asopis Sarajevske sveske izraava zahvalnost sljedeim institucijama i dravama na njihovoj podrci Sarajevo Notebook magazine would like

to thank the following institutions and countries for their support Open Society Fund Bosnia and Herzegovina The Balkan Trust for Democracy Norway Sweden Finland Denmark Switzerland Portugal France Great Britain Spain Slovenia Makedonija Bosna i Hercegovina United States Ured za kulturu Grada Zagreba European Community Goethe Institut Sarajevo KulturKontakt Austria Buybook Carl Bildt

Redakcija Ljubica Arsi Basri Capriqi Mitja ander Ale Debeljak Ljiljana Dirjan Daa Drndi Zdravko Grebo Zoran Hamovi Miljenko Jergovi Devad Karahasan Enver Kazaz Tvrtko Kulenovi Julijana Matanovi Senadin Musabegovi Andrej Nikolaidis Boris A. Novak Sibila Petlevski

Elizabeta eleva Slobodan najder Dragan Veliki Marko Veovi Radoslav Petkovi Miko uvakovi Tihomir Brajovi Glavni i odgovorni urednik Velimir Viskovi Izvrni urednik Vojka Smiljani-iki Sekretar Aida El Hadari-Pedia

17 2007

NO

Sadraj
U PRVOM LICU
Mitko Madunkov Pogled u nepostojanje _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 13

DNEVNIK
Renato Bareti Pria o ljudima i psima _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 31

DIJALOG
Dean Duda i Milivoj Solar Muharem Bazdulj i Mirjana Mioinovi Od Servantesa do Kafke _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 48 Margina slobode _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 61

TEMA BROJA
Leo Rafolt Igor Perii Saa iri Robert Alaozovski Agim Vinca Anton Beriaj

SAVREMENA KRITIKA
Pribiljeke o tranzicijama suvremene hrvatske knjievne kritike _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 78 etvrta ruka Jedan pogled na akademsku kritiku u Srbiji 1991 2007 _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 95 Jo jednom za Skerlia Savremena srpska knjievna kritika _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 125 Linija ivota linija smrti _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 185 Albanska knjievna kritika u novom kulturnom centru _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 193 U traganju za ...teorijom fragmenti o suvremenoj teorijskoj sceni na Kosovu_ _ _ _ _ 210

Urban Vovk Andrej Nikolaidis Enver Kazaz

O emu ne, zato ne, i ta onda? _ _ _ _ _ _ _ _ 214 Zato nema kritike u Crnoj Gori _ _ _ _ _ _ _ _ _ 222 Epistemoloki lomovi i modelativna pluralnost kritike _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 224

KRITIKA
Tihomir Brajovi Jagna Poganik Mihajlo Panti Mitja ander Milica Nikoli Tatjana Rosi Milorad Belani Basri apriqi Elizabeta eleva Pria koja prodire svoje likove _ _ _ _ _ _ _ _ _ 238 Made in ....anywhere _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 243 Sluaj Feri: purgativ smeha _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 248 Na zgaritu _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 254 Dnevnik o Ani _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 262 Konverzija postmodernog romana _ _ _ _ _ _ _ _ 269 Ogled o Zimskoj etnji _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 280 Kadare graditelj balkanskih toposa _ _ _ _ _ _ 296 Ljubav kao biografija i domovina Domopis starih mirisa i Snijeg u Kazablanki Kice Barxijeve Kolbe _ _ _ _ _ _ _ _ 302 Senka uasa_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 311 Na treem trgu _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 316 O recepciji pesnitva Stevana Tontia _ _ _ _ _ _ 321 Svijet kao ljiva _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 329 Oivljeni pepeo Buhenvalda _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 336 Situirane prie tekstualna afera _ _ _ _ _ _ _ _ 341

Neboja Mari Svetlana Tomi Vesna Cidilko Rusmir Mahmutehaji Stevan Tonti Olivera orveziroska

MANUFAKTURA
Predrag Luci Ljubavnici iz Verone _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Chris + Juda _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Ralph + Emma _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Omer + Halida _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Jan + Frida _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ KTA + AYE _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Yasunari + Marichiko _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Winston loves H. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Salvo + Silva _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Guillaume + Marguerite _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Nessuno + Ciaobella _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ V.+V. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Manu + Ramona _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ + _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Hronike _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Paprat _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Svetlo _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Jutarnji glasovi _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Oblinja boanstva _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Udisaj _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Pogled _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Talas _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Nad zalivom _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Doi i druge injenice _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Hotel Ideal _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Za dete _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Nena ena _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Doi _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Ime mu je bilo lisica _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Vera _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Ve dugo _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Delirijum na Visu _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Vis_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ KRISTALI AFGANISTANA _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Kako stvari diu _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Cipele _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Kako sam ratovao _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 349 356 357 358 360 361 363 364 365 367 368 370 375 376 377 377 378 378 379 379 380 380 381 382 382 383 383 384 385 386 387 388 388 389 389 390 391

Gojko Boovi

Jurij Hudolin

Ervin Jahi

Moj obraun sa rakom _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Kad me jednom bude pitao sin moj _ _ _ _ _ _ _ Uvjeti za pjesmu _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Meditacija_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Molitva _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ O pribliavanju blizine _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ O sjeanju na sebe i svijet pre ovoga _ _ _ _ _ _ 11.rujna _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ San _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Marko Veovi Mileta Prodanovi Laslo Vegel Ivana Bulatovi Hrvoje Batini

392 393 395 396 397 397 398 399 360

Kako je naen biser _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 401 Engleska uniforma boje pustinjskog peska _ _ _ 412 Uvod u bastard roman _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 423 Intervju _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 445 Sanjaju li privienja iste snove? _ _ _ _ _ _ _ _ _ 457 Meistermichung reifer tabake nr 100 _ _ _ _ _ _ 458 Vremenska prognoza _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 462 Pisma dobrih namjera _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 463 Pismo Zuki Dumhuru _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 470 Gdje ti ivi _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 473 DVIJE PRIE _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 478 Bach nije utihnuo _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 478 Oslukivanja iznutra _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 480 Dehenem_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 483 Dvije majke _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 495 Na autobuskoj, Mirjana... _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 497 Putokazi razbacani po zemlji _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 502 Cenzorov najvei trik _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 508 Fikcija, stvarnost i zakoni _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 517

Admiral Mahi Marija Fekete Sullivan Bjanka Alajbegovi aboti Duan ater Mubera Isanovi Dimitrije Duracovski Nedad Maksumi Igor tiks Marko Juvan

Midhat Ajanovi Rexhep Murtez Shala

Esej o Tarkovskom (odlomak iz romana) _ _ _ _ 537 Kultura ponaanja kao kategorija komunikacije _ 553

DOKUMENTI
Mirjana Mioinovi Blaga Dimitrova Iz prepiske Danila Kia _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 563 Kolovoa balkanskog kola _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 588

PUTOVNICA
Stevan Tonti Julian Schutting Wolfgang Bauer

PANORAMA SAVREMENE AUSTRIJSKE POEZIJE

Uz panoramu savremene austrijske poezije _ _ _ 595 Vrtovi A. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 597 Austrija _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 599 Krma _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 599 New York _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 600 *Probudio sam se u polovnoj kui _ _ _ _ _ _ _ _ * Kia pada svakog dana _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ * Probudio sam se u invalidnoj kui_ _ _ _ _ _ _ * Zaptivamo krov _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 601 601 602 603

Peter Henisch

Robert Schindel Peter Turrini

Vineta I _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 604 Oajnici (Pozdrav Mili Doru) _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 604 Par koraka nazad _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ * Moja majka smjestila je _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ * Kad je moj otac sahranjivan _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ * Sada su svi oni _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 606 606 607 608

Ludwig Fels Gerhard Kofler

Dobro jutro. Sunce _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 609 Istina _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 609 Beka Apoteoza _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ A gdje li je gramatika _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Srce i muda _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Paklena jaja _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 610 610 610 611

Gnther Geiger Evelyn Schlag

Poznati divljak _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 612 Ideal i ivot _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 614 Ekspedicija u unutranjost zemlje _ _ _ _ _ _ _ _ 615 Vita contemplativa _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 615 Pas _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 616 Kamen _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 617 S kojim snagama _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Pazi _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Zemlja za ruenje_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Tako dakle utimo _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 618 618 618 619

Michael Donhauser Sabine Gruber

Bettina Balka

Most prema tebi, oe _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 620 Uspjeh _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 621 Uasi pacova slikani u ulju _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 621 Peter Pongratz Srce Tame Rat kao tema u slikarstvu Petera Pongratza _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 625 Bez suglasnosti O ciklusu Djeije Pjesme Petera Pongratza _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 629

PORTRET SLIKARA
Wieland Schmied Elfriede Jelinek

BILJEKE O AUTORIMA _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 652 EXECUTIVE SUMMARY_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 676

10

U PRVOM LICU
Mitko Madunkov

Mitko Madunkov

POGLED U NEPOSTOJANJE
1 Moe li se istorija nahvatati oko pojedinanog ivota i objasniti njime? Poeu od okvira teme: to je drava u kojoj sam proiveo pola veka. Preanje Jugoslavije nema, ali njene negdanje granice stoje netaknute. Unutar nedodirljivog omotaa, vlasti mogu da rade ta hoe, a narodi da se pokolju, rasele ili podele, kako im drago. Tako je stoga to je sutinski nevano ta se dogaa unutar nevidljive zone, sve dok je ona sastavni deo opteg poretka. Veliki ratovi se vode radi promena granica i redefinisanja interesa unutar novosazdanih drava i regija. Da li e se to nazvati unutranjim procvatom revolucionarnih snaga ili spoljanjim nadiranjem demokratskog uticaja sasvim je svejedno. Niko ne moe da dobije ono to mu nije dato, osim ako ne otme. A da bi se otelo potrebna je sila, nuna je stvarna mo. Jedini faktiki pobednik u Evropi tokom Drugog svetskog rata od zapadnih zemalja bila je Engleska, ali je ona u tom ratu izgubila sve kolonije. Ako je tolika cena slobode za pobednike, kolika je za poraene ili za one koji e prei na stranu poraenih? Oni koji se sad, na nedefinisanim teritorijama, uzrujavaju oko eventualnog krenja propisa o nepromenljivosti granica pridaju sebi preveliku vanost: to pravilo se odnosi samo na spoljanje granice staroga sveta, a ne na ono to se deava unutar njih. Spoljanje granice, ma bile tek virtualne, mogu se promeniti samo u novom velikom ratu. Taj rat, meutim, nee se dogoditi dok se interesi mogu zadovoljiti i bez njega. Zato bi iko ratovao protiv razoruanih zemalja? Stoga, baviti se danas visokom politikom u nekoj od takvih zemalja znai mlatiti praznu slamu. U politikoj igri nuni su pregovarai, jer su takva pravila u svetu privienja. Izmeu postojanja i nepostojanja nema vidljive razlike: svako prisustvuje sopstvenoj sahrani, mada nije tu. Zato bi nepostojea drava bila okvir teme ovih razmiljanja, ako je tema slobodna i ako je mogu obraditi kako mi se

13

prohte, u prvom licu? Iz tri razloga, mislim, koji imaju veze sa onim to sam u naslovu krstio kao pogled u nepostojnje, a koje je, razume se, pravi predmet ovih razmiljanja. Prvi razlog tie se mesta gde tekst treba da bude objavljen. To su Sarajevske sveske, ija je uloga da popune prazan prostor izmeu onih virtualnih granica koje obeleavaju neto ega vie nema. U kojoj meri, tanije, u kom smislu postoji ili moe postojati neto to obuhvata ba tu maglu nepostojanja? Moe se pretpostaviti da se na takvom jednom mestu, koje oliavaju Sveske, okupljaju najrazliitiji ljudi, od onih koji potuju prolost kao stvarnost koja se ne moe unititi (nego ostaje u svom trajno prolom vremenu) preko avanturista kojih ima uvek i svuda, do onih zaluenika koji na ruevinama starih zdanja odmah zapoinju nove graevine, svesni da igra razaranja i stvaranja ne utie na venost (ili bar nepromenljivost) stvari. To mesto trebalo bi da okuplja, kao i predeli limba, najbolje predstavnike starog sveta kojima se unjaju na razgovor oni koji e tek doi. Na takvom mestu one sile koje su razorile negdanji svet ne oseaju se toliko da bi onemoguile makar knjievni suivot unutar granica fatamorgane. Drugi, centralni razlog zbog kojeg se ova razmiljanja automatski vezuju za nepostojeu dravu je taj da jedino ona povezuje temu nepostojanja sa temom zajednikog postojanja. Zato bi se iko interesovao za neija razmiljanja u prvom licu koja ga se uopte ne bi ticala, koja se ne odnose na stvari koje su mu dobro poznate, mada na razliit nain. Kako bismo, u takvoj situaciji, uopte mogli da izbegnemo jedinu zajedniku temu, a to je kakav je na pogled u (na) nepostojanje. Naravno, to nas automatski vezuje za trei razlog koji je najmanje formalan. On se ne odnosi na relacije, nego na znaenja, ili na to kakav je na (moj) udeo u celoj toj prii, to jest kakva su njena stvarna znaenja. Nepostojanje je u uskoj vezi sa nevidljivou i neprozirnou stvari. Zato se ono to se dogodilo na spoljanjem planu preliva van, i plavi sve oblasti ivota, ukljuujui stvaralatvo. Homerova Ilijada poinje reju srdba, a zavrava se Hektorovom sahranom kao posledicom te srdbe. Izmeu toga smeteno je knjievno delo. Slino je i u svakodnevnom ivotu, mada on nema tu vrstu formu, iako ima jasan poetak i kraj. Od toga ta je na predmet interesovanja i kako gledamo na njega zavisi razaznavanje, ukoliko je ta re uopte umesna u sferama nestvarnosti i nepostojanja.

14

2 Pre nego to preem na raspravu postaviu jedno pitanje koje naoko nema nikakve veze s njom. Zato ljudi, uopte uzev, nakon penzije, ne odlaze u fabrike i preduzea u kojima su radili? Oni koji su izbaeni jedini su koji ih poseuju, zato to su u trajku. Ali kad se trajk okona ili radni ivot proe, ti isti ljudi nee hteti ni da spomenu ustanove u kojima su radili, a nekmoli da ih pohode. Dodue, niko ih i ne zove, a ako ih pozovu, odazovu se oni koji uobiajeno slue za slikanje, da bi se ilustrovalo ono to ne znai nita, ali je nekome ipak potrebno. Odakle toliko nezadovoljstvo, tolika gorina? Ne govorim o onima koji su najee oinuti (otkazi) u vremenu nezapamene otimaine. Radnici koji su ostali bez posla trajkuju da ih vrate na posao zato to je to njihova egzistencija. Ali, oni koji su regularno otili u penziju, ne vraaju se u svoja preduzea i ustanove ni u sluaju kad nisu propala zato? Zato normalni, civilizovani ljudi koje nije napustila empatija, i koji se seaju druenja tokom godina, nee da uu u ustanovu u kojoj su proveli radni vek? Zloinci se vraaju na mesta zloina, a uzorni inovnici nee da uu u kuu u kojoj su ostarili. Kako objasniti to? Otkuda tolika ozlojeenost? Ne verujem da je odgovor na to pitanje jednostavan, i da se moe svesti na uobiajeno nezadovoljstvo proivljenim ivotom. Nisam pomiljao da e se i sa mnom dogoditi isto to i sa drugima. Svoj radni vek proveo sam u biblioteci, koja se po inerciji smatra mirnim, kultivisanim mestom; mada, i na takvim mestima znaju se deavati mrane stvari. Sad nije re o tome. Budui da sam unapred znao ta se dogaa sa ljudima, gotovo da sam obeao da to neu ponoviti. U odlasku rekao sam doi u i nikad se vie nisam pojavio. Kasnije sam se setio da su tako postupili i svi drugi do kojih sam iole drao. Sve to liilo je na davanje znakova. ovek ne mora ba sve da kae, ipak je to odlika loe literature i bukvalno shvaenog ivota. Ako je u literaturi toliko vaan nagovetaj, zato bi ivot bio bez konteksta? Ako ste otili od kue, zato biste to potvrivali razvodom? Ako ste ostali bez drave, zato biste nosili maskirnu uniformu umesto crnog flora? Najbolniji primeri davanja znakova olieni su u potpunom odbacivnju graanske forme, u kloarenju. Imam u vidu jednog hrabrog, usamljenog oveka i istinskog pesnika, Miodraga Stanisavljvia, i jednog umnog, retkog znalca knji-

15

evnosti, Peru Muijevia. Zbog ega bi oni zbacili graansku odoru i neoprani lunjali Beogradom, ako time nisu hteli neto da saopte? Nije to bio kolektivni bunt iz nae mladosti, momaka koji ne znaju ta hoe, ali to ele odmah (Kon Bendit), nego pobuna usamljenih, zrelih, samosvesnih skeptika koji idu na kiu metaka, kao u Pucnjevima popodne Sema Pekinpoa, samo bez filmskih lagarija, ljudi koji znaju ta hoe, ali to nee videti nikad. Kad se razboleo, teko i neizleivo kao i njegova supruga Marija pre njega, Stanisavljevi uopte nije hteo da se lei, a kad ga je Neboja Popov nekako nagovorio da ode na kliniku gde mu je obezbedio mesto, nisu ga primili sa napomenom da se najpre okupa. Okrenuo se, vratio kui i umro. Tako mi je bar reeno. Peru Muijevia viao sam esto nakon to je napustio posao profesora svetske knjievnosti u Beogradu. Dok je radio u Novom Sadu, iveo je u praznom stanu pored mog, u Batajnici, pa smo uvee imali prilike da na mojoj terasi priamo o knjievnosti, pijui vino. Njegov spoljanji preobraaj poklopio se sa unutranjim preobraajem sveta oko nas. Lebdei iznad Konjica i Beograda, jednoga dana, potraio me je u Biblioteci grada Beograda, ali nisu hteli da ga puste. Morao sam da siem, a on me je doekao sa osmehom. Ako vas gospodin M. primi, tako su mu rekli, objasnio mi je maui lulom, i pokazujui odoru u koju ga je ogrnulo vreme. Te rite, uz neizmenjeni miris duvana, bili su jasna uputstva za razaznavanje, na osnovu kojih bi ga ljudi mogli prepoznati, tako razliitog od njih, ali oni su videli samo znak, ne i njegovo znaenje. Ti tajni znaci nemirenja sa ivotom unitenim do samih fundamenata, do seanja, to odevanje sopstvene due u rite i prljavtinu, ta nemogunost hodoaa na mesta minulog ivota govore nam da je ivot proao ili da je u tolikoj meri promenjen da ga je nemogue prepoznati i prihvatiti kao svog. 3 Nema li da doe ve jednom i taj rat?! taj sam uzdah uo mnogo puta, u razliita vremena, od raznih ljudi. On je upuivao na to da je rat bogomdana pljakaka avantura posle koje se moete probuditi bogati. Beei ulicom u toku bombardovanja, poetkom Prvog svetskog rata, jedan nikad promenjeni balkanski nitkov, onako u trku, izvukao je ponjavu ispod ulinog prosjaka-bogalja i nastavio da tri. To nije literatura;

16

dogaaj mi je ispriao deda, koji je bio pouzdan svedok. U ranom detinjstvu lino sam uo kako jedan pijanac zamilja kue pune ilimova koje e opljakati im pone novi rat: a Drugi svetski rat tek to bee proao; po urnalima napaljene devojke ljubile su nepoznate vojnike. ovek se, u stvari, vajkao na ono to ga upravo bee mimoilo. Uoi rata koji bismo mogli nazvati Treim balkanskim, sluao sam prie o tome kako nailazi vreme za preduzetne duhove. I tada su se mnogi ponadali da se mogu obogatiti preko noi. Veina nije znala ta se pod tim podrazumeva i kako sve to skupa izgleda. ta se u stvari desilo? Ja sam jednom postavio pitanje ta bi ko izabrao kao glavni zgoditak, ljude sa zemljom ili zemlju bez ljudi. Odgovor se moe naslutiti. Ne mogu da verujem nikom ko je u celu tu priu oko raspada, i u bilo koju drugu priu o ratu, uao sa interesom. Nasluao sam se jadikovki o komunistima, etnicima i ustaama isto koliko i hvalospeva o njima. Veina je bila inspirisana interesom. To se sad moe proveriti u banci. Nemam, u jednom ovakvom osvrtu, ama ba nikakvog razloga da se opravdavam pred bilo kim. Moj otac je bio uhapen 1945. godine kao predratni industrijalac, carsko dete i ne znam ta jo ne, i pravo je udo da nije bio streljan, tako da se ja ne bih previe uputao u to da branim taj prethodni poredak. Ali o njemu, takvom takav je ve bio, isti taj obespravljeni ovek, moj otac, govorio je kako je bolji od prethodnog, a budui pravedan i astan, da je doiveo ono to je usledilo, siguran sam da bi kazao da je bolji i od sadanjih tranzicija i zverske otimaine. I ne bi traio da mu se vrati oteto, kao to nisam ni ja, jer ima ko to ume bolje, a oveku se smui od tolike pohlepe. Posle Francuske buroaske revolucije dolo je do restauracije, ali nikome nije palo na pamet da vraa Crkvi oteta imanja, jer se radilo o zajednikoj tekovini, o preobraaju drutva iz feudalnog u neko drugo ureenje. A u naem, balkanskom sluaju, da bi se otelo to vie, ljudi bi se vratili do Adama i Eve, samo da su ovi kojim sluajem ostavili nekom tapiju na zemlju s one strane Edena. Drava u kojoj je moja generacija proivela pola veka bila je drava sa osrednjom duhovnom i intelektualnom orijentacijom, ali, zahvaljujui tome to se u Drugom svetskom ratu nala na pobednikoj strani, a zahvaljujui i svojoj socijalnoj orijentaciji, koja je civilizacijska tekovina, pa i kasnijem razvoju, koji je bio ljudskiji nego u svim drugim socijalistikim zemljama, ak i u trenutku agonije pokazala se humanijom

17

od onih koji su je nasledili. Da nije bilo tako, partija se ne bi dobrovoljno odvojila od dravne vlasti, nego bi na nekom svom Tjenanmenu samlela svaki otpor. Ona to nije uinila, i to joj slui na ast. Ogavnost revolucij je u tome to hoe da ponu sve ispoetka, ali ogavnost onih koji su bili uzroci svih buna i revolucija bila je u tome to su eleli da svet ostane veito njihov. 4 ta je nestalo u toku tranzicije? Pitajte one kojih nema, i oni e vam rei sve. Pitajte one koji nemaju, i oni e vam kazati to isto. Dvadesetogodinje plate, penzije i zdravstvena osiguranja, milijarde dolara diljem nahija, sve to i sve drugo to se ne d pobrojati, nije se pretvorilo u dim, nego je stiglo do nekog odredita. Oni naoruani do zuba, niotkuda nisu otili a da nisu ispraznili banke i pote i poneli sve to se dalo poneti. A oni koji su trpno stanje istorije, koji se pokreu kao pioni na ahovskoj tabli, stradali su da bi ostali imali pokrie za zloine, pljake i obeaenja. Silna bogatstva koja poseduju dananji uspeni ljudi nisu stvorena tako to su oni bili sto hiljada puta sposobniji od neuspenih niti radili sa milion pipaka svojih vrednih ruku. Ta bogatstva su bila deo mesenih zarada obinog sveta, ali da se Vlasi ne dosete, taj je novac najpre samleven ratom, a zatim legalno pretampan i, kako se to danas higijenski kae, opran krvavim bujicama. Po inerciji, ovek veruje u ljude koje je video u ureenom stanju, ali ih nije video u rasulu. Istina je, meutim, ta da oni koji slue za komijsko ispijanje kafica takoe mogu posluiti za tamanjenje itavih naroda. Kapoi po logorima diljem sveta nisu imali rogove, mogue da su bili jako dobri ljudi i bez sumnje i danas imaju ista takva potomstva. Sve to se desilo, desilo se pomou onih sa kojima smo iveli, i sa kojima ivimo sad. Samo to je vremenom slika krvavog rata zamenjena slikom miroljubivog blagostanja. Kad je poeo rat, nadao sam se u to da ljudi makar znaju svoj interes. Sluei svom Interesu, mislio sam, nee razoriti ono to nije usklaeno s njim. Zavaravao sam se onom sokratovtinom koja je zatrovala svet, u koju se kleo Tolstoj, a koju je najjasnije formulisao Hrist: Oprosti im, Oe, jer ne znaju ta rade. To miljenje polazi, naravno, od toga da zlo proizilazi iz neznanja, da ljudi ne znaju ta je dobro, pa zato ine zlo, ali kad

18

bi se osvestili... itd. Ja nisam bio, ve ni u to vreme, ubeen u to da je spoznaja dobra dovoljna da bi se inilo dobro, ali sam ipak poverovao, ili se bar samo ponadao, da ljudi makar ne izneveravaju svoj interes i kad bi ga uoili... I onda mi je sinulo: a ta ako je njihov interes ba razaranje, ruenje a ne izgradnja, ta ako se taj i takav interes zasnovan na pljaki ne moe ostvariti drukije nego ratom i pokoljem? Hou da kaem, na kraju prie o znakovima koje niko ne prati, da se i sa mnom dogodilo ono to se dogodilo mnogim drugima: okrenuo sam se i otiao, a da nisam mnogo razmiljao previe ni ta ostavljam ni kuda idem. Pre mene i pre svih nas to su uinila naa deca. Bilo je neeg odve zastraujueg u tom svetu kome smo na nevieno poverili svoje ivote. 5 U Beograd, na studije, doputovao sam Orijent-ekspresom koji je tada pokrivao ona znaenja koja mu se sada pripisuju. Jo iste veeri, izaao sam u grad, da vidim svetla velegrada. Pre toga, od veih gradova bio sam video samo Zagreb. Dovoljno rano doiveo sam susret sa morem, u Rijeci i Puli, gde je ivela moja najmlaa tetka, a i susret sa zelenim vodama Korane u Karlovcu, gde je ivela moja starija tetka. Bio sam zaluen ureenim gradovima i velikim i bistrim vodama. ivei u literaturi, etao sam ulicama Pariza kao da sam onde roen. Sad sam izaao u no da uporedim svoje stvarne i imaginarne utiske o gradovima koje sam video i vodama za kojima sam udeo, jer ne bih voleo da provedem ni neko vreme, a nekmoli vei deo ivota, kako se ispostavilo, u mestu nesaobraznom mojim unutranjim oekivanjima. Zastao sam na Slaviji da izbrojim tramvaje, da bih imao ta da ispriam kad se vratim kui, bilo ih je sedam-osam. Grad je bio pust, bez saobraaja. Zastao sam na Terazijama da prebrojim reklame, bio sam razoaran, mada ih je bilo vie nego to ih ima sad. Otiao sam do Knez Mihailove, tamo je bio korzo, kao u Strumici, iz koje sam doao. Ja sam beao iz grada sa korzoom, a doekalo me je to isto. Kasnije sam se iuavao balkanskim hodoasnicima, piscima popularnih romana i pamfleta, o lepotama te ulice, jer sam ja bio zgromljem, oekujui vie, a moda i ono ega na svetu nema. Nastavio sam do Kalemegdana i nekako stigao do bedema odakle se prua, kako sam kasnije saznao, pogled na Savu i ravnicu iza nje, koja e vremenom postati Novi Beograd. Bilo se ve smrklo i pala je magla. Znao sam da

19

je dole reka, i mogao sam je tek ovla razabrati. U daljini su tu i tamo svetlucala slaba svetla koja su se odraavala u magli, za koju sam pomislio da je voda. Dua mi se ispunila radou pri pomisli na veliku reku koja se prua ispod mene, sve do horizonta. Bar je reka velika, pomislio sam i, uljuljkan tom milju, mirno spavao bar te noi. Kasnije sam otkrio da reka nije i ne moe da bude more. Ta misao, da nita u stvarnosti ne odgovara naim udnjama, ispunila je moj kasniji ivot. Kako to obino biva sa ljudima koji se olako vezuju za prvi prizor u prirodi ili za prvu sliku beskrajne galerije, ja sam u Beogradu ostao trajno. Zavrio sam studije svetske knjievnosti, oenio se, dobio dva sina. Smatrao sam ga prirodnim reenjem za kolovanje i obrazovanje dece koja su se rodila u njemu, kao i njihova majka. Verovao sam da je i za mene samog prikladnije mesto od drugih gradova, jer sam se u njemu zaposlio, poeo knjievnu karijeru i bio prihvaen kao mali broj pisaca iz moje generacije. Liio sam na prirodni izdanak drave sa kojom sam rastao. Radni vek od punih etrdeset godina, ukljuujui knjievniki sta, proveo sam manje-vie na jednom mestu, u Biblioteci grada Beograda. Ratne godine, sve sa bombrdovanjem, proiveo sam u Beogradu, sa suprugom i mlaim sinom, pijanistom; stariji sin je u poslednji as, pred samo bombardovanje, uspeo da napusti zemlju: doktorirao je atomsku fiziku u Stokholmu, a sada radi u Pasadeni u Kaliforniji, SAD. Od poetka raspada, razume se, pomiljao sam, kao veina koja se iznenada i mimo svoje volje nala na tuoj teritoriji, preavi preko noi iz statusa naroda u status manjine, na povratak u svoju matinu dravu. Tokom vremena, u intervjuima i inae, postavljano mi je pitanje kad e se M. M. vratiti u Makedoniju. To, naravno, nije zavisilo samo od mene, budui da nisam imao gde da se smestim, osim ispod mostova Vardara. Jedan broj vanih linosti ukljuujui predsednike drave i vlade bio se zauzeo oko mog povratka, katkad samo verbalno, katkad iskreno, ali do toga nije dolo. Nije ovo mesto ni vreme da se ulazi u razloge zato je tako ispalo. injenica je da sam morao da saekam svoj odlazak u penziju, pa da tek tada, kao slobodan ovek, odluim gde u iveti. Ja ionako nisam bio ni otiao, govorio sam, skrivajui se iza metafora. Kad sam se vratio u Makedoniju doekao me je grad mnogo manje nalik na velegrad nego Beograd, sa rekom koja

20

ne da nije liila na more, nego se ovoga leta, koje e se pamtiti po velikim vruinama, u jednom trenutku bee pretvorila u potoi usred kojeg je ovek mogao da sedi kao u koritu. Tako izgleda ram u kojem je, izmeu poetka i poetka, kraja i kraja, smeten moj ivot. Vratio sam se na mesto polaska prekasno, bez mnogo nade ali i bez kajanja, sa jedinom eljom da nekako prikupim snagu da zavrim ono to je preostalo. Kad ovek knjievnost pretvori u ivotni projekat, ni ne primeti kad i kako ivot preko noi postane knjievni projekat. Ali ta pria nema nikakve vanosti van predmeta ovoga teksta. Pokuau, stoga, da objasnim na koji se nain moja sudbina, ma koliko pojedinana i nevana bila, odraava u onome to je bio na (na: moda je to pogrena re, ali svejedno sad) zajedniki ivot koji e se najpre polako kruniti iznutra, dok najzad, prekriven pepelom dvadeset opustoenih godina, ne pone da lii na nepostojanje i nestvarnost. 6 Poeu od tzv. dvojne pripadnosti i dvojezinosti. Mogunost i nemogunost opstanka jednog ivotnog modela kakva je i drava moe se pratiti preko nekih dominantnih zajednikih simbola, kakav je na primer zajedniki jezik. Zajedniki jezik, pre svega jezik pismenosti na odreenoj teritoriji, istorijski gledano, vaan je faktor ujedinjenja i jedinstva drava i naroda, i moda najbitniji za njihov opstanak. Ja sam davno pisao o tome da su svi veliki narodi staroga veka koji nisu imali svoje pismo nestali. Izbor pisanog jezika bitno je uticao i na sudbinu i budunost slovenskih narod na Balkanu, od prihvatanja hrianstva pa do danas. Prva Jugoslavija (zajednica Srba, Hrvata i Slovenca, kako se prvobitno i zvala) bila je drava belaca i crnaca, sa svim to taj odnos podrazumeva. Jedna od nedostajuih karika zajednitva bio je i zajedniki jezik koji bi svi prihvatili kao svoj. U socijalistikoj Jugoslaviji izbor je pao na ve postojee reenje, koje je tada bilo jo manje prihvatljivo. Koliko je taj jezik mogao da opstane kao jezik zajednike kulture, toliko je mogla da opstane i sama ta drava. Pokazalo se da ni jedno ni drugo nije bilo mogue. Jer, jedno je koristiti jezik u vojsci, a neto sasvim drugo na njemu pisati knjievna dela. Kao i u poetku hrianske ere, drava se sukobila sa problemom celine i njenih atributa. Promovisanje pojma

21

Jugosloven u smislu nacije bio je poetak kraja Jugoslavije: objedinjujui simbol ne moe da opstane bez zajednikih atributa. Koji e biti zajedniki jezik pismenosti te nove nacije, srpskohrvatski? To je bio, za mnoge, jasan put u asimilaciju. Formiranje republika-drava vezao je atribute za nacionalno (nacionalistiko) shvatanje drave, kao i pre hiljadu godina. Ostalo je bilo stvar egzekucije, gledano sa tog, jezikog stanovitva. Ja sam, ve u ranoj mladosti, izgradio za sebe jedan sistem po kojem svet, bar u tom pogledu, i danas uspeno funkcionie: sauvati sebe tako to e postati deo ire zajednice. Integracija u jugoslovensku zajednicu i kulturu trebalo je da bude predvorje onih integracija za kojima se sad toliko udi. U jezikom smislu, to je znailo negovati i uvati svoj maternji jezik uz prihvatanje dominantnog jezika zajednice. Naravno, nacionalistiko jezgro te zajednice i kulture nije bilo promenjeno od vremena kad su u prethodnoj dravi istog imena graani bili podeljeni na belce i crnce. I tu, u tom vrtlogu, bilo je dovoljno vezati se za bilo koji od atributa te zajednice, pa promeniti svojstva; ili da se bar smatra da si ih promenio. Kad se osvrnem na svoje knjievne poetke u Beogradu, vidim da sam bio prihvaen skoro jednoduno. Ta sredina se verovatno nije toliko ogreila o mene koliko sam se ja udaljio od nje. Kljuno se svodi na pitanje pripadnosti. Meni je bilo nepojmljivo da se preko jezika koji sam ja dobrovoljno prihvatio kao jezik ire zajednike kulture moe izvoditi moja knjievna, pa i nacionalna pripadnost. Sada vidim da su sve sredine manje-vie takve, ovinistike. Danas se vie ni ne postavlja pitanje da li vi pristajete da se asimilujete, nego da li vas neko uopte hoe. ini se nepristojnim i bezobraznim postavljati ikakve uslove sredini koja vas lepo prihvati, a vi je jo ignoriete. Onaj kome ne odgovara sredina u kojoj ivi, i ne treba da ivi u njoj. Stvar je, meutim, bila u tome da sam se ja oseao beogradskim, ali ne i srpskim piscem. Smatrao sam da ivim u glavnom gradu svoje drave i da iz toga proistiu moja prava. Ja tada nisam znao da te drave uopte nema, da je to fatamorgana. Moja tzv. dvojna pripadnost ubrzo mi je pokazala da ljudi koji se ne izjasne ostaju usamljeni: oni ne steknu novu domovinu, ali zato izgube prethodnu. I ja se ponekad pitam kome je, zapravo, ne u politici, nego ba u kulturi pripadao

22

famozni jugoslovenski prostor. Nisam primetio da je na njemu bilo mnogo mesta za ljude kojima je bilo stalo do integrisane, zajednike kulture. Sve se dogaalo u republikim centrima iji su predstavnici razmenjivali iskustva na saveznom nivou. ivei u Beogradu, ja sam smatrao da (srpskom) Udruenju knjievnika pripadam po mestu stanovanja, a ne po nekim drugim svojstvima. Smatrao sam nepotrebnim da objanjavam da je pripadnost autentinog pisca automatska i da se njegova vezanost za matinu sredinu i jezik ne moe dovoditi u pitanje. Kako sam iveo u svetu koji je drukije gledao na te stvari, ja nigde nisam nastupao pod firmom koju nisam smatrao svojom. A kako je moja matina sredina bila daleko, ja se nigde nisam pojavljivao ni kao njen predstavnik. Tako sam ostao u nevidljivoj zoni: upadljivo i sasvim neuobiajeno za moj tadanji rang je moje odsustvo sa javne scene na celom jugoslovenskom prostoru. Neto u vezi sa mnom bilo je sumnjivo i nejasno i, kako to ve biva, ostalo je takvo do dana dananjeg. Doputam mogunost da sam sve to sam radio u ivotu pogreno postavio, kao utopiju u odnosu na stvarni ivot, kao mirovanje u odnosu na kretanje ili kao ne-delanje u odnosu na delanje. Tragovi toga mogu se nai u mojim knjigama. Moda je ovo o emu govorim samo psiholoki profil. Podrediti sve literaturi ne vodei rauna o njenom okruenju, moda doista znai odrei je se. Da li nas i tu, u naem unutranjem svetu, eka ista ona sudbina koja nas je ve snala u spoljanjem? 7 Pisaca koji e sa jezika malih naroda prelaziti na afirmisane svetske jezike u budunosti e biti sve vie. To je nalik na emigraciju, na trajno naputanje domovine i odlazak u svet. U poetku e izgledati kao da su izali na veliku pozornicu, ne pozledivi sebe, svoju prolost i uspomene. Takvi pisci u prvoj generaciji koristie svetski jezik vie za promociju onoga to su stvorili na maternjem jeziku. Ali kasnije e ovaj postati prvo tegoban, zatim neupotrebljiv, a najzad e biti i zaboravljen. Da sam ja, sevi u Orijent-ekspres pre mnogo godina, otiao do kraja pruge, verovatno bih se naao u toj situaciji. Sticajem okolnosti, ja sam stigao do polovine tog puta. Sredite te polovine bila je drava za koju sam verovao da je moja i da u u njoj proiveti svoj ivot. U njoj sam usvojio drugi jezik mog knjievnog izraza koji je jedva malo vei

23

od mog maternjeg jezika. To je nalik na ponavljanje niega: nevidljivost pomnoena sa nevidljivou. Ali ja sam verovao da je ak i to lagani hod platonovskim lestvicama. Sad vidim da se to poklapa sa neuspelim projektom koji je vaio za celu jednu dravu. Pri tom, ja uopte ne govorim o nekakvom formalnom naputanju drugog jezika u smislu njegovog korienja: jezik koji osvojite piui na njemu postaje va, mimo svih vlasnikih prava nacion, i njega niko ne moe da vam oduzme. Ja se na njemu i sad mogu izraziti isto toliko dobro i isto toliko loe kao ma ko drugi. I ovaj tekst koji bi, po negdanjem kljuu, trebalo da bude napisan na makedonskom, napisan je na jeziku na kojem ovo itate. Govorim o tome da sam, praktino kad sam bio na nekakvom knjievnom vrhuncu, odjednom prestao da objavljujem na tom jeziku iz razloga koji ni meni nisu sasvim jasni, da bih svoju komunikaciju sa itaocima nastavio u manje razvijenoj sredini u kojoj je knjiara sa knjigama prava retkost, a ovek sa knjigom u ruci jo vea. Sad vidim da se to to se dogodilo sa mnom dogodilo i sa samim jezikom koji sam usvojio kao svoj drugi knjievni jezik. Kao to sam se ja sputao niz jeziko stablo iz nekih svojih razloga, tako se i on iz svog tadajeg zajednikog jezgra poeo vraati nekakvim svojim poecima ili svom svretku. Kae se da je osnovna dunost pisca dunost prema jeziku. U stvari, njegova osnovna dunost je dunost prema knjievnosti, preko knjievnog jezika. Taj jezik se obino sam namee, ali ponekad ga biramo. Da je Dojs napisao svoje delo na irskom, sad bi bio nevidljiv, kao to su nevidljivi svi drugi pisci van horizonta velikih jezika. Prema tome, iskorak koji pisac moe da uini prema nekom velikom jeziku nije bezrazloan, ako poemo od osnovne pretpostavke da se pie za druge ljude, a ne za sebe. Moje iskustvo steeno na malom primeru govori mi meutim da pisac koji odabere drugi jezik za svoj knjievni izraz ne moe da rauna na neki vei uspeh ukoliko se potpuno ne integrie u novu sredinu i ne prihvati je kao svoju. To je gorka pilula koja se mora progutati. Moda je dovoljno pisati i za sto ljudi, moda je najvanije biti prihvaen u svom narodu (a najtee svakako jeste), ali ako interakcija knjievnog dela i italaca, na svetskom nivou, neto znai, kao to znai u nauci ili u trgovini, gde je susret robe i potroaa takoe bitan, onda svako ko se lati pera u kakvoj maloj sredini, neka se najpre seti ta pie na vratima

24

pakla. Nepojamno mnotvo knjiga dovee do selekcije koja e se zavriti lomaama mnogo stranijim od verskih i ideolokih. Selekcija je budua lekcija koju oveanstvo jo nije iskusilo. A mala je ansa da pisac preivi u malom jeziku, osuenom na propast, osim uz zveckanje engela na domaem ognjitu. Najtee posledice nestajanja drava ne mogu se odmah sagledati. Od propasti Rimskog carstva do Gibonove knjige o propasti Rimskog carstva protekne mnogo voda. Jedna od evidentnih posledica nestajanja drava je smrt njihovog jezika, ak i kad su u pitanju najvea carstva i najmoniji jezici koji i mrtvi zrae ivotom. Velike drave due odolevaju zubu vremena od malih, a njihove sudbine se poklapaju sa sudbinom njihovih jezika. Svako ko suzi svoju dravnu teritoriju treba da rauna s tim da je time suzio i svoju jeziku teritoriju, i moda svoj jezik osudio na smrt. Jezici malih naroda su ugroeni kao i mali narodi sami: i kad sa Planete ponu da nestaju male stvari, najpre e nestati mali jezici, dok e se mali narodi pretopiti. Taj hod unazad, to vraanje jezikim stablom, meutim, takoe je dunost i obaveza pisaca. U tome se ogleda bolna protivurenost naeg postojanja. Neko, ko bolje od sviju nas zna kakvo treba da bude ustrojstvo sveta, oigledno je reio da pored velikih naroda i jezika postoje i mali narodi i jezici, pisao je Koneski1, mudro ostavljajui po strani pitanje smisla ili besmisla poslova kojima se bavimo. U krajnjem, moda e jednoga dana svega nestati, ali mi ne moemo da znamo ta e se zbiti s onim to smo uradili. Moemo sa sigurnou da znamo samo ono drugo, ta e se desiti s onim to nismo uradili. 8 Bolja strana nepostojanja je njegova nevidljiva stvarnost. Ipak, i kad se iskopa Troja, ne znamo pouzdano da li je to Troja. Kako emo znati pre no to se iskopa? Knjige koje sam objavio posle razdrube utvrdile su me u uverenju da mi ivimo u svetu kome je malo vano ono to se zbiva u susedstvu. Ali u susedstvu vlada isto uverenje. I odande se vidi ista slika. Kad se sve to sabere, ispada da jedna te ista knjiga moe istovremeno da bude vana na svim tim mestima i ni na jednom od njih. To nam kazuje da u nepouzdanom svetu knjievna vrednost ne znai nita. Da se ne udaljim previe od teme, pokazau kako dvojna pripadnosti oas vidljive stvari pretvori u nevidljive, a posto-

1 Citat je dat u prevodu B. Koneskog

25

janje u nepostojanje. Kad sam se dobrovoljno razdruio od drave ivljenja kao i ona od same sebe prestao sam da tampam svoje stvari na srpskom. Niko se nije osvrnuo na to. U tom periodu napisao sam i objavio na makedonskom neka od svojih najboljih dela, na stotine pripovedaka, estsedam drama, eseje, nekoliko romana, meu kojima i jedan beogradski. Ni jedne novine nisu objavile nikakvu vest o tome ta se sa mnom zbiva u Makedoniji. Makedonci vie nisu popularni, rekao mi je jedan srpski akademik. Povremeno bih objavio u Beogradu poneto u nekom knjievnom listu, tampao sam jedan kratak roman i knjigu o ehovu, koliko da vidim hoe li se neto dogoditi. Nije se nita dogodilo. Taj svet je bio otiao sa ratnim bujicama i lanjskim snegovima. Istine radi, neu da kaem kako me je u tom periodu bilo u nekoj od drugih novih drava nastalih iz preanje Jugoslavije. Tamo me nije bilo ranije, a nije me bilo ni kasnije. Odsustvo interakcije sa svetom i aktuelnim vremenom, uostalom, pogubnije je za svet nego za sama knjievna dela. iji je, onda, interes da dela torpedovana sa potonulom Atlantidom ostanu na dnu mora? Nije moje da se bavim time, niti u se vie zadravati na tome. Bilo bi, takoe, sumorno priati o sopstvenom knjievnom delu na ovom nivou. Dela funkcioniu na estetskoj ravni, a ne preko fabula ili ideja. Za koga je sad vano to su u romanu Ka drugoj zemlji opisani dogaaji koji e tek uslediti (dolazak oslobodilaca, prosejavanje naroda, razaranje gradova itd.) ili to se potonja Srebrenica desila jo 1912, u mojoj rodnoj Strumici, kad je poklano oko 5.000 Turaka. To je trebalo itati onda kad je knjiga objavljena, pre poetka ovog poslednjeg bezumnog rata. Van knjievnog postupka utkanog u svaku reenicu, sve to ne znai nita, kao to uopte i cela ta literatura, zamiljena ne u odnosu na svet nego umesto sveta, sastavljena ne od rei nego od onog od ega su rei nastale, itd. ovako saopteno, i meni samom lii na iritirajue naklapanje. Ako nisu spaene stvari radi kojih se pisalo, moda je prirodno da nestane i svedoanstvo o tome. 9 Knjievno delo u odnosu na svet postavljeno je kao knjievna kritika u odnosu na paralelni svet literature. Ono to je, i u jednom i u drugom sluaju, odabrano kao predmet obrade ima vee anse da preivi. Smatra se da poezija ima prednost u odnosu na kritiko suenje ali ko e jemiti za knjigu na

26

lomai, ko obnoviti njena slova i uti njen glas? Bez kritikog angamana, svako delo je preputeno praini. Ono je tada nalik na ivot proivljen u anonimnosti, koji se zane, traje i nestaje kao i sve stvari u prirodi, s one strane zajednike duhovne otadbine. Pod pretpostavkom da kritiku najvie zanima vrednost napisanog, kritiari poezije bi se uglavnom bavili Sapfom, Li Poom i slinim pesnicima, kojih nema mnogo. injenica da nije tako odaje kritiara poezije kao oveka koji ne sudi o poeziji, nego odluuje o preivljavanju. A kad je re o preivljavanju, ovek se raduje da nadivi drugog: stoga se najbolje osea na groblju, smatra Kaneti. Kako napustiti svet poraen? Niko ne priznaje poraene, rekao mi je jedne veeri, u trenutku velike teskobe, Danilo Ki, navodei da je to njemu kazao Mihiz. Ali, koja merila uzeti u obzir, kad su u pitanju pobede i porazi? Ona koja vae za druge ili ona koja vae za nas same? To je bilo negde u leto 1980. godine. Pili smo, to je bilo u stanu udia, a kad sam ja otpevao jednu pesmu, koju je zaudo prvi put uo tad, Si zaljubiv edno mome, Danilo se zaplakao. To je bilo vee trajnih rastanaka koji su bili nagoveteni. Ujutro smo u pijanom raspoloenju krenuli, Mirjana Mioinovi, Danilo i ja, prema kui na Zvezdari u kojoj sam tada stanovao, da produimo no koliko je mogue. A ve bee svanulo, onoliko koliko je dovoljno da se ovek oamuti. Stigli smo tramvajem do zadnje stanice, kod Kluza. Spustili smo se do Paine esme, prekoputa koje je bila pekara, sa namerom da uz put kupimo hleb i neke kifle, da ne banemo kod mene praznih ruku, kako je rekao. Moja supruga je tada bila u visokoj trudnoi, i tu, kod te pekare, Danilo se odjednom pokolebao i potpuno rastreznio. Smatrao je da bi bilo runo da tako rano budimo moju enu. Uzalud sam insistirao, on je, sa uobiajenom blagou i razlonou, ostao neumoljiv. I sad se pitam, moe li ovek sa takvom empatijom i ranjivou da ostane neporaen? I ta to uopte znai? ivot se ne zane radi trajanja, nego radi potronje. Pa ipak, kad se rodi dete niko ne kae: Tako nam je ao, umree, nego se svi raduju novom ivotu. Zato ljudi, saznavi da e umreti ne iskopaju grobove i ne polegaju u njih, ne ekajui da zaobilazno stignu tamo gde se moe stii i preicom? Ako nema venosti, ivot je besmislen, smatrao je Tolstoj, isto kao i Propovednik. Ali, kako oni smisao nisu nali tamo gde su ga traili, prihvatili su ga kao gotovo reenje. Ako ve-

27

nost nije na nebu (jer na nebu ne raste trava, a nekmoli drvee rajsko), ona mora biti na zemlji. Moda je samo ne vidimo i ne prepoznajemo. Ako venosti, ipak, nema, nema ni drugog reenja nego da prolaznost, zaborav i smrt prihvatimo kao stvari koji ne mogu da obezvrede ivot. U tom sluaju, ono to ivot ispunjava smislom je sm preeni put. Subjektivno, ivot se moe preskoiti, kao to se i smrt moe prespavati. A nema objektivnijeg merila za uinjeno (koje se uklapa u trajanje) od onog to je izmilelo iz nas i naselilo svet. Ruevine su simboli smrti, kao sto su graevine simboli ivota. ta je vano u tom to je sauvano, obini upotrebni predmeti, umetniki predmeti, stvari koje uvaju energiju minulih ivota i kadre su da oive u nama? Suze prolivene nad knjigama dovoljni su svedoci. emu, reklo bi se, pisanje, pa i knjievno majstorstvo, ako ne moemo da formuliemo glavna pitanja i na njih damo odgovor? ehov je bio uistinu astan i uistinu slobodan kad je priznao da je nemoan da odgovori na pitanja koja su u ivotu od najveeg znaaja. Kad bi sve bilo vidljivo, ne bismo sad imali o emu da priamo. ta je ono to toliko dira u liku Hasanaginice i ini je trajno aktuelnom? Despotska stidljivost koja razara porodicu, ili deja skruenost pred pred ivotom koji ne sme da se takne, kao da je tu? Ta osobina, stid, jedina koja je kadra da pobedi strah, kako je smatrao i Kafka, a emu nas ui i narodno predanje, takoe je i osobina samoga pesnika kome je sve vanije od njegove sopstvene sudbine, ma se to ne uklapalo u sadanji profil. Umetnost danas vie slui da se njome zataka sudbina umetnika. Doima se kao da su geniji postojali u svom dobu i vitlali ne samo etkama i perima nego i ezlima vladara, premda u aktualnom vremenu ivota njihova njih u stvarnosti uopte nije bilo, u dananjem znaenju te rei. To je sastavni deo prie o nestvarnosti i nevidljivosti stvari. Ja sam u svom romanu Doba irvasa varirao temu da je Isus pre svega knjievni lik. Niko se nije uznemirio oko toga, mada takvo gledite iz osnova menja civilizacijske osnove sveta. Ako bi se prihvatilo da je jedina legitimna domovina najvanije linosti Zapadne kulture literatura (to je oigledno) ispostavilo bi se da je Poezija vanija od Crkve, da ne kaemo i od Drave, to je naravno mnogima neprihvtljivo. A ipak, oigledno je da je Isus (iji je ivot manje-vie proao u anonimnosti) svoju venost stekao tako to je najpre umro kao ovek, a zatim postao besmrtan knjievni lik.

28

DNEVNIK
Renato Bareti

Renato Bareti

PRIA O LJUDIMA I PSIMA

3. svibnja 07.
udno je na selu. Mirisi koji me uvijek razgale kad naas dopru kroz otvoreni prozor auta, ili za jednodnevnih izleta u zalee Dalmacije, sad se ine kao prijetnja. Miris konjske i kokoje balege, miris svjee pokoene livade ili jutros raskopane zemlje, miris mokre ume to se sui na kratkotrajnom suncu, miris ove kue u koju je vlaga bespovratno ugraena s prvom uzidanom ciglom, jo prije vie od stoljea i pol to su mirisi s kojima moram ivjeti sljedea etiri tjedna. Valjda u se brzo priviknuti, i na mirise i na zvukove: meket ovaca, kukurikanje i kokodakanje, mukanje bijelih goveda, barunasti topoti zejih apa po daskama trijema, reanje pasa koji pokuavaju zubima izvui zeeve iz njihovih brloia i um vjetra u liu stotina stabala uokolo kue, neprestani um, kao kraj vodenice. Juer me Paul, gazdariin prijatelj (nevjenani suprug, rekli bi zakonodavci) im sam stigao, pitao jaem li i elim li, ako jaem, razgledati imanje na konju. uma sjeverno od kue ima devet kilometara staza, a s june dvanaest... Hvala, jahao sam samo dvaput, i to oba puta samo bosanskog brdskog, takva karma, ne usudim se ni pribliiti Paulovom Felixu, punokrvnom arapskom pastuhu... Selo se zove Vollezele, izgovara se otprilike Voluzele, u flamanskom je dijelu Belgije, gdje se nita ne izgovara onako kako ti se ini da bi bilo logino ako zna barem malo engleski, njemaki i francuski. Tri susjedna sela zovu se Tollembeek, Oetingen i moj privatni prvak svijeta! Denderwindeke. Zamiljam kako bi bilo uzjahati Felixa i izgubiti se putem, ne svojom krivnjom, pa po mraku zapitkivati seljake kako u nazad... Het Beschrijf je (ovo, naravno, naknadno umeem u dnevnik, jasno vam je) flamanska knjievna udruga koja je ove godine uspostavila suradnju s hrvatskim ministarstvom kulture na projektu razmjene pisaca. Kao prve Hrvate pozvali su Ivanu Sajko i mene, a zauzvrat e u studenome, u Dubrovniku, mjesec dana boraviti jedan Belgijanac. Odnosno Flamanac. Ili, pardon, Belgijanka. Pae Flamanka...

31

Ja sam prvi uao u kuu i uvukao kofere u staru vlastelinsku vilu, podignutu poetkom 19. stoljea i pokrivenu pola metra debelim krovom od slame. Zato sam i zauzeo prvi apartman, ne znajui da je ljepi, ili barem svjetliji, od onoga to sam ga prepustio Ivani. Pola sata poslije bilo mi je malo neugodno, ponudio sam i zamjenu, ali me Ivana odvratila od te namjere tvrdnjom da na vlagu jednako bazdi i kod nje i kod mene, i da muhe jednako zuje, a da ona ionako ne kani ovdje gledati kroz prozor nego u ekran laptopa. Moja radna soba nema prozor. Ima velika staklena vrata kroz koja se izlazi na daani trijem, dva koraka od radnog stola, a dalje je golema livada, oiviena drvoredom bukvi i jablana. Prednji dio, ovaj blii kui, uredno je pokoen, a dalje je ostavljena visoka trava, via od metra, kroz koju je netko kosilicom proistio iroku vijugavu stazu, skroz do stabala i, valjda, ulaza do onih dvanaest kilometara umskih puteva na junoj strani. Umorstva u Midsomeru, to mi je prva asocijacija. Sino sam se odmah, treberski, uhvatio rukopisa. Veeras mi se nekako ne da, pa vrljam ovo. Dnevnik nisam pisao od drugog srednje, vie od etvrt stoljea, ispriavam se.

7. svibnja 07.
Bilo svega pomalo, najvie kie. Povirio na internet, prognoza za sljedeih deset dana ista katastrofa. A najgora za vikend, kad mi dolaze Maja i Kate. Javio sam jutros Maji da mi donese sve majice dugih rukava i barem jo jedan demper... A njoj u Splitu Sudamja i plus trideset! Druio se neki dan cijelo popodne s Ines Sabali, pie odavde ko mahnita za Slobodnu Dalmaciju i Globus. Pie pametno, upueno i ne pravi se vana zato to je ona tamo a mi tu. Pokriva sve euroinstitucije, plus Belgiju, Haag i cijelu Francusku. Ko onaj episkop, bog te, zagrebako-ljubljanski i cele Italije! I nikako da je zaposle, ni u Slobodnoj, niti u Globusu. Valjda zato to je ona tu, a oni tamo. S romanom mi ide solidno, 29 kartica u pet dana, odnosno noi. Danju mi je nekako depresivno, pod tom kiom i oblacima, a no mi je ionako otprije prirodniji ambijent za tu vrstu pisanja. I ne vidim oblake. Zato se gotovo ne viam ni s Ivanom: ona ustaje u sedam i pie do jedan dva; ja lijeem oko etiri ujutro, pa spavam do jedanaest podne. Onda ona

32

odlazi u Ninove (proete kroz Denderwindeke, pa jo tri kilometra, samo ravno, snai ete se) u teretanu. Ima neki oblik dijabetesa kojeg uspijeva sama samcata kontrolirati, strogim reimom prehrane i pojaanom fizikom aktivnou kojom sagorijeva viak eera iz hrane. Svaka joj ast! A hrana, kad sam je ve spomenuo, ovdje je... Neu sad, kasno je ak i meni, tri i kvarat.

10. svibnja 07.

Sve je tako prokleto, jebeno, faking, maderfaking i faderfaking ekoloki!!! I, to je najlue, ja pazim! Pazim na to u koju u od etiri kante ispod sudopera, oznaene natpisima glass, plastic, metal i composed, to baciti. Metal i glass pune se (od mog piva i, u znatno manjoj mjeri, od Ivaninog vina) tako da ih dnevno praznimo u barem jednu plastinu vreicu. A njih nam, tih vreica, fali, jer smo oboje ve drugog dana u supermarketu u Enghienu (selu na valonskoj strani eljeznike pruge, o tome u drugi put) kupili ozbiljne, vrste, ali biorazgradive cekere i s njima odlazimo u spizu... Majku im biorazgradivu, trebalo mi je deset minuta dok u tom supermarketu nisam pronaao boicu ekoloki najbiorazgradivijeg deterdenta za sue, istog onakvog kakav nas je, gotovo do kraja potroen, u ajnoj kuhinjici doekao prvog dana... I sad, ajde, mi ostavimo zavezane te vreice s naim glass i metal minulim radom, i to onda s njima? Vjerojatno postoji neki smetlar koji potom i njih dodatno razvrstava: vreice su, naime, plastic, zaboga! Ili, to ako meni sluajno zgnjeena limenka od piva poleti u krivu kantu pod sudoperom, kao juer, kad sam se do krvi ogrebao brzo je, u kratkom unju, pokajniki vadei iz plastic kante? Postoji li smetlar koji, s asnom titulom, ne znam, suradnik u razvrstavanju obnovljivih resursa, negdje istresa na stol sve te vreice, jednu po jednu, i eprka po sadraju traei greku u sistemu ili ak forenzike tragove moguega eko-terorizma? Aha, ep od mineralne meu staklom, mene ste mislili zeznuti, a? Ako postoji, on zacijelo ima i poslovou, nadzornika nekog, koji kontrolira uinkovitost djelatnika. Netko onda zacijelo budnim okom prati i tog nadzornika, ali kako i njemu vjerovati ako nad njim nije supervizor nadzora razvrstavanja obnovljivih resursa?

33

Belgija je, kau mi, najekolokija drava na svijetu. Ma ba mi je drago! Malo prije polaska ovamo, u novinama sam vidio da su uveli poseban porez na rotiljanje u vlastitom dvoritu. Jer, kao, paljenjem ugljena i peenjem mesa oslobaaju se plinovi koji kode ozonskom omotau, pa se polarni led topi zbog vaih evapa i krmenadli! I ne samo to postoje i posebne policijske jedinice koje e iz helikoptera (majke mi, bilo u svim novinama!) nadzirati da li netko negdje gradelaje!!! Srea da im stalno pada ova jebena kia, pa rotiljanje nikome ni ne pada na pamet. Nije srea. Sutra mi dolaze Maja i Kate, a ovo imanje je po suncu uistinu predivno i ba bih volio da ih takvo doeka. Znam o emu govorim, ve sam ga triput (nakratko dodue, po pola sata) takvog vidio.

11. svibnja 07.

Dole meni moje cure! Eno ih iza ovog zida, spavaju na velikom krevetu, mene eka madrac na podu. Kad doe ljeto, ako na TV-vijestima osvane samo jedan belgijski turist kojemu smetaju guve na hrvatskim cestama, nai u ga i krvi u mu se napit! Jutros sam vozio od Vollezelea do briselskog aerodroma, najvei dio puta trotranom autocestom, sat i etrdeset minuta, umjesto 45, koliko su mi rekli da e maksimalno trajati. Prva druga ler, prva druga ler... i tako vie od sat vremena, zarobljen u gomili, kao Michael Douglas u Danu ludila... Prva druga; kia sunce; prva druga; kia sunce... I tako oni ive cijelu godinu, svakog radnog dana, jedino to ih sunce u ostatku godine ne iznenauje ovoliko esto, a onda dou kod nas i uasno ih, ba uasno, jebe u mozak to to u dva tjedna godinjeg odmora, pri dolasku i odlasku, dvaput po sat, sat i pol, moraju stajati ili puzati u koloni na autocesti! Da ne bi bilo nismo znali, isto sam lani doivio i u Njemakoj, na autocesti gdje se upravo asfaltirao i etvrti trak kako li je tek u manje ekolokim zemljama?! Ma mr, bando, kod nas vam barem sja sunce cijelo to vrijeme dok emitirate tetne plinove u atmosferu i prema Arktiku, sunac li vam nezahvalni! Dole meni moje cure, ej! Jest da nas kota, poprilino, ali tko zna kad e nam se opet pruiti prilika? Jakov je ostao u Splitu, njemu je jo prerano da bi zapamtio sva udesa koja

34

je Veliki Tata i Vani Mu ovdje isplanirao pokazati svojima iz provincije. Danas smo ili samo do Ninovea, tek toliko, a ostalo vrijeme proveli na imanju. Kia je za divno udo padala samo sat i pol, tako da smo mogli umjereno uivati u ladanjskoj idili, u svom tom bilju, bojama, konjima, psima... Psi! Banda jedna ekoloki osvijetena, mene ve danima gledaju suzdrano, kao i ja njih, a im se jutros pojavila Kate, potrali su veselo prema njoj i odvukli je u onu visoku travu izmeu kue i ume. Fascinantno, stvarno: vidi neko nejasno komeanje na livadi (u livadi, zapravo) a onda iz trave naas iskoi Aibo, pa onda Kate, pa Billy, pa opet... Aibo je uta labradorka (ime joj na japanskom navodno znai prijatelj) a crna Billy ima savrenu figuru hrta, ali je ipak mjeanka, kao i moja dva splitsko-zagrebaka tenca, Kate i Jakov... Trei pas je takoer kuja, belgijska ovarka, zove se Balou i stalno je vezana za stablo iza vile. Kati se ba ona najvie svia, nagovarala me pola sata da je odveem, gazdarice i gazde ionako nema... Gazdarica se zove Alexandra Cool, kiparica je (zapravo, preciznije multilikovnjakinja) i pravi primjer lirske due zarobljene u epskom tijelu. Kod nas, u brdovitoj regiji, to se uglavnom dogaa mukarcima... Velika je, visoka i iroka, bujne i duge plave kose, otrih crta lica ma, eto, da su od Metrovia ikad naruili skulpturu pramajke svih Flamanaca, ba bi tako izgledala... A jo kad se pojavi u gumenim izmama, debelim hlaama i jo debljoj utoj jakni od samta... Cool do daske! Juer su ona i Paul odletjeli na Korziku, gdje ona ima kuicu i imanjce, kae neusporedivo manje od ovoga ovdje. Ivana je razgovarala s njom, pa meni ispriala da je Alexandra rano otila od kue i dugo ivjela u Parizu, a onda, kad joj je poginuo otac (ne zna se kako) dola ovamo, digla golemi kredit, isplatila dvije sestre i tako postala jedinom nasljednicom ovog imanja. Onda je shvatila da je to sve ipak preskup sport, pa se dosjetila jadu. Ova je vila ionako ve vie od stoljea bila okupljalite flamanske umjetnike i intelektualne elite, pa zato ne nastaviti tradiciju? Uz dravnu potporu, naravno. I otila je u Bruxelles, u Het Beschrijf, upoznala Paula, napisala prijedlog i predala ga nadlenima, jo malo bolje upoznala Paula i... Nakon tridesetak piskarala iz cijele Europe, eto tu i mene. A i mojih cura. Idem tamo u sobu, lei na madrac ispod njihovih nogu i dodirivati im stopala.

35

14. svibnja
Sad su i otile. udan osjeaj. to je valjda i logino. Nikad mi se nita slino u ivotu nije dogaalo. Vratio sam madrac naoj Anni, kuharici i kunoj pomonici. Na putu nazad, s aerodroma, zalutao sam, kao i neki dan, kad sam ih ponosno dovozio u Vollezele, ali sad u nekom skroz drugom smjeru. Jebiga, lako je suvereno voziti prema aerodromu, kad je na svakom putokazu nacrtan avioni. U obrnutom smjeru, meutim, ni na jednom znaku nije nacrtana moja vila... uj mene, moja. Mislio sam da e Katarinu briselski Grand Place impresionirati barem upola kao mene prije dvije godine, kad sam ga prvi put vidio uivo. Nije. Ni Muzej okolade, ni okoladarnice, ni Maneken Pis... Sve je to njoj zanimljivo i zgodno, ali svako malo je zapitkivala hoemo li se vratiti u Vollezele prije mraka. Zbog pasa. Srea da ovdje no pada kasnije nego kod nas (evo, veeras se potpuno smrailo tek oko deset i kvarat) pa smo stigli taman kad je mali Reuben, 12-godinjak, dvije godine stariji od Kate, doao proetati pse. Mali je tu svaku veer, ivi u selu i rado sa psima uini ir po umi. Balou mu je uvijek na povocu. Zna pedesetak rijei na engleskome, ostalo pria francuski i kad govori dovoljno sporo uspijevam ga manje-vie razumjeti, pa komuniciramo nekako. Skroz je drag, u gumenim izmama i nekakvoj prevelikoj jakni koja izgleda kao uniforma rezervnog sastava policije u Hrvatskoj. Juer smo ili u Brugge. Grad koji je nekad bio bogatiji od Pariza (proizvodnja tekstila i trgovina finim materijalima, kanali sve do Atlantika) danas je sav okrenut turizmu. Koliko sam vidio, nema tog duana ili restorana koji ne radi nedjeljom, barem malo. ubrad, na pola puta izmeu centra i kolodvora natakarili su ogromni lunapark. Izili smo iz njega tek kad se Maja sjetila arobne formule: Kate, ako sad ne pourimo na vlak, neemo stii kui prije mraka i vidjeti pse. Stigli smo, opet, a kad se smrailo, Kate je krstarila prizemljem vile i fotografirala svaki detalj. Onda sam ja to sve prio na CD, da ponese kui. A jutros... Kao da su naslutili da im nova prijateljica odlazi, Aibo i Billy dole su na trijem i stale raskopavati zemlju pod ivicom;

36

jedna s gornje, druga s donje strane. Kate ih je s vrata radne sobe gledala i smijala im se koliko su blesave pa ruju po zemlji kao svinje, i jo ovako rano. Meni se inilo da znam to rade, no nisam to htio izgovoriti: nadao sam se da emo mi otii prije nego to one obave posao. Ali nismo. Aibo je nakon desetak minuta kopanja napokon zubima uhvatila malog zeia (ciii! cii! i gotovo) pa ga u gubici donijela pred vrata i spustila, okrvavljenog i otromboljenog, pred Katina stopala. Oprotajni poklon... A Kate se smrzla od uasa, Maja se skoro rasplakala... Mrrrrak! Vidjevi da ne cijenimo njenu portvovnost i dareljivost, za nepunu minutu kuja je ponovo zgrabila zeia, spustila se polako s trijema na ljunanu stazu i slistila ga za tri minute do zadnje dlaice. Ama ba nita nije ostalo. Samo rupe u zemlji oko ivice, izgaeno bilje i etvrt kubika razbacane zemlje. etvrt, nije vie. Alexandra se sutra vraa s tog vikenda na Korzici i kako u ja njoj objasniti da ovu tetu na ivici nisam napravio ja, ni moja ena niti moja ki, nego njezine, gazdariine, euro-kuje? Valjda je ve navikla od njih na takve psine.

18. svibnja
Gledam sad malo ovaj dnevnik, jer nemam pametnijeg posla i jer mi s romanom ne ide i jer je kia stalno i jer je sve... U svakom sluaju imam ja pametnijeg posla, ali ga ne mogu obavljati. Sjedim i buljim u vlastita slova i rijei, i sa svakim novim pogledom ine mi se sve glupljima. Onda gledam u zid, pa kroz otvorena vrata van, u mrak: vidim samo ove kapi do kojih dopire svjetlo, pa mi se ini da dalje, nad livadom i umom, uope ne pada kia. Trudim se da mi od te varke bude lake. Boe, kako su runi ovi psi kad mi mokri i nakostrijeeni usred noi banu na vrata i trae one suhe mesne tapie koje im je davala Kate, a ja nastavljam, samo da mi ne ruju ispod ivice! Slikao sam ih prolu no, ostale su im na fotografiji crvene oi, pa su jo straniji... Slao e-mailom tu sliku na sve strane, da doaram kako mi je. Pizdarija prvih dana mejlao sam uokolo slike zeia, livade i idile, a sad ovo. I ovaj dnevnik, ista stvar. Ispoetka sve kao neto, ja faca, mene zvalo u Belgiju, ja u idilinom ozraju drljam svoje novo

37

remeno djelo, a onda, tono bi rekao moj Ivica Ivanievi, trostruko : abar, emer, amotinja... I piem ga kao da piem za novine, kao da je reportaa neka, takvo to. Kad god sam itao te javne dnevnike, po novinama ili asopisju, svuda je uvijek bilo neto poput: Svratio ., do dugo u no raspravljali o tome to je Heidegger zapravo mislio. Ili: Iao s M. na Turandot; ta bugarska sopranistica uistinu je precijenjena. Ili: Dovrili kasno juer u sredinjici stranke novi zakon o zdravstvu ako nas miniraju na izglasavanju, znai da nikome u ovoj zemlji do zdravlja naih ljudi nije stalo ni koliko je crnog ispod nokta. A vidi mene: nakon prva dva-tri dana, nigdje nieg vanog ili pametnog, samo sve dublje uranjanje u neko neobjanjivo trostruko , a to vie ni moju enu ne zanima. itatelju, doao li si dovde, doi onda i do mene jednog dana, plaam ruak, zasluio si!

20. svibnja
Jo samo deset dana! Usred neega za to bi veina pisaca iz regije zacijelo dala i krvi ispod vrata, Ivana i ja jo od petnaestoga (poelo drugo poluvrijeme!) nestrpljivo kriamo dane, kao u vojsci. Njoj je sve ovo, ini mi se, palo jo i tee nego meni. itala mi je neku veer sve to je dosad ovdje napisala, sjedila na tepihu u dnevnom boravku, ispred kamina, odmah do rasprostrte koe oguljenog risa, i meni je to zvualo vrlo, vrlo dobro. Njoj je zvualo, veli, nekako slabo. Ona voli brusiti do kraja, do tvrde jezgre, micati iz teksta svaki pridjev koji joj se ini suvinim... Nisu nam razliiti samo bioritmovi rada, nego i poetike: ja ne volim previe objanjavati, a ona ne voli uope. Obje se, meutim, svode na isto: evo ti, itatelju, pa zamiljaj kako te volja! Ja u krevetu, kad pred jutro legnem, itam njen Rio Bar, a ona naveer, dok ja tek ukljuujem kompjuter, ita moj Priaj mi o njoj. Ponavlja mi, kad se uspijemo sresti, da sam story teller. Godi mi to, jer nikakve druge ambicije niti nemam. Samo ispriati priu i nestati, pa ostaviti itatelju da si sam izmata i protumai sve ono to mu nedostaje. Ona radi isto to (ne usuujem joj se to rei, jer teoretski je neusporedivo potkovanija od mene, ita ona naveer i tee stvari,

38

pravo teorijske, i tko zna ime bi me sve zaskoila, samo da zucnem) ali drugom, tvrom metodom. Na prvi pogled izravnija je i nedvosmislenija, ali iza njenih ogoljenih reenica krije se vie slutnji i mogunosti nego iza najsugestivnijeg mojeg domiljaja. Vjerojatno Hrvati, tko zna zato, vie vole ovaj moj meki, opisniji stil, pa sam ja zato dobio sve one nagrade za prvi roman, a Ivana je u Hrvatskoj i dalje na margini. Ili, drugim rijeima, vjerojatno zato njene komade uspjeno izvode u Njemakoj, Austriji, panjolskoj i Australiji, a mene je prevelo samo u Sloveniji i Makedoniji... Jo neto o Ivani: ini mi se da je uasno vano i jako dobro to to smo si uzajamno potpuno aseksualni. Dvoje ljudi u zajednikoj nevolji (a ovo jest /i/ nevolja, ma koliko tko mislio da se prenemaem; uostalom, probajte sami!) nekako budu upueni jedno na drugo i ako nisu posvaani tjee se meusobno na sve raspoloive naine. Mi nismo posvaani, dapae, ali tjeimo jedno drugog samo rijeima i veernjim pivsko-vinskim kuckanjem aa. Ona zna moju enu, ja sam upoznao njenog mua, i drimo se skroz nekako staromodno. Ne armiramo se, ne trudimo se biti neodoljivima jedno drugome, ak ni umjereno privlanima, samo naizmjence kukamo i osokoljujemo se. Ne poznajem ba mnoge koji bi izdrali ovako. A moda i bi, u ovakvim uvjetima do seksa je moda jo samo zeevima...

23. svibnja
Kao da mi nije dosta ovo moje, odozdo mi stiu jo groznije vijesti. Prvo da B. ostavlja enu i seli se staroj ljubavi u Beograd (o tome nisam dosad, pa neu ni nadalje) a onda i da su se I. i Z. posvaali na naem obrednom sastanenju utorkom, i to tako da bi I. vjerojatno, da nisu skoili ostali i zadrali ga, bio zaklao Z.-a onom nazubljenom hvataljkom za led. aljem e-mailove na sve strane da doznam to se tono zbilo, piem i njima dvojici, pokuavam im objasniti da smo uli u ivotnu fazu kad se vie starih prijatelja moe izgubiti nego novih stei, ali nema vajde. Na njih dvojicu sam ljut, a sebe saalijevam: kad se, ovako pokisao, vratim dolje i doem na posao, doekat e me u izdvojenoj redakcijskoj sobi upravo njih dvojica. Zakrvljeni cimeri. Divota. A moda se sve ipak rijei prije moga povratka.

39

Sutra Ivana i ja imamo nastup u briselskoj knjiari PassaPorta, a Sigrid, naa dobra vila, ima virozu i temperaturu etrdeset, pa e je u ulozi moderatora i predstavljaa zamijeniti neki njezin suradnik. Imam tremu, jer ovo je prvi put da u o sebi i svojem pisanju morati pred publikom priati na engleskom. Ne bojim se ja svojeg engleskog, dapae, ini mi se na trenutke da mi je bolji nego veini ovdanjih sugovornika dosad, nego publike. Predstavljanje nije za graanstvo nego samo za ovdanje pisce, prevoditelje i agente. A to je ipak malo ozbiljnije. Spremam slide-show s etrdesetak probranih fotografija koje sam snimio ovdje na selu, da im nekako tom paralelnom projekcijom odvuem panju. Pokuavam po trei put zapriti slike redoslijedom koji ja elim, ima tu i neke dramaturgije, ali kompjuter mi uredno slae fotografije prvo po abecednom, zatim po brojanom redu. Nema veze. Ionako pada kia. I svaki as e doi mokri psi. Pogled na sat: jo samo est dana!!! Baretiu, ovdje si da pie roman, a ne pizdarije! Predujam si za knjigu ve primio razmisli, sjeti se!

24. svibnja
E, ovo je trebalo vidjeti! apnuo sam Ivani kad je zavrilo: Ovo je, jebate, gore nego knjievna veer u Grubinom Polju! Da, odgovorila je bijesno, al tamo bi barem bili nekakve jebene zvijezde! Sve u svemu, dakle, ovo u PassaPorti veeras, bilo je ista katastrofa. Mrmot (Pieter se zove, gay but nimalo OK) je priao o svemu, samo ne o nama. Lokalni knjievno-kritiarsko-prevoditeljsko-agentski svijet krotko je skoro pun sat sluao ono to ionako ve odavna zna o Het Beschrijfu i razmjenjivanju pisaca, a o Ivani i meni tek to da smo oboje roeni u Zagrebu, da smo u Villi Hellebosch i da tamo neto piemo. Kremple nije znao kako spojiti kompjuter s projektorom, pa su se moje fotografije vrtjele samo na njegovom bijelom Mac-laptopu koji je veinu vremena (dok ja nisam urgirao) bio prema publici okrenut poleinom... Ivana je odmah krenula s Alexandrom kui, a ja sam kasnije, uz pivo u kavani Greenwich, Pieteru na pasja kola ispsovao Belgijanke: u ovih dvadeset dana nisam, ni u gradu

40

niti na selu, ni u Flandriji niti u Valoniji, vidio nijednu barem umjereno lijepu bjelkinju; sve za im se vrijedilo osvrnuti bilo je blae ili jae okoladno. Pieter se samo smjekao i slijegao ramenima, da bi mi na kraju moje tirade rekao kako ima prijatelja iz Srbije koji mu je davno kazao da su u bivoj Jugoslaviji Hrvati, pa ak i Hrvatice, pogotovo uz more, bili najljepi i najzgodniji segment puanstva. Peder.

31. svibnja
Domaaaaaa! Doma sam! S jedne strane divno, predivno, a s druge totalno udno. Kao da sam izglobljen, izvuen iz nekog svojeg svijeta. O da, kad bi mi ponudili da za tjedan dana opet odem gore, u kiu i blato izmeu Denderwindekea i Oetingena, spremno bih otiao, ali ne na vie od dva tjedna, i znam da bih napisao barem duplo vie nego u ovih mjesec dana. Prije polaska planirao sam u Belgiji napisati nekih sto stranica treeg romana, a vratio sam se s njih samo 59. Nije ni to sasvim loe, ali opet...

9. lipnja
Jo se privikavam, jo se navikavam. Najgore je s tom belgijskom, blatnjavom i kinom depresijom to to ne prolazi ni ovdje, u Dalmaciji, na vruini! Lokotar mi ohrabrujue javlja, kao u vrijeme nastajanja Osmog povjerenika, da mu je rukopis odlian i da piem bre dalje, da ne izgubim ritam, a ja bih nekako najradije umro. Ne da mi se. Nita mi se ne da. Ines mi je gore rekla da im se najznaajniji i najomiljeniji roman nacionalne (nacionalne?) knjievnosti zove Belgijaneva tuga i da Englezi od davnina Belgiju zovu wet moody country vlana, blatnjava zemlja... I onda se mi pitamo zato je Europska unija toliko inertna, spora, neodluna i toliko neuinkovitija no to bismo mi htjeli! Kakva e i biti, kad joj je glavni grad u zemlji koju ak i Englezi mogu posprdno nazivati vlanom i blatnjavom?

41

A najlue je od svega to to me sad hvata i neto nalik nostalgiji za Vollezeleom i vilom! PBSS, postbelgijski stresni sindrom, to li? Da ne zaboravim, ima tu jo neto crnjaka koje nisam stigao zabiljeiti, ili mi se nije dalo. A sad, kad bih trebao gutati u spasu i suncu, sad mi se ba pie o njima. Zapravo, ne pie mi se ni o emu, ali ovo iz nekog razloga elim barem zabiljeiti. Prvo sjedio sam jednu od zadnjih veeri s Reubenom na stubama to s trijema vode prema livadi i priao s njim o tome kako je Alexandra ba jedna dobra gospoa. Evo, priam mu, neku je veer bila u Bruxellesu i na povratku izgubila kljueve vile. Obila ju je i dola na vrata moje sobe, iz koje je kuljao dim: u cijeloj vili, naime, zabranjeno je puenje, a ja ne mogu pisati ako ne puim. I evo ti Alexandre oko ponoi, sva je sretna to ne spavam i to mi ne mora kao neka sablast kucati na mrani prozor, a kod mene zadimljeno kao u nekoj ilegalnoj rotiljarnici, helikopter s reflektorom i poreznicima-specijalcima samo to nije dobrujao... A ona nita, jo se i ispriava to zbog tako banalnog razloga mora remetiti moj stvaralaki, mo mislit, proces... Ni sutradan mi nije prigovorila zbog puenja u njenoj vlastitoj kui, ni preksutra... Da, dobra je Alexandra odvraa mi Reuben i jako ljubazna. Ali njen otac, o, on nije bio nimalo ljubazan! Je li? Prema tebi? Ne samo prema meni. Nije volio ljude, nikoga. Zato je i umro u vatri. Misli da sad gori u paklu? provjeravam, jer nisam siguran u svoj francuski, tko bi i bio... Ne, ne, umro je tako da je jedne noi totalno pijan pao u kamin, tu u kui, u velikom salonu. Nikoga nije bilo i do jutra je skroz izgorio. Pola pijem, pola pripisujem djeakovoj mati i upajzu od njegovog frankoengleskog i mojeg anglofrancuskog, ali svejedno me prolaze trnci, i to u tri vala. I moj je otac umro... nastavlja Reuben, nakon to smo poutjeli skoro cijelu minutu. Kako? pitam tiho i s nekom zebnjom. Srani udar. Prije dvije godine, ba na moj roendan... Gledam ga odjednom obezrijeen, niega se suvislog ni na hrvatskom sad ne bih sjetio, a Reuben mi kroz neku maglu i zujanje govori da mu je otac bio profesionalni vojnik, narednik, i da

42

je ovo na njemu gornji dio oeve stare uniforme, zbog koje sad cijelo selo njega, maloga, oslovljava s narednie Reuben... A najgluplje mu je, veli, to to sad do kraja ivota nee moi normalno slaviti nijedan svoj roendan, jer e na taj dan uvijek biti i godinjica oeve smrti... Promucao sam mu da sad moram ii u kuu, raditi i da u sutra naveer svakako s njim u umu, protrati pse, a on je istog trena ustao i vojniki me pozdravio. Aibo se odgegala za njim, a ja sam jedva upuzao u sobu. Prvo me shrvala depresija od Reubenovih pria, za pola sata javila se obrambena sebinost (koji kurac ovo meni treba, ko da nemam dovoljno vlastitih crnjaka i bedova?!) a onda me jo par sati peglala depresija zbog te odurne sebinosti... Drugo: Dugaki hodnik u prizemlju vile ukraen je crnobijelim Alexandrinim portretima svih pisaca koji su dosad boravili u ovom zlatnom kavezu. Zato je predzadnjeg dana, za na zid, dola fotografirati Ivanu i mene: jedna fotografija za radnim stolom (nju snima vlastoruno izraenim aparatom, na velike negative i s dvominutnom ekspozicijom) i jednu digitalcem, gdje god sam pisac poeli. Ja sam poelio da me snimi na umskoj stazi, sa psima. Budui da je Billy par dana ranije otputovala s Paulom nekamo na Pirineje (tamo on ima nekakvo imanjce, pa je poao kopati bunar, eh...) poli smo s Aibo i Balou, koju sam stalno morao drati na debelom povocu, ak i dok smo se naguravali po blatu. uo sam juer popodne da ih nekako prestraeno zovete, kao da su pobjegle... poinjem dok ulazimo u umu. Ma da, Reuben i ja samo na trenutak nismo pazili, i odmah se otrgla i potrala u polje, a Aibo za njom. A to uvijek znai nevolju. to, ne vrate se danima? Vrate se uvijek za dva-tri dana, ali onda svaki put skoro cijeli tjedan doznajemo koliko su peradi i ovaca poklale po okolnim selima... Aibo je stvarno dobra, ali s ovom luakinjom, kad je nevezana, svaki put i ona poludi. Juer su nas ipak posluale i brzo se vratile. Kroz glavu mi je prola moja Kate i moja (opet ja s tim moja) radna soba s vanjskim vratima, zbog puenja otvorenima do tri ujutro, pa onaj zeko pred Katinim stopalima... A psi me, evo, liu i bacaju se na mene, padam na koljena, na guzicu, Alexandra se smije i kljoca aparatom...

43

Nikad se, makoljubac, ni s jednim psom nisam sprijateljio kao s ovima ovdje. Labradora odavno prieljkujem, kad ve ne mogu (nemam snage ni obraza) drati maku u stanu na petom katu. Labradore sam oduvijek gledao kao dobroudne snagatore, a vidi ove, ej, samo joj treba voa pa da podivlja... I belgijski ovari izgledaju predivno, Balou je prava ljepotica, a vidi je... Ej, pas ovar koji kolje ovce! Tko zna, moda su svi ovari zapravo takvi u dui, vukovi u ovjoj koi, kao da su permanentno u nekoj predizbornoj kampanji...

15. srpnja
Dugo me nije bilo u ovom fajlu. I puno se runih stvari dogodilo u meuvremenu. Runih, runih, runih... Ali, da mogu iznova, opet bih ih na isti nain izazvao. Vrijeali su me u medijima neki do juer dragi i potovani ljudi, premda ja nikoga od njih prije toga nisam uvrijedio, samo sam javno prijavio svoju alergiju na njihovo licemjerje. Ali, nakon tih uvreda nisam mogao drugo nego u novinama reagirati konkretnije, s dokazima, s imenima i adresama. Onda su oni uutjeli. I hvala im na tome. Hvala im, najiskrenije. Previe me je to ivaca kotalo, i njih vjerojatno, a jednoga dana, svaki svoga, svatko e od nas ionako stati na istu vagu. Idem deset dana na Vis. Nosim laptop, ali samo zato da bih mu neotvorenome, svakog od tih dana, plazio jezik. Odluio sam prisiliti se na odmor, odluio sam poduzeti jo neto ne bih li svoju Katu na vrijeme zaljubio u jedrenje, a ne da joj se ta ljubav dogodi onako kasno kao meni, u dobi kad su najlui doivljaji ve debelo iza lea. Vis je dobar. Ima neto zloslutno u njemu, ali strano mi se svia to to se ovdje, kao nigdje drugdje, mogu u isto vrijeme osjeati i kao gost i kao domain. Bio sam do sad na dvadesetak jadranskih otoka, i kao pisac i kao turist, i ni sa jednoga ne nosim nikakvu runu uspomenu, ali Vis je ipak neto posebno. Posebniji mi je od njega samo kornatski ut, gdje sam dosad bio u tri navrata i svaki put, iskrcavi se, osjetio kako izmeu kamena i neba kroz mene struji neto nedokuivo dobro, i vee i vanije od pukog mene, antene. Inae nisam ni najmanje sklon takvim muljanjima, ni literarno niti svjetonazorno, ali, majke mi, na utu osjeam kako mi krv struji kroz tijelo

44

i kako sve zapravo ipak ima nekog smisla. Tamo sam trebao otii odmah nakon Belgije. Vis mi prua light-verziju tog osjeaja. Tamo su ljudi koji mi se razvesele i ljeti i zimi, ili to barem dobro odglume, tamo su mjesta na kojima se osjeam dobro, ak i po kii, jedino tamo more ima boju kao na Kornatima. Tamo da putujem, tamo da tugujem...

8. rujna
Ovi razmaci postaju sve vei, a dnevnik se pretvara u mjesenik. Vrijeme je da se stane. Rezime: ona belgijska depresija jo se javlja, ali sve rjee, u pauzama izmeu novih. nove su izazvane ponajprije poslom: mijenjao sam dva tjedna kolegicu koja ureuje nedjeljni prilog u mojim novinama, a meni je ureivanje teka robija. Dobijem nekih petnaest tekstova, od kojih su najvie dva uistinu novinarska (i pismena i zanimljiva) ali sve ih svejedno treba i opremiti i ilustrirati i prelomiti. Kate je krenula u etvrti razred, Jakov u vrti, a Maja me i dalje trpi, tko zna zbog ega. pretprolog vikenda bio jo jednom na Faropisu, u Starom gradu na Hvaru. Trebao sam tih dana biti u Poreu, na njihovom sajmu knjiga, ali faropisci su me pozvali u zadnji tren, a njima sam ostao duan od lani: bio sam tada deurni u redakciji i nije bilo anse da na vrijeme uhvatim trajekt, pa su po mene u Split poslali avion. Staru cessnu, zapravo neto nalik fii s krilima, ali ipak avion. I sad im ti odbij sljedei poziv... Juer su me, jasno, opet zvali iz Porea. Sad sam, naime, njima dunik i moram doi potkraj listopada. Kakve sam sree, to e se poklopiti s terminom koji e za moje gostovanje odrediti zadarski studenti, kojima sam se za listopad obeao jo u lipnju, pa u onda dugovati njima... Postaje mi to sve poprilino naporno. Svi spremno nude smjetaj, hranu i putne trokove, kao da krevet i ruak nemam i kod kue, bez ikakvih putnih trokova! A ja nikako da skupim dovoljno drskosti da im kaem: okej, ali moj honorar iznosi toliko i toliko, pa vi vidite. Za manje od te svote ne da mi se po

45

stoti put ponavljati iste reenice i doskoice, nisam ja Dirlodjevojka... Ako ikad kome i izgovorim te rijei, nee to biti zbog nakupljene drskosti nego zbog pukog zamora. prolog vikenda, na regati Labud Classic, po prvi put nisam nimalo uivao u jedrenju na prijateljevom drvenom brodu. Razlog: trei prijatelj koji je umislio da moe biti kalif umjesto kalifa, kapetan umjesto kapetana, na jednoj mirnoj, malograanskoj regati drvenjaka, na kojoj sudjeluje prvi put. O jedrenju znam tek neto sitno, ali pred tom erupcijom samoivosti, glasnoe i svaalatva odluio sam prikrivati i to malo sirotinjice. Brod na kojemu se mirno moe smjestiti petero ljudi, odjednom je postao pretijesan i za samo trojicu. Prva lekcija koju sam uo kad sam onomad krenuo nakratko uiti jedrenje glasila je: Na moru je kapetan jedini u pravu. im se stane na kopno, moe ga vrijeati i udariti i svata mu izgovoriti, ali dok ste na brodu ima pravo samo na sluanje i izvravanje njegovih zapovijedi. Meni se ovoga lanog Fletchera uope nije dalo sluati, ostao sam lojalan kapetanu Blighu i sluao samo njegove naredbe. sljedei vikend provest u u Ukrajini, u Lavovu. Pozvalo Feria, Lokotara i mene na tamonji knjievni festival. Tri nastupa u etiri dana, plus dakako smjetaj, hrana i putni trokovi (koje plaa hrvatsko ministarstvo kulture)... Nitko me u publici nee nita razumjeti, nikome tamo neu biti posebno vaan (za razliku od onog Ivaninog i mojeg metaforikog Grubinog Polja u Bruxellesu) ali idem s veseljem. Upoznat u napokon profesoricu Allu Tatarenko, svoju elektronsku prijateljicu, suradnicu i, to je najvanije, veliku promotoricu ovdanjih knjievnosti u tom velikom jeziku. na kraju: dnevnik ima smisla pisati, ini mi se, samo ako se to radi disciplinirano, iz dana u dan. A kad je ovako napreskokce, pa jo i pisan rukom nevjeta dnevniara, izgleda mi kao ista tlaka, i za pisca i za itatelja. Ispriavam se i obeavam da neu nikad vie, svega mi.

46

Dean Duda Milivoj Solar

DIJALOG

Dean Duda i Milivoj Solar

OD SERVANTESA DO KAFKE
Dean Duda: Najprije Koprivnica, djetinjstvo i interes za knjievnost. Kako se dogodila Vaa knjievna inicijacija i koji su to elementi lokalne kulture u njoj sudjelovali? Milivoj Solar: Kao itatelja redovno me vodilo iskljuivo zadovoljstvo u itanju, pa sam dosta rano proao sve faze, od bajki i Karla Maya, preko Julesa Vernea, ponekih klasika pustolovnih i kriminalistikih romana do Dostojevskoga i Thomasa Manna. Lokalna kultura kako kaete dakako da je pri tome imala ulogu, najprije zbog knjiare i tiskare Vinka Voickoga, a zatim Gradske knjinice u kojoj sam naao mnogo od onih djela koja e me pratiti takorei itav ivot. itao sam tako mnogo, pa i pokuavao poneto pisati, najprije u tadanjim zidnim novinama, pa kasnije i u gimnazijskom listu Osvit, kojega sam jedno vrijeme i ureivao. A kad me pitate za inicijaciju, rekao bih gotovo da se ona doista i dogodila, ili je bar tako naknadno pamtim: Voicki, koji nije tiskao samo bajke i krimie nego i Krleu na primjer, objavio je i prijevod izbora iz Schopenhauera, naslovljen O smrti. Ta mi je knjiica dola u ruke kada sam imao trinaest godina, i pokuavao sam je itati ponovno i ponovno, obuzet uenjem to je nisam razumio, a ipak sam razumio neto to je izazivalo gotovo oduevljenje teko dokuivim smislom kojega kao da treba tek otkriti. Danas mi se ini da taj doivljaj gotovo odgovara onome kojega je opisao Thomas Mann kada je u Buddenbrookovima Thomas itao upravo istog autora. D.D.: Intelektualni ivot u Zagrebu u doba Vaega studiranja: kruoci, prijatelji, itanje, nabava knjiga. Kako u vremenu sveope dostupnosti objasniti onodobnu infrastrukturnu neimatinu s jedne, a opet vanost, intenzitet, pa ak i javni ugled intelektualnog ivota s druge strane? Kako je pak tada stajala knjievnost u javnom ivotu, a kako Vam se ini da stoji danas? M.S.: Rekao bih sljedee: mislim da nismo dovoljno svjesni veliine promjena u takozvanom intelektualnom ivotu od mojeg studija, prije pola stoljea, do danas. Naglasio bih da ne elim rei kako je tada bilo bolje, ili gore, ali je bilo uvelike

48

drugaije. Teko da danas moete zamisliti svagdanji ivot bez televizije, interneta, mobitela, disko klubova i automobila, pa i bez dostupnih knjiga koje biste zbog ovih ili onih razloga rado itali. Mi smo se gurali u jadnim menzama, provodili veeri uz jednu kavu u dugim razgovorima, prepirali se o filozofiji i beskrajno raspravljali o proitanim knjigama, o filmovima i o kazalinim predstavama. to se pak tie ugleda intelektualaca, osobito knjievnika i filozofa, on je bio u svakom sluaju vei nego danas, no u zanimljivoj opreci: javni su ugled imali oni koji se nisu suprotstavljali vlasti i priznatoj ideologiji, a ugledni su bili i oni koji su, uglavnom manje ili vie prikriveno, zastupali i posve suprotne ideologije. Mislim da je to usko povezano i s drutvenom ulogom knjievnosti: knjievna su se djela shvaala i kao izvor vanih svjetonazorskih, politikih i ideolokih informacija; knjievnik je jo uvao poneto od ugleda mudraca. Danas drim da se to nepovratno promijenilo: spoznaje o svjetonazorima, o politici, o privredi i znanosti znatna veina trai u odgovarajuim popularnoznanstvenim knjigama, a knjievnosti je preostala razonoda za one koji jo nalaze mjesta i vremena za itanje. Drim da opi pravac razvoja u kulturnoj komunikaciji ide prema gubitku tradicionalnog jedinstva delectare et prodesse, pa ostaje kljuno pitanje to zapravo danas znai razonoda i kakve posljedice shvaanje razonode ima za knjievnost i za kulturu u cjelini. D.D.: esto ste nam te godine, kako u intelektualnom ivotu tako i u akademskoj zajednici, znali prepriavati i usporeivati s kasnijim desetljeima s obzirom na fenomen straha kao neke vrste generacijskog fenomena. O emu se zapravo radi? M.S.: Doivio sam rat u djetinjstvu, no premda sam dakako svata vidio i doivio, mislim da to nije ostavilo neke traumatine tragove. Kasnije sam primijetio da to nije bilo tako kod mnogih mojih znanaca i prijatelja, osobito onih tek samo neto starijih od mene, kao i onih koji su oito proivjeli vee strahote. Osim toga, neke kasnije traume ratnih i poslijeratnih zbivanja, ideolokih pritisaka, razlaza s Informbiroom i ideolokih razraunavanja, nisam doivio naprosto zbog mladosti i osobnog relativno mirnog ivota u Koprivnici. A kada sam doao na studij i poslije poeo raditi na fakultetu, ideoloki je pritisak popustio, imao sam dojam da mogu rei i napisati uglavnom ono to mislim, da mogu pisati i o Galoviu, i o Beckettu, i o Heideggeru, a da to nikoga ne smeta. Moda i zato to sam pisao

49

o marksizmu u takozvanoj zapadnoj varijanti, pri emu takoer nisam imao dojam da bi, recimo, moje kritike sovjetskog modela, pa i nekih tada jo ustaljenih tumaenja marksizma, mogle imati bilo kakve posljedice. Svojevrsna autocenzura, koju sam kasnije nerijetko primjeivao u naoj kulturi toga vremena, tako me nije pogodila, niti me danas pogaa, vjerojatno vie zbog okolnosti nego mojom osobnom zaslugom. D.D.: Kad se i kako od intelektualnog posla moglo ivjeti? Usporedite nam malo drugu polovicu prolog i poetak ovog stoljea. M.S.: Na tom Vam zapravo ne znam odgovoriti, jer je danas nemogue odrediti to je zapravo intelektualni posao. Imam tako samo osobne dojmove, koje mogu ovako ilustrirati: kada sam 1963. poeo raditi, mogao sam zaraditi jo jednu plau ako sam napisao dvije recenzije, a od prve knjievne nagrade koju sam dobio mogao sam kupiti sobni namjetaj, dok je moja posljednja nagrada bila iskljuivo poasna. Ipak, to ne znai da danas ne moete i dobro ivjeti od intelektualnog posla, samo se ini da priroda tog posla mora biti posve drugaija. D.D.: Kad biste morali pobrojati svoje intelektualne oeve, koga ne biste nipoto izostavili? M.S.: Kao to znate, o intelektualnim je oevima jo tee govoriti nego o stvarnim, jer se odnos prema njima mijenja, pa nikada ne znate zapravo koji su pravi. Mogu tako spomenuti samo neke ljude s kojima sam, osobito u mladosti, vodio duge razgovore o filozofiji i knjievnosti, koje i danas pamtim. U vrijeme studija tako ne bih izostavio prijatelja pok. Borisa Hudoletnjaka, s kojim ne samo da sam uio za ispite nego koji me u dugim, najee nonim razgovorima prvi stvarno uveo u razumijevanje egzistencijalizma i Heideggera, a takoer i upravo preminulog profesora Danila Pejovia, na ijem sam seminaru prvi put, barem se nadam, shvatio Hegela. to se pak tie razgovora o knjievnosti i uoj struci koju sam kasnije predavao, pamtim profesora Frangea, koji mi je bio mentor doktorata, a kasnije i profesora Svetozara Petrovia, koji me uvelike uputio u to to i kako bi trebalo predavati. D.D.: Kad biste, s druge strane, morali izbrati pisce ili knjievne tekstove koji su na Vas presudno utjecali, kako bi izgledao privatni Solarov kanon?

50

M.S.: Kao kritiar postmodernizma, rei u da sam ipak sklon njegovoj tezi da nema kanona, jer ja doista ne mogu niti okvirno navesti knjige i tekstove neega poput privatnog kanona. Moj se izbor i moje su se ocjene zapravo dosta mijenjale, pa e se moda i jo mijenjati. Tako je prva utjecajna filozofska knjiga za mene bio Holbachov Sustav prirode, a zatim se to potpuno okrenulo na studiju, kada sam se do te mjere oduevio Hegelom da su me jo dugo kasnije ljubitelji kuica u koje treba svakoga staviti nazivali lijevim hegelijancem, to su onda neki tumaili pozitivno, a neki negativno. Moda bih tu mogao spomenuti kako me se izuzetno dojmila knjiga Kojva Kako itati Hegela, pa sam upravo preko njegove interpretacije doao do Heideggera, no razoarali su me njegovi kasniji radovi, pa sam se vratio Husserlu i Sartreu, ija me Munina jedno vrijeme oduevljavala. Neto je slino bilo i s knjievnou, kao i s teorijom knjievnosti koju sam pratio kao temeljnu struku i, dakako, postupno usvajao sve to mi se inilo relevantnim na podruju prouavanja knjievnosti. A i to se tie pisaca, moj se nekakav relativni kanon postupno mijenjao, stare su simpatije blijedile, a nove se javljale, no mogu spomenuti barem neke kojima sam se stalno vraao, a to su Kafka, Th. Mann, Broch, Sartre, Faulkner, Bulgakov, Beckett, Borges, kao to vidite veina modernista, a od starih Cervantes i Dostojevski. D.D.: U odnosu na zagrebaku (stilistiku) kolu, Vi ste solist, izdvojeni igra. Kako ste birali taj put, uvali njegovu logiku i kakav je Va odnos prema drutvu okupljenom oko Umjetnosti rijei? M.S.: Dobro sam se slagao s takozvanom zagrebakom stilistikom kolom, prije svega u osnovnoj orijentaciji koja nije bila ni strogo profilirana niti iskljuiva, pa se svodila uglavnom na opreku prema starijim modelima i metodama te traganje u okvirima tadanjih novijih svjetskih uenja. Na razini struke tako sam i ja prihvatio iskustva formalizma i kasnije strukturalizma to se razabire ve i u mojoj Teoriji knjievnosti a razlike prema ostalima, koje su svi bili skloni tolerirati, bile su na razini mojeg odnosa prema filozofiji, to je dolazilo do izraaja u radovima s takvom tematikom i u esejima. Uostalom, i drugi su lanovi te kole uvelike ili i vlastitim putovima, pa se moj jedino neto vie razlikovao od ostalih u nekom horizontu problematike koji sam nazvao filozofija knjievnosti kao i u sklonosti prema esejizmu

51

i nainu izlaganja kakav je prisutan u velikom broju mojih radova. Drim da moram napomenuti kako sam uvijek pisao u odreenom anru, potujui anrovske konvencije koje proizlaze uvelike iz namjene teksta, pa mi se ini da je to ponekad izazvalo i nesporazume: izvodi, objanjenja i stavovi u priruniku Teorija knjievnosti podreeni su drugoj svrsi i ne mogu se naprosto usporeivati s onima u Uvodu u filozofiju knjievnosti ili Predavanjima o loem ukusu. Dakako, sve su to moji tekstovi, ali drim da ih treba analizirati i procjenjivati odvojeno, jer ete inae rei da je jednu knjigu napisao skeptini analitiar, a drugu dogmatik sinteze. D.D.: Ne ini li vam se da je Hergeiev doprinos struci znaajnije nego to se to, na primjer, inilo prije dvadesetak godina? Upravo mu svojedobna izmjetenost, koja je lako mogla biti pretvorena u nezanimljivost s obzirom na dominantne kriterije knjievnoznanstvenog posla i metodoloku usmjerenost, danas omoguuje suvisliju prosudbu. M.S.: Slaem se s Vama, pri emu bih napomenuo kako je Hergeiev opus u naem Odsjeku uvijek bio cijenjen i uvaavan, pa sam to i osobno u vie navrata pokuavao objasniti i iroj znanstvenoj javnosti. D.D.: Ljudi s kojima ste tijesno nekad suraivali Ivan Slamnig, Sveto Petrovi, Miro Beker ili Ante Peterli, da spomenemo samo neke, nisu na alost vie meu nama. Kako ste stvarali atmosferu na zagrebakoj komparatistici, atmosferu tolerancije, uvaavanja, kolegijalnosti svega onog to se danas zove team building i upravljanje ljudskim resursima? M.S.: Atmosferu o kojoj govorite, a koja je bila i ostala takva da su nam na njoj mnogi zavidjeli, ne moe stvoriti nikakav ef ili poglavica, nego je jedino mogu stvoriti svi koji u njoj sudjeluju. U tome je bilo valjda i poneto sree, okupili su se ljudi koji su mogli i znali suraivati na zajednikom poslu, a nitko nije drao da se jedino on bavi pravim stvarima na pravi nain u znanosti i nastavi, kako se to nerijetko deava u sveuilinim krugovima. Tako i mogu rei da nikada nisam drao kako bi suradnici koje sam birao morali slijediti upravo moj nain rada, moja znanstvena i filozofska usmjerenja i osobna uvjerenja. Birao sam ih jedino prema kriteriju znaju li raditi taj posao u irokom okviru nastave i znanosti

52

koju pokriva komparatistika. A to je, rekao bih, prvi, premda ne i jedini, uvjet atmosfere koju spominjete. D.D.: Vaa je Teorija knjievnosti dosad doivjela devetnaest izdanja i zapravo je jedini pravi bestseler kad je o knjievnoj struci rije. U emu je razlog njezine otpornosti i ime ste se rukovodili u pisanju neeg tako jednostavnog i sloenog kao to je udbenik? M.S.: Teoriju knjievnosti napisao sam prvenstveno zato to sam se nakon nekoliko godina rada na Odsjeku uvjerio kako je mojim studentima prijeko potreban neki temeljni uvod u problematiku. Doivjela je brojna izdanja vjerojatno zato to je to bila prva takva knjiga u Hrvatskoj, a odgovarala je i srednjokolskim uenicima i profesorima. Rei u i da je nije bilo jednostavno napisati: nisam imao uzora, a morao sam i promijeniti nain izlaganja i terminologiju od tada ustaljenih srednjokolskih modela. Tako sam se donekle mogao jedino osloniti na Tomaevskoga, i to tek u nekim dijelovima, a golem je bio problem to obraditi, a to izostaviti, te kako odrati isti, relativno jednostavni, stil i nain izlaganja u krajnje raznorodnim problemskim podrujima. Knjigu sam vie puta poneto popravljao na zahtjev izdavaa, svjestan sam da bi je valjalo osuvremeniti, no mislim da je to zapravo nemogue: trebalo bi je nanovo napisati u cjelini, no nadam se da je dolo vrijeme da to netko drugi uini. D.D.: Zapravo itav Va opus sadrava dijelom prosvjetiteljski ili, neto meke, popularizatorski, sintetiki ton. Od spomenute Teorije knjievnosti, preko Suvremene svjetske knjievnosti, do Povijesti svjetske knjievnosti i najnovijh Rjenika knjievnog nazivlja i leksikona to ga upravo objavljuje Matica hrvatska. Koliko ukljuenost u nastavu knjievnosti, pa neki oblik prihvaanja politike funkcije u kulturi, dakle djelovanje za pretpostavljenu dobrobit pretpostavljene zajednice ima s takvim izborom veze? M.S.: Moram rei da sam i takva popularizatorska djela redovno pisao potaknut nastavom, ak izravno sluajui jadikovke mojih studenata kako nemaju odakle uiti osnove, a nisu ih nauili niti u srednjoj koli. Ipak sam uvijek nastojao da to budu osobna autorska djela i da ne prijeem zbog popularizacije u trivijalizaciju, pa mi se ini da su upravo zato imala i iri odjek i utjecaj izvan studija komparatistike i kroatistike. Mislim da je dobro da sveuilini profesor i to radi, naravno ako hoe i moe, no priznat u da ne bih volio da me samo

53

prema takvim djelima pamte i procjenjuju, jer ona ipak ine tek manji dio onoga ime sam se bavio i to sam napisao. D.D.: Poetkom 1970-ih predlagali ste reformu koja uvelike nalikuje dananjem bolonjskom procesu. Reforma je zaivjela, dodue, na vaem matinom Odsjeku za komparativnu knjievnost. Koji su bili onodobni razlozi za reformu i zbog ega nije prihvaena izvan zagrebake komparatistike, dakle na itavom Filozofskom fakultetu? M.S.: Rei u najprije da mi se ini kako je bolonjski proces neka vrsta politike etikete, koja je nalijepljena na vrlo razliite intencije i sadraje. Reforma koju sam zamislio i proveo uz pomo svih nastavnika na komparativnoj knjievnosti tome odgovara jedino zbog organizacije nastave u izbornim kolegijima, zbog naglaska na uoj suradnji nastavnika i studenata te zbog naglaavanja potrebe uvoenja studenata u znanstveni rad, osobito na interdisciplinarnoj razini. Reim studija, koji sam tada predlagao, nije bila nikakva osobita osobna inovacija; naprosto sam preuzeo iskustva nekoliko poznatih svjetskih sveuilita, pa sam ih prilagodio naoj obrazovnoj i kulturnoj situaciji. Predlagao sam tada, zajedno s pokojnim profesorom kiljanom, profesorom Ivirom i profesoricom Jauk, sustav koji bi obuhvatio cijeli Fakultet, no to nije prolo zbog raznih razloga, od uobiajenog otpora prema novotarijama do toga to projekt nije imao politiku podrku, koja se u tom pogledu ini se uvijek oekuje. D.D.: Kako gledate na bolonjski proces i kako Vam se ini mjesto knjievnosti u reformiranom visokokolskom sustavu? M.S.: Mislim da sam ve djelomino odgovorio, pa u samo dodati da je na prijedlog bio znatno jednostavniji od sadanjeg reima, da smo inzistirali kako kolegij ne smije imati vie od 20 studenata, da su vremenske obveze studenata bile znatno manje nego danas, a da su i predviene obveze nastavnika odgovarale potrebama da se posvete kvalitetnom radu sa svakim studentom i da se mjere kvalitetom nastave, a ne brojem sati, vjebi, seminara i predavanja; tovie, i takvu smo raspodjelu nastave pokuali ukinuti. D.D.: U drugoj polovici 1980-ih prihvatili ste dunost republikog ministra za resor kulture i prosvjete. Kako ste pristupili krizi sustava, negdje izmeu uvara i kapitalizma, i gdje ste vidjeli

54

reformske elemente njezina rjeavanja? to smo u meuvremenu dobili i gdje smo? M.S.: Kada sam se prihvatio, pomalo i nerado, toga posla, morao sam najprije ukinuti, ili barem ublaiti, neke posljedice sustava koji se oito uruavao, no ubrzo mi je postalo jasno da je sudbina kolstva daleko vie u rukama vlade i politike nego u rukama ministra prosvjete. Rei u to najkrae ovako: nipoto ne mislim da sve probleme kolstva moete rijeiti novcem, no bez novca ne moete rijeiti ni jedan problem. Ministar u tadanjem sustavu mogao je u tom pogledu uiniti vjerojatno manje no to moe danas, no na tome sam ipak radio koliko sam mogao, pa je ak bilo i nekih rezultata, premda u vrlo maloj mjeri mojom zaslugom. Pokuao sam se, dakako, pozabaviti i buduom projekcijom kolskog sustava, ali sam razabrao najprije sljedee: nacrti reforme, makar i najbolji, nee mnogo pomoi ako vam odgajatelji, uitelji i profesori nisu barem u toj mjeri zadovoljni da e se sloiti i s novinama. Kako tada oito nije bio trenutak za velike promjene, nisam se u njih ni upustio, niti sam se mogao upustiti. A gdje smo danas, teko mogu odgovoriti, jer sam nauio da je kolski sustav izuzetno sloen i da ga morate itekako pomno pratiti i poznavati da bilo to moete zakljuiti. Budui da sam jedva doekao da se time vie ne moram baviti, nisam se niti bavio. Na razini dojmova, meutim, ini mi se da se neke bitne stvari unato velikim rijeima nisu ba mnogo promijenile. D.D.: Simptomatino je da Vas se mediji sjete kad obrauju fenomene kia, mit ili pak viceve. Bili ste zapravo jedan od predvodnika knjievnoznanstvenog vala koji se zanimao popularnim, zabavnim ili trivijalnim aspektima knjievnosti. Je li posrijedi bila tek akademska moda, izlazak iz nekog oblika itateljskog ormara, napokon pisanja o literaturi za po doma ili su postajali, i jo uvijek postoje, dublji razlozi koji - sporo, ali ipak - mijenjaju uvrijeenu percepciju akademskog interesa za knjievnosti? M.S.: To, kad nas se mediji sjete, pripada prirodi medija, no ja sam doista meu prvima u Hrvatskoj pisao o vicevima, trivijalnoj knjievnosti, mitovima i traevima na odreenoj, tako da kaem, znanstvenoj razini, a ipak stilom i nainom izlaganja bliim eseju nego tradicionalnim akademskim obradama. To, naravno, izvire i iz potrebe da se shvate i objasne fenomeni koji sve odlunije odreuju knjievnost i kulturu naeg vremena, pa mislim da to ak i prvenstveno mora

55

zanimati suvremenog filozofa i teoretiara kulture. Moram ipak napomenuti kako smatram da se zbog toga nipoto ne bi smjela zapostaviti i obrada, koja ukljuuje i revalorizaciju, takozvanih kanonskih djela blie i dalje prolosti. D.D.: Bi li danas Va ogled Smrt Sancha Panze mogao zavriti i drukije? Je li Sancho moda ivlji nego to se to onda inilo? M.S.: Ne bih Vam znao na to odgovoriti, jer je moj ogled Smrt Sancha Panze dosta izuzetan u mojim radovima, budui da je na nekoj granici izmeu znanstvene i fikcionalne proze, pa mi se i samom danas ini da ga se moe tumaiti na vie ravnopravnih, a razliitih naina. Ako vrijedi tumaenje kojemu bih se priklonio, Sancho je mogao pisati romane jer je kao skeptik i lakrdija postupno usvojio i Don Quijoteov tragini idealizam, pa je njegova smrt neminovna u vremenu koje vie ne moe uspostaviti jedinstvo izmeu lakrdije i popularne filozofije, kakvo je omoguilo svjetskopovijesni uspjeh romana. Moda bi se tako danas moglo govoriti o sinovima Sancha Panze, otprilike u analogiji prema Edipovim sinovima, o kojima sam pisao, no hou li neto takvo ikada napisati, doista ne bih mogao rei niti priblino. D.D.: Odnos filozofije i knjievnosti provodna je problemska nit vaega opusa. Je li ta tema danas jo uvijek aktualna? Kako danas zasnovati filozofiju knjievnosti osim analize loeg ukusa? M.S.: Knjievnost i filozofija oduvijek su me podjednako zanimale, no zbog prirode posla kojega sam radio mnogo sam se vie morao baviti knjievnou, nastojei da teoriju i povijest knjievnosti nipoto ne podvrgnem nekim svojim simpatijama u filozofiji, koje su se, kako ve rekoh, dosta i mijenjale. Utjecaj filozofije dakako je ipak ostao, pa sam i naziv filozofija knjievnosti rabio u analogiji s neto vie uvrijeenima sociologija ili psihologija knjievnosti, no tako upravljena moja razmatranja zapravo su bila vrlo bliska onome to se danas naziva teorija teorije, metateorija ili epistemologija znanosti o knjievnosti. Takva se problematika kritikog usporeivanja razliitih knjievnih i kulturolokih teorija i danas nerijetko obrauje, o emu svjedoe i poznate novije knjige Compagnona, Eagletona i Hrsta, recimo. Mogu samo napomenuti da se one, to se tie filozofskih temelja, vie oslanjaju na analitiku filozofiju, dok su moje analize bile, i ostale, blie nekoj osobnoj varijanti fenomenologije.

56

Rado bih u tom smislu i nastavio, jer mi se ini da je disperzija suvremenih teorija i njihova esta sklonost prema ekskluzivnim egzibicijama postala preprekom svakoj kritikoj prosudbi: postmoderni teoretiar na svaku primjedbu lako odgovara da ga niste dovoljno razumjeli i niste proitali poveliku koliinu njegovih, esto i meusobno protuslovnih radova. Drim zato da bi bilo dobro i ponovno postavljati neka naelna pitanja, i to u izboru koji polazi od zapaenih bitnih fenomena naeg doba, a manje od recentnih teoretiara i njihovih zakljuaka. U tom sam smislu i napisao Predavanja o loem ukusu, dodue vie kao neku vrstu polemikog feljtona nego strogo znanstvene ili filozofske rasprave, no mislim da bih u tom smjeru mogao i nastaviti, jer mi se ini kako se vie ne radi o nekim pitanjima utemeljenja znanosti o knjievnosti, nego se radi o tome da pokuamo shvatiti to se to danas zbiva i, moda, popraviti ono to vie nije zgrada nego brod, koji vrlo brzo plovi na odve uzburkanim valovima.

57

Muharem Bazdulj Mirjana Mioinovi

DIJALOG

Mirjana Mioinovi i Danilo Ki, Beograd, 1968.

Muharem Bazdulj i Mirjana Mioinovi

MARGINA SLOBODE
MUHAREM BAZDULJ: Gospoo Mioinovi, rubrika Dijalog u Sarajevskim sveskama, u kojoj e ovaj na intervju biti objavljen, ve se isprofilirala u neku vrstu samo formalno dijaloke ispovijesti, a vie zapravo u monolog u kojem osoba koja odgovara pria svoju ivotnu priu. Kad bolje razmislim, nije taj koncept daleko od koncepta Kiove nedovrene knjige ivot, literatura. Zato bi osoba koja pita trebala, mislim, slijediti primjer Gabija Glajmana. Raunam da e budui itaoci uhvatiti ovu aluziju. Zanimljivo je, meutim, da su uesnici mnogih prethodnih Dijaloga bili osobe generacijski bliske i osobe koje su se cijeli ivot meusobno druile. U tom smislu se, recimo, Andrea Zlatar u dijalogu sa Slavenkom Drakuli mogla prisjetiti Zagreba s kraja sedamdesetih i poetka osamdesetih, a isto mutatis mutandis vrijedi i za Mihajla Pantia i Davida Albaharija u istom periodu, a u Beogradu. Na Dijalog, jasno je, ne moe biti takav te sam ja faktiki prisiljen posluiu se Koestlerovom dihotomijom na koju sam prvi put naiao kod Kia u svojim pitanjima, umjesto linog koristiti civilizacijsko iskustvo. Hou rei, pokuau svako pitanje temeljiti na nekom citatu. A kad Vas elim pitati o godinama uenja, o studiranju u Beogradu polovinom i krajem pedesetih godina (ve) prolog stoljea, najprije se prisjeam Kiovog predgovora Prevertovim pjesmama i jedne reenice iz romana Tvrtka Kulenovia Istorija bolesti, reenice koja govori o Vama: Za vrijeme prvih mjeseci studija zaljubio sam se u jednu prelijepu, pomalo ekscentrinu, i u diskusijama koje su voene poslije filmova u Kinoteci, izuzetno pametnu ensku koja je poslije postala njegova [Danila Kia] ena. Zanima me, dakle, kakve su Vam u sjeanju te beogradske godine s kraja pedesetih i s poetka ezdesetih? MIRJANA MIOINOVI: Ja bih, naalost, vrlo teko i nala sagovornika iz svoje generacije, jer nas je malo preostalo, a meu ovima jo je manje onih koje bi zanimalo ega se ja seam i ta mislim o tim vremenima. Uostalom, razgovor o prolim vremenima s ljudima iz iste generacije uvek pomalo

61

lii na sentimentalnu etnju grobljem (Krlea) i zato je meni drago to s Vama vodim ovaj dijalog. Zavidim Vam samo na vaoj poziciji, jer bih se i sama radije koristila civilizacijskim nego linim iskustvom. Rei u Vam najpre ta je mene, iz tog linog iskustva, pripremilo da kroz te pedesete proem s nepomuenim oseanjem radosti, uprkos svim prikraenostima. Sveu razloge za to na jednu jednostavnu injenicu: niko od mojih ni daljih ni bliih roaka nije u tom ratu ubijen niti je iko od njih, to je mnogo vanije, bar za mene, nekoga ubio. Dakle, nisam doivela nevolje pobeenih niti privilegije pobednika. Provela sam detinjstvo onako kako mom skromnom staleu prilii. A sukob izmeu partizana i etnika (da na to svedem opoziciju pobednik/pobeeni) bio je izvan mog interesovanja zahvaljujui dvama iskustvima koja u pomenuti. Prvo se tie etnika. Bilo je kasno prolee 1944, poetak saveznikog bombardovanja Beograda, i cela se moja porodica sklanja u jedno od prigradskih sela (Veliki Mokri Lug). Selo je puno etnika jer se pripremaju za povlaenje s Nemcima. (A oni su danas, u tom istom gradu, zakonom izjednaeni s partizanima!) Kua u kojoj ivimo odvojena je ogradom od crkvene porte. Jednog dana kroz tu istu ogradu (tarabu) posmatram numeru jednog pelivana koji u jednom trenutku lee leima na gomilu isitnjenog stakla i trai od prisutnih da mu neko skoi na grudi. Izdvaja se jedan mlad, snaan etnik (a svi su i inae pucali od zdravlja) i poinje nemilosrdno da skae po grudima onog nesrenika. Ovaj sve otrpi. Kada je ustao, niz lea, inkrustrirana staklom, slivala se krv. Pria o etnicima za mene je bila zavrena. Dolazi osloboenje. Ja sam u treem razredu osnovne kole, zahvaena pionirskim zanosom. Jedan od zadataka bio je da prikupljamo odbaene konzerve i da ih donosimo u kolu kako bi se one preradile. Mi, aci, idemo od kue do kue, vuemo dakove, skupljamo konzerve od vrata do vrata, tragamo za njima po dvoritima i bog sam zna kako ostajemo ivi uprkos silnim posekotinama od lima. Sve to dovlaimo u kolu, ostavljamo u kolskom dvoritu u kojem to mesecima trune... Ovaj prizor naeg uzaludnog rada stavio je taku na moj pionirski zanos. Od tada, ja sam samo posluno dete i treber na koga bi danas upirali prstom. Iz te dragovoljne izolacije izlazim poetkom pedesetih fascinirana nekim neobinim ljudima, tek koju godinu starijim od mene, za koje ujem da su egzistencijalisti. Bili su to

62

uglavnom slikari koje viam na koncertima, (jedina zabava na koju mi otac dozvoljava da uvee iziem). Tu upoznajem najpre Uroa Tokovia, zatim Leonida ejku. Jedino Tokovi nema otpor prema mojoj meavini znatielje i straha koja je drugima oigledno liila na malograansko prenemaganje. On je prvi slobodan ovek koji postaje moj dobar prijatelj. Godine 1954. upisujem se na novoosnovanu grupu za Optu knjievnost sa teorijom knjievnosti (tada na Filozofskom fakultetu), dakle spadam u prvu generaciju njenih studenata, meu kojima je i Danilo. (Ja obino samo s prijateljima o njemu govorim ne dodajui uz ime i njegovo prezime Ki.) Ma kako to zvualo patetino, moram rei da je susret s njim za mene bio sudbonosan. Ja prosto nemam druge rei za jednu privrenost u ijem znaku protie moj ivot vie od pedeset godina. (Nastojau da se u naem daljem razgovoru ne koristim ovakvim formulacijama.) Mislim da sam mu u tim mladim godinama zadala mnogo muke, da je moju suzdranost pogreno tumaio, da je njemu, mladiu oprljenom vatrom pakla, preosetljivom, moje ponaanje liilo na nadmenost devojaka iz dobrih kua, o kojima ve tada, kao slobodan ovek, govori s ironijom. (U Mansardu je ugraeno neto od tog gorkog taloga iskustva sa mnom.) Viamo se na asovima, u Narodnoj biblioteci, povremeno na koncertima, na koje uglavnom dolazi zbog mene (meu piscima je malo melomana, slikari su mnogo privreniji muzici), u kinoteci o ijem bi uticaju na nas bilo pretenciozno da govorim posle Danila i Tvrtka (uzgred: lepo je pronai tragove o sebi u seanjima drugih ljudi). U tim godinama ja vrlo malo znam o munim stranama Danilovog detinjstva i mladosti. Ve tada on osea da ima neeg zazornog u patnji, neeg gotovo nedolinog u zloupotrebi seanja. O svemu tome saznajem mnogo kasnije, u zajednikom ivotu, koji zapoinje 1962, pa i to tek kad sve bude savladano pisanjem. Verujem da ste u knjizi Skladite, u kojem je sabrana njegova prozna ostavtina, pronali jedan kratak spisak tema koje nisu ule ni u Batu, pepeo ni u Rane jade. Nabrajam ih: Seljak me davi; Bievanje; Mali gade; Hleb; Kolai itd. Eto, nikad mi o tome nije govorio, a iza tih se naznaka kriju dogaaji koji su straniji od svega to je opisao u svojim knjigama. Kako sam tokom studija dve godine boravila u Francuskoj, radei u porodicama (vodi se rat u Aliru, mnogo je oficirskih ena, antipatinih, nadmenih, sa puno dece jer valjda i to

63

ulazi u dug vojnika prema otadbini i tako ima mnogo posla za studente sa svih strana), ja nisam svedok Danilovih knjievnih poetaka, naroito vanog razdoblja njegove saradnje u Vidicima. Izvan sam, dakle, i knjievnog ivota tih godina. No ako pogledate tekstove iz knjige Varia lako ete zakljuiti da je to ve vreme otvorenosti prema svetu. Mi tad ve imamo prevode Prusta, Dojsa, Broha, ida, Foknera. Mi nismo odseeni od sveta ideja, mi nismo izvan istorije ideja i stilova. I to sam uvek smatrala naom nepobitnom i sutinskom prednou u odnosu na zemlje Istonog bloka, to je naroito postalo oigledno ezdesetih godina (valjda se zna da mislim na proli vek). Ne moete imati takav umetniki procvat na goloj ledini opresivne ideologije. Pogledajte samo Sovjetski Savez. Sa dolaskom Staljina na vlast, sa likvidacijom velikih pisaca iz dvadesetih ili njihovim uutkivanjem, to je uistinu pusta zemlja, i to ne samo zbog zaraznog straha ve i zato to nema strujanja ideja. U vreme perestrojke pokazalo se da nema nieg u tajnim pretincima umetnika, da nema bunkerisanih rukopisa gde ideologija zapui sve prolaze novinama asfiksija je neizbena. MB: U svom oslanjanju na dokumente, a kad je rije o sedamdesetim godinama prolog stoljea spomenut u dva pisma upuena Borislavu Pekiu, a objavljena u knjizi Korespondencija kao ivot. Prvo od ta dva pisma potpisao je Danilo Ki, a napisano je u Francuskoj, u Gentillyu esnaestog jula 1970. godine. U njemu izmeu ostalog stoji: Mira takoe vredno radi na svojoj tezi. Skoro nikog ne viamo ili sasvim retko. Ljubu Popovia, Dadu... Nepunu godinu dana kasnije (sedmog juna 1971. godine) pismo Pekiu iz Beograda potpisujete Vi, a u njemu stoji: rad vie-manje traljav, mada su mi planovi ogromni. elim Vas, dakle, pitati o ivotu s Kiom u Francuskoj i Beogradu krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina, o vremenu kad Vi piete svoju doktorsku tezu, a Ki pie Peanik. Neto se, naravno, nasluuje iz ovih pisama: mnogo rada, potmulo nezadovoljstvo, druenje sa slikarima... ega se jo sjeate iz ovog perioda? MM: To nije na prvi zajedniki boravak u Francuskoj. Od 1962. do 1964. ivimo u Strazburu gde je Danilo lektor za srpskohrvatski. (Taj boravak u Francuskoj ne bi bio mogu bez svesrdne podrke naeg dragog profesora Vojislava uria, osnivaa nae katedre, jer u to vreme dobiti dravnu slu-

64

bu u inostranstvu kao nepartijac, kako se tada govorilo, bio je sluaj bez presedana.) To su za nas neobino vane dve godine, u prvom redu, naravno, za Danila. Za te dve godine napisao je Batu, pepeo, preveo Kornejevog Sida, Kenoove Stilske vebe, dopunio svoje prevode Adija, zajedno smo preveli Lotreamonova sabrana dela koja su, pored Maldororovih pevanja, obuhvatala jo i poeziju i pisma. Obili smo paniju, Frankovu, ne zaboravite, sa naim prijateljem, lektorom za poljski, Vladimirom Kriinskim (koji se, naravno, nikad vie nije vratio u Poljsku i sad je veoma cenjen profesor komparatistike u Montrealu). Ovaj put kroz paniju omoguio nam je uvid u drugu vrstu autoritarnog reima, sumornog, klerikalizovanog do opskurantizma. Danilo se tog puta retko seao. Mislim da ga je to podsealo na klerikalnu, faizovanu Maarsku njegovog detinjstva. U Skladitu, meu belekama iz 1978, nai ete jednu koja glasi: panija 1964: Da li sam ikad bio u paniji: Peanik. U Peaniku (Beleke jednog ludaka, II, 20) opisana je paella valenciana kao daleki mitski pejza. No, oigledno, nije sve predato zaboravu, jer citirana beleka svedoi o pokuaju, pa i potrebi, da se tog putovanja seti. Na povratak u Beograd, u leto 1964, oznaio je poetak intenzivnog druenja sa Leonidom ejkom, Marijom udinom, Radomirom Donijem Reljiem i itavom svitom njihovih prijatelja, meu kojima, ini mi se na sreu, osim Danila i Marije, nije bilo pisaca kao stalnih lanova. Ja nikad nisam videla na okupu lucidnijeg, ojaenijeg i veselijeg sveta. Oni su svi skupa bili jedna stilska figura oksimoron. Bio je to istovremeno jedan visoko politizovan svet u kojem sam ja imala samo ulogu jednog od saputnika koji je prihvaen kao ravnopravan sagovornik. Ve smo u to vreme znali sve to se i u svetu moglo znati o sovjetskim logorima, tu su ejka i Danilo, vukui svoje gitare od jednog do drugog mesta naih sastanaka, pevali Okudavu, logorake pesme, raspravljalo se o umetnosti, stalno smo jedni od drugih neto saznavali, neto nauili. Doputam sebi da kaem da su to bila poslednja druenja starinskog kova koja znaju za sreu zajednitva, meusobnog potovanja, interesovanja za ono ta drugi radi. No ono to smatram posebno vanim, a to je, oigledno, posledica naeg uvida u destruktivnu snagu komunizma, u njegovo sistematsko zatiranje slobode ne samo u Sovjetskom Savezu ve na celokupnom prostoru njegovog uticaja, mi smo znali da cenimo, neuporedivo vie od ostalih, tu marginu slobode

65

koja nam je bila ostavljena. Sistem na ijem smo rubu iveli tih ezdesetih godina, neete mi verovati, bio je za nas uglavnom predmet ala. Nismo iveli u strahu od njega, a nai su razgovori bili slobodni jer smo imali poverenje jedni u druge. Uzgred reeno, na moje je ime a na moju izriitu elju, kako bi primalac bio to neutralniji godinama, bez zastoja, stizao ruski emigrantski asopis Posev. Preporuku da ga besplatno dobijam dao je moj stari drug sa studija, Mihajlo Mihajlov, u jednoj kratkoj pauzi izmeu dve robije. Naravno, kada je Mia, samo to se domogao slobode, sa ejkom i nekim prijateljima iz Zadra i Zagreba, pokuao da osnuje nezavisni asopis s politikim pretenzijama, iznova je dospeo u zatvor u kojem je i ejka, iz istog razloga, proveo nekih mesec dana. Priam ovo da ne biste pomislili kako smo mi gajili iluzije o svetu i sistemu u kojem ivimo. Ponavljam, mi smo, zbog uvida u njegovu pravovernu verziju, znali da cenimo ono to je nas u prvom redu zanimalo, a to je ta margina slobode saznavanja i izraavanja. Zato niko iz tog kruga ljudi nije upao u klopku ezdesetosmakog leviarskog zanosa. Taj ih je pokret, na ijem su elu uglavnom bila deca komunizma (meu njima i Ljubia Risti i Milorad Vueli, budue estoke pristae Mirjane Markovi i Slobodana Miloevia), ak i plaio. (Ne mogu da ne dodam, gledajui iz dananje perspektive na te godine, da je ondanji reim imao mnogo vie sluha za prave vrednosti od ovog dananjeg. Primera radi: Relji je bio najmlai dobitnik u istoriji prestine Politikine nagrade za slikarstvo /1965/ i Prve nagrade na III trijenalu jugoslovenske umetnosti u Beogradu /1967/. ejkine je slike otkupio Muzej savremene umetnosti jo za njegovog kratkog ivota /umro je 15. decembra 1970/, Danilo je dobio NIN-ovu nagradu za Peanik 1973. Pojava tim udnija kad se zna, a znalo se i tada, da je Reljiev otac bio kraljevski oficir blizak Drainom pokretu i da su ga ubili partizani te mu se i grob ne zna, a ejka sin ruskog emigranta koji nije imao nikakvog razloga da bude blizak komunistima. Danilo dobija nagradu u asu kad su miljenici srpskih vlasti predstavnici takozvane stvarnosne proze, tog prvog ploda na stablu narodnjake knjievnosti i celokupne budue turbofolk kulture, zavrno sa saborom trubaa u Gui koju ko ne voli ne voli ni Srbiju, kako bi rekao njen premijer Vojislav Kotunica.) Danilo je u to isto vreme imao i knjievno bratstvo po srodnosti sa Pekiem, Mirkom Kovaem, Filipom Davidom i

66

Mirom Glavurtiem. To su bile knjievne seanse (ako se ne varam, uglavnom kod Pekia) u koje niko drugi nije imao pristupa. Malo znam o tome, osim da su jedni drugima itali svoje tekstove. Ne verujem, meutim, da su pri tom bili smrtno ozbiljni. Oprostite za ovaj predugaak uvod u odgovor na Vae pitanje, ali nisam mogla da preskoim nekih est godina ivota koje su mi moda najdragocenije. Dakle, 1970. Danilo i ja provodimo u Parizu est meseci, od toga etiri u ateljeu Petra Omikusa, u entijiu, predgrau Pariza, udaljenom od Monparnasa i nae omiljene kafane La Rotonde samo nekoliko stanica metroom. Dobila sam estomesenu stipendiju od Francuza, zahvaljujui tadanjem kulturnom ataeu, gospodinu Michelu Sciama koji nam je bio prijatelj. Pripremam tezu o Antininu Artaudu koga sam otkrila za vreme naeg boravka u Strazburu (zavriu je tek sedamdeset etvrte). Nikada svoj rad nisam stavljala ispred Danilovog, ne zato to sam velikoduna ve zato to sam, na sreu, dovoljno pametna da procenim ta je vanije. Moje divljenje za dar, ne samo Danilov, ve mnogih od onih koje sam pomenula (mislim na ejku, udinu i Reljia, u prvom redu) bilo je gotovo oblik religioznosti, jedine za koju znam. I ako se usuujem da neto kod sebe pohvalim, to su sposobnost da ga prepoznam i sluh za umetniku vrednost, sluh koji je Danilo potovao koliko mu se udio (on je iskreno mislio da taj sluh poseduju samo umetnici, oni pravi). To potmulo nezadovoljstvo, koje s pravom oseate u mom pismu Pekiu iz 1971, povezano je s mojom nesigurnou koje se sigurno nikad ne bih oslobodila (mada nikad sasvim) da nije bilo Danila. to se tie druenja sa slikarima koje Danilo pominje, to je ve dalek odjek nekih nekadanjih bliskosti. Dado je Danilov drug sa Cetinja, tri godine stariji od njega, koga ja lino tek tada upoznajem. (U Vidicima, decembra 1955, pojavio se njegov portret Danila, udesan, potresan i naalost izgubljen. Fotokopirala sam ga i on je objavljen u prvom izdanju Gorkog taloga iskustva.) Dado, meutim, ivi u Herouvale, selu dosta udaljenom od Pariza, gde ga i poseujemo, a potom retko viamo. S Ljubom smo bliski, on i njegova supruga, arhitekta Nataa Jani, uvek su bili spremni da nam pomognu, ali Ljuba nije sagovornik, on je egoman, opsednut brigom za svoje telo, prodajom svojih slika i naunom fantastikom. A emu to vodi

67

najbolje pokazuje njegovo ponaanje devedesetih: on velia Miloevia, pravednu srpsku stvar dok njegove slike krase najvee beogradske hotele... MB: A propos Pekieve korespondencije, znakoviti su mi neki onovremeni privatni odjeci i reagovanja na famozni Kiov esej o nacionalizmu iz kojih kao da se ve mogu predvidjeti tragini dogaaji iz devedesetih, a i ponaanje nekih pisaca i intelektualaca u ta zla vremena. Jo u maju mjesecu 1974. godine, recimo, Dragoslav Mihailovi iz Bordeauxa pie Pekiu kako je sreo Kia, kako o spomenutom eseju o nacionalizmu ne misli nita lepo te kako smatra da je politiki dio eseja naprosto degutantan. Isto tako, Mihailovi misli da zna ta Ki misli o njemu (On odlino zna da ja nisam nikakav nacionalista), te kad smo ve kod degutantnosti zbilja degutantno zavrava: Priati sa Kiom poslednje dve-tri godine za mene je isto takvo zadovoljstvo kao to je uati u govnima do gue i ja sam se posle tog razgovora upravo tako i oseao. Kad se u sjeanjima vratite u to vrijeme, da li je stvarno kako bi kazao Bob Dylan linija ve bila povuena? (Moda ovdje vrijedi citirati i Vae rijei iz intervjua koji je 1996. godine vodio pokojni Frano Cetini, ono mjesto gdje govorite o ranom dokazu da su komunisti i nacionalisti uvek imali neku tajnu vezu, da su uvek bili upueni jedni na druge.) MM: Mnoge se stvari menjaju u naem drutvu od samog poetka sedamdesetih. Imate najpre maspok u Hrvatskoj i njegovo guenje, pa krah liberala u Srbiji (moda i zato da bi se uspostavila ravnotea u kanjavanju ta dva ve tada potmulo antagonistina suparnika). U Srbiji imate prve znake, ako ne guenja, ono svakako sve veeg marginalizovanja svih modernih pokreta, pre svega u knjievnosti. Tada i nastaje pojam takozvane stvarnosne proze, neprikosnovenog miljenika oficijelne kritike. A ona nije stvarnosna zato to je istinita ve je istinita zato to je opisana stvarnost (bilo savremena bilo istorijska) isto srpska. No to stanje najbolje dijagnostikuje sam Danilo u tekstovima koji prethode intervjuu iz 1973. gde je i glasovit (i ubrzo ozloglaen) odeljak o nacionalizmu, kasnije citiran u asu anatomije. To su dva kraa teksta (Mi pevamo u pustinji iz 1971. i Za pluralizam iz 1972), oba ukljuena u knjigu Homo poeticus i bolje je da ih neko danas proita no da ih ja parafraziram.

68

to se pak Dragoslava Mihailovia tie, nikad u tom dragom oveku iz prvih godina naeg poznanstva krajem ezdesetih nisam mogla da naslutim jednog mahnitog nacionalistu iz ovih poslednjih godina. Znam za njegov i Danilov sukob u Bordou, sukob kojem nisam prisustvovala, iako sam tada bila u tom gradu, ali mi je Danilo, po povratku kui, govorio o njemu s onim uasom u oima koji sam potom iznova videla tek kad je, samo dve godine kasnije (1976), poela afera oko Grobnice za Borisa Davidovia. A to se pomenutog pisma tie, koje gospoa Peki, prireiva prepiske, nije nala razloga da cenzurie (to, uostalom, i nema pravo da ini) iako je cenzurisala sva nedolina mesta u pismima svog mua, ono me je porazilo. Moja je reakcija bila sledea: iz Danilove ostavtine fotokopirala sam tekst kojim on sa arom preporuuje Gallimardu da objavi Mihailoviev Petrijin venac, na njenom sam kraju dopisala samo, kao u kakvoj naunoj fusnoti, Uporediti: Borislav Peki, Korespondencija kao ivot, str. 355, stavila u koverat na ijoj sam poleini napisala svoje ime, prezime i adresu i poslala mu na SANU. Njegove mi reakcije na to nisu poznate, ali simptomi njegovog uarenog nacionalistikog ludila ne samo da ne slabe, ve sada dobijaju gotovo groteskne razmere. Bila bi preduga pria o vezi izmeu komunista i nacionalista i za njeno obrazlaganje ima mnogo kompetentnijih ljudi od mene, recimo gospoa Latinka Perovi. Ona se za ovu priliku moe svesti i na nekoliko Danilovih reenica iz dvadeset prve Varijacije na srednjoevropske teme (1986): Srpska kultura, vezana kroz istoriju u prvom redu za Rusiju i pravoslavlje, jo uva u sebi tu mistinu vezu. Srpski nacionalizam se hrani mitologijom slovenskom i ruskom, ak i onda kad odbacuje boljevizam: pravoslavlje i ruska knjievna tradicija, panslavizam i Dostojevski (...) imaju danas istu privlanost kao Blokova pesma o Skitima, Jesenjin ili Majakovski. (...) Tu se ukrtaju, dakle, dva mita: panslavizam (pravoslavlje) i revolucionarni mit. Kominterna i Dostojevski. (Uzgred: ovu je temu izbacio iz izdanja Varijacija u asopisu Knjievnost, 1990, njen glavni urednik Vuk Krnjevi, mislei da poseduje jedini primerak tog teksta i da je on prvi koji ga objavljuje. Tekst je inae prvi put tampan u asopisu Gradac jo 1987.) Ova se pria moe zavriti dvema injenicama. Borislav Mihajlovi Mihiz, usmeni propagator ove prividne mezalijanse, zavrio je svoj ivot, bar tako sam ula, duboko ojaen posledicama svog kafanskog laprdanja, kojim je pre svega uveseljavao srpske komuniste.

69

Danas Tomislav Nikoli, trenutni lider radikala, vidi Srbiju kao jednu od ruskih gubernija, a politika para TadiKotunica nastoji da tu viziju i ostvari. MB: Osamdesetih godina Ki pie Enciklopediju mrtvih, a naslovna pria ove knjiga posveena je Vama. (U svojoj izvrsnoj monografiji Viktoria Radics kae: Nije tajna da je M. kojoj je ova novela posveena, i koja je usnila san o biblioteci, zapravo Mirjana Mioinovi.) To je takoer i vrijeme Kiovog dojsovskog progonstva. Danas je moderno mistificirati Kiovo predosjeanje graanskog rata (Gyorgy Konrad ak tvrdi da je Ki doslovce rekao da e u ratnom raspadu Jugoslavije Bosna najkrvavije proi). Kako u Vaem sjeanju izgleda ta decenija koja je prethodila krvavim devedesetim? MM: Za mene lino to je jedno sumorno razdoblje. Danilo i ja se rastajemo 1981. Koju godinu kasnije umire moja draga prijateljica Marija udina (1986), te iste godine lekari u Americi konstatuju Danilu rak na pluima. Slede tri strane godine neizvesnosti i nae bliskosti s onu stranu dobra i zla i njegova smrt 15. oktobra 1989. U prvoj polovini te decenije ja gotovo da ne registrujem pojave u drutvu, u nekoj, do tada meni nepoznatoj usredsreenosti na sebe samu. U meni se budi stari treber, ja gotovo nikud ne izlazim i mnogo radim (piem eseje koji e kasnije ui u knjigu Pozorite i giljotina, prevodim neke knjige iz teorije pozorita i knjievnosti, Gerarda Genettea i Anne Ubersfeld, recimo). To su i godine mog lepog prijateljstva sa Mirkom Kovaem i njegovom suprugom, slikarkom Slobodanom Mati. Godine druenja sa Predragom udiem, Ibrahimom Hadiem, Miliiem i Jelenom Trpkovi (u to vreme oni esto borave u Beogradu). Ima i drugih, ali oni ve ne zavreuju da ih se setim. Iz tih ranih osamdesetih godina pamtim jo samo nerede na Kosovu i estoku represiju srpskih vlasti nad kosovskim Albancima, pamtim svoje studente Albance koji zbog tih dogaaja naputaju studije i odlaze iz Beograda i seam se da sam na jednom asu uputila u svoje ime izvinjenje zbog postupaka srpskih vlasti prema njegovim sunarodnicima mom tadanjem studentu Ulisu Fehmiji, sinu Bekima Fehmije i Branke Petri. Na taj me je dogaaj, pre koju godinu, u Sarajevu, podsetio Mirsad Tuka, moj student iz Ulisove generacije i klase, i bilo mi je drago to se i on toga sea.

70

Od asa kad Miloevi dolazi na vlast poput kakvog puistikog generala, stvari se drastino menjaju, tako drastino da nema te line nevolje koja bi vas spreila da te promene zapazite. Dosta sam govorila o tim godinama, na nain na koji sam znala i umela, u nekim svojim tekstovima i intervjuima s poetka devedesetih ukljuenim u knjigu Nemo oiglednog (Beogradski krug 1997) i volela bih da ovom prilikom potedim sebe, ne seanja na te godine (one su, uostalom, upisane u vidu posledica u sadanjost i seanje na njih ne moe se izbei, ono je ak i poeljno), ve ponavljanja. S Danilom sam u tim godinama malo razgovarala o politici, sve je u njoj tad bilo tako nepodnoljivo vulgarno, tako zastraujue masovno vulgarno da se o tome nije moglo razgovarati s nekim ko je smrtno bolestan. Njegovo se vreme nije smelo na to traiti. A to da je on sve video i razumeo bilo je jasno. Da li je ba rekao ono to Konrad tvrdi da je rekao i moguno je i verovatno, ali neproverivo. Ali postoji i pisana potvrda tih njegovih slutnji. Na pitanje italijanskog novinara, kako bi saeto opisao jugoslovensku stvarnost 1988, Danilo je odgovorio: Rizik komadanja i graanskog rata potencijalno postoji, ali elim da budem optimista, iako su tenje u korist jugoslovenskog jedinstva u manjini. Postoje tragovi prolosti, dugo vremena skriveni, koji sada sa estinom izbijaju. Moramo da preivimo i ne zaboravimo svoju evropsku maticu. Jedna knjiga o Jugoslaviji? Opisao bih Gargantue i Pantagruele, koje razdire ogroman apetit, i skup uenjaka, komunistikih i nekomunistikih, koji govore, ak i meu sobom, jedan nerazumljiv jezik i ne uspevaju da komuniciraju sa stanovnitvom (Gorki talog iskustva, Prosveta, 2007, str. 305). Istovremeno istie, u drugom intervju iz iste godine, da vie nije moguno individualizovati sutinske razlike izmeu Jugoslavije i drugih zemalja Istoka, dakle svestan je Miloevieve autoritarnosti i senke koju on baca na celu zemlju. Enciklopedija mrtvih koju pominjete na poetku pitanja izvan je konteksta ovih dogaaja, njena se fabula zavrava kada ova stvarnost zapoinje. Posveena je meni, a govori o ivotu mog oca koji je umro na samom kraju 1979. Primila sam je kao ex voto i u svoje i u oevo ime. To je sve to mogu da kaem o prii koju mnogi smatraju jednom od najlepih u istoriji svetske knjievnosti. MB: Poetkom oktobra 1991. godine Vi inite jedan istinski astan potez, potez koji je, koliko znam, bio ne samo prvi nego

71

i jedini primjer takvog antiratnog angamana. Mislim, naravno, na Vae pismo dekanu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, pismo koje u ovdje citirati u cijelosti jer mislim da je i te kako vano, ne samo u Vaoj biografiji nego i u ma kako to zvualo intelektualnoj istoriji junoslovenskih naroda:
Dekanu fakulteta dramskih umetnosti Suoena sa uasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljakim ruenjem najvrednijih spomenika kulture u ijim su okvirima nastale i one vrednosti o kojima predajem na ovoj koli, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna injenice da u tome i kao rtva i kao ruitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, voena dubokim oseanjem ogorenosti i stida, ja Vas obavetavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne elim da drim nastavu na Fakultetu koji nije naao naina da se svemu tome usprotivi. Sa dananjim danom, dakle, ja prestajem da drim nastavu iz predmeta Istorija jugoslovenskog pozorita i drame u narednih mesec dana. Molim da mi se obustave sva novana primanja za mesec oktobar, a ukoliko za to vreme u ovoj zemlji ne bude uspostavljen mir, ja u napustiti ovu kolu. Beograd, 7. oktobar 1991.

Potovaoci poezije Milana Miliia sjetit e se da ovo piete neposredno nakon njegove tragine smrti, a Vi sami ste negdje Miliievu smrt naveli kao neposredan povod za ovakav Va in. Volio bih da mi kaete neto o Vaem ivotu u Beogradu u prvoj polovici devedesetih, o posljedicama ovog Vaeg pisma, o tome kako ste doivjeli rat koji se pokazao ak i uasnijim nego se s jeseni 1991. godine inio? U svom eseju o Kiu Susan Sontag pie kako su Sarajlije za vrijeme opsade alile to Ki nije iv, alile su to nema njega da digne glas protiv divljatva, njega koji je bio kako je reeno jo prije formalnog raspada Jugoslavije posljednji jugoslovenski pisac. MM: Hvala Vam to ste u celosti naveli ovo pismo jer ja sad ne moram da prepriavam dogaaje i govorim o povodima svog odlaska s Fakulteta dramskih umetnosti. (Kada sam poetkom dvehiljadite imala probleme da dobijem hrvatsku vizu, zbog ega nisam otputovala na jedan skup o Artaudu na koji su me pozvali, u ali sam rekla da umesto nadoknade za gubitak deset godina radnog staa zbog rata u Hrvatskoj ja, eto, ne mogu u nju ak ni da uem. No, bilo pa prolo.) Nisam imala nikakvih posledica, nikakvih ozbiljnih posledica, zbog svog protesta, iako je o njemu bilo rei u tampi, pored ostalog i u Vremenu. Saglasnost veine s Miloevievim

72

reimom, i pre svega s njegovom ratnom politikom, uinila je nepotrebnom bilo kakvu reakciju vlasti. To bi bilo isto kao kad bi prekinuli neku velelepnu vojnu paradu zbog jednog transparenta na kojem pie Neemo rat! Dobila sam pismo od tadanjeg dekana mog fakulteta, a kao odgovor na moje (nema ga meu ivima i stoga ne elim da mu pominjem ime). Imam to pismo negde meu papirima, ali je bilo teko pronai ga i poneto citirati ovim povodom. Seam se samo jedne reenice sa kraja pisma, koja otprilike glasi da bi on poruio i zadarsku katedralu, ako bi tako spasao bar jednog srpskog vojnika... Da, seam se i jedne utene reenice koju mi je uputio jedan inae meni vrlo drag kolega koga i danas veoma cenim, a ona glasi: Mirjana, i ja bih uinio isto da mislim kao vi. Veina ostalih mi je skinula pozdrav, kako bi rekli Dalmatinci. A ni studenti se nisu pretrgli u elji da me podre. Reakcije su bile neto otrije posle mog intervjua na televiziji Studio B (1994), samo mesec dana pre nego to je Miloevi smenio celu redakciju i poslednje slobodno javno glasilo od uticaja konano stavio pod svoj visoki nadzor. Tu sam govorila najvie o ratu u Bosni i jako mi je ao to nisam mogla da doem do snimka i taj razgovor unesem u knjigu Nemo oiglednog. Tu, pored ostalog, govorim i o protofaistima sa svog fakulteta, Neboji Pajkiu i Isidori Bjelici. Usledio je odmah Pajkiev telefonski poziv u kojem su se smenjivala laskanja s pretnjama. Od tada taj karnevalski par ne proputa priliku da me pomene u svojim nastupima, naroito I. B. (Pajki je, uzgred reeno, pre toga bi bio stidljiv, preplaen, ali odlian student.) Ubrzo sam imala ast da me Filip David pozove da budem lan upravnog odbora (ne znam tano kako se to zvalo) tek osnovanog Beogradskog kruga. Bili su tu, pored Davida, jo i Ivan olovi, moj stari drug s fakulteta, Miladin ivoti, glavni pokreta sveg naeg kasnijeg rada, organizator svih naih sesija koje su, nadam se, ostavile nekakvog traga o (ne)uzaludnosti naih napora, i Obrad Savi, da samo njih pomenem. Na tim sam sesijama upoznala mnogo dragih ljudi, sklopila prijateljstva koja su mi mnogo znaila i danas mi znae (pre svega ona sa Lulom Mikielj, Jasnom Bogojevi i Halilom Tikveom). Za mene lino najpresudnija, najblagotvornija je bila obnova, tanije uvrivanje prijateljstva sa Miodragom Miom Stanisavljeviem. Ta neponovljiva osoba koje ve dve godine nema meu nama, taj udesni pesnik, zapravo tih i povuen ovek, izneo je sam na svojim pleima najvei deo tog uasno

73

velikog napora da se istini pogleda u oi i da se o njoj govori nesuzdrano, bez traka autocenzure i bez i najmanje odstupnice. Sarajevo ni dana dananjeg ne zna kakvog je zatitnika imalo u tom oveku. Pre dve-tri godine predloila sam Ivanu Lovrenoviu da objavi u izdanju sarajevskih Dana izbor iz Miine poezije i njegovih tekstova iz kolumne umor u glavi, koje je od 1994. do pred kraj ivota (2005) objavljivao u beogradskoj Republici. Poslala sam mu na uvid i nekoliko Miinih knjiga. Odgovorio mi je da se Dani vie ne bave izdavatvom... Nisam taj podatak proveravala, ali znam da je koje sree i pravde jedna bi ulica u Sarajevu morala nositi njegovo ime. Mnogo mi je znailo i osnivanje Centra za kulturnu dekontaminaciju na ijem je elu od poetka do danas Borka Pavievi. Za razliku od Mie Stanisavljevia nju u Sarajevu svi znaju i ne moram je opisivati niti hvaliti. Moj lini rad bio je koncentrisan na sreivanje Danilove ostavtine, na pripremanje njegovih sabranih dela (BIGZ, 1995) ije je ponovno objavljivanje, ovog puta u Prosveti, upravo zavreno. To je jedini posao kojim sam mogla da sauvam linu ravnoteu i koji sam smatrala uistinu nunim. Sve ostalo bi bilo, ako bi ga bilo, plod tatine. MB: Ovaj Dijalog radimo za Sarajevske sveske, asopis kojemu je jedan od ciljeva spajanje pokidanih veza u kulturi (ili kulturama) junoslovenskih naroda. Prole godine, ja sam bio promotor jednog izdanja ovog asopisa, a na promociji sam proitao odlomak iz Vaeg izlaganja koje ste imali u Grenobleu 1996. godine, a na temu Razaranje junoslovenskog kulturnog identiteta. Rekli ste tada, izmeu ostalog, i ovo: Dolo je do potpunog prekida komunikacija meu narodima, do potpune izolacije svakog od njih. (...) Svi su ti narodi sad opsednuti eljom da se potvrde u takozvanom velikom svetu a da za to imaju jo manje izgleda no to su ga imali dok su predstavljali heterogeno zajednitvo pod okriljem ex-Jugoslavije. (...) svaka se od tih malih, izolovanih kultura pretvorila u jeftine bazare nacionalno iste robe, bez ikakve moralne i estetske relevancije za bilo koga izvan tih uskih miljea. Da li i jedanaest godina kasnije mislite isto ili ste malo revidirali ovu neveselu ocjenu? MM: Ne mislim isto, to ne znai da time dovodim u pitanje svoj raniji sud. A kakva je situacija danas? Pre svega,

74

na svim smo stranama suoeni s onim to nazivam vikom nadahnua. Knjige se piu brzinom pisanja novinskih lanaka, filmovi se snimaju brzinom snimanja seoskih svadbi i manje-vie istog su kvaliteta, prave se pozorine predstave, po stilu starinske, a bivaju prihvatane kao udo novine i tako redom. I ta u takvim uslovima znai iva kulturna razmena iji smo svedoci i od koje je ona koristi? Da li je ona posledica duhovne srodnosti, da li iza nje stoji bliskost senzibiliteta, ne znam i ne proveravam. Dovoljno sam stara da sebi mogu dopustiti luksuz (ne ba apsolutne) nezainteresovanosti. Vi ete pre moi da procenite prirodu i kvalitet tih razmena i da li su one neto vie od puke trgovake razmene, a po principu: mi vama Lepa sela lepo gore, vi nama Niiju zemlju iako je u oba sluaja, dozvolite mi da to kaem, u pitanju osrednja roba, neuverljiva i doslovno blasfemina u odnosu na uas dogaaja o kojima govori. Ja lino jedino elim da vidim autentina dokumenta o opsadi Sarajeva, recimo, o ruenju Starog mosta u Mostaru, dokumenta o Srebrenici (o jednom sam maroderskom izvetaju o padu Srebrenice pisala u Naoj Borbi ve 18. jula 1995. i taj mi je dokumentarac, iako propagandan i slavodobitan, otkrio vie i ve u tom asu, od svih kasnijih svedoenja, usmenih i pisanih). Najporazniji, u svakom sluaju, bio je za mene film o streljanju estorice Bonjaka, koje su izvrili lanovi takozvane paravojne, a zapravo regularne jedinice korpioni. Posle tih prizora okrutnosti i bestidnosti shvatila sam koja je granica posle koje nepovratno nestaje svaka ljudskost. I ta u odnosu na to znai ona filmska lakrdija, o kojoj znam samo iz pria, esto laskavih, o sudbini dvojice homoseksualaca, valjda jednog Srbina i jednog Bonjaka, i njihovim mukama! I u ratnom razdoblju, moram rei, bilo je malo onih koji su sauvali ast svojih umetnikih profesija. Mislim u prvom redu na pisce. Posebnu nelagodnost izazivaju u meni oni velikani, a mnogi su, znate i sami, ba iz Sarajeva, koji su naputali brod u plamenu da bi sklonili svoja osetljiva bia na sigurnija mesta. A potom tamo pisali neke svoje knjiurine, preko potrebne oveanstvu, poput one o batama, recimo. I zavriu s ovim. Ve sam dobro oprljila prste vadei kestenje iz vatre na temu stanja u kulturi, mogli biste i vi mlai da preuzmete posao. Pod uslovom da nije sasvim unitena kritika funkcija ljudskog prosuivanja, a kritika postala samo komercijalna promocija, kako tvrdi Castoriadis. Knjiga

75

iz koje citiram objavljena je deset godina posle njegove smrti (umro je 1997) i naslov joj je Prozor na haos (Fentre sur le chaos). Zvui mi kao parafraza one reenice Georgesa Bataillea koju je Danilo uzeo za moto Enciklopedije mrtvih. Ona bi u prevodu glasila: Moja ljubav gleda na smrt kao prozor na dvorite. Ovom bih reenicom mogla da stavim taku na na razgovor i na kraju Vam zahvalim na podsticajnim pitanjima kojima se iz mene, ve previe s onu stranu svega, poneto moglo izvui.

76

Leo Rafolt Igor Perii Saa iri Robert Alaozovski Agim Vinca Anton Beriaj Urban Vovk Andrej Nikolaidis Enver Kazaz

U KONTEKSTU
SAVREMENA KRITIKA

Leo Rafolt

PRIBILJEKE O TRANZICIJAMA SUVREMENE HRVATSKE KNJIEVNE KRITIKE

I. Kada se Antun Barac odluio napisati svoj pregled hrvatske knjievne kritike od Stanka Vraza do Antuna Gustava Matoa (Hrvatska knjievna kritika, 1938) odabrao je, pritom, jednak tip sistematizacije ili tipologizacije knjievnokritiarske grae kao da pie neki za to razdoblje konvencionalan knjievnopovijesni pregled. Za njega nije bilo sumnje pripada li knjievna kritika korpusu knjievne grae, odnosno ogleda li se u njoj, takoer, tip ili paradigma razvitka odreene nacionalne knjievne kulture. Registar imena u Barevu opsenome prikazu hrvatske predmodernistike i modernistike knjievnokritiarske produkcije zato i ima velik broj imena, meu kojima su moda najznaajnija ona Antuna Gustava Matoa, Milana Marjanovia, Augusta enoe i Milutina Cihlara Nehajeva. K tomu, zanimljivo je promotriti na koji nain Barac segmentira svoju kritiku grau, pridajui joj pritom, u maniri pravog knjievnog povjesniara, privid kontinuiteta, od romantiarskih i protorealistikih pokuaja sve do afirmacije knjievne kritike kao anra u razdoblju matoevske moderne.1 Jedan od osnovnih modela sistematizacije knjievnokritiarske prakse u tome razdoblju od gotovo dva stoljea onaj je asopisne prirode. Naime, kritika se djelatnost redovito vezivala uz instituciju asopisa, kao svojevrsne pozornice ili pak platforme za iole ozbiljniji kritiki angaman. Gotovo svakoj skupini knjievnih kritiara Barac, nadalje, pridaje i neku njima prikladnu ideoloku misao ili svjetonazorski rakurs s kojega se knjievna graa, analizirano tkivo, moe sagledavati. U tome smislu, valja zakljuiti, Barev je pregled vrlo moderan, jer knjievnokritiku djelatnost razmatra kao dio openitijega sustava knjievne znanosti koja se u to doba, u rudimentarnom obliku, ve bila oblikovala pa joj, s tim u skladu, pridaje odreenu aksiologiju i epistemologiju ili, suvremenijim knjievnoteorijskim rjenikom reeno, imanentni diskurzivni obrazac.

1 O tome kontinuitetu svjedoi i edicija Hrvatska knjievna kritika (1950-1966).

78

Suvremenu hrvatsku knjievnokritiarsku produkciju, a pod tim se pojmom redovito razumijeva kritika i djelomice teorijsko-kritika praksa koja je nastajala u posljednjih dvadesetak godina, puno je tee jednoznano i jasno odrediti, odnosno pronai joj zajedniki nazivnik. Meutim, ona se nerijetko samostalno legitimira, i to na zaudno razliite naine: na primjer, mjestom objavljivanja, analitikim instrumentarijem koji stavlja u pogon, osobito akademskim ili izvaninstitucionalnim habitusom kritiara itd. Zbog toga je i jedan od najloginijih naina sistematizacije ili pak nekoga taksonomijsko-epistemolokoga pregleda suvremene hrvatske knjievne kritike upravo onaj koji slijedi takav nain autolegitimacije. Jer, asopisi su oduvijek bili kljuna mjesta za artikulaciju kritiarske misli. U posljednjih dvadesetak godina u hrvatskoj se knjievnoj znanosti ve ustalio pojam asopisne kritike, koji podrazumijeva kontinuiranu kritiarsko-prikazivaku djelatnost vezanu uz odreeni tip periodike. U tome razdoblju knjievnokritiarsku rubriku, koja se najee definira frazealnim sklopom prikazi i kritike, posjeduju gotovo svi hrvatski knjievni i opekulturni asopisi, na primjer Republika ili kasnija Knjievna republika, Quorum, Kolo, Gordogan, Zarez, Vijenac, Knjievna revija, Nova Istra, da spomenem samo neke. Meutim, mjesto objavljivanja, odnosno tono odreena periodika publikacija, ne moe biti jedini faktor legitimacije kritike grae, pa se i pojmom asopisne kritike valja koristiti krajnje oprezno. Odreeni asopis vlastitome kritiarskom pogonu a u posljednjih dvadesetak godina, uostalom kao i u Barevo vrijeme, velik se broj kritiara vezuje uz tono odreene asopise, rijetko kad uz vie njih nipoto ne namee monolitnu kritiarsku poetiku ili pak tono odreen tip aksiologije. Dodue, mogue je govoriti o svjetonazorskom ili, donekle, o ideolokom naboju koji prati odreena knjievnokritika i, neto ire, kulturnokritika glasila, jer i ona su poesto uvjetovana institucionalno. Na primjer, asopis Knjievna republika vezuje se uz knjievnocehovsku instituciju Hrvatskog drutva pisaca i, kao takav, slovi za asopis lijevo-liberalne orijentacije, za razliku od konzervativnije orijentirane Republike, koja od sredine 2003, tonije nakon raskola knjievnih drutava, postaje glasilom Drutva hrvatskih knjievnika. Ali, takav tip vrednovanja ne govori nita, ili rijetko kad to ini, o epistemoloko-analitikim obrascima i kritiarskim obrascima s kojima se itatelji mogu susresti na

79

stranicama spomenutih asopisa, iako katkada uvjetuje kritiarev izbor. Pored asopisne kritike, kao podvrsta periodike knjievnokritiarske prakse, nerijetko se spominje dnevna kritika. Njoj se redovito otima vrijednost prave ili pak tvrdokorne kritike djelatnosti, u prvom redu zbog njezine usredotoenosti na prikaz, poesto nautrb vrednovanja. Dnevnu kritiku od devedesetih godina njeguju gotovo sve hrvatske dnevne publikacije, ponajvie u sklopu svojih kulturnih rubrika, feljtona i kolumni. Kritiarske osvrte na stranicama dnevnih ili tjednih novina, ali ponajee u tjednim ili dvotjednim razmacima, piu Mirjana Jurii, Helena Sabli Tomi, Robert Perii, Velimir Viskovi, Jagna Poganik, Miroslav Mianovi, Kreimir Bagi, Toni Valenti, Tonko Maroevi, Zvonimir Mrkonji itd. Trei mogui princip klasifikacije i sistematizacije knjievnokritike grae u posljednja dva desetljea rukovodi se anrovskim kriterijima. Uistinu, u hrvatskim se knjievnokritikim krugovima stvorio gotovo preutni kanon anrovske kritike. Postoje, naime, odreeni autori koji su se specijalizirali za poeziju, prozu ili pak za dramsku produkciju, pa rijetko kad odstupaju od vlastita interesno-kritika angamana. Tako, na primjer, Kreimira Bagia, Miroslava Mianovia, Zvonimira Mrkonjia ili Nikicu Petraka ponajee vezujemo uz kritiku pjesnike produkcije, a Velimira Viskovia, Jagnu Poganik i Helenu Sabli Tomi uz kritiku suvremene hrvatske proze. Dakako, takav nain razvrstavanja ne govori mnogo o njihovim kritiarskim metodama, zatim o njihovim nainima vrednovanja knjievnoga tiva i sl. u tome se oni i meusobno uvelike razlikuju ali potencijalnom istraivau njihove kritike prakse omoguuje mnogo laku sistematizaciju njihovih interpretativnih ili aksiolokih metoda. Jer, ne treba smetnuti s uma, knjievnokritika djelatnost nerijetko je blagi refleks analitikih ili teorijskih trendova u suvremenome knjievnoznanstvenom diskurzu. Novije tendencije ili pak interpretativne paradigme kritiaru takoer omoguuju drukije vrednovanje, donekle jasnije oblikovanje vlastitoga stava ili, u krajnjem sluaju, vlastite kritiarske poetike. U posljednje se vrijeme u knjievnokritiarsku djelatnost sustavnije ukljuuju i predstavnici svojevrsne akademske kritike prakse. Naime, vrsnu knjievnu kritiku, kako napominju Svetozar Petrovi (Kritika i djelo, 1963; Priroda kritike, 1972) i

80

Mihajlo Panti (Protiv sistematinosti, 1988), esto je teko razlikovati od knjievnoznanstvene interpretacije, osim prema tipu vrednovanja, dakle prema aksiolokome predznaku. Kritika djelatnost, u tome smislu, najee posjeduje i konano raskrinkava svoje poetiko i etiko ishodite, bez obzira je li rije o nekome teorijskom obrascu, svjetonazorsko-ideolokom osloncu, o nekome tipu aktivistike energije koja se u kritiku investira i sl. O tome problemu u nekoliko navrata pisala je i Nataa Govedi, osvrui se na kriterije argumentacijske ili pak polemike korektnosti, koji predstavljaju osnovni kriterij za uspostavu etike kritike (Etike biljenice: o revoltu i brinosti, 2005). Za ovu priliku valja razlikovati akademsku od neakademske kritike, pri emu ova dihotomija doista ne sugerira vrijednosnu preraspodjelu u dvije naoko monolitne grupacije, nego, prije svega, nastoji i u analitikom i u teorijskom smislu kontrastivno definirati spomenuta dva bastiona. Sa slinim se problemom susreo i Miroslav icel koji, piui uvod u Antologiju hrvatskog knjievnog eseja XX. stoljea (2002), nije siguran na koji bi nain trebalo definirati tzv. knjievnu esejistiku, a da se ona pritom organski ravnopravno i u poetikom i u znaenjskom smislu razlikuje, na primjer, od srodnih joj pojavnosti, u prvom redu knjievne kritike. Jasnu i jednoznanu distinkciju izmeu diskurza knjievne kritike i, s druge strane, analitikoga diskurza novijih strujanja u znanosti o knjievnosti, zapravo, teko da je uope mogue uspostaviti, a da se to ne ini nasilnim putem. Jer, onaj tko se prihvati istraivanja suvremene znanosti o knjievnosti kao krajnje nejedinstvene, neujednaene i metodoloki heterogene skupine teorija ili pak kritiko-analitiko-interpretativnih paradigmi, ubrzo e zamijetiti da i njezin razvitak, upravo kao i razvitak njezina predmeta, knjievnosti, uvelike ovisi o promjenama u onim akademskim kulturama, dakle i u onim interpretativnim zajednicama, koje su trenutno dominantne.2 Pritom se termin dominantne knjievnoteorijske ili knjievnokritike kulture katkad upotrebljava u naoko statistikom smislu. Naime, takvim kulturama nazivaju se (ili bi se trebale nazivati) one zajednice koje se nameu u razliitim domenama vlastitoga djelovanja, osobito u izdavatvu u podruju knjievne i kulturne teorije, vrstim internacionalno vrijedeim akademskim programima u domeni knjievne znanosti, konano i vrlo razvijenim simpozijskim djelovanjem i marljivim radom na promociji (metoda) znanosti o knjievnosti.

2 Pojmom se interpretativne zajednice koristim u smislu Stanleyja Fisha, Is There a Text in this Class. The Authority of Interpretative Communities, Massachusetts 1980.

81

3 O tome iscrpnije govori monografija Davida porera, Novi historizam: poetika kulture i ideologija drame, Zagreb 2005.

Nije zato nimalo udno da su gotovo sve kritiko-teorijske paradigme, koje su prisutne u zapadnoj Europi u posljednjih nekoliko desetljea, ili barem sve dominantne knjievnokritike paradigme, mahom angloamerike provenijencije. Iznimku ipak ini njemaka knjievnoteorijska kola koja se od osamdesetih godina 20. stoljea nametnula i nizom autohtonih interpretativnih pristupa, meu kojima treba istaknuti socijalnu povijest knjievnosti, kao i niz pristupa zasnovanih na teoriji sistema Nikolasa Luhmanna i sl. Meutim, u svim se spomenutim pristupima lako moe raspoznati tendencija ili prema imanentnom itanju knjievnosti, ponajvie na tragu formalistikih pristupa (suvremena teorija knjievne povijesti sklona je te pristupe nazivati imanentistikima), ili prema nekom tipu kulturalne interpretacije teksta (suvremena teorija pristupe tog tipa uglavnom naziva knjievnoantropolokima). Jedan se od najpoznatijih dvadesetostoljetnih teoretiara, koji redovito povezuje imanentistiki pristup knjievnosti, osobito estetiku recepcije, sa suvremenom kritikom praksom kulturolokih ili knjievnoantropolokih pristupa, Wolfgang Iser, pozabavio takvim analitikim tendencijama. Iser u uvodu knjizi knjievnoantropolokoga predznaka Fiktivno i imaginarno: perspektive knjievne antropologije (1991) napominje kako su spomenute dvije tendencije Iser upotrebljava zanimljivu sintagmu dva dominantna trenda proizale iz dvaju razliitih naina prouavanja knjievnosti kao dokaza, gdje prvi pokuava ustanoviti ono to se u tekstu moe detektirati kao knjievno per se, pa se pritom uvijek koristi instrumentarijem koji istie pjesnike karakteristike toga teksta, dok drugi knjievnost nastoji razmatrati kao polje sueljavanja razliitih, poesto i skrivenih dimenzija drutvene organizacije i meuodnosa. Jasno je, nakon to se proui Iserova iscrpna argumentacija, da formalistiko-imanentistika hermeneutika u znanosti o knjievnosti i kritici dominira negdje do sredine osamdesetih godina 20. stoljea, kada na knjievnoteorijsku scenu stupa obnovljeni interes za povijesne uvjete reprodukcije knjievnih tekstova, za povijesnost knjievnosti i literarnost povijesti, kako bi to formulirala kola amerikog novohistorizma ili britanskog kulturalnog materijalizma.3 Neke od danas najzastupljenijih knjievnokritikih ili teorijskih metoda, poput postkolonijalne, feministike, antropoloke i queer teorije, polaze upravo od prije spomenutog, u Isera ekspliciranoga rascijepa u dvadesetostoljetnome knjievnoznanstvenome dis-

82

kurzu. No, bilo bi presmiono zakljuiti da su kulturoloki usmjereni pravci suvremene znanosti o knjievnosti nadvladali imanentizam kao kritiku metodu. Za to naprosto nema dokaza ni u domaem knjievnoznanstvenom okruju ni u europskim akademskim krugovima, od kojih hrvatska znanost o knjievnosti jo uvijek nastoji preuzimati glavninu interpretativnih metoda. Na primjer, stilistiki ili stilistiko-kritiki pristupi knjievnosti, ponajee obogaeni iskustvima teorije i estetike recepcije ili suvremene (socio)semiotike, jo su uvijek itekako prisutni, i to ne samo u francuskim akademskim krugovima u kojima se (semio)stilistika kao analitika disciplina najvie razvijala nego i u angloamerikom kritiko-teorijskom okruenju. Uostalom, o stalnome angamanu stilistike interpretacije knjievnih tekstova i stilistiki utemeljene kritike svjedoi zanimljiva apologija sada ve klasinih teorijskih pojmova, meu kojima se nalazi i pojam stila, francuskog autora Antoinea Compagnona. U knjizi indikativna naslova Demon teorije (1998) on pokuava ustvrditi koji su knjievnoteorijski pojmovi preivjeli u suvremenom teorijskom diskurzu, u kojem, to ne treba posebno isticati, prevladava interes za sociokulturalnu i antropoloku pozadinu knjievnih tekstova. Na njegovu su popisu, meu ostalima, mjesto pronali mnogi pojmovi koje bismo mogli, pogreno ili pak pojednostavljujui sloenost suvremene teorije, proglasiti nefunkcionalnima ak i formalistikima no autorova analiza pokazuje u kojim je razmjerima to pojmovlje funkcionalno i svrsishodno u najsuvremenijih teoretiara, kritiara i knjievnih povjesniara. Pritom Compagnon govori iz perspektive knjievnoga znanstvenika koji je mnogo vie zainteresiran za tekstovnu narav knjievnih artefakata negoli, na primjer, za njihov povijesni ili drutveni kontekst. Dakle, ako Iserov lanak nastoji dvije spomenute tendencije u suvremenoj znanosti o knjievnosti interpretirati ili problematizirati iz perspektive one kulturoloko-antropolokog predznaka poglavito iz perspektive teoretiara ili kritiara zainteresiranog za knjievnoantropoloki model interpretacije, za probleme fiktivne, imaginarne i realne reprezentacije dogaaja, bilo u knjievnosti bilo u svakodnevici onda u knjizi francuskog teoretiara koja, takoer, u svega nekoliko manjih poglavlja, razmatra interes suvremene knjievne teorije za reprezentaciju svakodnevnih, dakle antropoloki simptomatinih praksi u knjievnosti, prevladava imanentistika perspektiva. No, oba su spo-

83

menuta motrita posve legitimna i, vanije, oba su prisutna u suvremenoj znanosti o knjievnosti, odnosno u suvremenoj kritici. Meutim, ovom reflektirajuem ili naoko binarnom, a samim time i pojednostavljujuem prikazu suvremene hrvatske knjievnokritiarske produkcije koja svoje uporite (navodno) pronalazi, s jedne strane, u imanentistikim ili stilistikim obrascima u knjievnoj teoriji i, s druge, u kulturolokome tipu analize vano je pridati obrise povijesnosti, odnosno obrise razvojnoga kontinuiteta. II. Na poetku suvremene hrvatske knjievnokritike prakse stoji jedan kolektivni rad manifestne kritike snage, etiri dimenzije sumnje (1988), djelo skupine autor, Kreimira Bagia, Miroslava Mianovia, Vlahe Bogiia i Julijane Matanovi. Ta je knjiga predstavljala radikalan odmak od dotadanje kritiarske prakse, ne samo zato to su joj autori bili mladi i jo neafirmirani knjievni kritiari, koji su vapili za drukijim kritiko-teorijskim obrascima, nego i zbog toga to se njihova knjievnointerpretativna i kritika metoda napajala poststrukturalistikom lektirom, iz koje je crpila visoko apstraktan i krajnje hermetian analitiki instrumentarij. Dakle, kritiki angaman autora okupljenih oko projekta etiri dimenzije sumnje uvelike se razlikovao od angamana onih kritiara koji su se u to doba postupno spisateljski afirmirali, primjerice Zdravka Zime (Nona strana uma, 1990; Zvjezdana praina, 1992; Porok pisanja, 2000; Prikazi, prikaze, 2003), kao i od autora koji su ve slovili kao afirmirani kanonski kritiari domae knjievne produkcije. Od ovih posljednjih valjalo bi spomenuti Veselka Teneru, iji novinarsko-publicistiki i knjievnokritiki rad (Miting, 1977; En passant, 1978; posthumno Makar se i posvaali, 1988; Preivljava dobro pisanje, 1995) prethodi veini suvremenih knjievnih kritiara, posebice onih koji su se odluili batiniti Tenerin stil, dnevnokomentatorsku jasnou i preciznost kritikoga razlaganja. Naratoloki i strukturalistiki utemeljenu knjievnu kritiku s elementima estetike recepcije i knjievnosocioloke analize u osamdesetim je godinama prologa stoljea promovirao i Velimir Viskovi, osobito u kritiarskim knjigama Mlada proza (1983) i Pozicija kritiara (1988), u kojima raspravlja o djelima mnogih, danas kanonskih autora korpusa suvremene hrvatske knjievnosti, izmeu ostalog o Pavlu Pavliiu, Stjepanu uiu, Goranu Tribusonu i Dubravki

84

Ugrei. U to je doba jedan od najpoznatijih hrvatskih kritiara ope prakse bio Igor Mandi, afirmiran jo krajem ezdesetih i u sedamdesetim godinama kao vodee publicistiko ime Vjesnika. Njegove mnogobrojne knjievne kritike jer, valja istaknuti, pisao je intenzivno i televizijske i glazbene kritike te oglede o medijskoj kulturi sakupljene u knjigama Uz dlaku (1970), 101 kratka kritika (1977), Romani krize (1996), Knjievno s(t)ratite (1998), svjedoe o aktivistikoj poetici kritiara, za kojega se knjievnost nipoto ne moe promatrati kao autonomna sfera, jasno odvojena od svoje politike, drutvene ili pak ire kulturne osnovice. Uz prvo se poglavlje suvremene hrvatske knjievnokritiarske produkcije redovito spominje i antologijski projekt Kritika futura drugog Vlahe Bogiia, koji je na stranicama asopisa Quorum (1988) okupio veinu tada poznatih i aktivnih kritiara, s ciljem uspostave svojevrsne panorame suvremenoga knjievnokritikog pisma. Diskurz knjievne kritike osamdesetih godina, koji su mahom oblikovali autori suvereno upoznati sa strukturalistikom i poststrukturalistikom teorijskom graom, esto je bio teko prohodan, pa ga i mnogi sudionici tadanje knjievnokritike i publicistike scene proglaavaju pukom demonstracijom knjievnoteorijskoga znanja i samodopadne analitike kompetencije.4 Ipak, ne treba smetnuti s uma da su autori afirmirani u osamdesetim godinama 20. stoljea, dakle gotovo svi deurni kritiari, suvereno vladali strukturalistikim i poststrukturalistikim metajezikom, to se, naalost, ne moe rei za noviju generaciju dnevno-novinskih kritiara. Devedesete su godine, s druge strane, doba procvata lake dnevne kritike, saetog izvjetavanja o modusima ili o trinim uvjetima knjievne produkcije, stvaranja generacijskih kanona i kratkotrajnih ljestvica vrijednosti, uglavnom bez zajednikoga teorijsko-epistemolokoga nazivnika. Dakako, i u tome poetnome zamahu suvremene hrvatske kritike misli u osamdesetima, cijepljenom teorijskim iskustvom postmoderne, istaknula su se neka imena koja i danas valja svrstavati u sredinju, analitiki najkompetentniju struju domae kritike. Rije je, na primjer, o Tonku Maroeviu, koji je isprva bio vezan za dnevnik Slobodna Dalmacija, a ponajprije se bavio kritikom suvremene poezije. O tome svjedoi i njegova najbolja knjiga kritika Klik! Trenutani snimci hrvatskog pjesnitva (1998), koju Maroevi pie kao neku vrstu popratne biljeke svojoj antologiji najsuvremenijega hrvatskog pjesnitva Usklinici: etvrt stoljea

4 Slino rezonira i Slobodan Prosperov Novak u Povijesti hrvatske knjievnosti, Zagreb 2003.

85

hrvatskoga pjesnitva (1996). U rijekome Novom listu kritikim se zapisima dugo javljao Zvonimir Mrkonji, jedan od ponajboljih knjievnih esejista i kritiara starije generacije. Nakon antologijske studije Suvremeno hrvatsko pjesnitvo (1972) kritikog se aparata prihvatio u knjigama Izvanredno stanje (1991) i Prijevoji pjesnitva (2006). Za najsuvremeniju hrvatsku knjievnokritiku produkciju Prijevoji su od presudne vanosti, ne samo zbog toga to su u njima okupljeni ogledi o najrecentnijoj dionici hrvatske poezije, objavljivani u Novom listu od 1997. do 2006, nego i zbog toga to se u njima nudi knjievnopovijesni presjek poetikih paradigmi koje su dominirale suvremenim hrvatskim pjesnitvom, i kojima jedino knjievna kritika mrkonjievske snage moe pridati poetiki kontinuitet ili barem blagi privid istoga. Kritikom se suvremene pjesnike produkcije, nadalje, u najnovije vrijeme bave i Milo urevi (u Quorumu, Forumu i Kolu) i Sead Begovi (u Vjesniku), a donekle i Simo Mraovi (u Jutarnjem listu). Pored iscrpnog Kritikog pregleda novije hrvatske poezije (Mogunosti, 2003, 1-3), urevi je autor i nekoliko duljih preglednih studija o najmlaem narataju hrvatskih pjesnika te knjige kritika Podnevni pljusak (2003). Na stranicama Akademijina knjievnoznanstvenoga asopisa Forum najzanimljivije kritike recentne poezije objavljivao je Sead Begovi, da bi ih naposljetku sakupio u knjizi Knjievni meridijani (2007). Najrevniji je kritiar suvremene hrvatske poezije, sasvim sigurno, Kreimir Bagi, ije su analize, fundirane u stilistikoj sistematinosti i metodinosti, u razdoblju od 1999. do 2002. objavljivane na stranicama Jutarnjeg lista, te konano okupljene na jednome mjestu, u knjizi intrigantnoga naslova Brisani prostor (2002). Ali, Bagiev je kritiki diskurz stilski i interpretativno odmjeren i proien svih naslaga teorijske hermetinosti, koja mu je zapravo osiguravala kritiarski legitimitet u Dimenzijama sumnje. Ono to njegove kritike ini ponajboljim prikazima domae poetske scene, na Mrkonjievu tragu, tendencija je prema cjelovitosti i panoramskom uvidu u poetiki izdiferencirano i raznovrsno tkivo pjesnike suvremenosti. Samim time, njegove analize stoje na tankoj granici izmeu akademskoga kriticizma i dnevne kritike, to je i osnovno obiljeje, primjerice, kritike metode knjievnoga povjesniara Cvjetka Milanje, koji je u posljednjih desetak godina kritiki djelatan na stranicama asopisa Republika i Knjievna republika, a veinu kritikih promiljanja objavio je u knjizi Iz mjesta itanja u

86

prostor pisanja (2006). Na Bagievu tragu pie i Miroslav Mianovi, jedan od revnijih prikazivaa suvremene poetske prakse, istodobno i sastavlja antologije suvremenog hrvatskog pjesnitva Utjeha kaosa (2006). Od neto mlaih kritiara, koji su se barem donekle (anrovski) specijalizirali za suvremenu poeziju, valja spomenuti Tvrtka Vukovia i, u prvome redu, njegovu asopisnu antologiju suvremene poezije Off-line (Quorum, 2001, 5-6). Njegova je kritiko-interpretativna orijentacija poststrukturalistike naravi, a prije svega psihoanalitike provenijencije, o emu svjedoi i jedna od najboljih monografija o novijem hrvatskom pjesnitvu Svi kvorumai znaju da nisu kvorumai (2005), nastala kao kritiko iitavanje kvorumake poetike, kao jedne od dominantnijih poetikih praksi osamdesetih godina. Na marginu se domae knjievnokritike produkcije nerijetko svrstava kritiko-teorijski rad Branka Malea, jednog od suurednika i, puno vanije, glavnoga motivatora asopis Off, The Bridge i Oko te alternativnoga fanzina urbano-rokerske provenijencije Heroina. U njegovu kritiko-istraivakom opusu istaknuto pak mjesto zauzima knjiga Razlog za razliku (2002), zapravo zbirka rasprava o sedam suvremenih hrvatskih pjesnikih figura, u rasponu od Vesne Parun do Zvonka Makovia. Suvremenu hrvatsku proznu produkcije, posebice generaciju okupljenu oko knjievnog fenomena FAK-a u prvotnom znaenju Festivala alternativne knjievnosti kritiki je pratio velik broj autora i publicista, meu kojima valja istaknuti imena Velimira Viskovia i Jagne Poganik. Nakon naratoloki impostiranih studija novije hrvatske proze, koje su konano okupljene u knjizi Umijee pripovijedanja (2000), Velimir Viskovi je svoju kritiku dijagnozu pisaca koji su ostali zasjenjeni u naletima FAK-ovskog angamana iznio u knjizi U sjeni FAK-a (2006), koja okuplja autorove kritiko-publicistike tekstove, kao i panoramsko-kritike uvide, nastale izmeu 1999. i 2004, a uglavnom objavljivane u Vijencu, Vjesniku i Feral Tribuneu. U uvodnome tekstu autor nastoji generaciju pisaca FAK-a smjestiti u drutveno-politiki kontekst devedesetih godina, naglaavajui pritom vanost lijevo-liberalne asopisne scene i novopokrenutih dnevno-novinskih kulturnih rubrika u formaciji novoga profila knjievnih kritiara, senzibiliziranih za neeskapistiko ili posteskapistiko stvaralatvo suvremenih hrvatskih prozaika. Uz Zarez i Vijenac, koji u tim godinama ine jezgru hrvatske kulturne i kulturnopolitike publicisti-

87

ke, valja spomenuti i asopis Godine (kasnije preimenovan u Godine nove), urednik Roberta Periia i Krune Lokotara, na ijim se stranicama, takoer, i konceptualno i poetiki oblikovala suvremena hrvatska knjievna kritika. Kulturna rubrika Jutarnjeg lista, na primjer, koja je u poetku bila od marginalnog znaaja, nakon dolaska Ivice Buljana na mjesto glavnog urednika postaje jednom od glavnih rubrika toga dnevnika. Ve spomenuti Kreimir Bagi postaje ubrzo deurni kritiar Jutarnjeg lista za poeziju, dok Jagna Poganik to isto ini za suvremenu prozu. Kulturne rubrike s manje ili vie snano izraenom knjievnokritiarskom sastavnicom u to doba oblikuju se i u nacionalnim tjednicima, primjerice u Globusu, u kojem kritike tekstove vrlo razliitog profila i razliitih vrijednosnih predznaka objavljuje Robert Perii. Svoj kritiki angaman na stranicama Jutarnjeg lista Jagna Poganik okrunila je dvjema knjigama, Backstage (2002) i Proza poslije FAK-a (2006), u kojima precizno dijagnosticira suvremenu hrvatsku proznu produkciju, smjestivi je na rubove ve spomenute, generacijski i poetiki heterogene pojave FAK-a. No, njezina je kritika dnevnoga karaktera i kratkoga daha, bez neke osvijetene aksioloko-metodoloke potke, a zadovoljava se uglavnom informativnou i preglednou. Jedna je od mana njezina knjievnokritikog obrasca a to je, zapravo, i jedno od bitnih obiljeja veine kritiara suvremene hrvatske prozne produkcije nasilno i katkada artificijelno uspostavljanje poetikih srodnosti, samo na temelju generacijske bliskosti, odnosno na temelju puke kronologije. U kritikim procjenama hrvatske proze u posljednjih su se desetak godina istaknuli i Ivan J. Bokovi, Milovan Tatarin i Julijana Matanovi. Njihova je kritika poetika doista osebujna i uvelike razliita od one Velimira Viskovia i Jagne Poganik. Milovan Tatarin i Julijana Matanovi zasigurno se mogu smatrati predstavnicima tzv. akademske knjievne kritike, iako se u tome smislu rijetko kad jasno i jednoznano legitimiraju. Kritiki je diskurz Julijane Matanovi, uzmu li se u obzir njezine posljednje dvije knjige, prije svega njezini sakupljeni predgovori, Lijepi obiaji (2000), i kritiko-autobiografska knjiga Kao da smo otac i ki (2003), uglavnom oplahnut osobnim iskustvom, razliitim obiteljskim fotografijama i intimnim anamnezama stanja duha. I doista, Julijana Matanovi u domai je diskurz znanosti o knjievnosti unijela prvo lice jednine, ime je u potpunosti relativizirala kruti strukturalno-formalistiki instrumentarij

88

knjievne kritike sedamdesetih godina. Kad se govori o kritikom angamanu Milovana Tatarina, koji se ponajvie bavio korpusom hrvatske ranonovovjekovne knjievnosti, posebice slavonskom knjievnom kulturom 18. stoljea, moraju se istaknuti etiri njegove knjige kritiko-esejistikih napisa. Prva, Polomljeno poetiko zrcalo (1991), bavi se domaom prozom i, u posljednjem poglavlju, knjievnom publicistikom, u rasponu od Gorana Tribusona i Pavla Pavliia do kvorumakih prozaika, te analitiko-teorijskom djelatnou njihovih kritiara suvremenika. Druga Tatarinova knjiga, Povijest, istina, praina (2002), zbirka je skeptikih ogleda o najrazliitijim fenomenima knjievne i kulturne suvremenosti, od metahistoriografske fikcije do fenomena osjeke Tvre. U treoj se knjizi autor bavi kritikom suvremene hrvatske prozne produkcije (Kuni prijatelj, 2004), a posljednja okuplja autorove kazaline i knjievne kritike, koje su prethodno objavljivane u radijskome mediju, u knjievnokritiki intoniranome projektu Bibliovizor urednice Gordane Crnkovi, u emisiji koja se emitira na Treem programu Hrvatskog radija (Potpisnik ovih redova, 2005). Konano, jedan je od najsustavnijih hrvatskih knjievnih kritiara, osobito ako se uzme u obzir kontinuitet njegova praenja domae knjievne produkcije, sasvim sigurno, Ivan J. Bokovi. Njegove su kritike, uglavnom vezane uz kulturnu rubriku Slobodne Dalmacije, okupljene u knjigama Prozna vremena (1997), Iskustvo drugoga (1999), Lica i obrasci (2001) i Protiv zaborava (2006), najee vrlo kratke dnevnonovinske detekcije stanja knjievne suvremenosti. Jezgrovit i jasan u svojim prosudbama, u aksiolokom smislu mahom afirmativan, Ivan J. Bokovi rijetko se kad odluuje na knjievnoteorijsku ili knjievnoznanstvenu legitimaciju vlastitih kritikih ocjena, pa se i njegov tvrdo kuhani kritiki angaman moe usporediti s onim Veselka Tenere. Suvremenom se prozom, na dnevno-kritiarski nain, intenzivno bavi i Strahimir Primorac, jedan od velikana novinske kritike Veernjeg lista. O njegovu aksiolokom obrascu, koji je usko vezan uz zasade stilistiko-kritike metode, svjedoi knjiga Prozor u prozu (2005). U novije doba dnevnom se kritikom na stranicama kulturne rubrike Vjesnika intenzivno bavi Helena Sabli Tomi, knjievna kritiarka i povjesniarka zainteresirana za problematiku suvremenih enskih anrova, osobito za fenomenologiju enske proze (Gola u snu: o enskom knjievnom identitetu, 2004). Njezine su kritike uvijek saeti

89

5 O tome sam usputno pisao u uvodu knjizi Odbrojavanje: antologija suvremene hrvatske drame, Zagreb 2007, str. 7-26. Vidi i tamo citiranu literaturu.

prikazi aktualne knjievne produkcije, uglavnom afirmativni i bez neke izraenije knjievnopovijesne ili panoramsko-kritike sustavnosti. Autorici vjerojatno nije cilj dati cjeloviti ili zaokrueni prikaz knjievne suvremenosti jer u njezinim kritikama najee nedostaje drutveno-politike kontekstualnosti i kritikoga komparativizma nego, naprotiv, ponuditi itatelju pomoni tekst, koji e, u prvome redu, funkcionirati kao poziv na itanje. Najslabije se u hrvatskome knjievnokritikom okruju prati, zaudo, najsuvremenija dramska produkcija.5 Premda postoji nekoliko asopisa usko specijaliziranih za dramu i kazalite (Kazalite, Glumite, Frakcija), koji pak predstavljaju nasljednike nekadanje prebogate dramskokritike i teatroloke periodike (Prolog, Novi Prolog, T&T), u njima se rijetko kad (ili nesustavno) pojavljuju dramske kritike. Razlozi tomu sljedei su: prvo, danas ne postoji neka sustavnija dramska produkcija, izuzme li se angaman oko dramske i teatroloke literature Biblioteke Mansioni u sklopu Hrvatskog centra ITI-UNESCO te nekoliko izdavakih kua koje se odluuju objavljivati dramske naslove; drugo, ne postoje deurni kritiari dramske produkcije, jer oni se naprosto nisu oblikovali, kao u sluaju suvremene proze i poezije, pa se i nain recepcije dramskog teksta uglavnom suzio na onaj izvedbeno-predstavljake prirode; i tree, suvremena drama u hrvatskim se itateljsko-kritiarskim ili nakladniko-publicistikim krugovima nerijetko shvaa kao parazitski anr, koji eka u nekom imaginarnom redu na svoje kazalino uprizorenje, dok u protivnome nestaje u nepreglednome moru knjiarskoga trita. Kakav-takav kontinuitet domae dramske kritike osiguravaju teatrologinje i kazaline kritiarke Nataa Govedi, Sanja Nikevi, Ana Lederer i Adriana Car-Mihec, od kojih se tek posljednje dvije autorice intenzivnije bave novom hrvatskom dramom kao knjievnom praksom per se. Meutim, knjige Vrijeme osobne povijesti (2004) Ane Lederer ili poneto recentnija Mlada hrvatska drama (2006) Adriane Car-Mihec ne mogu se svrstati u hard core matricu hrvatske knjievne kritike, ne na onaj nain na koji se u taj korpus najee svrstavaju recentne kritike proze Velimira Viskovia i Jagne Poganik ili prikazi poetske produkcije Kreimira Bagia. Tekstovi dviju spomenutih teatrologinja blii su anru knjievnoznanstvene esejistike i teatroloke publicistike, a, usto, nisu rezultat neke kontinuirane kritike prakse, bilo u tjednim, mjesenim ili pak duljim

90

razmacima. Naravno, na ovome se mjestu jo jednom otvara pitanje (opravdanosti) razlikovanja tvrdokorne iako u svakom smislu strune knjievne kritike i knjievnoznanstvene publicistike. Knjievnu kritiku, u tome pogledu, mogue je ipak donekle razlikovati od korpusa (takoer) kritiko-analitikih tekstova koji pripadaju domeni znanosti o knjievnosti na sljedei nain, na temelju nekoliko razlikovnih kriterija. U prvom redu, svako kritiko prikazivanje odreenoga segmenta knjievne produkcije (na primjer, poezije, proze ili drame, zatim novije generacije pisaca, knjievne publicistike) nuno mora imati svojevrstan kontinuitet, vremensko razdoblje unutar kojega se i njezin autor (kritiar) legitimira kao pravi prosuditelj aktualne knjievne suvremenosti. S druge strane, knjievna kritika ne smije se olako odricati svoje obavijesne sastavnice. Ona je ipak namijenjena irem krugu itatelja, ili barem irem od onog koji podrazumijeva knjievna znanost. Konano, prvi recipijent knjievne kritike vrlo vjerojatno je sm autor, koji nestrpljivo udi za nekim oblikom profesionalne recepcije i kojem je, u odreenom trenutku, up to date knjievna kritika najmaterijalnija potvrda da je napisao vrijednu knjigu.6 U tome je smislu knjievna kritika rezultat profilacije knjievnog ili knjiarskog trita, nastala u trenutku kad su itatelji izgubili spontani ili nesputani odnos prema knjizi i prema piscu, odnosno kada se na mjestu toga odnosa naao mnogo sloeniji komunikacijski proces izmeu pisca-pojedinca i itateljske jedinke. To znai da dotad uhodani kanali sporazumijevanja moraju podlei preispitivanju i preinaivanju ako djela ele sebi osigurati iri interes a bez njega se ne mogu odrati na tritu. Tako se ona postupno pretvaraju sloene komunikacijske programe odnosno mreu generikih, stilskih, autorskih, no u svakom sluaju razlikovnih signala, koja u elji da pokrije sve obuhvatniji i razvedeniji profil adresata, postavlja tako visoke zahtjeve razumijevanju da najveemu dijelu publike onemoguuje komunikacijsko nadovezivanje.7 Zato Knjievnu kritiku, nastavlja Biti, treba smatrati anrom tranzicije, anrom koji posjeduje mo rasporeivanja kanonskih vrijednosti u, bourdieuovskim rijeima reeno, suvremenome kulturalnome polju, odnosno u polju aktualne knjievnosti. Pragmatiku raspodjelu nadlenosti suvremene knjievne kritike, koja za ovu priliku moe biti itekako funkcionalna, daje Cvjetko Milanja. On jasno razlikuje (a) znanstveni tip knjievne kritike, opremljen znan-

6 Milovan Tatarin, Moja o knjievnoj kritici, u: Potpisnik ovih redova, Osijek 2005, str. 7-14.

7 Vladimir Biti, anr i ar tranzicije, u: Hrvatska knjievna kritika: teorija i praksa, ur. Jelena Hekman, Zagreb 2005, str. 65.

