a to onda, navodno, znai da nema ideologije u savremenosti. iekovo stanovite, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike ideologije a ovo se najupeatljivije moe prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme ideologije.36FUSNOTA Dananja formula ideologije, na prvi pogled, bi onda bila: Znaju vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!. A iek nam, uvodei novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav kraj ideologije. Sama drutvena i individualna stvarnost je utemeljena na nesvesnoj drutvenoj, simbolnoj fantaziji koja odredjuje ponaanje individua i funkcionisanje zajednice. Individue svesno mogu usvojiti distancu prema ideolokim ubedjenjima, ali njihova sama praksa je uredjena nesvesnom fantazijom, a to znai da je uredjena kao da su izvesni lani iskazi istiniti. To znai da prethodna cinina definicija postmodernog ponaanja opet pada u ideologiju. Ono to postmoderni subjekti ne znaju je da je njihovo ponaanje utemeljeno na fantaziji povezanoj sa iracionalnim fetiistikim oboavanjem nekih aspekata savremenog drutva. ak i cinini manipulant koji priznaje otvoreno interese moi nije utekao ideolokom iskrivljenju.

Iluzija [svojstvena ideologiji S.E.] je prema tome dvostruka: sastoji se u zanemarivanju iluzije koja strukturira na stvarni, efektivni odnos prema stvarnosti. A ova zanemarena, nesvesna iluzija mogla bi se nazvati ideoloka fantazija () fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu nau drutvenu stvarnost.37 Ideologija se dakle sastoji: 1) U samoj stvarnosti, samom ustrojstvu drutva i odnosima individua time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne, ideoloke, fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije.

36 S. iek, The Sublime Object of Ideology, XXX 37 Ibid., 32-33

19

Tako ak i postmoderni cinini oblik svesti i dalje ne zna ta tano radi. Teorerizacijom, pre svega, ideoloke fantazije i ideolokih fetia, iek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Altisera. Subjekti koji, na prvi pogled, znaju vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideoloki nivo toga da rade neto, a ipak ne znaju ta rade, jer neznaju koji neosveeni principi (drutvene fantazije) upravljaju njihovim ponaanjem. Slino Altiseru, gde subjekti zanemaruju sopstveni odnos prema drutvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, ovde je sama stvarnost vidjena kao ideoloka, kao otudjujua, kao izvor samog Altiserove imaginarne transpozicije odnosa u samoj stvarnosti. Po ieku, pre svega je ideoloka sama stvarnost, stvarajui time i potrebu za imaginarnom transpozicijom, ne/prepoznavanje sebe u fiksiranju identiteta uredjenim zapravo dravnim institucijama. Mogli bi Altisera pitati: ta e nekome uopte imaginarna predstava realnih odnosa u kojima je. Jedini mogui odgovor je jo blii Marxu nego to je Altiser 38: Tako mora biti jer je sama stvarnost uredjena prema fikciji, ideolokoj fantaziji, individua njome vezana time za ideoloke fetie, uzviene objekte ideologije koju fikcija nudi u zamenu za realne interese individua, a sve ovo, naravno, pogoduje vladajuoj klasi, odravajui ljudsko drutvo onakvim kakvo je uvek bilo: kao proeto odnosima dominacije. Ime za faktor simbolne konstitucije stvarnosti je, dakle, (ideoloka) fantazija. Pre svakog

prepoznavanja ili ne prepoznavanja sebe i stvarnosti Dolar i iek insistiraju na tome da je sama stvarnost konstruisana odredjenom fantazijom. Ono primarno u ideologiji bila bi sama fantazija koja je operativna u drutvenoj stvarnosti. Ideologija se onda sastoji u dvostrukom iskrivljenju, zanemarivanju injenice da je na odnos ka stvarnosti ve posredovan (primarnom) ideolokom fantazijom koja tvori samu stvarnost, Altiserove realne uslove egzistencije, drutvene odnose. Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu ve time to uvek mora postulirati i odredjene uzviene objekte ideologije, ideoloke fetie, koji su potpuno po sebi besmisleni i slue samo da daju stabilnost celom drutvenom totalitetu. Sublimni objekt ideologije, ili ideoloki feti, ostatak realnog, bio bi centralni pojam, ono na ta se mora oslanjati celo fantazijom konstruisano ideoloko polje da bi zadralo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa. Dok bi tradicionalna procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideoloki pogled uvek delimini pogled koji skriva totalitet drutvenih odnosa, kod socioloke interpretacije (bar slovenakog) Lakana, ideoloki je sam
38 Preciznije, upravo ga je dao Marx, a Altiser odbio u svom tekstu kada je odbio celu teoriju otudjenja kao humanistiku i nenaunu.

