TEOLOGIJA IX

BOANSKI SUD

Gerhard F. Hazel

Uvod

Biblija se isto toliko nairoko bavi sudom kao i spasenjem. Te dve teme, sud i spasenje, meusobno se isprepliu kao niti od 1. Mojsijeve pa sve do Otkrivenja. Mislim da se to dogaa zato to sud i spasenje osvetljavaju milost i pravednost, dve meusobno povezane karakteristike boanske prirode. Upravo zato se sud i spasenje ne mogu i ne smeju razdvajati, jer bi inae izgubili svoju sveobuhvatnost i ne bi se vie uzajamno nadopunjavali. Sud zasluuje nau posebnu panju, jer se bez njega ne bi mogla pravilno shvatiti vana pitanja kao to su: (a) boanska pravednost u nepravednom svetu (teodicija), (b) odmazda za uinjeno zlo, (c) patnje nevinih, (d) razreenje sukoba izmeu dobra i zla, (e) kraj greha i patnji. Ali iznad svega, konani sud e doneti opravdanje Stvoritelju Njegovom karakteru, zakonu i vladavini u mislima svih stvorenih bia, bilo odanih, bilo pobunjenih, i osigurati venu sigurnost i mir u celom svemiru. Upravo zato je sud u Bibliji opisan kao bitan deo "venog evanelja" (Otkrivenje 14,6.7). I. Renik suda A. Renik suda u Starom zavetu 1. Jevrejski koren pt i izvedenice 2. Jevrejski koren din i izvedenice 3. Jevrejski koren rib i izvedenice B. Renik suda u Novom zavetu

1. Pojmovna grupa krino 2. Imenica krisis 3. Imenica krima 4. Imenica krites II. Boanski sud u okviru procesa istorije A. Boanski sud i blagodat u 1. Mojsijevoj 1. Greh, pad, boanski sud i blagodat 2. Greh, boanski sud i blagodat za Kajina 3. Greh, boanski sud i blagodat za svet 4. Greh, boanski sud i blagodat za Sodom i Gomor B. Greh, boanski sud i blagodat za narode i za Izrailja 1. Boanski sud i blagodat za Hananiane 2. Boanski sud i blagodat za narode 3. Boanski sud i blagodat za stari Izrailj C. Boanska sudijska uloga D. Boanski sud po delima E. Osvetniki sud i prirodne posledice ovekovih dela III. Boanski sud i kraj svetske istorije: poslednji sud A. Saet prikaz sveopteg poslednjeg suda 1. Sveopti poslednji sud u spisima starozavetnih proroka 2. Sveopti poslednji sud po uenju Isusa Hrista

3. Sveopti poslednji sud po uenju apostola 4. Sveopti poslednji sud pri kraju sveta B. Detaljan opis sveopteg poslednjeg suda 1. Preadventni istrani sud 2. Postadventni milenijalni sud 3. Postmilenijalni izvrni sud IV. V. Sud i hrianski ivot Istorijski pregled A. Boanski sud od rane Crkve do Doba prosveenosti B. Boanski sud od Doba prosveenosti do dananjeg vremena 1. Trendovi u liberalnoj teologiji 2. Trendovi u protestantskoj teologiji C. Adventistiko stanovite VI. Komentari Elen G. Vajt A. Preadventni istrani sud B. Postadventni milenijalni sud C. Postmilenijalni izvrni sud VII. Literatura

I. Renik suda

Poseban sudski renik Biblije je vrlo bogat i raznovrstan. Meutim, ona na mnogo mesta govori o sudu ne sluei se tipinom sudskom terminologijom. Ipak, smatramo da bi bilo vrlo korisno pozabaviti se sudskom terminologijom Starog i Novog zaveta.

A. Renik suda u Starom zavetu

1. Jevrejski koren pt i izvedenice

Jevrejski koren pt pojavljuje se ukupno 642 puta u Starom zavetu i imenikom i glagolskom obliku. Odnosi se na akciju kojom se obnavlja neki poremeeni ili ugroeni odnos. Jevrejska re opet pojavljuje se 58 puta i odnosi se na osobu koja ustanovljava krivicu ili nevinost optuenoga i koja posle toga izrie presudu u njegovu korist ili na njegovu tetu (5. Mojsijeva 1,16; 1. Samuilova 7,15-17). Meutim, taj sudija je istovremeno pomonik, spasitelj ili izbavitelj (Sudije 3,9.15; 2. Carevima 13,5; Isaija 19,20; Nemija 9,27). Cilj sudije je da uspostavi blagostanje i mir (jevrejski alom). Suenje osigurava osloboenje, opravdanje i spasenje, ili osudu i kaznu. Imenica suenje ili pravda (jevrejski mipat) pojavljuje se 424 puta. Meu njenim razliitim znaenjima sledea su vana: (1) sudijska odluka (oko 200 puta; 1. Carevima 20,40); (2) sudski sluaj (Isaija 3,14); (3) autoritet, pravo ili pravda kao ljudska aktivnost (Psalam 106,3; Prie 12,5)); i posebno (4) kao boanski atribut (5. Mojsijeva 1,17; 32,4; Psalam 119,149). Bog izvrava presude (mnoina epatim) protiv egipatskih bogova i prvenaca ((2. Mojsijeva 12,12; 4. Mojsijeva 33,4) izbavljajui Izrailja "miicom podignutom i sudovima velikim" (2. Mojsijeva 6,6). I Izrailj je iskusio boanske sudove (Jezekilj 5,10.15). Bog ih moe izvriti vojnim sredstvima (ma, Isaija 3,25; Jeremija 9,16) ili putem prirodnih katastrofa kao u Jezekilju 14,21: "Ma i glad, i zle zveri i pomor!" Neverni, buntovni Izrailj, koji je

prekrio zavet s Bogom, iskusio je kaznene sudove na isti nain na koji je Bog izlivao svoje sudove na neznaboake narode, kao to je Moav (Jezekilj 25,11) ili Egipat (Jezekilj 30,19). Ipak, ostatak e se izbaviti i Gospod e ga obnoviti (Amos 9,11-15). Taj verni ostatak bie zatien od svojih neprijatelja i tlaitelja monom rukom svemogueg Boga, koji e izliti svoje sudove na one "koji ih plenie" (Jezekilj 28,26). Glagolski oblik jevrejskog korena pt -"suditi", esto izraava misao o presuivanju izmeu dve osobe (1. Mojsijeva 16,5) ili dve grupe ljudi (Sudije 11,27), iji je meusobni odnos bio poremeen. Meu njima, dakle, dolazi do pomirenja i do uspostavljanja mira (jevrejski alom) delovanjem suda tree osobe. Sudijska aktivnost moe biti zavrena donoenjem negativne odluke , osude (Jezekilj 23,45) ili pozitivne presude, oslobaanja odnosno opravdanja optuenoga (Psalam 10,18. sa Bogom kao subjektom; Isaija 11,4; Psalam 82,3. s narodom kao subjektom). Ovo je prikazano u 5. Mojsijevoj 25,1. reima: "Kada je raspra (jevrejski rib) meu ljudima, pa dou na sud da im sude (jevrejski pt), tada pravoga neka opravdaju, a krivoga neka osude!" Potlaeni uzvikuju "neka mi se sudi" ili "neka budem opravdan" (Psalam 7,8; 35,24; 43,1). Molba je upuena Gospodu, koji je pozvan da "sudi" ili da "opravda" potlaenoga i od kojega se oekuje da spase i izbavi. Samo Bog moe da donese pravedan sud i izvri konano opravdanje. Na temelju raznovrsne upotrebe jevrejskog korena pt postaje jasno da u ljudskim i boanskim sudijskim aktivnostima dvostruki aspekt osude-kazne ili opravdanja-izbavljenja ima kljunu ulogu. Razliiti oblici korena pt se mogu upotrebiti i u negativnom i u pozitivnom smislu. Pojam sud nije negativan sam po sebi. 2. Jevrejski koren din i izvedenice Iako je osnovno znaenje ovog pojma "suditi", din u uem smislu izraava autoritativnu, obaveznu presudu u pravnom sluaju. esto se glagolski oblici dina pojavljuju u paralelizmima zajedno sa oblicima glagola pt (Psalam 9,8.9; 140,13.12; Prie 31,9; Isaija 10,2), ukazujui da imaju usko povezano znaenje. Gospod e "suditi (pt- izbaviti) svome narodu" (5. Mojsijeva 32,36) i "suditi narodima" (Psalam 7,9.8), dolazei da ih izbavi, da ih rastereti. Mesijanski car e "suditi narodu tvojemu po pravdu" (Psalam 72,2). Sa druge, negativne strane,

On e "suditi narodu kojemu e (Izrailj) sluiti" (1. Mojsijeva 15,14) i On e "doi na sud" (Isaija 3,14) sa stareinama Izrailja koje su inile nepravdu. Jevrejska imenica din (pojavljuje se 19 puta) ima znaenje "zakonsko pravo" (5. Mojsijeva 17,8; Jeremija 5,28; Psalam 9,4.5; Prie 29,7) i "sudska parnica" ili "sluaj" (Jov 35,14; Jestira 1,13). Ona se moe odnositi i na "osudu" ili "presudu" (Psalam 76,8.9) koju Bog izrie sa Neba. Imenica dajjan sudija ili zatitnik, pojavluje se u 1. Samuilovoj 24,15. i u Psalmu 68,5.6. kao oznaka boanstva. Bog je sudija. Danilovo ime, utemeljeno na pojmu din, znai "Bog je moj sudija". Aramejska imenica din pripisana je i Caru Neba u Danilu 4,37.34, sa znaenjem "sudija" Ista imenica je upotrebljena i prilikom opisivanja prizora nebeskog suda u Danilu 7 u smislu "sudijska dvorana" (Danilo 7,10) i ""presuda" svetima koju izrie Svemogui (Danilo 7,22). 3. Jevrejski koren rib i izvedenice

Osnovno znaenje pojma rib je "raspravljati, sukobljavati se, svaati se, prepirati se" (1. Mojsijeva 26,20-22; 4. Mojsijeva 20,3; 5. Mojsijeva 33,7.8), ili "voditi sudski spor, zapoeti sudsku parnicu" (Isaija 3,13; Jeremija 2,9; Osija 4,4; Psalam 74,22). Imenica rib (62 puta) odnosi se na raspravu meu pojedincima ili grupama (1. Mojsijeva 13,7; 5. Mojsijeva 25,1; Isaija 58,4). Meutim, u naem sluaju, od najveeg interesa je njena upotreba u smuslu "zavetne sudske parnice" (Psalam 35,23). Bog je opisan kao Bie koje dolazi da prui pravnu pomo pojedincu ili grupi (1. Samuilova 25,39; 2. Samuilova 22,44; Psalam 35,1.23; Pla 3,58). Gospod uestvuje u sukobu sudskoj parnici protiv naroda (Jeremija 25,31; 51,36). On uestvuje i u zavetnoj "sudskoj parnici" protiv svog naroda Izrailja (Osija 4,1; Mihej 6,2; Jeremija 2,9), ali se i bori za njega (Jeremija 50,34; 51,36). Gospod je i sudija i branitelj; On istovremeno preuzima uloge tuitelja i branitelja. B. Sudski renik u Novom zavetu Grki koine jezik u Novom zavetu upoitrebljava niz rei da izrazi razliite ideje o sudu. Njihovo tano znaenje zavisi isto toliko od konteksta koliko i od same rei.

1. Pojmovna grupa krino Grki glagol krino u znaenju odvojiti, razlikovati, razluiti, podeliti, oceniti upotrebljava se kao tehniki pravni termin u ljudskim sudskim poslovima u znaenju suditi, doneti odluku u sporu, ili izneti pred sud (na primer, Luka 19,22; Jovan 7,51; Dela 25,9.10). Upotrebljava se i u sluajevima suenja u kojima uestvuju Hristos ili Otac (Jovan 5,30; 8,16; 1. Korinanima 5,13; 2. Timotiju 4,1; Jakov 2,12; 1. Petrova 4,5; Otkrivenje 6,10). Znaenje "osuditi"" ili "kazniti" ponekad vie odgovara nego "suditi". Na primer, Otac nije poslao svoga Sina da "osudi" svet, umesto da sudi svetu (Jovan 3,17.18). Oni koji poznaju zakon bie "osueni" po zakonu, umesto da im bude sueno po zakonu (Rimljanima 2,12) "Gospod e suditi (bolje kazniti) svome narodu!" (Jevrejima 10,30) 2. Imenica krisis

Ova imenica se prevodi reima kao to su "sud", "osuda", "kazna". Njome se najee izraava negativna odluka , u smislu "osuda" i "kazna" koja iz nje proizlazi. U tekstu u 2. Petrovoj 2,4.11. pojam krisis je upotrebljen u smislu osude koja donosi kaznu. "Dan suda" je dan kada e nebeski Sudija izrei osudu, kaznu (2.Petrova 2,9). Evanelje po Jovanu sadri niz rei kojima Isus opisuje sud u sadanjosti. Jovan 12,31. govori o sudu nad Sotonom: "Sada je sud (krisis) ovome svetu. Sada e biti isteran knez ovoga sveta napolje." U Jovanu 16,11. Isus kae da e Uteitelj ukoriti svet za "sud, to je knez ovoga sveta osuen" "to je bio kanjen". Sud nad Sotonom se odnosi na ograniavanje podruja njegovog uticaja. Njegova kazna je ograniavanje njegove aktivnosti na ovaj svet, koji "lei u zlu" (1. Jovanova 5,19). Po Isusovom uenju oni koji stoje u Njemu imaju veni ivot ve sada: "Ko veruje Sina ima ivot veni!" (Jovan 3,36) Vernici koji ve sada imaju veni ivot e ipak umreti, ali e ih Isus podii "u poslednji dan" (Jovan 6,40). Oni e se ipak pojaviti na sudu, iako nisu pod osudom. Jovan 5,24. objanjava: "Zaista, zaista vam kaem, ko moju re slua i veruje onome koji je mene poslao ima ivot veni i ne dolazi na sud, nego je preao iz smrti u ivot." Ove Isusove rei ne znae da nema nikakvog suda za vernike. Tekst u Jovanu 5,24. je integralni deo

svoga konteksta: Jovan 5,19-30! Taj kontekst pokazuje da je Otac "sav sud (krisis) dao sinu" (Jovan 5,22), i time otkriva da sadanji sud ne ukida sud u budunosti. Uslovi pod kojima se stie veni ivot sada su sluanje Isusovih rei i verovanje da ga je Otac poslao (Jovan 5,24). Oba pojma se nalaze u participu prezenta aktiva, to ukazuje da vernici treba trajno da budu u stanju sluanja i verovanja da bi veni ivot postao trajna stvarnost u njihovom iskustvu. Veni ivot nije stanje koje se nikada ne moe izgubiti, ve je to stvarnost vere u sadanjosti jedino za one koji ostanu u Hristu. Za vernika koji otpadne, veni ivot je izgubljen i sud e odrediti njegovu sudbinu. Vernik koji ostane veran Bogu "ne dolazi na sud (krisis)" to znai "pod osudu", "pod kaznu". Prema tome, vernik nee biti osuen, nee biti kanjen. Jedan savremeni engleski prevod kae: "Nee mu biti izreena presuda!" negativna presuda, nee biti osuen! (The Modern Language Bible) Jovan 3,19. kae da "je sud (krisis) ovaj to videlo doe na svet, i ljudima omile vema tama nego li videlo, jer njihova dela behu zla." Ovde se stavlja jasan naglasak na odvajanje, na podelu. Ljudi koji se suoe sa Hristom, razdvajaju se na Njegove sledbenike (ljubitelje svetlosti) i Njegove protivnike (ljubitelje tame). U ivot onih koji se sreu s Njime Isus unosi "krisis", koja ih prisiljava da da se odlue za Njega ili protiv Njega. Oni koji se odlue za Njega nee morati da se suoe s buduom osudom, kaznom, na poslednjem sudu, aliu e obi koji ga odbace u to vreme morati da iskuse i osudu i kaznu. 3. Imenica krima Iako se pojam krima tradicionalno prevodi reju sud, esto dobija konotaciju "odluka" ili "sudska presuda". Krima se esto upotrebljava u nepovoljnom smislu, kao osuda koja je posledica negativne odluke na Bojem sudu (2. Petrova 2,3; Juda 4; Otkrivenje 17,1). Ovo znaenje je prikladno u jednom broju sluajeva kada se odluka suda zaista pokazala kao negativna (Marko 12,40; Rimljanima 13,2; Galatima 5,10; 1. Timotiju 5,12; Jakov 3,1). U nekim kontekstima i pozitivni i negativni aspekti su prisutni u pojmu krima. Tako se, na primer, izrie boanska presuda u korist svetih, a protiv Vavilona (Otkrivenje 18,20). U tom tekstu pojam krima jasno obuhvata sud sa Bojom odlukom u korist Njegovih odanih sledbenika i protiv Vavilona. Kontekst Otkrivenja 20,4. pokazuje da pojam krima mora da znai sud. Na milenijalnom sudu pojam je upotrebljen da oznai aktivnosti svetih, koji su sada

opravdani i sede na prestolima, i koji zasedaju kao sudsko vee i imaju vlast da sude zlima. Od njih se oekuje da izreknu negativnu presudu (Zapazite slinu sliku u Danilu 7,10.22. kada Bog sedi, a sveti izlaze na sud!). Ova imenica izgleda da je ovde upotrebljena zbog svoje tipino negativne konotacije o osudi i kazni (Otkrivenje 17,1; 18,20). Ovo delo suda spominje i apostol Pavle: "Ne znate li da e sveti suditi svetu?... Ne znate li da emo i anelima suditi!" (1. Korinanima 6,2.3) Ovo delo obuhvata paljivu istragu na nebu, ispitivanje izvetaja o zlima (Otkrivenje 20,12-15) i odmeravanje kazne. 4. Imenica krites Ova imenica se prevodi kao ""sudija", bilo da se radi o ljudskim biima (Matej 5,25; Luka 18,2.6; Dela 24,10) ili o Bogu. U Jevrejima 12,23. govori se o "Bogu, koji je sudija svima". Jakov 4,12. pie o Hristu kao o sudiji: "koji moe spasti i pogubiti!" On je opisan kao "pravedni sudija"" (2. Timotiju 4,8), "nareeni od Boga sudija ivima i mrtvima" (Dela 10,42) i kao "sudija koji stoji pred vratima" (Jakov 5,9).

II. Boanski sud u okviru procesa istorije

Zato je sud neophodan u procesu istorije, a ne samo na kraju vremena? ta zahteva takav sud? Zar nam Boja ljubav ne bi bila dovoljna? Hoe li boanska ljubav nadglasati boanski sud? A. Boanski sud i Njegova blagodat u 1. Mojsijevoj

Od samog poetka Biblije zapaa se izrazita veza izmeu greha, suda i blagodati. Ova povezanost nije prisutna samo u 1. Mojsijevoj, ve se zapaa i u istorijskim knjigama Staroga zaveta. Ona ima vanu ulogu u prorokim spisima i u drugim delovima Svetog pisma. 1. Greh, pad, boanski sud i blagodat

Kua je uspeo da unese greh u svet, menjajui tako i oveanstvo i sam svet. Bog se smesta pojavio na popritu i uputio svoj boanski poziv: "Adame, gde si?" (1. Mojsijeva 3,9) Ovaj poziv se ne bi smeo shvatiti kao osuda, ve kao poziv oveku da se vrati Bogu i da okrene lea Sotoni i ropskim okovima koje je greh doneo na svet. Stvoritelj se predstavio kao Spasitelj svojim pozivom koji nudi blagodat. Milostivi Stvoritelj je i sudija. Njegova sudijska aktivnost je obuhvatila proklinjanje zmije (1. Mojsijeva 3,14). Tim aktom Bog je izrekao i izvrio presudu. Zatim je izrekao presudu Evi (1. Mojsijeva 3,16) i Adamu (1. Mojsijeva 3,17-19). U poetku ljudske istorije uspostavljen je odnos izmeu greha, suda i blagodati koji e obeleavati celu Bibliju. Poto je objavio prvo mesijansko obeanje i time uspostavio neprijateljstvo izmeu zmije i ene, poto je obeao da e Seme enino skriti glavu zmiji (1. Mojsijeva 3,15), Bog je izrekao sud nad enom. Sud se odnosio na patnje prilikom raanja dece i na zavisnost od mua (1. Mojsijeva 3,16). Svrha ovog suda je bila da se zalee rane i obuzda zlo, da se otkrije boanska blagodat. Trebalo je da se ponovo uspostave poremeeni odnosi, da se sauva veza izmeu mua i ene i da se uspostavi novi odnos oveka sa Stvoriteljem i Spasiteljem. Osim toga, trebalo je da se obuzda irenje greha i pokvarenosti. I sud nad Adamom bio je sline prirode, leenje rana i obuzdavanje zla. Trebalo je da Adam teko radi i da u znoju lica svojega nabavlja hranu (1. Mojsijeva 3,19). I to je bio deo Bojeg ireg plana spasenja kojim e se obuzdati uticaj greha. Trebalo je da rad bude korisni protivotrov za leenje lakoumne lenosti, da oveku prui sreu i radost zbog postignutih radnih uspeha. Ovde se sreemo sa nekoliko osnovnih elemenata biblijskog shvatanja suda: (1) Sud treba da lei i obuzdava zlo. Bog zadrava kontrolu nad grehom, propisujui novi poredak, uspostavljajui nove odnose i obuzdavajui irenje greha. (2) Greh je neposlunost Bojoj izriitoj naredbi, koja je bila izreena da bi se prvi par spreio da uini zlo i da donese bedu sebi i celom svetu; prema tome, greh je nepotovanje Boje volje izraene u Njegovom zakonu. (3) Obnoviteljski aspekt suda (kada je prisutan) treba da donese obnovljenje i vraanje u prvobitno stanje sklada s Bojom voljom; on treba da omogui obuzdavanje greha i da pomogne oveku da ostane odan svom Stvoritelju i Otkupitelju.

2. Greh, boanski sud i blagodat prema Kajinu

10

Izvetaj o Kajinu i Avelju opisuje kako je greh poprimio nove dimenzije. Pod uticajem greha, Kajin je ubio svoga brata posle sukoba oko pravog oblika bogosluenja (1. Mojsijeva 4,1-16). Bog se neposredno suoio s Kajinom, postavljajui mu dva pitanja: "to se srdi?" (1. Mojsijeva 4,6) i "Gde ti je brat Avelj?" (1. Mojsijeva 4,9) Bog je izrekao svoj sud nad Kajinom (1. Mojsijeva 4,1012) i on je otiao "ispred Gospoda i naselio se u zemlji Naidskoj na istoku prema Edemu" (1. Mojsijeva 4,16). Redosled dogaaja u izvetaju o Kajinu i Avelju ovako bi se mogao saeti: ljudski greh (1. Mojsijeva 4,3-8), boanska intervencija sudom (1. Mojsijeva 4,9-12), blagodat oprotenja ukazana oveku radi njegove zatite (1. Mojsijeva 4,13-15), kazna izreena i izvrena (1. Mojsijeva 4,16). Jasno je vidljivo da Bog preuzima odluujuu ulogu ne samo u suenju i izvravanju kazne, ve i u pruanju milostive zatite od buduih pretnji. Sud je po svemu sudei istovremeno kazneni (retribucija) i spasavalaki po svojoj prirodi; njime se obuzdava greh, ograniavaju rezultati kazne, i ukazuje zatita Kajinu od pretnje pravila taliona: oko za oko i zub za zub (2. Mojsijeva 21,23) 3. Greh, boanski sud, i blagodat prema svetu Izvetaj o "sinovima Bojim" (Setovci) koji su se enili "kerima ovejim" (Kainovci) u 1. Mojsijevoj 6,1-4. objanjava kako je dolo do izopaenja ljudske prirode i sveopteg Potopa, koji je oznaio kraj pretpotopnog sveta. U vreme pravednog Noja Gospod je video "da je nevaljalstvo ljudsko veoma veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle" (1. Mojsijeva 6,5). "A zemlja se pokvari pred Bogom i napuni se zemlja bezakonja." (1. Mojsijeva 6,11) "I pogleda Bog na zemlju, a ona bee pokvarena, jer svako telo pokvari put svoj na zemlji." (1. Mojsijeva 6,12) Ova sveopta pokvarenost odnosila se na ljudske misli i na njihova dela i pruila je Bogu moralni razlog da izrekne i izvri kazneni (retributivni) sud u obliku unitavajueg Potopa. Moralna motivacija Biblije je jedinstvena u antikom svetu. Nijedna od pria o potopu, poznata na Bliskom Istoku, bilo sumerska ili akadska, ne objavljuje moralnu motivaciju boanskog suda. Vanbiblijske prie o potopu govore o hirovitim boanstvima koja alju potop bez ikakvog moralnog povoda koji bi opravdao tako surov postupak. Atrahazijski epski izvetaj kae da su bogovi poslali potop zato to su ljudi svojim bunim nonim svetkovinama ometali bogove u zasluenom odmoru.