91

8 Cvjetko Milanja, O naem kritikom trenutku, u: Hrvatska knjievna kritika: teorija i praksa, ur. Jelena Hekman, Zagreb 2005, str. 100-102.

9 Kvantitativno gledajui, asopisi poput Nove Istre, Tvre, Gordogana, Zareza, ak i Vijenca, Republike i Knjievne republike, sve vie prostora posveuju kritikim prikazima suvremene teorijske, filozofske i publicistike produkcije. Takva je tendencija, ini mi se, bila prisutna i u starome Gordoganu, koji gotovo da je imao deurne kritiare onodobne, dakle suvremene historiografske, kulturoloke, antropoloke, lingvistike i teorijsko-filozofijske produkcije, to mu je, izmeu ostalog, priskrbilo kultni status u humanistikim krugovima. 10 Vie o tome pisao sam u radu Nove tendencije i interpretativne paradigme: strujanja u suvremenoj hrvatskoj znanosti o knjievnosti, u: Knjievna republika, 2007, 1-2, str. 20-42, 3-4, str. 44-67.

stvenim ili knjievnoteorijskim metajezikom, odnosno njemu prikladnim metodoloko-epistemolokim aparatom, od (b) knjievnopovijesne kritike, koja je takoer namijenjena prije svega knjievnim strunjacima, premda je u manjoj mjeri teorijsko-apstrahirajua te ponajvie knjievnopovijesno-kontekstualizirajua, i (c) recentne knjievne kritike, kojoj je osnovna nakana predstaviti odreenu knjigu, uklopiti je u aroliko polje knjievno-knjiarske produkcije i, donekle, ako je to uope mogue, senzibilizirati itateljski ukus za tu jedinku na tritu.8 U hrvatskim se kritiarskim krugovima, stoga, moe pronai samo nekolicina knjievnih kritiara koji bi se sasvim legitimno uklapali u ovu treu Milanjinu kategoriju. To su uglavnom izvaninstitucionalni autori poput Jagne Poganik, Strahimira Primorca, Miroslava Mianovia i Roberta Periia, koji se redovito zadovoljavaju kritikim napisima kratkoga daha, ali ijim tekstovima ne treba nipoto osporavati otroumnost knjievnopovijesne kontekstualizacije ili pak sustavno knjievnoteorijsko apstrahiranje. Jasnu ili razgovijetnu granicu izmeu ranije spomenutih sektora knjievne kritike iznimno je teko povui, osobito ako se uzme u obzir injenica da u hrvatskoj periodici doista postoji i pozamaan korpus kritikih ili analitiko-prikazbenih tekstova u kojima se razmatra suvremena kritiko-teorijska i knjievno-publicistika produkcija dakle svojevrsna kritika kritike, o kojoj je jo Antun Barac govorio a u kojoj su stopljeni generiki razliiti diskurzi i interpretativni obrasci, karakteristini bilo za knjievnoumjetnike, esejistike, dnevno-novinske, publicistike ili za popularnoznanstvene anrove. Ne samo da koncept kritike u humanistikim disciplinama gubi na autohtonosti jer kritika redovito biva impregnirana transdisciplinarnim metodama knjievne znanosti, kulturalnih studija i sl. nego se i mehanizmi karakteristini za knjievnu kritiku nerijetko koriste u vrstovno razliitim i prima vista drukijim prikazima suvremene znanstveno-publicistike produkcije.9 III. Naposljetku se valja upitati koje su osnovne tendencije ili analitike paradigme prisutne u suvremenih hrvatskih knjievnih znanstvenika, a koje istodobno oplemenjuju recentni knjievnokritiki diskurz. O nekim novijim i poesto pomodnim interpretativnim strategijama bilo je rijei u uvodnim poglavljima ovoga pregleda.10 Sada je potrebno, namjesto

92

zakljuka, donekle usustaviti hrvatsko knjievnoznanstveno polje i pobrojati najznaajnije dosege suvremene hrvatske znanosti o knjievnosti, kako bi se konano mogle iznijeti osnovne karakteristike hrvatske knjievne kritike u posljednja dva desetljea. Sa svim moguim ogradama meu kojima je najvanija ona da ovaj prikaz nije, niti ne moe biti sustavan prikaz svih tendencija prisutnih u suvremenih hrvatskih knjievnih kritiara ipak smatram da je bitno izloiti nacrt novijih teorijsko-kritikih tendencija vidljivih u korpusu tekstova koje tvore osnovicu suvremene hrvatske knjievnoznanstvene i knjievnokritike produkcije. Na ovome u ih mjestu imenovati na sljedei nain, koristei se oprekama koje su ve uobiajene, da ne kaem i uestale u hrvatskome knjievnoznanstvenome diskurzu: prva je opreka izmeu imanentizma i historizma; druga izmeu interdisciplinarnosti, u smislu prelaenja granica jedne discipline i ulaenja u polje nadlenosti ili, u velikom broju sluajeva, u podruje istraivanja druge discipline, i disciplinarne skuenosti; trea opreka, ona izmeu akademsko-znanstvenog diskurza i leprave kritike subjektivnosti, autoreferencijalnosti, donekle i autobiografizma, koja je moda najkarakteristinija za suvremenu knjievnoteorijsku misao, proizlazi iz osobite krize prikazivanja prisutne u humanistikim znanostima, pa nije nipoto obiljeje jedino knjievne znanosti nego i nekih drugih disciplina na podruju drutveno-humanistikih znanosti (antropologija i etnologija najee se navode kao reprezentativne discipline u kojima se ponajbolje ogleda takvo krizno stanje).11 Dvije povezane znaajke te krize su, prvo, nesustavnost u nastojanjima da se izgrade ope i povijesno cjelovite teorije, koje bi obuhvatile sva pojedinana istraivanja, i, drugo, opeprihvaeno uvjerenje da se svijet iz temelja mijenja, te da ga pouzdani osnovni pojmovi [...] vie ne objanjavaju tako dobro kao prije.12 Analiza, istraivanje ili, drugim rijeima, kritiko djelovanje knjievnih znanstvenika i dnevnih kritiara, u tome smislu, postalo je mnogo subjektivnije ili osobnije, to za Marcusa i Fischera predstavlja jednu novu eksperimentalnu kvalitetu itave humanistike. Te su tri analitiko-interpretativne tendencije ili, kako sam ih prethodno odredio, historizam i antropologizam, interdisciplinarnost i nova subjektivnost jasno izraene i u hrvatskih knjievnih znanstvenika, a onda posredno i u veine domaih knjievnih kritiara.

11 O tome problemu sustavno govore George E. Marcus i Michael M. J. Fischer, osobito u duljem poglavlju naslovljenom Kriza prikazivanja u humanistikim znanostima, koje je objavljeno u zborniku Antropologija kao kritika kulture, Zagreb 2003. Za tu je problematiku koristan i lanak Lade ale Feldman o institucionalizaciji knjievne antropologije u hrvatskom akademskom okruju, Znanost, prostor, vrijeme: obrisi (hrvatske) knjievne antropologije, u: ovjek, prostor, vrijeme: knjievnoantropoloke studije iz hrvatske knjievnosti, ur. iva Beni, Dunja Falievac, Zagreb 2006.

12 George E. Marcus, Michael M. J. Fischer, nav. djelo, str. 138.

93

Koja su, naposljetku, razlikovna obiljeja suvremene hrvatske knjievne kritike shvatimo li taj fenomen u najuem moguem smislu, kao recentnu kritiko-analitiku praksu koja posjeduje odreeni kontinuitet po kojima se ona razlikuje od kritikih praksi prije osamdesetih godina? Jedan dio obiljeja, sasvim sigurno, proizlazi iz izmijenjene naravi knjievne znanosti, o ijoj sam suvremenosti na ovome mjestu mogao progovoriti tek usputno. To se najprije odnosi na njezinu subjektivnu narav i odmak od stilistiko-poetikog obrasca vrednovanja djela, koji je bio karakteristian za prethodno razdoblje, kako za znanost o knjievnosti (zbog dominacije Zagrebake stilistike kole) tako i za kritiki diskurz. Drugi snop obiljeja, naprotiv, proizlazi iz injenice da kritika u devedesetima postaje preteito dnevno-novinska, a snagu odjeka osigurava joj tiraa dnevnika na ijim se stranicama nalazi. Svakom je jasno da knjievna kritika (ili kritika bilo koje druge vrste) objavljena na stranicama knjievnih ili pak kulturnih asopisa poput Tvre, Republike, Vijenca, Zareza, Knjievne republike, Gordogana i sl. ne moe imati recepcijsku snagu i domet kritike objavljene u visokotiranim dnevnim novinama. Uostalom, o tome svjedoe i institucije knjievnih nagrada, koje su u posljednjih desetak godina iz ruku batinskih kulturnih institucija, poput Matice hrvatske (nagrade za knjievnu kritiku Junije Benei i Antun Gustav Mato jo su uvijek, dokad, vezane uz institucije), prele u nadlenost novinsko-izdavakih magnata, na primjer Jutarnjeg lista i izdavake kue V.B.Z. Uistinu, anr kritike polako postaje i tranzicijski anr i, napose, anr u tranziciji, jer se oslobaa svoje znanstvene utemeljenosti, zatim naputa metajezik i metodoloku osnovu struke iz koje je prvotno proizaao i, nerijetko, postaje istokrvni novinarsko-publicistiki anr. Polemika i knjievno-esejistika intonacija, po kojima se zapravo i vrednovala kritika u Barevo vrijeme, danas je prava rijetkost, jer ona zahtijeva opsenu argumentaciju i dosljedno proveden analitiki obrazac za to, jednostavno, u novinskome mediju nema mjesta ni vremena.

94

Igor Perii

ETVRTA RUKA
Jedan pogled na akademsku kritiku u Srbiji 19912007.
Svaka je teorija samo briljivo obraen odlomak jedne autobiografije. Pol Valeri ta bi se desilo kada bi muziki kritiar odsvirao svoju kritiku ili likovni kritiar naslikao svoj prikaz? U tradicionalnoj podeli anrova, to vie ne bi bila kritika, nego novo muziko, odnosno likovno delo. Za razliku od muzikog i likovnog kritiara, onaj ko pie o knjievnosti u neto je povoljnijem poloaju. On koristi isti medij, ali ipak ne na istom nivou: pie iz tree ili etvrte ruke. Ako bi se reklo prihvatajui lakomisleno mimetiku doktrinu, jer metaforiki govor ne zahteva teorijsko obrazlaganje, ve nekritiki izbor po srodnosti da je umetnost odraz stvarnosti, njena druga ruka, onda bi kritiar bio trea, a onaj ko hoe i dalje da se bavi predmetom na meta nivoima (metakritikom, teorijom i istorijom knjievnosti, to jest metodoloki sistematizovanim prouavanjem), morao bi da se pomiri sa sudbinom etvrte ruke. etvrta ruka tako postaje metaforiki sinonim za ono to je u podnaslovu imenovano kao akademska kritika. Budui da i ovo poslednje nije prihvaeno kao termin u nauci o knjievnosti, ve je nastalo za potrebe ovog teksta, otud i sloboda, ukazana polunavodnicima, da se i ono metaforiki tretira. Ali, uprkos metaforinosti i uslovnosti, to ne znai da se ne moe objasniti ta se pod tim terminom podrazumeva. U akademsku kritiku svrstale bi se knjige o knjievnosti nastale na odreenom metodu, bilo teorijskom bilo knjievnoistorijskom, odnosno oni autori koji dokazuju neku tezu ili razmatraju neki problem vezan za knjievnost i njeno prouavanje. Stoga, ova odrednica iskljuuje monografije o piscima (ili zbirke eseja i kritika), ispisane s oima zaslepljenim od svijetle veliine predmeta, a ukljuuje one knjige u kojima autor na pisca i knjievnost

95

gleda kroz mrane teorijske naoare. To ne podrazumeva nikakvu hijerarhiju meu oblastima. Jednostavno znai granicu koja se morala nekako povui u susretu s nepreglednim obiljem. (Na primer, briljantne knjige eseja Zorana Paunovia nisu se uklapale u okvir, sigurno na tetu samog okvira.) Dakle, nije se traila upotreba teorije, nego (zlo)upotreba knjievnosti u uoptavajue svrhe. U takvom stavu ve se nalazi jedna teorija ona o smrti Institucije knjievnosti. Poput Miela Fukoa, koji se po jednoj legendi namerno zarazio HIV-om kako bi na svojoj koi isprobao tu novu, modernu bolest, i prouavaoci knjievnosti perverzno ude za unitenjem svog takozvanog ivota/predmeta, tj. knjievnosti. Ako se prihvati Valerijeva, verovatno aljiva (to ne znai da ala bei od pretenzije uhvatljivosti igre smisla), krilatica o teoriji kao odlomku autobiografije, onda se nameu jo neke (aljive) granice za izbor. Neke su biografske prirode, kao to je osvedoena dugogodinja posveenost prouavanju odreenog problema. Drugi autori su pak uzeti zbog steenog statusa, dobrano prokuane, nezaobilazne vrednosti. Sve u svemu, razumevajui Valerijevu sentencu u smislu da je autobiografija prouavaoca knjievnosti autobiografija obrazovanja, pribavljena je sloboda da se oda poast nekima koji su je formirali, kao i onima za koje se gaji naklonost zbog njihove nemirne propitivake prirode. Izbor je, dakle, i delimino lian zbog ega se moe smatrati jednom vrstom antologije, bez ambicije stroge objektivnosti kriterijuma. Osim onog da su etvrtorukai. Vreme je da se ovaj uvod zavri, jer ako se ovako nastavi, pribliie se neuspenoj fikciji i biti smean kao to su i likovni kritiar koji crta i muziki kritiar koji peva, barem zasada.

Prevrednovanje tradicije: istorija i teorija (u formaciji: Tei, Damjanov)

Istorija knjievnosti je predstraa, tj. avangarda teorijskim i, posledino, kulturolokim promenama. Ako bismo se pridravali principa da je izbor sudbina, onda bi izbor bavljenja istorijom knjievnosti u sebi ve imao tetoviran i rezultat: ako je, dakle, izbor duboko line, a ne lukrativno-akademske prirode, onda e se na poetku svog posla istoriar knjievnosti obavezno zapitati ta drugo da radi do da menja kanon. Da nije tako, da nije ovih razaraa/obnovitelja tradicije, i sama

96

disciplina ne bi postojala, a kultura bi ostala samo slepa mrlja u seanju. Bio u pitanju sreni sluaj ili ne, ali u prvoj i poslednjoj godini koje pokriva ovaj tekst objavljene su dve kapitalne knjige Gojka Teia, Srpska avangarda u polemikom kontekstu (dvadesete godine) (1991) i Otkrovenje srpske avangarde: Kontekstualna itanja (2007), neprestanog prevrednovatelja tradicije, knjievnoistorijskog propitivaa vladajuih poetikih/politikih strategija preko fenomena avangarde koja, kao moda nijedna druga stilska formacija pre toga, uz estetika pokree i brojna ideoloka pitanja. U ovim knjigama, kao i u ostalim mnogobrojnim spisima1, otkriva se izrazito polemiki duh koji je kao roen da obavi pomenuti proces pretresanja batine. Skoro stvarajui zaseban anr, Teiev eros polemos zanima se za ono to izaziva buru kritikih strasti, za ono to je u istoriji knjievnosti prevratniko, otkrivajui tako da je, kako je Derida pisao2, filopolemologija osnov svakog plodotvornog promiljanja, odnosno filozofije uopte. Pisanjem uglavnom po principu za i protiv, polemika tako dobija obrise jednog, ako se tako moe rei, knjievnoteorijskog hronotopa u kom se sustiu svi bitni momenti sukoba/susreta jedne epohe na odreenoj kulturnoj sceni. Time se kultura dinamizuje iznutra, naterana da stalno propituje sopstveni centar/margina kd, i biva okuraena da neto to je bilo u fusnoti prebaci u narativ glavnog toka ime se ponitava totalitarna struktura monoloki shvaenog programa obaveznog znanja/seanja nacije-drave. Zaraen virusom avangarde kao znakom stanja modernosti, Tei je tako dao znaajan doprinos i modernizaciji diskurs u kojima deluje. Shvatanjem istorije kao modernistiki usmerene genealogije tradicije, ispitivanjem preloma i prevrata, vri se prekid u monolitnom kontinuitetu, to jest naruava se kanonski sled del, anrova, sistema oznaavanja, a time se i itava Institucija knjievnosti uzdrmava iz korena, to joj samo drei se dobro poznatog Eliotovog naela da je novina u tradiciji i da je tradicija u novom omoguava da obnovljena i osnaena preivi. Proces preosmiljavanja, ma s kako subverzivnih pozicija krenuo, uvek je kostruktivan po ono to je dekonstruisano. I za Savu Damjanova moglo bi se rei da radi isto. Samo to njegov kec iz linog rukav(c)a knjievne istorije nije avangarda, ve fantastika tradicija, erotsko u knjievnosti i jezika invencija prividno starostavnih vremena. U svom knjievnoistorijskom

1 U meuvremenu je Tei napisao, priredio i kao urednik objavio itav niz knjiga posveenih avangardi, sastavio antologije, pokrenuo asopise, priredio tematske brojeve asopisa 2 ak Derida, Politike prijateljstva, Beograd, Beogradski krug, 2001, preveo Ivan Milenkovi, str. 212.

97

3 U knjievnokritikoj borbi posebno valja istai ulogu Mihajla Pantia koji je, u istoimenim knjigama sabranih kritika, promovisao aleksandrijski sindrom kao metaforiko-teorijsku oznaku knjievnosti novog doba. A u knjizi Ki (1998, 2000, 2002), Panti ide od eseja do uoptavanja: iz kratkog romana Mansarda Danila Kia iitavaju se neke opte osobine poetike ovog pisca koje se mogu uzeti i kao katalozi postupaka i drugih postmodernistikih autora (transformativnost, citatnost, dokumentarnost, metatekstualnost, lirizam proznog izraza, katalogizacija, eruditnost, poetika samosvest i umee pastia).

manifestu, knjizi Novo itanje tradicije: Izazovi istorije srpske knjievnosti (1998, 2002), Damjanov pie o iskuavanju kanona, podrivanju monolitnosti i statinosti oficijelne istorijsko-literarne paradigme. Knjigu otvara ogled u kojem se preispituje kanonizovana Istorija srpske knjievnosti Jovana Deretia. U njemu se ukazuje na niz propusta i nepravdi uinjenih onima koji se nisu uklapali u dominantni tok istorije knjievnosti kao istorije nacije/naroda. Damjanov programski, kao i Tei, pozivom na T. S. Eliotovo shvatanje o dinaminosti tradicije i o tome da svaka epoha stvara sopstvenu tradiciju, za sebe govori da ima pogled iskosa, a da mu je cilj otkrivanje i afirmisanje onih autora, dela i tokova koji poseduju odreenu auru modernosti, i tako se upisuje u liniju modernizatora putem tradicije. Od tih pomenutih, modernih pisaca iz prolosti, Damjanov posebnu strast gaji prema oru Markoviu Koderu, iji jeziki napon, iako izmeten iz vladajueg poretka knjievnih vrednosti, proavi sudbinu viedecenijskog neshvatanja, ne predstavlja tradicijski sasvim nepoznatu pojavu, fenomen koji je izvan svih tokova srpske knjievnosti. Nizom znaajnih radova, Sava Damjanov (koristei i pseudonim Koder fon Damjanenko) uinio je da Koder postane, uz Teievu avangardu, deo novokanona sada prevrednovane tradicije. O Koderu je Damjanov napisao i posebnu studiju Koder: Istorija jedne recepcije (1997) u kojoj upotrebljava naizgled prevazien postupak ispitivanja recepcije jednog autora. Meutim, u ovoj knjizi recepcijski popisi postaju statistiki indikatori otupelog ukusa, matematiko kuanje hiperprodukcije akademskog glavnog toka.

Postmodernistiki obrt: prva ruka (na barikadama: Jerkov, Milutinovi)

U prevrednovanju savremenosti potkraj sedamdesetih i u osamdesetim godinama prolog veka, bitka se vodila izmeu pobornika stvarnosne proze i onih koji su Kia i Pekia, uz Pavia, uzimali kao pokretae poetike promene. Posle knjievnokritikog rada cele jedne generacije3 i borbe za novu paradigmu, dola je knjiga Aleksandra Jerkova Od modernizma do postmoderne: Pripoveda i poetika, pria i smrt (1991) koja je na sistematski nain progovorila o poetikoj promeni koja se desila. U okviru istraivanja istorijske poetike, Jerkov, pomou rasprave o pojavljivanju razlikovanja pripovedaa i autora,

98

dolazi do definicije pojave samosvesti, preko koje objanjava tada jo relativno sve fenomen metafikcije kojim su se autori, u tom trenutku ve jasno formiranog postmodernizma, dosetili kako da obnove pripovedanje. Od znaaja je bilo i konkretno kalendarsko situiranje te promene. Konstatujui da se u svetskoj knjievnosti obrisi postmodernistike poetike jasno razaznaju ve poetkom ezdesetih godina prolog veka, Jerkov je utvrdio da se u srpskoj knjievnosti prelomni trenutak, od kojeg se poetika paradigma kree u postmodernistikom pravcu, desio 1965. godine kada su objavljeni Pekievo Vreme uda, Kiov roman Bata Pepeo, i roman Mirka Kovaa Moja sestra Elida. Posle ovog prelomnog trenutka, kao granicu (postoji razlika izmeu prelomnog trenutka i granice) dva poetika razdoblja srpske proze, moderne i postmoderne, Jerkov uzima poetak Romana o Londonu (1971), koji ponavlja Tekerijevu situaciju razmicanja zavese na poetku prie, to na videlo iznosi injenicu da je dalji tok romana zavisan od volje autora. Od tada se u srpskoj prozi barem u onoj njenoj razvojnoj liniji koja prati dominantne tokove svetske knjievnosti nakon istraivanja poetike pripovedanja, zainje istraivanje pripovedanja poetike <...> Vie nije re o poetici proze, nego o poetici u prozi. Jerkov neto kasnije pomera dublje u prolost identifikaciju prelomnog trenutka, u pedesete godine prolog veka gde u tekstovima Ivana V. Lalia i Miodraga Pavlovia pronalazi misli koje na sasvim postmodernistiki nain govore o poetikoj refleksiji kao putu za obnovu knjievnosti i otvaranju novih saznajnih perspektiva.4 Jo jedno zapaanje iz ove knjige je postalo glasovito i od tada esto citirano. To je saeta formulacija o promeni predznaka misaonog procesa koji obeleava jednu epistemu: Kiov prelazak s indukcije na dedukciju oznaio je poetak postmodernizma. Time je otvoren prostor za teorijsku raspravu o svim poznatim postmodernistikim postupcima. U svoje vreme delujui manifestno, Jerkovljeva knjiga danas je postala skoro kanonska inicijacija za one koji polako ulaze u postmoderni svet odraslih, a njen autor amblemska figura postmodernizma koja se nalazi u unakrsnoj vatri raznih poetiko-politikih obrauna u koju neminovno dospeva glasnogovornik bilo koje promene. Druga Jerkovljeva knjiga koja ubrzo usledila, Nova tekstualnost: Ogledi o srpskoj prozi postmodernog doba (1992), imala je za cilj dodatno, teorijsko uvrivanje objavljene knjievno-kulturne promene i postavljanje tog fenomena u kontekst

4 Aleksandar Jerkov, Na granici postmodernog doba. Ivan Lali i Miodrag Pavlovi: kritika autorefleksija, Knjievnost, Beograd, 1993, br. 11/12, str. 1215-1221. Miodrag Pavlovi ve krajem pedesetih, u Rokovima poezije, pie o lirici drugog stepena, kao da citira filozofe o drugoj refleksiji (ili legela o transcendentalnoj poeziji).

99

globalnog kulturolokog poretka. Raspravom o tome kako se znanje transformie u enciklopediju parodije ili parodiju enciklopedije i mapiranjem zamene subjekta diskursom, Nova tekstualnost inaugurie Milorada Pavia kao vodeeg pisca koji sve to sprovodi u knjievno delo. Jerkov se ovde sputa u arenu (zahtev koji postmodernizam bespogovorno postavlja pred one koji se njime bave) u kojoj se mora povesti rasprava o optim misaonim tendencijama jednog doba. Za razliku od marksistikih, ili blazirano konzervativnih protivnika postmodernizma, Jerkov ga vidi kao tekstualno kritinog: ta nova tekstualnost je reakcija na onu staru formalistiku i elitistiku koja je pokuavala da bude vanvremenski estetska, to e rei drutveno neutralna: za razliku od teksta neuznemirenog drutvenim odnosima, nova tekstualnost je oblik delatnog prisustva teksta u drutvu. Ali, s druge strane, postmodernizam je svestan strategija privida pomou kojih stvarnost uzmie od znanja, u istoj meri u kojoj mo konstruie privid za ovladavanje znanjem o stvarnosti. U tom smislu, i delatno prisustvo teksta je sa otupelom otricom moglo opominjati na konstrukcije opasnih narativa Istorije, Nacije, Teritorije. U paradoksalnom nastupu, izmeu ekskluzivistike retorike i ambicije da se dekonstruiu sasvim transparentni narativi, postmodernizam kao da se izgubio na niijoj zemlji. Ipak, iako nije dobila nedostupan svetski rat jer nije ni imala oruje kojim se on vodi, postmodernistika knjievnost je dobila svoju lokalnu poetiku bitku. Kao to su knjige Milorada Pavia unapredile ovu paradigmu u knjievni glavni tok, tako su ove dve knjige Aleksandra Jerkova, ispostavie se 15 godina kasnije, doprinele njenoj akademskoj verifikaciji, a njihov autor moe biti ponosan dokazujui svagda podrazumevanu proroku nakanu onoga koji se lati pera ili novih tehnologija na injenicu da svaki SMS, kao jedan od najnovijih vidova tekstualnosti, ima uputnicu za upotrebu koja skoro do kraja prati naslov njegove knjige: Nova tekstualn(a poruka). Jo jedan autor je doprineo uspostavljanju nove paradigme, ali na malo drugaiji nain. Knjiga Pozitivna i negativna poetika (1992) Zorana Milutinovia napisana je informativno, anglosaksonski jasno, lepim stilom. Ona je drugaijim modusom komunikacije, u odnosu na Jerkovljevu razigranu i hijastinu retoriku, jednostavno i deci (Liotar!) protumaila ta je to postmodernizam. Negativno iz njenog naslova

100

oznaava dovoenje do krajnjih granica poetike modernizma: nemogunost pripovedanja (Beket) ukazivala je na smrt knjievnosti; pozitivno je ono to je doneo postmodernizam: stvaranje sa ba takvom sveu o postistorijskom statusu, obnova knjievnosti iz nje same. U tenji za definicijama, autor leksikografski obrauje odrednicu postmodernizam u kojoj se, najvie u ovim reima, vidi autorov stav o postmodernizmu kao o pozitivnoj poetici: postmodernizam se tako u Milutinovievoj optici javlja kao obnova mogunosti knjievne proizvodnje koja ostaje svesna svoje bliske prolosti i u sebi uva trag modernistikih iskustava dok ironijskom upotrebom tradicionalnog omoguava nastavljanje knjievnosti preko granica modernizma. Milutinovi zatim objavljuje studiju Metateatralnost: Imanentna poetika u drami XX veka (1994), koja je smerala da u dobrim akademskim manirima predstavi onu semantiku postmodernistike drugostepene refleksije oznaenu raznim pojmovima sa prefiksom meta. Ispostavlja se da se ispitivanjem imanentne poetike (stroga i jasna terminoloka razgranienja: eksplicitna i implicitna od imanetne poetike, zatim plodotvorna upotreba metaforikog termina samosvest, sve do originalnog doprinosa metatekstualnosti: ispitivanja pojave metaprozno raspolueniih likova i oblika pojavljivanja drame u drami to je link sa tako estim razmatranjem figure mise en abyme u svetskim okvirima) u dramama moe ubedljivo pokazati da je njihova meta dimenzija (problematizovanje nastanka, postupka, odnosa sa drugim tekstovima, pa i znaenja same drame) upravo ono to im pribavlja status demistifikatora dominantnih tokova postmodernistike knjievnosti. U isto vreme, postupak koji stalno trai ta se krije iza rei odlino korespondira sa duhom vremena postmodernistikih i dekonstruktivistikih pristupa knjievnosti i kulturi koji tee da otkriju ta se nalazi ili ta se ne nalazi ispod jezika i ispod sveta. Sve ovo razmatranje vodi skoro poetskom zavrnom poglavljuju u kom autor, polazei od stava Ojgena Finka da su prividi objektivno postojee slike, to jest da konstitutivni elemenat stvarnosti moe biti i ono to je nestvarno po sebi, dolazi do pohvale umetnosti koju smeta ba u taj meupoloaj u kom se istina, budui neizreciva i nepredstavljiva, moe izneti samo negativno, kao stvarnost privida, kao stvar opredeljenja za umetnost koja ne zahteva stvarne rtve.

101

Postmodernistiki obrt: druga ruka (igraju (se): Popov, Luki, Jovanov, Gordi-Petkovi)
5 Jovan Popov se u docnijim knjigama bavi novim temama: klasicistikom poetikom romana u istoimenoj knjizi iz 2001. godine i komparatistikom u ogledima itanja neizvesnosti (2006).

U poneto ve jasnoj situaciji o prevlasti pluralistike postmoderne paradigme, Jovan Popov5 e napisati knjigu Osloboeni italac: Ogledi o teoriji i praksi itanja (1993), u kojoj je problematizovan jedan od vidova prouavanja koji su poslednjih decenija zahvatili nauku o knjievnosti. Akcenat je u njoj pomeren sa meta aspekta, autopoetike, tj. tematizovanja same proze, na itaoca. Ispituje se realizacija teksta u svesti itaoca, dok se samo itanje definie pozivanjem na Ingardenovo razlikovanje umetniko delo/estetski predmet, to je sve u dosluhu sa reader response teorijama, odnosno, kako se jo nazivaju, estetikama recepcije ili teorijama itanja (Popov ih predstavlja preko koncepcija Rifatera, R. Barta, Eka, Ingardena, Izera, Fia, Holanda i Blia). Pod ovim pojmovima ne podrazumeva se koherentno teorijsko usmerenje, ve pre globalna dominirajua metodoloka strategija. Reader response criticism je, dakle, opte ime za teorijske pristupe koji u trijadi knjievne komunikacije pisac delo italac, stavljaju akcenat na itaoca i njegovu reakciju ili odgovor bez kojih se ne moe doi do kompletnog tumaenja dela. Kreativna uloga itaoca je upisana i u tekstove postmodernistike knjievnosti nije samo posledica teorijskog promiljanja. Mada je tekst konstituisan otvoreno upravo, delimino, zahvaljujui takvoj teoretizaciji. italac, tako, nije samo bitan kao uesnik u teorijskoj eksplikaciji knjievne komunikacije, ve postaje znaajan i kao ravnopravni sauesnik u nastajanju dela. Tematizovanje itanja u samoj prozi je i fikcionalni odgovor na savremene teorije pripovedanja, to pokazuje koliko se knjievna teorija i praksa u postmodernizmu proimaju, utiu jedna na drugu, pa i preklapaju. Misao o knjievnosti vie nije slukinja umetnosti, nego je pisci sada prihvataju, pa i onda kad je ironizuju, kao ravnopravni nain govora, samo pojmovni, o istom. Jovan Popov e, tako, dobiti odreene ruke da ispita, pre svega na delu Vladimira Nabokova, kako se itanje kao savremeni epski poduhvat javlja kao strategija dekodiranja zavoenja, da bi se, valjda, opet dolo do istinske zavedenosti itanjem. Jasmina Luki je knjigom Metaproza itanje anra: Borislav Peki i postmoderna poetika (2001), pokazala da je na poetku XXI veka postmodernizam postao zakonito dete srpske knjievnosti i da je tada bilo mogue napisati pravovernu

102

postmodernistiku studiju o jednom romanu od nacionalnog znaaja. Autorka se u svojoj studiji usredsreuje na termine Linde Han: istoriografska metafikcija/metaproza i narcistiko pripovedanje, kako bi pokazala razliku izmeu istoriografske metafikcije i tradicionalnog istorijskog romana. Kada je u metaprozi postalo jasno da je narativnost kljuno obeleje koje povezuje istoriografski i knjievni tekst, dolo se do iste sumnje u mo jezika koja je karakteristina i za savremene metodoloke pristupe istoriografiji i za autorefleksivnu ironiju postmodernog teksta: u oba sluaja polazi se od pretpostavke o kontekstualnoj uslovljenosti svakog jezikog ina. Lukieva, pored Hanove, najvie panje posveuje teorijskim stavovima Patrie Vo, Brajena Mekhejla i batinicima teorije moguih svetova (Doleel, Eko, Pavel). Stoga se ova knjiga moe itati i kao kompendijum najvanijih postmodernistikih teorija. Pre nego to pree na analizu Zlatnog runa, autorka obavlja pripremne naratoloke radove, pitajui se ko pripoveda i kome se pripoveda u Pekievom romanu. Kada sama analiza osvedoi jednu od osnovnih postmodernistikih postavki o odbacivanju zvanine istoriografske istine u korist stvaranja apokrifnih istorija, ispostavlja se da je ona kod Pekia sprovedena kao paralelna i tajna istorija trgovine porodice Njegovan Turjaki. Svoenje istorijske grandioznosti na njen ekonomski momenat, pored ironije spram materijalistikog koncepta civilizacije, ima u sebi i ironiju spram mitomanskog koncepta raanja nacije. Zbog toga, na jednom drugom mestu, Jasmina Luki zakljuuje da se metaproza moe shvatiti i kao politiki projekat koji pacifikuje Balkan: U regionu u kome sukobljene verzije istorije i dalje tee da se nametnu kao nacionalne velike prie u Liotarovom znaenju, upravo metaproza moe da ponudi toliko potrebnu distancu od totalizujuih projekata vladajuih ideologija.6 Svakako da metaproza nije jedina koja obezbeuje distancu, ali nije zgoreg stalno podseati na distancu kao metapoziciju sa koje isto estetiko, etiko i politiko hvataju zalet da bi se vratili u svet. Kao dokaz kako se postmodernizam ve dovoljno primio u srpskoj kulturi, Svetislav Jovanov e ga kataloki (de)stabilizovati u Reniku postmoderne (sa uputstvima za radoznale itaoce) (1999). Budui nastao na tradicijama Jovanovljevog izmetenog, ludistikog pisma7, iako injenino i referentno pouzdan, ovaj renik je naravno morao imati sistem razlike u odnosu na anr. On, naime, nije samo terminoloki, u njemu su posebne

6 Jasmina Luki, Noviji istorijski romani i istoriografska metaproza na Balkanu, Anali Borislava Pekia, Beograd, br. 3, str. 130-1. 7 Pored knjiga o filmskoj umetnosti, Jovanov je objavio i dve knjige eksperimentalne proze sa pastiiranim teorijskim diskursom Piknik na Golgoti: Svetska knjievnost Borislava Pekia (1994) i as lobotomije: Enciklopedijski zverinjak Danila Kia (1997), kao i knjigu eseja o drami Obmanuti Eros: ensko pitanje u srpskoj drami (1999), u kojoj se iz promenjenog ugla ispituje ta dramski tekstovi imaju da ponude ako se ne itaju maskulocentrino.

103

odrednice i pisci, kao i neka znaajna dela (Fama o biciklistima, Vonder u Berlinu...), to ga ini enciklopedijskom kombinacijom teorije, istorije i kritike. (Proizvoljnim odabirom, emu nas je enciklopedijski model itanja ve nauio, evo ta se nalo pod P: pod teoriju se podvode odrednice parodija, poststrukturalizam; pod istoriju postmoderno pozorite; pod kritiku Peki, Perek, Pinon.) Oputeno zadovoljstvo u sklapanju mozaika jedne nemogue/neiscrpne teorije izalo je u susret postmodernizmu koji je potrebu za renikom nosio u sebi, koristei pri tome spasonosnu i riskantnu strategiju za onoga ko misli rizomski, jer doputa afilijacijski princip odabira onoga to je ve intimno-psiholoki usvojeno. Postmodernu Ja-figuru, parodiju/uskrsnue autorskog Ja, Jovanov e pak uneti u knjigu ogleda o drami ekspir Kot i ja: Antiteatroloke studije (2003). Ja iz naslova je oznaka za savremeni, fukoovskoderidijanski pogled na ekspira i za ispitivanje ta on ima da kae dananjem itaocu Svetislavu Jovanovu. Drugog junaka iz naslova, Jana Kota, u spisku literature, meutim, nema, zato to se shvata kao partner u pisanju ove knjige, a ne referenca. Kotova tumaenja su mapirala odjeke ekspirovog glasa polovinom stolea, Jovanov hoe da proveri, novim istorijskim sagledavanjem raznih slojeva ekspirovih tragedija, da li je njegov glas prepoznatljiv u tehnosvetu karnevalskog, ali ipak ujednaavajueg, raznoglasja. Na delu je pomeranje u savremenost, ime se vri i ponavljanje i dopuna Kotovih tumaenja (mada ima i klasinog dijaloga s Kotom koji po Jovanovu ima ekstravagantna poreenja, a tumaenja su mu ponekad ne potpuni promaaj, ali mestimino parcijalna i neodriva), odnosno uklapanje u kontekst diskursivnih praksi moi kojima je izloen mrtvi subjekat postmodernog doba. I prvi deo knjige Vladislave Gordi-Petkovi Korespondencije: Tokovi i likovi postmoderne proze (2000), moe se itati, u postmodernoj enciklopedijskoj paradigmi, kao lepravi i neobavezni pojmovnik postmoderne kulture s poglavljima kao to su avant-pop, ili kiberpank, do lucidne skice postfeminizma, kao postideolokog uivanja u sadejstvu tela i teksta, kojim se najavljuje drugi deo knjige enska pisma posveen naunijim esejima o enama piscima: Toni Morison, En Biti, Juditi algo, Nini ivanevi, Mirjani Pavlovi. S posebnim uzbuenjem napisano je poglavlje o Vilijamu Barouzu koje je pravi primer novog mitotvorstva: Barouzova avangardno subverzivna biografija, u kojoj je njegovo delo tek jedan od inilaca,

104

stvara mit o najnesavrenijoj moguoj biografiji koju dananji svet jedino moe da divinizuje. U sledeoj knjizi8, Virtuelna knjievnost (2004), autorka jo vie oslobaa svoje pismo stega tradicionalne teorije, pa bi se skoro moglo rei da je u pitanju tehnologija knjievnosti kao nova disciplina na poetku XXI veka obeleenog idejom hiperteksta. Uz zavidnu vetinu nalaenja cyber kovanica i igara reima, kao i uz eruditnu upotrebu pop-kulturnih referenci (to je jo jedna varijanta aleksandrijskog sindroma), autorka se u prvom delu knjige bavi knjievnou koja obrauje temu virtualnosti, da bi u drugom delu, u tehnoteorijskom duhu, ispitala ta virtualna knjievnost zapravo jeste. Iako knjiga Virtuelna knjievnost predstavlja zbirku kolumni iz dnevnog lista Danas, ovako odreen koncept ini je celovitom, za razliku od ba-za-ovu-priliku uknjienih lanaka onih koji se na silu trude da obezbede kontinuitet i doslednost. Sled tekstova kod Vladislave Gordi-Petkovi intencionalno je nasumian (osim podele u dve vee celine), to je zanimljiv preokret koji ovoj knjizi donosi status konceptualnog projekta na liniji rizom Bodrijar hipertekst.

8 Vladislava GordiPetkovi je autorka knjiga Sintaksa tiine: Poetika Rejmonda Karvera (1995) i Hemingvej: Poetika kratke prie (2000). U ovoj poslednjoj, raspravlja se o neodredljivosti anra kratke prie i, nasuprot urnalistikom tumaenju, Hemingvej se ita naratoloki kako bi se dokazala umetnika, a ne feljtonistika uoblienost njegove proze. Meutim, za glavni tok ovog teksta bilo je bitnije istai cyber-ludistiki deo autorkinog opusa.

ensko prevrednovanje: feministika kritika (u ringu, bez rukavica: Rosi, Dojinovi-Nei)

Tatjana Rosi je dokaz da za subverzivni poriv (in egzistencijalno bitnog pisanja je, za autorku, uvek subverzivan) nije vaan okvir objave, bilo da se radi o formi tradicionalnog knjievnoistorijskog rada, bilo da je to manifestno revolucionarna feministika kritika. Njena prva knjiga, Proizvoljnost dnevnika: Romantiarski dnevnik u srpskoj knjievnosti (1994), obitava u prvom od navedenih okvira. S jasnim i doslednim sluhom za otkrivanje tajnog ivota anra, Tatjana Rosi otkriva protivrenost dnevnika: razapet je izmeu navodne pouzdanosti faktografije i proizvoljnosti estetske organizacije, izmeu doslovnosti i figuralnosti, izmeu egzistencije i jezika to su imanentne odlika ovog anra uopte. Dnevniki zapisi devetnaestovekovnih pisaca imaju, po autorki, prevratniki poetiki znaaj jer je u njima prvi put iskazana svest o strategijama konstituisanja sopstvenog teksta koje su, ispostavie se, bile posebno aktuelne u dvadesetom veku. Svojim strategijama privida (fikcionalizacija biografije), dnevnika proza na videlo iznosi kljunu temu (post)moderne knjievnosti: raspravu o

105

odnosu samoreprezentacije i tekstualne reprezentacije stvarnosti. Zbog toga se autorka suprotstavlja izmetanju dnevnika na marginu sistema anrova, ili, to se neretko deavalo, iskljuivanju iz lepe knjievnosti. Taj zatitniki instinkt uslovie i neke dalekosenije zakljuke. Tvrdnjom da je iluzoran svaki pokuaj stvaranja neumetnikog teksta, zbog toga to je neko idealno jednoglasje nemogue i zamisliti (u svaku tekstualnu strukturu upisano je odsustvo/prisustvo Drugog kojim autor pristaje na estetsko usvajanje svog teksta), sugerie se da je svaki tekst zapravo umetniki, tj. strukturisan po naelima narativnosti pa tako i podloan (knjievno)teorijskoj analizi, to je iskorak ka savremenim teorijama (novi istorizam, postkolonijalna kritika, na primer) u kojima se problematizuje/ porie heteronomija umetnosti. A kad treba enski prevrednovati tradiciju, Tatjana Rosi je jo radikalnija. U knjizi Mit o savrenoj biografiji: Danilo Ki i figura pisca u srpskoj kulturi (2007), dekonstruie se ekskluzivno muka figura pisca koju srpska kultura tvrdoglavo stalno konstituie. Figura pisca je simbolika ia u kojoj se vidi status odnosa moi razliitih diskursa, odnosno onih prividno nevidljivih epistema koje tajnim kanalima ureuju odnose u jednoj kulturi i jednom drutvu. ak i u nedostatku imena (ozbiljnog, koje nije ljupki kroatizam spisateljica) za ene koje se bave pisanjem detektuje se diskursivna nakana zvaninog kanona. Stilom koji zavodi svojom povremenom metaforikom vrcavou, mestimino gnomskom preciznou i figuralnom gustinom, autorka osvaja slobodu zanimljivog (teorijskog) pripovedanja i kada u literaturi koju upotrebljava za svoje svrhe analizira i najtea mesta (rodna teorija, s posebnim akcentom na teoriji maskuliniteta, postkolonijalna teorija, psihonaliza i postpsihoanaliza, naratologija), ali u isto vreme nikad ne gubi iz vida akcentovanje bitnih inilaca referentnih tekstova koji su tek osnova za sasvim linu koncepciju (re originalnost je skoro nepristojno upotrebiti). Plodna rasprava o kontinuumu otac-sin, kao o psiholokoj, ali i kulturolokoj i sociolokoj matrici zapadne civilizacije, svedoi o njenoj testamentarnosti: sve se nasleuje po mukoj liniji, pa i pravo na javni govor kojim bi se mogao restrukturisati simboliki poredak. Testament je, tako, neophodni apokrifni predtekst svakog knjievnog teksta koji nastaje kao palimpsest ispisan preko prvobitne, uvek virtuelne verzije hipotetikog teksta zvaninog testamenta. Upravo zato to bi svaki knjiev-

106

ni tekst hteo da i sam dobije pravo na testamentarni status, na poetiku oporuke koju e zavetati buduim piscima, tj. sinovima i naratorima, na status potencijalnog pred(para) teksta nekog budueg remek-dela kojim e se potvrditi i nastaviti vena patrinelistika tradicija knjievnog stvaranja. Ve navoenjem ovakvih autorkinih teorijskih postavki, jasno je da knjiga ima izrazito polemiki ton prema testamentu kulture u kojoj nastaje. Smatrajui da je Ki pogreno doivljen kao korifej postmodernistike poetike u srpskoj kulturi, budui da je i etika i estetika dominanta njegove proze modernistika, autorka dovodi u pitanje njegov status ikone postmodernizma, ali i, s tim povezane, ikone liberalno-graanske, evropejske kulture. Nuno je svakom mitu ispostaviti demistifikatorski raun, pa i ovom. No, ini se da bi ovako metodoloki zahuktala knjiga mogla da proguta svaki predmet koji joj se nae na putu i da ona tu svoju dekonstruktivnu snagu eli da isproba ba na najtvrem mestu. Nije se teko sloiti da je Ki zaista u celokupan svoj opus upisao samolegitimizujui patrijarhalni narativ simbolikog nasleivanja koji onda ima za posledicu zauizimanje prostora zakonitog sina svoje naracije mita o savrenom piscu sa savrenom (knjievnom) biografijom to onda prefigurie i status oca itave kasnije srpske knjievnosti. (Na stranu to to su neka mesta u mikroanalizi sasvim neprihvatljiva kao to je tvrdnja da je Ki, oblikujui lik Borisa Davidovia Novskog, fasciniran estetikom terora, u kojoj se prenebregava fascinacija revolucijom kao stvarnosnim oblikom poezije za raun teze o jednakosti utopijski potencijalnog estetskog u odnosu na realizovani, i zbog toga sluajni, revolucionarni zloin.) Ali svaki otac, ako hoe da bude otac u patrijarhalnom smislu te rei a teko se iupati iz hiljadugodinje kako rodne, tako i formacijske indoktrinacije mora da bude patrijarhalan: ako otac ne moe da dekonstruie tautologiju, nije nuno optuivati ga zbog toga (to ne znai da je optuba nezakonita), osim kad otac zakonom pravda nasilje. A to Ki posredno pria o savrenom tekstu/knjievnosti, ma koliko to bilo totalitarno, teko je i zamisliti da autorka nije teila da i njena knjiga bude savrena. Za razliku od teorijski i politiki razuzdane Tatjane Rosi, Biljana Dojinovi-Nei9 je smirenije, tradicionalno akademskije, pa samim tim i unekoliko konzervativnije ispisala knjigu Ginokritika: Rod i prouavanje knjievnosti koju su pisale ene (1993). To je bilo i razumljivo, jer ova knjiga, pored stu-

9 Biljana DojinoviNei je i autorka knjiga: Kartograf modernog sveta: Romani Dona Apdajka (2007), koja nema feministiki predznak, ve se u njoj akademski relaksirano metodi prilagoavaju predmetima prouavanja; i Gradovi, sobe, portreti (2006), zbirke ogleda koji imaju feministiko zalee ali i link sa tradicionalnim knjievnoteorijskim znanjima (uzimajui slobodno jedan karakteristian primer: teno pismo je autorkin termin za kombinaciju toka svesti i enskog pisma).

107

dije Nade Popovi-Perii Literatura kao zavoenje (1988) ima pionirski poloaj u srpskoj kulturi i ima intenciju da, pored ostalog, bude prikaz tendencija u feministikoj knjievnoj kritici. Kao da je ta pozicija imala uticaja i na autorkino opredeljenje za manje borbenu varijantu feminizma, tj. ginokritiku koja jednostavno oznaava prouavanje knjievnosti koju su pisale ene, a pojam roda, putem kojeg se izvrila mala kako knjievno i kulturnoteorijska, tako i politika revolucija, jedna je od kategorija koje se primenjuju, a ne polazite za raspravu. U feministikoj kritici u uem smislu (francuska, radikalnija varijanta feminizma, za razliku od one amerike koje se Biljana Dojinovi-Nei pridrava) kategorija roda se koristi da bi se preispitala politika polova u knjievnosti maskulocentrinog poretka, dok u ginokritici ona slui za uspostavljanje tradicije spisateljica i za odreivanje razlike enske knjievnosti. Knjiga donosi i koristan pregled istorijata pojma Womens Studies (ovaj termin autorka prevodi reju feminologija). U takvoj, pacifikovanoj atmosferi suivota gino i ostalih kritika, i zakljuak o pokrenutim pitanjima je promiljen s pozicija prouavanja knjievnosti uopte. Naime, autorka smatra da je jedan od kljunih nedostataka ginokritike to to sporo naputa tzv. spoljanji pristup knjievnosti, ostajui na nivou sociologije i psihologije umetnosti, ali zanemarujui vrednovanje (ideoloka feministika kritika nema problem s estetskim vrednostima ona ih je odbacila), kao i formalna obeleja dela, to bi se moglo premostiti ispitivanjem semantike roda jer, mada nije estetska kategorija, rod predstavlja jedan od preduslova procesa vrednovanja. Sve u svemu, svojim izbalansiranim pristupom, autorka ove knjige implicitno iznosi stav da tradicionalnom poretku ne treba s nedogledne margine zabadati prst u oko, ve polako i postupno s margine putovati (sprovoditi tranziciju!) ka centru.

Naslea naratologije i hermeneutike (in order of appearance: Mareti, Milivojevi, Bokovi, Beanovi-Nikoli)
Naratoloka paradigma u prouavanju knjievnosti traje ve vie decenija. Za to vreme prela je put od osveavajueg i za teoriju knjievnosti uvek zavodljivog mamca koji obeava objektivnost naunog diskursa kroz zadovoljstvo geometriza-

108

cije teksta, do reidelokog odbacivanja kao naslea mranih vremena kada je knjievnost posmatrana specijalistiki bez svesti o tekstu kao svedoanstvu/pokretau delatne borbe diskurs u drutvu sveopte tekstualnosti. Meutim, naslee naratologije jo uvek nije potroeno: bilo kako da se pristupa tekstu, danas nije mogue ne biti svestan naratologije ak i onda kad se odbacuje. Naratologija je zacementirala estetski aksiom koga su svesni svi koji se bave umetnou, ali ne uvek eksplicitno formulisano da ono to se kae zavisi od naina na koji je izgovoreno, to jest da je sadrina umetnikog dela u njegovoj formi. Nekako u to vreme postnaratoloke ravnodunosti pojavila se knjiga Adrijane Mareti Figure pripovedanja (2003) u kojoj se kompetentno i neostraeno sumiraju rezultati ove paradigme. Sistematinost u prikazivanju i komentarisanju enetove teorije pripovedanja, i naratologije uopte, uz udbeniku pouzdanost injenica i uvida, ovu knjigu preporuuju kao klasino delo za one koji se zanimaju za njene postavke i naela, kao to je to u globalnim okvirima knjiga Mieke Bal Naratologija. Prolazei kroz kljune kategorije enetove teorije (glas, vreme i nain), autorka uspeva da sve one njegove nekad tako udne i nauenjake termine (analepse/lipse, prolepse/ lipse, paralepse/lipse...), koji ipak nisu toliko zastraujui kao neke druge strukturalistike pojmovne akrobacije, ubedljivo obrazloi, primerima im pridoda jasnou i tako ih ukroene i na tacni pripremi za neka budua istraivanja. Sledei eneta, koji je svoje pojmovne konstrukcije primenjivao najvie u analizi Prustovog romana U traganju za izgubljenim vremenom, Adrijana Mareti i sama dobar deo svoje studije posveuje Prustovom remek-delu, pokazujui kako je ba za ovaj grandiozni poduhvat naratologija nuna za razabiranje u njegovom komplikovanom pripovednom tkanju. Ili, drugaije reeno, bez enetovog itanja Prusta i u srpskoj kulturi: intepretacije enetovih itanja Prusta iz pera Adrijane Mareti razumevanje ovog romana bi svakako bilo siromanije. To je i grand slam pobeda naratologije na koju ona uvek moe da podseti kada naie na primedbu poststrukturalistikih strategija o prevazienosti autonomnog, formalistikog, scijentistikog itanja tekstova. Ivana Milivojevi, opredeljujui se za naratoloki pristup Kiovoj prozi u knjizi Figure autora: Funkcije autorskog komentara u prozi Danila Kia (2001), taj izbor opravdava injenicom da je proza dvadesetog veka budui da se stalno vraa pita-

109

njima forme, da pitanja o emu pisati i kako pisati, koja se postavljaju u samim tekstovima, nikad ranije nisu bila tako blisko povezana podatna za naratoloka prouavanja. Kao granicu na kojoj je proza prela od faze urealistiavanja virtualnosti (realistiki roman i prethodni oblici) ka virtualizaciji realnosti (moderna i posle), autorka, pozivajui se na jedno Kiovo zapaanje, uzima pojavljivanje Floberovih moda koja signaliziraju prelazak sa poetike pripovednog sveznanja na poetiku pripovednog kolebanja. Kada se doe do pitanja da li su pievi poetiki ili autopoetiki komentari podjednako relevantni za tumaenja dela i ako su iznoeni u samom delu ili nekom ekstrafikcionalnom tekstu, Ivana Milivojevi se opredeljuje za kompromisno reenje: mada izriito tvrdi da se termin autorski komentar prevashodno odnosi na retorike oblike koji se javljaju unutar beletristikih dela, ipak u svojoj analizi ostavlja prostor i za razmatranje ekstrafikcionalnih komentara koji mogu posluiti kao tradicionalno objanjenje iz prve ruke i kao materijal za poreenje sa onima iz fikcije. Takvi komentari ipak nemaju sve bogatstvo kontekstualnosti koju za sebe pribavljaju oni iz proze. Oni si to to u tradicionalnom smislu kazuju, i, reklo bi se, treba ih denotativno itati, dok ovi drugi ulaze u arsenal razliitih sredstava kojima knjievnost raspolae za izvoenje sopstvene forme postojanja. Sa te opisane literarnosti komentara, onda je mogue i govoriti o figurama autora, odnosno o raznim naratolokim instancama koje pojmovno mapiraju to jednoznano neuhvatljivo autorsko prisustvo. U tom smislu, autorka je pribegla i od naratologije starijem terminu funkcije. Meutim, ona taj pojam definie, za razliku od strukturalizma, pripitomljeno. Kao prvo, blisko svakodnevnom znaenju, funkcija je uloga pojedinanog elementa u veoj strukutri, a kao drugo ona znai izolovanje jednog elementa iz vee celine (modifikovane Propove funkcije). To omoguava da se o autorskom komentaru govori i partikularno i kontekstualno. Opredelivi se za ovakav, zdravorazumsko-kompromisan pristup, autorka dobija priliku da u daljem tekstu razlono izloi svoje zakljuke, da napravi mali otklon od naratologije, izbegavajui preterani scijentizam, i da napie, a ne popie, knjigu ije je metodoloko polazite naratologija. Dragan Bokovi je otiao korak dalje knjigom Islednik, svedok, pria: Istrani postupci u Peaniku i Grobnici za Borisa Davidovia Danila Kia. On pokazuje kako naratologija daje

110

bolje rezultate kada je udruena sa izvesnim iskorakom unapred, tj. kada se uzme kao heuristiki temelj na koji e se nadovezati rezultati optih misaonih tokova, pre svega poststrukturalistike filozofije, bez koje je razmiljanje o knjievnosti druge polovine XX veka nezamislivo. Za naratoloki pristup (ne analizu) moda je bitnije pored pravovernih naratolokih pitanja ko pria, ko vidi, ijim oima se vidi pitanje odakle se vidi, a to je stvar tumaa koji bira polaznu poziciju sa koje e ui u pripovedni tekst. Bokovi je imao tu sreu, ili tu posveenost tajni tumaenja, da odabere jedan sasvim originalan i kreativnosti podatan pristup. Na nivou postupka, kae autor, Kiova proza se proima sa pravno-policijskim postupcima, detektivskom, logorakom i kriminalistikom literaturom. Pripovedanjem o istragama, istraga u isto vreme postaje i postupak. Sledei taj magistralni tok svoje rasprave, autor stie do zanimljivih naratolokih zakljuaka. Evo samo nekih, teorijski i hermeneutiki najatraktivnijih. Naratoloki problemi u Peaniku sreno su metaforiki transponovani u razmatranje pitanja intrige kamere i kamermana u Slikama s putovanja iz ovog romana. Tu je zahvat i u njegovu hronoloku intrigu: pokazuje se kako pismo s kraja Peanika nije napisano tokom jedne noi, kako na prvi pogled izgleda, ve nastaje i zahvata svevremensku perspektivu prolosti, sadanjosti i budunosti. Zatim, tu je i pokuaj da se odgovori na moda najtajnovitije pitanje romana, a to je: Ko pripoveda Peanik? Autor odgovara, parafrazirajui poznati stav iz ruske formalistike kole, da je istrani postupak jedini junak ovog romana i tako ostavlja tu tajnu inventivno zatvorenom, ime samo odaje jo jedno priznanje Kiovom remek-delu. Na osnovu te poetne pozicije, mogue je onda uvesti onaj program plus, ili hermeneutiki dodatak naratologiji. Jer nije stvar samo u tome, ma koliko to sa stanovita prouavanja knjievnosti bilo znaajno, da se autor piui studiju o nekom piscu zaustavi, sputan skromnou ili naunikim potenjem, samo na nikad do kraja moguoj, strogo autonomnoj analizi (za ta je naratologija pravi primer) knjievnog dela. Bavljenje knjievnou ini se da danas (posle dekonstruktivistike licence koju je knjievnost dobila od filozofije), i ne samo danas, svoj vrhovni, ali ipak ne i jedini smisao, pronalazi u izvesnoj filozofiji knjievnosti, ili knjievnoj filozofiji, koja se u knjievnonaunim delima ocrtava ili koja indikuje odreenu saznajnu invenciju koja mora biti posledica vete i utemeljene autonomne analize.

111

Najbolji primer spoja naratologije, kao specijalistikog prouavanja knjievnosti, i hermeneutike kao vetine tumaenja koja polazi od knjievnosti a hoe da se uzdigne na nivo hermeneutike uopte, odnosno jedne filozofske vetine tumaenja, nalazi se u delu Pola Rikera. Celokupno Rikerovo promiljanje odnosa temporalnosti i narativnosti, temeljno je ispitala i na pristupaan i pouzdan nain kristalno jasno izloila Zorica Beanovi-Nikoli u studiji Hermeneutika i poetika: Teorija pripovedanja Pola Rikera (1998). Kako, dakle, po autorki, za Rikera u svim fazama njegove filozofije knjievno delo predstavlja pre svega vid razumevanja sveta i samorazumevanja, pa on u tom smislu, i prouavanje knjievnosti sagledava u okvirima najire shvaene teorije tumaenja, to jest opte hermeneutike, onda je jasno da su aporije temporalnosti, koje su najbolje vidljive u narativnim tekstovima, donekle shvatljive i prihvatljive kao jedini nain da se ovek priblii hvatanju apstrakcije vremena, to je jedan od najbitnijih problema koji zaikavaju oveka od kada se odluio da misli o nemislivom. Moglo bi se dakle rei da je Riker, za razliku od knjievnoteorijskog pristupa, postavio narativnost kao filozofski problem, i da je svojim hermeneutikim lukom: prefiguracija konfiguracija refiguracija (pri emu bi se ovaj srednji lan, koji se bavi strukturnim odnosima unutar samog teksta, imao smatrati nasleem naratologije) takorei unapredio naratologiju ka hermeneutiki obuhvatnijem pristupu samom fenomenu narativnosti. Uz to, Riker je, po Zorici Beanovi-Nikoli, sumirao jo jednu raspravu koja je obeleila drugu polovinu XX veka, a to je odnos istoriografskog i fikcionalnog teksta. Polazna Rikerova pretpostavka je da mi nismo nita manje itaoci istorije nego romana. Svaka grafija, smatra Riker, pa tako i istoriografija, zavisna je od iroko shvaene teorije itanja. Francuski filozof nastoji da dokae kako je narativnost jedna od konstanti istoriografije i njena distinktivna odlika. Iz injenice da je narativnost specifino obeleje i istorije kao i knjievnosti proizilazi shvatanje da istorija i fikcija pripadaju istom polju. (Pa zbog toga i istoriografija skoro ima svoju poetiku.) U njemu se ove dve oblasti ne samo pribliavaju, ve i prepliu. O preplitanju se moe govoriti zbog toga to Riker ne shvata fikciju i istoriju kao dve sline oblasti koje se dodiruju preko kategorije narativnosti. Ne, i istorija i fikcija pripadaju jednom novom polju, polju narativnog diskursa. Sve ovo je bilo preko potrebno za izlaz

112

iz orsokaka u sebe zatvorenog prouavanja knjievnosti ka hermeneutici itanja, pa onda i ka hermeneutici subjekta iji je jedan vid samoispoljavanja knjievnost. A studija Zorice Beanovi-Nikoli je svakako jedna od najznaajnijih knjiga za razabiranje u knjievnoteorijskim strujanjima, to znai i za, u Valerijevom smislu, autobiografsko samorazabiranje istraivaa knjievnosti.

Naslea dekonstrukcije (u ulozi odsutnog junaka: Mili)

Poto se dekonstruktivistika misao samouspostavila kao naroita kombinacija filozofskog10 i knjievnog miljenja, diksursa i figurativnosti, odricanja prisustva i igre rekreiranja odsutnosti, onda kod svakog njenog batinika ne moe biti rei o primeni i razradi naela, nego o sopstvenoj varijanti dekonstrukcije. Stoga se i knjiga Novice Milia ABC dekonstrukcije moe uzeti kao reniki manifest kojim ovaj autor, pod tim lukavim platom, podastire srpskoj teorijskoj javnosti sopstvenu varijantu strategija itanja/tumaenja. Ta lukavtina se ogleda u odabiru forme renika, koji tradicionalno ima dobar glas pouzdanog sagovornika. Meutim, kako je svaki renik, u stvari, zavisan od selekcije onoga to e se definisati i s obzirom na to da ova knjiga sadri i dva poglavlja tumaenja, jasno je da u vreme posle strukturalizma ne moe biti govora o neutralnosti takvog postupka. Dakle, kljuna ideja Milieve varijante dekonstrukcije ogleda se u poetnoj definiciji: dekonstrukcija predstavlja uvid (ili ideju) invencije tamo gde tekst intervenie nekim otporom. Po Miliu, u ovome se vidi retka vrlina dekonstrukcije: ona kao da samu sebe veselo ponitava povlaei se na neborbeni poloaj pripremne radnje za neke ozbiljnije invencije. Ona je antidoktrinarna, odbijajui da se skrasi na vrstom tlu logocentrizma. Sledstveno tome, i knjievni tekst je, iako na nivou oznake zavren i fiksiran, produktivan i otvoren za razna itanja zbog konteksta kojem je izloen a kojim ne moe vladati. On je otvoren ka Drugom bio taj drugi italac, kontekst, drugi tekst ili, pak, on sam ukoliko se razume u odmaku od sebe. Zbog toga dekonstrukcija i nema cilj, odnosno cilj je u ukazivanju da je tekst permanentno neitljiv, to u isto vreme znai da ga je mogue neogranieno itati kao iznova razliit tekst. Naravno, ovi Milievi
10 I Novica Mili, pored knjievnoteorijskih knjiga, ima i one koje bi se pre, drei se tradicionalne podele sistema znanja, mogle svrstati u oblast filozofije: Sluaj Nie: Filozofija i telepatija (1997); Ljuba ili o etici (1999); Pesnita: Prilog pesnikoj ontologiji Martina Hajdegera (2001); Istina apokalipse: Knjievnost i filozofija na poslednjem sudu (2003).

113

11 Na razlici logosa i leksisa poiva i Milieva knjiga Predavanja o itanju (2000). Shvatanje itanja u ovoj knjizi zasniva se na ideji virtualnosti. Virtualno je ono u dogaaju to ini da se on ispuni ne ostvarujui se. itanje je u tom smislu virtualno: Hamlet, posle itanja, nije stvarniji, ali je puniji.

stavovi kao to nisu pravoverno dekonstruktivistiki, nisu ni u suprotnosti sa nekim drugim autorima (Donatan Kaler, na primer, slino Miliu, smatra da dekonstrukcija ispituje naine na koji tekstovi proizvode aporijsku logiku), jer jednostavno to nije upisano u ideju dekonstrukcije. Sa tih razloga, Milieva knjiga ispunjava i osnovnu namenu: ona je pouzdan-kolikose-to-moe-biti vodi za one koji hoe sa dekonstrukcijom da se upoznaju. Na kraju krajeva, dekonstrukcija je akademskoj kritici donela veseli glas kojim se moda i svi arhifilozofi oglaavaju. I Derida je, na optube o nihilizmu i opskurantizmu njegove misli, stalno odgovarao da pie u slavu ivota, a da je dekonstrukcija, odnosno razgradnja, razobliavanje, ili prevrednovanje svih vrednosti, samo posledica onog temeljnog filozofskog nagona a to je uhvatiti tajnu sveta i zaviriti u njegovo srce pogledom osloboenim svih kulturnih i istorijskih konstrukcija. Moderno shvatanje knjievnosti (2002) jeste genealogija modernosti koja je vezana za Dekarta i problem itanja: Dekart zapoinje modernost otkriem jednog tipa itanja vezanog za fenomen knjievnog. Rasprava poinje problematizovanjem razlike logosa i leksisa: leksis obavija logos onako kako re obavija misao11, a njen glavni tok obeleava preispitivanje odnosa govor filozofije i knjievnosti kao manifestacij logosa i leksisa (jer posle Dekarta, i saznanja da pored metodskog postoji i knjievno itanje, knjievnost i filozofija nisu vie rivali), da bi se pokazalo kako je i postmoderno obrat u okviru modernog, a ne neto to dolazi posle, ime se ispostavlja da je modernost nezavriv projekat. Ova Milieva knjiga je na prvi pogled napisana pravoverno akademski. Ali, sa druge strane, i za srpsku kulturu unekoliko eruditno ekstravagantno: ravnopravno se citiraju autori sa pet svetskih jezika: engleskog, francuskog, nemakog, panskog i italijanskog, a od domaih izvora pomenuta su samo dva: Renik knjievnih termina beogradskog Instituta za knjievnost i umetnost i knjiga Dragana Stojanovia Fenomenologija i vieznanost knjievnog dela, ime autor zauzima gard prema horizontu recepcije, jer u uskom krugu posveenika istom problemu, retko ko poinje da ita knjigu ako vidi da u njoj nije pomenut. A ako se ovome doda injenica da Mili sam prelama svoje knjige, onda na videlo izlazi da njegov (de)konstruktivistiki poriv, koji je u isto vreme i nagon za igrom, ide od korica do korica knjige, i u materijalnom smislu.

114

Novica Mili upuuje poziv i na dekonstrukciju same teorije, ali to ne znai, kao to bi to hteli zakleti protivnici dekonstrukcije, njenu destrukciju, ve samo ukazivanje da ne postoje povlaeni teorijski modeli: Poziv na itanje kao na stalnu kontekstualizaciju, dekontekstualizaciju i rekontekstualizaciju knjievnog, kao i svakog drugog znaenja predstavlja osnovni smisao dekonstrukcionistike teze o vezanosti znaenja za kontekst i o neogranienosti konteksta. Taj je poziv i sam teorijski, makar, paradoksalno, vodio gubitku povlaenog stanovita teorije, tj. gubitku povlaenosti jednog modela teorije nad drugima, jednako moguim i potrebnim.12 Na sopstveni poziv Mili odgovora u knjizi ta je teorija (2006). U na najbolji mogui nain ponesenom pisanju, kao dokazu da je miljenje pored ostalog i knjievno miljenje, teorija se situira u polje asimetrije koje formiraju misao i govor. U tom kontekstu mogue je razmotriti problem da li govoriti/misliti o teoriji knjievnosti ili knjievnoj teoriji. Budui da se literatura uvek opire institucionalizaciji, tj. premetanju iz statusa predmeta stvaranja u status predmeta saznanja, opredeljivanjem za knjievnu teoriju uzima se u obzir taj otpor i izlazi se u susret ivotu knjievnosti.

12 Novica Mili, Tekst i tekst u kontekstu: dekonstrukcionistika teza, Tekst u kontekstu: Teorijska istraivanja 5, prir. Novica Mili, Beograd, Institut za knjievnost i umetnost/ Rad, 1989, str. 91.

Izazovi komparatistike (Gvozden vs. Gvozden)

Izazove komparatistike Gvozden Eror dobro uje, ali se mnogo ne uzbuuje. U knjizi Genetiki vidovi (inter)literarnosti: Osnovni pojmovi (2002), konstatujui da internacionalizacija knjievnih studija zahteva reviziju vokabulara, na izazov odgovara ispisivanjem malog renika knjievnih komparatistikih termina, doprinosei neophodnom terminolokom razabiranju svoje struke. U knjizi je opirno obraeno osam pojmova (podraavanje, plagijat, uticaj, izvor, graa, posrednik, intertekst, tumaenje). Svi odabrani pojmovi su srodni, tako da se knjiga moe itati i kao genealogija intertekstualnosti/interliterarnosti (ovaj drugi termin Eror vie koristi da bi podvukao komparatistiku prirodu svojih istraivanja). Kako ispod svakog poglavlja stoji podnaslov leksikografska obrada, jasno je da je ambicija ove knjige da bude informativna, pouzdana, i, moda staromodno ali svagda preko potrebno, precizna u formulacijama. U tom smislu je dragocena i za studente knjievnosti, dok jo postoje. O ovome svedoi injenica

115

13 Zoran Milutinovi u prvom ogledu u knjizi Susret na treem mestu: Ogledi iz teorije i interpretacije (2006) Kulturni identiteti posle imperija izazov komparativnoj knjievnosti koji je skica komparatistike danas, istie da je savremena komparatistika pre svega obeleena postkolonijalnom kritikom i teorijom. On kao da predvia de e komparatistika i postkolonijalna kritika u budunosti postati sinonimi. Pri tome istie paradoks komparatistike u susretu sa izazovom politike multikulturalnosti: da bi svoj tradicionalni evrocentrini kanon zamenila novim, koji bi vie odgovarao izmenjenom multikulturalnom svetu, komparatistika bi morala da odustane i od svojih najstarijih temelja i od onoga za ta verujemo da je bila svrha njenog nastanka. Istovremeno, ukoliko ga ne zameni, teko da e mirne savesti moi da nastavi da veruje u svoje temelje i svoju svrhu.

da od svih studija razmatranih u ovom pregledu, u bibliotekom primerku Erorove knjige ima najvie podvlaenja i tikliranja, to znai da je ve poela da biva itana kao palimpsest. U knjizi Knjievne studije i domen komparatistike (2007) na delu je obuhvatno, uzdu (istorija termina) i popreko (souavanje sa raznim izazovima u savremenoj humanistikoj misli) preispitivanje, propitivanje i eksplikacija termina la littrature compare, koje se izvodi kao svojevrsna odbrana komparatistike od onih koji lakonski i trino motivisano objavljuju njenu smrt. Autor izraava rezervu u pogledu simbioze komparatistike i kultur(al)nih studija, u emu pojedini komparatisti vide jedinu ansu za preivljavanje. (U okviru toga raspravlja se i o smrti knjievne teorije uopte pred naletima kulturalne teorije ili studija kulture.) I u ovoj knjizi, Eror je ispoljio zapanjujuu savesnost u praenju literature koja se tie predmeta, a i, reklo bi se, svega ostalog to ima veze sa celokupnim prouavanjem knjievnosti kao da je autor za svoju knjigu pregledao ma i najmanji prilog u recentnoj strunoj literaturi na jezicima kojima barata ali, sa druge strane, u toj umi informacija, u toj kilometarskoj etnji po prilozima autora koji malo znae izvan specijalistikih okvira, izvorna misaona nit se teko razabira, pa tekst moe delovati kao herbarijum referenci. Ali, u vreme pop-teorije, to je i svedoanstvo retke, preivele aleksandrijske strasti, koja je jo uvek strast a ne sindrom. I do Vladimira Gvozdena dopiru izazovni glasovi, i on se trudi da ih to bolje razume. U knjizi inovi prisvajanja: Od teorije ka pragmatici teksta (2005), u ogledu Knjievna imagologija u perspektivi, Gvozden saima sr svojih komparativnih teorijskih interesovanja, prihvatajui imagologiju kao pojas za spasavanje komparatistike.13 To nije sasvim nova disciplina, kako se to obino misli, ali budui da se bavi prouavanjem slika drugog u knjievnostima, ona je u vreme procvata postkolonijalne teorije i politike multikulturalizma posebno aktuelna. Predmet imagologije su etniki ili nacionalni stereotipi. Ona postavlja pitanje kako slike deluju, odnosno kako funkcioniu kao istina u kontekstu knjievnosti i kulture, a zadatak imagologa je da razotkriva meusobno blisko povezane pisane dokumente koji se proteu od knjievnih, istorijskih i naunih do politikih, pa ak i do vojnih i administrativnih spisa, jer svi oni utiu na stvaranje i prenoenje odreenih slika i stereotipa. Iz ovoga se vidi da Gvozden, za razliku od Erora, pledira za potrebu ispitivanja knjievnosti u kontekstu

116

kulture, snano se zalaui i za primenu kontekstualnih pristupa knjievnosti (novi istorizam, poetika kulture), tj. onih pristupa koji odbijaju da potvrde razliku knjievnosti u odnosu na druge diskursivne prakse oznaavanja. U ogledu Tenzije putopisa pokazae se koliko je postkolonijalna kritika vana za obnovu interesa prouavalaca knjievnosti za ovaj anr. U putopisima po divljim krajevima najbolje se moe iitati kolonizatorski Zapadni diskurs koji proizvodi Drugog kao svoje sopstveno nalije. Teoretizovanje imagologije i putopisa u ovoj knjizi nastavak je Gvozdenove prve knjige Jovan Dui, putopisac: Ogled iz imagologije (2003) u kojoj je primenio imagoloko itanje na Duiev putopis Gradovi i himere. Ispitujui slike drugih kultura u Duievom delu, Gvozden posebnu panju obraa na literarne, socioloke i kulturne faktore koji su uestvovali u njihovoj genezi, da bi na osnovu toga postalo jasno koliko je pisanje drugih nacija-drava uvek i pisanje o/iz sopstvene nacije-drave.

Tumaenja pesnitva (belim figurama barata: Kojen, crne vue: Brajovi)

Srpska kultura je posle knjiga Svetozara Petrovia, koji se sa predanom erudicijom bavio problemima stiha i versifikacije, u knjizi Leona Kojena Studije o srpskom stihu (1996) dobila u skorije vreme najambicioznije delo posveeno tim problemima. Postulirajui naelo da se praksa pesnika stalno mora dovoditi u vezu sa prozodijskim zakonitostima srpskog jezika, autor, u formalistiko-strukturalistikom duhu, govori da je njegova ambicija da precizno formulie posebne zakone srpskog stiha u klasinom razdoblju srpske umetnike poezije. Poto je bilo dilema da li je srpski stih silabiko-tonske ili silabike prirode, ovde se to razreava zakljukom da je srpski romantiarski i postromantiarski stih silabiko-tonski. U minucioznoj analizi, koja moe delovati malo anahrono u vremenu prezira prema antiinterdisciplinarnoj specijalizaciji, autor se pridrava autonomistikih metoda stare kole opisa postupka. Kao batinik ruskog formalizma, sa osloncima pre svega na Tomaevskom i Jakobsonu, Kojen kao da ovom knjigom parafrizira i onaj uveni stav ove knjievnoteorijske kole o postupku kao junaku knjievnosti: i u ovoj studiji se stih i metar javljaju kao junaci poezije. Teorijsko zalee svoje

117

14 Interesovanja Tihomira Brajovia su raznovrsna. Pored zbirke ogleda Od metafore do pesme (1998), koja se delimino bavi slinim problemima, objavio je i neke druge naslove u kojima ne perpetuira sline teme, ve obuhvata nova podruja istraivanja. Poetika anra (1995) komparativno se bavi pripovednim anrovima srednje duine u srpskoj i hrvatskoj knjievnosti i predstavlja doprinos shvatanju anra ne kao vrstog entiteta ili univerzalije, ve kao estetsko-komunikacione kategorije, koja, ipak, u sebi latentno nosi mogunost sopstvene poetike. A u tematsko-metodoloki koherentnoj zbirci eseja Oblici modernizma (2005), teoretizuje se jo uvek produktivna dihotomija modernizam/postmodernizam: autor se odluuje da modernistiko shvati kao proteno i obnovljivo, to znai da se ono unekoliko opire terminolokom ogranienju na jednu epohu ili stilsku formaciju i da se protejski pojavljuje u raznim oblicima savremene knjievnosti.

metode Kojen e ekplicirati posredno, preko saetog razmatranja Jakobsonovih teorijskih stavova u knjizi Jakobson: Poetika i metrika (1998). I sm Kojen konstatuje da su strukturalistike ideje ve uveliko izgubile svoju privlanost i da se drutvene nauke sve vie vraaju ideolokim i poluideolokim temama. Meutim, smatra autor, Jakobsonove postavke se ne tumae pravilno nema mnogo razloga da se njegova teorija poezije naziva strukturalistikom. U svojevrsnoj odbrani Jakobsona koji je uspeo da eksplicira verovatno najobuhvatniju i najprecizniju teoriju poezije u 20. veku, razvijajui ideju o poeziji kao iskazivanju usmernom na izraz, tj. o poeziji kao autotelinom govoru Kojen tvrdi da ruskom teoretiaru polazi za rukom da ne upadne ni u jalov empirizam (iskljuivo opisivanje jezikih struktura svojstvenih poeziji ili stihu) niti u jalov dogmatizam (suvie spekulativno, empirijski teko potkrepljivo dokazivanje). Iz ovoga se d iitati i implicitan stav samog autora koji donekle ima poverenje, pa ak gaji i sholastiku vernost, prema tradicionalnoj retorici, ali uz svest da je i takvom prouavanju neophodna modernizacija koja je zapoela otkriima moderne lingvistike. Nasuprot Kojenovoj formalizaciji, Tihomir Brajovi14 e knjigom Teorija pesnike slike (2000) doprineti ontologizaciji teorije pesnitva. Predmet studije je status avangardne slike u srpskoj i hrvatskoj avangardnoj poeziji. Imajui na umu impresivan teorijski uvod, koji predstavlja pored ostalog i teorijsku istoriju poezije, moglo bi se rei da je ovo moda jedinstven sluaj u srpskoj teoriji pesnitva da se ovako ozbiljno pristupilo problemu, uz poznavanje ne samo knjievnoteorijske literature, ve i one filozofske, to je bilo nuno jer se stara ljubav izmeu filozofije i pesnitva vie ne krije. U voluminoznom pregledu teorija pesnike slike od antike do XX veka, ocrtava se dominatni tok u kojem se poezija shvatala senzualistiki, kao slikarstvo koje govori ili ulima uhvatljiva slika odsutnih apstrakcija. Posle pokatkad iscrpljujueg truda da se zae u sve rukavce pesnikih teorija (ali iscrpnost je drugo ime znanja), formuliu se ideje koje predstavljaju originalni doprinos tim teorijama. Pravei razliku izmeu slikovitih i neslikovitih pesnikih iskaza, i sigurno imajui u svesti podsticajnu teoriju govornih inova Dona Ostina u kojoj se uvodi distinkcija izmeu konstantiva i performativa i koja je umnogome uticala na raznorazne zanimljive misaone projekte druge polovine XX veka, Brajovi e doi do, u moru akademskih prepriavanja i

118

prilagoavanja, retke zverke u vidu teorijske inovacije. Naime, neslikovite pesnike iskaze, to jest one koji imaju diskursivne, deskriptivne i narativne osobine, Brajovi imenuje kao konstantivne iskaze ili konstantive. A oni koji su preobraavajui, koji deluju integriue-integrativno i omoguavaju pogled na predmet koji izmie diskursivnosti, nazvani su imaginativima. Treba naglasiti da ove dve vrste iskaza nisu nikad prisutne ne meajui se. Uvek se nalaze u interakciji i meusobno se oplemenjuju: konstantiv doprinosi poimanju izmiljenosti slikovitih iskaza, a imaginativ seni konstantiv u pravcu kvazidiskursivnosti. Otuda autor iri perspektivu, tvrdei da imaginativ moe predstavljati model fikcionalnog akta uopte, budui da se u njemu nalazi ono to je semantika fikcionalnost, ili, ako emo da napravimo jo jednu paralelu sa Ostinovim performativom: u imaginativu se nalazi ilokuciona i perlokuciona snaga jezikog akta kojim on vri proizvodnju verovanja u sebe ime pribavlja mo moda i veu od one koju poseduje konstantiv. Uzimajui sve to u obzir, Brajovi na kraju svojih teorijskih razmatranja iznosi podsticajnu ideju da bi se, analogno naratologiji u ijem se resoru nalaze epsko-dramski anrovi, za lirske anrove mogla oformiti jedna integrativna disciplina pesnika imagologija. Bez obzira na to to ovakva nepristojna ponuda u vidu nove discipline kod prouavaoca knjievnosti obino izaziva sumnjiavost i sujetu, iskuenjima nametnutim od strane autora osnaena, ona, i ako ne doivi odgovarajuu recepciju i primenu, ostaje kao ishodite i prirodni zavretak jednog od najambicioznijih projekata savremene srpske knjievnoteorijske misli.

Poetika nesvrstanosti (featuring: Stojanovi, Lompar)

Kontinuitet koji u razmiljanju o knjievnosti kod Dragana Stojanovia ve trideset godina postoji, od njegove prve teorijske knjige Fenomenologija i vieznanost knjievnog dela (1977) sve do Poverenja u Bogorodicu (2007), dokazuje da je on apartna pojava koja predstavlja izazov kulturolokoj dominanti koju sm naziva kulturom nesree. Ako je obeleje kulture nesree antropoloki pesimizam, koji svet vidi kao okean zla, onda mora postojati jedan poseban oblik hrabrosti, ili drskosti, da se od filozofskog manifesta, knjige O idili i srei: Heliotropno lutanje kroz slikarstvo Kloda Lorena (1991), u kojoj se rehabilituje

119

idila kao opozit fatalistikom teorijskom i kulturolokom glorifikovanju tragedije, preko Rajskog uma Dostojevskog, do Lepih bia Ive Andria neprekidno pria o ljubavi i lepoti, idili i srei. Upkos ovom ideolokom naumu, kod Stojanovia je uvek prisutno nauniko potenje da se u analizama bude dosledan imperativu imanentnog ili fenomenololog prouavanja, ali svaka takva analiza, ipak, kod njega vodi ka ocrtavanju izvesne filozofije knjievnosti. Njena sutina je u shvatanju Lepote kao hajdegerovskog puta od bivstvujueg ka bivstvu. Meutim, ako se ova vrednosna hijerarhija preokrene mogue je postaviti i drugaije pitanje: koliko je filozofija lepote u stvari travestija Hajdegerove vrednosne hijerarhije, koliko je lepota afirmacija ontikog u odnosu na ontoloko? Nije sporno da lepota vodi ka ontolokom, ali nije li ba zaborav bivstva koji se deava u ontikom, to kod Hajdegera poiva na onom to naziva ontolokom diferencijom, upravo onaj kvalitet lepote koji je nuno reafirmisati a koji dovodi do pitanja sree i ostvarenja raja na zemlji? U knjizi Rajski um Dostojevskog (1994, 2003) postavie se upravo poslednje od navedenih pitanja. Iako je tema od onih koje izazivaju povienu temperaturu, hermeneutiki pristup je klasian i smiren. To je stoga to, iako se zalae za mnotvo tumaenja, autor tvrdi da to nikako ne treba da vodi u proizvoljnost. Poto je antropoloka istina da je Raj nemogue zaboraviti, Stojanovi pokazuje kako Dostojevski tvrdi da je Raj mogue ostvariti skoro trenutno samo ako se poslua biblijski nalog da ovek voli drugog kao samog sebe, oveku je neophodan Drugi, da bi uopte i on sam bio. Kao to je to sa utopijom, tako i kod Stojanovia postoji ambivalentnost u pozicioniranju Raja kao mesta koje se ostvaruje i u tzv. realnosti i u idealnosti: Raj je koliko nemogu, toliko i neophodan. Bolje rei, njegova nemogunost i njegova neophodnost podjednako i ujedno odreuju ovekovu egzistenciju. Sve se to kod Stojanovia iri na kulturoloki plan: Preobraavajui nestvarnost raja u stvarnost nestvarnog, Dostojevski je, dakle, Idiotom poradio na svojevrsnom ublaavanju gvozdenih zakona kulture u kojoj je iveo i u kojoj i mi jo ivimo, po kojima je nesrea neizbena i jedini pravi sadraj ljudskog ivota, te se nalae da i forme u kojima se ta kultura izraava i traje moraju biti ispunjene time; poradio je na razmekavanju tvrdih matrica te kulture, ne bi li u celini postale prijemivije za sjaj postojanja. Dostojevski, razume se, ovakve kulturne matrice

120

nije ni mogao ni hteo da napusti ili, moebiti, ukine. Ovakvo tumaenje, budui apartno, ali i Stojanoviu dosledno, u isto vreme je promiljanje i sopstvene pozicije u srpskoj kulturi. Iako je i knjiga Lepa bia Ive Andria (2003) napisana po dobrim obiajima strogog potovanja prouavanog teksta, to znai da iza toga stoji i studiranje bibliografije radova o Andriu (na tom planu, Stojanovi jedino stupa u polemiku s Muhsinom Rizviem koji je nastojao da pokae kako je Andri pravi primer renegatstva), ipak je i ovde glavna stvar i to nije u suprotnosti sa polaznim metodolokim naelima objasniti kakve su koristi i tete od Andria za ivot, to jest da li susret njegovog pisma sa itaocem rezultira egzistencijalnim prirastom. Kada se na samom poetku Stojanovieve knjige tvrdi da: Prianje pria, kao i njihovo sluanje, kao i itanje, omoguava da shvatimo sebe u vremenu, da se donekle snaemo u njemu, da u sopstvenoj nestabilnoj sadanjosti steknemo neku orijentaciju na neprekidno klizeem razmeu prolog i budueg, to u seanje priziva Andriev poznati govor o prii i prianju prilikom dodele Nobelove nagrade. Isto to, samo filozofskim jezikom, govori i Pol Riker u studiji Vreme i pria. U polju narativnog diskursa on pronalazi odgovor na polazno pitanje svoje studije kako je mogue spoznati vreme. Odgovor je da je jedino mogua posredna spoznaja koja se odvija putem pripovednog teksta. ovek, znai, spoznaje vreme stvarajui i tumaei prie. Na taj nain formira se narativni identitet, putem kojeg, bilo pojedinac bilo zajednica, objanjava sebe u vremenu. Objanjenje narativnog identiteta, kao ultimativnog zadatka koji knjievnost ima da formira u oveku, umetniki je transponovano u Andrievim iskazima o tome da pria pomae oveku da se nae i snae u vremenu, to na kraju dovodi do Stojanovievog zakljuka da prianje pria odlae smrt kojim se implicitno dovode u vezu Andrieve poetike postavke i Rikerova filozofija vremena. Pored toga, u ovoj Stojanovievoj knjizi veoma je prisutno i razmatranje odnosa knjievne i egzistencijalne hermeneutike. Na delu je svojevrstan spoj, a ne razgraniavanje, ove dve hermeneutike u smislu shvatanja egzistencijalne hermeneutike kao filozofije knjievnosti koja nadvladava fenomenoloki redukcionizam i predstavlja nov iskorak ka itanju kao sebe-razumevanju i razumevanju sveta. Na osnovu toga, ova egzistencijalna hermeneutika bi se mogla shvatiti i kao otklon od hermeneutike u uem smislu i pokuaj problematizovanja polaznih feno-

121

menolokih postavki, od kojih je autor krenuo u svoj osoben teorijski put, ili tanije njihova nadogradnja neim to bi se moglo nazvati filozofijom ljubavi koja izrasta na lepoti kao njenoj i egzistencijalnoj i estetikoj osnovi. Dok je u knjizi O zavretku romana: Smisao zavretka u romanu Druga knjiga Seoba Miloa Crnjanskog (1995) dao inovativno naratoloko razmatranje zavretka romana kao anra uopte, razlikujui zavretke prie i zavretke pripovedanja, pri tome u poigravanju rolerkoster pripovedanjem moda i lagano dekonstruktivistiki parodirajui naratologiju, na svoj nain trudei se da bude apartan, Milo Lompar e u knjizi Crnjanski i Mefistofel: O skrivenoj figuri Romana o Londonu (2000), u skoro romaneskno uzbudljivom tekstu, izrei neke bitne stvari o demonolokom aspektu Crnjanskove proze. U skladu sa narativnou pokrenutih rasprava, koje su od onih ne-taktinih/taktiarskih, Lompar i inae voli da upotrebljava obrnuti postupak: prvo pripovedno-esejistiki postavi neki problem, a onda sledi teorijska razrada. Ova se knjiga tako na poetku postavlja u anr detektivskog romana: poinje i zavrava se poglavljima naslovljenim Ko je ubio kneza Rjepnina. Jo jedan obrt je ovde vidljiv: zavidno poznavanje i citiranje savremene teorije i filozofije ne rezultira uobiajenim oduevljenjem novom milju, ve je na delu mudro korienje pomenutih postavki u sopstvene svrhe, koje se nekad razilaze sa ishoditima citiranih autora, kao da u konzervativnom izazovu autor ne pristaje na kulturoloko-knjievni blud u koji moderna misao moe da odvede. Jer, avo se transformie. Na Zapadu se sve ee predstavlja kao ivotinja sa nezasitim seksualnim apetitom i ogromnim genitalijama. Stoga se i avo kod Crnjanskog nalazi u seksualnosti koja je telesni korelativ demonske perverznosti poznomodernosti. Ali, avo se u Romanu o Londonu pojavljuje i u obliju Londona (grad kao urbus locus diaboli) ili u liku svojih pomagaa, a zatim i preko tema Hrista, ljubavi, Napoleona, samoubistva. Meutim, Lompar se u svojoj knjizi ipak najvie bavi seksom. (Neka se ova reenica ne citira van konteksta!) Preko seksa kao repetitivnog antiontolokog ina, najbolje se vidi da je taj avo zapravo avo prozirnosti (ontoloke ispranjenosti) koji, podastirui nitavilo materijalnosti i parcijalnosti, ne dozvoljava da se ue u zabran Ljubavi kao singularnog ispunjenja Bia. Moderni ovek vie nema mogunost izbora da li da prihvati ugovor, on ne moe nita ak i kad odbije avolovu

122

ponudu i u tome je radikalizam Crnjanskovog romana, smatra Lompar. Na taj nain, autor je pokazao kako avo prisutan u Romanu o Londonu predstavlja poznomoderni vrhunac tretiranja te teme iz prethodne tradicije svetske knjievnosti i da se kod Crnjanskog desila za sada poslednja velika metamorfoza Satane (Gete, Dostojevski, Tolstoj, Tomas Man, Bulgakov). Iz ovog kratkog prepriavanja izgleda da je sve jasno. No, i knjiga Mila Lompara ima skrivenu figuru: koliko autoru koji se bavi avolom smemo verovati na re? Ako se zna, to je utvrdio autor sm, da se u savremenom svetu avolova ponuda ne moe odbiti, ko nam garantuje da Lompara niko nita nije ni pitao? Da li je pokatkad apokaliptini glas kojim se penglerovski prorokuje propast (modernog) Zapada, glas opomene ili glas zadovoljstva? Zadovoljstvo u tekstu Crnjanskog i Mefistofela osea se u svakoj reenici, a monaka opomena se jedva uje od autorovih retorikih bravura. Re je o retko uzbudljivoj knjizi. Jasno li je? Da Lomparu avo ne da mira dokaz je i knjiga Apolonovi putokazi: Eseji o Crnjanskom (2004) u kojoj on, slino onim prevrednovateljima s poetka teksta, nastoji da promeni paradigmu srpskih knjievnih vrednosti.15 Iako je Crnjanski u tandemu s Andriem ve postao deo binarne opozicije kojom se kolektivna kulturna samosvest pozicionira, ipak ovaj pisac jo uvek nije zadobio tu auru klasika koju Andri ima, ve se doivljava pre kao neposluni klasik. Lompar hoe ba takvu figuru da ustolii kao klasika figuru subverzivnog klasika koja se formira po Crnjanskovoj bio/bibliografiji. Stoga se klasik ove vrste mora razlikovati od T. S. Eliotovog. Naime, kod Eliota on se prepoznaje po univerzalnosti i zajednikom stilu koji se manifestuju zrelou duha, manira i jezika. Zajedniki stil nas navodi da, po Eliotu, pri susretu sa klasinim delom ne uzviknemo Evo genija, nego Ovo je stvorio genije jezika! Na osnovu toga, pravi primer klasika bio bi Njego.16 I Andri, kako je ve reeno. A Crnjanski sa svojom nenarodnom sintaksom, nezrelim karakterom, biografijom narodnog neprijatelja i genijalnom odroenou jeste sve, samo to ne. Ali, klasik ne mora biti samo takav, on moe biti i paradoksalan, kako je to formulisao Dragan Stojanovi. Paradoksalnost koju Milo Lompar postulira jeste ta da je subverzivnost klasina. Kao i svaki paradoks, i ovo je samo na prvi pogled protivreno. U prilog tome neka bude reeno samo ovo: subverzivnost je drugo ime za prevrednovanje, to bi u utopijskom trebalo-

15 Svakako da je to u isto vreme i politiki koncept, i to nije nita neuobiajeno. Kao antipod Lomparovoj, mogla bi se navesti knjiga Predraga Brebanovia Podrumi marcipana (2006), u kojoj autor, temeljno itajui i lucidno komentariui prozu Bore osia, sigurno na umu ima i politiki znaaj figure ovog pisca na ex-Yu prostorima.

16 Opet imajui subverzivni impuls, Lompar u knjizi Njego i moderna (1998), ba kao to u Crnjanskom trai klasika, u Njegou trai ne po optem miljenju klasinu i epsku, ve modernu vrednost. Lani car epan Mali je, po Lomparu, Njegoevo moderno delo, razrada ideje simulakruma.

123

17 . Derida, Politike prijateljstva, str. 83.

bi-da modusu znailo da se samo podrivanjem gradi, da se delegitimacijom postojeeg otvara legitimna potencijalnost idealnog. Figura Crnjanskog tako postaje jedno od ovaploenja Deridinih filozofa budunosti koji su ivi ludaci, ludi prijatelji jedne istine koja ignorie i zajednicu i zdrav razum. Oni su marginalci, prijatelji usamljenosti koji svi zajedno pripadaju svetu samoe, ali sa druge strane, oni su ti koji su proroci onoga jo-neobjanjivog koje vazdan dri svet na okupu: ti zakleti prijatelji usamljenosti su zaverenici; oni su ak pozvani da se zakunu jednome od glasnika, onome koji kae ja, ali koji nije nuno prvi, iako jeste jedan od prvih, koji je za na XX vek, izrekao tu zajednicu bez zajednice.17 *** Gledajui s kraja, primetan je paradoks da je u tekstu koji se bavi akademskom kritikom, verovatno najvie puta kao pozitivna kvalifikacija upotrebljeno da neto nije akademsko. Otuda se, pored razloga iz uvoda, dodatno opravdavaju polunavodnici u podnaslovu. Ispostavilo se da je, u stvari, vie bilo rei o neakademinosti akademske kritike, o iskoracima, diskontinuitetima. Ali, ako se stvar osmotri iz drugog ugla, akademsko je oznaka za doslednost i ozbiljnost (ak i kada je ludizam postupak) pristupa bez obzira na stav prema ustaljenim vrednostima i metodama. Jo jedno lice paradoksa vidi se u tome to je u nekom pojmu uvek uz ono to bi on trebalo da bude, sadrano i ono to on genealoki nije, tako da se virtualnost svakog pojma moe prepoznati u odmaku od njega samog, u njegovoj negativnoj projekciji koja se onda upisuje u neprisutnost. Stoga i ono to nije akademsko u stvari jeste akademsko bez polunavodnika. Ili bolje rei: svaki bi pojam, zbog virtualnosti i metaforinosti, moda trebalo pisati sa polunavodnicima. Meutim, to bi se onda moglo proiriti na svaku re, a ovaj tekst bi tada postao neitljiv. Stoga, etvrta ruka ovde prestaje, pruajui se, u gestu prijateljstva, ostalima za rukovanje, ili, moe biti, zagrljaj.

124

Saa iri

JO JEDNOM ZA SKERLIA SAVREMENA SRPSKA KNJIEVNA KRITIKA

metakritiki pregled

Metodoloke natuknice
Nema pouzdanog recepta za dilemu koliki je relevantan opseg kritikih tekstova koje moramo uzeti u obzir da bi na pregled kritike scene bio neproblematino utemeljen. Odeljak o mestu savremene srpske kritike govori gde sve u mediju tampanih izdanja postoji ona forma teksta koju u najirem smislu moemo uvrstiti u knjievnu kritiku. Budui da je re o otvorenom i dinaminom mediju1, sa brojnim i povremenim saradnicima i najveim delom sasvim nedefinisanim profilom kritike koju neguje, druga dilema je treba li govoriti o tipu kritike pojedinog knjievnog magazina ili dnevnog/ nedeljnog lista ili pre treba pratiti kritike osvrte pojedinanih autora, ovo utoliko pre to kritiari nisu vezani samo za jedan list (iako ima i takvih primera)? Narednu, jo teu dilemu, predstavlja nain metakritike procene postojeih kritikih radova. Ako zadatak metakritiara (to je naa uloga u ovom pregledu) nije tek da mapira mesto kritike u tampanim medijima (gde se koji od kritiara nalazi), da popie i razvrsta o kojim se knjigama pisalo, kao to ni posao kritiara nije da korektno navede bio-bibliografske podatke ni da parafrazira sie ili opie formalnu konstrukciju dela, onda metakritiar neizbeno mora da se pozabavi i knjigom i kritikom koja se na tu knjigu odnosi, logikom strukturom izvedene argumentacije, retorikom postignutih efekata, teorijsko-aksiolokim zaleem kritike, poetikim profilom samog kritiara i njegovom recepcijskom irinom, tolerancijom i inventivnou, komparativnim analogijama koje preduzima te vrstama kontekstualizacije koje ini2.
1 I ne uzimajui u obzir elektronski format teksova, e-asopise i privatne blogove, elektronsku prezentaciju listova i dodataka, priloge i kritike nastupe u emisijama radija i televizije, to bi samo uvealo neurotini kapacitet nae osnovne dileme o relevantnoj koliini prikupljenog kritikog materijala. 2 Pod komparacijama podrazumevamo uoavanje i karakterisanje veza izmeu dela unutar istog autorskog opusa, odnosno dodire srodnosti i inspiraciju prikazane knjige sa delima drugih pisaca. Pod kontekstualizacijom podrazumevamo uoavanje dodira knjievnog teksta i teorijsko-duhovnih disciplina, odnosno konfigurisanje referencijalnog polja knjievnog teksta u odnosu na savremenost i na istoriju, socijalno-politiki ili kulturno-umetniki niz.

125

3 Naa je namera da pronaemo pravilo koje vlada u mnogobrojnim tekstovima, i zbog koga ih nazivamo fantastinim delima, a ne da traimo ono to je u svakom od tekstova specifino, str. 7, Uvod u fantastinu knjievnost, Rad, Beograd, 1987. Todorov preporuuje dedukciju kao neophodan i koristan nauni metod: Mi, u stvari, otkrivamo jedan srazmerno ogranien broj sluajeva i iz njih izvodimo optu pretpostavku, pa je proveravamo na drugim delima, prepravljajui je ili odbacujui (nav. delo, str. 8). Zavrava instruktivnim zakljukom: Ostavimo, dakle, iscrpnost onima koji se njome zadovoljavaju (nav. delo, str. 9). 4 Pored njihovog ogromnog broja, mnogi su nepoznati jer su neprevedeni sa svetskih jezika koji imaju manji broj govornika ili su zatureni na policama nacionalnih istorija literature a time i ire nepoznati, dok e mnoga dela nastati dok budemo zavrili svoj ogled.

Na kraju, metakritiar, nalik indijanskoj uhodi, stajui u okvire tragova koji su kritiari ostavili za sobom, mora da suoi vlastiti registar recepcije i vrednovanja sa onim koji povodom neke knjige iznosi kritiar. U isti mah to otvara beskrajno teorijsko-estetiko polje: ponor zvani knjievna vrednost, u koji tonu pitanja objektivnih kritikih parametara, univerzalnosti suenja i kritike empatije, legitimnosti knjievnih ukusa kojim raspolau i kritiar i metakritiar, odnosno pitanje njihove meusobne iskljuivosti ili kompatibilnosti. Kao to ni kritiar u odnosu na knjigu koju prikazuje nije ovlaeni interpretator-sveznadar, iskljuivi posednik tajnih vetina itanja i garantovani deifrator, tako to nije ni metakritiar u odnosu na kritiara. U oba sluaja, pozitivna ili negativna kritika, preteno pozitivna i preteno negativna, neutralna sa samodeklarisanim analitikim pretenzijama..., mora biti (pre)ispitana u odnosu na sebe samu, na svoje poetne, eksplicitne ili imanentne premise, kao i u odnosu na sam knjievni tekst. Tako dolazimo do strukture naeg rada: Delo/tekst kritika metakritika (pregled) (kritika) Znaenje/potencijal analiza vrednovanje (metakritika) Izbor kritike (ta kritiar bira da kritikuje?) isputeno, poreknuto (ta kritiar ne vidi u tekstu koji kritikuje ili ne pominje i zato?) sklonost, ukus, naklonost kritiara Odgovor na dilemu o potrebnom kvantitetu jeste proizvoljnost selekcije i pomeranje analize ka uoavanju tipolokih srodnosti. Taj odgovor ponudio je Cvetan Todorov na poetku svog Uvoda u fantastinu knjievnost3: poto nismo u stanju da se upoznamo sa svim pojedinanim tekstovima jednog anra4, jedino je izvodljivo (koliko i celishodno sa stanovita analitikog cilja) na osnovu uoenih strukturnih slinosti izdvojiti nekoliko tipova fantastine proze. Isti metod se moe iskoristiti i pri itanju jo veeg mnotva tekstova knjievne kritike. Manje je jasno da li pratiti asopise ili pojedine vodee autore. Stoga je najracionalniji kompromis: pratiti i jedno i drugo, i u dobroj veri. Ali, to je izbor koji ne daje nikakve garantije za isplativost uloenog truda.

126

Epistolarni ekskurs: ko moe biti kritiar?

Dva kulturna dodatka, najpre Politikin, subota 12. maj 2007., potom i Veernjih novosti, sreda 13. jun 2007., upoznali su itaoce u Srbiji sa otvorenim pismom koje je Kolegijum, odnosno Urednitvo Los Aneles Tajmsa uputilo svojim knjievnim kritiarima. Autor prvog komentara Kritiarima ima ko da pie je Gojko Boovi, urednik izdavake kue, pesnik, knjievni kritiar. Autor drugog Ko se boji kritiara jo jeste Aleksandar Gatalica, prozni pisac, muziki kritiar Veernjih novosti i muzikolog-publicista, prevodilac sa starogrkog jezika i sastavlja antologija fantastine proze. Oba autora su konstatovala da je Otvoreno pismo urednitva L. A. Tajmsa poruka upuena jednako itaocima ovog lista koliko i kritiarima koji su nominalni adresati, kao i zalaganje za odreene norme koje predstavljaju programski stav lista. Re je o poverenju u knjievnu kritiku, tanije o pokuaju jednog dnevnog lista da eliminie pristrasnost kao pobudu za pisanje knjievne kritike. Za urednitvo L. A. Tajmsa dva su momenta bitna kao izvor mogue pristrasnosti kritike: interesna povezanost kritiara i knjige o kojoj pie i lini odnos ili poznanstvo kritiara i autora knjige koju prikazuje. Drugim reima, nepoeljno je da kritiar bude izdava ili finansijer prikazane knjige, a nije poeljno ni da lino poznaje pisca, odnosno bude sa njim u prijateljskom ili neprijateljskom odnosu. Na ovaj nain psihologija kritiarske prakse dobila je primat nad njenom tehnologijom, a ekonomski interesi, potkupljivost, boleivost ili amoralnost kritiara oznaeni su kao glavni potencijalni uzronici njegove neobjektivnosti. Oba autora se slau o prihvatljivosti i opravdanosti prvog principa kalifornijskog dnevnika, slau se i o loginosti i neprimenljivosti njegovog drugog zahteva. Mi smo mala sredina i prosto je neminovno da se svi poznajemo i meusobno smo ak i u kumovskim odnosima (Gatalica). Prvi princip bi redukovao broj kritiara u Srbiji, drugi bi Srbiju ostavio gotovo bez ijednog kritiara. Boovi, ne samo iz ovog razloga, smatra da je drugi zahtev za maloljudnu sredinu kakava je Srbija ne samo suvian ve i nepravedan: Zato bi kritiar hvalio knjige svojih poznanika i prijatelja, kada time, ukoliko se radi bez pravih razloga, sebi oduzima javno poverenje, bez ega se, pre i posle svega, ne moe biti kritiar? Na ovom mestu emo iz uloge kompilatora prei u ulogu analitiara koji nudi svoj odgovor na ovo jako indika-

127

tivno pitanje zato bi se kritiar odrekao svoje elemenatrne objektivnosti, ako ve zna da e ga to sasvim izvesno odvesti na kritiku stranputicu, a samim tim liiti ga javnog poverenja bez kojeg njegove rei u javnoj komunikaciji nemaju nikakvu teinu? Naravno, pitanje je odvie idealistiki postavljeno koji kritiar poseduje opte i neosporno javno poverenje i kako se on to odrie svoje objektivnosti/iskrenosti, jednim pokretom ruke svesno kontroliui meru svoje pristrasnosti, ili malo drugaije, pomalo nesvestan tog ina. Vie pretpostavke (nego li odgovor) su jednostavne i one polaze od toga da kritiar ne moe biti dovoljno otar i precizan kada pie o svom ne-prijatelju ili poslodavcu.
5 Barem za autora ovih redova. Anketa, da ju je mogue sprovesti i da je nekako mogue izmamiti iskrenost iz anketiranih, dala bi svoje rezultate, sujetno mnim ne bitno razliite od moje konstatacije. U svakom sluaju, u domenu smo probabiliteta i linih uverenja i predrasuda. 6 Pravo pitanje je kako je to u razvijenim evropskim zemljama respektabilne tradicije, ali ija veliina i broj ukljuenih u kritiko kolo ni izdaleka ne podsea na ameriki model, recimo u Italiji ili Austriji, na primer.

Evo i naeg odgovora: srpski kritiar bi hvalio knjige svojih poznanika i prijatelja (dodajmo, i ne samo njih, ve sve knjige o kojima pie) zato to se to od njega oekuje, zato to je pretena pohvala postala primarni, esto i jedini, oblik kritiarske prakse i zato to savremeni srpski kritiar ne ume da pie kritiku koja nije lauda ili makar neutralna deskripcija. Ne zaboravimo, drugi vid pohvale je ignorantska neutralnost, upravo onda kada knjiga koja se prikazuje vapi za negativnom recenzijom. Deo pitanja Boovia sugerie da kritiar u Srbiji ima javno poverenje, stekavi ga, po prilici, na utemeljenoj, strunoj i pronicljivoj kritici. To prosto nije tano5. Kritiar u Srbiji ne uiva javno poverenje jer ili nema javne kurai da bez pitijskog jezika i teorijskih apstrakcija prozove lou knjigu (takva praksa je tek incident) ili nema dovoljno kompetencija da svoj sud potkrepi relevantnim argumentima. Povrh svega, nema dovoljno inventivnosti da kritika ima heuristiki kapacitet i bude zanimljiva. Pravo pitanje je, a koje bi bilo u kontekstu ovog ekskursa, u kojoj meri monopolska sinteza interesnih sfera i linih relacija utiu na to da savremena srpska knjievna kritika bude ili paualna, to je manji problem, ili samosteriliue/autokastratski nastrojena. Poenta je da se na ovo pitanje ne moe odgovoriti ne samo zbog nedostatka istraivanja u oblasti sociologije kulture, ve stoga to je ameriko iskustvo neprimenljivo na Srbiju. Knjievnokulturna situacija u Srbiji i svakoj manjoj sredini6 je, paradoksalno, znatno sloenija nego amerika. Kao to reference iza imena ove dvojice autora sugeriu, znatno je vei broj faktora koji konstituiu polje/mreu kulture u Srbiji, nego to su to izdavatvo i prijateljstvo.

128

Pre svih, tu je tampa dnevni, nedeljni listovi, knjievni asopisi, povremena izdanja magazina, strune publikacije... Jedan kritiar moe bez problema saraivati sa svima u isto vreme. Tu su ustanove kulture u Srbiji sa svojim knjievno-tribinskim programima: Domovi kulture, Centri za kulturu ili Kulturni centri, omladinski saveti i studentski kulturni centri. Svaki od njih moe bar jedanput godinje pozvati eminentnog kritiara sebi u goste7. Tree, tu su knjievne nagrade, odnosno lanstvo u irijima (neko se iriranje honorie, a neko je tek poasno). Pitanje ko sainjava iri za knjievne nagrade otpada iz kviza zbog gluposti ili prejake transparentnosti, dok pitanje po kom kriterijumu je jedan iri sainjen, tj. zato je odabrana ba ta eminentna ekipa, sa lanovima koji se rotiraju iz jednog u drugi iri kao profesionalne diplomate, otpada takoe jer ne postoji ta vrsta sabornog uma koji bi uspeo da odgonetne njegovo nepojamno sutastvo. etvrto, tu su periodine manifestacije, festivali, proslave, letnje kole i zimski seminari, godinjice (stare i nove)..., sa ve isprojektovanim loama za kritiare (koji dre slova i pozdravne govore, otvaraju festivale ili koncipiraju programe). Peto, tu su filoloki i filozofski fakulteti zemlje Srbije, instituti za knjievnost, umetnost i jezik, iz ijih se redova ponajvie i regrutuju knjievni kritiari. Svoju priliku da napiu kritiki prikaz knjige eseja, pria ili studije svog kolege strunog saradnika, biveg profesora sa fakulteta, mentora diplomskog rada, mentora magistarske i doktorske disertacije ili efa projekta, koriste vrlo hrabro i promiljeno, dakako u snovima. esto, tu su iznova izdavake kue, ali sada na drugi nain. Kritiar ne mora biti urednik sa stalnim radnim mestom; moe biti struni konsultant, recenzent, prevodilac, kad finansijski zagusti lektor i korektor. Takoe, povremeno ili ad hoc, kritiar moe biti angaovan kao prireiva antologija ili izabranih dela, autor pogovora. To se obino plaa, a ujedno predstavlja vid poslovnog odnosa, tj. deo interesne sfere. Sedmo, tu je lanstvo kritiara i pisaca u esnafskim udruenjima u Srbiji ih ima etiri: Udruenje knjievnika Srbije (UKS, nereformisano, sa vie od hiljadu uglavnom anonimnih i minornih autora), Srpsko knjievno drutvo (SKD, formirano pre nekoliko godina, sa najuglednijim esnafski organizovanim piscima), Drutvo knjievnika Vojvodine (DKV, nasleene

7 Kulturne sinapse ve debljaju ka aneurizmi: zamislite kritiara koji je urednik izdavake kue i koji gostuje u nekom Domu kulture as kao urednik koji predstavlja svoja nova izdanja, as kao kritiar koji nepristrasno sudi o celokupnoj literarnoj ponudi, ukljuujui i onu koju je sam priredio, a as kao pesnik, ili prozni pisac, prevodilac ili naunik. To posetioce nikad izumrlih knjievnih veeri baca u teku izofreniju, za razliku od dr Dekil- Mr Hajda kome je sve jasno, u prvom redu to da je najvanije biti ono na ta upuuje trenutna obrazina na licu.

129

strukture sa vienacionalnim sastavom) i Forum pisaca (neregistrovan, sa desetak lanova koji imaju i esnafski i politiki angaovan stav, barem programski). Pored poetikog postaje vaan i ideoloki stav autora, odnosno ideoloka podloga njegovog dela. Tako nije vano samo da li vam je pisac prijatelj i da li ste vi njegov izdava, ve i kom drutvu pisaca pripadate, te da li branite Kosovo (UKS), graanske slobode (Forum) ili ste apolitino analitini (mejn strim: SKD i DKV). Kruna je Akademija (SANU, ranije i Srpska knjievna zadruga i Matica srpska). Ako ko od kritiara pledira na lanstvo u ovoj svetloj nacionalnoj ustanovi, komino je oekivati kritiki prikaz knjige kojeg od uvaenih akademika, sem kao dostojanstvenu afirmativnu analizu. Dragulj u kruni (prestali smo da brojimo koji po redu), jeste poetika naklonost kritiara koji povrh svega neguje vlastito stvaralatvo i potencijalno je surevnjiv na sve bolje od njegovog. Gatalica zato predlae tzv. nulti kritiarski princip: kritiari ne bi smeli ozbiljnije da neguju sopstveno knjievno stvaralatvo, jer ih takve autorske aktivnosti u pisanju kritika neminovno navode na neprincipijelnu poetiku koherentnost sa linim stvaralakim porivima i kako e kritiar-autor biti siguran da nee saplitati i ignorisati sve ono to mu se uini bolje od onog to sam pie? Povrh svega, normi moralno prihvatljivog nema, nema ni penala i opte javne diskreditacije onih to lagodno parazitiraju u viestrukom sukobu interesa. Ne moe se rei da veina kritiara lagodno lekari u svakoj od ovih kategorija, dovodei ih u kurclusne sinapse zapravo nema ni jednog koji obitava istovremeno u svakoj od njih. Ali, poenta je u posledicama koje ovakva sistemska socio-kulturna konfiguracija proizvodi. Najvanija posledica je u podsticanju i unormljavanju klime kritiarskog nezameranja nikome, autoru o ijoj knjizi pie, izdavau koji je knjigu objavio, ureivakom profilu i urednicima dnevnih, nedeljnih novina i knjievnih asopisa koji ne ljube lance negativne kritike, esnafu i institucijama, prijateljima i novinarima koji stoje uz svog omiljenog pisca ili kuma. Tako dobijamo oportunizam umesto kritike, tavie netrpeljivost prema belim vranama prave kritike i zatvorena vrata asopisa za one koji osporavaju nagraene laureate, akademike i etablirane mejn-strim autore.

130

Mesto kritike
Paradoksalno ili ne, utisak koji prua sintetiki pregled savremene kritike scene u Srbiji ne podudara se sa utiskom praenja i analizom pojedinanih kritiara (od ugleda, staa i zanata), koji dakle predstavljaju s(l)oj najaktivnijih i najreprezentativnijih srpskih kritiara. Srpsku scenu, po strukturi kritikog teksta, dinamici izlaenja i efektu/cilju kome tei, moemo podeliti na: 1) 2) 3) 4) povremene i stalne knjievne kritike/kritiare; dnevna, nedeljna ili magazinska i asopisna kritika; preteno informativna parafraza, analitiko-interpretativna, analitiko-vrednujua, esejistika obrada uz iru kontekstualizaciju; kritika koja prati pojavu neke knjige, kritika koja pozdravlja izlazak nove knjige i preporuuje za itanje, endemska kritika koja argumentovano osporava

Dnevne novine Politika Bojana Stojanovi Pantovi, Slobodan Vladui, Alen Bei, Svetozar Vlajkovi; (sada) Marko Krsti, Mia Vujii; Miroljub Stojanovi; Vesna Triji; Vladimir Arseni, Aleksandar Pavlovi; (dvonedeljni kulturno-propagandni komplet) Beton Nemanja Mitrovi, Dragoljub Stankovi, Jasmina Vrbavac, Dejan Ognjanovi, Saa iri Nenad aponja, ore Pisarev

Veernje novosti Blic Danas

Dnevnik Nedeljne novine NIN

Tihomir Brajovi (proza), Bogdan A. Popovi pa Mihajlo Panti (poezija, esejistika); Teofil Pani (proza i ne-fikcija)

Vreme

131

Komercijalni mesenik Yellow cab

Ivan Bevc

Novine i asopisi esnafskih udruenja pisaca i izdavakih kua Knjievni magazin Zlatna greda Knjievne novine Bestseler Kovine Novine beogradskog italita meseni magazin SKD-a, glavni urednik: Slobodan Zubanovi meseni magazin DKV-a u Novom Sadu, glavni urednik: Jovan Zivlak meseni list UKS-a, glavni urednik: publikacija IK Narodna knjiga iz Beograda, glavni urednik: Miroslav Maksimovi povremena publikacija Knjievne optine Vrac, glavni urednik: Petru Krdu specifina publikacija Biblioteke grada Beograda, glavni urednik: Stania Nei

Trei program izlazi 4 puta godinje, urednik: Slobodan Radio Beograda Divjak, pa Predrag arevi Periodika Knjievni list Beogradski knjievni asopis Polja Koraci Povelja Gradac meseni list, glavni urednik: Petar Cvetkovi izlazi 4 puta godinje, glavni urednik: Milovan Mareti izlazi dvomeseno u Novom Sadu, glavni urednik: Laslo Blakovi izlazi dvomeseno u Kragujevcu, glavni urednik: Mirko Demi izlazi dvomeseno u Kraljevu, glavni urednik: Goran Petrovi tematski asopis o knjievnosti i umetnosti iz aka, glavni urednik: Branko Kuki

132

Art 032 Gradina Letopis Matice srpske Knjievnost

izlazi dva puta godinje u aku, glavni urednik: Milen Alimpijevi izlazi dvomeseno u Niu, urednici: Zoran Pei Sigma, Stana Dini Skoaji najstariji srpski knjievni asopis iz 1826. godine iz Novog Sada, glavni urednik: Ivan Negriorac najstariji beogradski knjievni asopis koji izdaje IK Prosveta iz Beograda, trenutno dvomesenik, poslednjih godina u turbulenciji zbog problema oko sudskog utvrivanja vlasnitva nad Prosvetom, urednici su bili Milan orevi iz UKS, Milovan Mareti pre nego to je osnovan Beogradski knjievni asopis, sada je Bogdan A. Popovi izlazi 4 puta godinje u Zrenjaninu, glavni urednik: Radivoj ajtinac, sada je Vladimir Arseni asopis koji poslednjih godina izdaje manja privatna IK Mali Nemo iz Paneva, glavni urednik: Milan Orli asopis za feministike studije, urednice: Svetlana Slapak, Ljiljana uri, Dubravka uri asopis za feministike studije, urednica: Biljana Dojinovi Nei asopis za kritike studije iz oblasti prava, knjievnosti i istorije, urednik: Jovica Trkulja

Ulaznica

Sveske iz Paneva Profemina

Genero Heretikus

Teofil Pani, uvod u medijsku kritiku

Teofil Pani je najbolji primer(ak) savremene srpske knjievne kritike koja odgovara pojmu medijske kritike. To je kritika koja se redovno od istog autora objavljuje u jednom odreenom listu, koja uz analitiku (treba da) ima i informativnu ulogu, koja obavezno (treba da) sadri vrednosni sud

133

8 Zanimljiv je primer knjige koja sadri knjievne eseje svedene na duinu od dve lajfne ili 3.600 do 4.000 znakova i koja se upravo tako i zove 4.000 znakova, autora Predraga Brajovia (Narodna knjiga, 2006.). Ove kritike su najpre itane na radio-programu, u emisiji Put u rei Radio Beograda 1 (trajanje do 5 ili 6 minuta), da bi u jo redukovanijoj verziji bile objavljivane kao neka vrsta mikro-eseja u dodatku Veernjih novosti. 9 Za ovu priliku posluili smo se knjigom izabranih prikaza i recenzija koje je Teofil Pani priredio a DOO Dnevnik iz Novog Sada objavio 2006. pod nazivom Na hartijskom zadatku. Opsean izbor od 400 strana gustog teksta, reprezentativan je za tip kritikog pisanja Teofila Pania, izmeu ostalog i zato to donosi prikaze tzv. nefikcionalnih naslova (dela publicistike, esejistike, drutvene teorije i prakse).

kritiara o knjizi koju prikazuje. Format te kritike je konvencionalno limitiran8 (otuda metafore o Prokrustovoj postelji teksta) i toj kritici je kvantitet, prostor teksta ili spisateljski guber konstitutivni element njene prirode. Ogranienje duine ini da se kritiar najpre osea skueno, pa i klaustrofobino, to ga vremenom dovodi do saznanja o potrebi jezgrovitih i obuhvatnih sintetikih zakljuaka, odnosno o tedljivom korienju analitikog instrumentarija, o svoenju teorijske elaboracije na ono neophodno, o vetini brzih i efektnih poentiranja, kao u maevanju. Ali ne pripada svaka kritika koja se objavljuje ni u dnevnim, a posebno u nedeljnim novinama tipu medijske kritike. Kao to emo videti, tip kritike koji piu na primer Slobodan Vladui ili Tihomir Brajovi blii je, iako je objavljen u tampanom mediju i adekvatne je duine, tipu autorske asopisne ili analitiko-interpretativne, odnosno fakultetsko-specijalistike kritike9. Prva bitna odlika kritikog govora Teofila Pania je srodnost, ako ne i proimanje, ili bar prelivanje, jedne vrste novinarsko-kolumnistike delatnosti u kritiki vid govora o knjievnosti. Tako dobijamo kritiku obogaenu pasaima socioistorijske rekapitulacije, ne knjievnu kritiku optereenu politikanstvom i tendenciozno podreenu vanliterarnim ciljevima. Ova kritika je vrlo zahvalan materijal za istraivanja knjievnog ukusa i kritike recepcije nae literature u periodu od sredine devedesetih do danas. Teofil Pani je autor deklarisanog politikog stava, antinacionalista i protivnik autoritarizma. Takvo vrednosno opredeljenje stoji kao stabilna i vidljiva pozadina njegove knjievne kritike. Treba rei da ostvarena interferencija diskursa politike analize i diskursa knjievne kritike nije izraz nekog programskog koncepta, ve se javlja kao posledica nerazdeljive linosti skribofilnog i radoznalog autora. Najvanija posledica ovog tematsko-stilskog ujednaavanja po knjievnu kritiku, jeste naglaena sklonost ovog kritiara ka tzv. referencijalnoj funkciji literature. Drutveno i istorijsko (re je preteno o savremenoj istoriji); ideoloko i kulturoloko, polje analokih referenci koje jedno knjievno delo obrazuje u saradnji sa itaoevim senzibilitetom i knjievnim znanjem, u kritici Teofila Pania javlja se u dva osnovna vida. Oekivano i logino, u delima preteno realistike i mimetike orijentacije polje socijalnih referenci je oznaeno polje bliskog i poznatog, koje kritiar sklapa u celinu dopisujui praznine. To je svet itaoca i njegovog iskustva, koji kritiar, ako postoji

134

potreba za tim, ini kauzalno povezanim i logiki koherentnim. Na ovom nivou posebno dolazi do preklapanja profesija dugogodinjeg politikog kolumniste i knjievnog kritiara. Druga vrsta potenciranja referencijalno oznaenog u kritici Teofila Pania, a u emu je njegov glavni doprinos i posebna inventivnost, jeste rekonstruisanje drutvenog znaenja unutar literarno imaginarnog. U ovoj rekonstrukciji vano je senenje drutvenog smisla opisanih dogaaja, prepoznavanja kulturalnog i generacijskog znaenja koje tekst nudi preko preciznih vremenskih i geopoetikih koordinata. Recimo, svodei emocionalno-svetonazorno-empirijski prtljag knjige pria Vase Pavkovia: Poslednji tienik noi, Glas srpski, Banja Luka, 2001. (reizdanje Narodna knjiga, 2004.) u jednu poduu reenicu (str. 58):
... u boljim svojim trenucima, Pavkovi ispisuje rezignirane, oprezno lirske, melanholine storije koje odiu pritiskajuim midlife crisis splinom, ljubavima istroenim i rastvorenim u sverazarajuoj kiselini brane i graanske svakodnevice, enjivim, utopijskim povratcima sredovenih gubitnika u topose i meu ljude svog detinjstva ili mladosti, tek toliko da se vidi da je taj Povratak nemogu; njegovi su likovi ponajee i naratori urbani intelektualci zagubljeni na margini Pomutnje Devedesetih, borei se uzaludno sa svojim privatnim demonima, dok oslukuju udaljeni tutanj Istorije, uzaman sastavljajui udronjane krpice svojih ivota koji nepovratno korodiraju, pucajui po onim nevidljivim avovima koji dobitnike liavaju ak i utene privilegije traginosti.

Skoro cela navedena, ova reenica predstavlja srce Panieve kritike. Ispisana je u jednom dahu, sa dobrim odlikama starog impresionizma i stvaralake kritike. Ona je stilski podsticajna, dok semantiki kritiara stavlja u rang saradnika pisca ije delo prikazuje. Karakteristino i za veinu drugih Panievih kritika, sredinji deo kritikog prikaza, u sinergijskom naletu, iscrtava tzv. duh knjievnog teksta. To je u isto vreme znaenje teksta i itaoev doivljaj, ono oznaeno u tekstu/tekstom i ono to tekst sugerie kao niz kritiarevih impresija, interpretacija i kontekstualizacija. Okida interpretativne generalizacije Paniu su koliko pripovedne situacije i likovi, toliko i prepoznatljivo preslikavanje italakog i egzistencijalnog iskustva. Navedeni odlomak pokazuje literarni talenat kritiara i tipinu osobinu medijske kritike. Obe stvari ispoljavaju se u naputanju krutih tehnikih termina, apstraktnih teorijskih formulacija, te u pribliavanju to leksici i stilu teksta koji se kritikuje to tzv. slobodnom esejistikom stilu.

135

10 Pani ispunjava nekoliko merila mejn strima: dugovekost na sceni, uticajnost/itanost, tira novina za koje pie, publicitet autora, lanstvo u irijima, esta gostovanja u emisijama i intervjui koje autor daje, tj. stepen njegovog javnog prisustva.

Ovde primeujemo nekoliko osobenih mikro-stilskih osobina kritikog pisanja T. Pania: pisanje kurzivom, upotreba popularnih engleskih idioma, nekonvencionalno korienje velikog slova, efektne metafore. Kurziv ima vie funkcija: citat/ prikriveni citat/pisanje nalik na citat, ekspliciranje ironije, lirska poenta. Kurzivni citat je uobiajeni oma literaturi, javno upisivanje u aleksandrijsku spiralu znanja, tj. postmoderno veselo palimpsestno poricanje line originalnosti, priznanje da se bez trauma i lanog predstavljanja moe upisati u litararnu savremenost svog jezikog koda. Engleski jezik u Panievoj kritici je simptom univerzalne prisutnosti ovog jezika. Takoe, njime se kritiar autodeklarativno svrstava u savremenu pop-kulturu. Engleski jezik predstavlja izbor po srodnosti koji sugerie da su engleski termini sem to sene kulturne (muziko-filmske) preference autora i ire leksiku lepezu teksta, znatno precizniji od srpskih a da svakako unose stilsko osveenje (postupak est kod filmskih i rok kritiara). Velikim slovom (Povratak, Pomutnje Devedesetih, Istorija) potencira se uvean znaaj upotrebljenih pojmova, sa lirskom ili ironijskom poentom. Ironija je za Teofila Pania vana ne samo kao povremeno i usputno stilsko sredstvo. Ona je glavna odlika kritikog repertoara autora koji se samosvesno (ali i sa eljom da tu bude) pozicionira na marginu ili u subkulturu, van literanog i kritikog glavnog toka, tj. van stila i govora naunih studija. Reklo bi se da T. Pani sebe vidi pre kao entuzijastikog obavetenog itaoca ija je uloga da skree panju javnosti na neke knjige. Deli im pohvale za svoj gro, a ne kao arbiter elegantie ili lan najuglednijih irija i kandidat za SANU. Slatki paradoks T. Pania je da je skoro ceo mandat (2000-2003) proveo kao lan za dodelu NINove nagrade. Takoe, njegova kritika u nedeljniku Vreme je dosta itana, uticajna i u tom smislu definitivno deo srpskog kulturnog mejn strima. U postkomunizmu nema glavnog toka, tako da je svako beanje na njegovu navodnu marginu jednako iluzorno koliko i pozicioniranje u njegovom nepostojeem centru. To ne znai da je svaka kritika podjednako bliska nekim drugim dominantnim tokovima u jednoj kulturi u jednom vremenu10. Slabije mesto kritike Teofila Pania predstavlja rudimentarna teorijska svest iz koje proistiu neka opta mesta i ponavljanja poente, esto zadovoljavanje parafrazom teksta

136

(prepriavanjem, kolski termin koji koristi sam kritiar za svoj postupak) ili ovlanim definisanjem poetikog lika knjige. Konkretno, u ogromnom broju tekstova njegove knjige Na hartijskom zadatku, postmodernizam se apostrofira kao anahronizam (u srpsku knjievnost uvezen ranih 80-ih), kao neto naueno, isprazno, repetitivno, i zamarajue i neuspelo (to je za njega uglavnom skup autoreferencijalnih postupaka bez mimetike funkcije, odnosno bez uporita u itaoevom ivotnom iskustvu), stoga dosadno bez odbrane. Pritom ni u jednoj kritici nema pokuaja blie elaboracije ovog fenomena, odnosno analize oblika njegovog prisustva u pojedinanom knjievnom tekstu. T. Pani ne krije da su mu blia i draa dela tzv. kritikog mimetizma. To je legitimna limitirajua naklonost kritiara, koju T. Pani ipak ne primenjuje pristrasno i iskljuivo. Recimo, njemu su iz tog razloga drai romani ora Pisareva Pono je u sobi uspomena i Pod senkom zmaja od U srcu grada, i zbog toga Oprotajni dar od Kie i hartije Vladimira Tasia, te Mrtva priroda sa satom i Adamova jabuica od Madoninog nakita Lasla Blakovia. Kao alternativni kritiar, novinarac a ne kolarac, kome su Triki vaniji od Borhesa a Bukovski od Deride, sasvim je razumljiva naklonost ovog kritiara prema tzv. anrovskoj literaturi, u doba socijalistikog modernizma prezrenoj kao und (SF, horor, krimi, erotika, triler, sportska pria, omladinski/ tinejd romani). Otuda dolaze pohvale za prie i romane Marka Vidojkovia, prozni pokuaj Vladimira Lazarevia Supersonino tumaranje, pismo Zorana iria i Zvonka Karanovia, odnosno antologije i projekte pisanja na zadatu temu i anrovsku matricu (Antologija sportske prie, Alexandrijapress, 2001.; Moj privatni Tito, Kulturni centar Novog Sada, 2003.; Projekat Bukowski, Gramatik, 2004.; Nema toliko do Lajkovca, asopis Polja, 2004.). Kao promoter pripovednog nastupa dela mlaih autora, u prvom redu Marka Vidojkovia, sentimentalnim saoseanjem sa njegovom trudbenikom biografijom neisplaenog novinarskog poligrafa, Pani postaje guru nove proze u trapericama, ispovesti o brutalnom odrastanju, pisma samosvrhovite estine i gneva, abolirajui stilsku neizbruenost, opta svetonazorna mesta i manjak talenta. Jedan je od retkih naih kritiara koji revnosno prati produkciju u regionu na ex-shj, sada bcs(cg) jezikom prostoru, tj. literaturu koja se objavljuje jo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, to ukljuuje i prozu vojvoanskih Maara.

137

Nastavljai
Jedan od nastavljaa (ne epigona) Teofila Pania je Ivan Bevc iz magazina Yellow cab. U doba licenciranih, posrbljenih asopisa (Bravo, Elle, Playboy, Cosmopoliten...), sa odlinom tampom na finom papiru, uti taksi je zanimljiv primer simbioze visoke tehnologije, estetike stranih magazina, preobilja reklamnog prostora i praenja celokupne kulturne ponude u Srbiji (zapravo, najvie iz Beograda). Drugim reima, YC prodaje informacije iz kulture, ostavljajui neto prostora za recenzije i kolumne. Na ciglo dve strane od istog autora saeka vas i po 5-6 prikaza i odreeni broj distrubuiranih zvezdica (uvek prilino izdaan) za kvalitet recenziranih knjiga. U listu namenjenom irem auditorijumu, kao to se da oekivati, u izbor ulaze preteno poznati autori, esto i oni arenih korica. Ivan Bevc je jedan od estih medijskih kritiara, mladih, anonimnih i bez veih kritiarskih ambicija. Na njegovom dobrom primeru se vide tipine odlike medijske kritike: kraa od 4.000 slovnih znakova sa prostorom izmeu slova, kolokvijalna do ovijalnosti, dinamina, stilski napadna, ocenjivaka, povrna. Evo primera za ono najvrednije u ovoj vrsti kritike: slikovitost i estina novinarskog sloga11:
Ellis pie kao aneo smrti, on bljuje vatru svojim furioznim reenicama, izvre moderni jezik naglavake i udara njime o zidove, rastavlja i sastavlja svoje likove, ne libei se da ih ubacuje u izofreme situacije, da ne potuje nijedan postulat klasinog romana i da nam, kad god poelimo da se pobunimo, tresne amarinu blistavim skeniranjem poodmaklog karcinoma koji razjeda moderno drutvo. (jun, 2007., st. 131)

11 Bevc ovde pie o romanu Glamurama Breta Istona Elisa. Zanimljivo, ime autora se pie po etimolokom pravopisu (hrvatski model), to je relativno est sluaj za mlae autore koji piu latinicom, tj. u amerikom originalnom pakovanju. Roman je ovenan sa 5 zvezdica.

Ovakav stil je zgodan za parodiju (Zato aneo smrti mora neizbeno da bljuje vatru? Ispada da je aneo zmaj, neka grdna ala iz peine bajke.) Meutim, vanije je to to mi kao itaoci ove recenzije ne saznajemo zapravo nita o stilu Glamurame i postupcima u njoj, iako Bevc navodno sve vreme o tome pie. Kako I. B. Elis izvre moderni jezik naglavake i ta bi znaila ta aloginost da autor jezikom izvrnutim naglavake udara o zidove, odnosno, koji se postulati klasinog romana zaobilaze, o kojoj vrsti karcinoma je re i na koji nain on razjeda savremeno drutvo. Tako ostaje kritika kao nizanje manje-vie samodopadljivih retorikih efekata koji zanose i uzbuuju ali paualno, iezavajui brzo kao dim od petarde posle njenog

138

praska. Pored oaranosti romanom kojom prikaziva eli da inficira potencijalne konzumente, iza ovog bombastinog stila primetna je namera da se ceni intrigantna subverzivnost romana, neobian jezik, bliskost prikazanog naem svakodnevnom iskustvu. Upravo u tome lei glavni nedostatak medijske kritike. Ona normativno namee zanimljivost kao ontoloki imperativ knjievnog teksta (posredno i teksta kritike), pri emu tu istu zanimljivost detektuje na jedan u osnovi konzervativan, kolski i krajnje recepcijski restriktivan nain. Tu teko moe da proe bilo kakav literarni eksperiment, zahtevno erudicijsko tivo, meuanrovski melan koji nije skrojen samo da zabavi, bilo koje delo visokog modernizma, nastranosti romantiarskog genija i barokne nerazmrsivosti ars combinatorie, o postmodernizmu i da ne govorimo. Iza retorike buke praznina, iza askanja sa itaocima sa jeftinom ulaznicom protraeno vreme, iza napadno skupe tampe priglupe poruke. Zanimljiva je elja ovog kritiara da anrovsko pismo u srpskoj knjievnosti sa margine ue u centar (na stranu to se to 2001. sa NIN-ovim laureatom, specifinim krimi-romanom Hobo Zorana iria ve desilo, a na neki nain i nastavilo prole godine sa SF-romanom Most Zorana ivkovia ili omladinsko-subkulturnim romanom etiri zida i grad Zvonka Karanovia). Bevc strahuje da ne postoji neka trea paralelna Srbija u kojoj Goran Skrobonja za zbirku SF-pria Tihi gradovi (Laguna, 2007.) moe da osvoji NIN-ovu nagradu i proda nekoliko desetina hiljada primeraka svake svoje knjige. To to je u ovom stavu interesantno, jeste uverenje ovog komercijalno-alternativnog recenzenta12 da je otpor prema anrovskoj literaturi nametnut spolja i da je vetaki po svom poreklu. Povrh nezadovoljstva takvim statusom anrovskog pisma stoji elja da matrica subkulturnog zasedne na literarni tron najboljih dela. (Za romane sinonim krune je NIN-ova nagrada, iako ona nije najisplativija. Novoustanovljena nagrada Gorki list je ak tri puta vea od NIN-ove, dakle 7.000 evra naspram 20.000, Vitalova nagrada prati u stopu NIN-ovu (iza nje je stajala godinama Ju-banka, sada je to grka Alfa-banka)). Time bi se oi cele javnosti, medija, kolega izdavaa i pisaca, italaca spremnih da kupe najbolje delo skrenula na autora, na anr, na prateu subkulturu i njene osobenosti. Stranka SF-fanova, te zatonika svih anrova, dolazi na vlast i paralelni univerzumi realnosti se otvaraju. Re je o Bevcovom uverenju u vrhun-

12 Njegove kritike najee dele odlike pisanja tzv. plaenih PR tekstova i njemu je u Yellow cabu programski onemoguena negativna kritika.

139

sku knjievnu vrednost Skrobonjinih pria koja nadilazi limit anrovske matrice (uzgred, da podsetimo jo koga uz Bevca, NIN ide iskljuivo romanima, finansijski devastirana nagrada Ivo Andri je za najbolje pripovedae), ali uverenju koje svoju zadovoljtinu ne nalazi ni u emu manjem od osvajanja titule nad titulama, titulom svih rodova i anrova, nipoto samo lokalnim anrovskim ampionatom (recimo nagradom za SF prozu Lazar Komari, koju je Skrobonja ve dobio).

Dno medijske kritike

13 Dva su metoda prominentna: Daj ta da (oskudica, kad ne postoji nita bolje) i model serdare-vojvodo (iz nekih udnih razloga, koji mogu dodue imati svoju reperkusiju u funkcionalnosti saradnje, neki urednici forsiraju saradnike za koje pouzdano moraju znati da ne zadovoljavaju traene standarde).

itanje knjievne kritike, ne samo njeno pisanje kao kontinuirana obaveza koja nema mogunosti da ignorie kart, moe da predstavlja oblik nezasluene torture. To posebno vai za medijsku kritiku koja ostavlja teke masnice na dui, destabilizujui ionako krhku italaku veru u domaaje domae lepe knjievnosti. Zapravo, postoji puna analogija (zavera niih) izmeu loeg pisanja i zapisivanja loeg itanja, tj. izmeu oajne literature i bedne kritike. Egzistencija literature u doba svoje PC-reprodukcije, poveanog broja tampanih medija i opteg pada vrednosnih standarda, postaje kompatibilna sa veom otvorenou novina za potpuno nekompetentne kritiare13. Relativno mladi Marko Krsti doima mi se kao subkulturna zvezda nae kritike scene (u tu neslavnu grupu spadaju kritiarka dnevnog lista Blic, Vesna Triji, magistarka knjievnosti i asopisna kritiarka Slaana Ili i Mia Vujii). Marko Krsti je primer kako se moe biti kritiar uglednih dnevnih listova, najpre Danasa, sada Politike bez elementarnog znanja i elementarne stilske umenosti, samo zbog poverenja, u sluaju oba kulturna dodatka, iste urednice, Vesne Roganovi. Metodom krajnje sluajnog uzorka, bibliomantski, analizirau jednu njegovu kritiku (ni vei honorar od ovog za koji ne znam koliko je, ni mesto u ANUBiH ne bi pospeile moj mazohizam): Kako je situacija postala pesma? (Danas, vikend, 11./12. mart 2006.) Zanimljivo je da su u zgradama koje se granie sa kasarnama koled Nju Bransvika za primenjenu umetnost i dizajn, nekoliko muzeja i sijaset galerija (kontradiktornog li okruenja!) Uz aljkavu kongruenciju (treba koleda Nju Bransvik, ne koled Nju Bransvika), ostaje golemi napor italakog

140

gonetanja o emu se radi, odnosno ta je ovde ije. Reklo bi se da koled poseduje kasarne (koje ako su u njegovom sklopu, mogu biti samo bive kasarne, jer ak ni Vojna akademija nema kasarne, nekmoli fakulteti primenjene umetnosti), da zgrade sa muzejima ne pripadaju koledu; mada moda i pripadaju, poto je to koled Nju Bransvika za primenjenu umetnost i dizajn. No nije samo okruenje koleda kontradiktorno (kako je Krsti imenovao paradoksalno, neoekivano, udno, nespojivo...), ve je to kritiarev novi stil koji nema drage ni druga, lektora i urednika. Potom smisao: ta su to kazamati u prizemlju kasarni, sazidani na negdanjim britanskim vojnim postrojenjima. Recimo da su to vojni zatvori, tj. pritvori za vojnike koji naprave prekraj (kazamat je onda preterana re za to). M. K. nas ne obavetava, kao to nisu ni njega, moda su tu ipak zatvarani i civili i vojni zarobljenici (a la Gvantanamo na Kubi), vreno nekakvo nasilje... A iji su to kazamati, britanski, postbritanski (tj. ameriki) ili privatne odaje dekanata? Analiza: Teko je ponovo izgraditi rutinu kad nita nije kao to je bilo, niti e biti..., kae Blejds. Upravo na ovom mestu vidimo na koji nain je kazamatska atmosfera i okruenje uticala na Blejdsa. Upravo na ovom mestu vidimo pleonazme antistiliste (atmosfera i okruenje) i na tom istom mestu ne vidimo nikakav uticaj atmosfere i okruenja na pesnika. Ne znamo Blejdsovu pesmu, ali Marko citira ponovo izgraditi rutinu - moe biti rutinu hapenja ili besprekornog funkcionisanja vojne policije? Naravno da ne, jer Do Blejds je pesnik-humanista koji je kazamate dekazamatisao i dekontaminirao? Da ne bude zabune i krivotvorenja, citirau, kako pie M. K., te smo i mi naveli primere terminoloke kreativnosti kritiara. Poto se isti na poetku svog prikaza pitao ko je Do Blejds, sad je jasno: Do Blejds je Borka Pavievi, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda samo e ona znati kako je to kazamat dekontaminirati. Blejds je sluajno ili namerno, svesno ili nesvesno, (Ko e ga znati!) otvorio jedan novi pogled na poeziju. Kakva rasko suvinog i nesuvislog, uz, ko e ga znati otkud, jedno sintagmatsko otkrie otvoriti nov pogled na poeziju. Dragulj u kruni je otvoriti pogled kao otvoriti prozor (na poeziju) ili otvoriti kontejner (na ovakvu kritiku), ali ne treba zanemariti ni smisao otvaranja novog pogleda, poto smo stari ve zatvorili. Jo samo da dokonamo otkud pogled na poeziju u situacionistikoj

141

14 Po svoj prilici, retko ko s panjom ili uopte ita njihove radove. Umesto da se kale po studentskim i omladinskim asopisima, uz predusretljivu poduku kojeg od urednika, period tranzicije i pohlepa dnevnog novinarstva, nedune a krive, bacila ih je u prvi plan, podupirui time mit ili stereotip o povrnosti novina ili univerzalnom neznanju novinara (ili njihovih saradnika). Tako dolazimo do bizarne fenomenologije loe (medijske) knjievne kritike to postoji, popunjava prazninu lano se predstavljajui kao kritika, redovno se objavljuje, CV kritiara se puni, ugled mu raste, ostaje neproitano, uniava savremenu kulturu i proizvodi prilian um u kulturnoj komunikaciji. U isto vreme, takvi tekstovi su produkt naeg fakultetskog obrazovanja, ureivake pameti i programskog profila tampe. Nita a postoji.

poeziji, poeziji obinosti, saetosti i konkretnosti, u isti mah antiintelektualistikoj i irokog vokabulara (pa ta, i bulevari su iroki, i Sremev popa je oko pasa irok), uz korienje svakodnevnih stvari. Hm, hm, a kojih to? Na primer, vesti, imena ulica, pisaih maina, fotoaparata, ali i odreenih egzaktnih nauka (matematika). Jata, brale, matematika je vazda bila meu najegzaktnijima. Ako se dobro priseamo, ovakvo se nabrajanje zvae zeugma i M. K. je svesno ili nesvesno, sluajno ili sasvim namerno (Ko e ga znati!) demonstrirao svoj nadrealistiki nerv. Jer re je o Blejdsovoj pesmi kao situaciji. Ali kao situaciji pesnikovog iskustva koje u njemu, a ne van njega. Jata, brale, ta e njegovo iskustvo van njega, pa nisu mu ga valjada hirurki odstranili. Dodue, ne nasedajmo na prvu loptu logike, moda je to iskustvo same situacije, iskustvo objekta a ne subjekta, a poto je situacija van pesnika, postoji izvesna, dodue malo verovatna (ali ipak!) mogunost da je re o pesnikovom iskustvu koje je van njega i posao skrupuloznog kritiara je da tu opciju resko iskljui iz upotrebe. I to nije sve u ovoj kritici a od istog autora. Ima i bonus-gratis. ta, ta, kumo, praak, kafa, voni sok? Ma ne, fotke kazamata, koje na krajnje jednostavan ali konceptualan nain oslikavaju atmosferu kazamatske tiine (Konano, momenti nepatvorene poezije koje emo tako i prelomiti: Fotka. Kazamat. Atmosfera tiine. Koncept, jednostavnost.) I sada, zaista na samom kraju, A koje je bilo vae prvo pitanje, ko je Do Blejds? Zamalo, nae je pitanje ko je Marko Krsti? Psssst, to je mladi kritiar ovdanji, u usponu. Ne ometaj dok stvara!

(uviajna osrednjost)
Iako sam od oba autora za analizu pripremio po 10-ak radova, i za Miu Vujiia, nepotrebno izvikanog i sasvim povrnog itaoca, za ovu priliku bie dovoljan svega jedan tekst14. Ako zanemarimo stil kolskog zadatka (Preljubnici (Vide Ognjenovi) su izuzetno zanimljivi za itanje) i stilske nesuvislosti (Gutaju se za no ili dve, iako imaju 180 stranica na stranu

142

italaki kapaciteti, ali kako neto progutati tako brzo a da traje dve noi), irelevantne metafore (Vida Ognjenovi zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tii nivo, na stupanj pojedinca, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oruje zvano peripetija plus prepoznavanje ne bi li svoju priu uinila napetom i do kraja zanimljivom). Retorika ispraznost sa stupnja pojedinca kritiara, gromoglasnost velike teme i njeno DJ sputanje na tii nivo, osrednje baratanje kolskim znanjem iz antikih poetika. Nije ovde re o nedostatku prostora da se opie evolucija starog dobrog15 aristotelovskog oruja, nije re ni o oruju analize tragike umetnosti kod Starih (dobrih) Grka i o preobraaju sastavnih delova prie preokreta (peripetije) i prepoznavanja (uri, 56) ili strukturalnih elemenata fabule kojim tragedija razonouje, peripetije i prepoznavanje (Dukat, 20) u pripovedne tehnike romana. Prvo, zato potezati Aristotela iz klasine starine pored toliko teoretiara barem modernog romana? (Kritiar je uo za Aristotela.) Drugo, vanije, ni o kakvoj peripetiji i prepoznavanju nije re u romanu Vide Ognjenovi, ni i u klasinom ni u prenesenom smislu te rei. Upravo ovde raskrivamo najvei problem tzv. kritiara: loa percepija, oekivane i plitke asocijacije, neadekvatni kritiki termini, kolski teorijski modeli, paualan, neutemeljen, bezvredan sud vrednosti. Tako Mia Vuji za najvei domet Preljubnika proglaava kompoziciju ovog romana kojom je uverljivo prikazana jedna ozbiljna psihika kriza, mete u glavi glavne junakinje tako to se haotino reaju kratki pasusi gorkih seanja, runih i lepih slika iz detinjstva, doivljaji iz ljubavnog i branog ivota, fotografije iz profesionalne karijere i ega sve ne...16 A zapravo, Vida Ognjenovi koristi po mnogo emu tipinu tehniku asocijativne naracije i tzv. doivljajnog pripovedanja junakinje u stanju oka, suenih iskazno-saznajnih moi i stoga dosta nepouzdanu. Asocijativna tehnika po prirodi stvari uzima oblik nelinearnog pisma, odsustva kompozicionog pa i logikog i sintaksikog reda (mada Vida O. ne ide tako daleko). Introspektivna usmerenost pripovednja legitimie este flebekove i samopreispitivanje naratorke. Notorno, dakle, ali za kritiara ovog tipa to je otkrie prvog reda. Na toj pozadini neznanja bledi jaka pohvala koju kritiar autorki koja je daleko od diletanta na naoj dramskoj i proznoj sceni (to e rei, da ga je htela, staro dobro aristotelovsko oruje, iskoristila bi mnogo ubojitije).

15 Starmalost izraza je pouzdan znak da su jezike floskule i dodvoravanje stilu starijem od sebe usisale jo jednu dobrovoljnu rtvu.

16 Kada smo ako ne kod ono blizu Aristotela u ovom nabrajanju jednog domaeg zadatka ima neke katarktike funkcije. itaocima se pomae da saosete sa svim profesorima srednjih i osnovih kola koji se sa ovakvim tekstualnim dometima suoavaju svake nedelje.

143

17 Ovo poslednje nam objanjava zato je medijski kritiar pre svega kritiar proznih sastava (romana, knjiga pria, izuzetno eseja i kritika) i nefikcionalnih anrova. Time se ne samo poezija i srodni anrovi guraju na marginu javnog i izdavakog interesovanja, ve se autodestruktivno sugerie da poezija kao neto bez vee vrednosti i nema potrebe da postoji.

Problem Preljubnika je u viku motiva kojim je napunjen motivacioni mehanizam romana, u neujednaenosti autorefleksija i akcije (potrage za pravim roditeljima), za neke itaoce u neuverljivosti predoavanja psihike krize iz ijeg se sredita pria ispisuje; kao to su vrlina romana u jednoj promiljenoj esejistinosti naracije, polemiki intoniranom skeniranju provincije, porodice, pojma roditeljstva i ljubavnog odnosa (umean spoj dva motiva gorine kao posledice saznanja zbog poljuljanog identiteta i prilika da se legitimiu teki uvidi o stanju srpske patrijarhalne zaostalosti). Definitivno najbolji deo je kuturoloki hantingtonovski kle palanake i urbane Srbije. Kao to se da videti, kvazi-kritiari ne dolaze do ovih tema o statusu ije fikcionalnosti i oblika pripovednog prisustva bi se mogla voditi kvalitetna kritika rasprava, ali ne sa poetnicima bez snage i umenja. Glavna nevolja medijske kritike je u njenoj nedomaajnosti: kao kratkovid ovek ili ptica u odnosu na avion, medijski kritiar leti nisko i vidi tek ono to mu je pred nosom. ak i kad je stilski izbrueniji, kao Bevc, ili talentovan i senzibilan, kao T. Pani, on ostaje pred dverima literarnog zamka, neosetljiv za pitanja i ponore forme, knjievne ontologije, vrste intertekstualnih spojeva, eksperimente i njihove poetike posledice, samosvojnost jezike inovativnosti17... Medijska kritika je prvi korak ili etapa miljenja o knjievnosti. Ona je neophodna za mobilizaciju italatva, grubo raiavanje litararne gradine od epigona, uljeza, korova, za slavljenje itanja kao vrhunske kulturne i duhovne delatnosti. Ipak, za ozbiljne zahvate sledi akademska kritika (ne bez svojih strukturalnih i personalnih limita), esejistika i studije o knjievnosti u nekakvoj savremenoj piramidi izuavanja literature.

(pad)
Vasa Pavkovi je u srpskoj knjievnoj kritici od 80-ih godina sa nekoliko veoma zapaenih pregleda, izbora i knjiga kritika i eseja (recimo, um Vavilona, 1988. u koautorstvu sa Mihajlom Pantiem, o tada savremenoj pesnikoj sceni u Srbiji). Pesnik, prozni pisac, kritiar, a zapravo struni saradnik Instituta za jezik i knjievnost SANU i itavu deceniju urednik u najproduktivnijoj izdavakoj kui u Srbiji, Narodnoj knjizi,

144

Vasa Pavkovi je za nae prilike zreo, etabliran i jo uvek aktivan knjievni kritiar. Poslednjih godina svoju kritiku plasirao je i u dnevnim novinama. Poznat kao autor koji ne vidi etiki problem u tome da kritiki prikae knjigu koju je potpisao kao urednik (ili koju je objavila njegova izdavaka kua), ili u tome da kao lan irija dodeli nagradu autoru/ki iju je knjigu objavio18, V. Pavkovi se te prakse nije odrekao ni u Danasu. Uzmemo li V. Pavkovia kao paradigmu tranzicionog kritiara koji se ni u 90-im nije optereivao izlinim moralnim dimenzijama svoga kritikog posla, neizbenom recepcijskom osmozom svaki njegov prikaz biva osmuen senkom sumnje koja podriva iskrenost njegove elektoralne motivacije, kao i valjanost svake visoke ocene koju dodeljuje. Kao i neki drugi kritiari, V. Pavkovi kritiku koristi za odreena sintetika uoptavanja (tako se uz analizu knjige, komentariu izdavaki programi, otkupi knjige, uoavaju anrovske, rodne ili poetike tendencije...). Piui o izabranim pesmama Rae Livade koje je priredio pesnik Borislav Radovi, V. Pavkovi istie kao znaajnu novu ediciju Prosvete u kojoj su pored Livade svoje mesto nali Bora osi, Milan T. orevi, Ibrahim Hadi, Ivana Dimi, Bogdan A. Popovi, Eva Lipska i Vislava imborska. (2006. se pojavila jo jedna edicija Nova dela, koju je pokrenuo Zavod za udbenike a gde su svoje knjige objavili Novica Tadi, Milovan Mareti, Sanja Domazet, Mladen Markov, Aleksandar Gatalica, Miodrag Pavlovi, Borislav Radovi)19. Poetni pasus koji slui skretanje panje javnosti na vrednu novinu, V. Pavkovi zavrava osudom sredine:...suoavamo se s tipinom naom gluvom tiininom samozvanih moralnih arbitara. To je V. Pavkovi ne znamo na koji arbitre misli, a jo manje kakva je priroda veze moralnih arbitara i gluve tiinine kojom je obavijena nova edicija Prosvete. Drugim reima, odmah sumnjamo da ovde ima jo neto sem nezadovoljstva kritiara reakcijom strune javnosti, ali ta bi to bilo, sem ako nije puki retoriki efekat, znaju samo posveeni. Obini itaoci, kao u telenoveli, moda mogu neto da saznaju u nekom od nastavaka, posebno u onim najreim situacijama kada kritika porodi neku uglavnom nesuvislu polemiku. Kada se otrebimo od svih natuknica i podzemnih aluzija, ostaje analiza i knjievno vrednovanje. Retrospektivna percepcija savremenika prvih Livadinih stihova iz 1969., Vasi Pavkoviu

18 2005. godine uestvuje u radu irija koji dodeljuje Disovu nagradu pesnikinji Radmili Lazi, autorki Narodne knjige, za tada objavljenu zbirku Zimogrozica.

19 U sluaju Prosvete, posle uredniko-sindikalnih peripetija i smena, staro-novi direktor Dejan Mihajlovi nastoji da od definitivnog propadanja spasi jedinu veliku izdavaku kuu preostalu iz socijalistikih vremena. BIGZ, Kultura, Nolit su propali, dok su sterilni SKZ i Matica srpska pod zatitom drave. U sluaju Zavoda za udbenike iz Beograda (ranije ZUNS, Zavod za udbenike i nastavna sredstva), monopoliste u tampanju udbenika iz starih vremena, posle demokratskih promena u Srbiji, deo svog kapitala ulae u nove izdavake projekte kako u naunoj publicistici, tako i u knjievnosti. (Isto se deava sa Slubenim glasnikom, monopolistom u izdavanju pravnih propisa i srodne administrativno-strune literature).

145

kao itaocu sa duim staom pruila je priliku ne samo da opie poetsku evoluciju stihova Rae Livade, rekonstruiui bez nagaajueg domiljanja njihovo izvorno znaenje (posezanje za depoetizujuim registrima jezika, pre svega u cilju lirske depoetizacije), ve i da detektuje efekte proteklog vremena na sadanje itanje tih stihova (oseaj novine je(...) gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnim ritmovima). Prikaz romana Filipa Rota Svaki ovek primer je kritike koja kataloki interferira dva niza referenci: onih koje oblikuju individualnu povest glavnog junaka i onih kojima Rot restituie nekolike epohe u sadejstvu sa kojima protie egzistencija lika-naratora. V. Pavkovi bira poetnu taku romana, poziciju smrti glavnog junaka sa koje se premotava film jednog ivota i koja tom filmu daje neizbenu notu tragike prolaznog i ve minulog. Tragiku uzaludnog u efemernom pojaava svodei sud o neuspenim porodinim odnosima i uopte humanim kontaktima ovog junaka. Kao najvrednije u poznom romanu Filipa Rota kritiar istie sumu njegovog pripovednog dejstva, obespokojavajui emocionalno-metafiziki drhtaj itanja pred prikazanom sudbinom. Kritiar poentira reju Strano!, otire ugao oka, potvrujui se kao senzibilno bie a ne kao profesionalna maina ili zamlata erudicije. Kao vrednost knjievnog teksta ovde se navodi njegova mo da deluje, direktan emocionalan uticaj, litararno uobliena predstava koja trai svog uivljavajueg itaoca. Prikaz desetog romana Milorada Pavia Drugo telo je dvostruko vaan. Iako je Pavi jedan od retkih srpskih pisaca koji je planetarno poznat (dodue, jo e krajem 80-ih minuti huk njegove svetske slave da bi danas Rusija postala veliko drugo pribeite za njegovu imaginaciju), recepciju njegovih romana u Srbiji prati bipolarna podeljenost: 1. recepcija kao radikalni otklon od osobene postmodernistike poetike, uene i umetne; od formalne i eruditne fantastike, bizarnih i lascivnih detalja i od iskliznua u polje ideolokog. Ovim itaocima je nova Pavieva proza pre svega dosadna, repetitivna jer je deja vu, oudno koje se ne da deifrovati, prenagomilano, deo knjievne prolosti i 2. nepokolebljiva podrka koju nikakva Pavieva hiperprodukcija ili ponavljanja ne mogu da pomute. Ovi itaoci razumeju Paviev litararni postupak te i dalje nepomueno uivaju u njemu.

146

Pavkovi pripada onima koji imaju razumevanja za Paviev barokni manirizam (Slavko Gordi). Mikstura anrovskih potki, fluid pripovedanja na granici pripovedne pouzdanosti i postojanja, identiteta i vremena, denbraunovske provokacije o drugom telu Isusa Hrista, o idejama reinkarnacije i venosti, tako V. Pavkovi rasklapa poetoloki i idejno-tematski prtljag Pavievog romana. Time se u prvi plan vrednovanja, to je neizbeno kada se pie o Paviu, dovodi postupak i poetika, te odnos kritiara prema postulatima postmoderne literature. Moja teza u ulozi metakritiara je da, naelno, naklonost prema postmoderni i fantastici otkriva ne samo itaoca kome nije previe stalo do realizma, ve itaoca koji od knjievnosti trai i neto drugo, ono neobino i neverovatno, ono izvan racionalno pojmljivog, gde knjievnost nije samo knjievnost, dakle, otkriva jednog profinjenijeg i vinaverovski nastrojenog itaoca. Vasa Pavkovi u svojim najboljim izdanjima pripada ovoj vrsti italaca, iako njegova merila i njegova konkretna vrednovanja najee ostaju zarobljena u tmastoj gustini zamrenih funkcija koje obavlja.

(povratak otpisanih)
Najitaniji dnevni list u Srbiji na latinici, Blic, prvi privatni dnevnik pokrenut stranim kapitalom protestne 1997. godine, poslednjih godina razvio je ne-nezanimljiv saradniki sistem malokarakternih kolumni. Tako za Blic piu Milan Vlaji (filmska kritika), reditelj Gorin Stojanovi (fudbal, svakodnevica), Mirjana Bobi Mojsilovi (mediji, kultura), Aleksandar iki (muzika kritika), i skoro od samog poetka Vesna Triji (knjievna kritika). Ova kritiarka relativno mlae generacije ne pravi rogobatne stilske greke (kao Krsti i Vujii) i ne razmee se pokondirenim i ignorantskim korienjem strunih formulacija (kao Slaana Ili). Ono po emu je V. Triji jedinstvena u srpskoj medijskoj kritici jeste gotovo eksplicitna upotreba moralnih kriterijuma pri vrednovanju knjievnih dela. inilo se da je ovaj sentiment knjievne kritike posle Jovana Skerlia davno izgubljen ili rezervisan za lokalne anonimuse, odnosno demontiran imanentistikim fakultetskim obrazovanjem koje je raspredalo ad nauseam o autonomiji knjievnog teksta. Za Vesnu Triji literatura je ilustracija duhovnog stava autora,

147

20 Treba rei da je u ovoj svojoj orijentaciji Vesna Triji jako dosledna (primer kada doslednost nije vrlina). Teofil Pani (Na hartijskom zadatku, Dnevnik, Novi Sad, 2006., str. 52/53) uoio je da kritiarka Blica zamera Hajdani Baleti, autorki romana Vodi me na drugo mesto (Stubovi kulture, 2001.) da propoveda predubeenje da mladi moraju da bee iz Srbije, te da izraava hedonistiku neiivljenost i nacionalnu apatiju.

jedan doslovan, neprotivrean sistem poruka i emocija koji upakovan u tekst stie na itaoevu adresu. Svoj posao kritiara pak V. Triji shvata u duhu preventivne medicine i moralne pedagogije. Kao paradigmatski tekst za ovu vrstu kritike, moe da poslui prikaz najnovijeg romana Dragana Velikia Ruski prozor (Stubovi kulture, 2007.), koji se pod nazivom Imitacija pojavio u Blicu 2. jula 2007. Gotovo sav prikaz posveen je grupnoj analizi junaka Velikievog romana. Oni nita ne rade i ne odluuju, optereeni su provincijskim zaviajem kao nepodnoljivom sramotom, poseduju mesijanski kompleks, u potuljenom su sukobu sa itavim svetom, neguju umobolnu ideju da je najbolje biti neodreen i nemati identitet, zastupnici su nekoliko skandaloznih politikih ideja, oni su egomanijaci i postmodernistiki modeli junaka kao ovekolikih insekata koji naklapaju o ivotu, a nisu u stanju da ga konzumiraju ni kroz ljubav, ni kroz strah, ni kroz nesreu20. Sem naelne heteronomije u odnosu knjievnosti i drutva/morala, duhovnosti (ideologije i vere), izdvojiemo nekoliko vanih nesuvislosti ove kritike: 1. Kao to je i Teofil Pani primetio 2001. godine, kada proitate kritiku Vesne Triji, oseate se izofreno, jer ste sigurni da to o emu ona pie nije delo koje ste vi itali. Drugim reima, ova kritika s jedne strane previa i omalovaava vane date teksta, s druge pojednostavljuje i netano primeuje druge, ovde odlike likova i odnose meu njima. Recimo, kod Velikievih likova nema provincijskog kompleksa vie nego kod recimo Ivana Galeba ili Filipa Latinovia, ali ima veoma otre kritike provincijalnog ivota. Nema egomanijatva, ima neodlunosti i traenja sebe, ali bez hamletovske patologije. Nijedan lik ne poseduje uverenje o superiornosti individualne neodreenosti ili bekstva od identiteta. Naprotiv, rekao bih da vienje ovih likova kao likova bez svojstava, kao i definisanje identiteta kao neeg jasno odreenog i nepromenljivog, jasno sugerie ideologiju moralnog konzervativizma V. Triji. 2. Ova kritiarka zanemaruje sloenost strukture dela i njegovih osobenosti zarad uoavanja duhovnih sutina koje delo emituje. Ni jednom reju ne pominje trodelnu strukturu romana, variranje razliitim pripovedno-dramskim modelima pisanja, zanimljivo pitanje kako razumeti prvi deo romana u odnosu na drugi, kao monodramu

148

3.

kojom se Rudi Stupar potvruje kao pisac ili kao metod skinuto sa trake ispovednu retrospekciju Danijela, koja uspostavlja analoki odnos sa glavnim narativnim tokom romana... Vesna Triji pokazuje nerazumevanje postmodernizma i netano odreuje poetiki lik Velikievog romana. Pomenuti ovekoliki insekti direktno prizivaju Kafku i meuratnu avangardu, odnosno stilsku formaciju modernizma. Vrednosni stav kritiarke prema (post)modernizmu iznenaujue je blizak ovenskoj osudi modernizma kao nehumane i dekadentne umetnosti koja svet neopravdano i neutemeljeno prikazuje izopaenim, rugobnim i traginim mestom. S druge strane, kritiarku kao da iritira pasivnost ili neopredeljenost likova kao da je re o nekim njenim poznanicima, dakle, realnim osobama kojima treba pomoi da prevaziu psiholoke probleme koji im smetaju. Otuda didaktike sugestije iza kritikih primedbi: aktivistiki vitalizam, filantropija umesto egoizma, izbor umesto determinizma, ivot umesto njegove imitacije koju izvode mehanike lutke u ovoj beskrvnoj prozi.

udna i neoekivana kulturna regresija, odnosno logina posledica postkomunistike restauracije patrijarhalne demokratije. Iz njenih su budaka izmilele aveti verskog i nacionalnog fundamentalizma, te palanakog moralizma, bilo kao realni deo spektra slobode, bilo kao izraz socio-psiholoke dezorijentacije generacija koje su se formirale tokom 90-ih godina u nakaradno instrumentalizovanom povratku tradiciji.

(osveenje medijske kritike)

Osveenje novinskoj kritici donosi odsustvo ustruavanja da se ukae na slabo mesto knjige i jasno saopti negativan sud. Kako za dobru kritiku to nije dovoljno, Vladimira Arsenia jo odlikuje blaga ali funkcionalna ironija, precizna detekcija anrovskog profila knjige koju prikazuje, uoavanje kvarova u strukturnom mehanizmu knjige, svejedno da li u sklopu motivacije ili oblikovanju fabule. U Arsenievoj kritici primeujemo inventivne paralele izmeu naslova savremene literature, dovoenje knjiga u vezu sa medijskom i pop kulturom i naelnu otvorenost za tzv. anrovsko pismo. On ispituje

149

21 Podlistak za kulturu ili Kulturno-propagandni komplet dnevnog lista Danas, pokrenut juna 2006. godine. Nemenjen iskljuivo negativnoj kritici, dekodiranju nacionalistike ideologije u delima knjievne tradicije i aktuelne junoslovenske savremenosti. Dakle, onim ciljevima koje, oito, i metakritiar nastoji da promovie u ovom svom radu.

mogunosti knjievnog teksta i tei novom itanju, ali ne zbog samosvrhovitog italakog hedonizma, koliko zbog insistiranja na novim znaenjima knjievnog teksta. Izuzimajui Beton21 i parodijske kritike forme, V. Arseni je jedan od retkih kritiara koji daje oduka svojoj duhovitosti (na jeziko-stilskom i planu organizovanja teksta), koja je sredstvo da se knjiga istakne ali i da se pokudi. Tako u kritici pod naslovom ta to smera Buick rivera o romanu Miljenka Jergovia Buick rivera (Rende, 2006.), dva glavna lika i radnja njihovog meusobnog odnosa predstavljena je u kolokvijalnom maniru TV-prenosa boks mea; dok u Bezukusnom poljupcu, kritici romana Gordane irjani Poljubac (Narodna knjiga, 2006.) parodino nabraja mogua itanja: Radi se o metafizikom ljubiu s tunim krajem nad kojim e mnoga, ah, romantina srca, dobru suzu proliti. ekajte, moda greim. Moda se ipak radi o romanu ideja koji ima za cilj da parabolom predstavi potragu za smislom ivota (?), svetim gralom (?), svetim dralom (?) ili, pak, svetim drelom (s obzirom da se radi o poljupcu s jezikom)!? Sa lica kritike je skinuta maska samrtne ozbiljnosti, ali nije navuena maska lude. Kritiar je koliko i svaki drugi italac nasmejana ivotinja ili namrgoeni namor, odnosno osoba koja ima pravo da svoje ne-zadovoljstvo tekstom iskae u strateki razliitim registrima kritike. Zbog popularnosti humora, neoekivanog jezika i neobinih poreenja, moe se desiti da dnevni listovi forsiraju kozerijsko-parodijski pristup koji bi omeo i potisnuo ozbiljnu analizu. U Srbiji to nije sluaj, a Arseni to radi sa umenom merom. Pored precizne detekcije anrovskog melana horora i tvrdog krimia u debi-romanu Mirne Zaki Strava u Ulici kuge (Narodna knjiga, 2006.), gde je naratorka vukodlaica (Arsenieva kritika nosi naslov (Vuko)dlaica u jajetu), a u priu su uneta razliita mitoloka bia (krvopije, grobljanski demoni, sveznajui hermafroditi...), sprovodi se kritika kako anra tako i njegove konkretne realizacije u ovom romanu. Arseni zamera visok stepen prihvatanja odlika anra plitka motivacija, pljosnati likovi koji se ne razvijaju, pria koja ne iznenauje..., zapravo, nesposobnost autorke da krute formule i konvencionalnu estetiku anra modifikuje, produbi i preokrene u dobru knjigu. I tu je najvia taka do koje ide profinjeni italac-tolerantni kritiar. Forma anra se ne odbacuje u naelu, ali se svaka takva forma koja je svedena na svoje stalne odlike,

150

na pattern ili ablon, ne vrednuje visoko. Da bi anrovsko pismo dobilo viu ocenu, ono mora postati neto drugo (otuda Arseni navodi Dostojevskog, poznatu Bahtinovu studiju i odnos Zloina i kazne prema bulevarskom romanu) ili mora demonstrirati pripovedako majstorstvo, kakvo Arseni nalazi kod Gorana Skrobonje u ve pominjanoj knjizi pria Tihi gradovi. Skrobonja pravi adekvatan izbor pripovedne perspektive, ima lukave siejne postupke, preokrete kojima iznenauje itaoce i suvereno vodi priu22. itajui knjigu pria Dejana Vukievia Omama (Filip Vinji, 2007.), Arseni usput nudi i malu teoriju prie, koja sadri jasne vrednosne koordinate kritikog suenja. Za dobru priu potreban je zanimljiv zaplet i obrt koji itaocu omoguava novo razumevanje onoga to je proitao, a to konsekventno itaoca navodi da preispita sebe i svoju poziciju i doe do nove i drugaije spoznaje sebe i sveta. U otkria ovog kritiara spada patentiranje pojma tiftung literature (stiftung zadubina, knjievna stipendija, studijski boravak): narator je i glavni junak, nalazi se na Zapadu, izvan svog uobiajenog boravita, zahvaljujui stipendiji koju je dobio, te nam odande pripoveda priu koja se neretko tie samog doivljaja inostranstva. Za Arsenia najznaajniji predstavnici tiftung literature su Sneni ovek Davida Albaharija, Mexico Vladimira Arsenijevia, Komo Srana Valjarevia, i delimino Berlinsko okno Sae Ilia i Pariska menaerija Dejana Maka. Najree u medijskoj kritici je ubedljivo ponuditi radikalno novo itanje nekog dela koje je u ii javnog interesovanja, to zbog ogranienog prostora kritike, to zbog rizika komunikacijske blokade. Takvo itanje Arseni nudi o Velikievom Ruskom prozoru. Rudi Stupar je ovek-dvojnik, kopiket bez kopirajta. Kao i svaki heroj Bildungsromana i on je sazdan od niza mogunosti jer je identitet, kako kae dirigent Danijel, razliven u bezmerju proputenog. Eto drugog pola kritike hermeneutike: kao i Vesna Triji, i Arseni govori o liku naratora romana i o njegovom identitetu. Meutim, za njega je identitet neto (geopoetiki) rasuto i (pojmovno) neuhvatljivo, nefiksirano jednim esencijalnim znaenjem. Stoga, on vie trai tu mogunost Velikievog teksta nego to je otkriva otuda pominjanje hrabrosti da se ovaj roman zamisli kao primer knjievnog teksta koji govori o individualnoj sudbini junaka i, ujedno, o poetikom izazovu teksta, o prevladavanju zadatosti (egzistencijalnih i proznih) putem ludila, posle kojeg individua koju oblikuje i priziva tekst i sam tekst kao sredite smisla postaju jedno bie.