20

drutveni totalitet koji se nameraio na brisanje sopstvene nemogunosti kao dovrenog i zatvorenog drutvenog (i kognitivnog) polja.39 FUSNOTA Konstruisan na ideolokoj fantaziji ovaj je uvek nekonzistentan, fetiistiki iracionalno podran odredjenim uzvienim objektima na koje se mora oslanjati kako se ne bi raspao, tj. kako ljudi ne bi uoili besmislenost celog jednog ideolokog polja.

Pojanjenje iekove Lakanovske terminilogije: Fantazija, feti, stvarno (realno) i stvarnost

Pomenuta istrajna, neuklonjiva ekstimnost realnog vidljiva je u simptomima, to naravno, na kritiko-ideolokom nivou omoguava kritiku ideologije preko kritike drutvenih simptoma, ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija realnog kao antagonizma, da preformuliemo klasini Marksov primer. Ali ekstimnost, realno (Lakanov i iekov kljuni i najtei pojam) javlja se i u drugim kontekstima. Ako se simptomi jave, to je sluaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da popuni ovaj ostatak Realnog, da smiri antagonizam, oslabi simptome, smiri krize i ugui pobune. To ideologija postie svojim zamenskim objektima za realno, svojim uzvienim objektima: ideolokim fetiima. Kritika ideologije postaje kritika ovakvih ideolokih fetia, uzvienih objekata ukazivanje da iza njih ne postoji nita, da tako kaemo, to jest: da im je jedina svrha da podre (simbolnu) ideoloku fantaziju da prikriju nekonzistentnost vladajueg ideolokog sistema. Svrha uzvienih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublmni Objekt Ideologije nastavlja na ideju radikalne demokratije, radikalne upravo u tome to insistira na trajnom priznavanju privremenosti svakog drutvenog sistema, toga naime da potpuna totalizacija drutvenog polja, njegovo zatvaranje, nije niti mogua niti poeljna. (Moglo bi se primetiti, pa iako autori ovo gotovo sigurno ne bi priznali, da ovakvo stanovite dosta lii na Poperovu ideju otvorenog drutva u jednoj politiki levoj interpretaciji.)

39 Ibid., XXX

21

Pojasnimo do sada napisano. Uveli smo paradoksalni pojam stvarnog (realnog), razliku stvarnosti i stvarnog i tvrdnju da je stvarnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideolokog fetia. iekov (tj. izvorno Lakanov) pojam Stvarnog je izuzetno paradoksalan, pa se tako kod njega i predstavlja.40 UBACITI FUSNOTE!! Prvo nam se stvarno ukazuje kao vrsta sr individue i drutva41 koja odoleva svakoj simbolizaciji, drutvenoj, simbolnoj interpretaciji, davanju smisla. Tako Lakan, u kasnijoj fazi svog uenja, uvodi termin sinthome da oznai one simptome koji ne ugroavaju, nego podravaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu interpretirati. Lakanova terapija e interpretirati tetne simptome, time ih otkloniti, a onda prei na analizu pacijentovih fantazija. iekova teorija ideologije ovde potpuno preuzima teoriju kasnog Lakana: psihoanalitiko leenje se zavrava prevazilaenjem fantazije. Moramo prodrti do nesvesnih fantazija koje odredjuju svesno ponaanje individua. Ove fantazije podleu analizi - mogu se izloiti skupom iskaza. Ponaanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehaniki, ponaa kao da su ovi principi istiniti, iako u njih svesno neveruje.42 Dalje, odredjena fantazija je uvek povezana sa odredjenim fetiima objektima ili aktivnostima za koje iracionalno u praksi zakucava individuu. Prevazii fantaziju znai osloboditi se fetiistikih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao (zamenu za) realno. FUSNOTA43 iekov upeatljiv primer je da ljudi danas jako dobro znaju da parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i politike klase, a pri tome se, u svojoj praksi, samim tim to potuju zakone (kao pozitivno pravo) ponaaju kao da parlament stvarno predstavlja optu volju i zastupa opte interese. Kritika ideologije ovde identifikuje liberalnu kapitalistiku demokratiju kao ideoloku fantaziju dananjice, a (na dananji nain, predstavniki uredjen) parlament kao ideoloki feti. Skrenimo jo jednom panju na odnos svesnih ubedjenja i prakse. Ono to je kljuno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod ieka, kao i kod Altisera, kao i kod Pascala, objanjeno kao retroaktivni uinak prakse. Ideoloka fantazija odredjuje -praksu-ljudi i to je kljuno FUSNOTA.44 U prethodnom primeru, potrebno je u praksi ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetiistike vezanosti za slobodne izbore predstavnikog parlamenta. Zadatak Lakanovog leenja je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je implicitno definisana fantazija koja odredjuje ponaanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od
40 SOI 41 Pravdajui se tvrdnjom da su drutvo i individue strukturirane na isti nain, iek koristi psihoanalizu za osnovu kritike ideologije, pa se pojmovi imaginarnog, simbolog i realnog koriste i za individualnu svest i za analizu drutva. 42 SOI 43 Ibid., XX 44 Ibid, XX