11

Biblijski izvetaj, sa druge strane, otkriva Boga koji izrie sud zbog neuporedivog irenja greha i krajnje moralne pokvarenosti oveanstva. Boanski sud u izvetaju o Potopu pokazuje da je sud bio retributivan (kaznen) po svojoj prirodi, da je krivcima odmerio kaznu prema zasluzi, utemeljenoj na njihovim zlim delima. On takoe ukazuje da je sud imao i ograniavajui uinak, njime je obuzdan greh. Iako je Bog najavio unitenje ivota sa lica Zemlje (1. Mojsijeva 6,7.13), ipak je svoju nameru milostivo otkrio da bi spasao one koji e se obratiti Njemu (1. Mojsijeva 6,14-22). Boanska kazna u biblijskom izvetaju u 1. Mojsijevoj knjizi nije ni neselektivna ni hirovita, kapriciozna. I boanska blagodat se pokazala na delu. Bio je objavljen period od 120 godina vremena milosti, u toku kojega se greno oveanstvo moglo obratiti Bogu i biti poteeno. Blagodat se pokazala i otvaranjem puta spasenja osuenom svetu: verni ostatak je izgradio brod spasenja i stavio ga na raspolaganje pokajnicima (1. Mojsijeva 6,17.18). U izvetaju o Potopu ponovo se zapaa posebni redosled: (1) umnoavanje greha (1. Mojsijeva 6,1-5.11.12), (2) boansko objavljivanje kazne za greh (1. Mojsijeva 6,6.7.13), (3) blagodat oprotenja i spasenja (1. Mojsijeva 6,14-22; 7,1-5) i (4) kazna izvrena i verni ostatak spasen (1. Mojsijeva 7,1-8,22).

4. Greh, boanski sud i blagodat prema Sodomu i Gomoru

Izvetaj u 1. Mojsijevoj 19 ponovo otkriva meuigru izmeu suda i spasenja. On ponovo pokazuje da Bog deluje neposredno, ne sluei se nikakvom ljudskom silom, da izrekne i izvri svoje kaznene sudove nad gradovima u ravnici. Dva glasnika ("anela") dola su u grad i Lot ih je pozvao da provedu no u njegovom domu (1. Mojsijeva 19,1-3). Neki stanovnici grada eleli su da na strancima izvre dela neprirodnog seksualnog nasilja (1. Mojsijeva 19,4-6). Ovo odvratno ponaanje prepunilo je au njihovog bezakonja i nebeski gosti objavljuju Lotu da zajedno s porodicom mora da napusti grad "da ne pogine u bezakonju grada toga" (1. Mojsijeva 19,15). Zavretak izvetaja belei da je Bog "zatro gradove u kojima ivljae Lot" (1. Mojsijeva 19,29). Prema tekstu u 1. Mojsijevoj 19,24 "pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dad od sumpora i ognja". Gospod je bio direktni i neposredni izvrilac unitenja pokvarenih gradova. On se posluio elementima prirode da izvri zasluene kaznene sudove.

12

Ovde, kao i prilikom sveopteg Potopa, nema boanskog naputanja gradova, nema preputanja ljudima da sami unite sebe. Sam Bog zaustavlja njihovu pokvarenost. On sam je sudija i zatira zlih, dok je istocvremeno i spasitelj vernog ostatka. Sud, blagodat i spasenje se meusobno dopunjuju. Sud, opisan u 1. Mojsijevoj, postavlja uzor i model za meusobni odnos izmeu spasenja i suda u celom ostatku Svetog pisma. Savreno delo stvaranja se stalno nalazi pod uticajem greha, koji nastavlja da raste i zauzima strahovite proporcije. Boanski sudovi su bili neophodni u razlilitim prelomnim trenucima ljudske istorije. Stalno iznova boanska blagodat se pokazivala na delu, upuujui ponovljene pozive grenicoima da se pokaju i vrate dobrom Bogu ija je namera da spase sve one koji ele da budu spaseni. Na kretanje od nedozvoljenog jedenja ploda do ubistva, od bezobzirnog ubijanja do potpune pokvarenosti i nasilja sa neogranienim seksualnim nemoralom, Bog je odgovarao sudovima koji su bili primereni svakom pojedinanom sluaju. Boanski sudovi su spasonosni po nameri za pokajane grenike, kazneni po prirodi za one koji ostanu uporni, namenjeni da ogranie rastenje greha. Izvetaj pokazuje da Bog ostaje konani i jedinstveni sudija. On je istovremeno pravedan i milosrdan sudija i Bog koji deli svoju blagodat ljudima. Boanska pravda nije odvojena od boanske blagodati i milosti. Adamu i Evi je bilo odrano pravedno suenje, ali je boanska blagodat odloila izvrenje smrtne kazne. Kajin je prognan, ali je na njega stavljen znak boanske blagodati da bi ga zatitio. Sveopti Potop je unitio celokupni kopneni ivot, ali tek poto je milosrdni Bog ponudio svoje spasenje svim pokajanim grenicima. Boanski sudovi nisu nasumini, hiroviti ili samovoljni. Boanska pravda se primenjuje na odgovarajui nain i u ogranienoj meri. Blagodat i milost stoje na raspolaganju onima koji ih ele.

B. Greh, boanski sud i blagodat prema narodima i Izrailju

Bilbija, a posebno Stari zavet, sadri mnoge tekstovi u kojima se narodi opisuju kao primaoci boanske blagodati. Ova tematika se prvo pojavljuje u odnosu prema Hananianima i neznaboakim narodima. Posle toga se tek raspravlja o pitanju boanskog postupanja u pravdi u blagodati sa starim Izrailjem.

1. Boanski sud i blagodat prema Hananianima

13

U kontekstu Bojeg zaveta sa Avramom Gospod je obeao da e se postarati za zemlju u kojoj e iveti Avramovi potomci (1. Mojsijeva 12,7;; 17,8). Stanovnici koji su naseljavali zemlji pre dolaska Izrailjaca trebalo je da dobiju priliku da upoznaju pravoga Boga i da stanu na Njegovu stranu. Avramovi potomci e pasti u ropstvo i bie "mueni etiri stotine godina" (1. Mojsijeva 15,13). Posle toga, Bog e "suditi narodu kojemu e sluiti" (1. Mosjijeva 15,14). Bog je govorio o Egiptu kao o tlaitelju Izrailja. I tada, "u etvrtom kolenu" (jevrejski dor, "ivotni vek"), oni e se vratiti u Hanan, "jer gresima amorejskim jo nije kraj" (1. Mojsijeva 15,16). Jo vremena milosti i blagodati Bog je odvojio za stanovnike Hanana pre dolaska Izrailjaca da bi mogli upoznati pravoga Boga i obratiti se Njemu. Zajedniki naziv "Amoriani" u 1. Mojsijevoj 15,16. izgleda da se odnosi na sve narode i plemena koji su navedeni neto kasnije u 1. Mojsijevoj 15,19-21. Ova ista plemena se pojavljuju i prilikom nabrajanja stanovnika koje je Izrailj izagnao kada je zauzeo Hanan (2. Mojsijeva 13,5; Isus Navin 3,10). Vanbiblijski izvori informacija o stanovnicima Hanana pokazuju karakter tih ljudi. Hananiani su odravali nemoralne obiaje, posebno kao deo svojih verskih slubi. Hananianska religiuja je bila politeistika, sa Elom kao glavnim boanstvom i Valom kao najaktivnijim bogom. Atira je bila supruga boga Ela, a njen kultni simbol je bila Aera. Supruga boga Vala je bila boginja Anat. Smrt boga Mota od ruke Anat opisana je najstranijim izrazima. Meu rtvama koje su Hananiani prinosili svojim mnogobrojnim boanstvima bile su i ljudske, posebno deje, prinoene bogu Molohu. Hramska prostitucija, praena odvratnim nemoralnim obiajima, predstavljala je deo kulta plodnosti Hananiana. Vraanje je bio vrlo razvijeno. U vreme Avrama Bog je proglasio da se aa bezakonja Amoriana (Hananiana) jo nije napunila (1. Mojsijeva 15,16). Jo su zasluivali vreme blagodati i probe, vreme dodatne milosti. I njima se morala pruiti prilika da upoznaju pravog Boga i da se obrate Njemu. Avram i njegovi potomci bili su stavljeni u njihovu sredinu da bi im pomogli da nau Boga i pravi put spasenja. Kratko vreme posle Izlaska iz Egipta, Izrailjci su se suoili sa Amalianima, potomcima Isava i njegove hetitske ene (1. Mojsijeva 36,2.10-12). Kod Rafidima Amaliani su napali Izrailjce (2. Mojsijeva 17,8-13) s lea (5. Mojsijeva 25,17.18). Posebna napomena naglaava da se Amaliani nisu bojali Boga (5. Mojsijeva 25,18). Iako su preko svog pretka Isava morali saznati o pravome Bogu, iako su uli ta je taj Bog uinio u Egiptu, iako su videli kako se Njegova snaga pokazala prilikom Izlaska, izabrali su prkos. Odvratna izdaja Amaliana napunila je au njihovog bezakonja, i boanski kazneni sudovi su izreeni nad

14

njima: "Sasvim u istrebiti spomen Amalikov ispod neba!" (2. Mojsijeva 17,14) Bog se posluio Izrailjcima da savlada Amaliane koji su napadali (2. Mojsijeva 17,6-16). Ljubav, nita manje od pravednosti je zahtevala da Amaliani iskuse Boje kaznene sudove. Kada je Izrailj stigao do teritorija Siona, vladara Hebona, zatraio je na pree preko njegove zemlje, nudei da plati hranu i vodu koju e potroiti (5. Mojsijeva 2,27-29). Sion je odbio, jer je njegovo srce otvrdnulo, a njegov duh postao uporan (5. Mojsijeva 2,30). To nagovetava da je i Sion imao priliku da upozna i prihvati puteve pravoga Boga, ali da je kao i Faraon otvrdnuo svoje srce i ustao svojim duhom na Gospoda. Njegova aa bezakonja prepunila se ovim delom prkosa. Gospod ga je osudio svojom silom (5. Mojsijeva 2,32-36). Bio je to i kazneni i osvetniki sud. Kasnije je bio pobeen i Og, vladar Baana (5. Mojsijeva 3,1-11). "Tako uzesmo onda zemlju iz ruku dvojice careva Amorejskih, koja je s ovu stranu Jordana, od potoka Arnona do gore Ermona." (5. Mojsijeva 3,8) Pad Jerihona, prastarog i uvenog grada, dogodio se udesnim delovanjem samoga Gospoda. Grad je bio dobro utvren, ali je sam Bog oborio njegove zidine (Isus Navin 6,1-24). Izvetaj o borbi za Jerihon pokazuje da je Bog bio voa. Kao sudija, On je izvrio svoj sud uz pomo prirodnih ljudskih orua. Ovaj izvetaj je karakteristian za sve osvajake ratove opisane u Starom zavetu. Gospod je vodio Izrailjce u svim njihovim osvajakim ratovima. Kada bi Izrailjci uzeli vodstvo u svoje ruke, alosno su propadali, kao to pokazuje i zapis o zauzimanju Gaja (Isus Navin 7,1-5). Bog je izabrao i pozvao Izrailja da mu poslui kao orue kanjavanja, i to je dovelo do potpunog preokreta u njihovim ratovima i u politikim snagama u Izrailju. Da, bila je to Boja namera da preko njihove teokratske drave On pokae svoju snagu i svoje vodstvo. Izrailj nije smeo da deluje na svoju ruku. Na nesreu, Izrailjci se nisu dugo drali Bojih planova. Bog je onaj koji sudi narodima. Ovaj koncept stavlja osvajake ratove u posebnu kategoriju. Ljudska orua se mogu upotrebiti po Bojem nareenju. Sluei se Izrailjem Bog nam je pruio pouku o stranim posledicama greha, idolopoklonstva i buntovnitva. Izrailj je shvatio ta se dogaa onima koji idu putevima neznaboakih naroda. Bog se slui i svojim oruima u prirodi, kao to su gradno kamenje (Isus Navin 10,11), strljenovi (Isus Navin 24,12), epidemije (2. Mojsijeva 32,35) ili glad (Jeremija 11,22). U Nojeve dane, sud je doao preko vode (1. Mojsijeva 6-8), prilikom unitenja Sodoma i Gomora Bog se posluio "sumporom i ognjem" (1. Mojsijeva 19,24). Boja metoda izvravanja suda mogla je biti direktna upotreba natprirodnih sredstava (2. Mojsijeva 33,2): "I poslau pred tobom anela!", ili direktna upotreba prirodnih sredstava (voda, vatra, glad, kuga, epidemija, grad,

15

srtljenovi) ili indirektna upotreba istih sredstava, preko ljudskih orua (Izrailj, kasnije Asirija i Vavilon). Unitenje Hananiana, kako je opisano u Starom zavetu, trebalo je da bude izvrenje izriite boanske naredbe: "Potri ih, ne hvataj s njima vere, niti se smiluj na njih!" (5. Mojsijeva 7,2) Neki smatraju da je unitenje nekadanjih Hananiana u neskladu s duhom boanske ljubavi i milosti poznatom iz Biblije. Mi smo, meutim, ve ustanovili da je unitenje Hananiana predstavljalo deo ireg konteksta, da se dogodilo zbog njihovog bezakonja, njihovih nemoralnih obiaja, njihovog odbijanja da se obrate Bogu u toku vremena milosti koje im je bilo dodeljeno, i njihovog buntovnog prkosa s kojim su doekali Izrailjce. Bilo je oigledno da 400 godina vremena milosti nije ni najmanje uticalo na njihovo ponaanje. I oni sami i njihovi potomci posle njih, ostali su buntovni i razvratni, kao to hananianska religija i kultni obiaji jasno svedoe. Biblijska slika otkriva da su ti ljudi imali mnotvo prilika da upoznaju pravoga Boga. Avram je iveo meu njima skoro stotinu godina; Isak, njegov sin, celi svoj ivot, 180 godina. Edomljani su imali Isava kao svoga pretka; ipak se nisu obratili pravome Bogu. Oni su bili prvi koji su se okrenuli protiv Izrailjaca, gnevno ustajui i protiv Boga i protiv potreba naroda koji je putovao. Hananiani su bili svedoci svega to je Bog uinio u Egiptu i kako se udesno starao o onima koji su poli za Njime. Hananiani su istrajali u svom buntovnitvu i stranom idolopoklonstvu, napadali su i zlostavljali Boji narod. I boanska pravda i Njegova ljubav zahtevali su da im bude sueno i da osete posledice svojih dela, onako kako ih Bog bude usmerio i odredio.

2. Boanski sud i Njegova blagodat prema narodima

Proroke knjige Starog zaveta sadre mnoga proroanstva o Bojim sudovima nad narodima. Prvi veliki deo tih proroanstava se nalazi u poetnom delu Knjige proroka Amosa (Amos 1,3-2,16). Re je o Sircima (Amos 1,3-5), Filistejcima (Amos 1,6-8), Tircima (Amos 1,9.10), Edomcima (Amos 1,11.12), Amoncima (Amos 1,13-15), Moavcima (Amos 2,1-3), ali i o Judi (Amos 2,4.5) i Izrailju (Amos 2,6-16). Svako od tih proroanstava zapoinje uvodnom frazom: "Tako ree Gospod!" otkrivajui na taj nain da sudovi zaista dolaze od Gospoda. U svakom od tih proroanstava prvo lice jednine za Gospoda je upotrebljeno u frazi: "Za tri

16

prestupa... i za etvrti, ja neu povui svoje sudove!" Time se potvruje da je Gospod aktivno ukljuen u kaznene sudove za uinjene prestupe kojima je prepunjena aa bezakonja svakog naroda. Bog smatra da je svaki narod odgovoran za ono to je uinio. Kazneni sudovi nisu utemeljeni na nekom automatskom ili mehanikom odnosu izmeu dela i posledice u kojemu bi Bog ostao neaktivan, a posledica automatski sledila uinjeno delo. Gospod je stalno iznova opisan kao Bie koje je aktivno ukljueno u proces suenja u toku istorije. Postoji boansko moralno merilo po kojemu narodi treba da se upravljaju. I drugi manji proroci sadre proroanstva protiv naroda. Ona su prisutna u Joilu (Joilo 3,9-17), Sofoniji (Sofonija 2,4-15), Avdiji (Avdija 1-6), i Zahariji (Zaharija 9,1-6). Cela Knjiga proroka Jone govori o sudu i milosti prema Asircima i prema samome Joni. Knjiga proroka Isaije sadri niz proroanstava o sudu: protiv Vavilona (Isaija 13,1-22), Asirije (Isaija 14,24-27), Filisteja (Isaija 14,29-32), Moavaca (Isaija 15,1- 16,14), Sirije (Isaija 17,1-14), Etiopije (Isaija 18,1-7), Egipta (Isaija 19,117; 20,3-6), Edoma i Arabije (Isaija 21,11-17), i Tira (Isaija 23,1-18). Tekstovi u Jeremiji 46-51 i Jezekilju 25-32 sadre dalja proroanstva protiv naroda. Ova proroanstva o sudu nad narodima pokazuju da je Gospod zaista sudija svim narodima i da je Njegovo podruje sudijske aktivnosti isto tako sveobuhvatno kao i gresi i krivica naroda (Jeremija 51,2-23.25.26). Izraz "dan Gospodnji" se upotrebljava za dan suda protiv stranih naroda (Isaija 13,9; Jerenija 46,10), ali i protiv Izrailja (Amos 5,18-20). I Knjiga proroka Danila govori o suenju narodima pre poslednjeg suda. Iako je osnovna tematika knjige apokaliptika eshatologija, postoji jasna istorijska veza od vremena Vavilonskog carstva ((Danilo 2,28), preko istorijskog perioda MedoPersije (Danilo 8,20), Grke (Danilo 8,21) i Rima sa Malim rogom, sve do vremena posletka (Danilo 8,17.19; 11,40; 12,1). Svakoj od etiri imperije se sudi i svaka doivljava kraj (Danilo 7,11-12). Bog ne samo da ima predznanje o istorijskom redosledu naroda, da otkriva unapred njihov dolazak, aktivnost i pad, ve je aktivno ukljuen i u oblikovanje istorije. On "smee careve i postavlja careve" (Danilo 2,21). On je veliki sudija narodima i istoriji ovoga sveta.

3. Boanski sud i blagodat prema starom Izrailju

17

Izrailj je utemeljen kao narod boanskom intervencijom u istoriji. Na brdu Sinaju Bog je milostivo sklopio zavet sa naratajem u pustinji (2. Mojsijeva 19-24). Narataj Izlaska je stekao iskustvo otkupljenja, spasenja, i osloboenja iz duhovnog i telesnog ropstva (2. Mojsijeva 1-18). Sinajskim zavetom je uspostavljen sadrajan odnos sa Bogom (2. Mojsijeva 19,1-6). Bog je u svoj zavet sa Izrailjem ugradio svoj sveopti moralni zakon kao sredstvo da ive uspenim nainom ivota. Trebalo je da njime bude regulisan njihov odnos ljubavi prema Bogu (prve etiri zapovesti) i njihov odnos prema blinjima (preostalih est zapovesti Dekaloga). Na taj nain Dekalog im je stavio na raspolaganje sveopte norme koje e vladati odnosom oveka i Boga i oveka i oveka. Ceremonijalni zakon dat Izrailjcima trebalo je da onima koji su pali u greh omogui da dobiju oprotenje greha, da greh koji su uinili dobije pomirenje zastupnikom rtvom za greh, i da grenik u potpunoj meri obnovi svoj zavetni odnos sa svetim Bogom. Trebalo je da se putem ceremonijalnog zakona zbrinjavaju gresi Izrailja sve dok jedina istinska rtva budueg Mesije ne obavi svoju ulogu. Zakoni o ishrani (3. Mojsijeva 11,2-23. 41-45; 5. Mojsijeva 14,3-21) potiu iz vremena davno pre nastanka Izrailja (1. Mojsijeva 9,2-4) i nastavljaju da obavljaju svoju ulogu i posle izrailjskih vremena (Dela 15; Hasel 1991; vidi Svetilite I.B.C!). Svi ovi zakoni razliiti po poreklu, svrsi i ulozi predstavljali su temelj Bojeg plana sa starim Izrailjem. "U Izrailju su tada svi zakoni ukazivali na Boga kao Gospoda i Sudiju. Odatle i jedinstvenost starozavetnog odnosa prema Bogu. Teoloka upotreba pravnih izraza mogua je jedino onda kada vera u bogove prirode bude zamenjena verom u Boga kao linost, Boga koji je uspostavio istorijski odnos s narodom koji mu slui." (TDNT 3,925) Zavetni odnos, u koji su ukljueni univerzalni i vremenski ogranieni zakoni, predstavlja temelj i razlog za Boga da sudi Izrailju kada on prekri svoj zavet s Bogom. Sud nad Izrailjem je povezan sa zavetnim blagoslovima i prokletstvima. Na kraju dugog nabrajanja zavetnih zakona, pravila i uredaba (5. Mojsijeva 5-26), pojavljuju se i zavetni blagoslovi i zavetna prokletstva (5. Mojsijeva 27; 28). U 5. Mojsijevoj 30. poglavlje Mojsije preporuuje Izrailju da izabere "ivot i dobro" (5. Mojsijeva 30,15) i "blagoslov" umesto "zla" i "smrti" (5. Mojsijeva 30,15) i "prokletstva" (5. Mojsijeva 30,19), ostajui veran Bogu zaveta. I 3. Mojsijeva uporeuje zavetne blagoslove (3. Mojsijeva 26,3-13) i prokletstva (3. Mojsijeva 26,14-39). Istorija Izrailja predstavlja ispunjenje zavetnih blagoslova i prokletstava. Tragino je to je Izrailj stalno iznova ustajao protiv svog milostivog zavetnog Boga i Njegovih zakona. Da bi ponovo vratio Izrailja u pravi zavetni odnos, Bog