22 Treba rei da na primeru kritike Skrobonjine knjige pria uoavamo drastiniji pad kritiareve opreznosti ili simpatiju senzibiliteta za neto osrednje i plitko, tj. za naivnu fantastiku, minus refleksivnost i stilske frazeme ovog pripovedaa.

151

Konano izabravi mnogostrukost umesto jedinstva, Rudi postaje prvi rizomatini heroj ovdanje knjievnosti, koji je u isti vreme svaki ovek i nad-ovek, le i umetnik, lik pod dejstvom izofrenije i, kao pera leeva, na poziciji izvrenog prelaska ivota u smrt.

23 Svaka emisija iz kulture u Srbiji ima bar 100.000 gledalaca, to je mali indeks gledanosti, obavetava nas Jasmina Vrbavac. Naravno, profil gledalaca i kvalitet prijema se ne meri pipl-metrima, a o tiraima knjiga koji bi dostizali navedeni estocifarnik, sem kratkotrajnog izdavakog kioskfast-food eksperimenta, moemo samo da matamo. 24 Drugim reima, kada je Jasmina Vrbavac prikupila vie od 80 tv-prikaza strane i domae preteno fikcionalne literature, emitovanih od 1995. do danas na RTS, u emisijama Metropolis i Vavilon, i objavila u knjizi Tri i po, Agora, Zrenjanin, 2007. 25 J. Vrbavac smatra negativnu kritiku vrstom estetski i pedagoki kontraproduktivne reklame za lou knjigu, dok veoma zanimljivo selektuje kojoj vrsti dela e nameniti takav pristup. Smatra da kritiki prekor treba uputiti slabijim naslovima renomiranih pisaca, promaenim prevodima stranih knjiga ili ispraznim knjievnim tekstovima koji su putem promotivno-parakritike halabuke zauzeli centralni medijski prostor.

(televizijska kritika)
Uprkos intencionalnom prostiranju fusnote broj 1, u naem pregledu bie zastupljena kritika u elektronskim medijima, ali tek nakon to se u povratnoj sprezi, u poniznom pokajanju iz imperijalnog okrilja23 multimedijalnosti vratila mastiljavim Gutenbergovim inovnicima metuzalemske starine24. Kao i kod knjige radio mikro-eseja Predraga Brajovia 4.000 znakova, duina priloga predstavlja polazni restriktivni princip i kod televizijske kritike. Tri i po, naslovna sintagma knjige Jasmine Vrbavac, oznaava maksimalno poeljnu ili doputenu duinu trajanja priloga od tri i po minuta. Stoga, pie autorka u predgovoru, prikaz mora da bude kratak, jezik kojim (tv-kritiar) pie jasan, odabir teorijske argumentacije precizan i dodatno objanjen... Vrednosni sud, iako nije obavezan, ipak je poeljan, ... (str. 5) Duina trajanja tv-kritike odreena je na osnovu sposobnosti gledaoca da odri koncentraciju, otprati prilog i razume informaciju koju kritiar eli da prenese. (5) Sem trajanja, Jasminu Vrbavac su pri pisanju tekstova koje je unela u knjigu rukovodila jo dva kriterijuma: aktuelnost naslova i (njen) pozitivan vrednosni sud o knjizi koju prikazuje. Svoje opredeljenje za primarno pozitivan tv-kritiki pristup, J. Vrbavac motivie pedagokim i estetskim razlozima jedino vredna dela zasluuju medijski prostor i pohvalu (promocija literature, isticanje uzornih ostvarenja), ali i operativno premalo je vremena u elektronskim medijima za prevelik broj loih i osrednjih knjiga, za autore sekundarnog vrednosnog ealona. Na stranu pitanje medijskog statusa tzv. negativne ili preteno negativne kritike25, zanimljivo je da ova autorka kritiku na televiziji doivljava u prvom redu kao informaciju, koja shodno logici masovnih medija mora biti podvrgnuta prilagoavanju sposobnosti razumevanja ireg gledalakog spektra. Pod informacijom J. Vrbavac ne podrazumeva bio-bibliografske podatke u kritici ve kritiku u celini, to automatski povlai da su informacija i svi ostali elementi kritike: vrednosni sud,

152

analogije, kritiki argumenti, sam stil... Problem koji vidimo u ovakvom poimanju kritike kao tv-informacije nije samo u preirokom razumevanju klasine definicije novin(ar)ske informacije (koja treba da ponudi odgovore na pitanja ko, ta, gde, kada, kako), ve u medijskoj instrumentalizaciji diskursa kritike. Time se pojednostavljeno istie jedna dimenzija u odnosu televizijski medij: konzument, a to je poruka i primarni sadraj informacije. Drugu opasnost po tv-kritiku moe predstavljati ureivaki imperativ redukcija u strukturi poruke, odnosno u leksici i u sintaksi kritike. To bi znailo da se kritika kao takva, kao informacija koju treba prilagoditi saznajnim kapacitetima televizijskih gledalaca, moe bez ikakvih ogreenja po bie kritike prevesti na komunikativniji jezik. Sama kritika J. Vrbavac nije informacija u opisanom smislu, kao to nije neutralan opis bez kritikih zamerki. Kritika Kue u Puertu Gordane irjani (Narodna knjiga, 2003.), primer je dvostruke kritike pozicije J. Vrbavac. To je primer kritike neuspelih mesta u romanu epskog zamaha renomirane autorke, ali ujedno i kritike pohvale onome to se doivljava kao vredno. Za kritiarku analoko kontrapunktiranje dva vremena: panske revolucije i NATO bombardovanja Srbije ostaje neutemeljeno i proizvoljno, sa nejasnim pripovednim predimenzioniranjem nekih rukavaca prie. Ipak, tome nasuprot hvali se irjanikino dosezanje lirskog tonaliteta kazivanja i prustovski intimistiko oivljavanje davnanjih emocija, dogaaja ime roman uspeva da izazove emociju, uspostavi smisao i daleko prevazie epski diskurs rukopisa koji ostaje nedoraen, razvuen i neveto inkorporiran u jedan, u sutini, valjan intimistiki roman. (115) itaocu/gledaocu ni-je teko da prelomi gde pada tas kritike vage Jasmine Vrbavac to je pozitivna kritika i pohvala prikazanoj knjizi uprkos potencijalnim preteranostima ili nedoraenostima. Iako se ne ustee od zamerki, one su retke i esto ostaju na nivou uoptenih primedbi ili usputnih komentara. Sve prie su napisane kao rableovska alternativna istorija i predstavljaju zavodljivu meavinu fikcije, mistifikacije, ezoterije i istorijske faktografije u kojoj je sve kao privid, mogue i dozvoljeno. (168) O priama Svetislava Basare Fantomski bol (2005., Oktoih) Ovde se sreemo sa sintetikim govorom kritike u kome se preklapaju linije dvostruke vrednosne aspektualizacije (prikrivene u naglaavanju onoga to je vano u knjievnom

153

tekstu, eksplicitne u transparentnom vrednosnom sudu). Nevolja ukupne medijske kritike, nevolja za itaoca koji trai vie od pukog opredeljivanja kritiara za i protiv knjige, jeste to se nikad ne ide dalje od pregnantnih sintagmi, odnosno, to ne postoji postupnost izvoenja zakljuaka ni dovoljnost obrazlaganja argumenata. To proizvodi utisak o samodovoljnosti kritikog suenja: zakljuak se doivljava kao argument i uzima se na veresiju. U recepcijskom smislu kritika se gura ka sferi intuitivne spoznaje i ka impresiji kao krajnjem dometu kritike. Poto se ne vide mehanizmi zakljuivanja kritiara, ili, to je gore a veoma esto, poto nisu jasni jer takva kritika ili poiva na velikim logikim skokovima ili je pisana opskurno, kritika se moe doiveti kao set floskula ili kao nevelik spisak alhemijskih formula kojima se trivijalnost odsutnog itanja treba da pretvori u zaaravanje masovne publike. Najvea metakritika tema koju pokreu tv-kritike J. Vrbavac jeste postupak uoavanja tzv. anrovskih matrica u nekom knjievnom tekstu. Tako Strah i njegov sluga Mirjane Novakovi (2001., Narodna knjiga) nije horor-roman zbog naglaenog prisustva ironije i intertekstualnosti, nije roman detekcije jer je potraga samo povod, a nije ni istorijski roman o austrijskoj vladavini Beogradom u 18. veku zbog mnotva knjievno-teorijskih citata, asocijacija, teolokih i filozofkih refleksija (79/80). Smatram da je ovaj postupak poslednji dostojanstveni organon knjievne kritike, pouzdani put istraivanja i solidna podloga za donoenje estetskog suda. Jer anrove kao iste strukture lako je definisati i uoavati (kao i knjievne programe i poetike sisteme). Njihovo poznavanje iziskuje primereno italako iskustvo a njihovo korienje dvostruku vetinu: ovladavanje osnovnim modelom anra i domiljatost u prevladavanju kliea i preobilne tradicije anrovskog pisma. Detektovanje anra je zabavna intelektualna veba koja krepi srce kritiara, uveravajui ga da je kritika bliska egzaktnosti prirodnih nauka. Problem nastaje kod suenja. emu dati prednost: anrovskoj istoti ili meavini/melanu, tehnikoj vetini ili originalnosti metamorfoze, tradiciji ili (postmodernoj) igri ukrtanja i premetaine...? Nezavisno od linih sklonosti kritiara, na ceni su samosvesni postupak autora, ovladavanje anrom, potovanje premisa poetikog sistema unutar kojeg/kojih je delo izvedeno (slino ranijem pozitiv-

154

nom vrednovanju doslednog uvanja pripovedne perspektive, vrste izabranog naratora, mehanizma psiholoke i narativne motivacije).

(enska kritika)
Tek devedesete godine u srpsku kulturu uvode diferencirani grupni glas enskih studija, feministikih asopisa, sistematske ginokritike sa koje pozicije se preispituje vladajui literarni kanon i preteno muki26 model kulture. Uz asopise kakvi su Pro-femina i Genero, uz postojanje Centra za enske studije, razne antiratne inicijative nevladinih organizacija kojima upravlja veliki broj ena, interdisciplinarne studije i novinske eseje Svetlane Slapak, kolumne-dopisnice Dubravke Ugrei, dnevniko-epistolarne forme Marije Kneevi, Vesne Bige, Marue Krase, Rade Ivekovi, drame Biljane Jovanovi, politiku satiru Mirjane Stefanovi, poeziju, kritiku, antologije Radmile Lazi, javljaju se disertacije, naune studije i knjige Biljane Dojinovi Nei, Tatjane Rosi, Dubravke uri. Univerzalnost SFRJugoslovenske kulture 80-ih, utemeljene na socijalistikim programskim postulatima rodne ravnopravnosti koja se oitavala u brisanju profesionalnih determinizama i podele na muke i enske poslove i u jednakim ansama na obrazovanje, istu platu i napredovanje u poslu, reflektovala se i u nedostatku rodne samosvesti kod autorki, te odsustvu naglaenih vidova feministikog pokreta i teorije u tzv. nauci o knjievnosti. Knjiga kritikih ogleda Dubravke uri: Govor druge (Rad, 2006.) u neku ruku dovodi u pitanje kvantitativni koncept pojma knjievne kritike. Re je o studioznim esejima kojima je dato na raspolaganje dovoljno prostora za due elaboracije i konzistentniju knjievno-istorijsku kontekstualizaciju poezije autorki kojima se bavi. Drugo, u klasinoj knjievnoj kritici uvek je re o odnosu jedan prema jedan; jedan kritiar/-ka analizira i vrednuje jednu knjigu, po pravilu onu koja se pojavila nedavno (u toku tekue godine, ili bar prethodne). D. uri analizira poeziju Judite algo, Ljiljane uri, Radmile Lazi, Nine ivanevi, Jelene Lengold, Ivane Milankove, Jasne Manjulove, Danice Vukievi, te sijaset mlaih autorki koje su se pojavile krajem prolog milenijuma (roene polovinom 70-ih i u prvoj polovini 80-ih). Dakle, ona uzima

26 Broj kritiarki u knjievnim irijima i na vodeim mestima institucija, kao i autorki u antologijama i meu nagraenima je zanemarljiv, dok se sam taj podatak o minornoj participaciji ena u distribuciji moi i nagrada uzima kao neto normalno.

155

njihov ukupan pesniki rad, prati evoluciju, uporeuje sa drugim njima srodnim pesnicima, rekonstruie kulturni kontekst epohe kada su se knjige pojavile, uspostavlja/potvruje intertekstualne veze ovih pesnikinja sa onom literarnom tradicijom koju su same izabrale, odnosno sa savremenim autorima koje doivljavaju kao svoje uitelje/srodnike, povlai paralele izmeu egzistencijalnog i pesnikog iskustva. Ciljni opseg knjige Dubravke uri je trojak. Autorka programski intencionalno poeziju koju analizira podvrgava doslednom metodolokom zahvatu ginokritike, teorije roda, feministike teorije, ne ostajui ipak zarobljena u njima, odnosno ostavljajui dovoljno interpretativnog prostora za dodirne take sa mukim autorima i neutralnim duhom epohe. Konkretnom analizom autorki koje predstavljaju vaan deo savremene poezije na srpskom jeziku, revitalizuje njihov status, za koji veruje da je neopravdano marginalizovan, neproitan i neprepoznat od dominantne kritike. Time kao korisni (i eljeni?) nus-proizvod D. uri nudi ne toliko alternativnu i paralelnu istoriju savremene pozije u Srbiji, koliko ispisuje neophodnu dopunu postojeoj istoriji knjievnosti, istovremeno skreui panju na probleme pozicije enske poezije i njene kritike recepcije koji su hermeneutike prirode koliko i kulturalne i ideoloke. Dakle, vanost ove knjige i ovih ogleda koje emo u kontekstu naeg rada doiveti kao vid sinkretike i produene kritike, jeste u metodoloki sistematskoj implementaciji novog naina itanja poezije, ginokritike kao dela poststrukturalistikih stremljenja u knjievnoj teoriji. Dva priloga u knjizi Dubravke uri Govor druge, Kritika kritike i kritika poezije i Status poezije donose razmatranja o teorijskoj pozadini kritike za koju se ova autorka opredelila. Dinamian stil izlaganja D. uri esto je sastavljen od programskih premisa novog poimanja prirode pesnitva i pesnike kritike, koje stoji u polemikom odnosu sa dominantnim shvatanjima/ teorijama sredine kojoj se autorka obraa. Iako je stepen interne konzistentnosti iskaza D. uri diskutabilan, mogu se prepoznati nekoliko naela na kojima poiva njen pristup:
Poezija po sebi nema znaenje, ona nije prirodna datost, ve je kulturoloki determinisana delatnost. (7) i U graanskom drutvu, optereenom ekonomskim, politikim i egzistencijalnim problemima, pesma se tumai kao mesto po sebi razumljive slobode, mesto nesputane igre mate i stvaralakog erosa. (108)

156

Poezija, i literatura uopte, nema(ju) prirodno, tj. objektivno znaenje, upisano u dubinu teksta, jedinstveno i usredsreujue, ve predstavljaju konstrukciju uslovljenu kontekstom kulture. Nema providnog jezika koji posreduje znaenja; jezik poezije nije mimetiki instrument emocionalne i duevne autentinosti. Stvaralaka sloboda je stvaralaka iluzija osloboena saznanja o okovima svoje uslovljenosti ili kauzalnosti. Sloboda kritiara poiva na izboru kritiarskog metoda. Bilo da se opredeli za formalizam ili za neku varijantu poststrukturalizma, kritiar svoj metod mora dosledno sprovoditi, sa samosveu koja se ispoljava u poznavanju limita samog metoda. Kritika je osuena na trajnu partikularnost, koju nadometava pluralizam kritikih metoda na nivou opte teorije ili sinkretike istorije umetnosti. Takoe, kritika je rizik u izboru metode, u njegovoj primeni, u sukobu ili interferenciji metoda, u saobraavanju metode kontekstu savremenosti unutar koje se kritiko itanje izvodi. uri je sklona metodolokom eklekticizmu koji ne favorizuje one premise sa kojih polazi. U tom smislu moe se uoiti izvesna plauzibilna nedoslednost kritikog koncepta koji inicijalno nastoji da dekonstruie univerzalne kategorije kulture i optevaee kriterijume knjievne kritike koji marginalizuju tzv. ensko pismo i ignoriu specifine probleme rodnog identiteta koje ono nosi, revalorizujui tu heterogenu umetniku vrednost rodnog simbolikog prtljaga enskih autorki. Meutim, bilo da analizira mnogostruke identitete u pesnitvu J. algo, Lj. uri i R. Lazi, ili transformaciju enskosti u opusu J. Lengold, uri je otvorena za klasine postupke knjievno-istorijske kontekstualizacije. Tako J. algo ima dodirne take sa kasnim pesnikim modernizmom i srednjom, prelaznom fazom Vojislava Despotova, Lj. uri sa tradicijom veristike/kritike poezije 70-ih i 80-ih, odnosno poezijom srpskih pesnika Slobodana Zubanovia i Duka Novakovia. I. Milankova i N. ivanevi piu pod uticajem anglosaksonske modernistike poezije, parabole biblioteke i iskustva svetskih putnika (Milankova T. S. Eliota, ivanevieva Alena Ginzberga i bitnika). Sline srodne paralele uspostavljaju se izmeu mlaih i starijih autorki: Sneane abi i Nine ivanevi, pri emu je nomadsko iskustvo autorke koja je stasavala 90-ih zapravo ratno apatridstvo i prinudna migracija za razliku od neoromantiarskog flaneurskog strujanja izmeu svetskih metropola; Natalije Markovi i radikalnih modernistikih praksi; Ane Seferovi i verista; Ivane

157

Velimirac i postmoderne persiflae antikih predstava i retorikog stila, srodne knjigama Divne Vuksanovi Madona dugog vrata i Dragana Stojanovia etiri pesme o Sl.. Kritiarski senzibilitet autorke s kulturnom misijom formira panoramu pesnikih glasova, osetljiv za razliite poetike mehanizme koji mu stoje u sreditu i onda kada se oni kose sa programskom intencom detektovanja feminalne samosvesti, bioloke/polne, socijalne/rodne, profesionalne/poslovne, politike/ideoloke, odnosno kada su analiziranoj poeziji pitanja ginokritike od sporednog znaaja. Vanost kritikog postupka D. uri, na granici izmeu studije, eseja i knjievne kritike, odnosno na granici njihovih uobiajenih funkcija (utvrivanje estetske vrednosti, sistematizacija pesnikih odlika i tendencija, definisanje i preureivanje knjievnog kanona), jeste u senzibiliziranju kritikog ukusa za neimanetne vrednosti knjievnog teksta, za one strategije i onu simboliku koja je rodno i kulturoloki uslovljena, i koju, samim tim, valja ocenjivati drugim merilima.

ekskurs br. 2: (izmeu kritike i diplomatije)

27 Aleksandar Jerkov je kritikovao jednako stav da je Vasovieva knjiga podsticajna i hrabra provokacija (zastupao ju je Vasa Pavkovi, urednik izdanja), obnovljene stavove D. Jeremia o tome da je Ki plagijator, kao i one nove/originalne Vasovieve da uspeh Danila Kia u Francuskoj/svetu plod rada jevrejskog lobija, odnosno da je Ki pravoslavni konvertit iz koristoljublja i kao takav kukavije jaje u srpskoj kulturi.

Aleksandar Jerkov je docent na Katedri za srpsku knjievnost Filolokog fakulteta u Beogradu i jedan od istraivaa literature srednje generacije koji je ostao upamen kao pomni prouavalac sprske postmoderne knjievnosti (Nova tekstualnost, Od modernizma do postmoderne, Antologija srpske proze postmodernog doba). Od druge polovine 90-ih, sem fakultetu, okree se drugim institucijama izdavatva, kulture, medija (dugogodinji je urednik u IK Plato iz Beograda, kritiar lista Vreme, odskora urednik knjievno-tribinskog programa u Domu kulture Studentski grad, struni savetnik i saradnik nekoliko dnevnih i nedeljnih listova, u dva mandata lan NIN-ovog irija i kritiar ovog magazina...). Dakle, re je o raznovrsnim aktivnostima Aleksandra Jerkova i kulturnim sinapsama koje se meu njima uspostavljaju, njegov nepodeljen ugled u knjievnom svetu (toliki da je postao prototip za istoimene knjievne likove od Uklete zemlje Svetislava Basare do Lutajueg Bokelja Nikole Malovia); on je povremeni polemiar (zapaena je njegova uloga u odbrani Kiovog dela od pamfletske paskvile Neboje Vasovia Lani car epan Ki, Narodna knjiga, 2004.27) i povremeni kritiar.

158

Ipak, od ovog znaajnog autora, koji je zapaeniji kao kanon-mejker i kultur-treger nego kao knjievni kritiar, izabrali smo tek jedan tekst, Izvan atara (NIN, 3. maj 2007, str. 50), koji je znaajan za nau metakritiku panoramu iz vie razloga. Tekst A. Jerkova posveen je svetskoj recepciji knjiga trenutno najprevoenijeg srpskog pisca, Zorana ivkovia. On razmatra fenomen knjievne popularnosti i znaaj koji je preko brojnih prevoda ivkovievih knjiga ukazan savremenoj srpskoj literaturi, analizira domete ovog uspeha, kao i u tom trenutku najnoviji ivkoviev roman Amarkord, ovlano se dotiui i prilika u naoj tekuoj kritici. Takoe, ovaj tekst je dobar primer kritike argumentacije i stila A. Jerkova, a posebnu zanimljivost donosi mu strategija retorikog zavoenja koja na posredan nain treba da ukae na slaba mesta ivkovieve poetike a da se to ne primeti odmah, ili da se ukupan stav ne doivi kao kritiko osporavanje ve kao blagonaklono neutralno zapaanje. To je spoj vidljive pohvale koja problematizuje opti kontekst koji je pohvalu proizveo i potisnute negativne kritike kojom se daje oduak svom stvarnom miljenju i otporu vlastitog knjievnog ukusa spram ivkovievog pisanja o kome se nema visoko miljenje. Svojevrsna, doneklo uspeno izvedena, kvadratura kruga, pitijski govor kritike i sloena mrea sastavljena od izukrtanih pozicija arbitra elegancije koji dri do teine svoje pohvale i pouzdanosti svog itanja, i, sa druge strane, oveka koji potuje trenutnu svetsku slavu svog sunarodnika i kolege (Z. ivkovi je doktorirao na grupi za Optu knjievnost), toliko da na knjievnim tribinama promovie ivkovieve knjige. Informiui itaoce da se ivkovieva knjiga Sedam dodira muzike nala uz dela Tolstoja, Tomasa Mana, Prusta, Kafke, Foknera i Kundere, Jerkov se pita:
ta, meutim, rei na to da su ivkovieve knjige poele da se nalaze na spiskovima literature na univerzitetima u Americi i Kanadi? Ma koliko dananji svet nema nekadanju ozbiljnost i teinu, pomislimo samo kako bi nam ovakav dogaaj izgledao jo pre neku deceniju. i Kada `Tajmsov` prikaziva istakne kandidaturu da Z. ivkovi bude novi Borhes, kako se aliti na prejaku pohvalu? Da li stalno za sve to ovo drutvo i kultura postiu dobijamo takve pohvale, pa valjda ima smisla da se ljutnemo kada neko previsoko uperi pogled?

Eto pohvale i skrivene pokude, ili pohvale putem pokude. Iako dananji svet (ukljuujui i svet prestinih savremenih univerziteta) nema uvek nekadanju ozbiljnost i teinu, i iako je kandidatura ivkovia za novog Borhesa, previsoko

159

uperen pogled, odkrinuta vrata uspeha predstavljaju neto neupitno dobro, koliko po Zorana ivkovia kao autora, jo vie po kulturu u kojoj je on ponikao i ijim se jezikom izvorno slui. Zanimljivo je kako se A. Jerkov samopozicionira kao kritiar. On ne govori pre svega kao obaveteni italac od ukusa kome je njegov uvid vaniji od odjeka popularnosti/slave kojima je izloen neki pisac. Jerkov govori iz srca savremene srpske kulture kao neko ko naporedo sa brigom o vrednostima (ili njihovom odsustvu) knjievnog teksta demonstrira senzibilitet za vii interes nae kulture, kao kritiar koji sebi ne eli da dopusti da prenebregne bilo koju vrstu uspeha naih pisaca, ak i kada je svestan nepodnoljive lakoe savremenog sveta (univerzitetskih programa, rivjua /review/ prestinih listova, sveopte komercijalizacije kritikog diskursa). Dakle, A. Jerkov ne nastupa samo kao kritiar, ve kao dravotvorni teoretiar srpske kulture. Drugi momenat reteriranja kritiara donosi kratak pasus u tekstu o fenomenu popularnosti i trivijalnoj knjievnosti. Naoj knjievnosti jeste potrebna popularnost, samo ne po svaku cenu i na bilo kakav nain. emu ovaj dodatak/suplement? Treba li ga doiveti kao sugestiju da ivkovi ipak ima nekakve veze sa trivijalnou anrovskog pisma (moda i da mu pretenim delom svog literarnog dela pripada) ili iznova kulturoloki truizam o tolerantnosti spram trivijalne knjievnosti i potrebi da se ouva granica izmeu takve i knjievnosti koja se samo slui postupcima anrovskog pisma, transformiui ih u neto drugo i vrednije? ak i da je ovo drugo, ostaje zagonetka gde spada Zoran ivkovi po miljenju A. Jerkova. Neemo dobiti eksplicitan odgovor na dilemu treba li i Zorana ivkovia pridodati spisku povremeno ili trajnije itanih srpskih pisaca u svetu (gde su, kako nas akribino podsea A. Jerkov, Andri, Miodrag Bulatovi, Crnjanski bili nakratko i ranije, Ki i Pavi trajnije, dok u novije vreme svoje mesto u prevodima nalaze Dragan Veliki, Svetlana Velmar Jankovi, Aleksandar Tima, David Albahari, Goran Petrovi) ili ivkovi pripada redu onih pisaca iji svetski uspeh ne moe da predstavlja uspeh srpske kulture. Kraa analiza romana Amarkord pokazuje Aleksandra Jerkova kao kritiara od zanata pregnantne formulacije, pronicljiv uvid, precizno skeniranje anrovske, tematske i pripovedne strukture romana, diskretan vrednosni sud:

160

Nemogui dogaaji, konceptualna fantastika i groteska, humor i misterija, sve to ivkovieve zahvate ne ini pretencioznim, oni ostaju slikoviti i svedeni. i Junak je esto rezoner, ali delikatnosti i nedostinosti velikih umetnikih ostvarenja i misaonih sistema ostavljene su po strani, a pria se prati po svaku cenu.

Uz to ivkovi pie lakom, svedenom sintaksom, bez poetike autorefleksije i esejiziranja sa naratorima koji lie na dobroudne ali zbunjene potomke Konan Dojlovog Dr Votsona. Drugim reima, jezikom starije kritike, ivkovievo pismo je bez misaone dubine, poetoloke samosvesti (to bi bila odlika razvijenog postmodernog postupka), sa iskljuivom brigom za dramaturgiju fabule (tipina odlika istog anrovskog pisma). Paualne su i nerazvijene intertekstualne veze sa delima svetske knjievnosti koje ivkovi pominje u Amarkordu. Sve zajedno, zaista se treba zabrinuti zbog sveta koji u Z. ivkoviu vidi novog Borhesa, ali kritiar-javni radnik A. Jerkov to nikad nee tako rei, a utehu e mu, kao svakom pravom kulturnom rodoljubu, predstavljati injenica da je s-umorno bledi dublet Borhesov pripadnik nae literature28. Jo jedan segment Jerkovljevog ekstenzivno analiziranog teksta zavreuje nau panju: Ima, meutim, u nas i nekih osoba koje se izdaju za pisce i koje misle da je jedino vano ako opstaju u tra rubrikama i tabloidima, ili im knjigu zakrsti neki pop koji se u knjievnost razume taman toliko koliko je nepristojno rei, ili odglume protivprirodnu meavinu lanog panka, providnog politikantstva i pravog prostakluka. Odlike su tu, selektovana vivisekcija izvedena, ali nedostaju imena (kao pri svakom isleivanju ili igri detekcije). Na nama kao itaocima je da nagaamo, pa i da se kladimo tra majstori (Isidora Bjelica/ Jasmina Mihajlovi/ Milorad Pavi?), zakrteni (Ljiljana Habjanovi), lani panker, politikant i prostak (Marko Vidojkovi). Dve su nae dileme emu slue providne alegorije i hinjena kura i emu toliki jal na istinski trivijalne autore bez literarne teine (ako smo ih dobro identifikovali), kojima dizanje praine spada u opis posla i uslovni refleks preivljavanja? Poenta pasusa dotie i kolege A. Jerkova, kritiare: Sve bi to htelo da bude pisac, pa ak i ozbiljni ljudi umesto da na takve pojave gledaju s prezirom, zaziru od navale neastivih sila i nastoje da im se dodvore. Da li je izraz prezira ne pomenuti nijedno

28 Kada estetika nije, nacionalno je jedina uteha?

161

ime neastivih, da li je ovlana kritika bez jasnih eksplikacija izraz demistifikovanja neastivog i da li je izbegavanje da se pie kontinuirana, razotkrivajua i vrednosno jasna negativna kritika izraz dodvoravanja tim silama ili prosto umor kritiara koji je postao diplomata srpske kulture i istoriar knjievnosti na sigurnom putu za SANU, a koji povremeno baci po koju otrovnu strelicu kritike uvijenu u oblande zagonetke i eufemizma?

(kritika i naklonost ili kritika u mrei kulturalnih afiniteta)

Slobodan Vladui, asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, aktuelni lan NIN-ovog irija i dugogodinji kritiar Politike, najuspeniji je od kritiara u ijoj se linosti spajaju lina inventivnost, jako institucionalno zalee i senzibilitet reprezentativan za kulturni mejn-strim u Srbiji. Indikativnost ove kritike je viestruka. To je kritika koja skree panju na sebe svojim otkrivalakim analogijama koje esto izlaze izvan domena analiziranog teksta ili literature i zadiru u tzv. duhovnu situaciju vremena koju ti tekstovi konstituiu, ili uspostavljaju sa njom vaan odnos. Povodom knjige pria Enesa Halilovia Potomci odbijenih prosaca, uronjene u tradiciju usmenog pripovedanja i sandaki etno-kulturoloki couleur local, Vladui govori o odnosu kulture grada i naslea modernog romana/proze. Konstatuje paradoksalnu inverziju kod pripovedanja koje se vraa govornim formama i tehnologiji predanja (karakteristika zatvorenog modela kulture palanakih sredina), ali koje pritom ostaje nosilac modernog, pa i postmodernog literarnog projekta. A ta prosta ivotna sutina junaka ove zbirke pre je apsurd nego tragedija. U mitskoj matrici, Haliloviev potomak odbijenih prosaca ne nalazi smirenost, ve samo uas ponavljanja iz ijeg se zatvora ne moe pobei. Sa druge strane, fabularni kontekst High fidelity romana-prvenca pesnika Zvonka Karanovia Vie od nule i anegdotsko podseanje na grozomorne 90-e29, S. Vladui posmatra kroz filter postmodernog epa, odnosno kroz nastojanje naracije da iscrpnim imenovanjem svega (od imena muzikih bendova i njihovih albuma, marki odee ili tehnike, do hrane, pia i nametaja u sobi) svet uini jasnim, providnim, izvesnim i sigurnim. U oba sluaja kritiar demonstrira dobru

29 Utemeljeno na linom autorovom iskustvu: muzika prodavnica u Niu, rad na crno, profil kupaca i njihovog ukusa, izgubljene generacije tadanje omladine, njihova apolitinost i besperspektivnost.

162

volju poetniko tivo i prozu na granici anahronog vidi kroz ono to Karanovi nudi samo retkima, odnosno kroz ono neoekivano i paradoksalno koje donosi Enes Halilovi. Dobra volja je takoe stvar izbora ili pedagokog usmerenja kritike. Zanimljivo je zakljuiti da se sa iste pozicije koju zastupa S. Vladui i sa istom koliinom argumenata moe biti i nedobronamerno otar. Slobodan Vladui kao kritiar mlae srednje generacije30 ume da prepozna ne samo prisustvo ve i razmere i znaaj aktuelnog u prozi koju prikazuje. Pod aktuelnim podrazumevamo spektar politikog, rak-ranu za teorijske imanentiste i za kritiare neo-pozitiviste. Tako, Vule uri romanom Tigrero, dosledno moderno, tematizuje samu sr aktuelnog daje mozaiku grotesku potrage za ratnim zloincem (i odbeglim tigrom iz ZOO-vrta). Z. Karanovi ne pledira nikakav eskapistiki moral nemeanja, dok je njegov junak politiki jasno profilisan junak. Ipak, u obe kritike, Vladui naglaava literarnu stranu proznih projekata Karanovi ne pie roman s tezom ve intimni postmoderni ep, dok je Vule uri sklon parodiranju poetike realizma i modernog romana ideja. Za razliku od njih, Vladui medijski pre-eksponirani roman Kande Marka Vidojkovia izlae otroj kritici. Restriktivna i paualna predstava politikog, kao i opasnost koju ona proizvodi, postaje centralna tema Vladuieve kritike, a ne frapantno odsustvo Vidojkovieve pripovedake vetine i imaginacije. Duhovito razvijajui promotivnu sintagmu sa korica ove knjige da je re o jednoj modernoj bajci Vladui poentira istiui ogoljenu jednostavnost fabule i tipiziranu, manihejsku podelu uloga kao odlike koju dele tradicionalna bajka i ova moderna, Vidojkovieva, kojoj su pridodati elementi akcionog filma. Kande su mrestilite optih mesta i floskula (treberi pomau sistem, loi aci ga rue), ali to nije loe samo po sebi kao znak poetnitva i nematovitosti, ve je neprihvatljivo zbog demonstracije jeftine boljevike logike, oportuno selektovane i ideoloki motivisane mrnje. Da je ta mrnja autentina, iracionalna, liena kompromisa i navoenja, Kande bi moda postale anti-Dnevnik o jednoj generaciji arnojevia... Isti pristup primenjen je i u kritici Berlinskog okna Sae Ilia. Ili je za Vladuia bez sumnje jedan od najtalentovanijih predstavnika generacije 70-ih u srpskoj prozi, njegova knjiga je
30 Karakterisala bi je posebno svest o mas-medijima, globalnoj pop-kulturi i njenom znaaju, osetljivost za politiko i ideoloko.

163

pisana u povienom moralnom registru i sa sveu o angaovanosti. Uprkos vanserijskom talentu i odlinim mestima, roman je pisan po pravilima tzv. humanistikog anra i tako, kao i Kande, postaje jo jedan u nizu romana s tezom. Teza je skrivena u analogiji nacizma i slobizma, odnosno holokausta i srpskih zloina 90-ih, a Ilieva angaovana jednostranost poduprta je pojednostavljenom identinom predstavom o karakteru ratova 90-ih na tlu ex-SFRJ koju u Srbiji oblikuje i zastupa deo sektora nevladinih organizacija. Jedini prihvatljiv put po S. Vladuiu da se napie knjiga koju e svi koji su ratovali u Bosni moi itati sa oseanjem stida jeste da se popie svi zloini, i koja bi metonimijski objedinila sve krvnike i sve rtve bez obzira na njihovu kursnu vrednost. Poslednja sintagma, kursna vrednost, isposlovae novu: slatka pena stipendija (kritika knjige pria Ivana Ivanjija Poruka u boci, Stubovi kulture, 2005.), a obe ukazivati na sumnjivu inspiraciju za roman s tezom, tj. na verovatno koristoljublje i elju da se autor dopadne tiftungnalogodavcima tako to e primerom svog romana potvrditi tezu/predstavu koju su oni ve formirali o ex-yu ratu. Ovde smo suoeni sa konzervativnim reaktivnim opredeljenjem veeg dela srpske kritike i intelektualne scene koja insistira na tome da su u ratovima sve strane podjednako inile zloine, da nije mogue utvrditi ko snosi veu i presudnu odgovornost (tanije ija i kakva politika, i uz iju dobrovoljnu asistenciju), te se stoga nalae jedna tematskosvetonazorna norma (uravnilovka) koja stoji kao zamena ili prolegomena za istorijsku istinu. Svako ko pie o ratovima 90-ih mora pomenuti sve strane u ulozi zloinaca inae je tendenciozan i morfeiniziran slatkom penom ino-priznanja, odnosno titulom moralnog gorostasa (novog Zole) za domau upotrebu. Vladuieva kritika, iako pledira za italaku nepristrasnost, demonstrira objektivnu nemogunost otklona kritike od ideologije ili od privatnih ideolokih afiniteta kritiara. (Isto, naelno, vai i za metakritiara.) Na sud je da Saa Ili pie svoj roman sa sveu o njegovoj kontroverznosti i sa eljom da strateki provocira srpsku javnost ogrezlu u utanje, nezdrav zaborav i ekvilibriranje o tome ta se deavalo 90-ih. Berlinsko okno senzibilizira itaoca u Srbiji, kome je primarno roman i namenjen, da se priseti i suoi sa, recimo, bombardovanjem Dubrovnika ili sluajem trpci, prinudnom mobilizacijom ili nekim masovnim zloi-

164

nom u Bosni, dakle, sa onim to je sistematski inila dravna i vojna vlast drave Srbije (ili je titila, tolerisala i pomagala poinioce). Opet, Iliev pristup ne amnestira zloince drugih strana; on o njima ne govori, jer je ciljano necelovit31. Na kraju, Vladuieva kritika svedoi o primarnom znaaju linih ideolokih dispozicija kritiara, uveravajui nas da je pouzdanost tumaenja (kao i totalni politiki konsenzus) himera, te da je i u knjievnoj kritici nuno ukrtanje samosvesnih perspektiva, na mestima ijeg se preseka (a moda i mestima onog potisnutog i neoznaenog) moe tragati za istinom. Dobra strana Vladuieve kritike je to uopte progovara o ideolokim kontroverzama jednog romana, otkrivajui neuralgino mesto politikog konzervativizma poistoveenog sa objektivnou kao takvom, i to progovara ba tu, u medijumu knjievne kritike a ne u recimo anru novinske publicistike, ime se politiko legitimie kao sastavni deo diskursa kritike. Ipak, za Vladuia postoji tip pripovedanja o ratnom zloinu koji ne mora da batini pluralnu perspektivu. To je literarni govor o holokaustu i gulazima, odnosno o, kako Vladui smatra, istim primerima istorijskog zla, odnosno organizovanog nasilja totalitarne drave. Primere takvog pripovedanja sadri pomenuta prozna knjiga Ivana Ivanjija Poruka u boci, tanije ciklus pria u okviru nje sa jakom biografskom pozadinom ali i neoekivanom tematizacijom holokausta i antisemitizma: U pitanju je dosledna sumnja u istorijsko znanje koja ne dovodi u pitanje ontoloki status holokausta, niti opravdava delate i krivi rtve, ve omekava same rubove pripovedaevog seanja. Odmak od oekivanog i realno koje se ispoljava kao bizarno i teko verovatno za S. Vladuia su kvalitet Ivanjijeve knjige, kvalitet koji bi ipak pao u vodu da se fikcija sukobi sa svetom injenica, tj. da se, recimo, ospori postojanje ili razmere holokausta. Ostaje pitanje ta e se desiti sa knjievnom kritikom koja se sada napaja vrednosnim ekvilibrizmom u interpretaciji odgovornosti za ratove posle raspada SFRJ onda, kada i ako presude Hakog tribunala budu utkane u temelj sveta injenica, kao to je to bio sluaj sa Nirnberkim suenjem u odnosu na nae znanje i emocionalan stav prema holokaustu? Hoe li tada Vladuieva kritika postati mesto paraistorijske subverzije koje uva neoskvrnjeno srce istine ili e se prilagoditi novom svetu injenica/ novom optem miljenju, u kom sluaju e se Ilieva sabotaa slaviti kao usamljena po-etika provokaci-

31 Zanimljivo, i S. Vladui e kod pomenutog romana Zvonka Karanovia konstatovati gubitak epske celovitosti sveta i objektivnosti njegovog prikazivanja. Da li je mogu celovit savremen (post)moderan roman o 90-im sem kao epska simulacija i istoriografska uravnilovka?

165

32 Formulu moemo razumeti kao poetiku evoluciju koja poiva na principu stalne inovativnosti (promena kao imperativ i inspiracija), permanentne stilske pedanterije i saetog, depatetizovanog izraza, ali i na principu istorijske odgovornosti autora koja se ispoljava u izboru ideoloki kakljivih tema, u potovanju istorijskih injenica, odnosno u njihovom pripovednom dopisivanju/ transformaciji u duhu koji ih nee zloupotrebiti, ve e jo jae i potpunije istai njihovu zlu pojavnost i groteskno-tragini karakter.

ja i humanizam bez svog humanistikog anra? Pitanje koje je sada retoriko (i gorko ironino), a doticae se jednako psihologije konzervativnih kritiara koliko i mejn-strim istoriografa nae savremenosti. U kontekstu ove metakritike polemike zanimljivo je videti koji status kod Vladuia ima znamenita Kiova formula koja sintetizuje poetiku i etiku32. Ivan Ivanji nema potrebu da stilizuje dokumentarno (autobiografsko), Saa Ili ga tendenciozno fabrikuje, Karanovi je distancirano svestan aktuelnog, dok Vule uri razgrauje fabrikovanje dokumentarnog, pomalo anarhoidno plutajui izvan po-etike formule opredeljenja, mogla bi se sastaviti tabela Vladuievog kritikog sameravanja ovih dela prema njihovoj tematizaciji savremene istorije. Sa pete strane, naizgled nezavisno od Kia i konteksta angaovanog dokumentarizma, stoji intimno razumevanje i tiha pohvala knjizi pria Gorana Petrovia Razlike (Narodna knjiga, 2006.). Po Vladuiu, ovu knjigu karakterie duhovnost. Re duhovnost ovde koristim kako bih oznaio metafizika titranja u svetu Petrovievih pria... Duhovnost ovih pria ukazuje da je onostranost kod Petrovia shvaena kao etiki korektiv stvarnosti. A kako takva vrsta korekcije uvek stremi ka celovitom preobraaju sveta,... Prie Gorana Petrovia S. Vladui vidi kao benjaminovske savete za ivot. Razlike obeleavaju autorski iskoraaj Gorana Petrovia ka poetikoj homogenosti svojevrsnog intimistikog neorealizma. Ovim iskorakom se definitivno naputa uzor zvani Milorad Pavi, dominacija fantastike imaginacije (ovde je sasvim usputna) i poetika raznovrsnost koja je funkcionisala dosta plodonosno u prethodnoj knjizi pria Blinji (Narodna knjiga, 2002.). Goran Petrovi je pisac pria mekog timunga i kamernih prostora, pa ipak ne bei od istorije ili prie kao okrilja jedne drutvene hronike. Pria koju istie S. Vladui, Bogorodica i druga vienja, posluie nam kao ogledni primer za nedostatak pripovedne smelosti G. Petrovia, odnosno za jedan oportuni ki-sentimentalizam. Ova Petrovieva pria ne-svesno reaktivira vaan knjievno-istorijski prtljag srodnih situacija, od Krleine Hrvatske rapsodije iz poratne knjige pria Hrvatski bog Mars, do prie Aleksandra Time po kojoj je snimljen film Bore Drakia ivot je lep. Zaustavljeni voz (ili

166

voz koji strmoglavo juri) postaju metaforika podloga izglobljenosti jedne epohe, dok se eleznika stanica nudi kao pripovedni ram za iznijansirano portretisanje drutvenih grupa i pojedinaca. Kod Gorana Petrovia, u atmosferi obnovljenog ratnog stanja, u nejasnoj ali nimalo dobrosluteoj nameri, grupa (srpskih?) vojnika u ekaonici prilazi mladoj eni sa detetom, ije lice naratora (prisustvuje sceni u drugom planu) podsea na Bogorodicu. Sama blagost nezatienog majinskog lica, nekom vrstom mistikog uticaja, odvratie potencijalne nasilnike od nasilja. Etika korekcija bi ovde bila previd ove nemotivisane sladunjavosti, odnosno simpatija za pisca iji pozni narativ prua mekan i eterian, duievskoparnasovski pogled na svet, bez otrih ivica i drastinih uvida, sa izbegnitim nasiljem (koje se, dakle, ne deava), bez ikakvih subverzija i provokacija. U zbiru, Slobodan Vladui je optimalan kritiar savremene srpske kulture i dominirajueg umereno konzervativnog svetonazora obrazovan, lucidan, sa unutranjim reperima protiv svakog radikalizma, stoga perspektivan i prisutan u svim znaajnim institucijama nae knjievnosti, kulture i obrazovanja.

(prisna rutina nemoi ili izgubljeni govor o vanom)

Mihajlo Panti, profesor Filolokog fakulteta u Beogradu, poligraf (vie od 30 objavljenih knjiga), itan i nagraivan prozaista, kritiar sa respektabilnim staom (4 knjige kritike Aleksandrijski sindrom), prireiva antologija, urednik edicije Albatros IK Filip Vinji (1996-2005), lan brojnih knjievnih irija, selektor srpske proze za Sarajevske sveske, srpski selektor za regionalnu nagradu Mea Selimovi iz Tuzle, selektor srpske knjievnosti za ediciju 100 slovenskih romana, predsednik dravne komisije za dodeljivanje nacionalne penzije zaslunim umetnicima u Srbiji, kritiar poezije u NIN-u, putopisac, hroniar. Jedna od temeljnih figura savremene srpske knjievnosti. Nasuprot loginom oekivanju, kritika Mihajla Pantia nije akademska. tavie, ona deli dopadljivu relaksiranost/ leernost pristupa dokazanog znalca koji se ne razmee svojim znanjem; neastohlepna, nema potrebu da svoj tekst optereu-

167

33 Konkretno, sintagma je G. Teia. to znai da M. Panti rado uoava i istie ono emu je i sam sklon.

je citatima i referencama. To ne znai da M. Panti suspenduje svoje dvodecenijsko praenje srpske knjievnosti i akademsku gnosu. On se njima slui tedljivo, po potrebi i inspiraciji, pruajui korisna podseanja na minula dela i recepciju koja ih je pratila. M. Panti je kritiar leksikografskog koda. Sklon je jezgrovitim i pamtljivim sintagmama koje mogu da stoje umesto cele kritike (Novica Tadi je pesnik obrnute kosmogonije, novinska kritika je lakoatletski recenzentski anr, Gojko Tei svojom knjigom Citat Vinaver (Kulturni centar Beograda, 2007.), prireuje antologijski herbarijum Vinaverovih tekstova33). Slinu funkciju i oblik imaju i prigodni citati (Valeri: poezija prevodi oseanja u jezik). Leksika njegove kritike ne bei od kolokvijalnih izraza i ovijalnih sentenci (reci mi ega se plai znau sa kim razgovaram, povodom pesnike knjige Ane Ristovi o strahovima Oko nule, Povelja, Kraljevo, 2006.), ali ni od izraza starostavnih i poetskih (razbor, nepomenik), etimolokih podseanja (duh je u korenu duhovitosti). Dakle, kritika mekog stila i prisnog saaptavanja sa itaocem. Mihajlo Panti je sklon uoptavanjima koja dodatno ne obrazlae (podela knjievnih studija: na Istoku interesovanje za to kako je napravljeno/ sklopljeno neko umetniko delo; na Zapadu ta ono znai, kako deluje na nas, ta s njime da radimo). Teinu generalizacija treba dedukovati na fonu poverenja u kritiara, njegov sta i njegov status kanon-mejkera. Problem generalizacija je u njihovoj heuristikoj zakoenosti ili notornosti. Kao da je kritiar Mihajlo Panti, uavi u odreenu ivotnu dob, doao do liminalnih saznanja i stavova koje ne moe da promeni, koje stalno iznova prepoznaje u knjievnim tekstovima o kojima pie.
Istinske izrazitosti je malo, taman onoliko koliko je uvek ima otkad se poezija i pie, to e rei, otkad je sveta i veka. i Jeste da lirski pesnici oduvek pevaju o istom, nastojei da vienju tog istog daju svoj individualno prepoznatljiv peat i ton (po emu ih razlikujemo)... (...) do izrazitosti se dolazi snagom pesnikog dara i besprekornou poetske artikulacije.

Banalnost ovakvuh truizama prikriva melanholino stanje umora i potroenu kritiku volju, koja se zaodeva senzibilitetom Knjige propovednikove i metafizikom predestinacije. Pesnici pevaju vazda o istom, distribucija pesnikog talenta u svetu

168

i u istorijskim epohama je nepromenjena, poezija poiva na istinskoj izrazitosti pevanja, te snenom a istinoljubivom kritiaru pada u udeo da to hrabro konstatuje (ali i da se povue zaokruivi svoje profesionalno poslanje). Pojedine konstatacije sem truizmima, odiu konzervativnim duhom: Oko nule Ane Ristovi govori o enskom vienju (bolje oseanju) sveta vie od mnogih pametnih stranica feministikih studija, i na ovom jeziku sve obilnijih. (Kako porediti epistemoloki potencijal studija i poezije? Paradoksalno, kritiar i univerzitetski profesor se poklanja pred nediskurzivnim jezikim praksama.) Ana Ristovi svoj pesniki katalog strahova smeta u savremeni socio-kulturalni kontekst, u kojem su ene nezavisne, vie no ikad, s tim da novosteeni status ne donosi (uvek) oseanje autentinosti i sree, nego (esto) raa uskraenost i melanholiju. Na stranu korektnost interpretacije poezije Ane Ristovi, problem je u nedomiljenom povezivanju nezavisnog statusa ene u savremenom drutvu i negativnih psiho-emotivnih konsekvenci. Da li to znai da je enska nezavisnost proizvela ensku melanholiju i uskraenost, i da je enama bilo bolje dok su bile zavisne, ili je, po prilici, ova analogija uspostavljena olako sa nus-efektom da nezavisnost nije dovoljna/ potrebna za sreu. Za Mihajla Pantia savremena srpska poezija (isto vai i za druge litararne vrste) je (pre)obilna i raznovrsna. Sud nikad ne prati komparativna analiza makar susednih litaratura srodnih jezika, te je funkcija ovakvih sudova performativna. Umesto uoavanja mena, oscilacija, zaostataka i iskakanja, dakle svega to sainjava savremenu pesniku scenu u Srbiji, neprikosnoveni autoritet i rec mejn-strim kulture paternalno nudi blagoslov prazne utehe: ne brinite nita, sve je u najboljem redu, kao to je oduvek i bilo i kako e i nadalje biti. Pragmatizam, ignorancija ili politiki projekat, kritika ovakvim performativima prerasta u akt samolegitimacije domaeg/nacionalnog kvaliteta koji ne posustaje.
Za svakoga od njih Popovi je umeo da pronae umesnu re, i da ukae na ono to je u njihovom pisanju vredno, to i jeste osnovni smisao kritikog razbora. (iz kritike Mihajla Pantia o knjizi kritika Bogdana A. Popovia Kritiki ogledi)

Na tragu hagiografske hvale dostojnih i posveenih mueva, kritiar se gotovo programski odrie svoje dunosti da ukazuje na nedostatke i polemie o knjievnim vrednostima. Naprotiv, M. Panti zadatak kritike postavlja kao selektivnu

169

percepciju. Isticati samo ono to vredi u svakoj knjizi, princip je koji kritiara preobraava u popa koji blagosilja sve oko sebe, i grene i zaslune. Time se izbegava konflikt, odlau se razmirice i oseanje neprijatnosti koje donose polemike, a pritom unisono stie priznanje uviajnog kritiara na iju toplu re svaki autor i svaki izdava moe da rauna. tavie, autoru Modernistikog pripovedanja (disertacije o strategijama meuratne prozne avangarde), smutnju u savremeni knjievni ivot unose svi koji ne potuje blagi razbor dobronamernog kritikog suenja, tj. oni koji veruju da ima i loih knjiga i koji su dovoljno drski da svoje otkrie saopte. Destabilizacija je uslovljena, ini se, generacijskom karakterologijom i kulturnim kodom. U kulturi u kojoj je nagon za vrenjem knjievnog lapota osobina svake nove spisateljske generacije, a gerijatrijska samoivost drugo lice tog nagona u poodmaklom dobu,...; dok okolnosti aktuelnog srpskog knjievnog ivota sainjavaju mrzovolja i ravnodunost, koje lako i brzo menjaju zluradost i nipodatavanje. Neete nai imenovanje aktera zlogukih tendencija, ali hoete kritiara kako stoluje na zlatnoj sredini, u taki preseka sila prokaenih krajnosti. Zamislite da nekako ba danas, u subotu u 9 sati izjutra, nestane knjievne kritike. Da li bi taj nestanak neko primetio i eventualno ga prijavio nadlenim organima?, pita se hipotetiki Mihajlo Panti. Nestanak bi ozlojedio tek sujetu pisca koji nee pronai svoje ime u kulturnom dodatku, ali se niko drugi ne bi posebno uzbudio, veruje on. Saglasni smo. A zato bi to bilo tako? Nevolja savremene kritike u Srbiji to nikako da nestane sterilna kritika (na sabat, ali i pre/posle njega) koja se gui u pitijstvu svoga jezika, umoru i rutini, u oportunoj hagiografskoj pedagogiji. Nestanak (ili preobraaj) takve kritike moda i dalje ne bi predstavljao vest za TV Dnevnik, ali bi svakako bio radosno pozdravljen od svakog istinskog ljubitelja literature.

apendiks br. 3: (retorika uoptenosti)

Gojko Boovi, dugogodinji urednik IK Stubovi kulture (od 1. jula 2007. osniva svoju IK Arhipelag), pesnik, kritiar, urednik brojnih knjievnih asopisa (trenutno kao lan SKD-a, jedan je od urednika Knjievnog magazina), lan brojnih knjievnih irija (polovinom 90-ih postaje najmlai lan NIN-ovog irija), selektor bloka srpske poezije za Sarajevske

170

sveske. Najuspeniji je srpski mlai kritiar u poslednje dve decenije. Jako mlad postaje bazini deo kulturnog mejn-strima Srbije. Da bi se to postiglo bilo je potrebno ispuniti dva uslova: samopregorni rad34 i potpuno uklapanje u srpsku kulturnu matricu 90-ih35. Potencijalni sukob interesa da kao predstavnik izdavake kue, dakle, kao zainteresovana strana, bude kritiar savremene proze reio je elegantno, tako to javno pie o knjigama poezije i zbirkama eseja, kritika, drama, putopisa, dakle, o svemu to se ne kosi sa njegovim izdavakim programom. Ipak, lanstvo u irijima (recimo u onom za dodelu stipendije Borislav Peki ili edicije Istok-Zapad Zajearske biblioteke) nije dosledno iznivelisao sa poloajem urednika u izdavakoj kui. U knjievnoj kritici Gojko Boovi je najbolji izdanak senzibiliteta i prosedea kritike Mihajla Pantia. Pohvalan ton i neutralne deskripcije garnirane se uoptenim formulacijama. Takve formulacije predstavljaju specifino vezivno tkivo kritike i u strukturi teksta imaju funkciju heuristike najave, koja kod Boovia gotovo redovno ostaje na nivou ovlanog detektovanja za kojim ne sledi dublja elaboracija, ak ni precizna karakterizacija. Radoviev izvetaj o itanju poezije i o itanju pesnikih sudbina jeste uzbudljiv upravo zato to promiljenost udruuje sa postupnou izlaganja, a erudiciju produava prodornim uvidima. (Politika, 30. jul, 2007.; o knjizi eseja Borislava Radovia Jo o pesnicima i o poeziji, Zavod za udbenike, 2007.) Kao u oldtajmerskom udbeniku retorike ponuena je formula: promiljenost + postupnost + erudicija + prodornost uvida = odlian uspeh. To je formula uspeha koja ne moe da omane, jer zapravo nita ne nudi/sadri. Kakav je sadraj ovih kategorija dobrog esejiziranja, u kom su kontekstu prepoznati, toga naravno nema. Kaligrafsko praznoslovlje + podsticajnost prividne stilske raznovrsnosti bez analitikih prodora = neinspirativnost prigodnog beleenja, bez teine i znaaja koji obavezuje. Gojko Boovi je sklon poetskim formulacijama simptomatine metafizike pozadine: Izmeu dnevnih poslova istorije i dnevnih poslova kritike..., poetak je poetne reenice Boovievog prikaza posthumne zbirke kritike i eseja Miodraga Periia Aneo istorije i dnevni poslovi (Filip Vinji, 2004.).

34 Uz pomenute delatnosti, Gojko Boovi prireuje recimo Sabrana dela Vojislava Despotova, radi u Zadubini Borislava Pekia i njenom iriju za dodele stipendije ove Zadubine, u srpskom PEN-centru, prireuje antologije, pie pogovore, recimo za Drame Ronalda Harvuda... 35 Karakteriu je oportunizam, niim pokolebana vera u autonomiju umetnosti, ekspertski solipsizam, afirmativnost, nesubverzivnost i neutralnost javnog govora.

171

36 A i kako bi kad do podneva pie promotivne tekstove za blurbove svojih knjiga, a od podneva naruene prikaze knjiga prijatelja i poznanika, saradnika i moguih saradnika, za dnevne listove i asopise koji bi danas u Srbiji i Jovana Skerlia proterali sa svojih stubaca kao socijalno konfliktnu linost.

Ovde vidimo duhovitu parafrazu naslova analizirane knjige, na brojnim drugim mestima sree se uoptena sintagma u kojoj dominira termin istorija. italac je podstaknut na utisak da pojam istorije ne predstavlja skup uzroka, namera i odnosa snaga politikih aktera savremenog sveta o kojima se moe racionalno debatovati. Kod njega je istorija gotovo autonomna sila koja ima vlastitu, esto nedostupnu i neraitljivu ud i koja po pravilu deluje destruktivno na integritet i interese pojedinca, na doslednost intelektualnog opredeljenja i na autonomiju umetnikog dela. Metafizizacijom pojma istorije u diskursu knjievne kritike, pasivni posmatra ispoljava rudimentarni strah od istorije koja prua priliku za odgovornost preciznog imenovanja istorijskih pojava i za istraivanje njihovih uzroka. Zakljuak ovog apendiksa nije da Gojko Boovi, vunderkind srpske promoterske i kritike scene 90-ih u Srbiji, nije u stanju da se u svojim prikazima pronicljivije pozabavi skrivenim aspektima knjievnog teksta. Poenta je da je njegova novinska kritika ovlana i neintrigantna, pisana, ini se, rutinski i po navici. Pravo metakritiko pitanje koje pokree pisanje Gojka Boovia jeste u kojoj meri limitiranost knjievne kritike trpi proirenu interpretaciju ili komparativne sinteze? Pitanje je naelno, reenje individualno budui da nema opteusvojenih restriktivnih normi. Nudimo mogui odgovor: u meri u kojoj kritiara tekst koji kritikuje nagoni na neto vie od pukog popisivanja predmetnosti i evidentnih intenci toga teksta, kao i nezavisno od kritike prakse koja iscrpljuje svoju svrhu u vrednosnom peatiranju knjiga. Gojko Boovi nije kritiar iji se sudovi pamte36 ili ije analize donose neto neuobiajeno i novo. Posle itanja njegovih kritikih prikaza, italac omamljeno pluta po skoro umrtvljenim talasima mlake i uoptene retorike, ne uspevajui da razabere ne samo da li se nekuda bio uputio nego i u ta je to uloio svoju mentalnu aktivnost. Da li je posao izdavanja knjiga uzeo danak u gubljenju nezavisnog uvida ili se beskonfliktna reitost trajno rasula raznim prigodama, nije nae pitanje. Tek, Gojko Boovi je jo jedno od imena koje esto sreemo na stranicama i RTV stanicama kulture, a od kojih nita vie ne oekujemo.

172

(zaboravljena provokacija, spokoj Instituta i multidisciplinarno itanje)

Za mnoge, preteno mlae generacije studenata i italaca srpske periodike, asopis Re, pokrenut polovinom 90-ih ostae nultih godina traumatino mesto elje. Otpor duhu autoritarnosti i samoizolacije Re sprovodi profesonalnom strunou, obnavljanjem kritike kurai i tematskim prevodima recentne knjievne teorije. U tom smislu, Re je nastavak najbolje knjievne periodike iz 80-ih, Knjievne rei, Dela i Vidika. Zanimljiva je dalja sudbina urednika Rei. Veina se u potpunosti vratila svojim fakultetskim obavezama ili pisanju: Brana Miladinov, Tihomir Brajovi, Zorica Beanovi, Predrag Brebanovi, Vule uri... Tek su dvojica nastavila sa ureivanjem. Dejan Ili i dalje sa dosta potekoa neredovno izdaje Re, koja je poslednjih godina doivela redefiniciju svoje koncepcije. Skoro veinu tekstova sainjavaju radovi iz pravne i politike teorije, ili kulturalnih studija. Drugi urednik Rei, Milovan Mareti, posle kratke i nevesele odiseje sa asopisom Knjievnost, pokree 2005. Beogradski knjievni asopis. Poredei koncepte, BK je naslednik nekadanje Rei, uz propustljiviji i konzervativniji ureivaki filter i bez negativne kritike. Na stranicama ovog asopisa itamo kritike analize Tatjane Rosi, po doktorskoj disertaciji feministkinje, u prolosti kritiarke i urednice Stubova kulture, sada samo strune saradnice beogradskog Instituta za knjievnost i umetnost. Tatjana Rosi je autorka koja je svoje zalaganje za polemiku i provokativan kritiki nastup zamenila polidisciplinarnim tekstovima u kojima se samosvesno odrie vrednosnog suenja. Ve poznata po svojoj dirljivoj direktnosti i jednostavnosti proza Srana Valjarevia (...) govori o umnoavanju, palimpsestnom preklapanju kao i o podvajanju novih obrazaca savremenog maskuliniteta razapetog izmeu estokih zahteva asfalta, sa jedne, i paradoksalnog lirskog doivljaja urbane dungle i sopstvenog/ mukog mesta u njoj, s druge strane. (str.206, BK, broj 3, leto 2006.godine) Dnevnik druge zime (Samizdat B92, 2005.) Srana Valjarevia, to atipino hibridno tivo, kriptobiografija providne referentnosti, smenjivanje i razmena poezije i proze, posmatra se kao svedoanstvo krize maskuliniteta. Maizam

173

mukog iskazan je govorom o fudbalu i alkoholu (nedostaje seks), tako i imanentnim fajterskim stavom koji ivot vidi kao ravnoteu poteno izvojevanih i zasluenih pobeda i neizbenih i korisnih patnji koje subjekta vraaju na put samoorganizacije i samosvesti. Maskulinitet je u krizi jer se tekst saoptava u doba poraza, bolesti i fizikog hendikepa. Takoe, krizu oitava podvojenost reprezentativnog subjekta mukosti na epske zahteve asfalta i lirsku intimu. Karakteristino za ovakav pristup jeste da kritiarka naputa granice imanentne analize za raun deifrovanja, komuniciranja ili koketiranja sa onom, recimo, duhovnom situacijom koju tekst sadri/proizvodi, koja nije uoljiva na prvi pogled a ija konstrukcija direktno zavisi od stepena italake predusretljivosti kritiareve imaginacije. Time se nastoji da se istovremeno postignu dva vana cilja: inventivnost uz okretanje lea banalnosti kolske hermeneutike i reaktiviranje svih intermedijalnih a kompatibilnih primera i znanja. Inventivnou se dokazuje da se kritika moe pisati razliito od nasleenih obrazaca, dok se uvoenjem intermedijalnosti znaenje knjievnog teksta upisuje u iri koordinantni sistem umetnosti i recepcijske savremenosti. Upravo ta medijalna obuhvatnost, vetina dosluha sa naznaenim u tekstu, kojom se tekst ne redukuje i ne izneverava, to su odlike dobrog tzv. profesorskog37 pisma u kritici. Takva kritika, naravno, moe biti manje ili vie prozorljiva ili napadna, krcata tehnikim terminima ili knjievno-istorijskim paralelama, teorijskom aparaturom ili udaljenou od polaznog teksta. Sve to zavisi od autora i od pojedinane kritike. Ali naelno, ova vrsta kritike, onda kada nije rutinska ve kreativna, nije samo dopuna tekstu u funkciji njegove popularizacije ili dofenske bibliae pauperum. Ona postaje su-tekst, literatura zabavljenosti literaturom, hladna medicinska analiza & metatekstualna anakreontika & literarna te(le)ologija. Pijavice u tami idiotske noi (BK, str. 190-194, zima 2005, broj 1) roman Pijavice Davida Albaharija intermedijalno povezuje sa Skorsezijevim filmom Idiotska no, sugeriui jednu mogunost razjanjenja Albaharijeve triler-intrige (intrige koja e zapravo to ostati sve do kraja romana): halucinogeni trip iza izmetanja graanske regularnosti u makabrinu ksenofobiju i u niz neodgonetljivih simbola koji potkopavaju stabilnost rea-

37 Temin profesorsko uzet je ironijski a ne idolatrijski, odnosno polemian je prema onim medijskim kritiarima koji su naivno samozadovoljni retorikom svojih stilsko-jezikih vatrometa. Oni pod profesurom ne vide rafiniranost sukusa teko steenog znanja i subjektivnih sklonosti, ve neto dosadno, nepotrebno komplikovano to kao tip kritikog pisanja iritira njihovu trenutnu oduevljenost tekstom. Na drugi nain, to je uena ili univerzitetska kritika, svesna svojih zadataka, konteksta, naslea i raspoloivih sredstava.

174

listike stvarnosti. Kritikom se poentira zapitanost nad uzrocima poremeaja u koji tonu likovi Albaharijevih Pijavica krajem 90-ih u Zemunu, a ne nad politikim uzrocima i posledicama. Albahari je namerno predimenzionirao prisustvo antisemitizma u tadanjem srpskom drutvu ne bi li naracijom u vidu vrta sa stazama koje se ravaju, doarao mehanizme nepovratnog raspadanja regularnog poretka svakodnevice i nae pacifistike svesti koja poiva na veri u vrednosti koje nemaju svoj etniki, rasni ili verski predznak. Sasvim je intrigantan pristup Tanje Rosi Berlinskom oknu Sae Ilia. Iako se negde smisao primedbi Tanje Rosi podudara sa onim Slobodana Vladuia38, ona kao da Iliu zamera tipizaciju patnji, ne njenu upotrebnu vrednost. Kao da bi ovaj roman po njenom miljenju bio prihvatljiviji i bolji da su primeri istorijskog nasilja koje Ili stavlja u roman ne samo meusobno razliiti ve nepredvidljivi i intrigantni po smislu, a ne ovako tematski i poetiki transparentni. Rosi se zalae za netreberski pristup (poslednja klupa, trei red do prozora, glasi meunaslov njenog prikaza), za autsajderski, ne insajderski pogled, za nesamerljive individualne sudbine, i kao takve neuporedive i otporne na univerzalizaciju. Kako to nije mogue za prozu koja provocira kolektivno (seanje/zaborav, istorijske predstave/ mehanizme odbrane...) , to se kritiarka sklanja u magline onog to bi elela, zaboravivi pritom na konsekvence svog eskapizma. Saa Ili provocira na seanje i opredeljenje, na saznajni i moralni angaman, na spor oko dominantnih istina i vrednosti u drutvu. Traiti neto drugaije i autsajdersko, znai traiti SF na mestu dokumenta, pevati u horu sa progoniteljima koji poriu svaku svoju umeanost i odgovornost. Jo jednom da istaknemo, da je Berlinsko okno recimo partizanska balada ispevana u periodu posle uspenog potucanja po umama i gorama da podupre unisonost predstava o prolosti, to bi bilo ziheraki i lukrativno. Ali, pevati Marseljezu u baru pred nemakim oficirima je riskantna provokacija, svejedno koliko radikalna, patetina, providno humanistika. U poslednjoj klupi do prozora sneni pogled plete matarije nasuprot krutom realizmu istina kojima poduava kola. U jednoj situaciji, te su istine ideologizovane, te je matarija prvorazredna subverzija; u drugoj, imaju oblik teke istine te je matarija koja nastoji da ih nadomesti nezrelost, a u gorem smislu in mistifikacije i pristajanje na obmanu.
38 S tim to T. Rosi ne ide tako daleko/konsekventno, demaskirajui ideoloku pozadinu navodne Ilieve jednostranosti.

175

39 Politikina fusnota Ovo je dobar primer proizvodnje sekundarnog znaenja tekstom medijske kritike, verovatno bez konsultovanja samog autora. Pored fotografije Kiren Desai stoji mini glosa: Nije lak izbor izmeu imperijalnih uticaja i uvanja nacionalnog identiteta. U tekstu prikaza Vladislave Gordi Petkovi, ova reenica kojoj je trihovan/asimilovan deo: ...izmeu asimilacije imperijalnih uticaja...), nije zavrena. Posle dve take sledi: tavie, obe opcije vode u izolaciju i iluziju. to je oigledan autorski stav koji je potpuno dezavuisan, pa i falsifikovan ovom glosom. Jer glosa sugerie da je nacionalni identitet vrednost po sebi, a da je njegovo uvanje opcija iza koje je stala i sama indijska spisateljica. Naravno, kontekst alternacije koji nudi glosa izmenjen je u odnosu na onaj u tekstu Kiren Desai. Tu je re o odnosu indijske kulture kao kolonizovane i britanske kulture koja ju je kolonizovala. uvanje nacionalnog identiteta kao neeg autohtonog je samoizolacija osuena na neuspeh, kao to nema perspektivu potpuna asimilacija uticaja nekadanje britanske imperije (Indija ne moe postati Velika Britanija). Ovaj izvorni, postkolonijalni smisao teksta Vladislave Gordi Petkovi, balkanski najstariji dnevni list, vazda neoficijelni portparol ideologije svake aktuelne vlasti, srpskoj publici nudi kao potvrdu politikog

(tiho radovanje tekstu)

Vladislava Gordi Petkovi je profesorka engleske i amerike knjievnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dugogodinja kritiarka Danasa (odnedavno i Politike), prevoditeljka, periodiarka, urednica edicije Prva knjiga Matice srpske. U Politici pie preteno o savremenoj anglosaksonskoj knjievnosti. Dobro poznavanje recentne romaneskne ponude na engleskom jeziku (barem onih naslova koji prelaze granice mnogih kultura i trita), praeno je nenametljivim kritikim sudovima i neoptereujuom a sadrajnom analizom. Tako, u tekstu o ovogodinjoj dobitnici Bukerove nagrade (subota 30. jun 2007.) 39, Kiren Desai, nagraenoj za svoj drugi roman Nasleeni gubitak, Vladislava Gordi Petkovi podsea na neoekivana iznenaenja koja je poslednjih godina priredio Bukerov iri zanemarujui dokazano pismo i dobra dela, recimo, Iigura, Barnsa, Makjuana, Kucija, Sare Voters. Umesto problematizacije ukusa irija, Vladislava Gordi Petkovi poentira pitanjem ime su favorizovani indijski autori (od Rudija do Arundati Roj i Kiren Desai) fascinirali iri. Kompleksno tivo nagraenog romana Kiren Desai Vladislava Gordi Petkovi rasklapa ne toliko iscrtavajui njegovu poetiku fizionomiju (roman pripada klasinoj realistikoj tradiciji sa pouzdanim naratorom povlaene saznajne perspektive), ve nijansira njegovo tematsko bogatstvo. Kao itateljka iz druge kulture, kritiarka je osetljiva na elemente specifine kulturnopolitike alegorije (smrt naratorovih roditelja u saobraajnoj nesrei, u kolima sa kutijom ruskih babuki, kritiarka vidi kao znak gaenja euforije kratkotrajnog sovjetsko-indijskog pribliavanja). Desaijeva fascinira istorijskim overdozom, duhovito i u maniru autora akcione omladinske proze zakljuuje Vladislava Gordi Petkovi.
Proputajui razliite vidove fanatizma kroz filter nostalginog seanja, Desaijeva se bavi temama atraktivnim koliko i turobnim: nacionalnim i verskim konfliktima; nerazumevanjem roaka i ljubavnika kad se izmeu njih isprei bilo kakva razlika; egzilom i dijasporom; siromatvom i jezovitom uskogrudou koja ga prati; krizama identiteta koje ishode u traginoj i grotesknoj sudbini Buridanovog magarca; mizoginijom koja ide do granica zloina; krivicom, kaznom i neoekivanim vidovima lojalnosti koji moda iskupljuju ljudski rod.

176

Nedostaci ovog romana pominju se u sumarnoj oceni ali usputno: viak naturalizma u stilu i manjak motivacije u karakterizaciji junaka. Iako reaktivan govor (upravo od-govor), ili drugostepena percepcija, knjievna kritika pisana stilski precizno ili uzbudljivo, meko i setno ili sauesniki a produbljujue, ini da njen govor kao u najviim dometima impresionistike kritike doivimo na mah kao umetniki tekst. Opet, za razliku od te egocentrino autohedonistike tradicije itanja (ispisivanja avantura svoje due meu uzor-delima svetske batine), savremeni ueni impresionizam bi se zadovoljio iscrpnom katalogizacijom onoga to je za strukturiranje teksta relevantno, pritom dajui sebi oduka da kojom sintagmom, formulacijom ili terminom isklizne iz neutralnog i apstraktnog naunog stila. U empatijama, i to nije retkost u srpskoj medijskoj kritici, ume da se pretera, pa kritiar postaje gorljivi promoter autorskih intenci, advokat njegovog nesvesnog ili, najee, italac-entuzijast momentalno savladan snanim emocijama i epifanijama. Kritika Vladislave Gordi Petkovi deli dobre strane diskretnog uivljavanja u tekst koji analizira. Pouzdana pronicljivost suda, paljivo oblikovan, sadrajan stil, potisnuto, mada ne i sasvim odsutno vrednovanje, izdvaja njene prikaze. U ovoj metakritikoj panorami koja je posveena u prvom redu kritici savremene srpske literature, posebno mesto zauzima knjiga Vladislave Gordi Petkovi Virtuelna knjievnost (Zavod za udbenike, Beograd, 2004.), tanije deo njenog prvog poglavlja Page break, koji desetak srpskih autora/-ki posmatra iz perspektive odnosa knjievnosti i novih informatikih tehnologija i interneta. Tu se insistira na uticaju globalne mree, ontologije virtualnog, interaktivne komunikacije, raslojavanja ravni paralelne egzistencije..., i govori o radikalnoj transformaciji poetikog lika fragmenta savremene srpske literature. Iako su tekstovi u ovoj knjizi selekcija kolumni, mini prikaza i ogleda koji su vie od tri godine objavljivani u okviru istoimene rubrike u listu Danas, knjiga Virtuelna knjievnosti ima zaokruen koncept i iznenaujue raznovrstan sadraj. Kratkim analitikim potezima i duhovitim intermedijalnim analogijama popriline heuristike snage, o delima savremene literature progovoreno je na neusiljeno nov i teo-

konzervativizma i kao utehu pred ohrabrenje: nije lako izabrati izmeu uticaja i identiteta, to ne znai da se ne zna kakav izbor jedino moe biti.

177

rijski adekvatan nain. Iskustvu ve dobrano akademizovanog postmodernog teorijskog senzibiliteta pridodata su mogunosti planetarno usvojene prakse sasvim novog medija, a potom i jedno i drugo primenjeno u itanje dela ija je kritika recepcija sasvim fino proticala i bez ovih inovativnih zavrzlama. U knjigu Virtualna knjievnost ulazimo kroz linkove za navigaciju kroz virtualnu knjievnost. Tu su objanjeni pojmovi, recimo, heterotopije, hiperteksta, kiberprostora, matriksa, pavorka, playgiarism-a... (Tako je pojam virtuelno objanjen kao magija nevidljivog; ono to postoji u mati ali ne obavezno i u ulima). Tekstovi prikupljeni u ovoj knjizi imaju instrumentalan i zajedniki cilj. Nastali su kao plod nastojanja da se opovrgnu i neumerena vebofiliija i neprilina vebofobija, ali i da se racionalizuje veboforija. (str. 007) Dakle, ovde kritika gubi svoju nasleenu i najeu funkciju da delo ita autonomno, u odnosu na samo to delo, ve itanje ironijski kontekstualizuje u odnosu na vrstu reakcije korisnika veba/italaca knjievnog teksta na nove tehnologije. Na stranu sugerisanje neke vrste zlatne sredine kao podjednake udaljenosti/ analitike neuznemirenosti i od strahova i predrasuda prema Internetu i od pristrasnosti i nerealnih oekivanja od njega; na stranu i vera u trijumf racionalizma koji treba uspeno da deifruje sklop veboforije. Kakve su veze Sitniarnice Kod srene ruke Gorana Petrovia (Narodna knjiga, 2002.) i prie Vudija Alena Epizoda Kugelmas; knjige pria Mirjane Pavlovi Zrno zrnu (Narodna knjiga, 2002.) i Pinona; romana Izranjanje Veselina Markovia (Stubovi kulture, 2002.) i teorijskih knjiga Rolana Barta, Rejmonda Federmana i Daglasa Adamsa; Dekaloga/Deset bojih zapovesti Kilovskog i Pjesjevia (Filip Vinji, 2002) i Albuma Vladana Matia (Geopoetika, 2001.), prie Pitanje srca Nenada Jovanovia iz knjige Plombe (Samizdat B92, 2001.) i filma Stigla vam je pota? Redom, otkriva nam Vladislava Gordi Petkovi: matriks ili mrea paralelnih svetova (matriks i kao film i kao pomenuti navigacioni link); entropija (Mirjana Pavlovi nudi prizore opustelog i nelepog megalopolisa, slike prostora koji gui i sapinje, u kome je ili pretoplo ili previe hladno, gde se ne pomaljaju ni nebo ni horizont. To je svet osuen na verbalizovanje praznine, jednako kao kod Pinona, str. 036); katalog i katalogizovanje citata, strasti, melanholije; istorijska fantastika (historical fantasy), putopis koji je istovremeno falsifikat i

178

dokument, koji nas upoznaje sa mehanizmom istorije i zakonitostima zavere (str. 023); motiv web kamere, s tim da bliskosti i ostvarenog kontakta kod N. Jovanovia nema. U istom pojmovnom registru nalazi se pasvord za ulazak u sledee knjige: simbolika fugura lavirinta za Vrt u Veneciji Milete Prodanovia (Stubovi kulture, 2002.); pavork za roman-prvenac Dubravke Ugrei tefica Cvek u raljama ivota (Samizdat B92& Konzor, Beograd, Zagreb, 2001.), za iveni roman ija je matrica potraga za partnerom iz ljubavnog romana, protepana umecima kakvi su modni saveti, kulinarski recepti, tehnika uputstva, praktini psiholoki saveti; textland kao spoj borhesovske biblioteke i sveta, suma svetske knjievnosti data kroz kategorijalno razvrstavanje katalokih listia (projekat Odisej Dragana Bokovia i Sae Ilia, Matica srpska, Novi Sad, 2001) ili nasumini poredak 49 reenica sa mogueim zapletima romana i mreom dodatnih meuodnosa (Antologija najboljih naslova Srana V. Teina, Rad, Beograd, 2001.); playgiarism (poigravanje pozajmljenim tekstom) za Maja i ja i Maja Sretena Ugriia (Prometej, Novi Sad, 1993.) mikstura stila i pripovedne strukture dejih slikovnica, politike alegorije, Harmsa i Bulgakova i za Zaveru bliznakinja (Narodna knjiga, 2000.) ora Pisareva mikstura Borhesa, poovske detektivske prie i horora Stivena Kinga. Vladislava Gordi Petkovi je najinspirisanija kada u duhu retorike virtualnog sklapa slagalicu (puzzle) pisca Zorana iria: iri je zen-minimalista, i supratradicionalista, i pisac poststvarnosne proze, i pop-modernista, pa zatim smehokolik, diber-panker, jugopruga, Niomor, predstavnik hik-ika itd. (str 025/026) Nalazimo da je ovo knjievno-istorijsko preslaganje inventivno i znatno blie duhu prikazanih tekstova od drugih kritikih metoda (moda bi itanje u duhu dekonstrukcije nekim tekstovima bilo blie, ali se na takav radikalan iskorak, sem povremenih pokuaja Novice Milia koji nisu kritika, niko do sada nije usudio). Mali problem od metakritikog interesa predstavljalo bi uvoenje pitanja vrednosti izabranih knjievnih tekstova/projekata. Da li istom redu pripadaju Porno vebe Miodraga Kajteza, Vrt u Veneciji, Zavera bliznakinja i tefica Cvek u raljama ivota, Zrno zrnu, romani Zorana iria? Svi ovi tekstovi oito optimalno pasuju izvedenoj interpretaciji, ali da li su meusobno bliski i po vrednosti koju im moemo pripisati? Ili je pitanje knjievne vrednosti irelevantno, pa ak i nemogue za itanje koje promovie Vladislava Gordi Petkovi? Ako vrednost knjievnog teksta (ili naa kritika konstrukcija

179

40 O majstoru i ueniku ispisane su mnoge literarne stranice; o selektoru i reprezentativcu, koliko znam, ne. Razlog to se prikaz kritike aktivnosti Tihomira Brajovia nalazi na kraju ovog metakritikog ogleda pripada dramskom saspensu. Stoji dvostruki horizont oekivanja: da li je re o laskavom blagodaru zahvalnosti izabranog ili izneverena logika paternalizma: no u lea Ocu temata? Stranice koje slede dae svoj uzbudljiv rasplet. 41 U najrestriktivnijem smislu, u poslednjih nekoliko godina, u Srbiji je bilo svega trojica kritiara koji su pisali o srpskoj knjievnosti: Tihomir Brajovi, Slobodan Vladui i Teofil Pani. Vrednosno gledano, to nisu Vesna Triji, Marko Krsti i Mia Vujii, dok su Vladimir Arseni i Mihajlo Panti na poetku svojih mandata.

knjievne vrednosti) nije ono po emu razlikujemo jedan tekst od drugog, razlog da se nekom vratimo vie puta uivajui u njemu, a drugi da ignoriemo ako ga i doitamo preko volje u strogoj profesionalnoj disciplini, ta nas spreava da sve ono to je tampano ne proglasimo za knjievnost i ukljuimo u svoj interpretativni korpus, odnosno, zato se ipak nismo odrekli razlike izmeu umetnosti i komercijalnog palp tiva? To je pitanje bez sumnje u drugom planu razumevanja teksta ove kritiarke, iako vrednost implicitno iitavamo u izboru knjiga koje ova kritiarka prikazuje. Mislim da ukljuivanje pitanja vrednosti prikazanih knjiga u prvi plan kritike, ne bi pomelo postojee kritike Vladislave Gordi Petkovi. Naprotiv, produbilo bi se nae teorijsko interesovanje za davanje prednosti odreenim poetikim softverima virtualne knjievnostima na raun nekih drugih, a time ujedno izotrila naa mo poimanja nove hiper-tekstualnosti.

(margina u centru ili o selektoru)

Tihomir Brajovi, profesor srpske i hrvatske knjievnosti na katedri za srbistiku Filolokog fakulteta u Beogradu. Proveo je dva mandata u NIN-ovom iriju i bio kritiar proze ovog lista. Vie nego to je to obiaj u Srbiji izbegava saradnju sa izdavakim kuama, distanciran u odnosu na literarni mejnstrim iako mu svim svojim aktivnostima pripada, selektor ovog temata o kritici za Sarajevske sveske40. Od kritiara kojima smo se do sada bavili svega nekoliko zasluuju taj status. Naime, kritiar41 je tek onaj u strogom smislu rei koji redovno (jedanput nedeljno) na odreenom mestu plasira svoju kritiku. Tek redovnost pojavljivanja, obezbeeno mesto i mogunost praenja celokupne produkcije, prua itaocima priliku da upoznaju fizionomiju jednog kritikog ukusa. U tom smislu, Tihomir Brajovi je podesniji od dvojice takmaca za rolu reprezentativnog kritiara: ima vie iskustva i vei stepen strunosti, kritiar jo uvek, a ne diplomata, pedagog, zastupnik interesa izdavakih kua ili dobronamerni ljubitelj knjievnosti (o kojima smo do sada pisali). I to je prvi paradoks kritike Tihomira Brajovia: jako mejnstrim zalee a slab uticaj njegove kritike. Imamo li u vidu i odluke NIN-ovog irija u kome je uestvovao T. Brajovi, moemo zakljuiti da je u srpskoj kulturi alternativni pogled iz

180

centra mogu i doputen, tolerisan i podran samo u preseku dominantnih kulturnih sila koje su u Srbiji konzervativne. S druge strane, upravo kritike Tihomira Brajovia utelovljuje tu dvostrukost. Uz podrku marginalnim poetikama i atipinim knjigama (Tigrero Vula uria, Izlaenje Barbi Markovi, romani Zvonka Karanovia, Srana Valjarevia, Sae Ilia, Ljubice Arsi, Vladimira Tasia, Zvonke Gazivode, Vladimira Arsenijevia...), ovaj kritiar demonstrira blagonaklono razumevanje pisma Gorana Petrovia, Mirjane Mitrovi, Milorada Pavia, Gorana Milainovia... Naravno, koliko su poetike autora prve grupe zaista osobene i ve recepcijski usvojene, toliko autori druge grupe odstupaju od stereotipnih predstava koje imamo o vrsti njihovog pisanja. Drugim reima, oita je sklonost T. Brajovia da na svetlost velike pozornice izvede vredne knjige/pokuaje koji nastaju van glavnih tokova, paralelno sa nastojanjem da se dominantnim poetikama i afirmisanim autorima prizna vrednost koji oni objektivno ispoljavaju. Na jedan nain to je hvale vredna tolerantna irina kritiara koji se nalazi na uticajnoj poziciji; na drugi nain to je eklekticizam itaoca koji se kloni radikalnih rezova i iskljuivih opredeljenja. Vei stepen distance T. Brajovi ispoljava prema proto-realistikim poetikama jakog ideolokog diskursa koje poseu za, recimo, jezikom ontologizacijom istorije ili insistiraju na mistinim korespondencijama nacionalne istorije i jezika literature. Tako o romanima Mihail Branka Branina Bojovia (Glas srpski, Banja Luka, 2003.), Semolj zemlja Mira Vuksanovia (Filip Vinji, 2005.), Vostanije Svetlane Velmar Jankovi (Stubovi kulture, 2005.). Uz pomenute, proza Radovana Belog Markovia i Miroslava Josi Vinjia i pesnitvo Milosava Teia, pripadaju novom arhaizmu. To je neformalni i spontani spisateljski krug koji je oblikovan pristupom to podrazumeva (o)smiljeni i angaovanu jeziku evokativnost i staromodnost u slubi aktuelnog integrativno-kulturnog interesa. Kao pozadinu Semolj zemlje, azbunog romana o 909 planinskih naziva Tihomir Brajovi vidi svojevrsnu ideologiju pisanja i njemu lojalnog itanja koje je u osnovi oslonjena na neoromantiarsku zamisao o ponovnoj afirmaciji izvornog i arhajskog u jeziku kao zalogu za pisanje i ivljenje u savremenosti. Pouno i precizno, sapienti sat (pametnom dosta) pitanje je samo ako kritikujemo neoarhaizam sa jakom konzervativnonacionalnom ideologijom, kao i recepcije koja takvo poimanje savremenosti podie na kulturni pijedestal, da li kritikujemo dovoljno britko i delotvorno.

181

Iza kritikog stava Tihomira Brajovia moe se osetiti nemirenje sa zlogukim arhaizmima koji su poesto bili politiki instrumentalizovani u novijoj srpskoj istoriji, ali i odsustvo bilo koje vrste radikalne strategije kritikog suprotstavljanja takvim tendencijama. Kao da se izmeu redova ove kritike da oslunuti pomalo razoarani glas intelektualca koji se ne buni, ne prestajui da analitiki imenuje. Mogua rezignacija upuuje na defanzivu graanskih vrednosti u savremenoj srpskoj kulturi profesionalni angaman je poslednje pribeite smisla bavljenja kritikom. Kritika Tihomira Brajovia je nijansirana i za paljivijeg itaoca jasno vibriraju kritiki uvidi. U tom smislu zanimljive su kritike romana Radovana Belog Markovia, iji su najotriji tonovi dati u naslovima prikaza: Sablasno lako (o Kavalerima starog premera, Narodna knjiga, 2006.) i Veliko brbljanje (o romanu Orkestar na pedale, Narodna knjiga, 2004.). Budui da svoje romane R. B. Markovi koncipira kao ciklus o realno-imaginarnom, minulom i savremenom malovarokom svetu, nameu se poreenja sa Pekiem ili Tomasom Manom, iako ona idu na tetu aktuelnog srpskog autora jer mu, po T. Brajoviu, nedostaje narativna delotvornost i jer se zadovoljava samosvrhovitou intrigantne duhovitosti jeziko-stilske delotvornosti. Provincijalni postmodernizam R. B. Markovia je zabavni perpetuum mobile bez krajnje svrhe, bez tematske teine i socijalne ozbiljnosti. T. Brajovi sugerie ovim da svaki autor koji ide mimo glavne struje ne zasluuje simpatije, odnosno da jezike inovacije udruene sa retro pripovednim efektima, ne mogu predstavljati kvalitet romana. Ono to nedostaje Markoviu pripada efektu teine i subverzije literarnog pisma, onome to nadilazi jezike kalambure i nostalgiju za imaginarnom palankom. Pohvale idu ironijsko-parodijskom rastakanju pripovednih konvencija i zadatih obrazaca socijalnog ponaanja, umeno uvezanoj anrovskoj raznovrsnosti koja slui svojoj poetikoj svrsi. Kratke prie, vrcavi komentari i kroki eseji Ljubice Arsi (...) predstavlja izraz gotovo eruptivne energije koja proistie neposredno iz vedrine oslobaanja od konvencija i sveprisutnih stega. (o knjizi pria Ljubice Arsi Maco, da l` me voli, Narodna knjiga, 2005.). Uz oslanjanje na ejkinsko-kiovo ubrite, sumatraistike asocijacije Crnjanskog i albaharijevski minimalizam, Tasiev roman Kia i hartija simboliki priziva veliku eshatoloku kiu

182

koja poput mitskog potopa proiava psihu, iskazuje pouzdanje u postojanost pisma i in pisanja kao porcelansko, dakle: prefinjenu i krhku utehu pred saznanjem da sve zavrava kao ubre, kao da je oduvek bilo ubre. Ni svaki neoromantizam nije sam po sebi rav. Uz knjievne repere iskoenog gledanja na savremeno drutvo (Bernhard, Valzer, Muzil, Brodski, Benjamin), itanje romana Komo Srana Valjarevia pribliava ga jednoj neobinoj, interferentnoj anti-modernistiki modernoj perspektivi svojevrsne neoromantike oseajnosti. Oito svako prevazilaenje ostvarenih dometa knjievnog teksta, sinhronicitet pisma i savremenog duha, kreativno prizivanje mitskog i literarnog naslea, nenametljiva (nova) oseajnost..., zasluuju pohvalu kritiara. Ali to to izaziva pohvalu ne predstavlja vrednosnu normu, ve induktivno proistie iz nepredvidljivosti svakog novog dela. Generalno, kritike Tihomira Brajovia predstavljaju varijantu profesorskog pisma. To su kritike sa kritikim tonovima, nijansiranim i potisnutim za raun irih sinteza i afirmacije knjievnih vrednosti, kritike koja kada su od ponajboljih u savremenoj srpskoj literaturi (uz selektorske, preferiram one V. Gordi Petkovi, T. Rosi, A. Jerkova, S. Vladuia) podstiu na preispitivanje vlastitih italakih sudova i, moda, na ponovno itanje.

(epilog)
U svom radu selektivno sam se bavio najagilnijim srpskim kritiarima danas koji su svoje kritike objavili u tampanim medijima u poslednjih nekoliko godina. Izbor autorskih imena je neizbeno nepotpun42. Nadam se da sam svojim izborom obuhvatio najvanije aktivne kritiare u Srbiji, kao i one najreprezentativnije za odreenu vrstu kritike. U prvom redu sam nastojao da ukaem na vane odlike kritikog pisma svakog od izabranih autora, a potom da adekvatnom prigodom progovorim i o iskuenjima i limitima samog kritikog diskursa. Veoma vano u portretisanju onih koji portretiu bilo je merilo negativne kritike, ije sistematsko uredniko potiskivanje ili autorsko ignorisanje ukazuje da se kritika u Srbiji nalazi u stanju ozbiljne krize. Otuda i naslov metakritikog rada Jo jed-

42 Od frekventnih kritiara poezije nedostaju Saa Radoji, Dragan Hamovi, ore Despi; Alen Bei i Bojana Stojanovi Pantovi, povremena kritiarka periodike Slaana Ili ili poprilino aktivni doajen srpske knjievne kritike Drako Reep. Generalno, nedostaju stariji kritiari, ponajvie jer retko objavljuju. to se tie izostavljanja pomenutih autora, razlog je duina teksta i neiskakanje/ neindikativnost njihovog naina pisanja. Jedina tema koja ostaje neobraena jeste sklonost pojedinih kritiara (Hamovi, Radoji, Stojanovi Pantovi) ka maternjoj melodiji i glorifikaciji nacionalne tradicije kao literarne vrline.

183

43 to je jedini razlog to neki citati u mom tekstu nisu primereno navedeni.

nom za Skerlia. Ovom parafrazom naslova pamfleta Petera Handkea Jo jednom za Tukidida, nisam hteo da u knjievnoj kritici vaskrsavam duh ideologije prinudnog optimizma, progresizma, antidekadentstva, ve da podsetim na jednu u srpskoj kulturi vanu tradiciju otre i argumentovane medijske kritike, koja je u naoj savremenosti gotovo izumrla. Drugu vanu perspektivu obrazovala mi je reakcija kritike na izazove savremenosti koji su pred nju postavljali knjievni tekstovi kojima je kritika nastojala da se bavi. Poetna podela izmeu medijske i univerzitetske kritike se izgubila za raun ispitivanja implikacija i razliitih bekgraunda preduzetih kritika. Takoe, vodio sam rauna o tome da e itaoci Sarajevskih svesaka dolaziti iz sredina koje sa srpskom kulturom gube ozbiljan sistematski kontakt poetkom 90-ih, tako da sam nastojao da svom radu dodam dimenziju infromativnosti, to e rei jedan viak informacija o kritiarima i delima savremene srpske knjievnosti, koji obaveteni italac u Srbiji moe opravdano da doivi kao neto notorno, stoga izlino optereenje teksta. Na samom kraju, eleo bih da se zahvalim kritiarima koji su mi poslali svoje knjige kritika i svoje tekstove koji su prethodno objavljeni u naoj tampi ili periodici u elektronskoj formi43: Gojku Booviu, Slobodanu Vladuiu, Tihomiru Brajoviu, Jasmini Vrbavac i Teofilu Paniu. Uz obeanu iskrenost, nadam se da im je moja zahvalnost donela bar malo uene zabave. Za sve ostalo slue polemike.

184

Robert Alaozovski

preveo sa makedonskog: Nenad Vujadinovi

LINIJA IVOTA LINIJA SMRTI

Dananje stanje makedonske kritike plod je neobino dugog i iscrpljujueg rata realista i modernista. Kao i u svakom drugom ratu, izvorna causus belli se vremenom zamagljivala, pod stare povode uvlaile su se nove premise (u toku posljednjih 20 godina desio se rat stukturalista i poststrukturalista), prelaenja na protivniku stranu i dezerterstva postala su esta pojava, a kritika je postala drutvo u kojem su generali (univerzitetski establiment) vodili glavnu rije, da ne kaem diktirali okolnosti. Nasuprot ovom elan vital-u visokog oficirskog kadra, koji je uspio da se naorua najsavremenijim knjievnim i kritikim teorijama i da puca iz njih kao da je rije o projektilima zemlja-zemlja (strukturalizam) ili da ih koristi kao viecijevne raketne bacae (kritiki pluralizam), nii kadar i vojska poeli su da ive u strahu. Dnevna kritika je nestala, knjievni dodaci su se ugasili, a stranice knjievnih i drugih asopisa, koji su se u meuvremenu znaajno nakotili, punile su se interpretativnom, promotivno-informativnom, prigodnom kritikom, koja je (kao i rak, opaka bolest dananjice) pojavom svake nove kritike jedinice trasirala sve izvjesniji put ka smrti kritike ka konanom ostvarivanju njene beznaajnosti i aneminosti, u jalovom pokuaju da stvori knjievne vrijednosti i nametne kritiko miljenje u iroj drutvenoj sferi. Ali injenica je da je i ovaj rat, kao to to uostalom biva i sa svakim drugim ratom, osigurao mnogo posla knjievnoj istoriji. Bez obzira na to o kom se istraivanju radi, postaje neobino to to se tokom tolikih godina i na tako malom prostoru kakav je makedonska knjievnost, pokreu kljuna pitanja o kojima se debatuje i na koja se trai odgovor: Zato, koliko i kakva kritika? Dileme u vezi s legitimizacijom kritike, koje su se na anglosaksonskom govornom podruju ponovo pojavile 2003. godine (Manifest o knjievnim studijama Marxori Garber) i 2004. (Zato je vana knjievnost? Frenka Parela), kod nas se razrjeavaju u toku osamdesetih i devedesetih (pod uticajem francuske kritike misli); tako da su Danilo Kocevski i Atanas Vangelov ve u to vrijeme imali iste i jasne pozicije. Obje strane nametnule su standard elaborirane, argumentovane i uene

185

kritike. Saglasile su se da kritika, ipak, treba da sudi. ak su uspjeli da se dogovore i o najteem pitanju: pitanju istine. Uz posredovanje samorevidiranog Cvetana Todorova i uz pomo njegovog horizonta istine, strukturalisti i poststrukturalisti (eho makedonskih realista i postmodernista) dogovorili su se o sljedeem: istina nije taka od koje se polazi, ve taka ka kojoj se ide, a pozicija kritiara je subjektivna i ostraena, ali stremi se ka tome da otvori najvei broj horizonata. Za kritiku je bitno ne samo kako, nego i to, priznali su strukturalisti. Les exstremes se touchent, ponosno je konstatovao Vangelov. To je to s aspekta knjievne nauke. S aspekta knjievne prakse, kadrovske i kulturne politike, stvari nisu nimalo ruiaste. Les extremes se dispersent. Ni jedni, ni drugi nisu uspjeli da pokrenu ili odre bar jedan uticajan kritiki asopis, ni kad je rije o naunoj, ni o dnevnoj kritici: neto kao zmijarnik u kojem bi se kritiari od formata (Blae Koneski) kotili i formirali. Ni jedni, ni drugi, posredno ili neposredno, nisu uspjeli u najnovijim naporima da na svojim katedrama (a kamoli drugdje) ubace kritiki i kritiarski orjentisane mlade istraivae. Oni koji su ve postojali ili su promijenili dresove ili su se okanili orava posla. U jednoj takvoj situaciji tzv. dnevne kritike u Makedoniji nema, a tamo gdje je ima, nije pomjerena s pedesetogodinjih stajalita: malo da hvali, malo da kudi (u negativnoj vizuri Blaeta Koneskog), to dopunski dovodi do kulturne atmosfere u kojoj su i dalje sve make crne (opet Koneski), odnosno i vrijedni i bezvrijedni, svi dobijaju pohvale i priznanja. U tom pravcu posebnu krivicu imala je dravna vlast, koja je kupujui intelektualni mir i bez politikog kapaciteta da stvori i realizuje kulturnu politiku, umjesto da presijee i da odabere jedan ili dva asopisa iza kojih e vrsto stati logistiki i kojima e obezbijediti dostojanstvo profesije i skupu infrastrukturu za praenje svjetskih tokova omoguila da sve rue cvjetaju, a da pritom, svih tridesetak asopisa (ukljuujui i one pokrenute uz nevladinu, fondacijsku pomo) dobijaju pare samo za pokrivanje tamparskih i eventualno nekih sitnih tehnikih ili prevodilakih trokova. Drugim rijeima, da im se pomogne koliko da se ne ugase.

186

Dimitar protiv Dimitra

Bitka izmeu realista i modernista krenula je poetkom pedesetih godina prolog vijeka: prema navodima jednog tabora: godinu-dvije prije referata Miroslava Krlee na ljubljanskom Kongresu jugoslovenskih pisaca 1952. (urinov, 179); a prema navodima drugog: godinu-dvije poslije Krleine sirovice (Vangelov, 109). Datiranje je vano zbog prirode odlikovanja: je li no vaen na mrtvoga Germanca, to bi se reklo u Kumanovu, odnosno je li se samo pialo uz vjetar (omiljena metafora Vangelova), ili je rije o autentinom mladalakom oslobaanju od krutih socrealistikih ema i rigoroznih ideolokih diktata (urinov, 178). Predvodnik realista je Dimitar Mitrev, uenik bugarske teorije odraza Todora Pavlova, na osnovu koje sudi i o estetskim, i o etikim, i o intelektualnim postupcima makedonskih pisaca. S druge strane je mladi Dimitar Solev, pobornik novog i pobornik interesantnih, ovovremenih i autentinih karaktera, koji se zalae za autonomnost stvaralakog ina, a staje nasuprot povrnom folklornom naturalizmu i pedagoki shvaenom vaspitanju (eleva, 310 311). Poslije desetak godina ratovanja, bitku dobijaju modernisti, iako realisti minimiziraju njihov uspjeh , govorei da je ova bitka ve bila izgubljena (Titovim Ne, 1948), a njihova strategija je bila jedan vid ofanzivnog povlaenja, silaenja s istorijske scene uz to vie buke. Moda ba u prilog ovoj tezi ide i kontradiktornost koju je uoila Elizabeta eleva, a koja govori o tome da realisti brane intimnu liriku i postavljaju je kao vrijednost koju pretpostavljaju modernom izrazu, iako su je samo nekoliko godina prije toga otro kritikovali. Utjeha realistima u naredne tri decenije ostaje graenje ikone palog borca u toj bici, legendarnog Dimitra Mitreva, prvog i neprevazienog kritiara od formata, zatim likovanje nad dezerterstvom Dimitra Soleva iz kritikih redova (taj poraavajui in i kasnije e slijediti moderniste kao taman fatum) i zamagljivanje razlika: niti su modernisti toliko moderni i nedogmatski, a jo manje superiorni estetski, niti su realisti toliko neupueni, nemoderni, a najmanje od svega plitki i banalni u svojim stavovima. Ono to gube operativno, realisti nadoknauju strateki: pozicioniranjem svoje tvrave: Katedre za makedonski jezik i Katedre za jugoslovenske knjievnosti i postavljanjem u poziciju to bliu dravnoj vlasti i dravnoj nauci, nacionalnim vrijednostima i mitovima.

187

Za dalji tok rata ini se da je od kljune vanosti bila promjena tabora modernistikog generala Ganeta Todorovskog, koja ima neoekivane rezultate u kadrovskoj politici. Mladog topa Atanasa Vangelova (solidnog uenika francuskog strukturalizma) okreu i ubacuju u igru na mjestu (ve i u itijskom smislu pokojne) kraljice. Strateku slabost, oskudicu u ljudskim resursima i po kvantitetu i po kvalitetu, izazvanu neatraktivnou lokalnog u odnosu na globalno, avolskom privlanou novuma pred tradicijom, realistiki generaltab prevazilazi poznatom tehnikom (istom koju je koristio i RAF u Drugom svjetskom ratu) umnoavanjem snaga: oni sve vie putaju topa-kraljicu da stalno i svuda igra. To je simpatina, i na operativnom nivou neravnopravna, viteka igra! Za razliku od realista, koji se polako ue da tede i da maksimalno koriste resurse, zahuktali modernisti se razbacuju. Modernisti strateki dobro procjenjuju potrebu za graenjem sopstvene tvrave, nasuprot ve dvostruko utvrenim realistima. S tim ciljem se formira Katedra za optu i komparativnu knjievnost 1981. godine. U prilog modernistima ide i odlina personalna pozicioniranost topa, generalisimusa urinova, koji na individualnom nivou, kao provjeren dijalektiki marksist i ovjek otvoren za pluralne zapadne epistemologije, uspijeva da odrazi generalno oksimoronsko opstajanje zajednike domovine kao prozapadnog samoupravnog socijalistikog drutva. Ali na operativnom nivou, koristei izobilje ljudskih resursa, oni dozvoljavaju da gube i pione, i lovce, i topove koji ubrzo nakon bljeska u sferi kritike znaju da dezertiraju nolensvolens, traei sebe u hiljadama drugih profesija. Sumirajui dugogodinji rat realista i modernista, moemo da rezimiramo da se otegao kao Fukoovo klatno, pri emu su binarni opoziti kontigentno gutali podpoetike, podopredjeljenja, nove i razliite pozicije. Grupisanje i transformacija realista u: magine, neo-, hiper-realiste, u strukturaliste, semiotiare, neoistoriciste i teoretiare ideja, s jedne strane; i modernista u: neosimboliste, fantastiare, postmoderniste, dekonstruktiviste, postkolonijaliste i druge postiste, s druge strane nema veze s uobiajenim ideolokim, aksiolokim i epistemolokim podvajanjem karakteristinim za zapadnu civilizaciju, iz koje ove ideologeme i episteme dolaze. Naprotiv, mehanizam na osnovu kojeg klatno funkcionie nije toliko princip slinosti, koliko princip bliskosti. Kako drugaije da se shvati to to su se dvoje strukturalista Katica ulafkova i Atanas Vangelov nali na razli-

188

itim stranama, izazivajui meusobnim projektilima mnogo tete buduim generacijama. Ili, kako inae objasniti smrtno neprijateljstvo izmeu dijalektikog marksizma urinova i ljeviarskog strukturalizma Atanasa Vangelova. Dalje, Vangelov i Danilo Kocevski praktikovali su slinu metodoloku kritiku (obrazloenu, eruditivnu, preciznu, iako je prvi vie volio analize, a drugi sinteze), koristili su gore-dolje istu literaturu, a nali su se na razliitoj polemikoj strani. S druge strane, poetni dekonstruktivizam Venka Andonovskog, suoen sa strukturalistikim injelom mentora Vangelova, jedva nalazi rezultantu u semiotici, da bi zatim i on dezertirao iz kritiarskih redova. Uzroci njihovih razlika i suprotstavljenosti, a time i polemika, vie su se traili u sferi etikog, karakternog, ak linog vaspitanja i rafinmana, nego u poetici.

Dva kritika modela

Kako kritikuju realisti (strukturalisti), a kako modernisti (postmodernisti)? Osnovni cilj kritike prvih je presuivanje. Za njih je teorija alatka na osnovu koje e izvesti i izrei svoje sudove. U uslovima u kojima je paraliterarna politika mo partije bila kljuna za konanu presudu, teorijska pomo i nije bila toliko znaajna, pa je Mitrevu i rudimentarna teorija odraza bila dovoljna. Strukturalizam Atanasa Vangelova javlja se u drugim drutvenim uslovima, u kojima politika mo ve nije tolko ogoljena, tako da se u okviru kritikog suda akcenat postavlja na razornu mo teorijske alatke (da ne budemo nepravedni, strukturalizam kao imanentan kritiki metod odbija paraliterarni sud iako Vangelov, kao retoriki ali i nedozvoljiv argumentacijski faul, esto koristi psihologiziranje). Da bi imao to besprekorniju teorijsku argumentaciju kao osnovu za sud, Vangelov stremi da stvori to savreniji, holistiki teorijski model. Zato on, posveenou rijetko vienom u makedonskoj nauci, temeljno prouava strukturalizam. Autore strukturalizma zna u detalje, pritom detalje koristi kao dio svog erudicijskog arma, a insistira na osnovnoj gramatici strukturalizma, kao sigurnoj alatki za naunu provjeru knjievnog pisma. Naroito je zavodljiv kad tautoloku i nepreciznu reenicu mnogih makedonskih kritiara pokuava da prevede, a time i da je opere i pripremi za razumnu konzumaciju.

189

S tako izraenim kritikim metodom Vangelov poinje da vrjednuje makedonsku knjievnost. Ali ba ono to predstavlja kvalitete ovakvog kritikog metoda s jasnom teorijskom bazom, s unificiranim i preciznim vokabularom, s dosljedno sprovedenom argumentacijom, s funkcionalno izvedenim sudovima ujedno postaje njegov glavni problem. im italac uspije da pohvata uzde svih tih kataliza, indicija, hipotaksi, hiponimija, zna i treba, eli, to postaje izuzetno zamorno i dosadno za itanje neto poput trietvrtinskog tehno-ritma; tupca, tupca, tupca Budui da je ovako, slijedi da je tako, a ako nije ovako, ne moe ni tako i sve tome slino Vangelov secira abe makedonske knjievnosti, govori o tome koja su srca vea, a koje noge simetrinije; ali, izbjegavajui da se upusti u strukturalistiki neutemeljen govor raznih teorijskih metafora, ne uspijeva uvijek da nas ubijedi u to zato nam se ova aba ini ljepom od neke druge. Zato nam se predozirane genitivne metafore Radovana Pavlovskog vie sviaju od istih takvih koje pie Petre Bakevski, pa ak i od onih koje umjereno upotrebljava Blae Koneski? Umjesto da nam razjasni to, Vangelovljev strukturalizam nas ubjeuje kako smo mi kao itaoci u zabludi i kako, na osnovu stroge teorije strukturalizma i njenih postulata o tome kako se pravi dobra knjievnost, treba da uivamo u onome to pie Blae Koneski, dok je, kad je rije o Petru ili Radovanu sve sasvim svejedno; zato to ni jedan, ni drugi nisu proli lakmus genitivne metafore. Dakle, u osnovi Vangelovljevog kritiarskog modela jeste pranje svakakvog vida knjievne odjee univerzalnim prakom marke struktural. Ako nekim sluajem ne ieznu mrlje, to je zato to je roba turska. Drugaiji je kritiarski pristup kritikog pluralizma postmodernista, u okviru kojeg najobimniji i najvrjedniji rezultat ima Elizabeta eleva. eleva ima emfatiki odnos prema umjetnikom tekstu. Ona ne izvodi sud putem argumentacijskog postupka, ve samim izborom umjetnikog teksta o kojem e pisati. Drugim rijeima, im jednom odabere materijal, eleva koristi onaj praak za koji misli da e najbolje oistiti mrlje. Da bi istakla sjaj ona e dodati Lenor, pa ak i Kalgon da bi iistila i kamenac s bubnja. Tu strategiju sama eleva opisuje kao mistagoku. Kritiar je italac posebnog reda, on razotkriva tajne teksta, vodi nas kroz lavirinte misli i ukazuje na razna znaenja. Zato je kritika eleve interpretativna, ona tumai i hermeneutina je. Njena tumaenja, koliko odgonetaju, toli-

190

ko i nadopunjuju znaenja otkrivena u umjetnikom tekstu. Ukoliko odabere da analizira simbolistiki ili nadrealistiki tekst, eleva ga dopunjuje referencama uzetim iz simbolistike poetike ili teorije (Vangelov bi u takvim sluajevima citirao strukturalistike analize nadrealizma). Kad kae kritiki pluralizam, eleva misli i na riskantno, stalno otkrivanje, iitavanje i informativno apliciranje najnovijih teorijskih metoda i modela. U tom smislu, njena mistagoka uloga je za generacije novih kritiara jo znaajnija. eleva je jedna od rijetkih, ako ne i jedina koja je u svojim kritikama primjenila modele post-kritike, kulturnih studija, balkanizma, post-kolonijalne kritike, feminizma, i nekih drugih teorijskih pozicija, individualnih i nedovoljno rasprostranjenih da bi mogle oformiti pokret.

Katehrezis pokuaj lokalne episteme

Ako pogledamo oba pristupa kao krajnosti jedne iste cjeline u smislu odnosa makedonske kritike prema svjetskim modelima, primjetiemo isti nedostatak eklektiki odnos prema ve uspostavljenim kritikim modelima, najee zapadne provenijencije. Taj nedostatak, to kaskanje za svjetskom kritikom milju, Vangelov rjeava dimitarmitrevski: to bismo trali za svim bjelosvjetskim dekadentnim kritikim teorijama i modelima!? Dovoljno je da proglasimo jedan za svoj (socijalizam, odraavanje, strukturalizam), pa da se na osnovu njega dalje samostalno produbljujemo. Tako emo ponititi i zaostatak za svijetom, i svoje logistike nemogunosti da slijedimo svjetsku scenu. Korak sa svijetom eleva rjeava na milanurinovski nain putem maksimalnog ubrzavanja teorije ubrzanog razvoja makedonske knjievnosti: sve je manja distanca izmeu pojave nekakvog kritikog modela i nae kreativne apsorpcije. U tom smislu dosad se nije pojavio kritiki i teorijski model koji bi bio izvorno na. Skice za jednu moguu epistemologiju neega to bi bilo autentino i lokalno nae zacrtao je filozof Branislav Sarkanjac u knjizi Makedonski katehrezis (2001), iako ta epistema jo uvijek nema svoju kritiku ili zaokrueniju teorijsku elaboraciju. Sarkanjac ima jedan neohegelijanski poriv da Makedoniju uini zemljom prvog svijeta. Meutim, znajui i istorijske

191

procedure, i aktuelne parametre potrebne za jedan takav poduhvat, on je potpuno svjestan injenice da se to ne moe dogoditi. I vie od toga, ini se da Makedonija nema kapacitet ni da se svrsta u zemlje drugog svijeta, koje imaju realne anse da jednog dana dostignu one prve. Prema Sarkanjcu, Makedonija ne moe da se definie ni kao zemlja treeg svijeta, kao jedan novum koji se upravo konstituisao na istorijskoj sceni, zato to su identitetski markeri ove nacije ve zauzeti ili uzurpirani od strane susjednih zemalja. On Makedoniju vidi kao zemlju etvrtog svijeta. Kako da Makedonija napravi kengurski skok s etvrtog na prvi kolosjek kako biti etvrti, a imati vrijednost prvog? Sarkanjac smatra da dananja tehnoloka kultura, kao i istorija filozofije, nude takvo rjeenje. To rjeenje je katahrezis. Za ostvarenje ovog cilja on predlae troskok. Budui da nije mogla da ostvari i organizuje dravnu nauku u hegelijanskom smislu rijei, nova drava rasporeuje ono to ima, ono to je uspjela da nae. Metod je brauzibilnost. O jednoj datoj temi pie na osnovu onoga to nae na internetu, poto unese kljune rijei. Od onoga to ti je program za pretraivanje izlistao zasniva svoj tekst bez obzira na to iz koje korjenske tradicije (lijeve ili desne, francuske ili anglosaksonske, strukturalistike ili poststrukturalistike) dolazi referenca. Tako se stvara brahijalna forma: slika identiteta koja visi u vazduhu (Sarkanjac, 53). Kako se legitimie ta slika? Odnosno, kako da joj se doda neto kao to je korijen ili stablo? Katehrestikom upotrebom rijei. Koristi postojei termin da bi opisao ili objasnio neku lokalnu, autohtonu pojavu, iako zna da time iskrivljuje izvorno znaenje pojma. Predlog za ovakvu epistemologiju jo uvijek nema konkretno primijenjen model. Osim metaforizacije episteme u odnosu na Makedoniju, izvedene inherentno od strane samog Sarkanjca. Citirana literatura:
1. 2. 3. 4. 5. Atanas Vangelov, Makedonski pisateli, Kultura, 2004. Milan urinov, Makedonska knievnost, Studentski zbor, 1996. Danilo Kocevski, Moderno i postmoderno, Makedonska kniga, 1993. Branislav Sarkanjac, Makedonski katehrezis, 359, 2001. Elizabeta eleva, Otvoreno pismo, Magor, 2003.

192

Agim Vinca

ALBANSKA KNJIEVNA KRITIKA U NOVOM KULTURNOM KONTEKSTU

Hirevi tranzicije i kriza kritike
U albanskom kulturnom prostoru u poslednje vreme (kada to kaemo imamo u vidu ne samo periud od 4-5, nego i od 10-15 godina, ako ne vie) ne postoji neko ko pie redovno o novim knjigama koji se tampaju svaki dan, dakle neko ko je vie-manje specijalizovan da se bavi knjievnom kritikom u smislu dnevne kritike sa profesionalnom sposobnou i odgovornou, i da za taj posao bude plaen onako kako se plaaju ljudi svuda u svetu za posao koji obavljaju. Pojedinaca koji su posao kritiara obavljali povremeno, nekoliko nedelja ili najvie nekoliko meseci, bilo ih je i moda ih ima jo, ali kritiara koji se posveuju objektivnom praenju i vrednovanju uglavnom siromanog knjievnog i kulturnog ivota, i obimnog (u pogledu koliine) knjievnog i naunog stvaranja, nema u pisanim i u elektronskim medijima (u novinama, na radiju, TV) ni u Tirani ni u Pritini ni u Skoplju, dakle nigde, jer niko ne vodi brigu o tome. Dakle, u albanskom prostoru, u svakom od njegovih centara, ima, na desetine politikih analitiara, koji piu i debatuju non stop o politikim problemima, kao na primer, predugo i preterano raspravljanje o pitanju politikog statusa Kosova, o pitanju (ne)efikasnosti dananje vlade u Tirani i o njenom odnosu prema opoziciji, o svaama politikih albanskih subjekata u Makedoniji i o drugim slinim problemima koji su dobro plaeni za taj posao, ali naalost nema novca za profesionalne knjievne kritiare, obrazovanih i specijalizovanih u zemlji i u inostranstvu, osim onih koji dre predavanja na fakultetima (ako ove moemo da nazovemo tako). Ova injenica govori o tekom stanju knjievne kritike na Kosovu i u Albaniji, odnosno o njenoj dubokoj krizi u ovom tranzicionom vremenu, kada su na albanskom prostoru, kao i svuda
prevela sa albanskog : Nailje Malja Imami

193

1 Shodno tome, na prostoru albanskog jezika, drugaije od ostalih sredina, ne postoje nagrade i drugi oblici stimulisanja za dela kritike, kao to postoje, recimo, za poeziju, roman i dramu.

na Balkanu (negde manje, negde vie), duhovne vrednosti suvie marginalizovane, a glavnu re u drutvu vode politiari i vlastodrci a ne umetnici i naunici. Hirovi politike i ekonomske tranzicije u zemljama gde se govori albanski izazivaju krizu kritike, naroito onu njenu vrstu koju je istaknuti francuski kritiar Alber Tibode nazivao publicistika kritika. Za razliku od ranijih vremena, kada su dnevni pritinski list Rilindja (u njenom revijalnom subotnjem broju) i knjievni nedeljnik Drita iz Tirane, iako pod pritiskom cenzure, redovno informisali o kulturnim dogaajima i objavljivali recenzije o knjigama, dananje novine, iako mnogobrojne, nemaju rubrike o novim knjigama, sem u nekom izuzetku. Nekadanji knjievni prestini asopisi Jeta e re, Nntori, Fjala, Jehona itd. pojavljuju se kao vozovi bez reda vonje, ili se ne pojavlju uopte, dok su nacionalne televizije, kao to je RTK iz Pritine, tako rei izbacili re knjiga iz svojih informativnih emisija, dok se kulturne emisije, ionako slabe i stereotipne, emituju u sasvim neprikladnim terminima.1 Za dananje albanske medije, veoma politizovane i komercijalizovane a nedovoljno profesionalne, od kulturnih dogaaja privlaniji su dnevni politiki skandali, razvodi estradnih zvezda i ordinarni zloini; oni zauzimaju poasno mesto. I u sluajevima kada ne nedostaju ove informacije, obino se daju na veoma neprofesionalan nain, katkad sa skandaloznim grekama i iskrivljavanjima. Dve glavne slabosti karakteriu albansku kritiku naeg vremena (ovde imam na umu kritiku u obliku recenzije): nedostatak profesionalizma i nedostatak etike, to je, na kraju krajeva, tesno povezano jedno s drugim. Albanska kritika naeg vremena ne samo to je deficitarna, nego ispoljava mnogobrojne slabosti profesionalne prirode, poevi od nepoznavanja knjievne materije, terminologije i jezika, do krutog, suvoparnog i neinventivnog stila. Meutim, to se tie drugog pitanja, etikog aspekta, stvar stoji jo gore. Albanska kritika naeg vremena pre svega je naklonjena kritika s jedne strane i nenaklonjena s druge strane. Neretko ona polazi od autora a ne od dela: kada autor pripada klanu kritiara, kritiki diskurs se pretvara u panegirik, a u suprotnom sluaju u pamflet. Dakle, re je, o jednoj klanovskoj i uskogrudoj kritici tipa ja tebi, ti meni, koja tei uspostavljanju monopola u knjievnom ivotu, obuhvatajui knjige, asopise, izdanja, antologije, udruenje pisaca, knjievne i kulturne manifestacije i dr.! Evo

194

kako opisuje ovo patoloko stanje jedan mladi pesnik iz Fiera, u jednom pismu koje mi je poslao posle objavljivanja moje recenzije o njegovoj prvoj knjizi poezije, koju sam bio pisao dok jo nisam autora upoznao i dok nisam znao nita o njemu kao oveku, nego samo oslanjajui se na njegovu knjigu. (Citat sledi kasnije).

Deinstitucionalizacija Kosova i pad kritike

Bez elje da politizujemo ovaj tekst prinueni smo da se setimo okolnosti u kojima se zatekla albanska kultura na Kosovu od 1989. do 1999. godine. Knjievna kritika kao oblik knjievnog stvaralatva i drutvene svesti pretrpela je teak udarac, ali, istina, to je bilo poelo jo ranije, odmah posle 1981. godine i naroito sredinom te decenije. Iz istorije knjievnosti poznata je injenica da dobra poezija moe da se pie i u zatvoru, u izgnanstvu, ili na vrhu planine, naravno ako pesnik ima talenta i inspiracije. Meutim, da bi se napisao jedan nauni rad o jednom knjievnom problemu, autoru ili jednom jedinom delu potrebni su neki preduslovi, kao recimo: biblioteka, literatura ili arhiv (ako se rad odnosi na knjievnost proteklih vekova), ne zaboravljajui ni tehnika sredstva kao to su papir, pisaa maina ili kompjuter (u nae vreme), ali i duevni mir i intelektualna klima, koja podrazumeva, izmeu ostalog, kontakt sa novostima iz odgovarajuih oblasti u zemlji i inostranstvu, razmenu miljenja s kolegama iz te oblasti i dr. Sve ovo je bio daleki san za albanske stvaraoce i intelektualce na Kosovu u vreme kada je zakon postao nasilje a nasilje zakon, kada su zatvarane institucije, izbacivani ljudi s posla, a zloupotrebe, hapenja, ak, i ubijanje ljudi, postali svakodnevna pojava. Naavi se pred takvim izazovima, albanska inteligencija na Kosovu (glavnu re su imali intelektualci humanistikog profila, naroito pisci), bila je primorana da odustane od svog stvaralakog rada i brani pogaenu slobodu svog naroda i svoju ugroenu egzistenciju. Tako je na Kosovu, u obrazovanju, u nauci, u kulturi, u informisanju i u svim drugim oblastima ivota, poeo period opstanka, koji je trajao do juna 1999. godine, kada su se srpske trupe povukle sa Kosova. Ibrahim Rugova (1945-2006), poznat i afirmisan od ranije kao knjievni kritiar, autor nekoliko knjiga eseja, osvrta i

195

jedne studije o albanskom piscu i istaknutom intelektualcu XVII veka Pjetera Bogdanija (Bogdanijevo delo 1675-1685) i jedne knjige posveene albanskoj knjievnoj kritici, Pravci i premise albanske kritike 1504-1983, odbranjene kao doktorske disertacije na Univerzitetu u Pritini, s jedne strane bila je cenjena, a s druge osporovana. Odmah posle uvoenja politikog pluralistikog sistema u bivoj Jugoslaviji i na Kosovu (1989), Rugova je uao u politiku i tu je ostao do kraja ivota. Zbog novonastale situacije, iz istih razloga, Redep osja (o kome e biti rei kasnije) prekinuo je rad na svom velikom projektu pisanja istorije albanske knjievnosti od poetaka do danas, i posvetio se publicistici. Objavio je niz dela u odbranu prava svog naroda i reavanje albanskog pitanja (jedno vreme se bavio i politikom, ali ne zadugo). Neki stvaralaoci i intelektualci otili su u svet, u potragu za boljim ivotom ili da bi spasili glavu, neki su se borili za svoju egzistenciju ovde. Drugi, ukljuujui i autora ovih redova, pisali su publicistike tekstove i polemike, kojima su se suprotstavljali antialbanskoj propagandi. Ukljuili su se u paralelni sistem obrazovanja, inei napore da se ne odvoje potpuno od stvaralakog i naunog rada, naravno onoliko koliko su za to imali mogunosti, u takvim uslovima i okolnostima. Bilo je i autora, uglavnom mediokriteta, koji su, zaudo, ba u to vreme izdali najvie knjiga, a promocija knjiga u Udruenju pisaca ili po kafanama i restoranima, u to vreme je postala svakodnevna pojava. Cenzura je bila ukinuta, ali, paradoksalno, to nije podiglo nivo stvaralatva, ve je imalo negativan efekat, jer je, u uslovima privatizacije i trine ekonomije, svako video ansu da postane autor. Razoarani zbog nastale situacije ili nemogunosti da objavljuju, mnogi ozbiljni autori su zautali, a za knjievno stvaralatvo prilepili su se krpelji, skribomani i manijaci svih vrsta. Uporedo s ekonomskim, socijalnim i psiholokim faktorom, i ova navala bezvrednih izdanja uticala je na pad itanosti, odnosno, na zahlaenje i otuenje italaca od knjievnih vrednosti. Preokupirana drugim pitanjima, ili, prosto, okirana, knjievna kritika nije bila u stanju da se bori koliko treba protiv ovih devijantnih pojava. und i lane vrednosti okupirale su prostor koji je trebalo da bude privilegija vrednosti. Bilo je razumljivo da e albanska kritika na Kosovu, u takvim okolnostima, izgubiti korak u odnosu na trendove svog

196

razvoja u regionu i u svetu, i da e vegetirati na marginama ivota. Prekinut je kontinuitet s tokovima iz 70-ih i prve polovine 80-ih godina, dok je njen teorijski, estetski, knjievni i metodoloki nivo zabeleio osetan pad. Knjievna kritika na Kosovu znatno je bila ispred u poreenju s onim to se u to vreme pisalo u Albaniji, tokom 70-ih i delimino 80-ih godina XX veka, kada je Kosovo, iako neravnoprano s drugim jedinicama bive jugoslovenske federacije, imalo izvesno ekonomsko blagostanje i ozbiljan kulturni prosperitet. Bilo je otvorenije, fleksibilnije, vie informisano o tokovima kritikog i teorijskog miljenja u svetu, uglavnom posredstvom prevoda na srpskohrvatski jezik, to je, ne uvek, uspevalo da preuzme. U devedesetim godinama ovaj odnos se promenio. Kosovo je prolazilo kroz svoju fazu aparthejda i preivljavanja, moe se rei zatvoreno u sebe kao u geto (i komunikacija s Albanijom nailazila je na mnoge prepreke). Iako je imala mnogobrojne ekonomske i politike probleme, Albanija je postepeno poela da se oporavlja, a inteligencija da se prilagoava novim uslovima ivota koji je pruao politiki pluralistiki sistem, i da se vrati vrednostima svog knjievnog i kulturnog nasledstva.

Pad diktature i revalorizacija tradicije

Poetkom 90-ih godina, posle pada jednopartijskog sistema i doktrine socijalistikog realizma u Albaniji se, kao hitan zadatak, pred knjievnu kritiku postavila revalorizacija albanske knjievne i kritike tradicije i rehabilitacija anatemisanih pisaca i intelektualaca. U tom cilju odrana je u Tirani (u januaru 1996. godine) nauna konferencija sa irokim ueem naunika iz svih zemalja gde ive Albanci o Problemima vrednovanja naeg knjievnog nasledstva, a materijali sa ove konferencije su tampani iste godine pod naslovom Knjievnost kao takva. Zahtevano je ponovno vrednovanje albanske knjievnosti s naunim, objektivnim i savremenim osvrtom. Kao rezultat takve klime i takvog raspoloenja, izdat je jedan niz studija o piscima eksomuniciranim iz albanske knjievnosti i kulture posle Drugog svetskog rata, kao to su: er Fita, Faik Konica, Zef Skiroi, Anton Harapi, Ernest Kolii, Ethem Hadiademi, Martin Camaj, Ari Pipa, Ljame

197

2 Iako je iveo do 1999. godine, poslednju pesmu Elegija o Kosovu/Elegji pr Kosovn posvetio je kosovskim izbeglicama proteranim iz svoje zemlje, od kojih su neki bili smeteni u njegovoj kui u Tirani; ovaj autor, osoben kao ovek i stvaralac, nije objavio za svoga ivota.

3 Dovoljno je prisetiti se sluaja knjievnika izbeglog iz Jugoslavije u Albaniju, Kaplana Resulija, koji je poetkom 90-ih, posle izlaska iz viegodinjeg zatvora, javno rekao da je u zatvorima Albanije napisao oko trista hiljada stranica rukopisa (!), ali od itavog tog kapitala do danas svetlost dana su ugledala samo dvatri mediokritetska dela.

Kodra, Biljal Daferi, Kasem Trebeina, Adem Demai, Jusuf Gervala i mnogi drugi. Poela su istraivanja i dela nekih poluanatemisanih i nedovoljno valorizovanih pisaca poput liriara Ljasgua Poradecia i njegovog zamenika autora pria sa ivima i sa mrtvima (me t gjall e t vdekur), prozni pisac Mitru Kuteli. Poraslo je interesovanje i za pisca koji je bio paradigma moderne posleratne albanske knjievnosti Antona Pakua, o ijem delu se, osim u Pritini, poelo pisati i u Tirani. Otkriveni su i novi autori, ranije nepoznati, kao Zef Zorba, poznat kao albanski DAnuncio, i posebno pesnik i prozni pisac, originalan u ivotu i u stvaralatvo Mihalj Hadari, o kome se uopte nije znalo pre 90-ih godina, odnosno pre poetka ovog veka; prvu knjigu nije mogao da tampa jer je bila hermetika poezija Smrznute usne nasmejane/Buz t ngrira n gaz, a ostale knjige jer se nije slagao sa reimom diktata i cenzure, i kasnije, posle pada diktature.2 Njegovo delo je ostalo u rukopisu (poezija, proza, prevodi i dr.) koju je albanska javnost upoznala tek posle smrti autora. U objavljenim lancima, tu i tamo, i u kritikim knjigama pominju se i imena nekih drugih autora, uglavnom bivih politikih zatvorenika, govori se o njihovom stvaralakom talentu i opusu koji je ostao u rukopisu, ali od velikih rei, koje su irili njihovi prijatelji ili oni sami, s nekim izuzetkom, do sada se nije desilo nita.3 Bilo je i pokuaja da se osporavaju pisci s raznim politikim, pokrajinskim i konfesionalnim pripadnostima (Fita naspram Naima, Konica naspram Nolija, Trebeina naspram Kadarea, Rugova naspam osja) i druge sline anomalije, a nije nedostajala i jedna doza revanizma prema maenim piscima (sa navodnicama ili bez njih) od strane biveg reima (takvi su smatrani Noli, Mieni, uterii, Mekuli, ereku, Agoli, Kadare, Alfred Ui, Nao Jorgai i mnogi drugi), koji su privremeno preputeni zaboravu ili su etiketirani, posebno na stranicama tampe epitetima: levi, marksista, vizantinac i dr., to ukazuje da je stara politizacija sada dobila novu boju, a nekadanja partijnost, proletarska, zamenjena je novom partijnou, navodno demokratskom. Ukoliko su dnevna kritika i recenzije veoma deficitarne, da ne kaemo skoro i nepostojee, zbog linih razloga (odbijanje kritiara da se bave veoma tekim i nezahvalnim radom) i institucionalna (neinteresovanje drutva za to, nedostatak materijalne stimulacije i dr.), akademska i univerzitetska kritika, prema tipologiji A. Tibodesa, proirila je svoju sferu

198

interesovanja i svoju metodoloku osnovu. Obogaujui svoj analitiki i teminoloki arsenal postizala je katkad zavidne rezultate.

Individualnost analitiara i kritiara

Istorija knjievne kritike je pre svega, kao i istorija knjievnosti, istorija knjievnih ideja na sinhronom i diahronom planu, ali i istorija dela koja ih sadre i istorija autora koji ih iznose. Prema tome, govoriti o knjievnoj kritici jedne nacionalne knjievnosti znai da se svakako treba pozivati na njena istaknuta imena, vodei napred tokove i irei granice i samoj knjievnosti. Redep osja (1936), jedan od najistaknutijih i najproduktivnijih knjievnih kritiara na Balkanu, kao to ga je nazvao kanadski albanolog Robert Else, autor je koji ima najvei broj kritikih, esejistikih i istorijsko-knjievnih dela, meu kojima vredi pomenuti: Dijalozi sa piscima (1968), Knjievna kritika/Kritika letrare (1969), Kontinuiteti (1972), Rei panteon / Panteoni i rralluar (1973), Pisci i periode/krimtar dhe periudha (1975), Anatomija kulture /Anatomia e kulturs (1976), Od tipologije do periodizma /Prej tipolois deri te periodizimi (1979), Novi albanoloki pojmovi/Nocione t reja albanologjike (1983) i naroito kapitalno delo Istorija albanskog jezika Romantizam I,II,III (1984-1986), kao i istorijsko-knjievne monografije posveene dvojici istaknutih albanskih pisaca Asdreniju (1984-1986) i Naim Fraeriju (1846-1900): Asdreni - njegov ivot i delo/ Asdreni jeta dhe vepra e tij (1972) i Velika poruka/ Porosia e madhe (1986). Pre njega, knjievnu kritiku na Kosovu, koju su negovali jedan veoma mali broj kritiara kao Hasan Mekulji (1929-1996), Vehap ita (1923) i neki drugi, nije imala ni irinu posmatranja knjievnih problema, ni dubini njihovog tretiranja, ni spretnost artikulisanja problema niti uticaj kod itaoca i kod samih pisaca, koju e dobiti njegovim pojavljivanjem u drugoj polovini 60-ih godina prolog veka. O periodu o kome govorimo (od 1990), osja, osim dela i mnogih publicistikih radova o albanskom pitanju i o demokratskim procesima u Albaniji, na Kosovu i u itavom albanskom arealu, izdao je i veoma vano istorijsko-knjievno i kritiko delo Tri naina pisanja na albanskom/ Tri mnyra t shkrimit shqip (2004), u kojoj je uradio pravu autopsiju

199

4 Nije jasno zato autor nije odmah objavio tu knjigu posle pada monoistinog sistema u Albaniji, poetkom 90-ih (1991-92), ili neku godinu kasnije, ve je ekao toliko dugo, do kraja 2004. godine?

5 Bajram Krasniqi, Studimi struktural i letrsis, u: Kode t ligjrimit letrar, Rilindja, Prishtin 1988, f. 161.

albanskog pisanja posle Drugog svetskog rata, u ijim okvirima se odvajaju tri modela pisanja: ideloko pisanje, folkloristiko pisanje i moderno pisanje. Kao to istie sam autor u predgovoru, knjigu je bila spremna jo u 70-im godinama, ali, kako ga je obavestio jedan njegov kolega, profesor na Univerzitetu u Tirani, jedna takva knjiga kritika socijalistikog realizma mogla bi da bude razlog da se prekine kulturna komunikacija na relaciji Pritina-Tirana, te je on odustao od njenog objavljivanja u to vreme (1979) godine, da bi je tampao 30 godina kasnije.4 Bilo kako bilo, knjiga Tri naina pisanja na albanskom predstavlja tipologiju i manifest svoje vrste: tipologija albanskog pisanja kao tekst i manifest modernizma, vredan za albansku kulturu, jue i danas. S njegovim irokim naunim i kritikim delom i njegovim neumornim intelektualnim i pedagokim radom, Redep osja je u albanskoj kulturi igrao ulogu gotovo jedne kole knjievnosti, koja je imala za cilj da modernizuje albansku kritiku i afirmie kritike modele promiljanja o knjievnosti. Polazei od ove injenice, njegov prijatelj i saradnik Bajram Krasnii, u jednoj strukturalnoj studiji o knjievnosti, istie kako je uvoenjem poslediplomskih studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Pritini i osnivanjem Knjievnog smera u Albanolokom institutu, institucije na ijem elu je dugo vreme bio osja, omogueno konstituisanje jedne knjievne kole: strukturalno-istorijske poetike.5 Stvaralac koji je svoj talenat oprobao u prozi, drami i publicistici, osja pie ivu, dinaminu, kreativnu, elokventnu i ostraenu kritiku, s vremena na vreme i emocionalno obojenu, ali uvek s jakim sistemom argumentacije i s jasnom porukom, potvrujui tako nepisano pravilo da su najbolju albansku kritiku pisali kritiari koji su bili istovremeno i pisci, poevi od Faika Konice i Stiliana Nolija pa do Mitrua Kutelija i Ari Pipe, ukljuujui ovde i nekoliko vodeih kritiara naeg vremena, ije stvaralatvo oznaava slavna elokvenca Faika Konice i Stiliana Nolija, ali ne uvek i njihova poslovina saetost. Srednja generacija kosovskih kritiara (ovoj generaciji pripadaju, osim osje, i Husni Hoda, Ali D. Jasii, Mensur Raifi i dr.) nastavlja i dalje da pie, s vremena na vreme, ali svakako redovnije od drugih, na stranicama albanske tampe. Dela knjievne aktualne produkcije, prati Alji Aljiu (1934). Treba pozdraviti ovo njegovo angaovanje, ali pod uslovom da se ispune dva skromna zahteva. Kao prvo, izbor autora o kojima stalno pie ovaj kritiar: Erem Baa i Kim Mehmeti, Zejnulah

200

Rrahmani i Sabri Hamiti, Mehmet Kraja i Basri aprii, Fatos Arapi i Devahir Spahiu, svakakako ne zaboravljajui ni Ljuana Starovu (albanskog pisca iz Makedonije koji pie na makedonskom), a kao drugo, da se rukovodi estetskim kriterijuma a ne klanovskim afinitetom. Zbog loeg zdravstvenog stanja i zbog prerane smrti, svoj maksimum nije ostvario Sefedin Fetiu (1943-2001) koji se posebno istakao monografijom o Mieniju (Delo Mienija i njegova kritika/Vepra e Migjenit dhe kritika e saj-1984) i studijom o poetici albanskog romana u periodu 1952-1974, kao kultivisani italac knjievnog dela, sloene jezike i umetnike strukture, i kao otar sudija fenomena i vrednosti, koju e kasnije dovriti dvojica njegovih kolega. Poznat kao pesnik, kao autor dva-tri dramska teksta i jednog romana pod naslovom Sto godina samoe/Njqind vjet vetmi (!), Sabri Hamiti (1950) nesumnjivo je jedan od poznatih i najproduktivnijih kritiara Kosova. Kao knjievni kritiar, on je objavio veliki broj kritikih i esejistikih dela, od portreta i monografija o piscima kao Nazmi Rahmanija (1942), Hivzi Sulejmanija (1912-1975) i Biljala Daferija (1935-1986), do tekstova za srednje kole. Njegova kritika ambicija, kako sam istie, da stvori poetiku albanskog jezika (od njenih poetaka do danas), koji u biti ima literarni elemenat, kao primarni inilac knjievne umetnosti, s posebnim akcentom na knjievnost XX veka koju, s pravom, ocenjuje najteom, dodajui da e istoriju albanskog jezika imati u rukama onaj ko bude pisao istoriju ove knjievnosti. Kritika Sabri Hamitija je kritika sistematskog itanja teksta, stalan dijalog sa tekstom, kada se itanje razume kao individualni in van strogih pravila bilo kakvog normativizma i ideolokog, politikog, socijalnog ili/i estetskog ekskluziviteta. Ali bivajui kritika koja stalno prati tekst i razmilja o njemu iz blizine, ova kritika ne uspeva da se distancira koliko treba od objekta (itaj: dela) i da postane njena svest, odnosno metajezik poetskog jezika. Ambiciozni projekat ovog autora iskuenje za jednu poetiku poinje u knjizi Varijante/Variante (1974), zatim Dramatizovani tekst/Teksti i dramatizuar (1978), Umetnost itanja/Arti i leximit (1983), Knjievna samosvest/Vetdija letrare (1989), Albanska tema/ Tema shqiptare (1993), Albansko pismo/Letra shqipe (1996) i Biopismo/ Bioletra (2000), da bi (zasada) zakljuio s jezikom raspravom Knjievne albanske kole/ Shkollat letrare shqipe (2004), u kojoj preuzima na sebe sastavljanje istorije

201

6 Sabri Hamiti, Shkollat letrare shqipe, Faik Konica, Prishtin 2004, f. 10.

7 Najznaajnije knjievno-istorijsko delo Bajrama Krasniija, koja je bila teza njegove doktorske disertacije: nauna sinteza albanskog istorijskog romana, odnosno, njegove poetike. 8 Objektivnost je prvi uslov svake kritike istakao je Ari Pipa u svom programskom lanku Dua kritike/Shpirti kritik, objavaljenom u prvom broju kratkovekog asopisa Kritika koji je on ureivao, a koji je izlazio u Tirani svega etiri meseca 1944. godine.

albanskih knjievnih kola, koja je u njegovom tekstu sintetizovana na 20 stranica, a objavljena na tri jezika (albanski, francuski, englezki), sa sledeim sadrajem: 1. Filolobiblijska kola; 2. Romanistika kola; 3. Kritika kola; 4. Moderna kola; 5. Socrealistika kola; 6. Disidentska kola i 7. Moderna kola (Kosovo).6 Kritiar koji je rano umro, dr Bajram Krasnii (19511990), nauni saradnik Albanolokog instituta u Pritini i glavni urednik dvonedeljnog asopisa o kulturi, umetnosti i knjievnosti Fjala, nesumnjivo predstavlja posebnu individualnost u albanskoj kritici. Njegova dela: Knjievne komunikacije/Komunikime letrare (1980), Knjievnost i istorijska samosvest/Letrsia dhe vetdija historike (1984), Poetika istorijskog albanskog romana/Poetika e romanit historik shqiptar (1985)7 i Kode knjievnog predavanja/Kode t ligjrimit letrar (1988), ali i njegovi lanci i nastupi na javnim tribinama, jasno dokazuju da je bio pravi kritiar: opremljen solidnom kulturom, s formiranom estetskom samosveu, s jasnom istorijskom vizijom i s oseanjem pravednosti i objektivnosti, to je, kao to se zna, preduslov svake valjane kritike.8 Piui o stanju u albanskoj kritici sredinom 80-ih godina prolog veka, on je insistirao na tome da knjievna kritika ne sme da se zatvori u kulu praznih teoretisanja i da se nae u situaciji da bude drutveno indiferentna, i, ak, eskapistika, nego da ima odjeka na estetskom horizontu ekanja: da utie na formiranje kulturne javnosti i da afirmie kritiki model u stvaralatvu kao moderno estetsku samosvest. U svojim kulturnim esejima pisanim pri kraju ivota (Vreme anitutopije/Koha e antiutopis, Kultura kao politika metafora/ Kultura si metafor politike, Jugoslovenstvo i Albanci/Jugosllavizmi dhe shqiptart, etiri godine posle 1984/Katr vjet pas 1984-s, Esej o inteligenciji,/Ese mbi inteligjencn i dr), on se suprotstavio tendenciji getoizacije i kulturnog provincijalizma kao anahronom miljenju, potcenjivakom stavu prema kulturama drugih naroda i posebno prema albanskoj kulturi i albanologiji kao nauci, podsticana i nadahnjivana od strane politike koja je, ne mnogo vremena posle njegove smrti, iznedrila krvave sukobe u bivoj Jugoslaviji i, dalje, njenom unitavanju. Albansku knjievnost, kako izgleda, pratila je sudbina ranih smrti talentovanih kritiara. Takav je bio i Drago Siliqi (1930-1963), najtalentovaniji posleratni kritiar u Albaniji, koji je nesreno stradao u 33. godini ivota; i sam pesnik, otkrio je jo u zaektu poetske talente kod Ismaila Kadareja,

202

Dritera Agolija, Fatosa Arapija i drugih. Zahvaljujui svojim talentima, ali i okolnostima manje vie novih i povoljnijih, stvaranih u Albaniji pri kraju 50-ih godina i poetkom 60-ih godina, oni su uspeli da izvuku albansku knjievnost/ poeziju iz kandi rutine i shematizma i da otvare nove horizonte. Njegovo posthumno delo U potrazi za novim/N krkim t s res (1971), koje su priredili njegovi prijatelji i njegova supruga Drita Silii, predstavlja knjigu-testament u kojoj se objanjavaju novi stvaralaki fenomeni naroito u albanskoj poeziji, na prelasku s pete u estu deceniju XX veka, kada su bile podravane nove tendencije. Zahtevajui da se poezija pie ne samo duom, nego i glavom, kako se izrazio u jednom objavljenom eseju u 1959. godine, Drago Silii je ustao u odbranu mladih pesnika, koji su bili optueni od strane konzervativnih kritiara i njihovih tradicionalistikih kolega da rue tradiciju. Drago Silii je uoio da novo poetsko miljenje i snana figurativna sinteza ovih pesnika ima za predhodnika jednog od najistaknutijih predstavnika albanske poetske tradicije Mienija (1911-1938), ali je isticao i uticaj svetskih pesnika, Vitmana, Verharena, Majakovskog, Ricosa i dr. Rana smrt Drago Siliija, o kome Kadare kae da ga je podsticao da pie roman General mrtve vojske (1963), onako kako je Bjelinski podsticao Gogolja za Mrtve due mnogo godina ranije, ostavila je za sobom i jednu prazninu na jednom drugom planu. Kao ovek drag i poten, konstruktivan kao kritiar, Drago Silii je odbranio stvaralake poglede jedne nekonformistike kritke. Bio je blagonaklonjen, radovao se uspehu kolega i svakom novom delu koje je bogatilo albanski jezik, onako kako se radovao i podizanju kulturnog nivoa italaca. Dakle, re je o jednom kritiaru s posebnim talentom, koji da je iveo due, koliko god hipotetiki izgledalo ovo razmiljanje, naroito u uslovima jednog totalitarnog reima, postao bi uticajni faktor u knjievnom ivotu svoje zemlje, ali i u albanskoj knjievnosti uopte. Od onih koji su ostali ivi i koji su nastavili posao kritiara u godinama koje su dolazile, veina ih je umrla (ne fiziki, ve kao kritiari) u 90-im godinama (Razi Brahimi, Koo Bihiku, Adriatik Kaluli, Kudret Vela, Dalan aplo i dr.), dok od onih koji su preiveli mogli bismo da pomenemo doajena istorije albanske knjievnosti Dimitra S. uteriija (1915-2002), stvaraoca s dugogodinjim iskustvom i irokom kulturom, koji je nastavio posao u istraivanju starih tekstova albanskog

203

9 Prva knjiga ove vrste u albanskoj kulturi posle Principi di estetica (1861) t Jeronim de Rads.

10 Dok je u 70-im godinama napisao jednu itavu knjigu usmerenu protiv modernistike estetike, oko dvadeset godina ksnije, u knjizi Grotesku n letrsin shqipe (2001), ovaj autor e visoko oceniti stvaralatvo jednog svojeglavog ultramoderniste kao to je A. Paku.

jezika, pomerajui dalje granice pisanja na albanskom, zatim estetiara Alfreda Uija, koji je nainio preokret u svome stvaralatvu, prilagoavajui se novoj situaciji i menjajui manje-vie i objekat i metodu studiranja, Jorgo Buljo, koji se jo ranije dokazao kao veoma smeran kritiar, koji se iskazao u vrednovanjima s postojanim kriterijumima i koji je davao podrku talentovanim stvaraocima kao to su Kadare, Agoli, Dzodza, osja i dr., kao i neki drugi, uglavnom mlai, koji su dokazali svoje kvalitete kritiara u ovoj etapi. Alfred Ui (1930), akademik i profesor univerziteta, autor je teorijskog dela Estetika, ivot i umetnost/Estetika, jeta, arti (1970)9 pisane u duhu marksistiko-lenjinistike estetike i kasnije proirene s istom ideo-estetskom platformom u tri toma (Estetika 1,2,3, 1986-1989) i jedne kritike knjige protiv modernizma (Lavirinti modernizma Kritika modernistike estetike/Labirintet e modernizmit Kritika e estetiks moderniste (1978). Posle pada komunistikog sistema, poto je digao ruke od svojih prethodnih ubeenja10, vratio se svetskoj knjievnosti njenim velikim autorima i objavio je niz dela o uticaju ekspira, Dante, Dostojevskog i dr, u albanskoj knjievnosti i kulturi; to su dela koja govore o njegovoj spretnosti u analizi ideja i besmrtnih poruka, uvek aktualnih kolosa i njihovih kapitalnih dela, kao Pakao, Hamlet, Idiot i dr. U toj fazi, veoma plodnoj za njega, on je objavio i etiri toma pod zajednikim naslovom: Estetika groteske/Estetika e groteskut (2001), iroku knjievno-istorijsku studiju o groteski kao teorijskom konceptu i estetskoj kategoriji, kome je kao projektu prethodilo delo Kadareovska groteska/Grotesku kadarean (1999), gde razmatra iroki spektar grotesknih elemenata u knjievnom stvaralatvu Ismailja Kadarea, to, prema Uiju, predstavlja veoma vaan inilac stila ovog autora. Od njegovih dela iz perioda pre 90-tih izdvaja se monografija Mitologija, folklor, knjievnost/Mitologjia, folklori, letrsia (1982), u kojoj je data opta analiza prisutnosti i esteteske funkcije mitskih elementa u tradiciji albanske knjievnosti od folklora do dananje knjievnosti. U tekstovima post perioda profesora A. Uija, posebno onim o ekspiru, Danteu, Dostojevskom i o groteski, uporedo sa irokom estetskom, filozofskom, kulturom i knjievnom informacijom, ogleda se talenat autora da nae zajednike take izmeu dananjice i jueranjice, istorije aktualiteta, to predstavlja atribut ovog autora s posebnim profilom kritikog, teorijskog i esteskog albanskog promiljanja.

204

Jedan drugi prouavalac iz Tirane, veoma zanesen Kadareovim delom, Tefik aui (1935?), takoe estetiar po vokaciji kao i Ui, ali bez irine i erudicije prvog. Povuen u svom kabinetu i ne mnogo prisutan u knjievnom ivotu, aui je tokom ovih 10-15 poslednjih godina objavio 5-6 dela posveenih knjievnom opusu Ismailja Kadarea, posmatrajui ga na esejistiki nain i iz raznih aspekata od erosa i zloina, do jezika i leksike. Prema modelu nekih izdanja koji se prave uglavnom na Zapadu za velike pisce tipa Balzaka, Zole i dr. ovaj autor je sastavio renik Kadareovih likova (Kadare Renik likova/Kadare Fjalor i personazheve, 1995), delo u kome su evidentirani i analizirani oko dvesta likova, koji zauzimaju oko hiljadu stranice proze Ismailja Kadarea, i koji predstavlja pravi knjievni univerzum, u izuzetnim vremenskim i prostornim razmerama. Primerom ovog dela, jedinstvenog do danas u albanskoj knjievnosti, ovaj autor je objavio i drugo slino delo Klub likova/ Klubi i personazheve (2000), u kome je izvrio izbor i analizirao likove, prema njemu, najobraenijih na albanskom jeziku, uklesanih umetniki lepo kao karakteri, od De Radinog Milosaoa do glavnog lika u romanu Boi/Boshi Besnik Mustafaja, Agrona H. Od Kadareovih likova, u ovaj Klub izabranih uli su: Nica iz Generala.../e Gjeneralit..., org Beria iz Slomljeni april/i Prillit t thyer, Hadi Milet iz novele Donosilac nesree/Sjellsi i fatkeqsis i Egla iz kratke prie Oeljana/E krehura. Sam Kadare, pored plodnog knjievnog stvaralatva u poeziji i u prozi, posebno u oblasti romana, gde je postigao najvei domet albanskog knjievnog stvaralatva, i, ak, onog evropskog i svetskog, jedan deo svoje stvaralake energije potroio je na esejistiku. Stvaralac iroke radoznalosti i s bogatom matom, general albanske proze, kako ga je nazvala knjievna kritika, objavio je niz esejistikih dela o problemima i aspektima raznih autora (Autobiografija naroda u stihovima/Autobiografia e popullit n vargje, 1980, Eskil, ovaj veliki gubitnik/Eskili, ky humbs i madh, 1990, Poziv u studio/Ftes n studio, 1990, Dolazak Mienija u albansku knjievnost/Ardhja e Migjenit n letrsin shqipe, 1991, Legenda o legendama/Legjenda e legjendave, 1995, Dijalog sa Alain Boskuom/ Dialogu me Alain Bosquet-n, 1996, Neizbeni Dante/ Dantja i pashmangshm-2005, Hamlet komplikovani princ/Hamleti princi i vshtir, 2007 i dr.), ime je potvrdio da ne eli da ostane skroman vojnik ni u oblasti kritike. ta karakterie Kadareove eseje? Kao to je prirodno za jednog pisca i utoliko vie za jednog pisca kao to je on, u njego-

205

11 Jorgo Bulo, Tipologjia e liriks s Naim Frashrit. Tiran 1999, f. 15.

vim esejima isprepliu se diskurzivni i imaginativni elementi koji stoje uporedo ili jedan naspram drugog, ivot i smrt, poetinost i prozainost, sublimno i banalno, koji kod njega nimalo ne zvue prozaino i banalno, zapaaju se kontrasti i slinosti meu fenomenima, govori se o magli koja proizvodi legende, dok danskog princa Hamleta, koji osveuje ubistvo svoga oca, uporeuje s albanskim malesorima koji nose breme namirivanja krvi, oznaeno starom albanskom reju aks, to potpuno odgovara piscu koga francuska kritika uporeuje sa ekspirom. Od kritiara koji stvaraju u Tirani, uporedo sa onima koje smo pomenuli, deluju, u raznim oblicima, i prouavalac Nao Jorgai (1931), koji je posle upornog viegodinjeg rada uspeo da objavi najpotpuniju monografiju pisanu do danas o liku jednog od najveih figura albanske knjievnosti i kulture Fan S. Noliju (1882-1965), ivot Fan S. Nolija/Jeta e Fan S. Nolit (2005), delo koje bi predstavljalo ast svakoj nacionalnoj knjievnosti i kulturi. Jorgo Buljo (1939), koji svojim delom Tipologija lirike Naima Fraerija/Tipologjia lirike e Naim Frashrit (1999) unosi jedan novi kvalitet u iitavanje barda poezije albanskog romantizma Naima Fraerija, zahtevajui itanje koje ne polazi ni iz kakve predrasude i ekskluzivnosti o raznim metodama interpretacije poetske grae, itanje koje ne prejudicira niti namee apsolutnost tematske ravni znaenja, niti ono formalno, ni teksta ni preteksta, itanje koje ostaje otvoreno kao jedno od moguih itanja lirskog dela Naima Fraerija.11 Veoma aktivna se pokazala tokom ovih godina i Fljorea Dado, koja je svojim tekstovima i delima (ukljuujui i nekoliko prevedenih i adaptiranih koje je uradila), namenjenim u prvom redu studentima, ali i drugim zainteresovanim o problemima knjievnosti, dala je doprinos u oblasti teorijskog studiranja knjievnosti. Zatim Aurelj Pljasari (1955), koji je svojim nekonvencionalnim esejima (Knjievnost i zidovi/ Letrsia dhe muret-1993, Kuteli meu ivima i mrtvima/Kuteli mes t gjallve dhe t vdekurve-1995, Zaljubljeni Fita/Fishta i dashuruar-1996 i dr), izazvao konzervativne ukuse i poljuljao tradicionalne koncepte o knjievnim fenomenima i kulturnim komunikacijama meu narodima. Bakim Kuuku (1948), koji je obimnim delom Kadare u svetskim jezicima/ Kadare n gjuht e bots (2000) oslikao univerzalnu dimenziju Ismailja Kadarea i registrovao, na statistiki nain, mnogobrojna izdanja njegovih dela u svetu, kao i njegov irok odjek kod kritike

206

i italaca raznih zemalja sveta. Padaju u oi i nekoliko mladih analitiara kao Krista Jorgo, sa svojim kritikim pristupom problemima periodizacije albanske knjievnosti i mogunosti izrade jedne nove njene istorije, Durata ehri sa analitikom studijom o Koliiju (Kolii izmeu ume i mora/Koliqi mes malit dhe detit-2006), Bljerina Suta sa svojim osvrtom o vrstama pria u prozi Koliija, Kuteljija i Mienija, i dr. Znanje stranih jezika kao italijanski, francuski, engleski i dr., i praenje studija na raznim univerzitetskim centrima u svetu, omoguili su ovim kritiarima, posebno mladima, da se obogate novim teorijskim saznanjima i da primenjuju iskustva modernih metoda u prouavanju albanske knjievnosti. Od Arberea u Italiji, doprinos na polju knjievne kritike dali su i dalje daju prouavaoci Mateo Mandala, Franesk Aljtimari, Italo Kostante Fortino i dr, upravnici albanolokih katedri u Italiji i ljudi sa filolokom kulturom i naunom akribijom koja zadivljuje. Kritika izdanja dela De Rade, Dare Mlaeg, Seremba, Skiroija i dr., raena su s ljubavlju i velikom posveenou sa svoje strane; tu su i rasprave o poetskoj umetnosti predaka i njihovih sledbenika, poznatih savremenih arbrekih pesnika Vorea Ujko, Duko Vetmo, Lluka Perrone, Skiro di Mado i dr.

Umesto zakljuka
ta se moe rei o novim imenima albanske kritike na Kosovu, koja se bavi sa aktuelnom knjievnom produkcijom, kada je imala pad u poreenju sa prethodnim periodom? Da li ima imena koja se potvruju svojim talentom i dela koja su zabeleila rezultate, kao i mlade koji e dalje nositi tafetu knjievne kritike u tom krilu albanske knjievnosti? Danas, sedam-osam godina posle osloboenja Kosova, kada je knjievni i nauni ivot na Kosovu vraen u institucije odakle je bio izbaen ranije (primenom tzv. nasilnih mera od strane srpskog reima), a kulturna komunikacija sa Albanijom tako rei se normalizovala, u oblasti kritike (u irem smislu rei) pojavili su se neki mladi i ambiciozni kritiari, koji, s obzirom da su formirani solidnim teorijskim saznanjima i dobrim poznavanjem metode savremene kritike (kao: ruski formalizam, psihoanalitika kritika, strukturalizam, semiologija, poststrukturalizam, naratologija, kritika arhetipova,

207

12 Francuski dekonstruktivista ak Derida za ovaj fenomen koristi temrin literarna aporija.

tematska kritika, teorija recepcije, teorija intertekstualnosti i dr.) imaju realne anse da unaprede nivo albanske knjievne kritike, posebno akademsku kritiku. Bez pretenzija da se sastavi neka potpuna lista, a jo manje savrena, pominjemo tri-etiri najkarakteristinija autora, koji su se ve potvrdili. Basri aprii (1960), poznat vie kao pesnik, uradio je modernu studiju o simbolu u dananjoj albanskoj poezji (Simbol i njegovi rivali/Simboli dhe rivalt e tij-2005), posmatrajui u odnosu sa znakom, amblemom, mitom, alegorijom i metaforom, u stvaralatvu nekih od najistaknutijih autora albanske poezije kao to su Martin Camaj (1925-1992), Dritro Agoli (1931), Ismailj Kadare (1936), Fatos Arapi (1930), Azem kreli (19381997), Rrahman Dedaj (1939-2005), Ali Podrimja (1942) i dr. Sali Bitii (1962), iako deluje van centara gde se stvara knjievna kritika, u akademskum smislu rei, u svojoj studiji Simbolika funkcija flore i faune u dananjoj albanskoj poeziji/ Funksioni simbolik i flors dhe fauns n poezin e sotme shqipe (2003) prouavao je s istananim senzibilitetom prisutnost metafore tog tipa u posleratnoj albanskoj poziji i njihovu simboliku funkciju, dok je u svojim kritikim tekstovima sakupljenim u knjizi U lavirintima knjievnog teksta /Labirinteve t tekstit letrar (2003) i u drugim rukopisima rasutih po stranicama tampe, igrao nimalo laku ulogu cepidlake za spekulicijama, teorijskim i praktinim protivrenostima i propustima kod jednog dela nae knjievne kritike12, koja, poto je bila dekorisana akademskim i dravnim atributima, katkad se ponaala na veoma neodgovoran i nonalantan nain. Kujtim ala (1974), najplodniji kritiar nove generacije ne samo na Kosovu, u svojim kritikim tekstovima prati naelo itanja knjievnog teksta kao sistema znakova, to kombinuje sa intertekstualnim pristupom. Pokazao se kao veoma vredan u interpretaciji stvaralatva autora Ljasgu Poradecija, Biljal Daferija, Anton Pakua te Mitru Kutelija (Veni Ljasgu/Lasgui i prjetshm, 1999, Poezija Biljala Daferija/Poezia e Bilal Xhaferit, 2001, Voks Antona Pakua/Vox-i i Anton Pashkut, 2002 i Seanje na tekst/Kujtesa e tekstit, 2003). Dijalog sa delom Mitrua Kutelija nastavlja i u poslednjoj svojoj knjizi (Ne)otkriveni Kuteli/Kuteli i (pa)zbuluar (2006), u kojoj razmatra njegovu poznatu novelu Veliko je jaukanje greha/E madhe sht gjma e mkatit..., uvek u intertekstualnom kontekstu, posmatrajui u odnosu na biblijski kod, sa Solomonovom Pesmom nad pesmama/Kngn e kngve (intertekstualna relacija), ali i u odnosu na tekstove i dela drugih

208

autora. U njegovim kritikim, diskursivnim delima, oslonjenim na uenja eneta, Barta i Bahtina o knjievnosti (na pogledima prve dvojice, ije je polazite bila premisa: nema teksta bez interteksta, dok je Bahtin, pre njih, to nazivao dijalogizacijom), pada u oi inflacija termina koji proizlaze iz pojma tekst i jedne vrste shematizma u pristupu knjievnog teksta, to podsea na poznatu izreku da svaka nauna teorija, koliko god da je nova, prolaskom vremena moe da se pretvori u ablon. Od najmlaih, koji samo to nisu izali iz fakultetskih klupi, mnogo obeava mladi Agim Apoloni (1983), koji, sa objavljenim rukopisima u tampi i posebno radom o romanu Jedna ljubav i sedam krivica/Nj dashuri dhe shtat faje Redepa osje, na odbrani mastera na Filolokom fakultetu Univerziteta u Pritini, potvruje da je veoma dobro savladao metodologiju naunog rada i da se dobro i precizno koristi kritikom terminologijom, to je preduslov svake dobre i kreativne kritike.

209

Anton Beriaj

U TRAGANJU ZA ... TEORIJOM

fragmenti o suvremenoj teorijskoj sceni na Kosovu
1. Poetak sedamdesetih predstavlja nagovjetaj otvaranja prostora oslobaanja od dotadanjeg antiteorijskog terora paramarksistike i, dakako, dogmatske kolske (tada jo uvijek ne i akademske) teorije na Kosovu i, moe se slobodno rei, u albanskoj kulturi uope. Zapravo, pojavljivanje prve esejistike knjige Ibrahima Rugove, Lirski dodiri (Prekje lirike, 1971), ije e se sinkretistiko pismo kretati na graninome podruju izmeu lirskoga i kritikog diskurza, kao da navjeuje izvjestan ludiki modus teorijskih traganja u nas. Svojom drugom knjigom simptomatina naslova Prema teoriji (Kah teoria, 1978), on e tek odkrinuti vrata demonu teorije u vidu pluralnog snopa fragmenata, ideja i pojmova fenomenoloke, formalistike, strukturalno-semiotike i (rane) poststrukturalistike provenijencije. Parafrazirajui Barthesa: Podvri kritici znai (po)staviti u krizu, a prihvatati takoe znai ne prihvatiti (neto) onakvo kakvo jeste. Teorija, analiza, otvorenost i otroumnost, on e tako najaviti i kasnije okretanje svog kritiko-estetikog interesa prema ideoloko-pragmatikim uslovljenostima knjievnog i kritikog diskurza (Estetiko odbijanje, 1987). Pa ipak, ta vrata e dugo ostati poluzatvorena. Aktuelna teorijska scena, uprkos nekolikim interesantnim pojavama, vie slii jednomu babilonskome amoru tragova, eklektiki napabirenih fragmenata suvremenih (i ne samo njih) teorijskih diskurza o knjievnosti, negoli na strukturirani dijaloki prostor ideja, pristupa i eksplanatornih modela koji bi se mogao nazvati, koliko god provizornim, imenom theoria.

210

2. Jedan od najutjecajnijih teorijsko-kritikih pristupa devedesetih predstavlja veoma razueno djelo i kritiki angaman Sabri Hamitija. Njegovo zalaganje za novim itanjem albanske literature kretalo se na presjeku ideja francuskih poetiara iz 60-ih i 70-ih, pledirajui za novom umjetnou itanja kao svojevrsnom tipu imanentne kritike (zaudo, uprkos tako proklamiranom programu, on e zaobii reader response theory kao i Jaussovu Rezeptionasthetik). Meutim, sa teorijske toke gledita njegove dvije najzanimilivije rasprave Veliki kodovi albanske knjevnosti (1989), simptomatina odreenja kao esej e metodi, i Bioletra Jedna teorija itanja i pisanja (2000), predstavljaju svojevrstan misuse semiotike terminologije (ije ishodite posuuje od glasovita Fryeva djela The Great Code), u prvom sluaju, dok u drugom sluaju on u vidu jedne teorije itanja i pisanja, itatelju nudi u najmanju ruku rudimentaran i udan teorijski brak izmeu elementarnih struktura imaginarnog odnosno imaginacije materije Gastona Bachelarda i izvjesne derivacije Pouletovog subjektivistkog itanja i njegovih teorijskih figura. Njegova e kasnija tematoloka kritika sve vie uranjati u etnocentrini diskurz, projicirajui ve poznatu funkcionalnu relaciju izmeu literarnog i teorijskog diskurza i moi, i unato djelominom okretanju prema Genetteovom teorijskom idiomu transtekstualnosti. Na njegovom tragu e se nai i izvjestan broj mlaih kritiara (Kujtim Shala, Kujtim Rrahmani...), koji e posvema nekritiki prigrliti dijaloku kritiku (koja, dodue, ima veoma malo zajednikoga sa glavnim Bahtinovim postavkama) i intertekstualni pristup, ne vodei puno rauna o procesima derivacije, transformacije i kretanju teksta u razliitim znaenjskim registrima, unutar razliitih oznaiteljskih postupaka koji nisu organizirani po istom principu (Biti, 1989). Tome teorijskom kontekstu svojim irokim kompilacijskim pothvatom u oblasti povijesti knjievnih teorija e se pridruiti i Zejnullah Rrahmani. Rije je o tipinom primjeru merkantilizacije teorije u ravni institucionalne diskurzivne moi. 3. Iako u svojim poetnim koracima, retoriko-semiotika orijentacija u metodikoj ravni prua elementarni nivo teorijske

211

koherentnosti, pa time i dovoljan i nuan uslov za uspostavljanje relativnog identiteta u razlikovnom popritu teorijskih i inih diskursa u ravni kulture. U tom kontekstu indikativno je djelo Basri apriqija Simbol i njegovi rivali (2005), u kojem on upjeno odoljeva parcijalnom retorikom pristupu knievnome tekstu, izgraujui drugaiju logiku interpretacije simbola kao tekstualne strategije simbolikog modusa. Simbol se u njegovim teorijskim razmatranjima i interpretativnoj akciji sueljava sa fundamentalnim kategorijama kao to su znak, ikona, kod, semantika magla, alegorija, metafora, mit, arhetip etc., odreujui pjesniki tekst interpretatibilnom instancom koja omoguuje, u principu, neograniena tumaenja. U slinom teorijskom obzorju se kree i djelo A. Beriaj Retorika i literarnost (2005), sa posebnim naglaskom na pokuaju konstituiranja jedne osobene retorike tekstualnosti. 4. Pravi epistemoloki rez predstavlja teorijski program Rexhep Murtez Shalae predoen u dvema njegovim knjigama Theory moderna komunikacija (Pritina, 2001) i Notes teorija metakomunikacije (Pritina, 2005). Uprkos autorovoj sklonosti da poslednju raspravu (koja je inae koherentan slijed prethodne) predstavi kao dnevnik meditacija o teoriji, stvaranju i komunikaciji kao trijadni model metakomunikacije, ona je ipak po mojemu sudu konzistentna i sistematska rasprava. Teorijsku problematiku i perspektivu Shale sklon sam vidjeti, u njenim najoptijim ishodinim tokama, u irem kontekstu modalne logike (a ne u kontekstu poznate Popovieve knjievne metakomunikacije, iji se osnovni modus operandi vezuje za kategorijom metateksta), i u tom sklopu posebni akcenat koji stavlja na logiku kategoriju intencionalnosti po njemu bazine u procesu strukturiranja tekstova i njihova funkcioniranja u procesima knjievne komunikacije. On iskorauje s one strane klasinog modela teorije komunikacije i njene standardne sheme sa temeljnim instancama: autor-tekst-itatelj-kodkontekst...itd, i ustanovljuje jedan posvema specifian model knjievne komunikacije projiciranjem bazinog modela u, recimo primjerice, samo na instancu autora u kojoj on vidi ne samo matricu geno-tekstualne produkcije, ve istovremeno i ulogu itaoca. Radi se o svojevrsnoj operativnoj kombinaciji klasine teorije komunikacije i postmodernistikih teorema o

212

fraktalima, koji se hijerarhijski objedinjuju u svim promenljivim i polimorfnim voritima komunikativnog knjievnog procesa sve do instance kulturnog i civilizacijskoga univerzuma. Paradoksalno ukrtanje u njegov teorijski diskurz krajnje scijentistike sklonosti sa ve pominjanim postmodernistikim teoremama o fraktalnim sistemima, objektima i subjektima predstavlja njegov prometejski pokuaj prevladavanja poststrukturalistikih teorijskih aporija, koje on identifikuje bilo u obliku epistemolokog relativizma Jacquesa Derridaa, bilo u obliku neopragmatikih against theory stajalita. Smjetajui teorijski diskurz u (poli)sistemske okvire epistemolokog optimizma on e napokon irom u nas otvoriti vrata ludikom prostoru teorije.

213

Urban Vovk

O EMU NE, ZATO NE, I TA ONDA?

Neambiciozni bunker slovenakog medijskog prostora namenjenog kulturi moe da onemogui svaku iole obeavajuu kritiku akciju

prevela sa slovenakog: Ana Ristovi

Najpre: o emu ne? O knjievnim tokovima, kretanjima i pravcima; o oekivanjima koja gajimo prema savremenoj knjievnosti i o zahtevima koje postavljamo njenoj saputnici, knjievnoj kritici; o temeljnim vrednosnim idejama o sutini umetnosti uopte, i o postavljenim kritikim merilima koja te ideje prenose u praksu, o knjievnokritikim vrednosnim sudovima i o ulozi koju u njima imaju svetski nazori; o opredeljenjima nazora na osnovu idejnih knjievnih osnova; o neprestano prisutnom odsustvu objektivnih kriterijuma u knjievnokritikom diskursu i o sutinskom znaaju primarnog instinkta prosuivanja; o neuhvatljivosti i promenljivosti kriterijuma prosuivanja nakon pada normativne kritike i o potrebi da se sa svakim novim delom kritiar iznova izmilja; o spoznajnom, moralnom, estetskom i jo kojem pluralizmu koji treba da kumuje nedostatku vrednosne kritinosti; o nekim tvrdokornim apriorizmima kao to znamo: iznoenim cipelama i umornim obuarima koji se ve vekovima vezuju za obavljanje kritike delatnosti i o njihovoj (ne)primerenosti i (ne)opravdanosti; o zloglasnoj osveti intelekta nad svetom; takoe, ni o nastanku i razvoju, kao i o tipolokim vidicima i osnovnim kritikim uzorima; ni o nosiocima celokupnog procesa autoru, delu i itaocu; ni o biografskoj, ni o impresionistikoj, ni o imanentnoj kritici, ni o tome koja je od njih sposobnija za izraeniji vrednosni odnos prema delu; i, na kraju, nikako ni o kritici kritike. Onda: zbog ega ne? Poezija moe da slui kao varka ili uteha, kada su vremena teka, a kritika i sve to inimo njom, kao upozorenje kada su vremena dobra. Tako nekako bi mogla da glasi najsavremenija utilitaristika kulturnjaka maksima.

214

U poslednje vreme se esto, ak i previe esto jadikuje zbog poutelosti slovenakog medijskog prostora i onog, koji masovni mediji namenjuju kulturi i njegovih nekulturnih kreatora. Prilino toga je bilo napisano i, kao i uvek, jo vie izgovoreno na raun izbacivanja ozbiljnih (knjievno)kritikih sadrina posebno sa stranica dnevne tampe, odnosno njihove postupne marginalizacije propraene dramatinim padom izbornih i selektorskih urednikih kriterijuma, i zbog toga, naravno, ne udi da je za izdavaku kuu preduzetni piarovac postao vaniji i od i te kako lucidnog kritiara, kao to je jo pre izvesnog vremena kritiarsku bratiju neuspeno upozoravao Matej Bogataj. Odnosi izmeu delitelja medijskog prostora [naruilaca] i stvaralaca kulturnih sadrina [dostavljaa] sve vie podseaju na moda mnogima poznatu kratku priu Zorana Feria Pokreni doktora, u kojoj pogrebnici izmiljaju posebnu igru kojom ele da zbijaju alu sa istraivaima instituta za atomsku fiziku. Ovi su skoro svi redom bez poloenog vozakog ispita, a na njihovu nesreu ustanova u kojoj rade je duboko u predgrau i daleko od gradskih saobraajnica, tako da se doktori esto odluuju da stopiraju, izmeu ostalog i pogrebna vozila. Sutina obeenjake igre pogrebnika je u takozvanom merenju doktora: kada voza usporavajui briznu najavi koenje, ohrabreni doktor, ne slutei nita loe, potri za autom, pri emu suvoza u retrovizoru palcem i kaiprstom meri njegovu veliinu. Doktor postigne zadovoljavajuu brzinu, kada mera na improvizovanoj mernoj skali nainjenoj od prstiju ocenjuje njegovu veliinu kao zadovoljavajuu, i vozau, koji za to vreme neprestano usporeno vozi, izrie pozitivno miljenje o konkretnom kandidatu koji na taj nain moe da utedi neto suvinog peaenja. Dovoljna je samo mrvica lucidnosti, da bismo i na savremenoj kulturnoj sceni i njenom vie-manje (ne)uspenom koketiranju sa razliitim medijima prepoznali ekvivalente svim akterima Ferieve prie. Naravno, nije mi cilj da time naivno tvrdim da je kultura sve do nedavno imala potpunu autonomiju. Daleko od toga. Ali, spreman sam da stojim za uverenjem da kod nas jo nikada nismo iskusili toliki raskorak izmeu, ako sam malo patetian, najplemenitijih kritikih vrednosti, koje streme ka priznanju novog (reda u haosu?), umetniki ubedljivog i osmiljenog stvaralakog izraza, kao i sveopteg i nekritikog primanja svega to je proseno i konvencionalno ili, izmeu, posegnemo li za krajnostima, svete umetnosti i ostalog knjievnitva, kao to se izrazio

215

Josip Vidmar, koga na ovom mestu, da ne bude zabune, nikako nemam nameru da prizivam kao spasitelja. Na kraju krajeva, Valter Benjamin je jo pre dobrih sedamdeset godina u svom moda najee citiranom tekstu Umetniko delo u doba njegove tehnike reprodukcije zapisao, da to je manji drutveni znaaj umetnosti, to se vie razilaze kritiki i uivalaki odnos publike. O poloaju umetnosti u dananjem drutvu i znaaju koji (jo uvek) ima za njega, kod nas se sve vreme tranzicije opirno raspravljalo i ivahno mozgalo, ali, niko od onih koje se to i te kako ticalo, naravno, nije mogao spreiti, a kamoli otkloniti njihovo uporno klizanje u prazno i ublaiti suoavanje sa sve veom nezainteresovanou, sa isparavanjem promiljenih merila, kao i prodorom sluajnog, nepromiljenog i prigodnog u samo jezgro ireg interesovanja za umetnost, konkretno: u knjievnost i sav distributivni aparat koji ide uz nju. Tako je, moda ne najsudbonosnija za stvaralaki potencijal pojedinanih aktera, ali sigurno najvanija za unutranju (pre)raspodelu motiva moi i odluivanja, postala distribucija informacija, kojom, naravno, u potpunosti vlada medijska sfera, ta karikatura hegelovskog apsolutnog duha, kao to je nekada zapisao ani Vatimo. Akter savremene kulturne scene je, tako, hteo ili ne hteo, postao impresario svoje sopstvene pojavnosti. O tome, da li je ona dovoljno impresivna i impozantna, za sada e, dakle, uvek odluivati (jedino jo) neverodostojni selfmade merai, koji odreuju odgovarajue dovoljne i istovremeno dozvoljene medijagenine vrednosti svakoga od scenskih aktera, odnosno, svakog od njihovih pojavnih oblika. Na slovenakom jeziku oblik imenice mukog roda kritiar (slov.: kritik) ima jo dve, posebno ekspresivne konotacije koje u sebi skriva ve sama re i koje veoma uspeno odreuju obe suprotne strane kritiarske prirode krv (slov.: kri) i guzica, dupe (slov.: rit). Sa jedne strane, dakle, imamo tenost od ivotne vanosti koja moe da simbolizuje i posebno snano istie kritiarevu surovu stranu eljnu krvi, a sa druge, vulgarni izraz za deo ljudskog tela za koji se ini da se ee nego u bukvalnoj upotrebi javlja kao metafora za nenaelni i uliziki stav, koji bi Gombrovi svojom vrcavom ironijom opisao kao padanje na kolena, najee pred nego ta velikim i etabliranim autoritetima. Danas, u doba koje obeleava politika korektnost, obe krajnosti su se korektno stopile u jednu, ali, zato je ona utoliko savladivija. Na knjievno-kritikoj sceni najee govorimo ili o vrednovanju bez kritike (naime, imamo posla

216

sa itavim nizom nezadovoljavajue objanjenih i ve prilino sporno nepromiljenim selektorskim postupcima) ili o kritici bez vrednovanja. (Meu onima koji piu o knjievnosti moemo da pronaemo itavu plejadu samozvanih kritiara koji su, u stvari, samo izdavaki knjievni promoteri. Oni, pre svega, ne kritikuju, ve predstavljaju: esto umetniki manje ubedljive, ali silom prilika udarne izdavake adute ili se linijom manjeg otpora prihvataju ionako komercijalno proverenih proizvoda i, dakle, dodatno popularizuju ono to je ovako ili onako popularno.) rtve (pseudo)kritikih obrauna i savremenih/podobnih1 krvoloka tako danas uglavnom postaju oni koji ostaju izvan. Izvan, jer nemaju dovoljnu piarovsku podrku da bi mogli da postanu udarni, i nisu dovoljno komercijalni da bi mogli da postanu popularni i da bi onda, konano, poeli nekoga da se tiu. I, ta onda? Svi smo, najverovatnije, i te kako svesni injenice da klasifikovati (recimo, smatrati obino predstavljanje knjige kritikom ili prepisan tekst sa omota knjige obrazloenjem nagrade) znai istovremeno i interpretirati, jer na taj nain odreeni izrazito nekritiki tekst uzdiemo na ravan nekih zavisti vrednih ostvarenja te vrste koje odlikuju naelnost, autonomnost, nepotkupljivost i ono to zovemo hrabrost (istini na volju, sa svim nabrojanim kvalitetima u poslednje vreme je sve tee nositi se, naime, kod nas nijedan knjievni kritiar nije potpuno nezavisan od neposrednih proizvoaa, jer je prinuen da zbog izrazite potkupljivosti svoje primarne brane u popodnevnim asovima zarauje za hleb i kao pisac predgovora i pogovora, prevodilac i jo tota, na ta je nedavno u jednom od intervjua ukazao i Mitja ander). Zato smo se, poetkom ove godine, svi koji ve neko vreme aktivno oajavamo zbog aktuelnog stanja stvari (i, ipak treba priznati, sa druge strane se premalo trudimo da preokrenemo trend), veoma zaudili to je pitanje ta je (jo) kritika i ta (vie) nije najradikalnije bilo postavljeno u sluaju, kada se, van sumnje najproduktivniji slovenaki knjievni kritiar poslednjih godina, Matej Bogataj, prilino otro i polemino latio poslednje esejistike knjige najtrofejnijeg ivog slovenakog pisca, Draga Janara, koja je, a to sada sasvim sigurno znaju i oni koji ranije nisu, prethodno dobila Roanevu nagradu2. To pitanje je barem posredno otvorila ve sama Bogatajeva kritika, koja se zavrava provokativno intoniranom nadom, odnosno ak ini-

1 Savremenih/podobnih: autor je u originalu upotrebio jeziku igru putem izraza s(p)odobnih izraz sodobnih na slovenakom znai savremenih, a spodobnih znai podobnih. Naalost, takvu jeziku igru je nemogue ostvariti spajanjem ova dva izraza u prevodu na srpski jezik. Prim. prev.