22

funkcije istog termina u Kritikoj teoriji, na primer, fantazija, kod Lakana i ieka ne znai nikada nita dobro. Fantazija nije neka stvaralaka mata, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lakan fantazijom imenuje ovaj skup neosveenih principa koji reguliu ivot ljudi, a vode velikim psihikim problemima, zbog kojih se individua uopte obraa analitiaru. Leenje onda funkcionie tako da se 1) pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukae da se u praksi ponaa kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio upravo ono to nesvesno odredjuje njegovo stvarno ponaanje. Ako se ovo sprovede uspeno, Lakan primeuje, nastupie izrazito psihiko oslobodjenje i olakanje. Vratimo se na pojam realnog. Lakan, a ovde se iek izrazito oslanja na njega, je primetio da i posle prevazilaenja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom. Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podleu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba jer su ovi sintomi, kako ih je zvao jedino na emu poiva individualni identitet subjekta izvan svih imaginarnih interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su sintomi problem, niti leenje dalje treba sprovoditi, jer Lakan insistira da bismo njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu -psihotini raspad identiteta subjekta. Sintomi, to su ona vrsta simptoma koja su ona vrsta sr realnog, koja odoleva svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa sa Drugim, dakle ono to odoleva Altiserovoj interpelaciji. Identitet individua i drutvenih grupa se dakle zasniva, u krajnjoj liniji, na odredjenim strogo posebnim osobinama koje treba potovati u svojoj posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog politikog znaaja. Uvidjajui je, iek u Sublimnom objektu insistira na nesvodivom mnotvu partikularnih borbi za oslobodjenje. FUSNOTA45 A to to ljudi, nesvodivo, po Lakanu, Adornu i ieku jesu razliiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogunost za radikalnu transformaciju drutva irokom kolektivnom akcijom. Razliite diskriminisane grupe se mogu ujediniti u radikalno-demokratski projekat transformacije globalnog drutva, jer imaju sasvim dovoljno osobina koje dele, zajednikih interesa i zajednikih problema da naprave pokret za oslobodjenje kao seriju ekvivalentnosti- i bez insistiranja da novo drutvo treba biti takvo da svi njegovi lanovi imaju neke nepromenjljive opte osobine na kojima e zasnovati nepromenljive nove opte zakone. Naproriv, radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmie na tragu Laclau i Mouffe, takva je da zahteva stalno menjanje i poboljavanje drutvenog poretka, a iskljuuje esencijalistike fantazije o tome da ljudi imaju neke transistorijske zajednike osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski
45Ibid, XX

23

vaei politiki principi. FUSNOTA 46ini se da je ba ovo i kontekst u kome u Negativnoj dijalektici Adorno koristi pojam neidentinog. Lakanovo realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu neidentinog. Oktetanje neidentinom znai upravo okretanje posebnosti individua i grupa, uz insistiranje da je neidentino ono promenljivo da zauvek treba dopustiti mogunost individualne i drutvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identine itekako mogu imati slinosti i preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmedju ovakvih neidentinih individua i grupa. Kod ieka u Sublimnom objektu ideologije ova koncepcija neidentinosti naziva se univerzalnom singularnouFUSNOTA47. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom poiva realni identitet je ono to je jedino transistorijski opte! A radikalna politika stvara solidarnost u borbi protiv zajednikih neprijatelja od strane razliitih, nesvodivo neidentinih individua i grupa, i iek u Sublimnom objektu ideologije inspirisan radom Laclau i Mouffe insistira da radikalna demokratija ne sme teiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih drutvenih standarda, koji bi bili samo nova prinuda identinosti (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori iskljui neke druge individue i grupe iz drutva, nego politika emancipacije mora teiti to veem otvaranju drutveno-politikog prostora.48 FUSNOTA

Vratimo se sada posle politikog ekskursa opet paradoksalnosti pojma realnog. Realno je nedostatak. Prethodno smo ga odredili kao vrstu sr materijalnosti, a posle vidimo da ga iekov Lakan koristi sasvim drugaije, takodje. FUSNOTA49 Koristi ga kao formalni pojam da odredi nedostatak u sri svake drutveno-simbolno konstruisane stvarnosti. Realno je paradoksalno: imamo kretanje od vrste sri materijalnosti ka formalnom mestu nedostatka u svakoj simbolno konstruisanoj stvarnosti. Stvarno je nedostatak, a iekov argument je ovde smislen toliko koliko sada stvarno misli u opoziciji sa stvarnou. Svaka (drutvena i psihika) stvarnost je simbolno konstruisana, rekosmo i da je time proizvod fantazije, uvek jeste konstrukt nekog niza pravila. Svaka drutveno-simbolna konstrukcija stvarnosti je takva da uvek postoji ostatak koji ona ne moe da integrie u svoj univerzum znaenja, smisla; u ono to se moe razumeti. Ovaj neintegrisani ostatak jeste stvarno a Lakan kae da je stvarno nedostatak, mislei verovatno pod tim da se sa stanovita bilo koje, nuno simbolno konstruisane stvarnosti, stvarno, kao ono u nju neintegrisano, iskuava kao nedostatak te neke
46bid, XX 47 SOI 48 LACLAU, ZIZEK 49 SOI, paradoksi realnog