18

je slao svoje proroke s pozivima na pokajanje i opomenama o stranim posledicama njihovih dela. Gospod je mnogo puta podizao protiv Izrailja "zavetnu parnicu" (jevrejski "rib", Osija 4,1-3; Mihej 6,1-8). Gospodnja "zavetna parnica" protiv Izrailja detaljno je predstavljena u Miheju 6,1-8. Prvo dolazi poziv Izrailju da slua (Mihej 6,1), jer Gospod ima zavetnu parnicu (rib) sa svojim narodom (Mihej 6,2). On iznosi svoj sluaj pred planinama, bregovima i temeljima Zemlje (Mihej 6,1.2). Postavlja optuenima svoja pitanja i trai da se brane (Mihej 6,3). Objavljuje kakvu je negu ukazivao Izrailju i objanjava zato mu upuuje svije zahteve (Mihej 6,4.5). Izrailj odgovara pitajui kakva vrsta rtve bi bila dovoljna da se ukloni otuenje od Gospoda (Mihej 6,6.7). Odgovor glasi da to ne moe biti neka prazna ivotinjska rtva, ve ivot vere i pokornosti Bogu: "Pokazao ti je o ovee ta je dobro i ta Gospod ite od tebe, osim da ini to je pravo (mipat)i da ljubi milost (hesed) i da hodi smerno s Bogom svojim?" (Mihej 6,8) Izrailj treba da ivi u skladu s blagoslovenim zavetnim obavezama, njegovim normama i zakonima. Odgovor zaista poziva na rtvu, ali spoljanje ivotinjske rtve imaju vrednost jedino ako je prvo prinesena unutranja rtva samoga sebe, pokazana istinskim obraenjem Bogu. Izraz "dan Gospodnji" pojavljuje se prvo u Amosu 5,18-20. Ova fraza pojavljuje se 16 puta u est raznih prorokih knjiga. Ali, ako uzmemo u obzir i sline fraze: "Gospod ima dan", "dan gneva Gospodnjega", ""dan onaj", "dan" i "dan kada e" nalazimo preko dve stotine takvih tekstova, prvenstveno u prorokim knjigama Staroga zaveta. Ima dovoljno dokaza u Starom zavetu da izraz "dan Gospodnji" esto izraava misao o danu suda protiv Bojeg naroda Izrailja. Omiljeno shvtanje mnogih Izrailjaca u Amosovo doba bilo je da e "dan Gospodnji" biti dan odbrane Izrailja, jer e Gospod doi da odbrani svoj narod kada ga ugroze neprijatelji. Meutim, Amos objavljuje: "Teko onima koji ele dan Gospodnji! ta e vam dan Gospodnji? Tada je mrak, a ne videlo. Kao da bi ko beao od lava pa bi ga sreo medved; ili, kao da bi ko doao u kuu i naslonio se rukom na zid pa bi ga zmija ujela. Nije li dan Gospodnji mrak, a ne videlo? i tama, bez svetlosti?" (Amos 3,18-20) Ova suprotnost onome to se obino verovalo bila je sraunata da trgne Izrailja iz lane sigurnosti i da ga navede da ozbiljno razmisli o svojoj izrazitoj buntovnosti. Cilj joj je bio da objavi ta e ih snai i da ih tako vrati Gospodu pre nego to bude suvie kasno. Ukoliko ostanu uporni u svojoj pokvarenosti, Bog e suditi svome narodu i izvriti zasluenu kaznu zato to je narod prekrio svoj zavet s Njime. Svrha Bojeg suda je bila da suoi Izrailja sa stvarnou njihovog puta u smrt, puta koji su sami izabrali kada su odbacili Boji dragoceni zavet. Ako budu nastavili da idu tim svojim putem, moraju znati da e to znaiti odvajanje od ivota i Boga koji im je dao ivot, da e to znaiti da su krenuli putem koji vodi u

19

propast i u smrt, u smrt koju e im zadati njihov vlastiti Bog. Osim toga, trebalo je da kazna proisti Izrailja, i da ga milostivo vrati Bogu. Bog se slui sudom kao to se livac slui ognjem da ukloni svaku neistou i svaku stranu primesu (Isaija 1,22-25). Sud e doneti pravednu i pravilno odmerenu kaznu za sva njihova zla dela. Njihovi gresi, prestupi i svako zlo zahtevaju odmazdu, zlo mora da bude osueno. Izrailj je nastavio da ide putem pobune i doiveo je da oseti sud. Plemena Severnog carstva, posle mnogih opomena i poziva da se vrate Bogu, konano su bila odvedena u asirsko ropstvo 722. godine pre Hrista. Juno Judino carstvo dolo je do svog neizbenog i traginog kraja 586. godine pre Hrista, i ono poto je narod odbacio mnotvo glasova prorokih opomena i saveta. Danilova poznata molitva (Danilo 9,4-19) govori o Bogu koji dri "zavet i milost onima koji ga ljube i dre zapovesti njegove" (Danilo 9,4), i o izdaji koju je Izrailj uinio protiv Boga (Danilo 4,7). Danilo priznaje da narod nije sluao poruke "sluga tvojih proroka" (Danilo 9,10). Danilo govori i o kletvama zaveta koje su "napisane u zakonu Mojsijevu" i koje su se "izlile na nas" (Danilo 9,11), on se poziva na Boju "veliku milost" (Danilo 9,18), priznaje sve grehe i trai oprotenje (Danilo 9,9.19). Bog je svoju veliku milost i blagodat i svoje sauee prema svome narodu pokazao time to je dozvolio da se narod vrati u svoju zemlju i da ponovo podigne Hram i grad Jerusalim (Jezdra 1,2-4; 6,6-12; 7,1126; Nemija 1,2). Razdoblje od "sedamdeset sedmica"" ili 490 godina (III.B.1.a.) posebnog vremena milosti bilo je dodeljeno Izrailju. Na kraju toga vremena Mesija e umreti i ukinuti "rtvu i prinos" (Danilo 9,24-27). U svim tim iskustvima pokazalo se da je Bog gospodar istorije. On je upravljao svojim narodom kada god je narod eleo da ga slua. Na svoj posebni tajanstveni nain, On ima konanu re u svim zbivanjima na svetu. Dananje popularno verovanje da je Bog sentimentalni i milosrdni starac koji okree glavu od zla i voli ljude bez obzira ta ine nikako se ne slae sa slikom koju o Bogu prua Biblija. C. Boanska sudijska uloga

Dosledno svedoenje Biblije govori o tome da boanski Sudija ljude, ali i Sotonu i njegove anele, smatra odgovornima za sve to su uinili. Ovaj deo naeg istraivanja se odnosi na najvanije tekstove koji govore o Bojoj ili Hristovoj sudijskoj ulozi. Avram postavlja pitanje: "Eda li sudija (opet) cele zemlje nee suditi pravo (mipat)?" (1. Mojsijeva 18,25) Ova zvuna potvrda da je Bog "sudija cele zemlje" povezana je sa nepokolebljivom sigurnou da e On suditi "pravo".

20

Boansko samootkrivanje Mojsiju potvrdilo je da je Gospod Bog "milostiv, alostiv, spor na gnev i obilan milosrem i istinom, koji uva milost tisuama, prata bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otake na sinovima i na unucima do treega i do etvrtoga kolena" (2. Mojsijeva 34,6.7). U ovom svom samootkrivanju Bog povezuje blagodat i sud, ljubav i kaznu. On takoe potvruje da je milostivi i alostivi Bog pravedni sudija koji krivca ne ostavlja bez kazne. Ove boanske rei ponavljaju se u celom Svetom pismu (4. Mojsijeva 14,18; 5. Mojsijeva 5,10; Psalam 86,15; Joilo 2,13; Jona 4,2; Naum 1,3). Druga zapovest objavljuje da e Bog pohoditi "grehe otake na sinovima do treega i do etvrtoga kolena onih koji mrze na mene" (2. Mojsijeva 20,5). Bog je sudija, ali sudi s ljubavlju i saueem, i jedino e oni "koji mrze na mene" (Psalam 69,4), koji odbijaju da ive u skladu s Njegovom voljom, iskusiti strogost toga boanskog suda. Psalmisti imaju mnogo da kau o boanskoj sudijskoj ulozi. "Ali Gospod uvek ivi; spremio je za sud presto svoj. On e suditi vasionome svetu po pravdi, sudie narodima pravo." (Psalam 9,7.8) On sudi zemlji "pravo" (mipat) i "po pravdi" (sedeq), zato to je "pravedni sudija" (Psalam 7,1); temelj Njegovog prestola je "blagost i pravda" (Psalam 89,14; 97,2). U stvari, "i nebesa oglasie pravdu njegovu, jer je taj sudija Bog." (Psalam 50,6) Gospod "ide da sudi zemlji. Sudie vasioni po pravdi, i narodima po istini svojoj" (Psalam 96,13). Psalmista se moli: "Ustani, Boe, sudi zemlji! Jer su tvoji po nasledstvu svi narodi!" (Psalam 82,8) Prorok Isaija izjavljuje: ""Jer je Gospod na sudija, Gospod je koji nam postavlja zakone, Gospod je car na, on e nas spasti." (Isaija 33,22) Redosled SudijaZakonodavac- Car- Spasitelj zadivljuje svojoj sveobuhvatnou i svojom dostojanstvenom saetou. Nebeski Sudija moe da vidi ono to ljudi ne mogu, jer On gleda u srce. Bog razume sve pobude ljudskih dela. On ima sposobnost da vidi i razume sve aspekte svih dokaza na unutranjem ljudskom nivou, na svim drutvenim dimenzijama, perspektivama i pobudama, nasleenim sklonostima koje su deo oveanstva. Psalmista potvruje: "Jer on zna tajne u srcu!" (Psalam 44,21) Gospod je rekao Samuilu: "Jer ne gledam na to ovek gleda; ovek gleda to je na oima, a Gospod gleda na srce!" (1. Samuilova 16,7) Bog brani one koji su potlaeni i progonjeni, brani sirote i udovice (Psalam 10,18; 35,24). David, poto je potedeo ivot caru Saulu, kae svom vladaru: "Gospod neka sudi izmeu mene i tebe, i neka me osveti od tebe, ali ruka se moja nee podignuti na te!" (1. Samuilova 24,13) Zatim je dodao: "Gospod neka bude sudija, i neka rasudi izmeu mene i tebe, on neka vidi i raspravi moju parnicu, i izbavi me iz ruke tvoje!" (1. Samuilova 24,16)

21

Mesijanska "Klica pravedna" (Jeremija 23,5) bie prozvana "Gospod...pravda naa!" (Jeremija 23,6) Mesija donosi spasenje i pravdu svome narodu. I spasenje i sud su utemeljeni na Njegovog pravednosti. Boanska pravednost je kao "silan potok" (Amos 5,24). Boanska pravda je jo jedan bitan aspekt Boje prirode koji se pokazuje na Njegovom sudu. Jevrejski pojam mipat u Psalmu 89,14. i 97,2. treba shvatiti kao pravednost koja se izraava boanskim suenjem. Ovde pojam ""pravda" ima pozitivan prizvuk. Boanski sud nad nevinima e pokazati da su pravedni i da su zato odbranjeni. Verni ekaju da im Bog izrekne svoju pravdu i raduju joj se (Psalam 48,11; 97,8). Pravedni eljno ekaju boanske sudove i pravdu (Isaija 26,8) na konanom sudu. Novi zavet nastavlja da razmatra temu o boanskoj sudijskoj ulozi koja je ve bila otkrivena u Starom zavetu. Bog je "sudija svima" (Jevrejima 12,23). Apostol Pavle govori o "pravednom suenju" (Rimljanima 2,5), koje e se odrati na dan gneva (Rimljanima 2,3) i potvruje da e Bog suditi celom svetu (Rimljanima 3,6). Kao to je ve reeno, Bog Otac je sud predao svome Sinu. "Jer otac ne sudi nikome, nego sav sud dade sinu." (Jovan 5,22) Sam Isus Hristos je izjavio: "I dade mu vlast da i sud ini, jer je sin oveji!" (Jovan 5,27) Petar i Pavle govore to isto. Petar tvrdi da je Isus Hristos "nareeni od Boga sudija ivima i mrtvima" (Dela 10,42). Pavle potvruje da je Bog "postavio dan u koji e suditi vasionome svetu po pravdi preko oveka koga odredi i dade svima veru vaskrsnuvi ga iz mrtvih" (Dela 17,31). Pavle dalje kae da Bog, iako je Sudija "sudi tajne ljudske po evanelju mojemu preko Isusa Hrista" (Rimljanima 2,16). Poto Otac sudi preko svoga Sina, "pravedni sud Boga" (Rimljanima 2,5) i "sud Hristov"" (2. Korinanima 5,10) su jednaki jedan drugome. U nekih 20 tekstova u Starome zavetu sud proizlazi iz Svetilita/Hrama, ili na Nebu ili na Zemlji. Vie od dve treine tih tekstova govore o suenju dvema kategorijama onih koji tvrde da pripadaju Bojem narodu, o suenju vernima i nevernima, dok se ostali tekstovi bave suenjem narodima (Shea 1992, 1-29). U svim tim tekstovima Bog ili Hristos sude iz Svetilita/Hrama. D. Boanski sud prema delima

Misao o suenju po delima proima uenja Staroga zaveta, a preuzimaju je i sam Isus (Matej 7,17.18; 25,31-46; Jovan 15.1-11) i Pavle (Rimljanima 2,13; 1.

22

Korinanima 3,8.13-15) Isti refren se ponavlja i u Otkrivenju (Otkrivenje 20,12; 22,12). Vernikov ivot vere proizvodi plodove vere putem "dela vere i truda ljubavi" (1. Solunjanima 1,3). "Delo vere" opravdanih vernika je plod opravdanja i predstavlja rod ivota kojega Sveti Duh usmerava prema posveenju. Ljudska dela ni na koji nain ne doprinose spasenju vernika. Ljudska dela su plod spasenja, ali ne i sredstvo da se stekne spasenje. Neki ljudi su zapazili da postoji prividna suprotnost izmeu izjave da se opravdanje stie verom nezavisno od dela i isto tako jasne izjave da se boansko suenje obavlja po delima. Neki tekstovi, ako se itaju sami izvan svog prirodnog konteksta, mogu za izazovu zabunu. Tekst u 3. Mojsijevoj 18,5. kae: "Drite uredbe moje i zakone moje, ko ih vri iv e biti kroz njih. Ja sam Gospod." Sr toga teksta se ponavlja i u Luki 10,27.28; Rimljanima 10,5; i Galatima 3,12. Kontekst teksta u 3. Mojsijevoj pokazuje da je ta izjava bila uinjena u irem okviru sklapanja boanskog zaveta sa starim Izrailjem. Izrailj je prihvatio ivot koji mu je Bog ponudio izbavljajui ga iz egipatskog ropstva i obeao da e iveti u okviru zavetnih normi koje je Bog objavio. Nema nikakvog nagovetaja da e Izrailj ikada biti spasen na temelju svojih dela. Ukoliko Izrailj bude ostao u okvirima zaveta i njegovih milostivih odredbi, njegova dela e pokazati da ivi na temelju svoga odnosa vere sa Bogom. Silom osposobljenja, dobijenom od Boga, bie mu omogueno da ini to je pravo, tako da e moi da ostane iv. Nema nikakvog nagovetaja u 3. Mojsijevoj 18,5. da se spasenje moe zaraditi. Spasenje je ve pripadalo Izrailju; Bog im je sada jedino pokazao kako mogu da ostanu u stanju spasenja. Spasenje koje im je bilo osigurano, i dalje e im pripadati ukoliko svojim dobrim delima pokau da to stanje spasenja nije neprekidno prekidano delima buntovnitva. Oni su mogli da ive po blagodati u okviru neprestanog boanskog osposobljavanja. Od Izrailja se oekivalo da dri Boji zakon kao odgovor svoje ljubavi na milostivo izbavljenje koje im je Bog osigurao (3. Mojsijeva 18,30; 19,3.4.10.25.31; 23,22; 24,22; 25,17; 26,1). Za otkupljeni Izrailj zakon je bio nain ivota, ali ne i sredstvo da se zadobije ivot i otkupljenje. Zakon se morao drati, ali ne zato da bi se stekao ivot ovde i sada ili veni ivot u budunosti. Trebalo je da spaseni grenici dre zakon kao nain svog ivota. Osim toga, pogodbeni nain u 3. Mojsijevoj 18,5. pokazuje da se radi u uslovljenosti. Uslov nije bio stavljen da bi se dranjem zakona uspostavio ivot ovde i sada ili kasnije u venosti, ve se uslov odnosio na uivanje potpunih zavetnih blagoslova novog ivota, posle osloboenja iz egipatskog ropstva. Svrha nije bila da se uspostavi novi ivot u Bogu, ve da zapoeti ivot vere moe da se

23

i dalje nastavi i uiva u potpunoj meri stalnim dobijanjem nove boanske blagodati (5. Mojsijeva 5,33). Dranje zakona bilo je uslov stalnog priticanja zavetnih blagoslova. Ako bi vernik skrenuo s puta poslunosti i poeo iveti buntovno, Gospod mu vie ne bi osiguravao pune blagoslove zaveta. Kontekst 3. Mojsijeve 18,5. otkriva da su se ta uputstva odnosila na ivot posveenih, a ne na proces posveenja ili sticanja spasenja. Izrailjac koji je ostajao u zavetu morao je da se dri daleko od svih odvratnih i idolopoklonikih obiaja svojih paganskih suseda (3. Mojsijeva 18,3.30). Ova uputstva nisu govorila o spasenju delima, ve o spasenju koje deluje, o spasenju koje se pokazuje delima u skladu sa voljom svetoga Boga koji je Izrailj uinio svetim narodom odvojivi ga od sveta. Ona su se odnosila na posveeni ivot i na nain kojim se on odvija. Konano, bolji prevod fraze u 3. Mojsijevoj 18,5. glasi: "Ko ih vri ivee kroz njih!" (Bakoti) U Rimljanima 10,5. i u Galatima 3,12. upotrebljen je grki predlog "en" koji se obino prevodi kao "po njima", izraavajui tako instrumentalno znaenje predloga "en" u smislu "uz njihovu pomo". Meutim, izgleda bolje ako se grki predlog ovde prevede u lokativnom smislu. U tom sluaju mogao bi se prevesti kao "u njihovoj sferi". Ukoliko je lokativni smisao upotrebljen u ovom sluaju, dranje zakona nije sredstvo spasenja nego kontekst, horizont i sfera spasenja u kojoj ivot vernika treba da se odvija. Sve u svemu, pretpostavljena suprotnost izmeu opravdanja verom i suenja po delima u stvari ne postoji. "A sada, oprostivi se od greha i postavi sluge Boje, imate plod svoj na posveenje, a kraj ( telos) ivot veni." (Rimljanima 6,22) Smer kretanja je od opravdanja blagodau uz pomo vere prilikom obraenja, prema ivotu vere koji se ivi u sferi, horizontu i kontekstu posveenja u smislu poslunosti uz pomo "vere koja kroz ljubav radi", kretanja koje se zavrava konanim rezultatom (grki telos) "venoga ivota" koji e se iskusiti u potpunosti prilikom Hristovog drugog dolaska. Ovaj redosled iskustva proizlazi od prolosti (opravdanje blagodau uz pomo vere) preko sadanjosti (posveenje verom koje se iskazuje dobrim delima) do vrhunca u budunosti (potpuni veni ivot; vidi Spasenje III.B!).

E. Kazneni sud i prirodne posledice ljudskih dela

Neki ljudi su tvrdili da se Bog ne bavi retributivnim, kaznenim suenjem. Ovo miljenje je utemeljeno na shvatanju Boga koje odraava samo jedan deo biblijske slike, a ostale njene delove smatra zastarelima ili primitivnima ili proglaava da oni pripadaju nekom drugom vremenu ili kulturi koja nema veze s

24

naom. Oni tvrde da sud i kazna nisu odreeni boanski normama ili zakonima. Umesto toga, "na delu je koncept delovanja sa ugraenim posledicama" (Koch 68). Prema njima, sud i kazna proizlaze prirodnim putem iz samog greha ili zloina. Po tom shvatanju, kazna je prirodnim putem, a ne boanskim delovanjem, izazvana posledica zla. Sud i kazna su automatske ili "ugraene posledice nekog dela" (Isto 82). One nisu rezultat boanske reakcije na krenje prethodno ustanovljenih normi ili zakona. U tom smislu, sudbina se stvara delovanjem ljudskog orua bez ikakvog baanskog uestvovanja, bilo neposrednog bilo posrednog. Biblija istie stalno iznova da je greh prekraj boanskih normi i zakona. Boansko suenje grehu i grenicima nije nezavisno od tih zakona. Postoji, prema tome, boanska retribucija ili odmazda, i to nije prirodna kazna, sudbina koju odreuje samo podruje ovekovog ponaanja. Mi smo ve zapazili da su boanska kazna i boanski sud primereni grehu ili zlu koje je uinjeno. Kazna je posledica boanskog suda koji je odmeren prema veliini uinjenog zla. Odmazda je odgovarajua i pravedna plata ili kazna izreena pojedincu, zajednici, drutvu, narodu i konano celom svetu. Boanska odmazda je primerena, odgovarajua plata za uinjena dela. Boanska odmazda je boanska nagrada ili kazna primerena uinjenom dobrom ili zlom delu. To je dosledan naglasak koji se zapaa u svim tekstovima o boanskom sudu od 1. Mojsijeve do Otkrivenja. Bog nije odbacio oveanstvo niti ga je prepustio samome sebi, kao to tvrdi deizam sa svojom slikom Boga koji vie ne uestvuje u procesu istorije. Teologija odsutnog Boga (Deus absconditus) nije sadrana u Bibliji. Sam Bog je bio ukljuen, aktivno i neposredno, u slanje Potopa (1. Mojsijeva 6-9) i u razorenje gradova u ravnici (1. Mojsijeva 19,24.25). Ljudska orua ne mogu da manipuliu prirodom da bi izazvala svoju konanu propast. Sam Bog se pojavljuje na pozornici istorije, ponekad ak i menja prirodne zakone da bi izvrio zasluenu kaznu. U isto vreme, On je aktivan u donoenju spasenja onima koji odlue da mu ostanu verni. Ostatak vere mnogo puta e sticati iskustvo spasenja od sigurne smrti zahvaljujui odlunim spasonosnim Bojim intervencijama (Hasel 1980a). Konani verni ostatak e videti Hrista kako dolazi na oblacima neba i On e ih zajedni s onima koji su vaskrsli u prvom vaskrsenju uzeti da budu s Njime zauvek. Dosledna biblijska slika suda u toku ljudske istorije suprotna je nonretributivnoj teologiji koja tvrdi da je Bog jednostavno odbacio ljudska bia, povukavi se potpuno iz svIh zbivanja meu ljudima, dozvoljavajui im da sami izazovu svoju potpunu propast. Ona se protivi i miljenju da e automatska sudbina, prouzrokovana ljudskim delima, sama doneti kaznu nezavisno od svakog konanog boanskog uestvovanja. Ova dosledna biblijska slika ima vrstu

25

podrku biblijskih dokaza koji se odnose na poslednji sud i koje emo razmatrati u sledeem delu nae rasprave.

III. Boanski sud i kraj istorije: poslednji sud

Boanski sud na kraju istorije predstavlja vrhunski aspekt ukupne teme o sudu u Bibliji. Prethodna rasprava ve nas je upoznala s ponavljanim Bojim sudovima. Tema o boanskom sudu u Bibliji zahteva da posebnu panju posvetimo sudu na kraju istorije, koji e se, kao to smo ve videli, produiti i posle isteka istorije. Ovaj deo naeg istraivanja predstavlja, iz biblijske perspektive, ono to se u hrianskoj teologiji naziva "poslednji sud" ili "konani sud". Biblija objavljuje tri osnovne faze konanog suda i svaka od njih zahteva nau izuzetnu panju. Prouavanje najvanijih biblijskih tekstova koji govore o konanom sudu, iznesenih na pregledan i saet nain, bie na prvi zadatak. Zatim emo panju posvetiti onim tekstovima koji se bave pojedinostima sve tri faze konanog suda.