2 Roaneva nagrada Nagrada Marjana Roanca za najbolju zbirku eseja, dodeljuje se od 1993. godine. U poetku su je dodeljivali izdavaka kua Mihela i dnevni list Dnevnik, a od 1998. godine je obezbeivanje sredstava i usklaivanje rada irija preuzeo Sklad Marjana Roanca (Fond Marjana Roanca), koji su 1998. godine ustanovili izdavake kue Nova revija i Mihela. Prim. prev.

217

cijativom da Slovenci (ponovo) ustanove i ponu da dodeljuju verodostojniju nagradu za najbolja ostvarenja sa podruja knjievne esejistike, jer aktuelna nagrada oigledno vie ne razlikuje esejistiku od (provladinih) politikih podlistaka. Svakako, u pitanju je toliko izazovan stav, da bi se u toj vezi teko mogao pronai trei put naime, ili se slaemo sa njim ili ne. I pieva reakcija i neki, dodue retki, usmeni ili pisani komentari su se, posledino ili ne, dosta bavili pitanjem da li je Bogatajevo pisanje uopte kritika, odnosno, da li bi takva kakva jeste, knjievnokritikom preduzeu pre mogla da nateti nego da podigne ugled. Nije sluajno da se takva pitanja najee i najglasnije pokreu upravo onda kada se u sve zajedno umeaju politike teme i izrazito razliiti idejni stavovi. Tako je, recimo, Anton Podbevek ve dvadesetih godina prolog veka u svom pamfletu Politina umetnost slovenaku atmosferu opisao kao zaguljivu i nenaklonjenu umetniku, tako da, kao to je konstatovao angaovani esteta, nije nimalo udno ako neko ko napie nekoliko stihova bez ritma ili rime odmah pone da vai za velikog umetnika. Sa takvim stvarima je kao sa psom kome pokuavamo da pokaemo neto, a on zgrabi pruenu ruku, umesto da gleda u pokazanom pravcu (primer, naalost, nije moj). U tom kontekstu nije ni vano da li je ruka iz upotrebljene metafore shvaena kao preterano istaknuti ideoloko-politiki profil autora ili moda pristrasnost i tendecioznost itaoca. ak i ako ne uzmemo u obzir ta neko od nas misli o tome da li o eseju kao poluknjievnom anru jo uvek treba suditi iskljuivo na osnovu njegove umetnike vrednosti, a ne ovako ili onako se vrednosno opredeljivati prema temama koje otvara samo pisanje, kao simptomatino se otkriva neto sasvim drugo, i zato sam konkretnu priu ponovo izneo na tapet. Primer je, naime, pre svega, pouan iz barem dva razloga koji bi ovde morali da nas posebno zanimaju. Kao prvo: veoma malo je verovatno da bi Janarova knjiga privukla toliku panju, da nije bila ovenana pomenutom nagradom. Uveren sam da ne, i zato, u ime kritiarskog drutva (to nikako ne izriem kao prikriveno prigovaranje autoru zapaene kritike, u smislu da se prekasno latio pisanja!) treba pljuniti u iniju i pri tom se samokritino pitati, da li je ona zaista toliko dezorijentisana, da mogu da joj najvee i najuticajnije prie napiu lanovi komisija, a ne sami pisci, pesnici, esejisti. Je li, dakle, kriva pauperizacija knjievne produkcije ili loa kritiarska kondicija? I jo neto: je li zaista

218

primer Bogataj sam po sebi toliko sporan i reit, da se iz dubokog sna moralo probuditi pitanje ta je kritika ili ta nije, kada nas svakodnevna realnost dovoljno dareljivo zasipa mnogo ubedljivijim primerima. Zar nije barem malo udno, da se niko jo mnogo ranije nije ozbiljno zamislio nad injenicom da dan danas pod firmom knjievna kritika (bez obzira na prirodu medija) moe da objavljuje praktino bilo ko, koliko god da je neinformisan, neoriginalan, nenaoruan poznavanjem materije i bez oseaja za detalje, a pri tom jo i potpuno bez stila. I da ozbiljne pisce uporno nadomeuju izdavaki promoteri, navijai i razliiti ti-meni-ja-tebi pekulanti. Patetino reeno, sigurno je mogue zamisliti i savreniji svet. Pa je li taj svet zaista barem najbolji od moguih, ako ve nije savren? U toj vezi je posebno zanimljivo i to da i dnevni list Delo koji je u stvarima Bogataj : Janar tako rei jedini (u mislima imam kolumnu kune kulturne komentatorke enje Leiler) podrao pravo pisca na drutvenokritiko pisanje i delovanje koje ne bi trebalo da bude podvrgnuto takvim ideoloko-politikim (knjievno-kritikim?) napadima, i koji je jo uvek najtiraniji ozbiljni dnevni list u Sloveniji (ozbiljni, naravno, mogu bez cinizma da napiem samo jo u kurzivu) ni izdaleka nije imun na takve negativne pojave i trendove. I u njemu, naime, moemo naii na tekstove u kojima, recimo Tone Bombone ne moe da nahvali Stanka Savia3, koji je, navodno, svojom novom knjigom ponovo dokazao da je jo uvek nenadmani pripoveda. I onda nas, uopte vie ne iznenauje ako isti akteri nakon kratkog vremena zamene uloge. Oba emo verovatno zapamtiti samo po tome da za njih ak i mi, koji smo iole dobro informisani, jo nikada nismo uli. Ili ih, u malo drugaijoj konstelaciji sila, poznajemo previe dobro, naime, kao dugogodinje prijatelje i saveznike. A sledei primer pominjem mirne due, jer je, po mom miljenju, u pitanju vrhunac gluposti i loeg ukusa; za knjievnu rubriku redovno pie i autorka koja je javnosti vie nego kritiarka ili barem spisateljica koja pie o knjievnim stvarima, poznata kao predstavnica knjiarsko-izdavakog porodinog preduzea, koje, kakva sluajnost!, u svojoj rubrici neenirano predstavlja skoro iskljuivo knjige koje je objavio njihov preduzetniki pogon. A one, koje to (jo uvek) nisu, dostupne su u originalima na njihovim knjiarskim policama. Ako onda nigde ne pie da je u pitanju neplaeni oglas ili, to je jo gore, da oglas plaa sam izvritelj usluge a ne njen naruilac, na kraju, zapravo jo najmanje

3 Stanka Savia Stanka Zvia (slov.): u pitanju je jezika igra: Vi je naselje u Ljubljani, Z (Sa) Via (Stanka Sa Via). Prim. prev.

219

smeta. Takoe je, naravno, simptomatino i to, da za svoj novinski dodatak ne unajmljuju nekoga ko dokazano zna da pie, ve nekoga ko ne zna dobro ni da prepisuje, iako vie nisu u pitanju (samo) stupci posveeni kritici. Kao i to, da sam o tim stvarima sasvim objektivno i nepristrasno prosuivao, jer sam u stalnom radnom odnosu sa jednom od knjievnih revija koje namenjuju nemalo svog prostora (i) kritici, tako da se u ovom tekstu bavim pre svega masovnim medijima, koji prouzrokuju i masovne efekte. O uspenosti i pravoj usmerenosti niskotiranih revija u prolosti i ubudue sudie neko drugi. to se tie onoga to nije onako kako bi moralo biti, aktuelno je vie istina: neki krivicu pripisuju aktivnoj ravnodunosti medijskih upravljaa u oblikovanju kulturnog prostora, drugi looj urednikoj selekciji i inertnosti nadlenih kadrova, trei je vide u preniskim oekivanjima korisnika, leernosti, nenaelnosti i potplaenosti kritiara, i moglo bi da se nae jo toga. Ali, najverovatnije nisam daleko od (opte) istine, ako kaem, da bi moglo biti mnogo bolje i da nas to mora barem malo zabrinuti, jer se u poslednje vreme po koliinskom merilu ni izdaleka ne ravna samo ciljna publika masovnih medija, ve i strune komisije. I to, koliko puta e neko delo biti analizirano, kao to smo videli, zavisi od mnogo ega drugog i nimalo samo od njegovog kvaliteta. Uskoro e autori biti prinueni da pristanu na prilino bizarne odnose razmene: menjam jednu pozitivnu kritiku za pet unitavajuih, do kojih u doi tako to u zakuvati skandal, ui u politiku (naime, trenutno ima mnogo vie mogunosti za dobar angaman, ako si novinarima i javnosti poznat po neemu drugom, a ne po dobrom pisanju koje je potpuno demode) ili se uplesti u buran odnos sa nekom od krunisanih domaih lepotica. Neka mi itaoci koje koarka ne zanima ne zamere zbog kratkog izleta u te vode, jer kao veliki koarkaki zanesenjak ne mogu a da ne iskoristim trenutnu euforiju i budem malo vie prigodan, nego to bi se to moda kome uinilo ukusnim i u granicama jo uvek prihvatljivog. Na kraju krajeva, moram opravdati i podnaslov ovog teksta, koji pozajmljuje izraze iz sveta sporta. Za slovenaku i jo za koju drugu dravnu reprezentaciju vai, da je dobra onda kada nije prava, i da je loa, kada u njoj ima previe takozvanih majstora i kada u ekipi nema odgovarajue hijerarhije i podele uloga. A ipak nam, uprkos nekim znaajnim slinostima, bila ovakva ili onakva,

220

uspena ili neuspena, jo uvek slui za ugled, jer su pozivi u reprezentaciju (skoro) uvek rezultat klupskih predstava samog pojedinca, odnosno njegovih karijera. Jer, ta bi se dogodilo kada bi na struni tab odluio da podigne televizijsku gledanost utakmica i u reprezentaciju pozove, recimo, Jurija Zrneca4 ili Boruta Pahora5? No, verovatno da momcima niko ne bi prebacio da ne igraju koarku, kao to to nekada nismo poricali ak ni neokretnom dinu Robertu Duenjasu. Moda smo ponekad gledajui njegovu igru vrteli glavom i tu i tamo izrekli koju zajedljivu primedbu, na primer da ne zna da hoda, ali nikada niko nije ozbiljno posumnjao u to da li panac uopte igra koarku ili ne. Sa kritikom je, naalost, opet tako, da bi o njoj i tome ta ona jeste ili nije, po uverenju nekih, jo najmanje znali upravo kritiari.

4 Jurij Zrnec trenutno najpopularniji i komercijalno najuspeniji slovenaki glumac. Prim.prev. 5 Borut Pahor jedan od najomiljenih slovenakih politiara. Godine 1997. stao je na elo Ujedinjene liste socijaldemokrata, partije koju vodi i danas. Prim.prev.

221

Andrej Nikolaidis

ZATO NEMA KRITIKE U CRNOJ GORI

Ovo se moe rei i jednostavno knjievna kritika u Crnoj Gori ne postoji. Godinama je jedini ovjek koji je sustavno pratio crnogorsku produkciju, i u dnevnoj i periodinoj tampi pisao o njoj, bio Borislav Jovanovi. Potom se na sceni pojavio i Vlatko Simunovi. Uprkos njihovim hvale vrijednim naporima, time crnogorska knjievna kritika nije (iznova) konstituisana. U Monitoru, nedjeljniku u kojem radim, godinama pokuavamo nai ovjeka koji bi za nas pisao knjievnu kritiku. Treba li rei potraga je to bez uspijeha. Slina je stvar i sa ostalim medijima. Hou rei: postoji prostor za nedostajuu knjievnu kritiku. No nje ipak nema. I nema. Mlade spisateljice i spisatelji najhrabrija su grupa ljudi u Crnoj Gori. Na moguu primjedbu da hrabrost nije estetski kriterij, te da bi se, kada govorimo o knjievnosti, uputno bilo zadrati na govoru o estetskom, dodau da oni svoje tekstove piu doslovce uprkos nitavilu. Da, kao likovi iz romantinih storija, kao poljska konjica na gvozdene tenkove, juriaju ravno na nitavilo. A to je, osim to je hrabro, jo i lijepo. Nitavilo je, pak, crnogorska knjievna scena. Mladim ljudima koji u izdavaku kuu gdje radim kao urednik donose rukopise prvih knjiga, nastojim precizno objasniti to znai objaviti knjigu u Crnoj Gori. Znai: objaviti je u malom tirau. Dio tiraa distribuirati u pet ili est knjiara, koliko u Crnoj Gori postoji. Znai predati knjigu publici koja teko da moe manje mariti za knjigu tu, ili bilo koju drugu. Koja teko da moe manje mariti za duh i sve to on moe poroditi. Znai, jo, ostatak tiraa podijeliti prijateljima, koji katkada mare za nas, ali rijetko kad i za nau knjievnost. Znai jedan ili dva kratka prikaza u novinama.

222

U Crnoj Gori ima nekoliko izdavaa. I isto toliko knjiara. Ali knjievnih kritiara, kao sam ne napomenuo, imamo svega dvojicu. Ili sada ve samo jednog, bojim se. Moja generacija pisala je o knjigama. Nevolja je bila u tome to smo svi bili bliski prijatelji. Brzo smo odustali od toga od knjievne kritike, ne od prijateljstva. Jer, jedini nain da neko napie kompetentan tekst o vaoj knjizi bio je da to napie va prijatelj. Ostalo su bili gremlini koje je proizvodio Filozofski fakultet u Nikiu bia mozga ispranog pravoslavljem i nacionalizmom, koji su kao kakva ideoloka policija pretraivali tekstove traei u njima trag anti-srpstva i anti-pravoslavlja, a potom ispisivali tekstove koji su markirali uljeza i neprijatelja, kao krik i upereni kaiprst u Invasion of the Bodysnatchers. U meuvremenu smo, ipak, te gremline protjerali iz knjievnosti, izvrili smo neku vrstu genocida nad kretenima, i dio medijskog prostora i asopisne produkcije zauvijek zatvorili za njih. Ali stvar je u sutini ostala ista. Da bi va tekst bio adekvatno vrjednovan, morate ga iznijeti izvan Crne Gore. To, prosto, mora proitati neko izvan te male i autistine zajednice. Otud su za crnogorske autore/ice objaviti van Crne Gore stvar od najvee vanosti. Pozicija ovih ljudi koji piu poeziju i prozu slina je poziciji ovjeka koji na pustom ostrvu ispisuje svoju ispovijest, a potom bocu sa tim tekstom sputa u more. Sve je unutra: sve je u nadi da e pismo ipak pronai itaoca. Pa ipak, uprkos svemu tome (ili ba zbog svega toga), u Crnoj Gori danas se pie dobra knjievnost. Jer za to, za valjano pisanje, nije nam potrebno nita oko nas. Pisac sa Menhetna nije vie pisac od onoga sa Golanske visoravni. Pisati u Parizu ne znai pisati bolje nego u avniku. To je, napokon, jedna od ljepota knjievnosti, jedna od stvari zbog kojih piemo nijedna od drutvenih nepravdi ne vai u prostoru teksta. On ih, tekst, sve ponitava preimustva bogatstva i porijekla u tekstu ne znae nita. Sve je to nebitno za jedino bitno pitanje: piete li dobro ili piete loe.

223

Enver Kazaz

EPISTEMOLOKI LOMOVI I MODELATIVNA PLURALNOST KRITIKE

Knjievnokritiku praksu u interliterarnoj bosanskohercegovakoj zajednici na prelazu stoljea obiljeava potpuna destrukcija tekue i epistemoloki preobraaj akademske kritike. Tekua kritika, previe zavisna od politikih magazina, dnevnih listova i asopisa, nala se na udaru ideolokih fantazmi, suvie jake ideologizacije bosanskohercegovakog drutva i orijentiranosti magazina i dnevnih listova na podilaanje ki ukusu iroke italake publike. Svodei na minimum prostor za knjievnu kritiku, printani i elektronski mediji u BiH su se orijentirali na zabavne sadraje, deintelektualizirali novinarski diskurs i na koncu proizveli buku i bijes u polemikom prostoru uvukavi kulturne radnike u pseudoideoloke polemike sporove. Upravo stoga su magazini i dnevne politike novine minimizirale zanaaj kulture za proizvodnju drutvene svijesti, a otvorile prostor estradizaciji za koju novinske redakcije, oito, pretpostavljaju da e privui panju italaca. Takva orijentiranost novinskih i elektronskih medija na trite imala je za rezultat potpuni pad razine medijskih sadraja. A izravna ideologizacija medija unitila je analitinost i istraivake koncepte novinarskog diskursa, da bi na koncu tendencija posvemanje estradizacije otvorila prostor za ideologiju ekonomskog totalitarizma koja prijeti da sebi podjarmi sve kulturne sadraje i uniti sve forme tzv. visoke kulture. Pozicija dnevne kritike u BiH otud je viestruko zanimljiv fenomen. Na njenom ukidanju se, zapravo, izravno dokazuju tranzicijski ideoloki trendovi, odnos monika na vlasti i kulturnih praksi, nastojanje ideolokih sistema da podjarme ukupnost drutva sebi i, na koncu, opi pad kulturne razine bosanskohercegovakog tranzicijskog, postapokaliptinog drutva u kojem je kultura izloena udaru dvostrukog totalitarizma ideoloko nacionalistikog i ekonomskog. Dok ekonomski totalitarizam u svojoj povrnosti proizilazi iz

224

tranzicijskog kapitalizma i njegove prljave i okrutne faze prvobitne akumulacije finansijske moi, ideologija nacionalizma radi na reinstaliranju devetnaestovjekovnog obrasca kulture nacionalnog romantizma, zamjenjujui postmoderni horizont nekropoetike neoromantiarskom nekrofilijom izgraenoj na uvjerenju da se u dalekoj prolosti krije autentini nacionalni duh velikih i asnih predaka i nacionalni identitet neuprljan tzv. komunistikim oblicima kulture. Upravo se tu i otkriva strah ideolokih monika na vlasti da e kritika ukazati na disidentski sadraj knjievnosti, na onaj uzavreli otpor knjievnosti vladajuim totalitarnim politikim i konceptima etnikih identiteta u BiH, te da e kritiki diskurs otvoriti prostor za rekonceptualiziranje bosanskohercegovakih nacionalnih kultura i politika identiteta. Kritika, dakle, plaa cijenu ideolokih nakana da podjarme ukupnu drutvenu praksu svojim mranim ciljevima, a u kulturu se pokuava instalirati onaj njen model koji na bazi ideologije estetskog utopizma insistira na tzv. univerzalnim esencijama i tobonjoj bezinteresnosti knjievnosti za nakaradno i tragino lice drutva. Plaei se disidentskog potencijala kritike, ideologija ne dozvoljava uzdrmavanje postojeih nacionalnih simbolikih imaginarija i modela indvidualnih i kolektivnih identifikacija sa njima. Zato se i moe rei da je kriza dnevne kritike proizvedena koliko djelovanjem ideologija isto toliko i krizom u kulturnim praksama. Nastojanje vladajuih bosanskohercegovakih nacionalistikih ideologija da se knjievnost shvati iskljuivo kao rad nacionalnog duha za posljedicu ima pokuaj da se ukine svaki oblik propitivanja postojeih poredaka vrijednosti i izbriu iz nacionalnog pamenja svi disidentski sadraji. Kritika, stoga, ne moe proizvesti nizove interpretativnih zajednica, niti, pak, moe arihivirati proizvode kulture, pa bi eventualni pogled iz perspektive neizvjesne bosanskohercegovake budunosti ukazao na poraznu injenicu da svaki budui istraiva sadanjih kulturnih praksi nee biti u mogunosti da ih rekonstruira. Upravo to ukidanje kritike kao baze za formiranje kulturnog sjeanja, a pogotovu alternativnog, disidentskog prokazuje nakanu ideologije da utopijski u nekom bliem ili dalekom sutra konstruira idealne potomke sadanjih nacionalnih oeva u ije glave je usaen model devetnaestovjekovnog, romantiarskog kulturnog uma. Ustvari, ukidanjem kritikog diskursa ideolozi nacionalne kulture pokuavaju odigrati performativ

225

stalnog obnavljavanja faze njenog poetnog formiranja i stalne sakralizacije epski shvaene nacionalne tradicije. Istodobno s tim, na kulturnoj sceni se pokuava zadrati model kritike kao servisa pievog ukupnog opusa, svakog konkretnog djela i sujetom napumpanog spisateljskog ega, te shvatanje prema kojemu je kritiar nerealizirani pisac. Kritika se tako nastoji instalirati na drutvenom horizontu kao poniavajua disciplina, bez obzira na epistemoloki lom koji je obiljeio prolo stoljee na bazi teorijskih teza o smrti autora, tj. autoru kao diskurzivnom proizvodu i diskurzivnom proizvoau, te itatelju koji svojom interpretacijom omoguuje pluralnost kulturnih praksi. Umjesto takve pluralnosti kulturnih praksi i pluralizma interpretativnih zajednica, na kulturnoj sceni u BiH instalirane su tri nacionalistiki postulirane mega interpretativne zajednice koje na bazi pseudokritikih stavova nastoje uspostaviti poredak nacionalnih klasika. Otud se esto u javnom prostoru mogu uti isprazne fraze prema kojima je neki, u pravilu ideoloki podoban pisac, postao naim najveim ivim pjesnikom, romansijerom, pripovjedaem, dakle, samim uzorom nacionalnog duha. Tako autor ostaje glavni junak knjievnokritike i ideoloke naracije, ba kako je to sluaj u tradicionalnoj, nacionalnoj knjievnoj povijesti. Kada bi se, pak, pokualo modelski analizirati rudimentarne oblike tekue knjievne kritike, onda bi u prvi plan doao zakljuak da ona, uz zaista rijetke izuzetke, nije odmakla od tradicionalnog modela impresionizma. Pri tom, jasno je da kritika svoj doivljaj gradi na ukusu baziranom na lokalnoj kulturi, te polazi u procjeni djela iz sistema partikularnih, a ne opih vrijednosti. Posljedica takve kritike je provincijalizacija kulture, njena autizacija i na koncu puka etnika funkcionalizacija. U novije vrijeme, pak, nacionalne literature u BiH se pod pritiskom teritorijalnih koncepcija nacionalnih identiteta i u bukvalnom smislu teritorijaliziraju. Namjesto nekadanjeg interkulturnog dijaloga meu knjievnostima bosanskohercegovake interliterarne zajednice, na scenu je stupila podjela knjievnosti na onu iz Republike Srpske i Federacije BiH. Dnevna kritika i mediji indirektno podravaju ideoloke jazove meu bosanskohercegovakim administrativnim entitetima prenosei ih u jazove meu kulturnim tijelima. Stoga je granica izmeu srpske knjievnosti u BiH i ostalih nacionalnih literatura danas vjerovatno najjaa granica izmeu dvije knjievnosti na globalnom planu. Kritika nije ni pokuala

226

podrivati tu granicu, a kamo li preispitivati slinosti i razlike u poetikim konceptima koji se ostvaruju u nacionalnim bosanskohercegovakim literaturama. Jadno stanje dnevne kritike u BiH dovoljno ilustrira injenica da svega dvije kritiarke, Adisa eo u sedminiku Slobodna Bosna i Tanja Stupar u banjalukim Nezavisnim novinama, u nekoj vrsti impresionistikog kritikog modela unekoliko prate knjievnu produkciju. Njima valja pridodati povremene kritike komentare Muharema Bazdulja u Danima i Stevana Tontia u Nezavisnim novinama. U knjievnim i knjievnokritikim asopisima takoer je tek sporadino prisutna kritika tekue knjievne produkcije. Povremeno izlaenje asopisa onemoguuje kontinuirano praenje tekue produkcije, a dobro konceptualizirani i ureivani asopisi sarajevski Izraz i tuzlanska Razlika usmjerili su svoju panju ka akademskoj kritici u kojoj se zbivaju vrlo zanimljivi procesi i u kojoj traje veoma ivo uobliavanje interpretativnih zajednica i pluralizacija knjievnokritikog diskursa. I dok je tekua na izdisaju, akademska kritika u BiH uspjela je kao nikad prije u kulturnoj povijesti ove zemelje ostvariti pluralizaciju knjievnokritikih modela, izvriti epistemoloki lom na bazi emancipiranja od esencijalistikih konstrukcija tzv. imanentnih knjievnih metoda, realizirati kroz postupak kontekstualizacije nizove raznolikih interpretacija knjievnosti i na akademski horizont konano unijeti nove forme knjievnoznanstvenog dijaloga. U irokom spektru od feministikih, rodnih, kulturnomaterijalistikih, preko novohistoricistikih, kulturolokih, ali i do nekih drugih savremenih knjievnoteorijskih metoda kreu se tipovi kritikih interpretacija na akademskoj sceni. Njih donose, uz starije akademske kritiare/ ke i teoretiare/ke, pripadnici/e srednje i najmlae kritike generacije. Valja napomenuti da zastupnici/e ovakvih kritikih usmjerenja ne posjeduju akademsku mo, niti mogu uticati na politike razvoja akademskih institucija, koje su bezmalo u slubi vladajuih politikih ideologija. Uz ovaj hibridni model poststrukturalistikih intrepretacija recentnih knjievnih tokova i preitavanja tradicije, u akademskoj sceni realizira se i escencijalistika kritika imanentnih, prije svega impresionistikih, semiotikih, stlistikih, pa i strukuralistikih i impresionistikih metoda, te pozitivistika kritika. Nju karakteriziraju i nastojanja da se izvri kanonizacija nacionalnih knjievnosti,1 te pokrenu obimni knjievno-

1 ire o tome pisao sam u tekstu Neprijatelj ili susjed u kui, Izraz, br. 37-38, 2007.

227

2 ire o tome vidjeti u: Enver Kazaz: Egzistencijalnost/povijesnost Bosne. Interpretacija u zamci politikih ideologija, i erzelez iz naeg demata, te Munib Maglajli: rtva dirljive odanosti, Izraz, 2001.

znanstveni projekati kao predradnja za pisanje nacionalnih povijesti knjievnosti. Kada se ima u vidu ovakvo dualno makromodelsko stanje akademske kritike, nepohodno je naglasiti da se ono uspostavilo bez veih znanstvenih sporenja, to ukazuje na injenicu da je dijalog na akademskoj sceni jo uvijek suspendiran. Polemike tonove izazvao je samo pokuaj jednog dijela ideoloki postamentirane akademske kritike da uspostavi tzv. bonjako itanje Andria i ovom piscu i njegovom opusu pripie elemente velikosrpske ideologije.2 Upravo odsustvo dijaloga i polemikih sudara na akademskoj sceni upuuje na konzervativizam akademskih institucija koje, zarad svoje hijerarhinosti, mlae kritiare/ke dovode u podreenu poziciju. Otud oni/e teko nalaze prostor za uspostvaljanje vlastitih interpretativnih strategija i interpretativnog sistema vrijednosti. Zato i jesu vrlo dragocjena usmjeranja asopisa Izraz, Razlika, ali i Sarajevskih svesaka da se otvore za poststrukturalistiko kritiko pismo i omogue pluralizaciju kritikih modela te, makar i preutni, dijalog meu interpretativnim zajednicama. Kada se ima u vidu poststrukturalistiki kritiki horizont, onda je nepohodno naglasiti da su kljunu ulogu u njegovom uspostavljanju imali kritiki radovi i djela Zdenka Leia, prije svih Nova itanja, poststrukturalistika itanka (2003) a kasnije i Teorija knjievnosti (2005), ali i zbornik radova Suvremena tumaenja knjievnosti (2006), to ga je Lei uredio, a svojim radovima u zborniku su osim njega zastupljeni/e Hanifa Kapidi Osmanagi, Marina Katni Bakari i Tvrtko Kulenovi. Uz Leia neprocjenjivu ulogu u epistemolokom lomu bosanskohercegovake akademske kritike imala je i Nirman Moranjak Bambura, svojom Retorikom tekstualnosti (2003) i nizom kritikih radova i znaajnih projekata u nevladinom sektoru kojima je preokrenula akademski kritiki diskurs. Njima se pridruuju svojim tekstovima Hanifa Kapidi Osmanagi, Marina Katni Bakari, Nedad Ibrahimovi, Davor Beganovi, Sunita Subai, Mladen ukalo te itav niz mlaih akademskih kritiara/ki: Anisa Avdagi, Mevlida uvi, Alma Deni Grabi, Edisa Gazeti, Sanjin Kodri, Sead emsovi, Damir Arsenijevi, Lejla Kodri, Damir aboti, Alma Skopljak, pa i Muris Bajramovi, Senadin Musabegovi, Ajla Demiragi, Zilka Spahi iljak itd. Jo uvijek nedovoljno ispitana, ova ivost akademske kritike scene omoguuje epistemoloko preispitivanje inter-

228

kulturalnosti i hibridnosti bosanskohercegovakog kulturnog identiteta te rekonceptualizaciju ovdanje knjievne znanosti. Jednom uveden u knjievnoznanstveni diskurs, iroki horizont poststrukturalizma omoguio je emancipaciju ovdanje akademske kritike od naloga esnecijalistikog puleovskog interpretativnog modela to ga je u drugoj polovini prolog stoljea instalirao Midhat Begi. Taj kritiki model zadugo je bio, zapravo, normativnim u bosanskohercegovakoj akademskoj kritici, a u njegovom ozraju stvarali su neki od najznaajnijih akademskih kritiara/ki: Marko Veovi, Svetozar Koljevi, Nikola Kova, Hanifa Kapidi Osmanagi, Enes Durakovi, Gordana Muzaferija pa i jednim dijelom Tvrtko Kulenovi, Muhamed Delilovi itd.3 No, kad se aproksimativno odreuju modeli akademske kritike, neophodno je istai da se na sceni odrao i osobeni ideoloki orijentirani akademski pozitivizam kojemu je cilj potpuna separatizacija nacionalnih knjievnosti i nacionalnih kulturnih tijela, te dokidanje interkulturne knjievnoznanstvene pradigme i interkulturnog dijaloga u cjelini. Najzanimljivija i ujedno najplodotvornija kritika pisana u duhu poststrukturalistikog modela svoj prostor pronala je prije svega u asopisima Razlika i Izraz. U odnosu na Izraz, koji je otvoren za raznorodna kritika usmjerenja, Razlika, iji je pokreta i urednik Nedad Ibrahimovi, programski je vezana za poststrukturalistiki kritiki model i mnogostruka preitavanja knjievne tradicije, ali i interpretiranja tekue knjievne produkcije. Drugi bosanskohercegovaki asopisi, koji izlaze veoma rijetko i tavore na rubu postojanja, samo se sporadino otvaraju za poststrukturalistiki horizont. U grupu takvih asopisa spadaju ivot, Diwan, Zenike sveske, Putevi, Forum Bosanae, Odjek, Status itd. Izdavake kue, pak, nemaju u svojim izdavakim konceptima biblioteke koje bi planski radile na razvijanju kritike produkcije, pa su objavljene tek dvije knjige mlae kritike generacije. Otvorena knjiga (2005) Alme Deni Grabi, koja istrauje elemente postmodernog diskursa u romanima Istoni diwan i ahrijarov prsten Devada Karahasana, te Sainjavanje roda (2006) Anise Avdagi, koja inspirativno iz feministikih i rodnih pozicija preitava romaneskni opus Abdurezaka Bjelevca. Bez namjere da uspostavi panoramski pregled ukupne akademske kritike u BiH od devedestih godina prolog vijeka

3 U ovom tekstu, naalost, zbog prevelike zatvorenosti akademskih institucija u Zapadnom Mostaru i Banjaluci, nedostaje pregled tamonjih akademskih kritikih praksi i, naalost, nedostaje pregled rada onih akademskih kritiara koji su u ratu napustili BiH i svoju djelatnost nastavili u Beogradu i drugim akademskim centrima Srbije. Nemogunost dolaska do njihovih djela najilustrativnije pokazuje jadno stanje ovdanjih knjiarskih mrea.

229

na ovamo, ovaj tekst nastoji da naglasi i djelomice opie ne samo modelska usmjerenja, nego i paradigmatine sluajeve. I tu su opet u prvom planu Zdenko Lei i Nirman Moranjak Bambura. Lei, autor nekih od najznaajnijih predratnih knjievnopovijesnih, teorijskih i kritikih studija, kakve su npr. Pripovjedaka Bosna I-II, Klasici avangarade, Pripovjedai, Teorija drame kroz stoljea, Knjievnost i njena istorija itd., teorijski je sintetizirao poststrukturalistiki metodoloki horizont u Novim itanjima i donio izbor nekih od najznaajnijih radova svjetske poststrukturalistike kritike. U Teoriji knjievnosti, pak, ostvario je sintetini model knjievne teorije, dok su Suvremena tumaenja knjievnosti dala pregled i sintetske analize knjievnoznanstvenih metoda od teorije recepcije i teorije komunikacija do dananjih metodolokih tokova. Prerano preminula Nirman Moranjak Bambura je na bosanskohercegovaku akademsku scenu uvela naratologiju, a onda se gotovo sa polemikim arom upustila u feministika i rodna preitavanja ovdanje knjievne tradicije i tekue prakse, ali i kulture u cjelini. Njeni radovi su uspjeli decentrirati patrocentrini kulturni model, osvijestiti njegove rubne i marginalne slojeve, izvui iz nevidljivosti konstrukte enskih rodnih i spolnih identiteta, ali i pokrenuti transrodna tumaenja kulturalnih polja. U tom pogledu zbornik radova Izazovi feminizma (2004) to ga je priredila skupa sa Jasminkom Babi Avdispahi, Jasnom Baki Mufti i Marinom Katni Bakari predstavlja, zapravo, kljuno djelo bosanskohercegovake feministike kritike. Istodobno s tim, ona je dala neke od najdragocjenijih tumaenja hibridnog karaktera bosanskohercegovakog kulturnog identiteta, dekonstruirala metaforu raskraa koja je ovom identitetu nametnuta u fazi modernistikog esencijalizma, a onda i osvijetlila pojmove granice i Drugog u tom identitetu. Nirman Moranjak Bambura, meutim, nije samo vanredna teoretiarka i kritiarka, nego je svojim akademskim djelovanjem presudno oblikovala i izvela na scenu generaciju mlaih kritiarki, te je time presudno utjecala na pluralizaciju akademske kritike. Njima se paradigmatski u zastupanju poststrukturalistikog metodolokog horizonta pridruuje i Nedad Ibrahimovi knjigama Prelamanje eseja (1990) i italac na raskru (2001), te urednikom aktivnou u asopisu Razlika. U Prelamanju eseja Ibrahimovi je zacrtao okvire svog decentrirajueg kritikog diskursa i ukazao na mogunosti prevazilaenja moderni-

230

stikog esencijalizma, a u itaocu na raskru dekonstruirao je Begiev kritiki metod ukazujui na problem dvostruke kritike transmigracije u njegovom pismu. Ustvari, Ibrahimovi pokazuje kako se u prvoj ravni zbiva identifikacija kritiareve i pieve linosti, gdje se kritiar seli u duh pisca, a u drugoj transmigracija se zbiva na liniji identifikacije kritikog i poetskog jezika, a esejistiki Begiev diskurs dobija obiljeja pjesnikog govora. Na toj osnovi Ibrahimovi je nainio paradigamatski i epistemoloki lom u bosanskohercegovakoj kritici, da bi u asopisu Razlika pokrenuo teme kulturalnih studija i niza mogunosti poststrukturalistikih decentriranja bosanskohercegovakog kulturnog identiteta. Marina Katni Bakari je svojim knjigama Stlistika (2001) i Stilistike skice (2006) u znaajnoj mjeri obogatila bosanskohercegovaku knjievnu znanost uvoenjem stilistike kao osobenog, gotovo interdisciplinarnog knjievnoznanstvenog diskursa. Kada se posveuje bosanskohercegovakim knjievnim temama, ova kritiarka pokazuje izuzetan dar, metodoloku preciznost i dosljednost u interpretaciji teksta, a njene tekstoloke analize, prije svega pisane iz stilistiki iroko zasnovanih perspektiva, predstavljaju vrsne poststrukturalistike eseje. Davor Beganovi je knjigom Pamenje traume, ali i nizom eseja, slino kao i Sunita Subai u svojim studijama, najdirektnije primjenio poststrukturalistika naela, prije svega novi historicizam i kulturni materijalizam, da bi u ovoj inspirativnoj knjizi ostvario jedno od najinspirativnijih itanja apokaliptike proze Danila Kia u kontekstu junoslavenskih jezika. Tvrtko Kulenovi je knjigom Rezime (1995) nastavio svoje prijeratno bavljenje teorijom komunikacija i ispisivanja inspirativnih ogleda o razliitim knjievnim problemima, piscima i njihovim djelima, a esejem Autorefeleksija uveo je razmatranja o paradigmatskim razlikama izmeu megakulturnih koncepcija moderne i postmoderne. Hanifa Kapidi Osmanagi, romanistkinja po svom specijalistikom usmjerenju, je knjigama Poezija 1945-1980, Pjesnici lirske apstrakcije (1992, drugo izdanje 1999), Suoenja IV (1998) i U brzake vremena, Suoenja V (2003) uspjela u interpretaciji bosanskohercegovake poezije, ali i drugih bosanskohercegovakih knjievnih fenomena plodotvorno spojiti poststrukturalistiki sa imanentnim modelima interpretacije niza knjievnih djela. U njenom kritikom pismu se istodobno nastavlja, razrauje i obogauje begievski model esencijalistikog eseja, ali

231

zasniva poststrukturalistiki koncepiran esejistiki diskurs, pri emu ova vrsna esejistkinja ne nasjeda na apriorizam teorijskih moda. Ba kako to nisu uinili ni drugi kritiari/ ke njene, odnosno srednje generacije, kao to su npr. Nikola Kova, Svetozar Koljevi, Zvonko Radeljkovi, Vesna auevi Kreho, Enes Durakovi, Gordana Muzaferija, Srebren Dizdar, Esad Durakovi, Hatida Dizdarevi, Ivan Lovrenovi, eljko Ivankovi, Nihad Agi, Muhidin Danko, Sanja otari, Fatma Hasanbegovi itd. Neki od njih su anglisti/kinje (Radeljkovi, Koljevi, Dizdar i Sanja otari), odnosno romanisti/kinje (Vesna auevi Kreho i Nikola Kova), ali i vrsni orijentalisti (Esad Durakovi), te se, izuzimajui Kovaa, samo sporadino bave bosanskohercegovakom, ali tipom svoga kritikog pisma i studijskog eseja plodotvorno utjeu na oblikovanje pluralne bosanskohercegovake akademske kritike scene. To hibridno kritiko pismo u kojem se mijeaju crte imanentnih sa metodima poststrukturalistike kontekstualizacije u interpretiranju knjievnih djela ili raznorodnih knjievnopovijesnih tokova, ustvari je najzastupljenije na akademskom kritikom prostoru. Neki/e od njegovih zastupnika/ca su vrsni/e, inspirativni/e, uistinu zavodljivi/e esejisti/kinje, a njihove interpretacije idu u red kritike najvieg reda. Posebno mjesto u tom smislu zauzimaju Hatida Dizdarevi, Marko Veovi, Zvonimir Radeljkovi, Svetozar Koljevi, Nikola Kova, ali neki/e drugi kritiari/ke kao nastavljai/ice sintetinog modela imanentnih knjievnokritikih eseja, odnosno ona vrsta interpretatora/ica koji/e uz izrazit interpretativni dar posjeduju i knjievnonaunu strast, pa se u tom sluaju, uistinu moe govoriti o sintetinom eseju kao umjetnosti unterpretacije. Ovaj modelativni pregled, naalost, ogranien je na opisivanje one kritike scene koja se posredno ili direktno bavi problemima bosanskohercegovake knjievnosti i kulture. Otud se u fokusu njegovog interesa, naalost, ne mogu nai neke zaista vrijedne i zanimljive knjige, poput Radeljkovieve American topics (2006), vrsne zbirke eseja o kanonskim piscima amerike knjievnosti, ili, pak, radovi Srebrena Dizdara, odnosno Esada Durakovia, jednog od najznaajnijih evropskih orijentalista, te inspirativna knjiga iz oblasti helenistike Kalhasovo proroanstvo (2007) Muhameda Delilovia. Kad se govori o kritici u kojoj se nastavljaju predratne esencijalistike tendencije, onda je svakako nezaobilazan i

232

paradigmatian sluaj Marka Veovia. Izuzetan tuma poezije, moda najintrigantniji na prostoru interliterarne junoslavenske zajednice, Veovi je u knjizi Na ledu zapisano (1997) napravio izbor svojih zavodljivih eseja, u kojim interpretira pjesnitvo u irokom luku od Kranjevia do danas, ali i neke od prekretnih proznih knjiga. U ovu liniju kritike svakako spada i opseno djelo Nikole Kovaa, a posebno njegove izazovne knjige Roman, istorija, politika i Politiki roman (2006), u kojim je Kova ve na tragu kontekstualnih interpretacija romana. Jedna od najznaajnijih folkloristkinja na prostoru interliterarne junoslavenske zajednice, Hatida Dizdarevi, je u knjizi Utva zlatokrila ispitivala sloene intertekstualne veze izmeu folklorne tradicije i modernistikog pjesnitva, a ova knjiga je uz radove Maje Bokovi Stuli, na izvjestan nain sinteza modernistike folkloristike na junoslavenskim jezicima. Dominirajui na horizontu akademske kritike, ovaj model nadopunju i radovi Gordane Muzaferije, Dejana urikovia, Muhidana Danke, ali na poseban nain i Nihada Agia, Vedada Spahia, Zilhada Kljuanina, Hasana Tijanovia, te niza drugih akademskih kritiara/ki. Posebnu panju zasluuje obimni rad Enesa Durakovia. On je izdanjima svoje izdavake kue Alef presudno uticao na kanonizaciju bonjake knjievnosti. U tom pogledu se istiu obimni projekat deset antologija bonjake knjievnosti (poezije, proze, drame, eseja, poezije Bonjaka na orijentalnim jezicima, starih bosanskih tekstova, usmene pripovijetke, usmene balade, epike i usmene lirske pjesme) to ih je Durakovi kao urednik organizirao na anrovskom principu i objavio u periodu od 1995. do 19984. Hrestomatiju Bonjaka knjievnost u knjievnoj kritici5 Durakovi je kao urednik rasporedio u est knjiga sa sasvim jednostavnom periodizacijskom granicom starija i novija knjievnost, te usmenom knjievnosti koja se ne da na ovaj nain periodizirati. Svih est hrestomatija Alef je objavio u Sarajevu 1998.6 Nakon tog, za bonjaku knjievnu znanost iznimno vanog projekta, Durakovi je objavio i knjige Bonjake i bosanske knjievne neminovnosti (2003) i Arka Rijei (2006) u kojima je sabrao svoje eseje i predgovore antologijama koje je priredio u okviru pomenutog projekta. U niz vrijednih kritikih radova spadaju i knjige eljka Ivankovia, Dogledi II (1997), Dogledi III (2000), Na marginama kaosa (2001) i Tetoviranje identiteta (2007). Ivankovi, inae, ide u red najpriljenijih bosanskohercegovakih kritia-

4 Autori/ke antologija su osobe uglavnom sa akademskim zvanjima: Gordana Muzaferija, Lamija Hadiosmanovi, Minka Meimija, Munib Maglajli, Alija Iskaovi, Fahrudin Rizvanbegovi, Enes Durakovi itd. 5 Ove hrestomatije priredili su Enes Durakovi, Fahrudin Rizvanbegovi, Esad Durakovi itd. 6 Opirnije o tome vidjeti u mome tekstu Neprijatelj ili susjed u kui, Izraz, 37-38, 2007.

233

7 Opirnije o Ivankovievom kritikom radu, kao i o radovima Zdenka Leia, Nikole Kovaa, Enesa Durakovi, Nedada Ibrahimovia, Hatide Dizdarevi, Ivana Lovrenovia i drugih kritiara/ki pisao sam u asopisima Izraz, Lica, te u knjizi Morfologija palimpsesta (1998).

ra i esejista, uglavnom orijentiranih na praenje tekue knjievne produkcije, ali i sintetsko istraivanje bosanskohercegovake i bosanskohrvatske knjievne i kulturne tradicije.7 U knjizi Tetoviranje identiteta primjetno je Ivankovievo naputanje studijskog eseja i okretanje ka kontekstualno utemeljenom kulturolokom istraivanju te drutveno angairanoj publicistici, koja dodatno sjeni modelski horizont akademske kritike u BiH. Takva vrsta publicistike lebdi na granici izmeu kulturolokog eseja, politike publicistike, socioloke analize i niza drugih anrovskih koncepta pogotovo e doi do izraaja u knjigama Trpi li Bog zulum (2007), Duh iz sindira, Ex tenebris, Poslije Kraja (2005), te Bosanski Hrvati, esej o agoniji jedne evropsko-orijentalne mikrokulture (2002). Lovrenovi u Bosankim Hrvatima daje nemjerljiv doprinos prouavanju hibridnosti bosanskohercegovakog identiteta, koncentrirajui svoju esejistiko-istraivaku panju na stanje bosanskohrvatske kulture u BiH, te odnosima centra i periferije u hibridnom hrvatskom kulturnom identitetu. Nakon knjige Unutarnja zemlja u kojoj je opisao stanje hibridnosti bosanskohercegovake kulturne tradicije u cjelini, Lovrenovi u ovom djelu veoma utemeljeno analizira sloene kulturoloke slojeve u bosanskohrvatskom identitetu i njihov otpor politikim ideologijama, te modele njihovog pripadanja i hrvatskoj, ali i bosanskohercegovakoj kuluturi u cjelini. Sa Lovrenovievim radovima u BiH se uspostavljava i kulturoloki i kulturnopovijesni esej kao dodatna modelska karakteristika slojevitog stanja bosanskohercegovake akademske kritike. Posebnu panju zasluuje knjiga Uge Vlaisavljevia Rat kao najvei kulturni dogaaj (2007). U ovom djelu Vlaisavljevi analizira naracije etnonacionalizma koje na poimanju rata kao kljunog povijesnog dogaaja grade potpuno preoblikovanje etnikih identiteta, formiraju model tzv. agrikulture, nastojei da, vezivanjem jezika za tlo, teritorijaliziraju etnike identitete, oforme novi etniki simboliki imaginarij, porade na redefiniciji nacionalnog pamenja i u konanici proizvedu agresivne modele etnikih kultura. Vlaisavljevi decentrira uvrijeenu i normativnu predstavu izgraenu u kulturi o ratu kao apsurdnom i ruilakom inu, pokazujui u analizi irokih slojeva kulture, tj. irokih kulturnih naracija da rat presudno preoblikuje etnike identitete. Pesimistini zakljuak da je visoka kultura disidentski postavljena prema ideolokoj moi

234

izgubila bitku za oformljivanje identiteta sa onom niskom usklaenom sa vladajuim ideologijama, otrenjujue proizilazi iz ovog vrsnog Vlaisavljevievog djela. Zapravo, Vlaisavljevi najradikalnije uvodi epsitemoloki lom u kulturoloko-semiotiki esej analizirajui znakovnu praksu etnikih kulturnih tijela. Njegovi interdisciplinarni eseji, zasigurno, e uzdrmati akademsku kritku, omoguiti joj emancipiranje od dosadanje prakse zatvorenosti u modele tzv. visoke knjievnosti, te izvesti je u iroko podruje drugih drutvenih diskursa, gdje e ona zbog svoje drugaije pozicioniranosti nuno ui u novu fazu svoje transformacije. Vlaisavljevieva knjiga pokazuje kako se u kulturoloki esej uvukla i sociologija, i politologija, i filozofija, a njegov hermeneutiki rad uistinu je epistemoloki osvjeujui za bosanskohercegovake kulturne uvjete. Istodobno s tim, akademska kritika nuno se u naem dobu susree sa izazovom naputanja akademskog komoditeta, a pluralna akademska scena poinje da uvia ideoloke simbole, znakove i ambleme to zlokobno vise nad bosanskohercegovakim kulturnim praksama. Doba njene akademske nevinosti je prolo, a faza sputanja u surovo, beznadno, postapokaliptino, posttragiko lice ovdanje stvarnosti kao da jo uvijek nije otpoela.

235

Tihomir Brajovi Jagna Poganik Mihajlo Panti Mitja ander Milica Nikoli Tatjana Rosi Milorad Belani Basri apriqi Elizabeta eleva Neboja Mari Svetlana Tomi Vesna Cidilko Rusmir Mahmutehaji Stevan Tonti Olivera orveziroska

KRITIKA

Igor tiks, Elijahova stolica, Fraktura, Zaprei 2006.

Tihomir Brajovi

PRIA KOJA PRODIRE SVOJE LIKOVE

Ovenan prestinom nagradom Ksaver andor Gjalski, ali i gotovo nepodeljeno laskavim sudovima literarnih znalaca, roman Igora tiksa Elijahova stolica svrstava se u red onih brzo i lako etabliranih ostvarenja to odgovaraju na aktuelna interesovanja i oekivanja, pribirajui i znaajno angaujui italaku i interpretativnu panju knjievne javnosti. U traenju odgovora na pitanje ta je to to je ovu povest o prvim mesecima sarajevskog ratnog stradanja uinilo tako uspenom, pribavljajui joj status visokog doprinosa savremenoj hrvatskoj prozi (T. Bilopavlovi) i knjievnog dogaaja godine (J. Pintari), u kritiarskim zapaanjima pronalazimo dve vrste razloga, od kojih se prva tie izbora velike teme, na kakvoj bi... pozavidjeli i brojni europski klasici, a druga ocene da autor nije nimalo zanemario ni formalnu stranu svoga romana (J. Poganik), iz ega onda proizilazi i u neku ruku sintetiki zakljuak o tome da ravnotea svih tih elemenata vodi prema moguim vrhuncima, odnosno da je u pitanju knjiga koja na itaoca deluje kao ugodna fotelja u kojoj... uiva i zaboravlja gdje je... iako je na kraju sveden na osjeaj... koji u njemu budi ozbiljna literatura (Z. Zima). Ako valja suditi po mnjenju oficijelne kritike, Igoru tiksu polo je, dakle, za rukom da spoji strast i talenat sa znanjem i kalkulacijom (Zima), odnosno zabavu s ozbiljnou i zanatsku solidnost sa umetnikom osmiljenou. Vispreno udovoljavajui Scili kritiarskih merila i Haribdi italakih navika, autor Elijahove stolice ponudio je, drugim reima, knjigu za bezmalo sve ukuse, i to ve samo po sebi predstavlja uinak vredan panje. Pa je li tom zapaenom i nesumnjivom uinku uopte mogue pogledati u zube, tj. je li ga mogue razumeti mimo deskriptivnih konstatacija o uspelom spoju tehnike i nadahnutosti, umea i umetnosti? Iz sumarne i naknadne recepcijske perspektive reklo bi se da je izbor naroite, ambivalentne perspektive prikazivanja i doivljavanja bio verovatno odluujui momenat na putu

238

do takvog uinka. Elijahova stolica, naime, bosansku tragediju slika iz spoljne perspektive stranca i tuinca, koja neoekivano prelazi u unutranju perspektivu bar deliminog, sudbinski zainteresovanog naijenca, sticajem okolnosti nateranog da (sa)uestvuje u stranim dogaajima i trpi njihove posledice. Taj na tuinac, austrijski pisac od ugleda Rihard Rihter, kojemu se u ve zrelim godinama rui znanje o sopstvenom poreklu, a time jednim delom i o identitetu, predstavlja pripovednu i problemsku iu romana; on je zapravo amblemska figura u ijoj svesti i sidbini se prelamaju svi bitni aspekti onoga do ega je, ini se, autoru bilo stalo u zamisli i njenom narativnom ostvarenju. Dovoljno je zapaziti da se, poput Riharda, i svi ostali istaknuti akteri romana (Alma Filipovi, Jakob najder, Ivor, Simon) nalaze u svojevrsnim autsajderskim pozicijama ljudi postavljenih ili izmaknutih na rub ratnog sukoba i njegove politiki, ideoloki, verski antagonistike logike, pa razumeti pievu sklonost prema pomeranju narativnog fokusa od oficijelnih predstava prema graninim mogunostima. Tome u prilog ide i injenica da se od samih ratnih aktivnosti u romanu vidi malo toga, pokoja granata i eksplozija, a da je, zauzvrat, pripovedanje usredsreeno na ono to se zbiva u samim junacima, odnosno izmeu njih, u jednom dramatinom sticaju ljudskih ivota i del(ov)anja koje knjizi donosi poseban kvalitet intimistiki prelomljene slike skoranje istorije i njenih posledica u ljudskim duama. Ovakvo opredeljenje nije, meutim, vodilo u izaajno-pripovedni solipsizam. Spisateljska vetina autora Elijahove stolice ispoljava se, moda vie nego igde drugo, u sposobnosti prevoenja jedne progresivno interioristike zamisli u italaki prihvatljive i komunikacijski prepoznatljive obrasce. Zanatski gotovo besprekorno voena, pripovest o Rihterovoj potrazi za istinom o porodinoj prolosti, tj. za stvarnim znanjem o figuri iezlog oca, a onda i za moguim (sa)znanjem o sopstvenom identitetu, ostvarena je anrovskim melanom elemenata porodinog, ljubavnog i detekcijskog romana. Krajnji domet tog dobro odmerenog meanja i preplitanja ne predstavlja, ipak, afirmacija ili problematizacija individualizma i linog iskustva, ve slika civilizacijskog stanja uopte kao ona taka prema kojoj se kreu i u kojoj se stiu svi narativni tokovi i rukavci. Rihterov presudni susret s Almom Filipovi u isti mah, naime, oznaava i upoznavanje s njenom idejom inscenacije

239

Friovog Homo fabera, u kojemu e ovaj savremeni Edip biti gotovo prinuen da s traginom ironijom pronae formulu vlastite sudbine, ali i parabolino naelo delovanja tzv. velikog, razvijenog sveta, koji je koliko do jue doivljavao kao svoj nedvosmisleni zaviaj. Frischov tekst za nas nosi poruku na jednoj sasvim drugoj razini, saoptava mu njegova budua ljubavnica i prekasno otkrivena sestra Alma, obrazlaui svoju tezu o obnovljenoj vanosti faberovsko-edipovskog zapleta uverenjem da evropski homo faber stvara danas svoju sudbinu u Sarajevu, jer ono to ovdje danas vidi samo je ogledalo u kojemu mu se prikazuje vlastita budunost. Time je Friova zamisao, moglo bi se kazati, u novom tumaenju dobila aktuelan i pri tom svrsishodno angaovan oblik. Jer, dok je Valter Faber bio predstavnik tehnike inteligencije i, po sopstvenoj tvrdnji, nije ba mario za romane i sline stvari, Rihard Rihter je, upravo obratno, romanopisac i umetnik, dakle predstavnik tzv. humanistike inteligencije, pa iz toga proizilazi i verovatno najvanija razlika u razumevanju poloaja i delovanja ova dva paradigmatina lika. Kroz pripovest o kobnom slepilu svoga junaka, nesposobnog, uprkos neprestanom pozivanju na razum i trezvenost, da povee indicije i injenice, slavni vajcarski pisac uobliio je zapravo zapitanost nad paradoksom tehnike kao smicalice tzv. racionalnog uma koji svet ureuje tako da ne bismo morali da ga doivljavamo. Mladi hrvatski spisateljski lav imao je pak tendenciju da pokae kako se ta izgubljena doivljajnost tie pre svega moralne neosetljivosti za stradanje blinjih i budi se tek pod pritiskom saznanja da su drugi, doslovno ili metaforino gledano, isto to i mi. Tako se Friov zrelo-modernistiki izraz autoimaginiranja pozicije (zapadno)evropskog oveka nakon II svetskog rata, pojavljuje kao transparentni predloak tiksove knjige koja je nastala iz potrebe heteroimaginiranja, tj. predstavljanja pozicije istog tog (zapadno)evropskog oveka spolja i sa (ove) strane, tako blizu a tako daleko, nakon bosanskog rata i u odnosu prema njemu kao prelomnom dogaaju najnovije kontinentalne istorije, pa moda i budunosti. Naspram zapaanja mogue tendencioznosti ovakve vizure, svojstvene pojedinim junacima (Alma, Rihter), ali, reklo bi se, i romanu u celini kao simbolinom pokuaju dovoenja u sumnju ovetalih shvatanja o civilizacijsko-kulturolokom odnosu centra i periferije, smotrenijem itaocu narativni poloaj najista-

240

knutijih aktera Elijahove stolice ukazuje se u svetlu uvianja njihove zateenosti sred gotovo oficijelno prikazane bosanske ratne konstelacije, kao i njihove neumitne minornosti u susretu s kobnim i samovlasnim mehanizmima ideoloko-politike moi. Svi smo mi dio jedne te iste prie koja polagano prodire svoje likove, primeuje tim povodom glavni junak, u isti mah naznaavajui, ini se, i krajnji poetiki domaaj tiksovog romana. Rihterova misao o (sa)uestvovanju u jednoj te istoj prii, jasno usmerena prema buenju zaboravljene civilizacijske solidarnosti, ima, naime, i svoj dodatak u njegovoj dvosmislenoj opasci o tome da vie ne uspijeva(m) zadravati priu i usporavati tok zbivanja... kao u kakvu vlastitom romanu... jer radnja je ta koja nosi na lik, samog pisca. Metaforiki pretapajui zanatsku i egzistencijalnu ravan razumevanja, ovi iskazi u stvari predstavljaju slikovito svedoanstvo o (neo)modernisitikom determinizmu kao naelu koje, uprkos svemu, vlada fikcionaolnim svetom Elijahove stolice, s tom razlikom to je izvorno modernistiku averziju prema fabuli i zapletu ovde smenila svojevrsna podlonost njima kao zanatski izraz aktuelnog iskustva o nepodnoljivoj lakoi ubrzavanja i ponavljanja tzv. istorijske dogaajnosti. Sve vreme kruei oko odnosa sluajnosti i predodreenosti kao odluujueg pitanja postojanja pojedinaca i kolektiva, ovaj precizno sklopljeni roman moda i zbog zlokobne blizine i ozbiljnosti neposrednog povoda ipak ne iskorauje, drugim reima, u ve apsolvirano polje postmodernistikog/postistorijskog razotkrivanja slike aktuelno-istorijske stvarnosti kao ideoloke ili saznajne konstrukcije koja ima izglednu alternativu u pripovedanju i/ili ivljenju. Onako kao to njegov glavni junak uspeva da s naknadnom pameu stigne tek do uvianja sopstvene zatoenosti u shvatanjima umornog i blaziranog velikog sveta, kojem je koliko do jue mislio da u potpunosti pripada, ne mogavi dalje od katarzinog saznanja o podjednakoj zatvorenosti svih u okvire iste civilizacijske velike prie koja neumitno prodire svoje likove, bez obzira na to s koje strane zamiljene kulturoloke barijere ko dolazi, tako i tiksov roman u celini ipak ostaje u modernistiki zadatim granicama esencijalistikog verovanja da umetnost moe da sumnja i propituje, ali ne i da radikalno osporava i dekonstruie nae temeljne predstave o svetu stvarnosti, makar on odavno ve i ne bio najbolji od svih moguih i zamislivih svetova.

241

To, naravno, nipoto ne umanjuje sugestivnost i italaku zavodljivost Elijahove stolice. Omoguavajui nam iskustvo uivanja u lepo sroenoj i lepo sloenoj velikoj prii, pisanoj na veliku, iako nelepu i sumornu temu, onako kako to ine i druge velike prie modernistikog naslea i inspiracije, ovaj s pravom istaknuti i uvaavani roman predstavlja u neku ruku nostalgini oma vetini pripovedanja kao umeu koje moda nije vee, ali zato jeste savrenije i u izvesnom smislu punije od ivota samog i stoga moe da bude makar pribeite i opominjua uteha, ako ve nije u stanju da postane njegovo ravnopravno nadomeenje i nadmoni takmac.

242

Jagna Poganik

MADE IN... ANYWHERE

Rijetka su pitanja na koja odgovaram u prvoj sekundi, odmah nakon upitnika koji je upravo izgovorila ona druga, ispitivaka strana. Jedno od takvih bilo je ono koje mi je uputilo urednitvo Sarajevskih sveski, kada sam zamoljena da u okviru vie nego potrebne razmjene, odnosno krunog (ili krinog) kritikog itanja, izaberem jednog slovenskog pisca o ijoj bih knjizi pisala. Ale ar!, vjerojatno bih odgovorila i da upravo tih dana nije izala njegova nova zbirka pria koju sam s nestrpljenjem oekivala u svome potanskom sanduiu. Znam da me ovakve izjave poprilino kompromitiraju kao objektivnu kritiarku i netko pametniji i oprezniji vjerojatno bi ih zadrao za sebe, ali Ale ar doista je moj izbor, kada je rije o suvremenoj slovenskoj prozi, preciznije onoj koju ispisuje tzv. moja generacija. Uostalom, prevela sam na hrvatski njegove dvije knjige, roman Pasji tango i zbirku pria U kvaru, i to spada u neka od ljepih prevoditeljskih iskustava, a iskreno se nadam da e prijevoda biti jo i jo. U kontekstu u kojem izlazi ovaj tekst, Alea ara, uostalom, ne treba posebno predstavljati; ideja Sarajevskih sveski o meusobnim itanjima i komunikaciji, proirivanju konteksta od vlastitih uskih dvorita do regije, bila je temelj pokretanja multikulturalnog asopisa Balcanis koji je uspjeno ureivao i u kojem su sudjelovala i neka imena koje danas itamo u Sveskama. Ale ar (1971) jedan je od onih pisaca kojem ne manjka elana i energije i za druge kulturnjake aktivnosti. Popis svega ime se bavi ili bavio ak je potrebno skratiti za potrebe ovakve uvodne biljeke trenutno je urednik kulturnih stranica u ljubljanskom Dnevniku, pie scenarije za dokumentarce i serije, prevodi na slovenski (recimo, Miljenka Jergovia), prije par godina pojavljivao se na TV-ekranu kao urednik i voditelj kulturnog talk-showa Peti element itd itd. No, istovremeno njegova proza nimalo ne pati zbog mnogobrojnih njegovih javnih uloga; rije je o pomno konstruiranim romanima i priama koje se odlikuju vrsnim stilizmom, kultiviranom reenicom, urbanim temama i stvarnou (tako popularnom rijeju kad govorimo o novoj prozi na hrvat-

Ale ar, MADE IN SLOVENIA, Knjina Zbirka Beletrina tudentska Zaloba, Ljubljana 2006.

243

skom, ali i slovenskom prostoru) koja nije doslovno prepisana, ve doista literarizirana graa. U Sloveniji je njegov knjievni talent prepoznat odmah i bez zadrke kalkuliranja s vremenskom distancom - za prvi roman Igra angelov in netopirjev 1998. je godine dobio nagradu za najbolji prvijenac zadnje dvije godine. Njegov drugi roman Pasji tango 2000. nominiran je za nagradu Kresnik, zbirka pria V okvari objavljena 2003. sljedee je godine nominirana za nagradu Preernovog sklada. Uglavnom, Ale ar danas je u Sloveniji priznato spisateljskom ime ija se svaka nova knjiga oekuje s onim finim adrenalinom itateljske i kritiarske publike. Ono to me osobno posebno fascinira u njegovoj prozi, rei u posve iskreno, bez potpore teke artiljerije kritiarskog metajezinog aparata, jest sljedee iako ve godinama pratim gotovo sve to se proizvede u radionici mladih hrvatskih pisaca, na alost, nisam jo naila na tako eklatantan primjer stvarnosne, neorealistike proze koja vrijedno skuplja grau na stranicama svakodnevnog ivota i stranicama medija, ali pri tome ne zapada u banalnost, ne postaje publicistika i ne koketira s masovnom publikom, ve inteligentno ocrtava obrise naih urbanih, generacijskih, ljubavnih i ljubavnikih, socijalnih i politikih paranoja, uspona i padova. I pri tome polazi od pojedinca, njegovih nemira i treptaja njegove unutranjosti, njegovih pasivnosti kao oblika tihe borbe. I pri tome, to nije manje vano, ispisuje dobre i zaokruene prie. Kad bih Alea ara, kojeg ovom prigodim itam unakrsno, s iskustvom hrvatske knjievne kritiarke, pokuala usporediti s nekime sa moje strane Schengenske granice, mislim kako bi eventualno stajalo da je senzibilitetom negdje blizak Robertu Periiu, iako je od njega mnogo produktivniji. * Zbirka pria Made in Slovenia na neki je nain logian slijed prijanje arove proze, ali je istovremeno i svojevrsna nova stranica njegova opusa. Prije svega stoga to je rije o zaokruenom konceptu koji ima svoja vrsta pravila, to do sada nije bio sluaj. Ona se tiu nastanka ovdje uknjigovljenih pria; rije je o izboru pria koje je ar objavljivao u Anteni, tjednom prilogu novina Dnevnik, a taj im je kontekst odredio formu vrlo kratke prie, short short story, negdje oko tri kartice teksta. Svaka pria zapoinje citatom iz elektronskih ili tiskanih medija, objavljenim ili emitiranim tijekom 2006.

244

godine i taj citat funkcionira kao povod za priu, kao nekakva natuknica iz stvarnosti koja se kasnije pretvara u fikcionalnu priu. Taj je postupak vie nego zanimljiv i zapravo je vano malo se na njemu zadrati. Termin stvarnosne proze, koji sam ve spomenula, a koji se koristi za prevladavajui model hrvatske, pa i slovenske nove proze i podrazumijeva koritenje dogaaja iz stvarnosti kao literarne grae, ovdje kao da dobiva svoju posve novu dimenziju. Ta je stvarnost, iako medijski posredovana, ovdje jasno i transparentno naglaena kao neskrivena graa, ona je uvod u priu, odvojena od prie same, direktan povod za njezin nastanak, impuls koji je bio potreban za okidanje zamanjaka pripovijedanja. Kroz citate kojima zapoinju pria, s jedne strane, odnosno njihovim izborom i kriterijima po kojima su birani, s druge, jasno se nazire autorov stav prema svakodnevici iz koje, kao iz velike i nepresune vree, uzima grau. Citati za koje se odluuje kreu se u irokom rasponu od neizbjene unutarnje i vanjske politike, preko stranica crne kronike koje imaju sve manje vrste granice prema drugim rubrikama, celebrity stranica, sve do onih koje bismo mogli nazvati zajednikim nazivnikom bizarije. Citati koji su vremenski ogranieni na jednu godinu i prostorno na slovenske medije, zapravo su jedna posve neobina lokalna kronika, kronika Made in Slovenia, ali i kronika jednog globalnog trenutka suvremenosti u kojem ivimo bez obzira na dravne granice. Fenomen sapunica, globalno popularni razvodi braka, pedofilija, ksenofobija i nacionalna netrpeljivost, homoseksualizam, pobaaj, alergije, ptija gripa, prometne nesree i dr. oni su isjeci stvarnosti o kojoj smo svi itali u medijima, nad kojima smo se zgraali, kojima smo se smijali ili ih jednostavno preskakali i sveli na naslov. Izbor je upravo tih i takvih citata zapravo ve jedna vrsta autorskog stava prema stvarnosti; pitanje zato su izabrani upravo oni kao da ima i ne tako teko dokuiv odgovor jer su najbolje reprezentirali svu apsurdnost, svu tragikominost trenutka sadanjosti, njegove ispraznosti i tenju medija da ga uine jo ispraznijim. Citat iz medija, dakako, samo je impuls na osnovu kojeg Ale ar ispisuje prie, mnogo kompleksnije i zapravo posve drukije od onoga to nam ti citati nude. Vrlo slino kao i u svojoj prethodnoj zbirci U kvaru u sreditu su njegova pripovjedakog interesa esto generacijska pitanja, kao i unutarnji svijet njegovih likova koje obiljeava stvarnost, ali ne iskljuivo

245

i posve. Stvarnost je ta koja u jednom trenutku prodire u unutarnje svjetove, mikrokozmose pojedinca, udara ga i mijenja, ali i ostavlja dovoljno prostora za ono to s njom nema apsolutno nikakve veze. Pedeset pria koliko ih donosi ova knjiga vrlo pomno ispisuju glavne neuralgine toke svakodnevice, raznorazne situacije kojima se ona pokuava obuhvatiti, na neki nain mogli bismo rei kako je Aleu aru uspjelo ono to je iznimno teko uhvatiti zeitgeist na samo tri kartice prie, uhvatiti svakodnevicu u fikciju i poi od javne i svima dostupne vijesti, a zavriti s privatnim svjetovima i malim priama u kojima je naglasak na pojedincima i njihovim sudbinama. Stvarnost se, naime, zrcali u intimnim svjetovima njegovih junaka, ponekad je efekt te refleksije komian, ponekad tragian, ponekad negdje na rubu nadrealnog, ali uvijek zapravo veoma uspjean. ar je, kako je to uostalom ve primjeeno u njegovoj ranijoj prozi, doista pravi majstor minimalizma jer na tako malo prostora on uspijeva napisati zaokruenu priu i stvoriti svijet za sebe. Istina, esto otvorenih zavretaka koji na posebno uspjean nain poentiraju priu, iako bez klasine poante, ili pak zastajanjem onda kad je jasno kako bi svaki nastavak bio samo kontraproduktivan jer je reeno sve, osim onog znaenja koje ionako ostaje kao zadatak itatelju. arovim priama defiliraju teme i motivi koji tako dobro reflektiraju tzv. posttranzicijsku zbilju, teme i motivi na kakve esto nailazimo i na stranicama nove hrvatske proze, pa i mnogo ire. S jedne strane tu je problematika ljubavnih i ljubavnikih odnosa u nekom novom kontekstu, gdje virtualni ljubavnik moe biti mnogo uspjeniji od onoga u vlastitu krevetu, a identitet se vrlo lako moe podijeliti na onaj dosadnog mua i onaj internet avanturista, koji su samo naizgled nespojivi. S druge, pak, strane jasno je kako u arovim priama itamo natruhe svih onih politikih i socijalnih nedaa kroz koje je prola i prolazi Slovenija, a koje su po svojim grotesknim i tragikominim dimenzijama tako sline onima izvan njezinih granica. Brane svae, naime, mogu nastati i zbog politikih neslaganja, mijenjaju se nepodobna prezimena, ulicama etaju novopeeni bogatai, tajkunski vlasnici fantomskih tvrtki i mafijai povezani u organizirani kriminal, dijele se otkazi, posegne za kojom lajnom, strahuje od neznanaca, stranaca i drukijih, zavrava na porno siteovima za male novce kojih kronino nedostaje itd. Do granica apsurda dovedene su i neke jako trendy teme, one koje nisu optereene

246

socijalno-politikim backgroundom, ve nekakvom dekadencijom naeg doba, pa se u Made in Slovenia moe pronai i pria o maki koja pati od depresije ili pak promjeni imida, a mukarac moe biti suoen s neobinim zahtjevom svoje prijateljice, da posudi spermu kako bi ona zaela dijete. O tome kako se velike obiteljske tragedije mogu dogaati i paralelno sa sedamstotina i nekim nastavkom meksike sapunice ne treba ni govoriti. Nova zbirka pria Alea ara iskazuje kao analitiko oko naega vremena, prozaika koji jako dobro zna to uiniti s tom nesretnom stvarnou koja se besramno nudi kao literarna graa i od nje vrlo vjeto, gotovo filigranski precizno nainiti fikcionalne svjetove koji funkcioniraju i posve izvan nje i posve daleko od citata od kojih su krenule. ar je majstor irokog raspona emocija, tonova, intenziteta; on jednostavno zna napisati duhovitu priu a da ne bude banalna, traginu da ne bude patetina, grotesknu a da ne prijee granice dobrog ukusa, i stvarnosnu a da ne prestane biti dobra fikcija. Vjet u dijalozima, uspjean u kratkim opisima, sugestivan u atmosferi i urban u jeziku, ovom je knjigom Ale ar ponudio sjajne kratke rezove made in slovenia. No, arov Made in Slovenia nije samo slovenski trademark, o ne, njegove prie vrlo lako mogu funkcionirati i kao Made in Croatia, ali i puno, puno ire. U to e se vrlo lako uvjeriti oni sretnici koji e ovu zbirku, nadam se, itati u prijevodu na svoj jezik.

247

Mihajlo Panti

SLUAJ FERI: PURGATIV SMEHA

Ime Zorana Feria upamtio sam iz onog starog Quoruma, pre milion godina, jer rat napravi otprilike toliku rupu u seanju. Imam jo negde, u nekom drugom redu kune biblioteke, sve brojeve rane, doratne serije tog asopisa koji je bio mera stvari (onih koje jesu da jesu, i onih koje nisu da nisu) za pisce moje generacije, i one neto mlae od nas, a za starije, barem tih prvih godina, neto kao prst u oko (pa jo malo okrenut!). Objaviti u Quorumu, gospodo moja, to je bilo pitanje prestia. A itanje istog smatralo se nekom vrstom licence za probirljiv, poneto ekstravagantan i blago ekscentrizovan ukus, budui da je odmicanje od stvarnosti, tadanje stvarnosti, predstavljalo moda i prvo svojstvo tek zaetog, intuitivnog, nipoto programskog postmodernizma na relaciji Zagreb Beograd, i okolo salata, na veliki zbor (Feri u svom romanu Djeca Patrasa kae alata, to je odlian dokaz potpune razlike hrvatskog i srpskog jezika). Tu bih se mogao sloiti sa Eptajnom koji poduava da je u nekadanjem socijalistikom svetu postmodernizam zapravo doao kao spontana, prirodna reakcija na zadatu stvarnost, a na zapadu kao nova izmiljotina umetnika koji su ve sve isprobali i videvi da su malo kome potrebni (osim ukoliko ne donose dobar novac) reili da se dobro zabave irei novu famu, praenu intendantskom podrkom nove teorije i celih kohorti tumaa koji naprosto moraju od neega iveti. Razvijajui dalje tu tezu, a gledajui na ono to se zbivalo u srpskoj i hrvatskoj knjievnosti 80-ih godina prolog veka, rekao bih da je tim dvama, tada korespondentnim literaturama, olienim u tek afirmisanim novim imenima (na primer, paradigmatino: Dubravka Ugrei, Svetislav Basara) jednostavno dosadilo da budu preozbiljne i da trkaraju za propisanim poretkom, svejedno da li ga afirmiu ili kritiki dekonstruiu. (Uvek radije drugo nego prvo: ni knjievna deca, zvana pisci, ne prave igrake nego ih razbijaju, 80-ih nam je sve ve bilo jasno, dekadencija je vrlo erotina, Viskonti bi rekao da podstie na incest, as pre nego to nastupi uas.) Onda je nastupio uas, i knjievna deca, tj. pisci sa ovijeh strana izgubili su volju da izmiljaju, da budu duhoviti, da se

248

podsmevaju sebi taman koliko i drugima, da grade i razgrauju papirnate svetove. Hm, neto mislim, moda takvu volju i nisu izgubili, ali je ona postala nekako deplasirana, svima nam se ponovo dogaala istorija sa svojim velikim, glupim, pretencioznim priama. Pukao je film, i sve to smo mogli da vidimo pretvorilo se u beskonano dugu projekciju morbidnog Niega: ako je stvarnost projektor, a knjievnost belo platno, blankovi su neprestano emitovani na svetlu pozadinu. Trebalo je iznova pronai jezik, prisetiti se nekih rei, osmisliti formu, i po ko zna koji put odgovoriti na pitanje: ne o emu, nego kako. Napisanim priama i romanima Zoran Feri ponudio je svoju verziju odgovora na to pitanje. Ne seam se vie ko mi je potkraj 90-ih, kad se ludilo poelo polako smirivati, doneo iz Zagreba prvu Ferievu knjigu Miolovka Walta Disneya. Iz znatienje, a ona me ni danas nije napustila kad god dobijem knjigu koja bi me iz nekih razloga mogla zanimati (tih nekih razloga uvek ima vie od naih moi da ih objasnimo), otvorio sam je i ve posle nekoliko reenica bio sam unutra. To mi je, posle svih ovih godina, ostao jedini donekle jasan kriterijum zbog ega neto itam, a zbog ega neto naprosto ne. Knjiga mora da me uvue, da me uzme pod svoje, a tu je ono kako neporecivo presudno, ne ta, i ne o emu, nego kako. Jer knjievnost, sada u patentirati toplu vodu, moe i mora da govori i o ovome i o onome, dakle, o bilo emu, na kraju krajeva, doslovno o Svemu, ali izbor teme nije umetenost. Umetnost je artikulacija teme. Nain da nas odreenim pristupom, umeem oblikovanja, neko ubedi u vanost i u posebnost onoga to je izabrano za predmet govora. Kod proznog pisca reenica u tom ubeivanju ima prvorazrednu ulogu. Prvo ona, pa sve ostalo. Reenica je majka pripovedanja. Bez nje ne treba ni pokuavati. Moda, ponekad, sasvim retko, i krene, ali teko ide. Ne poznajem nijednog dobrog pisca a da nema upravo to reenicu. Svoju reenicu. ujem je, i ukljuim se, odmah. ta bi Andri, ili Krlea, ili Crnjanski, ili Desnica, ili Marinkovi, ili Selimovi, ili Ki bez svoje reenice. Jedan od pomenutih, neu vam rei koji, dosetio se da kae kako je pisanje zapravo slaganje reenica. Orkestracija reenica. Ona, ako je dobra, usmerava nae misli u eljenom pravcu, i pomae im da odu tamo gde inae nikada ne bi bile. itajui Miolovku itao sam pisca koji ima svoju reenicu, u isti mah veristiku, stilski besprekornu, ritminu, a

249

opet na neki nain uvrnutu. Nita o njemu nisam znao, osim to mi je ime bilo poznato, jedno od desetina i desetina imena koje sam upamtio sa stranica nekadanjeg Quoruma, a koja su u meuvremenu nestala, potonula, razila se kao rakovo leglo. Ha, evo Marinkovievog unuka, pomislio sam, seam se odlino te asocijacije, evo najzad jednog ozbiljnog tipa, smehotresnog na svoj nain, onaj nain koji mi je u knjievnosti najblii. Ozbiljnost kroz humor. Hou da pripomenem kako nisam uvek na svome sa piscima koji me, makar malo, makar na miligram, ne nasmeju. Svako potovanje tragikom kompleksu literature, i tradiciji oblikovanoj u tom duhu, i svim velikim i ozbiljnim koji su hteli da proniknu u smisao ivljenja, da ga opiu i da nam ga jezikim posredovanjem priblie, ali, ja i dalje tvrdoglavo smatram kako je pripovedanje isto to i ivot, svaka intonacija koja postoji u ivotu mora postojati i u prii, i to su znali najvei, i Gogolj, i ehov, i svi drugi, koji nisu smatrali da je smejati se u knjievnosti nepristojno, jer je to, Boe moj bez razlike vere, ta knjievnost, ozbiljna stvar. Ne tvrdim da nije. Naprotiv, tvrdim da je jo ozbiljnija ukoliko nam omoguava da se smejemo svuda, svakad i svemu, uvereni da je smrt najistija mogua komedija. Jer, ako emo pravo, ta nam drugo preostaje. Smeh je purgativ za ivot, onakav kakav je, crn i bedan. U knjievnostima nastalim na istom jeziku, koji sada svi zovu onako kako im se hoe, stav da je poeljno smejati se zvui kao jeres, budui da su sve te knjievnosti, po sili svojih tradicija, kodirane ozbiljnou i drutvenom odgovornou, i tu se malo ta moe promeniti, ali utoliko vei znaaj ima pojava pisaca kakav je Zoran Feri. U Miolovci je ve sve nagoveteno, i smeh, i bolest, i svakodnevica koja ne eli da se predstavi takvom, nego se samo od nje kree, u ekscentrinost, ak u demonizam detalja, u montau atrakcija, u amok (ne)stvarnosti koja na kraju pobedi svaku imaginaciju, kao, na primer, u sjajnoj kratkoj prii Krivotvoritelji novca Ferievu drugu knjigu, Aneo u ofsajdu, naruio sam na vest da je izala. Otkrio mi se u tim knjigama, u Miolovci i Anelu, punom snagom, pisac istananog sluha ne samo za svet stvarnosti, to nam se svima desilo, ta stvarnost koja je uinila da piemo o onome o emu pre etvrt veka, u Quorumu, nismo mogli ni sanjati, nego upravo za svet knjievnosti, pisac koji nalazi ravnoteu izmeu aleksandrijske dimenzije pisanja

250

i doivljaja koji nam dolaze iz neposrednog, linog iskustva, iz mate, iz halucinacije, iz potrebe da dok se igramo reima uvek budemo neko drugi. Ferieve prie su legura proitanog i doivljenog, kao to je i njegova kljuna narativna perspektiva, groteska (srdaan pozdrav Ranku Marinkoviu!), ukrtaj visokih i niskih sadraja, patosa i trivijuma, iskoene svakodnevice i iznenada, neoekivano ugledane venosti, smeha i smrti. Potom su usledili romani, Smrt Djevojice sa igicama nabavio je moj prijatelj koji je posle petnaest godina neodlaenja otiao na hrvatsko more, more je bilo kao more, plavo i ravnoduno, a moj prijatelj imao je petnaest godina vie. I u njima je Feri ostao pripoveda, ne mislim samo na nain komponovanja tih duih proza, sastavljenih od poglavlja koja mogu stajati gotovo nezavisno, ukljuujui se, na drugom stepenu, u iru, romanesknu celinu, nego i na nain na koji se svaki od tih delova gradi: obavezna je prva, ouena reenica, koja je prebaciva u drugi, jeziki svet, i koja nas upravo tom svojom ouenou (na novobeogradskom se to kae: otkaenou) u njega uvlai, munjevito nas kupujui za ono to treba da nam se kae, kao to je neizostavna i poenta, zavrni iskaz; njome se sabija, preusmerava ili radikalno preobraava smisao onoga to nam je reeno. Najzad, Djeca Patrasa. Kad me je Vojka iki onomad ljubazno priupitala (to je kod nje oblik za naredbu) o kom bih novom piscu, afirmisanom na prostoru nekadanje zajednike drave posle njegog raspada (to uveliko odreuje i nove poetike i tematske likove u meuvremenu nastalih literatura), pisao za Sarajevske sveske, samom sam sebi zaliio na onog amerikog primenjenog kompozitora, ne znam mu ime, ali je pria verodostojna, kome je neka ljubazna gospoa naruila prigodnu pesmicu za roendan svoje unuke. O, to je teko, gospoo, ispovedao se kasnije majstor lakih nota koji je u mladosti bio umislio da je Betoven, znate, ja ne radim po porudbini, prihvatam jedino narudbine Gospoda Boga, rekoh joj, pravei se vaan, a ve sam u sebi zvidukao prve tonove teme koja e kasnije postati neverovatno popularna. Ne znam, videu, bilo je prvo to sam odgovorio Vojki iki, ali, podsticaj je udo, ve sam u sebi znao da e to biti o Ferievom romanu Djeca Patrasa. Drago Glamuzina mi je, neposredno po izlasku knjige, u prolee 2007. dao Ferieve Sabrane proze u jednom tomu, tu je bio i nareeni roman. itao sam ga na miru, na letovanju, u onim retkim danima

251

kad itam samo ono to ja hou (inae uglavnom itam ono to moram), i ve me prva reenica sasvim posvojila, dosta sam govorio o znaaju reenice za svakog proznog pisca, i za itaoca, naravno, pa je najbolje da je navedem: ovjek je izmislio kota da bi to bre pobjegao od sebe, a onda mu se dogodila povijest. Upravo tako. Iz te se reenice moe u priu u svim pravcima, pa i u jednu sasvim linu, samo naizgled svakodnevnu, onu kroz koju je, beei od sebe, proao Stanislav Bernstein, profesor neke zagrebake gimnazije u najboljim mukim godinama. Njegovo prezime, koje bi trebalo da ga identitetski odredi, ali to ne ini, saznajemo odmah, na prvim stranicama, a njegovo lino ime, Stanislav, ako sam dobro primetio, tek pri samom kraju, u 17. poglavlju, kada ga tako oslovi supruga, koju voli i kao da i kao ne. To kasno pozivanje po imenu, kada sve ve znamo o liku, i kada ve uveliko delimo sa njim misli (pa da, muka sredovena solidarnost, plus muke fantazije) moe se, naravno, metaforiki razumeti i kao sporo dolaenje do sebe, kao samootkrivanje, kao signal da se samoprisustvo ne dobija nego se zasluuje, ovako ili onako, ali nikad ne pada s neba, mada s nebom stoji u nekoj vezi. Pripovedanje Zorana Feria u Djeci Patrasa, kao god i u drugim njegovim prozama, praznik je jezike i asocijativne inventivnosti, stalno klizanje granicom stvarnog i mogueg, istinitog i priinjenog. Posebno je to vano stoga to Feri nema nikakvu drugu ambiciju do da nam ispria priu o ivotnim zgodama jednog veselog paenika kakvih je na hiljade oko nas, i kakvi smo i mi sami, razliitog samo u tome to je odluio da pree granicu sopstvenih snatrenja te oproba i ostvari ono to kod sredovenika ostaje u cenzurisanom posedu najintimnije muke fantazije. Kobeljajui se u ivotu izmeu pogreno i dobro donetih odluka, oscilirajui izmeu uloge koja mu je dodeljena i one koju jedino sutinski eli, a ni sam ne znajui racionalno ta je to (to mi je odnekud poznato, recimo da je svakom oveku date dobi ime Stanislav), Feriev junak ponitava taj razmak koji osea prema samom sebi upravo hitanjem u zagrljaj (onaj sudbinski, groteskni, marinkovievski zagrljaj) sa silom erosa koja ga prevazilazi, a kojoj stalno, i na javi i u uobrazilji, neprestano tei. Ferieva opsesija boleu, vidna u manjoj ili veoj meri u svim njegovim priama i romanima, a bolest je uvek znak simbolikog prisustva smrti u svakom trenutku ive svesti, ovde dobija

252

gotovo metafiziku snagu, pri tom neodoljivo, fatalno privlanu, sa neizbenim novelistikim, melahnolinim akordom na samom kraju. Zapravo sam sve vreme samo to pokuavao da kaem, samo to da je smeh u stvari znak najdublje ozbiljnosti, jer u sebi sadri onaj trenutak suoenja sa uasom konanosti. U Ferievim knjigama ujem upravo takav smeh; makar se on nekad predstavljao kao naruena deija pesmica, on je u stvari narudba bogova, jer, stara je istina, smeh je samo vid, samo obrazina nae tragike predodreenosti, neto kao istilite pre pakla. Raj je dosadan, tamo je eros pod trajnom zabranom. Da, najdublje se smeju najdublji oajnici, po imenu Stanislav, ili ve nekako drukije.

253

prevela sa slovenakog: Ana Ristovi

Mitja ander

NA ZGARITU
Zanimanje za nova knjievna imena koja dolaze iz drava nekadanje Jugoslavije, poslednjih godina je sve vee. Kao da polako priznajemo da nas proganjaju sline prie. Proetaemo kroz tri inspirativne knjige, napisane na jezicima koji su razliiti, ali dovoljno bliski da bi se pisci mogli meusobno razumeti bez potekoa. Sve tri knjige su izale u poslednjih skoro godinu dana. Da li ih spaja jo neto? Ako nita drugo, to su knjige o tri grada; Zagrebu, Beogradu i Sarajevu. ... Miljenko Jergovi je jedan od vodeih predstavnika novog talasa bosanske i hrvatske proze. Sa jedne strane, svojim pripovedanjem i oseajem za konkretne ljudske sudbine, predstavlja deo takozvane hrvatske stvarnosne proze, a sa druge strane je, svojim sentimentom, zagledanou u prolost i pripovednim zamahom, u mnogo emu u opoziciji sa njom. Kao takav, dvoznaan je i njegov socijalni status u hrvatskoj medijskoj i kulturnoj javnosti, u koju je poslednjih godina usidren. Sa jedne strane, Jergovi je moda i u inostranstvu najprevoeniji hrvatski mlai autor, koji uiva veliku strunu i medijsku panju, a sa druge, zbog svojih polemikih izjava esto dolazi u sporove sa stavovima veine. Svojim romanom Ruta Tannenbaum je dolio ulje na vatru. To je njegov prvi roman koji je u potpunosti udaljen od Bosne. U njemu se posvetio jo jednoj velikoj i traumatinoj temi: sudbini hrvatskih Jevreja u doba pre Drugog svetskog rata i NDH. Roman je izazvao brojne proteste i neslaganja. Jergoviu su prebacili nepoznavanje predratnog zagrebakog govora, isputanje antiustake strane, i ak i proraunatost. Igor Gajin se, na primer, uz sva priznanja romanu, pita, da mala Ruta nije sluajno samo izmanipulisano sredstvo za demagoke ciljeve neije ambicije. Protiv romana su bili i neki intelektualci jevrejskog porekla. Naime, tim romanom je, po miljenju nekih posmatraa, Jergovi poveo pravi rat sa Zagrebom, koji u svojoj umetnikoj viziji ne prikazuje

254

u nimalo lepom svetlu, koliko god ono bilo zaseneno istorijskom patinom. Ruta Tanennbaum, u osnovi zasnovana na istinitoj prii, je jevrejska devojica koja je sa svojih devet godina postala zvezda hrvatskog pozorita, a sa uvoenjem ute zvezde je jo pre stvarnog procvata neujno nestala sa pozornice, i zajedno sa ocem i majkom postala rtva genocida. Rutina sudbina ima dva dela. Najpre se vratolomno digne u visine, a onda se iznenada zatekne u potpunom vakuumu. Sve do proglaenja NDH Ruta je obasipana slavom i drutvenim priznanjem. A onda se deava rez zbog koga joj u potpunosti isklizne tlo pod nogama, da bi na kraju bila potuena kao anonimno bie. ini se da se u tom prelomu skriva osnovno pitanje ovog uznemiravajueg romana. Kakvo je to okruenje koje Rutu slavi, a onda gleda kroz nju kao da je nevidljiva? Jagna Poganik lucidno zakljuuje da antisemitizam u tom drutvu nije jasno definisan, da je vie stvar mode. U pozadini je, naime, osnovna crta mentalne klime kojoj je izloena Ruta Tannenbaum: malograanstvo. Kao to zakljuuje Poganikova, svakome je kokoija supica vanija od susedove sudbine. Pria se u velikoj meri odvija u pozorinom miljeu, koji bi, u stvari, trebalo da bude ogledalo veinskog uma, a otkriva se kao integralni deo provincijalne duhovne neambicioznosti. Njegovi akteri su obuzeti klanjanjem vladarima i potragom za sitnim koristima, utopljeni su u umiljenu slavu, prikrivajui komplekse nie vrednosti. Pri svemu tome nije toliko vano da li u prii o predratnom Zagrebu moemo videti njegov dananji lik. Odluujui je oseaj nepodnoljive i univerzalne provincije koja nema nikakvog sluha za individualnu sudbinu, i u njenoj samoivosti je svetska kataklizma uopte ne dotie. Jergovi ispisuje majstorsku studiju o amputaciji empatije, upravo tako to prikazuje veoma razliite likove majstor je digresija kako se bez obzira na socijalni status, u stvari, kada slave Rutu i kada gledaju kroz nju, samo priklanjaju vladajuoj modi. ini se da je izuzetno naslikan brani par Morinj, susedi Tannenbaumovih, koji su tesno povezani sa sudbinom jevrejske porodice. Njihov odnos prema njoj je primer menjanja ponaanja u skladu sa okolnostima. Pri tom moemo i da zakljuimo koliko je tanka granica izmeu dobrodunog elezniara i ustakog likvidatora. Provincija je sa svojom amputacijom empatije pravo okruenje za nasilje nesluenih dimenzija. Veina nita ne vidi, uti, a oni koji imaju mo izvode fiziko uklanjanje.

255

Malograanska ideja o stalnosti toplog doma je licemerje, upravo zbog diskontinuiteta koji je karakteristian za istoriju. Topli dom se, naime, u sanjarenjima, po pravilu povezuje sa raznim populistikim idejama, koje sugeriu odvajanje od svega to kroz stereotipe prepoznajemo kao Drugo. ini se da je za plastinost romaneskne analize odluuju vieslojni prikaz odnosa samih Jevreja prema sopstvenom identitetu. Uoavamo razliite stavove. Otac Rutine majke je ortodoksni Jevrejin, koji u potpunosti prihvata tradiciju. Njegova kerka je veoma udaljena od nje. Rutin otac neprestano eli da prikrije svoje poreklo, jer ga ono optereuje kompleksom nie vrednosti. Jevreji su sve do katastrofe deo socijalnog ivota, u ljudskom smislu nita vie ili manje vredni od drugih. Upravo preko individualizovanih traganja za identitetom se otkriva koliko je suvo realan status rtve. Na putu nema velianstvene muzike ni jasnog akorda koji bi omoguili da se granica konano pree. Jergovi tako na veoma uzbudljiv nain tematizuje permanentnu ugroenost svakoga koga zbog njegovog kolektivno priznatog identiteta malograanstvo prilikom podsticanja ideolokog govora u jednom trenutku locira kao smetajui element. To mogu biti Jevreji, homoseksualci, doseljenici, invalidi, na kraju krajeva i boemi i umetnici. A Rutina pria je potresna i zbog njene instant slave, koja tako podsea na ustroj dananje medijske industrije. Mediji u Jergovievoj vizuri, na ovaj ili onaj nain, dolivaju ulje na vatru populizmu. udesnom decom razveseljavaju mase, da bi ta ista bia ve sledeeg trenutka sasvim prezirali zbog njihove socijalne odreenosti koja je u meuvremenu postala ometajua. Populizam zabave se pretvara u masovnu amneziju i nasilje. ... Sran Valjarevi je skrenuo panju na sebe ve prvom polovinom devedesetih, nekom postkarverovskom melanholijom. Kao to zakljuuje Teofil Pani, nije bio jedan od onih koji su okrenuli glavu od trivijalnih banalnosti i posvetili se istraivanju Unutranjosti Sopstvene Praznine. Nakon Zimskog dnevnika (1995) zautao je za knjievnu javnost. Knjigom Dnevnik druge zime ne samo da se vratio na scenu, ve je dokazao i veliku odanost knjievnoj artikulaciji. Ukoliko sudimo po njegovom comebacku, njegovo utanje nije bilo posledica razoaranja nad knjievnou. Pre je re o tipinom bartlbi-

256

jevskom sindromu. To je pozicija koja sumnja u smisaonost svake akcije, pa i samog pisanja. Arsenal bartlbijevske tradicije u modernoj knjievnosti duhovito opisuje u svom romanu panski pisac Vila Matas. Bartlbi na svako pitanje odgovara reenicom Radije ne bih. To je, po Vila Matasu, knjievnost Neelenja, u stvari, veliki nenapisani tekst, o kojem moemo slutiti samo na osnovu tragova u napisanom. Valjarevi je bartlbijevski lik, ukoliko sudimo po onom mentalnom formatu koji je u sreditu njegovog romana. Dnevnik druge zime je, kao to ve sam naslov sugerie, romaneskna eksploatacija dnevnike forme. Sa pripovedaem u prvom licu susreemo se tano etiri meseca, od prvog decembra 2004. do prvog marta 2005. To nije hotimini iseak iz njegovog ivota. Pratimo ga na putu rehabilitacije, jer su mu se, zbog preteranog alkoholizma, privremeno oduzele noge. Sreemo ga nakon njegovog povratka iz leilita, kada mu svaki korak predstavlja pravu muku, a njegova aktivnost, pored itanja i gledanja televizije, ograniena je samo na gledanje kroz prozor. Kao u Prozoru u dvorite, s tim da se ovde ne dogodi nita spektakularno, kakva urka na susednoj terasi, promrzli ljudi na autobuskoj stanici, gradska grabljivica koja sluajno izabere upravo njegov prozor za polazite za plenidbu i tome slino. Deo terapije su etnje i one s vremenom postaju sve due i lake. Izmeu ostalog, i zbog sporog krstarenja po Beogradu, neki ovaj roman zovu dnevnik etaa. Pripoveda klizi po ulicama i dokumentuje svoje utiske. Ponekad razgovara sa znancima, a ponekad ih jednostavno izbegava. I tako, usput, uspeva da naslika celu plejadu uglavnom izgubljenih likova koji lutaju za svojim identitetom po potpuno unitenom gradu. Uz sve to, ini se da su ti ljudi negde u pozadini temeljno obeleeni ratom i njegovim posledicama. Posebno su zanimljivi likovi iz nekadanje alter scene, koji sugeriu potpuni ok koji je za veselu mlade predstavljalo ratno ludilo. Ti i drugi gubitnici jesu realnost jedne politike i mitomanije kojoj se Valjarevi uspeno pribliava upravo putem posrednog opisa. Njegov modus nije neka sveobuhvatna analiza drutva. Pripoveda opaa, ne uplie se, i ne eli interakciju sa svetom, odnosno, barem u osnovi tei takvom stavu. Njegova osnovna preokupacija je sopstveno telo, stepen bola. Verovatno su i zbog toga u roman umetnute retrospektive na vreme kolapsa i prve, bolnike rehabilitacije ispisane u pesnikoj formi. Uz to, da je ovaj roman dnevnik etaa, on je istovremeno i detaljna

257

hronika bola. Svi ti zapisi deluju nepretenciozno, ali se ve u njihovoj preciznoj organizaciji i pravoj aritmetikoj kompoziciji primeuje artistika ambicija. Valjarevieva proza nosi peat bartlbijevstva, i to uprkos tome da u njoj ima toliko etnji. Neki ljudi vole da miruju u svojim stanovima i kuama. Drugi ele da to vie budu napolju i da takoe miruju. Ja spadam u ove druge. Njegova pria nije samo pria o nultoj taki kao stanovitu samog sebe i sveta. To je i pria o ponovnom roenju, ponovnom stupanju u svet. Jer nulta taka nije samo negacija. U njoj se skriva i svojevrsna potreba za uivanjem, moda i atavistika nada. To je knjiga, koja se decentno kree po egzistencijalnom rubu, ne da bi pri tom sletela u bezdan samoljubivog patosa ili potpune nivelacije svih iskustava i mentalnih stanja. ... Lamija Begagi pripada najmlaoj generaciji, roenoj ve osamdesetih, koja polako stupa na knjievnu scenu, naravno, ne samo u Bosni. Godinjica mature je njena prva knjiga. Begagieva nije tipina debitankinja. Veoma primetno se ve pojavljivala u asopisima, razliitim zbornicima i antologijama, a izmeu ostalog je pobedila na masovnom internet-konkursu za najbolju kratku priu. Njen prvenac je takoe netipian. Spisateljica nije podlegla karakteristinoj elji da to pre oseti u rukama sopstvenu knjigu. Svoj prvenac je, ve prilino prekaljena u samom stilu, zasnovala promiljeno i originalno. Godinjica mature je niz ispovesti aka sarajevske gimnazije, koji su maturirali neposredno pred izbijanje rata, a sada na nekoj virtuelnoj godinjici opisuju svoj ivot u doba kada se opasno blie tridesetim. Stvarna godinjica, u stvari, nije mogua. Nekadanji kolski drugovi uz svakog stoji i oznaka njegovog mesta u uionici prilikom tragedije koja je zadesila grad rasuli su se po svetu, domovini i svom gradu. Rat ih je pogodio na razliite naine i iznenada, iskustveno, uinio starijim. Onaj vienacionalni razred se razleteo u snanoj eksploziji. Tako mladi, a tako umorni, naslovljava svoju kritiku Pani. U kratkim ispovestima tako tek retko moemo da naletimo na neku ushienost, iako esto imamo posla sa ljubavnicima u ovakvim i onakvim stanjima, kao i formalnim oblicima. Dijalozi su srezani. ta uopte izgovoriti, ta preutati, glavno je pitanje. Oseanja su zakljuana negde duboko u jezgru dua.

258

Sve je iskulirano, da bi u onome preutanom isplovili na povrinu tragovi lave. Protesta, besa, bola, strasti. Pri tom treba istai autorkinu vetinu filigranskog opisivanja. Mia Vujii, na primer, upozorava na detaljno razvijanje pojedinanih motiva na minijaturnom pripovedakom terenu. Minimalistiki opis pojedinih sudbina, u osnovi u duhu hiperrealizma, na taj nain ne deluje prazno, ve ubedljivo. Iako se na prvi pogled ini da imamo posla sa zbirkom kratkih pria, to ipak nije tako zbog osnovnog pripovednog okvira. Postupno otkrivamo svet tog razreda, te nekadanje celine koja se raspala, i mogue je posmatrati je kao celinu jedino u njenoj fragmentarnosti. Zlatna aka harmonija samo je trag u seanju, dovoljno snana za pokretanje prie, a previe slaba za rekonstrukciju na osnovu svedoenja. Sa druge strane, Godinjica mature nije roman u klasinom smislu te rei. Pani je izmislio duhovitu, ali bitnu oznaku: pripovedni venac. Kroz zaista originalan i utemeljen model na taj nain veoma lako moemo sastaviti mozaik. Pred nama se iscrtava kosmos likova, koji su svi redom obeleeni izgubljenou. Referentni rub, iskustvo smrti, ve su za njima. Sada ive sa stvarnom sveu o njegovoj prisutnosti. Nema prostora za utopije, nema prostora za predaju. Godinjica mature je neobina knjiga o ljudskoj razapetosti izmeu moi i nemoi, koja se odigrava u minimundosima bioloki jo mladih, a neposrednim iskustvom rata obeleenih ljudi. ... Proletanje kroz tri konkretne knjige, koje, dodue, dolaze iz razliitih kulturnih sredina, naravno jo uvek ne moe ponuditi uvid u scenu na prostoru bive Jugoslavije. Pri tom se, ipak, ini zanimljivim razmisliti o nekim zajednikim kategorijama, prema kojima, dodue, Jergovi, Valjarevi i Begagieva uspostavljaju svako svoj specifian odnos. Moemo govoriti o odreenoj srodnosti njihovih umetnikih opsesija. Ta srodnost je zanimljiva upravo zbog toga jer se izraava samo u obliku nekakvih referentnih taaka, prema kojima se autori opredeljuju svako na svoj nain. Za sve tri knjige moemo zakljuiti da svojim pripovednim nainom prate preokret ka neorealizmu koji je obeleio pre svega mlau prozu sa prostora bive drave. Za nju je karakteristina usredsreenost na empiriju, doivljenu kroz

259

kontinuitet vremena i prostora. Retorska figura, kojoj je po Lodu odan realistiki nain, jeste metonimija. Istovremeno, uz tu zajedniku tendenciju, moramo zakljuiti da su, istini na volju, analizirani autori i autorka prilino razliiti u konstituisanju sebi svojstvenog pripovedakog postupka. Jergovi je, tako, recimo, majstor epskog zamaha, Valjarevia odlikuje nekakav naturalistiki impresionizam, Begagieva je ubedljiva svojom filigranskom proienou izraza. Te razlike nas upozoravaju da je ponovna odanost realnom samo labav okvir pod kojim se tiskaju veoma razliite varijante. Pri tom ne treba ispustiti iz vida izrazite artistike ambicije prisutne u sve tri knjige, iako izraene kroz razliite tekstualne ravni. To je samo na prvi pogled u suprotnosti sa realistikim manirom. Sa jedne strane, dakle, ostaje utisak o izrazitoj mnogostranosti takozvanog neorealistikog pisanja, a istovremeno se namee pomisao da e u tom mozaiku realistikih praksi pored posmatrake lucidnosti biti odluujua i artistika smelost. Ukoliko lucidnost i artizam, ionako, na polju knjievnosti nisu deo istog paketa. Ideologiziranje pripovednog postupka tako, kao i uvek, moe da dovede samo do modne produkcije za instant upotrebu. Na dui rok bi podrazumevajue velianje naizgled homogenog i formom neoptereenog vraanja reprezentaciji empirije moglo da deluje ak i ograniavajue, jednako okotalo kao i uzorci protiv kojih se neorealistika intencija, kao klica vitalizma, inae pojavila. Na motivsko-tematskoj ravni moemo da zakljuimo da se odreeni elementi pojavljuju u svim delima, ali i ovog puta na razliite naine. U prvom redu je to ratno iskustvo kao pozadina sve tri prozne knjige. To iskustvo determinie prostor nekadanje Jugoslavije i poetkom veka. Nije bilo nikakve katarze, i ini se da je ona nemogua. Jergovi otkriveno analizira mentalitet veine neposredno i u vreme katastrofe, pri emu je posebno osetljiv na poloaj rtava koje su odreene za rtvovanje upravo boanski, od nekuda spolja, a njihovo unitenje je izvedeno sa svom temeljitou realnih poteza. Kod Valjarevia smo u ovakvom ili onakvom socijalnom i linom smislu svedoci postapokaliptikog stanja. Rat je razjeo socijalno tkivo, mitomanija je ostavila za sobom samo opustoeni krater. I kod Begagieve je rat duboko zarezao u ivote protagonista i uinio da naglo sazru. ini se da je njihova temeljna preokupacija sada onaj drugi, istrajno traganje za ponovnim poverenjem. Ruta Tannenbaum, Dnevnik druge zime i Godinjica

260

mature su u uem smislu i prie o tri grada. Jergoviev Zagreb je provincija, prijemiva za svaku modu i sa njom i za nasilje. Valjareviev Beograd je poput podvodnog grada, gde je vazduh veoma redak i rei se gube u mutnom umu. Rat je razbio sve kompase. Sarajevo Lamije Begagi je grad, koji trai izlaz iz sopstvene rane, pri emu je predratna otvorenost njegovog mentaliteta slatko i istovremeno bolno seanje. ovek, koji se nalazi u takvim, ratom i mitomanijom obeleenim postkomunistikim svetovima, izmeu ostalog je i posebno ugroena vrsta. Kolektivistika logika ga ugroava vie nego u mnogim drugim delovima sveta. Populizam je ovde za samosvojnog pojedinca ponekad zaguljiv, a ponekad smrtno opasan. Valjareviev junak se sklanja u posmatraku poziciju voajera i etaa. kolski drugovi Lamije Begagi se vrte skoro iskljuivo oko intime, po pravilu usidrene u prostor partnerskih veza. Jergovieva Ruta je jedina koja stupa u javnu sferu i postaje na kratko vreme objekat slavljenja. A to slavljenje je samo figura u drutvenoj igri moi, koja je prema Ruti i njenoj sudbini sasvim bezbrina. Ukoliko je pritisak istorije na pojedinca u delima nabrojanih autora veoma intenzivan, i to u svom najbrutalnijem obliku, onda ih kao nekakav test izdrljivosti i individualizovanog opstanka eka preturanje po sopstvenoj unutranjosti, preispitivanje o sopstvenom identitetu. ini se da je upravo nemir ono postolje na kojem se zasnivaju ne samo brojne deziluzije, ve i kreativni uzleti.

261

Milica Nikoli

DNEVNIK O ANI
Dogodilo mi se ovog leta neto to bi se moglo zabeleiti u dnevniku a nikako time zapoeti kritiki osvrt: u razmaku od nekoliko dana dobila sam dve pesnike zbirke. Meni prolovekovnoj, celim svojim habitusom, grekom nejasnog mi trajanja zaloj u vek kome ne pripadam, stigle su dve dragocene pesnike knjige koje vezuje jedino to to su obe napisale ene, za moju percepciju obe mlade, iako je starija ve objavila prvu zbirku kada se mlaa rodila. No, u svakom sluaju obe predstavnice pesnikih generacija koje pripadaju i prolom i novopoevem veku. Tanja Kragujevi je u KOV-u objavila svoju novu poeziju, drugaiju od svega to je dosad radila (ena od pesme), krcatu savremenom idiomatikom i privlanu za razliita itanja i tumaenja, od kojih me je privuklo jedno koje mi inae nije svojstveno: pogled na knjievnoistorijski kontekst. I, naravno, na intertekstualnu potku, bez koje ne mogu. Druga zbirka, Oko nule Ane Ristovi (Povelja, 2006), navela me je na potpuno drugaije, gotovo intimno beleenje, zbog emocionalnog uea koje nisam mogla ni htela da suzbijem. Zbirku Ane Ristovi iitavala sam dva-triput posle ene od pesme (jer je Tanjina knjiga bila teka 110 grama, a Anina 150, to moje ruke pre tri meseca nisu mogle izdrati a evo me danas kako bez prepreka saraujem sa njom.) Upravo mi se ovom italakom koincidencijom jo jednom objavilo, gotovo spektakularno, visoko spremite poezije otkrivi svoj svod koji prima sve pod kapom nebeskom. Nita novo, moe se rei. Svakako. Ali kod Ane Ristovi proitah stih upuen ne ba mladom pesniku savet da napie pesmu tako da barem neko od jednog stiha zadrhti. Zadrhtala sam. Samo Ana Ristovi moe s toliko jednostavnosti i spontanosti da ralani sloeni svet u sebi i drugima, otkrivajui ga u dugom nizu stvarnosnih molekula od rasparenih belih soknica i lakiranja noktiju do razgovora o onostranom i njegovog uunjavanja u vlastitu duu. Da i takozvana velika oseanja transponuje u meku priu o ljubavi ili nedostajanju, jer je i u tome jedinstvena u sposobnosti da u esencijalno istoj poetskoj artikulaciji ostvari

262

ono to bi se moglo nazvati pesmom-priom sigurno jednom od najsuptilnijih mogunosti jezikog razuivanja. Zahvalni smo Ani to je umela sa lakoom da spoji ozakonjene anrovske odrednice novog doba sa onima koje su nekada u velikim pesnikim ostvarenjima sa narativnom podlogom zauvek sauvale svoj sjaj. Ana je umela da ih homogenizuje i doane nam svoju verziju. Naravno da je tome cilju vode razliiti putevi, no ja sam izabrala onaj koji me je osvojio a koji vodi kroz slikovnicu svakodnevice, obojenu pesnikinjinom neuporedivom neposrednou. I dola sam do toga da sad ja oseam potrebu da govorim ne samo o toj i takvoj njenoj poeziji nego i da posredno ispriam u dnevnikoj formi priu o Ani. O njenom duhu koji ume da u pesmu prenese vrhunsku izraajnost onoga to je Pasternak nazvao Bogom detalja upravnim ali i veoma posrednim putem. Sklona sam da se maksimalno ispomognem njenim vlastitim sredstvima, ne libei se neumerenog navoenja jer ne umem da naem nain interpretacije koji bi prisvojio njenu bliskost obraanja i podrazumevanja. Neka to ispadne isuvie lian odabir bez stepenovanja i vrednovanja, za mene nije tako, jer sve to u dozvati obojeno je zaudnou koju oseam u Aninim stihovima inscenaciji jednog bajkovitog sporazuma sa ivotom i kad je pesnikinja u punom nesporazumu sa njegovim zahtevima i nalazima. Ne pie godinu dana, moda i vie, a onda, / odjednom, svake veeri pesma. I uplai se. (Tako lako Strah od naleta pisanja) Dolazi doba flastera / to odvajaju prst od prsta, / male rane od buduih oiljaka ... A ti, koja kai tipaljkama pesme / na konopac pod ravnodunim suncem, / ne oekuj previe ni ovog leta: / ogledae se u nekom zamuenom pogledu / to e od njih uporno misliti / da su male bele gaice. (Leto Strah od drugaijeg pogleda) Praznik rada pamti po radijaciji / i ernobilu, 1986. // Praznik nekadanje drave / po gotovim jelima 29. novembar / koja su se nosila na letovanje, / ufta u paradajz-sosu ... Osmi mart po cveu / koje ene donose enama / sumnjajui da je svako drugo / ukradeno sa groblja, / ako ne stvarnog, / onda metaforinog. ... A Nove godine / uvek po starima. (Gde e za Novu godinu? Strah od praznika) ... A ta e ti, sa tolikom radou ... ... vodio si / ljubav; i ona ti je rekla da joj lii na nekog glumca, / ali nije

263

mogla da se seti na koga. ... I rekao si joj da bi eleo / da imate decu, i to to pre. A ona je rekla, upravo / sam dobila, dragi, moraemo da saekamo / nekoliko dana. I onda ti je na tanjiriu donela / ve oljutene i neno izrezane breskve, od kojih / je svaka liila na malo sunce, u sumrak. // I sve je bilo tako, rekao bi neko, teko jednostavno i lako. (Tako lako Strah od naleta pisanja) Poslala sam ti pismo. A vidim, rukopis kojim / ga napisah, nije isti. Slova okruglastija / nego inae. ire se trbuasti vokali kao / trudnice ili devojke u pono eljne slatkia, / dok grickaju jaffa keks umesto suvih usana. // Prvo skinu okoladni preliv. Onda gule keks, / od ruba ka sredini, kao da je planeta koja / taktino osvojiti se mora. To traje. Za kraj / ostave ele od pomorande. I dugo na jeziku tope komadi ranojutarnjeg kiselog zlata. // Zajedno sa keksom, u ustima, rastu im / sumnje i vokali. Poslala sam ti pismo. / I u njemu, zaboga! ne boj se nieg / novog, osim tog, prokletog rukopisa. // A nekako, prieljkujem da je ruka koja / je pisala sve vreme bila tvoja. I da je u / friideru ostalo neto od jueranje, / tako slatke torte, za noas. To je sve, / ako progutati moe. Ili ne pii vie. // Barem ne tom rukom. (Prima. alje Strah od svog rukopisa) Pria o Ani podrazumeva objavu njenog tedrog bacanja pesnikih mrea u gusti svakodnevice bez ikakvog pomeranja u relacijama, ak ni onim konvencionalnim. To to ona u svojoj spontanosti ume da doara visoki je virtuozitet koji dozvoljava da se govori o njenoj strategiji, shvaenoj u svom oksimoronskom ogranienju. Recimo, kad u vie no prisnom Strahu od prolea sasvim neoekivano, iznenadne i nedozvane radosti ivota u vazduhu i raspriane vedrine obasja 8 zvunih glagolskih sinonima i uzvik: A tek etnja kraj reke u predveerje! trznue se ruka i mrea e upasti u dragoceni ulov: bilo je to kao da dugu, nepodnoljivo / dugu no, tek razvedeni samac / provodi u spavaoj sobi / sa zaljubljenim parom. // I do zore zuri u njene soknice, / poput dve meke maje ape / prebaene preko naslona stolice. // I pita se, satima, da li su stvarno tako bele, / ime li ih samo pere, ili je to od meseine. // A na stopala ne pomilja, / ni u kratkom snu. / Na pomonom leaju. (Toliko svetlosti Strah od prolea) Evo prilike za re-dve o Aninom mikropostupku: ovaj dvostruki salto iz spoljanjeg okruenja ka unutranjem sre-

264

ditu, i u istom, povezanom pokretu, iz njega prema spoljanjem, koji vodi ka vie no privlanom intonacionom klimaksu (ime li ih samo pere), smeten je usred slike da bi neposrednost govorne tonalnosti, zvuno-monoloke (a moda i dijaloke sa nevidljivim preteim licem straha od prolea) dobila na intenzitetu, emu treba dodati i pet rei koje slede ili je to od meseine to e pojaati prethodni efekat. Na koji nain Anin format moe sve da sublimie u poeziju, armantno je objavljeno u pesmi Ukrtene rei. Mamin Politikin magazin uz popodnevnu kafu i otkrivanje prezimena Pesnikinje, Ane u ukrtenici, polualjivim, diskretno parodinim, s vikom ljubavi, komentarima i dozivanjima razliitih iseaka ivota pretoenih u sudbinu meni je najprivlaniji u samo Ani dostupnim zahvatima: ... shvatam li da je mladost produeno stanje / u kojem treba da uestvujem zduno ... koristim li, izjutra, drvene eljie / sa Divibara, to ine da kosa, sa godinama, / jo bujnije raste, a krv pojuri tamo, gde treba, // Pomadu pred spavanje, vitamine pred ono, / kratko, svakodnevno umiranje, kad mislim / nema me osim u onim nagomilanim slovima // I jesam li dorukovala, ruala i veerala, i ta. (Ukrtene rei Strah: gde me ima, gde me nema) A kad te zavodljivosti preu u priu o dabrovima i dostojnoj omi oko njih, koji se ionako, skoro uvek / vrte oko nule a Jedna, ionako, uvek eka na mene. Oma ili nula. U obliku okruglog, jo nenapisanog vokala. veselo-leerni tok o maminoj ukrtenici kree se u zavrnici ka samodestrukciji do koje nije lako stii u ovom tonalitetu. I to, tako, moe samo Ana. Mogla bih da meu svim emocionalnostima maminu pesmu nominujem kao prvu u irokom spektru ove vrste, da nije preda mnom oigledni apogej, koji rado nazivam Zdravo, tata sa oseanjem italakog prvorodstva onoga ko je zadrhtao (Strah da nee uti Gledajui u drvee). elim da upravo njome obeleim kraj ovog dela traganja za Aninim tajnama u zbirci, zbog svega to je postigla visokim umeem transpozicije i prenoenjem elemenata sazdanih od estica oseajnosti to kulminira u bajci o trenji koju posadismo pred zgradom ... kad bila je obian pruti. A danas, otkako te nema, dopire do etvrtog sprata. Nekada joj je i vrabac bio teak, a danas slee itavo jato. Poput prie o udima slepih minijaturista kojima nas je obasjalo Pamukovo pripovedanje, uplie se u glavni

265

motiv bajkovita, treptavo ozvuena iluminacija trenjinog cveta ujutru u prolee ima svega tri, a predvee njih stotine / obaspe kronju kao iznenadni sneg to svetli / as belo, as ruiasto. I ne zna, uti li lie / ili perje. A lepljiva kotica to osvane na prozorskom simsu pita se svih ovih godina gde si. Kada ustreptala ki eli da povrati mir seti se jednog jedinog trenutka ti i ja na dunavskom keju ... napola u hladu, napola na suncu / jedemo sendvie, i itamo svako svoje. Ti Seneku, / ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji uda. I svetlost / pada okomito na otvorene knjige, ije strane, u / pauzi izmeu itanja, obeleavamo travkama, / koje pamte vie od nas: kao i drvee, pod kojim / se protri, samo jednom. I to, tako dobro znamo, / i ti, negde tamo, kao i ja, jo uvek negde ovde. // uje li kako uti? Samo to sam htela da ti kaem. U samom sam srcu Aninog dara, tako ingeniozno ispoljenog u jednoj od najlepih ljubavnih pesama koje znam. Istovremeno i u jednoj od najlepih Aninih pria i pria o Ani. II Iako nemamo prava da pesniko oseanje sveta stavimo u bilo koje okvire, zastajemo pred provokativnim pitanjem zato je Ana svoju privrenost svakodnevnome licu realnosti stavila pod imenitelj straha tematizujui ga u 42 podnaslova pesama zbirke Oko nule. Jesu li oni, uza svu uslovnost, deo pesnikinjinog oseanja postojanja, vidi li ga ona kao ugroavajuu konstantu ivota protiv koje se nita ne moe? Nije li i tu, uprkos svemu, odnela prevagu njena nepatvorenost jer bi bilo koja krojena opredeljnost, takozvani stav, bili lani jedino to Ana ne ume i ne moe. Ako bismo popis molekula ivota koji Anu dotiu i pobuuju na pesmu pokuali da odredimo prema koordinatama odaziva na njih otvorilo bi nam se novo polje njene kreativnosti: sposobnost da ne odstupi od elemenata svakodnevice i beznaajnih detalja i da istovremeno ostvari kohabitaciju izmeu njih i velikih povoda straha, to kod nje uvek ide u korist prvih. Pesnikinji nisu potrebni mnogima neophodni apokaliptini podsticaji ve u sebi i u drugima prepoznaje direktne ili

266

posredne posledice esto neobjanjivog oseanja ugroenosti, ponekad veoma dalekog od malih, usputnih ivotnih ilustracija. Ne znam da li bi ovakav zakljuak bio prihvatljiv u domenu psihologije, ali u ovoj pesnikoj razglednici one se zavodljivo eksteriorizuju. Verovatno sam stoga izabrala ovu Aninu putanju, ne tedei izraze privrenosti. Ona nam podmee i malu varku kad nudi svoja razumevanja i povezanosti, upozoravajui nas usput da stvar i nije ba sasvim prosta i da nam se lako moe dogoditi da se upletemo u protivrenosti prividnih jednostavnosti. Moda je klju tumaenja upravo u vezama koje pesnikinja uspostavlja izmeu dramatino ozbiljne optosti i nevanih pojedinosti i parcijalnosti: izmeu globalnosti koja je surova i neprijateljska, i malih stvari koje nekad nude utehu, nekad muku, ali koje i u jednom i u drugom sluaju od straha nisu daleko. Reklo bi se da je koncepcija zbirke u kojoj je pokrenuto toliko ne samo linih upitanosti i posrednih slika o ovekovom mestu u svetu kakav nam je dat stavljena u funkciju samo jednog, ma koliko kardinalnog oseanja dovoljno indikativna za strategiju ove zamisli. Kad povodom Anine poezije upotrebim odrednice stavljena u funkciju i strategija oseam nelagodu, iako imam u vidu mnogolikost predmeta objave. Pesnikinja je samo odabrala mogunost da na posredan nain globalizuje strah kao podlogu sveukupnosti ivota, uverena da to jedino treba umeti prepoznati kako bi se dolo do nesluenih uvida. Izdvajanje 42 izazivaa straha koji nisu nita drugo nego 42 obina ivotna ekvivalenta daje odgovor na pitanje koje je na poetku postavljeno. Je li Anu privukao ovoj formuli pogled koji je prepoznao oveka kao bie koje se pre svega boji? I je li polje straha dominantno iz njene globalne vizure? Ili je efekat postignut ovom sutinskom dekohabitacijom? Ne verujem da bi, i upitana, pesnikinja mogla dati izravan odgovor jer bi takvu sredokrau videla kao pojednostavljenje. to je verovatno i tano. I mi itaoci smo sami rtve straha od pogrenog tumaenja, da ne govorim o presuivanju. Ana nam nee odgovoriti ili bar taj odgovor nikad nee biti prepoznat. No, ipak, zar njen popis ne iskljuuje svako ogranienje? I zar jedna od poslednjih pesama ovog jelovnika strahova nije Strah od gubitka strahova koja otkriva varku koju bismo lako mogli da previdimo jednosmernim zakljuivanjem o strahu kao negativnoj oseajnosti. Pesma Bez oblaka ini sve jo sloenijim: Ovo je raj. Prostor bez nade, bez straha, jer niemu vie ne mora da se nada. Poput svetlog

267

travnjaka si, / po kojem niko ne hoda, ali do u beskraj raste cvee / iz snova, i svaki cvet je po jedna ispunjena elja, jo / iz ranog detinjstva, do trenutka kada kau da te / vie nema ... Ova bi pesma mogla biti i pesnikinjin credo, posvemanji, ne samo u ovoj zbirci, ali tu je reeno: da bi zlato svetlelo, potrebno mu je makar malo senke. Loeg metala. Ana je zahvatila na sebi svojstven nain dihotomiju postojanja kao zakon oseanja potpunosti, kome nikada ne bi bio dovoljan samo rajski pejza naseljen onima koje si voleo i koje voli, ravnodunim na tvoj dodir, jer odjednom tako je svejedno da li si ih dodirnuo ti ili Bog. Lebde u zajednikoj praznini, / koja je, kau, konana punoa ... Pesnikinja uvek ume da se objavi i svojom privlanom kolokvijalnom intonacijom, dodajui samo tri rei: I ta onda. Jer nita nema od toga to udie punim pluima kad ti ona nisu potrebna. Konano kao nekada davno, / umesto tebe, die neko drugi. Mogla bi se ovako naglaenom tonalitetu suprotstaviti drugaije shvaena zavrnica, ali ja je vidim ve saoptenom, na najbolji nain. Ako ovim sihovima dodamo i veoma raznovrsne poruke pesama iji su sami naslovi dovoljni da ilustruju njihov iroki spektar bie nam oigledno do koje je mere duboka za Anu sveobuhvatnost ugroavajue podloge sveta: Strah od prirode, Strah od prolea, Strah od mukarca, Strah od ene, Strah od uitka, Strah od promene vremena, Strah od odsustva, Strah od plime, Strah od zatrovanog sveta, Strah od meuprostora, Strah od drvea, Strah od snega, Strah od titraja krila. Ova imenovanja preciziraju sliku okruenja u kome nita ne moemo da promenimo a koje nas ustrajno ugroava, to u njegovom nenaruivom trajanju nazivamo as prirodom, as prostorom, ili pak plimom, snegom, drveem, titrajem krila. Jednom e nam Ana rei da strah raste sa vikom plavetnila, drugi put e ga nazvati tvojim privatnim paklom a vlastitu senku na pustom proplanku mahovinom / koja ni ovde ni onde / nema oko ega da obraste. Moe to biti i rasprava sa ugovorenim svetom, esto prenesenim u razliite line zone, uz pesnikinjinu neuporedivu sposobnost da ono to je lino ali i ono to pripada drugima iskae razorno istinito, jer se ugovoreni svet uvek moe fisijom razluiti na protone i neutrone vlastitog bia ili nekoga bliskog isto koliko i veoma dalekog.

268

Tatjana Rosi

KONVERZIJA POSTMODERNOG ROMANA

Kritiko i/li fantastiko: kriza anra i poetike mutacije
Iskustvo postmoderne epohe je, ipak, evo ve za nama. Posle tog i takvog iskustva u epohi globalnog recikliranja i redizajniranja stvarnosti koja se katkad naziva post-postmodernistikom ali sve ee posthumanistikom reprezentativni, prevashodno romaneskni anr postmoderne proze koji je Linda Han nazvala istoriografskom metafikcijom doivljava svoju poetiku i ideoloku mutaciju. Poetika pretpostavka istoriografske metafikcije jeste preispitivanje hronolokog predstavljanja prolosti u okviru logocentrine paradigme humanistike tradicije zapadne kulture: postmoderna proza podrazumeva kritiki odnos prema uzrono-posledinoj tradiciji razumevanja i tumaenja istorijskih deavanja u okviru te paradigme. Za istoriografsku metafikciju presudnom se ispostavlja mogunost jednog drugaijeg iitavanja prolosti koja kljunim proglaava pitanje o pravoj prirodi kauzalnog principa tumaenja istorijskog dogaaja tj. pitanje o pouzdanosti izvora/reference na koju se takvo tumaenje poziva: Pitanje nije vie na koji empirijski stvaran objekat u prolosti upuuje jezik istorije?, ve kojem diskurzivnom kontekstu bi mogao pripadati taj jezik? Na koje ranije tekstualizacije moramo biti upueni? (Linda Han, Poetika postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 201.) Po pravilu taj je izvor tekstualno-narativne prirode: postmoderno itanje prolosti pokazuje kako tradicionalne interpretacije pov(j)esti uvek referiraju tek na beskrajni niz neproverenih pria ispripovedanih u ime istorijske istine, na naraciju kao na proces beskrajnog proizvoenja referenci ija je pouzdanost imaginarna a kauzalnost sasvim uslovna. Postmodernim tekstom dominira tako gubitak vere u nau mogunost da (neproblematino) znamo tu stvarnost (istorijsku, prim. autorke) i da smo, samim tim, kadri da je predstavimo u jeziku. (Linda Han, nav. delo, str.

Nedad Ibriimovi, Vjenik, Svjetlost, Sarajevo, 2005.

269

200.), gubitak u kome se istorija i fikcija izjednaavaju, katkad u utopijskoj a katkad u apokaliptikoj fantastikoj viziji/objavi postmodernog Teksta. Kritiko itanje prolosti u postmodernom tekstu tako se, paradoksalno, najee potvruje kao nalije fantastikog pripovednog diskursa: ono to Linda Han naziva istoriografskom metafikcijom i to bi trebalo da predstavlja sveobuhvatnu insajdersku autokritiku mitova zapadne civilizacije postaje spektaklom poetikog reaktiviranja itavog niza arhainih mitskih modela pripovedanja od bajke do parabole. Opsesivno vraanje aistorijskim modelima saznavanja/pripovedanja sveta kao onim modelima saznavanja/pripovedanja sveta utemeljenim u snovidnoj jezikoj vetini a ne u istini, nain je na koji postmoderni autor ukazuje na nepouzdanost sopstvenog teksta kao bilo kakve istorijske reference i/li svedoanstva. Moglo bi se zato rei da postmoderni koncept itanja i pisanja prolosti koji podrazumeva posrednike diskurse pamenja i svedoenja objedinjuje progresivno sa konzervativnim tumaenjem pov(j)esti. S jedne strane, postmoderno itanje/pisanje prolosti zahteva kao svako palimpsestno pismo stalni kritiki angaman raspoznavanja i tumaenja razliitih slojeva i izvora dela nastalih neprekidnim upisivanjem novog u stari diskurs/tekst (i obratno). S druge strane, pak, fantastike narativne strategije iji je cilj oneobiavanje tradicionalno prosvetiteljsko-uzrono-posledino paradigme istorije (kao i njena dekonstrukcija), istovremeno anesteziraju bolni proces dezintegracije velikih istorijskih narativa i amortizuju subverzivne efekte postmodernih kritiko-pripovedakih praksi. Postmodernom poetikom dominira tako pre princip opreza nego princip sumnje, reformatorski pre nego revolucionarni duh: fantastiki diskurs koji se u toj prozi javlja kao znak i simptom dekonstrukcije hijerarhije logocentrikog poretka zapadne kulture takoe se ispostavlja potencijalno konzervativnim poetikim principom koji u dobu posthumanistikih narativa doprinosi efikasnoj mutaciji anra istoriografske metafikcije u novi tip romana danas sve aktuelnijeg u skoro svim knjievnostima tranzicije na prostorima bive Jugoslavije koji nalikuje kakvom fantastiko-istorijskom tivu. U tom se tivu jo uvek referira na postmodernu situaciju pisanja i pripovedanja kao epohalnu situaciju koja je, meutim, ve postala svoj sopstveni privid: radi se o jednom sasvim novom i jo uvek nedovoljno analiziranom trenutku knjievnoistorijske

270

krize anra (postmodernog) romana i poetike transformacije koja tu krizu karakterie. Poslednji roman aktuelnog bosanskohercegovakog kandidata za Nobelovu nagradu, roman Vjenik Nedada Ibriimivia, kao da ilustruje poetiku promenu o kojoj je ovde re. Podsetimo se na ono na ta je u svom prikazu novog izdanja Ibriimovieve knjige Nakaza i vila (prvo izdanje 1986.) za asopis Dani nedavno podsetio i Muharem Bazdulj: re je o piscu ije je talenat za fantastiko pripovedanje Mea Selimovi svojevremeno uporedio sa oaravajuom naivnou agalovih slika. I zaista: tokom svoje duge karijere Ibraimovi nije odustajao od referiranja na usmenu folklornu tradiciju fantastikog ali i anegdotskog, za skaz karakteristinog pripovedanja. Po tome se i izdvojio kao pisac osobenog dara i stila koji u svojim delima sa lakoom podraava sve usmene forme pripovedanja karakteristine kako za orjentalnu kulturu uopte tako i za lokalni bosanski kontekst u kome je usmeno pripovedanje deo svakodnevne kulture komunikacije. Vjenik tako italakoj publici iznova predstavlja prepoznatljiv Ibriimoviev autorski rukopis koji na prvi pogled folklornu tradiciju usmenih predanja obnavlja u jednom oigledno postmodernistikopluralistikom poetikom konceptu pisanja i pisma u kome bi reaktiviranje drevnih formi pripovedanja poput bajke i legende trebalo da ima svoje puno umetniko opravdanje. Formalno gledano, dakle, fantastiki diskurs u Ibraimovievom romanu realizuje se kao jo jedna od postmodernistikih narativnih strategija kritiko-humornog itanja prolosti koje se odigrava kao neprestani proces transformacije lika u lik, teksta u tekst, prie u priu, knjige u knjigu. I konano, pisma u pismo. Jer se u poslednjem poglavlju romana pripoveda iznenada obraa itaocu ne kao lik knjige koju ita ve kao lik neke sasvim drugaije, borhesovski beskrajne knjige ije se poslednje stranice gube u neitljivosti drugosti predstavljene slovima stranog alfabeta sve shodno odluci samog pripovedaa po kojoj se u poslednjem poglavlju odigrava dramatino prevoenje teksta u latinino pismo. Do tada tekst je navodno bio pisan arapskim alfabetom. No i pri tome se pripovedau mora verovati na re: italac Vjenika dri, naime, u rukama debelu knjigu tampanu latinicom u kojoj samo povremeno iskrsavaju slova arapskog alfabeta namenjena ne samo onima koji arapski znaju da itaju ve i onima koji su voljni da ue, deifrujui polako znaenja nepoznatih slova ili, pak, onima koji e uiva-

271

ti u ivopisnosti slova-vinjeta kojima je knjiga, iz perspektive neukog zapadnog itaoca, ukraena. Vjenik se dakle otvara i zatvara nizom klasinih postmodernistikih poetikih zagonetki: Koju je knjigu italac zapravo imao u rukama: onu pisanu arapskim ili onu pisanu latininim pismom? iji je glas sluao: glas ivog ili glas mrtvog? Ko je glavni junak knjige: dugoveki pripoveda koji ivi vie od etiri hiljade godina ili lik iz Hidrizove knjige koji je po predanju iveo jedva etiri stotine godina? O kakvim slovimaiframa arapskog alfabeta je re? Kom kulturnom kontekstu i kojoj italakoj zajednici se roman, zapravo, obraa? I nije li, zapravo, sve vreme re o dugovenosti pisma tj. knjige koja se itaocu uvek obraa, ako ne sa pozicija venosti, onda svakako sa pozicija trajanja u vremenu koje daleko premauje prosean ivotni vek? Pri odgovoranju na sve te zagonetke ne bi trebalo zanemariti injenicu da je glavni lik i pripoveda Vjenika zapravo egipatski pisar koji se u svim svojim ivotima bavio profesijom itanja, pisanja, tumaenja i prevoenja razliitih tekstova: kako aktuelnih politikih rukopisa iz vladarskih palata tako i knjiga iz drevnih epoha i biblioteka, pa i one, aleksandrijske. Deridijanske metafore neodluivosti pisma, teksta, knjige, biblioteke, prevoenja i traga karakteristine su metafore Ibraimovievog romana dok je okvirna pria Vjenika pria o pisanju knjige naizgled paradigmatian primer postmodernistikog poetikog paradoksa koji poziva na oprez i odlaganje konane odluke o tome ta se i kako se zapravo zbilo ono o emu nam se pripoveda. Svedoei nastajanje knjige koju glavni junak Ibriimovievog romana pripoveda/pie po/preko/pomou razliitih knjiga starostavnih italac bi, dakle, morao biti svestan kako se u ovom romanu po ko zna koji put ponavlja postmoderna pripovedna strategija upisivanja teksta u tekst i pavork kolairanja koje se odigrava u pripovednom cyber prostoru beskrajnih intertekstualnih umreavanja. Tako se itanje Vijenika pretvara u palimpsestno itanje sopstvenog itanja: u tumaenje tumaenja, kutiju u kutiji, knjigu u knjizi u Pandorinu zavrzlamu. U tradiciji postmodernistike literature na ex-yu prostorima ovakva vrsta pripovedno-poetikog zapleta najee je simptom nerazreenog sukoba postmodernistikog i modernistikog knjievnog koncepta koji se tie autorskog razumevanja statusa (sopstvenog) knjievnog dela u kontekstu savremene kulturno-literarne produkcije. Ova vrsta nerazreene

272

poetike dileme najee rezultira hermetinou teksta koji se kao u sluaju Vjenika pored narativne kompleksnosti, intertekstualnog zagonetanja, stilske upeatljivosti i pripovedne samouverenosti odlikuje i veto sugerisanim kulturolokim te ideoloko-politikim pret-postavkama koje neopreznom itaocu, zabavljenom deifrovanjem intrige pseudo-postmoderne forme, mogu ostati ili potpuno skrivenim ili nejasnim.

Istok-Zapad: poetika opreza i politike razlike

Pitanje pouzdane reference postavljeno je dakle u Vijeniku na prividno tipino postmodernistiki nain: beskrajno variranje pripovednih modusa i tehnika od anegdote preko bajkovitih formi i forme legende do reinterpretacija biblijskih pria i religijskih mitova potvruje da je epistemoloki status reference, pa i samog teksta Vjenika, uvek nepouzdan, te utemeljen u pripovedanju kao osnovnoj operaciji sa-znavanja sveta. Takvom utisku doprinosi i bezuslovno mistiko-fantastiki kontekst romana koji inicira itaoca u referentnu virtuelnu mreu legendi i predanja iji su junaci, ba kao i sam pripoveda Vjenika, po Bojoj milosti ili kazni osueni na ivot znatno dui od prosenog ljudskog veka. Pripoveda Vjenika, dugoveki egipatski pisar Neferti (koji neprekidno menja identitet nazivajui sebe raznim imenima od kojih su Imhotep i Abdullah Misri el-Bosnawi ona najea) susree tokom svog etiri hiljade i nekoliko stotinu godina dugog ivota junake razliitih mitolokih i religijskih predanja koji su, kao i on, osueni na dugovenost: Aideneja, heroja panteistike grke mitologije; Pindolu, zabavnog budistikog arobnjaka i iluzionistu, te Lutajueg Jevrejina i Lutajueg Holananina kao otpadnike od jevrejske odnosno hrianske religijske tradicije. Istorija i fikcija su, pri tom, u Ibriimovievom romanu dobrano poistoveene: anegdote vezane za Odisejev povratak na Itaku pripoveda Vjenika ispriae kao da se radi o dogaajima podjednake istorijske verodostojnosti kao to su oni u kojima je uestvovao prilikom Kolumbovog otkria Amerike. Tema dugovenosti u Vjeniku jeste religijska tema par excellance: ona je direktno povezana sa pitanjem o bojem izabraniku te sa traganjem za pravim razlozima boje odluke o njegovoj izabranosti, bez obzira da li se ta izabranost shvata kao kazna ili nagrada. Razmatrajui ovo pitanje

273

junaci Vjenika otvaraju ozbiljnu i opirnu teleoloko-filozofsku raspravu o ivotu, smrti, venosti i besmrtnosti koja traje tokom celog romana a u kojoj fantastiki diskurs skoro da sasvim gubi subverzivno-parodijsku, kritiku i autoironijsku funkciju koju inae ima u postmodernoj prozi. U Ibriimovievom romanu svet uda postaje alegorijski svet religioznih preispitivanja u kome su uda samo jo jedan od dokaza Boije promisli. Zato je za razumevanje Ibriimovievog pripovedanja koje podrazumeva poznavanje bogatog mitolokog i religijskog naslea svetske batine od presudne vanosti primedba Linde Han o odnosu epistemolokog i ontolokog statusa reference na koju se tekst poziva: Epistemoloko pitanje kako znamo prolost udruuje se sa ontolokim pitanjem vezanim za status tragova te prolosti. (Linda Han, nav. delo, str. 205.) Intertekstualna referentna mrea Vjenika podrazumeva naime dvostruki i, sa stanovita postmodernistike poetike, donekle protivureni kod. S jedne strane, tekstovi bogate religijske batine sveta povezuju se po srodnosti svoje epistemoloke nepouzdanosti budui da su svi podjednako rezultat iste imaginacije i ne mogu biti proglaeni nikakvim pouzdanim dokazom o najdubljim istinama ljudske istorije vere. S druge strane, tekstovi se meusobno prizivaju ali i suprotstavljaju po svom razliitom ontolokom statusu koji zavisi u kom se kulturoloko-religijskom kontekstu od mnotva razliitih i raznovrsnih koji se u romanu pominju tumai i vrednuje ovekova vena potraga za smislom. Tokom susreta sa vjenicima drugih religija i kultura pripoveda Vjenika istie svoju vitalnost i hedonizam kao neku vrstu specifine kulturoloke prednosti. U razgovoru o prirodi kazne/nagrade koja ih je zadesila egipatski pisar uvek naglaava kako se plai smrti i strasno eli da ivi: on se uvek iznova adaptira na svakodnevni ivot, putujui po Istoku iz grada u grad i iz identiteta u identitet, te koristei svoju mo ciklinog obnavljanja u vremenu da uvek iznova zasnuje porodicu, izrodi decu i uzme aktivnog uea u politikim i kulturnim dogaajima svog vremena. Njegov strastveno hedonistiki i optimistiki odnos prema ivotu ije lepote sa radou slavi (poput enske lepote ili dobre hrane npr.) postojan je koliko i njegova nesumnjiva vera u Alaha. Za razliku od njega grki mitski junak pravi utvrenje pod zemljom ne bi li izbegao smrt, da bi se na kraju to velelepno zdanje pretvarilo u njegovu sopstvenu grobnicu. Jevrejin

274

Ahasver luta svetom udei da se oslobodi bremena ivota koji je posle trenutka u kome je osuen na dugovenost samo vid munog, oajnikog umiranja. Lutajui Holananin, pak, uspeva da nae oprost za svoje grehe pronaavi u mladoj Dubrovanki onu koja e ga spasti prokletstva dugovenosti i ponovo uiniti smrtnim: zajedno sa njom, svesno gledajui kataklizmi u oi, on gine u katastrofalnom zemljotresu koji 1667. godine pogaa Dubrovnik. Nasuprot svojim su-drugovima u patnji koji reprezentuju tri preostale velike monoteistike religije, i za razliku od Aideneja koji doarava grki panteistiki panteon, pripoveda Vjenika konvertit koji je tokom svoje dugovekosti iz mnogoboake religije faraona preao u islam jedini doivljava takozvanu Boiju kaznu kao dragocen iako zagonetan Boji dar. Kada se Ibraimoviev tekst mapira na taj nain uoava se interesantna kulturoloko-religijska slika koja svet uvek iznova antagonistiki deli na Istok i Zapad. I dok su po pitanju epistemoloke nemoi i Istok i Zapad u istoj poziciji jer se njihove legende i predanja pozivaju na podjednako nepouzdane izvore, po pitanju ontolokog statusa Istok je izgleda odvajkada u prednosti jer se u njegovoj kulturoloko-religijskoj tradiciji smisao ivota briljivije uva i lake neguje nego u zapadnoj tradiciji, otuenoj po pripovedanju Ibriimovievog pripovedaa od istinske ivotne radosti. ini se da je jedino za pripovedaa Vjenika i budistikog iluzionistu dugovenost prilika za radost i slavljenje ivota, za beskonano predano uivanje u njemu. italac se otuda mora upitati nije li njihova religijska pripadnost pravi razlog njihove ontoloke superiornosti nad sagovornicima koji nisu u stanju pa ni uz pomo svog Boga da pronau i potvrde smisao ljudskog ivota u svetu koji ih okruuje sa onom specifinom lakoom s kojom to ine Abdullah Misri el-Bosnawi i oni koji ga iniciraju u tajne islama (poput El-Hidriza iju knjigu pripoveda ita itajui sopstveni ivot). ini se kako je Abdullah Misri el-Bosnawi (koji je greio samo u snu, ne i na javi) jedini izabrani meu svim vjenicima, onaj kome je dato da zahvaljujui svojoj dugovenosti iskusi radost istinskog verskog preobraenja. On, jedini koji se protiv svog Boga nije pobunio poto mu je pristupio, hedonistiki titi radost i smisao smrtnog ljudskog ivota, titeii pri tom prednost muslimanske vere nad ostalim veroispovestima. titei prednosti, kao i ontoloki status, tradicionalnih formi pripovedanja nad postmodernistikim;

275

tradicionalnih formi koje su odvajkada u orijentalnoj tradiciji pripovedanja iz Hiljadu i jedne noi u intertekstualnom odnosu meusobnog citiranja, prizivanja i prevoenja. Nije li kao takav egipatski pisar, kao i samo njegovo pripovedanje, zapravo reprezentacija ambivalentne liotarovske figure raskola koji ne dozvoljava da se jedna kultura (orijentalna, u ovom sluaju) tek tako, bez rizika i posledica, prevede u drugu? Poslednje poglavlje knjige koju junak vie ne pie arapskim ve latininim pismom jo jedan je primer upisivanja raskola izmeu Istoka i Zapada u tekst knjige koja bi navodno da slavi postmodernistiko poigravanje kulturolokim, religijskim i poetikim kodovima razlike. Poslednje je poglavlje, naime, ono koje namerno destabilizuje do tada paljivo voenu kompleksnu strukturu knjige suprotstavljajui klasinim modelima pripovedanja korienim u prethodnim poglavljima parodiju deridijanskog uenja o pismu i pisanju u kome se svet raspada na slova i nizove besmislenih rei, na burlesku bukvalno primenjenog uenja o Tekstu koje svakoga mora liiti vere u isti. Moglo bi se, dakako, rei da je ovo zapravo jedna nepravedna optuba i da Ibriimovi samo ubedljivo, autoironijski veto demonstrira Deridin koncept radikalne neitljivosti koji bi se mogao primeniti i na njegovo sopstveno delo. Postavlja se, meutim, pitanje nije li surovo poigravanje nekim od Deridinih koncepcija zapravo samo poruka da se smisao sveta takvim pisanjem ne moe ni predoiti ni sauvati za razliku od tradicionalnih pripovednih formi legende, bajke, anegdote i parabole kojim se taj smisao uva vekovima, bez potrebe pozivanja na i kontekstualizovanja spram komplikovanog savremenog teoretsko-poetikog knjievnog diskursa. ini se, tako, da Ibriimoviev roman funkcionie prevashodno kao simulakrum postmodernistikog romana u kome poetika opreza pokazuje svoje dalekosene strateke prednosti kako u lokalnom tako i u globalnom kulturnom kontekstu: afirmisanje politike razlike u kome se temelji postmodernistiko pisanje je naime idealna i jedina mogua kulturna paradigma u ijem se kontekstu figura raskola Istoka i Zapada moe upisati u (knjievni) tekst kao politiki korektna. Kao jo jedna interaktivna kulturoloka zagonetka za upuene. Svet koji se na taj nain upisuje u tekst je, meutim, raspolueni svet u kome su Istok i Zapad zauvek jedan drugome Drugi, meusobno se ogledajui u uzajamnom neprihvatanju.

276

1933.
Pisanju udesne knjige u koju je strpljivo upisan raskol Istoka i Zapada Abdullah Misri el-Bosnawi pristupio je u Sarajevu, 1933. godine. Jasno je da je Sarajevo mesto tog raskola isto kao to je Abdullah Misri el-Bosnawi njegova figura. Rat kojim e se taj raskol potvrditi je na pomolu: 1933. godina jeste godina Hitlerovog faktikog dolaska na vlast. Knjiga koju Abdullah Misri el-Bosnawi pie nastaje uoi holokausta, dok su njegove pripreme u toku. O kojoj godini i kakvom genocidu je zapravo re? Da li je paralela izmeu nacistike Nemake i Miloevieve Srbije upisana u Vjenik posredstvom figure ciklinog kruenja vremena i uzimanjem 1933. godine za godinu poetka pripovedanja knjige (ili jedne od knjiga) koju italac ima u rukama? Da li je u 1933. godinu upisana i figura muslimanskog stradanja te srpske (ali i hrvatske?) odgovornosti? Stradanje Dubrovnika u zemljotresu 1667. je moda samo zlokobno alegorijsko predskazanje onog stradanja koje e Dubrovnik trpeti trista trideset godina kasnije, tokom poslednjeg rata na prostorima bive Jugoslavije? O svemu tome moglo bi se poneto pretpostaviti. Ukoliko se ima na umu zahtevnost kompleksne narativne strukture Vjenika i sloena intertekstualna mrea na koju se romanom referie prava je zagonetka kako je ovaj roman uspeo da u tako kratkom periodu doivi ve etvrto izdanje: da li je oprezni italac najzad dohakao zahtevnom pripovedanju ili su, pak, razlozi uspeha knjige u lokalnom kontekstu drugaije prirode, dugujui mnogo toga procesu mutacije postmodernog romana u angaovani roman sa tezom. injenica je da roman Vjenik Nedada Ibriimovia govori mnogo vie trenutnoj prirodi zajednikog kulturnog prostora bive Jugoslavije i njegovom odnosu prema ideji evropejstva nego to bi se to dalo pretpostaviti na prvi pogled. Ibriimoviev Vjenik demonstrira naime nain na koji postmoderni knjievni tekst postaje poprite neobine transformacije koju moemo pratiti na svim knjievnim scenama ex-yu prostora na kojima roman sa tezom mimikrijski poprimajui sve odlike sada ve mainstream dopadljive postmoderne prozne forme doivljava svoju obnovu i novi zlatni trenutak. U ovom kontekstu roman Vjenik Nedada Ibriimovia dragoceni je podatak o retrogradnim procesima u kulturi koji nas opominju da na ex-yu prostorima rat ne sme biti zaboravljen upravo zato da se ne

277

bi ponovio: pogubne posledice 1933. bolno se oseaju upravo tamo gde smo oekivali da nas srce ni ruka ni pero nee izdati: postmoderna istoriografska metafikcija odavno je, na svim nacionalnim scenama na prostorima bive Jugoslavije, mutirala u obimno, konzervativno istorijsko-religiozno tivo sa politikom tezom koju zbunjeni italac ne uspeva uvek da raskrinka, zabavljen igrama rekostrukcije i detekcije veoduvek-nepostojee sablasti kosmopolitskog postmodernog teksta na aktuelnim ex-yu prostorima. A to se tivo, bez obzira na fantastiki diskurs u kome je saopteno, uvek tie poslednjeg rata i aktuelnih politikih napetosti na prostorima bive Jugoslavije. Fantastiki kod koristi se u njemu kao konzervativno-alegorijski gest pripovedaa koji bi da uspostavi neophodni izgubljeni kontinutet svog pripovedanja sa drevnim mitovima nacionalne prolosti. Jer postmoderna poetika paradigma iznova opseda ex-yu kulturni prostor tek kao svoja sopstvena, izdajnika sablast. A fantastiko pripovedanje nije vie simptom kritike dekonstrukcije logocentrine kauzalne hijerarhije zapadne civilizacije ve zatitni znak obnovljenog religijskog doivljaja sveta u okrilju novonastalih (multi)nacionalnih drava na prostorima bive Jugoslavije. Pokuajmo zato da zamislimo recepciju Vjenika od strane proseno opreznog i proseno obavetenog srpskog itaoca. Za veinu italaca recepcija Vjenika bi, sa jedne strane, mnogo dugovala slavnoj pripovednoj kombinatorici Hazarskog renika Milorada Pavia. No trebalo bi se, za kraj, prisetiti brojnih novih romana koji na srpskoj knjievnoj sceni jesu pravi pandan Ibriimovievom Vjeniku a nastali su tokom poslednje decenije prolog i prve decenije dvadeset prvog veka roman Opsada crkve Svetog spasa Gorana Petrovia npr. jeste pravi primer procesa zloupotrebe kritikog potencijala fantastikog diskursa u novom tipu istorijskog romana koji nastaje kao rezultat mutacije postmoderne istorijske metafikcije a koji demonstrira konani poraz emancipatorsko-kosmopolitskih aspekata postmoderne poetike paradigme na srpskoj knjievnoj sceni. U srpskoj postmodernoj prozi poraz se odigrao u samom srcu stvari: forma otvorenog dela i fantastiko pripovedanje koje je u Hazarskom reniku (1984) imala svoj puni poetiko-knjievnoistorijski razlog u epigonskom romanesknom trudu Gorana Petrovia rezultira delima poput Opsade crkve Svetog spasa (1996) u kojima se forma otvorenog dela kao i postmoderno fantastiko pripovedanje pokazalo

278

idealnim za poetiko-politiku manipulaciju. Tom se manipulacijom metafikcionalni istoriografski postmoderni roman srpske knjievnosti transformie tj. prevodi u svoj sopstveni simulakrum u otuno hibridni, nacionalistiko-pravoverni pravoslavni narativ. Ostaje nam samo da se pitamo, ili pak, podrobnije analiziramo zbog ega je ba fantastiki diskurs, odvajkada privilegovan kao subverzivan, aistorijski i individualistiki, te psihodeliki nefunkcionalni narativni model, na poetku dvadeset i prvog veka u knjievnostima na prostoru bive Jugoslavije postao zatitni znak i izraz kolektivnog napora nacionalne i verske homogenizacije. Uteno ali utopijski bi bilo misliti da je re o poetikoj konverziji kojom se sugerie ideja kako je pomenuti napor nacionalne i verske homogenizacije, u epohi recikliranja stvarnosti i svesti, jedan zapravo nemogu i neprirodan, fantastiki zadatak. Apokalipsa savremenog rata potvruje, meutim, podsetimo se, od Sarajeva preko Beograda do Bagdada i Teherana neto sasvim drugo.

279

Milorad Belani

OGLED O ZIMSKOJ ETNJI

Postoje bar dva dobra razloga zbog kojih se knjiga Radeta Kuzmanovia Zimska etnja, u naim prilikama, profilie kao zaista neoekivano i nestandardno spisateljsko reenje. Najpre, nju karakterie jedna ne sasvim lako objanjiva anrovska inovacija i, zatim, ona bi htela da bude (na mekan, ne previe napadan nain) svojevrsna kulturna intervencija (to, najzad, i jeste!). Pripovedanje o imenima Ono novo u Zimskoj etnji nije krenje normi tradicionalno profilisanih anrova, koje bi, onda, dati tekst inilo anrovski neodreenim, nedefinisanim ili, to se svodi na isto, definisanim kao meoviti anr. Takvih gestova u knjievnom stvaralatvu danas ima na pretek, te je prestupanje tradicionalnih anrovskih normi i samo postalo svojevrstan anr. Po tome to u Zimskoj etnji mogu da se identifikuju razliiti anrovski postupci, od realistikog pripovedanja, preko knjievne i druge kritike, zatim esejistike, pa do isto teorijskog diskursa, reklo bi se da taj tekst pripada prestupnom, hibridnom anru. Sam Kuzmanovi na zadnjoj klapni knjige nudi, pored bibliografskih podataka, i svojevrsnu definiciju Zimske etnje: najpre, re je o autorovoj osmoj knjizi (to bi onda bio genus proximum) i, zatim, o prvoj (= differentia specifica) koja je ostvarena u anrovski hibridnoj formi: kao preplet pikarskog (auto)biografskog romana i parodijskog esejistikog razmatranja. Takva definicija nas, ipak, ostavlja u izvesnoj dilemi. Daleko od toga da je Kuzmanovieva definicija netana, ona, samo, ne kae sve! Stav koji zastupam glasi: anrovska inovacija Zimske etnje je neoekivana ak i u odnosu na (postmodernu ili ne) anrovsku hibridnost. Naime, u ovoj knjizi postoji prosede koji, bar u naim uslovima, predstavlja neoekivani ili, ako hoete, originalni preplet nekih postupaka za koje smo mislili da, u najboljem sluaju, mogu da stoje jedan pored drugog, ne i da se iznutra, u sebi samima prepliu. Zimska

280

etnja, meutim, bar kada je re o naoj knjievnoj produkciji, pokazuje da su takva preplitanja i zaplitanja postala mogua! Pomalo pojednostavljujui stvar, mogli bismo rei da se u Zimskoj etnji ostvaruje tesna povezanost, s jedne strane, esejistikog, knjievno-kritikog ili, ak, teorijskog diskursa i, s druge, pripovednog postupka (ili: prianja), ali opet napominjem ne tako to bi se oni naizmenino smenjivali (to bi bio prosede meanja anrova, zacelo nita novo), nego tako to se u onome uobiajeno shvaenom kao analiza nekog (recimo teorijskog) teksta, u isti mah i na istom mestu, ostvaruje pripovedanje. To na prvi pogled deluje kao nemogua misija. Zaista, da li je neto takvo uopte mogue? Mogue je samo ako su junaci pomenutog pripovedanja: slova, rei, znaenja i imena naroito imena dakle, entiteti koji se, generalno uzev, ne tretiraju (ili: ne samo) kao elementi datog (teorijskog, odnosno kritikog) diskursa nego, ponajpre, kao dogaaji u jednoj prii, jednom pripovedanju. Dakle, u Zimskoj etnji otkrivamo razliite anrovske postupke, ali svi oni su proeti, protkani, proiveni pripovedanjem. To pripovedanje je kontinuirano, dakle, prisutno je od prve do poslednje rei Zimske etnje, i uvek sledi svoju svrhu. Zato je taj neobini tekstualni sklop uoblien u spisateljski koherentnu celinu koja se, obino, zove roman. Kuzmanovi, videli smo, govori o pikarskom (auto)biografskom romanu... Meutim, pikarsko tu ne ukazuje na neko formalno obeleje ve, pre, na sadrinsku obojenost itave Zimske etnje autorovom samoironijom. Ostaje nam da se upitamo: kakav je to, onda, roman? Ne treba sumnjati da e biti nemalo onih koji e tvrditi da Zimska etnja nije roman. Neki e, moda, nepromiljeno rei da je to (zbog satirinih momenata koji ih iritiraju) obian pamflet. Ali postoje dobri razlozi za tvrdnju da je ovo delo (ostvareno u preovlaujuem parodijskom tonalitetu) veoma ozbiljan roman. A stanovite koje odbija da Zimsku etnju prihvati kao roman bez sumnje je izraz jedne zatvorene, palanake stilizacije, rekao bih, tano u smislu u kojem re stilizacija upotrebljava Radomir Konstantinovi u uvodnim stranicama svoje Filosofije palanke. Zanimljivo je pogledati u emu se sastoje neideoloki i ne-palanaki (jer o ideolokim/palanakim ne vredi govoriti) otpori da se Zimska etnja nazove romanom. Romaneskno tivo ije bi avanture izvodile rei, imena, njihova znaenja i njihova performativna snaga, a ne ivi ljudi, naprosto je teko i zamisliti. Dodue, u Kafkinoj pripove-

281

ci Preobraaj Gregor Samsa ubrzano postaje buba. Ali, i ona je jo ivo bie... U Zimskoj etnji, Matija je vana re i vano ime, ali ime koje se ne upotrebljava, ve samo pominje! Kako je to mogue? Tako to se Matija ne koristi da bi se neko neposredno ili posredno pozvao, prozvao, imenovao. Zato imenovani Matija i njegov ivot, zapravo, i nisu (sem usputno) predmet pripovedanja u Zimskoj etnji. Glavni predmet pripovedanja, ma koliko to udno zvualo, nije imenovani, a opet, jeste njegovo ime, i upotrebna funkcija imena, njegova suverena uloga ili uloga suverena. Tako se re Matija pojavljuje u najrazliitijim tekstualnim zgodama, a da, pri tom, ne referira na bilo koje ivo bie nego sama, po sebi, postaje predmet pripovedanja! U stvari, pomenuto ime je tvrdi oznaitelj koji u razliitim kontekstima dobija razliite uloge, a sve te uloge na kraju kulminiraju u ulozi cara. Reeni car Matija, pored ja-naratora, u Zimskoj etnji ima sredinju ulogu, postaje oznaitelj-junak, neosporna snaga i veliina iza koje, takorei, nema oznaenog oveka. Ne treba sumnjati da e se mnogi nai vrsni tumai prostoduno spotai o ovu tekstualnu zakoljicu! Dodatni problem s pripovedanjem o imenima i vanim, ako ne i neprikosnovenim, oznaiteljima jeste u tome to to na valjan nain moe da izvede samo neko ko, kao autor etnje, snagom svoga pripovednog kazivanja dri na okupu i pod kontrolom mnoge (heterogene) pojave, ne doputajui da one, u datom tekstu, progovore svojom nepodnoljivom drugozakonitou. Naime, logino je da teorijski tekst vue na svoju stranu, esej na svoju, kritika na svoju, a da fikcionalno romaneskno tkanje iziskuje, opet, svoja prava. Zato mnogi anrovski hibridni tekstovi esto odzvanjaju neusklaeno i usiljeno. Ipak, zahvaljui golemoj pripovedakoj vetini ja-naratora, koji demonstrira kako je u stanju da na malom prostoru savlada mnoge tekoe (pa i veliine!), Zimska etnja uspeva da izbegne te opasnosti. Zato se ova proza upravo svojim pripovednim tkanjem profilie kao velika (u mnogim znaenjima te rei) pripovedna celina, dakle roman. Dinastija Pripovedanje u Zimskoj etnji zapoinje sitnim dogaajem: ja-narator se spotakao pred kioskom u Cetinjskoj ulici o tek otvoren paket s deset tamnozelenih knjiga Enciklopedija

282

Britanika saeto izdanje, izdanje kojim su Narodna knjiga i Politika, kako s umesnom ironijom kae narator, obradovali javnost... Ubrzo junaci pripovedanja postaju odrednice Enciklopedije, dopunjene imenima iz naeg kulturnog kruga (urednik/pisac tih odrednica ostaje za znatieljnu publiku, rekli bismo, neka vrsta dravne tajne!), da bi, konano, u tom odabiru neka posebna (naa, a ne belosvetska) imena dobila prvorazredni znaaj u sklopu ne samo Enciklopedije Britanike nego i itave Zimske etnje... Pored oekivanih odrednica ima i onih koje zauzimaju carsku poziciju. Takva je, bez sumnje, odrednica o Matiji Bekoviu, mada se ipak ne bi oekivalo da se ta ona nae pod slovom M, prvim slovom imena ovog autora, dok se svi drugi likovi nalaze pod prvim slovom svog prezimena. Tako, recimo, odrednicu o Vuku Stefanoviu Karadiu nalazimo pod K, a Dositeja nema ni pod jednim slovom! Konano, u ovoj enciklopediji se nalo i ime Bogdana Popovia, koje, zatim, u Zimskoj etnji dobija, srazmerno, najvei prostor. Zato Bogdan Popovi? Pisac etnje ga, s pravom ili ne, uzima kao (modernog) utemeljitelja dinastije. Kakve dinastije? Pa, bez sumnje, dinastije Imena koja, prevazilazei svoje imenitelje, bivaju bez predumiljaja ugraena kako u zvezdano nebo iznad nas tako i u moralni zakon u nama... etajui Beogradom, poev od Cetinjske ulice (u ijoj se blizini nalazi pomenuti kiosk, negde pri vrhu, gde su Narodna knjiga i palata Politike, a zatim i trono zdanje Radio Beograda, ukljuujui Trei program, na kojem je R. Kuzmanovi zasluio penziju), pa do Knez Mihailove i dalje, ja-pripoveda traga za povodima, ne samo institucionalnim, koji omoguuju da etnja kroz Beograd preraste u etnju kroz raznorazna poslovna, kulturna i spisateljska Znamenja koja obeleavaju neveseli duh naeg vremena. Ve je nagoveteno da su junaci Zimske etnje ta Znamenja ije uloge se naduvavaju i izduvavaju, a ne ljudi sa svojim realnim (egzistencijalnim i intelektualnim) biografijama. Znamenja su, naravno, usreditena u zvunim imenima koja se otuuju od stvarnih ljudi (recimo, pop-drutvenopolitiki radnik Matija se otuuje od aforistiara i mladia Bekovia), nadvisuju ih, fetiizuju se, da bi tako postala deo jedne paralelne prie koju R. Kuzmanovi pokuava da ispria. Manje je vano da li su ljudi sami poradili na tome da njihova imena postanu dogaaj (bez pokria) upisan na nebu, iznad naih raskvaenih glava. Neoprostivo je dopustiti da se vlastito ime

283

isturi, kao svojevrsno heraldiko Znamenje, ispred ivog stvaraoca, njegovih tekstova ili pesama. Neoprostiv je sam dogaaj produkcije Znamenja (bez pokria ili sa previe pokria)... U Zimskoj etnji fatalni smisao te zloupotrebe nazire se ne samo kroz pripovedanje o spoljanjim (rodbinskim, arijskim, kvazi-institucionalnim i institucionalnim) okolnostima nego i kroz pripovedanje o tome ta je sve morao da istrpi tekst (proza, poezija, kritika itd.) nekog autora da bi njegovo ime postalo Znamenje. Takva operacija nikada nije bezazlena. Ona pokazuje da u naim Znamenjima, u stvari, nema nikakve znamenitosti... a, opet, i da ih ima, samo sada u jednom hipertrofiranom i patolokom vidu! Sada postaje jasnije ono to smo na poetku ovog teksta istakli: da je Zimska etnja izvesna kulturna intervencija. Na tu okolnost posebno ukazuje parodijski/satirini prosede, naroito naglaen u prvom delu knjige. etnja je jedva uspevala da se uzdri pred mogunou da parodijski pristup u njoj ne preraste u burlesku ili, da parafraziram jednog pesnika, u smeh koji prska u smeh. Neko bi, meutim, mogao rei da je sama intervencija u Zimskoj etnji suvie benigna. U izvesnom smislu, bio bi u pravu! Zimska etnja ne tei za tim da kritiki uniti ili destruira svoj predmet. Ona ne mrzi svoje negativne junake. U naem ratobornom vremenu, u kojem rei poseduju vrednost jedino ako se na nekog sruuju kao batina, Zimska etnja samo upuuje opomenu previe zanesenim, palanaki umiljenim, sebe nadraslim i zapravo starmalim kulturnim i protivkulturnim veliinama. Pa ako Kuzmanoviev tekst ne tei da destruira svoj predmet, on, ipak, tei da ga dekonstruie. Da otvori igraku i pokae od ega je sazdana, da bi je, zatim, sklopio i ostavio da se kiseli u svojoj transcendentalnoj umiljenosti. Dodue, sam taj postupak ne moe da proe bez vaspitnog efekta koji je, upravo, taj efekat intervencije. Jer, pre i posle otvaranja (igrake) situacija, jednostavno, nije ista. Ali, tu nema dijalektike i bilo kakve druge negacije ili destrukcije. Intervencija je knjievna, tekstualna. Odgovoriti na tu intervenciju nije lako, ako ve nije i nemogue. Zato je, izgleda, najbolje utati... i zapravo: ovu kulturnu intervenciju preutati. Treba se uzdati u nevidljivu ruku palanke, koja e sve da dovede na svoje mesto! Jedno od prvih palanakih naela u domenu spisateljstva glasi: svako ko neto pie, pie svoju legitimaciju! To naravno ima posebno znaenje u palanaki

284

ureenom drutvu, u drutvu sabornosti i sabornom logikom izdiktiranih hijerarhija, moi i veliina. Kepeci odozdo mogu da dree i urlaju koliko god hoe, pre ili kasnije oni e stii pred kapiju zamka na kojoj e morati da pokau svoju legitimaciju... Eto u ta se uzdaju veliki utolozi, i od ega, opet, strahuju mali. Pa ipak, utnja nije lomaa. To to e kulturna intervencija zvana Zimska etnja po svoj prilici biti kod nas preutana, to nije nikakav a ponajmanje pravi odgovor na njen izazov. Jer ta knjiga je u naoj kulturi bez sumnje redak i utoliko dragocen primer detronizovanja lanih careva i dinastija, vraanja naduvanih imena njihovim stvarnim imeniteljima, njihovoj osrednjosti i nezanimljivosti. Suveren je sama poezija Za razliku od knjievnog i drugog ogovaranja (iji prirodni ambijent je kafana) kao jedinog sredstva borbe protiv nametnutih hijerarhija i veliina, Zimska etnja nudi jedan neobian postupak koji je ve sopstvenim spisateljskim sklopom zatien od prigovora. Naime, ako autoru Zimske etnje prigovorimo da njegov opis i procena nekih pojava nisu realni (ili: istiniti), onda on sebi rezervie stari, dobri modernistiki odgovor, da to, u stvari, i nije traktat o stvarnim kreaturama nego samosvojna, samozakonita knjievno-estetska kreacija, tako da prigovori o stvarnosti ili nestvarnosti, jednostavno, nisu dolini. I zaista, takav odgovor bi bio na mestu! Jer, kakve god primedbe da neko stavi na to kako su u Zimskoj etnji prola imena kao to su, recimo: Bogdan Popovi, Matija, Desanka Maksimovi ili Miodrag Pavlovi, ostaje injenica da je kulturnu detronizaciju tih polustvarnih i polufikcionalnih znamenja autor etnje izveo veoma uverljivo. Mi nemamo neposredni kontakt s realnou. Izmeu nas i realnosti se uvek umeu neki tekstovi, rei, imena. Stvari oko nas koje vidimo su, takorei, beznaajan deo stvarnosti to nas okruuje i koju, strogo uzev, ne vidimo, koju saznajemo preko rei, poto je i ona sama performativna, reima stvorena stvarnost. Autor Zimske etnje uvia injenicu da i naa kulturna stvarnost poiva na oznaiteljskoj snazi nekih privilegovanih rei, te da tekstualni ili, ako hoete, dekonstruktivni pristup realnom mora da sledi tu putanju koja pored znaenja rei/ imena meri i njihovu kontekstualnu snagu, tu promenljivu

285

injenicu koja, u jednom trenutku, dato ime moe da naduva, a u drugom, da izduva! Naravno, niko, pa ni R. Kuzmanovi, nee poverovati da je dinamika tog naduvavanja i izduvavanja potpuno sluajna i nekontrolisana. Uvrivanje performativne realnosti je, uvek, lanac dogaaja ije diskurzivne tragove moemo da pratimo, s manje ili vie uspeha. Autor etnje je selektovao i interpretirao jedan broj kulturnih (pre svega knjievnih) pojava, poev od spisateljskih, te gestova donatora i biznismena, preko u osnovi udvorike etnocentrike poezije, do mitologizovane kulturne, teorijske i kritike pozicije... Te pojave, u njegovoj interpretaciji, re-konstruiu lanac moi koji obezbeuje da se neka imena u naoj kulturi uzdignu daleko iznad sebe samih i da, na taj nain, postanu nedodirljive suverene duhovne vrednosti, kako u prolosti (dobar primer za to je Bogdan Popovi) tako i u ovom naem razdoblju aksioloke pometnje... Neko bi sada mogao da postaviti pitanje: s kojim pravom bilo ko (u ovom sluaju: R. Kuzmanovi) eli da detronizuje nae najvie vrednosti i najvia imena koja tako lepo pristaju uz njih? Nije li to, takoe, pretenzija na poziciju suverene duhovne vrednosti ili, jo bolje, nespretan pokuaj da se unapred okupira upranjeno (posle detronizacije) mesto suverena? Odgovor je sledei: suveren je sama poezija. Naime, za razliku od tradicionalnih obiajno-institucionalnih i dravno-pravno-politikih shvatanja suverenosti, or Bataj je istinsku poziciju suverenosti namenio, pre svega (ne i jedino), samoj poeziji. Zimska etnja sledi taj, rekli bismo, civilizacijski nalog: poezija ne moe da se potini nikakvim spoljanjim veliinama, poto ona moe da bude velika samo ako je po sopstvenim (poetskim) merilima ili po sopstvenoj savesti promerena i primerena vlastitoj veliini! Misliti da je neija poezija dovela do toga da se njen autor postavi na presto mitskog cara znailo bi, samo, uniavati poeziju. A ako se neija (recimo: Matijina) poezija i nogama i rukama hvata za heteronomne (mitske i religijske) vrednosti koje e, pored jo nekih Stvari, omoguiti da njen autor postane pre car nego pesnik, onda e ta dobro funkcionalizovana poezija moi da opstane u poetskom i drugom pamenju tano onoliko dugo koliko e opstati i te funkcije, ti ideoloki aparati uz koje je priheftana! U Zimskoj etnji se uglavnom ne govori o istorijskoj, socijalnoj i politikoj pozadini koja podupire ili, ak, diktira sam

286

nastanak dinastije careva u naoj kulturi, dinastije hipostaziranih i hipertrofiranih imena koja se otuuju od sopstvenih imenitelja... bilo da su oni tim otuenjem unieni ili da su ve po sebi nitavni. Ipak, pred kraj etnje narator, ne naputajui literarni kod, govori o usijanoj liniji koja nam se kao ig utiskuje u meso ili o jedinstvu koje pri sve pred sobom i na prvom mestu ljudsku duu... Re je o ideologiji bezuslovnog nacionalnog jedinstva kojoj treba, tvrdi Kuzmanovi, protivstaviti ivot promene, preobraaja, sloenosti, bogatstva, otvorenosti i potovanja demokratije kao procedure, jedino primerene pojedincima/graanima ili, ako hoete, imeniteljima koje nije zasenila veliina bilo ijeg, pa ni vlastitog Imena. Takoe, potrebno je, koliko se moe, razotkriti pozadinu obelodanjenih i prikrivenih ciljeva politike koja je najodgovornija za zloinake postupke pojedinaca i drutvenih grupa. Potrebna je snaga da se izdri u toj otvorenosti (podvukao: M. B.; tu Kuzmanovi, bez sumnje, preuzima jedan od kljunih motiva Konstantinovieve Filosofije palanke) koju ne kontroliu sasvim ni oni koji se za nju svim srcem zalau, jer oni ne otvaraju samo drugog, oni as anatomije (da li tu treba da uitamo Kia? M. B.) na prvom mestu izvode na sebi samim (str. 145). Takav nas postupak, tvrdi s pravom Kuzmanovi, uvodi u svet sloenosti i preobraaja, u kojem, onda, ima mesta i za suverenu poziciju poezije. To je svet koji ne priznaje neizmenljivu, sudbinsku istovetnost sa sobom, dakle, identitet koji, navodno, treba uvati kao manastir i freske u njemu... Jer, nema istovetnosti sa sobom bez unutranjih napetosti, bez protivureja. Kao to nema identiteta koji bi bio samo i jedino pozitivan. U njemu su uvek prisutni i tragovi nekog zla i zloina, a to postaje vidljivo ako se procenjuje sa sadanjih, dakle najviih civilizacijskih merila. Jedini problem je u tome to u naoj kulturi ima previe onih koji sadanje procene donose sa stanovita anahronih, prevazienih ideologija. Gordost pravednika nam ne garantuje istotu koja se postavlja s one strane svakog relativizma, u jednom zabranu u kojem zloin i zlodelo, navodno, nemaju pristupa. Budui da takvog mesta-ne-mesta u Stvari nema, budui da su sve stvari i svi poslovi proeti i noeni vrednosnim opozicijama koje nisu jednom za svagda bogomdane, koje nisu jednoznano i jednoumno definisane i u venosti upisane i uvrene, onda Stvar naih zloina i nae veliine predstavlja ili pred nas stavlja zadatak upitnosti i odgovornosti, beskonaan zadatak

287

pregovaranja sa ivotom, s njegovom nemoguom usidrenou u nekoj definitivnoj luci Spasa. Nema apsolutne ili sveobuhvatne suverenosti kojoj bi sve, pa i poezija, trebalo da slui. Zato je ne samo istorijski i nacionalni nego i ljudski identitet, zapravo, klimava ravnotea izmeu krajnosti koje su krajnosti zloina i veliine, zloina za osudu i veliine podlone detronizaciji. A ta krajnja opozicija uokviruje one druge koje nas svakodnevno opsedaju, ne doputajui nam da se jednog podneva ili jedne veeri zablenemo u idealnu sliku nas samih, bilo da smo u njoj definisani kao carevi, kao aneli ili kao revnosni podanici. Niko i Nita Na uglu Knez Mihailove i Vuka Karadia ja-narator etnje je sreo poznanika iz studentskih dana i sebe unekoliko predstavio kao zastupnika Bekovia-dvadesetogodinjaka, uz pomo vie sile stvorenog od onoga to je otpalo od Matije kad je, poto bee izabran za cara na Optem srpskom saboru, podvrgnut strogom staroslovenskom obredu proienja. im je progledao i nasmejao se, taj mladi je vojnim helikopterom prebaen u praumu Peruicu i zatomljen (nehotice?) u velikom srcu Daviove gugutke tamo gde je onaj miris perja to utka/ u gugutanje svoje gugutka. Iako oboava Matiju, a strai se i samog postojanja Bekovia, poznanik mu ree: Ko tebi, Niko i Nita, daje pravo da se petlja u... Ali, jedino onaj koji je niko i nita moe da brani zatoenog, odgovori narator etnje, jedino on ima biografiju! I zatim, udaljujui se prema Kalemegdanu, ponovi s izvesnim uenjem svoje novo ime i prezime: Niko i Nita. Udeljeno mi je s prezirom kao oglodana kost ostarelom gradskom psu slobodnjaku. Svejedno, zadrau ga. Ne zato to mi je dato, nego zato to mi pripada. ovek je sudbinski nita. Pepeo. Praina. A ta strana Stvari se vidi samo i samo onda kad smo u stanju da vidimo efemernost i besmislenost svih hipostaza. ta god da stoji u istorijskoj, socijalnoj ili politikoj pozadini dinastike genealogije u srpskoj kulturi a privilegovanu ulogu, bar u Matijinom sluaju, ima ideologija bezuslovnog i potpunog (sabornog) nacionalnog jedinstva ipak, u pozadini te pozadine stoji injenica da nju uspostavljaju pojedinci, oni koji se, takoe, zovu Niko i Nita, samo to to ne znaju

288

pa zamiljaju da su carevi ili njihovi aneli, sreni adepti i podanici... za razliku, recimo, od pesnika koji, u vezi sa svojim ivotnim statusom, nije imao iluzija pa je mogao da ustvrdi: Ja sam od gorkih nigdenikovia. Eto zato je u Zimskoj etnji postalo mogue da se Matiji caru (ili, ako hoete: popu) protivstavi na prvom mestu sam pripoveda kao Niko-i-Nita, a zatim i Bekovi, eret i aforistiar koji se nezlobivo smejulji dok, u egzilu, jae na metku lutalici... Uvoenjem u igru metonimije svih linih imena, koja glasi: Niko i Nita, ja-narator u Zimskoj etnji uvodi, u stvari, instancu s koje tek moemo i moramo da raz-uveravajue pristupamo svim veliinama koje se postavljaju iznad vieznane (istorijske, praktine, egzistencijalne i poetske) upitnosti i odgovornosti. Pitanje o smislu i vrednosti izvesnih pojava u kulturi jeste, najpre, pitanje koliko neko uspeva da ostane uz svog Niko i Nita, bez nade da e to najstarije ime ikada izgubiti, napustiti, sakriti. Ma koliko da se odmaknemo naem prapostojeem Niko i Nita, mi se neemo zauvek osigurati, obezbediti, udomiti u bilo kakvoj venosti upisanoj u strukturi nadivljavanja. Nadivljavanje nije onto-teolokom utehom garantovano ovekoveenje. Ono je samo rizik koji preuzimamo na sebe, na svoje Niko-i-Nita, uvek kada stvaramo neto za druge. A to onda nije smrt autora, ve samo podseanje da je i sam autor smrtan, da mu nikakve metafizike proteze nee pomoi da nadivi tu injenicu, da e njegova dananja veliina ve sutra, moda, biti prah i pepeo. Jer nadivljava svoje vreme samo ono to je u sebi duboko sporno i to se nudi uvek novim tumaenjima. Nasuprot tome, kvazimetafizike veliine traju jedino dok ima nekoga da ih podupire. One su uvek deo kadrovske politike i plitkosti koja lako sklizne u nepotizam. Takva politika raa male kultove koji su, esto, samo parodija velikih kultova linosti, ali su, u isti mah, dovoljno veliki da u datom drutvu preuzmu na sebe svu odgovornost, odgovornost za odgovornost i, po pravilu, odgovornost za sudbinu beslovesne gomile koja se zove narod, za pravac i pravovernost usijane linije. Budui da je, u svojoj poeziji, Davio bio osetljiv za pitanja/ to stavljaju sve pod svoj znak, od zastave do groba, dok je u vlastitom ivotu, vlastitom gru-ivljenja imao zatamnjenja koja su od njegovog Niko i Nita htela da naprave politiki neprikosnoveno Sve i, prema tome, jednu drugu Sabornost, a videli smo kasnije i naroito danas, lako svodivu na onu

289

prvu, pravoslavno-patrijarhalno-palanaku, iz tih, kao i nekih drugih razloga Davio nije samo pored Pope (ispred ili iza njega, svejedno) najznaajniji pesnik srpskog jezika nego je, ujedno, rtva sopstvene vere koja svoj Credo (ukljuujui tu i ono takorei neminovno: Credo quia absurdum) stavlja izvan svake upitnosti. U odeljku iji naziv je Nema Davia u beogradskim knjiarama, drugar iz Ulice vardarske ja-naratoru ree: Da Oskar nije toliko, onda ne bi... Na to mu narator umorno i suzdrano odgovori: Kurac ne bi... I u tome, zacelo, ima istine, jer Oskar je pesnik kojeg usijana linija nikada ne bi do kraja prihvatila. Ipak, ostaje pitanje: zato ga danas ne prihvataju ni oni malobrojni koji nisu nikad bili ni na kakvoj liniji? Na to pitanje jedini smisleni odgovor glasi: zato to se sam Oskar previe poistovetio sa svojom usijanom partijskom linijom... A svaka takva linija, bila ona crkvena ili partijska, uvek je, ujedno, dobra struktura doeka za uzdizanje, hipostaziranje nekih Imena: svetaca, velikih voa i vojskovoa, klasika, careva i, naravno, njihovih anela i adepta. Pod stegom spolja poduprtih Imena stvaralac umire lepom smru. Zbog toga danas Davio postoji kao pesnik-ne-pesnik, sa skoro zaboravljenim opusom. Jer ko jo zna da je Trg Em svojevrsna enciklopedija apstraktnih poetskih formi u srpskom jeziku?! Samo, da li je pravedno to pesnikovo nepostojanje, injenica da u dananjim izlozima knjiara nema knjiga Davia-pesnika? Ne, to nepostojanje ne moe biti pravedno. Ali u naoj kulturi, u kojoj su poricanja uvek totalna, nije lako odvojiti ito od kukolja ili, ako hoete, Davia pesnika od Davia ideologa. Evo jo jednog primera. Danas imenitelj Bekovi ivi i umire s veliinom sopstvenog imena, Matije, neprikosnovenog cara Matije. Da li je to to je pop Matija (zauvek?) usmrtio ne samo pesnika Davia nego i pesnika i aforistiara Bekovia svojevrsna poetska pravda? Zimska etnja nam diskretno sugerie pomisao da u tome nema nikakve pravde. Davio je pesnik kojeg neemo proterati iz naih izloga a da, pri tom, ne unizimo svoja poetska merila. Najrevnosniji su uvek oni koji pomamno mau pravdom kao maljem ija veliina bi lako mogla da nas zdrobi! Zato zloinom neukaljani pojedinci nisu tuioci, ne tee brzim i jeftinim trik-reenjima oni s bolom u dui trae nain izbavljenja, uvek iznova s rizikom ulazei u naredni poduhvat. Oni nisu profesionalci jer ne rade po nalogu i sa

290

unapred potpisanim oprotajem za sve to ine. Jedino takav pojedinac mora da vodi rauna da ga spremnost na rtvu ne ponese predaleko, da se, postavi odvie moralan, ne udalji od ivih ljudi, to u krajnjoj liniji moe da znai i od samoga sebe. Dakle, i samo pravednitvo moe da se zatoi u svojevrsnoj (moralno/etikoj) usijanoj liniji, moe da se preobrazi u neurozu ili deuranje. Jedina poetska pravda je pravda bezrezervno okrenuta poeziji, pesniku Daviu koji prkosi svojoj i svaijoj ideolokoj paranoji. Takoe, to je pravda okrenuta pravoj vrednosti (ako takve ima) u mladom pesniku i aforistiaru Bekoviu koji, zbog protivpoetskih zlodela popa Matije, sklonog beskonanom eranju, ipak ne bi smeo da bude zaboravljen! Oslobaanje od carske vlasti ne ispoljava se u svrgavanju cara, ve u spasavanju zarobljenog-izgubljenog ljudskog bia koje je, slabo i neotporno, s nekom probuenom zloom pohitalo da utone u tzv. dogaanje naroda. Ta vrsta spasa, ipak, ne spada u nadlenost pisca pikarskog (auto)biografskog romana. Najzad, u njegovoj nadlenosti nije ni spasavanje cara Matije i nekoliko njegovih najistaknutijih anela-doglavnika. Pisac Zimske etnje svoju nadlenost vidi kao poduhvat kojim bi se iz smenoalosnog zarobljenitva izbavio od njega triput mlai Bekovi. Pa ako je u tom naumu donekle i uspeo, Kuzmanovi se, takoe, pribojava da se, u nekom tragikominom obrtu, mladi Bekovi ipak ne stopi s Matijom ili, jo gore, prometne u mlaeg i savremenijeg Matiju. Na kraju, ipak, narator bez uvijanja priznaje da polae nadu u tog dvadesetogodinjaka... Kad zamilja da e etati, kao pokojnik, Knez Mihailovom ulicom, ja-narator ne iskljuuje mogunost da e ga neko zaustaviti i, s prisnou svojstvenom mladom oveku, osloviti pravim imenom... To je povod za meditaciju o seanju ivih koje uklanja sa poklopca mog sanduka navaljano kamenje, tu teku hrpu koju su nehotice podizale i moje ruke, u budnom stanju koje, dodue, kad godine minu, ljubazno uzima izgled none more (148-149). ini se da je poenta Zimske etnje upravo u tome: sva naa budna stanja koja izazivaju mladiku prisnost i veselost, kada godine minu, ljubazno uzimaju izgled none more. Tako da se, u stvari, komedija zavrava tragino, jer to je uslov mogunosti zapoinjanja nove ljudske komedije, pa onda i ivotne veselosti i svake prisnosti u njoj... mada sve zajedno ima izgled nemogueg.