24

stvarnosti. Prikaimo ovo primerom: dananja ideoloka stvarnost tei da se konstruie oko fetiizma finansijskog sektora i fantazije tednje. Sa te pozicije izgubljena materijalna dobra, ono stvarno koje ta stvarnost iskljuuje, bie iskuena kao nedostatak, o emu i svedoe protesti protiv smanjena socijalnih stavki u budetima raznih drava. Feti bi ovde bio fetiizam niske zaduenosti, fetiizam finansijskog sektora. Sada moemo dati dalje odredjenje fetia: feti je mali komadi realog, ono to treba da popuni realni nedostatak koji se itekako osea u stvarnosti koja je konstruisana fantazijom. Dananji fetii bi bile ocene MMFa, Centralne banke EU i raznih privatnih agencija za kreditni rejting. Ideologija poiva na fantaziji tednje koja iskljuuje vrstu sr realnog, u smislu da obara realno znaajan materijalno stanje ljudi, a u zamenu za to nudi ideoloki feti toga da vam u zemlji buja finansijski sektor i da pomenute organizacije, koje iovako ba briga za obine ljude, pozitivno ocenjuju ekonomiju odredjene zemlje. Feti, uzvieni ideoloki objekt kao MMFova procena ekonomskog razvoja, ponudjena je u zamenu za stvarna materijalna dobra, koja se onda, naravno, iskuavaju kao nedostajua. U ovom delu ostaje samo jo da podvuem razliku stvarnog (Realnog) i stvarnosti kod Lakana i ieka. Stvarnost je uvek drutveno-simbolno konstruisana, kao to su post-strukturalisti tvrdili, ali (ve opisano) svarno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta stvarnost se uvek mora oslanjati na stvarno. Kategorija Stvarnog i razlika stvarno - stvarnost razlikuju Lakana i ieka od simbolno-jezikog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu drutveno-simbolno konstruisano, a svaki takav konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom realnom na kome poiva i od koga zavisi. Ostatak Realnog istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako iek esto voli da kae, progoni je.

Kako uspeno lagati kazivanjem istine? Razlika iskazanog sadraja i mesta iskazivanja
Sledea bitna ideja bila bi kritiko-ideoloka interpretacija razlike iskazanog sadraja i procesa, mesta iskazivanja; jo jedna ideja koju je iek direktno preuzeo od Lakana i primenio na kritiku ideologije. Uzeta zasebno, ideoloka izjava moe biti ideoloka iako je potpuno istinita to se tie njenog 25

injeninog sadraja time to obzirom na to ko je sa kog mesta, iskazuje, prikriva odgovarajue interese (dominacije, eksploatacije...), skriva antagonizam i nekonzistentost totaliteta odgovarajue ideologije. Ovako formulisana teorija ideologije prevazilazi pitanja predstavljanja, tzv. lane svesti, kritike ideologije kao puke kritike znanja i ne znanja injenica. To da li su u Berlinu 30ih godina Jevreji stvarno sainjavali 80% advokata i-ili bankara ni najmanje ne smanjuje zlo anti-semitizma. Pitanje je ta je tano ova konstrukcija Jevreja znaila u nacistikoj ideologiji. A to je prikrivanje njene nekonzistentosti, unutranje nemogunosti same opake narodne zajednice, nekonzistentnosti totaliteta njene zamisli, projekcije striktno unutranje nemogunosti nacistikog projekta Volksgemeinschafta na spoljanjeg neprijatelja. FUSNOTA50 To da li Jevreji jesu ili nisu sainjavali najvei broj tzv. monika u zemlji razorenoj surovim kapitalizmom i prethodnim nacionalistikim projektom ni najmanje ne menja stvar u pogledu zla anti-semitske ideologije. Opet je na delu kritika ideologije kao kritika projekcije realnog odredjenog sistematskog antagonizma- na uzvieni objekt figuru Jevrejina- koja ne slui apsolutno niemu drugom do prikrivanju nekonzistentnosti univerzuma faistikog diskursa. Prema tome kako iek eksplicitno kae mogue je lagati pod maskom istine, im odredjena izjava (bez obzira na njenu izolovanu istinitosnu vrednost) slui prikrivanju, injenju netransparentnim interesa moi, eksploatacije, dominacije onih koji je tvrde. Ako je istinita time ideologija bolje funcionie. Ono to i dalje ostaje neistinito kao nekonzistentno je samo ideoloko polje, - skrivajui interese ovladavanja iza pojedinih tvrdjenja koja mogu sasvim tano odgovarati injeninom stanju. Naravno ovakvo prikrivanje je nuno, da bi ideologija uopte funkcionisala, sam nain opravdanja interesa (moi, eksploatacije,...) mora ostati prikriven.FUSNOTA51