A. Saet prikaz sveopteg poslednjeg suda

1. Sveopti poslednji sud u spisima starozavetnih proroka

Prorok Joilo govori o "danu Gospodnjem" (Jolilo 1,15) u koji e Bog "suditi svim narodima unaokolo" (Joilo 3,12) u "dolini sudskoj" (Joilo 3,14). U to vreme Boji narod nema ega da se plai, jer je "Gospod njegovo utoite" (Joilo 3,16). U Knjizi proroka Isaije nalaze se najvaniji tekstovi koji se bave sveoptim poslednjih sudom. Isaija 2,6-22. velianstvenim reima opisuje prelaz od suda nad Izrailjem (Isaija 2,6-11) na sveopti sud "svim oholima i ponositima, i svima koji se podiu, te e biti ponieni" (Isaija 2,12; 2,17). Taj sud e se odigrati "na dan obrauna" (Isaija 2,12. ari) Prelaz sa lokalnog suenja Izrailju na sveopti sud otkriva da su Boji sudovi u toku ljudske istorije znaci koji najavljuju sveopti sud na kraju ljudske istorije. Ovaj sveopti sud obuhvata zemljotres (Isaija 5,25), ali i pokuaj ljudi da se sakriju u "raselinama kamenim i peinama kamenim" (Isaija 2,21; Otkrivenje 6,15.16).

26

"Dan Gospodnji" u Isaiji 13,6.9. opisan je globalnim potezima. Taj dan suda e doi kao "pusto od Svemoguega" (Isaija 13,6), "s gnevom i jarou" (Isaija 13,9). Re "Vavilon" u prvom stihu moe da se uzme kao simbol svih sila zla, kao to je to est sluaj u Bibliji, jer e Gospod "pohoditi vasiljenu za zlou" (Isaija 13,11). Gospod e unititi "svu zemlju" (Isaija 13,5). Kao rezultat, Zemlja e biti pusta, a grenici uniteni (Isaija 13,9). U dan toga suda Bog e "zatresti nebo i zemlja e se pokrenuti sa svoga mesta" (Isaija 13,13). Isaija 24-27, takozvana "Isaijina apokalipsa", opisuje apokaliptiki poslednji sud, sud poslednjeg vremena. Taj boanski sud obuhvata sve to je stvoreno (Isaija 24,1). "Sasvim e se isprazniti zemlja, i sasvim e se opleniti. Jer Gospod ree ovu re." (Isaija 23,3) Zagaenje Zemlje je bilo izazvano prestupima "zakona", krenjem "uredbi" i odbacivanjem "zaveta venoga" (Isaija 24,5). Ali, u tim poglavljima ima i nade. Ostatak e biti sauvan. On e biti sainjen od onih koji eznu za imenom Gospodnjim (Isaija 26,8) i koji priznaju Njegovo sveto ime (Isaija 26,13). Ostatak e imati "tvrdi grad" (Isaija 26,1), svakako Boji grad, a to je koncept koji se moe smatrati sveobuhvatnim. Svi verni su graani toga grada. Novi zavet govori o takvom gradu kao o "nebeskom Jerusalimu" (Jevrejima 12,22; 11,16) i o vernima koji su zapisani u njemu (Jevrejima 12,23). "Isaijina apokalipsa" sadri prvu najavu vaskrsenja iz mrtvih u apokaliptikoj literaturi (Hasel 1980b, 267-276): "Oivee mrtvi tvoji, i moje e mrtvo telo ustati. Probudite se i pevajte koji stanujete u prahu!" (Isaija 26,19) Glagoli "oiveti", "ustati" i "probuditi se" predstavljaju samo tehnike termine za vaskrsenje. "Koji stanujete u prahu" (Jov 7,21; 20,11; 21,26), to su mrtvi koji poivaju u svojim grobovima. "Isaijina apokalipsa" ne samo da objavljuje kazneni sud nad zlima, ve doivljava svoj vrhunac u telesnom vasksenju pravednih. Vaskrsenje se pojavljuje u jo izrazitijem obliku u Danilu 12,1-3. I ovde je povezano sa sveoptim sudom. Oni koji su se pokajali i koji pripadaju Bogu vaskrsnue tom prilikom (Danilo 12,2; Vidi Hasel 1980b,276-281!).

2. Sveopti poslednji sud po uenju Isusa Hrista

Teolozi obino smatraju da se Isusova najava: "Jer kakvim sudom sudite, onakvim e vam se suditi!" (Matej 7,2) odnosi na konani sud.

27

Parabola o mrei (Matej 13,47-50) opisuje konani sud. Uhvaene su svakovrsne ribe; "dobre" su zadrane, a "loe" odbaene (Matej 13,48). "Tako e biti i na posletku veka, izii e aneli i odluie zle od pravednih. I bacie ih u pe ognjenu, onde e biti pla i krgut zuba" (Matej 13,49.50). Druga parabola o sudu je ona o penici i kukolju (Matej 13,24-30.37-43). Ta parabola doivljava vrnunac u slici o etvi: "Ostavite neka rastu oboje zajedno do etve; i u vreme etve rei u eteocima: saberite najpre kukolj, i sveite ga u snoplje da ga saeem; a penicu svezite u itnicu moju." (Matej 13,30) Nekoliko opaski bi se moglo dati o parabolama o mrei i penici i kukolju. Prvo, vernici se pozivaju na strpljenje. I dobre i loe rube su zajedno uhvaene; penica i kukolj rastu zajedno. Ljudska bia nisu osposobljena da uspeno obave posao razdvajanja (Matej 13,29). To delo je dodeljeno anelima. To nije zadatak ljudi. Drugo, Bog odreuje vreme razdvajanja. Bie to vreme kraja sveta (Matej 13,39.40). To vreme jo nije dolo; prema tome, pokajanje je jo mogue (Luka 13,6-9). Tree, ove parabole govore u optim crtama o poslednjem sudu. Kukolj i loe ribe aneli prikupljaju za konano i trajno unitenje (Matej 13,41.42.50). Pravedni, meutim, "zasjae kao sunce u carstvu oca svojega" (Matej 13,43). Parabola o svadbenom ruhu (Matej 22,1-14) govori o caru koji pregleda "i dobre i zle" goste koji su pozvani na svadbu. Pregled pre same svadbene gozbe kao da dodiruje istranu stranu konanog suda. U toku pregleda car baca gosta koji je nedolino odeven u "tamu najkrajnju" gde e biti "pla i krgut zuba" (Matej 22,13). Ovde istraga i osuda prethode kasnijem izvrenju kazne. Parabola o deset devojaka (Matej 25,1-13) nagovetava odlaganje dolaska Isusa Hrista (Matej 25,5), iako naglaava sigurnost Njegovog povratka (Matej 25,6). Ona otkriva da svi koji se izdaju za Hristove sledbenike nisu spremni za odlaganje Njegovog dolaska. enik je morao da kae nerazumnim devojkama:"Zaista, zaista vam kaem, ne poznajem vas!" (Matej 25,12) Ova osuda otkriva na nisu Hristovi sledbenici svi koji govore da idu za Njime. Parabola o ovcama i jarcima (Matej 25,31-46) ima svoje znaajno mesto u kontekstu Mateja 24,25, poslednjeg vremena i Hristovog dolaska. Ona zapoinje dolaskom Sina ovejeg u slavi (Matej 25,31). Svi narodi e se okupiti i tada e se odvojiti ovce od jaraca (Matej 25,32). Ovce su "pravednici" (Matej 25,33.37), a jarci su nepravednici (Matej 25,33.41-45). Vladar e suditi pripadnicima naroda delei ih na temelju njihovog postupanja prema "ovoj mojoj brai" (Matej 25,40), odnosno, prema Njegovim sledbenicima. Oni koji ne

28

podupiru Hristovu brau i sestre bie odreeni za "oganj veni pripremljen avolu i anelima njegovim" (Matej 25,41). Taj oganj slui kao "kazna vena". Meutim, pravednici e dobiti "ivot veni" (Matej 25,46). Ova parabora opisuje drugi Hristov dolazak i posle toga sud narodima preko Sina ovejega, koji sedi na svom slavnom prestolu (Matej 25,31.32), i zavrava se izvrnom fazom suda, kada e bezakonici otii "u kaznu venu" (Matej 25,46). U Jovanu 12,47.48. Isus izjavljuje : "I ko uje moje rei i ne veruje, ja mu neu suditi ("krino" osuditi), jer ja ne dooh da sudim ("krino" osudim) svetu, nego da spasem svet. Koji se odree mene i ne prima rei mojih, ima sebi sudiju ("krinonta"), re koju ja govorih, ona e mu suditi ("krinei"- osudie ga) u poslednji dan." "Poslednji dan" to je dan eshatolokog suda. Odluka koja e se doneti u taj dan zavisie od odluke koju je narod za ivota doneo za Hrista ili protiv Njega. Isus Hristos je govorio da postoji "vaskrsenje ivota" i "vaskrsenje suda (krisis)" (Jovan 5,29). On je u stvari objanjavao ono to je zapisano u knjigama proroka Isaije i Danila. Bezakonici e ustati u toku "vaskrsenja suda", oni e iskusiti osudu (krisis). Ostali e ustati u toku prvog vaskrsenja, "vaskrsenja ivota". Vernik, koji nastava u Hristu (Jovan 6,39.40), nema potrebe da se plai budueg suda, jer e na njemu biti odbranjen. "Dan suda" ("krisis") je dan kada e ljudi morati da daju obraun za svaku nesmotrenu re. "A ja vam kaem da e za svaku praznu re koju reku ljudi dati odgovor u dan stranoga suda, jer e se svojim reima opravdati i svojim e se reima osuditi." (Matej 12,36.37) Jovan svesrdno naglaava "da imamo slobodu na dan sudni (krisis)" (1. Jovanova 4,17). Dan suda je dan osude za bezakonike, ali je to za pravednike dan opravdanja zaslugom Isusa Hrista, njihovog Gospoda i Spasitelja. 3. Sveopti poslednji sud po uenju apostola

Petar potvruje da je Isus Hristos "nareeni od Boga sudija ivima i mrtvima" (Dela 10,42). Neznaboci treba da budu spremni da daju ""odgovor onome koji je gotov da sudi ivima i mrtvima" (1. Petrova 4,5). U 2. Petrovoj 3,9-13. nalazimo povezani opis "dana Gospodnjega" (2. Petrova 3,10) i "dana Bojega" (2. Petrova 3,12), kada e se nebesa rastopiti i zemlja sa svim svojim delima izgoreti. Konano, obeanje o "novom nebu i novoj zemlji gde pravda ivi" (2. Petrova 3,13), postaje stvarnost. Ovaj tekst pokazuje da e

29

"dan Gospodnji" doi neoekivano, "kao lupe nou" (2. Petrova 3,10), na kraju sveta, kada e "nebesa s hukom proi i stihije se od vatre raspasti, a zemlja i dela na njoj izgoreti" (2. Petrova 3,10). Pavle govori da e se vernici "javiti na sudu (bema) Hristovu" (2. Korinanima 5,10). Ve ranije smo spomenuli mnoge Pavlove izjave o sudu (Rimljanima 2,16; 1. Korinanima 3,13; Galatima 6,7.8; 2. Solunjanima 1,9).

4. Sveopti poslednji sud pri kraju sveta

Sveopti poslednji sud se nije odrao kada je Hristos umro na krstu. Sam Isus je naglasio da e se taj sud odrati "na posletku ovoga veka" (Matej 13,40.49). U svom poznatom govoru na Marsovom breuljku (Dela 17,22-32) Pavle je tvrdio da je Bog postavio "dan u koji e suditi vasionome svetu po pravdi preko oveka kojega odredi i dade svima veru vaskrsnuvi ga iz mrtvih" (Dela 17,31). Pavle jasno veruje u budui eshatoloki sud, sud koji nije zapoeo u trenutku kada je greh uao u ovaj svet. U svojoj odbrani pred Feliksom, Pavle govori o "sudu koji e biti (krima)" (Dela 24,25). Naglasak je stavljen na injenicu da se ljudi moraju suoiti s Bojim buduim sudom, na kojemu e se proglasiti presude utemeljene na etikim odlukama donesenima za vreme ovog ivota. U 2. Petrovoj 3,9-13. sud jhe stavljen u budunost, kada e svet biti potpuno uniten. U to vreme, pokazae se "dan Gospodnji". Pavle isto tako dokazuje da "dan Gospodnji" jo nije doao (2. Solunjanima 2,112), jer prvo "ovek bezakonja" treba da se pojavi (2. Solunjanima 2,3). "Bezakonik, kojega e Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i iskoreniti svetlou dolaska svojega." (2. Solunjanima 2,8) Pre toga dana svakovrsni zavodniki uticaji e se iriti "po injenju Sotoninu sa svakom silom i znacima i lanim udesima" (2. Solunjanima 2,9).

B. Detaljan opis sveopteg poslednjeg suda

30

Ovaj deo naeg istraivanja se usredsreuje na one delove Svetog pisma koji daju detaljan opis tri uzastopne faze poslednjeg suda i njihovu povezanost sa irim sadrajem Biblije. Prva faza je preadventni istrani sud; druga je povratak Isusa Hrista na oblacima i o njoj bi se moglo govoriti kao o posleadventnom milenijumskom sudu; poslednja faza je postmilenijumski izvrni sud. Svakoj od ovih faza sveopteg poslednjeg suda mi emo sada posvetiti svoju panju.

1. Preadventni istrani sud

Sama re "preadventni" koja predstavlja oznaku ove faze suda otkriva neto o vremenu suda. On se odrava pre prugog dolaska naeg Gospoda Isusa Hrista. Da budemo precizniji, on se odnosi na poslednji period istorije koji nosi naziv "vreme kraja". Re "istrani" odreuje prirodu ovog suda. Istrani sud predstavlja boansko istraivanje izvetaja u prisutnosti celoga Neba i nebeskih bia (Danilo 7,9.10). Na taj nain, opravdano je i namerno nazivanje ove faze suenja "preadventni istrani sud". a. Vreme preadventne istrane faze suda. Vreme ove prve faze sveopteg poslednjeg suda moe se ustanoviti na temelju izriitih izjava u Knjizi proroka Danila i Otkrivenja, kao i po njenom odnosu prema Danu pomirenja i njegovoj tipologiji konanog suda (Vidi Svetilite I.C.3.b; III. C!).

(1) Vreme prema navodima Otkrivenja. U Otkrivenju nebeski vesnik najavljuje da je doao "as suda njegova" (Otkrivenje 14,7). Taj "as suda njegova" stavljen je u apokaliptiko vreme kraja. U toku apokaliptikog redosleda ukratko ponovljenih dogaaja zapisanom u Otkrivenju, pojavljuju se trojica anela (Otkrivenje 14,6-12). Prvi aneo leti posred neba nosei "veno evanelje" koje objavljuje celom svetu i porukom: "Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer doe as suda njegova!" (Otkrivenje 14,7) Razlog ove konane poruke "venog evanelja" upuene celom oveanstvu objavljen je uzronom reenicom: "Jer (hoti) doe as suda njegova!"
Ovde se radi o vremenu pre drugog Hristovog dolaska, kao to tekst u Otkrivenju 14,14. jasno potvruje. "as suda njegova" odnosi se na zavrno razdoblje pre dolaska Isusa Hrista u slavi i velianstvu. "as" nije jedan trenutak ili doslovni sat. "as suda njegova" prethodi "vremenu da se anje" (Otkrivenje 14,15). "Vreme da se anje" (Otkrivenje 14,15) je vreme kada se unosi etva prilikom drugog Hristovog dolaska. Ali, pre nego to se etva unese, mora da doe "as

31

suda njegova", vreme kada e se doneti odluke ko e da bude prikupljen u vreme predstojee etve, "vremena da se anje". Pre nego to se etva prikupi, treba da se odri suenje na kojemu e se odluiti ko e od onih koji se nazivaju Bojom decom biti ponjeven i odnesen u veno Boje carstvo. Suenje (krisis) u ovo vreme kraja je boansko suenje na kojemu je sudija Bog Otac. On treba da presudi izmeu onih koji su ostali verni i onih koji su otpali od vere. Poto ovo suenje prethodi etvi prilikom drugog Hristovog dolaska, radi se o preadventnom istranom sudu, koji treba da bude istrani po svojoj prirodi da bi ispunio svoju svrhu. Sud, ije vreme je dolo prema tekstu u Otkrivenju 14,7. ne moe se locirati ni u vreme Hristovog dolaska niti u vreme milenijuma. Ne moe se locirati ni u vreme Hristove smrti na krstu, a niti u vreme stvaranja, kada su Adam i Eva prvi put pali u greh. Tekst u Otkrivenju ne podrava nijednu od tih pretpostavki. Dolazak vremena suda je deo dolaska vremena kraja, vremena pre kraja sveta dok oveanstvo jo ima priliku da prihvati "veno evanelje" (Vidi Ostatak/tri anela V.B!)

(2) Vreme prema Danilu. Danilo 7-9. takoe objavljuje vreme preadventnog istranog suda. Danilo 7 prua sveobuhvatno vienje toka ljudske istorije, predstavljeno sa etiri zveri koje dolaze jedna za drugom i izlaze iz mora oveanstva, simbolizirajui etiri svetske imperije. Poslednja zver ima deset rogova; poslednji, "mali rog", pojavluje se posle prvih deset (Danilo 7,3-8). Ovaj opis dogaaja na Zemlji praen je poetskim govorom koji nas vodi u nebeska prostranstva i objanjava nebeski prizor suda (Danilo 7,9.10.13.14.21.22). Prizor se zavrava pojavom venog carstva (Danilo 7,27).
Ovo sveobuhvatno vienje u Danilu 7. opisuje tok istorije od Vavlonske imperije (lav, Danilo 7,4), preko imperije Medo-Persije (medved, Danilo 7,5), Grke (ris, Danilo 7,6) i Rima (strana zver, Danilo 7,7), zatim preko perioda "malog roga" (Danilo 7,8) sve do kraja sveta (Danilo 7,11.27), kada e se Boje carstvo dati Bojim sledbenicima koje Danilo naziva "svecima Boga vinjega" (Danilo 7,18.27). Posle rata koji je "mali rog" vodio protiv svetaca Vinjega (Danilo 7,8.21), zapoinje nebesko suenje (Danilo 7,9.10.22). Starac seda na svoj presto (Danilo 7,9), okruen nepbrojenim mnotvom nebeskih bia i "knjige se otvorie" (Danilo 7,10). Vreme suenja je izriito objavljeno uz mnogo pojedinosti u Danilu 7,21.22: "Gledah, i taj rog vojevae sa svecima i nadvlaivae ih dokle doe Starac i dade se sud svecima Vinjega i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo."

32

Ovaj tekst sadri vremensku progresiju sa tri hronoloki uzastopna dogaaja, razdvojena sa dva izriita vremenska markera. Prvi od njih je re "dokle" (aramejski "ad"), koji spada u vremenske predloge. Drugi je izraz "prispe vreme". Ova dva vremenska markera dele tri faze aktivnosti na koje ukazuje tekst u Danilo 7,21.22. To su: (a) Faza 1 je rat malog roga protiv svetaca Vinjega, (b) faza 2. je odvojena od faze 1. reju "dokle", ukazujui na poetak novog stanja, koje je i vremenski odvojeno od prethodnog; faza 2. je nebeski sud kojim upravlja Starac u korist svetaca Vinjega; (c) faza 3. je odvojena od prethodne faze boanskog suda i nastupa posle nje, kao to pokazuje premenski predlog "kada prispe vreme". Posle boanskog suenja koje vodi Starac, "prispe vreme da sveci preuzmu carstvo" (Danilo 7,22). Ova tri hronoloka uzastopna zbivanja, sa svojim posebnim vremenskim markerima, pokazuju da boanski nebeski sud kojim upravlja Starac zaseda posle rata malog roga protiv svetaca Vinjega i pre nego to sveci Najviega prime veno carstvo. Ova tri izriita vremenski uzastopna dogaaja pokazuju da boanski nebeski sud pod vodstvom Starca zaseda pre nego to sveci Vinjega prime carstvo. Ovaj redosled pokazuje da sud dolazi posle rata malog roga protiv svetaca Vinjega i pre Hristovog drugog dolaska (/Shea 1992,135-143). Ako bude mogue odrediti vreme rata malog roga protiv svetaca, onda bismo dobili jo jasniji indikator vremena poetka suda. Rat malog roga protiv svetaca Vinjega je ogranien na odreeno vremensko razdoblje, o kojemu Danilo govori: "I dae mu se u ruke za vreme, vremena i pola vremena." (Danilo 7,25) Ova tri i po simbolika vremenska razdoblja (aramejski "iddan") treba da budu prenesena u doslovno, istorijsko vreme. Ista aramejska re se pojavljuje u Danilu 4,16.23.25. 32. u vezi sa "sedam vremena" Navuhodonosorove duevne bolesti. Re "vreme" u Danilu 4 odnosi se na godine u doslovnom, istorijskom vremenu u toku Navuhodonosorovog ivotnog veka. Septuaginta re "vreme" u Danilu 4. stvarno prevodi kao "godine" Ovaj ugraeni klju za znaenje pojma "vreme" u tekstu o tri i po godine u Danilu 7,25. je kljune prirode. Simboliki pojam "vreme" oznaava doslovni pojam "godine". Svaka od tih godina se sastoji od 360 dana, kao to pokazuju paralelni tekstovi u Otkrivenju 12. i 13. Paralelno proroanstvo u Otkrivenju 12,14. slui se istim izrazom: "vreme, vremena i pola vremena". O istom razdoblju se malo ranije govori kao o "hiljadu i dve stotine i ezdeset dana" (Otkrivenje 12,6). Jo ranije 1260 dana se izjednauju sa 42 meseca ((Otkrivenje 11,2), ukazujui da proroka godina ima samo 360 dana. Prema tome, tri i po vremena su isto to i 42 meseca ili 1260 prorokih "dana". Na temelju naela dan za godinu, koje je opisano u Jezekilju 4,6. i 4. Mojsijevoj 14,34. simboliki dan u proroanstvu zamenjuje jednu stvarnu godinu u istorijskom vremenu. To znai da 1260 simbolikih dana u apokaliptikom proroanstvu oznaavaju 1260 godina doslovnog, istorijskog vremena ( Vidi Apokalipsa II.D!).