291

Grad nije homogen Usud palanke kao Matijom pozlaene, fatalne strukture doeka svakog pokuaja da se iskorai na ist civilizacijski zrak, uvek e nas, u najzaotrenijem obliku suoavati s neprikosnovenim nalogom koji glasi: nemoj da filozofira! Nekada je nae prvo naelo glasilo: nemoj da filozofira u jeku diskusije o petogodinjem planu, a sada: nemoj da filozofira u jeku borbe za nacionalni identitet. Pokazalo se da je ovaj drugi, izvedeni nalog u stvari prvi, da je naa od iskoni do dana dananjeg data preutna filosofija kao, naravno, najvia filosofija palanke, bila ta filosofija bez filozofije i, dakle, filosofija palanake zbrinutosti u homogenoj i hegemonoj istovetnosti sa sobom: naciji, opstanku (samo opstanku, ne i ivotu, ne i avanturi i pluralizmu ivljenja), gradu (Beogradu) kao selu, ariji kao iskonu i zaviaju svih naih spisateljskih Veliina, na elu, naravno, sa zatitnikom (ili: erateljskom) veliinom Matijinom... Ali, kae autor Zimske etnje: Grad je grad ako nije homogen. On nije selo ni palanka upravo po svojoj otvorenosti i sloenosti, bitnim uslovima koji mu osiguravaju opstanak i napredak (v. odeljak: Isus pripada gradu). Pa prema tome, grad, ako je grad, predstavlja nepremostivu prepreku za poseljaenje. On ne moe biti mesto na kojem se abokreina skuplja vie nego na drugim mestima... Grad je mesto na kojem duvaju vetrovi drugog, neistovetnog, neoekivanog. Zato s pravom tvrdi K., on ne pripada samo onima koji u njemu ive, on nije saborno mesto, mesto okupljanja pod kapom jedne jedine boje, mesto na kojem se presipa iz sivila u sivo, ili iz upljeg u prazno, iz istog u jo istije, s nadom da e se dostii najistije! Grad nije Kosovo. On je mesto svih rei, a ne jedne, najskuplje. Najzad, on pripada i onima to kroz njega prolaze i koji se u njemu nakratko ili podue zaustavljaju. Ta otvorenost gradskih ulica, trgova, kua i zdanja za ne-isto, novo i drugo, ini moguim da se grad uzdigne iznad sela, arije ili palanke, zaglibljene u svom blatu i naoruane svojim eranjima. A otvorenost jednog velegrada je mogua samo ako je on otvoren za strane uticaje i za sopstvenu razliitost. Kao to kamen u nekom zidu nije nikada samo kamen, jer je deo neega to znaenjski ili smisaono prevazilazi njegovu egzistenciju samo-kamena (Svedoim bestelesnom au i korenjem okolnog vresa/ s nalija da je kamen krik protiv

292

jednoglasja..., Davio: Trg Em) tako je i grad, budui da je smeten u svetu, nuno otvoren za znaenja i smisao koji ga prevazilaze i upuuju na drugo u njemu samom i izvan njega. Bez tog vieglasja, pulsiranja, interakcije spoljanjeg i unutranjeg, grad ne bi bio grad. Bez lakoe vienja drugog i radosti zbog susreta s drugim, kae Kuzmanovi, grad ne bi mogao da bude duhovno velik. Ipak, najvaniji argument protiv palanake filosofije zatvaranja (ili: provincijalne sabornosti) pisac etnje vidi u stavu koji glasi: Za Hrista ne postoje stranci jer je on bog svih. Sabornost je naelo zaostalog, patrijarhalno-seoskog, pred-modernog ustrojstva zajednica: drugi je tuinac, po definiciji uvek gori od bilo kog naeg, bio on propalica najgore vrste. Tako da je tue i tuinsko uvek zlo, a zlo, da parafraziram Filosofiju palanke, postoji samo s one, druge strane brda, nikako kod nas. Pa kada ta i takva sabornost postane u isti mah naelo nad naelima jednog grada, onda njegova religioznost prestaje da bude hrianska ili Hristova, jevaneljska, i postaje u najboljem sluaju starozavetna ili ona Otkrivenja koje napisa ogoreni Jovan s Patmosa. Pa kada se u jednoj naseobini u kojoj se reflektuje ceo svet odjedared povampiri starozavetni duh zastraivanja, pretnje i osvete, onda, po pravilu, naglo skoi cena relaciji prijatelj neprijatelj, a Isus, budui da je Jevrejin i propovednik tolerancije i ljubavi, u takvom gradu, pokazuje se ubrzo kao neko ko u stvari nije dobrodoao! Tako onda preostaje samo ime Isusovo koje e, ubudue, da se haba meu drugim Imenima, popovskim i carskim, i meu kamenjem gradskim ukoliko bi ono htelo da bude samo-kamenje. To to na poslednjim stranicama Zimske etnje autor naglaava refleksivne/filozofske aspekte svoje romaneskne tvorevine, naravno uvek kroz pripovedanje, svakako je jo jedan prst u oko neprikosnovenosti palanake/ivotne neposrednosti. Pri tom, da ne bi bilo zabune: ista ta logika neposrednosti koja je logika filosofije bez filozofije (simptomalno) vlada i u naoj dananjoj filozofiji! Jer ona je takoe zabravljena palanakim obzirima, mada je, ujedno, konstitucionalno osujeena, nesposobna i nepodobna (za razliku od poezije, koja je oduvek koketirala s mitom i mnogo se lake dodvoravala vladajuoj doxi) da se potpuno odmetne u nekakvu teolokopopovsku strukturu. Zato je mogue rei da je Zimska etnja, bar u svojim zavrnim pripovednim akordima, blia filozofskoj refleksiji nego to je to ikad bila naa akademska filozofija. U stvari, etnja nam pokazuje da etnja kroz beogradske ulice,

293

kroz imena i poeziju, knjievnu kritiku/teoriju, pa i filozofiju, moe da se shvati kao etnja kroz isto koje mi samo vidimo na razliite naine i iz razliitih uglova, tako da to onda, zapravo, i nije isto. itajui Zimsku etnju, svaki ne-Matija suoie se sa do zla boga jednostavnom demonstracijom nae temeljne-bestemeljne uslovnosti po kojoj je svaka istovetnost, s one strane fantazmi o velikom Identitetu, umreena u splet razlika i odgoda koje nam kau: Isto nije spas nego je, u najboljem sluaju, tvrdi oznaitelj koji e, na kraju, da posrne u dodiru sa sasvim drugim shvaenim kao doslovna ili metaforika smrt. Moda je za ja-naratora u pikarskom (auto)biografskom romanu zvanom Zimska etnja olakavajua okolnost injenica da je svoju literarnu naobrazbu godinama habao na Treem programu Radio Beograda meu anrovski najrazliitijim tekstovima, sedei, pri tom, izmeu, s jedne strane, svog prijatelja, filozofa iz Ulice vardarske i, s druge strane, Radomana Kordia, knjievnog kritiara i teoretiara sa cipelama marke Lakan Bilo kako bilo, Zimska etnja se zavrava jednom pripovedno-filozofskom meditacijom koja ne svedoi o kraju te romaneskne misli ili, ne daj boe, o pripovednom happy endu u kojem su i premise i procedura zakljuivanja, pa i sam zakljuak sreno utanaeni tako da na ivot-ne-ivot ve time dobija svoje ako ne ivotno, onda bar pripovedno naravouenije. Ne, tu nema naravouenija, sem ako se moralni imperativ, da u ovim naim prohladno-sumranim ivotnim okolnostima moramo da povraamo dugo i pribrano, shvati kao nekakvo naravouenije. to bi, dakako, bilo pogreno, jer naravouenije je krajnji zakljuak, a u Zimskoj etnji nema kraja, nema nasilne koherentnosti, sem u onom paradoksalnom obliku koji je nagoveten ve u Filosofiji palanke, u njenom odeljku koji glasi: Nema kraja kraju. Dakle, kraj je zatvaranje, te svojim poreklom vodi iz duha palanke, i zato, kae Konstantinovi, nema verovanja u kraj kojim ne progovara duh palanke, koji je delo same te vere, dovedene do religijskog fetiizma kraja u svemu: u stvarnosti, u smislu, u istoriji. Ali, pisac Filosofije palanke odmah napominje da nema ni konanog odricanja od konanog smisla. Pa, prema tome, nema ni konane detronizacije cara i careva. Uvek ostaje prazno mesto kraja ili prestola. Mogunost uvek novih (ili: novih kao uvek) ustolienja bie beskonana. Palanka moda nije naa sudbina, ali je deo nae sudbine. Eto zato u Zimskoj etnji nema happy enda. Ali ima povraanja.

294

Poslednja reenica glasi: Povraanje je postalo na govor. S tim to to, onda, nije kraj. Jer, u prethodnoj reenici se tvrdi: Povraamo kao da nikada neemo prestati. To kao da i njegova dvosmislenost je ono to stoji na samom kraju Zimske etnje, tom kraju bez kraja. Beda povraanja koje ne prestaje svakako je beda jednog prederavanja nejestivim koje je, posebno u poslednje dve decenije, toliko opteretilo nau utrobu da sada, reklo bi se, povraanje postaje naa neophodnost, ne i eljena Stvar. Zato, govorei o moralnom imperativu, na tom istom kraju (bez kraja) Zimske etnje, ja-narator bez dvoumljenja kae: Znam gde si, ne eljeni nego Neophodni. Tu si, tu sam: Niko i Nita. Neemo, jo neko vreme, smeti da budemo mali Neko i Neto, jer greh kanibalskog dranja na kraju XX veka nas je toliko opteretio da e rituali ienja jo potrajati. Nezaobilazna skruenost, ak poniznost nas uvek podsea na to da smo Niko i Nita. A to podseanje nam je neophodno ako ikako i ikoliko uopte elimo da budemo ono to jesmo, ako elimo da se postavimo na sam poetak (ne na kraj) nas samih...

295

prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami

Basri apriqi

KADARE GRADITELJ BALKANSKIH TOPOSA

Drveni konj
Troja je veliki nespokoj za Ismailja Kadarea, zauvek nestao, mrtav grad. Jedan drveni konj postao je simbol unitenja a Laokoont, trojanski glas koji prenosi nereivu enigmu kroz vekove. U knjizi Poziv u studio pisac nas podsea: Kao da sam podstaknut nekim drevnim nagonom rase, moje prvo osvajanje je Troja. Ali ja sam stigao sve do njenih zidina da bi uradio nemogue: neosvajanje. Osvajanje Troje, veno nestajanje, mora je koja osvaja pesnika veoma rano, ali neosvajanje grada, neruenje zidina, autorov je glas koji obuhvata skoro sav njegov stvaralaki opus. Analogne paradigme koje poistoveuju fatalno bie drvenog konja s jednim modernim gradom, negde u nekoj poljani, pretvaraju se u dominante stila itavog romana udovite.... Preuzimanje citata iz enciklopedija, ali i iz simbolikog dela istorije Troje, veoma su uestala i stvaraju doble coding od poetka do kraja romana. Ovaj trojanski topos nam se prikazuje u granicama koje su odreene hiljadama godina ranije, ali nam i dalje predodreuju ivot, sudbinu i postavljaju ogranienja u ponaanju. S. M. Baur, govorei o poetskom svetu Kavafisa, konstatuje da pesnik vidi kao stvarnost ono to drugi vide kao nepovratnu prolost. Ono to interesuje Kavafisa, nije daljina onog sveta od dananjice, ve njihova blizina. Ismailj Kadare ne preuzima bekstvo Helene i nestanak jednog grada kao nepovratnu prolost, ve, naprotiv, preuzima celokupnu pozadinu tadanjeg rata, umee najtipinije rekvizite kako bi pribliio prolost i stopio je u savremeni svet, gde se likovi i reference isprepliu tako da vremenska daljina uopte ne postoji. Rekviziti jedne prolosti, gvozdena koulja na primer, moe da se ukae devojci kada otvara kofer da bi uzela koulje svog verenika i oprala je prakom koji se tek pojavio na trite.

296

Pisac konstatuje genotekst kao simboliko stvaralatvo a istinitost simbola kao specifinost gde nema apsolutne ve zamagljene istine, umnoene i ovekoveene. Zato se istina ne deava tada, nego sada. Trojanski konj nam se pojavljuje na polju nasuprot naeg modernog grada, u obliku koji poznajemo i koji smo sami konstruisali, u obliku kombija. On poseduje nau konkretnost. Ali taj konj-kombi izaziva moru u analogijama nae podsvesti. Onako kako je naao svoj konkretan oblik jednog starog kombija, tako je naao i svoju psiholoku osnovu, povreenu nekim banalnim ivotnim situacijama, kao to je raskid veridbe.

Odseena glava
Delo Veliki paaluci /Pashallqet e mdha/ je tip proze koji je dominirao u XX veku u Evropi. To je knjievnost koja stvara mit. Ukoliko se neki od simbola koje Kadare stvara u svojim istaknutim delima dodiruju sa stvarnou, i mogu da se interpretiraju kao alegorije, poput figure odseene glave, oni nemaju nuno i tendenciju da lie na aktuelne drutvene pojave. Odseena glava je mitska stvaralaka tvorevina autora, otvorena metafizika, autorovo uoptavanje i shvatanje o dravi, sudbini naroda, totalitarnom sistemu, strasti i ambiciji oveka naspram drave, itd. Glava nosi svu vanost, slavu i angaovanje carstva dok se ne postavi odseena na stubu srama, a telo postaje nevana masa i bezvredan obim kojem preostaje da bude pokopano bilo gde i na bilo kakav nain, jer bez glave gubi svaki smisao. Lik pod imenom Abdula, koji slae glave na stub srama, ima udan razvojni put, od pedantnog slubenika do simboline ivotinje (Cassirer)1, do bia u kojem oivljavaju nagoni za samoegzekucijom; Abdula eli da se nae meu ljudima kojima je glava odseena, on eli da bude meu onima koji diu glavu i kojima se odseena glava izlae na stubu srama. Povlaenje paralele sa razdvajanjem delova carstva odaje potpuno paralisanje funkcionisanja drave, unitavanje elje za seksom i paralisanje muke potencije koje vodi unitavanju Abdulahovog branog ivota i odsecanju glave od tela. Buenje volje za nalikovanje sa odseenim glavama u oveku koji odseene glave rea na stubu srama, pokazuje kako se autor ne miri na ispiranje ovekovog mozga. Iz dubine podsvesti, u udnim situacijama izbija instinkt za suprotstavljanjem.

1 Erns Cassirer, Myth on the State, New Haven, 1946 f. 32

297

Data re
Data re ili besa, izvanredna sila koja dri klju za prelazak iz jednog sveta u drugi, iz onog imanentnog u onaj transcendentni, u delu Ko je vratio Dorontinu (Kush e solli Doruntinn), stavlja na probu svoju istinitost. Od poetka do kraja autor provlai ovaj topos, preuzet iz drevnog albanskog mita, sa ciljem da posvedoi istinu ovoga sveta da e brat, koji je dao re sestri, ustati iz groba i odrati re. Simbol bese ili date rei je jedna od najsublimnijih figura u delu Kadarea. Ovim jezikom je autor uspeo da dotakne nevidljive i nepoznate nivoe i mogunosti racionalnog dela samosvesti. Samo jezikom simbola moe da se slobodno prelazi iz ovog u onostrani svet, transcendentalni, da bi se zadovoljio veni zahtev prelaska granica koja ograniavaju ovaj svet. Mo jezika simbola omoguava prenos poruke iz samosvesne u nesvesnu ljudsku psihu. Premise koji prenose energiju ovog jezika su: neodreenost, iracionalnost, izmetanje realnog vremena, nedostatak referenta, beskonana interpretatibilnost, omoguavaju deportaciju u beskonane visine transcendentalnog sveta, bez straha da se moe izgubiti put. To je poznati put i artikulisan svet nae nesvesnosti.

Piramida
Simbol piramide, jedno od misterioznih stvaralatva ljudskog uma, jedno od uda ovoga sveta, oduvek je privlaila panju pisaca. Veliina i apsurdnost motiva koji su nagnali jedan ljudski um da podigne takav spomenik, grandiozna grobnica koja ovekoveava slavu, a potiskuje i umanjuje sva druga ljudska bia toga mesta, dodirnula je imaginaciju Ismailja Kadarea, u smislu stvaranja prikrivene analogije. Jedna velika piramida, jedna velika grobnica, koja e se podii kako bi ljudi izgledali zaista mali, veoma nebitni, a to je jo vanije, da se uniti blagostanje i objave siromatvo i socijalna pusto, kao vena namera generacija, inila se jo za ivota diktatora u Tirani. Albansko drutvo u drugoj polovini XX veka, pretvoreno u jednu socijalnu grobnicu, mnogo nalikuje apsurdnom poduhvatu izgradnje velike faraonske grobnice kao i drevnoj egipatskoj ideji da se grobnica pretvori u simbol koji e svedoiti vekovima.

298

Figura te grobnice je toliko slina empirijskoj stvarnosti da moe da se poistoveti s njom i razlui kao alegorija, jer jasno dodiruje vremenske i prostorne granice ove stvarnosti, ali ne treba je kanalisati samo pomou jednog naina interpretacije. Ako se delo objasni samo alegorijom, umire simbol a time i vieznanost jezika kojim je delo pisano. Grobnica faraona je nalik na politiku grobnicu u albanskom drutvu do granice alegorije, dodiruje je, ali je ne prelazi, stoga nikad nije otvorila put kojim moe da se pretvori u logiku denotaciju. Stapanjem vremena i konverzirajui prostor, autor ostaje veran svom stilu, transformie tekst u vrtoglavu monu uoptavajuu silu, predoava socijalne i referentne pojave svoga doba, istovremeno postavlja opta ljudska pitanja, pitanja itave planete i svih vremena. Autora interesuje ne samo da uspostavi vezu ili da u potpunosti izbrie mitska vremena od objektivnih istorijskih, ve istovremeno uspostavlja vezu izmeu ideja i namera karaktera koje modelira na osnovu fundamentalne istovetnosti. Tekst govori o svireposti apsurda, od mitskog vremena izgradnje piramida, kao rituale koji se menjaju nakon mnogo vekova, u XX veku, kada se u Tirani gradi piramida za diktatora. Sem ideje istovetnosti koju stvara ritual izgradnje piramide, simbolika grobnice, koja e postati simbol i predstavnik ovih karaktera, prenosi sistem znaenja u vena pitanja metafizike. Sama ideja da grobnica mora da postane simbol koji e predstavljati vlast sadri u sebi itavo breme morbidnosti diktature. Uz pomo piramide, Kadare je uspeo da povee vreme sa poetkom bezumlja i apsurda. elja diktatora da igradi grobnicu postaje simbol svih diktatura, novih i drevnih, istonih i zapadnih. Moe se razlikovati graevinski materijal (kameni blokovi, lobanje, staklo), ali sve piramide govore istim jezikom pustoi koju ostavljaju za sobom i porukama koje alju u budunost.

Urok
Ironija otkriva u potpunosti otuenost oveka u totalitarnim sistemima. Pojedinac iji je mozak ispran ili zaslepljen, izraava veliko zadovoljstvo zato to ne vidi vie svet. On tamu naziva svetlou a oi bespotrebnim organom koji zamagljuje mozak. To je ironizacija platformi i totalitarnih politikih ideologija.

299

Urokljivo oko, unitenje tog oka, opasnog za dravu, za pesnike opasnog u drugom smislu, volja za zaslepljivanjem, volja da se ono uini dobrim za dravu, objava da su oi tetne za glavu, licemerna amnestija za masakrirane, to su asocijacije koje nalaze slinosti sa fenomenima diktarorskog sistema u Albaniji u drugoj polovini XX veka. Ovakvo iitavanje bi bilo fatalno za delo. Ovakvo usko kanalisanje, alegorijsko, s jednodimenzionalnom interpretacijom, osiromauje jezik ovog dela. Znaci ovog jezika su simbolini a interpretacija beskonana.

Uziivanje
Ismailj Kadare je preuzeo ovaj topos koji nije nikad u potpunosti objanjen, ne da bi ga reio, ve da ga obavije novim slojevima znaenja. Suoavanje sa misterijom uziivanja koju ini autor, u itavom delu, postavlja logiki argument i interpretaciju koja je bazirana na empirijskim razlozima a poveava semantiku nejasnou. Uvek kada se logiki argumenti sakupljaju da bi se pojasnio fenomen, a jezika sredstva otre kako bi se u potpunosti predstavili razlozi razaranja, pobeuje simbolika strategija sugestivnog jezika koji stremi ka nedoreenom, ka onome to ostavlja misteriju otvorenom i to raslojava interpretaciju. Uestala i ponovna preuzimanja detalja mleka koje curi iz jednog veoma poznatog mita, postavljenog u genetski istovetan kontekst, vodi nas do simbolikog shvatanja odoje koje je ostalo van zidina, bradavica koju sisa, mleko koje curi, ponavlja se svaki put kad pred oima vidimo sliku rtve uzidane u most. Simbol nas pribliava u jednu taku, sva panja se prenosi na mleko koje curi i bradavicu koja odojetu ispada. Intertekstualni italac trai dodatno znaenje koje povezuje s mitom o uziivanju. italac koji se zadovoljava osnovnim znaenjem ostaje uskraen, informacija je nebitna (odoje isputa bradavicu iz usta, mleko curi na zemlju, a pred nama je predstava oca uzidanog na mostu). italac koji trai drugo znaenje, zalazi duboko u svoje kulturno seanje, u paradigme nasleene iz generacije u generaciju, u podsvesti, i nalazi komunikacijski kod. Mleko koje curi i bradavica koja detetu ispada iz usta, dok gledamo oca iji su udovi u zidinama pred toliko mukaraca, nosi sobom jedan kompleks vieznanosti. Nosi svu tragediju, apsurd i svirepost,

300

smrt i nastavak ivota, al i indiferentnost, prevaru i poverenje, svu filozofiju ivota jednog naroda i moda, svu moralnu, etiku, filozofsku osnovu na kojoj poiva ljudski razvoj.

Orao
Ovim mitskim simbolima Ismailj Kadare jaa etnos, a kako bi zaokruio priu i upotpunio totalnost svih ratova, uzima i najsvetiji simbol sa zastave orla, i vodi krvav rat sa njim. Simbol orla je izgraen na osnovu antitetike konstrukcije: orao je tvoj spasilac, orao je tvoj ubica. Ova spona lako se prenosi s tekstualne antiteze na antinomike situacije i odnose koji proizilaze, bilo da su drutveni, politiki ili psiholoki. Moda je itavo oveanstvo zarobljeno u ovom uglu univerzuma, okovanom, iz ko zna kojih razloga, moda iz nekog samoubilakog nagona. Putovanje oveka na orlu razvija se na dva nivoa. Sve to se deava na zemlji predstavlja prvi nivo, jedna gomila neumitnih injenica i realnih rekvizita radi konkretne aktualizacije i pripreme za maksimalnu istinitost. Odvajanjem od tla, ovek koji se nalazi na orlu odvaja se od stvarnosti i prelazi u jedan mitski svet da bi naao spas u bekstvu. Bekstvo oveka na orlu je izvanredan motiv koji otkriva jednu po jednu dimenziju tragedije koja je pratila pojedinca u pokuaju da se izbavi iz izolacije. Nemoan da probije zid fizike izolacije, pojedinac je primenio svoju veliku transcendentalnu mo bekstva. To su njemu poznata sredstva, paradigmatske figure koje je nasledio u podsvesti generacija, od antikog Ikarusa sve do orla koji nosi kao amblem svog ponosa. Ali ovo bekstvo ima svoj tragian kraj, ono okrvavljuje pojedinca i pticu, u letu nade za oboje, kojima je predestinirana sudbina da sebe pojedu u vazduhu pre nego to padnu na zemlju. Sve to se desilo autor e vratiti u mit, u genezu mita, kako bi ostavio otvoren put koji povezuje ruevine drevnog mita s graevinom novog mita, izgraenog kao lini mit. Vie od stvaranja veze s drevnim mitom, autora interesuje stvaranje realnog konteksta, potpuno vernog, s referencama na sadanje stanje, kako bi se ugradio u istinitost novog mita.

301

preveo sa makedonskog: Nenad Vujadinovi

Elizabeta eleva

Ljubav kao biografija i domovina domopis starih mirisa i Snijeg u Kazablanki Kice Barxijeve-Kolbe
Jer sam udila za tim da se za okolni svijet potvrdi rodbinska veza sa samoizabranim precima Dine Asprove, budueg literata iz Zapadne Evrope, porijeklom iz Makedonije. 1. Snijeg u Kazablanki, prvi roman Kice Barxijeve-Kolbe bavi se, generalno gledano, tematikom progonstva i egzila, koju ova autorka inicira u svojoj filozofskoj hermeneutici izbjeglitva, u porodino-ispovjednoj knjizi pod naslovom Egejci. Prema eru Lukau, transcedentalno beskunitvo due odreuje kljuni genoloki prerogativ modernog romana: u njemu protagonista istrauje da bi izgradio novi dom za sebe. Dakle, roman je i genoloki predodreen konstantom beskunitva, odnosno beskunikom potragom junaka za svojim autentinim narativnim Domom; i to poto prethodno doivi dramu egzila, raseljenosti, nepripadanja, otuenosti u ovom i ovakvom svijetu, u kojem je u vezi s njim sve unaprijed zadato i u kojem potom biva baen u postojanje. U tim okvirima, progonstvo se, u stvari, ne doivljava kao istorijski utemeljena, konkretno uslovljena trauma pojedinih individua i(ili) kolektiviteta, ve se generalizuje na ravan jedne sveobuhvatne metafore moderne egzistencije, u kojoj progonstvo funkcionie (prije svega) kao univerzalna norma. Roman Kice Barxijeve se na poetku usredsreuje ba na fenomen dobrovoljnog progonstva, izazvanog individualnom potragom Dine Asprove za svojom autentinom duhovnom porodicom koja je, kako ona vjeruje, locirana ba na Zapadu, ba u istoj onoj Evropi koja je i nju duhovno odnjegovala i koju je ona sama kasnije iznova stvorila kao predmet svoje elje za pripadnou.

302

Ovakav Dinin odnos prema zapadnoj kulturi kao egzemplarnoj, izvanredno se, izgleda, uklapa u jednu iru tipoloku konstantu, na koju ukazuje maarska teoretiarka Karen Virag: Za modernog Istonog Evropljanina Zapadna Evropa oznaava eljeno stanje postojanja i kulturni dom. Aksiom porijekla, bar u prvom dijelu romana, za Dinu ne predstavlja determinantu naprotiv. Svojim (nesumnjivo velikim) mentalnim kapacitetima ona nastoji da izgradi posebnu vrstu hermeneutike, s one strane principa ukorjenjivanja. I ja sam takva orhideja. Crvena, rijetka. Njoj ne treba vrst korijen u nekoj zemlji. Naprotiv, sve vie se plaim od toga da imam korijen Meni domovina treba onako kao to zemlja treba biljkama, da rastu. Za njih je svaka zemlja dobra, samo ako ima dovoljno hranljivih sastojaka. Tako sam odgajana i vaspitavana. Na poetku romana familijarnost, isto kao i domovina, za Dinu ne predstavlja zadatu, ve izbornu kategoriju to rezultira specifinom hermeneutikom (bez) otadbinstva. U tom smislu Dina njeguje jednu sasvim negraansku odbojnost prema posjedovanju njoj jedino prihvatljiva ostaje upravo tranzitornost, privremenost makar se to odnosilo i na vlastiti dom. Meni stanovi ne znae nita. Ja sam vjeni stipendista. Najljepe mi je da ivim u tuim stanovima. Osim bukvalnih, geografsko-prostornih Dininih selidaba (najprije prema zapadu, a zatim i u pravcu Makedonije), ovaj roman mnogo dublje obuzima proces stalnog (duhovnog i duevnog) premjetanja, dislociranja, razmjetanja (displacement), koji se tiu nje same i svih njenih kompleksnih preobraaja, koji opet imaju daleko sutinskiji uticaj na svaiji kulturni identitet. Dijasporini narativ, pod ijim znakom nastaje proza Barxijeve, istorijski je autentian utemeljen je u konkretno dijasporino bie i samu dijasporinu kulturu Balkana kao regiona. Taj i takav (dijasporini) obrazac, u velikoj mjeri uslovljava i auto-imagoloki model, kroz iju prizmu stanovnici ovog prostora doivljavaju sami sebe kao potencijalne ili virtuelne (u budunosti ostvarene) izbjeglice zanavijek! Dina s pravom sebe opisuje kao apokrifnu Makedonku. Njena se visoko izraena samosvijest tokom cijelog narativnog vremena bavi vrlo kompleksnim (za sve nas ovdje i neporecivo vanim) problemima samoidentifikacije u novom tranzicionom, postideolokom, postjugoslovenskom okruenju.

303

Barxijeva zagriza vreli kesten aktuelne krize identiteta, kao takva ona spada meu rijetke autore koji su uvijek na oprezu, ne samo u naoj knjievnosti, nego i u jednom irem, istonoevropskom knjievnom kontekstu, kome, ini se, takoe nedostaju autori ovakvog prosedea. To, naime, u svojoj nedavno objavljenoj studiji Knjievnost Istone Evrope u vrijeme postkomunizma nedvosmisleno potvruje ameriki slavist Endrju Vahtel: Imajui u vidu kakvu je traumu piscima nanijela postkomunistika tranzicija, neobino je koliko malo ima knjievnih djela koja se na direktan nain suoavaju sa sutinom nove stvarnosti istonoevropskih drutava i kultura. (2006 :200). Dinin povratak u rodnu zemlju, koji se u poetku ini nevoljnim, jer biva uslovljen spoljanjim okolnostima, kasnije e proizvesti sasvim neoekivane implikacije. S ve izgraenim liminalnim (graninim) identitetom, Dina na poetku romana strada od refleksivne nostalgije one vrste nostalgije koja se, po rijeima slavistkinje Svetlane Bojm, izraava kroz strah od povratka vlastitom domu. Ipak, ponovni susret sa svojim prijateljima, a naroito saznanje da u Makedoniji boravi David, simbol njene prve i nikad preboljele ljubavi urodie imagolokom rekonstrukcijom njene zaviajne kulture. Osim zajednike mladalake ljubavne prie, Dinu s Davidom povezuje simbolika ukrtenih izbjeglitava, porodinih i pojedinanih, realnih i virtuelnih: ona je porijeklom Egejka, dok je on Jevrej. Oboje pripadaju dvijema, po definiciji, dijasporinim kulturama, oboje su tokom cijelog svog ivota na vlastitoj koi imali istetovirano generiko iskustvo koje Julija Kristeva imenuje sintagmom stranci sebi samima. Prije nego to se otisnu u drugu zemlju, Dina i David uvijek sa sobom ve nose, imaju i u sebi sadre, bazino osjeanje da su stranci u sopstvenoj zemlji. Kad se jednom zaljubi u nju, David u stvari iskazuje konstitutivne pretpostavke njihove, jedine mogue i u zajednikoj ljubavi zasnovane, domovine: Bez domovine si. Ja sam tvoja domovina. Mi smo beskunici ljubavi nae. Sad si ti moja biografija. Kod Dine e, poslije egzilijarnog perioda od 10 godina, doi do repatrijacije i restitucije domovinstva, ba kroz katarzinu snagu, koju ima ljubav. Ljubav kao esencijalno udomljujua snaga. Ljudi kao dom. A iznad svega vjera kao ontologija i filozofija ljubavi.

304

2. Roman Barxijeve je slojevit, vieznaan, i to poevi od samog naslova. Zemlja Kazablanka je metafora za Makedoniju, ali i imagoloko opredjeljenje za bilo koju malu, graninu zemlju, zemlju-front, zemlju-raskrsnicu, zemlju izbjeglica u kojoj se objedinjuje vie monih kulturolokih matrica. Ja vam govorim o evropskoj Kazablanki Ona je pojam i simbol svih Kazablanki na svijetu, osim toga, ona je evropski proizvod par excelance. U njoj su uvijek drugi vodili ratove. Samo su izbjeglice i rtve rata ostajale u njoj, kao to je to sluaj i sa svakom genuine Kazablankom Kazablanka je, dakle, sudbina svih malih zemalja na raskrima. Ona je pristanite bez mora, Kazablanka na kopnu. Egzistencija se u ovakvoj zemlji stalno dovodi u pitanje zato njeni stanovnici razvijaju poseban mentalitet, na koji, nakon svog povratka, Dina gleda mnogo drugaijim oima, s izmijenjenim vrjednosnim stavom. Lino, iskustveno ivei u okvirima inter-kulturnog dijaloga izmeu Istoka i Zapada u toku itavih 10 godina, Dina doivljava transformaciju, ne samo na linom planu, ve (u jo veoj mjeri) i na polju kolektivnog samopredstavljanja i vrjednovanja. Ona e zasnovati jednu protiv-naraciju kad je rije o autentinoj vrijednosti i tekovinama ovog kulturnog prostora, stvaralaki ravnopravnu sa zapadnoevropskom. Cijeli svijet eli da nam dokae da smo ljudi-ostaci jedne istorijske ruevine, neeg slinog Atlantidi Od nas nee ispasti nita veliko. Upravo kompleks provincijalnosti, kao to otkriva Dina, kod najveeg broja intelektualaca raa potrebu da se ode i da se osvoji Zapad. Za razliku od alopojnog Borisovog tona, koji ubijeeno tvrdi: Ako elim da napiem neto dobro, moram da odem odavde Meni treba normalna svakodnevica. Mudri profesor Gavril Ognenov iskazuje drugi, polemiki obojen odnos prema (kvazi)imperativu odlaenja, na koji ni sama Dina nije ostala imuna: Mogue je da nikad ne ode na Zapad, a da ga ipak osvoji. Ali da bi ostao ovdje, treba da bude u dovoljnoj mjeri mukarac. Tako autorka ovog djela relativizuje, na Balkanu veoma raireno, tumaenje bjekstva (preseljenja u drugu zemlju) kao ina hrabrosti sam korak ili izbor bjekstva moda je u manjoj mjeri jednaina smjelosti, nego kukaviluka. Umjesto klieizovanih obrazaca o kulturnoj inferiornosti, Dina dolazi do objektivnih (iako dosad zapostavljenih, na stra-

305

nu gurnutih) oblika kulturne identifikacije, koji iz drugaije perspektive ine legitimnom nau samosvijest: Makedonci su oduvijek bili kinofili. Dokaz za to je Manaki, prvi filmski stvaralac na Balkanu. Dokaz za sklonost ka virtuelnoj biografiji postoji i kod njega. Sve se vidi posredstvom slike. Pozicioniranje kolektivne sklonosti prema posmatranju kao vrlini, samo shvatanje svijeta na jednom meta-nivou isto tako je svojstveno i za Dinin inicijalni stav prema svijetu. Ona je predominantni posmatra, kao i njena, preteno analitiki nastrojena, najbolja prijateljica, profesorica Nora. S druge strane, uz ogromnu dozu ironije, Boris upozorava na danas ve notorni uzajamno razjedajui karakter Makedonaca kao naroda u stalnom raskolu sa samim sobom. Kao i nae kulturne spomenike, tako i nas treba da zatite od nas samih, od Makedonaca. Boe, neka nas zatiti neko od nas samih! Kako mi je muka od nas, od mene, od svih vas! 3. Restitucija, obnova domovnosti, kod Dine nije rezultat samo vrjednosno-intelektualnih tumaenja apstraktnog tipa. Mirisi, mirisi, u mom umu, u mom srcu, u mom nosu. Sve je sabrano u mirisu. Treba samo doi na mjesto, gdje u nai pravi miris situacije ili linosti. Tako u nai mjesto na kojem je bila egejska Baraka Zemlja mirie na iezli ivot. Plodovi zime. Miris dunja. Kao pomen i molitva za pokoj dui babe Angeline. Ta restitucija domovnosti, koja nastupa kroz mirise i zahvaljujui mirisima (onim iz djetinjstva iz barake babe Angeline), ipak se ne temelji iskljuivo na Prustovoj tenji, ve autentino proizilazi iz ovog toplog podneblja, iz njegove bogate natopljenosti mirisima, posebno predodreenim za intezivnu ulnu percepciju. Miris se, kroz samo ulno doivljavanje koje budi, na jedan izvanredan nain transformie u ideoloki, tanije patriotski vokativ. Druga restitucija domovnosti za Dinu nastaje ponovnim otkrivanjem vjere, kao sutinskim gestom opstajanja. Tu e vjeru u Dini (nimalo sluajno) inicirati ba onaj koji joj je suen David: Rekao sam ti da je sve simbol. Sve svjedoi o Tvorcu! Svijet je stvoren kao savreno djelo ljubavi Te tragove treba da pokua da vidi u najsitnijim stvarima. I u tim rijetkim

306

asovima bezvremenosti osjeala si tu jasnost u dui, osjeala si da je sve na drugom mjestu da je ono najznaajnije za im ezne naa dua na drugom mjestu Svijet je tajna ljubavi Boje, Dina! Istinska vjera je e za Bogom. itav roman Barxijeve je protkan modusom vjere, vjerovanja vieg reda i poretka, sagledavanjem nezemaljskog bljeska u svemu na ovom svijetu, obnovom blagosti, strpljenja, uzvienosti postojanja. O tome svjedoi cijeli ivot babe Angeline, proet vjerom, o tome svjedoi otac Grigorij, koji e opet sjediniti u ljubavi Dinu i Davida, kao i zavrne reenice romana: Tajna ljubavi. Tajna vjere. Tajna ivota Nema ih tri, Dinoka, one su jedna tajna. One su jedno ime. Hristos. Sluam trepet krila u vazduhu. Muzika anela Mocarta u Kazablanki. Davide, uje li? Da. Bdi, Dina, u srcu tajne ste. Glas vrtnog anela, Agata Rozenblat. Dinin dom, koji na poetku romana funkcionie samo u kondicionalu, samo kao uslovljen ili relativan pojam, na kraju romana se uspostavlja u svom sutinskom obliku/vrsti. Taj dom prerasta u generiki pojam, u dom koji je ifra due; pokraj Davida, u njenoj i njegovoj Kazablanki. Jer kao to ukazuje Edvard Said, u sekularnom i kontingentnom svijetu, nasuprot tome dom je uvijek provizoran! Ljubav izmeu Dine i Davida poslije cijelih 10 godina doivljava svoje vaskresenje. Ali i sama je ljubav vaskresenje. I liturgija, bogosluenje, koje nas pribliava najradosnijoj tajni nae vjere. Do Vaskresenja, kao ifre, kao vjene obnove ivota u ljubavi i kroz nju. Memorija je povezana sa eljom, pie indijski teoretiar Arxun Apadurai. Na arhivu treba gledati kao na smiljeno mjesto za stvaranje, i to prije svega anticipiranih sjeanja, vie negoli oficijalnih podataka o istoriji. Migranti, s obzirom na svoj liminalni (ni ovamo ni tamo) status, njeguju poseban odnos prema svojim sjeanjima, s obzirom na traumatski zalog (gubitak), s kojim su inherentno povezani Apadurai takav sindrom naziva sindromom precijenjenih sjeanja. Ba je taj i takav status sjeanja kod Dine, u polju dijasporinog narativa, koje sama naseljava! Naime, sasvim je uporediv i s egzistencijalnim iskustvom autorke ovog romana1, koja na vlastitoj koi osjea dilemu/pitanje: koje je prisustvo vanije privatno ili javno, njemako ili makedonsko?!

1 U jednom svom privatnom mejlu, datiranom 5. 9. 2006, Barxijeva svjedoi: Pomislila sam, nema smisla moje pisanje o Makedoniji, o meni ovako podjeljenoj izmeu nekad i sad, u ovome sada, u Njemakoj, jo uvijek samo tiho prisutnoj, privatno tamo, ne vie privatno, ve javno, a ipak (barem sam tako mislila) neprisutna sam.

307

4. Barxijeva je, iako je ovo njen prvi roman, nastojala i uspjela da stvori sveobuhvatan ili takav roman koji e, svojom anrovskom polivalentnou, sam predstavljati svojevrsnu ifru. U njemu se ukrtaju najmanje 4 anrovska modela: ljubavni roman, bildungs roman (kao roman o odrastanju i sazrijevanju), socijalni roman (o jednom gradu ili sredini), pseudo-autobiografski roman (budui da autor i narator nisu ista linost), filozofski roman s tezom. Ovo djelo lucidno zapodijeva temu neudomljenosti kao postmodernog toposa, bavi se i revalorizacijom/rehabilitacijom kulturnog identiteta osporavanih zemalja. Roman Barxijeve, u nita manjoj mjeri, ponire i u tranzicijsku dramu i fragmentaciju tranzicijskog subjekta (stanovnika jedne ve nepostojee zemlje). U vie pasaa iniciraju se meta-jezike refleksije iz oblasti filozofije stvaralatva. Konano, poentirajui s vjerom ili u vjeri kao ifri, u okviru koje opstaje trojstvo ivota, stvaralatva i ljubavi, roman nudi mogunost za ideoloku restituciju jednog razbijenog svijeta, kakav je ovaj na savremeni. Roman Barxijeve odlikuje se svojom aktuelnou. Pored toga, u njemu su zastupljene teme koje odiu svjeinom, novou, rijetkou. Ovo e tivo nesumljivo potkrepiti nau duhovnu identifikaciju, pa ak i preporod: nas, kao generacije koja sebe ve defetistiki doivljava kao privienje, kao nekakav opscen i opskuran, fantomski ostatak ve nepostojeih struktura jedne drave, ideologije, vrjednosne pozicije. To je tako, budui da ovo djelo ujedno znai i osvajanje takvog narativnog polja, iz kojeg i u koje Makedonci mogu autentino i nesmetano da se samoartikuliu. Jer, kao to ukazuje postkolonijalna teorija Edvarda Saida, ako nisi diskurzivno prisutan, to je isto kao da ne postoji. Knjiga Barxijeve e sve nas kao savremenike i Makedonce vie puta iskreno ganuti nesumnjivo e nas dodirnuti, ispuniti ponosom, i obradovati nas, isto kao to e nas, neizostavno, svojom pronicljivom iskrenou zaboljeti. Ona se kod nas po prvi put u romanesknom obliku bavi dubokom tragikom i izazovima neudomljenosti. Prvenstveno linom, a zatim i kolektivnom, etno-kulturnom i tranzicijskom neudomljenou. Neudomljenou kao normom! Na kraju, ta ista neudomljenost e se hermeneutiki udruiti i zaokruiti u utopiju ljubavi, s vjerom kao modusom to

308

opet, sve zajedno, razoruava sterilni cinizam savremenog, duboko zalutanog i auto-destruktivnog uma. Otud trijada ljubavi, sna i vjere objedinjena u muzici kao umjetnosti, u romanu kao pismu bespotedno iskrenog samotraganja na kraju ishodi s osjeanjem da je Snijeg u Kazablanki svojevidna obnova iskonske, danas ve pomalo zaboravljene, bjeline alhemijskih poetaka, za kojima svi mi ovdje, ranjeni oiljcima istorije, nesumljivo eznemo. Barxijeva nas je darovala takvom mentalnom stimulacijom, ali i odgovarajuom romanesknom intonacijom, kakvu smo od ranije zasluivali. Roman Barxijeve nam nudi to mono samoiscjeljivanje, kroz ifru pisma u kojem odjekuju daleki, a ipak i dalje jasno ujni vokali boanskog. Kao, uostalom, i tiha (ali zbog toga ne i manje mona) pobjeda nad haosom materijalnog. 5. Iako na poetku nastaje na osnovu hermeneutikog kljua egzila, u svom finiu roman Snijeg u Kazablanki nastupa kao knjievnost savladanog, prebroenog i(li) kontraegzila. Rjenikom savremene teorije moe se rei da Kazablanka ocrtava svoj put od egzilantskog (kao modusa izraene reminiscencije ili nostalgije prema prolosti) prema nomadskom modusu (kao projektno usmjerenom). Sentenca selim se znai postojim prestaje da bude (ako je uopte i bila) jednaina Dininog linog identiteta. Ona se vie ne plai da bude/da postane to to jeste! Iako u spomenutoj studiji Vahtel, naalost, ne spominje nijednog makedonskog pisca iz vremena post-komunizma, ini mi se da ba roman Barxijeve pripada onom nizu ostvarenja koje ovaj autor imenuje kao novi internacionalizam. On obuhvata autore tipa: Davida Albaharija, Draga Janara, Andreja Makina, Milana Kundere (ipak, izostavljena je indikativna Dubravka Ugrei). Djelima novog internacionalizma svojstveno je: refleksivno pripovijedanje u prvom licu, odlazak na Zapad, a zatim vraanje glavnog junaka sa Zapada, njegova spoznaja da su obje kulture komplementarne (ali ne identine), ostvarenje sinteza izmeu dvije kulture na linom nivou. Dina prolazi trajektoriju koja u romanu zapoinje od pozicije klasinog stranca (fasciniranog drugim, nepripadajueg

309

2 Kao to pie Dubravka Ugrei u Muzeju bezuslovne predaje (Sigmapres, Skopje, 2002): Pamenje se svodi na kvadratie. Reanje kvadratia je autobiografija.

3 Citat je preuzet iz studije Toma Longinovia: Post-orijentalno stanje, objavljene u: Koreni, Kumanovo, br. 19, 2006.

ni matinom, ni novom prostoru) da bi kasnije, uz pomo kvadratnog principa autobiografije2 stigla do pozicije modernog stranca u sebi samom (Stranac ivi u nama. On je skriveno lice naeg identiteta. Prostor koji razara nae prebivalite. Kristeva, 2005: 235). Za Dinu je karakteristina vandomovinska perspektiva slabog subjekta, njena perspektiva je bifokalna, kontrapunktna, maksimalno izotrena. Ona je olienje tipinog balkanskog intelektualca, koji sve vrijeme (a najmanje po sopstvenom izboru) sa sobom nosi orijentalno breme traumatinih sjeanja. Ili kao to je rekao Danilo Ki: Kazna vodeih balkanskih intelektualaca se sastoji u tome da vuku unaokolo stari koncertni klavir na jednom ramenu i mrtvog konja na drugom.3 6. Ipak, umjesto konvencionalno oekivane retorike optuivanja svojstvene za prvu etapu imagoloke dekolonizacije, naratorka Barxijeve uspijeva da izgradi sadrajnu i ideoloki superiornu, autentinu protiv-naraciju, koja djelotvorno prebrouje ugraene predrasude u odnosu na njeno vlastito (meta)kulturno predstavljanje i vrjednovanje. Tako sam proces njenog (metaforiki uzeto, radi se, u stvari, o naem) samopredstavljanja ujedno znai i konstruisanje protiv-naracije, sa sopstvene take gledita (i ne samo takve, ve i vrjednosne). Ovaj roman naroito znaajnim ini ba to eksplicitno i produktivno prevrjednovanje inicijalnih, za nas tipinih, imagolokih pozicija u smjeru kulturnog prepozicioniranja glavnog lika kao intelektualnog Viedomnika! P.S. itanje kao ljubavni odnos Ako jedan roman govori o svim licima ljubavi tad njegovo itanje ne moe biti drugaije, niti smije da iznevjeri Ljubav! Koriena literatura:
1. 2. 3. 4. Svetlana Bojm: Poslednoto vraanje doma, u: Margina, Skopje, br. 1, 2006. Julija Kristeva: Tokati i fugi za Drugosta, Templum, Skopje, 2005. Karen Virag: Some Thoughts on Europe, Balkan Cinema and Identity, in: http//www.Spacesofidentitz._net.htm Endru Baruh Vahtel: Knjievnost Istone Evrope u doba postkomunizma, Stubovi kulture, Beograd, 2006.

310

Neboja Mari

SENKA UASA
Uvodni tekst nove knjige sarajevskog pisca Gorana Samardia nosi naslov Teko je biti knjiga (Uvod). Nekoliko kratkih fabularnih motiva koji ostaju na nivou autobiografskih anegdota, kao i manje zabavno razvijanje teza poput Istorija je puna pisaca koji nisu shvaeni i koji razoarani zavre na groblju (str.8), mogu zavesti itaoca. Onom paljivijem, meutim, za poetak nee promai da tekst i naslov nisu u potpunom dosluhu. Samo u dva navrata Samardi ovde govori o teini bivanja knjigom, podrazumevajui pod tim pre svega fiziki aspekt problema. On se najpre kratko prisea kako je jedanput ostavio knjigu zakaenu za brisae kola i kako je itave noi niko nije uzeo. Na samom kraju teksta, u svega nekoliko reenica, Samardi se vraa ovoj temi. Njegova poenta glasi toliko je knjiga napisano da svaka nova samo pravi dodatnu guvu tamo gde je guva ve nepodnoljiva. Meutim, Samardi u ovom uvodu zapravo sve vreme obrazlae kako je, i pored toga to je od malena voleo knjige, bezuspeno beao od poziva pisca. To je u stvari i glavna tema uvoda. Ukoliko je motiv (bez)vrednosti knjige autoru vaan, on ga ne tretira u njegovom punom obimu, ve ga postavlja tako da slui pojaavanju motiva autorove nevoljnosti, ak odbojnosti prema svom pozivu. Gledano iz perspektive itavog dela, naslov Teko je biti knjiga (Uvod), kao i motiv odbojnosti spram knjievnosti, trebalo bi, u stvari, da sugeriu itaocu da nain na koji jedno pisanje postaje knjiga nije i ne moe do kraja da bude posledica svesnih izbora. Odatle dolazi i snaga Samardievog novog dela. U Ljudima koje su na krilima donijele guske postoji, naime, motiv koji naruava formalno sainjen red i uspostavlja jedan drugaiji, uzbudljiviji poredak. ... Knjiga Ljudi koje su na krilima donijele guske zadobija novo oblije nakon itanja pripovetke Firnajz. To je trenutak kada ona dolazi do celovitosti za kojom udi. Isprva, ona

Goran Samardi, Ljudi koje su na krilima donijele guske, Profil International, Zagreb, 2007.

311

funkcionie kao zbirka manje-vie sluajno povezanih pria. Celine se smenjuju, redom obraujui teme karakteristine za razliite periode ivota junaka ljubav roditelja, nesigurnost, ljubavno razoaranje... Pravilan ritam grade pesme, u slobodnom stihu predstavljeni lajtmotivi koji prethode svakoj prii, a sumorna posveta ( ...ratnim drugovima i ivim i mrtvim), te re Uvod iz zagrade u naslovu prve prie o kojoj je prethodno bilo rei, jesu najizraeniji, ali ipak tek formalni kohezivni elementi ove zbirke. Pripovetka Firnajz ini Samardievu novu knjigu celovitom u punom smislu. Ona je i najuspelije izveden njen pripovedni odeljak. Pria se odmotava od zamrznutog poslednjeg kadra u kojem junak i njegova devojka sede za stolom na gozbi romske porodice, ije je dete junak spasao od sigurne smrti (za Rome pripoveda u ovoj prii upotrebljava sintagmu koja je iskoriena za naslov zbirke). U prii se preplie nekoliko motiva nezrelost, neuspela veza i vrednost ivota samog po sebi. Na samom njenom poetku, pripoveda kae da je re o prii to me prosto davi u elji da izie (65). Nakon odeljka u kojem se upoznajemo sa glavnim akterima, junak seda u kadu, ali bez iluzije da e se oprati, jer u toj vodi ... su generacije (neke ve mrtve) spirale svoju neistou (74). U svetu u kojem se junak prie (ali i itave zbirke) kree nita, ma kako na povrini izgledalo, nije neuprljano, a voda slui za sakrivanje od nesnosne vruine. To, meutim nije usputni motiv. U sledeem pasusu, pripoveda kae da je ta voda ponekad uta, a ponekad ak i crvena kao da se jo nije isprala od posljednjeg rata u kojem je klao i bio klan narod meu kojim sam ivio... (74) Ono to potom sledi je trenutak u kojem se sve perspektive i svi raznorodni motivi ove knjige sakupljaju:
Mislio sam ak i o ratu u kojem se nije ni slutilo da e me biti. Jedva ezdesetak kila teak ovjek (ukupno s pukom), to e ako preivi postati mojim ocem, u jednoj zemlji punoj planina i stijena naizmjence ide i bjei od smrti (napada i povlai se ne svojom voljom). Majka mi je mala i ini tek smotuljak u jednom zbjegu. U smotuljku se krio ak i nakit. Izmeu tog ve jednom lake ranjenog mladia, izluenog od pucnjave i gladi, i smotuljka kojeg teim ini skriveno zlato pruila se daljina. Moj se rat tek spremo. Iz budunosti mi je slao signale. Ali to s ovom priom nema veze. Moda s knjigom u kojoj je (7475).

To je trenutak koji ini da Samardieva zbirka postane celina na jedan promiljeniji nain. Nakon toga, sve prethodno proitano dobija nov smisao, a oekivanja od onoga

312

to sledi se bitno menjaju. Svi elementi koji su, s relativnim uinkom, do tada kako-tako drali tekst na okupu (naslov, pesme, uvodna pria), zadobijaju drugostepeni znaaj, povlae se pred tonom koji daje dublji smisao Samardievom delu. Re je o neemu to titra u glasu pripovedaa, ali to ne biva izgovoreno, a moe se odrediti kao svest o proivljenom uasu. Ta priguena boja oteava pripovedaev glas i proima rei posredstvom kojih je i italac postaje svestan. Uas koji je sveprisutan se, ipak, samo nazire u tekstu, i itaocu nikada nije neposredno predoen. Nagovetaj je najvie to e on dobiti od tog iskustva, olienog u slici raznetog maijeg tela u rovu, u prii Ruganje due. Sama ta scena, meutim, pokazuje neto drugo. Umesto lea, pripoveda ponovo prikazuje tela, mnotvo tela koja se kreu, opisujui crve koji su ...grabili ono to je ostalo. Ne vei od zrna rie, vrili su, glodali i marljivo kopali put do kosti (173). Svest o bezvrednosti egzistencije izbija iz glasa pripovedaa svuda u zbirci Ljudima koje su na krilima donijele guske: na rubovima reenica, izmeu rei i iza njih. Ma o emu da se pripoveda, bez obzira na nain i uspostavljenu vremensku distancu, zadah proivljenog uasa obavija celokupan tekst. itaocu se na povrini predoava bezazlena svakodnevica u kojoj likovi odrastaju, uivaju i pate. Ali ak se i letiminim pogledom na tekst iz ugla citiranog odeljka iz Firnajza moe zapaziti kako je ta, naizgled dopadljiva nesavrenost, zapravo neprekidno podseanje na ono to se dogodilo, odnosno predoseanje onoga to e nastupiti. Nad svakodnevicom se nadvija mrana senka: komiluk [je] buncao, hrkao, jeao. Bilo je i alosno otegnutih prdea koje je akustika dvorita neverovatno pojaavala (67). Muzika telesnih manifestacija predstavlja ovde kao i u Samardievoj prethodnoj knjizi, romanu umski duh iz 2006 sasvim osoben kvalitet proze. Meutim, u odnosu na Duha, pripovedanje je u Ljudima koje su na krilima donele guske raznovrsnije i uzbudljivije. Sa samo nekoliko rei Samardiu u njoj gotovo uvek polazi za rukom da uhvati raznolika gibanja i umove tela. Ovaj motiv sada, meutim, dobija iri zamah i posebno znaenje. Te slike neretko opsedaju pripovedaevo oko. Re je o prekomernosti koja kod itaoca izaziva jezu. Ona duboko u njega utiskuje svest o nitavnosti ljudskog, koja u novom Samardievom delu boji pripovedaev glas, ak upravlja njime. Sva ta tela koja se kreu, smeju se, ude i lue, stalno

313

prizivaju slike sopstvene bezvrednosti i razaranja koje e ih zadesiti svakog trenutka. Tako se gradi slika sveta u kojem ljudi ive sa stalnom strepnjom. U tom svetu junaci se preputaju svojim strastima i slabostima; u njemu je Radovan Karadi jednom davno bio doktor koji se amaterski bavi politikom a Nikola Koljevi samo dobro vaspitan i obrazovan ovjek... (133) Strah se mnogo pre doivljene nesree uetao u taj svet, ak se moe rei da je u njemu bio prisutan od poetka (taj motiv se moe iitati i na prvim stranicama knjige koje govore o junakovom ocu, u prii Moj otac se povio kao toranj u Pizi). Jedna sasvim banalna svakodnevica obinih ljudi sazdana je na strahu. Strah upisuje smisao u nju: jedini dogaaj vredan panje je kad neko nekom ukrade retrovizor ili lupi amar. Bez tue, ubistva, ak i pokuaja da se neto od to dvoje izvede do kraja, ivelo se dosadno (75). ... Dok besmisleno stoji na strai, junak se u prii Postelja od snijega prisea smrti oca i razmilja o svojoj devojci Emiri. U tim trenucima on dri olovku i papir u ruci. Ono to zapisuje, meutim, nije samo seanje na devojku, oca, prijatelje i toplinu doma: Misli mi se tupo usijecaju u svesku preko grafitne olovke. Kad ne znam ta da napiem, zagrizem olovku do mine, do njene gorke sri. Koga zanima ako kaem da su mi ruke prljave, a nokti crni. Da mi se kurac smanjio od zime da ga jedva naem kad mi se pia (136). Sve to junak u ovoj pripoveci govori, biva dodirnuto nitavilom koje je jednom pokazalo svoje lice. Sasvim prirodno se namee analogija sa Samardievim rukopisom. Dubina humora, opisi tela i predmeta, misaoni tok senka uasa potmulo upravlja gotovo svim narativnim elementima ove proze. Ona se, kao dubinska struktura, neprestano upisuje u pokuaje pripovedanja. U prii ega se sad boji koja dolazi na kraju, nalazi se, u stvari, poetak Samardieve nove knjige:
Jednom davno, ako je davno ono od prije pet godina, kada su tramvaji klizili inama, a ne amili po mjestima na kojima ih je zatekao prekid struje, zastali smo pred izlogom u kojem je bila postavljena cijela dnevna soba. Unutra su falili samo ljudi (177).

Upravo taj ton odreuje junaka ove zbirke, kao i sve to ga okruuje. To podrhtavanje pripovedaevog glasa dri prie iz

314

zbirke Ljudi koje su na krilima donijele guske na okupu, bez obzira na raznolikost tema. Ono im daje dubinu. Samardieva nova knjiga time zadobija jedan poseban kvalitet. Ona itaocu prua priliku da oseti svet nad kojim se nadvija izvesnost nastupajue egzistencijalne katastrofe, poto se i to se u novoj Samardievoj knjizi moe odlino proitati ona druga, moralna propast ve odavno odigrala.

315

Antologija nove kratke prie Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne gore (Narodna biblioteka Jovan Popovi, Kikinda; Trei trg, Beograd, 2006)

Svetlana Tomi

NA TREEM TRGU
U ovoj knjizi predstavljene su prie dvanaest najmlaih pisaca iz bivih jugoslovenskih republika (Hrvatska, Srbija, Crna Gora i BiH) povezanih tokavskim govorom. Projekat je nastao u redakciji elektronskog a potom i tampanog asopisa Trei Trg iz Beograda, s ciljem povezivanja i meusobnog upoznavanja mladih pisaca kratkih pria sa prostora zapadnog Balkana koji se koriste meusobno razumljivim jezicima. U vreme kada se i dalje retko sreemo sa projektima sline vrste (2002. u Sloveniji je izdat izbor pria starijih i renomiranih autora iz svih bivih republika, 2006. u Hrvatskoj su izale dve knjige izbora srpske i slovenake poezije), oekivali bismo veu medijsku panju, ali osim Srbije retko se drugde o antologiji Na Treem trgu pisalo (u SAD, na primer). Tihomir Brajovi eufemistiki ocenjuje ekonominost - imaginativnu, anrovsku, stilsku, afektivnu (NIN, Beograd, 17.7.2006), a Mihajlo Panti i Mia Vujii (DANAS, Beograd, 19.8.2006) vie su isticali vanost poduhvata: neminovnost kulturne razmene i prekoraenje granica lokalnog prostora. U SAD, u uglednom asopisu World Literature Today (broj mart/april 2007, izdaje ga Univerzitet u Oklahomi), Zibelan Forester uglavnom hvali antologiju Na Treem trgu. Beogradske novine Danas u tekstu od 26.2.200. PRIKAZ ANTOLOGIJE NA TREEM TRGU U AMERICI veim delom preuzimaju superlativne (samo) pohvalne rei Srana Papia o prikazu amerikog profesora (za koga uopte nije navedeno da je profesor rusistike na Swarthmore College u Pensilvaniji). Ako proitamo samu Antologiju, a potom Foresterovu recenziju uporedimo sa Papievim reima, uvideemo sledee: 1. U samom prikazu Forester nije bio dosledan sudija jer najpre koristi superlativ (This is a superb selection) a na kraju korigovan, umereniji sud o Antologiji (The stories are almost all of high quality). 2. U tekstu amerikog profesora nigde se ne vidi ono to je urednika Srana Papia zapanjilo (Foresterovo poznavanje jezikih prilika u regionu i dijalekatskih osobeno-

316

3.

4.

sti.), jer Forester tek razvrstava dijalekte i punktum, on ne daje dalje analize. Ameriki profesor istie ukljuivanje muslimanskih autora meu srpske i crnogorske, ali, ajme, ako emo istinu, zaboravlja na prostu injenicu da je Antologija nastala sa ciljem da udrui autore slinog jezika. Forester ovde predimenzionira politiku pozadinu nastanka knjige. Ono to Sran Papi zamera ovdanjoj kritici (a verovatno u tu grupu ukljuuje pomenuti tekst Tihomira Brajovia u NIN-u, potom tekst Jasmine Ahmetagi u kragujevakom asopisu Koraci 9-10/2006 i tekst koji sam napisala za Politiku 19.1.2007.) jeste uoavanje i argumentovanje neodstataka u nekim izabranim priama ili manjkavosti u samoj koncepciji Antologije. Sve te osobine urednik Papi u Danasu imenuje kao profesionalnu nesposobnost i slepou, za Zibelana istiui: On je na vrlo malom prostoru uspeo da prepozna gotovo sve ciljeve kojima smo se mi vodili dok smo pravili antologiju, za razliku od nekih ovdanjih kritiara za koje se bojim da nisu ba najbolje videli umu od drvea kad je ova knjiga u pitanju. Papi zapravo brka prepoznavanje ciljeva knjige sa ocenom njenih vrednosti, tanije - osnovnog zadatka kritike. I, uz sve to, Papi podmee invalidne informacije, dobro ih zagaujui pri tom.

Kada se Antologija proita, ispostavie se da je ovako vanom projektu povezivanja kultura nedostajalo nekoliko ozbiljnih strategija ureivanja. Najpre, predgovor u kojem bi se ukazalo na vrstu i zastupljenost odreenih poetika, navela dodatna imena koja iz spektra mogueg izbora fokusiranom napravljenom izboru daju vrst kredibilitet a itaocima omoguava poverenje; potom ukazati na slinosti i razlikovnosti, kao i sam doprinos predstavljenih autora na tradicijskoj osi pripovednog stvaralatva svake od ukljuenih zemalja. Druga zamerka takoe svedoi o nedovoljnoj kompetenciji prireivaa a tie se ablonskog predstavljanja samih autora. Najee sreemo prie sa ljubavnom tematikom ime se pripovedna raznolikost sabija na nekolicinu varijanata i zbog ega itaoci ne mogu imati uvid u pravo stanje stvari. Mima Simi, na primer, van takvih okvira dala je veoma zanimljive i nesvakidanje radove: vei anrovski iskorak napravila je parodirajui obrazac detektivske prie u knjizi Pustolovine Glorie Scott (AGM, Zagreb, 2005). (Ostaje nejasno zato se toli-

317

ko insistiralo na ouvanju generacijskog klana. Zato se, na primer, urednice nisu bar konsultovale ili saraivale sa starijim kolegama i profesorima u izboru pria.) Trea zamerka tie se interesne zone, zapravo viestruke uloge nekih autora koji su i koordinatori projekta i urednici izabranih pria (Sran Papi i ejla ehabovi). Pri tom, same prie Srana Papia spadaju u umetniki najslabije. etvrta zamerka otkriva forsiranje brojane a ne iskljuivo estetske zastupljenosti autora. Sve autorke i svi autori (potujui dakle i rodnu jednakost izbora: est devojaka i est mladia) zastupljeni su sa po deset strana. Ali, brzo e se ispostaviti kako korektnost nema velike veze sa umetnou. Jedna ali vredna pria Andree Pisac ne moe da se uporedi sa est priica Tanje Stupar Trifunovi. Jer neke bi prie Tanje Stupar Trifunovi bile bolje kada bi se iz njih protresle este fraze (neiscrpno polje mogunosti), naueni poredbeni odnosi (ko pijan plota), uzreice (pa) na njima se mora vie stilski poraditi. Peto, velika koncentracija argona moda u najboljoj meri pokazuje ovu antologiju kao duh i ukus svog vremena, sud prireivaa i odreene umetnike tendencije. Malo je onih autora koje krasi stilizovan jezik, paljiva organizacija pripovednih delova i detalja. Kada se skenira itav izbor, najbolje su predstavljeni hrvatski pripovedai. Uglavnom svi, od Lamije Begagi, ejle ehabovi, Tanje Stupar Trifunovi, Andree Pisac, Ivice iki, Mime Simi, Vlade Bulia, Enesa Halilovia do Marka Vidojkovia piu o enji za ljubavlju, o nemogunosti njenog ostvarenja. Iz ovog tematskog kruga korak dalje odlazi Mima Simi, otvaranjem polja lezbijske ljubavi, stilski veoma zrelo. Lamija Begagi u priama otkriva nain na koji se ljudi ne vole. Nain na koji se vie ni ne pretvaraju da se vole. Nain na koji u prolazu izbjegavaju dodire. Nain na koji iznenada prestaju pitati jedno drugo kako su proveli dan (Takmiarski duh). Ovo pitanje odzvanja i u stilskom medaljonu Andree Pisac Povratak u Balatonszentgyorgy. U priama ove vrste Enes Halilovi preuzima jezgro narodne prie i dosetke (npr. Levirat), dok Vlado Buli meavinu i manipulaciju medijskog/reklamnog trulenog jezika, biblijskog teksta i hrianskih ideala koristi da predstavi uasno zanoenje i propadanje mladei drogom www.i-buy.hr . U ovoj prii, osuda rata, iako dolazi iz pozadinskog plana, jasno ukazuje na njegove pogubnosti, posebno na propast cele jedne generacije. Poto Buli, bez kontrole, ne usmerava retoriku psovki, one u znatnoj

318

meri slabe izraajni potencijal njegovih pria. Problem njegovih pria jeste u tome to sjajne ideje (ideoloki raskrinkati retoriku propovednitva verskog i reklamnog trita) ostaju bez svog stilskog uoblienja, veito gurajui likove i dijaloge u isti kalup akcionog i verbalnog nasilja. Sasvim isto vai i za prie Marka Vidojkovia. U basni Bubavaba opisuje specijalnu misiju ovih insekata protiv manijaka koji ih je najvie unitavao, tj. oveka. Zadatak je nemogu ali ga bubavabe otpoinju. Vidojkovi retorikom stopljene agresije i uasa opisuje ovaj sluaj iz koga valja izvui niz po(r)uka: o ivotu ljudi i ivotinja, o nizu hijerarhija u kojima caruju samo oni najsilniji. Zavretak ove prie nema moralizatorsku pridiku, ve pitanje koje tera itaoca da se i sam zapita upravo isto: Kuda? Prema skoro istom naratolokom obrascu napisana je i Vidojkovieva pria Svedok: misiju ovoga puta obavljaju dva prijatelja i to nakon voajerskog oka: Riki zakljui da je devojka koju posmatraju teleskopom zapravo cura njegovog ortaka i kreu sa namerom da ih oderu od batina. Ispostavie se da su ubili pogrene osobe. I da niko nee odgovarati. Kada bi se stilski izbrusile, ove bi prie bile savrene. Drugaiju perspektivu od Bulievog ratnog bezdana daje ejla ehabovi (Ruvejda), ija junakinja, tragajui za posmrtnim ostacima roaka nastradalih u ratu, shvata kako je jo uvek u mrtvanici, u mrtvoj vezi (koja se svodi na ugovoreno telesno pranjenje) i mrtvom ivotu. Kod ehabovi je dobro primetiti kako vie pripovednih konaca paljivo vue u isto vreme da bi poentirala priu na kraju (ta sve znae nogavice pantalona, od dedinih uputstava do onih iz ljubavnog trougla koje vire iz ormara - to ete tek shvatiti naknadno, posle itanja!). Zato njene prie nikad nisu onoliko jednostavne koliko se na prvi pogled ini. Posebne su i prie Zorana Lazia. italac e neizbeno pomisliti kako upravo iz njih viri jedan domai Harms: sjajne a uvrnute, u kojima je fantastika realnost, rasplet zaplet, u kojima je sve duhovito i efektno preokrenuto naglavake! Svaki dalji dogaaj u ovim priama je luckastiji od luckastijeg a svaka neobinost se prihvata kao da to nije! Nonsens je toliko dobro uklopljen u humoristine situacije da ga skoro prirodno i logino (!) prihvatamo. U celini gledano, poto knjiga ima antologijskih pria, ona jeste vredna itanja. A da se malo vie radilo na kriterijumima izbora, mogli smo dobiti i izuzetan izbor pria.

319

U Beleci Srana Papia nalazi se i sledei podatak. Knjiga je zavrena 2004. godine a skoro dve godine su utroene na traenje finansijskih sredstava za njeno objavljivanje. Oito da je jo uvek malo zainteresovanih institucija za podrku uspostavljanja kulturnih veza i saradnje meu nekadanjim jugoslovenskim republikama. Lepo bi i dragoceno bilo kada bismo dobili knjigu sline vrste i u drugim anrovima, i od drugih, razliitih generacija jer bismo tako imali uvid u stvaralaku dinamiku slovenskog dela balkanskog poluostrva. Trei Trg bi uradio i antologiju pesama iste generacije, ali, osim finansijkih problema, treba da se suoe i sa problemima kriterija ureivanja knjiga.

320

Vesna Cidilko

O recepciji pesnitva Stevana Tontia

1. Za razliku od anglosaksonske i francuske ili pak ruske poezije, pesnici koji dolaze sa slovenskog juga Evrope malo su poznati nemakoj italakoj publici i intelektualnoj javnosti uopte. ini se da su davno prola vremena kada se Gete oduevljavao srpskim narodnim pesnitvom i narodnom poezijom koju su poznavala i prevodila braa Grim, trudei se da naue to je bolje mogue i jezik tih anonimnih kolektivnih stvaralaca koji su dolazili iz tada egzotinih evropskih krajeva. Danas je tek nekoliko, svakako vanih, ali malobrojnih pesnikih imena nalo svoje mesto u programima nemakih izdavakih kua koje njihovo delo, koliko je to mogue, prate i ine dostupnim nemakom itaocu1. Mnogi drugi pesnici, iz nerazumljivih razloga, ako je merilo njihova poezija, mesto i vanost u matinoj knjievnosti, savremenom nemakom itaocu nisu dostupni u svoj irini svog poetskog izraza2. S obzirom da je polazei od istih kriterija (kakvoa knjievnog dela, mesto autora u nacionalnoj kulturi itd.) i recepcija proznih dela srpske knjievnosti po svom obimu nezadovoljavajua to jest da je uslovljena u prvom redu ne-knjievnim i ne-umetniki faktorima3, od kojih su u zadnjih desetak godina raspad zajednike jugoslovenske drave i ratna razaranja sigurno bili jedan od odluujuih inilaca, ovakva sudbina recepcije lirike i pesnitva, ne samo srpskog4, ne zauuje, mada je jedan od
1 2 3 Ovde se misli na primer na Miodraga Pavlovia. Kao to je to naalost sluaj sa pesnitvom Vaska Pope. Vie o tome u mojim tekstovima: Zu den ersten bersetzungen aus dem Serbokroatischen ins Deutsche. Zeitschrift fr Slawistik, 39/1994, str. 568581; Laza Lazarevi in deutschen bersetzungen. Zeitschrift fr Slawistik, 39/1994, 1, str. 3-22; Serbische, kroatische und bosnische Autoren in deutschen bersetzungen des letzten Jahrzehnts. Berliner Osteuropa-Info, 13/1999, str. 32-35; Srpska knjievnost u nemakim prevodima: anr kao faktor recepcije (u tampi); Recepcija prevoda dela Aleksandra Time u Nemakoj (u tampi). Istu sudbinu dele i autori iz Hrvatske, Bosne, Makedonije, Slovenije, Bugarske.

321

prvih knjievnih prevoda sa srpskog na nemaki jezik prevod jedne pesnike tvorevine5. U upravo izloenom kontekstu, pesniko delo Stevana Tontia, roenog 1946. godine u Sanskom Mostu u Bosni, predstavlja izuzetak i presedan u novijoj istoriji recepcije junoslovenskih knjievnosti na nemakom govornom podruju. Stevan Tonti, koji poeziju pie i objavljuje od kraja 60-ih godina prolog veka, poznato i priznato ime u srpskoj knjievnosti i kulturi6, koga je ratni vihor 1993. doneo u Berlin, ne samo da je za kratko vreme po dolasku u nemaki egzil objavio zbirku pesama7, ve i dalje objavljuje pesnike zbirke i prozu na nemakom jeziku i u Nemakoj. Stevan Tonti je prisutan na nemakoj poetskoj sceni, nosilac je vanih nemakih nagrada, njegovo ime postalo je poznato jednom odreenom krugu ljubitelja poezije.

Verovatno je Grigorije Geri preveo nekoliko oda svog prijatelja Lukijana Muickog, koje su u nemakoj verziji tampane 1808. godine, vidi o tome Vesna Cidilko, Zu den ersten bersetzungen aus dem Serbokroatischen ins Deutsche. Zeitschrift fr Slawistik, 39/1994, 4, str. 568-581. Stevan Tonti roen je 1946. godine u Sanskom Mostu u Bosni. Zavrio je studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu, gde je i iveo od 1967. do 1993. godine, kada biva primoran da izbegne prvo u Srbiju, a potom u Nemaku gde e provesti vie godina u egzilu. Do dolaska u neeljeno izgnanstvo radio je kao urednik u izdavakoj kui Svjetlost. Od ezdesetih godina pie poeziju, esejistiku i knjievnu kritiku, bavei se i prevoenjem kao i izdavakom delatnou. Dugo godina ureivao je i poznati sarajevski knjievni asopis ivot. Tonti je dobitnik vie nagrada i priznanja: nagrada lista Mladost za poeziju, estoaprilska nagrada grada Sarajeva (1987), nagrada grada Mostara Aleksa anti (1985), Zmajeva (1994) i Rakieva nagrade. U Nemakoj su mu dodeljene nagrada Horst Binek Bavarske akademije lepih umetnosti i nagrada grada Hajdelberga Knjievnost u izgnanstvu. lan je nemakog Pen-kluba, a od juna 2000. dopisni lan institucije Collegium Europaenum Jenense pri univerzitetu Fridrih iler u Jeni. Objavio je pesnike zbirke: Nauka o dui i druge vesele prie, Sarajevo 1970, Tajna prepiska, Sarajevo 1976, Nae gore vuk, Novi Sad 1976, Hulim i posveujem, Beograd 1977, Crna je mati nedjelja, Beograd 1983, Prag, Sarajevo 1986, Ring, Beograd 1987, Sarajevski rukopis, Beograd 1993, 1998, Moj psalm/Mein psalm, Berlin 1997, Blagoslov izgnanstva, Banjaluka 2001, pored izbora iz poezije Tajna prepiska i druge pjesme, Sarajevo 1984/85, Izabrane pjesme, Sarajevo 1988, Lirika, Novi Sad 1995 , antologija Novije pjesnitvo Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1990, Moderno srpsko pjesnitvo Sarajevo 1991. i roman Tvoje srce zeko, Beograd 1998. Vidi bibliografiju Tontievih nemakih izdanja, datu u ovom tekstu.

322

2. Veze Stevana Tontia sa nemakom kulturom i knjievnou datiraju iz njegovih kolskih i studentskih dana8. Krajem sedamdesetih godina sledi pesnikov boravak u tadanjem istonom Berlinu kao stipendista Humbolt-univerziteta, a osamdesetih Tonti provodi dva meseca u zapadnom delu dananjeg nemakog glavnog grada na Goethe-Institutu gde svoje u meuvremenu solidno znanje nemakog jezika upotpunjava. Tonti, koji je u Sarajevu zavrio studije filozofije sa sociologijom, pie svoj diplomski rad o Karlu Jaspersu, Nie i Trakl su njegova lektira, ali i Dostojevski, koji e svojim pacifizmom i religioznou ostaviti trajan peat na budueg pesnika. U istom kontekstu mogu se navesti i Rilke, Novalis, Helderlin (iji poetski senzibilitet je Tontiu posebno blizak) i, naravno, Gete. Od samih poetaka svog zanimanja za nemaku knjievnost, Tonti prevodi sa nemakog. Za period pre rata u Bosni moemo ovde navesti Kristu Volf9 i pesnika Luca Ratenova, kojima se pridruuje niz savremenih nemakih liriara iju poeziju Tonti posebno intenzivno prevodi po dolasku u berlinski egzil (Uwe Kolbe, Elke Elb, Claudia Teschner, Richard Anders, Richard Pietra), radei i na prepevima Petera Huchela i Christopha Meckela. Stevan Tonti je tako u svom jeziku postao na neki nain ambasador nemake kulture, kako to istie Jerg Drevs10. Pri tome esto dolazi do srenog slaganja lirskog senzibiliteta i poetskog jezika prevedenog pesnika i njegovog prevodioca, ime se na voleban nain uklanjaju i relativiu jezike granice. To posebno jasno pokazuju Tontiev izbor i njegovi prepevi pesama Riharda Pitrasa, objavljeni 2003. u Brankovom kolu u Sremskim Karlovcima11. 3. U Stevanu Tontiu savremena nemaka lirika nala je svog adekvatnog i sreno izabranog tumaa i prevodioca12,
Sa uenjem nemakog jezika budui pesnik i berlinski egzilant poinje sluajno, jer se u njegovom rodnom mestu naao upravo nastavnik nemakog jezika, pa su tako Tonti i njegovi vrnjaci poeli da ue nemaki kao strani jezik. 9 Tonti je preveo roman Kein Ort. Nirgends: Bez mjesta. Nigdje, Sarajevo 1989. 10 Jrg Drews, Nefertiti in Berlin, Neferti in Prijedor. . SZ am Wochenende, 13./14. Januar 2001. 11 Rihard Pitras, Medena iba. Izbor, prevod i pogovor Stevan Tonti, Sremski Karlovci 2003. 12 Za starije, klasine tekstove idealan i esto kongenijalan prevodilac (Rilkea, na primer) na srpski je Branimir ivojinovi. 8

323

rezultati ovog pozitivnog sticaja okolnosti su oigledni. Jedan od kljunih razloga to nema toliko nemakih prevoda srpskih (i drugih, ne samo junoslovenskih13) pesnika lei pre svega u injenici da nema previe prevodilaca poezije i da se moe konstatovati veoma malo zadovoljavajuih prevoda i prepeva. Izuzetak su prepevi Petera Urbana, koji meutim naalost ostaju usamljen fenomen. U jednoj recenziji Sarajevskog rukopisa Stevana Tontia Luc Ratenov se pita koliko Nemci uopte poznaju savremenu liriku drugih zemalja, konstatujui istovremeno da ni jedan drugi knjievni anr nije u tolikoj meri upuen na dobre prevode i prevodioce i od njih zavistan14. Tako i u sluaju Stevana Tontia registrujemo itav niz prevodilaca njegove lirike15, iji su prepevi, sasvim razumljivo, umetniki razliitog kvaliteta i adekvatnosti16. Prevodi Tontieve proze takoe potiu od niza prevodilaca17. Nemakom itaocu Tonti je dostupan od sredine osamdesetih godina prolog veka, kada se neke njegove pesme objavljuju po poznatim knjievnim asopisima kao to su Akzente ili Sprache im technischen Zeitalter18. Po dolasku pesnika u Berlin 1993, direktno iz pakla ratnog Sarajeva, izda13 Tako Marsel Rajh-Ranicki povodom nedavne smrti eslava Miloa sa aljenjem ukazuje na to da veliki deo poljske knjievnosti - njena poezija stranom itaocu ostaje nedostupna zbog pomanjkanja ili nemogunosti adekvatnog prevoda odnosno prepeva, vidi Marcel Reich-Ranicki, Der Magnetismus der Poesie. Frankfurter Allgemeine Zeitung, Nr. 188, 16. Aug. 2004, str. 31. 14 R.L., Neue Lyrik: Ein Wechselbad von Wahrnehmungen.Die Welt, 13.5.1995. 15 Zvonko Plepeli, Angela Richter, Brbel Schulte, Annemarie Bostroem, Anica Falica und Gerhard Csejka, Richard Pietra, Elke Schwarz-Mahmuti und Aslan Mahmuti, Antje Uphoff, Mirjana i Klaus Wittmann. 16 Zvonko Plepeli mi se ini jednim od Tontievih najboljih prevodilaca, pored prepeva nemakih kolega-pesnika kao to su to na primer Rihard Pitras ili Luc Ratenov. 17 Tontia su prevodili Barbara Antkowiak, Brbel Schulte, Katharina WolfGriehaber, Mirjana und Klaus Wittmann, Marina Achenbach, Astrid Philippsen, Iris Bessin, Brankica Beejac, dok je Sabine Fahl, koja je slavista, ali ne vlada srpskim jezikom, radila na nemakim prevodima zajedno sa autorom. 18 1985, u martovskom broju ovog asopisa izlaze Ruke (Hnde), Mievi i ljudi (Muse und Menschen), Danas takva tuga u mene (Heute nenne ich ein solches Leid mein eigen), Strano pitanje, (Eine schreckliche Frage), u prepevu Zvonka Plepelia. Iste godine austrijski asopis Pannonia objavljuje u prevodu Ivana Ivanjija askanje s Brehtom i itanje novina.

324

vaka kua Landpresse 1994. objavljuje Sarajevski rukopis, zbirku pesama nastalih u opkoljenom Sarajevu, kome sledi vie izdanja i drugih publikacija ovoga pesnika na nemakom jeziku19. U trenutku kada se u vihoru i uasima ratnih zbivanja u pesnikovoj domovini ne oekuje buenje interesa za jednog liriara, deava se presedan20 u sluaju pesnika Stevana Tontia. Razlozi za recepcijski interes su vieznani. Pored poetske snage i kvaliteta samih Tontievih pesama, na koje se u nemakim tekstovima o ovom pesniku obavezno ukazuje21, njegove arhetipske, jednostavne slike pomau da uas rata i ubijanja u Bosni postanu opipljivi, vidljivi na jedan nov nain koji se bitno razlikuje od novinarskih slika i televizijskih izvetaja22, na koje usled prezasienosti ljudi posle kratkog vremena postaju neosetljivi i otupe23. Shodno tome se u istom
19 Ovde se navode sve do sada izale publikacije: Die Hnde, Muse und Menschen, Heute nenne ich ein solches Leid mein eigen, Eine schreckliche Frage. Sprache im technischen Zeitalter, 1985, Mrzheft; Gesprch mit Brecht, Zeitungslektre. Pannonia, 1985; Prosa (Das Telefon, Im richtigen Augenblick, Verrostete Schienen). Neue Literatur. Zeitschrift fr Querverbindungen, Bukarest, 1993 (Neue Folge), Nr. 1, S. 37-39; Handschrift aus Sarajevo. Gedichte. Herausgegeben von Lutz Rathenow. Verlag Landpresse, Weilerswist 1994, 1995, 1998; Moj psalm (parafraza psalma 90.) / Mein Psalm (Paraphrase zum 90. Psalm), Edition Neue Wege, Berlin 1997; Gedichte (Dank Dir, Tod, Das Gesicht, Der Priester und die Macht, Reise nach Paris, Hoffnung). Akzente, Heft 6, Dez. 2000, S. 571-575; Sonntag in Berlin, Verlag Landpresse, Weilerswist 2000; Verwundete Zunge, Rheinsberg 2000; Odisej Penelopi / Odysseus an Penelope, Dessau 2001; Im Auftrag des Wortes. Texte aus dem Exil, Verlag Landpresse, Weilerswist 2004. 20 Praen ponekad skoro kurioznim momentima: misli se na (verovatno jedinstven ) sluaj da je itulja Volfganga Kajzera, roenog 1947. i preminulog 2002, objavljena 21. oktobra 2002. u Drener Nachrichten, propraena Tontievom pesmom Ich danke Dir, Tod (Hvala ti, smrti) ili na injenicu da su gimnazijalci iz nemakog grada Direna, nedaleko od belgijske granice, posle susreta sa pesnikom i Tontievog itanja u okviru nastave nemakog jezika, pisali o Sarajevu i ratu, na osnovu analiza i interpretacije stihova bosanskog pesnika, osvojivi svojim radovima ak i prvu nagradu Savezne pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, vidi Leben mit der Vision des Todes vor Augen. Drener Nachrichten, Nr. 32, 8. Februar 1994, str. 13, kao i Gedichte von Tontic interpretiert und illustriert, Drener Nachrichten, 7. april 1994, str. 13. 21 Die Sprache ist knapp, schnrkellos und von beklemmender Dichte, der Schrecken sagbar geworden, tako u Frankfurter Allgemeine Zeitung. Vidi i Jrg Drews, Laudatio auf Stevan Tonti, Jahrbuch 15, Bayerische Akademie der Schnen Knste, 2001, str. 465-469. 22 Recenzent berlinskih novina Berliner Morgenpost 1998. 23 Vidi o tome na primer Ute Fings, Das zerbrechliche Glck der unfreiwilligen Gste. Frankfurter Rundschau, 9. Mrz 1995, Nr. 58, str. 3.

325

kontekstu naglaava dokumentarnost Tontieve lirike24, pa se esto upravo u dokumentarnom karakteru Tontievih pesama vidi jedan od kljunih razloga zainteresovanosti nemake javnosti za te pesme25. To meutim svakako nije sve, jer i injenica da u odnosu na poetsko i poeziju nekako beskrvna atmosfera u Nemakoj, kojoj je Tontieva lirika potpuni kontrast26, smatraju neki od recenzenata, dovodi do toga da se Stevan Tonti moe smatrati jednim od najzanimljivijih, vrednih spomena pesnika koji krajem devedesetih godina 20. veka ive u Berlinu27. Tako se o srpskom pesniku pie povodom objavljivanja njegovih pesnikih zbirki, dodela knjievnih nagrada, itanja i knjievnih veeri u celokupnoj nemakoj tampi, poevi od renomiranog nedeljnika Die Zeit, preko dnevnih novina Die Welt, Sddeutsche Zeitung, Frankfurter Rundschau, Berliner Morgenpost, Tagesspiegel, sve do General-Anzeiger, Ostthringer Zeitung i asopisa kao to su to Neue Literatur28, Literatur und Kritik29 ili pak Lutherische Monatshefte i Kommune. U nemakim tekstovima o Stevanu Tontiu, ali i u intervjuima, oitavaju se osnovni aspekti Tontievog pisanja, ivota, ljudskog i politikog stava koji etinost i humanost pretpostavlja slepoj nacionalistikoj i svakoj drugoj mrnji, ratu, ubijanju i nedokuivim uasima tamne strane ljudske prirode. U Nemakoj, u egzilu, shvaen je ne samo Tontiev poetski senzibilitet, ve i osobitost njegovog religioznog poimanja ivota i sveta. U ovom kontekstu se oituje recepcija Tontieve 1995. godine u Berlinu nastale parafraze 90. psalma30, ije i nastanak i mesto u Tontievoj lirici oznaavaju jo
24 Tako na primer recenzent u Rheinischer Merkur 1995. govori o 40 dokumentarnih pesama. 25 Vidi recenziju Mirjane Wittmann u Die Zeit, 1994, br. 52, 23. decembar, str. 47, ili lanak Erdmute Klein, Rettung der eigenen Seele. Rheinischer Merkur, br. 49, 8. decembar 1995, str. 21. 26 H-G. Soldat, Berliner Morgenpost 1998. 27 Frankfurter Runschau jo sredinom devedesetih godina citira lanak Luca Ratenova iz berlinskog Tagesspiegel-a od 1.og septembra 1994, gde izmeu ostalog stoji: Wir knnten auch stolz darauf sein, Dichter wie ihn eine kleine oder grere Weile in Deutschland zu haben (Mogli bismo biti ponosni da takav pesnik due ili krae vreme ivi u Nemakoj), vidi Ute Frings, Das zerbrechliche Glck der unfreiwilligen Gste. Frankfurter Rundschau, 9. Mrz 1995, Nr. 58, str. 3. 28 Vie priloga iz godina 1993. i 1994. 29 Iz 1996. godine na primer potiu tekstovi o bosanskom pesniku. 30 Mein Psalm / Moj psalm, Berlin 1997, dvojezino izdanje.

326

jednu formu saznanja smrti i smrtnosti31. Veina pesama iz Blagoslova izgnanstva, nastalog u berlinskom egzilu, nosi takoe snaan religiozni peat32. Sa druge strane, iskustvo ne samo rata, ve i izgnanstva odreuje sve to je Stevan Tonti napisao zadnjih godina33 . Vreme egzila u Berlinu potisnulo je u odreenim trenucima u izvesnoj meri Tontia-pesnika u korist Tontia-esejiste za koga su neki oblici proze dobili potpuno novo znaenje i postali izvor inspirisan ne samo ratom u Sarajevu, ve i iskustvom prinudnog ivota u Nemakoj krajem 20. veka34. Neki od njegovih tekstova su prvo objavljeni u nemakom prevodu, da bi tek kasnije bili tampani i na jeziku na kojem su nastali35. Stevan Tonti se u egzilu suoio i sa, u ovakvoj situaciji, neizbenim pitanjem jezika. Ne samo maternjeg jezika, ve pre svega jezika na kome i unutar koga njegova poezija

31 Vidi u ovom kontekstu i Jrg Drews, Laudatio auf Stevan Tonti. Jahrbuch 15 Bayerische Akademie der Schnen Knste, 2001, str. 467. 32 Vidi posebno pesme Sveto pismo, O to si proslavljen, Gospode, ta je to Tebi, Janje. 33 Vidi Mein Feldzug ist meine Sprache, intervju voen od strane Karstena Huka (Carsten Hueck) u Freitag, Nr. 9, 9. Februar 2001, str. 17. 34 Ovakvo vienje zastupaju i knjievni kritiari u Srbiji, vidi Ljiljana op, Svedoenje iz pakla. Srpska re, br. 200, 16. april 1998, str. 52-53; Marko Paovica, Tragino iskustvo ovenosti. Knjievne novine, Beograd, 1. septembar 1999, br. 996; Ivan Radosavljevi, Apokrif, riznica. Naa Borba, Beograd, juni 1998; Stania Tutnjevi, Tri srpska romana o Sarajevu. Srpski roman i rat. Zbornik radova, Despotovac 1990, str. 199-209. U Srbiji je jedini Tontiev roman pobudio po samoj prirodi stvari vei interes nego u Nemakoj. Razlog tome je veliki senzibilitet srpske kulturne i knjievne javnosti za (auto)biografsku i fikcionalnu prozu koja tematizuje ratna dogaanja devedesetih godina, pored injenice da je samo jedna glava romana prevedena i pod naslovom Sonntag in Berlin objavljena na nemakom jeziku. 35 Misli se na tekst Mein Feldzug ist meine Sprache, objavljen u broju 5 Sarajevskih svesaka (tematski broj naslovljen sa Ratno/antiratno pismo).

327

nastaje i kojim se inspirie36 i napaja37, kojoj je neophodan taj iv izvor i neposredan dodir. Ovo jeziko pitanje, kako je poznato, ne postavlja se na isti nain u odnosu na prozu u kojoj Tonti pokazuje briljantnost stila i izraza, oiglednu na primeru eseja Die unberechenbaren Grenzflsse. Zu einem sonderbaren Detail des Daytoner Abkommens, objavljenog u Frankfurter Rundschau od 30.og avgusta 199638. Uzimajui ovo u obzir i Tontiev nemaki izdava je planirao da najnovija autorova publikacija, koja upravo izlazi iz tampe, budu autorovi prozni, esejistiki tekstovi39.

36 Tonti je u egzil, pored jezika, poneo i svoje autore, Vaska Popu, Ivu Andria, Danila Kia, ija dela za pesnika u izgnanstvu dobijaju novu konotaciju/dimenziju i sadrinsku crtu, utapajui se u knjievni izraz i lirsku impresiju Stevana Tontia, autora i pesnika. Tako pesma Nijemi krici iz u Berlinu nastale zbirke Blagoslov izgnanstva nosi oigledan peat Vaska Pope, prepoznatljiv u svakom stihu: U nijemoj tiini sobe u tvome se tijelu nijemi krici legu. Probiju li se iz zatvora, u zidove se zarivaju, estoko u plafon tuku. /. ......./ Kada napokon zaspi, grozdovi nijemih krikova vise nad tobom u mraku poput slijepih mieva. 37 Vidi o tome pesnikov tekst Der Dichter im Exil oder Wie in einem fremden Sprachmeer schwimmen, Literatur und Kritik, 1998, April, str. 76-80; isto i u Verwundete Zunge, Rheinsberg 2000., kao i intervju u beogradskom Vremenu iz oktobra 1995, voen od S. Kostia i naslovljen sa Otimanje od propasti u : Vreme, 9. oktobar 1995, str. 44-45. 38 U broju 2002, na strani 8. Tekst je emitovan i u programu Deutschlandfunk-a u Kelnu. 39 Im Auftrag des Wortes. Texte aus dem Exil, Verlag Landpresse, Weilerswist 2004.

328

Rusmir Mahmutehaji

SVIJET KAO LJIVA

Karahasanov Simon Mihailovi se vratio u Fou 28. augusta 1991. godine nakon dvadeset i pet godina ivota u Berlinu. U tome gradu je roen i odrastao. ivei u Berlinu Simonu su Foa, rodna kua i odrastanje postali sjeanje koje je htio preinaiti u zbilju povratka. I on se iz tog sjeanja vratio u foansku zbilju. Svijet njegovog odrastanja, usvojen kao zbilja sastavljena iz svih osjetnih iskustava, preinaen je u sjeanje. Ta dva svijeta, onaj zbilje kao udaljeni i onaj sjeanja kao bliski, traili su odmjeravanje i potvrivanje. Karahasanov Simon eli svoje sjeanje kao utoite iz zbilje tuine potvrditi zbiljom zaviaja iz koje je ono nastalo. Njegovo je ja raspeto izmeu najdublje unutarnjosti koja ne ovisi ni o emu i vanjskoga svijeta koje ga prekriva. Pred gradom u koji je doao s tim isprepletenim slikama zbilje i sjeanja Simon nastoji i sjeanje i zbilju preinaiti u dohvatljiv znak. Svijet je kao ljiva, kao lijepa zrela ljiva glasno je izgovorio Simon Mihailovi, silazei niz brdo Tabija prema gradu to je leao pred njim u dolini. Zapravo se sama od sebe izgovorila njegova radost, izrazilo se, bez njegove namjere i volje, osjeanje da je svijet do posljednjeg djelia ispunjen dobrim sadrajem, plodan i dovren, soan i zaobljen, gotovo savreno okrugao i radostan zbog te svoje zaokruenosti. To se osjeanje pojavilo u njemu vjerovatno jo jutros, kad je poeo obilaziti svoju rodnu kuu koju nije vidio dvadeset pet godina, ali on to valjda nije primijetio, tako da se sada zaustavio u pola koraka od vala radosti to ga je zapljusnuo i oduzeo mu dah. Nenamjerno je izgovorio da je svijet kao ljiva, a sve u njemu je govorilo ivjeti! ivjeti! i tim kliktanjem davalo oblik strasnoj udnji za ivotom to ga je ispunjavala do posljednje ilice. Kao da mu je i srce svojim otkucajima, vikalo ivjeti! ivjeti!. Preplavljala ga je vjera da vrijedi ivjeti, da bi on itekako mogao imati budunost i da bi ta budunost mogla, da bi morala, biti dobra i lijepa. Kao ljiva zrela, puna i obla.1

Uz Karahasanov roman Nono vijee (Zagreb: Profil International, 2005.)

2 Karahasan Devad, Nono vijee, Zagreb: Profil International, 2005, 5.

329

2 Kuran, 2:35.

3 Isto, 14:24-25. 4 Isto, 36:82. 5 Ivan, 1:1.

Cijela pria Karahasanovog Simona zapoinje sabiranjem odnosa svijeta i jastva u znak ploda, jednako kako je Rije saveza Boga i ovjeka povezana s plodom zabranjenog drveta: I Mi smo rekli: Ademe, stanujte, i ti i tvoja ena u Vrtu, i jedite u njemu slobodno otkud elite; ali ovome drvetu se ne primiite da ne biste bili initelji zla.2 Nejestivost plodova samo s jednog drveta u svijetu neizbrojivog mnotva voaka inila je ljudsko jastvo istim sa svim obzorjima vanjskoga svijeta. Na taj nain jastvo je bilo posve otvoreno za sve znakove u obzorjima i njemu samome. Izmeu Adema i ploda zabranjenog drveta bila je samo Rije. Svojom voljom Adem je mogao tu rije i drati i porei. Rije je u tome drvetu i drvo je u toj Rijei: Dobra rije jeste kao dobro drvo njegovo korijenje je vrsto, a njegove grane su u nebu; ono daje svoj plod u svakome dobu doputenjem svoga Gospoda.3 A sve to je u postojanju, svi znakovi u obzorjima i jastvima obznanjuju Rije: Kad On neto hoe, Njegova odredba je da tome kae: Budi! i to jeste.4 U poetku bi Rije, i Rije bi u Boga, i Rije bi Bog! kae evanelist Ivan.5 Ta Rije u poetku, u Boga i Bog ima svoja obznanjenja preko razliitih razina po-stojanja, u imenima, slikama i osjetnom iskustvu svijeta. Ali ona je sama srijeda ljudskosti. Tu je primljena neposredno, pa njena prisutnost ne ovisi ni o emu vanjskom. Sve iz vanjskoga svijeta to tu rije napominje moe biti ili njeno potvrivanje ili njeno poricanje. Ali ona sama nikada ne moe porei sebe. Kada ovjek saznaje sebe, taj kojeg saznaje i taj koji saznaje jesu jedno. im je to dvoje u razdvojenosti, jedno mora pokrivati drugo. ovjekovo vraanje Rijei zapoinje od osjetnog iskustva svijeta kao najnie razine po-stojanja. Ono se zbiva u svemu, u svakome znaku vanjskoga svijeta i svima njima zajedno, ali i u svemu ljudske unutarnjosti. Kada Rije dotie osjetnu povr ljudskoga jastva, ona se ini jasnom. A to se ovjek vie usredsreuje na nju, njen pojavni oblik postaje sve nejasniji. A ispod tog sve nejasnijeg oblika Rijei nazire se Duh kao njeno poelo. to je Rije nejasnija, to ovjeka vie uzdie prema njenome onostranom zaviaju. A nije li i tamo zbiljni zaviaj ovjeka? Taj zaviaj je izvorna ljudska narav. U njoj su znanje i bivanje objedinjeni, pa nema ni mogunosti da budu izreeni. Onaj koji saznaje i ono to on zna jesu jedno i isto Jastvo. A kada je

330

ovjek siao do najnie nizine, pa se pokazao u bivanju koje je odvojeno od znanja, tu, u tu njegovu nizinu, slazi i Rije kojom je on podsjetit na izvornu Jednost, u koju ga moe vratiti jedino ljubav prema Njoj. Rije slazi u postojanje da bi ono jastvo u kojem je primljena uzalo preko Nje do izvorne visine u kojoj je ta Rije isto to i Jastvo, mimo kojeg nema jastva. Ako nema otvorenosti jastva za njegovo uzlaenje ili vraanje Jednosti, slike i sjeanja sukobljavat e se s iskustvima i doticanjima svijeta koji e se priinjati kao plod u ruci. A ono to ovjek hoe kao svojinu svog jastva on gubi, jer ne moe imati nita a da to nije primio. A primio je, i to neposredno, znanje o prvini svog jastva. Moe li on, onda, ita znati a da pri tome ne priznaje prednost tog znanja sebe sobom u sebi? Karahasanov Simon je izmeu svoje zbilje koja mu izmie i sjeanja koja mu se javljaju kao ispunjavanje pustoi jastva: Njega su u to vrijeme poele salijetati slike iz djetinjstva, sjeanja koja su isplivala iz Bog zna kojih dubina duha ili tijela, stvari koje onda, u djetinjstvu i mladosti, nije ni primijetio ali ih je oigledno zapamtio.6 Ali on je izgovorio onu besmislicu s vrbama, iz njega je isplivalo sjeanje na vodu ehotine, koja se negdje u njemu slila s Barbarom, on je uvukao vanjski svijet meu njih dvoje.7 Karahasanov Simon je izmeu sjeanja na javu koje je u sebi preinaio u zbilju i novog osjetnog uronua u Fou kao pozornicu tih sjeanja kao zbilje i njegovog nastojanja da ga potvrdi i osnai. Njegova pitanja nikada nisu bila o tome kako je nastao svijet njegovih osjetnih saznanja i njegovih slika sastavljenih u predstavu o zbilji, i ta je ispod tog, niti o tome ta je uzlaenje od svijeta prema njegovoj sutini, niti o tome kako su povezana sva ona zamiljanja koja zapoinju od povri osjetnoga svijeta pa prelaze preko imena do Boga. A kada su mu na toj istoj pozornici poele izranjati slike, pa se kao krhotine razbijenih boca zabijati u njegovu osjetnu spoznaju, on nije mogao nai nita u praznini izmeu svijeta sjeanja i svijeta svog novog iskustva u zatvorenosti. Uznemirenost Muslimana pred graditeljima novog poretka snaena je progonima i ubijanjima, uhoenjima i pohodima kroz sve prolaze drutva obnemoglog u strahu. Ta se uznemirenost objavljuje Simonu kao neoekivani sadraj svijeta u kojem on traga za Zbiljom dozivanom iz sjeanja. Karahasanov Simon je htio izbjei iz sjeanja u zbilju. A kada mu se zbilja objavila muslimanskim smrtima i ispred i

6 Karahasan, 10.

7 Isto, 12.

331

iza, i lijevo i desno, i ispod i iznad, njegovo utoite mogao je biti samo svijet tame i zgusnua, u kojem se raspadao svijet shvaen kao plod u ljudskoj ruci, kao predmet koji moe postojati neovisno o jastvu onog koji ga saznaje. U tome svijetu koliina i njihovog odmjeravanja svakome jastvu moe biti dodijeljeno mjesto ovisno o volji drugog jastva kojem pripada vea koliina. Ubijanja su potvrivanje koliine. A onaj koji ih vri moe za njih okrivljavati i ubijenog i svakog drugog koji je potinjen njegovoj volji. A ta mu se volja priinja kao neovisna o svemu to je predmet njegovog saznavanja i na njemu osnovanog djelovanja. Nacija je osvijeeni narod. A kada to osvjeenje iskljui sve izvan dosega volje koja upravlja koliinom, onda je jastvo s tom voljom jednako Jastvu. U toj prevarenosti jastvo postaje zatvoreno, pa je u cijelosti okrenuto postizanju najvee dostine moi. S tom moi takvo jastvo namee sebe kao mjeru i presudu svega. Ono se spree u naciju u kojoj su jastvo i mistvo poistovjeeni. Neponovljivo jastvo pojedinca, njegova dua u pretpostavljenom i opredmeenom liku cara i sveca, postaje dua naroda preko koje je mogue ozbiljenje svake pojedinanosti. A zapravo pojedinanost je time iskljuena i zanijekana. Nepovredivost je pripisana takvoj slici naroda a oduzeta svakoj zbiljnoj pojedinanosti. Tada je bog to savreno jastvo mistva i mistvo jastva. Nacija ima istinu kako ovjek u svojoj ruci moe imati plod ubran sa grane. Svaka pojedinanost koja hoe boga izvan nacije, jeste, prema takvom gledanju, obuzeta boleu i ludilom. Nju i skupnost u kojoj ona nastaje treba unititi. Nacija sa svojim bogom izbavljuje svijet, pa je njenim govornicima i vojovnicima doputeno da uklone sve zapreke, i da taj svoj pothvat prikau cijelome svijetu. A ako ga ne prikau, ako on ne potrese sve pred kojima je izveden, on i ne postoji. U svojoj neosvijeenoj pojedinanosti s varkom o zbilji Karahasanov Simon svjedoi nevidljivu snagu nacije i okrutna ubistva Zuhre engi, Mustafe Tiro, Muse Selimbegovia, Envera Pilava... kao muslimanskih zasebnosti koje se pokazuju kao najodvratnija izopaenja cjeline jedinstvenosti, kao sluajevi kojima je poreena mogunost svoenja boga u narod. Pred tim smrtima neponovljivih pojedinanosti kao opreke jedinstvenosti nacije Karahasanovom Simonu se pokazuje zagonetka trajanja i prekinutosti: Na svakom koraku se sudara s tim apsurdom svoje situacije u Foi: njemu nedostaje dvadeset pet godina njegovog,

332

subjektivnog, vremena u ovom okruenju, ali je objektivno to vrijeme naravno proteklo i ostavilo itekako vidljive tragove na ljudima i stvarima s kojima se on susree; on, Simon, mora se nadovezati na ono stanje stvari koje nosi u sebi i pamti, jer je ono njegova jedina realnost, tako da on govori, misli i osjea iz onog stanja stvari, dok njegovi sugovornici govore, misle i osjeaju iz aktualnog stanja stvari koje je proizvedeno djelovanjem onih silnih godina to Simonu nedostaju u subjektivnom vremenu i u njegovom iskustvu Foe.8 Prekid i praznina u subjektivnom vremenu je iskaz ovjekovog zaborava da je on vazda na putu prema cilju koji ga nadlazi. Taj cilj vazda znade putnika, iako se ovjeku moe initi od jednog do drugog asa da mu izmie to emu je usmjeren. ovjekova zapuenost ne moe imati cilj. Ali cilj vazda ima ovjekovu zapuenost. im ovjek odredi svoj cilj u nekoj slici koja je izmeu beskonane bliskosti i beskonane udaljenosti on je zatvorio svoje jastvo, pa takav mora biti njegov svijet. O svome pouzdavanju u smisao razgovora kao potvrde te bliskosti i te udaljenosti Musa Selimbegovi veli Simonovom ocu Urou: (...) vano je da razgovaramo, priznaj da nema ljepe umjetnosti i plemenitijeg posla od razgovora koji nema razloga i cilja.9 U neimanju razloga i cilja o kojem govori Musa Selimbegovi jeste priznanje da razgovor u sebi ima sve to ga opravdava. Ali za razgovor je potrebno otvoreno jastvo, koje u saznavanju sebe kao neograniljivoj mogunosti nalazi nain ozbiljenja. Tako jastvo ni u jednome od svojih stanja ne moe vidjeti cilj. Slobodnom ovjeku niko ne moe nita, a slobodan je, potpuno slobodan, onaj ko nema strahova i ko je zato uvijek spreman da krene. E takav sam ti, jarane, po celom telu u svakom trenutku spreman da krenem na koji god hoe put.10 A najvie i najbolje je ono obrazovanje koje ovjeka priprema za konani put, jer se niega vie ne moe bojati onaj ko je spreman za taj put. ovjek zatoen u najdubljoj tamnici koji je spreman za taj put, slobodniji je od vladara svijeta koji se tog puta boji.11 Slobodan ovjek je putnik. On i svijet su dvije strane jedne i iste knjige. Njegovo lice je okrenuto svijetu, a njegovi dlanovi licu. Onako kako je Boije Lice na svakoj strani svijeta, ovjekovog okretanja, tako je ovjekovo lice vazda prema

8 Isto, 83.

9 Isto, 85.

10 Isto.

11 Isto, 86.

333

12 Isto, 89.

13 Isto, 181.

14 Vidjeti Kuran 33:72.

njegovim dlanovima. A na dlanovima, u njihovim crtama, ispisana je napomena ovjeku da mu se Bog objavljuje preko Svojih imena. Te dvije strane jednosti neprestano se objavljuju jedna drugoj: Mora biti tako, jer su lice i dlanovi knjiga u kojoj je ispisano bie jednog ovjeka, oni su pismo u kojem je on sadran i u kojem ga se moe nai. A u odreenim trenucima molitve oi se sklapaju i dlanovi lijeu preko lica, prekrivaju ga i sklanjaju od svih oiju, pa tako zatvaraju knjige u kojima je ovjek ispisan, u kojima je sadran, kao bie od ovoga svijeta.12 Ali jastvo Karahasanovog Simona je u rastrojenosti i rasulu. U njemu se mijeaju unutarnje i vanjsko, te prvo i posljednje svijeta pojava. Slike iz snova se uvlae pod osjetni svijet. A svijet koji se ini opipljivo sigurnim izmie u podsvijest. Ni ogledalo ne daje sliku Simonovog lica kojem se u obredu jutarnjih susretanja sa sobom on vraa u umivanju i brijanju. Okrutna ubijanja Muslimana ne podnosi taj opipljivi Simonov svijet. U cijelome jastvu tog ovjeka kojeg ne primaju ni rodna kua ni zaviaj sve je napregnuto tako da propada u pakao podsvijesti ispod povri svake pojave i cijele tvari. Ali to nije san, ve utjerivanje jastva u predjele ispod tijela. Knjiga dlanova i lica te zemlje i neba za njega je u raspadanju i posve neitljiva. Kroz tu se zdrobljenost, od jednog do drugog asa, oglaava nepotresiva srijeda njegove ljudskosti, prekrivena izvrnutim pojavama ali iva. Simonov osjetni svijet biva preinaen u neki drugi u kojem on vodi razgovore s Enverom Pilavom, prijateljem iz mladosti. Taj ga sabesjednik vie slua nego to mu govori. Tako mu otvara pitanje o po-vjerenju kao kljunom sadraju ljudskosti: I tokom razgovora je gotovo uvijek ostajao u okvirima teme koju je zadao Simon, jedino se uvijek iznova i u okviru svakog zamislivog predmeta vraao svojim pitanjima u vezi s Judom i nalazio naina da u svaki mogui kontekst uplete pitanje o izdaji, iznevjerenom prijateljstvu, povjerenju kojim moemo upropastiti nekoga dragog ako mu ga poklonimo ne pitajui moe li ga on podnijeti.13 A povjerenje koje je Bog prvo ponudio nebesima, zemlji i planinama pa oni odbili da ga ponesu ustraeni njime, a ovjek ga prihvatio kao nasilnik i neznalica14 ukljuuje dvije oprene mogunosti bez kojih nema slobode, pa tako ni prijateljstva ni njegovog iznevjerenja. Prva mogunost je kazati da i otii prema neem. A druga je kazati ne i otii

334

od neeg. I jedna i druga ukljuuju svijest o njezinoj opreci i pravo na odustajanje. Simonovo dvojenje pred osjetnim svijetom i njegovom neuskladivou sa sjeanjem, koje se pokazuje kao propusnost granica svih pojava i nunost da na njima budu povezani ovaj i onaj svijet, nie i vie, smrt i ivot, patnja i osloboenje, uvodi u raz-govor sa ljudima ije su due okupljene u onostranoj Aladi kao mjestu sabiranja i ekanja na razrjeenje njihove patnje. A to se tie svakog ovjeka: jedan ovjek je kao svi ljudi i svi ljudi su kao jedan ovjek. Kao vlasnika kue koju je naslijedio od svog oca, a iji su nekadanji vlasnici i stanovnici mueni i poubijani, Simona se tiu njihove due. On im se pridruuje u zbornici u kojoj ekaju i njega i sve druge ljude da ispune svoj dug, jer svaka pojedinanost u svijetu ima pravo u svemu drugom. To pravo je posljedica duga prema Bogu ali i pravo u Njeg, pravo na izbavljenje ili povratak, i to u punome Miru i punoj blaenosti. To su Simonov i odlazak i dolazak, kako on kazuje u pismu sinu Saschi: Ni s tobom se nisam oprostio, nisam se ak ni letimino pozdravio, jer sam mislio da odlazim nakratko, provjeriti neke stvari sa svojim sjeanjem. Pokazalo se da je taj odlazak jo definitivniji, ako tako mogu rei, od onoga i da je on uvod u ovaj odlazak to mi predstoji.15 Treba prekinuti lanac, treba spasiti mrtve ili im bar olakati patnje. Radi tebe.16 Svaki ovjek moe imati svoj ivot i svoju kuu. Kada ih ima onda su njegovi i dugovi prema mrtvim precima i prema njihovoj svojini koja je predana ivom. Mrtvi ne mogu obraniti sebe i ono to je njihovo. Zato je njihovo pravo potpuno i nepovredivo, posve sveto.

15 Karahasan, 218. 16 Isto, 220.

335

Ivan Ivanji: ovek od pepela, Stubovi kulture, Beograd 2006.

Stevan Tonti

OIVLJENI PEPEO BUHENVALDA

Ivan Ivanji (1929) ima u svom opusu desetak romana, tri zbrike pripovjedaka, dvije knjige publicistikih tekstova, kao i knjigu eseja Nemake teme. Ivanji je izvrstan poznavalac njemake kulture i njemakog jezika (Ni na jednom drugom jeziku ne znam tako da se izrazim). Preveo je mnoge vane autore sa njemakog na srpski, ali i neke nae pisce na njemaki. Njegov roman ovek od pepela posveen je jednoj bitno njemakoj temi rtvama poznatog koncentracionog logora Buhenvald (Buchenwald). Buhenvald lei neposredno kraj grada Vajmara (Weimar), u Vajmaru je ivio najvei njemaki pjesnik Gete (Goethe). Ima li njemakije teme od ove? Kao djeak od petnaest-esnaest godina, Ivanji je (kako pie u biljeci o piscu) ratnu 1944. i 1945. godinu proveo kao Jevrejin u koncentracionim logorima Auvic i Buhenvald, kao i u radnim komandosima Buhenvalda. Poslije rata Nijemci su bivi logor na brdu Etersberg kraj Vajmara pretvorili u memorijalni centar. Razvili su veliki rad na sjeanju, na proraivanju i prevladavanju svoje neposredne prolosti epohe nacionalsocijalizma i stravinih zloina nacista u ime njemakog naroda. Preivjele logorae pozivali su o godinjicama osloboenja logora da na licu mjesta uestvuju u ritualima sjeanja na strahote prisilne logorake egzistencije nasmrt. Tako je i Ivanji, koji je nosio zatvoreniki broj 58116, vie puta posjetio Memorijalni centar Buhenvald, razgovarao s direktorom Centra o problemima djelatnosti te i takve institucije. Direktor (istoriar po struci) je na poetnim stranicama romana predstavljen kao neko ko najozbiljnije razmilja o svom poslu i mjestu na kojem se nalazi, pri emu moemo pretpostaviti da je to vjeran piev zapis o svom sagovorniku: Hteo bi da se ozbiljno shvati injenica da je Hitler doao posle Getea i da izmeu njih postoji odreena veza. Naravno da to ne treba da znai da je Gete pripremao Hitleru tle, iako je kao tajni savetnik bio prilino autoritativni dravnik, ali, to se tie Vajmara, prosto se mora konstatovati da vrhunska kultura ne samo da nije bila rezistentna na zarazu nego je varvarstvo nastalo u sreditu kulture.

336

(Poznato je da je to pitanje muilo mnoge, meu njima i Tomasa Mana koji se tim dodirima, da ne kaem domunavanjima, visoke kulture i varvarstva posebno pozabavio u jednom nenadmanom eseju.) Ivanjijev roman temelji se na doivljajima sluajno preivjelog logoraa kao viekratnog posjetioca Memorijalnog centra Buhenvald (posljednja posjeta 2006 godine). Glavni junak i narator u romanu tako je sam pisac, koji u svom djelu vjeto zdruuje fakta i fikciju, izvjetajno-realistiki i imaginativno-poetski stil. A najznaajniji dogaaj u romanu, epicentar oko koje krui pieva fantazija, jeste sluajno otkrie 701 urne sa pepelom spaljenih leeva buhenvaldskih logoraa. Te urne su otkrivene tek 1997. meu gredama krova biveg krematorijuma pronaao ih je jedan krovopokriva. Tako je ovaj majstor naiao na zaboravljene tragove udovinog nacistikog majstora iz Njemake, kako je samu Smrt u izvedbi Treeg Rajha imenovao Paul Celan (u uvenoj pjesmi Fuga smrti). Poto su urne decenijama stajale otvorene, pepeo je iz njih najveim dijelom ve bio izvjetrio. Ostaci pepela konano su stavljeni u jedan sarkofag i sahranjeni uz ekumensku ceremoniju u zajedniku grobnicu pored buhenvaldskog zvonika. Predstava pepela u koji su pretvoreni toliki ljudski leevi razbudila je i razigrala pievu fantaziju kao rijetko kada, na provokativan i knjievno plodotvoran nain. Iz pahuljica pepela piscu se najprije javljaju glasovi buhenvaldskih mrtvih dua. Iz njih postepeno nastaje neko fluidno, magleno tijelo slino oblaku, bie koje jo trai svoj oblik, u stvari avet koja treba da opominje i uznemirava savjest ivih. (Napaemo njihovu zaboravnost, jaati snagu njihovog seanja, kau ti avetni glasovi). To bie postaje fantomski ovek od pepela, matovna tvorevina koju sam pisac uporeuje sa Homunkulom iz Getova Fausta. Oito, Gete je jedno od vanih imena u romanu, budui da mada antipod Hitleru valja ipak podsjeati na neobjanjivu zarazu varvarstvom, zarazu kojoj je u jednom istorijskom trenutku podlegla nacija to je u svojoj modernoj kulturi imala duhovne veliine poput jednog Getea. I mada naglaava da smrt svakako nije izmiljena ni u Buhenvaldu na brdu Etersberg, ni u Vajmaru, Ivanji ipak podsjea na jedan bizarni detalj mogue imitacije Getea od strane esesovaca: Nije nimalo sluajno to su za svoju znaku izabrali srebrnu mrtvaku lobanju. To nije isto kao kad Gete

337

lobanju svog prijatelja ilera dri na plavom somotu pod staklenim zvonom na pisaem stolu. Ali odmah slijedi pitanje: Zar zbilja nije isto? Ivanji je pisac koji propituje istoriju i njene aktere, nastoji da razotkrije tajne veze u zbivanjima, a njegova pitanja, upuena stvarnim ili imaginarnim sagovornicima, znaju biti dosta neugodna. Pisac konstatuje da je Vajmar 1999. godine kulturna prijestonica Evrope, ali da je to i godina u kojoj NATO bombarduje njegovu zemlju, to je koincidencija koja ne moe tek tako da se primi. Pisac izraava i al za svojom nedavno rasturenom zemljom Jugoslavijom, za njenim u ratu postradalim gradovima kao to su Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Mostar, Srebrenica ili Pritina, ukljuujui tako u svoj logoroloki narativ i zapaanja o aktuelnoj sudbini svoje donedavne i sadanje zemlje. Time je mrea toponima, pojmova i podataka koji figuriraju u romanu proirena do stepena svojevrsnog, pomalo feljtonistikog zasienja istorijom i kulturom. Pisac se od mogueg presoljavanja teksta podacima i znanjima te vrste spasao prije svega upoljavanjem svoje pjesnike imaginacije, razgrui i oivljavajui ljudski pepeo Buhenvalda. O emu zbore glasovi spepeljenih logoraa u romanu? O raznim stvarima. O ivotu, vjeri, stradanju. O svojim najmilijama, i svojim grijesima. Tako jedan pepelnik kae (odgovarajui glasu kod koga da je mrnja prema ubicama nadivjela njegovu smrt): Moje je telo izgubilo ivot u smrti, ali poruka milosra se ubiti ne moe, zar nije tako? (..) Moji gresi me bole i dalje, ali znam da e mi biti oproteni kroz spasitelja naeg Isusa Hrista. U Vavilonu glasova iz pepela javljaju se predstavnici mnogih naroda i jezika. Ruski inenjer iz Rostova na Donu, Ciganin iz Gradita, danski policajac iz Kopenhagena, jevrejski trgovac ivinom iz Ljvova, knjiar iz Praga, profesor matematike iz Kijeva, neki Francuz Svako od njih je sada deli ove neiskazive mase. Pisac ih uporeuje s treperenjem u vazduhu, sa samom muzikom. Ali Odluujui su ipak jezici a ne muzika. Glasovi spepeljenih Pokuavaju da se artikuliu na nemakom, ruskom, danskom, jidiu, ekom, srpskom, maarskom, francuskom, italijanskom, grkom, poljskom, i panskom i na bezbroj drugih jezika i dijalekata. U avetnom oveku od pepela skupljeno je, zdruivanjem i poetsko-alhemiarskim mijeanjem pepelnih

338

pahuljica, najstranije iskustvo miliona ljudi, istinsko znanje ovjeanstva o sebi. To znanje, vjeruje logora i pisac Ivanji, trebalo bi da se prenosi na generacije ivih, da se ne zaborave nezamislivi zloini ovjeka nad ovjekom. Posebno zanimljiva i provokativna (neoekivana!) nit u romanu jeste svojevrsna polemika ili parnica sa Horhe Semprunom, svjetski poznatim i uvaenim piscem koji je preivio Buhenvald i opisao ga u vie svojih knjiga. Ivanji pie da ga je sam Semprun pozvao na bespotedno svjedoenje o Buhenvaldu kada je rekao: Moda mi povratnici treba da govorimo u ime nestalih, mi koji smo se spasli u ime brodolomnika koji su se utopili. Iako ga je neko poput samog Sempruna spasio sigurne smrti (ve je bio rasporeen u transport za Auvic), Ivanji na Semprunov posao u radnoj statistici ili pisarnici logora gleda oima filozofski zapitanog, nesmiljeno objektivnog posmatraa i izvjetaa. Na jednom od najjaih mjesta u romanu pisac pravi ubjedljivu razlikovnu sliku svog poloaja u logoru i poloaja radnih statistiara i pisara koji
su donosili odluke o tome ko e iveti, a ko umreti. Princip je bio u prvom redu spasavati komuniste, pa socijaldemokrate, a zatim mlae, umesto njih rtvovati iscrpljene i bolesne, za koje inae vie nije bilo nade. Neko je preuzimao na sebe odgovornost da kae za koga ima nade, a za koga je nema. To se moglo i zloupotrebiti. Semprun precizno opisuje kako je jednom antipatinom Rusu zapretio da e ga poslati na transport! Horhe Semprun je kao logora bio gospodar ivota i smrti. To ga razlikuje od mene. Ne samo to to je est godina stariji. Ne samo to to je mnogo poznatiji pisac, a posle pada Franka bio je i ministar kulture panije. Mene niko nije pitao da li se slaem da mi promene zanimanje. [Semprunu su, naime, zanimanje student filozofije koje je sam prijavio, promijenili u gipsar. S. T.] Za mene je Semprun bio, za mene Semprun jeste jedan od njih. Za razliku od njega, ja sam neko iz anonimne mase. Prominentni zatvorenici su u logoru bili elita, bili su gotovo isto toliko udaljeni od mene kao esesovci, bili su ili aneli ili avoli, ali avoli su takoe samo aneli koji su se odrekli svog Boga. Oni su za mene bili ak i opasniji od esesovaca, jer su na moju malu sudbinu imali neposredniji uticaj. Za mene, bezimenog deaka, nikad se nije pobrinuo ni jedan esesovac, a kamoli politiko odeljenje, Gestapo ili ta ja znam kako su se zvale sve te instance i institucije, kao to se ovek iz dezinsekcije i deratizacije ne brine za pojedinanu stenicu ili pacova. Ali neko mi je spasao ivot na taj nain to me je naimenovao za zidarskog egrta i zime 1944/1945. poslao u Niderorel. [Tamo je mogao da ita Niea i Pirandela S. T.] Neko od njih. Moda neki Semprun. Da sam vernik, rekao bih, neka bude blagosloveno njegovo ime. Ali ja to ime nikada nisam saznao.

339

Negdje pri kraju romana Ivanji e jo jednom pecnuti Sempruna. Na proslavi 60. godinjice osloboenja logora (2005) Semprun je u vajmarskom pozoritu rekao da za deset godina nee vie biti preivjelih pa ni njihovog ivog sjeanja na logor. Ivanji misli da je Semprun tu u pravu, ali ipak veli: On ne zna za postojanje oveka od pepela. Velik je pisac, ali za njega nema ula. On je osvedoeni realista stare kole. Ivanji je u svom obimom nevelikom ali vanredno zanimljivom i znaajnom romanu demonstrirao mogunost svojevrsnog simbiotikog stila realizma i poetske fantastike. Na jednom mjestu je ak dao prevagu ovom drugom: Pa ipak, legende su istinije od svakog izvetaja. Poezija ne lae ba esto, a ako uopte lae, lae lepe nego istorija. San je uvek realniji od stvarnosti. Ovako je Ivanji pravdao jedno nerealistino, tj. metaforino mjesto upravo iz Semprunova govora u kojem je ovaj pomenuo navodne zelene izdanke iz panja legendarnog Geteovog hrasta na Etersbergu, hrasta koji je u stvarnosti moda ipak bio bukva. (Buchenwald je Bukova uma!). Bukva ili hrast, Ivanji ili Semprun najvanije je da smo ovim romanom dobili upeatljivo tivo iskusnog pisca koji itekako ima ta da nam kae. Ne samo na jednu od najnjemakijih nego i univerzalno ljudskih tema.

340

Olivera orveziroska

preveo sa makedonskog: Nenad Vujadinovi

SITUIRANE PRIE (tekstualna afera)

O jednom (naizgled) minornom pripovjedakom postupku Svetislava Basare, koji njegovim priama obezbjeuje situiranost generacijama i generacijama unaprijed, ostajui pri tom, i sad i zanavijek, krajnje pogodan za najrazliitije tekstualne afere. 1. Po kratkom postupku
Iako nijedan roman Svetislava Basare dosad nije preveden na makedonski jezik, ta injenica (imajui u vidu poetiku i noetiku samog autora) ne moe nita ni Makedoncu kao itaocu, ni itaocu kao Makedoncu. Zajednika istina je da mi jo uvijek znamo i srpski, a individualna istina je da se romani Svetislava Basare piu na srpskom, a itaju se na jeziku na kojem italac poeli da ih proita. Njegova frapantna imaginacija u nevidljivoj sjenci slova u stanju je da raisti raune s jezikom barijerom na isti nain kao to raiava raune i s italakim oekivanjima i s predznanjima o onome o emu je On rijeio da pie po kratkom postupku: brie i iznova poinje da ispisuje vae znanje, va jezik, vaa oekivanja. Na vama je samo da umrete od zadovoljstva, ako ste ljubitelj postmodernizma, ili da umrete od neitljivosti, ako volite klasine romaneskne forme Moj izbor u vezi s ovim osvrtom u formi tekstovne afere sa Srcem zemlje je individualna istina.

2. Zajednika istina vs. individualna istina

Ako je prvo injenica, drugo je izmiljotina. Granina linija izmeu njih nije sutinska (sadrana u imenici), nego ukrasna (realizovana u pridjevu), zato se i teko raspoznaje. I

341

zajednika istina i individualna istina, osloboene pridjeva (zajednika, individualna), jesu jedna ista imenica: istina. Otud su injenice i izmiljotine kod Basare ravnopravne. Basara praktikuje da situira svoje prie u injenice, tj. u zajedniku istinu. Prvo rjeava njihovu budunost (u ovom kontekstu pod pojmom budunost podrazumijevamo uvjerljivost, mogunost), s tim to ih posveeno useljava u zajedniku istinu, a potom potom im (mijenjajui samo pridjev!) daje ivot kakav god poeli izmiljotinu, tj. individualnu istinu. Ovo nije nepoznat postmodernistiki pripovjedaki postupak koji besprekornom dosljednou kompromituje injenicu izmiljotinom. Ali ini se da ovaj autor ide do kraja u njegovoj primjeni, varirajui ga i razvijajui: ne od jednog romana do drugog, nego (esto) i iz poglavlja u poglavlje, iz pasusa u pasus, iz reenice u reenicu. Iznenaujua je Basarina vjernost ovom postupku, koji pisac dosljedno praktikuje bez obzira na to koliko neka nova njegova knjiga bila razliita od prethodnih. Ilustracija za to moe se nai u svakom Basarinom tekstu/romanu. Mi emo se posluiti romanom Srce zemlje. Fridrih Nie i Lu Andreas Salome su linosti iz zajednike istine. One se u romanu suoavaju s nizom likova iz individualne istine (Meliha, Ismail-beg, Osman, Orhan, Zuhra ). Ono to smatramo sutinskim je ravnopravnost s kojom pripovjeda pristupa i jednima i drugima. Linosti iz zajednike istine se identino narativno tretiraju kao i likovi iz individualne istine. Linosti postaju likovi, a likovi u tom stepenu oivljavaju u naraciji da nas ubjeuju da i za njih postoje obrasci u linostima. Nie i Lu Salome idu na mjesta na kojima (to se zna) nikad nisu bili (na Kipar, na primjer), tamo se sreu s ljudima s kojima, naelno, ne bi mogli da se sretnu jer je to i fiziki i logiki neizvodljivo.

3. Basarijanski dokaz
Basara se u startu spravlja sa ovakvom situacijom uvodei basarijanski dokaz: samu Zuhru, na primjer, koja je roena 1949. godine i koja ivi u selu Arapkoj. Zuhra ne moe da bude Nieova praunuka, zato to Nie nikad nije bio na Kipru, a Zuhra nije naputala Kipar, ali basarijanski dokaz je nepobitan ona je pljunuti Nie, lii na njega, ima brkove i izgo-

342

vara/upotrebljava iste reenice, zajedniki podvedene u ovom tekstu pod Insanca, pak insanca (Ljudski, previe ljudski). Basarijanski dokaz se primjenjuje gdje god zagusti kad je rije o prosjenoj logici prosjenog itaoca. Kad se pretpostavi da neko moe da pomisli kako neto nije mogue, eto basarijanskog dokaza pred kojim nema nekog ko nee postati svako, pred kojim se zanijemi (makar za trenutak). Basara manipulie vama kao itaocem i to na nain na koji vi elite da budete manipulisani. Slijedite autorovo pripovjedako ludilo i provjerite na Google-u, na primjer: Arapkoy postoji, nalazi se na Sjevernom Kipru (Roman Abramovi u ovom trenutku tamo neto gradi) Ali na savjet je da to ne inite, nego da uivate u pripovjedakom ludilu, da ne traite granicu izmeu zajednike i individualne istine, ve da je nesmetano i bez optereenja prelazite, uopte ne hajui za nju. Uzbudljivije, mnogo, mnogo uzbudljivije je da i sami pokuate da pronaete svoje basarijanske dokaze, kojima ete i samom Basari prirediti iznenaenje: Njegovim maem po njegovoj glavi.

4. Njegovim maem po njegovoj glavi

Nie je u Basarinom romanu bio na Kipru. U stvarnosti se ve zna da li je Nie bio tamo ili nije. Najverovatnije njegova noga nije kroila na Kipar. Ali Basarina noga je (i to se zna) i kroila na Kipar i koraala ostrvom izvjesno vrijeme. Otud ono o emu Basara pie On zna. Zna i ono to izmilja. Nie je na Kipru vidao rane od beznadene ljubavi prema Lu Andreas Salome u naruju ljepotice iz sela Arapkoj Melihe, s kojom je dobio sina (a da o tome pojma nije imao, naravno!) Ismail-bega, koji je, pak, otac izvjesnih Osmana i Orhana. Basara kae da je Osman poginuo negdje u Makedoniji i ne ide dalje njegovim tragom, usmjeravajui svoje pripovjedako interesovanje prema Orhanu i njegovoj erki Zuhri. Trag koji postoji u njegovom romanu, a za kojim autor ne rjeava da krene, italac moe lako pratiti, naroito ako je rije o Makedoncima, koji Basaru ne itaju na svom, nego na bilo kom drugom jeziku. Ako, podstaknuti Basarinom zastraujuom imaginacijom, doznamo da je i Osman, neposredno prije pogibije u Makedoniji, postao otac djevojice, koja se kao siroe rodila poslije njegove smrti (a da ovaj o tome pojma nije

343

*Olivera orveziroska, Zakluenoto telo na Lu, Magor, Skopje 2005.

imao, naravno!), ispada da Zuhra iz Srca zemlje ima, recimo, roaku u Makedoniji, ivu i zdravu. Starija je od nje (Basara kae da je Zuhra roena 1949; roaka joj se, dakle, rodila prije te godine: 1948, na primjer, i sad, kako god da okrene, ima ezdesetak godina). U jednom makedonskom romanu, objavljenom 2005. godine* kae se da roaka ba te Basarine Zuhre, osim to je iva i zdrava u Makedoniji, ima i dva ista albuma s razliitim fotografijama u njima. U jednom su paljivo poreane fotografije ljudi, poznatih i nepoznatih (Lu, iz starijih i mlaih dana, Pol Re, Svetislav Basara, Malvida, Andreas, Rilke, Frojd, Silvija Plat, Nie, kua Lufrid i Zorka Manojlinska Markovi izvor i ue svih istina i izmiljotina), u drugom su, preslikane, fotografisane ili skenirane, korice 10 objavljenih knjiga (Srce zemlje, Lu, ta je eros, Ecce homo, Duinske elegije / soneti o Orfeju, Malina, Unikat, Uvod u psihoanalizu, Antropologija nove hrvatske drame i Zima Silvije Plat), jedne knjige u tampi (Zakljuano tijelo Lu) i jedne koje jo nema, ali koja e uskoro poeti da se pie (str. 69). Dalje, u makedonskom romanu, autorka navodi da je albume dala svojoj kominici, 15 godina mlaoj prijateljici njene majke Zorke Manojlinske Markovi, roene 1933, koja je, eto basarijanskog dokaza, ba Zuhrina roaka, ona za koju Basara nije zainteresovan u Srcu zemlje. Prosti matematiki zbir 1933 i 15 je ba 1948, to je godina roenja Zuhrine roake! Godine nisu jedini dokaz da je rije o posmrtno roenoj erki Osmana iz Basarinog romana. Zuhrina roaka ivi u prizemlju zgrade Fabrike za cijevi i profile 11. Oktobar u Kumanovu, u ulici Sava Kovaevi br. 9, i u svako doba moe da vam potvrdi da je imala strica koji se zvao Orhan, rije je o bratu njenog oca, koji je poginuo u nekom ratu prije nego to se ona rodila!

4. Visokoinfektivna proza
Visokoinfektivni pripovjedaki postupak maga srpskog postmodernizma (zvani situiranje pria) inficira i tamo gdje njegove knjige nisu prevoene (u Makedoniji, na primer). Inkubacija nikad ne zaboravlja bolest, ak ni u situacijama kad ona traje predugo bolest ulazi na velika vrata suverenog zdravlja.

344

Visokoinfektivni pripovjedaki postupak inficira i visokoinfektivnu prozu (kakva je nesumnjivo Basarina!). U kontekstu priznatog romanocentrizma 21. vijeka, romani ovog autora su bolesti i heroji naeg vremena. Otud je sasvim logina (ak i oekivana!) rije bolest, koja je prodrla u naslov najnovijeg Basarinog romana (Uspon i pad Parkinsonove bolesti). Ne obazirui se na razliitost ovog romana koji je najzad dobio NIN-ovu nagradu, podvui u njegovu istost, njegovu vjernost situiranju, kao jednom (naizgled) minornom pripovjedakom postupku. Ako Nie u Srcu zemlje ostavlja tragove na Kipru, neporecive pred snagom basarijanskog dokaza, Dostojevski u Usponu i padu Parkinsonove bolesti, nizom sprovedenih dokaza istog tipa, postaje linost i lik istovremeno, pri emu jedno ne kompromituje nego zaokruuje drugo.

Na stazi za vonju rolerkama i biciklima

Iako nijedan roman Svetislava Basare dosad nije preveden na makedonski jezik, ta injenica uopte nije injenica u pravom smislu rijei. Ona je samo djelimino zajednika, ali dijelimino i individualna istina, zato to su situirane prie ovog autora odavno naseljene u domovima makedonskog jezika: u prijateljskim razgovorima knjievne brae u bibliotekama, kafanama, parkovima i na kejovima (Vardara, recimo), u neprijateljskim knjievnim konfrontacijama, u tekstovima o Basari napisanim na makedonskom, u mini intervjuu s njim objavljenom u asopisu jednog makedonskog mobilnog operatora**. Postoji i jedan nepobitan basarijanski dokaz: grupa ljubitelja njegovih knjiga nedavno je vidjela mlade ljude kako itaju Srce zemlje na stazi za vonju rolerkama i biciklima, od Kamenog mosta do hotela Aleksandar palas u Skoplju, a da pri tom nisu ni otvorili knjigu. Na pitanje dokle su stigli, dobili su jednoglasan odgovor: Do dijela o Zuhri, do 265. strane.

** Klub 360, br. 53, mart 2007.

345

Predrag Luci Gojko Boovi Jurij Hudolin Ervin Jahi Marko Veovi Mileta Prodanovi Laslo Vegel Ivana Bulatovi Hrvoje Batini Admiral Mahi Marija Fekete - Sullivan Bjanka Alajbegovi - aboti Duan ater Mubera Isanovi Dimitrije Duracovski Nedad Maksumi Igor tiks Marko Juvan Midhat Ajanovi Rexhep Murtez Shala

MANUFAKTURA

Predrag Luci

LJUBAVNICI IZ VERONE

Verona, grad legendi, predanja, ljubavnih pria, nalazi se u sjevernom dijelu Italije, u pokrajini Veneto, i jedno je od glavnih odredita putnika iz cijele Europe. Ostaci slave Rimskog carstva, velika arena i srednjovjekovne graevine krase stari dio, koji se smjestio na obalama rijeke Adige. Verona je moderan poslovni i industrijski centar ovog dijela zemlje. Ipak, prva asocijacija na ovaj talijanski grad svakako je ljubav. Tu su ivjeli Shakespeareovi ljubavnici Romeo i Julija. I dan-danas zaljubljeni parovi koji prolaze kroz Italiju, ne zaobilaze Veronu, jer je to jedno od talijanskih mjesta koje prema legendama jami vjenu ljubav. Iz oglasa jedne turistike agencije

349

Svatko je od nas zbroj svega to nije pribrajao: oduzmite nas opet do nagosti i noi, pa ete vidjeti da prije etiri tisue godina na Kreti poinje ljubav to je juer zavrila u Texasu. Thomas Wolfe: Pogledaj dom svoj, anele

350

GINO + PAOLA XABI + CHAVELA PEPE + AMALIA MARIO + ANDREA OMER + HALIDA RALPH + EMMA PETER + RADHA FABIO + ELISA TRISTANO + GIOIA LEONE + MARISCA PER SEMPRE MIKLS + GOTA ELMO + BRUNA ADRIAN + DANICA JAN + FRIDA

351

JENS + AUGUSTA SWEETS + DARLING KTA + AYE DAOUD + SARA ARTHUR + PAULINE FRIEDRICH + AULI GIANPAOLO + RITA CARLO + VALNEA + MARINO + LANA BERTO + NINA RAF + VIRNA A. D. 2006. SALVO + SILVA +

352

MICHAEL + ANGELA JERKO + BEATRIZ MARCO + ALESSIA MAURO + XENIA FRANTIEK + DAGMAR BLACK + DECKER WARREN + DARIA GERD + MARIKE XU + WEI GUIDO + EMILIA + ROMEO + GIULIETTA RICARDO + IACINTA MAREK + BETTY LEE

353

TOTO + TANIA ULI + LOTTI JOE + BESSIE TOUMANI + KORA MIKI + ANUKA CORNEL + NADIA GUILLAUME + MARGUERITE MICHAL + RUSLANA THE KEATS BEATS + LA BELLE DAME SANS MERCI WINSTON LOVES H. YASUNARI + MARICHIKO ERNESTO + PRUDENCE VINCENT + SIMONE MALC + MARGIE

354

CANDELLO + PASQUA NICCOL + MONIA ARAM + BERNARDETTE BARBARITO + MARIA GORIN + KOSARA 1993. HERV + JEANNE LENKO + MARIJA MANU + RAMONA NESSUNO + CIAOBELLA V. + V. WILLIAM, USAF + LINDA, USMC STRANGER + SONG MIGUEL + FRANCISCA +

355

CHRIS + JUDY Na ovom je zidu Vie imena Nego na zidu Vijetnamskih veterana Eto vidi Kamo vodi ona Vodite ljubav A ne rat

356

RALPH + EMMA Pogledaj ih Sve plus do plusa Kao da gleda vojniko groblje Kao da svoje ugleda ime Kada doe U Arlington

357

OMER + HALIDA Jeble te Omere Sreo Jeble te jabuke tvoje I pjesma s jabukama I zvijezda to tjera mjeseca Dabogda pruao ruke Ko ovo ogoljelo stablo S kojeg vie Ne moe ubrat Ni drugoj rumenu Ni meni uvelu * ** *** Sjea li se Halida Mila Trgovca voem Na Piazza Erbe Kako je onglirao samo Svim onim Jabukama Kako je onglirao ovjek S tri jabuke Iz jedne ruke Crvena Zelena uta Crvena

358

Zelena uta I Tras! Misli li Ijednu od njih Da volio je Vie ili manje? Misli li Da bio je sretan to se Ba uta Rasprsla?

359

JAN + FRIDA Kako to misli Nema vie Serotonina Oksitocina Vazopresina Kako to misli Lijepo Biologija Neurokemija Alkemijsku formulu ljubavi Pronaao sam odavno Stvarno eli da ti razbijem glavu Tim kamenom ludosti?

360

KTA + AYE Pa sam roen Pa me nema Ni ulica Mog djetinjstva Pa sam ivljen Pa sam smrtan Pa je grad roenja Nita Pa je more Pa brodovi Pa sam veslaj Svoje rake Pa sam progon Pa sam mangas Bog Poraz Sa Samotrake Pa sam eglen Pa sam utnja Sa ulica Carskog grada Pa sam bata Prekopana Pa razvaljen Ko ograda Pa sam slomljen Pa sam grana I zaveljaj Bez iega

361

Pa sam lula Bez haia Pa sam dep Sa akom snijega Pa sam tebe Bar da nisam Pa me pjesme Pa me dirnu Pa me ari Pa me pali Kao Kemal-paa Smirnu Pa te gasnem Tebe cijelu Svud po meni Po pepelu Pa sam draa Pa sam imir Pa me nema Pa sam Izmir

362

YASUNARI + MARICHIKO Tvoje slike u ruci Karte su Partije koju gubim

363

WINSTON LOVES H. Rekla je Previe pije Rekla je Previe pui Htio sam joj rei Previe te elim Ali to se ne govori

364

SALVO + SILVA Drala sam se Sve do Bologne A onda sam pukla Da sam pukla Odmah na stanici Moda bi se hvalio drutvu Da si me dobro odgojio Da sam tvoja Mala brigadistkinja Da sam se zarila U ona dva tornja U Garisendu I Asinellu Moda bi me Nosio ko barjak Svake nedjelje jutrom Na trnici Rabljenih spektakala A ja sam se Raspukla tiho Dok si skoknuo Do tabaccherije Kod Pietra Kao biljenica S jednim listom previe Na kojem je ispisana Lady Lazarus Ako ti ne bude lijeno Pokupi me s poda Kad se vrati

365

Krpa za te stvari Tu je negdje Mislim da visi Na balkonu Oprosti Nisam se sjetila Da je skinem Sa suila

366

GUILLAUME + MARGUERITE Ne mogu vie gledati Kako se gledate A gledate se Kao da ja ne vidim Vidim ja Sve ja vidim Vidim kako e to zavriti Rijeit emo to Kao gospoda U zoru Na paintballu

367

NESSUNO + CIAOBELLA Tua me ena Varala sa mnom Koji nisam Nikad je pitao nisam Gdje ga je upoznala Taj drugi Taj njoj drai ja Meni je dosadan bio Gubio je sate i sate Uz la njenih poljubaca Iskradao sam se I nalazio s vinom Vino je pravi ovjek Vrijeao sam pijan i nju I njenog drugog sebe Pozivao sam ga u dvorite Odbijao je Kukavica Ona je bjeala za susjedne stolove Obraniti je nije znao Sutradan ni on ni ona Ne bi htjeli govoriti sa mnom A to su mi imali rei Osim da sam sve samlji U stanu kojeg su napunili Psima i uresima I da sve u rjee psovati njih I njihove odvratne prijatelje I da u jednom napokon otii Zaboraviti njega i nju

368

Otiao sam u daleki grad I upoznao novu damu I njoj se gadio Bukowski I rekla mi je da ga imitiram Sve vie je prijekora bilo Sve manje tucanja Vina I tako Jednog sam utorka Jo lani Otiao po novine Otiao po novine jesam Ali jo ih kupio nisam Danas u Sutra u Moda Danas u Sutra u Nego uo sam da dama se snala Nisam ni sumnjao u to Tua me ena Sad vara Sa mnom Koji nisam

369

V. + V. Mogu to napisati ovako A mogu i VELJKO + VANESSA Svejedno to god da napie Bit e samo slovna podloga Za one to e doi Poslije nas A ja bih Vidi Preko cijelog ovog zida Ja bih Vidi Preko ovih svih imena Napisao NEVENKA RAETINA JE BOGINJA Prije dvadeset godina Moda i vie Tim je grafitom Ispisan cijeli moj grad Hoe faculet Obrii ljubomoru s lica To to sada elim Napisati ovdje Tada Po Splitu Nisam pisao ja

370

ak i ne znam Tko je Nevenka Raetina Kako se danas preziva I gdje ivi I sve se bojim Da ne ivi s onim Tko u njenu ast Ispisao je grad O Nevenki Raetini Ne znam Dakle Nita Ba nita Osim da je Boginja A Boginje nas Zaluuju Osmijesima Suknjama od tila Mirisima Boginje nas Zaluuju Noima Tu ni jutra Ne pomau Boginje nas Zaluuju Pogledima Slatkim brbljarijama Korakom Plesom Pokuavaju nas Odvojiti od anka Boginje nas Zaluuju Uporno

371

Boginje nas Zaluuju Patuljcima iz pratnje Svojim prvim muevima Vjenim ljubavima Sve boginje Stanuju daleko Naa im zaluenost Obasjava put Boginje poinju Visokom temperaturom Osipom u grudima Pa sve nie Boginje donose Vrtoglavicu I prvi put se javljaju U djetinjstvu Onda se povuku U svoje lutke U postere Loih glumaca I jo gorih pjevaa Ali njih Ne spopadaju nikad ekaju nas Da sazorimo Za ponovo Dok eznemo Za tom boleu Narastu nam Malje I ostalo Premazujemo se Svim mastima Ali boginje Probijaju i oklop

372

Kada se ponovo pojave esto ne prolaze Do smrti I dalje se Njiu I pleu I dalje razdvajaju Mukarce i ank Nekad nas pronau O lusterima U smrskanim automobilima U kadama Punim mirne vode Uvijek misle Da smo Toliko zalueni Pa da se Samo alimo A kada otkriju Uasnute Da ih varamo Sa Smru Pozivaju Ambulantna kola Vatrogasce Policiju Dok nas Pakiraju za Vjenost Plau Kad nas otpreme Bokovima njiu Dok ure kui Da skinu Udovike cipele to uljaju

373

Malo poslije I no se sputa Jer no se Uvijek sputa I novi ivot im Pjeva na uho Jer Boginje su Besmrtne A mi se Okreemo u grobu I sve to vidimo Za sobom No je Cesta puna Ispijenih aa Po kojima Koraaju Boginje No

374

MANU + RAMONA Kroz prozor e bjeati oblaci Tjerani voljom da ispiem Slova na dalekoj plaveti I na tvom tijelu Ramona U nebo e letjeti pogledi Moje su oi ciganske Od oblaka konje stvaraju Od tebe pusto Ramona Tobom se Nebom se propinjem Munje su svjetlosti uzdaha Ljubav je bolest Ramona Za postelju nas prikiva Ja pokrast u srebro sa svijenjaka Prije no odem zauvijek I mijenjat ga za suze s oblaka Za tvoje mokre haljine Sva kia grada Burgosa U njima bit e utkana I gledat u kako se odijeva Da na drugi mene isprati svijet Ja nitkov Ja ja Ja nitarija Ti pusta zemlja Ramona

375

 + Ako ne doekam Petrovdan A ti Ti udaj se ponovo I svadba nek bude galika Pa da te ujem ljepoto Na groblju kad krene tekoto Site mominja pokojni Ja moda mrtav moda pjan Leim tu pod lanim imenom Atanas Parahodotov I dok mrtve svatove doziva Ja ustat u iz groba tuega Ako mi kae zna ti ve ta Ako kae mi ko Nina Spirova Ako kae mi ok seni severam

376

Gojko Boovi

HRONIKE
PAPRAT
O vremenima kada je poezija Bila slavna kazivali su Jo samo dokoni pesnici Na odmoritu izmeu dva putovanja. Ili u prisenku velikih svetlosti, Dok jenjava gozba Za iju su ugodnost razmenjivali Stihove o bogovima i herojima, O prestupima i slavnim Na oba sveta. Ali inae o tome se utalo. Kao to se uti i danas. Osim kada kap kie Pronae suvu usnu, Negde u paprati.

fotografija: Stanislav Milojkovi

377

SVETLO
Potrebno je svetlo. Prolo je mnogo dana Provedenih u oskudnoj svetlosti, Za njima su dolazile noi Pune mrklog mraka Iz hronika dejih strahova, Pune meseevog odsustva. Samo su retki izlazili na trg, Koji se gubio u prostoru, Meu zgradama bez lica, Meu ljudima bez senki. Potrebno je svetlo. Ni daha od vetra, Ni zvuka od lista, Ni tekog mira Jedva dozrelog voa. Potrebno je svetlo.

JUTARNJI GLASOVI
Govorih li o tome: Jutro je pravo vreme Da se oslunu glasovi Ne zato to je jutro Pametnije od veeri, Jer nema dokaza Da je pametnije Ono to se srelo sa svetlom, Ve zato to je pred tobom Sve vreme jednog dana, Svi poslovi koji dolaze po tebe, Sve namere koje ekaju svoj as.

378

OBLINJA BOANSTVA
Oblinja boanstva vie ne znaju prie Uz koje su se mogli obaviti Dnevni i godinji poslovi, Zajedno sa letinom, Skupiti preostale vidljive senke, Pronai izvor sve hladnije vode, Zamesiti hleb i na hleb, Rumen od uzbuenja, Staviti so iskuana izmeu prstiju, U umi otkriti gnezdo, U reci pastrmku, Sa mesecom povezati plima, Sa stopalom oseka, A onda i lezde sa drugim lezdama. Oblinja boanstva vie ne znaju prie.

UDISAJ
Palate su izronile iz zemlje Da udahnu neto sveeg vazduha. Podrumi su njihova bodra plua. Taj carski udisaj Trajao je hiljadama godina. Jezik to zna, Ali nee da kae priu Stariju od slualaca, Mlau od sebe.

379

POGLED
Jedan pouzdan svedok, Tadeu Ruevi, U starosti u kojoj se Pamti samo ono najvrednije, Pie o mranom oajanju U koje je potonuo Kada mu je majka jednom, Samo jednom, Njemu, petogodinjem istraivau sveta, Rekla da e otii I da se nikada nee vratiti. Ne znam da li se vie moe Verovati svedoanstvima. Uzmimo moj sluaj. Moja majka nijednom, Niti samo jednom, Nije rekla da e otii I da se nikada nee vratiti. Ali je otila. I nikada se vie nije vratila. O tome ne svodeim ja. Njen odlazei pogled je svedoanstvo.

TALAS
Zemlja je zadrhtala od zadovoljstva, Hramovi su klecnuli u kolenima, Voda se nemo predavala Vatri i vetru, vetru i vatri, Dolazeem glasu i zamuklom viru, Ptica je razmenjivala Let za razloge, I dan se sklapao Namrekan kao talas.

380

NAD ZALIVOM
Sve to je kazano Bie kazano opet. Ponavljae se gnev, I zveckae oruje. Gradovi e trpeti opsade I padati pod njima, Bez glasa i bez glasnika. I lutae junaci Posle ratova Traei svoju kuu, Da bi u njoj nali enu, moda vernu, Prosce svakako raspojasane, Zaboravljene ukuane, Meu njima i sina Odraslog bez oevog pogleda. A oevi e postati deca Nedostupnih sinova. I oiljci e se gledati U sjaju velike peurke, U mraku ugaslih zvezda. U papratima e ostati tragovi Obeleeni carskim peatima. A car e, kao i svaki Porodini ovek, Biti umoren od nestrpljivih napasnika Zajedno sa celom porodicom. I neko e opet izrei uzvik Nad zalivom, U jutru bez talasa, Mada hronike ne znaju Njegovo ime i jo nisu Videle njegov lik.

381

Jurij Hudolin
prevela sa slovenakog: Ana Ristovi

DOI I DRUGE INJENICE

HOTEL IDEAL
Leimo u krevetu od ariovog drveta, u hotelu Ideal, ja jedrilica, ti more, u koje tonem. Tako to ide: susedi ne oseaju puls i ujni muk noi, ive u kuicama od karata, ive, i imitiraju jedan drugoga kao psi svog gospodara, teturaju se naliveni koktelom tableta i svakoga dana no im se sve dublje zabada u pamenje. Ne, ovo nije erotska pesma, jedrilica pod povrinom mora, itavu dugu no, itav beli dan. U hotelu Ideal uje se deji pla.

382

ZA DETE
Kada merim svoju melanholiju oseam se kao opuak meu poutelim prstima propalog narodnjaka. Kada merim svoju veliku tugu, pomiljam, da se mi, ljudi, meusobno razlikujemo samo po intenzitetu zlobe. Kada merim svoje ludilo, sigurno i dobro znam da prasci nikada nee putati tragove svojih papaka po postelji, koju sam izborio za sebe, za tebe, za nas, za mir, za uzdahe i apat, za dete.

NENA ENA
Razgrnuu zavesu i posmatrati kako sa stolnjaka otire mrvice koje je za sobom ostavio na sini. Kada me bude okrznula pogledom, zagrlie me, tako da e uzavreti i poslednji metal koji se lije pod tremom mog srca. A onda emo se zauvek ugnezditi u ljubavi koja ne zna za praznoslovlje.

383

DOI
Doi, zaboravi na svetlost u avgustu, na polja lavande, na usijani korulski kamen i terasu, na kojoj se lomila odluka. Doi. Doi, ovde ne sjaji februar u jeku leta, ovde nema pecaroa, ribara za jednu no, prepariranih ljudi i licemernih oiju svinja, ovde nema akrobata tautoloke filozofije, ovde ne spavaju mievi pod duhom, ovde je na delu kolski as dvojine, kua ispunjena naim telima. Doi, ljubavi moja, samo moja, gola, raskutrana, mila, topla i, molim, nikakvog izmicanja bedara.

384

IME MU JE BILO LISICA

Imao sam prijatelja, koga nikada vie neu videti i zaboraviti. Bio je neobino grozniav ovek, voleo je svoje tek roeno dete i ko lud istresao rei na papir. Ali, mislio je da je duhovni otac, kome nema ravnog. Bio je dobar ovek i odan prijatelj, brisao je suze sa dojki i oboavao sobe u kojima je sve mirisalo na polne organe. Ali, mislio je da je duhovni otac kome nema ravnog. Sada ga vie nema kod kue, kada ni psi ne laju, ne spava vie pred susedovim pragom i kapci mu se vie nikada nee podii pred slikom njegovog odraslog sina. Jo uvek misli da je duhovni otac, kome nema ravnog?

385

VERA
Moj brat u svojoj kui nema raspelo. Za boga ne pita, u teskobi lovi ribe, klizi u unu po povrini mora i daje zvezdama imena. Sea se svega: godina provedenih meu kiparisima, maslinama, ruzmarinom, meseci meu konjima, kozama i ovcama, dana u vinogradu i na polju. A ja leim u viseoj mrei na njegovom posedu, tih mesec dana godinje i jedva mogu da se setim deset godina svog ivota. Gledam u nebo i moda se teim da e neko izmileti iz pukotine. Ali nikada jo niko nije izmileo. Nikada jo niko nije nita huknuo odande i postao jedini mudrac na Zemlji. Kada bih samo mogao da se setim barem jednog dana od svih tih godina, kaem sebi, kada me, utonulog u dreme, neko upne za dlake na grudima: ,,Tata, tata, uperi sin prst u fazana, koji mi nepomino zuri u oi.

386

VE DUGO
Ve dugo nisam uo za nekog romantinog pesnika koji bi voleo enu koju ne bi smeo. Ve dugo nisam video pesnika kome bi se znoj permanentno slivao niz lice i koji bi video okomitu svetlost, ak i ako bi mu se vodoravno zabijala u pleksus. Koji bi drao pored postelje flau otrog i za koga bi govorili da e ga izbrisati, baciti pohotnim ribljim njukama, i koji bi se nafilovan sedativima zakleo da je pisanje jalova terapija. Ve dugo nisam video ni uo za takvog pesnika, ali video sam ribe u akvarijumu koje plivaju protiv struje i zaleu se u staklo, kao neki lani dekadenti sa ciljem samoljubive provokacije, bez sinkope i bez pravca. Ve dugo.

387

DELIRIJUM NA VISU
Najverovatnije je tano da sve ene ele lepog i posebnog mukarca. Najverovatnije je tano da i ene i mukarci barem jednom u ivotu preziru do bola. I jo: najverovatnije je tano da kada mi, mukarci, plaemo do bola, time ne molimo za ljubav, jedino, ako smo mungosi i pratimo enu. A onda nastupi gaenje, prezir, rastroj nerava, mukom biu loiji profil ene, koje nema.

VIS
Na Visu sam padao u rupe bez dna. Ribari su priali da sam udak i previe emotivan. Jednom su rekli: tog tipa, koji ide naokolo i dri veanku za ruku, ubiemo. Kada sam izbegao vrh noa iz Splita su dobili telegram: ista ljubav, duboka, luda i jasna.

388

Ervin Jahi

KRISTALI AFGANISTANA
Kako stvari diu
ena moja i ja diemo kako znamo Brod die oporo na moru Koje die tajno Svemir die da ne die A zvijezde stenju i tek neujno diu Die vrijeme kroz umorno sunce Prostor zaboravlja disati Svod die nebom koje nekako die (Napamet znam sve vae snove Ali ne znam kako snovi vai diu) Opet sve to die Poneto i uzdie Ljubavnici uzdiu Majka uzdie Vojnik uzdie Rat meutim die Ljudi u ratu diu i izdiu Ljudi u miru takoer I kamen die kako zna i umije I planina zna udahnuti I grad zna brujati disanjem Mnogoto povremeno i uvijek die Poneto i dahe Dahu naprimjer drave a diu narodi Dahu televizijski dnevnici Dahu policajci Ria die Mauhica die Sve to vidim die Sve to ne vidim die Sve to disanje ima svoje uvjerljive razloge Disati usprkos uzaludnosti Jer uzaludno die na sasvim spokojan nain Stvari diu udesno

389

U jednom njihovom dahu prepozna ocean disanja U jednom trenu vrijeme se ukazuje u cjelini Die sve znano i neznano Vidljivo i nevidljivo die i izdie Loza die avion die noga die nos die Disanju se nita ne otima Nije nam znati vie od toga

Cipele
Prema mom izraunu, ovjek za ivota Iznosa tri, moda etiri odijela, ako ne ivi U nekoj nemoguoj zemlji, ako dobiva Kolikogod plau i nema nereda na ulicama, Ako studenti ne juriaju na vlade I zemljom ne vladaju generali Ako, dakle, istom ivi u Takentu Ili Tirani, toliko se odijeva Obian ovjek Po prilici Ali, koliko ovjek za itava ivota Promijeni pari cipela esnaest pari, moda sedamnaest To valjda nitko ne zna, nit je ikad brojio Ako, meutim, i jest to je s ratovima I s cipelama u njima I s hodom u zlovremenima Je li naruena progresija hoda, uostalom, tednja Na cipelama ili tek zakidanje ratnih profitera Trgovinska oseka moebitno Strogo uzevi, ja zapravo ne znam nita o tome Premda opsesivno drim do odgovora Ako nema rata i ako nam je ivot Prosjeno poduzetan I ako, tono se kae, traje Dulje od ivotnog vijeka leptira

390

Koliko, dakle, cipela promijeni Puki ovjek za cijelog cjelcatog ivota Jel moemo, naprimjer, rei to se taj nahodao cipela Pitam ja vas

Kako sam ratovao

Na Kapeli, duboko u umi, plae nebo i pljute Meci mi du lea Grane najviih stabala izdajniki odobravaju Da se kia strmoglavljuje na mene Na mrtvoj strai sam, otkoio sam zatvara na Puci i spreman sam ubiti Studenta u neprijateljskim redovima Mora da je student Linija koja nas razdvaja na 20-ak je metara od mene Mogao bi biti mojih godina Mogao bi itati iste knjige kao i ja Nita mu nee pomoi Da mu biblioteku metaka ne zarijem u srce Kaiprst mi luaki plee na okidau Kia lije ljudske more s nebesa Magla obeshrabruje Cesta mi se priinja, sva je od otra eljeza Metalik siva Osipa mi se misao kao razbijeno prozorsko staklo Svaki kret ptice i pucanje grane pod teinom rata Moe biti neprijateljski vojnik ekam u podnoju ceste da ga propucam Zora razrjeuje strah Naveer smo iznad Dabra Snajperom po tornju pravoslavne crkve netko je Pokuavao ubiti Boga Medo dolazi i kae da izvadimo noeve i Donosi nam sjekire Oekujemo proboj njihovih izviaa

391

Nita meci, samo klasina mitologija Klanje i to, vuk na vuka Preivjeh i tu no Milostivi Bog blii mi je od vratne ile kucavice Znam Drugu no stie u ratu vazda stara vijest Ponovno oekujemo neprijateljski proboj Bit e mesa, netko kae Pucat e se sve u esnaest Zamjenjujemo peinsko oruje Modernom tehnologijom Pred zoru, kad kia omagli umu i svako stablo Postane svijetlo poput breze, U gusti nekog grma naviru puhovi to jataci su Neprijateljski u izvidnici Koji ometaju misao da e i ova no proi Ispaljujem cijeli arer Istravamo iz rovova i nekoliko nas Puca iz sve snage Kao u budimpetanskoj novogodinjoj noi Kao Dimnjaar u Kresovima, uostalom Potjerani strahom da je Poeo i na rat

Moj obraun s rakom

Kad preseljavao je moj dido, Bilo mi je vano ne bit sam. Od njegove smrti titio me zid Zajednike nae kue, Spojenog dvojnog objekta. I htio sam nekako Da ta uzbuna potraje, Da taj ljudski mete u mom i ivotu moga dide Barem vjeno traje,

392

Ali da ga rak ne ruje Svojim podmuklim klijetima po grlu i pluima. Htio sam, naime, produit svoj ivot Njegovim ivotom. Sve se zbilo munjevito kao na nekoj reklami; Nisam mu iz plua Znao izvu raka na suho I epat ga za glavu Konano obraunavaju s njime, Nisam ga umio prona u mravom Arhipelagu didinih plunih gulaga. Skrio se kako i dolikuje podmuklici. Godine su prolazile, A ja sam svejednako mislio, A i danas mislim, Da je moj dido zbog neega I dandanas na tavanu nae kue I da ivi tajno. Da nas sve glada iz potaje Jer mu je tako drae. I da ima akvarij i raka u njemu Jer ga je umio pripitomit. Boe, Kakav je to ovjek bio! Moj dido I od raka je umio napravit prijatelja.

Kad me jednom bude pitao sin moj

Kad me jednom bude pitao, a jednom hoe svakako, Moj sin gdje i to sam bio, kakve sam ene ljubio, O emu sam sanjao, koje knjige sam itao, Jesam li se esto tukao, u kakve slike sam zagldao, Ma kad me jednom o svemu bude pitao, Rei u mu, tako mi Boga, O trenji uz roditeljsku kuu s koje sam vie puta

393

Padao naglavce premda je pametnome i jednom dovoljno I o tome kako Uka zavija prijetei I o kilometrima hoda uzgor nizdol Oholoj plemenitaici I o jodu to zrele ene ostavljaju za sobom u stanovima samaca I o beskrajnom gaenju asfalta u gradovima koji nisu tvoji I o besparici i mladalakoj besperspektivnosti O ludilu ljudi i njihovim ubojitim namjerama O umjetnosti rijei kao nadomjestku za samou O povijesti svjetske knjievnosti kao pravu na uzaludnost O slikarskim majstorima koji su muku Isusovu rekonstruirali Kao neprekidnu klanicu svijeta I rei u mu jo, kad me bude pitao, Da ne uri odrasti, da bude na oprezu s ljudima Da ljubi tek kad mora, da ne mora kad ljubi I rei u mu to je bilo s Bosnom, i s Hrvatskom, i s Palestinom I o Ruandi u mu rei Nita neu preutjeti o Iraku i Afganistanu O svim amerikim predsjednicima saznat e na vrijeme O Georgeu W. Bushu znat e do najsitnijih pojedinosti I moj e sin znati o svojoj majci i tuim majkama O oevima sviju nacija e znati Moi e minuciozno analizirati poetke i krajeve Sveg na svijetu Svakako e imati priliku ui u povijest filma I povijest glazbe Znat e takozvane bizarne stvari Znat e sve o mrtvim i ivim jezicima I onima koji su na umrlu U tamu ljudskih dua u ga uputiti U slutnje i zanose glazbenih genija O svakodnevici glasovitih filozofa znat e naizust Nietzsche i Schopenhauer mu nee biti mrski Sve o sablastima vjekova imao bi znati sin moj Kad me jednom bude pitao, a jednom hoe svakako, Rei u mu emu slui znanje

394

Uvjeti za pjesmu
Borisu Maruni Ova bi pjesma imala biti o palikuama I o revoluciji koju podigoe beskunici I o malim gadostima kie to nee na naa polja I o pretjeranom suncu to se u abnormalnom snijegu niim ne da opravdati I o jedva ivima I o prerano umrlima I o najmrklijoj ideologiji I o gradovima koji se pretvorie u masovne grobnice O holokaustu Genocidu Terorizmu Oruju za masovno unitenje i nuklearnim pogonima Otpadnim vodama i strogim carinicima Zatienim zonama i aparthajdu Redukciji struje na jadranskim otocima Bolivijskim osmogodinjacima to dilaju kokain Africi i poasti AIDS-a Siromanima i bogatima Zemljama kandidatima Europske unije i njihovim Neuvjerljivim certifikatima O tome kako se kre prava ljudi i naroda O crkvama i njihovu pravu na oduzetu imovinu O beskunicima Koje ve spomenuh Mnogo je uvjeta da ova pjesma bude tona Kao telefonski imenik I dobra kao vrijeme Ona bi istina oboje od toga Ali je strah spasitelja i spasenja Niih i viih dravnih inovnika Mehaniara stvarnosti i njihovih dounika Te ire drutvene zajednice

395

Pogotovo Slobode koja dolazi iz neopreza I pustih rijei Gospodo

Meditacija
A mogao bih bilo to Natovariti tri metra drva na lea U jednom naramku nositi sina U drugom kerku Utorak zamijeniti petkom Analizirati rijei kao to su vlaga sljepoa mrtvac More biseri Mogao bih u meuvremenu posumnjati u vrijeme Mogao bih za dana suspendirati sve stvari to me Plae nou Ljubiti petu enu Dresirati lavove u Keniji Ne biti dunik nego onaj kojem duguju Ba bilo to bih mogao Trgovati rezbarijama Uiti krasopis Seliti se iz zemlje u zemlju prema klimatskim uvjetima Kupiti jedrilicu na akciji Ne inzistirati na ljubavi Bolovati i ozdraviti Rigati vatru Rasprodati sve to nemam Kupovati sve to mi ne treba Zatajiti domovinu Zatajiti jezik Zatajiti narod Ba bilo to Utrnuti svjetlo Poginuti za Palestinu Naprimjer

396

Molitva
Sad spava u kolijevci Iman, vjere Puna u san. Mirza se uuljao Pod kosu i ruke, uzimaju ljubav Mame. Aida i u snu mari I brine se. Ja, gospodar krova, gledam ih u gluho Doba noi i molim Uzvienog Boga za milost Prema Njegovim Namjesnicima na Zemlji.

O pribliavanju blizine
Nema nepotpunosti u blizini Premda, to ti jami da pokraj kraja nema kraj Lica nagovjeuju rijei i strijele Mete trae metu Da, ona je jedna, niti zametena niti da je nema Tek u suncu vidi rijetku predanost njenu obodu Tek u morima uje um mada prijatelja ne vidi Tek u uzdahu vuka i ume nasluti da prasak negdje mora stii Oh, nema nepotpunosti u blizini Jer mree bi popucale Ribe i ljudi posrtali Plodovi jeli veeru kamenja Da me ne priblii, ne bih bio ni studen ni vru Tek zbrka tijela

397

O sjeanju na sebe i svijet prije ovoga

Sjea li se pustinje u kolijevci od ljutih vjetrova Kako je noima plakala u davnim ljudima Da, moda to nije slika izgubljenosti Ali danas uranja u smisao krtim i preciznim ritmom pijeska to se, eto, runi U aci otkrivene njenosti U godovima ovjeka, u nevidljivu situ due Koja umije odvojiti mrak od dana Noi su ovdje kompozicija s planom da nam pokriju tijelo Ovo udaljeno, usitnjeno, buno Tek u predasima zvijezde ih otkriju Tek u nekim nejasnim znacima, kad posustanu, pauina otea I prikrije slutnje i moebitne znakove I gdje si onda u tim goropadnim opsezima Gdje je taj pejza, gdje se uuljao u tebe, i koliko ga uostalom Ima a koliko bi ga Trebalo biti Eto, vidi, to je cijela pria, njezin poetak i kraj Ili su mrtve ili nikada nisu ni ivjele Te pustinje i ljudi, sestre i braa, I pod ijim roditeljskim krovom, pitam Samo pitam

398

11. rujna
Te noi prvi put sam prespavao kod svoje ene Mamila me ta djevojka svojim mirom Vani je bila oluja, svjetska oluja A mi smo razrjeivali nae udaljenosti Smjenjivali utnju dahom, dah utnjom U oima joj ve tad vidjeh brigu Valja nam podizati djecu u sve okrutnijem svijetu A to ti kae, stie li nuklearna zima, pita ona Svijet e trajati dokad je svijeta i vijeka, kaem Kako misli, upita Ovisan je o sebi, on je samodopadni obnovitelj A vrijeme je tui imetak, kaem Vani je bio neki drugi svijet Naoko laki od dima cigarete Tei od najmranijih epoha Televizija je upriliila izravni prijenos Nismo to znali, nismo znali za jezivu studen Sami, kao dvije umiljate zmijice sklupane u stijeni Odlomljenoj od vremena i ljudi Nismo znali da e se budunost nae djece i nas samih Otad raunati prema reality-showu planetarne zime Vani je bio neki drugi svijet Strahovima, zloinu i laima sklon Dok smo unutra mirili nae nade Tako privreni, isti Udvojenih samoa

399

San
Ahmed je Tunianin Osvanuo gol Zanoio je bijelim efinima* omotan Nehajno kao u prolom ivotu Gotovo kao civil Niega se ne sjea osim pasa I divljanja njihova Po ranama znam da ga sve boli Ali pravi se da nije nita Psi su divlji jer su im Vlasnici pomahnitali Kae I jo kae Da je sanjao majku Koja mu je na javi Govorila da se probudi Jer e ga ptice odnijeti Na drugi svijet Posve iva Otvorenih oiju A to nije dobar znak

* efini (ar.) bijelo platno u koje se u muslimana zamotava mrtvac za sahranu; mrtvaeve haljine.

400

Marko Veovi

KAKO JE NAEN BISER

1. Ovo je istinita pria, to znai da moe poeti odakle bilo ak i od grkog kralja Aleksandra koji je umro od ujeda jednog majmuneta jer niko ne moe kazati odakle poinje ivot. U mladosti, kad bismo zasjeli u klubu Svjetlosti da pijemo i opanjkavamo vlast kako bi Radovan imao ta dojavljivati policiji, Stevan Tonti nas je esto zapitkivao: Kako ono poinje bugarski jezik? Moja pria, znai, koristi se, ne bez prava, jednom od privilegija iz meucarstva gdje se golim okom ne razabira dokle se prua ivot a odakle kree eherezada. Poni, dakle, svejedno odakle, jer niko ne moe ispasti iz svijeta. 2. Benamen ne misli nita u svojoj glavi. Zato je rav. Benamen est come bandera, s visine obrazlae Azur koji se maloas vratio iz kole. Nadira, naravno, nije propustila priliku da ga narezili: ne smije tako priati o svom drugu iz vrtia. Ispostavlja se, meutim, da je Azur samo citirao uiteljicu: tako mali, a ve postmodernist! Koji trenutak docnije, otkrivam da Azur umije biti i filosof: Gdje sam bio kad me nije bilo? pita Nadiru za trpezarijskim stolom, a sanjalaki podupro podbradak desnim dlanom. 3. Azur je roen u Amienu, glavnom gradu francuske pokrajine Pikardije, koji lei na rijeci Somi, 120 kilometara sjeverno od Pariza. Ovo sam prepisao iz Krleine enciklopedije, ne zato to mi se omaklo, jer ivu robu svata se hoe omai, ve iz skromnosti: ko sam to ja da bih se mogao oholiti neprepisivanjem? Ako emo poteno, Azur je zasad Francuz, te nije udo to njihov jezik govori mnogo bolje nego na, ije rijei izgovara ukoso, pa im se akcenat, kao niz strmu ravan, skotrlja na posljednji slog, stoga ispadnu nakrivljene unazad, prema prolosti, ka vremenima prije nego to se u naem jeziku dogodilo, niko ne zna zato, prenoenje akcenta za jedan slog prema poetku rijei.

401

4. Azur jo nema pet godina, to pored ostalog znai da je besmrtan. Poto njegovo bie jo nema ni poetka ni kraja u vremenu, vrlo mu je zagonetno: gdje se krio prije nego je doao na ovaj svijet? Besmrtnici, kako je poznato, vole postavljati pitanja na koja, najee, nema odgovora, zato mu Nadira kae: Prvo pojedi supu. Roditelji uvijek tako: ili te grde po slubenoj dunosti kad svisoka govori o drugovima iz zabavita, ili, kad ne znaju odgovor na tvoja pitanja, prelaze na naredbe, kojima ele prikriti svoju neobavijetenost. Ako bude jeo, brzo e imati pet godina, dodaje Nadira, da ublai zapovijest, ili da je preobrazi u koristan savjet: supa od krompira krije arobnu mo da ubrza djeje vrijeme koje najee stoji, a i kad se umilostivi da se pokrene, ide sporije nego dadevnjaci. Odrasli, oni koji se ne stide priznati da su nekad bili djeca, pamte da su, na primjer, ljetnji raspusti znali trajati stoljeima. A ti koliko ima godina?, pita Azur Nadiru. Trideset pet. Onda si ti sve pojela, zakljuuje Azur, kome je poreenje glavno, moda jedino orue saznanja, zato bi mogao biti dodatno optuen i da je pjesnik. Jeste, sve sam pojela, kae Nadira koja mi se alila da je u Amijenu stalno umorna. U Bosni je radila ak i vie, ali je ovdje uvijek iscrpljena. A nema gdje da napuni baterije. Takav prikljuak u Francuskoj ne postoji. Ili, moda, ne moe da baterije zamijeni, jer takve se ovdje ne proizvode? 5. Nakon ruka, dok spiker na radiju govori o kozmetikoj firmi Avon iz Njujorka, koja uljepava ene ve sto osamanaest godina, Azur u crtanki pravi sunce koje meni lii na crvenog pauka, a otac ga pita: ta ste danas radili u koli? Ne znam, nisam dobro vidio. Zato nisi dobro vidio? Zato to nemam djeda. Svi imaju djeda, samo ja ne. Pomisao na nemanje djeda opet ga je rastuila, a tuga u djetetu umije narasti toliko da mu zaas zakloni cijeli svijet eto zato Azur esto ne vidi ni ta se zbiva u koli. Nedavno, ana koji ne lii na ana nego na aka, Azur je pitao: hoe li da mu bude djed? Naravno da nee, rekla je Nadira, ti ima svog djeda. A zato nije ovdje? Zato to je u Sarajevu. Azur je u ana, koji je pljunuti ak Prever, tuno pogledao i zautao: kad se pomene Sarajevo, nema dalje pitanja. Jednom je Azur na televiziji gledao emisiju o Ruandi: Ono je tamo gdje je Sarajevo. Nije Sarajevo. Zato kae da

402

je Sarajevo? pita ga otac.Pa tamo se puca, kae Azur, uvjeren da se svako mjesto gdje se puca mora zvati Sarajevo. Tamo, u Sarajevu, ima njegovog djeda po ocu. Tako mu rekli. Ali Azur bi se vrlo teko sloio da ga ima, jer kako e te biti ako Sarajevu ne prestaje pucati Radovanova artiljerija. I uopte, za drugu djecu, rijei djed, baba, tetka, stric znae neto puno. I posve opipljivo. A za Azura jok: dok stoji meu malim Francuzima, uje kako u tim rijeima zvoni praznina koja te izvodi van djejeg vrtia. Pa i van svijeta, moda. 6. Onda je proradio moj ir na dvanaestopalanom crijevu. Pozvan sam u Amien, na knjievni festival Leitura furiosa, da u razgovoru s bosanskim izbjeglicama naem tof od koga u, za dvadeset i etiri sata tanije: do sjutra ujutru skrojiti priu koja e, u sljedea dvadeset i etiri sata, biti prevedena na francuski i potom proitana na knjievnoj veeri. Takva su pravila festivala. Ali, tek to sam poeo priu o Azuru, dobih jake bolove u stomaku, jer sam no prije pio bordo, zato sad kruim po hotelskoj sobi s trbuhom u akama, a zaboravio da od kue ponesem lijekove. Zastajem pred ogledalom, na licu mi se umijesilo stotinu nabora, kao na arafu pod ovjekom koji pati od nesanice, i odjednom shvatih: eto, ni svoj vlastiti ivot, kao ni one osobe koje su gluve a drueljubljive, nikad mi nije bilo lako, i sve mi je tee, podnijeti. Pio sam vino iz ae s nogom tankom i dugakom kao u rode, ak sam se u neka doba osjetio spremnim da rodi dodam i rit iz vojvoanske ravnice, jednoline kao guslanje. U dane opsade Sarajeva, jedan francuski izvjeta kazao mi je da je njegov narod izmislio tri stvari: vino, enu, tree se ne sjeam moda sireve? Rat je zavren, ja se obreo u Amienu, i, poto se osjeam prestar da probam Francuskinje, odluio sam da kuam vino, i otiao sam toliko daleko da sam, u jednom vansvjetskom trenutku, kazao svojim domainima: ivot je odlian, odoka i izdaleka. ivot je izvrsna stvar, ako se ne uputamo u detalje. Da popravim dojam jer ko sam to ja da dijelim pljuske ivotu? Azurovim roditeljima sam ispriao da ti Dalmatinac veli: Ajmo se napit, i popijete po bevandu, a da Bosanac kae: Ajmo neto popit i popijete litru toka. I opet shvatih da sam pogrijeio. to god kaem na putovanju, ispadne naopako. Ne volim putovanje, i nikad ga neu voljeti, jer tada ne postoji svakidanjica, stoga vrlo brzo postane sebi tu, svaki

403

as kae neto to ne lii na tebe, pita se jesi li to ti, jer si prestao osjeati samog sebe, a samo u svakidanjem ivotu moe biti sa sobom prisan. 7. Pria o Azuru je ostala nedovrena. Ne udi me: nikad nisam sreo osobu koja bi u nedovravanju bio izbirikanija od mene. I svejedno ko je kriv, ivot ili ja uvijek se jedan od nas dvojice pobrine da stvar koju radim ispadne kao ruka kraga koji je polupan prije ko zna koliko milenija. Polupan, mada nikad nije postojao. Ali da moj odlazak u Amien ne bi ispao uzaludan, ovdje u prepriati ta sam uo o Azurovom djedu po majci. Kad je otiao u partizane, Azurov djed ili e prije biti pradjed? Ne, nek ipak ostane djed a zvaemo ga Hajriz, jer sam, na svoju sramotu, zaboravio originalno ime, poveo je sa sobom neaka Selvedina, koji je volio i umio da pjeva. Slino onom slavuju iz legende koji je pjevao sa trnom u srcu, i Selvedin bi, kad je u partizanima bilo najtee, a uvijek je bilo najtee, zapjevao svoje omiljene stihove: Oj, divojko, ti se ne udala dok ne vidla tri na nebu sunca, dok ne ula kako riba piva. Azurovog djeda, koji je bio iz Teslia, borci su prozvali Gatalica, ne znam zbog ega, a njegovoga neaka Biser, znam zato, ali objanjenje ostavljam za poslije, gdje e bolje lei u tekst. Selvedin je, od roenja, bio stoavo, po bosanski reeno. Ali radije u ga zvati Biser, jer iz tog nadimka uje se partizantina koja je meni, otkako znam za se, imala opori miris hajduke trave. Jednom mu je otac, ije su zabrane ovom moda odve krilatom djeaku svijet inile preuskim, moda ak i pruskim, rekao da vie ne smije brati zelene jabuke. Sjutradan, Biser se popne na najrodniju jabuku u dvoritu i svaki plod krvniki nagrize. Neki su brzo opali, ali dvadesetak ih je uspjelo da sazrije s Biserovim prstenom na kori. to me podsjetilo na studentske dane kad sam itao, vie se ne sjeam gdje, odlomke iz knjige Mavra Orbinija Zrcalo duhovno od poetka i svrhe ivota ovianskoga gdje se kae da je Adam, od asa kad je stvoren, ostao bezgrean samo est sati. Orbini veli da je negdje vidio prilipe jabuke koje se zovu Adamove, a imaju na kori zlamenje kao da svaka zagrizena zubima! Nisam stavio navodnike, jer citiram po sjeanju, mada bih se smio kladiti da sam Orbinija tano upamtio: nekad sam imao jako pamenje, pogotovo za detalje, i iz knjiga i ivota, a danas, sve to doivim ili proitam, brzo padne u abmis moje praznine, i bez odjeka.