Antagonizam i klasna borba kao realno

Lakanov ostatak realnog istrajavanje nedostatka u svakoj stvarnosti - u svakom pokuaju drutvene totalizacije, implicira ideju nemogucnosti potpune simbolizacije, to e reci sada: nemogucnosti totalne interpelacije individue ili zatvaranja drutvene stvarnosti, koliko i nemogunost apsolutnog znanja 'objekta' jer ovaj uvek moze iznenaditi kao u simptomima, ekonomskim krizama (i dodajmo dalje, naunim revolucijama). Ve Laclau i Mouffe uvode pojam antagonizma kao Realnog, a kao par excellance ideologija uvidja se upravo pokuaj neeg nastalog da se proglasi za 'apsolutno racionalno' i dovreno, kao potpuno smireno stanje u kojem se nita dalje ne moe sutinski
50 MI-SOI 51 MI-SOI

26

menjati.FUSNOTA52 Kao to se kod Lakana svaki navodno stabilni potpuni identitet sebi prisutnog subjekta uvek pokazuje kao imaginarni krpe u simptomima - tako stoji stvar i sa svakim pokuajem opravdavanja bilo kojeg drutvenog sistema kao 'racionalnog i beskonfliktnog'; harmoninog totaliteta sa apsolutno racionalnim individuama i potpunim znanjem. Na radikalnoj politici bi ve kod Laclaua i Mouffe-a bilo to da prvo uvek nadje konfliktna mesta, pukotine u drutvenom sloju (jer ih dakle uvek i zauvek ima), te da ne dozvoli bilo kakav pokusaj imaginarne racionalizacije, pacifikacije, imaginarnog 'pomirenja' usred realnog antagonizma. to e u Lakanovskom Marxizmu rei: klasne borbe koju iek ve u Mapping Ideology odredjuje kao realno drutva, ono to se na najrazliitije prividno iracionalene naine pojavljuje nasuprot svih pokusaja pripitomljavanja; u krizama koje demonstriraju lanost Fukoyaminog kraja istorije kao i naravno onog Staljinistiog protiv kojeg je teorija Slovenake kole od poetka bila usmerena.FUSNOTA53 Odbija se zlo svakog drustva koje hoe da bude apsolutna stvarnost (sveobuhvatna i nepromenljiva pseudo-racionalna celina). U Sublimnom objektu ideologije i u Mapping Ideology, iek afirmise nesvodivu mnotvenost partukularnih borbi, kao pojavnih oblika fundamentalnog antagonizma klasne borbe; mnotvenost koja se moze povezati u 'seriju ekvivalencija', kao povezanu seriju nesvodivo partikularnih odgovora na realno kao antagonizam, solidarnost nesvodljivo partikularnih i uvek deliminih odgovora na isti dominantim oblikom drutva potisnuti antagonizam, mnotvenost odgovora na istu 'nemoguu-realnu sr'.54

Sublimni objekt ideologije ovde ima ontoloko-politiko glediste da je upravo tradicionalna potraga za 'novim ovekom' za ukidanjem svakog antagonizma zlo samo; istorijski ova potraga za smirenim drustvom bez ikakvih antagonizama izvor je totalitarizama, i najvecih zloina u ljudskoj istoriji, te dakle: 'najveca masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vrena u ime oveka kao harmoninog bia, Novog oveka, bez antagonistikih tenzija'55

Zakluak:
52 53 54 55 Laclau, Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy, XXX Mapping Ideology XX S. iek, The Sublime Object of Ideology, 4 S. iek, The Sublime Object of Ideology, 5

27

Poredjenje i znaaj iekove i Althuserove teorije ideologije.