33

Hiljadu dvesto i ezdeset godina iz Danila 7,25. zapoinju 538. godine posle Hrista kada su Ostrogoti odustali od opsade Rima i kada je sila malog roga, rimski biskup, koji se tako oslobodio vlasti arijevaca, bila u stanju da nametne svoj autoritet, pozivajui se na dekret rimskog imperatora Justinijana iz godine 533. Razdoblje papinske prevlasti je tako zapoelo, to je dovelo kasnije do surovih progonstava, obuhvatajui, naravno, i svetu Inkviziciju s njenim surovim muenjima zatvorenika (Maxwell 121-129). Tano 1260 godina posle toga, 1798. godine, ovo dugako proroko razdoblje se zavrilo dramatinim odvoenjem pape Pija VI u zarobljenitvo, kada je francuski general L.A. Bertje stavio papu pod vlast vojnog zapovednitva u Francuskoj. Hvatanje i progonstvo pape drastino je smanjilo silu Rimske Crkve u to vreme. Bez daljeg ulaenja u pojedinosti prorokog ispunjenja nareenih dogaaja, mi moemo zakljuiti da boanski nebeski sud pod upravom Starca zaseda posle 1798. godine, posle zavretka rata malog roga protiv svetaca Vinjega (Danilo 7,21) i pre nego to sveci Vinjega preuzmu carstvo (Danilo 7,22) prilikom drugog Hristovog dolaska. Kada se simboliko proroko vreme od tri i po vremena pretvori u stvarne istorijske godine na temelju biblijskih pravila (Vidi Shea 1992, 67-104), dobijamo vremenski klju za odreivanje vremena boanskog suda. To ini da se boanski sud, pod upravom Boga, odnosno Starca, u nebeski prostorima, odigrava u vremenu kraja pre nego to sveci preuzmu veno carstvo. U skladu sa ovim dokazom, nebeski preadventno istrano suenje svetima dogaa se izmeu 1798. godine i Hristovog drugog dolaska. Ono je, dakle, smeteno u vreme kraja. Danilo 8. i 9. s jo veom preciznou i irinom objanjavaju vienje u Danilu 7. Ova poglavlja sadre dve proroke vremenske tablice, razdoblje od 2300 dana i noi i razdoblje od sedamdeset sedmica. Ova razdoblja su vrlo znaajna za odreivanje poetka vremena prve faze poslednjeg suda, preadventnog istranog suda. Proroka celina koju sainjavaju 8. i 9. poglavlje Knjige proroka Danila govori i o ienju Svetilita (Danilo 8,14), o aktivnosti koja tipoloki odgovara godinjem Danu oienja u ritualu zemaljskog Svetilita. U osmom poglavlju se govori o nebeskom Svetilitu, a ienje se obavlja u "vreme kraja" (Danilo 8,17.19), posle isteka prorokog lanca od 2300 dana i noi. Osim toga, Danilo 8 pokazuje da su 2300 dana i noi ustvari 2300 godina, koje zapoinju u vreme Medo-Persije i zavravaju se u "vreme kraja". Tekst u Danilu 9,24-27. pokazuje i taan datum poetka lanca u vreme Medo-Persije. Tekst u Danilu 8 otkriva tok istorijskih dogaaja i daje poetak i kraj perioda od 2300 dana i noi. Ovde, dakle, imamo trei proroki niz dotgaaja, pokazan u vienju, u Knjizi proroka Danila, koji proiruje i dopunjuje vienja iz drugog i sedmog poglavlja iste Knjige. Redosled obuhvata ovna (Danilo 8,3.4), jarca sa etiri roga (Danilo 8,5-8), i konano "mali rog" (Danilo 8,9-12), koji se uzdie do

34

samog prestola nebeskog Kneza, Zapovednika nebeskih eta (Danilo 8,11), oduzima mu svagdanju rtvu (Danilo 8,11) i obara sveti stan Njegov (Danilo 8,11). Sve to predstavlja pozadinu na kojoj se vodi razgovor nebeskih bia (Danilo 8,13.14). Pitanje koje postavlja jedan od nebeskih vesnika ima vremensko znaenje. "Dokle e trajati ta utvara (jevrejski hazon)?" Pitanje "dokle" ukazuje unapred na kraj tog vremenskog perioda, na njegov istek. Iako se interesuje za kraj vremenskog razdoblja, nebesko bie ustvari eli da sazna da li to vremensko razdoblje obuhvata celokupni istorijski period vienja od samog njegovog poetka ili zapoinje neto kasnije u toku tog istorijskog perioda. ta je tano ukljueno u vremenski period koji se zavrava posle 2300 dana i noi? Ako, dakle, moemo odrediti kada se taj vremenski period zavrava, onda moemo odrediti i kada zapoinje i koliko se od tog trenutka prostire u budunost. Odgovori na ta pitanja zahtevaju da se istrai pitanje postavljeno u Danilu 8,13: "Dokle e trajati ta utvara (hazon)?" Sama re "utvara" ili "vienje" ima posebnu vanost u traenju odgovora na ovo pitanje; ta re se prvi put pojavljuje u Danilu 8,1.2. Prema tome, re se odnosi na celokupno "vienje" od razdoblja ovna na dalje. Re "vienje" ponovo se pojavljuje u Danilu 8,13. gde se postavlja pitanje njenog isteka. To pokazuje da "vienje" obuhvata vremenska razdoblja ovna, jarca i malog roga, pa sve do "vremena kraja" (Danilo 8,17.19). Prema tome, pitanje bi trebalo da glasi: "Dokle e trajati vienje koje je zapoelo u razdoblju ovna (Medo-Persija), koje se protee kroz razdoblje jarca (Grka), razdoblje etiri roga (diadochoi), daleko u razdoblje malog roga (paganski i hrianski Rim), ukljuujui i dogaaje opisane u poslednjem delu 13. stiha, koji se odnose na kasniji deo razdoblja malog roga?" Ukratko, pitanje obuhvata "vienje" od razdoblja Medo-Persije do vremena kraja. Vremenski okvir obuhvaen ovim pitanjem je od izuzetne vanosti za znaenje samog pitanja. Aneoski odgovor glasi: "Do dve tisue i tri stotine dana i noi (doslovno: veeri i jutara), onda e se svetinja oistiti." Ovaj odgovor sadri jasno odreen vremenski period od 2300 veeri i jutara koji mora da istekne pre nego to se Svetilite bude oistilo. ienje "Svetilita" e zapoeti kada 2300 veeri i jutara dou svome kraju. Pitanje postavljeno u 13. stihu glasi: "Dokle e trajati ta utvara?" "Vienje" (hazon) zapoinje u razdoblju ovna, u razdoblju "careva Midskih i Persijskih" (Danilo 8,20). Prema tome, treba da zapone posle kraja Vavilona 539. godine pre Hrista. Vienje obuhvata i razdoblje jarca s njegovim prvim velikim rogom i etiri kasnija roga (Danilo 8,5-8). Prema tome, ono pokriva i istorijski period Grkog carstva i "prvog cara" i "etiri carstva koja e nastati iz toga naroda" (Danilo 8,21.22).

35

Ovaj istorijski period Grkog carstva pokriva vreme od 331. godine pre Hrista, pa sve do 168. godine pre Hrista. Istorijsko razdoblje obuhvaeno vienjem pokriva i vreme malog roga, koje zapoinje 168. godine pre Hrista, protee se kroz razdoblje paganskog Rima (zavrava se 476. godine posle Hrista, kada je Odoakar sa svojim varvarskim germanskim plaenicima sruio poslednjeg imperatora Zapadnog Rimskog carstva Romulusa Augustulusa, zalazi u razdoblje papinskog Rima i traje sve do vremena kraja (Danilo 8,17.19). Jedno aneosko bie je postavilo pitanje "dokle", a drugo se postaralo za odgovor. Odgovor je jasan i nedvosmislen: "Jer je ova utvara (hazon) za (dosee do) poslednje vreme!" (Danilo 8,17) "Vreme posletka" ili "vreme kraja" je vreme pre nego to e ovaj svet doiveti svoj potpuni kraj prilikom eshatona (Pfandl 316). To znai da simbolika vremena "veeri i jutra" ne mogu da znae nita drugo nego godine istorijskog vremena. Prema tome, Danilo 8 nas kontekstualno i interno informie da vee-jutro, ili jedan dan prorokog vremena, znai jednu godinu istorijskog vremena. Ovo poglavlje sadri svoju unutranju jednainu dan za godinu; ono naglaava naelo dan za godinu, poznato i uz Danila 7. i 9; Otkrivenja 11-13; Jezekilja 4,6. i 4. Mojsijeve 14,34. Odreivanje tane godine poetka 2300 dana i noi dozvoljava nam da istorijski utvrdimo godinu zavretka ovog prorokog vremenskog razdoblja u okviru vremena kraja. Upravo ta ista godina e tada biti i godina poetka ienja nebeskog Svetilita. Veza izmeu Danila 8. i 9. ima izuzetnu vanost u traenju odgovora na ova pitanja. Ova poglavlja predstavljaju jednu veliku proroku celinu. Najvanije veze koje bi trebalo razmotriti: a. Zajednika terminologija. Glagolski oblici jevrejskog korena "bin" "razumeti" upotrebljeni su u Danilu 8,1517.23.27. i ponovo u Danilu 9,2.22.23. na kljunim mestima koja se odnose na tumaenje vienja (Danilo 8,17; 9,23). Razumevanje nije potpuno sve dok svi elementi, ukljuujui i vremenski, nisu shvaeni. Vienje u Danilu 8. nije shvaeno sve dok se nije pojavilo poblie objanjenje u Danilu 9,24-27. b. Kultna perspektiva. Tekst u Danilu 8,13.14. naglaava kultna pitanja (prestup, svetilite, ienje) kao i tekstovi u Danilu 8,11. i 12. (svetilite, prestup, istina). Tekst u Danilu 9,24-27. ima izrazitu kultnu perspektivu, kao to je "prestup", "pomiriti", "pomazati", ukidanje "rtava i prinosa". Svako od ovih poglavlja zavisi jedno od drugoga iz kultne perspektive i nadopunjuje jedno drugo. c. Isti aneo-tuma. U Danilu 8,16. Gavrilo se prvi put pojavljuje u Knjizi. On je poslat da protumai vienje (Danilo 17.19). Ponovo se pojavljuje u Danilu 9,21-23. da dovri tumaenje onoga to je ostalo neobjanjeno u Danilu 8,26.27. Danilo ovako opisuje svoj poloaj: "Gavrilo, kojega videh pre u utvari, dolete brzo...i ree: razumij utvaru (jevrejski mareh)!" (Danilo 9,21-23) Ovo povezuje objanjenje sa mareh aspektom vienja koji je ostao neprotumaen u Danilu

36

8,26.27. d. Otkrivenje koje se uje. Danilo 8,13.14. predstavlja ujni deo vienja (Danilo 8,2-8) sa vremenskom odrednicom. Danilo 9,24-27. predstavlja drugo ujno otkrivenje u kojemu vremenska odrednica ima istaknutu ulogu. Gavrilo obavetava Danila da je doao k njemu da mu protumai vienje (mareh tekst, stih 23), u stvari, elemenat neobjanjene vremenske odrednice iz Danila 8. Aneo tuma to ini na taj nain to daje vremensku odrednicu koja je "odrezana" od vremenskog razdoblja u Danilu 8. e. Pojmovna veza. Veliki vrhunac delovanja Mesije je pomazanje Svetilita (Danilo 9,24. jevrejski qode qodaim). To se dogaa u poetku nebeske slube Isusa Hrista, poto je On bio "odseen", drugim reima, poto je umro na Golgoti. Veliki vrhunac vienja u Danilu 8. je ienje Svetilita u vreme kraja, posle isteka 2300 veeri i jutara (Danilo 8,14). ujno otkrivenje u Danilu 8,13.14. ukazuje na kraj dugog razdoblja 2300 veeri i jutara, i na delo oienja koje treba da zapone u vreme kraja (Danilo 8,17.19). ujno otkrivenje u Danilu 9,24-27. prua poetnu taku za delo u Svetilitu i njegovo pomazanje (Danilo 9,24). Prema tome, poetak (pomazanje Svetilita) i kraj (ienje Svetilita) pripadaju velikim zavrnim dogaajima nebeskog kulta. Svaki njegov aspekt je proroki nagoveten i dogaa se tano prema proreenom vremenskom rasporedu. Ove osnovne povezanosti spajaju tekstove u Danilu 8. i 9. u jedno jedino jedinstveno vienje (Danilo 8,1-12) sa ujnim delom (Danilo 8,13.14) i tumaenjem (Danilo 8,15-26; 9,24-27) s posebnim osvrtom na vremenski elemenat. Danilo 9,24-27. otkriva da e vremenski period milosti za Izrailj potrajati "sedamdeset sedmica" ili 490 godina. Ovo proroanstvo o sedamdeset sedmica sadri neprekinutu, doslednu, trodelnu hronologiju utemeljenu na rasporedu "sedmica", podeljenih u "sedam sedmica"ili 49 godina, "ezdeset i dve sedmice" ili 434 godine i "jednu sedmicu" ili sedam godina (Hasel 1993, 118). U sredini poslednje sedmice Mesija e "ukinuti rtvu i prinos" (Danilo 9,27), jer e biti "odseen" (Danilo 9,26), odnosno ubijen nasilnom smru. Mesijina rtva e ukinuti ivotinjske rtve prinoene u jerusalimskom Hramu; i na taj nain e starozavetni ceremonijalni zakon nai svoje ispunjenje. Ovu mesijansku rtvu prineo je Isus Hristos 31. godine nae ere, tano prema nareenom prorokom vremenskom rasporedu. Posle svog vaskrsenja i uznesenja, Isus je "pomazao svetoga nad svetima" (Danilo 9,24), to jest, nebesko Svetilite. Time je obeleen poetak Njegove nebeske slube, Njegova svakodnevna sluba. Danilo 9,24. kae da su "sedamdeset sedmica odreene (odseene) tvome narodu (Izrailju) i tvome gradu svetome (Jerusalimu)" (Owusu-Antwi 121-123). Poto se nijedan drugi vremenski period ne spominje u Danilu 8. i 9. ovde moe da se radi jedino o 2300 veeri i jutara ili godina od kojega je "odseen" vremenski period od "sedamdeset sedmica" ili 490 godina. Oba vremenska perioda u Danilu 8. i 9, 2300 veeri i jutara ili godina i "sedamdeset sedmica"

37

zapoinju u istom razdoblju Medo-Persije, to znai da su 490 godina odseene od poetka 2300 veeri i jutara. Ako se moe odrediti tana godina poetka 490 godina, onda se lako moe odrediti i tana godina poetka 2300 godina. Danilo 9,25. jasno kae da 490 godina zapoinje "otkad izide re da se Jerusalim opet sazida". Proroanstvo o obnovljenju i ponovnom zidanju Jerusalima odnosi se na dva razliita, ali povezana aspekta, naime, na obnavljanje religijsko-politike autonomije i samouprave i na fiziko ponovno zidanje Jerusalima (Owusu-Antwi 378-382). Dekret o kojemu govori tekst u Danilu 9,25. mora da sadri oba ova aspekta. Dekret cara Kira, kojim je nareeno ponovno zidanje Hrama (Jezdra 1,2-4), ne odnosi se na ovo pitanje. Isto to se moe kazati i o dekretu Darija I (Danilo 6,112), koji predstavlja samo osnaenje prethodnog Kirovog dekreta. Oba ova dekreta se odnose na ponovno zidanje Hrama, ali ne ispunjavaju uslove navedene u Danilu 9,25. Sledei veliki dekret, poznat iz Biblije, izdat je sedme godine vladanja Artakserksa I i zapisan je u Jezdri 7,12-26. Ovaj dekret se moe smatrati ispunjenjem proroanstva u Danilu 9,25. zato to govori i o ponovnom zidanju i obnavljanju Jerusalima. Careva zapovest je obnovila religijsko- politiku autonomiju i samoupravu Jerusalima, jer je car dozvolio prinoenje rtava i obavezao se da e plaati njihovo prinoenje (Jezdra 7,17), osim toga dao je pravo gradskim vlastima da postavljaju upravitelje i sudije koji e suditi po "zakonima Boga vaega" (Jezdra 7,25). Dekret je ak garantovao punu samoupravu u propisivanju kazni, ukljuujui i zatvor, konfiskaciju dobara, progonstvo i smrt (Jezdra 7,26). Ova odredba se odnosila i na Jevreje i na nejevreje "s onu stranu reke" (Jezdra 7,25). Dekret cara Artakserksa I, objavljen sedme godine njegove vladavine, takoe dolazi u obzir, zato to ispunjava aspekt "izgradnje" Jerusalima, odnosno fiziku obnovu judejskog glavnog grada (Vidi Jezdra 4,7.1116). Dekret koji je izdao Artakserks I je jedini koji zadovoljava oba uslova iz Danila 9,25. obnavljanje i ponovno zidanje Jerusalima. Na temelju klasinih istorijskih izvora, egipatskih astronomskih izvora, vavilonskih astronomskih izvora, egiptojevrejskih istorijskih izvora, vavilonskih istorijskih izvora, mi sada znamo da je dekret bio objavljen 457. godine pre Hrista (Shea 1991, 121-126). Prema tome, godina 457. pre Hrista je godina poetka razdoblja od 490 godina iz Danila 9 i istovremeno poetak 2300 godina iz Danila 8, razdoblja od kojega je odseeno 490 godina. Na temelju teksta u Danilu 9,24.25. gde stoji da sedamdeset sedmica ili 490 godina poinju 457. godine pre Hrista i da su "odseene" od 2300 godina, moemo zakljuiti da i 2300 godina poinju 457. godine pre Hrista. Ovo razdoblje

38

se zavrava u "vreme kraja", 1844. godine posle Hrista. Prema tome, izraz "veeri i jutara", koji u jevrejskom tekstu nema mnoine i izmeu kojih nema veznika, predstavlja godine u istorijskom smislu. Dve hiljade i tri stotine veeri i jutara su 2300 stvarnih kalendarskih godina. To razdoblje zapoinje 457. godine pre Hrista i zavrava se 1844. godine posle Hrista. Prema tome, godina 1844. je godina kada je zapoelo ienje nebeskog Svetilita. Danilo 7 pokazuje da je boanski nebeski sud morao zapoeti posle 1798. godine posle Hrista i da se mora zavriti kada sveci Vinjega, verni Boji sledbenici, budu primili veno Boje carstvo prilikom Hristovog drugog dolaska. Drugim reima, nebeska sudska rasprava se odrava u toku vremena kraja, kao to Danilo 7 jasno pokazuje. Danilo 8. i 9. pokazuju taan datum poetka ovog suda, o kojemu se govori kao o obnavljanju, ienju nebeskog Svetilita (Danilo 8,14). Godine 1844. posle Hrista poeo je, dakle, nebeski preadventni istrani sud. To je zaista u toku vremena kraja (Danilo 8,17.19), i slae se sa izrazom "as suda njegova" iz Otkrivenja 14,7.

(3) Vremenska odrednica u tipologiji slubi u zemaljskom Svetilitu. Osim dokaza iz apokaliptike literature, koja pokazuje da je preadventni istrani sud zapoeo 1844. godine, u "vreme kraja", sluba u nekadanjem izrailjskom Svetilitu prua dodatne tipoloke dokaze za vremensko odreivanje prve faze poslednjeg suda.
Aktivnost u zemaljskom Svetilitu bila je podeljena na svakodnevne i godinje slube. Ove poslednje su dolazila na kraju ritualne godine, na Dan pomirenja (3. Mojsijeva 16; 23,26-32; 4. Mojsijeva 29,7-11; Vidi Hasel 1981!). Jevrejsko ime za Dan pomirenja je Jom kipur, prevoen i kao Dan ienja, ime se upuuje na oienje i i pranje od greha (3. Mojsijeva 16,19.30) koje se obavljalo na taj poslednji dan ritualnog godinjeg ciklusa. To tipoloki odgovara ienju nebeskog Svetilita o kojemu govori Danilo 8,14. Veza izmeu Danila 8,14. i 3. Mojsijeve 16 sastoji se od te konceptualne povezanosti ali i iz upotrebe pojma "svetilite (jevrejski qode) koji se dosledno upotrebljava za "Svetilite i za aktivnosti u toku Dana pomirenja u 3. Mojsijevoj 16. U skladu sa antitipskom ulogom Isusa Hrista kao nebeskog Svetenika (Jevrejima 6,20; 7,3.15-17) i sa pomazanjem nebeskog Svetilita (Danilo 9,24), na Gospod je zapoeo svoju svakodnevnu slubu posredovanja i zauzimanja (Rimljanima 8,24; 1. Timotiju 2,5; Jevrejima 7,25). On svim vernicima omoguuje pristup Bogu (Rimljanima 5,2; Efescima 2,18) svojom boljom slubom (Jevrejima 8,6), utemeljenom na "boljem zavetu" (Jevrejima 7,22), otvarajui "novi i ivi put" (Jevrejima 10,20), kojim se moemo "pribliiti prestolu blagodati" (Jevrejima 4,16). Hristova krv prolivena na Golgoti u pravo vreme po Bojem vremenskom rasporedu (Danilo 9,26.27) osigurava nam ulazak u Svetilite (Jevrejima 10,19) gde emo nai oprotenje svih priznatih greha (1. Jovanova 2,1.2) koji e biti preneseni na nebesko Svetilite.

39

Sluba koju je Hristos zapoeo posle svog sveanog uvoenja u slubu nebeskog Prvosvetenika tipoloki odgovara svakodnevnoj slubi zemaljskih svetenika u toku kultne godine, pre nego to se obavi zavrna aktivnost u toku Dana pomirenja. Hristos ispunjava tipoloki i slubu Prvosvetenika na Dan pomirenja, dana suda i ienja Svetilita. Dan pomirenja bio je i dan suda (3. Mojsijeva 23,29). Preovladavao je aspekt odbrane vernih i odanih Izrailjaca koji su iskoristili sve pogodnosti koje im je Bog dao da bi obnovili svoj zavet s Bogom svakodnevnim slubama u toku ritualne godine. Trebalo je da Izrailjci verom koriste odgovarajue zamenike rtve koje se prinose u toku svakodnevne slube, u toku prve faze ritualne godine, i da se tako osposobe da opstanu u Bojoj prisutnosti na Dan pomirenja. Za njih je Dan pomirenja bio dan suda na kojemu e biti odbranjeni i osloboeni svake krivice. Oni su sledili odredbe Bojeg plana spasenja i sada su bili u stanju da zaslugom Boje blagodati anju i njegove blagoslove. Drugi aspekt Dana pomirenja ili Dana suda bila je odmazda ili kazna. Neverni Izrailjci koji se nisu ponizili na taj posebni dan (3. Mojsijeva 23,29) trebalo je da budu "istrebljeni iz naroda svojega". Izraz u originalu "odseeni" je tehniki pojam za gubitak ivota Bojom neposrednom intervencijom ili smrtnom kaznom. Prema tome, Dan pomirenja bi svim Izrailjcima donosio ili odbranu i ivot ili osudu i smrt, zavisno od njihove spremnosti da ostanu verni Bogu ili da ostanu u stanju pobune i otpada. Samo Izrailjci su dolazili na ovaj sud. Neizrailjci nisu imali dela u iskustvima Dana pomirenja. Vremensko smetanje velikog ritualnog dana na kraj ritualne godine analogno je vremenskom smetanju nebeskog antitipskog dana pomirenja u vreme kraja. Prema tome, preadventni sud antitipski odgovara Danu pomirenja u ritualu zemaljskog Svetilita (Vidi: Svetilite II.III!). Ove osnovne injenice koje nalazimo u Bibliji omoguuju prouavaocima Biblije da steknu jasno i odreeno miljenje o vremenu odravanja nebeskog preadventnog istranog suda, prve faze sveopteg poslednjeg suda. On je zapoeo 1844. godine i zavrie se pre drugog dolaska Isusa Hrista, kada e doi kraju i vreme milosti dodeljeno ovom svetu. b. Sudija na preadventnom istranom sudu. U toku prve faze poslednjeg suda Bog Otac e obavljati ulogu sudije. Tekst u Danilu 7,9. boanskog sudiju naziva "Starcem" (Danilo 7,13.22), to je jedinstven sluaj u celom Starom zavetu. Taj naziv pokazuje da je Bog velianstven, dostojan oboavanja i potovanja, da je mudar. Po njemu se Bog Otac razlikuje od "Sina ovejeg" koji dolazi "Starcu" na "oblacima nebeskim" (Danilo 7,13).