404

Biser je volio orahe. U partizanima ih je smatrao prijekim lijekom protiv ratnih bolesti: skorbut, avitaminoza, ak dizenterija. I vazda je gledao da ima oraha u rancu: ako ve nita, barem jedan, kao amajliju. Francuski pjesnik Fransis am kae: Jeo sam oraha i zato imam duu vjeverice. Ne bi me zaudilo ako bi se, na onom svijetu, preciznim instrumentima, kakvih nema na ovom, ustanovilo da je i oraholjubac Biser ima vjeveriju duu. Ne znam, dodue, koji bi od sudaca onkraj groba, u ovom sluaju, mogao biti nadlean, jer je Biser, kao i pisac ovih redaka, bio ateista, to pored ostalog znai da nikad nije postavljao pitanje: gdje emo biti kad nas vie ne bude? U bici na Sutjesci desilo se, prvi put u ratu, da se Biser i Gatalica rastanu. Nekoliko dana ranije, izgubili su svoju jedincu, i nali konak u krivonosog seljaka s prstima vornovatim kao vinova loza, koji im dadne neto veere, i smjesti ih da spavaju u sijenu na tali, a Biser dobije pregrt oraha da krcka. Potom su nali svoje suborce i, kad je njihov bataljon krenuo u proboj lien nade, njih dvojica se u onoj frtutmi razdvoje. Poto se dehenem istutnjio, ispostavilo se da je Gatalica ostao iv, bogapitaj kako, a da je Biser zijanio glavu. 8. Nisam odolio kunji da ovdje kaem dvije-tri o bici Sutjesci. Koje sam se sjetio u glavnom gradu Pikardije: na mnogim amienskim zgradama vidio sam, ne vjerujui svojim oima, jer mi je bilo kao da sam se odjednom obreo u Sarajevu, tragove granata i metaka. Objasnili su mi da su to njemaki vlastoruni potpisi koje Francuzi nisu uklonili ni nakon pedeset i kusur godina. Rekao sam im da mi je, nakon ovoga rata, onaj postao razumljiviji. U ratu, ivot ti bude nepoznata sprava kojom ne zna kako se rukuje, i svaki as bi ti mogla u rukama eksplodirati. S tim novim iskustvom, tanije reeno osjeanjem, za koje smo u miru nesposobni, ini mi se danas blii Drugi svjetski rat. Pa i bitka na Sutjeci. U kojoj su Njemci pobili 1 200 partizanskih ranjenika iji su leevi, docnije, nalaeni sa ugarcima zabodenim u one duplje. Jedan moj poznanik, uesnik bitke, priao mi je kako se na Sutjesci probudio pod zemljom. Prvo je pomislio: ovo sam ja mrtav! Tren potom shvatio je da je, u stvari, iv sahranjen. Od uasa, trgao se, ispod zemlje, svom snagom i ponovo se obreo na ovom svijetu: granata je pala u njegovoj blizini i zagrnula ga zemljom a uzgred ga i onesvijestila.

405

Da je plan unitenja jugoslovenskih partizana bio u Berlinu savreno zamiljen, posvjedoie i ovaj podatak: vabe su znali da narod hrani ustaniku vojsku, pa su njenu glavninu satjerali na teren rijetko naseljen civilima. Zato su partizani, za vrijeme bitke na Sutjesci, pojeli sve svoje konje. Tako mi je priao krivoglavi Simo, roen na Majevici, koji je imao lice ostarjelog Otona upania i bio vrlo duraan starac, ponosan na svoju ilavost: Jo se ja ne dam!, veli. Jo se ja drim za ovaj svijet ko iak za pasji rep! Moj prijatelj Hamza priao mi je da je na Sutjesci bilo partizana koji su od gladi, iscrpljenosti i bombardovanja poeli halucinirati, pa i ludjeti. Jedan musliman se popeo na stijenu i zapjevao kao hoda sa damije: Alah uegber! Okolo trete avionske bombe, granate i mine, a poludjeli partizan doziva Boga na arapskom. Hamza mi je priao i kako je jednom, sa partizanskim reiserom ibom Krvavcem, iao na Sutjesku: trebalo je da snimaju dokumentarni film, ali od svega, naposljetku, nije ispalo nita. Poto su popili nekoliko flaa sarajevskog piva, koje su prije rata zvali klipae ne znam je li ta rije preivjela nedavnu opsadu grada? Hamza izie vani da isprazni mjehur. I nagazi na kost u travi. Podigne je: ostatak ljudske lubanje, nakon trideset i pet godina! Odjednom veliki problem: gdje da se pomokri? Gdje god pogleda, ne zna ko lei ispod? Prosto nema gdje. Zato je Hamza siao na Sutjesku, i u nju se ispiao. 9. Zavrio se rat i proteklo ne znam koliko godina. Biser je imao dva sina, ali nije mi poznato je li ih stigao nainiti prije nego to se odao ruenju Treeg Rajha, ili je moda, barem jednoga, nainio kad bi iz bataljona skoknuo kui da se opere, presvue i poteno se najede na ovaj nain je i mene napravio moj otac, takoer Titin partizan. Sad vam je stvar jasna: ja sam, reeno koievki, blentavi Markan, a blentavi Markan zna da, danas, samo partizansko dijete, blentavi Markane, moe biti toliko blentavo da spodire Sutjesku. Jer meni je, kad sam bio mali, Sutjeska, koja je dananjoj djeci daleka kao faraon Tutankamon, bila ivi dio svijeta, osjeao sam je ak i u mirisu hajduke trave, koju u Sarajevu zovu kunica, a u mom zaviaju spori, jer se brzo mnoi, buja. U narodnoj zdravici se kae: neka ti bog naspori i u domu i u polju. Obojica sinova, Omer i Zlatko, veoma su sliili ocu, kao da je Biser postupio prema savjetu onoga Engleza iz prie Isaka

406

Babelja: Dentlmeni, djecu treba svojeruno praviti, dentlmeni! Porasli Biserovi sinovi i odluili da nau mrtvoga oca, za ta nije, ako emo pravo, postojao ni minimum nade, jer im niko od preivjelih nije umio nita pouzdano kazati. A pria Vasilija ojke? Za vrijeme socijalistikih petoljetki, Vasilije je u drutvu esto posezao za reenicom: Ovaj petogodinji plam. I zapne. Jer ne zna kako ide dalje. Ali, kad te on podsjedne i stane da, krei prste, pria o partizanima, osjeao si se reeno dananjim jezikom kao da si daleko od svog stana, pod kakvom nastrenicom, bez kiobrana i novca za taksi, a kia lije kao iz kabla, i ne misli stati satima. Vasilije jeste, dodue, svojim oima vidio kako je Bisera na Zelengori presjekao rafal preko ovuda, ali njegovim sinovima ovo nije moglo biti od velike pomoi, jer taj isti Vasilije bio je na licu mjesta i kad je Savu Kovaevia pokosio mitraljez, nakon ega je kazao: Vaso, preuzmi komandu, ja pade. 10. Njihovoj ekspediciji prikljuio se Biserov drug iz djetinjstva Velija Haznadar, iji je punac zalutao u meavi na Bjelanici i bio naen smrznut dvjesta metara od svoje kue. Prije sukoba izmeu generalisimusa Staljina i marala Tita, Haznadar je volio priati o Rusu Mikolki upoznao ga je 1944. godine, prilikom osloboenja Beograda koji je u Drugom svjetskom ratu odstupao do Staljingrada i nastupao do Berlina. Poslije napada Informbiroa na Jugoslaviju, Haznadar je u drutvu, umjesto o Mikolki koga je, naravski, morao zaboravititi, priao o pousjeloj, ali dobro uuvanoj i imunoj curi kojoj je kalauzio uvegiju, a kad joj je izreao sve njegove vrline, rekla je: Jeste, pa da me jebe! Gazei kroz vuevsku, ili moda zelengorsku travu, iz koje su vrcali skakavci, kao varnice, Haznadar se sjetio djetinjstva, kad bi iz dosade (a dijete se dosauje kao kralj, to ne tvrdim ja nego Bodler koji je farbao kosu u zeleno), odjednom poelio da je Bog, pa bi napravio pomor meu skakavcima. Te ako postoji Svemogui, ne udi me to je ljudska istorija ovoliko krvava, rekao je Haznadar, uz onaj pokret kojim kao da skida nevidljivu pauinu sa ela. 11. Teren koji im je valjalo pretraivati bio je pregolem. Prvog i drugog dana rezultat nijhovog traenja bio je ravan nuli koju su izmislili Arapi. U jednoj mojoj pjesmi iz mladosti postoje dva stiha koji mi, ni danas, ne zvue sasvim promaeno: Planeta Zemlja, ta igla u stogu vasionskom. Za slinom

407

iglom su tragali i Biserovi sinovi po Sutjesci. Trei dan, kad su umorni, i s punim pravom izgubivi nadu, ve pomiljali da odustanu od traenja, Gatalica na jednom izbreku ugleda orah, i doe mu kao neki iaret odozgo: Kladio bih se, u ta god hoete, da je va otac eno ondje. Gatalica je svog neaka, iz ijeg je ranca ili depa iznikao orah, prepoznao po vojnikom opasau i po kutnjaku koji je slomio na orahu kotuncu. Selvedin je imao odline zube: njegov osmijeh je otkrivao nisku zbog koje je u partizanima i dobio nadimak Biser. Ali, u ratu, od gladi, njegovi zubi su poeli da slabe i propadaju. Biser je, sjetio se Gatalica, slomljeni kutnjak protumaio kao predznak smrti, ali, ako i ne doivim kraj rata, rekao je, znam odlino da emo pobijediti. Izmeu ostalog i zato to je imao nanu iz Tenja koja je ezdeset godina ustajala pet minuta prije crnoga avla, a njena izreka prvo pogleda u komiju, pa u sunce i sad se pamti u narodu. Kad je Hitler napao Jugoslaviju, Biserova nana Aja sanjala je grad koji je, u vidu petokraka, padao iz vedra neba. Komije su se smijali njenom snu kao bapskoj izmiljotini. Profesoru Haznadaru je san bio vjerovatan, ak i dublje logian, jer petokrake su zvijezde, a okle e zvijezde padati ako ne s nebesa? 12. Umalo da zaboravim. Francuz, koji je s djevojkom iz Bosne prevodio moju nedovrenu priu o Azuru, ovjek s gestama finim i mekim kao onaj pokret kojim deparoi izvlae novanike putnika u tramvaju, pitao me: kojim je jezikom pisano moje djelce? Srpsko/hrvatsko/bosansko/crnogorskim, velim. Zar je toliko teak?, kazao je, ozbiljno ili alei se, ne znam. 13. Dan pred odlazak iz Amiena, Azurovi roditelji odveli su me na grob il Verna, u ijem romanu Dvadeset hiljada milja pod morem kapetan Nemo juri divlja po svojim podvodnim umama, gdje razloeni sunevi zraci gotovo na svakom polukoraku stvaraju duge. Na putu do groblja, Nadira se alila da je izgubila neseser. Azur je pita: A kako se neto izgubi? Gdje to onda bude kad se izgubi? Jo pamtim, kroz prozor auta viena, dva drogirana mlada Fancuza koji su blenuli u mene staklenim oima, kao trofeji sa zidova u stanu mog brata od strica Miljana Veovia, strasnog lovca. Upamtio sam i livadu sa razlicima, plavim kao oi sarajevskih muslimana u uvenom putopisu Crno jagnje i sivi

408

soko u kojem je Rebeka Vest opisala svoje krstarenje po prvoj Jugoslaviji. Odavno sam uvidio da, kao dozlaboga rav putnik, ne treba nikud da mrdam, jer iz dalekih zemalja pamtim sve same razlike koji se svaki dan mogu vidjeti i u Bosni. Nadira me fotografisala skupa sa il Vernovom nadgrobnicom. Azur ukopistio da se sa mnom slika, ali mu roditelji nisu dozvolili, nato je udario u pla i njegove suze su danas, u mom pamenju, ako ne raunam jedan suton, ljubiast kao postave koverti iz moje mladosti, ivlje od svega to sam za etiri dana vidio u Amienu. Mada ganut njegovim plakanjem, nisam se usudio uzeti ga u naruje: nisam znao prilii li na grobu slikati se sa djetetom. Nisam znao valja li se, to rekla moja majka Darinka. 14. U Sarajevu sam nakadno dopisao tri sitnice koje ne zasluuju zaborav. U amienskom zoolokom vrtu vidio sam zvjerku ija je boja zelena, ako je vjerovati opievome djedu Radu, i na ijem je kavezu pisalo jugoslovenski vuk. Nestalo SeFeReJe kao kad obrie maglu s prozorskog stakla, ali, poto zvjerke ne zarezuju istoriju, jugoslovenski vuk spokojno nastavio sa postojanjem. Dodue u kavezu. Sjeam se i da sam tu, pred kavezom, Azurovim roditeljima pripomenuo: Nacija, rije do ije ispraznosti dananji vlastodrci toliko dre. Inae, svi mi oni lie na Milau, moju kominicu iz djetinjstva, koja je imala nepogreiv dar da svakome kae ba ono to voli uti. Tog poreenja nisam sjetio u Amienu, nego ga dodajem danas. Ali jesam odrao, ne bez nadahnua, predavanjce o tome ta se kod nas u ratu dogodilo, naravno, gledano iz ugla onog koji odbija da bude zazidan u naciju. Poto je to bilo davno, pamtim samo jednu poredbu: jugoslovenski narodi su odjednom postali kao oni stari supruzi koji jedno u drugom gledaju lopova. U Amienu su mi pokazali katedralu iz 18. stoljea koja se ubraja meu najvrednija ostvarenja francuske gotike, a istorijska jezgra grada je i nastala oko katedrale. I ovo moete proitati u Krleinoj enciklopediji, ali se u njoj ne moe nai podatak da amienska katederala ima najveu zapreminu na svijetu, kako je, ne bez ponosa, pripomenuo Francuz, zbojit i ivolazan ironja, reeno matavuljevskim rjenikom, to nas je odveo do katedrale u koju, na alost, nismo mogli ui: tih dana sa nje su strugali gar, zato nisam imao prilike da iznutra

409

osjetim njen prostor. Ali jesam upamtio, nad katedralom, oblak na jednoj nozi i rumen kao flamingo. Bio je vrlo dostojanstven, valjda zato to ga za desetak sekundi vie nee biti. Uinilo mi se duboko dirljivim dostojanstvo onog najprolaznijeg na svijetu tu, nad katedralom, koja stoji vijekovima. Na amijenskoj pijaci, gdje su tezge nudile svjeu prozu povra i liriku voa, a ananasi imali krljuti kao biljni arani, uo sam priu o krompiru koji su u Francusku donijeli panci, ali je dugo smatran iskljuivo stonom hranom. Apotekar Taj i Taj hemijskom analizom je ustanovio da u krompiru ima hranljivih sastojaka dovoljno da moe sluiti kao ljudska hrana, ali, ni nakon toga, niko od Francuza nije htio da ga jede. Stoga su skovali urotu protiv naroda, ali ovaj put za dobro naroda, kako bi kazao Ivan Cankar, slovenaki pisac iju je prvu knjigu pjesama po naslovom Erotika ljubljanski biskup Kakoseonozvae dao spaliti, a ovo nije prepisano, nego znam iz prve ruke, i treba da znam, poto mi u diplomi pie da sam profesor jugoslovenske knjievnosti. Pomenuta urota protiv francuskoga naroda sastojala se u sljedeem: parcele zasaene krompirom uvali su vojnici iji je zadatak bio da ga ne sauvaju, nego da krau dozvole narodu koji se pitao: ta li je, gospe ti, to toliko vrijedno da ga uva vojska? I tako, zagolicana znatielja puanstva krala je krompir, sadila ga, jela i, malopomalo, krompir se proirio po cijeloj Francuskoj. 15. Istinite prie mogu se zavriti bilo gdje. Recimo, korejskim gradom Pusan, u kojem i sad postoji mjesto gdje su svojedobno zaziivani na smrt osueni: daju im malo vode i hrane, i zazidaju ih, kao Jugovie u naciju, ostavljajui samo otvor za oi da gledaju vani dok ekaju smrt. Ova se pria mogla zavriti i pitanjem: koliko je puta punac Velije Haznadara, svuno kruei bijelim paklom na Bjelanici, proao pedesetak ili stotinu metara daleko od svoje kue ne znajui da je spas na dohvatu ruke? Ili pitanjem: zato je Francuzima kozmetika firma Avon iz Njujorka, koja ene uljepava ene ve sto osamnaest godina, toliko vana da moraju o njoj priati na radiju? A mogao bih, za kraj, da odgovorim na Azurovo pitanje: gdje je bio kad ga nije bilo. Bio si onaj sjaj u oima tvog oca u asu kad je prilazio tvojoj majci. Tako je, ili neto slino tome, rekao Alen Ginzberg.

410

Hou da kaem: istinite prie nemaju poente. Kad je jedna pria izmiljena, uvijek joj se nae zavretak, veli Verkor. Jedna istinita pria estito se i ne okona a ve poinje nova, jer ivotu, onome van knjiga, nema ni poetka ni kraja. Ako je tome tako, ko sam to ja da, za ljubav knjievnih pravila, koja su sad ovakva sad onakva, sad nikakva, dovodim u pitanje vjeitu bit ivota? U isti mah, svjestan sam da e do te biti vrlo teko doi ako, iz kukaviluka, proba vino umjesto Francuskinja. Koje mogu, razumije se, da te uvedu u mnogo dublje tajne ivota negoli aa bordoa to stoji na jednoj nozi kao flamingo. Svjestan sam i da je moj talenat za izmiljanje pria mrav kao kanarinac, stoga sam cio vijek bio prisiljen da zapisujem tua kazivanja, a da bi ova pria ipak imala neto to lii na svretak, u pomo mi je neoekivano priskoio san kako stojim, pijan kao majka, na slubi bojoj u amienskoj katedrali. to bi, po svoj prilici, trebalo shvatiti kao bukvalizovanu metaforu: meni kao ateisti ini se da samo pijan moe vjerovati u Boga, to je, uostalom, blisko definiciji religije kao opijuma za narod. Definiciji vrlo tanoj, ako mene pitate. Stojim, dakle, na pijan na misi, a prilazi mi pokojni Dario Damonja koji je, svojedobno, mada jo djearac, kao veliki pio s nama u klubu Svjetlosti vadi iz torbe smeu polulitarsku flau, zvanu klipaa, prua mi je i, uz onaj njegovski osmijeh, veli: Piva hladna ko ita. Nagnem flau, a pivo, dok slazi u moju guu, kae gr-gr-gr, kao grlica. Nakon toga sam se probudio i utvrdio da je moj san izazvan bolom od ira na dvanaestopalanom crijevu, jakim kao onda, u amienskom hotelu. Ustao sam, popio ranisan, i pred ogledalom, u kojem sam opet vidio neto s ime se odavno ne slaem, pomislio: beale, gdje u biti kad me uskoro ne bude?

411

Mileta Prodanovi

ENGLESKA UNIFORMA BOJE PUSTINJSKOG PESKA

Alo... Alo... E, ja sam... Jesi to ti? Alo... Pogledah na sat. Dvadeset do est. To to sam bio tek probuen neprijatnom zvonjavom telefona, bunovan, nije me omelo da odmah prepoznam glas: Aleksandar, skraeno Saa, i jo jednom prilagoeno sve ubrzanijem vremenu Sale, moj brat od ujaka. Ne javi se po godinu ili dve i onda, po pravilu, pozove u vreme kada vampiri odlaze na poinak ili usred popodnevnog dremea. Htedoh da kaem: Ne znam koga ste traili, dobili ste kancelariju Dalaj-Lame. Naravno, nisam to rekao. Ja sam, Sale, ja sam... Zaboga, zar nisi mogao da se javi u neko normalnije vreme? ta je to toliko vano? Dobra vest. Izgleda da se pojavio neko ko bi kupio nau kuu. Naa kua bila je zajedniko nasledstvo. Nalazila se u varoici Dudovo Polje ukljetenoj meu planinama nekih dvesta kilometara juno od Beograda. U okolini nije bilo znamenitih boraca, kasnije politiara, niko nije imao mo da podizanjem fabrike zadui rodni kraj i, eventualno, zadri mlade ljude. Pruga je daleko, krivudavi, uski put asfaltiran je tek krajem sedamdesetih godina prolog veka i ubrzo propao zbog postojanog neodravanja. Neko mi je rekao da u velikom kolskom zdanju, u vreme mog detinjstva punom razdraganih maliana, ima ukupno osamnaest aka, od prvog do osmog razreda. Poslednji put sam u Dudovom Polju bio pre vie od pet godina, na sahrani majinog mlaeg brata koji nije imao dece. Iako su ujak i ujna provodili penzionerska leta u senovitom dvoritu i, koliko su im prihodi dozvoljavali, krpili staro zdanje kua je ostavljala utisak beznadene oronulosti. Kada je ostala sama, ujna-Vasiljka je odustala od borbe sa entropijom.

412

Pet godina, dakle, pokuavamo da prodamo kuu i raskusuramo se. Vasiljka je ivela u Kraljevu i nadali smo se da e ona pronai nekoga ko bi mogao biti zainteresovan. Okretna i u svojim kasnim sedamdesetim godinama, ujna se raspitivala, davala oglase u lokalnom listu, sprijateljila se sa mesnim parohom u nadi da e on, po prirodi posla, prvi saznati da postoji kupac. Uzalud: osobe koja bi poelela zaputenu kuu sa velikim lokalom u jedinoj ulici varoice nije bilo ni na vidiku. Daj ta da, samo da ga naemo ponavljao je Mihajlo, ujna se slagala. Iskreno govorei, svi mi naslednici, izuzev moje sestre koja je, sreno udata, ivela na Long Ajlendu i povremeno slala neto dolara, jedva smo sastavljali kraj s krajem. Bilo bi pametno da to pre odemo tamo rekao je Aleksandar. Da se ovek ne predomisli. Poli smo mojim kolima, u subotu. Njegov auto nije registrovan, neto nije pri parama, a isteklo... inae bi se rado ponudio da bude voza. Uostalom, ti si stariji, a i auto ti je zapamtio Tileta pokuao je da bude duhovit. Usput mi je objasnio: neki Radoje, izbeglica iz Bosne ili Krajine, ko bi ga znao, namerava da otvori pumpu za auto-gas. Izraunao je da je Dudovo Polje dobro mesto: prva stanica je na trideset kilometara, prema varoici gravitira dvadesetak sela i zaselaka konje i volove odavno ne preu, svi imaju barem po jedan auto uvezen na mufte, vano je da je Mercedes ili Opel, ne pitaj koliko je preao. I svi su, bez izuzetka, odavno prebacili te kreve na plin. Dobar biznis, nema ta. To je u redu rekoh ali ta e mu kua? Ne treba mu kua, treba mu plac. Dobra je lokacija. Znai, sruie je? Aleksandar klimnu glavom. Za nekoliko godina bi se ionako sruila, sama od sebe ree nakon nekog vremena. Platio sam hara na autoputu, sili smo na prikljunu magistralu. Put nas je vodio kroz ravnicu, razvuene naseobine skoro da su se spajale. Prolazili smo kroz pranjavi koridor STR-ova u sklepanim kioscima, pored kafana, menjanica i sportskih kladionica, promicale su novopodignute kuerine obloene belom opekom i opasane kitnjastim ogradama. One stare, ulegnutih krovova, tonule su u sivilo. Na mestima gde se izgraena traka prekidala i otvarala pogled prema mestimino

413

poplavljenim njivama pored puta protezale su se beskrajne deponije. Vetar je nanosio plastine boce i deformisanu kartonsku ambalau na krhko iblje izraslo pored puta. Srbija meu kesama, pomislih. Bilo je rano prolee, snegovi su otetili put, zaobilazio sam udarne rupe. inilo mi se da je jedino iroko, otvoreno nebo proarano cirusima izmaklo procesu pretvaranja nae otadbine u vaseljensko ubrite. U vreme mog detinjstva retko se ilo na more. Raspuste smo uglavnom provodili u Dudovom Polju, bez roditeljskog nadzora. Pored baka-Branke imali smo neogranienu slobodu: pecanje, kupanje u virovima oblinje reice, lutanje po brdima, sakupljanje peuraka i jaja razliitih umskih ptica, fudbal na betoniranom terenu u kolskom dvoritu... U velikim odajama kue koju je podigao moj pradeda bilo je prohladno i kada, u avgustu, zapee zvezda, kada se naniu vreli, nesnosni dani. Pokrivali smo se, usred leta, tekim vunenim jorganima. Na prozorima kue su, izmeu dva okna, postojale reetke ostatak vremena u kojem su hajduci postojali i izvan narodne epike. Prvi jutarnji zraci stvarali su iskoene ukrtenice na belo okreenim zidovima. Heklane zavese sa cvetnim uzorkom visile su sa tekih trakslovanih garnini i pretvarale osunane rombove u sivkasti crte bate. Ujutro bi nas saekali utipci ili tek ispeen hleb sa kajmakom majinoj majci nita nije bilo teko. Uvek je imala vezanu, dobro zategnutu maramu ispod koje su tek ponekad provirivale sede. Nosila je crninu. Ne zato to je rano ostala udovica: majin otac umro je poetkom etrdeset prve, nepuna dva meseca pre no to je svetski rat zakoraio u ove krajeve. Do kraja ivota alila je za najstarijim sinom, orem. Majka je uvek govorila da se ore izdvajao. Posle dedine iznenadne smrti vratio se u Dudovo Polje i preuzeo ulogu stuba porodice. Bio je pri kraju studija i uspevao je da se nekoliko puta, zaobilazei strae i emisare raznoraznih vojski, probije do Beograda i poloi ispite na ekonomskom fakultetu. Oblast oko Dudovog Polja nije imala ba nikakvu strateku vanost otud varoica nikada nije videla nemaku izmu, a samo jednom ili dva puta pojavili su se etnici u potrazi za hranom. Prva ozbiljnija formacija kojoj se, u septembru 1944. godine, Dudovo Polje nalo na putu bila je Druga proleterska brigada. ore je mobilisan. Poginuo je posle sedam dana, u borbama za osloboenje aka.

414

 Da je mene Bog uzeo umesto njega jednom sam uo baka-Branku kako govori nekome iz komiluka. Smisao tih rei shvatio sam mnogo kasnije, kada vie ni nje nije bilo. Izgleda da je sa svakim ko je bio spreman da je saslua razgovarala o neprealjenom prvencu. Pred nama, decom, nikad ga nije pominjala. Po zavretku rata nove vlasti bile su uviavne prema majci palog borca koja je, sama, kolovala jo troje dece: nita od imovine nije oduzeto, iako u novonastalim okolnostima kolonijalni duan vie nije mogao da postoji. Baka-Branka je obraivala povrtnjak oko kue, davala zemlju u napolu i izdavala radnju. Tako je podigla moju majku, Sainog oca i ujka-Branu, Vasiljkinog mua. Ne znam ko je koristio polovinu kue okrenutu prema ulici u prvom posleratnom periodu. Kada smo Sale, Ana i ja poeli da provodimo leta kod bake, u duanu se nalazila vunovlaarska i bojadijska radnja. Vitomir Bogosavljevi, majstor i gazda, bio je malo pogrbljen, sa negovanim Klark Gejbl briima i oima upadljivo razliite boje. Seam se da su ga se deca iz komiluka plaila, valjda zbog tog urokljivog pogleda. Ili zato to im nije dozvoljavao da se muvaju po njegovoj radionici. Ta zabrana za nas nije vaila: mala, mrko obojena vrata izmeu duana i stambenog dela kue bila su uvek otvorena. Vunovlaarsko-bojadijska radnja podseala je na laboratoriju kakvog arobnjaka: veito u polumraku, ak i kada su drveni zatitni kapci na izlozima bili otvoreni, ispunjena predmetima udnih oblika, teglama sa pigmentima i hemikalijama, menzurama i kantarima. Paralelno sa bonim zidom stajala je dugaka drvena tezga, ostatak nekadanje porodine radnje, iznad nje tabla sa uzorcima boja. Boje su, u pogaanjima majstor-Vie sa muterijama, zabraenim seljankama, imale imena razliita od onih koje smo sretali u prirunicima za likovno obrazovanje: tegetli, dingerli, ivitli, rezedo... Na desnoj strani dremala je maina koja je preu pretvarala u vlakno: ukljuena, ona je cijukala, brektala i inila da cela kua podrhtava. U velikom belom kredencu zveckale su ae i oljice za kafu, krckali su okviri vrata i prozora. Svugde po uglovima nalazile su se gomile vune smotane u denjke sline velikim kobasicama. One spremne za isporuku visile su na kukama zakucanim u pravilnom nizu. Voleli smo da se bacamo na gomile pripremljene za bojenje, da ronimo

415

kroz meku preu. Neobojeno, oprano predivo zadravalo je blagi miris sena, miris prirode, miris ivota. U produetku radnje, u izdvojenom dvorinom objektu ija su se vrata videla na kraju dugog hodnika nalazila se radionica, aava prostorija sa ogromnim bakarnim kazanima i loitima. Plaila nas je i u isto vreme privlaila: neko od dece rekao je da je u toj radionici ulaz u pakao. Sa bezbedne daljine posmatrali smo proplamsaje vatre: bojadija, nadnet nad kazane sa prokljualim hemikalijama zaista je podseao na kakvog demona drevnih vremena, njegova senka nemo je klizila tamnim zidovima bila je zastraujua, dinovska. Vunovlaare odavno nema mora biti da je majstor-Via umro. Ili su, moda, pre njega umrli njegovi zanati, napadnuti runskim vunicama uvezenim iz Australije i jeftinom mainski pletenom trikotaom. Nekadanja radnja polako se pretvorila u stovarite starudija za dve porodice. ao ti kue? Sale najednom nahrupi u moja razmiljanja. Odmahnuo sam rukom. El zna zato smo mi pukli kao narod? Zato od nas nikad nita biti nee? Zato to, moj burazeru, ovde svako, kad ti valja neku stvar, obavezno zaraunava i neto nevidljivo, dodatno... ta sad? Ti bi teo da mi u cenu ugradimo i nae uspomene. Boli, bre, njega kurac za nae uspomene, on oe pumpu, oe da zaradi. Ne, nita nisam rekao. Sve je o-kej. utao je jo neko vreme. Uli smo u zonu serpentina. Put je mestimino nestajao, naroito u krivinama koje dotiu vododerine. Ona mi aspida nastavljao je Saa stalno piti za alimentaciju, imam dil sa nekim tipovima za uvoz kineske trikotae, direktan kanal, preko Plovdiva, moram da uletim za poetak biznisa i, pravo da ti kaem, jebe mi se za uspomene. Gledam kako da se izvuem iz govana. A ti sad tu mrai. ta je tebi, sve je u najboljem redu... Hteli smo da prodamo prodaemo. Koliko nudi? Petnaest soma. Al moemo malo da se cenjkamo.

416

****** Radoje Fumi, na kupac, ostavljao je utisak pristojnog oveka. Korpulentni brkajlija neodredljivo srednjih godina u tamnoplavoj trenerci govorio je malo otegnuto, rekao bih, slavonski. Pozvao nas je u kafanu mesto gde se na Balkanu tradicionalno ugovaraju svi poslovi. Na zidu iznad anka u sali SUR Beli bagrem, pored kalendara na kojem su, jedni do drugih, u matovitoj kompoziciji, stajali likovi svetaca i kamioni, bila je privrena reklama za Koktu stara najmanje pola veka: stilizovana ena u profilu ispija pie nae i vae mladosti, domau verziju Koka-kole. Cigarete koje su promaile pepeljaru progorele su karirani stolnjak na vie mesta. ljivovicu smo dobili a da je nismo traili. Zamolio sam da utiaju muziku. Na poslovni partner osetio je potrebu da se predstavi. Tu je vie od deset godina, kod eninih, radio je sve i svata, tek sad je uspeo da sredi papire i proda imanje tamo neodreeni gest sugerirao je, valjda, daljinu ili neku drugu zemlju i sada bi da konano stane na noge. urilo mu se. Pristao je i na poveanu cenu, s tim da razliku plati kao drugu ratu, za est meseci. Da mi potpiemo ugovor i sve predamo advokatu, pa nek se on bake sa sreivanjem papira. Kakva nam je drava to moe da potraje do jeseni. A on bi da dovede majstore ve od ponedeljka, ako se mi slaemo. Priznajem, malo me je zbunila ova brzina. Rekao sam da u kui sigurno ima ujninih stvari. A i njen potpis neophodan je na ugovoru, ma koliko on bio privremen i nezvanian. Da budem iskren rekoh i ja bih voleo da pregledam ta tamo ima pre no to kua ode... Fumi, u znak razumevanja, blago klimnu glavom. Pogledao sam i u pravcu Sae. Njegova grimasa mogla je da se prevede kao ta zakera. Ja u da dovedem Vasiljku ponudi se Sale. Daj mi papire od kola ako me zaustavi murija. A ti za to vreme popakuj te tvoje dragocenosti. Mahnuo nam je i dodao: Tu smo za dva sata... plus-minus.

417

****** U kui me doeka memla: potklobuene tavanice bile su nalik na drevne geografske karte pune ostrva i izohipsi boje re. Vlaga je naela ponjave koje su, u dugom hodniku, pratile neravnine poda od opeke. Sve stvari koje sam pamtio dobile su nekakav udan, sivkasti preliv. Otvorih dveri kredenca: teki tanjiri koji su vrelu supu poslednji put videli pre vie od pola decenije i dalje su bili uredno naslagani, ivice unutranjih polica krasili su papirni miljei. Pljosnate ae sa ugraviranim prizorima Vrnjake Banje nadnosile su se nad kupolaste fildane sa minijaturnim zlatnim zvezdicama na unutranjoj povrini. U valjkastoj kutiji bombona Plavi devet nekada je stajao eer, a u manjoj, crvenoj, od bombona 505 sa crtom kafa. Vara li me seanje? Podigoh elipsasti poklopac jedne od njih: na dnu mestimino zarale posude videli su se stvrdnuti kristali. Meu posuem se, neznano zato, naao i model gondole, suvenir donet u Dudovo Polje sa nekog putovanja. U vreme kada se u ovu kuu redovno dolazilo, njeno mesto bilo je na radio-aparatu marke Kosmaj. Viljasti un od bakelita stajao je na srebrnastom stalku, gondolijer u prugastoj majici zamahivao je krhkim veslom. Prednja paluba bila je podijum za plastinu balerinu nesrazmerno manju od veslaa: mehanizam na navijanje inio je da se figura balerine, uz melodiju poznate kancone, okree oko vertikalne ose. U vreme kada se, nedeljom uvee, slualo Veselo vee i kada sam, naivno, pod uticajem provokacija starijih, bio ubeen da se u osvetljenoj unutranjosti Kosmaja odvija neka vrsta pozorine predstave sa minijaturnim protagonistima, verovao sam da kalja, Mija, okica, Gula i Stevka Bourevka, na neki udan nain smanjeni na veliinu pedlja, ovim izvijenim amcem dolaze u na radio-aparat. Pokuah da pokrenem mehaniku balerinu, ali opruga nije pruala otpor. Sa uramljenih fotografija posmatrale su me baba-tetke, kume i svojte, ljudi zanetog pogleda u graanskom ili narodnom odelu snimljeni u ateljeima sa slikanim kulisama, mladenci i vojnici. Skinuh sa zida one na kojima sam prepoznavao likove, zatim i one to su se preporuile lepotom. Mrka vrata radnje bila su zamandaljena. Znao sam da klju mora biti negde blizu, u nekoj asi, na klinu zakucanom u ugao dovratnika, u fioci. Traenje i isprobavanje odnelo bi

418

mi mnogo vremena, krhka brava popusti posle drugog udarca ramenom. Naoh se u zatamnjenom prostoru. Kroz pukotine na drvenim kapcima prodirali su zraci sunca i stvarali pravilne, paralelne linije ocrtane zlaanom, lebdeom prainom. Pod najlonskim i platnenim prekrivaima prepoznavao sam nametaj poodavno odbaen iz naeg i ujakovog stana, elegantne fotelje zatiene presvlakom od jambolije, moderne pre pola veka. Nali su se tu i maina za pranje rublja i crnobeli televizor marke Atlas. Dolasci tih aparata u na stan pretvarali su se u porodine praznike, komiluk se okupljao da vidi to udo. Verovatno je samo to spreilo moje roditelje da ih na vreme odnesu na otpad. Na policama uz zidove tiskale su se kutije, zaveljaji novina i koferi, a na najvioj su, kao i pre dvadesetak godina, stajale limene kutije sa obelejima Cinkarne Celje, zagrebakog Karbona i nekih nemakih fabrika koje su kao znak imale stilizovanu sovu i terazije. U koferu od pletene trske neoekivano se ukazae moje deje knjige. Zavrile su ovde s nadom da e jednog dana biti potrebne narednoj generaciji. Ispostavilo se da nisu bile potrebne ba nikome: potomstvo moje sestre ne govori jezik kojim su te knjige napisane, drugoj deci su mnogo milije raunarske igre sa mnogo pucanja. Komedijant sluaj odredio je da se na vrhu nae opieva Jeeva kuica. Znao sam je napamet, celu: I vuk i medo, pa ak i ovca, poznaju jea, slavnoga lovca. Je, na junak, istrajno brani svoj skromni dom. Medved, vepar i vuk, hulje, dali bi svoje kue za gnjilu kruku. Nismo li moj brat od ujaka i ja u ovom asu te hulje koje se olako odriu roditeljskog rodnog doma? Blago u izgubljenom kovegu sadravalo je, dalje, Andersenove i Grimove bajke sa ilustracijama Vladimira Kirina, Diznijevu Farmu Ujka-Dima, nepopunjeni album Zemlje i gradovi svijeta. Za deseti roendan dobio sam kolektivni poklon: dvotomnu deju enciklopediju. Na unutranjoj strani korica ugledah posvetu i nevete potpise drutva iz razreda: uz veinu imena ne mogu da veem lik. etiri Marine, ko bi sad znao koja je koja. Rasuli smo se najpre po razliitim srednjim kolama, potom po gradovima, konano i po kontinentima. Ilija je danas ministar, Aleksa je nasledio oevu knjigoveznicu, malo izdvojeno, sa desne strane potpisala se Duanka, moj par iz klupe,

419

prva simpatija. Bernar, ime je ispisano irilicom, sin domara francuske ambasade: prvi je od nas proao kroz vratnice smrti, pre punoletstva, na mopedu. Ovla pregledah sivkaste knjige nekada obavezne lektire i izdvojih tanane sveske strip serijala Nikad robom cena ezdeset para ili ezdeset starih dinara. Pokuavao sam da sklopim godita Panorame: taman bih uhvatio nit prie o junacima sa Tere, daleke planete i dvojnice naeg sveta gde junaci jezde svemirskim brodovima i tuku se maevima, kad bi se ispostavilo da nedostaje broj ili dva. Uostalom, ko danas mari za taj perfektan crte: sve je to doivelo rimejk u filmovima obogaenim specijalnim efektima, ovi vanzemaljci i nai svemirski vitezovi danas deluju zastarelo, poput ploa na sedamdeset osam obrtaja. Odustajao bih od itanja i vraao se razvrstavanju, zatim bi me ponovo pod svoje uzela neka pria iz davnine: sa atmosferom nekadanje bojadijske radnje, danas pretvorene u alosni magacin, meali su se obrisi kuhinje naeg starog beogradskog stana gde sam obino itao stripove tek pristigle sa kioska. Zanet prelistavanjem knjiga i asopisa koji su se ugraivali u moje odrastanje, nisam primetio da su ujna-Vasiljka i Saa uli u kuu. Jesi li pretraio Ali-Babinu peinu? upita Sale. Ujna se teko kretala, imala je probleme sa kukovima. Ustao sam i pozdravio se sa njom. Hajde, pouri, Fumi nas eka u kafani. ekajte malo rekoh i maih se za drugi pleteni kofer, manji. Verovao sam da su i u njemu knjige ili stripovi. Zbunilo me je to je neobino lak. Kada ga otvorih, u njemu su ukaza svetlo okerasta uniforma. Bila je uredno sloena, videla se kragna i simetrini gornji depovi bluze. ta je ovo? ote se Sai. Pogledasmo prema ujni. Prebledela je i prekrstila se. Uniforma, engleska... To su im dali kada su ih mobilisali, etres etvrte. U njoj je poginuo nesreni ore, u njoj su ga doneli. Samo jednom sam je videla, kada sam prvi put dola u ovu kuu. Koliko se seam, razderana je na leima, tu je uao rapnel koji ga je ubio. Prali su je vie puta, ali tragovi krvi nisu mogli da se skinu... ako je podigne videe... Prila je i pomilovala uniformu. Eh, moja pokojna svekrva nikada nije davala da se to baci. Kada je ona umrla, negde je zaturena, i evo...

420

 udna boja ree Saa nadnosei se nad otvoreni kofer. Reklo bi se da nije ba najbolje prilagoena naem podneblju... Nije ni udo to su ga pogodili. Ovo im je verovatno preostalo kada su zavrili sa Romelom. Pred oima mi se stvori ujakov lik, onaj koji poznajem sa fotografija: oi i obrve moje majke, naglaenija vilina kost i pravilan nos. Osmeh prirodno srastao sa licem, vedrina nad koju se ne nadnosi senka smrti. Rairih bluzu. Vasiljka je bila u pravu: oko razderanog mesta na leima postojala je mrka povrina. Istresao sam trunje iz kofera, ponovo sloio bluzu i zatvorio koveg. ta e ti to? upita Sale. Htedoh da mu odgovorim reenicom koju sam svojevremeno podvukao u jednoj italijanskoj prii, da neko konano umire tek kada nestanu oni u ija seanja dolazi, ali niti sam tano pamtio tu reenicu, niti je, mislim, bio trenutak za citate. Pooh prema vratima sa pletenim koferima pod mikom. Pametnije bi ti bilo da mi pomogne da ovo iznesem. Ti nisi normalan dobaci. Zar ne vidi koliko je tu prljavtine? Unee gamad u kuu, mieve... kugu, koleru... ****** Vraali smo ujnu u Kraljevo. Bilo je kasno, zaslepljivali su me farovi vozila koja su mi dolazila u susret. Vasiljka je kunjala na suvozakom seditu. U jedan mah, negde ispred Mataruke banje, uinilo mi se da je zaplakala. Kada je primetila da se osvrem, brzo je podigla glavu i duboko udahnula. Ponudila nam je da prenoimo kod nje. Ima mesta. Sale je ljubazno zahvalio, ne pitajui me ta mislim o njenom predlogu. Do Beograda nismo progovorili ni re. Aleksandar je povremeno tonuo u alfa-stanje. Iza Vrina umeasmo se meu prve jutarnje autobuse gradskog saobraaja. Iz Srbije kiljavih svetiljki ulazili smo u Srbiju bilborda. Poslednjim snagama izneo sam kofere i kese do treeg sprata. Nameravao sam da jo jednom, na miru, pregledam njihov sadraj, razvrstam ono to zasluuje do bude sauvano i pobacam predmete za koje nema mesta u mom ionako prenatrpanom stanu.

421

Kako to biva, poslovi, sastanci, tezge, telefonski razgovori koji se nadovezuju jedan na drugi i jurcanje po gradu odloili su suoavanje sa starudijama do vikenda, onda opet do sledeeg neradnog dana, do dravnog praznika... Stvari donete iz Dudovog Polja nastavile su da dremaju na terasi mog novobeogradskog stana. Povremeno bih, prekorevajui sebe, pomislio na njih. Popodnevni pljusak doneo je olakanje nakon desetak dana nesnosnih vruina. A bio je tek poetak leta. Izaao sam na terasu da udahnem malo sveine. U daljini, nad starim delom grada, jo su se kovitlali tmurni oblaci. Kia je pokupila jaru iz atmosfere, pod niskim, rumenim suncem otro ocrtani blokovi liili su na makete. Panju mi privue ukanje koje se ulo iz pletenih kofera. Prvi put pomislih da je moj brat Aleksandar moda imao pravo: mievi. Gde ih je par, tu je ubrzo kolonija, nee se zadovoljiti posnim stranicama knjiga, razmilee se svugde po stanu. Bojaljivo otvorih pleteni kofer sa knjigama. Nita neobino: meu koricama i asopisima nije bilo vidljivih znakova da su se glodari tu nastanili. Dok sam premetao manji koveg na sto, shvatio sam da neobini zvuci potiu iz njegove unutranjosti. Kada sam povukao rezu i podigao poklopac, iz kofera prhnu raznobojni oblak. Instinktivno uzmaknuh jedan korak. Bili su to leptiri. Veliki, sasvim drugaiji od lepidoptera za kojima smo trali po proplancima oko Dudovog Polja, ni nalik na bele kupusare, jedrilce, admirale i one sa pegama ija su krila bila jedva vea od nokta. Kuljali su iz unutranjosti kofera, o, Boe, koliko li ih je i kako su se samo sabili u tom nevelikom prostoru? Bilo ih je nekoliko vrsta, svetloplavih ija su se krila presijavala poput sedefa, tamnijih, u boji lapis lazulija, raznobojnih. Neki su ve bili daleko, leprali su meu antenama susedne zgrade, drugi su jo bili u kovegu, borili se za prostor koji bi im omoguio da polete. Ograda terase pretvorila se u arenu liniju. Tu su se smestili oni koji su sakupljali snagu za let. Jedan mi se spustio na ruku i zastao, rairenih krila, zatim se otisnuo. Na dnu kutije od pletene trske vie nije bilo insekata. Nadneo sam se i paljivo pogledao. U koferu su preostali fragmenti tkanine boje peska. Dno se nije videlo od izduenih pamuastih loptica, ponegde iskidanih. Valjda su to bile aure njihovih larvi. Meu beliastim ljuspama sjajila su etiri dugmeta. Aluminijumska.

422

Laslo Vegel

prevela sa maarskog: Viktria Radics

UVOD U BASTARD ROMAN

Rei neto o svom jeziku mogu samo onda ako stupim na niiju zemlju izmeu jezika. Kad napustim svoj jezik, i pogledam unatrag. Takve teke pojmove kao to su zemlja i domovina ne moze da opie ni srea, ni radost, ni himna, ni likovanje, ni minirana linija granice, ni sopstveni jezik. Prije ugroenost, tuga, nesrea, oprotaj, sumnja, razlaz i utnja... Peter Nada Ne znam ko je prvi put koristio izraz zatvoreno drutvo, ali teko da bi se mogao tanije okarakterisati taj svijet koji u svojoj relativnosti nudi sebe kao apsolutnu i jedinu stvarnost. Ko iskorai iz tog svijeta, gubi svoj dom. Gubi svoje utoite, svoju ugroenu zatienost, gubi svoju sigurnost meu bodljikavim icama. On, iako samo u simbolinom smislu, kree na neizvjestan put, za koji ne zna, kuda ga vodi, samo je jedno sigurno: sve dalje od svakog mogueg doma i sklonita. Imre Kertes
fotografija: Vegel Daniel

I. Fragmenti romana i komentari

1. Prozori gostinske sobe seoske porodine kue gledali su prema sjeveru. Otac je esto stajao uz prozor i blenuo u daljinu. U tom pravcu je Maarska, rekao bi. Izgledalo je kao da hoe kazati neto jako vano. Majka i sin su klimali glavama. Pravili su se kao da je to i njima vano, mada nimalo nije bilo. Za porodicu je Maarska znaila tek jednu taku u mati. Jedan virtuelni svijet. ivot je bio negdje na nekom sasvim drugom mjestu. Otac je prije tridesetak godina, jo u vrijeme kraljevske Jugoslavije, bio u Maarskoj. Prvi i zadnji put. Preao je

423

preko zelene granice. Bio je pozvan na svadbu u Janohalma. Neak se enio. Mislio je da je red da se pojavi, ako su mu ve javili za dogaaj. Nije iao praznih ruku; teglio je tri kobasice i jednu unku. unjao se naprijed po naznaenom putu, koji mu je brat tano skicirao. Sa ruksakom, koji je bio napunjen kobasicama i unkom, puzio je meu bunjem, vie puta je zastao, da bi procenio pravac, koji su muki lanovi rodbine ve nekoliko puta pregazili. Dok se pentrao sve ee je zastao, a kad je sa jedne strane granice uo Stoj! Stoj!, a sa druge isto to: llj! llj!, pao je drhtei na zemlju. Iz tih rijei je razumio da je na dobrom putu. Malo se smirio tek kad je ostavio za sobom niiju zemlju. Maari ne pucaju, samo te vrate, objanjavao mu je brat. Naravno, moe se desiti da te na nekoliko dana stave u bajbok, i sasluaju te da bi doznali zbog ega si ilegalno preao granicu, ali potom te vrate idi odakle si doao. Zbog toga budi oprezan i poslije, kad si pree niiju zemlju, inae se nee veseliti na svadbi. Djeak je nerazumno sluao svog oca, koji, mada je prekrio zakon i ilegalno preao granicu, jo nije postao svjestan granice jezik. Otac je u svemu tome video samo jednu avanturistiku priu. Nita ga nije podsjealo na granice jezika, primio je na znanje samo dravnu granicu. Nije htjeo da primi na znanje ni to da se prelazom granice jo nisu otvorile granice njegovog jezika. Nije osjetio da tegli sa sobom tu granicu koju je iscrtao ba jezik. Jezik mu je jo bio nevin, neiskvaren i bezazlen. Djeak ni u snu nije pomislio da e ga pokoriti dva jezika, da e postati zatoenik dva jezika u isto vrijeme, da e svaka stvar imati dva imena. Jedno bez drugog nije potpuno, jer se dva jezika vie ne mogu razdvojiti. Imae dva jezika, oba e biti njegova. Vea je to zamka od Derridine, koji je znao samo za postojanje jednog jezika, ali ni taj jedan nije bio njegov. 2. Kad je otac uvee, poslije posla, uao u gostinsku sobu, djeak je na starom, kreteem radio aparatu potraio val Radio Slobodne Evrope, odnosno glas Slobodne Maarske. To mu je bio svakodnevni zadatak, na koji je navikao. Nije tano razumio na ta cilja otac ispred prozora s tom znaajno izreenom reenicom, a ni to, zato hoe svaki dan da se informie o dogaanjima u Maarskoj.

424

Kad se vratio sa posla, do sumraka je radio ovo-ono u bai. Poslije se uvukao u gostinsku sobu, u svoj drugi, zasebni mali svijet, koji je bio samo njegov, iako nije bio svjestan toga. Zauzeo je svoje izmatano mjesto u jednoj prii u kojoj se nita vrijedno panje ne moe desiti s njim. To nita ga je zavelo. To nita je trebalo da mu obezbjedi stanje samozaborava i sretnog neznanja. Otac se obreo u dva strogo razgraniena svijeta. ivjeo je dvije nezavisne prie koje nisu bile u meusobnoj vezi, sledstveno tome on je lako umjeo da ralani ta dva zasebna svijeta, dva jezika, dvije prie. Govorei metaforino: uao je u gostinsku sobu, pa je poslije izaao iz nje. Radio i zatvoreni svijet sobe je predstavljao jednu priu, a bitak van sobe drugu. Izmeu te dvije prie postojala je tano zacrtana granica. Dva jezika, dva svijeta, dvije prie se nisu suoile. Nije bilo dodirne take. Postojale su samo paralelne prie, ali njihove niti se nisu splele. Nije se rodila jedna zajednika pria koja bi skupila ili bar zamrsila dva oeva svijeta. Bez sveobuhvatnih, zajednikih pria dva jezika se lako razgraniavaju. Bez njih ni jedan nije njegov. Jedan jezik ivi svoj ivot izmeu etiri zida, drugi napolju, u vanjskom svijetu. Ako se dva diskursa mogu tako tano razgraniiti, onda ovjek bezbrino stupa iz jednog u drugi. Nehotice udvostruuje svoje ja. Jedno ja pripada jednom jeziku, drugo drugom. Dvoje nezavisno, strano ja ivi svoj ivot. U toj harmoninoj izofreniji jezici ive paralelan ivot. Jedan jezik je savreno stran drugom. A u okviru toga, za pojedinca jedan jezik je strani, a drugi je njegov, ak i onda ako se ne moe izraziti, zato je jedan strani, i zato je drugi njegov. U stanju nevinog neznanja bitak linosti se nereflektirano udvaja. Ne postoje spletene prie, koje prelaze jedna u drugu. Rije, reenica nema sjenku ili ogledalo. Maternji jezik je njegov, ali pria maternjeg jezika nije ukorjenjena u njegovom sopstvenom svijetu, nego je vlasnitvo jedne prie koja nije njegova. Maternji jezik tegli sa sobom jednu stranu priu. A strani jezik skriva u sebi linu priu, pa je tako i taj jezik njegov. Osuen je na to da bude njegov. Jezici samo trae svoje mjesto, a prie trae svoj jezik. Na toj taki se krajnje suprotnosti zagrle. Jedna krajnost je sretan kozmopolitizam. Narcisova uma! Kad se otmu od pria, rijei se opijaju. Nema pravilnosti, dakle

425

sve se moe. U toj slobodi ima mnogo jezika, ali nema jedne zajednike prie. Narcis se oslobodio, poto se oistio od dramatike pria. Rijei su samo igrake. Prie su samo anegdote. Ako je ivot drugdje, onda se ne treba muiti s njim. Druga krajnost je bezdomni nacionalizam. Prisni kazamat Profete! Profet bei u kazamat, die reetke ili mreu oko sebe da bi se oslobodio zajednike prie. Ako je ivot drugdje, onda je stran, opasan i zato ga treba mrzeti. On uiva koristi te iste krive vjere kao i flegmatini kozmopolitizam. U naem neodgovornom, mlohavom dobu nedostatak zajednike prie svodi suprotnosti na zajedniki imenitelj. Otac je stajao na pragu prie, tamo je ekao cijelog ivota. Nije htjeo da zna za prag. Ostala je samo baa, samo prozor i daljina. Ali ta se deava onda kad dva diskursa zahtjevaju jednu priu? ta se deava ako neko postane rob elje da ne raspolovi bitak? 3. Porodina pria, jesen 1956. Djeak je stajao na pragu o kome otac nije htjeo da zna. Nedjelja je, na stolu, kao svake nedjelje, sveani ruak, a za stolom ve nekoliko nedjelja sjede dva gosta. Obojica su doli iz Maarske. Jedan je nastavnik, drugi je glavni knjigovoa jedne budimpetanske dravne firme. U Zelenoj ulici pored izbjeglikog logora, u svakoj kui gdje stanuju maarske porodice, odigrava se ista scena. Kada u nedjelju ugoste maarske stanovnike izbjeglikog logora, stanovnike ulice zahvaa udno uzbuenje. Kao da se pomalja nada da e se susresti dva ista jezika koja su zatvorena u dva razdvojena svijeta, u dvije razdvojene prie. Ali da li su se stvarno mogli susresti? Ili je i to samo jedna iluzija meu mnogima? Porodice su se na tim sveanim rukovima suoile po prvi put sa Maarem iz Maarske. Ili su bar zavaravale sebe time, jer su mnogi od njih ve 1941. godine, kad je maarska vojska stigla, preivjeli suoenje. Djeak je traio zajedniku priu. Otac je nesvjesno bjeao od nje. Djeak je slutio da otac nema kuda da bjei. To je poeo da nasluuje kad je otac ispriao priu o Peteru Schlemihlu.

426

Stari Schlemihl je platio ciganske muziare da s muzikom doekaju maarsku vojsku. Potraio je u tajnom oku tavana uturu sa grbom, to je odavno skrivao, napunio domaom dudovaom, i s tim je nutkao maarske vojnike. Bio je siguran da e mu se stara elja konano ostvariti. Naime, u kraljevskoj Jugoslaviji on je svjesno dao svoju ker Hargitu u ekonomsku srednju kolu, jer je elio da od nje postane gospoica, potanska slubenica koja sjedi iza altera i prodaje marke, peati pisma. Godinama se trudio da je smjesti u potu, ali nije mu uspjelo. Probao je da pridobije utjecajne srpske naelnike, motao se oko njih, dostavljao im pile pripremljeno za kuhinju, masnu patku, nekoliko puta je probao i sa pola svinje, ali sve uzalud. Svaki njegov trud je propao. Jedan inovnik se na kraju saalio i dao mu na znanje da ne rauna na to radno mjesto, jer nema nade da e ga kerka ikad dobiti, poto je rije o povjerljivom poloaju. Kad su uli maarski domobrani, u njemu se naravno ponovo probudila nada da e mu se san ovom prilikom ostvariti. Zato je on bio prvi koji je zabio maarsku zastavu na tavanski prozor, novom pisaru je nosio jaja i gotovo pile, a oficire je nutkao svojom domaom rakijom. Bio je siguran da e njegov trud ovog puta uroditi plodom, tim prije to je jedan oficir nedugo poslije njihovog dolaska sveano izjavio da e se brinuti o brai Maarima. Za nekoliko dana e se otvoriti nova pota, apnuo je namigujui zavjereniki. Stari Schlemihl se redovno unjao pored zgrade pote, provjeravao je ta se deava, a konano su zaista otvorili novu maarsku potansku slubu. Zabezeknuto je primjetio iza altera novu potansku slubenicu. Odmah se raspitao i jo je istog dana saznao da je gospoica stigla pravo iz Pete, kao to su iz Pete stigli i ostali slubenici u opinu i na druga, vana radna mjesta, koji su bili, prialo se, svi povjerljivi ljudi. Njihove stvari su donosili na velikim kamionima, tako da je opinski doboar jedva stigao da vrbuje dovoljno snanih nosaa. Naelnik ga je, cugajui rakiju, pokuao tjeiti. Vrijeme e uiniti svoje, oni e jo morati da se pokau ovima ovdje, mudrovao je. Peter Schlemihl je prije nekoliko godina prodao svoja zadnja dva jutra zemlje, trebalo je para za kolovanje kerke. Sad je bjesneo, jer su gazdu, koji je od njega jeftino kupio oinsko nasljedstvo, pozvali u Suboticu, da bi na prazniku hljeba

427

pozdravio Miklosa Horthyja, a na njega su sasvim zaboravili. A tog gazdu su zajedno sa enom vozili u opinskim slubenim kolima. Stari Schlemihl je ak i to uo, da je u svjeanoj opinskoj sali taj gazda odrao svjeani govor, a njegova ena je za tu znaajnu priliku naruila iz najpoznatijeg petanskog modnog salona nov eir, jer mjetani pojma nemaju o novoj modi. Poslije svega je smatrao da ima pravo na zaprepaenje. Bio je snano ubjeen da su ga izigrali, da su ga nipodotavali. uturu sa grbom je uvrijeeno sklonio na dno ormara. Ali svako vee je ukljuivao radio i manijaki sluao petanske vijesti. Radio mu je bio najdrae blago, poto je samo to ostalo od oinskog nasljedstva. A kad se spustio sumrak, odetao je do pote ve mu se cijela ulica smijala zbog toga , sjeo na klupu ispred ulaznih vrata, i zavidljivo je buljio u petansku gospoicu, koju je prilikom zatvaranja pote ekao jedan porunik. Gospoica je izala uz kikot i, drei porunika ispod ruke, nestala sa njim u mraku. Zatim je Peter Schlemihl stavio na glavu eir koji je po navici metnuo na klupu i odgegao kui. Tako je to ilo mjesecima. Osjeao je kao da je prola cijela vjenost. Jedne veeri, jo prije no to je potanska slubenica odleprala, porunik je izgrebao iz depa neto sitne pare, i bacio u eir starog Schlemihla. Ovaj je izvadio pare, u prvom bijesu je htjeo da ih baci, ali se predomislio. Ako baci, moda e uvrijediti lino Miklosa Horthyja. A to ipak ne smije uraditi, jer, dok je sjedeo pred potom, esto je zamiljao da stie po njega vojniki odaslanik, da ga s limuzinom odveze gore u Petu, pravo ispred Miklosa Horthyja, koji e ga ponuditi ampanjcem, drugarski ga uhvatiti pod ruku, i zabrinuto e uzdisati. Dragi moj maarski brate, trudiemo se popraviti ono to je pokvareno, sve emo uiniti da ispravimo greke. Naalost, teko ide, jer se ne mogu uzdati ni u svoje ministre. Spletkare iza mojih lea, posluju bez mog znanja. Svako gleda samo svoju korist. A prilikom oprotaja osmjehujui se tutne mu u ruke jedan slubeni papir s peatom, u kojem nareuje, da od sljedeeg dana Hargita Schlemihl, odnosno njegova kerka, bude potanska slubenica u selu. Dok je brzo sputao sitan novac u dep, stari Schlemihl je mislio na ovaj izmatan susret, i uurbanim koracima krenuo kui, jer ga je kerka ekala s veerom. Stavio je sitni na sto, i ukljuio radio. Okretao je dugme, i sluajno je nabasao na maarske vijesti londonskog radija. Nepoznati glas je rekao: Ovjde BBC,

428

emitujemo emisiju na maarskom jeziku. Stari Schlemihl je iz vijesti doznao da Maari i Nijemci trpe na frontu teke udarce. Od toga mu je stao dah, i uhvatio ga je neizreciv nemir. Tako neto je ak i uti opasno, mislio je, ali nije imao snage da pree na drugu frekvenciju. Ili moda lae londonski radio kad brblja o tome da Englezi i Amerikanci planiraju bombardovanje Pete? Treba posluati i petanske vijesti, sijevnulo mu je kroz mozak, i nervozno je promijenio frekvenciju. Uzdahnuo je s olakanjem: nije istina, London ne govori istinu, iri lane vijesti. Nepobedivi smo. Sljedei dan ipak nije bio u stanju da suzbije svoju znatielju, i uvee u deset je ponovo sluao londonske vijesti. Emisija je kretala, prekidala se, ali je on uporno iljio ui, paljivije nego prole noi, i probudila se sumnja u njemu, da ipak ima neto istine u tome to radio kae. Neto nije uredu, mislio je. Nije udo to sa fronta stiu loe vijesti, kad nema discipline, ak se i porunici motaju oko potanskih slubenica, mrmljao je u bradu. Otad nije mogao da se opre iskuenju, nou je redovno sluao londonski radio. Ako govori istinu, mislio je, onda e se petanska gospoica uskoro vratiti tamo odakle je dola, a stolica iza altera e se ponovo isprazniti. Nou se bez sna vrtjeo u krevetu, i razmiljao o dolasku Engleza i Amerikanaca, kad e konano i njegova kerka doi u obzir. Te misli su ga zaokupljale i u povrtnjaku, kad ga je pozdravio Svetozar, komija iz donje bae. Prije rata su bili u dobrom odnosu, esto su zajedno pili u krmi, ali otkad su uli Maari, Svetozar bi se redovno iunjao iz bae im bi primjetio komiju. Ve se nisu ni pozdravljali. Sigurno je bijesan na mene to sam istaknuo maarsku zastavu, i to sam ponudio maarske vojnike dudovaom, mislio je. Njegova briga ja nisam time skrivio ni njemu, ni drugima. Ali u posljednje vrijeme kao da se promijenilo dranje komije. Javljao se prvi, i mekoljio se. Pomirio se sa situacijom, ili mi je oprostio, mislio je stari. Jednom prilikom su zapodjenuli razgovor. Svetozar je doao sasvim blizu iane ograde, i alio se da te godine paradajz jedva raa. Sledei put je bjesneo na lo prinos penice. Bie gladi. Vojnici nee imati hranu na frontu. Presvisnue od gladi u Sibiru, ree. Iz njegovog tona je Schlemihl zakljuio da se Svetozar raduje loem prinosu. Umjesto da to odgovori, nijemo je gutao. Iznenadio se to iz komijinih usta uje isto ono to kae londonski radio. Otkud zna? Pa Svetozar nema radio aparat.

429

Komija je svake nedjelje postajao sve hrabriji i sve rjeitiji. Jednom prilikom je, kao neto sasvim sporedno, dobacio: Ovi ak ni tvoju kerku nisu primili u potu, a ti si im duu dao. Potom je, kao da se nita nije desilo, dalje plijevio zemlju. Petera Schlemihla je ta primedba pogodila u srce. Svako je znao koliko je eljeo da mu kerka dospije na potu. Zasigurno cijeli komiluk zna za njegov propali trud, i sad ga ismijavaju. Sigurno mu govore iza lea i to da je duu dao novima. Ali nije nita rekao na Svetozarevu primjedbu, nego je prekoraio narasli korov. Odluio je da nikad vie ne sjedi ispred pote. Poslije nekoliko dana Svetozar je zapoeo razgovor. Ali jo nije sve izgubljeno, poeo je. Stii e ljudi koji e istjerati pravdu. Englezi, rekao je nehotice Peter Schlemihl, ali u sljedeem trenutku je zaalio to je ovo izustio. Moda Englezi, moda drugi, vano je da bude oprezan, jer ponovo nee dobiti nita odgovorio je Svetozar, i polako odgegao. Peter Schlemihl je zabezeknuto gledao za njim. Kako smije da govori o takvim stvarima? I kako je siguran u sebe! Jo nikad dotle nije ekao tako uzbuen vijesti iz londonskog radija kao te veeri. Odluio je da e nekako doznati odakle Svetozaru takve obavijesti. Poslije tog sluaja je uzalud traio komiju, nije ga vidjeo u bai. Dani su tekli, ali njega nije bilo. Jednog jutra na prozor su mu pokucala dva policajca-perjanika, i zapovjedali mu da se obue, jer odmah trebaju poi u policijsku stanicu. Peter Schlemihl ih je, ne slutei nita, pratio do zgrade kasarne, gdje su ga ugurali u jednu prostoriju koja je podsjeala na kancelariju. Predali su ga jednom ovjeku koji je bio u civilnoj odjei, i koji je bez ikakvog uvoda poeo da vie na njega: nek kae sve to zna o svom komiji. Schlemihl se kleo da nita ne zna o njemu, otkud bi znao, komija ga je u posljednje vrijeme izbjegavao. Lae, viknuo je na njega isljednik. Hajdemo ispoetka. Lijepo ispriaj sve, inae e biti zlo i naopako! Hajdemo! Schlemihl je ponovio ono to je ve izjavio. Na to je nabrekli mukarac zamahom ruke pozvao dva policajca koji su straarili ispred vrata. Hajmo ispoetka, rekao je nervozno. ta zna o svom pajtau? Schlemihl je uplaenim pogledom, nijemo blenuo u tepih, na ta je detektiv dao znak, a jedan od policajaca

430

ga je tako udario, da se Schlemihl na sred kancelarije ispruio. Drugi policajac ga je digao, ali im je stao na noge, odmah je dobio drugi udarac. To su jo nekoliko puta ponovili. Igrali su se s njim kao maka s miem, a u meuvremenu su se grohotom smijali. Schlemihl je osjeao da mu tee krv iz usta. Isljednik mu je snanim glasom naredio da progovori konano, da ne glumi, znaju oni vrlo dobro da on svako vee petlja u bai s onim pobjesnelim komunistom. Samo mi nemoj kazati da razgovarate o paradajzu i o kupusu! Hajde! Govori! Pored tebe, s kim je bio u vezi taj zlikovac? Jel ti rekao gdje se skrivaju? Jel ti priao o Staljinu? Pitanja su ibala starog, a on i kad bi htjeo ne bi znao da odgovori na njih. Bespomono je slegnuo ramenima, pa je poslije nekoliko sekundi razmiljanja progovorio. Rekao je samo toliko da je penica loe rodila. Htjeo je da nastavi sa Sibirom, htjeo je rei da je komija ciljao na to da vojnici nee imati ta da jedu, ali isljednik je povikao na njega da skine koulju i legne potrbuke na sto. Pendrekom su ga udarali po golim leima i bubrezima. Prije nego to se onesvjestio, Peter Schlemihl je osjeao kako mu niz tijelo klize kapi krvi. Sibir, pokuavao je nastaviti ispovjest. Ali detektiv se od toga jo vie zgrio i pobjesneo. Dau ja tebi Sibir. I druga Staljina. Poslije nekoliko sati osvjestio se u jednoj drugoj prostoriji. Ba je htjeo da nekako ustane, kad je zakretao glas isljednika. ta je? pitao je. Peter Schlemihl se kleo u nebo i zemlju da ne zna nita o tom nesretnom tipu. Nema veze s njim. Da, zaista su porazgovarali na kraju bae, ali iskljuivo o paradajzu i o paprici i o penici, o niem drugom nije bilo ni rijei. Rije Sibir ve nije smjeo da izusti. Kleo se da je on pravi Maar, on je prvi u selu istaknuo nacionalnu zastavu, i ciganske muziare je platio u ast pridolih vojnika, a junake je poastio svojom strogo uvanom domaom rakijom. On ne moe dopustiti sebi da druguje sa neprijateljem. Licemjeran fazon, dobacio mu je isljednik, uz prezriv pogled. Sad se nosi odavde, i dobro zapamti dananju lekciju. Hajde idi, i ubudue se ponaaj kao dobar Maar, jer mi te drimo na oku. Ako primjeti neto sumnjivo, odmah nam javi. Jesi razumjeo? Peter Schlemihl je klimao glavom. Prola je pono dok se dovukao kui. Zahvalio se bogu to ga nisu zadrali cijelu noc, jer kad bi ga ujutro pustili, cijela ulica bi vidjela njegova raspucana usta, oteklo lice, nabule

431

obrve i krvavu koulju. Kad je stupio u kuhinju, kerka je uplaeno vrisnula. A on je polumrtvo mahnuo rukom, i odvukao se na hoklicu pored stola. Tupo je buljio na spremljen sto, na svjei mladi luk pored slanine, to je kerka tog popodneva donijela iz bae. Pokuao je ogristi malo zelenog sa luka, dok je isprekidano poeo priati ta se dogodilo. Uzastopce se jadao kakvu je nesreu na njihovu glavu doneo komija. Upozorio je kerku da nipoto ne progovori ni rije s njim, ako bi se pojavio u bai. Poslije toga je Peter Schlemihl postao oprezan. Odluio je da uope ne izlazi u bau, naroito ako se komija unja tamo. Ali nijednom ga nije vidjeo. Svetozar se nije pojavio. Gospodin detektiv je ba imao pravo, pobjesneli komunjara je zaista pobjegao, a njega ostavio u nevolji. Ali ipak ga je najvie muilo to to poslije ovoga njegova kerka nikad nee postati potanska slubenica. Potom se doteturao u sobu i bacio neprijateljski pogled na radio aparat. Zakleo se da nikad vie nee sluati prokleti londonski kanal. Od boli je nou esto jaukao. U polusnu mu se pojavio Horthy, i uvrijeeno zapitao: I ti si me prevario? Zar sam to zasluio? I ti si me ostavio na cjedilu, ti, u koga sam imao toliko povjerenja? Nije tako, nita nije istina, moji neprijatelji lau, ispovjedao se on Horthyju, zbog petanske potanske slubenice su me doveli u sumnju. Hoe da me izigraju, o tome je rije, gospodine predstojnie. Miklos Horthy je umorno mahnuo rukom. A ljubav prema domovini? Draga domovina, za koju se treba rtvovati? Kao to vidim ni ti nee da priloi rtvu za dragu domovinu. Tebi je radno mjesto potanske slubenice najvanije? Horthy se stropotao u fotelju, usta su mu se micala, ali on nije razumijeo ta kae. Gospodine predstojnie, molim vas, govorite glasnije, molio je. Ali uzalud je moljakao, glas Miklosa Horthyja se nije vratio, na to se on iunjao iz predstojnike sobe. Muno djelovanje udnog polusna nije stialo ni jutarnje buenje. Bauljao je po kui gore-dole, i mrmljao je neto kao da je zasluio batine. Rane su se teko ljeile, na jednu nogu je epao, a ni saginjati se nije mogao kao ranije. Brinulo ga je to to se lako umarao, i ujutro nije mogao da iskoi iz kreveta, kao prije. Tog jutra, kad su policajci ponovo zakucali na njegov prozor, budan je leao. Samo je zacvileo kad je vidjeo dva policajca koji su stupili u sobu, a iza njih smrtno blijedo lice svoje kerke. Bili su isti oni koji su ga zadnji put odvukli u kasarnu.

432

Skupio je svu svoju snagu da bi mogao ustati iz kreveta, ali je jedan od policajaca mahnuo rukom: ostani, jadnie, nismo doli po tebe, nego po tvoj radio. Takav jedan bedni crv kao ti ne zasluuje da ima sopstveni radio aparat, rekao je drugi. Peter Schlemihl je klimnuo glavom. U redu, moda je bolje to ga nose, mislio je, otkad su ga stavili na muke, nije ga ukljuio. Bojao se iskuenja. Imao je dosta nevolje zbog njega, nee mu faliti. Vie ga nije zanimalo ta se deava u bijelom svijetu. Nije uope izlazio na ulicu, nije htjeo da se sretne ni s jednim bojim stvorenjem. Samo bi se ponekad usudio da izae u bau, ali se ponaao vrlo obazrivo, pazio je na svaki um, jer se bojao da e se iznenada pojaviti Svetozar, koga posle svega nije htjeo ni da vidi. Ali komija je bez traga nestao, ak ni nikakvo svjetlo nije dopiralo nou iz njegove kue. Poslije nekog vremena Peter Schlemihl je opet neto mirnije radio u povrtnjaku, marljivo je njegovao svoju bau, ali je ipak oprezno pogledavao lijevo-desno. Zanimalo ga je ko ga posmatra kriom, ko prati svaki njegov pokret, ko javlja o njemu. Otkad su mu oteli radio, smirio se, i udubio se u sebe. Ali je njegova kerka postajala sve nemirnija. Muile su je nedoumice i sve ee je ukazivala na to da treba biti oprezan. Nije dobro sam boraviti u bai, kad se svako zatvara u svoju kuu, a i napolju na ulici je samrtna tiina. Gospoda se pakuju, na kraju sela se unjaju sumnjivi likovi, ak se apue da su polja puna Rusa. Peter Schlemihl je negodovao, i s nedoumicom sluao bezvezne rijei djeteta. Nije razumio, ali nije ga ni interesovalo sve to. Da se neto ipak dogaa oko njega, shvatio je kad se neoekivano opet pojavio Svetozar. Kao neka avet, pojavio se na kraju bae s pukom u ruci. Pored njega jedan aov i svjee iskopana hrpa zemlje. Prizor je bio dosta neobian. Schlemihl je odmah shvatio da ga je uhvatio na djelu. Uhvatio je komiju kako iz zemlje iskopava puku. Umjesto pozdrava samo je klimnuo glavom. A mozak mu je uurbano radio. Procjenio je koliko brzo bi mogao da stigne na policiju, im izae iz vidokruga komije. Odmah treba javiti gospodinu isljedniku da se zlikovac vratio, i sa orujem etka u bai. Ali on nije sa njim progovorio ni rijei. Kad je Svetozar vidjeo smuene, uplaene pokrete starog, ohrabrio se i poeo da tera egu s njim. Bio je dobro raspoloen, kikotao se i zamahivao as sa aovom, as sa pukom.

433

Onda je bacio aov, i usmjerio puku na njega. Stari se skamenio. Svetozar ga je ubjeivao da se ne boji, ne treba da bjei, vie nema nikakvog razloga za bojazan. Osloboditelji su ve pred vratima. Meutim, Peter Schlemihl mu nije povjerovao ni rije, sumnjiavo ga je gledao, povlaei se prema kui. A Svetozar je nemarnim pokretom bacio na rame puku, i korak po korak pratio komiju. Na to je stari iznenada podigao iznad glave obje ruke, nek vide komije da ne govori dragovoljno s ovim nitkovom. U meuvremenu je razmiljao o tome kako da pobjegne, da niko iz komiluka ne bi mogao da kae kako se on drui s tim opasnim komunjarom. Hou da govorim s tobom, vikao je Svetozar. Znam da si estit ovjek. uo sam da su te krvavo izbatinali, a potom su ti otjeli i radio. Peter Schlemihl je nepovjerljivo buljio u komiju, koji je preskoio ogradu, i bio sasvim blizu. Znam i zato su te muili. Zato to zajedno sa nama ekas osloboditelje. Ve su ovdje, na kraju sela. Noas e ui Rusi, rekao je, ne skrivajui svoje zadovoljstvo. Nema ega da se boji. Drug Staljin e ti biti zahvalan, ubjeivao ga je. Znae kako si ti estit, astan, dobar ovjek, kakvu si rtvu doneo za njega. Ako ba jako hoe, jo e on napraviti potansku slubenicu od tvoje kerke. A ti e dobiti traktor, kamion, bicikl, on to ne zaboravlja, zasluio si. Peter Schlemihl je zamuckivao. U svojoj smuenosti, sasvim bez veze, poeo je govoriti o tome da dolazi zima, i treba kopati bau. I nekoliko drva treba isjei za ogrev. Svetozar se grohotom smijao. Neemo vie kopati, ubudue emo traktorom obraivati zemlju, rekao je, potapao mu je rame, i pruio mu ruku. ta se zbilo s njim, razmiljao je stari, jo nikad se nisu rukovali. Izgubio je pamet dok nije bio kod kue. Ako bi bio pri zdravoj pameti, razmiljao je, ne bi se vratio da iskopa puku. Sumnjivo. Ne smijem riskirati, pomislio je. Kad se oslobodio Svetozara, pojurio je u kuu, brzo obukao svoju jedinu bijelu koulju. Vie nije imao vremena da se javi kerki. Ubrzanim koracima je iao prema policijskoj kasarni. Mora nai isljednika prije no to izbije skandal. Moda su mu ve i javili ta se desilo u bai. Obezglavljeno je pojurio. Ali kad je stigao do kasarne, zaprepaeno je primjetio da kasarnu ne uva nijedan perjanik, vrata su skroz-naskroz otvorena, tako da bilo ko mirno moe da ue i izae. Nikog nije naao u hodnicima.

434

Htjeo je da ue u jednu kancelariju, ali je zastao prije no to je pritisnuo kvaku. Ne, to ipak ne smije uraditi. Moe pasti u nevolju, jo e mu pripisati da sprema neko zlo. Iziao je na ulicu, pogledao centar sela, a potom je krenuo prema poti. Ispred zgrade se u udu skamenio. I pota je bila zatvorena, a zbog toga je zakljuio da se desilo neto vanredno. Najbolje bi bilo vratiti se kui, pomislio je, ali je poslije ipak odluio da se vrati u policiju. Skupio je svu svoju hrabrost, i pregledao je kancelarije. Nigdje ive due. Ovi su pobjegli. Od tog saznanja se osokolio, i poeo da traga za svojim radio aparatom, pretraio je cijelu kasarnu, ali od radija ni traga. Stolovi i stolice u velikoj zbrci, svuda po parketu razbacani papiri. U jednoj sobi uramljena slika Miklosa Horthyja leala je na podu. U jednom oku pored prozora uredno je stajao par izglancanih izama. Zagledao ih je, bile su u dobrom stanju. Prvo je pomislio da ih ponese sa sobom, ali se predomislio, jo e mu izme navaliti na vrat neku nevolju. On je doao po svoj radio, ali odlazi praznih ruku. Od radija ni traga. Meutim na beejskom putu je imao ta da vidi. Kamioni i seoska kola su u beskrajnom rijedu krivudala prema selu. Puni vojnika. Iz otvorenih prozora krajnjih seoskih kua ljudi su mahali, a kapije su bile pune znatieljnika. Mukarci, ene i djeca jurili su prema pridolicama, i zasipali su konvoj cvijeem. Neki su ih nutkali rakijom. Peter Schlemihl je jedno vrijeme izbeenim oima gledao scenu, potom je skupio preostalu snagu, i pomislio da e najbolje biti ako se to prije vrati kui. Kui, aputao mu je jedan unutranji nagon. Kod kue je najsigurnije. Ki je ba spremala veeru. Stigli su Rusi, rekla je dok je postavljala sto. Dakle Svetozar nije priao gluposti, zakljuio je stari Schlemihl. Rekao je erki da mu sipa jednu rakiju. Otkad su ga onomad stavili na muke, ni gutljaj nije mogao da popije, jednostavno nije eljeo pie, ak ni miris nije trpjeo. Ali sad se zaeljeo rakije, da povrati snagu. Popio je jo jednu aicu, i osjetio kako ga podilaze prijatni maraci. Ako je Svetozar govorio istinu, ako Staljin zaista poklanja ljudima traktore, onda od kerke jo moe postati potanska slubenica, sjevale su mu misli. Svetozar je bio ovdje dok je otac bio vani, govorila je kerka, doneo je na poklon pola daka eera u kocki, i jednu udnu zastavu. Poruio je da je jo danas istaknemo na kuu, ako hoemo sebi dobro. Schlemihl je uzeo u ruku crvenu

435

zastavu sa srpom i ekiem. Negodovao je, tako neto jo nije vidjeo. Svetozar moda zna ta treba uiniti, pomislio je, i popeo se na tavan. Maarsku crveno-bijelo-zelenu zastavu je uvukao, i na njeno mjesto je istaknuo novu. Potom je iziao u bau, maarsku zastavu je pokopao, aov je oistio, pa je uzeo kosu. Izotrio je lit, i poeo da kosi travu. Od prolog koenja jedva je narasla, ali je ipak poeo. Polagano je napredovao. Nije se urio, odugovlaio je, jer se nadao da e se pojaviti Svetozar. Ve je pao sumrak, ali od komije ni glasa, ni traga. Prije no to je legao, vie puta je pogledao u pravcu njegove kue da vidi da li se upalilo svjetlo, ali nita nije svjedoilo o tome da Svetozar boravi kod kue. Ulica je bila sasvim mrana, nigdje nikakvog svjetla. Iz daljine se ponekad ula pucnjava. Naredio je erki da ostavi petrolejku. Odgegao je do kreveta i navukao ebe na glavu. Bie sve kao to je Svetozar predvidio, ujutro e stii drug Staljin, razmiljao je. Bicikl i traktor, mrmljao je. U ranu zoru su ga probudila dva naoruana civila. Naredili su mu da ih odmah prati, samo jedno ebe nek uzme. Mrki ljudi su ga odveli u istu onu kasarnu gdje je bio prolog dana. Tamo gdje su ga izbatinali. Stolovi, stolice, papiri su jo uvijek bili razbacani, uramljena slika Miklosa Horthyja je jo uvijek leala na podu. Ali ve se moglo nazreti da se useljavaju novi stanari, jer je nekoliko ljudi nosilo tepihe, a drugi su s nekoliko telefona trkarali na hodniku. Mrki momci su ga ugurali u jednu namjetenu sobu, gdje je ve bio i tepih. Jedan mukarac je s rukama na leima etkao gore-dolje. Vrata su se zatvorila iza njega, a mukarac u uniformi je rairenih nogu stao ispred njega. Ruku je poloio na futrolu revolvera. Dakle, ti si ta ptiica? Kao to vidi, narodno slavlje je okonano. Peter Schlemihl je stiskao svoj eir. Ciganska banda, ta? Prvi smo istaknuli maarsku zastavu, ta? A sada srp i eki, jel da? Ne stidi se, dvolinjak? Nas hoe da prevari, nitkove? iroko je zamahnuo lijevom rukom i prilijepio mu jedan amar. Onda jo jedan. Bie jo. Ali prvo treba da zaradi kaznu. Tako je Peter Schlemihl dospjeo na prinudni rad na zemljitu jednog srpskog gazde. Na nadlakticu su mu vezali bijelu traku, pa su ga gurnuli u kukuruzno polje meu ostale. Naao se ba pored oca. Malo mu je laknulo, jer je naiao na nekog iz ulice. ta e biti s nama, pitao je zabrinuto.

436

Braemo kukuruz, odgovorio je otac sivim glasom, i bojaljivo je gledao u pravcu naoruanih straara u civilu, koji su uvali kukuruzno polje. Strogo su nam naredili da je zabranjeno razgovarati, inae e pucati, upozorio je Petera Schlemihla. Uvee, kad su ostali sasvim sami, Schlemihl je povjerljivo ispriao ocu da ga je Svetozar, njegov komija uvukao u zamku. Zbog Svetozara su ga tukli maarski policajci, a sad mu je njegov crveni barjak nanio nevolju na vrat. U policijskoj kasarni su ga, strarog ovjeka, optuili da je dvolian, okree opakliju prema vjetru, nitkov. Opet sam nastradao zbog svoje lakovjernosti, alio se. Ali, ta sam mogao uiniti? Da nisam istaknuo zastavu, Svetozar bi pobjesneo na mene, i opet bi dospjeo ovamo. Jel mi ostao drugi izbor? Hajde da spavamo, rekao je otac; u zoru, ako svane, ako ne svane, mi svakako moramo brati kukuruz. Nije smatrao dostojnim ni jedne rijei sve te kojetarije to je stari blebetao, samo ga je podsjetio da pazi na ebe, jer ga kradu. A noi su sa pozne jeseni vrlo otre. Otac je prezirao starog Schlemihla, jer se po njemu taj ovjek spanao sa avolom. Zbog toga pada uvijek u nevolju. A otkud zna otac da se on drui sa avolom, udio se djeak. Zna, ko ima vie sjenke, taj se sasvim sigurno drui sa avolom, kazao je sinu povjerljivo. A otac je vidio Schlemihlove sjenke? Vidio sam, odgovorio je otac nesigurno. Ali, to nije vano. Ne treba vidjeti sjenku da bi bio siguran u njeno postojanje. Na primjer, taj kome lebdi as ovakva, as onakva zastava na kui, taj zasigurno ima vie sjenki, i onda ako ih ne vidimo. Prije ili kasnije e izai na vidjelo nevaljalstvo. Ali kako moe jedan ovjek imati vie sjenki, razmiljao je djeak. Moe, rekao je tvrdo otac, pa je jo dodao: Kako on nasuprot Schlemihlu nikad nije istaknuo nikakvu zastavu na kuu? Samo je dugo stajao ispred prozora. I onda kad su Maari doli i onda kad su otili. Jel je sjenku trebalo zaboraviti? Jednom i za svagda izbrisati iz sjeanja? Zbog toga nisu smjeli da se sjeaju vie ni 1941., dakle period kad su se sreli sa Maarima iz Maarske. Kao da su se bojali sjenki. Maarske izbjeglice su stizale i stizale u gomilama, a lokalni Maari su opet postali radoznali: kakvi li su pravi Maari.

437

Gosti su sjeli oko stola, i alili se da teko dobijaju ulaznu vizu za Kanadu, jer se spremaju iseliti tamo. Ima i takvih kojima je Amerika putni cilj, a neki se spremaju jo dalje, u Australiju. Prehrana u logoru je stravina, pa su stanovnici ulice prazninim danima gostili izbjeglice, koji su tada dobijali regularnu dozvolu za izlazak. Pribliavali su se prvi zimski mrazevi. U logoru nije bilo grijanja. Gosti su se alili da se srmzavaju, i pitali su domaina, da li ima viak deka. Da pozajmi. Dok ne dobiju u ruke kanadsku ili australijsku ulaznu vizu. Otac i mater su se nerazumno pogledali. Nisu poznavali tu rije: deke. Kao to je bilo mnogo drugih rijei koje nisu razumjeli u govoru Maara. Nije bilo rijei o tome da nisu poznavali pokoju rije, nego i o tome da su pojedine rijei znaile neto drugo ocu, drugo majci, i opet drugo Maarima. Gosti nikad ne bi razumjeli oca koji stoji pred prozorom gostinske sobe, i znaajno saoptava porodici: u tom pravcu je Maarska. Domaini su tako imjenovali goste: Maari. Izbjeglice su bili Maari. Radoznalo su ih posmatrali, ispitivali njihove pokrete, sluali njihova jadikovanja i planiranja. Ali na kraju su shvatili da su oni ipak neto drugo. Djeak je prekinuo utnju. ebe, rekao je. Trae ebe. Otac i majka su nelagodno osjeali, pogledali su jedno drugo. Nema, rekao je otac. Imali smo jedno koji smo dobili kad smo gradili bansku palatu, ali su ga 44. odnijeli Maari. Bjeali su kui, ali nisu imali dovoljno ebadi. Tu je iznenadno zastao. Djeak je napeto gledao oca. Moda e sad progovoriti, jer se sigurno sjetio radija starog Schlemihla. Ali otac je izbjegavao tu priu. Nije htjeo da se drui sa avolom. 1934. sam dobio, kad sam bio kiridija. Pri gradnji novosadske banke palate poslovoa mi je poklonio jedno ebe da se ne smrzavam dok ekam na istovar. Na to su se gosti pogledali. Djeak se nije sjeao te ebadi. On je znao samo za ono ebe, to je dobio u novosadskom mukom internatu: dobili su svaki po dva komada, ali su trebali jako paziti na njih, poto su cimeri redovno krali jedan od drugog. Samo se pred spavanje ispostavilo da fali. Njih trideset su spavali u jednoj sobi, i

438

kad je dolo vrijeme za spavanje, prije gaenja lampe nije bilo mogue istraiti ko ima vie ebadi. Tada je svako traio svoje ebe. Gdje je ebe? vikali su u horu na srpskom i maarskom jeziku. Tamo, u internatu se upoznao sa ebetom. Kod kue su se pokrivali isljuivo perinom. A leti je plahta bila pokriva. A da je deka isto to i ebe, to je zakljuio iz jednog maarskog romana. Ali i inae, to mu je zvualo uvijek previe gospodski, pa je, ako je mogao, izbjegavao da koristi rije: deka. Otac je iziao iz kuhinje. Djeak je primjetio da je prije toga kriom, da gosti ne primjete, mahnuo majci. Onda su se jedno za drugim iunjali. Majka se vratila, pokupila je tanjure, i stavila na sto trudlu od tikve, pa je ponovo izala. Kad se vratila, trudle je ve jedva bilo. Kad su se pozdravili napolju na vei, otac i majka su svakom odlazeem gostu tutnuli u ruke po jednu perinu. Kad je legao, djeak je primjetio da mu je perina mnogo tanja nego to je bila. Majka je izvadila perje iz tri njihove perine, s tim je napunila jos dvije navlake i poklonila ih maarskim izbjeglicama. im su primili kanadsku vizu, doli su da se oproste, i vratili su perine, zahvalili su se za gostoljubivu srdanost. Ipak je lijepo to se tako drimo zajedno, mi Maari, zahvaljivali su se uzdihano. Otac i majka su samo ponavljali da nije to nita, samo po sebi se razumije. Htjeli su kazati jos neto vrlo vano, ali nije uspjelo. Htjeli su doznati neto vrlo vano, ali ni od toga nije bilo nita. Ni on nije rekao nita. Otac je moda htjeo da zauvijek zaboravi priu o Peteru Schlemihlu. 4. Prolazile su sedmice, gosti su svake nedjelje, tano u jedanaest stizali. Pojeli su praznini ruak, a poslije razgovarali, ali sve manje. Nisu imali ta da kau jedni drugima. Ponajvie su tkali planove o svom novom ivotu, u novoj domovini. Matali su kako e biti lijepo u Kanadi, u Americi ili Australiji. to dalje, to bolje, rekli su samo da bi rekli neto. Jednom pri-

439

likom je jedan od njih, ba nastavnik, nehotice lanuo: dosad nisu znali da i u Jugi ive Maari. Otac se trznuo. Znali smo da ih u Transilvaniji ima, ali tamo nismo mogli bjeati, pokuavao je razbiti munu tiinu glavni knjigovoa. Oko njih se sledio zrak. Vie nisu govorili o tome gdje ive Maari. Mada je djeak osjeao da su imali ta rei jedni drugima, jer su otac i majka uvijek s velikim uzbuenjem ekali dolazak gostiju. Iz nekih tajanstvenih razloga roditelji su u tim danima htjeli da im saopte neto vano, ali nisu nali odgovarajue rijei. Neto vano su htjeli uti, ali nisu znali ta. U toku razgovora je svaka reenica stala na pola puta, rascijepala se, nijedna rije nije mogla da ivi svoj ivot. Rijei nisu imali svoju zajedniku priu. To se dalo primjetiti i onda kad je knjigovoa poeo da rui, grdi Ruse, na to se otac opet trgnuo. Djeak je bez daha sluao. Evo prilike da otac ispria svoju priu. Da kae zato nije htjeo da rui Ruse. Naime Svetozar je odrao datu rije. Sljedei dan se rano ujutro pojavio prije postrojavanja radnika, i rekao da e Peter Schlemihl poi s njim. Mahao je s jednim papirom u ruci, i saoptio: drug Schlemihl neka istupi. Peter Schlemihl je nesigurnim korakom istupio, i sa sputenom glavom je stao ispred Svetozara. Svetozar mu je mahnuo da krenu. Ostali su zabezeknuto gledali kako sjedaju u jedan vojniki dip. Prema ocu takvi uvijek sve pregrme. Ali tebe nisu tukli, kao starog Schlemihla, podsjetio ga je djeak. Zasluio je, odgovorio je sjetno otac. Djeak je smatrao da daljnja rasprava ne bi imala smisla, a i nije htjeo da se sporeka sa ocem. Zato je otac osudio starog Schlemihla, kad su nakon nekoliko dana svi puteni sa prinudnog rada. Ba su ih prekomandovali na jedno drugo kukuruzno polje, kad su se u daljini pojavili naoruani vojnici. Na prvom kamionu je jedan bradati vojnik svirao harmoniku, a ostali su mamurno pjevali. Na kamionima su se vijorili isti takvi barjaci, kakav je Peter Schlemihl istaknuo na svoju kuu. Bili su Rusi. Kad su primjetili naoruane civile koji su pazili prinudne radnike, jedan oficir je izdao nareenje da im se oduzme oruje, a neka ga radnici sa bijelim trakama pokupe. Straari na rubu kukuruznog polja nisu pruali nikakav otpor.

440

Odmah su bacili svoje oruje. Oficir je naredio da legnu potrbuke. Ruski vojnici su pokupili razbacane puke, pa su ih bacili gore na kamion. Oficir je skoknuo na kamion, pozvao je svog tumaa, i odrao gromoglasan govor o tome da nema vie faizma. Odsad e biti komunizam. Drug Staljin je pobjedio sedmoglavog zmaja, niko ne treba da nosi traku. ivio drug Staljin, pobjednika Crvena Armija, ivio Sovjetski Savjez. Smrt faizmu sloboda narodu. Ruski vojnici su vikali: ivio, likujui su pljeskali, a flaa je ila iz ruke u ruku. A vi zato ne pljeskate, pitao je oficir zaueno uplaene prinudne radnike. Ne oekujui odgovor odmah je izdao nareenje da se trake odmah trgnu sa idova. Odsad ste slobodni. Prinudni radnici su sumnjali, nesigurno su gledali jedan na drugog, pa su pogledivali na straare koji su leali na zemlji. Oficir se udario po glavi, i naredio je vojnicima da jedan po jedan trgnu trake sa ruke ljudi. Malo pijani ruski vojnici su jedan po jedan trgali traku sa njih, pa su ih grlili i tri puta poljubili. Braa smo, ponavljali su sa pobjednikim zanosom, ponudili ih rakijom. Ovi su uplaeno uzeli u ruke flau, i bojaljivo liznuli grli flae. Rusi su straare nagurali u jedan kamion. A njima su pobjedniki izjavili da su slobodni, mogu krenuti kui. Oficir se ponovo popeo na kamion, i odrao govor. Zahvalite drugu Staljinu, Crvenoj Armiji i slavnom Sovjetskom Savezu. Istjerali smo faistike bande, i spasili smo vam ivote. Pokrenuli su motore, i s ogromnom bukom nestali. Otac zajedno sa ostalima bespomono je stajao na rubu kukuruznog polja. Neko je rekao da ce biti bolje, ako ponovo sveu traku, i nastave raditi. Straari e se ionako vratiti i osvetie se. Bilo je i takvih koji su imali suprotno miljenje: bolje e biti ako se pokore Rusima. Jer ta ako se oni vrate i vide da su ponovo svezali trake? Da radimo dalje, samo bez trake, preporuio je trei. Na tome su ostali. Traku su stavili u depove, da bi, za svaki sluaj, bile pri ruci, i brali su dalje kukuruz. U sumrak su se bespomono pogledali. Ovo kukuruzno polje je bilo daleko od kasarne, gdje su ih drali na prinudnom konaku. Nisu ni znali tano gdje je, u kojem pravcu da krenu. Za tili as su se

441

sporazumjeli, i odunjali. Jedan za drugim tiho su koraali prema svojim kuama. Zakljuali su vrata, i ekali. Otac se vie puta zahvalio Bogu to su ga Rusi spasili. Djeak je promatrao oevo lice. Da li e izgovoriti da svoj ivot moe zahvaliti Rusima? Ali otac je utjeo. Sigurno je mislio da ga gosti ionako ne bi razumjeli. Smatrao je boljom temom kolovanje svog sina u Novom Sadu, i to u maarskoj gimnaziji. Gimnazije ima i blie, u Vrbasu, ali ta je srpska, a ja sam htjeo da ga upiem u maarsku kolu, hvalio se. Gosti nisu rekli ni rije, ak nisu ni klimnuli glavama u znak odobrenja, to je malo bocnulo oca. Na sljedeem nedjeljnom ruku se ponovo vratio na temu djeakovog kolovanja, na maarsku gimnaziju, jer moda prole nedjelje nije bilo dovoljno jasno to to je htjeo da kae. Ali Maari ni sad nisu pridavali nikakvu vanost velikoj oevoj odluci. Njima to nita nije znailo. A oca je iznenadilo to su Maari traili maarsko-engleski i englesko-maarski rjenik. Njih je samo to zanimalo, jer u novoj domovini e trebati govoriti engleski. Gdje bi mogli nabaviti takav rjenik, pitali su. Ako ne u ovoj palanci, onda moda u nekom veem gradu? Otac je obeao da e pogledati. Potraio je maarskog advokata u selu, koji mu je rekao da takav rjenik ovdje ne postoji. Koliko on zna, englesko-maarski rjenik se moe nabaviti samo u Budimpeti. Kad je sljedee nedjelje otac to prenio gostima, njihova lica su se namrtila. Otac je tih mjeseci jo ee ostajao u gostinskoj sobi ispred prozora. Neki udan mir je zraio iz njegovog pogleda. Dok je zurio u jednu daleku, nevidljivu taku, lice mu je bilo kao da sanja. Moda je sanjao Maarsku. Djeak je utjei sjedeo, nije htjeo da uznemiri oca udubljenog u misli. Samo voljeo bi da zna, zato on misli da stari Schlemihl ima vie sjenki? 5. Sjetio se srpske djevojke iz Koruke ulice. Djeak je na Korukom trgu sreo prvi put Maara. Naime, u Novom Sadu je bio podstanar u Korukoj ulici, poto se nikako nije mogao sprijateljiti sa internatskim ivotom. Na kraju su mu ukrali ne samo ebe, nego sve: kola, to je ponio od kue, rezervnu hranu, deparac, to mu je majka tajno utedjela. Iznajmio je sobu koja je bila napravljena od

442

jedne ljetnje, dvorine kuhinje, i gdje je stalno lebdeo neki neprijatan miris. Zbog toga je uvee dugo sjedeo na nekoj klimavoj klupi na Korukom trgu. Na trgu se upoznao sa srpskom djevojkom, roenom Novosaankom, koja je sa porodicom stanovala u Korukoj ulici. Koruki trg je zapravo bio jedan zaputeni park pun bunja, s nekoliko klimavih klupa. Djevojka se u sumrak redovno pojavljivala na trgu. Nakon sedmodnevnog poznanstva su se uvukli u ikaru. U to vrijeme ve skoro nikoga nije bilo u parku, i oni su se mogli slobodno ljubakati. Ja znam kako treba, rekla mu je djevojka, i moje prijateljice rade to. Zatvori oi. Neko vrijeme emo raditi samo ovako, ali jednom emo istinski, aputala je. Potom su zapazili da na oblinjoj klupi ve nekoliko dana sjedi jedan mukarac. Tihim, opreznim koracima svako popodne doe, i dugo sjedi zamiljeno, uvijek na istoj klupi. Vidjelo se na njemu da je usamljen, ne eka nikog, i svaki put ustaje tek kad se spusti mrak. Otprilike u isto vrijeme kad je i djevojka trebala ii kui. Ne moe, protivila se djevojka, kad je djeak nagovarao da se konano vole istinski. Vidi, taj nepoznati lik nas promatra. Ko bi to mogao biti? Sasvim udan fazon. Jo nikad nisam vidjela toliko usamljenog ovjeka koji sjedi tako ravnoduno. Djeak je uhvatio djevojku za ruku, i izali su iz ikare. Otili su do klupe, i djeak je oslovio stranca, naravno na srpskom. Mukarac ga je nerazumno gledao, i odgovorio na maarskom. Na to je djeak okrenuo na maarski. Ispostavilo se da je tip iz Budimpete, i dobio je privremeni boravak u jednom oblinjem izbjeglikom logoru. Tamo su vladale strane prilike. Svakojaki ljudi su na jednoj gomili ekali sudbinski preokret. On ne podnosi svoje sustanare, bjei od njih, i ovdje je naao mir, u ovom zaputenom parku. Znatieljno je promatrao djeaka, a zatim je bez okolienja upitao: a ti, kad si ti preao granicu? Djeak je slegnuo ramenima. Nije razumjeo pitanje. On jo nikad nije preao granicu, rekao je. Mukarac ga je zaueno pogledao. Gdje si se rodio, pitao je. Ovdje, odgovorio je djeak. U susjednom selu. Preda mnom ne treba da taji, moe mirno da govori. Ne tajim nita, odgovorio je djeak. U redu. I koja drava te prihvaa? Amerika? Kanada? Nijedna, odgovorio je djeak.

443

Ili ti ni nisi Maar, trznuo se mukarac. Jesam, Maar sam, rekao je djeak. Djevojka se dosaivala, nije razumjela o emu govore, pa ih je nervozno prekinula. Ko je taj tip, pitala je uvrijeeno. Maar, odgovorio je djeak. Pa se brzo ispravio. Maar iz Maarske. Mogla sam misliti, nastavila je ona. Izgleda da se dobro razumijete na tom stranom jeziku iz kojeg ja ne razumijem ni rijei, rekla je, okrenula se i otila. Danima nije izila na Koruki trg. Djeak je uzalud ekao. Ve nije brojao dane, kad je iznenada iskrsao njen privlaan lik. Bila je dobro raspoloena, i ila je prema djeaku. Zagrlila ga je, i ukratko mu je saoptila da joj je otac zabranio da se zabavlja s jednim Maarem. Njeno ga je uvukla u ikaru. Pali su na koljeno. Djevojka ga je milovala, ljubila. Vie ne treba zatvarati oi, aputala je. Pravimo se kao da se istinski volimo. Ne budi tuan. To jo ne znai kraj svijeta. Inae jo moemo ostati drugovi, s tim da vie nita nema izmeu nas. Stran si mi, i to je tako uzbudljivo. Ti si s njima, rekla je, i pokazala prema mukarcu koji je zgrbljeno sjedeo na klupi. S njima, koji govore kao ti, s kojima se dobro sporazumijeva. Djeak je sa iroko otvorenim oima gledao u djevojku. Razumijem te. I ja volim one koji govore tim jezikom kojim govorim ja, nastavila je djevojka, kikoui se. U njenom glasu nije bilo ni traga bijesu.

444

Ivana Bulatovi

INTERVJU
Baba, poetak I tako sam ja dola u Brda i viela sve kako je, a gore je bilo nego to sam se nadala. Vazda je gore nego se nada. Tada sam ja poela da gledam samo da to manje vidim, i samo da se to manje sjeam. I tako sam stalno neto radila, oko krava, ovaca, ruka, eda i Babe, Nikinih, pa oko ece. Sad mi se ini da su mi te godine bile nijeme. Neto ne mogu da se sjetim, nikako, da sam sa nekim neto priala, da me neko neto pita, a ja mu odgovaram, sve to bi mi se reklo, ja bih uradila i onda tu nema mjesta za razgovore. Onda su dola eca, onda su pomrli Baba i ed, otili u drugu kuu i ostali smo sami, ja i Nika i eca. Bile su, bogami, prvo, dvije tri evojke, ali su onda, Bogu fala, doli momci. Puke. I sve mi se ini, da dolazim do glasa onda kad sam onu kolibicu, u koju smo spraali ovce, ela da pretvorim u sobu za ecu. Da ih odvojim. Izribala je, dobro, posula kreom, zidove oprala i oblijepila bijelim papirom i kad sam je tako ubijeljela, sjeti me neto i ja pomislim, ko za vez. I onda pogledam u ruke i shvatim da te ruke nee vie nikad nita izvesti. Ne to vie nijesu bile bijele i glatke, nego to, to u njima vie nije bilo dara. Ko da mi je neko naredio da vie ne vidim boje, da izbriem arenilo, da mi ne smeta. I tada kad sam tu kolibu obijeljela i pod i zidove, da je bila sva kao platno, tada mi se neto zavezalo unutra u vor i stvrdlo se i tada sam samoj sebi rekla da sam ja izvezla sinove, i da od tog nema ljepega ni arenijega. Zateko me, tada, neki komija, kako stojim i gledam u praznu sobu. On je mislio da se ja to divim kako sam sve lijepo namjestila, pa kae Ih kakva si. ista. ista. ista. Kae Preista. I tada mi je prvi put doslo da zaplaem. I neto sam, od tada, namrzla na make. Gasi.

445

Andrija Perov pria kako je prvi put vidio Kad su je doveli u Brda, svi su priali da takva nikad nije dolazila. Da takvu Brda nijesu viala. A to je bila prva ena koju sam ja u ivotu vidio. Takva. Viao sam ja i do tada nevjeste, dolazile su u Brda, znao sam ja ta je nevjesta, nije to bilo nita neobino. Ali, ona, kad je ula u sobu, i ja je vidio, prvi put, odmah sam se sakrio ispod stola. I ajde to sam se sakrio, a nijesam ba bio ni mali, nego to to niko ivi nije opazio. Svi su blenuli. A ja sam se sakrio, kao od nekakvoga straha, kao da je u sobu ulo neto nepoznato, neto to nije od ovoga svijeta, neto strano. Pa sam uo oca, kako se nakaljao, pa sam uo kako je zagrebao rukom po bradi i tano sam znao da mu je ao to nije obrijan. Pa su kripale stolice, to su se uspravljali, da izgledaju vii, pa sam im vidio ruke, kako ih sputaju u krilo, da im se ne vidi crno ispod nokata. S njom je, inilo mi se, a ini mi se i dan danas, uao nekakav miris, neto to nije bilo do tada u Brdima poznato. Nekoga cvijea koje kod nas nije raslo. I tako su muki oko stola kripali i kaljali, niko nije mogao rije da progovori, neprijatno im je bilo od njih samih. Eto, takva je bila. U neko doba, meni se inilo, uurenom, da je prolo dugo, i mislim i da jeste prolo dugo, vidio sam da su im se noge ispod stola, poele da koe i da se premjetaju, uo sam glas moga oca, ali kao da nije bio njegov, nego kao da je neko reko, ovo je glas Pera Savova, ali glas koji je to rekao nije ba bio glas Pera Savova, taj sam bar dobro znao, e on je tada rekao E pa, nek si dobro dola u ovaj kraj, arna Gavrilova, a odsada arna Nikina I svi su muki tada udarili akama o sto, kao da je neku veliku i teku mudrost izrekao, i ponavljali za njim, dobrodola, dobrodola, i kad je utihnulo i poslednje dobrodola, odjednom je stalo svako mekoljenje, muva se ula kako zuji, a trebalo je da kae samo bolje vas nala, nita drugo, ali se nita nije ulo. I ta me tiina epa za kosu, te ja polako izvirim ispod onoga stola, provirim kroz neije noge i vidim je kako svijetli iznad stola. Plava kosa svijetli ispod vela. Lice joj svijetli, nekako ko zrno graka kad izleti iz maune, a usta, usta ne umijem opisati, dan danas. To me ne pitaj. A tiina je bila, zato to ih je gledala. Sve jednog po jednog i to pravo u oi. A gledala je plavim oima. Vidio sam ja i do tada plave oi, poneko bi se i kod nas rodio s plavim oima, ali tako plave nijesam nikad. Pa uokvirene trepavicama, dugakim i gustim, rekao bi ovjek, oi joj dlakave. I kad je obila pogledom sve oko stola, onda je i rekla.

446

 I dosada i odsada, ja kad kaem ou, onda ou. Dan danji mi nije jasna ta reenica, ali sam siguran da to ona nije tek onako rekla i da je morala biti nekome upuena. Tada su svi oborili glave, i pogledali ispod stola, kao da oe da ieraju maku ili kokoku, a ispod stola niega nije bilo, samo sam ja bio ispod stola i tada su me spazili i ierali. Nije mi bilo ao sto sam se izbrukao, momak, a krije se ispod stola ko maka, nego mi je ao i teko u to sebi oprostiti, to je tada nijesam upitao hoe li da bude moja. Da sam smio to da pitam, sve bi bilo drugaije. Moda bi. Ja sam tada pomislio, i sebi vrsto obeao da u je, ako porastem, eniti. Kad je takva i kad tako oe i to sam obeanje ispunio. Ne skroz, ali nijesam nijednu drugu ni oenio, kad nijesam mogao nju. Zaustavi. Tako ti je to u ivotu. Baba, nastavak Kad sam dola u Brda, doekao me krvavi plamen. Rekli su da se to zove rujevina. Ako sam se emu malo nadala do tada, tada mi je svaka nada prestala. Ila sam, vodilo me moje ou u krv i u plamen. Zaustavi. Ludi Bojo Markov objanjava kako je poludio Za mene kau da sam lud, ali im ja ne vjerujem. Kau da mi je arna mozak popila i kau da sam do njenoga dolaska bio ko najzdraviji. A ja sam lud koliko si i ti to me slua. Kau da sam poludio onoga jutra kad sam je vidio. uvao sam ovce pored Puta, kad, odjednom, donese vjetar neki silni topot. ulo se i aj, aj. Ja pogledam, a na konju dolijee neto, reko bih da je ensko, ali nijesam siguran, jer dobro jae. Vidim i obada konja, juri ko vihor, vidi se samo kako vijori veo i konju rep. Onda joj se i oni veo smae i pue preko konja nesto zlatno, gori i ee ko vatra. U dva trena sam vidio da je polegla po konju, stavila mu ruke preko oiju i da mu neto ko pria na uvo. I tada sam znao ta je naumila. Tu Put skree, a dolje su grede i provalija, kamen kad baci angrlja mogo bi cigar ispuiti dok utihne, a ona je sva ueena na konju jurila pravo da se baci u ponor. I ja tu, ne znam ni kako, istrim, povuem konja za ular ulijevo, konj posrnu, ona pade,

447

ostade da lei na zemlji sva umotana u onu zlatnu kosu, ja prioh da vidim je li iva, a njoj usta krvava, te krenu da obrie rukom usta, a ruka joj se trese, ko da je rukom upravljalo neto drugo, a ne ona, jer su joj oi bile mirne, i nekako daleke, ona obrisa krv s usne, pogleda me odozdo i samo ree Nijesi moro Za njom svatovi, ko joj je dao ovakvoga konja, ovo je lud konj, nije nego je ovo najmirniji u Brdima to se moe nai, nije nego se neto stravio, da nije na neto nagazio, da se nije razobado, fala ti vazda Bojo Markov to na dananji dan sve nas ovo udo ne nagrdi, ne bi to drugi tako, uriziko glavu da spasi nevjestu, na konju se trese svaka dlaka, konj stvarno poludio, jesi li dobro nevjesta, jesi li se zafalila ovome momku, a ona, neko se vratio po veo pa joj ga dade, povezala opet glavu, nee ni da me pogleda, kae Jesam sjedoe je na konja iza staroga svata i na Putu kod ovaca ostadosmo samo konj, to bijae poludio i ja to kau da sam poludio. A to je jutro bilo sasvim obino, nita nije izgledalo kao da bi se toga dana neto moglo desiti, jer se kod nas nikad nita i ne deava. Desi se ako je neki rat. A rat se taman bio zavrio. Kretala je jesen i taman je bila provritala rujevina. Nebo je bilo jo mlako i trava jo zelena. Vidio se Put, sve kako inae ide, vidjela su se, svuda okolo Brda, ovce su mi blejale nekako pitomo, ja sam zagrlio onoga konja, on je jedini znao ta je znao i osjetio sam kako sam sam, potpuno sam i da me sve na svijetu izdalo... Otada od kako krene rujevina, ja sam svakoga jutra na Putu. to je jutro obinije, to bolje. to je vedrije, to se vie nadam. A nadam se i kad nije vedro. ekam je da se pojavi, na konju i u zlatu. ekam je da ispravim greku to sam onda nainio, to onda, kad sam poludio, nijesam onaj ular umjesto ulijevo, potegao udesno, pa da odemo svi zajedno, svi... Ja i arna i konj. (apat) A ovo u samo tebi, kad me ve pita. Moda ne bismo ni pali, nego bismo poleeli. Baba, nastavak ao mi je, ba mi je ao Boja Markova. Siroma, nikad se nije oenio, a lake bi mu bilo.

448

Ludi Bojo Markov, nastavak A prste je imala, ja nikad nijesam razumio ta e joj toliki. I onoliko tanki. Ne znam to Bog daje nekima, tolike prste. Od tolike duine je mogo da ih napravi es, Boe oprosti. Toliki joj vala, nijesu trebali. Zaplakah se. Zaustavi. Baba pria san Drmusa me neko za rame. Okrenem se, vidim, Bokova majka. Kae, Ti, arna, uzela si prsten, a nije bio tebi namijenjen. Kakav prsten? kaem ja. Prsten, to ti ga je Boko onda ostavio i ti ga uzela. Vraaj ga, vrati ta nije tvoje i poe da mi upa prsten s ruke, a ja dobro znam da to nije taj prsten, to mi ga je Boko ostavio, nego jedan drugi. I tu se probudim, ledna. Ajde mi objasni, ti si pametna, odakle sad Boko i njegova majka koju nikad nijesam vidjela i prsten, koji mi nikad nije ostavio. A esto sanjam Boka, sad kad sam sama i kad mi se sve vraa. Nekako etres tree dooe nam u kuu partizani. Doli u Maju Stopu i pretvorili tatinu kuu u Komandu. Velika kua. Dobra. Ja sam tu bila i sestra mi, to se jo nije udala. A Boko komesar, visok, ja mislim, dva metra i metar preko plei. Pa mu stoji ona uniforma, kao salivena. inilo mi se, ljepi ne moe biti. Bojala sam se da ga pogledam. On odnekud iz Srbije. Narede oni pokret ko danas za sjutra, a on ti odjednom izroni ispred mene. Kae, drugarice ja bih neto imo s tobom da popriam. Ja gledam tatu, nikad niko meni nije imo ta da kae, ne bi imo ta da pria sa mnom sve i da me prosi, a tata, mrk, samo ree, Drue, ja mislim da nema nita to ja ne bih mogo da ujem, a Boko tu njemu, Ja sam proo i Srbiju i Bosnu, ali ovakvu, ko to je ova tvoja to je zove arna, nijesam vidio, pa ako se iv vratim iz ofanzive, ja bih, ako se drugarica slae, a i ti drue, opet doao u tvoju kuu, toga puta s prstenom.

449

Brk u brk. Tata samo stee zube, vieh da mu nije milo, naa kua je davala svetenike, bila gazdinska, otac mi nije volio partizane ni prije nego to e Vladimir poginuti i samo je reko Rat je, drue. Dobro si reko, ako se iv vrati. Pa i ja u tebi, i mi ako ivi budemo, i tu mu se omaklo, s Bojom pomou. Partizani se u sobi nakaljali, to je bio kraj razgovora. I kraj svega. Nikad se vie nije pojavio, a i kako bi kad kau da je poginuo, negdje po toj Bosni. Eto ti, pa ti vidi kakvo je to znamenije. Ne znam ni ta mi bi da ti ovo priam, pomeo me, bie, san. Bojo Markov, nastavak A usta kad sam joj vidio, pomislih, bolje da nijesam, to me zaklalo za cijeli ivot.... Oblak... Ne znam zato, ali sam pomislio, samo tako oblak. ta je njoj trebalo da dolazi u Brda, odakle je dola, prialo se svata, da nije ela nijednoga, da su je na silu udali, da je krila godine, da zamalo da ostane, imala je kau preko dvadeset pet, da su zbog nje dvojica poginula, da su eli da je zatvore u manastir, da po mjeseini zbori s makama... Svata... Svi ponekad s nekim popriamo, ako moramo. Baba, nastavak A ta ti ono oe? Da ti priam o Majoj Stopi? Za televiziju? Dobro. Ja sam iz Maje Stope. To je udno mjesto, Maja Stopa. Zaklonjeno sa svih strana. Brda se mogu vidjeti, vazda me je od njih bilo strah. To, kad gleda Brda iz Maje Stope, to je kao da gleda neki zid, neku prijetnju. Neto to moe da ti se srui na glavu kad se ne nada. Sjeam se, prvi put sam pitala ta je to, jednog ljeta, kad sam imala jedno etiri-pet godina, nijesam jo krenula u kolu, ljeto, sija dan i odjednom, samo se smrklo, navukao se oblak, crn, i tiina. I ja gledam, kako se zemlja skuplja a nebo iri i pribliava, dolazi mrak, samo ptice vrite, dozivaju jedna drugu u zaklon, drugo se ne uje. Onda, kad se nebo zgusnulo i otealo toliko da je moglo da padne,

450

jedan se oblak otvorio i iz njega je izala bijela pruga svijetla, to se lomila dok je sila dolje i dodirnula Vrh, Vrh se upalio i zemlja se pocijepala. Sve se zatreslo, prvo se uo fijuk i pisak, a onda se prolomio tutanj i dunuo vihor, od vihora mi je sva kosa poleela i pala preko oiju, sve je bilo na trenutak crno, a svijetljelo kao deset mjeseina. Mislila sam da sam umrla. Uvukoe me u kuu, padala je kia i smjenjivao se mrkli mrak i svijetlo da oslijepi, kroz prozor se vidi samo kad ono svijetlo sine i onda tresak i prolom. Ja sam znala da je to to se zbiva, kraj i da kad prestane, ako prestane, nita vie nee biti isto. Mjesta u koje udari grom, rekli su mi da se to zove grmljavina, i krstili se i aputali SauvajBoeisvetaNeeljo, vie nee biti. Onda je sve stalo, iznenada, razili se oblaci, ak je ponovo sinulo. Ja sam izala ispred kue i ponovo je sve bilo isto. Oprano i isto. Ja sam pitala, ta je ono tamo? Rekli su mi da su to Brda. Kako Brda opet tamo, kad je do maloprije u njih sve ono udaralo? Ne znam jesam li pitala, ali znam da sam se od tada svako jutro kad se probudim i pogled mi padne na tu stranu, udila kako to ona jo uvijek i jednako stoje tu, a u njih tuku gromovi i sila i vatra, udara u njih s neba sve to postoji, kao po kazni. A udno mi je i dan danas. Maja je Stopa pitoma. To ti je jedna zaravan, u sred ume. Da li je to neko nekad iskrio, ili je samo po sebi tako iznenada zaravnjeno, tek, izgleda da se od starih vremena ljudima inilo da je to nekakva velika maka hodala po zemlji i gdje bi stala, tu bi postalo meko i ravno i za ivot odreeno, a tamo gdje bi preskoila, to je postajala uma i divljina. Brda je preskoila, to sigurno. Andrija Perov, nastavak Ao, make, to joj nijesu opratali. Ja sam ih sve gledo u udu, ja bih joj oprostio sve da ih je jela, ali oni ne. Kupi veli, make, spava s njima, u krevet joj se uvlae, sve neto, Boe ti sauvaj, neki su priali da ona njima vlada. Da je make sluaju, da im je ona ko neka vlast. Jeste ih voljela i jes, Boe me oprosti, liila i sama na maku. Onako tanka, a tvrda, a gipka, a u pasu lomna, a meka, Boe jedini, kako je to brzo prolo. Kako je brzo potavnjela, kako se brzo isprala, kako je

451

brzo poela da lii na druge ene, kako se smanjivala, dok sam rastao, i vazda je oko nje bilo maaka. Ona ih je erala i vikala na njih, ko i ostali svijet, nije nikad ni jednu naranila, da je ko vidio, ali se vielo da tu neto nije u redu, oko nje ih je vazda bilo po petnaes. Ali, ivota mi, ta slika, nje, tek dovedene, dok je jo liila na sebe, kako ide Putem, i neto se smije, a za njom mauu desetine, to mi je do danas na Boga najkrivlje. to od mene nije napravio maku, da se na tome Putu s njom zaustavim, pa da tamo i ostanemo, nego se o mene ogrijeio, dao mi je da vidim kako ona neto oe, a svejedno stara, a ja joj nita i ni u emu ne mogah pomoi! Nijesam oko toga jednom plako. evojke joj bijahu lijepe, moda sam neku i mogo da oenim, ali nijedna nije bila ona, ni za jednom se nijesu skupljale make. Baba, nastavak Roena sam nekako osamnaeste ili dvaes prve, nije se ba zapamtilo, ali poslije Prvog rata. Mislim da mi se ni majka nije obradovala, bila sam peta evojka po redu, ali se stvar dobro zavrila, jer se poslije mene rodio brat. Jedino je majka odmah poslije umrla. Kau da se okupala poslije poroaja. Nijesam je zapamtila. A ocu sam bila mila. Kako sam rasla, sve je govorio, arno moje oko, arna, arna. I tako, ostalo mi arna. Dao me u kolu. etiri razreda. Dosta. Ja sam pazila brata. Vladimir se zvao. On je odlino uio i tata je odluio da ga da na kole. A Vladimir je mene osobio. Od sviju sestara. I kad ga je tata poslao da izui za kapetana, on je meni tada rekao, sele, ja u tebe odvesti da vidi more. I odveo bi me on, sigurno, ali, ne dadoe. Nikad nita ne daju, ne dao im Gospod mira, ko to im i ne da. I tako sam rasla, i onda je dolo vrijeme za udaju, ali je doo i rat. Veliki. Tada je sve izgorelo, ubili su Vladimira, sve izgorelo, sve zaludu, sve... Ko? Neprijatelji, ko e. Vazda ubijaju neprijatelji, znali su ga otkako se rodio, daba kad su neprijatelji. Zna se ko su, ali ta e ti da to zna...

452

I tako, ja nikad nijesam vidjela more, pa sam se svejedno udala. Kako? Zove me otac jednoga dana da uem kod njega u sobu. Ja uem, tamo neki ovjek, stariji, sjedi, ja mislim, sigurno neko od koga otac kupuje ovce. Taman da pitam za kavu i rakiju, kad on meni arna, dijete, ovo je Vuka Mirov iz Brda, tu ko da mu zape glas, uo je za tebe i doao je da te prosi. Tade malo zastade, pa me pogleda u oi, ko da oe u mozak da mi se utisne Pa, evo i tebe da pitamo, oe li ga? Ja, ko iz topa Ou I pogledam oca sve mislei da u da vidim kako mu je milo to je takvu erku odgajio koja se ne misli ni sekunda kad je otac pita da li neto oe, nego oe bez zadrke. Ali, vidim, tata lijepo klonu u onoj stolici, a onaj brkati Vuka ivnu i ree, Prijatelju, onda smo se dogovorili, ja dolazim s prstenom, odsad za mjesec dana. Nijesam ga do tada estito ni pogledala, sad ga gledam, nije visok, u boji ut, star mi se uinje, izano. A nekako kooperan. Ali, arnu, Gavrilovu erku, nije nikad niko uo da kae neu. I otio Vuka Mirov. Tata iz sobe ne izlazi. Tiina. Ja i sestra se uzmuvale po kui, postavile ruak. Bio je post, sjeam se, mi isprile priganica i meda i pastrmku, to su nam donosili, iz Mrtvice, jo se praakala. Tata ne izlazi, ruak se ladi, a u tatinu sobu se nije ulazilo bez poziva. To je smio samo Vladimir, ali njega tada nije bilo. E, kaem ja Mili, odoh ja kod tate u sobu. Mila kae, nemoj, jesi li ti luda, sigurno je neto ljut, nagrdie te. E, vala neka me nagrdi, samo neto neka ree. I ja, polako, za kvaku, pa potiho, kaem, tata, ruak ti se ladi. Vidim on sjedi na onoj stolici, sve kako ga je ostavio Vuka Mirov i ja, kad smo izali. Ja, opet, tata. A on kad podie glavu, vidim, kvase mu suze bradu i cure po koulji, vidi se fleka. Ko da mi je neko izmako onaj pod ispod nogu, ne znam ni kako sam zatvorila vrata, da ne bi ko vidio, i stojim pred njim, tresem se ko od velike studeni, nikad prije nijesam viela muko, da plae. Suze ko ljenici.

453

arna, kae, dijete, ta uinje ti od sebe danas. Zna li ti, kae, kakvu si sudbinu sebi potpisala? Ti, takva Petrovii da nijesu utekli, tamo sam mislio da te udomim. E, jes, ivota mi je Petrovie pomenuo. A ti, ... Obeala se u Brda. Da bude gladna. Me vucima da ivi. Da te satru od rada, tebe, to po cijeli dan samo konce bira i veze sve to oima vidi E, kuku mene. Zakuka on, ko da sam na taj as umrla. Meni, mislim, mre svijes. Poslije se sjeam, ja sjedim uz vrata, tata, crn u licu, ushodo se po sobi. Kaem, tata, ja mislim da dosad na mene nisi mogao imati zamjerke. Mislila sam da bih te obrukala, da sam rekla to drugo On samo manu rukom. Sad, kae ta bi, bi. Rije je pala. Spremaj se da ide u Brda. Ja do tada nikuda nijesam ila iz Maje Stope. A Brda sam do tada samo gledala kroz prozor. I mislila da je to mjesto odakle nam stiu ovce. Iz Brda su stalno stizali buljuci sa nekim ko ih dogoni. Meni je to znailo da tamo ive ovce, da su tamo torovi i da ih uva neki brko, dogna i proda, od tih para kupi jagnjad, pa sa njima, opet, gore, u Brda. E, tada mi je palo na pamet, da te ovce neko mora pomusti, ujutro i uvee, da neko mora da pravi sir i kajmak, da ih neko uva od vukova, da ih u ljeto ia, i da grebena vunu, i da je pere, i da je slae u povjesma i da je poslije ispreda i plete Svaki je znai, taj brko imao gore, po neku enu. Bez nje ne bi mogo. I znala sam tada zato je ivnuo onaj Vuka Mirov. ta kaes, to nijesam poslije promijenila. Ajde se, ivota ti, ne sprdaj. Nije mi bila slatka nikakva hrana. Ljeba i vode i to, ponekad. Sve ustanem i kaem samoj sebi, nikad vie. Nikad vie ovako. ta me eka tamo, to sam mogla samo da nagaam, po uzdasima onih ena to su dolazile da me opremaju. I gore od toga, mislila sam, dok mi je otac plako. Ali ja sam neto znala. Znala sam da je svejedno kaem li ou ili neu. Znala sam po tome kako su mi sestru udali. A nju je tata manje volio. Ona se tako, nekako, prsila, i voljela da ide na sabore i da igra oro. I vazda su je svi gledali. Kako ne bi. Bila je plava ko sunce.

454

I dovede njoj Simo provodaija nekoga prosca, dosta starijeg i dosta, spram nje, nikakvog. I ona mu rekla neu. On otio i ostavio provodadiji prsten i ona nije ela da ga primi. Poslije jedno mjesec dana, evo ti ga opet, onaj prosac. Kae mojoj sestri, Jelena, ja sam, kae, doo da te vodim, ti si primila prsten od provodadije. Ona udri plai, kako nije primila prsten i kako ga nee, kad eto ti provodadije Sima. Nemoj ti, kae, Jelena plakati, to Bog spoji, ovjek ne razdvoji. ta ima Bog sa mnom i sa mojom udajom ? pita ga ona, suzna. Ima, kae, sad u ti sve kazati. Ti si meni, ono, vratila prsten, i ja krenuo prema Petrainu u Donji Kraj, da mu ga vratim. I kako sam dugo pjeaio, sjednem pod jednu kruku da se odmorim i prevari me san. A na san mi doe ti, Jeko, i vidim, sve ti neto ko bljecka na lijevu ruku. I tu te ja ko upitam ta ti je to, a ti, isto ljuta, kae, kako to, Simo, to mi je prsten to si mi ga ti donio. Ja se tu probudim i shvatim da to neto znai. Odem kod Petraina i kaem mu da si ti primila prsten. A ja sam, kad se to sve deavalo, bila mala. I dobro se sjeam da sam, tada, kad je Simo odlazio s prstenom, ja uala ispod jednoga ljenika, tamo se bijae omacila maka i ja ila da pomazim maie, i taman ela da uzmem jedno, da ga sakrijem ispod kecelje i zavuem ga u krevet, kad sam vidjela u mraku, tatu, i prepala se da je doo da mi vie to diram make, pa se uurim i pritajim, da me ne vidi. Tata je u mraku zaustavio Sima i njih su dvojica neto dugo uorili i pominjali Jelenu i prsten. Tada nijesam znala ta je to znailo, ali kad sam ula Sima kako ono pria, meni ko da je neko apnuo, da taj nije nikad nita sanjo, nego da su se onda u pomrini on i tata dogovarali kako da udaju Jelenu. Dok su je odvodili, na konju, svu uplakanu, i kosa joj se sijala, ko prozori na kui kad ih obasja zraka, ja sam isto plakala, ali sam mislila, kako ja neu pogrijeiti kao ona to je pogrijeila, jer u na pitanje oe li, uvijek i odma odgovoriti da ou, jer je svejedno ta ti oe ili nee, bitno je ta je odlueno. I zato sam ja, kad su me prvi put pitali, ou li, odma odgovorila da ou. Da ne bi morali da sanjaju. I pogrijeila. Izgleda da sam tada mogla da kaem neu. Da je za mene postojao drugi plan.

455

To nijesam znala. Boe, zato li je uvijek, svaka raunica, pogrena? Zaustavi. Ovo nemoj Ja tih dana gotovo da nijesam ni ljeba stavljala u usta. Samo sam vezla. Svi su mi govorili da jedem i da bacim sve vezove, da se u Brdima ne pokrivaju aravima i da na stolove, ako ih imaju, ne prostiru stolnjake. Ali, zbog drugoga sam ja to radila. Do tada sam vezla ono to sam vidjela. Cvijet, travu, drvo, nebo, leptira, pticu, konja, a sad sam, znajui dobro da neu vie vesti, poela da vezem vie i drugaije. Znala sam da postoji more. Jedni su govorili da je zeleno, a jedni da je plavo, ali ne kao nebo, nego drugaije. Da je to prostor kome se ne vidi kraj ni poetak. Priali su, svi, da je to voda, ali to ve nijesam vjerovala... Kako po njemu idu barke i brodovi, i u njima ljudi, zatvoreni danima po tome plavilu, zelenilu, emu li I ja sam to vezla, to plavo, zeleno, crno, ljubiasto, sivo, bijelo i to sam vie vezla smiraj i spokoj i sebe, kako sa sred mora oslukujem odakle e doi nova zemlja, kako grabim prema novome prostranstvu, to su me sve vie i sve blie sa bjeline platna, gledala Brda. I to sam vie, uasnuta, htjela da potonem u to more i pobjegnem od misli, to su mi se Brda sve vie primicala. I kad su doli da me vode, dok su mi povezivali kosu velom, oblaili me u nevjestinsku robu, oko pojasa stavljali emer, zatvarali krinju i prtili je na konja, ja sam tano znala i kakva su Brda i u ta se putam. Jesam li ti rekla da zaustavi? Ludi Bojo Markov, nastavak A za mene kau da sam lud, i sve ivo popada po zemlji od smija kad ja kaem da sam najvei junak koga su Brda ikad imala. Vei od Nie Vukova. Zato to sam ja spasio arnu da se ne ubije. A to je iva istina. Jer je s arnom prvi put u Brda dolo neto ime se moemo pofaliti meu svijetom, a da nije turska glava. Svako pametan zna da su Brda prevelika da bi se mogla izmjeriti, ali se ne bi o arni ni prialo, ne bi se pominjala, da s njenim dolaskom, u Brda nije dolo neto vee od Brda. Razumije, ulo je vee u manje. A to, ko je ona u stvari, to ja mislim da ne zna ni ona sama, a kako bismo to znali ja ili ti to pita. Neka sam ja lud, ali tu ima nekih nejasnoa, samo bih se tu zaustavio, dok malo ne porastem.

456

Hrvoje Batini SANJAJU LI PRIVIENJA ISTE SNOVE?

Kao na vratima Memljive ostave Gdje udahne te sumrak Kao u zaputenoj kuhinji Za stolom Sa suhim mrvicama hljeba Doe tako da moe rei: Evo sam na rubu svijeta Na mjestu sa kojeg Brodovi su Do velikog Kristofera Kolumba U bezdan padali Kao u san I dok od suha kruha krunicu sabirem Prolazim Brda i doline Sunce Mjesec i zvijezde Rijeke spore i tople Rijeke brze i hladne I gdje god da krenem Nikuda ne stiem Samo razgrem koprenu to zakriva koprenu I znam Onako kako znamo dok sanjamo stvari Da sam privida rtva Kada hou misliti Kako je moje vrijeme isto kao i vrijeme drugih I da nisu oni Tek utvare na mome Kao to sam ja na njihovom putu

457

MEISTERMICHUNG REIFER TABAKE NR 100

Pada kia, prava jesenja A nije joj vrijeme Zna da ovdje tako hoe to je u redu - ako ne mora nigdje Ali ja sam morao izai iz kue Sada sam tu gdje sam Nije vano gdje je to I nastavljam pismo Da ti kaem Da sam uradio tog popodneva Kako sam i namjerio: Otiao u kafanu Imperijal to se za onoga vakta zvala Galerija A sada joj vratili staro ime - meni novo Sjeo gore na sprat Naruio kafu Tursku Mogu ti rei, poslue je ba kako treba: Dezvica, fildan Dvije kocke eera u zlaanoj zdjelici Rahatlokum sa zabodenom akalicom Obavezna aa vode Iz koje prvo otpije gutljaj Dok se osvre oko sebe Kao neko pravilo je Da limenom kaiicom Lakom kao perce Prvo zahvati kajmak Pa sa njim u fildan A zatim kocka eera u dezvu No, ja ne diram kajmak Ve na vrh stavim kocku I gledam kako tone Kao Atlandida Osvrnem se jo jednom Taman koliko je pristojno I kakav je red kafanski Pa polako i metodino Naspem i promijeam kafu

458

Da s mirom pratim Dinamiku temeljnih sila to uvru i razvru Dok nagaam ishod: Niz koju e obalu malena galaksija Isploviti u nita I gdje e dobitak Sve to nikakvu drugu svrhu nema Osim da ovjeka vrati samome sebi I uzeh da zapalim Ne cigaretu, nego cigarillos: Imadoh Handelsgoldovu kutiju Meistermichung Reifer Tabake Nr 100 Na poklopcu dvije polutke globusa: Evropa Azija Afrika Amerika Australija Arktik Antarktik I Okean I sva njegova mora Nikakve oznake tu ne mogu stati Ali, karta je to svijeta I podrazumijeva sve to je u njemu Ovaj grad Njegovu zemlju Ovu kafanu Stol za kojim sjedim Servis za kafu Presavijene novine na rubu stola Listove sa tvojim pjesmama Kutiju cigara sa kartom svijeta I natpisom: Puenje je tetno za zdravlje I zapalim jednu Ma, eto, ko da sam Thomas Mann Pa polako itam pjesme Jednu po jednu Sa pauzama

459

Da srknem kafu, Povuem, otpuhnem I zamotam se U dim Koji me odvaja od ostatka svijeta Kao to me Od svijeta odvajaju i tvoje pjesme Sklanjaju me od ovog A vraaju me onom gradu I odjednom Ponu mi se ukazivati Poeci pjesama Koje bih i sam mogao napisati Ali bi mi lijeno, ili se ne usudih Uzeti olovku i papir iz torbe Da pohvatam te rijei to su slijetale na sto Kao vrapci Zna kako vrabac radi Cvrknu neku mrvicu I vie nije tu Ptica koja pjeva na sanskrtu Pustio sam da ih raznese dim Gosti za drugim stolovima Nisu, naravno, mogli znati ta je u njemu Ne videi ga od vlastitog dima A te pjesme to dooe To je tako bilo Da me obuzeo bio neki smiraj I sve to bih pogledao Govorilo mi je: uje li moje ime Tu ti je poetak svega I osjetio sam neku snagu Da pomislih Da sam u stanju napisati pjesmu I ne jednu I sve bi se opet slile U jednu I da bi tu Sve bilo na svom mjestu Da bi se red svijeta

460

Lako i jednostavno prelio U red pjesme Ali ne uradih nita po tom pitanju Pustio sam Da se razveu rijei od rijei I rijei i stvari I samo sam ispraao dim to je odlazio Pravcima Istoka, Zapada, Sjevera i Juga to dre na okupu sve I mimo kojih Uistinu nema kud

461

VREMENSKA PROGNOZA
Osjetih miris zime juer A u prevarnom svjetlu sumraka Uini mi se da je trenja U parku kojim svakog danom proem U proljetnom cvatu Engleski meteorolozi Najavljuju Velike hladnoe u Evropi A nai vele da u nas Bie ko i uvijek to bude Vie ne proputam Da navijem kuhinjski sat Ne to bih da izmjerim Ve da smirim vrijeme Poinju Da me stiu sjeanja A uvijek sam se alio Kako gotovo niega ne mogu da se sjetim I sa nevjericom sam sluao Kada mi priaju ta je bilo I ta smo jedni drugima rekli Prije deset, dvadeset i vie godina I samo gledam sada U taj prostrt ilim to ga na prstima pregazih Kao gost u velikoj urbi

462

Admiral Mahi

PISMA DOBRIH NAMJERA

Draga Nikolina, pobjegoh iz doline Neretve ka vicarskoj samoi, samo zbog jednog razloga: obolio sam od bolesti koja se zove: NESTRPLJENJE! Nisam dorastao uljevitim dlanovima Neretvljana koji samo jednim dodirom svoj san pretvore u budnost! Ja se ne znam smiriti u tvom zagrljaju, ljubei tebe, izljubio sam Opuzensko polje, Neretvu koja svijetli kao arobna lampa iza smrti... Sad sam u vicarskoj. Ulazim u oi vicarskog gradia Biel Bienne, ulazim u upljikasti sir, u tvoj vatreni zadah, u tvoje oi puine, ulazim u svemir koji tjera svaki strah! Oenjeni parovi opijeni plesom vodenih kanala ne mogu me zamisliti kao oenjenog lirika. Opaljen boleu koja se zove: NESTRPLJENJE, nigdje se nisam skrasio, bjeim iz mjesta a volim te! Dirljivo je seoce u kojem si se rodila, Stolovi! Dirljivo smo se drali za ruke i ekali PONOKU, ekali Isusa da nam otkrije tajne o tjelesima...Tjelesa krote NESTRPLJENJE u izmjerenoj ograenosti. Nije lako, seocetu Stolovi, ono s burom projektuje konstrukciju materije! Dalmatinski vilinski konjici donose alat kojim se izrezuju tjelesa...Zaplivala je moja NESTRPLJIVOST u tijelo i nema joj izlaza sve dok se ne zaljubi u STRPLJIVOST! Udaram sebe Isusovim rijeima: Hrabro samo! Ja sam! Ne bojte se!, udara me svilena utilovka i tjei me glasom: bit e neto od tebe... Sad sam u restoranu Saint;Gervais, moe li zamisliti moja ljubavi, stolovi i stolice vidim kao smokve koje smo brali, uz jadransku magistralu...! Pita me Piter, profesor koji ima lice irsko sa dabrovim oima: zato je rat zagrlio Sarajevo? Ja sam lirik, nisam politiar, rekoh. Rat se jo vodi iz principa, lirik ne zna ta je princip, ree Pascal ije su ruke tetovirane...Ja ekam jutro za stolom. Da mi jutro hoe dati posao u svojoj firmi, da vaspitam i ukrotim svoje NESTRPLJENJE...

463

II Draga Nikolina, Phillipe me vodi na izlet. Susret sa rijekom Suze, to je dogaaj! Ali, NA SUSRET, isprepleten jadranskim i gorskim vjetrovima, najslobodniji je naddogaaj! Moju pjenu nemira izbistriti e vjetrovi! um rijeke Suze. Pod toplom vodom suoavam se sa smrznutim ruama. Rijeka Suze ape neto lijevoj strani jutra koja se pripila uz odvojeni rukavac...Ovim zastravljenim puteljkom Phillipe je jo kao dijete etao sa ocem... Rukavac-kanal se vratio rijeci Suze, kao odoje u naruje majke. Majka i odoje, to je samo jedna voda, mrmlja Phillipe. Prilazimo irokom slapu koji neprestano recituje pjesmicu Wilhelma Millera, koja duu ima:...dolje i uvijek dalje za potokom: sve je svjeije umio i sve je bistriji postajao potok. Da li je to moj put? Potoiu, kai, kuda? Ti si mi svojim umom posve opio ula. Ali ta da govorim o umi? To ne moe biti nikakav um: to zacijelo vile pjevaju u dubini... Da, ovdje nedostaje ti, draga Nikolina, a moda i Blanca, Phillipova vila koja se ne rastavlja od mobitela. Mahovina razgovora na mobitelu sa ozbiljnim kanjonom. Ja osjeam da ti mene voli...Tjelesa su izjurila iz svog sjemena a mi nemamo porod! Prolazimo kroz peinu-tunel, Phillipe, nijednu liniju peine-tunela ne moe da proita. Okrnjen je hlad u peini-tunelu. Kroili smo u svjetlo koje se istovremeno otvara i zatvara...Prelazimo most. Rijeka Suze tjei patnju ogromnog kanjona. Visoka drvea su naklonjena alhemiji. Opet, most. Piem ti pismo u mislima. Sve to je neplemenito, ne zanima me. Mahovina mi je otela pismo i uruila ga slapovima...Izvori oblikuju duh! Pratanje je kormilo duha! Sarajevom hodaju duhovi koji su isupali pero iz ivine, pa sa perom kopaju tunel spasa...Duhovi rade tihi rad. Gdje sam ja to obolio od NESTRPLJENJA, pa me duhovi ozdravljuju tihim radom? Na drvetu, bijeli golub i bijela golubica se ljube. Iako si se udala za drugog ovjeka, ja sam bijeli golub a ti si bijela golubica, mi se ljubimo poljupcima iz bajke! Ljubi uti list, ljubi slap, ljubi siromah, ljubi gospodin, ljubi kanjon, ljubi mahovina, ljubi pero iz ivine, ljubi peina-tunel, ljubi seoce Stolovi, ljubi Neretva, ljubi Opuzensko polje, ljubi Sarajevo, ljubi san, ljubi budnost, ljubi vatreni zadah, ljubi svilena utilovka, ljubi upljikasti sir, ljube oi puine, ljube vilinski konjici, ljubi alat koji izrezuje tjelesa, ljubi NESTRPLJIVOST, ljubi STRPLJIVOST, ljubi tijelo, ljubi NETIJELO, ljubi mobitel, ljubi granata preko mobitela, ljube jadranski i gorski vjetrovi, ljubi pijesak sa ua Neretve, ljube smokve, ljubi kuja, ljubi pas, ljubi okrnjen hlad u peini-tunelu, ljubi svjetlo koje se istovremeno

464

otvara i zatvara, ljubi stablo koje se oslonilo na mokri kamen, ljubi stablo kojeg je grom oborio na zemlju, ljubi prazna tvornica, ljubi toranj crkve, ljubi predgrae Biel Bienna... III Draga Nikolina, U kabini uspinjae koja drhturavo jedri ka planinskom vrhu Macolin, novinaru Phillipu, ukratko, ali o svemu, priam sve najbolje o tebi...Ti si seljaka ki, kraljica koja se okree oko svoje osovine, ali koja je roena da me ozdravi... Da skratim priu: ja sam bolesnik kojeg ljubi kraljica Opuzenskog polja! IV Draga Nikolina, Sa planinskog vrha Macolin, nas dva prijatelja, usporeno pjeaimo ka planinskom vrhu Hochmatt...Rat je zagrlio Sarajevo, a ovdje je modra maglica zagrlila umiljatu umu. Kasnije je zagrlila i ledinu, pa krave koje ive kao bubreg u loju, pa se maglica zagrlila sa svjetlom u kronji...Sve zvoni! Zvona na kravama su u dobroj formi, zvoni nebeski svod! O, krave! Ja vas volim, krave! Ako mi je do neeg stvarno stalo, onda je to otisak krave u mom srcu. Nitko ne moe izvaditi kravu iz mog srca! Nikako da dovrim san. Sanjao sam da su slatko-tvrdo zapeene reljefe uokolo Sarajeva zaposjeli zeevi! Ko su zeevi? Ujedinjene nacije se prave da ne uju moje pitanje. Zabolila me glava i srce od tog sna, od ravnodunog njuha Ujedinjenih nacija. Shvatih: desie se zlo, izvan pameti! Moja radnika obitelj nema dovoljno novaca za ratne potrebe i propise a ja imam bogatu ljubavnicu u vicarskoj odoh u njen zagrljaj, da mi posudi 5.000 tisua vicarskih franaka, jer bitno je da se ima novaca u ratu, da pripomognem radniku obitelj...ivim za povezanost radnike obitelji! Poginuti ili ne, novac je jae razorniji od nuklearne bombe. Sjeo u autobus za Rijeku. Autobus nije ni sanjao da nee ui u Rijeku. Zeevi su digli u zrak Masleniki most. Bijeli grad, Zadar, bez plaljive sentimentalnosti uveo nas u sklonite...Zadra se uvijek treba sjetiti! Meutim, u sklonitu, mrava i mlada majka ninala je u naruju bebu koja je plakala...Bilo mi je ao bebe koja plae, pa sam istrao iz sklonita...Kuda e? Stani! vie za mnom hrvatski gardist, ali ve lebdim kao duh kroz kiu metaka...Ni sam ne znam kako,

465

priljubio sam se uz magistralu stade neko auto voza podviknu: Upadaj, poginut e, jo si mlad...! U autu sam zaronio u sebe. Oito, ivio sam u iluziji da u posuditi 5.000 vicarskih franaka od bogate ljubavnice u vicarskoj! Napokon, stigli smo u Split. Voza me odveo kui, upoznao sa suprugom pa smo veerali i lozu pili... V Draga Nikolina, Sad zvone tanjiri u restoranu Bergwirtschaft na ijem se proelju gurkaju dvije sjekire...Planinski vrh Hochmatt uvukao se u nebo i udie ga. ena sa naoalama sre juhu. ovjek koji sjedi do mene ima novine, ja sam radoznao pa gledam kriomice u njegove novine, no ovjek, iako me ne gleda u oi, osjetio je da zurim u njegove novine, pa je novine prebacio na drugu stranu klupe na kojoj sjedimo, a Phillipe se uljudno nasmijao na taj ovjekov gest moda je zvuk rata skamenio novine. Poslije ruka odluili smo da hodamo sve do Twanna, gradia vinskog, na bilskom jezeru. Sunane zrake cijepaju drva a putokazi skupljaju iverje...Gdje god da skrenemo, izai emo na isti put. Kaem Phillipu da je ovo to vidim...Opuzensko polje! Hlad vreline opija. Mi ne hodamo, mi letimo...tjelesa ne lete duino svjetlo pokree tjelesa, kretnja zvana: SVJETLAC ili SVITAC ima krila koja mogu stii gdje god to poele, eto: iako sam u vicarskoj, ja sam stigao preko Opuzenskog polja u Sarajevo, i obrnuto...Nas dva prijatelja, kao dva svjetla letimo ka hotelu ili sklonitu u kojem ive invalidi i piemo scenario... HANA: to emo danas derati? HAN: Tvoja vjenana haljina koju smo ukuhali sa pola kilograma koprive, bila je dobar zalogaj, to je sve to znam. Da smo se vjenali nekoliko puta... HANA: Pitam te ta ti je. Jedva se usuujem koraknuti ka ponovnoj udaji. Da li e nam ikad poslati soli u ovaj grad. Vjenanica moe, ali kako emo spraviti makarone odrezane kose bez soli! HAN: Ti si moja naivna no. HANA: Sve je otilo k vragu! Fraze vie ne ire moje noge...No, u redu, mileni moj, ta emo danas derati? HAN: Kuko, skini sa svog tijela ono to ti je ostalo...gaice! Slobodni smo da deremo kako hoemo! HANA: A bijeli golub i bijela golubica? HAN: Samo ne golubije meso! HANA: No da, no da, ispravno. Kad god sam uhitila prizor da se golubovi kupaju u vodi ili sjede u nizu pljusnula bi kia iz vedra neba.

466

HAN: Iako je Sarajevo bez vode, Bog e nam popraviti vodovod. HANA: Idi, proetaj po Sarajevu...Nai neto za jelo! HAN: Iao sam. Hm...Zato je sada zec sam? Poteno bi mu platili. Zar mu ne bi bilo mudrije da se oslobodi barem pola kilograma krzna koje bi odmah iz petnih ila poprili na samo jednom milimetru ulja? HANA: Zeije krzno je najbolje sa blitvom. HAN: U hotelu ili sklonitu, blitva se opere, oisti od peteljki i kuha se u slanoj vreloj vodi. HANA: Potom se ocijedi. HAN: Blitvu zatim posipamo isjeckanim zeijim krznom, pa se prelije vrelim uljem. Mast je to i ulje. U Sarajevu nema izbora ni kravljeg mlijeka. Naravno, po elji zalije se kiselim vrhnjem majinog mlijeka. HANA: Gladna sam. edna sam. HAN: Prvo kako da doem do zeijeg krzna kad su svi obrijani u Sarajevu? HANA: A eto HAN: Drugo otkud sol? Tree otkud vrela voda? etvrto otkud vrelo ulje ili mast? Otkud majinje mlijeko? Otkud kiselo mu vrhnje? Sve to imamo to su tvoje gaice? E, da, gaice! HANA: Mi smo ludi. HAN: Kuko, ako si ti luda, nisam ja, lud! Vjenali smo se u svemiru a nemamo ta da deremo...zato? emu? Kome? Nareujem ti da gaice ukuha sa blitvom! HANA: Okey! Ja dajem gaice a ti da si naao blitvu! Neka te Bog prati! HAN: Evo, kuko najvoljenija kupih blitvu!!! HANA: Oboje smo invalidi, ali i mi imamo suze radosnice... HAN: Geler me svrbi u glavi. HANA: Iako je moje ruke odsjekla granata prii da te zagrlim poljupcima! HAN: Neka te Bog prati... HANA: Neka te Bog prati... VI Draga Nikolina, Krava die u meni. Jedna lei, dvije stoje. Dvije lee, tri stoje. A zvona zvone. Zvoni sudbina grbe i grba. Kling-kling-kling! Phillipe veli da Francuzi imaju oroza, Belgijanci lava, a vicarska, kravu...! Krava je ivot vicarske! alim se sa mladom kravom: evo, pojedi moj diktafon, volio bih da moj glas pliva u tvom mlijeku...ali, dodirnuo sam elektrinu icu koja je opasala ledinu, brh...stresao sam se od kratkog

467

strujnog udara, bio je to blag udar, blaga opomena...Silazimo niz arobni brijeg. U ruci drim franak. Svakih dvadesetak metara, ispadne franak iz ruke...sagnem se da ga podignem, a Phillipe moda misli da sam bankar, sadim i anjem uvijek isti franak! Sjeli smo na klupu. Zapalio sam cigaretu. Dvoje starih ljudi uspinju se po uzbrdici...Kako bih zaspao na ovoj klupi! Udiem vatreni zadah planine, udiem tebe, Nikolina...Udiem svu ovu ljepotu dobre volje! Po Meisteru Eckhartu dobra volja Boga uope se ne moe izgubiti. Podigli smo se sa klupe i opet ulazimo u umu. Puteljak moe da se sloi sa mnom u svemu to kaem. Stablo se pretvorilo u korito za kinicu. Korijenje mi kae ako sam bogat da vie ne drijeim kesu. Treba pomoi sirotim i potenim ljudima, a ne otplaivati kredit na svoj ivot! Pitam lie, koje nije umijeano ni u jednu igru, hou li se otresti poude? Gdje je pouda, tu je i kamera. Da li je svemir, sam po sebi kamera? Sa puteljka sili smo na asfaltiranu cestu, uli smo u prvi restoran i popili po trenjevu rakiju. Kao muica, upala mi je u oko usamljena djevojka, sa naoarima, visoka i utljiva. Oni koji su razliiti od dobrog srca lagali su nam o ljubavi. Za mene je Bog slobodno srce. Dobro srce. Osim to Bog hoe to i ja hou. Sa asfaltne ceste sili smo na puteljak, pored samog potoka, sa svojom mahovinom. Puteljak je zasut liem a ja ivim suzama u sebi. Nijedan rat nije moj rat. Svako se neeg boji, osim dobrog srca. Nijedna nacija nije univerzalna, osim dobrog srca. Opet most. Opet lie. Djevojka iz restorana, puteljka se dri, i puteljak se nje dri...to radi djevojka u umi? Da je lijepa ne bi etala sama po umi. Zna li itko kako joj je umakla ljepota? Potok roni kroz lie, postaje jezerce koje se slijeva niz oblu stijenu obuenu u haljinu od mahovine. Iznova smo prestigli djevojku. Ona osmatra slap, kao da osmatra svog mladia. Plavi cvijet pored slapa obuzet je sobom. Ne trpi ponienje! Za njega je, kao i za mene mir i ljepota...Silazimo niz stepenice u Twann. Mladi na leima nosi bebu. Moda sam to ja. VII Draga Nikolina, Vlak je odlebdio niz jezero. A mali, djeiji vlak prekriven lozovim liem, pun djece, trapacira kroz Twann. Ogroman grozd vedrine se nadvio nad Twannom. U daljini, na plavom jezeru, brod kreti, amci se udvaraju patkama. Vjetar tka raznobojne zastave i zastavice...Kling-kling-kling! Stigli smo na vrijeme na vinski festival! I dijete u invalidskim kolicima, kojem se gri grko lice, stiglo je na vinski festival! Mamurluk

468

me jo dri za trepavice. Sino smo Phillipe, Odrie, Pierre, Olivier, Jean-Phillipe i ja popili bure vina...Mamurluk zvoni u meni i pita: gdje je ljuti ajvar? Phillipe je predloio da potraimo neki vinski podrum u kojem e nae due omirisati zrelost vina. Poslije vina? Stariju sonost zrelog vina. Svi su se opili, osim vina! to znai sanjati zeeve? Gospodin Mrset, dobriina, crven u licu kao ajvar, proizvoa vina, uveo nas je u svoj podrum. Pomilovao sam njegovog, tromog psa koji je pijan od mirisa vinskog. Probali smo vino u kojem sam naao mir i ljepotu...Poslije degustacije vina kod gospodina Mrseta obreli smo se u centru Twanna, u amoru ljudstva. Svia mi se ovaj amor ljudstva koji vrata otvara i nudi znanom i neznanom gostu da kroi preko praga sree... Phillipe je kupio etvrt litra trenjeve rakije. Darovao mi rakiju. Prekjue, u Biele Biennu, na festivalu luka, ja sam njemu kupio vijenac luka, pa je vjerovatno zbog tog mog gesta, danas, darovao mi rakiju. Draga Nikolina, gdje god da pogledam, bebe! Jedne zelene okice u kolicima, namignule su grozdu vedrine. Mladi i djevojka jedu piletinu. Polupijani ovjek pokuava da tananim ekiem zabije ekser do kraja, u deblo. To je nagradna igra. Nije uspio, zato se grohotom smije, kupuje jo dva eksera. Doli su Antoine i Carolina. Hoe da se njihovim autom prebacimo do Erlacha, potom da pjeaimo sve do rodne kue J.J.Rousseaua. Da li je Sent-Pieter otok? Bio je otok, sad je poluotok. Sve do Erlacha sreemo sitnu kiu. Carolina veli da moram imati svoj brod...Trstika umori. Dirljiv je umor trstike u Opuzenskom polju, umor koji e uvijek umiti u mom srcu. Parkirali smo auto ispred nekog ovjeka u plavoj vindjaci, koji je u ruci drao peruku. Zapahuje nas vodeni zrak sa jezera. Sve e se nai letei. Ispred Rousseauove kue tri konja okreu se jezeru. Proi e i moja bolest koja se zove NESTRPLJENJE, ponosim se time. Draga Nikolina, bila su suvie dobra prema meni, opet emo se zagrliti!!! Razgledamo dvije skromne sobe u kojima je obitavao J.J.Rousseau. Pisao o mojoj bolesti. Izaao sam iz bolesti i prirodnost me predala lirici. Veliki umivaonik. Po otvorenim prozorskim oknima se nahvatao dah jezera. Elektrino prelivanje daha koji ide u drugi dah, a svi dahovi idu u ulnu igru. Krevet. Ogledalo. Stolica. Kau brokatni. Plodnosni radni stol. A ima i jedan otvor u podu, kao otvor u dui ovjeka, sad si ovdje, a sad tamo...J.J.Rousseau je bjeao kroz taj otvor u podu, ako bi dolazili da ga posjete ljudi koje nije elio da vidi...U Sarajevu su svi imali taj isti otvor u podu, ali nepoeljni su prvo svraali tamo, pa onda doli da pokupe sa pladnja... I ovaj i zagrobni su jedan ivot u Bosni i Hercegovini!

469

Pismo Zuki Dumhuru

Dragi Zuko, sad sam u avionu. Radio na jednoj ribarskoj lai. Zaradio dolare. Kupio avionsku kartu za Meksiko. Na milanskom aerodromu, oekujui avion za Meksiko, tri puta sam iitao Nieovu upeatljivu scenu ludog ovjeka. Niste li uli o onom ludom ovjeku koji je u vedro prijepodne pripalio fenjer, otrao na trg i povikao da ga svi uju: Traim Boga!... Gdje je Bog?...Hou to da vam kaem! MI SMO GA UBILI vi i ja! Mi smo svi njegove ubice! Ali kako smo to mogli da uinimo? Kako smo mogli da ispijemo more? Ko nam je dao suner da obriemo sav horizont? ta smo uinili kada smo ovu zemlju razvezali od njenog sunca? Kuda se ona sad kree? Kuda nas nosi? Dalje od svih sunaca? Hoemo li se neprestano survavati? Natrag, postrance, naprijed, u svim pravcima? Postoje li jo neko gore i dole? Ne bludimo li kao kroz neko beskonano Nita? Nee li nas oduvati prazan prostor? Nije li postalo hladnije? Ne stie li jednako no i jo vie noi? Ne moraju li fenjeri da budu upaljeni usred dana?... Kako da se utjeimo, mi, ubice nad ubicama? Najsvetije i najmonije to je svijet do sada posjedovao, iskrvarilo je pod naim noevima ko bi obrisao tu krv sa nas? Kojom vodom bismo mogli da se operemo? Kakvu pokajniku svetkovinu, kakvu svetu igru emo morati da pronaemo? Nije li veliina tog ina prevelika za nas? Ne moramo li sami da postanemo bogovima, kako bismo im se samo ukazali dostojnima?...Tu ludi ovjek uuta i ponovo pogleda svoje sluaoce: i oni su utali i zaueno gledali u njega. Konano on baci fenjer na tlo, tako da se raspao u komade i ugasio. Doao sam prerano, ree on tada, jo nije vrijeme. Taj strani dogaaj je jo na putu i luta jo nije dopro do uiju ljudi. ...potom sam se opio kao kripa rada i muke i u mislima krenuo na juri u Meksiko, o asni Zuko, zajedno sa tvojim glasom opio sam se kao svijest koja je utonula u samotnost i koja je skoila s motkom u vis da dokui izdaju duha, naravno kroio sam u pogrean avion i osvanuo u Gvatemali!!! Gdje vam je ulazna viza za nau dravu, upitao me policajac koji najvjerodostojnije prelistava moj paso...Rekoh da sam krenuo u Meksiko, ali ne znam kako sam osvanuo u Gvatemali! Hoete li konano shvatiti da sam se rodio samo zbog jednog razloga: da pokrenem proces protiv sebe, da rijeim zagonetku svoje naivnosti koja me je pretvorila u jednog usamljenog etaa...

470

Policajac sa licem pamunog sladoleda zastao je sa prelistavanjem pasoa i krotko rekao: Niste vi niija zagonetka, vi ste pijanac koji mora imati ulaznu vizu za nau dravu Gvatemalu...Preznojio sam se u italijanskoj bundi. Gvatemalsko ljeto savilo je gnijezdo na mojoj glavi i proaptalo: Niste vi krivi to volite travaricu...Skoro sve policijske, vojnike i civilne oi koje kao osuene groice zure u mene...pitaju se, otkud ovaj ludak i pijanac u zimskoj bundi na vrelom gvatemalskom aerodromu!!! Ali, ja ekao i doekao da na ijekavskom pozdravim naeg ambasadora koji je govorio ekavski... otkud ti, bre, sarajlijo, ovde na vrhu ponora!? Zna li ti, bre, da je ovde, u Gvatemali, izveden dravni udar... A ta ja imam sa dravnim udarom? rekoh. Ambasador me sa osmjehom u obliku page za ve, skoro natjerao da obratim panju da skinem zimsku bundu jer uredio je da me prvi avion prenese do Venecuele, a iz Venecuele da letim kao kondor do Milana! Neu ja u Milano, hou u Meksiko! Ja, Nie i Zuko da se oleimo od tekile u Meksiku! Sluaj, bre, sarajlijo. Ne znam ko ti je taj Nie, ali proitao sam u Osloboenju da su Zuku vanzemaljci odveli u nepoznatom pravcu... Vano je da ti izvue cijeli svoj mamurluk iz Gvatemale! A posle... Osjeajni Zuko, sad sam u Venecueli. Rekli mi Venecuelanci da su svi avioni za Italiju prebukirani...za narednih mjesec dana! I jo mi ovo rekli: Hrabri mladiu, leti do Argentine, a iz Argentine do Italije... Nikako da shvatim: jesam li trijezan ili pijan! Da mi je telefonirati IbnArabiju, da ga pitam: Drevni filozofe IbnArabi, ima li ikakvu vezu sa Apsolutom, potrebna mi je pomo...Ako je ivot san, da li je i ovaj sarajevski mamurluk, otkucaj buenja? Ali, u mojim mislima, linije su u kvaru. Niko me nita ne pita, stave me u avion...pa leti! Zajahujem vjetar i jarkouti oblak i uspinjem se na nebo, kao Lao-tzu, koji se dao usporediti jedino s dragonom! Nije ugodno neprestano sjediti u prvoj klasi, avionskoj...od drave do drave! Odjednom, zamislio sam sebe kao amerikog marinca koji je s padobranom iskoio iz aviona i aterirao na dimnjak Predsjednitva BiH i delirijski kliknuo: I love you! Naposljetku zakljuujem da mjedene stjuardese vjerovatno misle da sam dobrostojei bubuljiavi putnik a ja sarajlija i antinacionalista, patim u dui duom dragona! Gdje je moja krvava Bosna, gdje je moja hercegovaka majka koja ponajbolje razvija jufke na nebu, kako da iskidam udovini svijet koji pjeva u mojoj glavi, zato se ovdje ne vidi i ne uje Ferlingetijev zvuk voenja ljubavi, gdje je moj otac u formi Sunca i uopte moe li on ikako zamisliti da mu sin pije ljubuku travaricu u avionu, iznad Srednje i June Amerike!

471

Slikoviti Zuko, u Argentini, dravni udar. U mom mozgu, dravni udar. U narani koju ljutim, dravni udar. U avionskom teretu, dravni udar. U dimnjaku Predsjednitva BiH, dravni udar. U stjuardesinim bijelim rukavicama, dravni udar. Ali, ambasador iz umadije veli meni telefonom da je sredio...da letim za Brazil! U avionu za Brazil pao mi na pamet jako pismen policajac iz Gvatemale kojem sam poklonio zimsku bundu kupljenu u snjegovitom Milanu...On me, zauzvrat, poveo u vonju vojnim dipom ka centru Gvatemale...Zaista, siromatvo je nadljepota! Ovo siromatvo ima okus divlje jabuke koja vodi ljubav sa dosadom, porokom i nudom...Ovo siromatvo odista plee u ritmu autentinog glasa Boijeg u svojoj savjesti. Divovski rijeni tok siromatva koji u filcanom centru Gvatemale prodaje voe i povre, nakite od kamena i parfeme i mrtav u da zapamtim! Vojnici pod punom ratnom spremom, policajci i reklamni panoi COCA COLE, povremeno kontroliraju moralnost partije Bijede koja je po Kantu, uzviena tajna svijeta. Vatreno nepokoreni Zuko, avion je aterirao na aerodrom Sao Paolo. Mesnata vrelina! Od neprestanog letenja u prehladnim avionima, ve sam sebe zamislio kao vjeitog avionskog putnika koji e se pretvoriti u kazaljke kuhinjskog sata, ali, sutradan, brazilski policajci i vojnici vratili me prvim avionom u Milano! Iamaran stranama svoda, oamuen sarajevskim mamurlukom i naravno, u kratkim pantalonama i u majici na kojoj je iler ispisao stihove iz ode radosti: Grlite se, milioni! izaao sam iz milanske aerodromske konice u snjenu meavu...! ifra: Divlja jabuka

472

Marija Fekete-Sullivan

GDJE TI IVI
Dvije bambusove granice smjestila sam na uzglavlje branog kreveta. Jedna je prilino odrvenjela u prozirnoj vazi s vodom, mada i sad obilato daje listove i izdanke. Druga je i dalje boemski razbaruena. Obje prebrzo rastu, bez obzira na to to ih rasaujemo po cijelom stanu i poklanjamo svakom tko naie. Kad smo se vratili sa godinjeg, grevito su protegle ilice i edno korijenje prema nedostinoj tenosti na dnu vaze, hranei se nevidljivim kapljicama. Zarazan je taj ludi optimizam! Njihove tanke grane bi te, ini se, mogle zagrliti da su dovoljno duge. Jako volim razgranatost. Zato kroz prozor rado gledam kronju nekog visokog stabla. Ovdje, u Sarajevu, uz nas je stari hrast. Ljeti, u Brelama, imam svoje stablo. Mediteranski bor. Vjetar ga godinama svijao na plai, pa mu se jedna grana oslonila na tlo, da se tako odmori, primiri, e da bi na kraju pustila i korijenje. Najdrae mi je da ispod tog stabla-ponornice leim na sitnom ljunku, sa nogama odignutim od zemlje i oslonjenim na njegove drvene, izbrazdane, pore, osjeajui kako se sve giba pod tabanima, od zemlje prema zemlji. Iole dobar stolar sloit e se da drvee die ak i kad ga posjeku i pretvore u hrastov parket, borov ormar ili vrata od javora. Kao eljade buja na toplini, a koi se i smanjuje od zime. Zato mi se ini da je orahova polica (sa nogama od brijestovog drveta) u naoj trpezariji idealno naruje vinskim bocama. Obojila sam je u svijetlo zeleno, i poredala minijaturne saksije sa cvijeem po njoj. Poto od rata naovamo nemam batu, goste pozivam u taj na bonsai vrt. Vinske boce se ne vide, do njih se dolazi otvaranjem bunih vratanaca. kripe ili cvrkuu pri otvaranju, ovisno o raspoloenju i gostima. Sve ostalo se nudi pogledu. Jabuke, limun, mrkve, paprike... dio su hranjive ikebane na daskama od punog drveta, sve dok ne uu u jelovnik. Sutradan je nova

473

konstelacija voa i povra. Moda i vina. Naravno, tu je i svjee cvijee, najee rue svih boja, ali i neizbjene grane bambusa. Samo im dajte dovoljno vode, i bambusice e listati do iznemoglosti. Naravno, ovdje ih nije bilo u ono vrijeme bez vode i stabala. U vrijeme nepokretnih liftova i otkljuanih vrata, kad su u neboderu komije puile aj, u nedostatku cigareta. Gdje ti ivi? upitao me prijatelj, pjesnik, kad sam njemu i njegovima tih dana donijela buket poljskog cvijea. Cvijee! Apsurd movarnih vremena, zakljuio je i ubrzo zdimio u neku drugu vegetaciju. Ipak, na gradskim pijacama se 92. i 93. inilo da ljudi pretjerano prodaju i kupuju cvijee. ak i ono zaputeno, livadsko, gradsko. I sama bih kupovala. Kad ve nisam mogla da uzgajam, eljela sam da ljudima oko sebe priutim neto lisnato, ivo. Neka me upamte bar po tome ako... Uostalom, i moja prva susjeda se zvala Cveta. E, nezgodno ime za to doba! Posebno to se rimovalo sa deminutivom peorativa za pripadnike njenog naroda, kako bi kulturno reko moj suprug Benjo, lingvist. Ni on ni ja nismo vjerovali da je Cveta takva. tavie, esto sam kod nje dolazila da kuvam riu. Sjedinila nas je neizljeiva bol, kao i olakanje, to su nas djeca, nakon godinu dana rata, ostavila i otila u Ameriku. ta li radi moj Jasmin? pokazivala sam Cveti stare sinovljeve slike. Blijedo lice, uvijek pomalo zamiljeno, brino, sa dubokom borom na elu. Onom mojom. Tamna, tatina kosa... Toliko lii na Benju i mene, ali je nekako sav svoj ...presamostalan! Cveta se smijeila, neumorno loei pe na drva. Njen mu Mahir je, kao i uvijek, itao novine i knjige na seiji, nakon ega bi ih esto ubacivao u pe, da razgori vatru. Prestar za vojsku, ustajao bi samo kad je trebalo otii do kupatila ili po drva. Za razliku od nas, znao se snai za drva. Ni s kim nije zborio iako mu je kua tih dana bila puna svijeta. Dolazili su mnogi iz nae zgrade, pa i oni koji su Cveti nadijevali nadimke. Poput mene kuvali su riu, aj, kavu, ili suili kosu poslije pranja. Sve dok se, nakon zagluujueg praska stakala i dva tupa udarca u nosei zid, vei dio Cvetinog privremenog stana nije pretvorio u krhotine i pepeo.

474

Slagala je ve u spavaoj sobi kad je ula podmukao, teak, udarac u zid trpezarije i vrisnula: Mahireee! Izlazi! Prikovan strahom za seiju, Mahir bi tako zauvijek nastavio da piskavi enin glas nije osjetio u donjem dijelu eluca. Izletio je u hodnik, ne doekavi treu granatu koja je razorila sve osim pei. Nije prolo petnaest minuta, a ljudi su nagrnuli da vide. I ja sa njima, dakako. Jedna, dvije, tri granate. Znalo se odranije, poslije tree vie nee... Valjda! Izmijeani glasovi, amor: Je li tenkovska ili ona iz haubice? Odakle je poslata i je li naruena? Da nije Cveta sama...? Ma, ne...zato bi sebe... Jedna djevojica je primijetila: Dobro je da nisu unitili pe. Ne bismo imali na emu da kuhamo. Predsjednik Kunog savjeta Zgrade, koji je na humanitarnoj hrani uspio sauvati gojaznost, zakljuio je: Vala, sadaka te spasila, Cvijeto! To to ste ti i Mahir sa svima dijelili pe. Ba vas briga, ovo ionako nije va stan pokuavao je netko utjeiti nesretnike koji su stigli sa opustoene Grbavice. Pe na drva su kupili na pijaci. To im je bio sav imetak. Cveta je jezikom oblizivala suze dok su Mahira uvodili u kola hitne pomoi. Nije izgledao povrijeen, ali se stalno drao za glavu. Evo nama drva za loenje uzviknu neka ambrozija od ovjeka, posmatrajui potpuno izvaljeni prozorski okvir. Samo, ovaj stan vie se ne moe ugrijati. Olabavljena daska sa raspuknutog ormara stropotala se na pod, kraj Cvetinih nogu, a da ona nije ni trepnula. Zurila je u prazninu, preostalu od prozora, i nebo pretvoreno u ogromne beonjae, bez zjenica. Majko mila, gdje ja ivim!? proaputala je. Grmljavina je nadjaala minuli pljusak granata. Taman se rijeimo jednog, eto ti drugog. Sjai Ratko, uzjai sveti Ilija! Zagrlila sam je. Njena golema, naizgled jaka ramena, drhtala su. Ne znam da li od straha ili bijesa. Poslije smo saznali da je Mahir u trenutku granatiranja uio molitve iz Kurana, a da je na klinici zaplesao polugol, saznavi da je ostao nepovrijeen. Slavko sa treeg kata uao je, prije razaranja, s loncem, punim vode, stavio ga na susje-

475

dovu pe, a onda iziao da donese zaboravljenu sol i rezance. Naravno, juhu nije pojeo, ali je od tada i on, dugogodinji lan SK, poeo da ide u crkvu ne bi li nauio koju molitvu. Moj dug prema Bogu, ponavljao je. Moj dug... moj... Donekle ga razumijem. Kad zapuca, teko je ostati ateista. A jo tee shvatiti boanski dobro. I lijepo. Ja vie ne mogu rei da bilo to shvatam, ali moj posao zahtijeva da svakodnevno proizvodim ljepotu. Tek nedavno sam se ponovo usudila. Kao strunjak za hortikulturu, u tuim batama uzgajam trajnice, dekorativno grmlje i stabla, pravim cvjetne aranmane... Bilje zalijevam ostacima aja, da bolje raste. Neki su se isprva smijali mojim ininjerskim rukama, stalno umetnutim u zemlju, a sada ti isti trae da im, hokus-pokus, stvorim Tudorovu batu u avliji gdje su gotovo sve posjekli. Takvima obino kaem: nema, gospodo, instant raja ni u Babilonskim vrtovima, ni u Alhambri. Nego izvolte, svaki dan otkinite uveli list, zimi opraite svoje jabuke, kruke, dunje, zalijevajte svoje fikuse i gladiole i vidjet ete, im nogom u avliju, kako se grane nadimaju od zadovoljstva, a latice i listovi okreu prema vama. Neki dan me vrsta ruka potapala po ramenu. Cveta! Izljubismo se. etiri puta zaredom, zbog mekera (da ne bude ni po njenom, ni po mom, ha!). Pita me: Gde si? Gde sad ivi? Nabrojala sam dosadanja, mondenska odredita, gdje sam posjeivala sina, i dodala: Sada sam ovdje. Ej, iz tue ljepote u svoj jad! Neka, vano je da je tvoj! zakljuila je. I dalje je bila lepa i debela kako je sebe opisivala. Prava begonija! Pored nje sparuena hodajua breza, njen Mahir. Pozvala sam ih na kavu u naem izbjeglikom stanu. Pili su ness, sa mlijekom, u mojoj rascvjetaloj bonsai bati, prepunoj portabl stabala u saksijama od terakote, i raskonih utih cvjetova drage afelandre (iste ljepotice iz obitelji kaktusa). Prozrani ljiljani i sada vrijedno upijaju negativna zraenja gdje god je kakva sprava na utinicu. Rue, rue, umiljavaju se, uzdiu. Kad je ispuila pola kutije, divei se cvjetnom obilju, uzvrpoljila se Cveta. Moda bi pojela neto? I ne ekam odgovor, nego ukljuujem onu malu, plastinu, spravu za kokice. Gledali su Cveta i Mahir u kukuruzna zrna, u vrtlogu struje, ples utih pilia to se pretvaraju u paperjaste koke. Bijeli

476

behar! Tog dana sam konano vidjela kako izgleda potpuna srea. To su bila neduna, radosna, lica Cvete i Mahira dok su se kokice vrckale, plesale, i upadale im u staklene zdjele! Razmiljala sam ta da im poklonim kad krenu kui. Neki rascvjetali kaktus? Ko da gledam, previe bi ga zalijevali. A to ne ide. Kaktus ne trai obilje vode i zemlju crnicu, nego tvrde prepreke, izazov. Il da im darujem bambusovu granicu, svi su ovih dana poandrcali za njom?! ilava ko sam ivot, raste u svakoj posudi. Ma, pusti.... Ono to njima po svoj prilici treba, ono to svi volimo, to je najobiniji proizvoa sree. Rekla bih, aparat kokiar je prava stvar.

477

Bjanka Alajbegovi-aboti

DVIJE PRIE Bach nije utihnuo

Ponovo! Pazi na ukras! itaj ta pie! Prsti su joj klizili s tipki, nije mogla pruiti klaviru koliko je trebalo, pikilo joj se, a profesorica nije prestajala vikati. Ponovo! Prizemlje muzike kole bilo je prazno. Svi asovi su zavrili i pao je mrak. Odzvanjao je jedino Bach. I minijaturna, stara, profesorica klavira koja ga je prekidala uporno na istom mjestu. Ukras je bio malo komplikovan. Djevojica za klavirom je bila umorna. Bacha je uvijek najvie voljela. Menueti, lento, samoa, njenost, sirena za opu opasnost, pedala, eho, sirena, eho, sirena, eho... S klavirom je mogue imati odnos kakav nije mogu s ljudima. Koliko prui, toliko ti i vrati. Svu energiju i toplinu i svaki dodir. Ponovo! Na dnu hodnika, u portirnici, zazvonio je telefon. Profesorica je, na otrim potpeticama, istrala da se javi. Djevojica je pomislila kako to sigurno zove mama. Zabrinuta je. Istekao je ve trei kolski as. Imam pet tramvajskih stanica do kue. A tramvaji ne rade. A svirala je i sirena. Sluala je kako gospoa Munevera sa iskrivljenim ustima nabraja: Ali imamo samo jo komad. Sve smo stigle uraditi, teta je, samo jo malkice komad i eto je zaas kui! Ona je najbolja! A najbolji, znate, moraju ostajati due, moraju se muiti... Vratila se. Zvala je majka. Ponovi jo jednom pa da preemo na komad. Utonula je prstima u tipke, odsvirala ukras, bolesni ton snizilice je dotukao. Pomislila je na sve djevojice koje su pogi-

478

nule i koje nikada nee svirati klavir. Koje nisu ak ni dobile priliku. Konano! Sad emo komad. Prvo lijeva pa desna. Djevojica je mrzila svirati razdvojeno. A tako se mora. Barem na prvom asu. Kod kue to naravno nikada nije radila. Znojila se i svirala malu kompoziciju satima, ali s obje ruke. TOLIKO DJEVOJICA NEE SVIRATI. Gospoa Munevera je postajala sve nervoznija. Otkucavala je hemijskom olovkom po stalku. Jedna ika boje konjaka joj je u istom ritmu poskakivala na namrtenom elu. Masno bijelo sjenilo joj je neprirodno svjetlucalo u borama oko oiju. Nekoliko godina kasnije, djevojici je sve postalo jasnije. Profesori klavira najee su bili oni koji nisu postali pijanisti. Ali u svojim klasama su imali mlade ljude meu kojima su se krili veliki talenti. Profesori nemaju kud nego gledati kako se ti talenti razvijaju pred njihovim oima i to ne mogu sprijeiti ali zato ih mogu lomiti, zadravati pet kolskih asova, u ljutnji im sputati poklopac po prstima, tjerati ih da stotinu puta odsviraju nekoliko taktova... Pravi se nee slomiti. To je njihova teorija. Neki su je primjenjivali u praksi ak i u ratno vrijeme. Poput profesorice iz ove prie koja bi rekla: To su velike rtve. To je prava ljubav. I zato emo jo jednom odsvirati komad. rtve nee svirati nikada. Toliko djece. Djevojica je poinjala osjeati neugodno tipkanje za eludac, za vrat, za kou. Osjeala da tipkanje moe prestati jedino ako zagrize negdje vlastito meso. U takvom stanju neki ljudi imaju potrebu da razbiju najblii predmet, udare akom po tipkama ili po drugim ljudima. Neki drugi opet poele da ugrizu, udare ili povrijede sebe. Komad je bio teak. Preko nota su se poele rascvjetavati blijedoukaste mrlje. Ili je moda bilo obrnuto. Prvi put nakon etiri godine djevojica je pomislila kako se moda ove veeri nee vratiti kui. Sve vrijeme klavir je inio da se osjea ivom, da odagna strah, da tei neemu viem i da ne misli na smrt.

479

Ustala je i zaklopila note. Rekla je da odlazi, da je kasno i da je to vjerovatno njen posljednji as klavira. Za njom se glas gospoe Munevere uspanieno i u visokom tonu razlijegao pustim hodnikom. Poslije toga je svoju najbolju uenicu danima nazivala. Najbolja i najuruenija je pred ulaznim vratima srela majku koja je od straha bila ljuta na one koji uope nisu bili krivi klavir i svoju kerku. Tvoje sviranje e me totalno izludjeti! Trebala si se vratiti prije vie od sat vremena... Rekla je majci da vie nee svirati. Sutradan su odnijeli klavir i sve note iz stana. Poslije prekida ove veze nije uslijedilo odvikavanje. Nije osjeala da joj neto nedostaje. Prazno mjesto koje je inae popunjavao beki polukoncertni klavir nije joj smetalo. Ponekad je tu plesala ili radila vjebe istezanja. Depresija i tjeskoba koje su dole malo kasnije bile su valjda dokaz da negdje unutra Bachovi preludiji nikada nisu utihnuli.

Oslukivanja iznutra
Skupljam se na svom malom trosjedu. Rukama guim koljena, koljenima grudi i oslukujem zujanje ve-maine zainjeno mrzovoljnim glasovima s druge strane zida. enski podsjea na neto to je trebalo odavno uraditi, a muki odgovara da e to uraditi kad njemu bude odgovaralo. Ona se trudi da ga udobrovolji, on u tome uiva i postaje jo prkosniji. Moji majka i otac. Pokuala bih im objasniti da je upravo njihova usiljena komunikacija ono to me frustrira u odnosu izmeu mukarca i ene. Najee nisam u stanju objanjavati. Omamljena sedativima i iscrpljena samim sudjelovanjem u odravanju uda zvanog ivot, samo otvorim usta, nainim njima nekoliko pokreta kao riba i sledim se. Ispustiti glas iz sebe i bilo kako reagovati ini mi se uzaludnim, pa naposljetku i bespotrebnim. Zato bih pokuavala popraviti svijet? Oslukujem svoje tijelo. Neto iznutra kroz stomak udara o moja koljena, ve-maina eta po kupatilu, zid poinje da mi se pribliava. ini se po svemu, da pomalo ludim. Sreom, nije prvi put da se ovako osjeam. Obino se skupljam i grim

480

i ekam da proe. Moda bih se trebala drukije boriti, moda pronai ljude koji su otkidali djelie mene i traiti da mi ih vrate. To bi bilo luckasto i to, naravno, ne mogu uraditi. Pomiljam kako odavno nisam pisala. Ali sumnjam da to moe uiniti smislenijim moje trenutno stanje. Ko zna. Mogla bih pisati o ratu. Svi piu o ratu. Mogla bih napisati pjesmu ili priu, moda ak i roman, o tome kako smo se mi djeca igrali u fontani na Marijinom dvoru posljednje ratne godine. To je bilo mjesto gdje smo izlazili. Opisivala bih kako su unutranji zidovi fontane zapravo bili neobina instalacija sa krugovima koji opet idu ukrug i koji su bili prekriveni mnotvom grafita i tako nas je sve podsjealo na neki opasni noni klub. I bio je opasan. Tuda nas je nianio snajper, ali smo mi uvjeravali jedni druge da nas krugovi tite od svega i da smo previe zloesti da bi nam se neto moglo dogoditi. Pisala bih, zatim, kako su bili djeaci koji su ljubili djevojice u tim krugovima, a bili su i oni kojima nije bilo do toga. Bile su i djevojice koje su se voljele ljubiti i one koje su u krugovima itale knjige ili neto pjevuile. U jednom trenu svi su imali tenad enke ptiara iz komiluka. Iz njene ratne ljubavi s nekim avlijanerom nastali su neponovljivo lijepi psi. Jedno je uginulo od gladi, drugo od infekcije, tree se rodilo zakrljalo pa nije dugo izdralo. Moje tene je preivjelo, odraslo i ivjelo jo etiri godine poslije rata. Udarilo ga je auto i ubrzo je uginulo od vode u pluima. Taj svijetli trenutak, u kom smo svi imali kuie iz istog legla, nije dugo trajalo, ali je u mojim sjeanjima ostao upeatljiv. Vjerovatno zato to smo bili naivno sretni i skloni da zaboravimo na sve drugo. Ja i moji prijatelji iz fontane se danas prepoznajemo tako to razmijenimo tople osmijehe. Ne razgovaramo. Meni nije ao, mislim da nije ni njima. Podsjeali bismo jedni druge na rastrzano djetinjstvo. Fontana danas vie nema krugove nego polukrugove a najupeatljivija, prijeratna poruka zabiljeena i podebljana crnim sprejom, Ajla + Strahinja, izranjavana mnotvom gelera i snajperskim hicima, dobila je sasvim novo znaenje. Fontana vie ne izgleda opasno nego tuno. Pretpostavljam da e je sruiti do kraja i napraviti novu. Bilo bi lijepo da se i mi ljudi moemo tako obnavljati.