Glavna tema ovog rada je poredjenje iekove i Altiserove teorije ideologije. Sada moemo dati jo nekoliko manje bitnih informacija o iekovoj kritici Altisera i pogledati konane rezultate dostignutog kritikog uvida oba mislioca, te naglasiti njihov znaaj. Jedina bitna stvar koju jo treba pomenuti je kritika Altisera u Sublimnom objektu ideologije, u vezi sa statusom verovanja i interpretacijom Bleza Paskala. Sada u, pre iznoenja konanog suda o vezi i znaaju Slavoja ieka u savremenoj teoriji i suda o odnoso njega i Altisera, podsetiti na to da u Mapping Ideology, iek pristupa na svojstven, pomalo intelektualno nepoten nain temi ideologije metodoloki, time to nam ne daje itljiv opis metoda kojim pie svoj tekst, a opis metoda daje, iz koga se samo moe proitati da nije dogmatski hegelijanski napisan56, a da jeste inspirisan Hegelovom metodom, to se vidi kroz ceo tekst, gde nam iek pie o ideologiji-po-sebi, ideologiji-za-sebe, ideologiji za-sebe i po-sebi - komplikujui izlaganje nepotrebnom terminologijom, koja nije ni jasna, ni objanjenja. Ipak, uz ovu kritiku ogradu, prvo smatram da tekst ipak jeste itljiv bez veeg gubitka inteligibilnosti apsolutno najveim delom, to je i najbitnije; te dalje smatram objanjenje ideologije dato u Mapping Ideology jako teorijski bitnim. O ideologiji se pria trostruko onoliko kompleksno koliko problem pokazuje kroz teoretizaciju da se o njemu mora priati na vie nivoa. Ideologija se kae na tri naina za ieka u Mapping Ideology, na nain sa kojim se slaem i mogim inspirativnim pasusima po celom tekstu, a u vezi sa ove tri osnovne teze: Ideologina je, po ieku, bez obzira kom nivou pripada svaka od tri predloene opcije i sve su bitne. iek nam skree panju na (u ovom prikazu: trei) nivo koji je on otkrio, ali ostavlja mogunost da je isto znao i Marx teorerizijui fetiizam robe, bitni iekov primer ideolokog fetia. Ipak nije dao izriito pozitivan odgovor da se zastupljenost (mo) ovih vrsti ideologije moe menjati tokom istorije.57

56 MI XX 57 Koliko je meni poznato.

28

Saglasno The Sublime Object of Ideology i iekovom prilogu za Mapping ideologyFUSNOTA58, ideologija je po ranom ieku: 1. Lana slika stvarnosti, koja je stvorena zarad interesa vladajue manjine i njoj efektivno slui. Ovo su otkrili Prosvetitelji, Feuerbach i Marx. Odavde poinje prosvetiteljska kritika ideologije, i nikako ne izgleda nemogue objediniti ga sa Altiserovim (iako bi se on estoko protivio), a pogotovu iekovim, koji ostaje eksplicitno racionalno i prosvetiteljski orijentisan. 2. Ideologina je praksa individua i praksa dravnih institucija koja kreira praksu individua, kako je naglasio Altiser. Ideologija je praena neznanjem o tome kako individua stvarno funcionie u drutvenim odnosima i ova realna praksa individue nije ba ni lina,ni individualna, ni slobodno izabrana, ni racioalna, jer je kreiraju mone institucije, nameui prisilnu slinost heterogenim ljudima, a u interesu vladajue manjine. 3. Ideologina je sama zajednica, ak onda moemo rei sama stvarnost, koja stvara ovo ideologino ponaanje ljudi, naravno suprotno stvarnim interesima velike veine ljudi, a u cilju odranja drutvenih odnosa kao odnosa dominacije. Iracionalna je time to je bazirana na socijalnoj fantaziji i to sredstvima ideoloke manipulacije onemoguuje svoje lanove da to uvide, koliko god manipulacija danas sofisticirana bila. Ovo je iekovo glavno otkrie FUSNOTA.59 Prema tome, klarifikacija toga ta je ideologija i jasni opis pronadjenog treeg nivoa ideologinosti, ostaju trajne iekove zasluge. A ieka nalazim duboko zavisnim od Altiserove teorije ideologije. Zavrno poredjenje e nam pokazati da je iek zapravo ovek koji je otiao dalje od Altisera, ali i eksplicirao zato su neka Altiserova tvrdjenja valjana. Izuzetno je plodno kombinovati, maksimalno precizno, dva mislioca. Ve kod Altisera shvata se da ideologija mora biti otelovljena u praksama odredjenih dravnih ideolokih aparata. Ali to iek i zna: poenta je da je drutvena stvarnost, koja pre svega ukljuuje dravne ideoloke aparate, formirana na fikciji, na ideolokoj fantaziji. Drutvo se time perpetuira kao
58 MI 59 SOI