40

Slika koji daje Otkrivenje ponovo je u skladu sa slikom suda u Danilu 7. U Otkrivenju 14,7. itamo da je "doao as suda njegova". To je sud kojim predsedava Onaj koji je spomenut u prethodnom pozivu: "Bojte se Boga!" Bog Otac je Sudija na preadventnom istranom sudu. Hristos jo ne sudi u to vreme. Ali, Isus Hristos, vaskrsli Spasitelj, prisustvuje tom suenju (Danilo 7,13.14), preuzimajui ulogu branioca onih ija imena se pojavljuju na sudu. On sam prima carstvo iz ruke svoga Oca (Danilo 7,14) i kasnije ga predaje svetima (Danilo 7,18). injenica da je Bog Otac Sudija izgleda da pokazuje da je On ivotno zainteresovan za dobro onih koji izlaze pred Njega na sud i koji mogu da budu ili odbranjeni ili osueni, zavisno od svojih dela i svoga ivota (Vidi: II. D!) Otac je ovde prikazan kao Bie koje ima aktivnu ulogu u planu spasenja. Evanelje po Jovanu potvruje da "je Bog tako ljubio svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima ivot veni" (Jovan 3,16). Sledei stihovi (Jovan 3,17-21) otkrivaju kontekst suda i mogunost osude i kazne. Bog Otac je poslao Isusa na svet da navede ljude na odluku za Hrista ili protiv Njega. Svi koji poveruju u Sina imae ivot veni. Na sudu kojim predsedava Otac pojavie se sluajevi svih onih koji su bili dirnuti Oevim naporom da donese spasenje oveanstvu. c. Oni koji e se pojaviti na preadventnom istranom sudu. Da bi se odredilo ko e se pojaviti na preadventnom istranom sudu bitna je tipologija Dana pomirenja. U to vreme jedino su Izrailjci izlazili pred sud, to ukazuje da e se jedino oni koji sebe smatraju pripadnicima Bojeg naroda pojaviti pred ovim sudom. Apostol Petar potvruje da sud mora da pone "od kue Boje, ako li se najpre od vas pone, kakav e biti posledak onima to se protive Bojemu evanelju?" (1. Petrova 4,17) "Oni koji se protive Bojemu evanelju" svakako da su oni koji su nekada, bar jednom u ivotu, imali priliku da prihvate Boji poziv milosti. Knjige proroka Danila i Otkrivenja su izriite po ovom pitanju. Mislilo se da bi "mali rog" iz Danila 8. koji je obeastio Svetilite, svakako morao da se pojavi na ovom sudu, koji simboliki predstavlja ienje Svetilita. Meutim, paljivo ispitivanje kultnog renika u Danilu 8,9-14. pokazuje da ienje, odbrana i obnavljanje Svetilita (Danilo 8,14) ne dolaze kao odgovor na aktivnosti "malog roga". On napada "kneza nad vojskama", ali ne obeauje Svetilite (Rodrigez 529). Prema tome, proizlazi da Danilo 8 ne tvrdi da "mali rog" treba da bude ukljuen u aktivnosti ienja Svetilita.

41

Prvi prizor suda u vienju u Danilu 7 zavrava se reenisom: "I sud sede i knjige se otvorie!" (Danilo 7,10) Re "sud" (din) ukazuje da e biti odrano suenje izvesnim osobama, ali tekst ne otkriva kome. Meutim, on iznosi neke dokaze koji zasluuju da budu razmotreni. Kada se spominju knjige na Nebu obino se misli na knjige koje se bave ljudskim biima. Prema tome, ljudska bia e se pojaviti na sudu. To je ujedno i drugi razlog da se prihvati da su "sveci Vinjega" pobona ljudska bia, a ne aneli (Hasel 1975, 190-192). Ove knjige se oigledno ne otvaraju zbog Boga, koji je sveznaju. Ove knjige, koje se pretrauju, treba da nam prue uvid u pitanja povezana sa onima koji se pojavljuju na sudu. Danilo 12,1. daje osnovne informacije o sadraju knjiga. Na kraju "vremena nevolje" "svaki ije se ime nae zapisano u knjizi" bie spasen. Jasno je, prema tome, da knjiga ili knjige sadre imena onih koji pripadaju Bojem narodu. I drugi starozavetni tekstovi govore o nebeskim zapisima u obliku knjige. Kada se Izrailj pobunio na Sinaju i kada je Bog objavio svoju nameru da ga uniti, Mojsije se obraa Bogu s molbom da potedi svoj narod: "Ako li nee, izbrii me iz knjige svoje koju si napisao!" (2. Mojsijeva 32,32) Gospod odgovara Mojsiju reima: "Ko mi je zgreio, onoga u izbrisati iz knjige svoje!" (2. Mojsijeva 32,33) Ovo prvo starozavetno spominjanje nebeskih knjiga otkriva da one sadre imena onih koji tvrde da pripadaju Bojem narodu. Ista slika se pojavljuje i u drugim starozavetnim tekstovima koji govore o knjizi koju Bog ima na Nebu (Psalam 69,28; Malahija 3,16). Prema tome, dolazimo do sledeeg opravdanog zakljuka: "Svako pominjanje Boje nebeske knjige u Starom zavetu povezano je na ovaj ili na onaj nain sa Bojim narodom umesto sa Njegovim neprijateljima." (Shea 1992, 148) Ukratko reeno, dokazi iz Knjige proroka Danila i drugih mesta ukazuju jednoglasno da e se oni koji sebe smatraju pripadnicima Bojeg naroda, dakle, i pravi i lani vernici, pojaviti na sudu u ovoj prvoj fazi, u fazi preadventnog istranog suda. Kljunu ulogu u potvrivanju ovog zakljuka ima tekst u Danilu 7,22: !"Dokle doe starac i dade se sud svecima Vinjega." Drugi prevodi su mnogo jasniji: "Dok ne doe Pradavni, koji dosudi pravdu svecima Svevinjega!" (Sovi) "Donese presudu u korist svetaca Vinjega" (NKJV, NASB) Ti noviji prevodi prenose u savremeni jezik pravo znaenje aramejskog predloga "l", dok stariji prevodi, meu njima i Luter, pogreno kau: "Sud svecima Vinjega". Danilo 7,22. izriito govori da se sluaj "svetaca Vinjega", pripadnika Bojeg naroda, razmatra kada se otvaraju knjige na zasedanju nebeskog suda.

42

"Sveci Vinjega" su bili izloeni surovom napadu "malog roga", koji ih je progonio mnogo godina i pobio neke od njih (Danilo 7,21.25). Bog preuzima njihov sluaj na zasedanju preadventnog suda. On otvara svoje knjige na vidiku svih nebeskih bia, i poinje preispitivanje zabeleenih dela i vere svetih. Ovaj istrani sud e na temelju otvorenih knjiga opravdati i odbraniti Boje prave sledbenike pred okupljenim predstavnicima svemira i proglasiti da su spremni da prime veno carstvo iz ruke Sina ovejeg (Danilo 7,18). Mirijade nebeskih bia koje prisustvuju ovoj prvoj fazi nebeskog suda (Danilo 7,10), moraju da saznaju koji od onih koji su se ikada izdavali za Hristove sledbenike zaista zasluuju da naslede Boje veno carstvo i da ive u njemu. Svi koji ostanu u veri sve do kraja bie odbranjeni na istranom sudu. Njihovi gresi bie izbrisani, jer se Isus postarao za njih. Imena takozvanih Hristovih sledbenika koji nisu ostali Njemu verni i odani bie izbrisana iz nebeskih izvetaja (2. Mojsijeva 32,32.33). Preadventni istrani sud ih nee opravdati ni odbraniti. Njihova dela i nedostatak vere svedoie protiv njih, a njihova imena bie izbrisana iz knjige ivota. Na ovom preadventnom istranom sudu Bog iznosi sluajeve pripadnika svoga naroda pred nebeski sudski skup. To je sud koji e odbraniti verne pripadnike Njegovog naroda; on je sazvan u korist "svetaca Vinjega" (Danilo 7,22). Pradavni ili Starac koji im sudi nije njihov neprijatelj. On je pravedni Sudija, koji sudi u njihovu korist, jer je preko svoga Sina uinio sve to je bilo neophodno da njihovi gresi budu oproteni i da oni naslede veno carstvo. Meutim, ovaj preadventni istrani sud ima i svoju neugodnu stranu. Mogue je da osoba , koja je nekada bila pravi sledbenik Isusa Hrista, ponovo odlui da e ii svojim putem. Oni koji istraju u grehu doivee da se njihova imena izbriu iz knjige ivota (2. Mojsijeva 32,33). Iako ova strana suda svakako postoji, brisanje nije predominantni zadatak preadventnog istranog suda. Predominantni zadatak preadventnog istranog suda je donoenje presude u korist svetaca Vinjega (Danilo 7,22). Bog je na strani svoga naroda. U "vreme nevolje" sam Mihailo e ustati da se bori za svoj narod i da ga izbavi (Danilo 12,1). Svi verni koji su pomrli pre Njegovog dolaska na oblacima ustae tada iz svojih grobova na "veni ivot" (Danilo 7,2). Bog je Sudija i Spasitelj. Hristova smrt na krstu ini ga pobedonosnim Izbaviteljem i sposobnim Pomonikom svih onih koji se verom oslone na Njega i ekaju Njegov dolazak. d. Mesto preadventnog istranog suda. Danilo 7 prikazuje kosmiku dimenziju ovog suda sa meuigrom izmeu prizora na Nebu i na Zemlji, i to u posebnom literarnom obliku, navodei naizmenino prizore s Neba i sa Zemlje: Zemlja (Danilo 7,2-8), Nebo (Danilo 7,9.10), Zemlja (Danilo 7,11.12), Nebo

43

(Danilo 7,13.14). Ovaj oblik je posebno naglaen naizmeninom upotrebom proze (Zemlja) i poezije (Nebo). Poetski delovi prenose itaoca na zasedanje nebeskog skupa. To se posebno istie i naglaavanjem "prestola" (Danilo 7,9). U celoj Bibliji presto povezan s Boanstvom ovde Pradavni ili Starac uvek je na Nebu. Prema tome, Danilo naglaava da se suenje odrava na Nebu. Danilo 8. daje nove pojedinosti. I u ovom poglavlju imamo meuigru nebeskih i zemaljskih dimenzija. Vienje se seli sa isto zemaljskih prizora, sa dve ivotinje koje simboliki predstavljaju zemaljske sile (Danilo 8,3-8) prema "malom rogu", koji se isprva iri horizontalno (Danilo 8,9, moda i 10), a onda vertikalno (moda Danilo 8,10, svakako 8,11. 12) da bi se uzdigao do podruja "Kneza nad vojskama" i Njegovog nebeskog Svetilita (Danilo 8,11). ujni deo vienja (Danilo 8,13.14) prenosi itaoca pravo u nebesko podruje, s nebeskim biima koja meusobno razgovaraju. "Vrhunac vienja je njeno usredsreivanje na sukob izmeu Kneza nad vojskama i malog roga oko nebeskog Svetilita i njegovih slubi." (Shea 1986, 513). U okviru ovog konteksta Svetilite iz Danila 8,11.14. jedino moe da bude nebesko Svetilite, kao to i vremenski redosled zbivanja u poglavljima nagovetava. ienje nebeskog Svetilita (Danilo 8,14) obuhvata i Boje sudijsko delovanje, sa sudnicom u samom nebeskom Svetilitu. I ponovo Danilo 8. dodaje nove pojedinosti Danilu 7. Stvarnost nebeskog Svetilita je tako dobro poznata na temelju starozavetnih i novozavetnih tekstova da je neophodna samo kratka izjava, zato to neki tumai smatraju da nebesko Svetilite ne postoji. Vertikalna nebesko-zemaljska dimenzija Svetilita je opisana u 2. Mojsijevoj 25,8.9. kada je "slika" ((jevrejski tabnit) bila pokazana Mojsiju na Gori. Naziv za ono to je Mojsiju u Starom zavetu bilo pokazano na gori Sinaju, u Novom zavetu glasi "prilika" (grki typos, Dela 7,44; Jevrejima 8,5). Zemaljsko Svetilite bilo je samo "kopija i senka" nebeske stvarnosti (Davidson 367.368). U tom smislu, zemaljsko Svetilite je samo kopija nebeskog originala. Mnogobrojni tekstovi u Psalmima (11,4; 18,6.7; 29,9;; 68,35.36; 96,6; 150,1) i u prorokim knjigama Starom zaveta govore o Bojem nebeskom Svetilitu (Isaija 6,1; Jona 2,7.8; Mihej 1,2; Avakum 2,20). Franc Deli je pravilno rekao: "Na beskrajnoj udaljenosti iznad Zemlje.... nalazi se hekal qode (sveti Hram)... I ovaj Hram, ova palata na Nebu, to je mesto na kojemu se donose konane odluke o svim zemaljskim pitanjima. Avakum 2,20; Mihej 1,2. Jer Njegov presto na Nebu je i nadzemaljska sudijska stolica." (Delitzsch 1,189) Stvarnost nebeskog Svetilita je sa istim arom potvrena i u Novom zavetu. Poslanica Jevrejima potvruje njen centralni deo (Jevrejima 8,1-1o,25) u kojemu Isus obavlja prvosveteniku slubu, kao "sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju

44

naini Gospod, a ne ovek" (Jevrejima 8,2). "Skinija" (grki hagia) o kojoj je ovde re je nebesko Svetilite. Apostol ga naziva "istinita skinija" (ator). Grki izraz za ""istinita" je "alethinos", stvaran, za razliku od prividnog. Isti izraz se upotrebljava kada se govori o stvarnom postojanju Boga (Jovan 17,3). Nebesko Svetilite je isto toliko stvarno koliko je i sam Bog stvaran. U Jevrejima 9,1-5. "zemaljsko Svetilite" se sastoji od spoljnog atora, prvog odeljenja zemaljskog Svetilita, koje se obino naziva "svetinja" i drugog atora, koji se naziva "svetinja nad svetinjama" ili "najsvetije mesto". Sa poetkom u osmom stihu, Svetilite je dovedeno u vezu sa nebeskim stvarnostima u okviru novog zaveta. Prvi ili spoljanji ator u Jevrejima 9,8. (protos u smislu preanji) odnosi se na celokupno zemaljsko Svetilite. "Svetilite" na Nebu ne moe da ima nikakvu ulogu sve dok "prvi" ili "preanji" ator, bolje reeno, zemaljsko Svetilite, obavlja svoju slubu za vernike. "Prvi ator je postao stari, zemaljski ator u svojoj potpunosti, ukljuujui i svetinju i svetinju nad svetinjama, a drugi ator 'bolja i savrenija skinija' iz jedanaestog stiha, postaje nebesko Svetilite." (Cody 147.148; 7BC 450) Postoji, dakle, nebesko Svetilite sa dva odeljenja ili podruja, neizmerno slavnije od zemaljskog Svetilita. Naglasak teksta u Jevrejima 9,23.24. podupire ovu sliku. Tekst glasi: "Tako je trebalo da se oblija nebeskih ovima iste, a sama nebeska boljim rtvama od ovih, jer Hristos ne ue u rukotvorenu svetinju koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokae sada pred licem Bojim za nas." "Sama nebeska", to je nebesko Svetilite, u koje je Hristos uao da obavi svoju prvosveteniku slubu u korist ljudskog roda. Isus Hristos je veliki Prvosvetenik koji obavlja posebnu slubu u nebeskom Svetilitu. Posle svog uznesenja, zapoeo je prvu fazu svoje slube u nebeskom Svetilitu, svoju "svakidanju" slubu, u prvom odeljenju, prvom podruju dvodelnog nebeskog Svetilita; godine 1844. zapoeo je drugu fazu svoje slube, "godinju" ili slubu na antitipski dan pomirenja u drugom odeljenju ili drugom podruju nebeskog Svetilita. Knjiga Otkrivenja pravi jasnu razliku izmeu samog Neba kao takvoga i Svetilita/Hrama na Nebu, kao to se moe videti u Otkrivenju 11,19: "I otvori se crkva Boja na nebu, i pokaza se ivot zaveta njegova u crkvi njegovoj." Grki original kae: "Boji Hram, onaj koji je na Nebu, otvori se." Prema tome, na Nebu zaista postoji Hram ili Svetilite. Aneli koji su izali iz Hrama to potvruju (Otkrivenje 14,15.17; 16,17). Isti naglasak se zapaa i u Otkrivenju 15,5: "I posle ovoga videh i gle, otvori se crkva skinije svedoanstva na nebu." U ovom dvodelnom nebeskom Svetilitu ili Hramu odrava se boanski sud i odatle se proglaavaju boanske odluke (Otkrivenje 7,15; 16,17). Nebesko Svetilite je boanski komandni centar svemira, jer se tu nalazi Boji presto.

45

Na temelju ovih dokaza Starog i Novog zaveta moe se zakljuiti da se preadventni istrani sud odrava u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetilita. Prva faza konanog suda se odvija kao analogija aktivnosti u toku zemaljskog Dana pomirenja. Kao to je stari zavet imao svoje zemaljsko Svetilite sa njegovim svakidanjim i godinjim slubama, tako i novi i bolji zavet ima svoje nebesko Svetilite u kojemu Hristos kao nebeski Prvosvetenik obavlja svakidanju slubu, a od 1844. godine i novu, konanu slubu u prisutnosti Oca, koji sudi svima koji su se u toku svih vekova izdavali za Njegove verne sledbenike. Hristova sluba je sluba posredovanja u prisutnosti Pradavnoga ili Starca za one koji su ga prihvatili kao svoga Gospoda i Spasitelja. I Otac i Sin uestvuju u procesu spasonosnog suda, i svaki od njih ima svoju posebnu ulogu u spasenju vernih pripadnika ljudskog roda (Vidi: Svetilite III.B."!). e. Svrha preadventnog istranog suda. Zadatak preadventnog suda je da istrai i oceni sluajeve svih onih koji su sebe smatrali vernicima. Jedna od njegovih uloga je da ustanovi koji od onih koji se izdaju za Hristove sledbenike ima pravo da nasledi Boje veno carstvo. Istraivai Biblije su shvatili da mora postojati neto to bi se moglo nazvati "sudom pre suda" (Duesterwald 177), dakle, da mora postojati preadventni sud. Vaskrsenje i uznesenje svetih su posledica suenja koje se moralo odrati pre suenja narodima nevernog oveanstva. "Poto Pavle pie da e 'sveti suditi svetu' (1. Korinanima 6,2; Matej 19,28) mora se doneti zakljuak da suenje zajednici svetih i suenje 'svetu' ne mogu predstavljati jednu te istu sudsku aktivnost. Isto onako kao to vaskrsenje onih koji pripadaju Hristu prethodi optem vaskrsenju (bezakonika) mrtvih, tako i suenje svetima vremenski prethodi suenju 'narodima'." (Lamparter 161) Drugi vaan zadatak preadventnog istranog suda je odbrana svetih. Mi smo ve zapazili da Danilo 7 izvetava da su "sveci Najviega" izloeni napadima "malog roga", u stvari, predstavnika sotonskih sila koje vojuju protiv Bojeg naroda (Danilo 7,21.25). Sveci Najviega su lano optueni, progonjeni, pogreno ocenjeni. Bog za vreme preadventnog istranog suda otvara sve nebeske zapise tako da svi nebeski stanovnici mogu da ih pregledaju. Bog e pritei u pomo one koji su zlostavljani i progonjeni na temelju lanih optubi. On e ih opravdati pred svim stanovnicima svemira, okupljenima na velikom kosmikom sudskom roitu. Trei vaan zadatak preadventnog istranog suda je odbacivanje optubi podignutih protiv Bojeg karaktera. Bog je bio pogreno predstavljen kao samovoljno, osvetoljubivo i kritiki raspoloeno bie, kao udaljen i ravnoduan prema ljudima. Opisivan je kao bie koje ne zaboravlja nijedno zlo i ima zle namere. Raspirivane su sumnje u Njegov karakter i u Njegovo Bie. Preadventni

46

istrani sud treba da pokae pravu sliku Boga Oca. On priskae u pomo svojoj deci; On preuzima njihov sluaj u prisutnosti svih nebeskih bia, koja mogu da vide da je pravedost i pravinost ugraena u same temelje njegovog suda, Njegovog prestola (Psalam 89,14; 97,2). I sam Bog e biti osloboen svih optubi na preadventnom istranom sudu. etvrto vano delo koje treba da se obavi na preadventnom istranom sudu odnosi se na ienje Svetilita (Danilo 8,14; Jevrejima 9,23). "Samo nebesko" (Jevrejima 9,23), nebesko Svetilite (Johnsson 94-98), treba da se oisti od nagomilanih greha svetaca svih vremena. Zemaljsko Svetilite se istilo (3. Mojsijeva 16,19.30; jevrejski "taher") na Dan pomirenja. Ova misao je podvuena pojmom "pomirenje" (jevrejski "kapar" pokriti) koji u mnogim kontekstima sadri snanu konotaciju o ienju. U Danilu 8,14. tekst "svetinja e se oistiti" je prevod koji potie jo i prehrianskih vremena, kao to pokazuje Septuaginta. Sama re "oistiti" predstavlja prevod jevrejske rei "nisdaq", koja ima snane semantike konotacije (Andreasen 495.496), ukljuujui i misao o ienju, opravdanju, odbrani i popravljanju (Hasel 1986 448-458). Antitipski nebeski dan pomirenja, koji je zapoeo 1844. godine, morao je da prui iri pogled izraen pojmom "nisdaq". Tekst u Danilu 8,14. jeziki povezuje taj stih sa Danom pomirenja, to posebno dolazi do izraaja pojavljivanjem pojma "svetilite" u celom tekstu esnaestog poglavlja 3. knjige Mojsijeve. Ukratko, rei koje se upotrebljavaju za opis ienja nebeskog Svetilita asociraju na Dan pomirenja, koji je dan ienja, pranja i suda. I nebeska aktivnost na dan pomirenja obuhvata ienje, ispravljanje, opravdanje i odbranu. Ove aktivnosti se odnose na Svetilite, na narod i na samoga Boga dok se obavlja zavrno delo na Nebu. U odnosu na one koji se smatraju Bojim narodom, ovo delo je sudsko, ali i otkupiteljsko, pokazujui da e proces pomirenja koji je zapoeo Hristovom smru na krstu doi kraju zavravanjem preadventnog istranog suda u nebeskom Svetilitu. Kada se preadventni istrani sud bude zavrio, zakljuie se i proces pomirenja pod upravom Boga i Hrista. ienje u toku zemaljskog Dana pomirenja je znailo brisanje greha. Jevrejski pojam preveden naom reju "pomiriti" (kapar) upotrebljava se paralelno s pojmom "izbrisati" (jevrejski mahah), kao to se vidi u Jeremiji 18,23. i Nemiji 4,5. Nebesko ienje (Jevrejima 9,23.24) oznaava brisanje greha iz nebeskih izvetaja. Subjektivno, grenik dobija oprotenje svojih greha svakodnevnim pokajanjem i priznanjem greha poto je spasen u Gospodu; objektivno, zabeleeni i oproteni gresi na Nebu se briu onda kada sluaj onoga koji se smatra Hristovim sledbenikom bude razmotren na preadventnom istranom sudu. Svi verni ostaju spaseni u rukama Isusa Hrista i u rukama Boga Oca, koji je dao Hrista da bi spasao ljudski rod. Meutim, vernik i dalje zadrava slobodu izbora; on i dalje zadrava pravo da se odvoji od Boga, ukoliko to eli.