481

U dvadesetoj godini sam se prvi put zaljubila. etala sam sa mukarcem svojih snova kvartom u kom je bila i moja fontana. Sa prilinom dozom tuge ispriala sam mu ovu crticu iz svog zakoenog sjeanja. Uvijek govori o ratu, rekao je. To nije bila istina, ali to je bilo i manje vano, kao to je manje vano bilo i to to prvi mukarac u kog sam se zaljubila nije bio u ratu. Ono to je bilo najgore valjda je to kako je ponitio moda najvaniju priu moga djetinjstva. Okrenula sam se ka fontani i uinilo mi se kako je ona savrena slika moje ljubavne veze. Ona je skrovite, mjesto ka kojem noge idu same, ruevno i nesigurno. Shvatila sam kako sam preboljela fontanu i sve djeake i djevojice ija se imena s nje nikada ne mogu izbrisati. Shvatila sam da u tako preboljeti i svog mukarca iz bajke. I neu s njim poslije razgovarati. Prvo iz prkosa a onda zato to vie neu osjeati potrebu. I to iskustvo e se spontano ukljuiti u magijski ples inspirativnih mrlja u jednom neinspirativnom ivotu. Zid se toliko pribliio da poinjem osjeati pritisak u prsima. Prazna soba stane da rei, uvuem se u svoju kou... sjetila sam se stihova jednog od mojih omiljenih pjesnika. Moda ovaj put zujanje nee prestati i moda vie nikada neu ni pisati.

482

Duan ater

prevela sa slovenakog: Ana Ristovi

DEHENEM
Ja nisam htio ranije, prije Emira da radim filmove, jer mi je oduvijek bilo premalo slave. Goran Bregovi; iz knjige Bijelo Dugme; Samostalna izdavaka agencija Zlaja; biblioteka Akordi, Beograd 2005. Kad sam u nekom kafiu uo da ola pjeva moju pjesmu, rekao sam sebi: Halid, sad si najvei! Halid Beli; iz privatnog razgovora u diskoteci Kongo u Grosuplju Sve je nemogue! Zdravko oli; iz pesme Glavo luda, album Ako prie blie I. U davna vremena u Bosni je naplaivana malta. To je izgledalo otprilike ovako: na vrhu, na ulazu u eher, grad ili na glavni trg, bile su postavljene kapije sline tvravama, gde su seljaci iz okolnih sela morali da plaaju maltu, ulaznicu, koja im je omoguavala da dou na trg i da tu prodaju svoju robu. Takoe, maltu su morali da plaaju i na izlazu iz grada, kao porez na prodate proizvode. Ta stvar je odlino funkcionisala, grad je prikupljao porez, irio se i bogatio, a istovremeno se pobrinuo i za to da ga ne nasele seljaci i kulturno ga osiromae svojim provincijalizmom. I tako, dok je Sejo sedeo u bati jednog od poseenijih kafia na takozvanoj gradskoj plai koja se prostire uz desnu obalu Ljubljanice, i posmatrao ljude koji su uglavnom nosili na glavama podignute naoare za sunce, nekako se setio malte, i imao je oseaj da bi ona i danas bila sasvim dobrodola. Kako god bilo, gradski seljaci su najgori. Seljaci bez zemlje, nema goreg. Tamo, u uglu bate, sedeo je Bla. Visoki funkcioner nacionalne stranke. Bio je u drutvu sebi slinih trbuastih tipova koji su dobacivali svakoj klinki

483

koja bi prola pored njih. U subotnje popodne promenada je cvetala u svoj svojoj raskoi, buvljak je polako vraao robu u garae i ulice su otvarale prostor za rastue cveke u miniima ili barem prekratkim majicama, tako da su se mogle videti sve one raznorazne alkice u pupku. Sakriven iza naoara za sunce voajerski je posmatrao mlado meso i srkao vr piva. Vid je, vid je! Ova prolazi ve po trei put, zauo je Blaa. A malo kasnije, opet: Ej, mala, bravo, bravo! Sve to daje mrvicu nade u lepu blisku budunost: poela je kola, uenice su, iako samo u prolazu, rado otkrivale svoju kou preplanulu od dalmatinskog sunca. La strada degli corpi bellissimi! Oseaj sree unitio je Bla: Dobro lie, mala! Usledio je lag na tortu: hrapavi kikot njegovih pajtaa, namenjen devojici od kakvih petnaest godina, koja je priutila sebi kuglu ljubiastog sladoleda. Stare, debele i pokvarene nitarije, razmiljao je Sejo. Ja bih njima naplaivao maltu! Naiskap je popio svoj vr piva, otiao do anka da plati i mugnuo pored Blaa. Seo je u taksi i odvezao se. Destinacija: novo, moderno blokovsko naselje, sa puno zelenila. II. Sejo se mekoljio na sofi, kada je iz kuhinje dopro glas: Jesi li za kavu? A-a. Al moe da mi sipa i jo jedno kratko, rekao je Sejo. Denisa je dola iz kuhinje i spustila flau na stoi ispred Seja. Sejo je nalio okanje i odmah otpio gutljaj. Stvarno ne bi kavu? Jo jednom ga je upitala. Stvarno ne bih, odgovorio je Sejo. Denisa se opet vratila u kuhinju. Verovatno da bi dovrila kuvanje one kafe. A Sejo je, nosei okanje u ruci, preao na balkon. Zapalio je cigaretu, i to je bio jedini razlog da bude tamo, na balkonu. U Denisinom stanu vae sledea pravila: prilikom ulaska treba se izuti i navui papue, jer bi znojave noge mogle da putaju ruan mokri trag po uglaanom parketu, a to se ne bi uklapalo u besprekornost potpuno novog stana. Glasno prianje nije poeljno, a vikanje je strogo zabra-

484

njeno. Verovatno zbog tankih zidova, koji dele moderne stanove. Puenje samo na balkonu! I to je to. Sedam spratova nie nalazili su se pesak, nekoliko klupica i puno zelenila. Deca u pesku, roditelji na klupicama, ptice i bubice u zelenilu. Iznutra je dopirao Denisin nerazgovetni glas. Malo se udaljio od ograde i nauljio ui. Nita. Priljubio se uz vrata i: ta? Kaem, da sam dobila pismo od Aide. Od koga? Od Aide, a od koga bih? Hajde, pogledaj ga. Jesi li potpuno zaboravio da ima jo jednu sestru? I daj, izai na balkon, ako ve mora da pui... Zar ne vidi da sav dim ide unutra? Sedela je na sofi i nemirno se osvrtala oko sebe. Na stolu pred njom stajala je kafica, posluena tako da se Sejo setio nekadanjeg doma. Mala olja u izgraviranom drau od livenog gvoa, pa mala dezva od istog materijala i, naravno, mala posuda za eer, koju je na vrhu krasio mesec sa zvezdicom u sredini. Runi rad, poklon majke za odlazak u svet. Da joj ivot bude sladak. Sejo je bacio pikavac preko ograde balkona i pratio ga pogledom, dok se nije zaustavio u zelenilu. Onda se vratio u sobu. ta kae Aida? upitao je kada je seo pored nje. Ko? Denisa?! Aida! ta kae Aida? A! osmehnula se. Aida je okej, odgovorila je. Lijepo, rekao je Sejo. Denisa je ustala i poela da premeta male slonove po regalu. Uzela je jednog i pomerila ga malo ulevo. A onda drugog, i stavila ga na mesto gde je stajao prethodni. Izmakla se i zagledala u novi raspored. A onda je ponovo vratila slonie u prvobitan poloaj. Sve zajedno je izgledalo kao da sa sloniima igra neki prokleti ah. Ako su okrenuti ka severu, znai da e novac do u kuu ... tako mi se barem ini, rekao je Sejo. Denisa mu se osmehnula: Ovo nije kua, rekla je. A onda je otila do drugog zida sobe, bacila pogled na regale du njega, prela prstom preko jednog i zagledala se u njega. Ta prokleta praina! povikala je i otrala nekuda u kuhinju. Sejo se ponovo udubio u sofu i sklopio oi. Denisa, rekao je nakon kratke pauze, jo uvek sklopljenih oiju.

485

Nita. Denisa, ponovio je, ovog puta neto glasnije. Da? zaulo se iz kuhinje. Jesi li u redu? Aida sada ivi u tajnkjeru! povikala je iz kuhinje. Sejo je klimnuo glavom. I kae, da joj nije loe, ponovo je povikala Denisa. Lijepo, rekao je Sejo. Otpio je veliki gutalj iz okanjeta i ponovo ga nalio. Dupla rakija; neverovatno pitka. Dobro mu je bila poznata ta stvar. Meka. Njegov otac ju je kuvao u Faletiima, na omanjoj planini, jugoistono od Sarajeva, gde je imao vikendicu. U njihovom fjordu, navodno, ima rakova od tri metra, ivahno je rekla Denisa kada se vratila u sobu. Moe li da zamisli, a? Ode se kupati i na steni pokraj vode ugleda raka dugakog tri metra, ha, ha! Radije ga zamiljam na tanjiru. Od tri metra, rekao je Sejo. Navodno su takvi postali zbog ernobila, nastavila je Denisa. Mutanti. Stvorovi. Brrr! Doli su iz Barencovog mora. Nauka e, oprosti na izrazu, sjebat prirodu. A onda je opet sela i sipala kafu u oljicu. Dodala je i dve kaiice eera. Otpila je jedan gutljaj i saekala. Verovatno je ukus bio pravi, jer je moglo da se primeti kako polako saginje glavu, a na usnama joj se pojavljuje blagi osmeh. Ve su progutali prilian broj ljudi. Ronilaca. Aida kae, da se boji za Ljunda... Ljunda? Joj! Nisam ti rekla da je ronilac? Sejo je zavrteo glavom. Ljund? O, da, rekla je. A od kad je to? upitao je. Otkud znam. Vjerovatno ima dosta od tada... Pa zar nije odavno prekinula sa njim? Denisa se zamislila, a onda se lupila dlanom po elu. Joj, oprosti, rekla je. Ne znam to mi je danas. Rekla sam Ljund, je li? Sejo je klimnuo glavom. Oprosti, stvarno... uhvatila se za glavu, stvarno, danas sam neto sva konfuzna... Mislim, da sam uzela jedan prozak vie nego to je trebalo. Sejo je klimnuo i otpio gutljaj.

486

Ma, stvarno sam potpuno ... A to e, rekla je i rairila ruke. A ti? Kako si, hajde, reci? Nita novo. Sve je po starom, rekao je Sejo. I? to i? Je l to dobro il nije? Sejo je zurio u nju. Komsi komsa, rekao je. Nita novo je dobra vijest, rekla je Denisa i poela da se igra njegovim upaljaem. Palila ga je i gasila. A onda, odjednom: Joj, potpuno sam zaboravila... rekla je i pohitala u kuhinju. Ubrzo se vratila nosei neku veliku kutiju uvijenu u celofan. Poklon za tebe. Sitnica. Sve najbolje za tvoj trideset i prvi roendan, braco, rekla je i spustila mu poklon u naruje. Sejo je zurio u kutiju. Hvala, rekao je. Nije trebalo. Otvori, rekla je Denisa. Sad? A kad bi? rekla je Denisa i raskutrala mu kosu. Sejo je krenuo da otvara poklon. Bio je lepo uvijen. Papir je utao i uinilo mu se da nikada nee prestati. Konano se ukazala velika kutija. Na njoj je bila nacrtana neka riba. Otvori, otvori, Denisa je bila nestrpljiva. Sejo se osmehnuo i podigao poklopac kutije. Zagledao se u neku plastinu ribu smee boje privrenu za tanjir. Riba! uzviknuo je. Izvadi je. Opet utanje papira. Vidi ono dugme tamo? rekla je Denisa i uperila prst u njega. Pritisni ga! Sejo je pritisnuo na dugme i riba se izvila prema njemu, a on ju je odgurnuo iz naruja tako da je pala na pod. Tamo se i dalje izvijala kao riba na suvom, a iz njenih usta koja su se otvarala dopiralo je: Tejk mi tu de ri-ve-er, trou mi in de vo-te-er ... Fak, rekao je Sejo, a Denisa se smejala na sav glas. Zar nije dobra, a? Jebomater, rekao je Sejo. Jedno vreme mogao se uti samo smeh i pritiskanje dugmeta. Tejk mi tu de ri-ve-er, trou mi in de vo-te-er ... Vie puta. I obilje smeha.

487

Je l ju je ulovio Ljund? osmehnuo se Sejo. Denisa je pucala od smeha. Pljeskala se po kolenima. Neee, rekla je. Nekako procedila kroz smeh. Sejo je odavno nije video tako srenu. Nasmejanu do suza. A onda se polako smirila i nastavila: Joj, jesam li ono rekla Ljund, je li? A-ha. Sori. Ljund je bivi, a sada ima nekog Svena, ronioca... Sejo je klimnuo glavom. Denisa je stala pred njega gledajui ga sa osmehom na licu. ekaj, rekla je i ponovo otrala u kuhinju. Sejo je opet podigao ribu, uzeo je u naruje i zurio u nju. Opipavao ju je i razmatrao kako je napravljena. Zato se savija, gde su joj baterije i tome slino. Denisa se vratila nosei sveanj fotografija. Eto, rekla je i pod nos mu tutnula jednu od njih. To je Sven. Zar nije sladak? Uopte nije, rekao je Sejo. Raskutrala mu je kosu. Vi, momci, rekla je. Uvek se meusobno takmiite. Jebi ga, rekao je Sejo. Ne govori tako, rekla je Denisa. Mati bi se prevrnula u grobu da sad moe da te uje. Eto! A ovo je njen Samir. Sjea li se kako je bio mali, kada je jo uvek bila sa Ljundom? Pruila mu je drugu fotografiju. Jap, rekao je Sejo. Kako samo rastu, a? Aida kae da mu dijete uopte ne smijeta, da razumije sve to i tako. Konano. Kome? A? Kome dijete uopte ne smijeta? Sejo je ponovio pitanje. Da, Svenu, a kome bi? Sejo je klimnuo glavom. A onda nova fotografija, na kojoj je Sven u ronilakoj opremi, pa Aida i Sven negde u prirodi. Pa opet jedna, na kojoj je Samir na trkakim skijama u nekom bespuu, itd. Konano je nala pravog. Barem ona. rekla je Denisa. I, ta jo kae? Aida? Da je sada u tajnkjeru, osamdeset kilometara od Trondhajma, i da joj nije loe, rekla je Denisa i poela da jeca. Sejo se naslonio na sofu i ponovo sklopio oi. Znao je da e ta porodina proslava njegovog roendana biti muna, ali ipak je doao. Najradije bi odmah otiao, ali, jebiga, Denisi je

488

veoma stalo do tih stvari. Porodinih stvari, iako je porodica potpuno rasuta. Dva deteta u Ljubljani, jedno u nekom tajn... bogzna gde, majka pod zemljom, tata vazda pijan, ini mu se negde u okolini Travnika. Prokletstvo porodice ahinpai. Denisa je najmlaa, ali to joj najtee pada. Hvala za poklon, rekao je Sejo i poljubio je u vlane obraze. Denisa se osmehnula, obrisala suzne oi i opet razdragano nastavila: Joj, sjea li se kada si, ono, bio na televiziji? Kad? Zbog onog sastava o drugu Titu... Oh, kad je to bilo, rekao je Sejo. Kako si samo bio sladak, sa pionirskom kapom i onom crvenom maramom oko vrata. I... i... poela je da se smeje, stalno si zevao, da smo se ve plaili da e tatu... ma zna... Sejo je klimnuo glavom. A kako se ti toga sjea? Tad si jo bila dijete... O, pa sjeam se. Zbog toga sam bila glavna u dvoritu. Sejo se osmehnuo. Pljesnuo je Denisu po kolenu. I za nagradu si otiao na Sutjesku. U stvari na Tjentite , rekao je Sejo. A? Ne na Sutjesku, na Tjentite smo ili. Da gledamo one spomenike, rekao je Sejo. Pravi Titov pionir, rekla je Denisa. Pravi Titov pionir, rekao je Sejo. Denisa je zautala i zagledala se u brata. Veliko srce imam, kome da ga poklonim? Tebi dragi Tito, jer te volim... izdeklamovala je smejui se na sav glas. A tate, sjea li se tate kad je... Tresla se od smeha. Sejo ju je gledao i smejao joj se. ta, Denisa? Smeh. Kojem se pridruio i Sejo. Kada ste ti i Aida ili po starog, kada ste... iznenada se uozbiljila. Kada smo ta, Denisa? Denisa se zagledala nekuda ispred sebe i izgledala je potpuno odsutna. Kada ste... rekla je. ta? Pauza. Poela je da pucketa prstima.

489

Nita, ta sam ono htjela, boe, hm...? A onda je podigla glavu, zagledala se u brata i uputila mu slabaan osmeh. Oh, boe, gdje li se smuca? upitala se i pogledala na sat. Rekao je da e biti kod kue u pet, a sada je ve pet i po... Ionako nikuda ne urimo, rekao je Sejo. Daj, sipaj mi jo jednu. Denisa mu je nalila novo okanje. Usledilo je nekoliko sekundi tiine. Zurila je nekuda u zid, a Sejo je opet sklopio oi. Nakon nekog vremena: Ma! To kanjenje polako poinje da mi ide na ivce, rekla je Denisa. A gdje je? Kod mame. Ima neto s kukovima, ta ti ja znam. U poslednje vrijeme je esto tamo, rekla je Denisa. Sejo je klimnuo. Denisa je ustala i izala na balkon. Gledala je, da li e ga ugledati negde dole. Sejo joj je priao i zapalio cigaretu. utke su posmatrali ta se deava sedam spratova nie. Mora da je sada lijepo kod kue, a? rekla je nakon nekog vremena. Sejo je pokuavao da se seti domaeg dvorita. utali su i osvrtali se oko sebe. Pogled sa sedmog sprata nije bio bogzna ta. Da, rekao je. Nisam bila kod kue ve itavu vjenost, rekla je Denisa. Sejo je klimnuo glavom. Mogli bismo da ponekad skupa odemo tamo, rekao je Sejo. Mogli bi, rekla je Denisa. Sejo je nagnuo okanje do kraja, povukao jo poslednji dim i bacio pikavac preko ograde. Ne bacaj pikavce dolje, prekorno je rekla Denisa. Dolje su djeca! Prekasno, rekao je Sejo. Nikad nije prekasno, rekla je mala i otrala u kuhinju. Sejo se opet premestio na sofu. Muno ekanje njenog Blaa trajalo je jo nekoliko minuta, tokom kojih je Denisa barem triput dojurila iz kuhinje u sobu i onda opet nekuda, i tako dalje i tako dalje, opet u kuhinju i opet u sobu. Negde izmeu, na toj destinaciji, zazvonilo je zvonce i iz predsoblja se moglo uti neto u smislu:

490

Pa gde si do sad? Kod mame sam bio, rekao sam ti. Toliko dugo? Ma zna kakva je. Kada jednom pone da pria prie iz svog ivota, ne moe lako da je zaustavi. I, kako je? U redu! Jo uvek ide na onaj teaj...? Iz grnarstva? Naravno. To je sve to joj je preostalo. Lepo. A onda je u sobu uao on. Bla! Visoki funkcioner nacionalne stranke. Bazdio je na pivo. Vidi ti njega!, pozdravio ga je. Jo si iv? Tako-tako, rekao je Sejo. Bla ga je potapao po ramenu i seo pored njega. A onda je nalio okanje i popio ga naiskap. Obrisao je usne nadlanicom, lupnuo se po prsima i rekao: Mekana, nema ta! Sejo je klimnuo glavom. Mora jednom da proba nau domau. Opasna! E ta pali. Skoro da ne moe da je pije bez vina, krenuo je da istresa svoj opasni humor na sav glas se smejui svojoj domislici. Obavezno, rekao je Sejo. Jesi li mi doneo? sada je stajala pred njima Denisa. Naravno, rekao je Bla i iz depa izvukao nekoliko kutijica tableta. Bacio ih je na sto. Razletele su se kutijice leksaurina, ksanaksa i prozaka. Denisa ih je brzo pokupila i odnela u kuhinju. Bla je neko vreme gledao za njom i vrteo glavom. Sve je loije, rekao je. Sejo je slegnuo ramenima. ta e rekao je. ta e, ponovio je Bla. A onda se pljesnuo po kolenima i ustao. Rukom je posegao u zadnji dep i izvukao mali zamotuljak. A ovo je jedna sitnica od mene za tvoj roendan, momak, da ne bi priao naokolo da smo mi, Slovenci, krti... je l?, rekao je i pruio mu zamotuljak. Idi do WC-a i napravi dve crte. Sejo je ustao u nameri da uini to mu je reeno, kada ga je Bla uhvatio za ruku. Momak, rekao je. Samo bez preteravanja. To je jaka roba, ok? Naravno, rekao je Sejo.

491

I maloj ni rei o tome, ok? Da. Ako preko svih onih tableta povue jo i to, bie nama urke ceo dan. Da. Sejo je otiao u WC i tamo otvorio zamotuljak. Dugo je drobio belu masu stegnutu u kamen, a onda je napravio dve crtice. Jednu duu i jednu krau. Duu je strpao u nos, a onda se vratio u sobu. Denisa i Bla su sedeli na sofi, pred Blaom je bilo novo okanje domae rakije, a Denisa je, potpuno blaena, sedela pored njega. Nadam se, da si povukao vodu , rekao je Bla, namignuo mu i otiao u WC. Sejo je seo na njegovo mesto. Aida je sada u tajnkjeru, nekih osamdeset kilometara od Trondhajma, i kae da joj nije loe, rekla je Denisa. Ve si mi to rekla, rekao je Sejo. Denisa ga je najpre zaueno pogledala, a onda se osmehnula. Ti, vrae jedan, rekla je i raskutrala mu kosu. Sejo, ajde, ispriaj nam kakvu priu iz taksija, rekao je Bla, im je otvorio vrata WC-a. Ma pusti ga. Ne gnjavi ga danas s tim. Zna da mu je roendan , rekla je Denisa. A kakve to ima veze?, nije se dao Bla. Stao je ispred njih i mrao. Ionako nema ta da se pria, rekao je Sejo. Daj, daj, gurkao ga je Bla. Nemoj ti meni, da nema ta da se pria. U taksiju se uvek desi neto zanimljivo... Sejo je utao. No? opet Bla. Niega uzbudljivog, rekao je Sejo. Nikakve lude cure, a? Nikakvog pijanca, ili zaljubljenog para koji ne moe da se suzdri? Nikakve pizdarije? Ne govori tako, rekla je Denisa. Pa nai smo, rekao je Bla i prodrmao Seju rame: Zar ne? Bila je jedna, koja je smjestila svog tipa u ludnicu. Vozio sam je njemu u posjetu, rekao je Sejo. Bla: I? Ma nita... Toliko je mlela, da sam i sam skoro otkaio. Onaj njen tip je, po mome, jo dobro proao. Sada barem ima mir, rekao je Sejo. Zatvoreni odjel!

492

Bla: I? To je sve, rekao je Sejo. Bla je neko vreme gledao u njega, a onda u Denisu, pa onda opet u njega. Ma to nije nita , rekao je onda razoarano. Sejo je slegnuo ramenima. To je to, rekao je. Bla je jo uvek gledao u njega. Vrteo je glavom. C...c...c..., dopiralo je iz njegovih usta. A onda je zapalio cigaretu. Napravio je nekoliko koraka po sobi. Potom se zaustavio ispred prozora, u stvari ispred balkona, i gledao nekuda ka gradu. Onda se opet okrenuo ka Seju. U ludnicu, kae? U ludnicu, a? Sejo je opet slegnuo ramenima. Bla: C...c...c... A sada mogu da posluim tortu. Ceo dan sam je pravila, rekla je Denisa i opet otrala u kuhinju. Bla je neko vreme gledao za njom, a onda je priao Seju i apnuo mu na uho: Daj, napravi jo dva usa, a? Nema problema, rekao je Sejo i opet ustao s namerom da ode u WC. Kada je ustao, Bla ga je unuo u rame i rekao: Ti e meni da kae u ludnicu, c...c...c... vrteo je glavom. Jebiga, tako je kako je, Bla, rekao je Sejo i proao pored njega. U WC-u je najpre ispljuskao lice, a onda je ponovio postupak od malopre. Umrkao je jednu veliku crticu i na vodokotliu ostavio jo jednu za Blaa. A onda je priutio sebi jo malu nudu i vratio se u dnevnu sobu. Tamo je na tlu leala zgnjeena torta. Voe, krem i testo su bili rasuti na metar jedno od drugoga. Denisa je uala naslonjena o zid i neujno jecala. Lice je pokrila dlanovima i mrcala. Bla je sedeo na sofi i klimao sam sebi u bradu. U rukama je imao onu raspevanu ribu i pritiskao na dugme. Riba je pevala tejk mi tu de ri-ve-er, trou mi in de vo-te-er... Ovo bi trebalo da radi na senzore, rekao je Bla. III. Jebem ti, izgleda da smo svi u naoj familiji totalno u kurcu, razmiljao je Sejo. U tom paklu... Pakao je globalna stvar. Zemaljska. Sedeo je u taksiju i puio. Samo je puio i duvao oblake dima kroz prednje staklo. Na vrhu haube stajao

493

je znak mercedesa. Mera, nian. Kroz njega je posmatrao deje igralite. Sagraeno od nekih debala, koja su prefarbali tamnosmeom bojom, verovatno, ili pre svega zato da bi njom prkosili zubu vremena, uticajni ljudi grada su se sloili da naprave rakete, ambare, neke visee mostove i tome slino. timung prirode u blokovskom naselju. Vrhunac gradskog urbanizma. Razularena deca su trala po igralitu, a mlade mamice su sedele na klupicama i dosaivale se, obavijene dimom cigareta. Da li je mogue da je sve tako sjebano, pitao se Sejo. Dok je gledao Aidine slike uinilo mu se da se oko nje svi smeju, samo ona ne. Da li je mogue da mu se to samo uinilo? Oslonio je glavu na armaturu. U potiljanom delu glave ga je neto snano probadalo. Oseao se loe. A onda se opet uspravio na seditu i zapalio novu cigaretu na prethodnoj. Kroz znak firme automobila je naizgled nianio decu zabavljenu igrom. Kada je nekog malog, koji je upravo osvajao vrh drvene rakete, imao na nianu, prekinulo ga je kucanje po prozoru. Trgnuo se. Otvorio je prozor i iz kola je pokuljao talas dima. A ste frej? Blago je protresao glavom. Seveda, rekao je. Stariji mukarac je otvorio zadnja vrata i seo na sedite. Auto je preplavio zvuk ribe: Tejk mi tu de ri-ve-er, trou mi in de vo-te-er... Stari se uplaio, poskoio, i pri tom glavom prilino jako udario o krov. Jebomatersvoju, rekao je okiran, ugledavi ribu na zadnjem seditu. ta je ba ovo? Darilo, rekao je Sejo. Stari se malo smirio. Bacio je ribu na prednje sedite i opet seo. Jebe takvo darilo, rekao je sa naglaskom. Jebe tak rojstni dan, rekao je Sejo. Kam? U be-te-ce, rekao je. Sejo je pruio ruku ka sigurnosnom pojasu i vezao se. Upalio je motor. Unutranjost automobila je ispunila svetlost brojnih lampica. U prednjem ogledalu je ugledao stranku. Vi pa niste od tukaj, vie je konstatovao nego pitao. E moj mali, e si, tu si, rekao je stari. Jap, rekao je Sejo. Kjer si, tam si. Iz lera je prebacio u prvu brzinu i polako krenuo.

494

Mubera Isanovi

DVIJE MAJKE
Volim pijace. I usred ljetne ege. Upoznavanje sa svakim gradom treba poeti od njegova trbuha. Razgledam i pitam za sve, i za ono to mi nikad nee trebati. A koliko je ovo? To stvara izmeu vas i prodavca, itelja toga grada, nov pogled u tajnu ilu ivota, stvori svijet neobian i lian. U ratu, odgovori ponekad lie na kule zadubine, kao da naie na plemia koji je sluajno na tom mjestu, da prav i otmjen predstavlja istorijsku linost, trguje, a to pred njim je ostatak starog sjaja. Taj to prodaje posve je jasan, ko rosom umivena jabuka, i dodaje ti tajnu, a iz pogleda mu ita da bi u ratu i ti mogao biti na njegovom mjestu. Volim pijace. Nekad bude te stid ta je neko iznio da proda, a zrak mirie na tui hak tui hak, ili kradeno kradeno, to kaem. On ne odmahuje glavom, kao onaj to ne zna, ve malo glavu nagne nalijevo, ko cuko, kad te se ne boji, kad se igra, ali bez rijei, kad doe kui, ono jal tvrdo, jal truhlo, toliko da ti trgovac padne na pamet. Volim pijace, i volim da pitam za sve. Pogledam trave, lavanda, kadulja, ruzmarin, a iza njih baba, u dobi kad sami od sebe brkovi rastu. Veli, ovo sam brala jutros u pola pet, a to je dobro rano, prije zore. A zar, baba, nema niko mlai? Koje su godine? Bosanka! to pogodi! Devedeset, veli, i da te neto zamolim, da ode na grob mome sinu, tamo je u Barama, zove se Mende Nedjeljko. Srce, bio je ratnik iz drugog rata. I zaplaka, rumena, oko glave pletenica ko ruka, sijeda, i stamena ko Biokovo iza lea joj. Ja zateena, sred ljeta, a oko mene hladno i miris svijea. U nas ene ne idu na groblje, najeim se, a i ja imam sina. Gledamo se, dvije majke. Povratak u Sarajevo, te sedamdeset devete u ljeto, i u mislima slika groba.

495

Novembar u Parizu, Notr Dam, protee misa, sad pale svijee. Palim je i ja, u slavnoj crkvi, umjesto majke Mendeove, ko njenom rukom. To je moj dug, nek mu je lahka zemlja, a u tom neto se ko oblak, iz predjela srca, izvali pa razdvoji od mene, zgusnuto i sivo ko mija lea, u visini ramena stade i ode. Ko kad planinar skine ruksak, odjednom meni lahko. U tom iskrsnu baba, stamena i sijeda, s pletenicom oko glave ko ruka, ona s travama, a ja s tamjanom i turistima. Ode moj dug. Ima strma pijaca u Makarskoj, a ba u dnu poznaete Mendeovu, majku borca, prodaje trave, rumena, u dobi kad dlake na licu rastu surove i otre... To je jutros brano, vie, lavanda, alfija, ruzmarin. I nema niko mlai. Onda joj je bilo devedeset. A oko mene hladno, i mirisi. Ba volim pijace.

496

Dimitrije Duracovski

preveo sa makedonskog: Nenad Vujadinovi

NA AUTOBUSKOJ, MIRJANA
Zvala se Mirjana djevojica koju sam te noi ispraao sa stare autobuske stanice kod privremene barake u kojoj se nalazila biletarnica nasuprot optinske zgrade, jedne velike kutije u formi pakla ibica s mnogo prozora Mirjana Nikoli, ta mala lijepa djevojica, pitao sam se da li ima 16 godina, ali nisam to mogao pitati nju, nikad to nisam doznao, nevana injenica u noi u kojoj sam ispraao Mirjanu, a to je bio na prvi i posljednji susret, takav susret, pod velikim bagremima kraj stare autobuske stanice, na nekoliko koraka od Mosta, tog prijepodneva na plai kod kabina rekla mi je, ovo je moj posljednji dan ovdje i jo ako eli da se oprostimo, doi na autobusku stanicu veeras, autobus kree u 4 ujutro, danas emo se ja i moja sestra odjaviti iz hotela, da ne plaamo jo jedno prenoite, spakovaemo se, uzeti prtljag i ekati tamo autobus. Momci i djevojke su zaposjeli plau, nije bilo ni stope slobodnog mjesta na sitnom pijesku, osim ispod kanadskih topola, koje su pravile ogroman hlad, jedni su igrali karte, drugi su spavali, mnogi su, naroito djevojke, itali knjige, leei na velikim frotirskim pekirima, bilo je svakakvih djevojaka, ali nas, lokalne mladie interesovale su samo one koje su dole iz drugih gradova, one su bile predmet naih enji, moja enja bila je mala Beograanka Mirjana, s dugom pravom crnom kosom, s crvenim punim usnama, a i sama njena figura, jo uvijek figura djevojice koja raste, bila je nekako popunjena, obla, ne, ne debela, nego tako, osjeao sam, gledajui je, kad bih je dodirnuo osjetio bih tu njenu oblost, oblinu, inilo mi se da je osjeam, zamiljajui u sebi njenu mekost, imala je bijelu kou i skoro formirane, lijepe neisunane bijele male grudi, vidio sam ih, kriom, oborenog pogleda, dok je ona skidala gornji dio mokrog bikinija, prebacila ga je preko niskog zida kabine i, kad je napravila taj pokret rukom, otkrila je grudi prema meni, uinilo mi se da gledam u dva lijepa mala bijela maeta, i pomislio sam kako bi bilo krasno da se mogu s njima poigrati. Njoj je bilo interesantno da sjedi sa mnom na nekoj od klupa kod kabina. Nije voljela nametljive mladie,

497

bile su joj glupe njihove pohabane fraze, kojima su se sluili kad su se udvarali djevojkama, bili su zaista beskrajno glupi, ali nisu sve one mislile tako, bilo je i takvih koje su padale na njihove provincijske trikove. Mala Mirjana je voljela da samo tako sjedi do mene, govorila mi je s vremena na vrijeme, poslije dugih pauza u kojima smo utali, da joj kaem kakvi su ljudi ovdje, kakvu muziku volim, da li sam probao doint, da li, kao i ona, oboavam Denis Doplin, koji mi je omiljeni glumac, koju sam knjigu tog ljeta proitao, da li imam djevojku, koje predmete u koli mrzim, s kakvim uspjehom sam zavrio godinu, kako mi se zovu drugovi, da li sam bio u Beogradu, da li sam bio u inostranstvu, imala je milion pitanja za mene ta mala Mirjana, a ja sam, uzbuen, neprestano odgovarao na njih, oblijevale su me rijeke znoja i to ne zbog paklenog sunca, koje je nemilosrdno prilo, nego zbog nemogueg zadatka da odgovorim na sva ta njena nevjerovatna pitanja. U oblinjem bifeu kupovao sam hladnu Koktu, za nju i za mene, brojao sam da li imam dovoljno para, zatim smo pili hladno pie, koje je imalo ukus ipurka i pregorjelog eera, i utali smo sve do novih rafala koji su nemilosrdno, stalno iznova dolazili, iskuavali me i dovodili u dilemu da ostanem ili da odem, ali magnetizam koji je irila mala Mirjana nije mi dozvoljavao da se pomjerim s mjesta. Koga voli vie poela bi opet s novom serijom pitanja u okviru ove ljetnje igre, koja joj oigledno nije bila tua, i koju je, pomislio sam, igrala s mnogima, nije joj ovo prvi put, ko zna koliko je momaka ovako muila kai koga: Bitlse ili Stounse, ona stara i nikad razrijeena dilema koju i sad, poslije tolikih prevaljenih godina, ljudi iz te generacije jo uvijek nisu razrijeili, Bitlsi ili Stounsi, jedna nerazrjeiva dilema, za koju nije bilo suvislog objanjenja, niko nije znao zato bira jedne, a ne druge. I ona bi uvijek, bez obzira na to to bih ja rekao, bila za one druge, ako bih ja rekao Din Siberg, ona bi kazala Anuk Eme, ponekad je bilo obratno. Cijelo popodne smo igrali igru koja se odvijala po njenim pravilima, sve dok sunce ne pone da zalazi i dok zapadno rumenilo ne oblije Jezero, tad su se praznile plae, odlazili su razgoljeni mukarci i ene, pocrnjeli od sunca, neki s crvenom, ak izgorelom koom, nepaljivi glupi turisti, pomiljao sam gledajui ih i alei ih, ljudi iz grada. I na odlasku mi je ponovila isto, da te veeri doem na autobusku stanicu ako hou, ona i sestra e otputovati, njihov odmor je zavren, autobus kree u 4 ujutru, one e odjaviti

498

sobu u hotelu, donijee prtljag u autobusku ekaonicu i bie u parku pred stanicom. Pa kako je to mogue, pomislio sam na rubu plaa, pa ona e otii veeras, to sam ja radio sve vrijeme, svih ovih dana, samo sam sjedao uz nju, kraj nje, nita, ni dodir, nita, nita, ona, ona, ponavljao sam i osjeao sam kako mi suze naviru na oi. Potrao sam stepenicama ulazei kao vihor u kuu, niti sam elio da me neko vidi, niti sam ja htio da vidim nekoga a koga sam i mogao da vidim moju majku, koja moda i nije bila tu, koja je moda izala u kupovinu, ili moju sestru, koja je imala deset godina i koja se, ako je i bila tu, vjerovatno igrala i sigurno je se ne bi mnogo ticale patnje njenog brata. A ti nisi bio tu, ti, ti, ti, koji si mi trebao ba sad i ba ovdje, da bude uz mene, ti, ti, da mi kae neto, rije-dvije koje bi mi olakale ove paklene patnje. Znam, znam da e se smijati, ali to nee uraditi preda mnom, da me ne uvrijedi, da ne bi ispalo da se podsmijeva mojim osjeanjima, ali ipak e se smijati mojoj glupavoj patnji, ipak, da si bio tu, rekao bi mi rijei koje bi me utjeile za trenutak, rekao bi mi arobnu formulu koju svi oevi znaju i kazuju je svojim napaenim i beznadeno zaljubljenim sinovima. Ali ti nisi bio tu, nisi bio tu ve est godina i nee biti tu dok god ima dana, ali to meni nije vano, vano mi je i ljutim se to nisi tu sad, u trenutku dok me obuzima neuvena patnja, jedno stanje koje nikad dotad nisam osjetio. Kako je mogue, pomislio sam leei na krevetu u svojoj sobi, gledajui praznim pogledom u bijeli tavan, hiljadu puta besmisleno ponavljajui, kako je to mogue, pa mi smo samo razgovarali, svih minulih dana, ona je bila spremna samo za razgovor, ja sam samo virkao s vremena na vrijeme kad se oblaila u kabini, ne, ne, nisam to namjerno radio, samo tad kad bi se nagnula, a potom ispravila, prebacujui jednim pokretom ruke mokri kostim za kupanje preko zida, tad bih vidio dva bijela meka lijepa mala maeta, pripremljena za vragolastu igru, mogao sam u svojim mislima vidjeti i nie od mjesta na kojem su se nalazili meki maii, njeno malo glatko tijelo, i stomak, i nie, one nepojmljive predjele enskog tijela, u tom trenutku toliko daleke i nedodirljive za jedno dijete koje stoji pokraj zida i uti, sklupano i izgubljeno u aroliji ljetnjeg dana, koji se polako gasi, dok se sjenke velikih kanadskih topola izduuju. Veseli agor ljudi polako jenjava, sve to je do tog trenutka bilo u pokretu zamire, plaa ostaje pusta, oajno prazna i nekako istroena, bez ljudi, nepotrebna, ako si nekad

499

vidio one Kirikove slike, dosjetie se o emu ti govorim. Ali to osjeanje dok gleda plau traje kratko, do sjutra, kad sve opet postane isto kao i jue, i kao i svih prolih ljetnjih dana i godina, i sve e se vratiti u svoj uobiajen red i poredak. I da zna, ovo govorim tebi, nikome dosad nisam ovo rekao, samo sad, tebi odsutnom, otiao sam te veeri na autobusku stanicu i ona je bila tamo i ekala me, bila je sama, njena sestra bijae otila negdje s nekim, poslije sam doznao da je otila da se vidi s Filipom, jednim mladiem s kojim se zabavljala tog ljeta, bilo je jo dosta vremena do dolaska njihovog autobusa. Nije troila vrijeme na razgovor kao svih dana dotad, ne, bila je poput vihora, u divljem zanosu, ta mala furija, im me vidjela da dolazim, povukla me za ruku u tamu parka, kraj velikog bagrema, i tako smo se naslonili, ja na bagrem, a ona na mene, ali se nije dogodilo nita vie od onoga to je mnogo godina kasnije jedan pisac, Paji, stavio u naslov jedne svoje prie, ironina replika iz Basarinog romana Peking nou uveni zlobni naslov: Petting by night, to se dogaalo te noi dok smo ekali Mirjanin autobus, kojim je trebalo da ode iz mog grada i iz mog ivota, zauvijek. Ali neu nastaviti da priam, jo u rei samo rije-dvije. Kad sam u zoru otiao kui, kad je otiao njihov autobus, krijui sam se popeo u svoju sobu, pogledao sam se u ogledalo, bio sam crven u licu, i u vrat sam svoj gledao, tako me bila krvniki izgrizla da, kad sam sjutradan doao da dorukujem, nikako nisam mogao da objasnim majci zato sam, zaboga, po ovoj vruini obukao rolku i morao sam da laem da me boli grlo i da mi je neto hladno, da vjerovatno imam groznicu. Ova daleka mikrosituacija bila je moj nenapisani odgovor na Irenin mejl, kad sam joj rekao da je sanjam, zatraila je da joj ispriam san, udno, nekakav ultimativno podvuen i boldiran zahtjev, a taj san je bio povezan s ovim dogaajem iz mog djetinjstva, zanavijek zapamenim, s ovom malom traumom, malim oiljkom, koji se nije izbrisao ni do dana dananjeg, vidi i sam. Ali, govorim o tome samo tebi, budui da si ti bio krivac, zaista, itavu sam krivicu svalio na tebe, za sve to mi se dogaalo, ali najtanije je i najpreciznije rei, ne na tebe, nego na tvoju konanu odsutnost, koja me bacala u oaj, tvoju neprisutnost, tvoje nenadano ieznue, nee vjerovati, ali ja, desetogodinjak, stidio sam se tad ak i od svojih drugova, ne znam zato sam imao to prokleto osjeanje stida, ali, eto, nisam ga zaboravio ak ni poslije etrdeset godina.

500

Ireni sam napisao ovo, razumije se, ne prepriavajui joj san, izvlaio sam se da ima previe besramnosti, da je nepristojan, a ja sam po prirodi srameljiv ovjek. Vidi samo to sam joj napisao: Date: Wed, 22 Feb 2006 09:45:26 +0100 Reply-To: <augur@freemail.com.mk> To: Irena <irenamirjana@yahoo.com> Subject: Kao shto... Kao to smo se dogovorili, evo piem ti mejl da ti ispriam san, iako sam se kolebao, ima nekih opscenosti, a ja sam srameljiv, ali budui da je to bilo povezano s jednom Mirjanom iz jednog davnog vremena i budui da je uzaludno da snove objanjavamo uz pomo nekakvog racionalnog kljua, umjesto preprianog sna to je otilo nekim drugim putevima, i sve to da bi se objasnila sekunda-dvije vienog sna, dogodilo se napokon da provedem pred kompjuterom dobra dva-tri sata, i da napiem nekoliko stranica teksta, koji treba da se nastavi, da se uspostavi ono to se zove i prije i poslije, dio jedne zamiljene cjeline. Danas sam razgovarao sa Stavretom i Irinom dok smo pili kafu, progovorili smo o raznim stvarima tipa: nikome ne ide sve glatko i lako, rekao sam da mi je veoma teko, osjeam kako me pritiska u grudima, to je neto to stoji u meni, toliko mnogo stvari nakupljenih i nataloenih, i ja uporno iz dana u dan radim isto, neto se kao spremam da ih se oslobodim. Pa slikaj, kae Stavre. Ali nije mi do slikanja, to bi bilo najlake, ali nee pomoi. U pitanju su rijei, misli, osjeanja, emocije koje su me preplavile i gue me, zato osjeam neki strani pritisak u grudima, neto to je nataloeno i to treba, kao u snu koji sam vidio, da iskaljem i ispljujem. Mrtav otac, neroena djeca, odbijanje bliskosti, izbjegavanje intimnosti, nepristajanje milion neiskazanih rijei, zakopana i potisnuta osjeanja kako sa svim tim u sebi ovjek da ivi normalno, ili bar donekle normalno? Ali otkud si ti doao da uje ovo? D. ini ti se da je glupo? Patetino moda i previe banalno ili moda ak i odvratno? Vidi? Spomenuo sam i tebe ti si onaj mrtvi otac.

501

Nedad Maksumi

PUTOKAZI RAZBACANI PO ZEMLJI

Rodi ito kao nikad prije, rodi sve Oni to bolovahu dugo i koji arko eljahu smrt, predadoe najzad duu Bogu, uz osmijeh. U dane velikih oluja nebo bijae crveno. Kia je sobom donosila prainu prekomorskih pustinja. Stari rekoe: Bie rata! Niko ne posumnja u njihove rijei. I niko ne uini nita. Jer, ta se moglo uraditi protiv proroanstva. Samo pjevasmo po cijele dane, do promuklosti, da bismo potroili sve stare pjesme, da ne ostane nijedna koju bi uprljalo vrijeme. * 1. * *

Kad ugledaju prvi le na ulici, ljudi okreu glave, povraaju i padaju u nesvijest. Drhtavicu prvo osjeti u koljenima, zatim ti ponestaje daha, vrti ti se u glavi. Pomae hladna voda, laki amari. Ako onesvijeteni ne dolazi sebi, lezi ga na lea i podigni mu noge u zrak. Ako mu je sadanji le bio blizak, ne daj mu da ga obilazi i razgleda. Rane od granata su obino razlog za ponovno gubljenje svijesti. A nema se toliko vremena. Plakanje je preporuljivo, uva srce. Ali, ni za to nema puno vremena. Ako je grad u opsadi, treba poslati najhrabrije da pokuaju donijeti plastine, neprozirne vree za mrtvace. Ako se ovi ne vrate, mrtve treba zamotavati u bijele plahte. Nije preporuljivo zakopavati ih bez toga. To iri paniku i strah od smrti lako postaje strah od vlastite takve sahrane. Sahrane se obavljaju nou, iz razloga sigurnosti. Zato, prije sahrane treba dobro utvrditi identitet pokojnika. U sluaju vie raskomadanih tijela treba jasno razluiti koji dio pripada kojem tijelu. Ako se greke i dogode, bolje ih je naknadno ne priznavati. Mrtvima je svejedno. Ako se iza pokopanog, na mjestu pogibije, pronae jo dijelova

2.

3.

502

tijela, a sahrana je ve obavljena, ostatke ne valja bacati na smetljite, jer se tamo okupljaju izgladnjeli psi. Najbolje, ako se ima vremena i volje, sve preostalo skupiti u jednu vreicu i zakopati plitko uz grob. Treba paziti da to ne zamijeti rodbina, posebno roditelji i suprunici, jer oni o leu misle kao o jednom komadu i takva razdijeljenost predstavljala bi za njih dodatno razoarenje. 4. U ratu niko nije lud. Barem se to ni za koga ne smije tvrditi. Mnogi predratni ludaci u ratu se pokau veoma dobro. Kao hrabri borci, ubijeeni u ideje svojih voa. U ratu niko nije pametan. Ne vjeruj niijoj istini. Duge rasprave o besmislenosti rata ranijeg profesora, za tren se pretvore u divlji ratni pokli, im sazna da mu je dijete poginulo na ulici. Nieg se ne sjeaj. Pokuaj spavati bez sna. Okiti se amajlijama i vjeruj da e ti pomoi. Vjeruj svakom znaku. Oslukuj svoju utrobu. ini po osjeaju. Ako pomisli da ne treba ii tom ulicom, idi drugom. Ne boj se nieg. Strah raa novi strah. Koi te.Vjeruj da si izabran da ostane iv. Ne ostavljaj nezavrene poslove. Izmiri dugove. Mora biti ist. Ne stjei nove prijatelje. I sa starim imae dovoljno briga. Zatiti uspomene, fotografije, pismene dokaze da si postojao. Ako sve izgori, ako sve izgubi, ako ti sve otmu morae i sebi dokazivati da si nekad bio. Trpaj sve u vree, kopaj u zemlju, uziuj u zidove, krij, i samo najdraim povjeri mape do tog blaga.

5.

6.

7. 8. 9.

10. Ne vezuj se za stvari, za zemlju, za zidove, za kue, za nakit, automobile, umjetnine, biblioteke Sve to jo ima cijenu pretvori u novac. Ali, ne vezuj se ni za novac. im uzmogne, zamijeni ga za svoju slobodu. 11. ini dobro ljudima. Uvijek. Oni to najee ne zasluuju, ali ti ini tako. Ne oekuj nikakvu zahvalnost. Ne pitaj kome ini dobro. Ne vei se za svoja djela.

503

12. Ne govori ta misli. Ne budi ba toliko glup. Jer, im misli, nisi njihov. Ne uti, da ne pomisle da neto misli. Govori tek tako. 13. Ako zapadne u opasnost, ne budi hrabar iz oaja. Pokuaj preivjeti. Uini sve to moe. Jedino ne ugrozi druge tim pokuajima. Sve dok nisi mrtav iv si. Izgleda razumno. Ne gubi to iz glave. Ako mora da se rtvuje, rtvuj se za ljude koje voli, nipoto ne za ideje. Tvoju rtvu uvijek e krivo tumaiti, po vlastitom liku i vlastitoj savjesti. Ideje e proi, iskvariti se, postati smijene. Ako ostane iv, vidjee koliko im je teko i dalje vjerovati. 14. Ne moli ni za to. Nikoga. Ni za ivot ne moli. To je pitanje dobrog ukusa. Pomisli samo kako je ivjeti na istoj planeti s ovjekom koji ti je potedio ivot. 15. Ne budi niiji predvodnik. Nipoto. Kad se osvrne da zatrai pomo, iza tebe nee biti nikog. Ne raunaj ni na kog, ali ne bjei od toga da oni koje voli raunaju na tebe. To je zdravo i za tebe. Mora znati: Zato? Ciljevi ne trebaju biti veliki, nikako ne sveopti. Znao sam ovjeka koji je sve vrijeme udio da popije pivo. Istina, nije to doekao, ali bilo je divno ivjeti s tom eljom. 16. Neka te nita ne iznenauje. Sva su uda mogua. Neka te nita ne razoarava. Svi su i prije bili takvi, ali nije bilo takvih uslova. Ovo je prva prilika da i sami sebe provjere. Mnogi su toliko razoarani sobom, da je tvoje razoarenje njima tek sitnica. Ako te neko iznevjeri jednom, ne daj mu priliku da to uini i drugi put. 17. Budi oprezan. Ako treba rupu u kojoj e se skriti, iskopaj je sam. Ako drugi to uini za tebe, rupa moe biti suvie mala. 18. Nema se prava ljutiti ni na kog. Ali, nemoj nita zaboravljati. Kad sve proe, odlui ega ne eli da se sjea. Ako sve proe. Ne zaboravi ispite koje neki nisu poloili. 19. Ali, ne zasnivaj sebe na tom. Ne ekaj priliku da uzvrati. Osveta je van tebe. Tua stvar. Ako preivi, ivi za sebe i one koji su preivjeli s tobom.

504

20. I, jo, nikad ne povjeruj da si Gospodar Istine. Niko to nije. Tebi je izgledalo tako. Drugom drugaije. Djeli svoje istine zadri za sebe. Valjae jedino tebi. Odreci se prava na pisanje istorije opsade. Ne protivrjei imenima onih koji su probrani za mrtve heroje. Ne nadaj se da e uspjeti popraviti nita, nijednu zaostalu nepravdu. Onog trenutka kad si ugledao prvi le na ulici, poslijeratna historija ve je bila napisana. U nju samo poslije uvrste imena ljudi, gradova, planina, utvrda koje su se slavno odbranile i utvrda koje su slavno pale. Za tvoju istinu tu nema mjesta. Sada, kad zna sve ovo, pokuaj sauvati sebe, moda i svoju glavu. Ako ne uspije, barem ti nee biti dosadno.

SLAVNI GLUMAC Slavni glumac, potpuno pomahnitao, tri ulicom velikog grada, s pitoljem u ruci, razbaruen, poderan, prljav. Prilazi sluajnom prolazniku, koji ga, naravno, odmah prepoznaje. Slavni glumac urla svojim dubokim glasom, prijeti da e ga ubiti, mae pitoljem. Sluajni prolaznik blago se smjeka, siguran da je kamera skrivena negdje. Osvre se, gleda. Slavni glumac puca iz svog pitolja i metak pogaa sluajnog prolaznika ba u srce. Smrt ga zatie s osmjehom na licu, jer on jo uvijek vjeruje da e se njegova ena obradovati kada ga vidi na televiziji. Slavni glumac, oko kojeg se ve okupila gomila znatieljnika, sigurnih da je rije o ulinoj predstavi, odluuje, umoran od svega, da se ubije. Polako prinosi cijev pitolja sljepoonici, mrmlja neto, povlai oroz, ali metak se zaglavi u cijevi. Slavni glumac kriknu, a zatim, potpuno slomljen sputa ruke niz tijelo, pada na koljena i jeca, oborivi glavu na grudi. Zatim se, polako, sasvim umiri. Svi okupljeni dugo aplaudiraju i kliu njegovo ime. Slavni glumac ustaje i poklanja se.

505

O AKAMA (i jednako lijepim stvarima)

Viao sam ake, od granita, od mramora, na spomenicima naoj prolosti. Najee ih je bivalo dvoje, ona i on, okamenjeni, zagledani u budunost, krenuli tamo, iz slavne prolosti. Ako bi spomenik bio izliven od bronze, zelena patina inila ih je slinim udovitima iz movare. Koraali su teki, miiavi, ona i on, uvijek u istom mjestu, poput pantomimiara, oslonjeni jedno na drugo. U na grad jednog dana uvezli su golubove iz drugog, veeg, grada, da bi na glavnom trgu, oko spomenika, bilo ivo i veselo. Nije zbog toga postalo ni ivlje ni veselije. Golubovi su uskoro zasrali sve spomenike, namnoili se i otjerali lastavice iz grada. * * * Viao sam ake, kako prijete. Mnogo njih odjednom. Sve u istom smjeru. Vlasnici tih aka, odobravali bi neto to bi govorio onaj s bine, i ta prijetnja bivala je upuena nekom drugom, manje dohvatnom, dalekom, da kad vidi zna, da kad uje bjei, jer ake su spremne i odluka je donesena. Vikali bi neto, ali rijei nisu vane. Na svim jezicima viu isto. Neka imena, psovke, narodne poslovice preraene za tu priliku Velike rijei, uglavnom. * * * Viao sam ake, kako tuku. A kad bi onaj, kojeg su tukli, pao, nastavili bi da ga tuku nogama. Da se ne saginju, ljudski praktini. Kasnije bi, namrgoeni i zadovoljni, puhali u svoje vrele ake, da ih rashlade, da ih pohvale. Nikad nisu puhali u noge. Onaj kojeg bi tukli u poetku bi stiskao ake, a kasnije bi mu postalo svejedno. Ostao bi leati tako, teko diui, u lokvi vlastite krvi. * * * Viao sam ljude bez aka i ake bez ljudi. Ako je ovjek bez ake i ako je to jedino bez ega je, moe se nekako. Problemi s priborom za jelo prevaziu se ubrzo. aka bez ovjeka ozbiljnija je nevolja. Za nju nema nade. U posljednje vrijeme doktori

506

znaju priiti otkinutu aku za ostatak ruke. ovjek tako dobiva pravo na greku, pravo da izgubi aku i da mu se ona vrati. A aka tako oajniki treba ovjekovu glavu i srce, njegovu vrelu krv. Sama aka nije nita. * * * Viao sam svete ake, relikvije, po crkvama. Pozlaene, s draguljima. Bilo bi divno da ih se moe ponovno priiti za tijela svetaca. Ako tijelo ne bi bilo jednako pozlaeno, sve bi liilo na junaka iz stripa. Ako bi i ono bilo zlatno, s draguljima, taj strip bi valjalo nacrtati. U njemu bi zlatni junak, optoen draguljima, svojom zlatnom akom dijelio pravdu, nekom oprost, nekom muke paklene. Savreni vladar sudbine.

507

prevela sa engleskog: Ana Ristovi

Igor tiks

CENZOROV NAJVEI TRIK

Knjiga je napunjena puka u susedovoj kui. Spali je. Vatrogasni kapetan Biti Knjigu je mogue spaliti na vie naina. Rej Bredberi

Pedeset godina nerazumevanja

Rej Bredberi, autor uvenog romana Farenhajt 451, i autor kome je odbor za dodelu Pulicerove nagrade odao posebno priznanje 2007. godine, nedavno se, 30. maja 2007, u asopisu LA Weekly poalio da ljudi nisu razumeli njegovu knjigu. Odbacio je opte prihvaeno miljenje da Farenhajt 451 govori o dravnoj cenzuri. Ne, tvrdi Bredberi, ona nije ni o cenzuri, ni o totalitarnim reimima kao ni o Mekartijevom lovu na vetice. To je knjiga o kobnom uticaju koji televizija ima na itanje i knjige. Bredberi je napisao svoj popularni roman kao pokli protiv tihog i uspenog masovnomedijskog uklanjanja knjiga iz svakodnevnog ivota velikog dela stanovnitva. Ovaj problem ga je muio jo 1953. godine, mnogo pre objavljivanja Farenhajta 451. Dve godine ranije, u pismu Riardu Matesonu, kolegi-piscu naune fantastike, jadikuje zbog tetnog uticaja radija i televizije. Radio je dao svoj doprinos tome da sve manje obraamo panju na svet oko nas... Zbog brzog naina ivota, ljudi, ukljuujui i mene, vie skoro da ne mogu da sednu na miru i da se ponovo prepuste romanu. Postali smo itaoci kratkih pria, odnosno, jo gore, BRZI itaoci. Na nekoliko video-klipova na svojoj internet stranici, Bredberi objanjava Farenhajt 451: Nisam bio zabrinut zbog slobode. Brinuli su me ljudi, koje je televizija pretvorila u morone; i jo direktnije: Nije re o cenzuri. Re je o zatupljujuem uticaju popularne kulture putem lokalnih TV-vesti i putem proliferacije dinovskih ekrana i bombardovanja faktoidima, povrnim informacijama kojima smo neprestano izloeni. Roman opisuje situaciju u kojoj, zanimljivo, drava nije ta koja poinje kampanju protiv knjiga, ve su to ljudi

508

iz demokratskog drutva u kojem su sve grupe manjine. Ideal sree i socijalnog mira zahtevao je zabranu i unitenje knjiga koje bi po svojoj prirodi mogle da izazovu kako unutranji, kako i konflikt meu ljudima i meu grupama. U Bredberijevoj anticipaciji dogmatske verzije savremene politike korektnosti manjine se okreu protiv knjiga koje smatraju uvredljivim i nemoralnim. Svet je pun ljudi koji tre naokolo sa upaljenim ibicama, zapisao je Bredberi u Kodi, dodatku izdanju Farenhajta 451 iz 1979. godine. Svakoj manjini se, bilo da su u pitanju baptisti ili unitaristi, Irci, Italijani, osamdesetogodinjaci ili zen budisti, cionisti ili vernici Crkve adventista sedmog dana, liberalke ili republikanke, drutvo Mattachine ili FourSquare Gospel, ini da ima slobodnu volju, pravo, dunost da polije kerozin, kresne ibicu. Vatrogasni kapetan Biti, negativac u romanu, objanjava Gaju Montagu, zabrinutom protagonisti, kako se to dogaa. to je drutvo vee, to je vie manjina. () to je vee tvoje trite to tee moe da kontrolie sporove. On potvruje Bredberijevu interpretaciju romana: Unitavanje knjiga nije krenulo odozgo, od vlade. Nije bilo nikakve naredbe, nikakve objave; kao prvo, uopte nije bilo nikakve cenzure, ne! Tehnologija, masovno iskoriavanje i pritisak manjina su, hvala bogu, bili sasvim dovoljni. Vatrogasci su prekinuli sa gaenjem poara i pretvorili se u zvanine poarne brigadire, zaduene za spaljivanje knjiga. Socijalni mir je bio iznuen i pomou sveprisutne televizije i kontinuiranog toka njenih antiseptikih programa. Uprkos Bredberijevom tumaenju sopstvene knjige, itaoci jo uvek itaju i itae Farenhajt 451 kao distopini portret totalitarnih reima; re je, naime, o najpoznatijem romanu o cenzuri knjiga. U izvesnoj meri ostaje nejasno pitanje, zbog ega je Bredberijeva izraena namera da napie kritiku tadanjeg drutva spektakla bila uglavnom pogreno shvaena. U ovom eseju u pokuati da pratim Bredberijeve polazine razloge za pisanje knjige o iskasapljenim, utianim i konano unitenim knjigama, za ta su odgovorne vizuelne slike kojima su zasiena liberalno-demokratska drutva, voena pravilima globalnog slobodnog trita. A najpre u, ukoliko mi dopustite, nainiti kratak osvrt na Istonu Evropu, u kojoj je, godine kada je umro Staljin, upravo objavljeni Farenhajt 451 trebalo da bude itan (i verovatno su ga tako itali barem dravni cenzori koji su znali strane jezike) kao ne previe privlaan odjek njihovog sopstvenog drutva.

509

Nepodnoljiva lakoa knjiga: Od samizdata do nevanosti

Nekadanji Sovjetski Savez se 1989. godine zajedno sa svojim istonoevropskim satelitima oslobodio komunistikog reima, a time se okonala i ona posebna interakcija izmeu dravne cenzure i knjievnosti koja je trajala decenijama i iji intenzitet je zavisio od menjanja politikih prilika, u smislu otopljavanja i zahlaivanja . U sreditu cenzorskog delovanja bio je nadzor nad nastajanjem, irenjem, uvoenjem i itanjem knjiga koje su se navodno suprotstavljale zvaninoj dogmi definisanoj kanonom uzornih dela. Rezultat toga je bio sistem kanjavanja i nagraivanja pisaca koji (ni)su potovali pravila igre. Reim je jasno dao do znanja da e dravni cenzori, iza kojih je stajao ogroman policijski aparat, budno nadzirati knjige i javno delovanje onih koji su ih pisali. Ukoliko bi se pisci pokazali kao politiki subverzivni ili opasni, mogli su da se nau u velikim problemima, koji su podrazumevali odlazak u zatvor, proterivanje, Gulag, pa ak i streljanje. Kao odgovor na tu represiju razvio se alternativni sistem samizdata, odnosno tajnog objavljivanja i irenja zabranjenih knjiga. Pisati te knjige, uestvovati u njihovoj proizvodnji i irenju ili ak samo ih posedovati, predstavljalo je rizian in graanske hrabrosti i politikog suprotstavljanja. To je bilo mogue iz jednog jedinog jednostavnog razloga: knjige su u doba komunizma bile vane! U drutvima koja se zasnivaju na jasno definisanim idejama ili (verskim) ubeenjima, knjige obino imaju znatnu politiku ulogu. U takvim reimima su neke knjige (ili, to je jo kobnije, jedna jedina knjiga) veoma potovane, dok druge, drugaije knjige predstavljaju pretnju u neprestanom ratu ideja. Nakon annus mirabilisa1989, istonoevropski pisci su se po prvi put u savremenoj istoriji svog regiona nali izbaeni iz svog tradicionalnog drutvenog poloaja. Pisci, ti oevi naroda, imali su izuzetno vanu ulogu u narodotvornom periodu. Uprkos drugaijoj ideolokoj konstelaciji, pisci su i u komunizmu nastavili da uivaju tu neobinu privilegiju uvenih inenjera ljudskih dua, bez obzira na to da li su bili lojalni reimu ili su bili disidenti. U turbulentnom i dugotrajnom prelasku u trini kapitalizam, pisci su ubrzo bili prinueni da se pomire sa injenicom da se u okvirima liberalno-demokratskog sistema moraju istrajno boriti za svoj drutveni i politiki poloaj.

510

Endrju B. Vahtel, jedan od najpoznatijih amerikih strunjaka za Istonu Evropu je veoma reito opisao tu promenu u knjizi Remaining Relevant After Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe, 2006 godine (srpsko izdanje: Knjievnost Istone Evrope u doba postkomunizma: uloga pisca u Istonoj Evropi, Stubovi kulture, 2006.) Na izuzetno ubedljiv nain je analizirao strategije koje su upotrebljavali pisci ne bi li ostali relevantni ne samo kao knjievnici ve i kao drutvene i politike figure. Jednostavno reeno, pisac koji je eleo da zadri svoje itaoce i da za svoje delo bude plaen, u situaciji slobodnog trita bio je prinuen da ponovo osmisli svoj knjievni kredo. U postkomunistikim drutvima je postalo bolno jasno da su i esteticizam i antikomunistiki otpor izgubili svoju privlanost. Oba ranije popularna knjievna stila vie nisu mogla da se isplate. Pisci su imali samo ograniene mogunosti za to kako da ostanu na sceni i da pri tom zarade za ivot: politika, novinarstvo, meunarodna karijera ili und literatura. Sa te take postaje jasno da su brojni pisci pokuali da izvuku to je mogue vie iz simbolinog kapitala koji su stvorili u vreme komunizma. Po pravilu, pokuali su da zauzmu neupranjene poloaje u novom sistemu preraspodele moi. Zbog toga ne iznenauje injenica da su brojni pisci u postkomunizmu postali politiari, neki ak i predsednici drava ili voe politikih stranaka, a esto i desniarski ekstremisti. Drugi su zauzeli visoke urednike poloaje u nacionalnim novinama, pretvorili se u najprodavanije autore und literature ili u meunarodno poznate knjievne zvezde, koje esto na duhovit nain zapadnim itaocima uspeno prodaju prie o ivotu u doba komunizma. Istonoevropski pisci su tako uli u svet u kojem su njihove zapadne kolege ve dugo delovale. Nekada si bez problema znao da si u Istonoj Evropi, duhovito nas podsea Vahtel u svojoj knjizi, kada nam ponudi originalnu definiciju regiona bez jasno odreenih granica. Istona Evropa je onaj deo sveta u kojem je ozbiljna literatura zajedno sa onima koji je stvaraju, tradicionalno precenjena. Naalost, danas vie nije tako. Istona Evropa se pridruila demokratskom svetu slobodne trine privrede, u kojem su knjige samo jo jedan od proizvoda na tritu, samo jo jedan od brojnih medija za izraavanje kreativnosti i miljenja. U tom kontekstu, knjige vie nisu jedan od najvanijih kanala drutvene i politike komunikacije.

511

Cenzorov najvei trik

Po mom miljenju, izvorno nerazumevanje Bredberijevog dela je doprinelo eroziji kritikog i subverzivnog potencijala knjige Farenhajt 451. Opisivanje, prodavanje i tumaenje te knjige pre svega kao knjige o cenzuri, u znaajnoj meri je umanjilo mo polemike argumentacije romana protiv obezvreivanja knjiga koje u demokratskim drutvima prouzrokuju masovni mediji. U vreme objavljivanja Farenhajta 451 ameriki i zapadnoevropski itaoci su imali lak zadatak, da prepoznaju savremene prakse cenzurisanja sa one strane eline zavese, odnosno, neto ree, u Mekartijevom antikomunistikom lovu na vetice. Takvo, u krajnjoj konsekvenci veoma ogranieno itanje, onemoguilo je iru raspravu o mnogim nainima da se spali knjiga i razliitim vrstama cenzure, ne samo onima koje su sprovodili drava, cenzori i policija. Rasprava bi se moda dotakla pitanja mnogo prefinjenijih oblika cenzure koje su razvili imperativ uveanja profita i njegovi reiseri u izdavakoj delatnosti. Vie nije bitno ta pie, ve da li ono to pie moe da proda. Pisati izvan onoga to se danas ini primerenim za objavljivanje, tj. pisati izvan onoga to barem minimalno mora opravdati uloena sredstva. I, uprkos svemu tome, ak i knjiga koja je objavljena i na taj nain izmeu hiljadu drugih preputena tritu, ima tek malo garancija da e opstati. Veliki broj novih knjiga ubrzo nakon to su objavljene nestaju bez traga. Za te knjige je jedina nada da e se pojaviti u bazama podataka velikih on-line knjiara i moda zavriti na policima poseenijih istraivakih biblioteka. Meutim, i one najprodavanije knjige kojima uspe da dou do veeg broja italaca, po pravilu objavljuju veliki izdavaki konglomerati. One najpre moraju da se probiju kroz urednike sektore, iji je zadatak da ne izgube novac, i onda kroz marketinke sektore, iji zadatak je da ga stvaraju. Sa izuzetkom takozvanih odmetnikih drava i Kine, cenzura knjiga je u preostalom delu sveta, u doba nakon kraja hladnog rata postala mnogo manje primetna. Cenzore je veoma teko nai; vlade poriu bilo kakav nadzor nad knjigama, dok izdavaka industrija tvrdi da je apolitina. ini se, da je cirkulacija ideja preputena na milost i nemilost tritu i navodnom slobodnom izboru itaoca. Meutim, uprkos svemu tome, ostajem skeptian prema slici pisca pred belim listom hartije i prema iluziji, da pisac moe da slobodno izrazi svoju bezgraninu, istu i originalnu kreativnost, ne da bi

512

na njega uticale svakodnevne navike ivota i smrti knjiga na slobodnom tritu. Piev list hartije nikada nije toliko beo. Takoe, zadravam pravo na sumnju u to da svako knjievno delo moe da bez deformacija proe Prokrustovu postelju savremenog izdavatva i da na kraju dopre do jednako nedunih italaca. Sa druge strane, ne mogu a da se ne divim rairenosti opteg utiska da je cenzura prognana iz naeg ivota. Cenzorov najvei trik, da parafraziram poznatu izreku o avolu, jeste da nas uveri u svoje nepostojanje (u svetu knjiga)! U nekim drugim svetovima, na primer, na televiziji, radiju, filmu i internetu, cenzori uopte ne skrivaju svoje prisustvo. Njihov posao je da kontroliu vizuelne medije koji imaju oiglednu socijalnu, politiku i pedagoku vanost. Kada je u pitanju obrazovanje, za sve nas, itaoce i pisce, vano je da budemo svesni injenice da su pre mnogo godina nacionalni parlamenti raspravljali o Loliti Vladimira Nabokova, jer su se poslanici plaili loeg uticaja tog romana. Danas on ne bi dobio ni oznaku R-3, odnosno itati pod nadzorom roditelja. Da ne bude nesporazuma: ne tvrdim, da su knjige nevane. Suprotno tome, ini mi se da govorim o neemu to je oigledno, ukoliko kaem da danas knjige jednostavno nisu dovoljno subverzivne, da bi mogle da ugroze edukovanje buduih lanova navodno neideolokog drutva zrelog kapitalizma. Za knjige ostaje tek malo utehe kada se pretvore u samo jo jedan od brojnih prodajnih artikala namenjenih masovnoj potronji. ak i kad neke knjige otvoreno ustaju protiv injenice da su knjige postale drutveno i politiki nevani proizvod, to je tek neto vie od udaranja o pliane zidove svog sopstvenog zatvora: knjige ne mogu pobei od svoje dananje sudbine da su samo trina roba. Kapitalistiko trite oigledno nagrauje sve to se moe prodati, ak i ukoliko je re o podrugljivoj kritici njega samog. Veoma poznata knjiga Naomi Klajn, No Logo, postala je ak bestseler, logotip onih koji se suprotstavljaju svetu logotipa. Iako sa gorinom, ipak je potrebno priznati da knjige imaju vanu politiku teinu samo onda, kada nisu deo palete proizvoda koji se mogu prodati, tj. onda kada krue iz ruke u ruku, bez copyrighta i ISBN-a, bez honorara i dozvola za tampanje, samo onda, kada se u tajnosti tampaju u kakvom podrumu. Samo, i u tome je ironija, u drutvima koja potuju pisanu re i kao takve se plae, pa im se knjige koje su izvan njihovog ideolokog ili verskog kanona ine vrednima cenzure i unitavanja.

513

Bredberijeva (ne)ispunjena proroanstva

Uli smo u onaj period istorije, koji sam opisao u Farenhajtu pre pedeset godina, ujemo i vidimo Reja Bredberija kako govori na svojoj internet stranici. Iako zasluuje svo potovanje za dalekovidu analizu moi televizije i masovnih medija, uprkos tome potrebno je zapitati se da li je osamdesetogodinjak u pravu, kada samozadovoljno tvrdi da su se njegova proroanstva ispunila. to se tie dananjeg poloaja knjiga, Bredberi barem u vezi toga nije u pravu. Knjige se jo uvek naveliko objavljuju i itaju. Izdavaka industrija je profitabilna, o emu, sa pet miliona prodatih izvoda, najbolje svedoi upravo Farenhajt 451. Danas nije mogue nikoga prepoznati po mirisu kerozina koji prati palitelje knjiga; nema nikakvih vatrogasaca za koje je kerozin samo parfem, kao to kae Gaj Montag u uvodnim pasusima Farenhajta 451. Meutim, u drutvu u kojem ivi Montag, knjige su zbog svoje opasne moi osuene na veni holokaust. Predstavljajui haos i konflikt, knjige prete da ugroze raj. Poto je unitavanje knjiga preduslov za sreu, drutvo se bori protiv njih svim raspoloivim sredstvima. One mogu da promene ba sve! Jedna jedina reenica iz zabranjene knjige Vreme je zaspalo na popodnevnom suncu povela je Montaga u borbu protiv poretka koji je ranije predano branio. Kako samo laskav status imaju po Bredberiju knjige, u poreenju sa socijalnim i politikim znaajem koji im se danas pripisuje! Nikakav reim nije spreman da zaposli vojsku posebno istreniranih cenzora i odgovarajueg bezbedonosnog aparata za nadzor nad nastajanjem, irenjem i itanjem knjiga, jo manje za njihovo spaljivanje. Analiza finansijske opravdanosti bi pokazala da je takva ideja, jednostavno, smena. Meutim, Bredberi je verovatno u pravu kada tvrdi da drutvo podreeno vizuelnim slikama, a posebno televiziji, ljude polako pretvara u morone, time to im nudi velike koliine faktoida i time to za iroku publiku i omladinu pojednostavlja knjievna dela. Na kraju krajeva, rat protiv knjiga je u Farenhajtu 451 poeo irenjem skraenih knjiga (iz kojih su uklonjeni delovi koji se smatraju nemoralnim!) i zavrio se slavljenjem one legendarne temperature na kojoj poinje da gori papir na kojem su napisane. U godinama koje su usledile nakon objavljivanja romana, Bredberi je naiao na brojne dokaze koji su potvrdili njegova predvianja. U Kodi, na primer, govori o tome kako su urednici antologije namenjene srednjokolskim itaocima,

514

uspeli da ak etiri stotine pria zbiju u jednu jedinu knjigu. Svaki pridev koji neto vredi, svaki glagol koji gane, svaka metafora to tei vie od komarca napolje! () Svaka pria, skraena, izgladnela, cenzurisana, isisana i osakaena, podseala je na bilo koju drugu priu. Jo jedan zahvalan dokaz je doao iz neoekivanog izvora; izvor je bio neoekivan zbog toga to se niko nije usudio da proveri da li je knjiga koja je kritikovala cenzuru i sama cenzurirana. Zapravo je Bredberijev izdava 1967. godine objavio cenzurisanu varijantu Farenhajta 451, koja je bila namenjena distribuciji po kolama: skoro 75 delova, ukljuujui i rei avo i prokleto odjednom su nestali! Sa druge strane, Bredberi se vara u pogledu jo jedne stvari. Manjine (za sada) ne spaljuju knjige, uprkos tome to neprivlani opis politiki korektnog drutva, ukoliko ga potisnemo do njegovih krajnjih teorijskih granica, navodi na pomisao da je odstranjivanje neega uvredljivog bilo kome nuno, ukljuujui i uklanjanje itavih stranica akumulisane politike nekorektnosti iz prolosti. Razliite grupe danas nisu u meusobnom konfliktu zbog sadrine knjiga samo zato to knjige kao tradicionalno omiljeni medij za irenje ideja ne predstavljaju ni najvaniji ni najpresudniji forum za savremene drutvene i politike borbe. Meutim, ne zaboravimo na injenicu da tamo gde odreene drutvene grupe ele da reinterpretiraju istoriju ne bi li ostvarile svoje politike ciljeve, i kada je istorija o kojoj je re uglavnom zapisana na papiru, odnosno u knjigama, jo moe da bude mnogo vatre. Izgoreli i bombardovani zidovi sarajevske Narodne i univerzitetske biblioteke jo uvek predstavljaju sveu opomenu. Paravojne jedinice bosanskih Srba, pod komandom Radovana Karadia, minornog pesnika i velikog ratnog zloinca, avgusta 1992. godine su pretvorile biblioteku zajedno sa njenih dva miliona knjiga u prah. To je bio pokuaj brisanja vrstih dokaza o kulturnom nasleu multietnike i multikonfesionalne Bosne i Hercegovine, ukljuujui i dokumenta koja su dokazivala njenu dugu tradiciju dravnosti.

Poslednji dani Ljudi-knjiga

Poslednje stranice Farenhajta 451 opisuju nuklearno unitenje srenog drutva, a 1953. godine to je bio prilino mogu scenario. Na svu sreu, to ostaje jedna od neostvarenih prognoza romana. Montag i Ljudi-knjige kojima se pridruio,

515

naputaju redove podzemnog pokreta otpora u nameri da daju svoj doprinos izgradnji boljeg drutva. Meutim, dopustite mi da se vratim trenutku koji je prethodio poetku nuklearnog rata, trenutku kojim Fransoa Trifo zavrava svoju filmsku adaptaciju (1966) ovog romana. U njemu nastupa grupa hrabrih pojedinaca, koji su shvatili da je jedini mogui otpor ponuditi ljudski mozak kao najbezbedniju, iako nepouzdanu pomo pisanoj rei. A sada, molim, nemojte zamiljati strahote nuklearnog rata kao poslednji stadijum drutva koje mrzi knjige, ve njegovu demokratizaciju. Vatrogasci ponovo gase vatru i knjige se opet slobodno objavljuju i itaju. Zamislimo taj dugo iekivani trenutak slobode, i onda se zapitajmo ta bi se dogodilo sa tim hrabrim enama i mukarcima, koji su se pod strahovladom ancien rgima pretvorili u ive knjige. ta bi uinili onda kada bi njihova sposobnost da izbegnu cenzuru i da sauvaju knjige uei njihov sadraj napamet, iznenada postala beskorisna? Za poetak bi nekako morali da zarade za ivot, iako teko mogu da zamislim da bi se dobro oseali u novom tranzicijskom drutvu. Navikli su na podzemlje, borbu protiv dve stvari istovremeno: protiv represivnog reima i nesavrenstva ljudskog pamenja. Bili su ljudi sa misijom, jedina garancija da do promene moe doi. Sada ne mogu da shvate silne razmere promenjenih okolnosti. Nakon to su bili nagraeni za svoju hrabrost, nakon toga to su bili veliani neposredno nakon promene, nakon toga to su na televiziji i radiju ponosno recitovali itave stranice iz ekspira (nedavno objavljenog u knjinom izdanju, kojem su oni pomogli da se ponovo vrati u ivot!), publika ih se polako zasitila. Ljudi-knjige sada progovaraju za medije tek retko i ak i tada zamorno pravedniki i sa neizbenom gorinom. Poto je njihovo pamenje naruilo prolaenje vremena i poto su ih skoro svi zaboravili, Ljudi-knjige su prinueni da shvate da jedini preostao prostor, rezervisan za njihovo neobino, ali i beskorisno znanje, jesu arene putujuih cirkusa. U tom drevnom skladitu svega to je staro, odbaeno, neupotrebljivo, ali istovremeno i neobino simpatino, Ljudi-knjige barem mogu da zabavljaju publiku i zarade za skroman ivot otvorite bilo koju stranicu Dojsovog Uliksa, i rei u vam ta pie od vrha nadole i obrnuto! Mogu da ih zamislim, kako se poput nomada sele iz mesta u mesto, reklamirani kao Putujua atrakcija Ljudji-knjige!, zabavan preostatak groznih starih vremena cenzure, koja je (veruje se) zauvek nestala.

516

Marko Juvan

prevela sa slovenakog: Ana Ristovi

FIKCIJA, STVARNOST I ZAKONI

Pria
Matja Pikalo je 1998. godine u izdavakoj kui Cankarjeva zaloba, u ediciji Najst, namenjenoj mladim itaocima beletristike, objavio svoj prvi roman, Modri e. U njemu maturant Alfred Panik u prvom licu pripoveda o svom sazrevanju u zabitom industrijskom gradiu, zvanom Kanal. Upravo u klimaksu, dok mladi Alfred sa nekom Francuskinjom u automobilu doivljava vrhunac polne inicijacije, prvi put se pojavljuje epizodni lik, policajac Petarda. On masturbira posmatrajui taj prizor, a u nastavku pokuava da od Francuskinje iznudi potkupninu. Petarda se pojavljuje jo nekoliko puta. Narator, Alfred, karakterie ga runim izrazima: cajkan, prasac, prase, veoma tvrdoglav domorodac, iznuiva potkupnina, aljkavi masturbator itd. Mesec dana nakon izlaska knjige u Ljubljani je poela njena neobina recepcija u 'provinciji', u pievoj rodnoj Korokoj.1 Ono to bi u 'metropoli' moda ostalo fikcija, u 'provinciji' se izopailo u nekakvu hroniku mesta i okoline (tu anrovsku oznaku je ovom delu kasnije prilepio sud). Identitet teksta se pretvorio iz fiction u faction, mutirala je referencijalnost znakova: u oima nekih italaca oni se vie ne odnose na opta mesta, na individualizovanu optost (na das individuelle Allgemeine, kao to bi rekao lajermaher); vie ne predstavljaju svakog mladog oveka, otelotvorenog u izmiljenom Alfredu, ve konkretno mesto Prevalje i njegove udake. Ubrzo nakon izlaska knjige, kada se tekst pretvorio u ogledalo u kojem se prepoznaje lokalna zajednica i otkriva osetljive tajne o svojoj sredini, promenu u razumevanju inicirao je zahvat masovnih medija. A oni su sredstvo preko kojeg se kognitivni sistemi pojedinaca intersubjektivno spajaju sa drutvenim sistemima vrednosti (mit, 1996: 9699). lanci u korokim novinama Pikalov prvenac su okarakterisali kao

1 Prikaz ove prie se oslanja na lanke: Detela, Jasmina Matja Pikalo: Tim procesom sam tako rei izgubio nevinost, [intervju] Veer 57/97 (28. IV. 2001.), 11. Grah, Matija: Petarda je pukla, Delo Sobotna priloga (13. VII. 2002.), 12. Hriberek, Dare: Sud osudio pisca, Mladina 43 (25. X. 1999.), 24. Jakli, Tanja Matja Pikalo: Ponovo moram rei da je sve izmiljeno?!: Matjau Pikalu za prvi roman preti tuba, Delo 40/227 (1. X. 1998.), 20. Pikalo, Matja: U ime naroda, Ampak 2/6-7 (juni juli 2001.). 5556. Vasle, Vinko: Dostojevski na sudu, Mag 5/44 (3. XI. 1999.), 29.

517

2 Skoro istovremeno sa sluajem Pikalo trajao je i sudski proces protiv spisateljice Brede Smolnikar. O tome ima materijala za itavu knjigu, u kojoj bi jednom trebalo razotkriti i svu psihopatologiju slovenakog kulturnog prostora. Na ovom mestu izneu samo nekoliko osnovnih podataka. Smolnikarova je 1999. godine u Depala vasi, u samizdatu, objavila knjigu Zlate dpuke pripovedke (Zlatne depuke pripovetke), u koje je uvrstila i pripovetku Ko se tam gori olistajo breze (Kada tamo gore olistaju breze). U njoj je domiljatom poetskom snagom i socijalno-psiholokom ubedljivou opisala ivotnu priu Rozine, izuzetnog, anticankarovskog lika majke. Spisateljica je taj lik i sa njim povezane dogaaje po njenim sopstvenim prianjima, ispovestima i intervjuima matovito, u skladu sa svojim umetnikim ciljevima, satkala iz seanja na svoju baku i pria svoje prijateljice, koja joj je govorila o svojim roditeljima. Zbog oigledno naklonjene, ali neidealizovane pripovedne perspektive, iz koje je Smolnikarova prikazala snalaljivost, istrajnost, energinost, ljubavnu brigu i erotsku probuenost glavne junakinje, morala je da je okira civilna tuba prijateljiinih ostarelih roaka, koje su fiktivnu Rozinu i njenog mua identifikovale sa svojim ve pokojnim roditeljima i osetile se ugroenima i povreenima, jer je spisateljica, navodno, svojom

obavezno tivo za sve Koroce, u smislu da u njemu mogu da se prepoznaju prevaljski originali. Nakon tog metakomunikacijskoj podsticaja, u liku Petarde se prepoznao i penzionisani policajac Norbert Vertanik pod nadimkom Petarda, koji je nekada zaista radio u Prevaljama, mestu, u kojem je odrastao i Pikalo. Po miljenju tuitelja i suda, stanovnici Prevalja i okoline trebalo je da bez veih potekoa proitaju izmeu redova da je Kanal zapravo njihov kraj, a policajac Petarda upravo on, Vertanik; trebalo je da itaoci budu spremni da veruju da je Vertanik poinio sve one rune stvari koje su nabrojane u romanu, iako se sam zakleo da neto poput toga nikada nije zgreio. Na tri sudske instancije tuilac je uspeo u svojoj nameri da autor romana Modri e bude optuen za uvredu, irenje neistine i prouzrokovanje duevnog bola. Pikalu nije uspela odbrana, u kojoj je tvrdio da mesto Prevalje nije ni pomenuto u romanu, kao i to da su roman i u njemu prikazani policajac Petarda plod njegove mate, s obzirom na to da osobu koja ga je tuila, pre pisanja romana lino nije ni poznavao.2

Istorija
Primer Pikalo je simptomatian. Knjievnost krajem 20. veka gubi sjaj autonomije, koji je donekle uspevala da odri ideologija zaeta u romantizmu i krajem 19. veka razvijena meu knjievnim istoriarima. Knjievnost je, dodue, uprkos romantiarskoj ideologiji estetske autonomije sve vreme bila smetena u trine, dravne, pedagoke, pravno-etike i druge okvire. Masa nepismenog stanovnitva je jo duboko u drugoj polovini 19. veka ivela ne itajui knjievna umetnika dela. Kulturno opismenjavanje je, istina, dugo bilo vezano za jezike uzore iz lepe knjievnosti; obrazovani ljudi su od poslednje treine 19. veka u kolama morali da sistematino ue o umetnicima nacionalnog jezika, da bi na taj nain akumulirali kulturni kapital i jaali narodnu svest. Meutim, retki meu njima su nakon perioda provedenog u kolskim klupama ostali aktivni posveenici i ljubitelji knjievnosti. Mnogi uticajni ljudi iz sveta politike i privrede u sutini su prezirali lepu knjievnost, doivljavali su je kao zabavu, statusni dekor ili oruje za ideoloko-politike ciljeve. I pored svega pomenutog, meu stvaraocima i itaocima je sve do naih dana preivela predstava, delimino indukovana putem kolskih i

518

kulturnjakih ideolokih aparata, da je knjievnost svojeglavo podruje, originalni medij stvaralake slobode, individualne mate, glasnik viih spoznajnih i etikih vrednosti. I spisateljska profesija je sauvala glavne obrise slike, koju su samopromotivno morali stvoriti jo romantiari usred uspona grubog kapitalizma nekakve meavine genija koji vidi vie od drugih, i disidenta, odnosno boema. Meutim, knjievnost danas oigledno gubi tu ar; sve vie se uliva u javni diskurs koji ispunjavaju tampani i elektronski mediji. Biti pisac postaje obina profesija. Otupelo je ulo za specifinost knjievnosti imaginaciju, fikciju. Vie se ne podrazumeva da je izjava Policajac Petarda je prasac i masturbator (Pikalo se, dodue, nije bukvalno tako izrazio) za stvarnu osobu pod tim imenom manje uvredljiva, ukoliko se pojavljuje u izmiljenom svetu romana umesto na stranicama ute tampe. Danas se ini da su pisac i novinar ravnopravni, obojicu obavezuju isti zakoni, ista etika javne rei. Knjievni diskurs se naao u poloaju kada vie ne moe da se legitimie iznutra, iz samoga sebe, preko rei aktera knjievnog sistema. U sluaju Pikalo, disciplina sa kojom se knjievni diskurs uhvatio u kotac ne bi li drutveno legitimisao svoju istinu, poredak vrednosti i svoje funkcije jesu pravo, zakoni i sudovi. Koreni spora izmeu knjievne fikcije i zakona koji su obeleili sluaj Pikalo seu u sredinu 19. veka. Tada je zasnovana konfiguracija javnosti, javnog morala, knjievne autonomije, realizma kao i autonomije dva subjekta subjekta javne rei (umetnosti rei) i prava. Razvoj modernog prava i knjievnosti je uporedan (prim. Konor 1997: 6173; Binder Vajsberg 2000: 619) i utkan u proces modernizacije koji je trajao od prosvetiteljstva do kraja 19. veka. U pitanju je bila izgradnja novih smislenih okvira za pojedinca koji je svojom emancipacijom i zajedno sa propadanjem ancien rgima gubio transcendenciju zasnovanu na religiji. U drutvu koje se nezaustavno modernizovalo, knjievnost i pravo su se sistemski osamostalili. Knjievnost je ostvarila svoju samostalnost upravo kao govor koji je omoguio ekspresiju stvaralake imaginacije pojedinca (oblikovne mate, fikcije), a pravo kao neutralan sistem apstraktnih pravila (zakona), koji podjednako vae za sve. Autonomni pojedinac, koji se uprkos apsolutistiko-restauratorskom reimu afirmisao na raznim drutvenim poljima (od ekonomije do religije), u umetnosti je nastupao kao subjekt mate i estetskog doivljaja, a na pravnom polju je

pripovetkom iznela u javnost njihov intimni, a posebno polni ivot, i o njima i ostalim lanovima porodice irila uvredljive neistine. Sudske instancije su tubu, dodue, najpre odbacile, jer su prihvatile argument da je inkriminisani tekst plod spisateljiine mate i da je bio okarakterisan kao nestvarnosna knjievna vrsta (pripovetka), ali, na vioj instanciji su ugodile tuiteljkama, i drakonsku kaznu koja zahtevom za potpunim uklanjanjem svih primeraka knjige iz javnosti podsea na totalitarnu cenzuru utemeljile mnogim logikim grekama i neverovatno siromanim knjievno-naunim znanjem. Spisateljica, koja ne pripada kulturnom establimentu, tako da oko sebe nije mogla ili nije elela da isplete mree uticajnih veza i poznanstava (njen socijalni kapital je, dakle, skroman), opirala se pritisku pravosua i postmoderne 'cenzure' ustavno zatiene slobode izraavanja i umetnikog stvaranja ne samo pravnim sredstvima, ve i novim umetnikim delima od klasinog knjievnog oruja, satire (Najbolj zlata dpuka pripovedka o ihanski ruralki, 2004.) do lino angaovanih konceptualistikih artefakata (zapeaena, negirana, cenzurisana, zakodirana ili zvuna knjiga) i performansa (javno spaljivanje inkriminisane knjige, komemorativna sveanost povodom smrti njene pripovetke).

519

3 O tome vidi u: Dimenil 1947: 226235, 349354; Ocvirk 1964: 617; ambr 2001: 711712. Iste godine, u leto, u istoj ustanovi je osuen i drugi utemeljiva knjievne modernosti i estetske autonomije arl Bodler, autor Cvea zla; 'opscenim' pesnikim slikama socijalne i psiholoke patologije, bogohulnim sliicama i imoralizmom, navodno je i on ugroavao javni i verski moral. Floberov i Bodlerov moderni esteticizam je u javnom u sudskom diskursu oigledno bio doivljen u mimetikom kljuu realizma.

konano ostvario status dravljanina, ravnopravnog subjekta prava i dunosti. Sa industrijskom revolucijom, uz porast pismenosti i razvoj tampe, od rasutih pojedinaca povezanih samo preko tampanog diskursa, oblikovala se javnost. Postala je fiktivna zajednica, novi autoritet za sud o stvarnosti i moralnim reprezentacijama. Predmet zakonsko-represivne, odnosno cenzorske zatite, nisu bile vie samo svetovna i crkvena vlast kao i ortodoksni nazori, ve i javni moral, uzdignut na nivo drutvenog dobra. U njegovu odbranu su stupali i graani i razliite grupe. Na drugoj strani je nastajalo polje knjievnosti (Burdije 1996.), tj. sistem ustanova, diskurzivnih praksi, habitusa, misaonih pretpostavki i metajezika, u kojem je knjievnost nastupala kao autonomno, autentino, poetino i imaginativno jeziko stvaralatvo. Meutim, sa realizmom knjievnost se pribliila stvarnosti savremenog sveta, putem imaginacije/fikcije je, paradoksalno, proizvodila efekat realnog (upotrebim li Bartov izraz). Zbog toga su tekstualni svetovi beletristikih knjiga, posebno realistikih, dolazili u sukob ne samo sa ugledom nosioca vlasti, ve i sa istim obrazom i moralom pojedinih graana, profesionalnih ili lokalnih zajednica. U zimu 1857. godine, sred zaguljivog reima drugog carstva, na optuniku klupu sa koje su se, dodue, branili provalnici, lutalice i deparoi, postavljen je Gistav Flober jedan od utemeljivaa moderne knjievne autonomije.3 Objavljivanjem romana Gospoa Bovari (a posebno 'kakljivim' prizorom preljube u koiji i razglabanjima apotekara Omea o Bogu) navodno je grubo vreao javni i verski moral. Sudski proces, u kojem je, dodue, Flober pobedio, okruivali su skandali i pritisci alijanse izmeu konzervativnog javnog miljenja (protesti italaca), kritike, cenzure i sudstva. Pored toga, Gospoa Bovari je nakon objavljivanja probudila meu stanovnicima Ruana i njegove okoline meavinu zgraavanja i zadovoljstva oni su ovu knjigu itali kao lokalno zanimljivi, nepodobni roman sa kljuem. Ljudski moral je bio uzburkan, irile su se glasine, ali pojedinci jo uvek nisu potezali civilne tube. Iako je Flober neprestano tvrdio da je itava pria zajedno sa njenim junacima potpuno izmiljena i da na umetnikoj ravni ni najmanje nije bilo u pitanju verno preslikavanje stvarnosti, pozitivistiki knjievni istoriari su kasnije ipak iskopali, da se oslanjao na stvarne 'modele', dogaaje i krajeve: Jonvil je navodno u

520

stvarnosti bio Ri, gospodin Bovari neki slualac pievog oca, a Ema - Delfina Kuturije, koja je uznemirila svoje okruenje poinivi samoubistvo. Saveznitvo etiki uzdrmane javnosti kasnije se cenzurom obruilo na Ivana Cankara. A on je upotrebljavajui efekte realnog namerno bio satirino izazivaki, iz uverenja, da zabavljanje uvek ima uspeha (ak i knjievnotrinog!) i u Ljubljani! (Moravec 1967: 366). Nakon objavljivanja drame Hlapci (Sluge)(1910) list Slovenec je 10. februara objavio Protest uiteljstva; u njemu su katoliki uitelji iz Slomkove veze digli glas u odbranu svoje profesije, u smislu da se ovek u liku J. Cankara u drami 'Hlapec' drznuo da runo i gnusno blati uiteljsku profesiju; otili su tako daleko, da su apelovali na visoku c. kr. okrunu vlast, da zabrani da se pomenuto kaljanje uiteljstva javno izvodi (Moravec 1969: 159160 i sl.); javni pritisak jedne od drutvenih grupa je doprineo tome da ljubljanska cenzura zabrani izvoenje Cankarove drame.4 Knjievnost je danas ve dola u poziciju kada poznate pisce ili spisateljice tue nepoznati ljudi. Pisci su uvek za svoja dela pozajmljivali istorijske linosti i imena, preuzimali opise poznatih i nepoznatih ljudi od krvi i mesa, franketajnovski ih spajali u fiktivne linosti. A ipak, pravna kultura nije podsticala civilne tube protiv romanesknog naruavanja ugleda i posezanja u neiju privatnost. Jedan od karakteristinih sluajeva dogodio se u Saveznoj republici Nemakoj, izmeu 1966. i 1971. godine, meutim, tuena strana nije bio pisac, ve izdavaka kua koja je nameravala da tampa njegovo delo.5 Usvojeno dete i jedini naslednik pokojnog glumca i upravnika pozorita, Gustafa Grindgensa, od okrunog i saveznog suda uspeo je da isposluje presudu, kojom je izdavakoj kui Nymphenburg bilo zabranjeno objavljivanje, umnoavanje i distribucija knjige Mefisto, koju je Klaus Man napisao jo 1936. godine, trinaest godina pre nego to se ubio; obe sudske instancije potvrdile su tuiocu da je Manov roman samo pamflet u obliku romana. U njemu je predstavljen glumac Hendrik Hefgen, koji kao Manova moderna, satirina varijanta Mefista, tako rei, u ime svoje karijere prodaje duu nacistima. Manov romaneskni lik je navodno, kako po linom opisu tako i po detaljima iz ivota, nepogreivo bio slian stvarnom Grindgensu, ije je lino dostojanstvo objavljivanjem romaneskne prie moglo biti narueno i nakon smrti. Nemaki ustavni sud, na kojem je oteena izdavaka kua pobijala

4 Dodue, u Ljubljani se jo ranije nagaalo da li je u komediji Za narodov blagor (Za dobro naroda) satirino portretisan liberalni upan Ivan Tavar (Moravec 1967: 371).

5 Podaci o ovom sluaju i tekst presude dostupni su na internet stranici http:// de.wikipedia.org/wiki/ Mephisto-Entscheidung.

521

prethodne presude, morao je da se 1971. godine opredeli izmeu dva ustavno zatiena prava prava na privatnost i lino dostojanstvo sa jedne, i prava na slobodu umetnikog stvaranja sa druge strane (jer, u umetniku slobodu spada i neometanje objavljivanja i delovanja umetnikog dela). Senat je glasao nereeno, tako da ustavni sud nije mogao da proglasi da je prethodna sudska zabrana objavljivanja romana bila neustavna. Meutim, uprkos tome, sud je za sve budue sluajeve proglasio vaeim naelo da kada su u pitanju takve kolizije treba veoma detaljno i posebno izvagati svaku stvar, proceniti da li je umetniki prikaz zaista takav da moe da povredi lino dostojanstvo bilo koga do te mere, da je u ime prava na neokaljan obraz opravdano sudski ograniiti osnovno naelo umetnike slobode. Kao to je poznato, Manov Mefisto je u SRN bio prvi put objavljen tek 1981. godine (i iste godine je i ekranizovan), a u Istonoj Nemakoj se mogao bez problema dobiti jo ranije. U Sloveniji bismo teko mogli nai reitiji primer za konflikt izmeu linog dostojanstva i umetnikih sloboda nego to je onaj, koji je u godinama 19711972. izbio prilikom objavljivanja drame ola noi (kola noi) Mateja Bora. Nekadanji dvorski pesnik revolucije prikazao je u toj drami profesora Ahrimana koji svojim nihilistikim gleditima navodi studente na samoubistvo. U godinama oko izlaska Borove drame irile su se insinuacije da je navodno za istinita samoubistva mladih ljudi kriv harizmatini profesor komparativne knjievnosti, Duan Pirjevec-Ahac. Pirjevec se na svoj providni izmiljeni lik u Borovoj drami (Ahriman Ahac) odazvao u dnevnom listu Delo: odrekao se sudske tube za klevetu, irenje neistina, i to, izmeu ostalog, upravo zbog svog doslednog insistiranja i na svom linom primeru na fenomenolokoj teoriji o kvazirealnosti fikcije, u smislu da je ta dramska igra uprkos svemu jo uvek dramska igra, dakle neto izmiljeno, knjievno, neto to je proizvod mate (Dolgan 1998: 323328). Drugaiji je domet knjievnoteorijski neobrazovanih pojedinaca, koji su se u kontekstu moderne demokratije odluili da pisce zbog kleveta u delima fikcije postave pred sud. Ljudi koji ne spadaju u javnu scenu za tube protiv autorki i autora romana i drama odluivali su se ukoliko je fiktivni prikaz, koji bi njima samima i ostalima (njihovim poznanicima, poslovnim partnerima, susedima itd.) omoguavao prepoznavanje identiteta, presezao prihvatljivu javnu meru

522

pristojnosti, moralnu doxu kada su ih pisci predstavljali kao kriminalce, pokvarenjake, prevarante, valere itd.6 O tom izrazito novom pitanju pisao je Riard Posner, protagonista interdisciplinarnog pravca Law and Literature zaetog kasnih sedamdesetih (Posner 2003: 459467). Kada se u liku iz romana prepozna stvarna osoba i kada se oseti povreenom zbog uvredljivog romanesknog prikaza, pred sudom se suoavaju dva ravnopravna interesa i dravljanina: zahtev pojedinca, da zatiti svoju privatnost i svoj neokaljani obraz, sudara se sa motivom druge osobe, da kao pisac/spisateljica zatiti svoje pravo na slobodu izraavanja i umetnikog uobliavanja. Fikcija za Posnera nije automatski alibi koji iskljuuje mogunost da manji krug empirijskih itaoca ne bi mogao da poveruje u napisano. Slino kao i za nemaki ustavni sud u sluaju Mefisto, i za Posnera je sutinski da sud mora izvagati korist koju bi imao pojedinac upleten u sudski spor, i razmisliti o dobicima ili gubicima ireg drutva, njegovih grupa i aktivnosti, kada bi sudska praksa naginjala ka koristi uvanja privatnosti i tueg imena, odnosno stvaralake, umetnike slobode. Sa gledita pravne ekonomije Posner predlae ogranienje kaznene odgovornosti pisaca za uvredu i irenje neistina. Opasnost, da bi kome bio naruen ugled zbog naina na koji je predstavljen u fikciji, naime, manja je nego u medijima, koji imaju odjeka i vae za verodostojne; briga autora i izdavaa da koga sluajno ne uvrede odvela bi u velike trokove, koji bi mogli da smanje umetniku produkciju, a pored toga bi ugrozili kvalitet knjievnosti, jer pisci ne bi mogli da stvaraju jednostavno, imajui u vidu estetske ciljeve, ve bi morali da prinude sebe na autocenzuru.

6 Dili Kuper, autorka bestselera Rivals, pristala je na sudski postupak koji je pokrenuo neki biznismen, koga je uznemirila slinost sa skoro istoimenim likom izopaenog televizijskog magnata. U suprotnou sa izmiljenim likom, pravi Bulingem je navodno bio uzoran suprug i potenjak (Lamark Olsen 1994: 119120).

Teorija
Drugi pravac razmiljanja na koji navodi sluaj Pikalo treba od istorije okrenuti ka teoriji. Ukoliko elimo da podrimo pisca Pikala i njegovo pravo, treba da se oprostimo od pojednostavljenog razumevanja nauke o autonomiji i kvazirealnosti fikcije i da iznova objasnimo odnos izmeu knjievnog teksta i stvarnosti. To se, u ovom sluaju, otvara pre svega preko referencijalnosti linih imena i opisa knjievnih likova. Etimoloki, fikcija je (Snoj 1997: 125) 'tvorevina', koja nastaje putem 'oblikovanja', 'predstavljanja', 'stvaranja', 'izmi-

523

7 Tako je, izmeu ostalih, razmiljala i Kejt Hamburger u Die Logik der Dichtung (1957). Fikciju je prepoznavala preko navodno objektivnih simptoma, kao to je upotreba epskog preterita, koja nije vezana za izraavanje prolosti, odnoenje deiktika (npr. vremenskih priloga) prema tekstualno predstavljenom a ne 'realnom' vremenu i prostoru, glagoli, koji prikazuju psihiko dogaanje treih lica (prim. NikelBejkon i dr. 2000: 271273) 8 Na primer, preobraavanje grkih bogova iz realnih bia (za antiku religioznu svest) u imaginarne likove, koji su nastanjivali jo samo svet umetnosti; slinu sudbinu su doivele stare fizikalne, astronomske, bioloke, geografske i druge predstave. 9 Doleel u pomenutoj raspodeli iznenaujue pojednostavlja pojam stvarnog sveta, iako u Heterocosmica razvija upravo teoriju pluranih moguih svetova. Tekstovi koji po Dolealu samo predstavljaju stvarni svet, na kategorijalnoj, semotiko-aksiolokoj ravni ga i konstituiu, jer utiu na sociolektalno afirmisanje ideologije, preko koje subjekt doivljava sebe i svet (npr. preko masovnih medija); sa druge strane, tekstualni svetovi konstrukcijskih tekstova su takoe mete revizije kroz procese itanja stupaju u dijalog sa uvek novim miljenskim

ljanja'. Meutim, mnogi savremeni teoretiari ne doivljavaju fikciju kao proizvod, objektivnu osobinu verbalnih ili drugih sadraja7 (filmova, slika, inscenacija), ve kao proces, interakciju izmeu proizvoaa i primaoca, koju odreuju promenljive kognitivne pretpostavke, posebno istorija razlikovanja izmeu podruja imaginarnog i realnog.8 Po Volfgangu Izeru, fikcija je kanal koji imaginarnome daje 'opipljiv' oblik (Gestalt); samo na taj nain polje imaginarnog postaje drutveno prihvatljivo (Izer 1989: 218222). Fikcija je modus operandi, a u pisanju i itanju nastaje putem tri ina: selekcija gradi tekstualni svet preureenjem referencijalnih polja izvan - ili intertekstualnog iskustva; kombinacija tropoloki menja data znaenja i dijaloki postavlja fiktivne osobe; a samootkrivanje istie da je tekst u celini samo predstavljeni diskurs uobiajeno povezivanje sa stvarnou ipak nije ukinuto, jer stvarnost ostaje pozadina za poreenje sa svetom fikcije (Izer 1989: 216218). U dualistikoj tradiciji evropskog metafizikog miljenja, obeleenog rascepom izmeu subjekta i objekta, izgleda i istine, fikcija je bila suprotnost nefikcije, shvaene ili kao istina, injenino stanje ili kao tekstualni prikaz koji verno prikazuje stvarnost. Jo je Lubomr Doleel, prodorni savremeni teoretiar fikcije, insistirao na podeli izmeu tekstova koji reprezentuju svet stvarnosti (u world-imaging texts uvrtava vesti, izvetaje, komentare, fotografije, naune hipoteze), i tekstova koji sami stvaraju i oblikuju svet (u world-constructing texts po njegovom miljenju spadaju knjievni tekstovi iji je sadraj fikcija); svetovi iz tekstova prve grupe su uvek podvrgnuti postupcima proveravanja i negiranja, a tekstualni svetovi koji nastaju u drugoj grupi ostaju nezavisni, ne treba ih menjati ili pojavljivanjem novih tekstova proglaavati nevaeim (Doleel 1998: 2426).9 U poslednje dve ili tri decenije, u postmodernoj teoriji naklonjenoj decentralizovanom i rizomatskom nainu razmiljanja (koji je, dodue, ve dugo poznat azijskim kulturama) nakupilo se dovoljno razloga za razgradnju hijerarhijske opozicije fikcija nefikcija (prim. mit 1996: 91). Revidiranje neodgovarajuih teorijskih modela, izmeu ostalog, od nas zahteva i iskustvo sa spornim sluajevima, kakav je Pikalov. Kao prvo, svetovi fikcije nisu potpuno samostalni, ve parazitiraju na stvarnom svetu (Nikel-Bejkon i dr. 2000: 279283). Prilikom itanja i pisanja oni stupaju pred komparativnu pozadinu stvarnosti, a u sebi preureuju van- i intertekstualna referencijalna polja, raspoloive verzije sveta

524

(Izer 1989: 216218). Kako se odvija robna razmena izmeu sveta fikcije i sveta stvarnosti (Doleel 1998: 2021), objasnio je Umberto Eko (1999: 7594). Knjievni tekst koji predstavlja mogui, zamiljeni svet, u poreenju sa haotinom stvarnou je jednostavniji, strukturno ogranien, i zbog toga korisniku omoguava intenzivniju obradu i produkciju smisla. Pripovedni svetovi iskoritavaju realne svetove, smatra Eko, jer semiotiki skelet knjievnog dela prilikom itanja dopunjujemo zakljuivanjem, gde se oslanjamo na znanje o realnom svetu: na tzv. enciklopediju, na znanje drugih, pretoeno u rei na medije, istorijske spise itd. i na sheme svojih sopstvenih iskustava. Neki anrovi fikcije (recimo, biografski, istorijski, putopisni roman) fingiraju stvarnost, pri emu se esto oslanjaju na one neknjievne vrste i medije koji vae za verodostojne izvore stvarnih podataka. Pre svega se vezuju za vantekstualna referentna polja, a priu ukotvljavaju u iskustveno isprianoj, dokumentovanoj stvarnosti (prim. Doleel 1998: 21), recimo, upotrebom istorijskih likova i dogaaja ili imitiranjem stvarnih govornih registara i anrova. I Tavarov istorijski roman oslonjen na formu hronike, Izza kongresa (Iza kongresa) (190508) pored aktuelnih politikih aluzija prikazuje i izmiljene dogaaje, posebno razliite ljubavne prie, i postavlja ih u prepoznatljivo okruenje i prolost u staru Ljubljanu iz 1821. godine, kada su se u arenu paletu stanovnitva iz niih i viih slojeva, zbog kongresa svete alijanse, umeale i mnoge strane diplomate, grofovi, kneevi i monarsi poznati i iz istorijskih izvora. Na drugom polu stoje anrovi koji svoju fikciju izraeno predstavljaju kao drugi svet, udaljen od stvarnosti. Tim vrstama je od pisama, dnevnika, biografija, hronika, novina ili seanja blia intertekstualna tradicija, zahvaena iz jezgra umetnike knjievnosti, ali i mitologije ili religije. Takvi su, na primer, bajkoviti i mitoloki romani, fantastika i izrazito ivahna, poetino matovita dela, poput Kalvinove zbirke pria Kosmikomike (1965), vabieve drske fantazije u proznoj zbirci Sonce sonce sonce (Sunce sunce sunce) (1972) ili Artmanove ludistike 'geneze' Sunce je bilo zeleno jaje (1982). Izmeu fikcije i ne-fikcije prostire se, dakle, raznoliki, prelazni prostor izmeu razliitih knjievnih anrova (Nikel-Bejkon i dr. 2000: 289290). Kao drugo, stvarni svet nije jedinstven i u potpunosti stvaran. Osnovni elementi fikcije upliu se u spoznaju, a jo vie u

horizontima, a mnoge starije prie, teme, motivi, jesu polazite za drugaije knjievne obrade, intertekstualne varijante.

525

10 O Strevsonu i Vajhingeru vidi: Izer (1989: 212213, 219).

spoznajnu kategorizaciju i komunikaciju o stvarnosti. Peter E. Strevson je u svom komentaru Kantovim kategorijama istakao, da identitet opipljivog predmeta (na primer, nae omiljene oljice za kafu) prepoznajemo samo pod uslovom da u trenutno opaanje priziva izmiljene reprezentacije tog predmeta iz predhodnih opaanja. Hans Vajhinger je svojom knjigom Die Philosophie des Als-Ob (1922) slino kao i pre njega Nie putem destrukcije pojma istina prethodnik kognitivnih konstruktivizama, jer je za njega fikcija predstavljala nain na koji se stvarnost ostvaruje kao takva: ideje, koje oblikujemo o stvarnosti, izjednaavamo sa njom samo dok se ne razotkriju kao hipoteze i izmiljotine.10 Fikcija je integralni deo realnog, stoji u shvatanju pojavnog sveta, na primer, kao i u primeru horizonta koji ima milijardu varijanti, u zavisnosti od trenutnog poloaja svake jedinke na zemaljskoj kugli i 'stvarnost' je kataloki pojam, koji zavisi od svake pojedinane take posmatranja ja-ovde-sada; a tih taaka ima beskrajno mnogo i nijedna nije apsolutni kriterijum stvarnosti (Ule 1996: 8182). Za radikalni konstruktivizam Humberta Maturane i Ernsta von Glasersfelda osoba uopte ne mora da ima neposredni ulni dodir sa spoljanjou, ve u njoj ivi i deluje samo na osnovu svojih sopstvenih, 'unutranjih' misaonih predstava, oblikovanih preko semiotikih kodova (prim. Dovi 2002). Iskustveno moemo da doivljavamo samo iseke iz svoje oblinje okoline, zato moramo da se oslanjamo i na 'stvarnost' iz druge ruke, datu preko medija; meutim, tu je razlika od fiktivnog nesigurna, praktino neproveriva (Eko 1999: 8889). Amerike medijske korporacije su, na primer, o ratu u Iraku posredovale slike koje podravaju tezu o amerikom oslobaanju Iraana od jarma Sadamovog reima, a slike arapskih televizija su prikazivale sasvim drugaiju stvarnost. U takvim i slinim sluajevima treba se pomiriti sa veim ili manjim poverenjem u izvore informacija, sa verovanjem oslonjenim na konvencije o verodostojnosti razliitih medija, anrova, izjavnih pozicija (na primer, uta tampa protiv uglednih novina, laika pseudonauka protiv priznatih naunih asopisa, istorijski roman protiv istorijskih studija). Ukratko: dekonstrukcija opozicije stvarnost fikcija otkrila je prisustvo fiktivnog u stvarnom i obrnuto. Fikcija i stvarnost nisu odvojena i ontoloki jedinstvena podruja, a kamoli da je stvarnost osnova, a fikcija njen odraz ili proizvod. Razlika nije u samim stvarima, ve u njihovoj upotrebi, funkciji. Ona

526

se ostvaruje preko govorne situacije, kao odluivanje za stav u proizvodnji i primanju znakovnih reprezentacija u kulturnom kontekstu (Ronen 1994: 1, 3, 1020). U razliitim kulturnim okruenjima i istorijskim periodima, polja koja imaju status realnog ili nerealnog, razgraniavaju se na razliit i promenljiv nain. Razlika je izraena oklevanjem.11 Kao tree, promenili su se i kriterijumi stvarnosti. Po metafizikoj logici binarizma neka tvrdnja je bila tana i istinita samo ukoliko se 'intelekt' podudarao sa 'stvarima'. Otrinu razlike izmeu pravilnih i pogrenih tvrdnji je u fenomenolokom i pragmatinom prouavanju knjievnosti, dodue, u izvesnoj meri omekala koncepcija prividnih sudova, a ipak je ostala zarobljena u dualizam istine (prave tvrdnje) i izgleda.12 ezdesetih godina 20. veka binarizam je poela da potiskuje modalna logika, a iz nje su preko revitalizacije Lajbnicovih ideja nastale interdisciplinarne teorije o moguim svetovima (possible worlds, prim. Rajan 1991): u skladu sa tim koncepcijama univerzum diskursa se ne ograniava na tzv. stvarni svet, ve se iri na nebrojeno mnogo moguih svetova, u kojima se modalno opredeljena stanja nisu jo aktuelizovala (Doleel 1998: 13). Jedan od takvih moguih svetova je, recimo, zasnovan na hipotezi da su nacisti uspeli da pobede u Drugom svetskom ratu. Po toj teoriji, svet u kojem ivimo je komplikovana (pluri)modalna struktura, koju ine podsistemi sa razliitim stupnjevima mogunosti i nejednakim zakonitostima dostupa stvarnom svetu (Ronen 1994: 25). Apsolutni metafiziki standard istine nadomestila je pluralnost semiotikih standarda vezanih za mogue svetove. Izjava Boi Bata ivi na Severnom polu je, na primer, stvarna i neprotivurena u moguem svetu bajkovito-komercijalnog diskursa, a pogrena u drugim podrujima raspravljanja. Za teoriju moguih svetova knjievna fikcija nije nikakva logiko-semantika posebnost (Ronen 1994: 57, 1921, 42, 49): slina je izjavama, koje se ne odnose na stvarna stanja, ve na umiljenje, eljene, ili hipotetike situacije. Uprkos tome, knjievna fikcija je u poreenju sa eljama, pretpostavkama ili laima mnogo razvijeniji, precizno izraen mogui svet, a njen kosmos ima artikulisanu logiku i semantiku. Svetovi fikcije su, zapravo, komplikovano strukturirane mase neostvarenih a moguih stanja (Doleel 1998: 16). I Pikalova romaneskna fikcija je mogui svet, semiotiki ogranien diskurzivni kosmos, koji preispituje potencijalne razvoje dogaaja: logika,

11 Dobar primer za to je filmski horor Projekat o vetici iz Blera (1999), koji je pragmatinim signalima (uvodnom picom), kamerom i montanom tehnikom ubedljivo oponaao dokumentarni video-film, ali ga je publika uglavnom doivela kao fikciju (prim. Nikel-Bejkon i dr. 2000: 267268, 297299).

12 Ingarden je spoznao da tvrdnje u knjievnoj fikciji imaju drugaiji modalni status nego izvan nje sudovi su samo prividni (quasi-sudovi), jer se njihova istinitost ne moe proveriti; kvazi-sudovi predstavljenu predmetnost u sutini zasnivaju (Ingarden 1990: 204235). Ideju, da su izjave u delima fikcije otklon od drugih tipova izjava, jer su tvrdnje samo prividne, u okviru pragmatine nauke o jeziku 1975. razvio je i Don Serl: autor lepe knjievnosti se bez lanih ciljeva pretvara da neto tvrdi, i italac fiktivnim ugovorom (Eko) svesno pristaje na to (prim. Nikel-Bejkon i dr. 2000: 279; Eko 1999: 75).

527

po kojoj se upravlja svet romana Modri e, zbog mimetike estetike prilagoava sebi vantekstualne sheme, a delimino prerauje i intertekstualne matrice iz knjievne tradicije, posebno anr romana odrastanja. U moguem svetu romana Modri e Petarda ne bi mogao da leti na ilimu i da se fiziki obraunava sa Lovretom Kvasom, junakom prvog slovenakog romana. Ali, poto javno mnjenje policajcima pripisuje potkupljivost i nasilniko ponaanje; poto je nebrojenim primerima isprian motiv ljubljenja u automobilu, i poto je poznato da mladi ne govore lepo o policajcima, prljava dela policajca Petarde, kako o njima u romanu pria fiktivni Alfred, ine se prilino verovatna. Fiktivne osobe, dogaaji i krajevi nesumnjivo nastaju tek i iskljuivo sa imaginativnom proizvodnjom znaenja, sa poiesis, unutar znakovne aktivnosti. 'ive' samo u proizvodnji i recepciji medijskih proizvoda. Kada neko lino ime prvim reeninim predikacijama u tekstu ostvari znaenjsku skicu predstavljene osobe, ona u nastavku funkcionie kao izotopija postaje unutartekstualni referent naknadnih, sadrinsko meusobno dopunjuih jezikih znakova, izjava (prim. Ronen 1994: 39). I, kao to sam ve nagovestio, itateljka je ona koja semiotike skelete izmiljenih, samo skiciranih likova dopunjuje predstavama iz seanja, poznatim modelima i tipologijama linosti, i tako umilja prisustvo knjievnih junaka. Bertrand Rasel je 1905. godine tvrdio da reenice o fiktivnim ljudima, dodue, imaju znaaja, ali nedostaje im referenca: u stvarnosti navodno nema nijedne osobe koja bi u potpunosti odgovarala sadrini opisa iz teksta (prim. Doleel 1998: 34; Lamark Olsen 1994: 7983; Nikel-Bejkon i dr. 2000: 275276). Meutim, tvrdnja da znaci fikcije nemaju vantekstualne referente, ve samo unutartekstualne, konstituisane jezikim znacima, ne stoji. Lina imena vorita tekstualnog zasnivanja knjievnih likova i prie ne oznaavaju potpuno izmiljene stvari. U fikciji, naime, po Neselrotu (1996) nastupaju i barem tri vrste imena sa nefiktivnom ili vantekstualnom referencom: istorijska stvarna imena (Riard Lavlje Srce u Skotovom istorijskom romanu Ajvanho ili car Justinijan u Fingarovom Pod slobodnim suncem), stvarna izmiljena imena (pod izmiljenim imenom mogue je prepoznati stvarnu osobu: Duana Pirjevca u profesoru Hipolitu iz Dolenevog Vampirju z Gorjancev (Vampira sa Gorjanaca) odnosno Vladimiru iz Deklevinog Oka u vazduhu) i izmiljena stvarna imena

528

(osobe iz knjievne tradicije: Preernove nesrene ljubavnike u istorijskom romanu Mimi Malenek rtomir i Bogomila). U fikciji, dakle, nastupaju i likovi koji imaju svoje originale u stvarnosti ili u nekom drugom tekstu (Margolin 1996). A ipak, fiktivne osobine, koje su po svojim imenima i/ili karakteristikama odgovarajue vantekstualnim originalima,13 ontoloki nisu drugaiji od potpuno fiktivnih likova, sa kojima se sreu unutar mogueg sveta. Vezu izmeu izmiljene i neizmiljene osobe moe da zasnuje samo izmiljanje (Ronen 1994: 8890, Martnez-Bonati 1996: 74). Svet fikcije je stvarnosti dostupan samo preko semiotikih kanala, zato likovi koji nose stvarna imena ili svojim opisom odgovaraju istorijskim linostima nisu nita drugo do njihovi mogui dvojnici; svojim znaenjem i izgledom su izgraeni voljom pripovedaa (Doleel 1998: 21). Pisac/ spisateljica antirealistikog opredeljenja moe da priuti sebi slobodno menjanje karakternih crta likova, koje inae vae za stvarne dvojnike (Doleel 1998: 17): u Rupelovoj istorijskoj metafikciji Lavlji deo (1989), na primer, slavni engleski kralj Riard Lavlje Srce [] srlja meu Slovence, jer su ga zanimali kao drutveni kuriozitet. Drugaije je sa autorom koji naginje realizmu. On pokuava da svoje opise 'stvarne' osobe uskladi sa onim to je zapisano u istorijskim knjigama i u popularnoj javnoj prolosti. Josip Juri je za svoj istorijski roman Slovenski svetac i uitelj (1886) izabrao bogato gradivo o dobu irila i Metodija; na stotinama listova ga je skoro deceniju marljivo prepisivao iz dela slovenakih i stranih prouavalaca jezika i istoriara (M. Rupel 1968: 283288, 299353). Slinost izmeu fiktivnih i stvarnih stvari se ostvaruje samo tako da je za prianje i o jednima i o drugima mogue upotrebiti ravnopravne jezike opise (Lamark Olsen 1994: 96). Pored toga, nema nikakve apsolutne stvarnosti na osnovu koje bismo mogli da proveravamo verodostojnost izmiljenog prikaza (Margolin 1996: 128): ak istorijski originali likova su dostupni samo preko prethodnih tekstualnih prikaza, a ti prikazi su obavezno perspektivirani, pristrasni (Valjhun, negativac u Preernovoj poemi, bio je za istorijskog pisca Valvazora ovek vredan potovanja). Izmeu moguih likova iz mogueg sveta i 'stvarnih' osoba iz realnog sveta moe da se ostvari samo prekosvetski identitet (Levisov termin transworld identity, vidi: Ronen 1994: 5759; Doleel 1998: 17); u fikciji pored potpuno fiktivnih likova postoje uglavnom verzije

13 Mate Dolenc je tako referisao na stvarnog Pirjevca putem individualizovanog spoljanjeg opisa (visok, ekinjastih crvenih brkova i crvene kose), i parafrazirajui poznatu tematiku njegovih predavanja (govorio je o smrti kao temeljnom i jedinom merilu za iskuavanje sveta i ljudi) i priom o njegovom nezaboravnom odnosu sa studentima (harizmatinost, pune uionice).

529

14 Takvi elementi fiktivnog su skoro neizbeni u svakoj prii, ak i u faktografski orijentisanom istorijskom tivu (Vajt 1987).

stvarnih likova, prilagoene modelu mogueg sveta kakav razvija knjievno delo (Margolin 1996: 113). U njima postoji obilje fiktivnih primesa, na primer, pripovedaeva prodiranja u njihovu duu, pretpostavke o razlozima i ciljevima njihovih postupaka.14 Bez obzira na fikcionalnost, mogue verzije stvarnih likova ipak referiu kao znaci u odnosu na prave originale. U tome je klju primera Pikalo. Znak (ime, opis, tvrdnju) moemo da poveemo sa referentom, ak i ako je sadrinski neprimeren (Vajtsajd 1987: 178179): konobar uspeno ispunjava porudbinu da ampanjcem poasti onu lepu devojku kraj stepenica, iako je opis, u sutini, neodgovarajui (devojka je zapravo travestit). Slino vai i za referencijalnost linih imena. Semantiki, ime je rigidni oznaiva (rigid designator, po Saulu Kripkeu Ronen 1994: 4245; Doleel 1998: 17), istrajno se odnosi na osobu koja je bila njime imenovana. Veza sa imenom kasnije, u javnoj upotrebi, uspeva da se ouva preko niza drugih tekstova, izjava. Zato, recimo, ni u jednoj upotrebi imena Fran Levstik nije mogue spreiti, da se ono ne odnosi na istu stvarnu osobu, roenu 28. 9. 1831. u Retjama kod Velikih Laa. Pravilo vai ne samo za Levstvikovog dvojnika u Slodnjakovom studioznom biografskom romanu Pogine naj, pes (Neka crkne, pas) (1946), ve i za samovoljne izjave, u kojima opisi nisu usklaeni sa optom enciklopedijskim znanjem (Fran Levstik, autor Kihota, Fran Levstik je panker). U sluaju takvih neusklaenosti prekosvetski identitet izmeu dvojnika i originala postaje klimav: ime jo uvek potencijalno denotira onoga ko je njime izvorno bio imenovan, a ipak, opis koji ne odgovara ustaljenom znanju spreava vantekstualnu identifikaciju, tako da interpretacija ostaje da lebdi u neodreenom prostoru. U pitanju moe biti homonimna osoba, la, ala ili, iznenaujua, ali i istinita tvrdnja o poznatoj osobi. Odlika knjievnih tekstova je upravo njihova neodreenost i polireferencijalnost (Vajtsajd 1987: 195). Referent nije tek tako prikopan za znak, ve se meu stvarima i reima ostvaruje i preobraava preko drutvenih konvencija, u istorijskim promenama mentaliteta, a ponekad i zbog sluajnih okolnosti. Sartr se, na primer, izvinio nekom von Gerlahu, protivniku nacizma, jer je negativac u drami Zarobljeni u Altoni nosio isto ime, ne da bi Sartr neto poput toga uopte nameravao prekosvetski identitet se ostvario potpuno kontigentno, post festum (Doleel 1998: 232).

530

Fikcija onda ni svojom referencijalnou nije u potpunosti odvojena od stvarnosti i moe da deluje na nju. Za to ima na raspolaganju bogatu mreu otkrivenih i prikrivenih, pravih i quasi referenci (Lamark Olsen 1994: 111116).15 Pisci i spisateljice su ipak izmiljali prie i zbog toga da bi njima neto vano rekli o stvarnom svetu. Jo odavno su rizikovali da proizvedu namerne dvosmislenosti, kada su fiktivnim sadrajima ciljali na stvarnost. Neretko su se, kao ljudi od krvi i mesa, fikcijom, jednostavno, svetili: ak i veliki Dante je svoj Pakao naselio mnogim linim neprijateljima. Posebno danas, usred atrakcija masovnih medija, knjievnost neretko rtvuje 'bezinteresnu' istotu estetskog doivljaja i zaraava ga ponudom za kojom udi javnost, opsednuta talk i reality show-ima, crnim hronikama, pornografskim video-snimcima i tra rubrikama (na primer Bret Iston Elis u Amerikom psihu, 1991). Ako je, dakle, i u delima fikcije mogue referisanje na stvarne linosti, stvari i mesta, kako onda tvrdnja o njima stoji sa stvarnou? Pomenuo sam, da su Ingarden i Serl proglasili tvrdnje romanopisaca za prividne: autor se, navodno, samo pretvara da neto zakljuuje, jer zna da to uopte ne postoji, a italac takvo pretvaranje, koje nema lane ciljeve, uzima u zakup na osnovu nepisanog fiktivnog ugovora.16 Pripovedaeve konstatacije o izmiljenim referentima su u fiktivnom ugovoru uvedene uz neizgovoreni modalni okvir, koji itaoca ili itateljku upuuje na to kako da shvataju izjave, na primer: Pozivam vas, da zamislite svet u kojem postoji osoba koja se zove Martin Krpan, i ta osoba je veoma jaka. Funkciju modalnog okvira iz fiktivnog ugovora obavljaju konvencionalni pragmatini signali, od uvodnih formula iz usmene knjievnosti (Bio jednom jedan kralj ) do uzgrednih podataka vezanih za tekst, kao to su, na primer, anrovske oznake u podnaslovu (povest, roman), ime autora, uvrtanje u ediciju. Istinitost tvrdnji obuhvaenih Floberovim potresnim opisom umrle Eme Bovari17 onda nema smisla proveravati izvan univerzuma diskursa koji je stvorio mogui svet Floberovog romana. Meutim, uprkos tome, i u tekstu fikcije opravdano razlikujemo tvrdnje koje pripisuju neku osobinu ili postupak izmiljenoj osobi, od tvrdnji koje pripovedne instancije pripovedai, junaci i junakinje izriu o pojavama koje nesumnjivo postoje i izvan teksta, na primer, bistre maksime o ljudskim naravima, nabacane u Monteskijevim Persijskim pismima

15 Npr. denotacije sa poznatim linim imenima (list Delo), odreene opisne identifikacije (samostalne novine za samostalnu Sloveniju), pojmovne ekstenzije (pri pominjanju rei policajac tako mogu da se oseaju obeleeni i moda uvreeni svi realni pojedinci, koji odgovaraju definicijalnoj vrednosti pojma). U knjievnosti se mnoe svakakve imenske ili opisne aluzije (novine D. ili Lenoba (Lenjost)). 16 Teorija, da autor samo fingira tvrdnje, bila je izloena otrim kritikama (Mihailesku Hamarne 1996: 12) ili modifikacijama: autor se ne pretvara da govori istinu, ve stupa u komunikativnu ulogu nekoga ko formulie ozbiljne, iskrene tvrdnje o svetu, koje svojim reima predstavlja itaocu ili itateljki (prim. Martnez-Bonati 1996: 71).

17 Emina glava je bila nagnuta ka desnom ramenu. Otvorena usta su bila slina crnoj jami u donjem delu lica: savijeni palevi su leali u dlanovima [] (Flober 1964: 330).

531

(1721), obimno esejiziranje u Brohovim Mesearima (193132) ili intelektualne diskusije o umetnikim delima u romanu S poti (Sa puta) (1913/19) Izidora Cankara. Izvueni iz konteksta, takvi sudovi o vantekstualnoj stvarnosti za itaoce mogu biti ak istiniti, ili na ravni opteg ili na ravni posebnog. A ipak su postavljeni u specifian modalni okvir, koji verodostojnost njihove snage tvrenja ograniava i vezuje za semiotike standarde stvarnosti unutar datog mogueg sveta. Tzv. fiktivni operator (u fikciji, p) prekvalifikuje sadrinu propozicije (Ronen 1994: 2833, 38; Lamark Olsen 1994: 8687). Mogli bismo da ga dopunimo perspektivnim operatorom, i to, dodue, ovako: U fikciji, sa stanovita fiktivnog lika X, tvrdi se da Samo ukoliko uzmemo u obzir takvog operatora, Floberove tvrdnje o Emi Bovari su stvarne; a sa druge strane, sudove koje Cankarov pripoveda u prvom licu i njegov prijatelj Fric u meusobnoj polemici izriu o Ticijanovoj Assunti, i koji mogu biti opravdani ili istiniti, ipak fiktivni operator (u romanu Sa puta, sa stanovita pripovedaa u prvom licu ili Frica) onemoguava, da bismo ih doivljavali kao autorizovane sudove samog Izidora Cankara, usmerene neposredno na Ticijanovo umetniko delo. Fiktivni operator relativizuje tvrdnju o stvarnosti, uplie je u okvire semantiko-aksiolokih struktura teksta i u horizontu fiktivnih govornih instancija.

Aplikacija
Teorija mora biti upotrebljiva i u stvarnim situacijama, zbog toga za zakljuak nudim ovo quasi saznajno miljenje o sluaju Pikalo. U Modrem e itaoca na potovanje fiktivnog ugovora navode podaci uz tekst, tip izdanja (uvrtanje u ediciju omladinske beletristike, oznaka roman na koricama) kao i oigledan raskorak izmeu autora teksta i naratora, mladog Alfreda. Delo je bilo objavljeno u ljubljanskoj izdavakoj kui, zato je malo verovatno da bi autor nameravao da upravo pred stanovnitvom Prevalja klevee nekog Vertanika. Pikalo se pobrinuo da okruenje u kojem se odvija radnja romana bude prikriveno prilino doslednim sistemom preimenovanja. Referencijalno ukazivanje na Prevalje pisac zaista nije onemoguio. Neto poput toga nije ni uobiajeno u knjievnosti, jer su namerna ili sluajna podudaranja sa stvarnou samo doprinos (estetskoj) zanimljivosti izmiljenog. Svakako Modri

532

e nije hronika mesta, kao to je to smatrao sud. U skladu sa Aristotelovim razlikovanjem izmeu istorijskih knjiga i pesnitva18 i Pikalu je bilo pre svega do predstavljanja onog opteg, tj. tipinih, odnosno univerzalnih karaktera i pria. On ih je egzemplifikovao, odnosno predstavio preko izmiljenih likova. Oni se neizbeno oslanjaju na karakterne crte originalnih likova stvarno doivljenih ili knjievnih i na stereotipe. A nijedna fikcija nije napisana samo zato da bismo proveravali istinitost pojedinanih tvrdnji ili da bi se odnosila na partikularne osobe, dogaaje. Pretpostavlja se da unutar modela mogueg sveta omoguava itaocima spoznaju drugaijeg iskustva (Lamark Olsen 1994: 122123; Ule 1996: 79, 84). Modri e je pria o odrastanju, koja bi mogla da se dogodi u svakom manjem gradu. Nadimak Petarda, kao krut oznaiva i naznaka glavnih crta fiktivnog junaka, dodue, doputa njegovu prekosvetsku identifikaciju sa stvarnom osobom. U tom sluaju, Pikalov Petarda bi mogao biti mogui dvojnik Vertanika. Meutim, reference u tekstu nisu dovoljno odreene (prim. Ronen 1994: 137) da bi njihov jedini mogui referent bio Vertanik. Nadimak Petarda u Sloveniji verovatno nije unikat, pre Pikalovog romana nije bio dokumentovan u javnom diskursu, poznat je bio samo u lokalnim priama. To ga razlikuje od imena enciklopedijski ili medijski poznatih linosti, koja itaocu teksta omoguavaju pouzdano ostvarivanje prekosvetskog identiteta. Nema nikakvih dokumentovanih svedoenja o Petardinim postupcima da bi itaoci mogli da procene da li Pikalo lae o njemu ili ne, odnosno da li su sudovi o njemu verovatni. Poto autor, kako tvrdi, nije poznavao Vertanika, oblikovanje fiktivnog Petarde moe biti samo kombinovanje lokalnih pria sa apstrahovanim karakternim crtama preuzetim iz razliitih stereotipa i naina na koji se policajci obino predstavljaju u medijima. Negativnoj karakterizaciji su, dodue, u romanu izloeni i drugi, sporedni likovi. Oni zastupaju autoritete, kojima se mladi narator opire. Karakterizaciju, dakle, diktiraju estetika i semantika pripovedovanja: Alfredov verbalni odnos prema autoritetima odlika je njegovog govornog i misaono-oseajnog stila. Subjekat, koji daje negativne opise policajca Petarde je fiktivan. Zbog toga, sve tvrdnje o Petardi imaju dupli modalni okvir, uvodi ih fiktivni operator: U fikciji, fiktivni pripoveda Alfred tvrdi, da je Petarda to i to. To spreava da ih shvatimo kao autorizovano miljenje

18 U 9. poglavlju Poetike je zapisao da je razlika izmeu istoriara i pesnika u tome, da jedan izlae ono to se istinski dogodilo, a drugi ono to se moglo dogoditi, zato pesnitvo prikazuje vie ono to je opte, a istoriografija ono to je pojedinano. (Aristotel 1982: 75).

533

19 Ustavni sud R Slovenije je ponitio presude Pikalu i Smolnikarovoj; prvu 2005. g., a drugu 2007.

Matjaa Pikala, iako on kao autor 'u zadnjoj instanci' ostaje odgovoran za nain predstavljanja osoba (Lamark Olsen 1994: 128). teta, koju je zbog jedva odreene i verovatno nenamerne reference u romanu kao anru, od koga se uopte ne oekuju verodostojni zakljuci o stvarnim pojedincima pretrpeo lokalni ugled i privatnost jednog penzionisanog policajca, ne moe da se meri sa tetom koja bi nastala ako se pisci zbog pretnji civilnih tubi ne bi vie usuivali da piu izmiljene prie koje se oslanjaju na njihovo sopstveno iskustvo, i ako svojim fiktivnim svetovima i knjievnom jeziku ne bi mogli da priute transgresiju prihvaenih moralnih, drutvenih kodeksa. Stvaranje na osnovu sopstvenog egzistencijalnog iskustva o svetu i mogunost za slobodno, rizino prekoraenje mogueg i dozvoljenog jesu uslovi umetnosti. Odluka nemakog ustavnog suda u vezi Manovog romana Mefisto je bila svesna toga: kada se vagaju dva jednakovredna ustavna prava, pravo na slobodu umetnikog stvaranja i pravo na lino dostojanstvo, naelno, dodue, treba priznati da je sloboda stvaranja ograniena, ukoliko je re o tekom povreivanju suprotnog prava. Meutim, jo vie treba ograniiti mogunost izricanja presude koja bi onemoguila pravo na slobodno umetniko stvaranje i slobodno objavljivanje umetnikih dela. Sudovi moraju da se krajnje paljivo i obazrivo odnose prema takvim stvarima. Zbog toga bi sud, kada je u pitanju Pikalova presuda, morao neosporno da dokae kako je romanesknim prikazivanjem jednog od svojih likova eleo da osramoti ivog, stvarnog pojedinca; za to bi bilo potrebno precizno sagledati sve one karakterne crte i postupke fiktivnog lika, koji se svojim izgledom, biografijom i ostalim karakteristikama povreenog pojedinca slau do te mere, da doputaju pouzdanu prekosvetsku identifikaciju.19 Kako god bilo, Pikalo se kroz svoj sluaj nauio postupku, koji e moda od sada i u Sloveniji rastereivati pisce kaznene odgovornosti (prim. Nikel-Bejkon i dr. 2000: 285): ukoliko tradicionalni pragmatini signali fikcije vie nisu dovoljni loe opismenjenom stanovnitvu, moda e biti dovoljno uverljiva formula, da je sve to je napisano samo plod mate i da su sve eventualne podudarnosti sa stvarnim osobama sluajne.

534

Literatura
ARISTOTEL (1982): Poetika. Drugo, dopunjeno izdanje. Prev., uvod i fusnote K. Gantar. Ljubljana: Cankarjeva zaloba. ASSMANN, Aleida i Jan (1987): Kanon und Zensur U: A. i J. Assmann (ur.): Kanon und Zensur: Beitrge zur Archaeologie der literarischen Kommunikation II. Mnchen: Fink. 7-27. BINDER, Guyora Robert WEISBERG (2000): Literary Criticisms of Law. Princeton, NJ: Princeton university press. BOURDIEU, Pierre (1996): The Rules of Art: Genesis and Structure of the Literary Field. Prev. Susan Emanuel. Stanford: Stanford UP. CHAMBERS, Ross (2001): 1851 Literature Deterritorialized. U: Denis Hollier (ur.): A New History of French Literature. 3. natis. Cambridge, Mass. London: Harvard univ. press. 710-716. CONNOR, Steven (1997): Postmodern Law U: Postmodernist Culture: An Introduction to Theories of the Contemporary. Oxford Cambridge, Mass.: Blackwell. 61-73. DOLEEL, Lubomr (1998): Heterocosmica: Fiction and Possible Worlds. Baltimore London: The Johns Hopkins university press. DOLGAN, Marjan (1998): Satanistini profesor' ali literarne upodobitve Duana Pirjevca U: Duan Pirjevec. Ur. R. eligo. Ljubljana: Nova revija. (Edicija Interpretacije). 314-361. DOVI, Marijan (2002): Radikalni konstruktivizem in sistemska teorija kot teoretina temelja empirine literarne znanosti Primerjalna knjievnost 25/2. 59-76. DUMESNIL, Ren (1947): Gustave Flaubert: L'homme et l'oeuvre. 3. izdanje. Pariz: Descle der Brouwer et Cie. ECO, Umberto (1999): est sprehodov skozi pripovedne gozdove. Prev. V. Troha. Ljubljana: LUD Literatura. (Edicija Labirinti.) FLAUBERT, Gustave (1964): Gospa Bovaryjeva. Prev. V. Levstik. Ljubljana: Cankarjeva zaloba. GANTAR, Kajetan (1968): Uvod U: Rimska lirika. Prev. i ur. K. Gantar. Ljubljana: DZS. 5-67. HOWATSON, M. C., ur. (1998): Antika. Prev. K. Dolinar idr. Ljubljana: Cankarjeva zaloba. INGARDEN, Roman (1990): Literarna umetnina. Prev. F. Jerman. Ljubljana: KUC, FF. (Studia humanitatis.) ISER, Wolfgang (1989): Towards a Literary Anthropology U: Ralph Cohen (ur.): The Future of Literary Theory. New York London: Routledge. 208-228. LAMARQUE, Peter Stein Haugom OLSEN (1994): Truth, Fiction, and Literature: A Philosophical Perspective. Oxford: Clarendon.

535

MARGOLIN, Uri (1996): Characters and their versions U: Mihailescu Hamarneh (ur.), 1996. 113-132. MARTNEZ-BONATI, Felix (1996): On Fictional Discourse U: Mihailescu Hamarneh (ur.), 1996. 65-75. MIHAILESCU, Calin-Andrei Walid HAMARNEH, ur. (1996): Fiction Updated: Theories of Fictionality, Narratology, and Poetics. Toronto Buffalo: University of Toronto press. MORAVEC, Duan (1967): Opombe U: Ivan Cankar: Zbrano delo 3. Ljubljana: DZS. 249-428. - - - (1969): Opombe U: Ivan Cankar: Zbrano delo 5. Ljubljana: DZS. 135263. NESSELROTH, Peter W. (1996): Naming Names in Telling Tales U: Mihailescu Hamarneh (ur.), 1996. 133-143. NICKEL-BACON, Irmgard Norbert GROEBEN Margrit SCHREIER (2000): Fiktionssignale pragmatisch: Ein medienbergreifendes Modell zur Unterscheidung von Fiktion(en) und Realitt(en) Poetica 32/3-4 (2000).267299. OCVIRK, Anton (1964): Gustave Flaubert in Gospa Bovaryjeva U: Flaubert, 1964. 5-41. OULLET, Pierre (1996): The Perception of Fictional Worlds U: Mihailescu Hamarneh (ur.), 1996. 76-90. PIKALO, Matja (1998): Modri e. Ljubljana: Cankarjeva zaloba. (Edicija Najst.) PLATON (1976): Drava. Prev. J. Koar. Ljubljana: DZS. POSNER, Richard A. (2003): Pravo in literatura. Prev. Jure Potokar. Ljubljana: Pravna fakulteta Cankarjeva zaloba. RONEN, Ruth (1994): Possible Worlds in Literary Theory. Cambridge: Cambridge university press. RUPEL, Mirko (1968): Opombe U: Josip Juri: Zbrano delo 8. Drugo izdanje. Ur. M. Rupel Janez Logar. Ljubljana: DZS. 275386. RYAN, Marie-Laure (1991): Possible Worlds, Artificial Intelligence, and Narrative Theory. Bloomington Indianapolis: Indiana university press. SCHMIDT, Siegfried J. (1996): Beyond Reality and Fiction? The Fate od Dualism in the Age of (Mass) Media U: Mihailescu Hamarneh (ur.), 1996. 91-104. SNOJ, Marko (1997): Slovenski etimoloki slovar. Ljubljana: Mladinska knjiga. WHITE, Hayden (1987): The Content of the Form: Narrative Discourse and Historical Representation. Baltimore London: The Johns Hopkins UP. WHITESIDE, Anna (1987): Theories of reference U: Anna Whiteside Michael Issacharoff (ur.), On Referring in Literature. Bloomington Indianapolis: Indiana university press. 175-204.

536

Mithad Ajanovi

25. ESEJ O TARKOVSKOM

Veeras mi na san izaao Branislav Nui. ekaj malo! Vi ne moete biti tu Pa vi ste mrtvi!, kaem ja zaprepaten, a Nui meni s nokta: Ko je, bre, mrtav, mamu ti balijsku? Gospodine Nui, vi ste meni idol u ivotu i ja vas toliko potujem da me moete zvati kako hoete, ja se neu uvrijediti Ali, znate, ja ba ne mogu biti balija. Ja sam Hrvat. Vi ste jo gori! Govorite mi ta god hoete, psujte, vrijeajte, udarajte ako treba, ali ja sam va oboavalac do smrti. Svako vae slovo sam proitao. Dobro, de Kako ono ree da se zove? Nino. A ti si Nino, onaj novinar Dobro, bre, Nino, ta je s vama ovde? Kakvi ste vi to ljudi u Bosni? Pa, polomio sam se za vas: pozorite sam vam napravio, kulturu vam evropsku uveo i opet kad god doem ovde svi mi govore da sam mrtav. Ne mogu, bre, vie da izdrim tu provokaciju. ta vam kau u Srbiji? Srbiju i Srbe mi ne spominji. Oni su jo najgori od svih. Pa ja njima, bre, knjige piem ve 120 godina, ali sve dabe I to ne knjige obine. Drame im piem, da se ne moraju muiti i itati ve da im glumci sve to fino istamburaju Ali nita, to njima sve na jedno uvo ue i na drugo izae. Zato sam i doao u Sarajevo. Verovao sam da ovde nema nacionalizma Dobro ste uinili. Sarajevo je vienacionalna sredina koja se kroz stoljea odrala zahvaljujui pravilu da smo svi koji ovdje ivimo Sarajlije i svi smo jednaki bez obzira na vjeru i nacionalnost. Pa jeste jednaki jednake barabe, bre Znam ja vas, ja sam ovde dolazio jo dvadesetih godina. I nisam bio sam. Evo i tvoji Hrvati su bili tu, Tin Ujevi, Andrija Maurovi, Mato Mislio sam ovde e biti pupak Jugoslavije, ovde e cela zemlja

537

da se uvrsti da to radi ko asovnik, bre. A vidi li ti, Nino, ta se danas radi? A i ti taj itam ja ta tvoja smea ovinistika Ja piem samo o filmovima. Pie ti samo o mom Nemoj me vui za jezik, bre! Ti misli ja ne znam itati latinicu. itao sam ja to tvoje samo o filmovima. Bljuje mrnju kao da si se mraka napio Dobro, priznam Omakne se i meni malo jugoovenstva. Takva vremena Sram da te bude. I ti sebe naziva mojim itaocem. Niko nije dovoljno veliki da ponekad ne bi bio mali. Ne mora se ba toliko smanjivati da te kroz mikroskop moraju gledati. Svi oko mene su poludjeli, ovjee! Ovdje ko jo nije poludio taj nije normalan. Ne mogu biti iznimka, i meni izleti koja nacionalistika... Pa ako ne moe biti iznimka, zato onda pie? Hiljadu me hladnih znojeva oblilo. Dugo vremena lebdim na onoj razdjelnici izmeu mog vazda plitkog sna i katkad jo plieg budnog stanja pitajui se je li to Nui odnekud stvarno banuo u moj stan. Pokuavam se sjetiti ko je zapravo taj Nui i jesam li ja uope neto njegovo itao. A onda odjednom iz mojih, od nespavanja vazda mlohavih, misli lagano poinju izvirati naslovi: Gospoa ministarka, Optinsko dete, Hajduci Za mene definitivno vie ne vai ona latinska: ars longa vita brevis proitao sam sve ivo i mrtvo. Previe itam i previe pijem kako onda da budem sretan? Probudim se da upalim svjetlo, a ono nema struje crkao osigura. Bauljam okolo po mraku. Palim svijeu i gledam na sat. ovjee, ta mene sve nee snai! Da me u pola tri poslije ponoi probudi Branislav Nui! Ne zaspah ja vie veeras. Petljam oko osiguraa dok sijalica konano ne progleda. Kontam da li da maznem jedan ili dva viskija, moda bi me to vratilo u san? Znam da nee, jer poznam sebe tono kau ko brata roenog. Nee biti jedan ili dva ve u, ako ponem, doekati zoru u zagrljaju prazne flae. I to e mi biti malo pa u sa drugim pijancima ranoraniocima krenuti na turneju od kafane do kafane. Prvo u na ariju. Ima tamo jedan kiosk, zavuen iza slastiarnice Tip-Top, koji radi za taksiste u nonoj smjeni. Oni tu mogu pojesti hrenovku namazanu senfom i uguranu u frtalj somuna te se ugrijati kojim konjaiem. Kiosk radi cijelu no i zatvara se tek u devet ujutro tako da u stii oboriti dvije, tri estine i sve to presjei pivom nakon ega u

538

krenuti dalje. Koraat u u laganom tempu niz ariju, a ljudi e mi se sklanjati s puta kao ispred hodajue kolere. Usput u drmnuti po jedan tok ili viski u svakoj kafani koja mi se nae na putu. U posljednju destinaciju moje jutarnje havarije stii u taman u jedanaest kad se Hvar otvara. Tu u se dovriti jednim duplim JB-om, a onda nazad u stan pijan ko letva u dunerskim tarabama. Ostatak dana u prespavati i vile znaju koji e se sve uljezi vrzmati po mojim snovima i maltretirati me. Probudit u se tek naveer kada me eka ona uasna, najuasnija kombinacija; u glavi sam mahmuran ko ep, u duu mi se uselila depresija i oaj kao da sam propali pjesnik iz ruske provincije koji tek to se nije ubio, a u grlu se razgorila ona neizdriva alkoholiarska e od koje na jeziku rastu gljive muhare i koja ini da bih roenu mater i oca prodao za gutljaj hladne pive. I to je najgore od svega, nova, duga no tek je preda mnom. Ne, ne Definitivno odustajem od ideje da se pribliim flai. Osim svega, ako sad udarim po viskiju to bi mi bilo ve drugo oduzimanje u dvadeset i etiri sata, a ja sam ipak, kako se to kae u Hvaru, alkoholiar niskog intenziteta onaj koji se napije samo jednom dnevno. Konano, ta i da se ubandaim od viskija ako e mi se opet prikazati neki gnjavator koji e me peglati tako dugo dok me ne istjera iz mog vlastitog sna. Ko da gledam, sad bi mi u san provalio Miroslav Krlea: Kaj pie te nacionalistike pizdarije? Kad svi samo to trae. Pa ne mora ba biti kao one frajlice sa Zrinjevca koje daju sve to im zatrae. Nema koga ja neu usniti. Neku no sam sanjao i tebe. Kao ti me pita: Klara li se? Klaram!, velim ja. Hajd' sad znaj ta si me ti pitao i ta sam ti ja odgovorio. No, daleko najgori od svih mojih nonih mora je Dashiell Hammett. On nikad ne ulazi u sobu ve se samo nasloni na vrata, pui, lizucka viski nasut u vinsku au i dugo uti. Ponekad i po pola sata samo sue brkove i gleda u me kiljei na jedno oko prije nego togod progovori: Popij jednu! Nema mi dati neki bolji savjet? Pa ja ionako nita drugo ne radim nego pijem.

539

Nema veze. Ipak popij jednu sa mnom. Da mi komunjare nazdravimo naoj totalnoj propasti. Ja nisam komunjara! Jok, nisi nikako Otkud zna moj jezik? Otkud ti zna moj? Danas ko ne zna engleski smatraju ga debilom. Ko ima dva zrna soli u glavi ne treba mu dalje priati o imperijalizmu i neokolonijalizmu u dananjem svijetu. Ipak emo priati na tvom jeziku. Bolji je od engleskog, moe se sonije psovati. Nema problema. Jesi li ikada razmiljao o tome zato smo mi komunisti popuili? Zbog materijala. Kakvog materijala? Ljudskog. Zna li ti od ega je ovjek napravljen? Od ubreta. I to od raznovrsnog ubreta kao to su mrnja, pohlepa, krvoednost, sebinost, ljubomora, zavist Zato sam i prestao pisati. Kome pisati? A ti, vidim, jo pie Ma ne piem ja nita. Samo neke gluposti o filmovima. I jo neto politiki Politiki? Misli nacionalistiki, ovdje kod vas sva se politika svodi na nacionalizam. Vi na Balkanu ste ogledni primjerci budala. No, ako ti je to utjeha, mogu ti rei da ni ostali svijet nije mnogo bolji. Svugdje se ljudska kreatura upinje dokazati da je njena nacija, njena boja koe i religija bolja od druge. Da mu dokae da je njegov Bog bolji i vei radnik ubija radnika druge nacije, rase i vjere. Zato emo, ako Bog da, jo malo svi skupa otii u finu materinu. Sreom, ja sam na vrijeme sprio svoju jetru i vie me nema tu Nee biti ni mene, skontao sam elegantan nain kako da se izmaknem odavde i izbjegnem historiju Jesi li? E, pa onda ima dobar razlog da popije jednu. im se probudim zgrabim flau kao da sam maloprije iz Sahare doao. Ve je stignem dopola iskapiti prije nego se moj nezvani gost sasvim raspline i vrati u carstvo prikaza i duhova. Kao i obino, jedino to mi preostaje je da izaberem s kojim u od dva jednako tmurna i dosadna sagovornika provesti ostatak noi sa samim sobom ili sa tobom i tvojim pismima. Kad bih samo mogao zaspati i kad zaspim da nita i nikoga ne sanjam, sve bi mi bilo ravno do mora. Ili da barem, ako nita drugo, mogu izabrati ko e zalutati u moje snove, pa

540

da se recimo opet sretnem sa Andrejem Tarkovskim i da to o emu sam s njim razgovarao sutradan zapiem. Tada se ne bih budio prije jutra jer s njim sigurno ne bih brstio politiku. Noas definitivno neu nita piti! Umjesto toga sjedam za sto i pokuavam pisati. Uhar ako ubodem ijednu suvislu reenicu, makar rije. Ve mjesecima se muim oko eseja o Tarkovskom kojeg sam davno obeao napisati za Sineast, ali ne ide nikako. Nemam naslova, nemam prve reenice, nemam snaan lagvort koji bi tekstu dao nuni zamah i onu pokretnu silu koja uini da reenice poteknu kao rijeka, nemam nit koja bi povezala sav ovaj rusvaj od razbacanih biljeki po stolu Nemam zapravo nia osim puke potrebe da napiem tekst. Ne uri mi se zbog njih u Redakciji, njima e ionako, kad god da ga zavrim, izgledati kao da sam tekst napisao nevjerovatno brzo, niti zbog onih mojih pet, moda est italaca koji ionako mogu sasvim lijepo ivjeti i bez mojih tekstova. urim zbog samog sebe, jer pisanjem sebi dokazujem da sam jo tu, da sam i dalje u stanju za sobom ostaviti tragove u materijalnom svijetu. Nadnosim se nad hrpetinu papira na kojima su odranije zapisane reenice i pasusi, sve bez glave i repa, izresci iz novina sa lancima i intervjuima Tarkovskog, fotografije iz njegovih filmova, knjige sa podvuenim dijelovima koje ja zovem moda citati, par filmskih asopisa od kojih jedan na ruskom u kojem je objavljen dugaki tekst u kojem neki tip bulazni o filmovima Solaris i Rubljov. Moj sirovi materijal od kojeg bih trebao isklesati esej o O kome? O pjesniku filma? Ili moda o tunom geniju, o ovjeku koji je vizualizirao iroku rusku duu, o vjerovatno najhumanijem umjetniku koji je ikada djelovao u filmskom mediju? Sve prokleti kliej do klieja. Ako nisu klieji onda su banalnosti tipa Tarkovski se bavio slikom, prozorom, onim to vidimo, najvanijim izvorom naih saznanja, iskustava i naravno iluzija ili Tarkovski je u stanju vidjeti ono to je nama ostalima nevidljivo. Ma nemoj mi rei! Ne uspijevam dakle ak ni odgovoriti na pitanja o tome ko je Tarkovski niti ime se on zapravo bavio. Jesam li ti nekada, moda tokom neke od onih naih maratonskih sjedeljki u Hvaru, ve priao o tome kako je teko pisati? Mislim pisati zaprave, tako da se tvoj tekst ita jednako lako i jednako edno kao to se voda pije i tako da itaocu tvoje pisanje izgleda kao najlaka stvar na svijetu.

541

Muke Tantalove, stari moj, svaka reenica teka kao civare pune betona. Pa opet, nikako da se okanem tog oravog posla iako je, kao to ti je sigurno jasno, jedna takva aktivnost kao to je pisanje u mom sadanjem ivotu neto krajnje suvino, skoro pa besmisleno. ovjek pie zato to je izmuen i nesiguran u sebe. Kad bi bio uvjeren da sam genij zato bih pisao., kae lik pisca u Stalkeru. O sebi, kao i svaki izmueni i nesigurni ovjek, znam vrlo malo, ali ipak znam da sigurno nisam nikakav genije. Umijem se diviti filmskom geniju i njegovom briljantnom djelu, ali ne umijem rijeima formulirati uzroke i svrhu tog divljenja. Jedino vrijedno to sam do sada stavio na papir ono je to mi je sam Tarkovski rekao ono jednom kada sam ga usnio. Pii da je Tarkovski znao da Boga nema, ali je ipak vjerovao u njega, kao kae mi on, a ja ko fol zapisujem. Pravim kao intervju i pitam ga o narativnoj strukturi u Ogledalu. Nae uspomene su slike, poslagane ne po nekom redoslijedu ili po vanosti ve po svojoj unutarnjoj organizaciji i logici, kao tkivo koje prekriva kostur i oblikuje tijelo, kao elije to tvore to tkivo. Ogledalo je izloba tih slika. A kad doe u galeriju, ti neke slike gleda dulje, neke krae vrijeme, na neke se ponovo vrati, neke jednostavno preskoi jer te se nisu dojmile Dok mi to pria u san odjednom ujahae dva kozaka odjevena u crvene mundire na bijelim konjima i sabljama okrenutim pljotimice poee estoko udarati Tarkovskog po leima i glavi. Zato ga udarate?, pitam kozake. Umjesto njih odgovara mi Tarkovski ve sav krvav i oboren pod konjska kopita: Zbog istine! Ljudi su se nagledali toliko lai na ekranu da ih istina zbuni i razjari. Pustite ga, majmuni!, dreknem ja i tu se probudim. Sve od tada ekam da se Tarkovski vrati, ali njega nema pa nema.

542

*** Slavna uvodna scena Kubrickovog filma 2001:Odiseja u svemiru pokazuje ovjekolikog majmuna kako do smrti udara svog susjeda velikom antilopinom kosti da bi samo za sebe i svoj rod zadrao izvor vode. Time nam Kubrick i njegov scenarist Clark, ba kao i neki znanstvenici (poput npr. Roberta Ardreya) sugeriraju da su rat i ubijanje, a ne rad, stvorili ovo to zovemo civilizacija te da su pohlepa i zloin esencijalne osobine ljudskog bia sve od njegove zore. Svi oblici organizacije drutva, od robovlasnitva do kapitalizma, zasnovani su na pohlepi i sebinosti. Zbog te dvije temeljne ljudske osobine propao je i pokuaj da se izgradi socijalizam, plemenita ideja koja se, zbog gramzivosti i zloupotrebe vlasti i moi svojih navodnih zagovornika, u praksi pretvorila u svoju suprotnost. Umjetnost, jedina ljudska djelatnost liena sebinosti i pohlepe, u svim se drutvima progoni jer govori istinu o nama, jer nas podsjea na to ko smo i kakvi smo, a kakvi bi morali biti. Stoga se najee la podmee pod umjetnost, stoga se izmiljaju tzv. trendovi, falsifikati koji se navodno bave ivotom, a zapravo su svjetlosnim godinama daleko od njega. Hollywood nam, recimo, posljednjih godina namee pitanje incesta pa je pred nas stiglo na desetine takozvanih mainstream filmova baziranih na likovima iji se neki postupak motivirao time da su ih seksualno zlostavljali roditelji (najee otac) u djetinjstvu. Komercijalna knjievnost, televizija i drugi mediji su, jasno, dali svoj doprinos tom trendu. No, ta mi iz tih filmova i knjiga saznajemo o ovjeku? Nita. Mi ivimo u svijetu gdje su stvarne ljudske drame onih na ije kue padaju bombe i ija djeca skapavaju od gladi, u svijetu u kojem stotine ljudi umire svakog sata od takvih bolesti kakva je malarija jer ne mogu platiti vakcinu, u svijetu u kojem je propaganda proglaena istinom, a historija pretvorena u arenu lau, u svijetu nepravde i prevare. Mnogo vie od ovih koji se danas prikazuju u kinima, uvjerljivu sliku o ovjeku i njegovom svijetu daje jedan drugi film snimljen tano prije deset godina.

543

*** Umjesto Tarkovskog u posljednje vrijeme samo sanjam mrtve pisce i nekakve propale anarhiste i komuniste. im sklopim oi kao da neko otvori vata na mojoj glavi i unutra upusti orkan koji nema ta i koga sve ne nanese. Onda se vrata naglo zatvore i u glavi ostane sva ona naplavina nadola sa orkanom. Tako mi nedavno ovdje u sobu bubnu neki iica sa debelim naoalama i konatim kaketom sve maui kaiprstom prema meni, kao da mi prijeti, dok mi se obraa svojim piskavim, tuberkuloznim glasiem: Iluzija je da ovjek otuenim radom moe kupiti svoj privatni ivot, svoju navodnu slobodu. Koji si sad pa ti? Trocki, zar me ne pozna? Jo si mi samo ti trebao. Je li te zanima jedno predavanje o otuenom radu, o tome kako se zaposlenjem dokida sloboda dananjeg ovjeka? Nita si bez posla, a nita si i s poslom jer uvijek moe biti otputen. Ljudi su korumpirani poslom, zaposlenje pa ak i famozna socijala su oblik korupcije radnika da se ne buni Ne peglaj, matere ti. Ne pamtim kad sam se ljudski naspavao i sad me ti gnjavi sa stvarima koje me izglave ne zanimaju. uj ne moe spavati? Ja imam jednu dobru metodu kojom se to zlo stopostotno lijei, ko rukom odneseno. Kako to ree Trocki se u jednom skoku priblii mom krevetu i poe mi masirati sljepoonice. Kako se sad osjea? Kao da vodim ljubav sa oferom Gradskog saobraajnog. Samo se ti opusti i sluaj ta ti ja priam. Vidi, tokom industrijalizacije u devetnaestom stoljeu razdvojen je privatni od profesionalnog ivota. Glavni napori vladajue klase sad su usmjereni na reguliranje radnikovog privatnog ivota, ega je recimo groteskni izraz bila Prohibicija, a zastraujui dananja ovjekova izloenost medijskim manipulacijama. Savremeni ovjek misli da ima slobodno vrijeme, a zapravo je zarobljenik Prvo makni ruke s mene i drugo zavei, jer ako ti ja ustanem, ono to su ti uradili u Meksiku biti e mila majka kako u te ja rasturiti!

544

Vidjevi da mislim ozbiljno Trocki se prvo skameni od straha i potom se u sekundi dezintegrira; nestade ba ko rukom odnesen. A ja se, bezbeli, probudih. Nije mi jasno otkud znam tolike komunjare. Na fakultetu mi je marksizam predavao jedan Joco, partizan s Kozare kome je taj posao bio sinekura za ratne zasluge jer mu se u po frke prohtjelo biti sveuilinim profesorom. I normalno, postao je profesor i to od one vrste kakvu studenti najvie vole morao si imati malo ee zadebljanje mozga i to u dobro odmakloj fazi pa da kod njega padne na ispitu. Joci se nije dalo gnjaviti sa studentima tokom lijepih ljetnih mjeseci tako da kod njega nije ni bilo augustovskog i septembarskog roka, ve bi svako poloilo iz prve, jo u junu. Njegova ispitna metoda sastojala se u tome da ti postavi pitanje i onda gleda u nebesa pravei se da ne vidi kako ti ispod klupe dri knjigu i ita. Deavalo bi se i da Joco izae iz kabineta u po ispita i ode na kafu i rakijicu u fakultetski bife koji se nalazio u podrumu zgrade. Studentu koji se upravo zalaufao jer je u knjizi pronaao lekciju o svom ispitnom pitanju, Joco bi s vrata poruio: Samo ti nastavi, ujem ja tebe. Profesora Joce onda nema nazad cijelih sat i pol dok onaj levat gore ita li ita sve zapliui jezikom od zamrenih marksistikih definicija i fraza koje izgovara po prvi put u ivotu. ivi cirkus. Bilo je i takvih koji ni itati nisu znali nego bi zamuckivali i frfljali isto kao da su dorukovali icave boranije dok su im niz elo curile grake znoja velike i ute kao grah tetovac. Joco bi se tada zavaljivao u stolici od smijeha i zvao Ljupeta svog asistenta, jednog bucmastog i oniskog Makedonca. Ljupe, sine, da vidi ovoga ovdje, veze ive nema. Isti ti. Pri tom bi ga onako toplo, oinski odalamio iza uiju. Mene su jednog junskog poslijepodneva neka studentska raja pokupila iz Hvara i odveli me na ispit iz marksizma na koji sam bio tako temeljito zaboravio da mi nije bio ni u pleki. Ja odem onakav polupijan pred profesora Jocu i proitam par poglavlja s onim svojim od ljute lozovae nabubrelim i dvije i po kile tekim jezikom, a profesor gleda kroz prozor i studira strukturnu organizaciju i strateki raspored jata vrabaca na kronjama treanja u dvoritu fakulteta. ali Boe alama!, bilo je sve to je profesor Joco progovorio za sve vrijeme mog itanja marksistikog tiva, iji smisao niti sam shvaao niti sam pokuavao shvatiti. Ja proitao,

545

a Joco meni sedmicu. Maala! Da sam bio trijezan pala bi ista devetka. A jo da malo bolje itam i da znam izgovoriti tvrdo ne bi me maila ni desetka. Eno onih to su kod Joce imali desetke svi sad rade kao spikeri na televiziji. Nakon uspjeno poloenog ispita vratim se nazad u Hvar. To je bilo manje-vie poetak i kraj mog ukupnog studiranja marksizma i zbilja ne shvaam kako to da ovoliki marksisti i engelsovci glume glavne uloge u mojim komarima. Naleti mi tako u san Joseph Pierre Proudhon i odmah s vrata, pone tupiti o tome kako treba ukinuti dravu i iskorijeniti novac kako bi ljudi bili sretni. Ja mu kaem: Jebe mi se za sve to! Nek ljudi budu nesretni, nek pocrka stoka. Pusti me da spavam, ovjee. Ali kako te nije briga za radnike? Pa ti si radnikog porijekla! ta ti zna o mom porijeklu, bilmeze? Pa vidim da nema skoro nita u kui; tri rasklimane tokrle, sto, otoman, pisaa maina, neto knjiga i video-kaseta Znai ako sam fukara odmah sam radnikog porijekla. I ti i takvi prodajete radnicima ublehu o radnikoj dravi. Gubi mi se s oiju! Nisi me shvatio Ne zanima me, ba, u ivotu. Uostalom ko si ti? Nikad nisam uo za tebe. Izlazi odavde, goni se u Jesi li itao knjige Dashiella Hammeta?, pokuava me Proudhon drugom taktikom uvui u razgovor. Znam svaku napamet. Njegove knjige na prvi pogled izgledaju naivno ta je, bolan, naivno? Ta tvoja glava etvrtasta je naivna Moda su ti ipak promakli neki aspekte njegove literature. Ti e meni priati o Hammettu? Meni? Pa ja, jadan ne bio, sutra mogu doktorirati na Hammettu. Samo to je u ovoj rupi od grada i harabatiji od drave nemogue sastaviti dovoljno kompetentnu komisiju pred kojom bih doktorat branio. Onda si sigurno obratio panju na satiriku dimenziju njegove literature iz kojih proizlazi da je Amerika, najjaa nacija u povijesti, izgraena na zloinu i pohlepi. O vladajuoj drutvenoj formi koja se moe nazvati kapitalistika diktatura koja kod ljudi razvija takve osobine kakve su gramzivost, sebinost i prije svega mrnja.

546

Ma, nema ti pojma Kapitalizam se rimuje sa kanibalizam. Nama su rasizam i mrnja priroeni, nagon za ubijanje ugraviran je u nau DNA. ovjek je zlobna zvijer koja nije u stanju napraviti nita bolje od kapitalizma. Ne slaem se. Kriminal, la, ubistva i svirepost u ljudskim relacijama samo su logina posljedica sistema u kojima se ovjeka od beike do groba ui da mrzi. Mediji i religija su tu da zaglupe radnika, da ga navedu da mrzi radnika, jo siromanijeg i jo unienijeg nego to je on sam. Mozak zatrovan mrnjom nije u stanju misliti i kapitalisti se ne moraju bojati da e im sutra, umjesto na svakodnevnu robiju u tvornici i dresuru pred televizorom, hiljade radnika doi pod prozor ekaj malo, koga ti cijelu no folira? Vidi sad kad su komunisti klepili uima, na red su doli novi neprijatelji, muslimani, pa onda nakon njih moda dou Kinezi, pa onda Ko zna? Uvijek e se nai neko protiv koga e mrnja biti usmjerena i sve tako dok se ne otrijeznimo ili svi zajedno ne odemo tamo gdje si ti mene maloprije poslao. Kako si ti mogao itati Hammetta koji je roen bezmalo cijelo stoljee poslije tebe. I otkud ti zna za televiziju? Tu ga uhvatim u lai; kakav crni Proudhon, ve se onaj Jocin asistent Ljupe preruio i vrlja po mom snu. Ustanem i krenem da mu otkinem glavu i taman tad se probudim. Onda poslije dugo gledam u prazno dok preko tamnog neba smjetenog s unutranje strane mojih onih kapaka promiu oblici nalik na jata crvenih galebova. Tek negdje u zoru, kad mi se misli malo razbistre i pamenje vrati, sjetim se da sam se onomad iv polomio dok sam u debeloj knjizi marksizma naao stranicu o anarhisti Proudhonu pitanju koje mi je postavio profesor Joco. *** Stalker je neka vrsta emotivne autobiografije Tarkovskog. Taj film za koji su scenarij napisali poznati pisci braa Strugacki (njihovu sjajnu knjigu Hotel kod poginulog alpiniste proitao sam ne diui) poinje izjavom nekog nobelovca koji opisuje dogaaj iz bliske budunosti u kojem je na planetu Zemlju iznenada udarilo neko nebesko tijelo: ta je to bilo, meteor ili posjetioci iz svemira, to god da je bilo to se pojavilo u naoj maloj zemlji, udo nad udima; Zona. Poslali smo

547

vojsku. Nijedan se nije vratio. Onda smo opkolili Zonu policijskim kordonom Uradili smo pravilno Kad ljudi neto ne znaju ili se neeg boje oni od toga naprave mit. Ubrzo se rairi vjerovanje da se u krateru koji je nastao udarcem neega nepoznatog, nazvanom Zona, i u koji je pristup ljudima onemoguen, nalazi mjesto nazvano Soba. Sve elje e se ostvariti onima koji nau Sobu u Zoni. Stalker, kojeg u jednoj apsolutno savrenoj glumakoj kreaciji tumai Aleksandar Kajdanovski, vodi je u Zonu. On eli saznati zato se njegov prethodnik koji je naao Sobu i, vrativi se iz Zone, postao neizmjerno bogat, odmah potom ubio. Prate ga pisac koji je poeo mrziti pisanje i znanstvenik koji je uplaen i oajan jer je kolega spavao sa njegovom enom. On u ruksaku krije bombu od 20 kilotona s namjerom da uniti Zonu. Svaki od te tri vrste ljudi; umjetnik kojem je centar svijeta on sam, znanstvenik koji eli zagospodariti svijetom ili ga unititi, te takozvani obini ovjek koji je zapravo najkompleksniji jer nijedna pojedinana dimenzija nije sasvim zagospodarila njegovom linou, odlazi u Zonu da sazna neto o samom sebi i uope o ljudskoj vrsti. Stalker je film znanstveno-fantastinog anra (za mene najbolji takav ikad snimljen) iako nema niti jednog specijalnog efekta. Tarkovski je shvatio da je u modernom svijetu budunost postala dio sadanjosti, a ne njezin produetak stoga je njemu umjesto specijalnih efekata bilo dovoljno i ono to je naao u prirodi. Oguljeni zidovi, pauina i raspadanje, trule ljudske prirode u nepomirljivom su konfliktu sa mirom i zelenilom stvarne prirode. Tragovi civilizacije prekriveni vodom, scene raspadanja i trulei koje kamera skenira kroz polaganu kretnju ukazuju se kao alternativna realnost, a sami ljudi kao bia iz svemira, uljezi to donose smrt i propast, koji su prenaselili ovu planetu s namjerom da na njoj unite svaki oblik drugaijeg ivota. Urbani nain ivljenja uinio je da se odrodimo od prirode i postanemo stranci u vlastitom svijetu. Priroda se ukazuje kao povrina nepoznate planete, tragovi civilizacije prekriveni vodom trunu i nestaju Pogled kamera prelazi preko abokreine, zahralog gvoa obraslog mahovinom, preko vlage i hladnoe, mokrina s ekrana probija kroz onaj etvrti zid koji dijeli prostor filma i prostor gledatelja, zahvaa i uvlai publiku unutra. Tarkovski je svojom jedinstvenom reijom, dizajnom i uz pomo poezije svog oca Arsenija, uspio pokazati da je svijet

548

u kojem ivimo satkan od lai. Tarkovski vjeruje da se ovjek ipak moe odmai od onog Kubrickovog majmuna, da svoju sreu ne mora graditi na tuoj nesrei i istodobno duboka sumnja u to. On nam ovim velikim djelom poruuje da je najvie to moemo uiniti od svog kratkog i krhkog ivota to da, uprkos oluji medijskih lai kojima smo zasuti svake minute, prepoznamo i sauvamo ljudsko u nama. Kao Stalker... *** Kad god ti pisanje ne ide, tada itaj!, glasio bi drugi savjet koji bih dao nekom mlaem kolegi, onom koji ne bi posluao prvi. A taj je, naravno, da se okane pisanja prije nego u to zlo i nevolju zaglibi toliko da se vie ne moe iupati. Cijelu no se muim oko eseja o Tarkovskom, ali slova i rijei nikako da se posloe kako treba. Uzimam nasumino prvu knjigu koja mi se nala pod rukom. Andr Malraux, za kojeg je oito Charlie Chaplin bio isto to je za mene Tarkovski, pie o svom iskustvu iz Perzije tridesetih godina. Tada su u nekom kinu na otvorenom, gdje su zajedno s gledaocima na zidovima sjedile crne make, armenski putujui prikazivai montirali ostatke od nekoliko raznih Chaplinovih filmova i napravili jedan sasvim novi i udesan film. Mit se pojavio u istom izdanju, veli Malraux. Zapisujem na jedan listi da Malrauxu, ako mi se kadgod pojavi u snu, kaem da od svakog uda ima jo udnije i ispriam mu priu o kljoci sa Hrida, ovjeku dobrom ko hljeb koji je po zanimanju bio filmski doktor. Pisao si mi jednom da se na vedskom jeziku putujua kina zovu kino-ambulante. Savreno precizno! Lijei ljude od amotinje i oaja, neznanja i besposlice, razgrne naas pokrov od tamne magle koja ih neprestano pritie i upusti tamo malo svijetla tako to im na noge donese iluziju da je svijet bolji, ljepi i zanimljiviji nego to jeste i to e ikad biti. Taj kljoco se ba time bavio, lijeio je filmom na hiljade nesretnika koji su imali taj baksuz da se rode i ive u nekoj od bosanskohercegovakih zabiti. Nije mu bilo teko da se svojim kombijem marke TAM doklimata i do najudaljenijeg zaseoka smjetenog Bogu iza nogu i tamo, na prvoj zgodnoj livadi, razvue platno, montira projektore i onda eka da se smrkne kako bi poeo sa projekcijom. Tada bi

549

zajedno sa okupljenom rajom i sam uivao u filmovima koje je on ne samo prikazivao, ve im je u neku ruku bio i autor. Jo u koli su ga prozvali kljoco jer bi dok je govorio udarao zubima o zube tako jako da se ulo do Butmira pa on stoga najradije nije nita ni govorio i najrahatniji je bio kad bi mogao sjediti u kinu i gledati filmove. Volio je film ko svoje oi u glavi koje je opet volio zato to je njima gledao filmove. Njegov problem bio je to to su ga obino istjerivali iz kina neto zbog kljocanja, a neto zbog njegovih fluorescentnih uiju koje su svijetlile u mraku i tako dekoncentrirale druge gledaoce, odvlaile im panju i smetale da na miru prate film. Zato je kljocina najvea srea i radost bila kad bi mu se pruila prilika gledati filmove pod vedrim nebom. Tada su njegove ui izgledale samo kao dvije zvijezde koje su se spustile nisko pa se niko nije bunio. Kako je u Sarajevu i ostaloj Bosni bilo vrlo malo kino-projekcija na otvorenom, to ih je kljoco sam poeo organizirati. Prvo se zaposlio u Prosvjeta filmu gdje su jedva doekali da se pojavio neko takav ko e umjesto njih raditi njihov posao i tavrljati po blatnjavim stazama i bogazama bosanskih gudura. Cijela firma ivjela je na kljocinim leima. Na desetine inovnika samo su bazali po svojim toplim kancelarijama, ispijali kafe i brali svoje plate predstavljajui u papirima kljocine projekcije kao vlastitu aktivnost. Njemu to nije smetalo toliko koliko stalni sastanci radnikog savjeta i sindikalne podrunice koji su mu nakon nekog vremena toliko dojadili da je odluio otii u privatnike im se za to steknu uvjeti. Kupio je polovni projektor, platno i onog tamia, ali mu je falio fond filmova kako bi imao sve to mu je trebalo za privatno pokretno kino. Do filmova je doao sluajno i zahvaljujui jednoj poplavi onoj koja se desila u prostorijama Kineme, jedinog bosanskohercegovakog filmskog distributera. Taj manje, vie tragini dogaaj jo se i danas prepriava meu nama filmskim novinarima i ljudima s filma kao katastrofa bezmalo mitskih razmjera nakon koje u Sarajevu nije bilo filmova pa su kina bila zatvorena pune dvije sedmice. Zbilo se to negdje na prijelazu izmeu ezdesetih i sedamdesetih kada televizija jo nije bila ni blizu da zamijeni film pa su ne samo filmofili, ve i oni koji u kino odu jednom godinje bauljali po ulicama i birtijama gladni i edni filmova kao narkomani nakon temeljite policijske racije u kojoj drotovi zaplijene i zadnju travku, i zadnje zrno droge preostalo u gradu. Historijski materijalizam

550

potvrdio se u praksi; kad dostignu odreeni stupanj civilizacijskog razvoja ljudi se vie jednostavno ne mogu vratiti natrag i ponovo ivjeti na stari nain, bez ve dosegnutih civilizacijskih blagodeti u ovom sluaju kina i filma. Vodurina je unitila najvei broj kopija filmova koji su se nali u Kineminom skladitu, ali je kljoco ipak zavrnuo nogavice na pantolonama i zagazio spaavati ono to je preostalo, jer on je svaki metar filma smatrao dragocjenim. Nije mu uspjelo spasiti nijedan itav film, ali tu i tamo izvukao je po koju rolu. To je bio startni kapital njegovog filmskog fonda kojeg e on kasnije dopunjavati kupovinom filmskih materijala izbaenih iz upotrebe, kopija koje su toliko izvrtile po kinima da su se pretvorile u obine froncle od celuloida, ostatke ostataka onoga to je nekad bio film. kljoco je meutim, sve to smatrao vrijednim, nosio kui, krpio i lijepio i tako sastavljao svoje uvene filmske programe s kojima je viestruko premjerio rastojanje od Save do mora i od Drine do Une. Par puta sam gledao kljocine projekcije. Posebno se sjeam jedne od njih odrane na parkingu preko puta Mehine kafane na Sedreniku. Projekcija je poela sa filmom Osvetnik iz Rimrocka, scenom u kojoj Audie Murphey marie neke barabe u kaubojskom saloonu, no nakon pet minuta nastavila se scenom iz filma Moni Joe Young u kojoj golemi gorila razvaljuje kavez u koji su ga zatvorili, na to se skladno nadovezalo kreveljenje impanze Chita iz filma Tarzan i ena leopard, poslije ega se odjednom naemo u svemiru u sekvencama iz filmova Zabranjena planeta i Od Zemlje do Mjeseca da bi se na koncu opet vratili u ambijent kaubojskog anra, u scenu napada Indijanaca na voz u filmu Winetou i Old Surehand. I sve to tee ko mlijeko, sa perfektnim ritmom i tajmingom, kao da je sam Eisenstein asistirao kljoci dok je montirao svoj program. Normalno da mi je kljoco posto jedan od najdraih ljudi i da ga smatram jednim od najkompetentnijih filmskih znalaca koje sam ikada sreo u Sarajevu, tom pola selu, pola gradu u kojem smo se obojica rodili i koje je oduvijek bilo u nekoj tajanstvenoj vezi sa filmskom umjetnou. U prvo vrijeme nakon to se pojavio video koji mu je skoro razvalio posao, kljoco je esto bio u kafani. Stalno je na licu nosio nekakav izmuen izraz, kao neko ko od roenja nosi cipele za dva broja manje. Mogao si priati o fudbalu, politici, enskinju, traati

551

poznate i uspjene face, lagati o njima na pasja preskakala, ali daba: on bi samo utio i gledao u svoju pivsku flau. No, im bi se u drutvu progovorilo o filmu, on bi ivnuo kao da je odjednom sjeo na rajsneglu, dok bi mu se lice zasjajilo nekako iznutra kao da mu se u sred lubanje razgorjela olimpijska baklja. Tada bi poinjao priati i narednih est sati usta ne bi zatvarao. kljocina teorija o filmu bila je jednostavna, ali istodobno vrlo uvjerljiva. Za njega je film bio prije svega kino. Uostalom, u svim knjigama pie da su film izmislili braa Lumire, iako su ljudi snimali filmove i prije njih oni su izmislili kino, filmsku projekciju za vie ljudi istovremeno, najjeftiniju zabavu i sredstvo da siromah naas pobjegne iz tamnice zvane ivot. Meu ostalim zrncima mudrosti o filmu koje sam uo od kljoce zapamtio sam i ovu: Da bi neki film bio istinski dobar u njemu ne mora sve biti dobro. Nek bude dobro makar neto i meni dosta. A ta je to neto za tebe?, progovarao bi novinar iz mene. To neto je ono to naui o samom sebi. Ba kao i knjiga ili slika, dobar film je onaj u kojem na ekranu prepozna sebe ili sazna togod o samom sebi. U looj knjizi, slici ili filmu sazna jedino poneto o njihovim autorima. kljoco mi je priznao da se i on muio s Tarkovskim. Imao je negdje par rola iz njegovog filma Ivanovo djetinstvo, ali to mu se nigdje nije uklapalo. Kao da ga sad ujem kako mi kae: Kako ga god stavi, stri ko kakva izboina, ko rog na majmunu, pa mi cijela projekcija doe nekako, Boe me oprosti, sva krukasta, nikako da je fino zaokruim i uokvirim. Taj ti je Tarkovski sav nekako jebiga, drukiji. Majku mu, moda film ipak nije samo kino? uj, prekinut u pismo na ovom mjestu. Sve mi se nekako ini da se rijei polako poinju cijediti iz mojih prstiju i da konano imam onaj tekst o Tarkovskom. (Odlomak iz, za sada, nezavrenog romana Salijevanje strave)

552

Rexhep Murtez Shala

prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami

KULTURA PONAANJA KAO KATEGORIJA KOMUNIKACIJE

Kulturu ponaanja u teoriji umetnike/knjievne komunikacije predlaemo kao verbalnu kategoriju, koja zajedno s takom gledita odnosno perspektivom modelovanja i virusom komunikacije (bukom) karakteriu ceo proces umetniko/knjievne komunikacije kroz sve njegove inove (akte). Sintagma kultura ponaanja sadri termine kultura i ponaanje. Ovi termini kultura i ponaanje stalno se redefiniu u teorijama kulture i u psiho-sociolokim teorijama.1 Kultura se definie kao kategorija u teorijama kulture, dok ponaanje vie predstavlja psiholoku i psiho-socioloku kategoriju. U verbalnom smislu kategorija kultura, od svih moguih definicija, sauvala je osnovu duhovnog i materijalnog entiteta drutva. Meutim, kategorija ponaanje, od svih moguih teorijskih definicija, na verbalnom stepenu, sadri osnovu jednog refleksivnog stanja individue, grupe, institucije, drutva. Njihova karakterizacija zavisi od primene u raznim oblastima znanja. U sluaju teorije umetnike/knjievne komunikacije, kategorije kultura i ponaanje posmatramo u interakciji. Sintagmom kultura ponaanja predlaemo da se obuhvati dinamiki momenat u prostoru izmeu materijalnog i duhovnog entiteta drutva, s jedne, i refleksivnog stanja individue, grupe, institucije, drutva u globalnoj komunikaciji i u sklopu kulturnog i civilizacijskog univerzuma. Dinamika interakcija izmeu kulture i ponaanja odvija se u dinamikoj spoznaji i dinamikom odbijanju, pri emu se deava kultivisanje (spoznaja/odbijanje) kulture (kao duhovnog i materijalnog entiteta) kroz ponaanje (kao refleksivnog stanja) i obrnuto, odnosno kultivisanje ponaanja kroz kulturu. Ovo interaktivno kultivisanje u biti predstavlja kulturu ponaanja u procesu globalne komunikacije. Kultura ponaanja podrazumeva tipizaciju kulture od odreenog tipa ponaanja kao i tipizaciju ponaanja u okvirima jedne kulture kroz dinamiku spoznaju i dinamiko odbijanje. Kultura ponaanja u dinamikoj interakciji, moe se formatizovati na bazinim ili prateim karakteristikama kulture (kao duhovni i
1 Za znaaj i razne definicije kulture u okvirima teorija kulture (antropoloke, etnografske) vidi teorije autora: Tejlor, Boas, Benedikt, Kreber, Stjuard, Vajt, Dirkem Redklif-Braun, Evans-Priard, Malinovski, u knjigama E. Ha: Antropoloke teorije (1)/(2)Bigz, l979; L. Vajt:: Nauka o kulturi, Beograd, l97O; C. L. Strauss: Strukturalna antropologija, Zagreb, l989; C. L. Strauss: Totemism, Beacon Press Boston, l963; E. Moren: Duh vremena I/ II, Beograd, l979; L.Gic: Fenomenologija kia, Beograd, l979; M. Panof: Malinovski, Beograd, l979. Dok o znaanju termina ponaanje izmeu ostalih vidi knjige: M. Ponti: Struktura ponaanja, Beograd l984; J.Jeroti: Psihoanaliza i kultura, Beograd, l98O; . Pijae: Epistemologija nauka o oveku, Beograd, l97O; N. omski/ . Pijae: Teorija jezika/Teorija uenja, Sremski Karlovac, l99O; D. Krsti: Psiholoki renik, Beograd, l991.