29

nepravedno, zlim krugom: kao to je Altiser konstatovao, institucije, koje rade u korist manjine, po pravilu - u ogromnoj meri oblikuju i svest i nesvesno ljudi. A ljudi od institucija preuzimaju da urede svoju stvarnost shodno ideolokim fikcijama, svemu onome u ta niko ne veruje, a koje su ipak precizan opis toga kako ljudi u stvarnosti postupaju. Malo ljudi veruje da parlament stvarno predstavlja optu volju gradjana, da se posluimo sasvim tanim iekovim primerom 60.FUSNOTA Ipak, u funkcionisanju stvarnosti, drave, ali i individua u njoj, ljudi postupaju kao da je ovo tvrdjenje o parlamentu tano, te ljudi potuju naredbe politiara, i to i protivu racionalnog uvida i sopstvene koristi. Ostajui verni prosvetiteljstvu, za predhodnu konstataciju, moe se rei da izraava iracionalnosti oveanstva na ovom stadijumu, ali i da kroz naporni rad Kritike teorije (u najirem smislu), teorija ideologije moe edukovati oveanstvo o mogunostima oslobodjenja. Zakljuujem, dakle, da je Altiser dao bitan doprinos razvoju teorije ideologije, a Slavoj iek, i slovenaki lakanovci, izuzetno dubok, savremen, interesantan i uticajan doprinos istoj vrsti istraivanja, ak i sa ovde prisutnim ogranienjem da se, u ovom radu, razmatraju samo iekovi tekstovi iz prve polovine devedesetih godina, te samo jedan, glavni, najuticajniji i najpoznatiji Altiserov tekst, a bez zalaenja u naknadne faze Altiserovog akademskog i privatnog ivota. iekov rad,kako onaj iz ranih devedesetih godina prolog veka, koji je ovde razmatran, pa sve do danas, potvrdjuje izrazitu autorovu sposobnost samo-kritinosti, odsustvo dogmatizma, veto dovodjenje sopstvenih pocija u vezu sa najraznovrsnijim tudjim ali poznatim teorijama - to je osvedoeno i nagradjeno iekovim, za dananjeg filozofa, neverovatno visokim zainteresovanim potovanjem miliona italaca, te brojem akademskih institucija sa kojima saradjuje; to jest, time to izuzetno popularne lekcije dri u najrazliitijim delovima sveta na poziv mnogih i jako esto. Za ovde izloenu iekovu teoriju ideologije ja tvrdim da predstavlja ne samo najpoznatiju, nego i najbitniju i najispravniju kritiku teoriju drutva jednog danas ivog mislioca61, koja je od
60 S. iek, The Sublime Object of Ideology, XX 61 Ovo tvrdim svrstavajui ieka u kritiku teoriju i u irem smislu izraza - dakle smatrajui ga za zastupnika teorije koja ne prihvata
lou, zlu, negativnu stvarnost onakvom kakva jeste, nego hoe da je radikalno menja, poevi sa obrazovanjem masa o zatupljujuim efektima ideologije prisutne u masovnoj kulturi i drutvu uopte ali ovo tvrdim i dovodei ieka u vezu sa Kritikom teorijom drutva u uem smislu termina, to jest: sa prvom generacijom Frankfurtske kole. Metodoloki, bez obzira na kompleksnost i ispravnost iekovih, po pravilu, preterano pojednostavljenih i preterano politiki obojenih stavova o Frankfurtskoj koli ukazujem na injenicu da odgovor na pitanje ime se bavi Slavoj iek?, moe (i tvrdim: treba) biti kratak i jasan: Bavi se kritikom teorijom drutva!. Fundamentalne osnove svake teorije Slavoja ieka uvek odgovaraju zahtevima koje je Max Horkheimer izneo u svom manifestu Tradicionalna i kritika teorija. Dalje, bez obzira na to ta sam iek tvrdi, ima autora koji (smatram: esto potpuno ispravno, mada ne uvek dovoljno precizno) ukazuju da su neka od iekovih fundamentalnih shvatanja veoma slina shvatanjima prve generacije Frankfurtske kole: i to posebno oni stavovi koji ieka razlikuju od teorija Altisera i pogotovu (Post)Strukturalizma, (Post)Strukturalizma koga iek odbija na nain na koji bi ga, verovatno, i Teodor Adorno odbacio: kao apologiju savremenog