47

Ove osnovne svrhe preadventnog istranog suda pokazuju ko zadrava konanu vlast nad svecima Bojim, svima onima koji su ikada u toku proteklih vremena izrazili svoju veru u Hrista i ostali do kraja na Bojoj strani; koji zasluuju da naslede carstvo koje Hristos donosi sa sobom; Hristos, koji e na sudu stati na stranu svetih. Boja pravednost i pravinost zasjae punim sjajem na tom sudu i pokazati na jedinstven nain pravu svrhu suda. Boanski karakter e se otkriti u svojoj konanoj slavi kao nikada pre toga. Sva nebeska bia e shvatiti bolje nego ikada ranije da je Bog Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima. Svi e ustanoviti da je On sudija koji sudi pravedno i poteno, uzimajui u obzir sve pobude i tenje ljudskog srca. Svi e shvatiti da On razume sve nasleene sklonosti i izopaenosti uma, due i tela. Nita Njemu ne promie niti je izvan Njegovog domaaja dok izrie presudu u korist svojih svetih (Danilo 7,22). On je dao svoga jedinog Sina u zamenu za izgubljeno oveanstvo, tako da svi koji se oslone verom u Gospoda Isusa Hrista mogu da budu spaseni Njegovim zaslugama, koje e Otac svakom verniku uraunati u pravednost. Ljubav i pravda sree se u Bogu na dobro svima koji su Njegovi. f. Kratak pregled. Moe se zakljuiti, dakle, da je predadventni istrani sud vitalna Boja aktivnost u nebeskom Svetilitiu, aktivnost koja je zapoela 1844. godine. To je osnovna prekretnica u planu spasenja koji upravo treba da se zavri. Ta prva faza konanog suda donosi odluku o venoj sudbini svih onih koji su ikada spadali meu Hristove sledbenike. Ona se usredsreuje na Boga Oca kao na milosrdnog Sudiju, na one koji Njemu pripadaju preko Isusa Hrista, i na zasluge koje je On postigao njih radi i koje je pripisao njima. Objaviti "as suda Njegova" znai uputiti poziv svima da ostanu verni Bogu ili da se vrate Gospodu i da se pripreme za skori drugi dolazak Isusa Hrista. Sudbina svih onih koji sebe smatraju Hristovim sledbenicima je na kocki, ali je i sudbina nevernih njime obuhvaena. Prvi treba da ostanu verni "venom evanelju", a drugi da posluaju njegovo mono objavljivanje. Nalog za propovedanje venog evanelja po celom svetu kao poziv na spasenje i kao svedoanstvo neobraenima sada se sagledava u novoj svetlosti kada se povee s preadventnim istranim sudom. I Boji karakter zablista novom, pozitivnom svetlou kada mu se pribliimo u ovoj fazi suda. On se pokazuje kao pravedan i pravian sudija u prisutnosti svih vernih nebeskih bia. Svim sledbenicima Boga i Isusa Hrista upuen je izazov da se silom Svetoga Duha dre svoje biblijske etike. Poto je suenje utemeljeno na delima koja su uinjena verom, naglasak je stavljen na vernost u dranju Bojih deset zapovesti. Poto je Bog upravo zauzet prvom fazom konanog suda, koja je ujedno i druga i

48

konana faza Hristove slube u nebeskom Svetilitu, svima vernima je upuen poziv da ive svetim ivotom. Kako se kraj ovog sveta pribliava, boanska orua na Nebu i ljudska orua ovde na Zemlji su na delu, svaki na poslu koji mu je dodeljen, ispunjavajui boanski zadatak, sve do potpunog ispunjenja venog boanskog plana spasenja i otkupljenja na slavu i ast Gospodu.

2. Posleadventni milenijumski sud

Posleadventni milenijumski sud zaseda u toku milenijuma i to je driuga velika faza sveopteg, poslednjeg suda (Otkrivenje 20,4; vidi Milenijum II. C. 2!) a. Vreme odravanja posleadventnog milenijumskog suda. Kao to je ve reeno, sud poinje "od kue Boje" (1. Petrova 4,17; Jezekilj 9,6). Druga faza suda prelazi na ostatak oveanstva, na one koji ne pripadaju "kui Bojoj". Ovo suenje se odrava u toku milenijuma, posle drugog Hristovog dolaska, poto On uzme k sebi one koji mu pripadaju (Jovan 14,1-3). b. Sudije na posleadventnom milenijumskom sudu. U milenijumskoj fazi poslednjeg suda Hristos i Njegovi sveti e obavljati ulogu sudija. To je deo njihovog "carovanja s Njime" (Otkrivenje 2o,46). "I videh prestole, i seahu na njima, i dade im se sud." (Otkrivenje 20,4) "Ne znate li da e sveti suditi svetu." (1. Korinanima 6,2) c. Optueni na posleadventnom milenijumskom sudu. Prorok Isaija izjavljuje da "posle mnogo vremena bie (pali nebeski aneli i bezakonici sa Zemlje) pohoeni (kanjeni)" (Isaija 24,22). Pavle se slui optim pojmom "svet" kada govori o onima kojima e biti sueno na ovom sudu (1. Korinanima 6,2; Rimljanima 2,2-26; Juda 14.15). Isus je govorio o sudu nad ovcama i jarcima (Matej 25,32). Dok e ovce naslediti carstvo (Matej 25,34), jarci e primiti platu u skladu sa svojim zlim delima. Dobie "muku venu" (Matej 25,46) u "ognju venom" (Matej 25,41). Milenijumski sud ide i dalje od suenja ljudskim biima. On sudi i "anelima" (Juda 6; 1. Korinanima 6,3). To su otpali aneli koji su bili zbaeni na Zemlju zajedno sa Sotonom (Otkrivenje 12,9). Suenje se obavlja po "zakonu" (Rimljanima 2,12-16) i po "delima" (Otkrivenje 20,13), jer je i celo suenje utemeljeno na onome to je uinjeno (Matej 24,45-

49

51; 25,41-46; Jovan 5,28.29; Rimljanima 2,1-10; 2. Korinanima 5,10; Otkrivenje 20,12). d. Svrha posleadventnog milenijumskog suda. Svrha ovog suenja je da se odredi zasluena kazna, u skladu sa uinjenim delima. Prema tekstu u Otkrivenju 20,11-15. sluajevi "mrtvaca, malih i velikih" pojavie se na sudu. Njima e biti sueno "kao to je napisano u knjigama, po delima njihovim" (Otkrivenje 20,12). Druga svrha suda je da se odredi zato imena izgubljenih nisu "zapisana u ivotnoj knjizi Jagnjeta" (Otkrivenje 20,15). U toku preadventnog istranog suda mirijade nebeskih bia su prouavale zapise o svetima da bi se uverile zato "sveci Najviega" mogu da naslede veno Boje carstvo. Na isti nain, u toku milenijumskog suenja, sveti e imati priliku da proue zapise o izgubljenima, zapise o njihovim delima, i da vide zato oni ne mogu da naslede Boje veno carstvo. I ovde se ponovo pojavljuje ideja o odbrani Bojeg karaktera, jer se proverava Njegova pravednost i pravinost. Svi sveti e imati priliku da svaki za sebe odgovore na pitanje zato su izgubljeni bili izgubljeni. Otkupljeni na Nebu e ustanoviti kakve odluke su izgubljeni donosili i zato su tako uporno istrajali u ivljenju daleko od Boga, to im je donelo i fatalne posledice venog odvajanja od Njega. 3. Poslemilenijumski izvrni sud Poslemilenijumski izvrni sud je konana, zavrna faza sveopteg poslednjeg suda. On predstavlja konanu posledicu greha i odvajanja od Boga. Ovaj sud obuhvata brisanje greha i grenika iz svemira, tako da se greh vie nikada ne pojavi (Vidi Milenijum I. C. 3!). a. Vreme odravanja poslemilenijumskog izvrnog suda. Izvrni sud se odrava poto istekne hiljadu godina milenijuma (Otkrivenje 20,1-3.5). "A kada se svri hiljadu godina, pustie se Sotona iz tamnice svoje i izii e da vara narode na sva etiri kraja zemlje." (Otkrivenje 20,7.8) Posle milenijuma e i "ostali mrtvaci" (Otkrivenje 20,5), koji nisu vaskrsnuli u toku prvog vaskrsenja svetih kada se Isus pojavio na nebeskim oblacima, vaskrnuti u "vaskrsenju suda"" (Jovan 5,29), u vaskrsenju "nepravednika" (Dela 24,15), koje se zove i drugo vaskrsenje. Novi zavet opisuje da onih koji su odbacili Hrista ima "kao peska morskoga" (Otkrivenje 20,8) i da kreu u bitku, na elu sa arhivaralicom, protiv "okola svetih i grada ljubaznog" (Otkrivenje 20,9). U to vreme, posle isteka hiljadu godina, njihovo konano istrebljenje dolazi kao posledica Bojeg izvrnog suda.

50

b. Sudije na poslemilenijumskom izvrnom sudu. U Mateju 25,40. Isus opisuje sebe kao "Cara" koji e kazati bezakonicima: "Idite od mene prokleti u oganj veni, pripravljen avolu i anelima njegovim!" (Matej 25,41) Prokleti su "jarci", koji nisu pomagali gladnima, ednima, strancima, neodevenima, bolesnima i zatvorenima (Matej 25,44). I Bog Otac e uestvovati u tom zavrnom dogaanju (Isaija 34,8; Malahija 4,1). U celoj knjizi Otkrivenja On je opisan kao Sudija koji sedi na prestolu (Otkrivenje 4,2.8.9; 5,1.7.13; 6,16; 7,10.15; 19,4). Prilikom istrebljenja Sotone, zaetnika greha, i njegovih sledbenika, i Otac i Sin e suditi zajedniki. c. Primaoci kazne na poslemilenijalnom izvrnom sudu. Svrha ove konane izvrne faze suda je konano i potpuno unitenje zaetnika greha, Sotone, koji nosi odgovornost za greh. "Njegovi aneli" (Matej 25,41) e deliti njegovu sudbinu "u jezeru koje gori ognjem i sumporom" (Otkrivenje 20,10.14.15). Na isti nain, "ko se ne nae zapisan u knjizi ivota, baen bi u jezero ognjeno" (Otkrivenje 20,15). To je "druga smrt" (Otkrivenje 20,14), to onemoguuje da iko bude izloen venim mukama u paklenom ognju. "Jezero ognjeno" se odnosi na zapaljenu povrinu Zemlje posle milenijuma. To, dakle, nije pakao u tradicionalnom smislu, mesto venog muenja bezakonika, niti je to neka vrsta podzemne zemaljske vene vatre u kojoj bi bezakonici bili veno mueni. Te ideje su prisutne u grkoj filozofiji i polako su se uvukle i u jevrejsku vanbiblijsku literaturu. Biblijsko "jezero ognjeno" je zapaljena povrina ove planete u vreme odravanja poslednjeg suda. "Jer, gle, ide dan, koji gori kao pe, i svi e ponositi i svi koji rade bezbono biti strnjika, i upalie ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i nee im ostaviti ni korena ni grane." (Malahija 4,1) Preko svog poslednjeg izvrnog suda Bog e konano iskoreniti zlo i zle. Biblijska slika ne prikazuje Boga koji se povlai od zlih, koji se zatim sami unitavaju jer su ostali bez boanske prisutnosti. Oni koji ele da iskljue Boga i Hrista iz konane pobede nad grehom i njegovim zaetnikom odbacuju jasno svedoanstvo Biblije o veoma bitnom elementu konane eshatologije. Posle ovog konanog unitenja zla Bog e stvoriti "nova nebesa i novu zemlju gde pravda ivi" (2. Petrova 3,13; Otkrivenje 21,1;; Isaija 65,17). To e postati veno boravite otkupljenih.

51

IV. Sud i hrianski ivot

Biblijsko uenje o sudu ni na koji nain ne zauzima neko sporedno mesto u biblijskoj nauci. Ono je integralni deo ispunjenja plana spasenja i na neodvojiv nain povezano sa otkupljenjem i spasenjem. Sud je zalog ovekove slobode, njegovog prava da bira i odluuje s punim rasponom posledica. On obuhvata etiku dimenziju ljudske odgovornosti. Sud na neki nain obznanjuje misao da greh ne moe da traje beskrajno i da njegovo vreme istie. Prema tome, Bog ostaje u vlasti i kada je greh u pitanju. Sud ograniava greh i njegovo podruje delovanja; oznaava njegov kraj. Bog je odluujui faktor na tom podruju. Njegovi sudovi osiguravaju boansku pravednost i pravinost. Njegov sud konano i u najveoj meri iskazuje Njegovu ljubav. "U konanoj analizi Boji sud treba shvatiti kao izraaj Njegove ljubavi. Jer jedina zaista radikalna osuda greha proizlazi iz iste ljubavi." (Aulen 146) Ili, isto to, ali drukije formulisano: "Sud titi ideju o pobedi Boga i svega dobra. Nezamislivo bi bilo da sadanji sukob izmeu dobra i zla traje veito. Sud znai da e zlo biti uniteno autoritativno, odluno i konano." (Morris 72) Sud je postao neophodan zato to postoji greh; on je nastao zbog ljudske pobune, ali ne zato to bi Bog bio osvetoljubiv po svojoj prirodi. Boja ljubav i Njegova pravednost, Njegova blagodat i pravinost, kao da se sreu na boanskom sudu. Kao vernici, mi se s poverenjem moemo suoiti sa svim aspektima suda. Zajedno s Pavlom moemo da potvrdimo: "Ko e optuiti izabrane Boje? Bog koji pravda? Ko e osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa jo i vaskrsnu, koji je s desne strane Bogu i moli se za nas?" (Rimljanima 8,33.34) Naa sigurnost u spasenje i naa vera oslanjaju se na Boga koji je istovremeno i na Spasitelj i na Bog. Zajedno sa piscem Poslanice Jevrejima mi kaemo: "Jer Bog nije nepravedan da zaboravi delo vae i trud ljubavi koju pokazaste u ime njegovo, posluivi svetima i sluei." (Jevrejima 6,10) Boanska pravinost nam je zaista neophodna i mi moemo raunati na nju. Jovan govori: "Time se ljubav u nama savruje da imamo slobodu na dan sudnji!" (1. Jovanova 4,17) To znai da se uzdamo u ljubav Gospoda naega Isusa Hrista koji nam oprata grehe i u pravinost i pravednost Boga Oca. Verni se spasavaju u Gospodu, koji im milostivo oprata grehe (1. Jovanova 1,9) u naem Posredniku (1. Timotiju 2,5; Jevrejima 9,15; 12,24), koji je preuzeo i nae dugove (Jevrejima 10,12-14) i uz ije zasluge se moemo s poverenjem suoiti sa sudom. U naem Gospodu Isusu Hristu moemo "pristupiti slobodno prestolu blagodati" (Jevrejima 4,16), jer je On na "zastupnik kod Oca" (1. Jovanova 2,1).

52

Na odnos s naim Posrednikom, Braniteljem i Prvosvetenikom uliva nam sigurnost u dan suda. Isto poverenje moemo gajiti i u naeg nebeskog Oca koji je "toliko voleo svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima veni ivot" (Jovan 3,16). Bog Otac, "ne za dela pravedna koja mi uinismo, nego po svojoj milosti spase nas", On nam je dao i Svetoga Duha "kroz Isusa Hrista Spasitelja naega da se opravdamo blagodau njegovom i da budemo naslednici ivota venoga po nadi". (Titu 3,5-7) Posledica ove sigurnosti u spasenje u Bogu Ocu i Isusu Hristu, Njegovom Sinu, ini da se "trudimo i staramo" da inimo "dobra dela" (Titu 3,8). Onaj koji ne ini "dobra dela" za koja je osposobljen silom Isusa Hrista preko Svetoga Duha ostaje "bez roda" (Titu 3,14). Njegova vera je prazna, jer se ne pokazuje u ivotu. Osposobljeni silom Hristovom, Hristovi sledbenici imaju dela vere koja ih ine plodonosnima. Vernik treba da ima potpuno poverenje u Boga i potpunu radost sve do dana Hristovog pobedonosnog povratka na oblacima nebeskim, jer ve u ovom ivotu oseaju najradosnije jedinstvo s Gospodom. Vrlo skoro e doi vreme da se pojavi na Spasitelj i tada e se verni sresti s Njime licem k licu.

V. Istorijski pregled

U toku stolea menjala se i hrianska zamisao o Bojem sudu. Eklezioloki, teoloki i sociokulturni faktori su esto uticali na oblik uenja ak i mnogo vie od Biblije.

A. Boanski sud od rane Crkve do Doba prosveenosti

Apostolski Oci su verovali da e na kraju vremena doi do Bojeg poslednjeg suda. Dosledno su ponavljali da e Isus Hristos doi da sudi ivima i mrtvima (Polikarp, Solunjanima 2, ANF 1,33). Kliment govori o "sudu koji e doi" (1. Klimentova 27.28, ANF 1,12).

53

Apologeti drugog stolea, kao Justin Muenik, Aristid, Atenagora, Teofil Antiohijski i Tatian govore o Hristu kao sudiji o ivih i mrtvih. Meutim, neki od njih smatraju da e se taj sud odrati neposredno posle smrti. Borei se protiv gnosticizma i Marcijanske jeresi, Irinej (115-202) istie da, prema Bibliji, sud predstavlja neophodni aspekt Hristovog dolaska (Protiv jeresi 5,27, ANF 1,556). Merilo na Hristovom sudu je dranje Njegovih zapovesti (Protiv jeresi 1.10.1;3.5.3; 4,37,1. ANF 1,330.480.518). Ideja o sudu je kljuna tema teologije Tertulijana (160-240, Svedoanstvo due 2, Apologija 17.18.45, ANF 3,176,32,50). On istie da e hriani uevstovati na suenju zlima, Sotoni i njegovim demonima (O pokajanju 7; Beanje u vreme progonstva, 10.2; O odevanju ena, 1.2.4. ANF 3,662.553; 4,15.122). Origen (185-254) je sud tumaio na elegorijski nain. On je govorio da sveti neposredno posle smrti odlaze u raj koji je on nazivao "kolom due", dok bezakonici ulaze u nematerijalni oganj koji se hrani gresima i treba da proisti grenike (Protiv Celza 5,15-17; 6,26, ANF 4,549,550,585) Njegov uticaj je doveo do kasnijih spiritualnih tumaenja suda (Vasilije Cezarejski 330-379; Grgur Nacijanski 329-390; Grgur Niski 330-395). Kiprijan (200-258), episkop iz Kartagine, razvio je misao o sudu kao podsticaju hriana da ine dobro, utiui time snano na razvoj doktrine o zaslugama u kasnijem katolicizmu. Pravedni i muenici odlaze neposredno u Nebo (O smrtnosti 20,26, ANF 5,474.475), dok grenici veno gore u paklu (Pisma 30.7; 55.10, ANF 5,311,350). Latinski apologeta Laktancije (250-325) tvrdi da e na poetku milenijuma pravednici vaskrsnuti i ui na sud (Boanski instituti, 7.20; 22-24, ANF 7,216219). Sotona i njegovi demoni, zajedno s bezakonicima, goree veno, ali tek posle isteka milenijuma (Instituti 7,26, ANF 7,220,221)). Avgustin iz Hipoa (354-430) potpuno je zaokruio svoje uenje o sudu u svom spisu Boji grad (knjige 20. i 21, NPNF 1, 2,421-478). Sud se zasniva na Bojoj pravednosti (20,1-3). Sud u Jovanu 5,22-24. je protumaio kao osudu (20,5). Sotona, njegovi zli aneli i svi bezakonici e veno goreti u paklu (21,1-9). Molitve vernih i posredovanje svetaca mogu pomoi pravednima u mukama u istilitu (21,27), koje e proistiti neke od njih (21,13). Skolastik Toma Akvinski (1225-1274) prvi je potpuno razvio shvatanje o dvostrukom sudu. Prvi ili delimini sud se dogaa neposredno posle fizike smrti. Konani ili opti sud dolazi posle opteg vaskrsenja kada se due ponovo budu sjedinile sa svojim telima (Summa Theologiae, 3a, 59,5). Ovo uenje je kasnije podrao papa Benedikt XII (1285-1342). Izrazita pojava srednjovekovne teologije

54

je Hristos kao strogi i neumoljivi sudija, kojega se treba plaiti. Pitanje suda je dakle bilo upotrebljeno kao podsticaj na dobar, moralan ivot. Martin Luter je bio pod dubokim uticajem srednjovekovne slike o Isusu Hristu, koja je izazivala strah i zabrinutost u njemu (Weimar Ausgabe 38,148,11.12; 40,1; 298.9; 41,197.5.6). Njemu su govorili da je krst uzeo na sebe jedino prvobitni greh i da se lini gresi moraju okajati hodoastima i dobrim delima (Isto 47,310.7-17; 47,344.39-42). Luter je promenio ovu sliku o Hristu, predstavljajui ga kao "Spasitelja, Posrednika, Brata i Prijatelja", Onoga koji nam govori da se ne uzdamo u svoja pravedna dela, ve da se oslonimo na Njega u veri (Isto, 33,85, 7-22). Boga sada predstavlja kao strogog sudiju na konanom sudu, a Hrista kao nau jedinu slavu (Isto, 36, 450, 4-6). vajcarski reformator Ulrih Cvingli verovao je u srednjovekovnu doktrinu o dvostrukom sudu. Konani sud jednostavno objavljuje odluke o nagradama i kaznama koje treba da prime ljudi ija su se tela sjedinila sa duama (Tumaenja i temelji zakljuaka, 57). an Kalvin je razvio najdetaljniju teologiju suda meu svim velikim reformatorima. I on je verovao u srednjovekovnu nauku o dvostrukom sudu. Due pravednika stiu neposredno posle smrti inicijalni oblik venog spasenja, dok due bezakonika doivljavaju muke i patnje (Instituti, 3,25.6.9). Konani sud e odmeriti veno blaenstvo ili venu kaznu sjedinjenim telima i duama (Isto, 3,25.10.12). Rimokatolika Crkva je na izazov protestantizma odgovorila deklaracijom Koncila u Tridentu. Potvrena su "dobra dela", koja su merodavna i imaju znaajnu ulogu na poslednjem sudu, zajedno sa Hristovim zaslugama. Slika doktrine o sudu od protestantske ortodoksije do Doba prosveenosti je vrlo razliita. U celini, osea se trend udaljavanja od doslovnog budueg suda, i to pod uticajem razliitih racionalistikih inovacija kojima se Bog tumai kao impersonalna stvarnost. Takve promene su zahtevale prilagoavanja i na podruju doktrine o sudu.

B. Boanski sud od Doba prosveenosti do sadanjeg vremena

1. Trendovi u liberalnoj teologiji

55

Uklanjanje transcedentalne dimenzije u modernizmu dovelo je do potiskivanja ideje o boanskom sudu. Ona se jedva pojavljuje u teolokim sistemima liberalne teologije (Vidi, na primer, Paul Tilich, Juergen Mo0ltmann, Wolfhart Pannenberg, Gerhard Ebeling!). Dananji liberalni teolozi o kulturnoj revoluciji modernizma koja se manifestuje od osamnaestog stolea i kulminira u Francuskoj revoluciji, o kasnijoj industrijskoj revoluciji i o dva svetska rata, kao i o sadanjoj ekolokoj krizi koju su izazvali sami ljudi, govore kao o sudovima koje je samo oveanstvo nametnulo sebi (Karl Holl, M. Greschat, Moltmann, Pannenberg). U tom smislu, sud nije nita vie niti manje nego sadanje ljudsko iskustvo, odreeno imanentnim silama kulture. Prema tome, u liberalnoj teologiji nema nikakvog razloga za neki budui boanski sud. Sud se prvenstveno dogaa ovde i sada kao proizvod samog oveanstva. R. Bultmann tumai biblijsku ideju o sudu kao egzistencijalnu "krizu odluivanja". Neki moderni umovi temu o boanskom sudu proglaavaju primitivnom, mitskom i zastarelom. Drugi pokuavaju da je kritikuju kao neetiku i zaostalu s take gledita savremenog univerzalizma. Pokuaemo da ukratko razmotrimo dva od tih osnovnih gledita. a. Boanska ljubav i boanski sud. Neki moderni mislioci su pokuali da boansku ljubav stave nasuprot boanskom sudu. Ta pretpostavljena dihotomija izmeu ljubavi i suda ve je bila izraena u delima hrianskog jeretika Marciona u drugom stoleu posle Hrista. Savremena teologija smatra da je Bog prvenstveno Bog koji voli i spasava. Prema tome, svako eshatoloko gledite, gledite koje se odnosi na poslednje vreme i koje predvia budui boanski sud, mora da uzme u obzir da su stara shvatanja neadekvatna. Jedinstveno savremeno naglaavanje Boje sveprisutne ljubavi navodi zato neke da donesu i nove zakljuke koji ukljuuju i ideju da Bog ljubavi nee hteti da uniti grenike. Neki teolozi ak tvrde da Bog ljubavi ne moe da unitava, zato to je ljubav sveobuhvatna i predominantna sila u Njegovoj prirodi. U skladu sa ovim prenaglaavanjem Boje ljubavi, sud se tumai kao boansko povlaenje od onih koji su se pobunili protiv Njega. Ljudski rod, koji je odbacio Boga, preputen je samome sebi da upropasti i konano uniti samoga sebe. Boje povlaenje je u stvari sud. Bog ljubavi, kau ti teolozi, nee osuditi, kazniti ili unititi bezakonike. Ovo modernistiko teoloko gledite vidi, dakle, suprotnost izmeu Boje ljubavi i Boje pravednosti i pravinosti, koje bi se pokazale na boanskom sudu. Ono negira, bar delimino, ozbiljnost boanskog protivljenja

56

grehu i zlu koje iz njega proistie. Ono odbacuje povezanost izmeu moralne komponente ljudskog ponaanja i njenih posledica, posledica koje bi zahtevale boanski sud. Ono negira i potrebu za Hristovom smru radi grenika i umesto grenika; Hristos na krstu nije platio cenu za ljudske grehe, On je predstavnik oveka, ali ne i njegova Zamena. Ovo uenje, dakle, negira da su grenici odgovorni pred Bogom za svoja dela i da e se Bog na sudu pozabaviti posledicama greha. Ova negiranja zadiru u samu sr razumevanja biblijskog otkrivenja, prirode greha i suda, prirode Hristove smrti na krstu i prirode biblijske eshatologije. Boanska ljubav je proglaena vrhunskim vodeim naelom i najviom normom, nadmonom svim ostalim kvalitetima u Bojoj prirodi. Ljubav je na taj nain pretvorena u neki sveobuhvatni kiobran koji moe da pokrije sve vrste ljudskih dela, bez obzira na njihovu runou ili uticaj na pojedince ili na drutvo. Ovakvo gledite o boanskoj ljubavi potpuno je odvaja od njenog biblijskog konteksta. Ljubav postaje neko apstraktno naelo, oblikovano po i zavisno od filozofskih gledita savremene misli. Drugim reima, ljubav je definisana kao "kanon u kanonu", kao neka superiorna norma na temelju koje se svi ostali delovi Biblije proglaavaju zastarelima, primitivnima, inferiornima, ili se, opet, tumae tako da govore neto to se uklapa u modernistiki nain miljenja. Konani rezultat te procedure je slika boanske ljubavi koja Boga ini vrlo udaljenim Biem, i skoro da nema nikakve veze sa punim biblijskim otkrivenjem. U Bibliji, boanska ljubav, boanska pravda, boanska pravinost, boanski sud i boanska odmazda stoje u dinaminom meusobnom odnosu i ne ukidaju niti potiskuju jedna drugu. Biblija pokazuje da je mnogo bogatija i mnogo dublja od modernistikih gledita koja ograniavaju Boga i Njegovu aktivnost u razreenju velikog sukoba izmeu Hrista i Sotone. Puno otkrivenje Boje Rei sadri sve aspekte boanske ljubavi i boanskog suda, od osude i kazne bezakonika do odbrane i nagrade pravednika. Bog jeste i ostaje sudija svih, On sudi ak i naim maglovitim zamislima o Njegovom sudu i o Njegovom Biu. b. Univerazalizam i boanski sud. I nekadanji i sadanji mislioci su prihvatali univerzalizam, sveopte spasenje svih ljudskih bia. Neki od njih su tvrdili da i sama Biblija naginje spasenju svih ljudskih bia. esto se pretpostavljalo da je Boja spasavalaka namera mnogo vea od doslovnih zahteva Njegove pravednosti i pravinosti koji bi se postavili na Njegovom sudu. Prema tome, pretpostavljalo se da Bog nije obavezan da isplati pravednu naknadu onim grenicima koji ostanu buntovni.

57

Istorijski, univerzalizam, uenje da e na kraju sva ljudska bia biti na ovaj ili na onaj nain spasena, poznato je kao apokatastasis, konano spasenje. Ovu teoriju su u poslenovozavetno vreme podravali Grgur Niski i Skotus Erigena; u vreme radikalne Reformacije Hans Denek; i u modernoj teologiji F. lajermaher, Klarens Skiner, Karl Bart i drugi. Univerzalizam, konano spasenje svih ljudskih bia, utemeljen je na pogrenoj primeni ili pogrenom tumaenju nekoliko biblijskih tekstova (Rimljanima 5,18.19; 1. Korinanima 15,22; Efescima 1,9.10). Iz toga proizlazi da univerzalizam odbacuje i neka biblijska uenja. On odbacuje konani sud bezakonicima i, naravno, boansku odmazdu. On odbacuje postojanje vene smrti nepokajanih grenika. On odbacuje da e na kraju postojati dve grupe ljudi, spaseni i nespaseni. I konano, on odbacuje "drugu smrt". Univerzalizam zahteva udaljavanje od istine biblijskog otkrivenja, jer nije u stanju da obuhvati i prihvati celu Bibliju. Univerzalizam, sa svojim prividno privlanim karakteristikama, predstavlja jo jedan oblik redukcionizma biblijske istine. On moe da funkcionie jedino ako se Bibliji nametne nebiblijsko gledite o progresivnom otkrivenju i ako se oni delovi Biblije koji se ne slau s modernim teolokim shvatanjima proglase zastarelim. Ovi trendovi u teologiji, nadahnuti duhom modernizma, ne mogu da izdre susret sa biblijskim injenicama. Biblijsko uenje o sudu pokazuje da ono nije ni kapriciozno ni emotivno, da nije ni primitivno ni mitoloko. Sud je stvarnost biblijske vere i, kao to smo ve videli, nije nikakva sporedna tema u Bibliji. Sud je vrsto povezan sa problemom greha i njegovim reavanjem, sa boanskom pravednou i pravinou, sa odnosom izmeu ljubavi i osude, s problemom patnji nevinih, s pitanjem spasenja, i tako dalje. Pitanje suda se ne moe potisnuti ustranu kao neto marginalno i nevano, zastarelo ili primitivno, ili ta god bi se jo moglo kazati protiv njega. Sud pripada spasenju kao to je i spasenje prazno bez suda. Kada se suoimo s moralnom dekadencijom naeg vremena, biblijska tema o sudu postaje izrazito relevantna. Hoe li bezakonici ikada dobiti svoju zasluenu platu? Hoe li se masovne ubice ili dananje serijske ubice ikada suoiti s licem pravde? Uzimajui u obzir ogranienost ljudske pravde, hoe li ikada doi do potpunog, pravednog i sveobuhvatnog suenja na kojemu e doi do izraaja svi aspekti i sve strane? Mnogi danas postavljaju ova i mnoga druga slina pitanja i dobro je da ih postavljaju. injenica je da pitanje teodicije, Boje pravednosti u svetu koji je proet nepravdom, predstavlja amar u lice modernim misliocima i da spada meu kljune razloge to se mnogi ljudi okreu agnosticizmu i ateizmu. Boanski sud je

58

kljuni element u razreavanju pitanja nepravde u svetu. On ostaje bitni deo "venog evanelja" (Otkrivenje 14,6). Zavrni poziv na oboavanje Stvoritelja sa zapoveu: "Poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene!" (Otkrivenje 14,7) zahteva i objavljivanje da je doao "as suda njegova", da je poelo poslednje vreme. Sud je deo "venog evanelja" (Otkrivenje 14,6) i u punom je skladu s porukom o opravdanju verom, on je ukljuen u tu poruku, i zato se mora objaviti velikim glasom svima koji ive na Zemlji, svakom narodu i plemenu, kolenu i jeziku. Bog je ljubav, ali objavljivanje Boje ljubavi zahteva i objavljivanje boanske pravednosti na sudu. "Objavljivanje Boje ljubavi uvek pretpostavlja da se svi ljudi moraju suoiti s Bojim sudom i da su bezuslovno njemu podloni." (Buechsel 941) 2. Trendovi u protestantskoj evangelikalnoj teologiji Protestantsko evangelikalno hrianstvo nije odbacilo boanski sud. Dispenzacionalisti su razvili svoje uenje o poslednjem sudu uzdu smernica svoje vlastite apokaliptike eshatologije, zajedno s razliitim teorijama o potajnom uzimanju pravednika pre velike nevolje, usred velike nevolje ili posle velike nevolje. Zavisno od svake od tih teorija Hristov sud, suenje Izrailju, suenje narodima, sudovi nevoljama, sud povezan sa Hristovim drugim dolaskom, sud sa "velikog belog prestola" i konano suenje Sotoni, njegovim anelima i grenicima dobijaju svoje posebno tumaenje (Vidi Pentekost 156218; 412-426). Nondispenzacionalistiki evangelikalci uglavnom prihvataju ideju o konanom sudu koja najveim delom nije ujednaena, zavisno od toga da li su amilenijalisti (Koenig 128-137) ili premilenijalisti (Ladd 87-102; Martin 1977,187-205). Poto amilenijalisti ne veruju u doslovni milenijum u budunosti, svi sudovi se spajaju u jedan koji e se odrati u vreme drugog Hristovog dolaska. Premilenijalisti, sa druge strane, podravaju ideju o boanskom sudu koji je povezan sa drugim Hristovim dolaskom i o sudu sa "velikog belog prestola" na kraju milenijuma, kada e se izrei i izvriti presuda o venom prokletstvu bezakonika. C. Adventistiko gledite Uenje adventista sedmog dana o konanom sudu je usko povezano s njihovim razumevanjem Hristove prvosvetenike slube u nebeskom Svetilitu. Kratak pregled ranog istorijskog razvoja oba verovanja vidi u Svetilite V.D!!

59

VI. Komentari Elen G. Vajt

Elen G. Vajt je opirno pisala o mnogim temama, ukljuujui i boanski sud. Govorila je o razliitim aspektima suda, ukljuujui njegovu blizinu (2T 355), njegovu izvesnost (R&H 22. novembar 1898), njegov temelj (Boji zakon, COL 314), dokaze koji e se ispitivati (ljudska dela zapisana u nebeskim knjigama, 4T 481), kao i rezultate suda (veni ivot za pravedne i vena smrt za nepravedne, GC 673.674). Ipak, moda je njen najvei doprinos ovoj temi stavljanje boanskog suda u okvir velikog sukoba izmeu dobra i zla i njegovo usko povezivanje sa Bojom ljubavlju prema Njegovim stvorenjima (Isto, 541.543.670.671; 4T 165; PK 292). Oigledno, prostor ne dozvoljava da se navede vie od nekoliko tekstova i da se italac uputi da sam proita ostale. Za potrebe ovog lanka, citati su podeljeni na tri faze suda. A. Preadventni istrani sud

Elen G. Vajt nije uopte sumnjala u postojanje preadventnog istranog suda nad onima koji sebe smatraju Hristovim sledbenicima. Taj sud, prva faza konanog suda, zapoela je 1844. godine, u skladu s proroanstvima Danila i Otkrivenja i tipologije u 3. Mojsijevoj i u Poslanici Jevrejima (GC 479-491; PP 357.358). U nebeskom Svetilitu i u prisutnosti anela kao Bojih slugu i svedoka (GC 479), Bog Otac sudi svom narodu, dok Hristos deluje kao Branitelj, a Sotona kao tuitelj. Hristos posreduje za verne, prikazuje njihovo "pokajanje i njihovu veru i trai oprotenje za njih" (isto, 484), nudei "svoju krv za pokajane vernike" (PP 357). Ispituju se sluajevi svih onih koji su nekada prihvatili Hristovu rtvu i zasluge, zapoinjui sa mrtvim pravednicima i nastavljajui sa ivima (4T 384; EW 280). Njihova dobra dela, ali i njihovi gresi sluajni ili namerni, ispituju se na temelju nebeskih knjiga i ocenjuju prema merilu Bojeg zakona (LS 241; COL 310; GC 482). "A onda, zaslugom Hristove pomiriteljske krvi, gresi svih onih koji su se iskreno pokajali bie izbrisani iz nebeskih knjiga. Tako e Svetilite biti osloboeno ili oieno, izvetaja o grehu." (PP 357.358; GC 425). Imena vernih ostaju u knjizi ivota. Imena onih koji nikada nisu ni prihvatili Hrista ne dolaze na

60

ovaj sud (GC 480). Sa druge strane, imena onih koji su nekada prihvatili Hrista, ali su prekinuli svoj odnos s Njime, bie izbrisana iz knjige ivota (Isto, 483). Istovremeno, "dok istrani sud zaseda na Nebu, dok se gresi pokajanih vernika uklanjaju iz Svetilita, na Zemlji, meu onima koji pripadaju Bojem narodu, treba da se obavlja posebno delo ienja, uklanjanja greha." (Isto, 425) Na kraju preadventnog istranog suda na Nebu "bie odluena sudbina svih, ili na ivot ili na smrt". Boji narod, koji ivi na Zemlji, bie spreman da se susretne sa svojim Gospodom i doi e do drugog Hristovog dolaska (Isto, 490.491). B. Posleadventni milenijumski sud Poto Hristos bude odveo svoje svete na Nebo, zasedae milenijumski sud. To je suenje koje se potpuno razlikuje od preadventnog suenja (Isto, 479-491). Na ovo suenju sudija je Hristos (DA 210). Zajedno sa otkupljenima On e ispitivati dela bezakonika, ukljuujui i dela Sotone i njegovih demona (EW 290.291; GC 661). I ponovo, nebeske knjige e pruiti dokaze, posebno "knjiga smrti" koja "sadri sva zla dela zlih". Bilbija e posluiti kao "knjiga uredaba" (EW 52.291). Osim to treba da ustanovi da li su bezakonici zaista odbacili Hrista i Njegovo spasenje, ovaj sud odreuje kaznu koju e primiti svaki od njih (Isto, 291; GC 661). Milenijumski sud se zavrava kada istekne hiljadu godina, neposredno pre drugog vaskrsenja i sputanja Svetog grada (SR 416.417). C. Poslemilenijumski izvrni sud

Posle isteka milenijuma dolazi do drugog vaskrsenja, vaskrsenja bezakonika, a Hristos se vraa na Zemlju zajedno sa otkupljenima. U isto vreme, Sotona priprema snaan napad protiv svetih i Novog Jerusalima koji se spustio s Neba na Zemlju. U to vreme, u prisutnosti svih koji su ikada iveli na Zemlji, i otkupljenih i izgubljenih, kao i Sotone i njegovih demona, Hristos biva krunisan. "I sada, odeven uzvienim velianstvom i silom, Car nad carevima izrie presudu buntovnicima i izvrava pravdu nad onima koji su prestupali njegov zakon i tlaili njegov narod." (Velika borba,537) "im se otvore knjige izvetaja i Isusovo oko pogleda grenike, oni e biti svesni svih svojih greha koje su u svom ivotu uinili." (Isto) "Svi grenici sveta stoje na sudu Bojem okrivljeni za najviu izdaju protiv vladavine Neba. Nemaju nikoga

61

da ih brani; oni su bez opravdanja, i nad njima se izrie osuda vene smrti." (Velika borba, 539) Sotonine mahinacije su razotkrivene (Isto,672). I postalo je potpuno jasno "da plata za greh nije eljena nezavisnost i veni ivot, nego robovanje, propast i smrt." (Velika borba, 539) Isto tako potpuno je jasno da nije bilo nikakvog "razloga za greh" (Isto,503). Nepokajani, svesni tih injenica, padaju na tle ispunjeni strahopotovanjem, ak se i "Sotona klanja i priznaje pravednost svoje osude" (Isto,670). I konano, Boja mudrost, njegova pravednost i dobrota sada su potpuno dokazane (Isto, 670). Zajedno s Bojom vladavinom i zakon je dobio svoje puno opravdanje (7BC 986; DA 58; PP 338-340). Tada oganj "silazi od Boga na Zemlju. Zemlja se otvara. Oruje skriveno u njenoj dubini izbacuje se napolje. Plamen koji prodire izbija iz svake otvorene provalije. Same stene se pale." (Velika borba, 542) U toj estokoj provali ognja bezakonici nestaju kao slama. Svi su kanjeni po svojim delima. Poto su svi gresi pravednika prebaeni na Sotonu, on mora da pretrpi kaznu ne samo za svoje grehe ve i za sve grehe na koje je naveo pripadnike Bojeg naroda. Njegova kazna e biti daleko vea od kazne onih koje je prevario... U ognju oienja bezakonici su konano uniteni, nema im ni korena ni grane... Stigla ih je puna kazna po zakonu; zadovoljeni su svi zahtevi pravde, pa i Nebo i Zemlja, gledajui ta se dogaa, potvruju da je pravedan Gospod. Sotonino razorno delo je zauvek zavreno." (Isto, 673)

VII. Literatura

Andreasen, Niels-Eric, "Translation of Nisdaq/Katharisthesetai in Daniel 8,14" In Symposium on Daniel. Ed. Frank B. Holbrook. Washington, D.C. Biblical Research Institute, 1986. Pr 475-496. Aulen, Gustaf, Christus Victor, New York, Macmillan, 1969. Buechsel, F. "krino ktl" In Theological Dictionary of the New Testament, EEd. G. Kittel, Grand Rapids, Eerdmans, 1965. Vol. 3, pp. 933-954. Cody, Aelred, Heavenly Sanctuary and Liturgy in the Epistle to the Hebrews. The Achievement od Salvation in the Epistle to the Hebrews: The Achievement of Salvation in the Epistle's Perspectives. St. Meinrad, Ind. Grail, 1960.

62

Davidson, Richard M. Typology in Svripture. A Study of Hermeneutical Typos Strustures, Amdrews University Seminary Doctoral Disertation Series. Vol. 2. Berrien Springs, Mich. Andrews University Press, 1981. Delitzsch, F. Psalms, 3. vol. Commentaries on the Old Testament. Grand Rapids, Eerdmans, 1990. Duesterwald, Franz, Die Weltreiche und das Gottesreich nach den Weissagungen des Propheten Daniel. Freiburg: Herder, 1890. Hasel, Gerhard F, "The Distinction Between Clean and Uncelan Animals in Leviticus 11: Still Relevant?" Journal of the Adventist Theological Society 2 (1991) 91-125. ----------- "The Hebrew Masculine Plural for Week's in the Expression Seventhy Weeks in Daniel 9,24." Andrews University Seminary Studies 31 (1993) 105-118. _______ "The Identity of the Saints of the Most High in Daniel 7" Biblica 56(1975) 173-192) _______ "The Little Horn, the Heavenly Sanctuary and the Time of the End: A Study of Daniel 8,9-14." In Symposium on Daniel. Ed. Frank B. Holbrook. Daniel and Revelation Committee Series, Washington, D.C. Biblical Research Institute, 1986. Pp 378-461. _______ "The Remnant. The History and Theology of the Remnant Idea From Genesis to Isaijah. Rev. ed. Amdrews University Monographs, Studies in Religion. Voil. 1. Berrien Springs, Mich. Amdrews University Press, 1980. _______ "Resurrection in the Theology of Old Testament Apocalyptic." Zeitchrift fuer die altestestamentliche Wissenshaft 92 (1980) 267-284. _______ "Studies in Biblical Atonement II: The Day of Atonement." The Sanctuary and the Atonement: Biblical, Historical, and Theological Studies. Ed. A.V. Wallenkampf and W. Richard Lesher, Washington D.C, General Conference of Seventh Day Adventists (1981) 115-133. Herntrich, Volkmar, "The OT Term mipat" Theological Dictionary of the New Testament. Ed. G. Kittel. Grand Rapids:: Eerdmans, 1965. Vol. 3. pp. 923-933. Holbrook, Frank B. ed. Symposium on Daniel: Introductory and Exegetical Studies. Daniel and Revelation Committee Series, vol. 2. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986.

63

Johnsson, William G. "Defilement/Purification and Hebrews 9,23", Issues in the Book of Hebrews. Ed. Frank B. Holrook. Daniel and Revelation Committee Series. Silver Springs, Md. Biblical Research Institute. 1989. Pp 79-103. Koch, Klaus. "Is There a Doctrine of Divine Retribution?" Theodicy in the Old Testament. Ed. James Crenshaw. Philadelphia, Fortress, 1983. Pp. 57-87. Koenig, Adrio. The Eclipse of Christ in Eschatology, Grand Rapids: Eerdmans, 1989. Ladd, George Eldon, The Last Things, Grand Rapids, Eerdmans, 1978. Lamparter, Helmut, Die Hoffnung der Christen. Stuttgart, Quell, 1967. Martin, J.P. "The Last Judgment" In Dreams, Visions and Oracles. Ed. Carl E. Amerding and W. Ward Gasque, Grand Rapids, Baker 1977. Pp 187-205. _______ The Last Judgment in Protestant Orthodoxy to Ritschl. Grand Rapids, Eerdmans 1963. Maxwell, C. Mervyn, God CCares, Vol 1. Mountain View, Calif. Pacific Press, 1981. Morris, Leon, The Biblical Doctrine of Judgment, Grand Rapids, Eerdmans, 1960. Owusu-Antwi, Brempong, An Investigation of the Chronology of Daniel 9,24-27" Ph. D. dissertation. Andrews University 1993. Now published as The Chronology of Daniel 9.24-27. Adventist Theological Society Dissertation Series, Vol 2. Berrien Springs, MIch. Adventist Theological Society Publication, 1995. Pentecost, J. Dwight, Things to Come: A Study in Biblical Eschatology, Grand Rapids, Zondercvan, 1958. Pfandl, Gerhard, The Time of the End in the Book of Daniel. Adventist Theological Society Dissertation Series, Vol. 1. Berrien Springs, Mich. Adventist Theological Society Publications, 1992. Rodriguez, Angel M, "Significance of the Cultic Language in Daniel 8,9-14." In Sympozium on Daniel. Ed. Frank B. Holbrook. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986, Pp 527-549. Schneider, Johannes, The Letter to the Hebrews, Grand Rapids, Eerdmans, 1957. Schwarz, Reinhardt, "Die spaetmittelalterliche Vorstelung vom richtenden Mentalitaet." Geshichte in Wissenschaft und Unterricht 32, (1981) 526-553)

64

Shea, William H, "The Investigative Judgment of Judah, Ezekiel 1-10." The Sanctuary and the Atonement; Biblical, Historical, and Theological Studies, Ed. A.V. Wallenkampf and W. Richard Lesher. Washington D.C. General Conference of SDA, 1981. Pp 283-291. ______ Selected Studies on Prophetic Interpretation, Rev. ed. Daniel and Revelation Committee Series, Vol. 1. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1992. ______ "Spatial Dimensions in the Vision of Daniel 8" Symposium on Daniel: In troductory and Exegetical Studies, Ed. Frank. B. Holbrook. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986. Pp 497-526. ______ "When Did the Seventhy Weeks of Daniel 9,24-27. Begin?" Journal of the Adventist Theological Society 2,No 1 (1991), 115-138.

65

66