30

fundamentalnog teorijskog znaaja za ispravno teorijsko razumevanje ljudske subjektivnosti. Pri tome je teorija Slavoja ieka, tvrdim, rezonujui po starom dobrom principu o primatu praktinog uma, jo bitnija teorija u vezi sa onim, za nas ljude, stvarno najbitnijim na svetu: naom praksom. To jest, kako e se mnogi sloiti, iekova teorija ideologije je i od fundamentalnog praktinog znaaja: bitna je za buduu praksu svakog pokuaja radikalne politike emancipacije oveanstva, a pogotovu u sadanosti je za ovu najviu svrhu, tvrdim, iekova teorija ideologije najbitnija teorija. Najbitnija je, jer je (tvrdim kao i mnogi:) najispravnija teorija ideologije pre svega, a uz to i: iroko potkrepljena primerima, dovedena u vezu sa istorijom oveanstva, filozofije, teorija ideologije i miljenja uopte, dovedena u vezu sa borbom protiv totalitarizma i eksploatacije - celokupnim iekovim teorijskim i politikim radom u SFRJ i kasnije i, na kraju, stoga to je iekova teorija ideologije stalno dovodjena u vezu sa goruim politikim pitanjima dananjice veoma estim i uvek aktualnim iekovim lekcijama u kojima se uvek razmatraju i konkretni drutveni problemi. ini mi se da ova situacija skoro garantuje da e iek jo prilino dugo ostati veoma uticajan teoretiar na svetskom nivou i kljuni izvor inspiracije veoma velikom broju ljudi za razne poduhvate: nekima preteno za teorijske socio-filozofske radove vezane za teme kojima se iek bavi, na primer u vezi sa teorijom ljudske subjektivnosti, slobodem, ili shvatanjem odnosa ubedjenja i postupanja kod oveka. Ali, mnogo veem broju ljudi, rad Slavoja ieka jeste i postaje (sve vie) inspiracija za praktine, politike poduhvate i ja se nadam da e ova poslednja navedena injenica, pre ili kasnije, dovesti do opipljivih praktinih rezultata na kolektivnom politikom planu - dakle: do svetsko-istorijskog progresa ljudske slobode! Istorija Frankfurtske kole i Nove levice potvrdjuju da je i to sasvim mogue u budunosti i da se veliina i znaaj neijeg uticaja, kako u teoriji, tako i jo mnogo mnogo vie u praksi, nikada ni ne moe predvideti, jer nemamo ba nikakvog pojma o tome gde, koje ljude, ime i kako e Slavoj iek ponajvie i politiki najznaajnije inspirisati na kolektivno delovanje u cilju masovnog oslobodjenja i ruenja kapitalizma i ostalih, sa kapitalizmom redovno povezanih, rairenih vidova eksploatatorskog ovladavanja.62
kapitalizma i masovnog ideolokog ispiranja mozga industrijom kulture. O odnosu (Post)Strukturalizma, ieka i Frankfurtske kole videti, na primer, jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previe stereotipnog prikaza politike Frankfurtske kole:) taan skup stavova koji je izneo Benjamin Day u tekstu: From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek, u: Studies in Social and Political Thought, Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf.

62 Uostalom, i autori i Dijalektike prosvetiteljstva i oveka jedne dimenzije su ekali decenijama posle objavljivanja glavnih radova da, na njihovo veliko iznenadjenje, ogroman broj mladih ljudi veoma detaljno izuava njihova dela i pokua i prevodjenje Kritike teorije u veoma masovnu politiku emancipacije Nove levice, ezdeset-osmaa - serijom dogadjaja koja je ovaj pokret neizbrisivo upisala u istoriju svetske borbe za slobodu, kao to je i u biografiju i Adorna i Markuzea upisala termin kojim su obojicu (precizno, tvrdim) javno kvalifikovali savremenici na razliitim kontinentima: Otac Nove levice! A na taj status se ekalo decenijama, pa se daljnji uticaj Slavoja ieka ne moe nikako predvideti.

31

Louis Althusser and the Fundamental Positions of iek's Theory of Ideology

SUMMARY: This paper explains Louis Althussers theory of ideology and certain basic claims of early Slavoj iek's theory of ideology, from his phase when he published The Sublime Object of Ideology, and in the period shortly after the book, by relating iek's claims to iek's critical assessment of Altisers theory of ideology. The basic claims that made iek to become a world philosophic super-star have been examined by exegesis of his first important publications in English, so therefore, the scope of the work is limited to iek's positions in the early nineties. The exposition of iek's positions is preceded by an extensive analysis of foundations of iek's theory of ideology in Altisers theory of ideology, which is discussed in the first part of the text. Critical examination of Altisers theory of ideology is limited to his absolutely most famous and most influential article on ideology: Ideology and State Ideological Apparatuses. iek's theory of ideology is introduced in the text carefully, through critique of Altisers theory of ideology. The (new) level of (critique of) ideology that iek (first) thematized in detail, but which was definitely not discovered by him, but by Frankfurt School, in Adornos Negative Dialectic, as I claim in an extensive chapter, is examined and carefully, precisely, formulated as a conjunction of two theses. Ideology is for iek essentially in: 1) the reality itself insofar as social reality is structured around disavowed, irrational, ideological fantasy. Ideology also necessarily consists fundamentally in 2) disavowing, forgetting, repressing this fact that subject acts in his practice in accordance with the ideological, unconscious fantasy acting therein irrationally, of course. KEY WORDS: ideology, subjectivity, structuralism, post/structuralism, ideological fantasy, ideological fetish

32