553

materijalni entitet). Ona, kroz dinamiku spoznaju, moe da prihvati bazine ili pratee karakteristike i da ih dalje razvije. Meutim, posredstvom dinamikog odbijanja, moe da odbije ove ili one karakteristike prethodne kulture razvijajui njene nove dimenzije na prateim karakteristikama koje se postepeno pretvaraju u bazine karakteristike kulture (tj. jednog tipa kulture). U odnosu na kulturu i ponaanje kultura ponaanja se razvija (kultivie) u progresivnoj i regresivnoj dimenziji. Progresivna dimenzija poveava validnost i perspektivu kulture, dok ponaanje kroz dinamiku spoznaju postepeno ini delom kulture: pretvara ga u pratee karakteristike kulture ili u bazine karakteristike jednog novog tipa kulture. U okvirima kulture ponaanja, regresivna dimenzija pretvara kulturu u pozu, ona nju formalizuje do samog ina ponaanja. ak izaziva krizu kategorijalnog legitimiteta kulture, ponaanja i samog procesa globalne komunikacije u sklopu kulturnog i civilizacijskog univerzuma. U tom sluaju, kultura ponaanja je u potrazi kategorijalnog identiteta. isti oblik ponaanja se automatizuje u nastojanju za sticanjem bipolarnog identiteta (oblik-sadraj): i sa eidetikim sadrajem (rafiniranim, proienim). Sledstveno, ona paljivo trai sadraj. Postepeno stabilizuje kategorijalni identitet nudei se u modalnoj perspektivi kao potencijal za pretvaranje u jedan prihvatljiv tip kulture. Traenje sadraja, orijentacija prema novoj esencijalizaciji relativizuje joj formalizaciju i oslobaa je od automatizma. Kultura ponaanja orijentie ponaanje prema kulturi stalno joj pridavajui identitet kulture, pratee ili bazine karakteristike jednog tipa kulture u kulturnom i civilizacijskom univerzumu. U procesu globalne komunikacije, kultura ponaanja stalno vri formatizovanje kulture i ponaanja u njihovoj meusobnoj interakciji. Kroz dinamiku spoznaju/dinamiko odbijanje nameu se stalna pomeranja granica aksiome kategorijalnog postojanja kulture i ponaanja u korist novog kategorijalnog ideniteta kulture ponaanja (kao verbalne kategorije komunikacije). Ona dobija oblik izmeu kulture-akulture-neokulture-arhikulture kao dimenzije, odnosno kao granice kulture ponaanja. Izmeu njih ne moe se predvideti linearni interaktivni razvoj, a kombinatorika je potencijalna u modalnoj perspektivi tipizacije (oblikovanja). Dimenzije kulture ponaanja: kultura, akultura, neokultura i arhikultura aktivi-

554

raju se u zavisnosti od globalne komunikacije na kulturnom i civilizacijskom unverzumu. Od kombinatorike aktiviranja konvergentnog (sinkretizujueg) ili divergentnog (samostalnog) imaemo i oblikovanje kulture ponaanja. Prema tome, karakterizacija kulture ponaanja moe da se razvije: 1. prema kulturi (postojeoj, standardnoj); 2. prema akulturi (koja poinje sve vie i vie da se artikulie i da stremi svom kategorijalnom identitetu, legitimitetu kulture, ka jednom tipu kulture); 3. prema neokulturi (paralelnoj kulturi, koja je zauzela mesto kao tip kulture, koja ima svoj kategorijalni identitet i legitimitet kulture, koja je prihvaena kao perspektiva i kao proirenje kulture, kao njen verifikovani deo). 4. prema arhikulturi (staroj kulturi, koja moe da se ponovno aktivizuje na nekoliko od svojih bazinih ili prateih karakteristika i ujedno da se iznova modeluje), 5. i/ili kombinatorikom. Kultura ponaanja, kao verbalna kategorija globalne komunikacije, na ovaj nain odlikuje svoje bazine i pratee karakteristike koje rezultiraju kao dinamika spoznaja i dinamiko odbijanje u dinamikoj interakciji dimenzija i (bazinih/prateih) karakteristika kulture / akulture/neokulture i arhikulture. Momenat naturalizacije i diferencijacije bazinih i prateih karakteristika kulture ponaanja u procesu globalne komunikacije govori o stvaranju kategorijalnog legitimiteta i kategorijalnog identiteta koji treba da se razume po pravilu kao momenat tipizacije kulture ponaanja. Da bi se obeleio (imenovao) tip kulture ponaanja, sintagma kultura ponaanja, osim relata kultura i ponaanje, dobija i srednju relatu kao kvalitativni atribut (odreujui/nazivni) koji obeleava prirodu tipa kulture ponaanja. Moe se govoriti o primitivnoj kulturi ponaanja, religioznoj kulturi ponaanja, modernoj kulturi ponaanja itd. Karakterizacija kulture ponaanja je otvorena i stalno se obeleava u srednjoj relati, koju moemo nazvati i relatom identiteta. Relata identiteta kulture ponaanja sadri bazine i pratee karakteristike kulture ponaanja. Stoga, ona uva prirodu i tip kulture ponaanja u procesu globalne komunikacije. Tip kulture ponaanja, u dinamikoj interakciji globalne komunikacije u sklopu kulturnog i civilizacijskog univerzuma, ako se razvija kroz dinamiku spoznaju vremenom postaje neokutlurom, a kasnije i arhikulturom. Ako se razvije kroz dinamiko odbijanje on stalno rizikuje relatu identiteta, svoj aksiom kategorijalnog postojanja, sam legitimitet i identitet.

555

Zato, ona se jo uvek tretira kao akultura (u pozitivnom smislu izraza: kao kultura koja jo uvek nije stekla legitimitet i bez stabilnog identiteta). Kultura ponaanja ima dinamiku strukturu koja se oblikuje i transformie u dinamikoj interakciji procesa globalne komunikacije: stvara svoj kategorijalni identitet na jednim ili drugim bazinim ili prateim karakteristikama, prema pozitivnim ili negativnim pokazateljima; dobija puni legitimitet ili ga postepeno gubi u dinamikoj spoznaji i dinamikom odbijanju interakcije kulturnog i civilizacijskog univerzuma. Na ovoj osnovi definie se kultura ponaanja kao verbalna kategorija procesa knjievne komunikacije i u okvirima teorije umetnike/knjievne komunikacije. 1.2. Kao verbalna kategorija procesa komunikacije umetnosti/ knjievnosti, kultura ponaanja sadri sve opte karakteristike i kvalitete kulture ponaanja definisane na verbalnom stepenu u kontekstu globalne komunikacije. Tipizacija kulture ponaanja, meutim, uslovljena je oblastima primene. Prema tome, u procesu komunikacije umetnosti/knjievnosti ona dobija tipinu specifikaciju. Prilikom primene u odreenom modelu komunikacije sama sintagma kultura ponaanja se mora precizirati zbog nove specifikacije koju namee model. U modelu komunikacije umetnosti/knjievnosti 1. Kultura pokriva standardne konvencije umetnosti/knjievnosti kao i potencijalne konvencije koje mogu da se ukljue u proces komunikacije umetnosti/knjievnosti. Sadri itav opseg umetnikih i knjievnih konvencija uopte u kulturnom i civilizacijskom univerzumu (praxis ili/i literaturu kao izvor informacije). Pri tome, 2. Ponaanje podrazumeva refleksivno stanje subjekta (stvaraoca), grupe, generacije, institucije, drutva, u procesu knjievne komunikacije koja se vri kroz dinamiku spoznaju/ dinamiko odbijanje u odnosu na kulturu, odnosno sa paletom umetnikih i knjievnih konvencija uopte. Kultura ponaanja u procesu komunikacije u umetnosti/knjievnosti sadri dinamiki momenat interakcije izmeu kulture i ponaanja. Tom prilikom, kroz dinamiku spoznaju/dinamiko odbijanje, vri stalno formatizovanje (karakterizaciju) kulture palete umetnikih i knjievnih konvencija. Ujedno, vri karakterizaciju ponaanja, koju pokuava da potencijalno usmeri u prihvat-

556

ljivu konvenciju. Ili, pak, da je testira kao modalnu perspektivu u interakciji procesa knjievne komunikacije. Dakle, kultura ponaanja podrazumeva nain na koji subjekat (stvaralac), grupa, generacija, institucija, drutvo prihvata/odbija/stvara, kroz dinamiku spoznaju i dinamiko odbijanje, konvencije umetnosti i knjievnosti u procesu komunikacije u umetnosti/ knjievnosti. Kultura ponaanja, sa svojom dinamikom strukturom, u procesu komunikacije u umetnosti/knjievnosti, omoguuje uzajamnu interakciju izmeu kulture i ponaanja. To znai da kultura (odnosno konvencije) menja(ju) ponaanje (refleks prema konvencijama) i obrnuto: ponaanje menja kulturu (konvencije). Napomena: sve karakteristike i kvalitete koje smo definisali u kulturi ponaanja na verbalnom stepenu globalne komunikacije vae i za kulturu ponaanja kao verbalne kategorije procesa komunikacije umetnosti/knjievnosti, ali, naravno, sa specifikacijom koju namee tipini model. U nastavku baviemo se upravo karakterizacijom koju namee umetnost/knjievnost, odnosno proces komunikacije u umetnosti/knjievnosti, u ijim okvirima kultura ponaanja dobija status umetnike/knjievne kategorije, kao i svoj umetniki/ knjievni kategorijalni identitet. 1.3. Kultura ponaanja, u procesu umetnike/knjievne komunikacije, sastoji se od dimenzija, bazinih karakteristika, prateih karakteristika i relata identiteta. Dimenzije kulture ponaanja na verbalnom stepenu su: konvencija, akonvencija, neokonvencija i arhikonvencija. Naelno, raspored bi se mogao bazirati na linearnoj uzrono-posledinoj progresiji (kao istorijski razvoj): arhikonvencija, konvencija, akonvencija i neokonvencija. Meutim, redosled je relativan i hipotetian poto se dinamika interakcije stalno izmeta (kao funkcionalna-imanentna manifestacija) i poto su esto sadrane jedna u drugoj. Arhikonvencija predstavlja stare konvencije umetnosti/knjievnosti, dovrene konvencije, koje su kanonizirane i automatizovane unutar jednog sistema konvencija polazei od mikro-forme (najmanje kategorije) do makro-forme (anrovska struktura) koje se mogu nai u okvirima kulturnog i civilizacijskog univerzuma (praxisa ili/i literature). Akonvencija, u biti, je indicija koja tei da se nametne i da bude prihvaena

557

kao konvencija. Ona se jo uvek bori za legitimitet, odnosno kategorijalni identitet konvencije. Akonvencija nema osiguran status kategorijalne literarnosti, odnosno status umetnike/ knjievne kategorije, ona je jo uvek nedovoljno izdiferencirana od neumetnikih/neknjievnih kategorija (npr. trivijalnih, scientistikih, filozofskih itd). Dakle, akonvenciju treba shvatiti kao konvenciju sumnjivog statusa (jo uvek neumetnikog/ neknjievnog) i sa hipotetikom modalnom perspektivom: moe postati umetnikom/knjievnom konvencijom sa sigurnim statusom, odnosno samosvojnim kategorijalnim legitimitetom i identitetom; ili moe ostati na nivou indicije ako ne uspe da se konstituie. Akonvencija sadri i negaciju konvencije: anti-konvenciju, koja se razvija u negativnoj simetriji naspram konvencije, ostaje s one strane konvencije, kao odstupanje od sutine konvencije ona, sa negativnom simetrijom, pokuava da radikalno urui kategorijalni legitimitet i identitet konvencije. Iz ovoga proizilazi da akonvencija sadri u sebi dva pokazatelja razvoja: negativni pokazatelj kategorijalno ruenje konvencije s negativnom simetrijom koja vodi prema anti-konvenciji; i pozitivni pokazatelj kategorijalnu indiciju konvencije koja je jo uvek neizdiferencirana od neumetnike/neknjievne konvencije (trivijalne, scientistike, filozofske itd). U oba sluaja akonvencija ima hipotetiki kategorijalni status, nema verifikovani kategorijalni legitimitet i identitetet, nezavisno od toga da li se to odnosi na mikro-forme ili makro -forme praxisa ili literature u kulturnom i civilizacijskom univerzumu. Neokonvencija je konvencija koja je dobila umetniki/knjievni status, samosvojni kategorijalni legitimitet i identitet, koja u odnosu na standardnu konvenciju predstavlja jedan novi kvalitet. Neokonvencija se nudi kao proirenje i obogaivanje konvencije, nezavisno od pokazatelja razvoja (prema arhikonvenciji, akonvenciji ili standardnoj konvenciji). Ona sadri proirenje, modelovanje i potpuno novo stvaranje, npr. na nivou makro-forme: roman kao neokonvencija u odnosu na ep, voko-vizuelna poezija u odnosu na klasinu poeziju; ili na nivou mikro-forme: narator u odnosu na lik, sie u odnosu na fabulu itd. Dakle, neokonvencija donosi novi kvalitet, novi legitimitet i kategorijalni identitet. Ovaj kategorijalni legitimitet i identitet ne podrazumeva i potpuni kategorijalni diskontinuitet sa prethodnim konvencijama. Naprotiv namee se kao kvalitativni inherentni kontinuitet gde stalno jaa validnost kvaliteta i proiruje vrednost novih

558

kvaliteta. Neokultura potencijalno moe da se artikulie i da gradi svoj kategorijalni identitet: a) na osnovu arhikonvencije nad njom vri modeliranje i novo kvalitativno modifikovanje; b) na osnovi akonvencije stabilizuje njenu prirodu, status, i njen kategorijalni legitimitet i identitet; istovremeno odbacuje hipoteku u odnosu na njen hipotetiki status, c) kao i na osnovi standardne konvencije proiruje njene granice, aksiom njene fikcionalne egzistencije, naravno, nad bazinim ili prateim karakteristikama. Standardna konvencija je sofisticirana konvencija u okviru sistema vrednosti, kao prihvaena konvencija, konvencija koja je potencijalno u opticaju. Standardna konvencija je konvencija sa stabilnim kategorijalnim identitetom i sa punim legitimitetom. U interaktivnoj dinamici u okvirima same kulture ponaanja, sledstveno i u procesu komunikacije u umetnosti/knjievnosti, standardna konvencija uspeno uva svoj kategorijalni legitimitet i identitet od opasnosti kanonizacije i automatizma. uva svoju vitalnost: izraajni i funkcionalni potencijal, kao i modalnu perspektivu stvaranja i komuniciranja u procesu knjievne komunikacije. To vai bilo za mikro-formu (knjievnu kategoriju), bilo za makro-formu (anrovsku strukturu). Standardna konvencija u momentu automatizovanja gubi svoju vitalnost, u krizi je legitimiteta, i opada joj izraajni i funkcionalni potencijal. Dinamika interakcije je potpuno troi i postepeno je ignorie, poto postaje preprekom razvoja dinamike strukture kulture ponaanja kao i procesa komunikacije umetnosti/ knjievnosti. Ne moe se suoiti sa intenzitetom dinamike interakcije niti sa zahtevima za novim ukusima i vrednostima. Njena modalna perspektiva se zatvara. Njen kategorijalni identitet se petrificira. Okonava svoju unutranju dinamiku razvoja. Na ovaj nain standardna konvencija postepeno prelazi u arhikonvenciju. Kao takva ona moe u potpunosti biti zaboravljena. Meutim, moe takoe ponovo da se aktivira i remodelira u njenim bazinim ili prateim karakteristikama. Moe da promeni, na ovaj nain, kategorijalni identitet dobijajui status i legitimitet druge konvencije u procesu komunikacije umetnosti/knjievnosti. Izmeu dimenzija kulture ponaanja razvija se dinamika interakcija kroz dinamiku spoznaju/dinamiko odbijanje: jedna prelazi u drugu ili sadri elemente druge. U sutini, unutar dinamike strukture kulture ponaanja, modalna perspektiva transformisanja dimenzija prua mogunost tran-

559

sformisanja arhikonvencije u akonvenciju, akonvencije u neokonvenciju, neokonvencije u standardnu konvenciju, kao i standardne konvencije u arhikonvenciju. Ova ciklina transformacija dimenzija nije dominantna. To podrazumeva da u dinamici interakcije (u okvirima dinamike strukture kulture ponaanja i procesa komunikacije u umetnosti/knjievnosti) moe doi do kombanitorike transformacije: linearne (uzrono-posledine), spiralne, cikline, tautoloke itd., u progresivnim ili regresivnim pokazateljima, zavisno od karakteristika koja ulaze u kombinatoriku. Dakle, bazine ili pratee karakteristike konvencija koje ulaze u dinamiku interakcije izazivaju, zasigurno, pomeranje kategorijalnih granica, sledstveno tome i kategorijalnog identiteta konvencija. Modalna perspektiva transformacije dimenzija (u dinamici interakcije dinamike strukture kulture ponaanja) stalno je otvorena u raznim pokazateljima i karakteristikama, s ovim ili onim stepenom intenziteta, kvalitativno ili kvantitativno, sutinski ili formalno... Meutim, ono to je zajedniko svim dimenzijama kulture ponaanja su etape kroz koje se vri kodifikacija kategorijalnog ideniteta konvencije: stadij raanja (indicijalni stadij), stadij kodifikacije (artikulisanje bazinih i prateih karakteristika, stvaranje kategorijalnog legitimiteta i identiteta), stadij automatizacije (gubitak kategorijalne vitalnosti, nefunkcionalno ponavljanje, ugroavanje kategorijalnog legitimiteta i identiteta), kao i stadij kanonizacije (konzerviranje kategorijalnog identiteta, kategorijalna arhaizacija, privremeno ili stalno uklanjanje iz procesa komuniciranja). Realno, stadiji u okviru dimenzije, kao i dimenzije u okvirima kulture ponaanja svedoe, na neki nain, o indicijama fraktalne karakterizacije kako kulture ponaanja, tako i samog procesa komunikacije u umetnosti/knjievnosti i teorije umetnike/knjievne komunikacije.

560

DOKUMENTI

IZ PREPISKE DANILA KIA

priredila i s francuskog prevela Mirjana Mioinovi

Danilo Ki u poseti Strasburu, 1969. Foto: Julien Sussman

IZ PREPISKE DANILA KIA

Uvodna napomena Prepiska Danila Kia, kao deo ostavtine namenjene testamentom pisca SANU, ve je arhivistiki obraena i nalazi se u pomenutoj ustanovi. Ona obuhvata 723 pisma. Pisma samog Danila Kia retka su, jer pisac, osim u sluaju zvanine ili poslovne prepiske, nije pisao u duplikatu. Svoja privatna pisma, oigledno, nije namenjivao istoriji. Sreujui prepisku pre njene predaje Arhivu SANU, a uz veliku pomo gospoe Pascale Delpech, uspeli smo da doemo do izvesnog broja Kiovih pisama, koja se mogu smatrati privatnim, zahvaljujui spremnosti primalaca da nam njihove fotokopije dostave. Putokaz u traganju za njima bila su pisma Kiovih korespondenata koja su pruala dokaze o dopisivanju. Te su fotokopije priloene prepisci u nadi da nisu jedine do kojih smo doli. Kiova privatna pisma u koja smo imali uvid esto svedoe o otporu prema ovoj vrsti komuniciranja i o nezainteresovanosti za prepisku kao knjieni anr. Dokaze o tome italac e nai i u ovom izboru, u pismu upuenom gospoi Ilmi Rakusa. A evo i jednog primera iz skromne prepiske s Borislavom Pekiem. Dakle, nema oveka koji vie voli da prima pisma a da je manje oran da ga napie, nego to sam ja. Da sam Amerikanac, iao bih kod psihijatra, da ispita uzroke tog mog stanja. I pred kraj istog pisma (26. VI 1972) dodaje: Ili es se moda ti pojaviti uskoro. Javi mi to, jako e me obradovati. I osloboditi me strane obaveze da piem pismo. (Sav sam u goloj vodi.) Za razliku od nebrige prema sopstvenim pismima, Ki je briljivo uvao pisma koja je dobijao od drugih, bilo da su ih slali prijatelji ili nepoznati itaoci, prevodioci ili izdavai (to ve ulazi u sferu poslovnih obaveza) ili neke od zvaninih jugoslovenskih institucija (ija ga je suva jednoobrazna retorika, uz elementarnu neuitivost u oslovaljavanju, ako ga je uopte i bilo, uvek zapanjivala). Do sada je objavljen vrlo mali deo Kiove prepiske, uglavnom u naem izboru. Najpotpuniji je i tematski najzaokrueniji Izbor iz prepiske (Vrac, KOV, 2005). Uz dvanaest Kiovih pisama, tu su, pored ostalog, pisma Oskara Davia, Milovana ilasa, Miroslava Krlee i Zuka Dumhura, nekoliko pisama
priredila i s francuskog prevela Mirjana Mioinovi

563

italaca, a od prijatelja jedino pisma Marije udine i Pjotra Ravia, kasnije junaka Kiove pripovetke Jurij Golec. U asopisu Kovine (V, 7, 2005) obajvljena su pisma Ervina inka, Lajoa Kaaka, Klare Kaak i Itvana Erija, u izboru i prevodu s maarskog Marka udia. U istom asopisu (VII, 10, 2007) italac e nai dva pisma Lorana Metzgera, Kiovog prevodioca na malezijski, posredniki povezana s nekoliko rei Morisa Nadoa, upuenih piscu. Ovome treba dodati pisma Bulata Okudave i Sergeja Dovlatova tampana u Ruskom almanahu (11, 2006) i nekoliko Kiovih pisama Borislavu Pekiu (B. P., Korespondencija kao ivot, Novi Sad, Solaris, 2002; priredila Ljiljana Peki). Izbor iz prepiske namenjen Sarajevskim sveskama nema jasnu objedinjujuu nit. Osim pisama Suzan Sontag, Ilme Rakusa i aka Lakarijera, koja svedoe o prijateljskoj povezanosti s piscem, ostala pripadaju itaocima, esto profesionalno povezanim s knjievnou, do kojih Kiove knjige dolaze najee igrom sluaja. Ukljuili smo ih u ovaj izbor zbog zanimljivosti sudova i kao potvrdu Kiove tvrdnje da je njegovih italaca malo i da su slini njemu. O ovim korespondentima esto nemamo vie podataka od onih koje nude sama pisma. Tome smo dodali i dva pisma Sonje Lejto Ribeira, urednice brazilskog asopisa Folha de So Paulo, u ijem je dodatku Folhetim (1986), pored ostalog, objavljen i razgovor Lede Tenorio da Motta s piscem (Savest jedne nepoznate Evrope, Gorki talog iskustva, Prosveta 2007). Uvrstili smo ih u uzbor, pored ostalog, i zbog njihove dirljive neposrednosti i slikovitosti. Iz takozvane poslovne prepiske izdvojili smo pismo Pavela Potoroina (najverovatnije pisano poetkom 1987) jer svedoi o mukama koje je, kao izdava podzemne literature, imao tih godina u Poljskoj. Njegovi napori da izae na kraj s cenzurom i rigoroznim kaznama, u Kiovom sluaju zavrili su se s uspehom: Grobnica za Borisa Davidovia objavljena je, prema podacima na knjizi, u Varavi 1987. Iako ve objavljena u asopisu Kovine (koji, mada vrlo cenjen u knjievnim krugovima u Srbiji, verovatno ne dopire do svih prostora koji pokrivaju Sarajevske sveske), dva pomenuta pisma Lorana Matzgera nala su mesto i u ovom izboru iz prepiske, na samom njegovom kraju. Razlozi su, moglo bi se rei, didaktiki. Ova pisma mogu posluiti kao dokaz vene borbe malih naroda za svoje mesto u okvirima svetske kulture i istovremeno ne manje upeatljiv dokaz o cenzorskom duhu

564

religije (islama u konkretnom sluaju), o njenom izotrenom sluhu za sva ogreenja o njene svetinje. (Videti ovim povodom Kiov tekst iz 1978. pod naslovom Protiv duha evrocentrizma, Varia). Zahvaljujui velikodunosti i razumevanju gospoe Ilme Rakusa, doli smo do fotokopija Kiovih pisama, koja smo, s njenom dozvolom, ukljuili u ovaj izbor. To je jedna od retkih i relativno kontinuiranih prepiski kojima raspolaemo. Ova su pisma i tipian primer jednostavnosti, svedenosti i iskrenosti Kiovog epistolarnog komuniciranja. Osim Kiovih pisama, pisanih na srpskohrvatskom (tako se u njegovo vreme zvao jezik na kojem je pisao i s kojeg je prevoen), sva su ostala na francuskom i ovde ih donosimo u naem prevodu.

565

Ilma Rakusa1/Danilo Ki
5.2.1983.
1 Ilma Rakuza, prevodilac Kiovih dela na nemaki (Grobnica za Borisa Davidovia, Peanik, Lauta i oiljak, pored ostalog), ugledna vajcarska pesnikinja i prozaistkinja. Prevodi sa francuskog (M. Duras), ruskog (Cvetajeva, Remizov, ehov) i maarskog (I. Kertsz). ivi u Cirihu. 2 Na poetku i na kraju pisma Adijevi stihovi koji glase: Februar je i bezvredan je ivot. aljem svoje srce, taj drevni zavetni sanduk, I elim vam borben, dobar dan. (Adi: aljem zavetni sanduk) S maarskog preveo Marko udi 3 Re je o Kiovom predgovoru francuskom izdanju tajnerove knjige 7000 dana u Sibiru koji je pod naslovom Svedok optube Karlo tajner objavljen u knjizi Homo poeticus. (U svim pozivanjima na Kiove knjige imamo na umu poslednje izdanje njegovih Sabranih dela u beogradskoj Prosveti.)

Februr van, s haszontalan az let. (Ady)2 Dragi Danilo Ki, Mnogo vam zahvaljujem na knjizi Karla tajnera koju ste mi poslali. Va predgovor3 to je zaista Ki koga cenim i koga volim. A tajner to me jo eka, jedna teka ali neophodna lektira. Sticajem okolnosti, ovih sam dana dobila vau Po-etiku, knjigu drugu. itala sam je kao da je re o nastavku naeg razgovora u Rotondi. Drag mi je bio taj susret sa vama (sa recitovanjem Adijevih stihova), i nadam se da nee biti poslednji. Ima jo pitanja koje vam treba postaviti, mnogo stvari koje vam treba rei. Za sada to je: Szvem kldm, ez frigy-ldt, S kvnok harcos, j napot. (Ady: Kldm a frigy-ldt) Ilma Rakusa

566

Pariz, 12. II 83. Draga Ilma, Vae me pismo obradovalo, kao prijateljski, drag glas. Valjda iz istih razloga zbog kojih ne znam da piem pesme, ne znam da piem ni pisma. Taj mi dar Bog nikad nije dao. (Valjda kao kaznu za moju brbljivost.) Ne radim nita. (itanje nije rad, itanje je terapija.) Nabokov: Mademoiselle O. Neverovatno je koliko mogu biti dva rukopisa slina! Kao da je on mene itao! Ne obratno. Jer ja ga tek skoro otkrivam. I ovo shvatite bez tzv. vrednosnog poreenja. I, naravno, u njegovu korist. Ovih dana razmiljam o tome u kolikoj je meri V. N. uspeo da se spasi modela pisaca koje je politika, politikantsvo, angaovanost, tendenzliteratur, itd. odnela u propast. Mislim o tome koliko je on imao sve preduslove obrazovanje, poreklo, sudbinu da postane svedok, angaovan, besan i mahnit, a kako je inteligencijom, voljom, odlukom (?) sauvao u sebi sve prerogative homo poeticusa, uprkos svim iskuenjima4. Mislim o tome sa zaviu, sa eljom da ubijem u sebi ovu nepotrebnu, nemutu, napaenu politiku ivotinju, koja me izjeda kao bolest, kao rak, izjedajui u prvom redu svog dvojnika homo poeticusa! I iznenada, naleem, u jednoj od pria (a to je vrlo vano) na reenicu: ... et je soutiendrai jusque en tre fusill que lart, des quil est mis en contact avec la politique, sabesse invitablement au niveau de nimporte quelle pacotille idologique.5 (I tvrdim, ponovo, da je Grobnica izvan ove sheme i da se nije spustila uprkos prividu na pacotille ideologique.) No, to je ve stara pria. Potpuno sam nesposoban za bilo kakav rad. Treba oko tzv. sabranih dela da neto poradim, ali stvari odlaem iz dana u dan. Moda u trknuti za raspust do Zagreba i Beograda, kako bih poradio na tim knjigama: beleke, proitavanje, pogovori! Uas! Kao itanje starih pisama. Najlepe vas molim da me ne zaboravite. Javite mi se im doete u Pariz. I napiite mi po koju re. Grlim vas, Danilo Ki
4 Ovih je nekoliko reenica iz pisma jezgro budueg Kiovog eseja Nabokov ili nostalgija, napisanog tri godine kasnije (u knjizi ivot, literatura). 5 ...a ja u tvrditi, po cenu da budem streljan, da se umetnost, im stupi u dodir s politikom, neminovno sputa na nivo najobinijeg ideolokog bofla. Ovo je deo Nabokovljeve reenice koju Ki uzima za moto knjige Homo poeticus, stavljajui je u opoziciju sa citatom iz Dorda Orvela.

567

7.5.83. Dragi Danilo,

6 Najverovatnije se misli na pripovetku Crvene marke s likom Lenjina (Enciklopedija mrtvih), koja je, prema datumu zapisanom na poslednjoj (etvrtoj) verziji, zavrena maja 1983. 7 Ki prvi put boravi u Americi (u Njujorku) po povratku iz Montreala sa skupa na temu Ljubav i literatura (15-19 april 1983). Tekst njegovog izlaganja objavljen je u knjizi ivot, literatura.

Odavno ste mi uputili jedno lepo pismo, pomalo melanholino, o vaem itanju Gopoice O i o problemu politikog pisca, a jo vam nisam odgovorila. Nabokov, koji je uistinu uspeo da izbegne politiku u svom delu, za mene je par excellence pisac povrine i povrnosti (u neutralnom smislu rei). On je nainio svoj izbor, i to je izbor protiv politikog/ideolokog pisanja. Samo vi, dragi Danilo, mada niste Nabokov, jednako niste politiki pisac. Poto sam prevela Grobnicu za B.D., ini mi se da dovoljno jasno vidim razloge koji su vodili politizaciji vae knjige. Ali za mene je to knjiga protiv svake politike i ideologije. Duboko alim to ak i kod nas knjievni kritiari (francuski i nemaki) govore gotovo iskljuivo o politici i ne zapaaju (ili prelaze preko toga) poetski (lirski) aspekt vaih knjiga, aspekt koji je po meni toliko vaan. Kako je kritiar u Libsration mogao da govori o Bati, pepelu, ne pomenuvi udesan jezik te knjige, koji je kao tkanje... Vi morate da patite zbog te politizacije, jer vi ste pesnik. No recite svima: ja sam pesnik iako ne piem stihove. (Nedavno sam itala vae prevode Cvetajeve/ prelepo! I sama sam prevela dosta njene proze.) ta je s vaom pripovetkom, da li ste je zavrili?6 Prilaem vam tri vrlo pozitivne kritike o Grobnici na nemakom. Batu, pepeo sam poslala g. Unseldu iz INSEL Verlaga, s predlogom da pretampaju nemaki prevod ali do sada nema nikakvih reakcija. Lepo je i toplo vreme, volela bih da vas iznova vidim u Parizu. Samo: kada... Ispriajte mi malo o Americi, ako ste voljni.7 Srdano, Ilma Mnogo sam volela Nabokovljeve pripovetke Signs and symbols i That in Aleppo once....

568

4.9.83. Dragi Danilo, Hvala vam na karti! esto sam mislila na vas, itajui tri oduevljena prikaza o vaoj knjizi (i mom prevodu). Poslau vam ih u Pariz, im se vratite. Trenutno sam kod kue. Dvadest petog septembra odlazim na dve nedelje u Grku, na moje ostrvo Patmos, sama. ao mi je to vas ovog leta nisam videla u Zagrebu ili Dubrovniku. Jeste li zadovoljni svojom knjigom?8 Nestrpljiva sam da je to pre proitam. Volim Vas, Ilma R. Beograd, 17. nov. 83.
8 Misli se na Enciklopediju mrtvih, koja je prvi put objavljena kao deseti tom Djela, Zagreb/Globus, Beograd/Prosveta, 1983.

Draga moja Ilma, ivim ovde tako iz dana u dan, tako bez pameti i bez jasnog plana, da sve do sada nisam znao kada u se vratiti u Pariz. Oprostite mi moje dugo utanje. Tu sam se zamajavao oko pojavljivanja mojih knjiga, koje su se najzad pojavile. Naravno, stavio sam vas na spisak onih kojima e izdava dostaviti svih deset tomova. Znajui nau ekspeditivnost, moete ih oekivati za nekih mesec dana. U sledeu sredu putujem u vedsku, na poziv izdavaa Bromberga. Ostajem u Stokholmu nedelju dana, a zatim se, negde oko petog dec. vraam u Pariz. Kako sam ovde na tuem telefonu, to nisam mogao da vam se javim. Nadam se da emo se, dakle, uskoro uti i moda sresti u Parizu. Tada emo se ispriati do mile volje. Radujem se da ste dobro i da ste proveli prijatan odmor. Uveren sam da sada radite na svojim stvarima i da ivite lepo. Grlim vas, Danilo Ki

569

Pariz, 2. april 1984. Draga Ilma,

9 Peanik je u Americi objavljen tek 1990, u vrlo hvaljenom prevodu Ralfa Manhajma (R. Manheim). Lov na greke o kojem je re u pismu obavljan je na prevodu prvoangaovanog prevodioca A. Alkalaja, kojim nisu bili zadovoljni ni Ki ni izdava.

Treba li da Vam kaem da me Vaa pisma uvek obraduju. Gledajui Va rukopis, odjednom dolazim do verovanja da grafologija ima nekog smisla: u Vaem rukopisu nalazim Vau linost, u tim blagim linijama, u tom diskretnom dodiru pera na hartiji... Mogao bih, i da Vas ne poznajem, ini mi se, da sudim o Vaem karakteru. Hvala Vam na lepoj knjizi o Sinaju. Setio sam se Vae lepe i uzbudljive prie o dvostrukom krvarenju, prie koja me je uzbudila, sasvim na svoj nain (na moj nain). Hvala Vam na lepim reima povodom mojih Sabranih dela. Voleo bih da proitate, kao da se druimo, kao da Vas drim za ruku, onu malu autobiografiju na kraju Mansarde i moda neke prie iz knjige Rani jadi. A propos: Les chagrins prcoces treba da se pojave u maju, u kolekciji Folio junior. Naravno da u Vam to odmah poslati, mislim da e biti lepo ilustrovana. Eto, moi ete da itate svom sinu neku od pria, onu o psu recimo. On e onda plakati, a Vi ete ga teiti. Naalost, ne idem u Zagreb, a verujte mi, jako bih se radovao da Vas vidim, pogotovu u Zagrebu. Volim taj grad... Nameravam, povodom izlaska Peanika u Americi, da otputujem na mesec dana u Njujork, sredinom maja. Sad se bakem sa ifovima, pokuavajui da sa svojim loim engleskim prodrem u tajne prevodioevih greaka. Lovim ih.9 Mislim na Vas i grlim Vas. Javite se. Szeretettel, Danilo Ki

570

Pariz, 24. juna 84. Kedves Ilma, Ne mogu vam rei koliko mi je ao to nisam imao sreu da vas sretnem u Zagrebu... Konano sam sasvim zdrav, samo malo umoran od te blesave operacije i od hroninog nerada. Vreme je da se odmorim, ukoliko ta re nije sasvim pogrena kada je o meni re. Dakle, da promenim malo klimu. Spremam se, dakle, za Beograd, a u avgustu za Dubrovnik. Neki dan sam bio kod gospodina Tophonea, prevodioca sa francuskog na nemaki. Tom prilikom mi je saoptio da bi voleo da organizuje susret mojih prevodilaca, gde bi se izmenjala neka iskustva na primeru jedne konkretne knjige. Ne znam kako stoji stvar sa Nemcima, ali verujem da e Enciklopedija mrtvih biti takoe prevedena na nemaki, i da ete taj muan zadatak obaviti upravo vi10. A ko bi drugi! U Holandiji prevodom e se pozabaviti Lela Zekovi (verovatno u saradnji s nekim drugim prevodiocem), u vedskoj po svoj prilici Adolf Dahl. Francuski prevod sprema Pascale Delpech, a knjiga treba da se pojavi u septembru 1985. Ovaj evropski Ubersetzer-Kollegium u Straelenu poee sa radom u aprilu idue godine. Dakle, meni bi odgovaralo da se taj susret, ukoliko i vas to interesuje, organizuje negde poetkom jula 1985. aljem vam njihov prospekt, pa pogledajte i razmislite o svemu. Ta moja knjiga je samo naizgled jednostavna. U njoj postoje mnoge zamke, saimanja, metafore, aluzije, koje nije ba najlake protumaiti i nai im adekvat na drugom jeziku. A na stranu radost i zadovoljstvo videti se s vama. U Parizu sam do 4-5. jula. Zatim u Beogradu (Z. Mandi, za D.K., Palmotieva 13, Bgd.) Grlim vas Danilo Ki
10 Prevod Enciklopedije mrtvih, a zatim Ranih jada, iz razloga koji nam nisu poznati, poveren je Ivanu Ivanjiju. Ozbiljne primedbe na te prevode Kiovih poznanika, nemakih slavista (o emu svedoe njihova pisma) dovele su do izriitog Kiovog zahteva izdavau da ubudue Ivanji ne moe biti prevodilac njegovih knjiga.

571

28. 6.84. Dragi Danilo,

11 Neitka re. 12 Misli se na Savete mladom piscu (ivot, literatura).

Hvala vam na pismu. Da, jako bi me zanimalo da uestvujem na skupu o problemima prevoenja i da vas ponovo vidim! Jo ne znam da li e Suhrkamp-Verlag kupiti prava za Enciklopediju mrtvih, ja sam mu predloila Enciklopediju i Peanik, ali oni kasne sa odgovorom. Uostalom: ta se dogaa sa ponovnim objavljivanjem Garten, Asche? Bilo bi vano da se ta knjiga pojavi, vano takoe za...11 Borisa Davidovia. Jeste li potpisali ugovor? Evo jedne fotografije koju sam napravila nedavno u Gracu, vama je posveena: singerica i ja dok je fotografiem... elim vam prijatan boravak u Beogradu i Dubrovniku. Mislite malo na mene takoe... Szeretettel Ilma P.S. Mi se selimo 18. jula pogledajte kartu.

Pariz, 8. nov. 84. Draga Ilma, Evo vam ovih Saveta12 (ne vama, naravno). Bio sam radostan to sam uo va glas. Grlim vas, Danilo Ki

572

Dragi Danilo,

11. 11. 84.

13 Saveti mladom piscu ukljueni su u nemako izdanje knjige Homo poeticus (Hanser, 1994), za koju je izbor iz eseja i intervjua, kao i velik deo prevoda, uradila I. Rakusa.

Vai su saveti izvanredni. Moda u ih prevesti na nemaki13... I ja sam takoe bila srena da vas ujem, i nadam se da emo se uskoro videti. Cziokolom Ilma P.S. Naroito mi se svideo sledei savet: Ne udruuj se ni sa kim: pisac je sam.

Dragi Danilo,

(1985)

Provela sam divne dane na Brau vedro nebo, more plavozeleno i prozirno. U Ljubljani, obilazei knjiare, svuda sam se susretala sa vaim knjigama, ak i sa vaom zbirkom francuske erotske poezije. Veliko hvala za Enciklopediju mrtvih! U pismu ete nai Bestenliste za mesec septembar, na kojoj se nalazi Bata, pepeo. Prijateljski pozdravi, Ilma I dalje oekujem prevod svog lanka...

573

Pariz, 27. juna 85. Draga Ilma,

14 Prva od dve operacije nosa obavljena je poetkom leta 1986. Pomena o njoj ima i u pismu Suzan Sontag. 15 Pozdravljam vas i volim.

Hvala na iseku iz N.Z.Z.-a. Vi ste zlatni, kao i uvek. Moja famozna operacija nosa14 naura pa lieu: u meuvremenu su mi pronali tuberkulozu! A la manire de... romantiarskih pesnika. To mi, naravno, nee smetati da se domognem Dubrovnika, negde oko 25. jula. ao mi je to emo se ponovo mimoii u Jugoslaviji: ja u u septembru ponovo morati da se vratim u Pariz. dvzlm s lelem15, Danilo

Dubrovnik, 8. januar 88. Draga Ilma, Hvala na dobrim eljama i na Bogen-u. Dobro sam i zrdavo. elim vam mnogo sree u Novoj godini. I do skorog vienja. Grlim vas, Danilo Ki

574

Pariz, 14. februar 1989. Draga Ilma, Izvini to ti odgovaram sa ovolikim zakanjenjem: prvo sam bio u provinciji desetak dana, a onda je dola guva oko Mansarde. Hvala ti na beleci iz NZN-a (greka u prezimenu je divna) i na pismu pozivu za predavanje o Mitteleuropei. Ne verujem da u prihvatiti jul nije mesec za to. Hvala ti i na tvojoj lepoj prozi na francuskom... Et un canari chanta dans le carr de mes rves16. Ovo le carr die ovu reenicu u iste predele apstrakcije, a, istovremeno, daje joj teinu (paradoksalno) proze. ta je to? Odlomak iz romana? Ciklus pria o Rose Aghios? Nadam se da si u meuvremenu dobila Mansardu: Grasset se pokazuje vrlo preduzetnim: ugovorio je intervjue, podstie kritiare, radi (kao to se kae za ribu na reci). Oko 25-og ovog idem za Beograd, a odatle za Izrael17, na dve nedelje. Ponovo sam u Parizu oko sredine marta. ao mi je to nisam proli put imao priliku da upoznam Simiku18. Da li se elektrini voz pokvario? Ili smo mi (ja) bili nespretni. Grlim te, Danilo Ki
16 I jedan kanarinac zapeva u etvorouglu mojih snova. 17 U prolee 1989, u saradnji sa rediteljem Aleksandrom Mandiem, Ki uspeva da ostvari zamisao na koju je doao jo 1986, za svog prvog boravka u Izraelu: da za televiziju obavi razgovor s dvema Jevrejkama, Evom Nahir i Deni Lebl, koje su prole kroz pakao naih otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara sarajevska televizija prva je emitovala ovu etvorosatnu seriju kojoj je Mandi dao naslov Goli ivot. Ki nije video nijedan snimljeni kadar. 18 Simon, sin I. Rakuse.

575

Jacques Lacarrire19
12. X 85. Dragi Danilo,
19 Autor knjige Les gnostiques, Paris, Gallimard, 1973. Ki ga pominje u Post scriptumu Enciklopedije mrtvih, a u kontekstu napomene za priu Simon udotvorac. Prikaz knjige o kojem Lakrijer govori u svom pismu pojavio se pod naslovom Lumineusement gnostiqes u asopisu Magazine littraire (novembar 1985).

Nadomak mora gde se sad nalazim, pred polazak za Italiju, poinjem da zamiljam jednu Enciklopediju talasa ili Enciklopediju Sirena, do te mere me je tekst koji si napisao impresionirao. Upravo sam njega i tekst o Sedmorici spavaa najvie voleo. On korespondira s neim u nama, s neim u tebi i meni, to nije nimalo borhesovsko, niti arbitrarno, a to je vrtoglavica inventara. Ovladati prostorom od nekoliko kvadratnih metara, inventariui sve to je u njemu, od ljunka do odsjaja zvezda, inventarisati jedan ovekov dan, banalan ako je moguno, iz minuta u minut, i sainiti takoe, moda pod konanim nazivom Enciklopedija tlapnje, inventar nepostojeeg. Provodim vreme govorei sebi da vreme prolazi i da te nisam video niti pozvao jo od naeg povratka iz Grke. No bie to uskoro. Javiu ti se krajem meseca, po povratku s puta, ako si jo tu. Kakva teta to ne moe da doe na veeri pesnikih tenji (a ne enciklopedije pesme) koje prireuje Silvija. Ipak, izmeu pepela i zvezda, izmeu centara i periferije, ostajem tvoj gnostiki prijatelj. ak

576

Richard Millet20
6.XI 85. Gospodine, Proitao sam vau Enciklopediju mrtvih sa strau koju pobuuje otkrivanje tekstova koji su mi bliski, poput Borhesovih ili Nabokovljevih, na koje se ponekad moe pomisliti itajui neke od vaih pripovedaka, ali zato da bi se u isti mah to bolje uoila njihova originalnost: knjievni razvitak sveta, posmatran iz raznolikih uglova sumnje, ironije, podsmeha, fascinacije, legendarnog, nepovratnog. Retki su tekstovi koji tom silinom bacaju svetlost na opsesivnu temu smrti, a da se pri tom ne svode na prizivanje oajanja. Divljenje koje oseam prema vaem delu navodi me da vam kaem koliko bi me radovala vaa saradnja u bilo kojem obliku (pria, esej, ili tekst neke druge vrste) u asopisu koji ureujem. S najdubljim potovanjem, Riar Mije
20 Urednik asopisa Recueil (revue de littrature), Mareil sur Mauldre.

577

Sophie Droisen
25. januar 1986. Gospodine, Proitala sam sa oaranou vau Enciklopediju mrtvih i ovde vam aljem prikaz koji sam napisala za Revue Gnrale (Brisel). Na nesreu, polovinu su isekli. Kako sam bila stanovnik Beograda u godinama od 19331939 razumeete moje uzbuenje dok sam vas itala. Moj otac je bio diplomata u Beogradu, Krunska 16. Ta nezgrapna, runa i oguljena zgrada, videla je ubistvo dvojice brae kraljice Drage Obrenovi, videla je mnogo ljubavnih pria, nas dveju, keri diplomate. Moda o Beogradu znam vie od vas! Obine ljude i znaajne linosti! Pleme Kalmika sa Dona sa periferije Beograda, sa njihovim lamama i arobnim zvoniima, ruske emigrante, lepe srpske oficire na njihovim predivnim konjima na Novu godinu, kako prate Badnjak, slavne dimniare, elegantne poput prineva... Plakala sam itajui vas: itav je jedan svet isplivao na povrinu due. ok ponovnog otkrivanja Beograda koji sam doivela itajui vas bacio me je na ris papira i ja sam poela da beleim sva seanja koja su navirala: od diplomata koji su nastojali da spasu mir po poslednji put do Cigana koji su snene noi provodili u Krunskoj, okidajui icu violine dok je bolan zvuk poput jadikovke lebdeo u ledenom zraku. im ovaj posao oplakivanja kako kau psihijatri bude zavren, dopustiu sebi da vam ga poaljem. Baciete ga ili proitati: nije vano? To je samo uzdah ciganske violine. aljem vam hiljade dobrih elja za va posao, mir vaem ivotu koji je tako daleko od ua Save u Dunav (stil geografa). Nek vas Bog uva i blagoslovi va rad, Sofi Deroazen Nota bene: ja nisam ivela u salonima za brid Diplomatskog kora, ve na konju, u dolinama umadije, ili igrajui kolo sa seljacima.

578

Susan Sontag
Njujork, 29. avgust 1986. Dragi Danilo, Evo me, posle duga vremena. Rastuile su me vesti o tvojoj operaciji; nema nastavka, nadam se. Da li si po obiaju u Jugoslaviji? Ili si se ve vratio u Pariz? Radujem se da dolazi u Njujork21, gde ima toliko oboavalaca. No nadam se da te nee previe razgneviti uvena amerika naivnost to e rei nepoznavanje gotovo svega onog to mi ozbiljno shvatamo. Pa ipak, grad prua ne malo uivanja, naroito za tumarala-voajere-pisce-samo sa pola radnog vremena poput nas. Na koliko meseci dolazi? Da li Pascale poznaje Njujork? aljem ti svoju pripovetku, The Letter Scene, koja je upravo objavljena u Nju Jorkeru. Radim na jednoj drugoj ve mesec dana, neto anti-lirsko i dakle (za mene) mnogo tee. ekamo te s nestrpeljnjem svi, a naroito ja... Grlim te, Suzan
21 Ki odlazi u Njujork krajem okrobra 1986. Uestvuje na 48. meunarodnom kongresu PEN-a, na temu The writers imagination and the imagination of the state. Tekst njegovog izlaganja pod naslovom Buridanov magarac ili pisac u haosu sveta objavljen je u knjizi ivot,literatura. Trebalo je da u Njujorku ostane tri meseca. Tu mu ubrzo otkrivaju rak na pluima, zbog ega se poetkom decembra vraa u Pariz, gde je i operisan.

579

Sonia Leito Ribeira

Dragi g. Ki, (1987)

Primila sam vau kartu i hitam da vam odgovorim i poaljem vam primerak FOLHETIMA, o vama i vaem delu. Kao Brazilka izvinjavam se zbog nepanje FOLHA DE SA PAOLO koja vam nije poslala izdanje koje se odnosi na vas. Bila sam veoma tuna doznavi da ste teko bolesni i elim vam valjano i potpuno ozdravljenje. Postoji jedna stvar u koju verujem, a to je energija. I od jue i nadalje, svako jutro, slau vam misao ispunjenu energijom, mislei na vae zdravlje. Moji pozdravi puni potovanja i divljenja, Sonja Lejto-Ribeiro N. Molim vas, kad budete mogli, obavestite me o prijemu FOLHETIMA i o svom zdravlju. Hvala.

Sao Paolo, 17. X 87.

22 Wladimir Krysiski, prijatelj iz vremena Kiovog boravka u Strazburu (19621964), u to vreme lektor za poljski jezik. Od 1966. do danas ivi u Montrealu, ugledan je komparatist i profesor na tamonjem Univerzitetu. Zahvaljujui njegovom pozivu Ki uestvuje na skupu Ljubav i literatura (videti beleku 6). U Kiovoj prepisci ima nekoliko njegovih pisama, kao i fotokopija preporuke Nobelovom komitetu da se Kiu dodeli Nobelova nagrada za knjievnost koju je Kriinski uputio u svoje ime i u ime Univerziteta u Montrealu.

Dragi g. Ki, I dalje sam u Brazilu, neu ii u Francusku jo za etiri ili est meseci. U pitanju su profesionalni problemi. Ali imam nekoliko novosti za vas. Najnovija pre etiri dana veliki lanak o vaoj knjizi Grobnica za Borisa Davidovia, iji e se prevod na portugalski pojaviti ove sedmice i ja vam ga aljem. Knjievni kritiar koji ga je napisao dugo je razgovarao sa Vladimirom Kriinskim22 i taj e se intervju uskoro pojaviti. Druga je novost upravo povezana s jednim kartkim Vladimirovim boravkom u Sao Paolu, gde je odrao predavanje na Univerzitetu S. Paola. Kod mene je boravio, i jedne veeri kad je bio ovde pozvala sam kod sebe jednog od naih najveih pesnika, Harolda de Kampoa (Haroldo de Campos), i nekoliko brazilskih intelektualaca koje je Vladimir ovde upoznao 1985. Bilo je to prijatno vee i mnogo smo raspravljali o vaim knjigama. Svi su se sloili da ste vi jedan od najveih

580

savremenih pisaca. I iznova sam se osetila privilegovanom to sam bila jedna od vaih prvih itateljki u Brazilu. itala sam portugalski prevod Bate, pepela, koji sam mnogo volela, no moda je francuski prevod bolji. Ima ponekad neeg u reenicma to navodi na pomisao o tekoama u prevoenju na portugalski. To je moje miljenje kao obine itateljke. Uskoro u proitati prevod Grobnice za Borisa Davidovia. Kada sam primila vae pisamce krajem avgusta, prethodne noi sam vas sanjala: u jednom evropskom muzeju, ne znam gde, bila je velika izloba o vaem delu. udno, jer mada ste vi pisac u mom snu kao i u stvarnosti, bila je re o izlobi vaih slika. Bila su to velika platna koja predstavljaju vrlo specifine ljudske tipove. A u velikoj ulaznoj sali muzeja bilo je jedno veliko platno koje sam ja naslikala u vau ast. Platno ijih se svih pojedinosti seam, ak i onog to se tie boja i ije dimenzije ak znam. I u toj ulaznoj sali, jedan mi je slubenik muzeja dao knjigu koju ste mi vi ostavili. Prelistavajui je, na nekim od njenih stranica videla sam vie malih crtea olovkom koji predstavljaju lica, a koje ste uradili za mene. Ujutru sam brzo skicirala tu sanjanu sliku, sauvala sam je, kupila sam platno tih dimenzija i sada se spremam da ponem sa slikanjem. I poslau vam fotografiju kad bude gotovo. Vrlo sam srena da su vae lekarske kontrole dobre, i dalje vam aljem svoje misli ispunjene energijom i slau vam ih sve dok ne budete potpuno izleeni. Primite, dragi Gospodine, izraze mog prijateljstva i divljenja, Sonja

581

Cyrus L. Sulzberger23
Pariz, 8. januar 1987. Gospodine,
23 C.L. Sulzcberger (19121993), tokom 50-ih i 60-ih godna prolog veka bio jedan od najuticajnijih amerikih novinara. Gotovo etiri decenije radio je za New York Times a vie od dvadeset godina bio kolumnista Timesa. Pulicerovu nagradu dobio je 1951. za ekskluzivni intervju sa A. Stepincem (u to vreme ni kardinalom, a kamo li svecem!). Njegova bibliografija broji preko dvadeset naslova. Jedna od knjiga posveena je Milovanu ilasu (Paradise Regained: memoire of a rebel, N.Y, Praeger, 1989). Kod nas je obajvljena Sulzbergerova knjiga Drugi svetski rat (prevod: Jovan Mesarovi i Leon Koen), Beograd, Vuk Karadi, 1971, 643 str.

S velikim sam zanimanjem proitao vau knjigu pod naslovom Grobnica za Borisa Davidovia, i estitam vam na vaem geniju. Nedavno sam otkrio da ivite u Parizu, kao i ja. Ja sam stari ameriki novinar, sada u penziji, i napisao sam nekoliko knjiga. Dobro poznajem vau zemlju jo od 1938, ali za nevolju sasvim sam zaboravio srpskohrvatski jezik. Piem vam da bih doznao da li biste sluajno bili slobodni da jednog od ovih dana zajedno ruamo. Moete li me pozvati na broj 4222.2071? Ako se pitate koji su moji politiki stavovi o vaoj zemlji mnogo volim celu zemlju. U godinama posle 1938. lino sam upoznao princa Pavla, marala Tita i Milovana ilasa. Poslednji je jedan od mojih najboljih prijatelja. Nadam se da e ovo pisamce doi do vas i da ete moi da me kontaktirate. U oekivanju vaeg odgovora, molim vas, Gospodine, da primite moje srdane pozdrave, Sajrus Sulcberger

582

Pawe Potoroczyn24
(1986) Gospodine, Primio sam vae pismo i zahvaljujem vam na informacijama i svim ljubaznim reima. Hitam da vas obavestim o nekim promenama do kojih je dolo u mom poslu. Tiu se moje line situacije. Ubrzo poto sam vam poslao pismo, bio sam uhapen i osuen po kratkom postupku na godinu dana zatvora, uslovno na 3 godine (to znai da je izvrenje kazne odloeno /?/ na period od 3 godine; ako u tom vremenu ne bude nikakvog prekraja, presuda e biti ukinuta) i na visoku novanu kaznu. To ne znai da odustajem od svog projekta, jedino moram da odloim njegovo ostvarenje za kasnije. Verujem da se Grobnica... nee pojaviti pre januara naredne godine. Molba koju elim da vam uputim, upravo je vezana za ovaj problem. Jedna od vaih pripovedaka moe biti objavljena u zvaninoj tampi, poimence u Powcigliwo i Praca (Smernost i Rad). To je jedan ilustrovani asopis tesno povezan sa Katolikom crkvom i u tom je smislu u politikoj opoziciji. Glavni urednik, moj prijatelj, doznavi za moju nameru da objavim celu vau knjigu, obratio mi se traei dozvolu da objavi jednu od vaih pria koja ispunjava uslove cenzure. Pripovetka Psi i knjige (?) nije u suprotnosti s tim uslovima, ali se moe pojaviti u zvaninoj tampi samo pre no to bude stavljena u promet u tajnom izdanju. eleo bih da vam objasnim zato vam predlaem takvo reenje. Powcigliwo i Praca je veoma traen mesenik koji uiva izuzetan ugled. On se dobavlja zvaninim putem, to e rei cenzurisan je, ali je u izvesnoj meri opozicion. U Poljskoj, Katolika crkva je mecena svih kulturnih inicijativa nezavisnih od Drave i u tom je smislu jedan od inilaca politike opozicije. Sve to se tampa pod okriljem crkve privlai elitu drutva, i krug njenih italaca sainjen je od onih koji itaju tajna izdanja. Moete li zamisliti kakav bi sjajan publicitet Grobnici... donelo objavljivanje najbolje pripovetke u tako uvenom meseniku. Peanik (?) i fragmenti Enciklopedije mrtvih (?) poznati su u Poljskoj, ali poljski italac zna malo ili mu je sasvim nepoznata buka, tanije skandal koji je pratio objavljivanje Grobnice... Meutim, ja sam odravam jednu
24 Pawe Potoroczyn (1961), zavrio je filozofiju na Varavskom univerzitetu. Bio je angaovan kao urednik u drugom opticaju (Studencka Oficyna Literatw i Dysydentw gde je objavljena Kiova Grobnica za Borisa Davidovia), kasnije urednik u Zebri (poljski izdava Kiove Enciklopedije mrtvih, 1991). Potoroin je od 1995. kulturni atae u Los Anelesu, u periodu od 2000-2005 direktor poljskog kulturnog centra (Instytut Kultury Polskiej) u Njujorku, a od novembra 2006. direktor istog takvog centra u Londonu. Producent i inicijator mnogih kulturnih dogaaja. (Ove podatke dugujemo Branislavi Stojanovi, polonistkinji, asistentu na Filolokom fakultetu u Beogradu.)

583

izdavaku kuu, koja nije povezana ni sa jednom politikom grupom i inim to o sopstvenom troku. Pripovetka objavljena u tako renomiranom asopisu bila bi za mene reklamna najava u tampi. Poto sam vam izneo svoj predlog, eleo bih da istaknem da u pre svega potovati vae elje i uputstva i molim vas da mi iznesete sve svoje uslove, ukoliko ih imate. Sa svoje strane, eleo bih da vas uverim u to da i dalje radim na Grobnici..., mada me navedene prilike primoravaju na oprez, to mi oduzima mnogo vremena. Za sad vam aljem kopije projekta za korice; ao mi je to nemam bolje primerke. Molio bih vas da mi napiete da li vam se dopadaju. (Poto je moja prepiska sada pod nadzorom, molim vas da mi piete na novu adresu.) S potovanjem, Pavel Potoroin

584

Laurent Metzger
Pismo Lorana Metzgera upueno Morisu Nadou, glavnom uredniku asopisa La Quinzaine littraire Malezija, 12. novembar 1984. Gospodine Glavni urednie, Kao veran italac La Quinzaine littraire ve dugi niz godina, veoma cenim va asopis. U Maleziji, gde ivim skoro 15 godina, nastojim da upoznam itaoce sa Fracuskom i knjievnou uopte. U tu sam svrhu pisao lanke o Mielu Bitoru, Leopoldu Sedaru Sengoru, Didijeu Dekoanu (Decoin), Elijasu Kanetiju itd... U poslednjem broju vaeg asopisa (onom od 1-15. novembra) mnogo mi se svideo, pored ostalog, lanak Danila Kia i poeo sam da ga prevodim na malezijski kako bih ga dao jednom asopisu. Da li dozvoljavate da to uradim, a samo se po sebi razume da u navesti da je lanak najpre bio objavljen u La Quinzaine littraire? Smatram te savete25 Danila Kia sjajnim iako ih je teko slediti. Maleani vole da znaju ta se radi, ta se pie u inostranstvu. Nasuprot tome, smatram da mi u Fracuskoj imamo vrlo usko shvatanje svetske knjievnosti: zna se ta se radi u Evropi i Severnoj Americi, ali imamo samo nekoliko prozoria koji gledaju na ostale knjievnosti : Latinsku Ameriku, Severnu i Junu Afriku, Japan, Kinu. ta mi znamo o ostatku sveta? Mogu li Francuzi da navedu ime nekog savremenog indijskog pisca? A te tak rei o piscima crne Afrike, Burme, Indonezije i Malezije zemlje u kojoj se trenutno nalazim? Ne smatrate li da je to pomalo alosna situacija? Sam sam preveo na francuski prvi malezijski roman (Re je o Vetru Sever-Jug S. Otmana Kelantana, objavljenom u Actes Sud krajem 1982.) La Quinzaine nije ni pomenula taj roman, nije mu posvetila nijedan lanak. Nije li to zanimljivo? Zar ne treba da pokuamo da saznamo ta se pie izvan nae sredine? ta mislite o tome, Gospodine Glavni urednie? Molim vas da primite izraze mog dubokog potovanja, Loran Mitzger
25 Misli se na Kiove Savete mladom piscu.

585

Maurice Nadeau26
Pariz, 10. XI 1984.
26 Ove dve reenice M. Nado je uputio Kiu prosledivi mu Metzgerovo pismo.

Dragi prijatelju, na vama je da date dozvolu g. Loranu Mitzgeru. Da je zahvaljujui vama La Quinzaine littraire zapaena u Maleziji jako nas veseli. Prijateljski, M. N.

586

Laurent Metzger
4. mart 1985. Dragi Danilo Ki, aljem vam fotokopiju svog prevoda na malezijski vaeg lanka objavljenog novembra u Quinzaine littraire. Prevod je tampan u februarskom broju mesenog asopisa Dewan Sastera iz Kuala Lumpura. Nadam se da mi neete previe zameriti to sam uneo dve ili tri manje izmene u va tekst mislei na malezijske itaoce. Izmenio sam reenicu Ne veruj prorocima, jer ti si prorok... jer Malezija, gde je islam zvanina religija, teko bi dopustila ovaj savet; stoga sam preveo: Ne veruj onima koji prorokuju. Na jednom mestu vi citirate Bibliju, to takoe treba izbei u jednoj muslimanskoj zemlji kako se ne bi shvatilo kao znak prozelitizma sa vae strane. Stoga sam iskljuio tu religijsku referencu. I najzad, neto to je poznato zapadnom itaocu nije obavezno i malezijskom, otud kratke napomene uz lina imena u vaem tekstu. Mislim da ove male izmene ne menjaju smisao vaeg lanka koji sam veoma voleo i koji e, uveren sam, zanimati i malezijskog itaoca. Molim vas da verujete u izraze mog potovanja, Loran Metzger

587

preveo sa bugarskog: Ivan Ivanov

Blaga Dimitrova

KOLOVOA BALKANSKOG KOLA

U ovom naem bezumnom veku, nama najblie po duhu i jeziku, ljude sreemo negde daleko, uprkos svim preprekama i meama. I takav susret je pravo udo. Septembra 1986. godine bila sam na odmoru na Crnom moru u drutvu svoje pisae maine. U jednom sanjivom podnevu trgne me iznenadni zvon telefona: iz Danske! Hele Dalgor, slavista-bugarista, vatrena prijateljica nae kulture, izgovori jasno u moje uho: Polazi odmah! ekamo te! Zar nisi dobila pozivnicu? Izlazi tvoja zbirka pesama u mom prevodu na danski. Nisam nita znala. Bilo je to doba izolacije. Sve pozivnice iz inostranstva ile su preko organa i obino nisu stizale do mene. Kasnije sam saznavala da sam otkazala zbog bolesti ili momentalno sam bila izvan zemlje a Juriju Trifonovu su na aerodromu zvanino odgovorili, prilikom njegovog dolaska u nau zemlju, na njegovo pitanje o meni: Ona je emigrirala u Be. I kada me je Jurij video na svom recitalu, nije mogao poverovati svojim oima. Nemogue! odgovorih Dankinji. Nemam ni dozvolu, ni vizu, ni kartu, nita! Ali Hele Dalgor nije od onih koji se lako predaju. I dok ja nisam mrdnula ni malim prstom za to putovanje, uverena da je beznadeno, ona je telefonirala u Ministarstvo inostranih poslova, u Komitet za kulturu, u Savez knjievnika. I sledeeg dana ponovo se javi: sve je sreeno! Kasnije e mi objasniti kako. Nije za telefon! Da krenem odmah! Jo i dan-danas ne verujem da se to putovanje ostvarilo. Za dlaku su mogli da mi pred nosom ukradu i Dansku i jedan susret, koji se jednom deava u ivotu. S naeg Junog mora odleteh u danski grad Orhus na obali Severnog mora. Bila je jesen 1986. Tano tri godine pre promena. Tamo sam saznala o avanturi koja me je oekivala: Balkansko literarno vee, organizovano kao po notama. Ve su bili pristigli jedan grki romansijer, albanski pripoveda (predsednik njihovog saveza pisaca, doao umesto pozvanog Ismaila Kadarea), svetski poznati autor iz Jugoslavije Danilo

588

Ki i moja malenkost. Oekivao se jedan turski pesnik i balkanski buket bi bio popunjen. Hele mi je objasnila: da nije uarila telefone mnogih naih instanci i Bugarska bi bila predstavljena kao i Albanija, predsednikom Saveza bugarskih pisaca. Takva je bila procedura. Istoga dana predvee su me odveli u jedan park, gotovo istrgnut iz Andersenovih bajki fantastino cvee, ogromno vodeno prostranstvo i isto takvo oslepljujue arenilo u tihim reicama etaa. I tamo, u senci vekovnih stabala, na jednoj klupi sedeo je crnomanjast mukarac sa cigaretom u ustima. Odavao je utisak visokog ak i kad sedi. Ispod crne bujne kose ispijeno lice, gotovo isklesano dletom neke otre misli, neke savladane muke. im je saznao odakle sam, odmah je progovorio na svom jeziku a ja sam odgovorila na mom i tako smo se razumeli od prve. Balkanci. Bio je to znameniti Danilo Ki o kome sam toliko sluala. Upitah ga za neke, meni poznate kolege iz njegove domovine. On ree kako ve due vremena ne ivi tamo ve u Parizu i kojekuda i sam postavi pitanje, koje ja preutah: Zato? odgovori neponovljivim talentom, rekla bih genijem da nasmeje i da se naruga samom sebi. Nemogue je opisati tu magiju koja tera da se grohotom smeje kako nisi pre toga inio bilo kojim povodom. Rizikujui da unitim tu maginost, pokuau da prenesem smisao njegovih rei, jer je u njima zakljuana jedna sudbina: Nikako ne mogu da se naviknem na sivilo. Bogami! Alergian sam. Otvorim ujutru prozor da provetrim i poinjem da se guim u sivilu. Polenska kijavica. Raspao bih se pod pritiskom tog sivila! Kud god pogleda sivilo i samo sivilo. Morao sam otii. Evo, ovde nema sivila! i irokim zamahom pokaza na rascvetalu i zaslepljujuu lepotu naokolo. Dugo je upijao pejza oima, koom, uz duboke udisaje i opet ostajui nezasien onolikom lepotom. Iznenada pogled mu bi privuen grupicom ljudi okupljenih oko samopozvanog albanskog gosta. I ponovo gejzer otroumnih zapaanja. Pogledajte ih! Simpatini su, zar ne? Socijalisti, danski matari! O emu mataju? Da bude i ovde sivila, bogami! Kao kod nas, kao u Albaniji, kao kod vas! Sve ovo arenilo treba da se posivi s kraja na kraj! Svom duom im elim da ostvare svoj san! Neka se sve udavi u sivilu, neka mu se raduju! Neka uspeju! Bogami! Kako e inae shvatiti...

589

Domaini su nas pozvali da uemo u sveanu dvoranu. Zgrada je nalikovala belom brodu koji plovi plavim morskim prostranstvom. Unutra prepuno. Veinom mladi ljudi, studenti i profesori. Sede uz okrugle stolove smerno i tiho, pijui kafu i sokove. Dvorana je, takoe, iskiena cveem. Poinjem da posmatram okolinu oima Danila Kia, alergina na sivo, ali znajui i da se radujem do zaborava arenom bojem svetu. I tako, etiri balkanska pisca sa prevodiocima sedaju uz jedan sto sa strane, ekajui poetak predstave, to bi danas rekli oua. Da li Vam je jasno ta emo raditi? pitam zbunjeno. Kao odgovor na moje pitanje Danilo Ki izvede jednu od najduhovitijih, najartistinijih, najbriljantnijih improvizacija kakvu moe-ne-kakvu ne moe ni da zamisli ovek. Zapamtila sam je zauvek. Zato smo pozvani ovde? Zato to nita ne znaju o nama. Bogami! Nekakvi Aborigeni tamo negde sa ruba geografije! I mi ba treba da im pokaemo ta smo i ko smo! Kako? Odigraemo im jedno balkansko kolo-oro! Ovako! Danilo ustade, izvadi maramicu iz depa i poe mahati njome. Uhvatiemo se najpre za ruke, udariemo nogom o pod i uzviknuti: Iju-ju!. Udaram nogom a vi za mnom. Udaranje nogom je na domorodaki simbol: pokazuje inat, najizraeniju i najponositiju balkansku crtu. Daj Evropljanima simbole, arhetipove! Kod nas ih moe lopatom bacati! Drugi znaajan simbol je: saginjanje sa unjem, ovako! Ostao nam jo od turskog ropstva, dubok simbol! uanj sa pognutom glavom kao na panju, a onda iznenadni skok na noge lagane. Mahanje maramicom je trei simbol: barjak se vije nad Balkanom, junaki boj se bije. Ritam se ubrzava. Sve je bri i bri! Putamo ruke i panja! Hvatamo se za kose! Iju-ju! Vije se kolo sve lue. upamo itave pramenove jedan drugom. A na kraju nadajemo takvu dreku, podiemo takav kovitlac, takvo udaranje, utiranje, tipanje da ovi mirni Danci gube, prestravljeni, razum. I najzad objavljujemo jednoglasno, kao pravi agitprop ljudi: E to vam je balkansko kolo! Iju-ju! Pridodah ovoj simbolici i na, opski doprinos: Dr se zemljo, op te gazi! Danilo Ki, kolovoa, savi barjak, strpa ga u dep i ree:

590

 Drugi put emo im pokazati jo lue kolo, sa hvatanjem za vratove! Neka se zabezeknu i prestrave! Praktina lekcija iz istorije Balkana. Gua za guu, jadna nam dua! Nisam mogla ni pretpostaviti da je on ovu scenu odigrao ve teko bolestan. Previjali smo se od smeha. Bio je to pravi ou. A na podijumu smo mi, izaslanici balkanskih knjievnosti, itali poneto svoje, dok su ga danski prevodioci kazivali na danskom. Najkrae, najskromnije se predstavi veliki Danilo Ki. I ieze. Vie ga nismo videli ni uli. Patio je od bubrenih napada a da se nikome nije poalio. Ljubazni domaini su mi organizovali putovanje po prelepoj Danskoj. Radovala sam se arenilu novim oima, koje mi je presadio Crnogorac, alergian na sivo. Presudne 1989. godine bila sam oamuena veu da je Danilo Ki umro. Nisam mogla poverovati. Taj vulkanski ivotan tvorac trenutaka druenja i smeha da nestane upravo na pragu dugooekivanih promena! Otad stalno nailazim na njegove prijatelje intelektualce, knjievnike, umetnike, prognanike, svetske putnike, graane sveta. Svi ga se seaju kao najdraeg saputnika kroz protivurenosti i prevrtljivosti ovog veka. Toga zadivljujueg oveka. Sve vie sam ubeena da je Danilo Ki, veseli kolovoa balkanskog kola, pokrenuo jedno beskrajno kolo ljudi srodnih dua celoga sveta. I niko ne moe raskinuti to kolo. udna je uspomena na njega. Nazvala bih je lekovitim likom. I dalje me zasmejava onim neiscrpnim, zdravim i vidarskim humorom. A upravo komino je neprenosivo. Ono je izbijalo u trenu, spontano, iz neponovljivog zdruivanja iznenadnih i sluajnih okolnosti, iz glasa, iz neiscrpnih ideja Danila Kia. A, pre svega, iz jezika: srpska re u ustima tog majstora je zvuala tako zaraznom komikom, takvim intonacionim nijansama i obrtima da je svako opisivanje nemono da ga reprodukuje kako zasluuje. Crnogorac iz Montenegra, za koju jadni Evropljani nisu ni uli, govorio je: Trepu okicama i pitaju gde se nalazi, na kom kontinentu... Da je to moje putovanje u Dansku bilo osujeeno, kako je izgledalo ispoetka, ispustila bih susret sa Danilom Kiom u poslednjim godinama njegovog ivota. I ne bih znala da je takav ovek postojao. Ne bih mogla ni izbliza stvoriti sebi predstavu o njemu iz raznih pria, ma kako uznesene bile, kakva je to uzavrela od duhovne energije linost bila. Imam oseaj da je on izbrisao tragove sivog iz moje due. I nastav-

591

lja da baca svetlost na pejza, na celu atmosferu oko mene, savladava vreme, promene, nahrupi iznenadno u moje misli, u moju depresiju i zasmejava me humorom koji dobija sve dublji smisao, sa nijansom tuge koja hvata za guu, kao ono balkansko kolo. Tuge zbog ljudske nesree na ovom apsurdnom arenom svetu.

592

Julian Schutting Wolfgang Bauer Peter Henisch Robert Schindel Peter Turrini Ludwig Fels Gerhard Kofler Gnther Geiger Evelyn Schlag Michael Donhauser Sabine Gruber Bettina Balka

PANORAMA SAVREMENE AUSTRIJSKE POEZIJE

izbor i prijevod s njemakog: Stevan Tonti

Stevan Tonti

UZ PANORAMU SAVREMENE AUSTRIJSKE POEZIJE

Austrijsku poeziju 20. vijeka, koju valja kao i poeziju te zemlje iz ranijih epoha posmatrati u sklopu sveukupnog pjesnitva njemakog jezika, ljubitelji poezije znaju i cijene poglavito po djelima njenih najveih predstavnika s poetka vijeka: Rilkea, Hofmannstahla i Trakla. Drugu polovinu toga vijeka (prema opteprihvaenoj predstavi o austrijskoj lirici) obiljeavaju Paul Celan, Erich Fried i Ingeborg Bachmann te veliki, mada kod nas manje znani jer teko prevodivi, inovatori jezikog izraza i oblika H. C. Artmann, Ernst Jandl i Friederike Mayrcker. Drugi znaajni pjesnici, kao i u svakoj nacionalnoj poeziji, ostaju u sjenci velikih i internacionalno priznatih i poznatih imena. Pogotovo kod stranog itaoca koji je osuen da ih konzumira u prevodima. A prevoda nikad dovoljno, da i ne pominjemo rijetke, srene sluajeve kongenijalnog susreta pjesnika i njegovog prevodioca. Ovaj izbor iz savremene austrijske poezije obuhvata dvanaest imena, predstavnika bar tri pjesnike generacije. Izuzev neto starijeg J. Schuttinga, svi su roeni za vrijeme ili poslije Drugog svjetskog rata i markiraju austrijsku poetsku scenu tokom posljednje etiri decenije. Osim nekih, ovdje zbog ogranienog asopisnog prostora neuvrtenih imena (kao to su na pr. Peter Rosei, Peter Waterhouse, Hans Raimund, Franzobel i dr.), pjesnici i pjesnikinje iz ove panorame idu zapravo u vrednosno jezgro savremene austrijske lirike, u kojoj su ive i prepoznatljive razliite pa i oprene tendencije, kao i inae u poeziji naeg vremena. Poev od obrauna sa negativnim nasljeem istorije, prije svega s poau nacizma i njegovim posljedicama (u djelima Schuttinga, Schindela, Turrinija i drugih autora), do kritikih i estoko ironinih suoavanja sa stanjem dananjeg austrijskog drutva, suoavanja sa ratnom zbiljom u neposrednom susjedstvu (odjeci najnovijeg rata u Hrvatskoj i Bosni u poeziji R. Schindela i S. Gruber, na primjer) pa do tenji na inoviranju samih formi i poetskog izraza, provokativno-anarhistike upotrebe argona (G. Geiger), jezika

595

birokratije ili sofisticiranog jezika nauke, jezika erotike (L. Fels) i tako dalje. Za potpunije i obuhvatnije predstavljanje savremene austrijske poezije bilo bi, naravno, potrebno prevesti mnogo vie autora i u znatno veem pojedinanom opsegu; ovaj izbor je moda tek zaetak jedne budue knjige prevoda, jedne mogue antologije. Na kraju ove kratke uvodne biljeke duan sam se zahvaliti austrijskom KulturKontakt-u koji mi je omoguio dvonedjeljni boravak u Beu radi pripreme ovog izbora i prevoda za Sarajevske sveske, kao i bekom Literaturhaus-u, u ijoj sam izvanredno bogatoj biblioteci austrijske knjievnosti mogao uz ljubaznu pomo direktora Lunzera i njegovih saradnica pronai gotovo sve to me u ovom sluaju zanimalo.

596

Julian Schutting
VRTOVI A. jedan bivi vrtlar koji se, kako tvrdi, nekoliko godina starao o vrtovima Auschwitza, izjavljuje kao lan osniva jedne nacionalnonjemake partije u jednom novinskom intervjuu: sve je to kleveta! ni jednom jedinom nije dlaka s glave falila, ja bih to, najzad, morao da znam! stanovnici trine zajednice Mauthausen protestuju protiv uznemiravanja dimom i zadahom kojem su izloeni od strane jednog industrijskog postrojenja na zemljitu zajednice pri istonom i zapadnom vjetru, ko bi mogao tako neto izmisliti! u jednoj austrijskoj antologiji, objavljenoj iste godine, Paul Celan se slavi zbog znalakog umjetnikog ... muziko-lirskog oblikovanja koncentracionog logora koje je nailo na irok odjek gotovo da povjerujemo da je osamdesetestogodinja i boleu za krevet vezana udova Maxa Liebermanna, ija je deportacija poela na nosilima, na putu onamo progutala veronal samo zato to poslije izopaenih snova nije htjela da je isporue u bolnicu, ili da se ponadamo da su minute u kojima je egzekutirani ispraen do vjeala s violinom i usnom harmonikom bile samo fotografske kompozicije pod uticajem smjelih metafora nadrealizma esto ponavljane jer kao snovidne slike straha

Fotograf: Wolf 2002

597

Julian Schutting
nije trebalo da izgledaju namjeteno, ali ni odve lagodno. ba sad jedan gospodin s Televizije veli da je 1938. Sigmund Freud odluio da napusti Austriju, ali nekoliko dana kasnije ini se da je u jednoj austrijskoj pjesnikinji odjeknuo redak Paula Celana kopamo grob u vazduhu gdje nee nam biti tijesno kad ona, golim faktima nesavitljiva, veli da su tih est miliona isisani iz prsta
Julian Schutting

598

Wolfgang Bauer
AUSTRIJA Ne kao obino elim da te opjevam lijepa, iroka zemljo zemljo sa planinama, jezerima, njivama; elim da te do neba proslavljam zemljo voska za skije, koenja njiva zemljo nad zemljama Austrijo. Ne kao obino, rekoh Austrijo, moj si Heimatland daleko lei zastava Kine daleko lei Samarkand! Zemljo nad zemljama Austrijo. Ne kao obino Austrijo! Ne kao obino Austrijo! Mala, velika, lijepa zemljo Moj si svijet! KRMA Kad drugdje se svjetla pogase otvara se krma. Budi se mala jazbina. amorei i mamei. Hop! Upadne unutra usisan itkom kaom deza - sjedi i nasmrt se opija. Moderni lovci zamkama moderni Mohikanci TI KRMARI!!

599

Wolfgang Bauer
NEW YORK Stri ko dragulj in the sky ukusa dobrog: jednolija raj! Na ulicama ega vreba Crnci priaju viceve trba. Katkad smo nou bili budni kad bi se zauli pucnji udni iskakali smo iz kreveta nastanjeni usred Manhattana! New York je very well, da! Divan ali pun kriminala! Ujutro se vide dogeri gdje tre kroz silne se hrpe kamena gre. S veeri sunce pada nanie svjetiljice sijaju sve vie i arenije bivaju reklame pohlepno na Times-Square mame. Kad dambo-det nazad poleti i ispod nas New York zasvijetli veselim se gore to nisam na tlu najzad umakoh vjetijem kotlu!!
Literaturverlag Droschl, Graz 1992

600

Peter Henisch
PROBUDIO SAM SE u polovnoj kui Tu vjetar mete Vjetar ulazi i izlazi kroz zidove Ja sam jevrejsko dijete ja sam naci-dijete ja sam jedno dijete i ja tu ne mogu nita U mojim su snovima jedna vrata to u slobodan prostor vode (duboko povrati se dah) Ja spavam Ja sam spavao Al budan sam sada Kroz krov kia pada

Ja spavah

* KIA PADA svakog dana ponekad bi i grd pao Vrata to u slobodan prostor vode moj otac je zakovao Vrata pozadi survana no otad je suvie vremena ve proteklo pa to ak ni istina nije vie (Hopala) Moje srce je maleno niko se u njeg ne bi udjeno Molim se nice Probuen sam budan kao na tapetu stjenice Moj otac je fotograf pravi opet svjetlo od sjene

601

Peter Henisch
U nebu stanuju aneli u podrumu pacovi Aneli su avoli uvis pali pacovi su knjavala Maka se survala ali ja potiem od maaka (Hopala) Potiem od maaka i rado bih imao sedam ivota Kad u odve slobodan prostor stupi ovjek mora da lebdi Moj otac je povratnik kui mu je mojoj mami Gledam u tami dah zaustavljajui

* PROBUDIO SAM SE u invalidnoj kui Tu vjetar mete Kua spolja izgleda kao neka kuhinja s lutkama Ja sam dijete Ja sam jo uvijek dijete i imam previe upitnika i previe razmiljam Tamo jo uvijek visi jedna slika

mora da su stajali kreveti Mrtvi spavaju u slobodnom prostoru Uskoro e snijeg nov Tiho Zaptivamo krov

Ispod nje

602

Peter Henisch
* ZAPTIVAMO krov bijelimo zidove kad se naprsline zagipsaju Onda e biti lijepo vidjeu ve na kraju Sve se okree na dobro e poi danju posmatrano Samo na rubovima dani su u ogrtau noi
Peter Henisch

603

Robert Schindel
VINETA I Ja Jevrejin sam iz Bea, tog grada kojem Vrela srca, i moje, u slijepom crijevu stoje Direktno na Leti lei najljepi svjetski grad ivim u njemu i tako se smijem kao nikad. Nekad glavni svjetski grad antisemita sviju Danas glavni grad zaborava. Ljudi se u njem smiju Oni to suza imaju taman za ivot goli U tamnoj kuhinji sjede, silan ih teret skoli Ovaj Be ipak u Austriji ne lei I ko jo misli da ovaj grad, to malo tei Na vagi srca, glava je zemlje od alpskog bunkera Taj nek se iz Prekoalplja ovamo dolje pomjera Nek dadne nam devizne brabonjke i drangulije I mirie u Hofburgu najljepe leeve Austrije Ah ovaj grad nije tu zarad alpske rumeni U dijaspori mu je ivjet, kao i meni OAJNICI (POZDRAV MILU DORU) I ta Srednja Evropa, frke Milo Dor, i gleda okolo U krugu diskutanata, svi govore Engleski, to treba da bude Srednja Evropa? Vi Srednjoevropejci bez Jevreja, vi izgledate Kao Srednja Evropa o kojoj govorite. Odoh sad u Caf Hummel, tamo pod stolom Je Srednja Evropa, u sjenci lanog mramora. Dotle Slovaka tiho vesla prema Konstantinopolju I tvoj Beograd crvenei od stida Prima na konak oajnike kako bi Poslije noi ispunjene urlicima ustali Da u drugim gradovima druge potuku

604

Robert Schindel
Dubrovnik s ranama sanjari o prolosti Raguze Daleko Sarajevo o suneru za suze No u krakim brdima prijete prirodne stvari Pod uobiajenom putanjom Sazvijea Srednja Evropa, ona navire Iz naprslina u podu, misli prlja II A zanjiu li se zidovi tvoje kue U Rovinju, druge vrste vihori Uskopiste se u kru, bacaju ovamo Prijatelje, u tuem narodu buna se razgori Maska iza maski, krv iz izbuena Nosa ipak curi na bri usneni K tome muzika na poetku razdeena Dugo ve sjedi, to je dobro, u Vijeni. Sedamdeset ti je, sred onog to tvori Sred djela to ti se posreilo ujem te Kako tuno i gnjevno o zloinima zbori Kao da si okruen samo ludacima to za smrt se svoju novom smru svete Ti potiteni ipak osta brat potitenima
Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M. 2000 Fotograf: Stefan Olah

605

Peter Turrini
PAR KORAKA NAZAD (etiri pjesme iz istoimene zbirke) Moj otac uvijek je htio da nagovori moju majku da posjete njegovu italijansku roditeljsku kuu. Ona je odbijala. Jednom je bila tamo kazala je nama, djeci i nikad vie. Tamo nema klozeta samo jedna jama iza kue sa dva tapa za pridravanje. Nuda se mora obaviti stojei pod slobodnim nebom. Ona tri dana nije ila u klozet i radije se obuzdavala.

* Moja majka smjestila je moga oca zbog jedne prie o prostati u Zemaljsku bolnicu u Klagenfurtu. Kada ga je poslije nedjelju dana htjela povesti kui on je ve tri dana leao u prosekturi.

606

Peter Turrini
Ljekar je rekao da ime preminuloga nije mogao nai u telefonskom imeniku.

* Kad je moj otac sahranjivan moj stariji brat i ja molili smo seoskog svetenika da ne dri nadgrobno slovo Na otvorenom grobu moga oca Svetenik je rekao ovdje lei estiti ovjek iz Careae u Italiji Ime italijanskog sela izgovorio je tako pogreno da sam nevoljko morao da se smijem Moje cijelo tijelo treslo se od tog smijeha. U oima seljana otkrilo je svu neotesanost moga bia.

Fotograf: Hassler

607

Peter Turrini
* Sada su svi oni mrtvi. Moj italijanski otac koji je zabasao u jedno kranjsko selo i nije se vie pronaao. Moja majka koja se itav ivot povrh svih bolova smijeila. Tetka Pia krompirasto lice koje je jedan auto zgnjeio. Ujko Tilio koji je sa zadnjim prdeom sa stolice pao. I moj djed Bastian Terror zvani kojeg je ljekar u devedesetetvrtoj odvikao od lokanja i od puenja i od ivota. Sada se mogu oglasiti svojim enjivim pozivima za bilo im to traim o svima njima izmiljati lijepe lai.
Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M. 2002

608

Ludwig Fels
Dobro jutro. Sunce zalazi. Ali sad se polni organ uredno zagrijava. Ah, krasnog li ivota tu napolju. Razgledam plan grada Bea dok mi oi ne zasuze od tolikog zelenila i parkova, da ovjek zaboravi sive vrane i crni snijeg. Burgtheater i Parlament ah, Boe divno prkno Ottakringa, zebraste prelaze Hernalsa, posebno posute za sve te stare pse. A ja, uvijek bezmjerno opinjen, elim jebati striptizetu iz Pratera na otvorenoj sceni pred publikom, politiarima pred svim ljudima, dok me volja za pisanjem pjesama konano ne proe. ISTINA Istina je da nita ne doivljavam. ivim ivot a ne doivljavam ga. Nebo se plavi, nebo mavi dan i no. Izmeu toga se raamo i vjerujemo u sreu. Srea drugih pokazuje u istini da ljubav koju elim za mene ne postoji. Nikad ne doivljavam silu svoga srca, nikad mrnju svoje strasti. Leim mrtav u oblacima, u sanjanim dan i no a nebo se plavi, a nebo mavi ljepe rijei nema.
Ludwig Fels

609

Gerhard Kofler
BEKA APOTEOZA dga na zidu kafea strna poput mene A GDJE LI JE GRAMATIKA? kad skitniki jezik pjesnik plee dogodi se da se gramatika samozadovolji u tani za akta prosvjetnog savjetnika koji nita ne sluti i niko se ne usuuje da pita a gdje li je gramatika? SRCE I MUDA kretati se na njemakom znai mnoge rijei zaboraviti jer mnogo jaa od tvog srca i tvojih muda jeste ilava alijansa kia i varvarstva

610

Gerhard Kofler
PAKLENA JAJA vidjeh sve nas u paklu: jeli smo jaja susjedovih kokoki iako smo ih nalazili u naem vrtu, iz ovih su se jaja dvije godine legle moje mre elim prepoznati sve one koji su mi kokoinjac avola stavili u glavu ali mi ne polazi za rukom bilo ih je premnogo
Haymon-Verlag, Innsbruck 1999; Hannelore Kofler

611

Gnther Geiger
POZNATI DIVLJAK ja sam poznati divljak s asfalta usred grada svijet sa mnom nije blag rado me upuca odzada jelo kradem iz prodavnica ne dam da sve propadne prijete mi mranih lica graani znaju da mrze jadne kerke nastranu vodam biram samo one naj-naj svaka se ubrzo poda svakoj nevinosti uinim kraj krv svoju rakijom vidam drogama duu svoju preda mnom se eir skida pripadam najviem soju gradski park mi slui za slavlja kao krevet koristim travu silne tu goste ja pozdravljam kad mi ludilo doe u glavu moj prijatelj je mladi pjanac drugi je njemu slian svaki od nas ist posranac kae narod svemu vian godinje pred sudijom dva puta perem ruke u nedunosti o meni on sudi iz drugog kuta ne ui kurvanju i zlosti on sam je zloinaki lik pa makar ja u zabludu pao da nisam dravni podanik au bih mu otrova dao

612

Gnther Geiger
iza reetaka pola godine uivam u redu i radu napolju bjesne olujine osjeam svoju enju mladu najradije bi vidjeli da crknem plau s omom o vratu molim jadikujem po zvucima crkve kajem se to narod voli u tuini gonjen od policije to emigranta pravi od mene esto me neka cica skrije i u neznanca preodjene a ako sam usred bankrota vrludam po slivnicima teturam obrnem nastranu le skota putam da se odzada gura mrze me ti cajkani isti i svi koji su u uniformi oni vole kada se isti sa arijevcima su konformni tovni graani mrze mene u crno-bijelu nedjeljnom odijelu vidim ih u delate preobraene radovali bi se mom opijelu vole me i misle na me male djevojke domaice jote iz gradia finije dame brzo ja doem do milote vole me i mudri iz sudnica sudije nevezane za dravu oni cijene odvana lica moju otvorenost nehajnu pravu ja sam poznati divljak asocijalnog dokraja lika svijet sa mnom nije blag ja sam za druge neprilika
Gnther Geiger 2001

613

Evelyn Schlag
IDEAL I IVOT Plavomodri din lan studentskog udruenja s jednim duhovno ometenim djetetom Drugi jedan koji u svom listu ita Auschwitz je la s maloumnom kerkom koju voli Skuplja km visokokaratni gospodar-ovjek kojeg neto godinama ini lomnim i sve vie paralie Klaus Barbie s rimskim blagoslovom prebaen u miru u La Paz brat jednog maloumnog brata Izliveni u formu potisnutoga okorjeli borci mekani ko vosak Ja vodim nasljedno bolestan bezvrijedan ivot zadravam ga za sebe niko me ne slijedi samo pitanje: Potvrujem li ja ono protiv eg se borim ili im jednu rtvu uskraujem?

614

Evelyn Schlag
EKSPEDICIJA U UNUTRANJOST ZEMLJE Poloena centralno u nultoj taki Evrope tamo gdje se kraci estara s udarom sklope ostaci ranijih vremena Prethodno posjetiocima ivo predstavljen muzej otro ocrtane prilike u slobodnoj svjetlosti drugdje pod istorijskom zatitom Teak tabu ovdje su saznanja najnovijeg istorijskog istraivanja ko ga prekri nanosi tetu zajednici kanjava se Straare gusto nadidane spram tuega krhke nastambe pod spomenikom zatitom dragocjen izmet nazvan Protiv prljanja malterom prijateljstva U bolnicama umiru zamrznuti borci oni i u onostranosti vrsto s obje noge na zemlji stoje runa na smrtovnici raepurena VITA CONTEMPLATIVA Kraj mene jedan Credo galopira ograde, skrupule lomi sve to dira ovdje sam ja papirnati kamerat sa mnom se ne loi nikakav rat samo jednom na gibljivim lancima zemlju ovu obdarit opakim snima!
Evelyn Schlag

615

Michael Donhauser
PAS Svojim glasom, svakim laveom, on baca komad pomrine u popodne. Usrdno, kao da bi htio da ga potamni, svijetlu tiinu naini svojom peinom. Opsjednutom, zarobljenom, ta mu volja ili njegova priroda ne da mira. Mora li se jo stvoriti, ako od njega ostane samo skica ili kroj. I u sjeanju kratko istrajavanje, poluotvorena eljust, oekivanje. Da se ponovo nae kao peinski pas, kao peinski pas u zamraenom popodnevu. Gdje se njegov zov ne gubi.

616

Michael Donhauser
KAMEN Nemogue je o njemu govoriti u mnoini a da se ne izgubi njegova jednoslonost1, on se dakle i ovdje obrazuje nizom negacija. On ne odbija prelomima, ne pokazuje rub koji ne bio zaobljen, njegovo porijeklo izbrisano je dugogodinjim djelovanjem vode. Njegovom otporu tako je uzeto sve upadljivo, sve lako shvatljivo poput prelamanja suprotstavljanjem. Opire se poreenju sa krompirom koji bi ga, oguljen, povrijeen potezom aova i nagrien moda od crva mogao razjasniti. Bez koe koja ga titi, njegove ravne povri gotovo bez nabora, lako poutjele ili nalik neprozirnom mozaiku, lie samo onima koje koa ima. Ravninama je svjetliji, ogledalski se sjajei, tako da nastaje iluzija neke providnosti, nekog vremena prije nego to se nijema sadanjost u njemu stvrdnula, postala opipljivom. Lei li u ruci, daje joj da osjeti njegovu nikad dovrenu formu, da okretanjem i trenjem dobije predstavu o njoj. Svojim mirisom jo zadrava najprolaznije, prvo rashlaivanje s poetka jedne oluje, kad se ona podie, gotovo huke. Inae bez uspomena, samo elja da ga bacimo, njegovo stvrdnue putem jezika uinimo djelotvornim.
Literaturverlag Droschl, Graz 1990

1 Na njemakom Stein (tajn), (Prev.)

617

Sabine Gruber
S KOJIM SNAGAMA S kojim snagama moj jezik Treba da izbije Iz mene, kada Slova na liniji ivota Mrtvaki ples vjebaju. PAZI Pazi da ne Sagori pod svojim svetakim oreolom. Ko se tako svjetlosti prikui, Uskoro ostaje bez ikakve sjenke. ZEMLJA ZA RUENJE Tako brzo skrauje Ono to uje na jednu rije, ija teina sve lomi Zalazi u pretpostavke Kao u sopstveni dep. Tako brzo se nala U jednoj jedinoj taki Zemlja za ruenje.

618

Sabine Gruber
TAKO DAKLE UTIMO Tako dakle utimo Na rijenom i morskom alu utimo ve sedmi mjesec I nae trenutke renoviramo. Bila bih se iselila i bez naredbe Da se istim, smijala se Tvome namjetenom srcu, kasnije Se radije s tobom svaala. Odavno je sve svejedno Tvoje slike mrtvih kupljene Tvoje svjedoenje o vremenu opet nije Doslovno, ne rjeava ti nita. Iznad Hrvatske je tvoja zvijezda izala Iznad onih s odsjeenom glavom treperi Tvoje ime, tvoje neumorno Dalje. Penjui se dalje iz sjeanj I jo uvijek previd
Wieser Verlag, Klagenfurt /Celovec 2002

Fotograf: Karl Heinz Strhle

619

Bettina Balka
MOST PREMA TEBI, OE Treba da nacrtam most prema tebi, oe od moga Ja prema tvome Ti to znai: podbosti skok preko klanca u kojem crne zmije bjesne. Nije mi potreban most prema tebi, oe jer si u mojim grudima zarobljen jer izlaz kroz moje meso deru se trai jer bih svoje sopstveno srce morala da ogradim palisadom da bih te odatle istjerala. Htio si me samo u komadima, oe zato si me po mom roenju isjeckao utrobu pred tue svinje bacio bijele kosti po svojoj sobi rasturio. Plai te to to jo ivim, oe to sam ti postala pretijesnim zaviajem to te dalje nosim u bolnice gdje se pri svakoj operaciji jedna tvoja rije odstrani. Spavam pod mostom prema tebi, oe da ne puknu njegova drmusava uad da tvoje gorke kletve ne ujedu ono to od mojih ostataka stane u gredu raspuklu na mrazu. Bojim se, oe, mosta prema tebi na kojem me zavijanje sirena zgrane gdje se moj plani korak surva u rijeku razbijen o tvoj klizavi greben i nema, oe, mosta prema tebi on je ruevina kojom me kamenuje sediment to tok mog disanja potiskuje. Tako sad crtam tri take na papiru, oe tvoje Ja, moje Ti i rupu koju jedna umirua zvijezda u pamenju svemira progori.

620

Bettina Balka
USPJEH Sleenim stazama dalekoj stremio meti ovjek kom lukavstvo je bilo na pameti. Poznavao je imena svih tihih duhova Okcident sa kojeg dooe iznova i slutio da i njega opsjedaju oni to vazduh razjedaju. On je pak pola svijeta obletio da bi tamnom demonu umakao uskoro mo zadobio usud je to izmislio kao da je poludio. UASI PACOVA SLIKANI U ULJU ranjav mu se trza roza nosi krivi masnicama od boja slijepljena upica srdit potez kiicom pada ko palica smrt je umjetnik, pacov ipak ivi. kande u platno zarivene, sivih maljica, tijelo se trese i guri utopljen u ulju, iz usta mu curi umjetnik je mrtav, pacov ipak ivi.
Verlag G. Grasl, Baden bei Wien 1994 Fotograf: Tizza Covi

621

PORTRET SLIKARA
Peter Pongratz

Peter Pongratz u ateljeu na Koruli 2007.

Fotografija: SerieX

Wieland Schmied

prevela sa njemakog: Mira orevi

Rat kao tema u slikarstvu Petera Pongratza

Srce tame je naslov romana Josepha Conrada. Ovaj roman nas vodi u Kongo, a u dungli na gornjem toku Konga kuca srce tame, do kojeg nas vodi zlokobno putovanje, uvijek uzvodno, izazvano zloslutnom nesreom. Ovih dana, dok ovo piem, srce tame se nalazi u naem svijetu, hou da kaem: centar strave i uasa, patnje tolikog mnotva nevinih, tolikog broja onih to bjee bez nade, moe se topografski odrediti tano na onom mjestu, na kojem ga je pjesnik traio prije gotovo sto godina, u bespuu Konga, zemlje koja je nekoliko desetljea bila poznata pod nazivom Zair. Tokom krvavog rata, kojeg ustanici vode nimalo manje okrutno nego to to ini regularna soldateska, pada strahovlada nekadanjeg diktatora, a njegovo se carstvo raspada u mnotvo razliitih dijelova, dok hiljade izbjeglica na prostoru izmeu zaraenih strana umiru od gladi. Prije mnogo godina je Francis Ford Copola u svom filmu Apocalypse Now srce tame premjestio u Vijetnam, a priu koju je Joseph Conrad ispriao o kongoanskoj dungli, naselio u dunglu rijeke Mekong: potraga male ekspedicije usmjerena je u ovom sluaju na jednog odbjeglog amerikog oficira, koji je u tropskoj praumi uspostavio svoje carstvo zla. Peter Pongratz je osjetio kako srce tame bolno kuca u njegovoj voljenoj Jugoslaviji. U onoj bivoj Jugoslaviji, kako to sada moramo rei, koja mu je bila postala drugom domovinom, tamo gdje je on na hrvatsko-dalmatinskom otoku Koruli naao spokojno i skromno pribjeite slikara, jedino mjesto pod suncem na kojem je mogao na miru da radi i da se osjea kod kue. Rat na Balkanu je Pongratza u razdoblju izmeu 1991. i 1994. provocirao da napravi seriju slika, kojima je pokuao da se suprotstavi strahotama to su pogodile gradove i ljude koje je poznavao, iako je unaprijed znao da takav pothvat mora ostati bez uspjeha, poto nikada ni jednom umjetniku nije polo za rukom da obustavi uas rata. Umjetnik ne moe uiniti vie no da svjedoi o onome to je vidio kao to je to inio Goya ili da svjedoi o sopstvenoj potresenosti

SRCE TAME

625

izazvanoj iskustvom rata, o strahu koji je iz tog iskustva proiziao. A to sad upravo ini Pongratz svojim slikama i crteima na temu rat na Balkanu. Taj rat, o kojem mi esto, olako i bez razmiljanja, kaemo da se vodi pred naim vratima, a da pritom ne povlaimo nikakve konsekvence, iznjedrio je jedan novi, izuzetno odvratan pojam, pojam etnikog ienja. Taj se prije svega odnosi na Bosnu, to srce nekadanje Jugoslavije, Bosnu koja je mogla da poslui kao primjer mirnog zajednitva razliitih naroda, jezika, religija, zajednitva koje se dokazalo u gotovo stoljetnom vremenskom rasponu. Ono je trebalo ovim ratom da bude nemilosrdno razoreno; itava sela, gradovi, itave regije trebalo je da budu preseljene, a stotine hiljada ljudi protjerane iz svog iskonskog zaviaja: i to je upravo to to se podrazumijeva pod pojmom etniko ienje. Razumljiva je tuga Petera Handkea, koji je za vrijeme rata na Balkanu i slomom nekadanje Jugoslavije osjeao da puca neto to je nekada bilo cjelina i to je nepovratno nestalo. I upravo od ovog traginog nastojanja da se razgranii ono to se tokom dugog razdoblja povezalo, da se rastavi ono to je inilo organsko jedinstvo i postojalo kao cjelina, polazi umjetnik Peter Pongratz. Umjetnost inae od iskona nastaje spajanjem oblika, simultanim slaganjem boja tek meusobnom reakcijom jednih na druge, tek u svom skladu te boje mogu doi do pravog izraaja, a ukoliko jo jedna drugu i podstie, nastaje ono to doivljavamo kao umjetniko djelo. Onaj ko pokuava da precizno razgranii i izolira njegove elemente, moda je dobar analitiar i teoretiar, ali se ne bi moglo rei da se na taj nain pribliava biu umjetnosti. Moda on moe da objasni zakone umjetnosti, ali zasigurno nee proizvesti umjetnost. Bez namjere da zloupotrijebi misaonu paralelu jedinstva umjetnikog djela i cjelovitosti jedne dravne zajednice, nagovjetava nam Peter Pongratz ovu paralelu, kada nam svojim postupkom predoava ne samo nain razgraniavanja pojedinih oblika, povrina i likova, ve i posljedice istog. Jer nain razgraniavanja se dogaa nasilno, a njegove posljedice znae pusto i monotoniju. Rat i Smrt upisuje Pongratz u svoje slike ili sloenicu RatSmrt, poto obje rijei idu zajedno. Jer kako bi se inae nasilno raskomadani oblici, rastrgani ljudski likovi mogli meusobno razgraniiti u svojoj brutalno izazvanoj izolaciji ve nizom malih krieva, ogradama i ivicama, kao i itavim mreama crvenih i crnih kriia? Kriii

626

razdvajaju oblike i likove, zatvaraju ih, zarobljavaju, okivaju: Veliki Peloton(1992), Sarajevo, Vrata pakla, Little Yellow Basket, kao i Crni vojnik (1993), mogu se oznaiti kao upeatljivi primjeri takvih likovnih kompozicija. Ponekad se krievi povezuju u gustu mreu bodljikave ice i na taj nain sugeriu uas zarobljenitva u logoru. Jednostavnim oblikovnim sredstvima inspirisanim itavim arsenalom spontano izraajnih logograma, kao to ih je razvila grupa Cobra uspijeva Pongratz doarati metafore uasa, koje ostaju duboko u sjeanju, kao to su groblja koja ne nalaze mira ni spokoja, ve postaju groblja u pokretu. Tako je jednoj kornjai narastao oklop od krieva/grobova, dok ona, neosjetljiva za uasan teret na svojim leima, prua svoje male nezgrapne noge i puzi kroz devastiran krajolik. Ili metafora kratera bombe u kojem se, kao da su zatiena u majinoj utrobi zemlje, mirno igraju djeca (ak i s neaktiviranim granatama?). Moda bismo slike i crtee na temu rata u Hrvatskoj i Bosni, koje je Peter Pongratz stvorio u razdoblju od 1991. do 1994. mogli svrstati u dvije grupe: u jednu, koja stravu i uas pokuava prizvati neposredno, i drugu, koja svjedoi o nastojanju da se prevazie strah i ukinu razgranienja u okviru likovnog kosmosa, u kojem fragmenti ukazuju jedan na drugi, uvjeravajui nas na taj nain da je cjelovitost uprkos svemu ipak mogua. U prvu grupu bez svake sumnje spadaju slike i crtei mrtvakih glava mrtvakih glava serviranih na tanjirima, pohranjenih u friiderima, ili nabodenih na motke poput ranjia. Ono ime ove slike u najveoj mjeri izazivaju jezu je injenica da se tu oigledno najee radi o glavama ivih. Mrtvi nisu mrtvi, govore slike i crtei Petra Pongratza, oni krue naokolo poput duhova, posmatraju nas, uznemiruju. A onda je tu i Mrtvaka glava s fantazijom, mrtvaka glava koja nastavlja da sanja nekadanje snove ivih, lobanja kroz koju prolaze nekadanje nade i iluzije, kao da nai snovi, ako smo ve smrtnici, mogu nastaviti da ive bez nas. Najpotresnijom mi se ipak ini glava Male uplakane djevojice (1994), glava u ije su tamno lice, poput suznih kapi, ucrtane oi, nos, usne i zubi. To lice, sastavljeno iz samih suza, ostat e zacijelo nezaboravno i onom ko ga je samo jednom vidio. U drugu grupu slika rado bih ubrojao one koje je Pongratz nazvao Srce tame i po kojima je itava ova faza njegovog

627

stvaralatva dobila ime. Sve su one nastale 1992. U posebnoj tehnici (Gouache na papiru, 1992), koncentrino su crvenom i plavom bojom, jedna u drugu, ucrtane debele konture srca na uznemirenoj obojenoj pozadini, da (uprkos crnom odnosno crno-utom okviru srca, uprkos crvenom krstu povrh njega) ne moemo niti elimo da pretpostavimo da je ovdje oznaen kraj, da se ovdje ne moe vie oekivati nastavak. Jedna druga verzija ovog motiva (Akril na platnu, 1992) doputa manje nade, iako je ne gasi u potpunosti. Crni krievi ispunjavaju svijetlu podlogu slike svuda naokolo uz rubove, dok nam se srcoliki oblik u sredini ceri poput razjapljene gubice koja prijeti da vrisne (ili da proguta nekoga/neto?) U tu razjapljenu gubicu ucrtane su dvije mrtvake glave, no i one su razjapile usta, kako bi nam prenijele i u glavu utuvile poruke oRatu i Smrti. Ali, postavlja se pitanje treba li da mrtvake glave zaista imaju posljednju rije? Pongratz misli: ne moraju i daje svojoj kompoziciji izvjesnu dozu neizvjesnog, on joj ostavlja otvoreni zavretak (open end). Iznad tri kria, koji su kao u neku plodnu njivu usaeni u gornji rub srca, savija se na svijetloj podlozi prekrasni luk duginih boja, kao da izmeu dolje i gore dolazi do neke nove povezanosti. Umjetnik ne moe a da svom (likovnom) izvjetaju o uasima rata ne podari bar traak nade. Srce Petera Pogratza ezne za suncem Jadrana, za Korulom.

628

Elfriede Jelinek

prevela sa njemakog: Mira orevi

O ciklusu Djeije pjesme Petera Pongratza

Ponekad nam je potrebno svjetlo da bismo neto vidjeli, a ponekad sami predmeti zrae svjetlou. Postoji i umjetnost koja je neto to svijetli, umjetnost u koju kao da se neto ulijeva. Neto, to jeste ili je bilo. To to svijetli ne mora istovremeno biti ustupak (kompromis), pa ak ni onda ako to ostavlja naroit dojam. Ima umjetnika, kao to je Peter Pongratz, koji svijetle a da pritom nikom ne ine ustupak. Ja mislim da je on sam neto svijetlo i da to odmah pokazuje, ali da to nije ona svjetlost, koju vidi posmatra, ve svjetlost koja je vidljiva s umjetnikove take gledita, a koja istovremeno obasjava svoj objekt. Ukoliko neto treba da svijetli i tamo odakle dolazi i tamo kuda je ta svjetlost usmjerena, tu bi morala postojati izvjesna suglasnost s posmatraem, tako da bi ovaj, zajedno sa stvaraocem ovih slika, mogao proi kroz sliku, u suglasnosti s njom; tako da bi, na primjer, oni dinovski formati slika, sastavljeni iz po devet dijelova, bili slini djeijim crteima (Djeije pjesme) ili, da im ovi budu uzor, umjetnost koju stvaraju djeca kao i umjetnost umobolnih, umjetnost, dakle, koja nije svjesna sama sebe, koja nije u sebe sigurna, ta umjetnost je oduvijek, od samog poetka najvie zaokupljala Pongratza. Umjetnost koja kao to bi on rekao zrai neim svijetlim, vedrim, ona ne obasjava posmatraa, ve je to sjaj neega to jeste a istovremeno i treba da bude (jer djeca ne bi trebalo da budu takva ili onakva, ve bi jednostavno trebalo da budu, kao to je to u ljubavi onaj drugi: koji treba da postoji (jeste) u odnosu prema onom ko ga voli). To je ve, kako da kaemo: ugraeno u slike, i to s jednom jedinom svrhom, da ne bude skriveno. To je dakle unutra. Dobro. Neka to onda bude na nain da ova blistava arena svjetlost (izraena uglavnom primarnim bojama) kao po-ludjela struji slikama, bez mira i spokoja, a kada u svom neobuzdanom strujanju ipak na tren posustane, neka se obrati posmatrau ali tako da mu se pritom nikada ne suprotstavlja. Ali, ovo svjetlo nije namijenjeno njemu, posmatrau, to bi znailo da su te slike za njega naslikane, da bi on imao ta da gleda. Naprotiv, ne iako, ve zato

BEZ SUGLASNOSTI

Fotograf: Ulla Montan Stockholm

629

to su te slike djece svijetle i vedre (ima dodue i onih tamnih, kao to je na primjer ciklus o graanskom ratu u nekadanjoj Jugoslaviji, ali to je jedno drugo poglavlje, dodue jedno koje s ovim nije u opreci), moe razumijevanje posmatraa i njegova suglasnost s onim to vidi (to se u sluaju Pongratzovih slika brzo uspostavlja, ali: oprez!) da kroz ovu svjetlost, koja na prvi pogled ne prua nikakav otpor, prodre do neega, to bi se zapravo trebalo vidjeti u pozadini slika. A to je moda samo sjeanje na sopstveno svjetlo koje smo sami izgubili, negdje davno u djetinjstvu, a to je samo umjetnik mogao da sauva. Tu moda i nema mnogo toga da se tumai na osnovu ovih slika, ali upravo zato to se one otvoreno i gotovo naivno obraaju posmatrau, one mu istovremeno i izmiu. Ono to Pongratz iskazuje svojim ciklusom Djeije pjesme dolazi od neprestanog prisustva njegovog sopstvenog djetinjstva u njima. A poto smo mi nae izgubili, moramo ga, iako nam je sve u ovim slikama blisko, posmatrati, i to ne samo tako da ga jednostavno gledamo, ve da nas to gledanje neprestano upozorava na nau ulogu posmartaa. A pritom slutimo da bi nam se, ukoliko bismo pokuali ove slike protumaiti, interpretirati, tek onda nametnula pitanja, iako su nam takva prividno daleko. Dakle: poto je u tim dinovskim slikama sadrano i prisutno djetinjstvo, ono pripada samo stvaraocu ovih djela i njegovim tvorevinama, slikama, dok nae sopstveno ostaje u sjenovitom meuprostoru. To nije zato to bi ove velike arene plohe bile toliko dominante, da pored njih vie nita drugo ne bi imalo mjesta, ve zato to one govore o prisustvu jednog jedinog djeteta, koje je ovdje uvijek ponovo ulazilo u njegovu sliku, bez namjere ili mogunosti da iz nje izae: slika slikara u djeijem uzrastu. I to je uvijek samo njegova slika, jer bilo bi suvie jednostvno rei: i ja sam na slian nain slikao kao dijete, ali to se u meuvremenu izgubilo. Poto se neto to je bilo i to istovremeno postoji, poput arenih uskrnjih jaja sakrilo u slikama Petera Pongratza, poto je on prema nama otvoren kao rijetko koji drugi slikar (ove su slike poput devetokrilnih oltara koji djeluju kao da su spremni da nas zagrle: ali oprez!), to otkrovenje jedne tue djetinje egzistencije ne smijemo pronicati kao neto strano, od ega nam se mnogo toga ini bliskim, ve moramo dopustiti da nam se to onemogui i tu nemogunost respektirati; slikar naime svoje djetinjstvo, dok se istovremeno irom otvara prema nama, zadrava za sebe, dok je nae jednostavno prolo i izgubljeno.

630

Djeca i stranci. Neto je u nama strano, vjerovatno veina stvari, sopstveno djetinjstvo nam je postalo strano kao to smo mi strani sami sebi, a u najveoj mjeri je stran luak, dijete nae civilizacije. On se kree paralelno s nama ali nam ne postaje blii. Dok mi imamo neko mjesto na koje moemo otii, luak ga nema. Kao ni stranac, ali njega ovdje ne elimo previe esto viati. Moda su i jedni i drugi samo na prolazu, dijete na putu odrastanja, a luak samo na proputovanju. Jer stranac je moda upravo krenuo k nama, ali mi ga ne putamo. Kada se tu jo nae neko ko neprestano trai oboje, i djecu i luake, kao to je to uvijek inio Peter Pongratz, onda je i on stranac. Ukoliko trai ono to je na prolazu, onda i sam mora biti neprestano na putu (stanje putovanja mu je dosta dobro poznato!) i mijenjati svoje boravite. On je stranac po sebi ak i onda ukoliko nam dolazi u susret. Stoga on moe postati pribjeite za oboje, djecu i bolesne, upravo zato to poznaje i lutanje i stranstvovanje, i zato to je neprestano u pokretu, on i jedne i druge proputa, hvatajui ih istovremeno, ali ne uspijevajui da ih uhvati u smislu fiksiranja na platnu, ve u smislu neprestanog pitanja kamo, u smislu neke vrste proputanja kroz samoga sebe. Kao to Heidegger u analizi Traklovih pjesama punim metaforike propasti i zaborava vidi duu, koja zavrava svoje ovozemaljsko lutanje, dakle ono to je najnepostojanije u nama, ono to je osueno na propast, tako mi o slikama Petera Pongratza moemo rei, da one tu propast spreavaju hvatajui jedan djetinji, luaki, trenutak zbunjenosti u svoj njegovoj arolikosti, kako ne bi nestao, ali kako istovremeno ipak ne bi mogao pasti u ropstvo. On svojim, reklo bi se, crtakim, nedovrenim potezima bojom ostavlja otvorenom mogunost svakog rjeenja, jedino ne mogu da se prekinu ili da nestanu, ali pri tom ne moraju ostati ni sasvim fiksirani. Te slike nude izbor, ali one nikada ne mogu: nestati. Pongratz dozvoljava da svako i sve ostane kao to jeste, mislim da je to zapravo najtee, i zato on i ne insistira na autentinosti koja bi bila vaea, a to znai da on nita ne odreuje, poto neto odreeno ne poznaje niti pak trai, ve zato to mu je sve: samo po sebi razumljivo. I ukoliko u trenutku posmatranja neto zasvijetli, onda se to deava istovremeno, poto ovaj umjetnik nikada ne tvrdi, da neto jest. On kae, bit e, ali nikada ne kae: To e ve biti u redu! On nas ne tjei. Ali on nam se obraa.

631

Alice In Madland

East Naschmarkt Rundown

Easy Living

Krankheit oder Moderne Frauen

Mrchenbuch

Moon Country

Nachts im Garten

O Bom Alvinho

OlEvil Spirit

Schwarzer Soldat

Sarajevo

Selfportrait

Selfportrait

Selfportrait

Sommerabend

Suitcase Suzie

Ziegen und Flte spielender Faun

Biljeke o autorima
Mitko Madunkov (Strumica, 1943). Pripoveda, romansijer, dramski pisac, esejist. Osnovnu kolu i gimnaziju zavrio je u rodnom gradu, a diplomirao je na Filolokom fakultetu u Beogradu, na grupi za optu knjievnost sa teorijom knjievnosti. Knjievnu karijeru je zapoeo u Beogradu, 1965. godine, pripovetkom Uskrsnue. Preko trideset godina, sve do penzionisanja, radio je u Biblioteci grada Beograda. Objavio je knjige pripovedaka udan susret, Ubij govorljivog psa (nagrada Isidora Sekuli 1973), Iznad korova oblaci, triptihon kratkih proza Mea sveta (Racinovo priznanje, 1985), Paradoksalan san, Drvo Narajane, drame Veliki Smuk (nagrada Vojdan ernodrinski, 1986), Senka (ista nagrada, 1988), Pusta zemlja (trilogija Vena igra), Put za Lihnidos, Melnica, udo veliko, romane Kula na Brdu, Aleksandrov dom (roman godine Deje radosti, 1992), Ka drugoj zemlji (knjiga godine Makedonske knjievne fondacije, 1993), Doba irvasa, kao i knjige eseja Roda jedinica i njeno jato i ehov ili Tajna pripovedanja. Autor je (sa Jasminom Rackovi) antologije Pripovetke o Beogradu u dva toma. Dvostruki je dobitnik nagrade grada Strumice. Drame su mu izvoene u Makedoniji, gde su tampane i navedene knjige, a na srpskom je objavio priblino polovinu pobrojanih dela. Mitko Madunkov je zastupljen u domaim i stranim antologijama, prevoen je na vie jezika, a i sm se bavio prevoenjem. Redovni je lan MANU. Renato Bareti (Zagreb, 1963). Od 1983. radi kao novinar, a od 1993. ivi i djeluje u Splitu. Godine 1998. objavljuje prvu zbirku pjesama, Rijei iz depova, a pet godina kasnije roman Osmi povjerenik, za koji je 2004. dobio pet najveih godinjih knjievnih nagrada u Hrvatskoj: dravnu nagradu Vladimir Nazor, nagradu Matice hrvatske August enoa, Vjesnikovu nagradu Ivan Goran Kovai, nagradu DHK-a i grada Zaboka Ksaver andor Gjalski te nagradu Kiklop za najbolje prozno djelo na Sajmu knjiga u Puli. Takoer, bio je u najuem izboru za nagradu Mea Selimovi i proznu nagradu Jutarnjeg lista. Godine 2005. Objavljuje knjige Kadrovi kadra (izbor iz TV-kolumni) te Kome emo slati razglednice (pjesme), obje u nakladi AGM-a. Sljedee godine kod istog izdavaa objavljuje drugi roman, Priaj mi o njoj, koji potom biva jedan

652

od 12 nominiranih proznih naslova po izboru irija nagrade Jutarnjeg lista. Roman Osmi povjerenik 2005. je preveden na makedonski jezik i objavljen u nakladi skopske Kulture (prevoditelj Gligor Stojkovski), godinu potom i na slovenski (prijevod ura Strsoglavec, nakladnik Mladinska knjiga) a pri kraju su prijevodi istog naslova na njemaki i ukrajinski jezik. Pojedine pjesme i fragmenti proze prevedeni su mu i objavljeni, pored nabrojanih, jo i na poljskom i engleskom jeziku. S Antom Tomiem i Ivicom Ivanieviem koscenarist je TV-serije Novo doba i igranog filma to je mukarac bez brkova, a u suradnji s Ivanieviem koautor je monodrame Evanelje po Marku F. imlei. Proznim i esejistikim doprinosima prisutan je u zbornicima Rjenik Treeg programa, Pisci o pisanju, Nai preci, Naa spiza i Pokai koliko me cijeni. Poeziju je objavljivao u asopisima Torpedo i Quorum te dvotjedniku Vijenac, a proznim radovima prisutan je u zbornicima Rjenik Treeg programa, Pisci o pisanju i Pokai koliko me cijeni. Povremeno radi kao sastavlja pitanja za televizijske kvizove i copywriter u jednoj marketinkoj agenciji. Sa suprugom Majom ima ker Katarinu i sina Jakova, neotplaeni stan i kredit za auto. Dean Duda (Pula, 1963). Na Filozofskom fakultetu Sveuilita u Zagrebu studirao komparativnu knjievnost i filozofiju, gdje je 1992. magistrirao i 1997. doktorirao. Na Odsjeku za komparativnu knjievnost radi od 1990. Zanima se knjievnom teorijom, kulturalnim studijima, popularnom kulturom, kulturom putovanja, povijeu i teorijom pripovjednih anrova. Objavio je knjige Pria i putovanje: hrvatski romantiarski putopis kao pripovjedni anr (MH, Zagreb 1998) i Kulturalni studiji: ishodita i problemi (AGM, Zagreb 2002); priredio antologiju Putopisi (Rije, Vinkovci 1999) i teorijski zbornik Politika teorije. Zbornik rasprava iz kulturalnih studija (Disput, Zagreb, 2006). Jedan je od autora Malog leksikona hrvatske knjievnosti (Naprijed, Zagreb 1998) i Lektire na dlanu (Sysprint, Zagreb 2001-2002). Suradnik Leksikografskog zavoda, svojedobno urednik u Zarezu, suradnik je u Feralu. Milivoj Solar (Koprivnica, 1936). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je filozofiju i jugoslavistiku, a doktorirao je 1964. disertacijom o Franu Galoviu. Od 1963. radi na Filozofskom fakultetu u Zagrebu kao asistent, docent

653

i izvanredni profesor, a od 1976. redoviti je profesor na Katedri za teoriju i metodologiju prouavanja knjievnosti na Odsjeku za komparativnu knjievnost. Predavao je kao gost i na drugim sveuilitima. Krajem osamdesetih (1987-1990) bio je republiki ministar prosvjete i kulture. Objavio je brojne radove u znanstvenim knjievnim i strunim asopisima, a za rasprave iz knjievne teorije dobio je Nagradu grada Zagreba 1972. godine te nagrade Boidar Adija 1975. i Vladimir Nazor 1977. O njegovim radovima objavljeno je stotinjak prikaza i osvrta u knjigama te domaim i stranim asopisima i novinama. Objavio je sledee knjige: Pitanja poetike (kolska knjiga, Zagreb, 1971), Ideja i pria (Liber, Zagreb, 1974, 1980), Knjievna kritika i filozofija knjievnosti (kolska knjiga, Zagreb, 1976), Teorija knjievnosti (kolska knjiga, Zagreb, 1976.; dvadeseto izdanje 2005), Uvod u filozofiju knjievnosti (Teka, Zagreb, 1978), Smrt Sancha Panze (MH, Zagreb, 1981), Suvremena svjetska knjievnost (kolska knjiga, Zagreb, 1982, 1990, 1997), Mit o avangardi i mit o dekadenciji (Nolit, Beograd, 1985), Eseji o fragmentima (Prosveta, Beograd, 1985), Filozofija knjievnosti (Liber, Zagreb, 1985), Roman i mit (August Cesarec, Zagreb, 1988), Teorija proze (SNL, Zagreb, 1989), Laka i teka knjievnost (MH, Zagreb, 1995), Vjebe tumaenja. Interpretacije lirskih pjesama (MH, Zagreb, 1997), Edipova braa i sinovi (Naprijed, Zagreb, 1998), Granice znanosti o knjievnosti (Zagreb : Naklada Pavii, 2000), Povijest svjetske knjievnosti: kratki pregled (Zagreb : Golden marketing, 2003), Predavanja o loem ukusu: obrana estetikog uma (Zagreb: Politika kultura, 2004), Ideja i pria (Izabrana djela 1) (Zagreb: Golden marketing tehnika knjiga, 2004), Uvod u filozofiju knjievnosti (Izabrana djela 2) (Zagreb: Golden marketing tehnika knjiga, 2004), Retorika postmoderne (Zagreb: MH, 2005), Vjebe tumaenja, 2. proireno izdanje (Zagreb: Matica hrvatska, 2005), Laka i teka knjievnost, 2. izdanje (Zagreb: Matica hrvatska, 2005), Smrt Sancha Panze, ( Izabrana djela 3) (Zagreb: Golden marketing tehnika knjiga, 2006), Rjenik knjievnoga nazivlja (Zagreb: Golden marketing tehnika knjiga, 2006). Muharem Bazdulj (Travnik, 1977). Objavio tri knjige pria: One like a Song (Bosanska knjiga, Sarajevo 1999), Druga knjiga (Bosanska knjiga, Sarajevo 2000), Travniko trojstvo (Durieux, Zagreb 2002), tri romana: Koncert (VBZ, Zagreb, 2003), aur i Zulejha (Zoro, Sarajevo/Zagreb, 2005), Tranzit,

654

kometa, pomraenje (Ajfelov most, Sarajevo, 2007), knjigu eseja Poslovi i dani (Civitas, Sarajevo, 2005), i knjigu pjesama Heroes (VBZ, Zagreb, 2007). Za Drugu knjigu dobio nagradu Soros Foundation Open Society BiH za najbolju knjigu pria. Ista knjiga je 2005. objavljena u prevodu na engleski jezik (The Second Book) u izdanju Northwestern University Pressa, u njihovoj slavnoj ediciji Writings From an Unbound Europe. Koncert je na poljskom jeziku objavila izdavaka kua Czarne 2007. godine. Od 1996. godine redovno pie za magazin iz Sarajeva Dani, u ijoj je redakciji neko vrijeme radio i kao urednik kulture. lan je urednitva zagrebakog asopisa za kulturu i teoriju Tvra. Pie i za cijeli niz asopisa i magazina s podruja nekadanje Jugoslavije: od sarajevskog franjevakog asopisa Svjetlo rijei preko splitskog Feral Tribunea i zagrebakog izdanja Playboya do beogradskog magazina Vreme. Mirjana Mioinovi (Beograd, 1935), tetrolog i prevodilac. Do oktobra 1991. profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor knjiga: Eseji o drami (1975), Raanje moderne knjievnosti Drama (prir. 1975), Surovo pozorite (1976), Moderna teorija drame (prir. 1981), Pozorite i giljotina (1990), Nemo oiglednog (1997). Prireiva Sabranih dela Danila Kia (Beograd, Prosveta, 2004-2007). Prevodilac sa francuskog (Lautramond, A. Artaud, G. Genette, A. Ubersfeld). Dobitnik Sterijine nagrade za teatrologiju (1991) i Sterijine nagrade za ivotno delo (2005). Leo Rafolt (Zagreb, 1979). Diplomirao je komparativnu knjievnost i kroatistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na istom fakultetu zavrio je poslijediplomski znanstveni studij komparativne knjievnosti. Godine 2006. obranio je doktorsku disertaciju o dubrovakim ranonovovjekovnim tragedijama u kontekstu europske tragike dramaturgije. Trenutno radi kao vii asistent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 2003. godine vanjski je suradnik u Leksikografskom zavodu Miroslava Krlee na projektu Hrvatske knjievne enciklopedije (ur. Velimir Viskovi i Zoran Kravar). Od 2001. godine redovito objavljuje eseje, studije i prikaze u asopisima Republika, Knjievna republika, Dubrovnik, Mogunosti i Kolo te na Treem programu Hrvatskoga radija. Od 2004. do 2006. zamjenik je voditelja Zagrebake slavistike kole Hrvatskog seminara za

655

strane slaviste, na kojoj redovito vodi proseminare iz teatrologije i komparativne povijesti hrvatske dramske knjievnosti. Od 2006. sa Slobodanom P. Novakom i Milovanom Tatarinom ureuje Leksikon Marina Dria i njegova doba u Leksikografskom zavodu Miroslava Krlee. Kao gostujui predava boravio je na Sveuilitima u Wroclawu i Katowicama. Podruja su njegova interesa sljedea: poredbena povijest ranovjekovne drame i kazalita, teorija i povijest tragedije, knjievna antropologija, kulturoloki pristupi drami i kazalitu, antropologija drame i kazalita i kazalina antropologija, teorija izvedbe, interkulturalizam u drami i kazalitu. Objavio je monografiju Melpomenine maske: fenomenologija anra tragedije u dubrovakom ranonovovjekovlju (Zagreb, 2007). Priredio je antologiju suvremene hrvatske drame Odbrojavanje (Zagreb, 2007). Igor Perii (Zrenjanin, 1974). Zavrio Optu knjievnost i teoriju knjievnosti na Filolokom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirao. Objavio knjigu Gola pria (2007). Zaposlen u Institutu za knjievnost i umetnost u Beogradu, na projektu Savremene knjievne teorije i njihova primena. Saa iri (Pirot, 1975). Zavrio grupu za srpsko-svetsku knjievnost Filolokog fakulteta u Beogradu. Objavljuje knjievnu kritiku, povremeno i druge literarne vrste/anrove, u knjievnoj periodici. Urednik knjievno-propagandnog kompleta Beton. Radi kao novinar-voditelj na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti. Robert Alaozovski (Strumica,1973). Magistar je komparativne knjievnosti Univerziteta u Skoplju. Dosad je objavio tri knjige: zbirku umetnikih i neumetnikih tektova Floriljegij (2002), dvojezino, makedonski i engleski, na internet portalu kulturne ustanove Blesok, i knjievnu studiju Obvineti za postmodernizam (2003, njegov magistarski rad) makedonske suvremene proze u izdanju Magor-a i knjiga filmskih i filmoliterarnih studija i eseja Krupen kadar (Templum 2007). Prevodi tekstove i knjige sa engleskog i srpskog. Radi kao urednik u asopisu Margina i izdavakoj kui Templum. Svoje tekstove objavljivao u gotovo svim kulturnim asopisima u Makedoniji. Bavi se kulturnim menadmentom, kao projekt koordinator u Kulturnom centru Toka u Skoplju. lan je Drutva nezavisnih pisaca Makedonije.

656

Agim Vinca (1947). Pesnik, knjievni kritiar i istoriar knjievnosti. Predaje Savremenu albansku knjievnost. Njegove pesme su zastupljene u mnogim domaim i stranim antologijama. Njegovi struni lanci su prevoeni na nekoliko stranih jezika. Uestvovao je na mnogim tribinama i konferencijama u Pritini, Tirani, Istambulu, Rimu, Parizu, Njujorku i dr. Bavi se i knjievninm prevodom. Objavio je zbirke poezije: Feniksi (Feniks, 1972), Planinski breg (Bregu i mallit, 1975), Umesto biografije (N vend t biografis, 1977), Obalom Drima (Buzdrinas, 1981), Zakrpe i snovi (Arna dhe ndrra, 1987), Loe vreme za lirsku pesmu (Koh e keqe pr lirikn, 1997), Dri (Tiran, 1999), Osamljeni sonet (Sonet i vetmuar, 2001), Psalmovi iz korena (Psalmet e rrnjs, 2007), kritike i teorijske knjige: Aspekti nae kritike (Aspekte t kritiks son, 1977), Pristupi (Qasje, 1980), Struktura razvoja savremene albanske poezije 1945-1980 (Struktura e zhvillimit t poezis s sotme shqipe 1945-1980, istorijsko-knjievna monografija, 1985), asovi iz poezije (Ort e poezis, 1990), Knjievna albanska alternativa (Alternativa letrare shqiptare, 1995), Kurs iz knjievnih teorija Od antike do postmodernizma (Kurs i teorive letrare. Prej antiks deri te postmodernizmi, 2002), Panteon literarnih ideja (Panteoni i ideve letrare, 2003), Neiskidani komadii Knjievni i kulturni eseji (Fije t pakputura. Sprova letrare dhe kulturore, 2004), priredio je antologije Iz savremene albanske poezije u Jugoslaviji (Sarajevo, 1985) i Otvorena pesma (Knga e hapur, sa komentarima, 2005), a takoe je objavio dve publicistike knjige: Nezadrivi narod (Populli i pandalur, 1992) i Albanci izmeu mita i realnosti (Shqiptart mes mitit dhe realitetit, 1997). Anton Beriaj (Podgorica, 1965). Zavrio je studije knjievnosti i poslediplomske studije u Pritini. Predava je na Filolokom Fakultetu u Pritini, na Odseku Albanske knjievnosti i Svetske i komparativne knjievnosti. Pie poeziju, kratku prozu, eseje, teorijske rasprave. Preveo je izmeu ostalog tekstove ruskih formalista i prakih strukturalista. Objavio pesniku knjigu Jutarnje cvijee (Lule mngjesi, Podgorica, 1986), poetiko-teorijsku raspravu Retorika i literarnost (Retorika dhe letrarsia, Prishtina, 2005). Urban Vovk (Kranj, 1971). Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Pie knjievnu kritiku i eseje i povremeno prevodi sa ex-jugoslovenskih jezika (izmeu ostalog, prevodio je Anu Ristovi, Tatjanu Gromau, Muharema

657

Bazdulja). Godine 2002. je objavljen njegov kritiko-esejistiki prvenac V teku asa (Tokom vremena), knjiga koja je usredsreena na savremenu slovenaku poeziju, a krajem 2006. godine njegova knjiga izabranih eseja Kruh zgodnjih let (Hleb ranih godina). Ova knjiga je nedavno bila nominovana za Roanevu nagradu koja se dodeljuje najboljoj zbirci eseja objavljenoj u poslednje dve godine. Njegovi eseji su do sada bili prevedeni na sedam jezika. Od 2000. godine radio kao urednik u reviji Literatura, a od 2002. godine je kod istog izdavaa i urednik knjievne edicije Prileki, namenjene slovenakoj lepoj knjievnosti. Poslednjih godina je vodio nekoliko kritiarskih radionica u okviru kole kreativnog pisanja. Godine 2002. je dobio Stritarovu nagradu koju Drutvo slovenakih pisaca dodeljuje najperspektivnijem knjievnom kritiaru. Andrej Nikolaidis (Sarajevo, 1974). Pisac i freelance autor, koji pie mahom o fenomenologiji pop kulture. Objavio je knjige Ogledi o ravnodunosti, Zato Mira Furlan, Katedrala u Sijetlu , Oni!, Mimesis, i Sin. ivi u Ulcinju. Enver Kazaz (1962). Pjesnik, knjievni kritiar i historiar knjievnosti. Predaje na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Urednik je u izdavakoj kui Zoro. Bio je glavni urednik asopisa Lica i lan redakcije asopisa Knjievna revija, a saraivao je sa mnogim asopisima u BiH i inostranstvu. Priredio je za asopis Lihtuncgen iz Graca izbor iz knjievnosti Sarajeva. Objavio je pjesniku zbirku Trai se, monografiju Musa azim ati knjievno naslijee i duh moderne, zbirku eseja i knjievnih studija Morfologija palimpsesta, knjievnohistorijsku studiju Bonjaki roman XX vijeka, Antologiju bosanskohercegovake pripovijetke XX vijeka (koautorski projekt), Antologiju ex-jugoslavenske prie (koautorski projekt). U tampi su mu dvije knjige eseja: Iza raskra i Eseji i ogledi. Uestvovao je na brojnim domaim i meunarodnim naunim skupovima, a tekstovi su mu prevoeni na engleski, njemaki, poljski, francuski i bugarski. Tihomir Brajovi (Podgorica, 1962). Knjievni kritiar i teoretiar. Zaposlen na Filolokom fakultetu u Beogradu kao docent za predmet Pregled junoslovenskih knjievnosti. Ureivao Knjievnu re i Re. Stalni je kritiar beogradskog nedeljnika NIN. Knjige: Kontroverzni metatekst (1992); Poetika anra (1995); Od metafore do pesme (1998); Rei i senke (1998);

658

Teorija pesnike slike (2000); Oblici modernizma (2005). Nagrade: ore Jovanovi (2000); Milan Bogdanovi (2001). Jagna Poganik (1969). Diplomirala kroatistiku i junoslavenske filologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 2000. godine djeluje kao samostalna knjievna kritiarka i prevoditeljica. Knjievne kritike, eseje i rasprave objavljuje od 1989. u brojnim novinama i asopisima, te na Hrvatskom radiju. Od 2000. do 2003. bila je stalna knjievna kritiarka emisije Knjinica na Hrvatskoj televiziji. Ureivala je asopise za knjievnost Rijek i Zor. Autorica desetak predgovora i pogovora za knjige suvremenih hrvatskih prozaika. Od 2000. godine stalna je knjievna kritiarka Jutarnjeg lista, gdje tjedno prati domau proznu produkciju. Kritiki tekstovi prevoeni su joj na slovenski, njemaki i francuski jezik. Objavila izbor iz hrvatske fantastine proze (Prodavaonica tajni, 2001), knjigu sabranih knjievnih kritika (Backstage, 2002), izbor iz nove hrvatske proze (Seks&grad, 2004), te izbor Najbolje prie 2005. (Zagreb, 2006). Zajedno s Milovanom Tatarinom autorica je itanke za 5. razred osnovne kole (Pssst! Knjige govore, 2003). Prevodi uglavnom suvremene slovenske prozaike za to je 2000. godine nagraena meunarodnom nagradom Kulturkontakta iz Bea. lanica je Drutva hrvatskih pisaca, Hrvatskog drutva knjievnih prevoditelja, Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika i Matice hrvatske. Mihajlo Panti (1957). Pripoveda, kritiar, urednik vie knjievnih listova i asopisa (Knjievna re, Knjievne novine, Sarajevske sveske, Letopis matice srpske, Svet rei itd.) i edicija (Albatros, Pan, Prva knjiga). Predaje Istoriju srpske knjievnosti, Pregled junoslovenskih knjievnosti i Kreativno pisanje na Filolokom fakultetu u Beogradu. Objavio je preko trideset knjiga eseja, studija, knjievnokritikih tekstova i antologija, ukljuujui i osam zbirki pria, u vie izdanja: Hronika sobe (1984), Vonder u Berlinu (1987), Pesnici, pisci & ostala menaerija (1992), Ne mogu da se setim jedne reenice (1993), Novobeogradske prie (1994), Sedmi dan koave (1999), Ako je to ljubav (2003, Andrieva nagrada), Ovoga puta o bolu (2007). Prie i eseji Mihajla Pantia prevoeni su na dvadesetak jezika. Mitja ander (Maribor, 1974). Studirao je komparativnu knjievnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani.

659

Ureivao je literarni prilog u reviji Dialogi. Od 1996. godine urednik je edicije Beletrina. Godine 2001. uredio je antologiju mlade slovenske kratke proze, koja je objavljena i u Hrvatskoj, Maarskoj i Srbiji. Dobitnik je Stritarjeve nagrade za najboljeg mladog kritiara, kao i nagrade Glazerjeva listina. Kolumnist je, dramaturg i pisac scenarija za dokumentarne filmove. Godine 2003. objavio je knjigu eseja Zapiski iz noi. Milica Nikoli (1925). Beogradski esejista, antologiar i prevodilac sa ruskog. Objavila je knjige: Ruske poetske teme (1972), Igra protivreja ili Krotka Dostojevskog (1975), Deset pesama: Vuo, Mati, Dedinac, Risti, Davio (1978), Daviov Gospodar zaborava (1986), Mare mediterraneum Ivana V. Lalia (1996), Tuma ptiijeg leta ili izvoenje romana O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovia (1998), Ruska arheoloka pria (2002), Obiavanje stvarnog: Tima, B. osi, Kuzmanovi (2004). Priredila je Antologiju moderne ruske poezije (zajedno sa Nanom Bogdanovi,1961), Antologiju ruske fantastike XIX i XX veka (1966), i izabrana dela Osipa Mandeljtama (1962), Velimira Hlebnjikova (1964), Josifa Brodskog (1971), Marine Cvetajeve (1973, 1990), Oskara Davia (1979), Aleksandra Time (1987) i Aleksandra Ristovia (1995). Poslednjih godina pie o savremenim srpskim pesnicima i prozaistima. Tatjana Rosi (Beograd, 1962). Doktorirala na Filolokom fakultetu u Beogradu. Kao stalni istraiva saradnik radi na Institutu za knjievnost i umetnost u Beogradu, na projektu Savremene knjievne teorije i njihova primena. Predava je u Centru za enske studije i istraivanja roda u Beogradu. Pored knjievne kritike aktivno se bavi i studijama kulture i roda, s posebnim fokusom na savremene teorije maskuliniteta. Autor je knjige Proizvoljnost dnevnika: romantiarski dnevnik u srpskoj knjievnosti (1994) i antologijskog izbora iz savremene srpske proze Bizarni raskazi objavljenom na makedonskom jeziku 2002. godine u izdavakoj kui Magor iz Skoplja. Autor je brojnih studija i eseja iz istorije i teorije srpske knjievnosti, kao i iz oblasti studija kulture i roda. Milorad Belani (Zagreb, 1943). kolovao se u Beogradu, gde je 1970. godine na Filozofskom fakultetu diplomirao filozofiju. Bio je urednik asopisa Theoria, organa Filozofskog drutva Srbije. Kao predsednik Filozofskog drutva Srbije, u

660

ime izvrnog odbora i u svoje lino ime, javno se zalagao za uvoenje viepartijskog sistema i demokratizaciju Srbije. Saradnik je mnogih domaih asopisa za knjievnost, kulturu i filozofiju i ponekog stranog asopisa. Stalni je saradnik asopisa Zlatna greda. Urednik je u III programu radio Beograda. Objavio je knjige: Isto i sasvim drugo (Filozofski eseji) (Beograd, 1983), Nulta taka ideologije (Beograd, 1989), Strategije tumaenja (Rikerovo shvatanje hermeneutike) (Novi Sad, 1991), Postmodernistia zebnja (Novi Sad, 1994), Fragmenti o smislu (Beograd, 1994), Evropa na Balkanu (Beograd, 1998), Odgoena demokratija (Beograd, 2004), Genealogija palanke (Beograd, 2004), Nasilje (Beograd, 2004), Razlozi za dekonstrukciju (Beograd, 2005), O demokratiji koja e doi (Beograd, 2006), Zakon pisanja (Beograd, 2007). Basri Capriqi (Ulcinj, 1960). Studirao knjievnost u Pritini gdje je i magistrirao. Doktorirao je 2004. Radi kao profesor na Filolokom fakultetu u Pritini gdje predaje stilistiku i semiotiku. Predsjednik je Kosovskog PEN Centra od 2004. Trenutno je predsjednik borda Univerziteta u Pritini. Pie poeziju, knjievnu kritiku i esejistiku. Objavio 5 zbirki pjesama i 5 knjiga sa kritikom, esejistikom i knjievnim studijama. Najpoznatije knjige su mu: Isplazi mi jezik (poezija), Bizarna voa (poezija), Simbol i njegovi rivali (knjievna studija), Kadareova paradigma (knjievna kritika). Elizabeta eleva, profesor metodologije i ef Odsjeka za komparativnu knjievnost na Univerzitetu Sveti iril i Metodije u Skoplju. lan Predsjednitva PEN centra Makedonije do 2000. godine, a Udruenja neovisnih pisaca Makedonije od njegovog utemeljenja 1994. godine. Od 1995. do 1999. godine radila je kao sekretar projekta Makedonske akademije umjetnosti i znanosti Komparativna studija makedonske knjievnosti i kulture u 20. stoljeu. Urednica je magazina Nae pismo od 1998. godine. Predaje feministiku literarnu teoriju na Evro-Balkan koli Rod i politika. Autorica vie od 150 tekstova i est knjiga: Komparativna poetika. Postmodernizam u makedonskoj prozi (1996), Knjievnoteorijske studije (1997), Kulturalni ogledi (2000), Od dijalogizma do intertekstualnosti (2000), Zatvorenici dana (2001, e-book), Otvoreno pismo.Studije o makedonskoj knjievnosti i kulturi (2003). Na makedonski prevela knjige R.Monika, G.Tevzadze, K.Poppera.

661

Neboja Mari (Beograd, 1978). Diplomirao na odseku za Optu knjievnost i teoriju knjievnosti Filolokog fakulteta u Beogradu 2007. Bavi se prevodilatvom, kritikom i novinarstvom. Saradnik je asopisa TXT (Studentski asopis za knjievnost i teoriju knjievnosti) i lan redakcije web magazina za popularnu kulturu POPBOKS. ivi i radi u Beogradu. Svetlana Tomi (Beograd, 1970). Diplomirala je i magistrirala na beogradskom Filolokom fakultetu (odsek Nauka o knjievnosti). Trenutno ivi u Sarajevu (specijalni izveta za kulturu Politike). Pie knjievne kritike i eseje (saradnica je nekoliko knjievnih asopisa u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj). Prva knjiga pesama, Tuneli u naruju, objavljena je 2002. (Pegaz, nagrada Knjievne omladine Srbije, Beograd). Vesna Cidilko, roena u Beogradu, studirala slavistiku i germanistiku na univerzitetima u Minsteru i Getingenu, doktorirala iz oblasti junoslovenskih knjievnosti. Vie godina radila kao nauni saradnik na slavistikim projektima getingenkog univerziteta, da bi postala docent univerziteta Humboldt, Institut za slavistiku, u Berlinu. Bavi se pitanjima recepcije, nemako-slovenskim kulturnim vezama i savremenom srpskom i hrvatskom knjievnou. Rusmir Mahmutehaji je univerzitetski profesor i predsjednik Meunarodnog foruma Bosna. Pored pet knjiga prijevoda i etiri ureena zbornika objavio je i slijedee knjige: Krhkost (Sarajevo: Veselin Maslea, 1977), Krv i tinta (Sarajevo: Veselin Maslea, 1983), Zemlja i more (Sarajevo: Svjetlost, 1986), iva Bosna: Politiki eseji i intervjui, I izdanje (Ljubljana: Osloboenje International, 1994), isto, II izdanje (Ljubljana: Osloboenje International, 1995), Living Bosnia: Political Essays and Interviews (Ljubljana: Osloboenje International, 1996), Dobra Bosna (Zagreb: Durieux, 1997), Kriva politika: itanje historije i povjerenje u Bosni (Tuzla: Radio Kameleon, 1998), Prozori: Rijei i slike (Sarajevo: DID, 2000), The Denial of Bosnia (Pennsylvania: Penn State University Press, 2000), Bosnia The Good: Tolerance and Tradition (Budapest: Central European University Press, 2000), Rijei kao boje zdjela (Sarajevo: DID, 2000), Sarajevski eseji: Politika, ideologija i tradicija (Zagreb: Durieux, 2000), Word like Wells of Color (Sarajevo: DID, 2001),

662

Sarajevo Essays: Politics, Ideology and Tradition (New York: State University of New York Press, 2002), Bosanski odgovor: O modernosti i tradiciji (Zagreb: Durieux, 2002), Subotnji zapisi: S politikih razmea (Sarajevo: Buybook, 2002). Njegova knjiga Bosanski odgovor je prevedena na vie jezika. O Ljubavi (Sarajevo: Buybook, 2004), Mesdid: Srce smirenosti (Sarajevo: Buybook, 2004), Learning from Bosnia: Approaching Tradition (prev.Francis R. Jones i Sabba Risaluddin, New York: Fordham University Press, 2005), Malo znanja: O drugome u muslimanskim vidicima (Zagreb: Antibarbarus, 2005), On Love in the Muslim Tradition (New York: Fordham University Press, 2006), The Mosque (New York: Fordham University Press, 2006). Stevan Tonti (Sanski Most, 1946). Pjesnik, prozaist, esejist, antologiar, prevodilac s njemakog. Zavrio studij filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Prije rata urednik u Svjetlosti. Pjesnike zbirke (izmeu ostalih): Nauka o dui i druge vesele prie (1970), Hulim i posveujem (1977), Crna je mati nedjelja (1983), Prag (1986), Sarajevski rukopis (1993, 1998), Blagoslov izgnanstva (2001). Najnoviji izbor iz poezije: Olujno jato (2000). Proza: Tvoje srce, zeko (1998). Sastavio antologije Novije pjesnitvo Bosne i Hercegovine (1990) i Moderno srpsko pjesnitvo (1991). Djela su mu prevedena na vie jezika, nagraivan u zemlji (estoaprilska, antieva, Zmajeva nagrada) i inostranstvu (nagrada Bavarske akademije lijepih umjetnosti, nagrada grada Heidelberga Knjievnost u egzilu). Poslije vie godina provedenih u egzilu u Njemakoj (1993 2001), ponovo se nastanio u Sarajevu. Olivera orveziroska (Kumanovo, 1965). Osnovno i srednje obrazovanje zavrila je u rodnom gradu, a Filoloki fakultet u Skoplju. Autor je sljedeih knjiga: Kiflica Mirna i Moj brat s trinaestog sprata (romani za djecu), Patnje mladog lektora i (U) pletene prie (prie za odrasle), Tjeraju li te snovi da radi? (kritike i eseji), Djed Mile (slikovnica za djecu predkolskog uzrasta) i Zakljuano tijelo Lu (roman za odrasle). Njene prie su prevedene na srpski, slovenaki, turski, engleski, eki i maarski jezik. Zastupljena je u vie antologija makedonskih pripovjedaka (u Makedoniji i van nje). Dobitnik je nagrade Nove Makedonije za najbolju priu 2001. godine (Struki klavir) i nagrade Stale Popov za najbolju proznu knjigu 2003, za zbirku (U)pletene prie. ivi i radi u Skoplju.

663

Predrag Luci (Split, 1964). Studirao kazalinu i radio reiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Prve satirine tekstove objavljuje 1985. u Feralu, tada jo podlistku Nedjeljne Dalmacije. S Viktorom Ivaniem, Borisom Deuloviem i grupom nezavisnih novinara 1993. godine pokree samostalni politiko-satiriki tjednik Feral Tribune. Od tada do danas Predrag Luci radi kao urednik lista, autor satirinih i tzv. ozbiljnih tekstova, pokree i ureuje Biblioteku Feral Tribune. Objavio Greatest Shits Antologiju suvremene hrvatske gluposti (u koautorstvu s Borisom Deuloviem, 1998), knjigu satirinih pjesama Haiku haiku jebem ti maiku Velika Feralova pjesmarica (2003) i pjesniku zbirku Ljubavnici iz Verone (2007). Pjesnike, prozne i dramske tekstove objavljivao je u asopisima Fantom slobode, Ars, Sarajevske sveske, Nae pismo i Blesok. Gojko Boovi (Pljevlja, 1972). Pesnik, knjievni kritiar i esejista. Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Dua zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002) i Elementi (2006). Knjiga eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000). Antologije: Antologija novije srpske poezije (2005) i Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006). Nagrade za poeziju: Matiev al, Brana Cvetkovi, ura Jaki, Branko opi i Europa Giovani International Poetry Prize. Nagrada za esejistiku: Borislav Peki. Bavi se prireivakim i urednikim radom. Ureivao je listove Knjievna re i Knjievni magazin, asopise Trg, Knjievna kritika, Re i Knjievnost, kao i Meunarodni knjievni festival Trg pjesnika u Budvi (1992-2002). ivi u Beogradu, gde je deset godina radio kao glavni urednik Izdavake kue Stubovi kulture (1997-2007). Osniva i glavni urednik Izdavake kue Arhipelag. Jurij Hudolin (Ljubljana, 1973). Objavio je est pesnikih knjiga, roman Objestnost (Obest) i knjigu kolumni Pusti ti to. ivi kao slobodni knjievnik i kolumnista nekoliko asopisa. Njegove zbirke pesama su objavljene u prevodu na hrvatski, srpski, makedonski, eki i engleski jezik, a revijalno na dvadeset jezika. Ervin Jahi, pjesnik, kritiar, urednik i antologiar, roen je 1970. godine u Rijeci gdje je studirao na Filozofskom fakultetu. Ureivao je asopise Kult i Rival. Pie poeziju, kritiku, eseje i

664

fenomenoloke tekstove. Pjesme su mu prevoene na engleski, talijanski, francuski, ruski, bugarski i slovenski jezik. Uvrten je u vie pregleda, panorama i antologija suvremenoga hrvatskog pjesnitva. Glavni je urednik asopisa Poezija i Biblioteke Poezija pri Hrvatskom drutvu pisaca. lan je Hrvatskog dutva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i Hrvatskog novinarskog drutva. Radi kao urednik beletristike u nakladnikoj kui V.B.Z. ivi u Zagrebu. Objavio knjige pjesama: Oko andaluzijskoga psa nad jednom kapi, koja nikako da se otkine sa zaleenoga vodopada (Zagreb, 1994), Biografija i auto (Rijeka, 2001), Knjiga materijala, vikendprirunik utopije tijela za mezimce (s P. Todoroviem; Rijeka, 2001), Pustinje neona, izabrane pjesme (Zagreb, 2005) i Kristali Afganistana (Zagreb, 2007). Priredio izbor iz novijega hrvatskog pjesnitva Djeca imitacije i nove krize jezika (Sarajevske biljenice, broj 16-17, Sarajevo, 2007.). Marko Veovi, pjesnik, romanopisac, esejist, knjievni kritiar i prevodilac. Predaje na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Jedan je od urednika Antologije najnovijeg bosanskohercegovakog pjesnitva. Najznaajnije knjige su mu zbirke pjesama Nedjelja, Osmatranica i Poljska konjica, roman Rodonaelnik, te knjiga polemikih tekstova etvrti genije. Prevodio je poeziju Emili Dikinson i arla Bodlera. Mileta Prodanovi (Beograd, 1959). Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde danas radi kao vanredni profesor. Specilizacija u Londonu, na Royal College of Arts 1989 1990. Izlagao (1980. godine) na vie samostalnih i grupnih izlobi. Od 1983. objavljuje prozu, esejistike tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i publicistiku. Tokom devedesetih objavljivao je eseje na temu rat- kultura politika u vie dnevnih i periodinih listova i asopisa. Bio je lan redakcije asopisa Beogradski krug i New Moment (asopis za vizuelne medije). Jedan od osnivaa Foruma pisaca (1999.godine). Dobitnik vie domaih i regionalnih nagrada u oblasti vizuelnih umetnosti i knjievnosti. Zastupljen je u nekoliko antologija novije srpske proze. Prevoen na engleski, nemaki, francuski, panski, italijanski, poljski, bugarski i maarski. Objavio knjige: Veera kod Svete Aplonije (1984), Novi klini (1989), Putopisi po slikama i etiketama (1993), Pas prebijene kime fuga za jedan glas (1993), Mijazma (1994), Nebeska opera (1995), Plei udovite na moju nenu muziku (1996), Crvena

665

marama, sva od svile (1999), Ovo bi mogao biti va srean dan (2000), Oko na putu (2000), Stariji i lepi Beograd (2001), Vrt u Veneciji (2002), Elia u zemlji svetih arana (2003), Kolekcija (2006) i Agnec ( 2007). ivi u Beogradu. Laslo Vegel (Srbobran, 1941) prozni i dramski pisac, esejista, kritiar. Objavio je romane: Egy makr emlkiratai (Memoari jednog makroa, 1967); A szenvedlyek tanfolyama (Kurs strasti, 1969); ttn(tet)sek (Dupla ekspozicija, 1984); jvidki trilgia Egy makr emlkiratai, ttntetsek, Eckhardt gyrje (Novosadska trilogija Memoari jednog makroa, Dupla ekspozicija, Ekhardtov prsten, 1993); zbirke novela Szitkozdunk, de szemnkbl knnyek hullanak (Psujemo, a oi su nam pune suza, 1969); zbirke eseja A vers kihvsa (Izazov pesme, 1975); brahm kse (Abrahamov no, 1988); Lemonds s megmarads (Odricanje i opstajanje, 1992); Wittgenstein szvszke (Vitgentajnov razboj, 1996); A nagy KzpKelet-Eurpai Lakoma bevonul a Pikareszk Regnybe, beszly a pikareszk regnyrl (Velika Srednjo-Istono-Evropska Gozba stupa u Pikarski Roman, pripovest o pikarskom romanu, 1998); Peremvidki let (ivot na rubu, 2000); Exteritrium (Exterritorium, 2000); zbirka dramskih tekstova Judit (Judita, 1989), Parainzis (2003), Idrs, idkzben (2003), Hontalan esszk (Bezdomni eseji) 2004. Drama ttntetsek (Dupla ekspozicija), izvedena je u Zenici, reditelj Duan Jovanovi, 1986; u Subotici, reditelj Ljubia Risti, 1988; drama Sofrk (oferi), izvedena je u Zenici, reditelj Ljubia Georgijevski, 1987; u Prilepu, reditelj Vladimir Cvetanovski, 1987; drama Judit (Judita), u Subotici (subotika subverzija), reditelj Rade erbedija, 1988; drama Tl az perencin (Preko sedam mora), izvedena u Subotici, rediteljka Nada Kokotovi, 1989; drama Medeia tkre (Medejino ogledalo) igrana je u Sarajevu, u reiji Mire Erceg, 1990. i na sceni Novosadskog pozorita jvidki Sznhza, u reiji Kinge Mezei, 1999, Judita izvedena u jvidki Sznhz, 2002, u reziji Peter Temeri). U Berlinu 2007. objavio je Exteritorium (Mattjes&Zeitz). Dobitnik je nagrade Mladost (za roman Memoari jednog makroa) (1969); nagrada Ady Endre za knjievno stvaralatvo (1993); nagrade Slobodne tampe za knjigu eseja Odricanje i opstajanje (1994); nagrade Dry Tibor za prozno stvaralastvo (1995); nagrade Jelenkor za knjigu Eksteritorijum (2000), Zlatne povelje Predsednika republike Maarske za celokupni knjievni rad (2000), Nagrada Knjige godine za Eksterritorium (2001); nagrada Fst Milan, za knjievno stvaralatvo (2003), Pulitzerova nagrada Budimpeta (2005).

666

Ivana Bulatovi (Cetinje). Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek za pozorinu i radio reiju. Trajno nastanjena u Beogradu. Pie prie. Objavljivala u asopisu Polja. Hrvoje Batini (1957). ivi i radi u Sarajevu. Objavljivao u Fantomu Slobode, Licima i Odjeku. Admiral Mahi (Banja Luka, 1948). Objavio je slijedee knjige pjesama: Ljubavna Inspiracija, Epilepsija cvjetova, Atlasna imperija, Glasno Zrim, Kameni Stol, Zvono, Sahara, Vijavica iz pisaeg stroja, Dajina loza, Treba biti priseban, Ljubavni red vonje. U pripremi ima prozno-dramski rukopis: Brod na Miljacki. Admiral Mahi je lan Drutva knjievnika BiH, PEN-a Bosne i Hercegovine, kao i Drutva knjievnika Hrvatske. ivi kao slobodni umjetnik u Sarajevu. Marija Fekete-Sullivan (Sarajevo, 1965). Njena knjiga pria za djecu Sirenin san objavljena je 1995. u Singapuru (The Mermaids Dream), a 2003. u Sarajevu, u izdanju Lastavica Sarajevo Publishinga. Dovrava knjigu kratkih pria i poinje roman. ivi u Sarajevu. Bjanka Alajbegovi-aboti (Sarajevo, 1983). Apsolventica na Filozofskom fakultetu u Sarajevu na Odsjeku za knjievnost naroda BiH i bosanski jezik. Objavila knjigu pjesama Izmeu dvoje (Naklada Zoro, 2005). Objavljivala prikaze poezije za Knjievni urnal (Knjievna radionica Omnibus). Objavljivala pjesme u asopisima: ivot, Ars, Plima, Lica itd. Duan ater (Celje, 1968). Autor je pet romana: Flash Royal (1994), Imitacija (1996), Resnini umori (1997), Patosi (1999) i Ata je spet pijan (2002, 2004). Njegova jednostavna i oputena ironija ume da se priblii i deijem doivljaju, tako da je do sada napisao tri knjige za decu: Peter Klepec (1995), Kralj Matja (1996) i Veronika Desenika (1996). U izdavakoj kui Karantanija, u kjoj je niz godina bio urednik, objavljene su i njegove monografije o poznatim linostima i grupama: Marilyn Monroe (1994), Casanova (1994), Oscar Wilde (1995) i The Doors(2000). Njegove knjige su prevedene na hrvatski jezik: Flash royal je 2002. godine objavljen u izdavakoj kui Steier Graf, a roman Ata je spet pijan 2003. u izdavakoj

667

kui Fraktura. I sam se oprobao kao prevodilac. U njegovom prevodu na slovenaki su objavljene Sve te smene prie (2002) hrvatskog pisca Roberta Periia i Izlaz Zagreb jug (2004) Eda Popovia. Mubera Isanovi (Foa, 1938). Od 1941. godine ivi i radi u Sarajevu. Po profesiji je arhitekta. Slikarstvom se neprekidno bavi od svoje rane mladosti. lan Udruenja Likovnih Umjetnika Bosne i Hercegovine. Dimitrije Duracovski (Struga, 1952). Pisac je i slikar. Realizovao je vie samostalnih i kolektivnih izlobi u Makedoniji i inostranstvu. Pie prie, kratku prozu i esejistike tekstove. Zastupljen je u vie razliitih izbora i antologija makedonske knjievnosti u domovini i u svijetu. Objavio je knjige pria: Tajna istorija (1986) i Crni proroci (1996); te roman Insomnia (2001), za koji je iste godine dobio i uglednu nacionalnu nagradu Racinovo priznanje. Nedad Maksumi (Mostar, 1961). Prvu knjigu poezije ovjek u moru! objavio je 1983. godine. Poeziju i kratke prie objavljuje u knjievnim asopisima bive Jugoslavije. U Italiji 1994. objavljuje zbirku dnevnikih zapisa Regna un grande silenzio... (Vlada velika tiina...). Njegova poezija, u prevodu Silvia Ferraria, uvrtena je u antologiju savremene bosanskohercegovake knjievnosti Qualcuno dovr dopo tutto... objavljenu u Rimu. Njegov tekst Putokazi razbacani po zemlji objavljen je prvi put 1994. godine, zatim kao popratna knjiica uz CD Materiale resistente, a 1995. i u knjizi Materiali resistenti. U antologiji savremene svjetske poezije House of many rooms, u izboru Janis Ladd, objavljenoj u Londonu 1997. godine, zastupljen je u prevodu Celie Hawkesworth. U decembru 2006. izdaje zbirku poezije Jeruzalemljanin. Osim knjievnou bavi se i teatrom. Od 1993. do 1997. ivi u Italiji i radi kao glumac u teatrima iz Genove, Brescie i Bologne. Godine 1997. vraa se u Mostar. Radi u Pozoritu lutaka kao glumac i, povremeno, kao reiser. Nije lan nijedne knjievne grupe ili udruenja. Igor tiks (Sarajevo, 1977). Pie prozu, knjievnu kritiku i eseje. S Daliborom impragom uredio je antologiju nove hrvatske proze (22 u hladu, Celeber, 1999), a s Draganom Korugom antologiju suvremene kratke prie na engleskom

668

jeziku (Vrhunski safari, Naklada MD, 2001). Za svoj prvi roman Dvorac u Romagni (Durieux, 2000; drugo izdanje Fraktura, 2007) dobio je nagradu Slavi za najbolju debitantsku knjigu. Ovaj je roman do sada objavljen na njemakom (Folio Verlag, 2002), engleskom (Autumn Hill Books, 2005) i panjolskom jeziku (Funambulista, 2006). Njegov drugi roman Elijahova stolica (Fraktura, 2006) dobio je nagrade K. . Gjalski i Kiklop za najbolje prozno djelo godine, a njegovo objavljivanje uskoro se oekuje u Maarskoj, Njemakoj, Nizozemskoj, Sloveniji, Makedoniji, panjolskoj i ekoj. Marko Juvan je profesor teorije knjievnosti na Univerzitetu u Ljubljani i istraiva u Naunom istraivakom centru Slovenake akademije nauka i umetnosti. Prouava knjievnu i kulturnu teoriju (intertekstualnost, knjievni diksurs, kulturni identitet, knjievnost, kanon, knjievnu istoriografiju, anrovski kriticizam), Evropski romantizam i slovenaku knjievnost dvadesetog veka. Meu njegovim novijim radovima su: Intertekstualnost (Ljubljana, 2000), Vezi besedila (Tekstualne veze, Ljubljana, 2000), Romantina pesnitev (Romantini ep, urednik, Ljubljana, 2002), On literariness: from post-structuralism to systems theory u S. Ttsy de Zepetnek, ur., Comparative literature and comparative cultural studies (West Lafayette, 2003), Literary Self-Referentiality and the Formation of the National Literary Canon u: Neohelicon 31.1 (2004), Spaces, transgressions, and intertextuality u J. Bernard et alii, eds., Text & reality (Graz & Ljubljana, 2005), Generic identity and intertextuality u: CLCWeb 7.1 (2005), Writing Literary History (koeditor, zajedno sa D. Dolinar, Frankfurt a/M., 2006), Hybridizing Theory and Literature (koeditor, zajedno sa J. Kernev trajn, Ljubljana, 2006), Literarna veda v rekonstrukciji (Nauka o knjievnosti u rekonstrukciji, Ljubljana, 2006). Mithad Ajanovi (Sarajevo, 1959). Zavrio urnalistiku u Sarajevu 1983. i estomjeseni kurs filmske animacije u Zagreb filmu 1984, napisao magistarski rad iz oblasti filmologije u Gteborgu 1999. Od kraja 1970-tih pa do poetka rata u bivoj Jugoslaviji objavio etverocifren broj karikatura, lanaka, eseja, intervjua, stripova kojima je bio crta i scenarista u svim vanijim listovima i asopisima u bivoj Jugoslaviji (Osloboenje, Vjesnik, Borba, Telex, Veernje novine, Veernje novosti, Svijet, As, Je,

669

Nin, Danas, Lica, Sineast, Hrvatski filmski ljetopis). Bio urednik kulturne rubrike u sedminim listovima Nai dani i Nedjelja, bio lan redakcije filmskog asopisa Sineast iz Sarajeva. Tokom 1990-tih radio u ratnoj redakciji Osloboenja, saraivao sa brojnim listovima bosanskohercegovake emigracije, karikature objavljivao u norvekim, vedskim i njemakim listovima, pisao strip-scenarije za agenciju SAF i radio kao ilustrator za vedskog izdavaa djeije literature Young Genius. Od 20002002 radio kao umjetniki direktor internacionalnog festivala animiranog filma Animafest u Zagrebu. Od 1999. do 2000. i od 2002. do 2005. radio kao profesor historije filma na Vioj koli za animirani film u vedskom Eksju. Od 2003. do 2005. bio glavni urednik vedskog filmskog asopisa Animagi. Od 1998. je stalni saradnik jednog od najveih dnevnih listova u Skandinaviji GteborgPosten. Za karikature dobio preko trideset meunarodnih nagrada i priznanja. Autor sedam animiranih filmova meu kojima Ikar, proglaen najboljim crtanim filmom u SFRJ na festivalu u Beogradu 1990. i Goya-Munch-Lautrec, jedini bosanskohercegovaki film prikazan u zvaninom programu najveeg svjetskog festivala animacije u francuskom Annecyu. Bio lan irija na meunarodnim filmskim festivalima i salonima karikature u BiH, Hrvatskoj, Francuskoj, Makedoniji, Kini, Belgiji, vedskoj i Norvekoj. Esejistiku, prozne radove i strip-scenarije objavljivao, osim na maternjem, na hrvatskom, vedskom, njemakom, engleskom, talijanskom i kineskom jeziku. Redep alja, profesor na Filolokom fakultetu u Pritini. Objavio je sledea dela: Ex libris... (Papyrus, Pritina, 2000), Cd libris... (Papyrus, Pritina, 2001), Theory Moderna komunikacija (Theory komunikimi modern, Papyrus, Pritina, 2001), Notes Teorija metakomunikacije (Notes teoria e metakomunikimit) (Kosova PEN Center, Pritina, 2005) i prozno delo Papa global wor(l)d (Papyrus, Pritina, 2002). Blaga Dimitrova (19222003). Pesnik, romanopisac, prevodilac, knjievni istoriar, kulturni i drutveni radnik, borac za slobodu stvaralatva i demokratiju veoma popularno i znaajno ime u savremenoj Bugarskoj, a i van nje. Figurativno reeno ona nastavlja i produbljuje pesniku liniju Elisavete Bagrjane, gradei svoju originalnu poetiku i razraujui lju-

670

bavnu temu do detalja, pri emu male intime vezuje za veliki svet, za njegove dileme i probleme koje poetski i filozofski osmiljava. Plativi u ranoj mladosti odreeni danak soc-realizmu Blaga Dimitrova meu prvima probija bree dogmatske estetike i ve zbirkom Okrenuto vreme (1965) nudi itaocima jednu iskrenu intimnu liriku. Dimitrova se sedamdesetih godina potpuno odvaja od zvanine knjievne linije i u svojoj poeziji tretira ljudski mikrokosmos koji se moe svesti na tri osnovne komponente: ljubav, smrt i re. Svojom celokupnom delatnou (pesnik, romanopisac, prevodilac, kulturni i drutveni radnik) ona osvaja simpatije itateljstva, ali i dobija nove, estoke kritiare. Demokratske promene u Bugarskoj izbacuju je nakratko na poloaj potpredsednika Republike. Zbirke pesama Do sutra (1959), Okrenuto vreme (1965), Osueni na ljubav (1967), Kako (1974), Prostranstva (1980), Glas (1985), Lavirint (1987), Klju (1991); romani Putovanje ka sebi (1965), Skretanje (1967), Strani sud (1968), Lavina (1971). Julian Schutting (do 1989. Jutta Schutting) roen je 1937. u Amstettenu, ivi u Beu, Salzburgu i u Kranjskoj. Prozaik i pjesnik. Pjesnike zbirke: In der Sprache der Inseln (1973), Lichtungen (1976), Liebesgedichte (1982), Traumreden (1987), Flugblaetter (1990), Das Eisherz sprengen (1996), Aufstoerung (1998). Wolfgang Bauer, roen 1941. u Grazu, umro 2005. Izuzetno plodan pozorini i filmski pisac, reiser i pjesnik. Pjesnike zbirke: Sumpftaenzer (drame, proza, lirika, 1978), Das Herz (1981), Das stille Schilf (1985). Peter Henisch, roen 1943. u Beu, ivi u rodnom gradu, Donjoj Austriji i Toskani. Pisac veoma zapaenih romana, pjesnik. Poetske zbirke: Wiener Fleisch & Blut (1975), Zwischenzeit (1976), Mir selbst auf der Spur (1977), Hamlet, Hiob, Heine (1989), Black Peters Songbook (2001). Robert Schindel, roen 1944. u Bad Hallu kod Linza, ivi u Beu. Pjesnik i prozaist. Pjesnike zbirke: Zwischen den Maulschellen des Erklaerens (1970), Ohneland (1986), Geier sind puenktliche Tiere (1987), Im Herzen der Kaelte (1988), Immernie (2000), Nervoes der Meridian (2003), Zwischen Dir und mir waechst tief das Paradies (2003).

671

Peter Turrini, roen 1944. u St. Margarethenu, Kranjska, ivi u Beu i Retzu. Najpoznatiji je kao pisac pozorinih komada (izmeu ostalih): Rozznjogd (praizvedba 1971), Sausschlachten (1972), Josef und Maria (1980), Die Liebe in Madagaskar (1998), Die Eroeffnung (2000). Prevedene pjesme potiu iz njegove zbirke Ein paar Schritte zurueck (2002). Svoje komade i pjesme objavio je zajedno u vie tomova. Ludwig Fels, roen 1946. u Treuchtlingenu (Njemaka), ivi u Beu i Regensburgu. Pisac proznih i pozorinih djela (Die Hochzeit von Sarajevo, 1995), pjesnik. Poetske zbirke: Anlaeufe (1973), Ernuechterung (1975), Alles geht weiter (1977), Ich war nicht in Amerika (1978), Vom Gesang der Baeuche (1980), Der Anfang der Vergangenheit (1984), Blaue Allee, Versprengte Tataren (1988). Gerhard Kofler, roen 1949. u Bozenu/Bolzanu, ivio i umro u Beu 2005. Pisao na italijanskom i njemakom, jednu zbirku i na panskom. Zbirke pjesama, gotovo uvijek dvojezine (izmeu ostalih): Suedtiroler Extrawaganzen (1981), Mexcaltitn (1989), Piccole tazze / Kleine Tassen (1992), Inermezzo a Vienna (1993), Il posto esposto / Der ausgesetzte Platz (1997), Poesie di mare, terra e cielo / Poesie von Meer, Erde und Himmel (2003), Soliloquio dautunno / Selbstgespraech im Herbst (2005). Gnther Geiger, roen 1949. u Grazu, ivi u Beu. Romansijer i pjesnik. Prevedena pjesma potie iz zbirke Luzifers Superlative Montreux Passage (2001). Evelyn Schlag, roena 1952. u Waidhofenu/Ybbs, gdje i danas ivi. Pie prozu, poeziju, esej i kritiku. Pjesnike zbirke: Einfluesterungen nahe seinem Ohr (1984), Ortwechsel des Herzens (1989), Der Schnabelberg (1992), Brauchst du den Schlaf dieser Nacht (2002). Michael Donhauser, roen 1956. u Vaduzu, Kneevina Lichtenstein, ivi u Beu. Pjesnike zbirke: Der Holunder (1986), Die Woertlichkeit der Quitte (1990), Dich noch und. Liebes- und Lobgedichte (1991), Von den Dingen (1993), Sarganserland (1999), Venedig: Oktober (2003). Sabine Gruber, roena 1963. u Meranu (Italija), ivi u Beu. Pie poeziju i prozu. Prevedene pjesme potiu iz zbirke Fang oder Schweigen (2002).

672

Bettina Balka, roena 1966. u Salzburgu, ivi u Beu. Pie prozu i poeziju.Pjesnike zbirke: Die dunkelste Frucht (1994), Im Packeis (2001), Dissoziationen (2002). Wieland Schmied (Frankfurt a.M./Njemaka), urnalista, liriar i kritiar umjetnosti 1939.g. dolazi u Be na studij prava i historije umjetnosti. Nakon Drugog svjetskog rata vraa se u SR Njemaku, do 1975.g. vri dunost vieg kustosa Nacionalne galerije u Berlinu; 1978-1986 direktor je Njemakog ureda za akademsku razmjenu (DAAD), a 1986-1994 profesor historije umjetnosti na Likovnoj akademiji u Mnchenu. 1995.g. postaje predsjednik Bavarske akademije lijepih umjetnosti, a 19801999 predsjednik Internacionalne ljetne akademije Salzburg. Autor je veeg broja pjesama i eseja o umjetnosti 19. i 20. vijeka; dobitnik je Austrijske dravne nagrade za publicistiku u domenu kulture. Najvanija djela: zbirke poezije Geografska karta vjetra (Landkarte des Windes,1957), Vjetar moreplovaca (Seefahrerwind,1963), esejistika Poetsko u umjetnosti (Das Poetische in der Kunst, 1960), Poslijeratno slikarstvo u Njemakoj, Austriji i vajcarskoj (Malerei nach 1945 in Deutschland, sterreich und der Schweiz, 1974), Ezra Pound, 1994, Slikarstvo u Austriji 1945-95 (Malerei in sterreich 1945-1995, 1996). Elfriede Jelinek (Mrzzuschlag/Austrija, 1946). Trenutno najpoznatija ali istovremeno i najkontroverznija austrijska spisateljica i dobitnica Nobelove nagrade za knjievnost (2004). U ranoj mladosti Jelinekova se bavi muzikom i studira na Odsjeku za klavir i orgulje, dok paralelno uzima i asove pjevanja, violine i gitare. Stekavi diplomu Bekog konzervatorija na Odsjeku za orgulje, ona paralelno studira historiju umjetnosti i teatrologiju, ali studij prekida iz zdravstvenih razloga. Vrlo rano se poinje baviti poezijom i debituje zbirkom pjesama Lisina sjena (Lisas Schastten,1967). Prvim kontaktima sa studentskim pokretom njeno pisanje poprima socijalno kritiku orijentaciju. 1970.g. objavljuje satiriki roman Svi smo mi mamci, baby! Ovaj, kao i njen sljedei roman pod naslovom Michael. Knjiga za mlade namijenjena infantilnom drutvu (1972), ima karakter lingvistike pobune, usmjerene na popularnu kulturu i njenu lanu prezentaciju dobrog ivota. Nakon nekoliko godina provedenih u Berlinu i Rimu Jelinekova se udaje i ivi na relaciji Be-Mnchen, i u tom razdoblju nastaju njeni najznaajmniji romani Ljubavnice (Die

673

Liebhaberinnen,1975), Izopenici (Die Ausgesperrten, 1980), kao i autobiografski roman Pijanistica (Die Klavierspielerin, 1983), po kojem je 2001.g. u reiji Michaela Hanekea snimljen istoimerni film. Sva ova djela prikazuju jedan surovi svijet stvarnosti, u kojoj se italac suoava s vladavinom reima nasilja i pokornosti, progona i grabei. Jelinekova veoma otvoreno i upeatljivo demonstrira na koji nain klieji zabavljake industrije prodiru u svijest ljudi, paralizujui svaku moguu opoziciju klasnoj nepravdi i rodovskom ugnjetavanju. U romanu Pouda (Die Lust, 1989) socijalna analiza autorice prerasta u fundamentalnu kritiku suvremene civilizacije, to dolazi do izraaja u opisima seksualnog nasilja nad enama, kao aktuelnom obrascu nae kulture. Izrazitom estinom Jelinekova kanjava svoju domovinu Austriju prikazujui je kao carstvo smrti u romanu Djeca mrtvih (Die Kinder der Toten,1995). Nain uruenja Nobelove nagrade knjievnici E.Jelinek putem video ceremonije bio je predmet kritike mnogih, dok su drugi tu injenicu pravdali njenom socijalnom i agorafobijom. Komentirajui dodjeljenu joj Nobelovu nagradu, upitala se ova feministika spisateljica s reputacijom, nije li je moda dobila samo zbog injenice to je ena, to je tipino za njenu skromnost i profinjenu samoironiju.

674

EXECUTIVE SUMMARY

17 2007

NO

EXECUTIVE
While previous issues of Sarajevo Notebook magazine were dedicated to the overview of contemporary drama, prose and poetry in the region, the current issue presents the problems of literary criticism in the South Slav countries. The introductory essay is written by Mitko Madunkov, a writer who was born in Macedonia, but lived in Belgrade. He investigates the relationship between history and individual life, whom the Yugoslavian space in the culture belonged to, the meaning of double belonging of a writer, how we recognize life, the nature of a writers dutiesetc. Renato Bareti, author of the prize-winning novel Osmi povjerenik (The Eighth Commissioner) writes this issues DIARY in which he describes his stay in Belgium as a scholar. This issue of Sarajevo Notebook presents two DIALOGUES. The first one is led by Muharem Bazdulj, in which he introduces the reader to Mirjana Mioinovi, a prominent translator, theatrologist and essayist, while the second is led by Dean Duda introducing Milivoj Solar, a university professor and well-known author not only for his reference book entitled Theory of literature, but also for his recent book in which he describes bad taste. The MAIN THEME of this issue contains studies of young and old researchers in which major problems of the literary criticism are presented and analyzed. These studies also include analyses of current critics who write columns not only in daily and weekly magazines but also in professional journals. In this way, we have overviewed criticism during the last fifteen years in Serbia (Saa iri, Igor Perii), Bosnia and Herzegovina (Enver Kazaz), Macedonia (Robert Alagjozovski), Kosova (Agim Vinca, Anton Berishaj), Slovenia (Urban Vovk) and Croatia (Leo Rafolt).

676

SUMMARY
In order to evaluate literary creativity in the most objective way possible, a new section CRITICISM which deals with how other read other is introduced. Stevan Tonti (Bosnia and Herzegovina) discusses book from Serbia, Jagna Poganik (Croatia) discusses book from Slovenia Made in Slovenia by Ale ar, Mitja ander (Slovenia) discusses books by Miljenko Jergovi (Bosnia and Herzegovina), Sran Valjarevi (Serbia) and Lamija Begagi (Bosnia and Herzegovina), Tihomir Brajovi (Serbia) Elijahova stolica a novel by Igor tiks (Croatia), Tanja Rosi (Serbia) Vjenik a novel by Nedad Ibriimovi (Bosnia and Herzegovina), Svetlana Tomi (Serbia) an Anthology of short stories in Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia and Montenegro. In addition, Mihajlo Panti (Serbia) writes about Zoran Feri (Croatia), Basri Capriqi (Kosova) writes about novels by Ismail Kadare (Kosova), Vesna Cidilko (Serbia) the reception of Stevan Tontis poetry, Rusmir Mahmutehaji (Bosnia and Herzegovina ) Nono vijee a novel by Devad Karahasan (Bosnia and Herzegovina), Milorad Belani (Serbia) Zimska etnja a novel by Rade Kuzmanovi (Serbia), Neboja Mari (Serbia) a novel written by Goran Samardi (Bosnia and Herzegovina) and finally, Elizabeta eleva (Macedonia) reviews a book by Kice Kolbe (Macedonia). This time MANUFACTURE brings along the latest poetic and prose works by South Slav authors. DOCUMENTS reveal Danilo Kis correspondence with numerous worldwide famous figures. Blaga Dimitrovas essay is a both funny and melancholic recollection of her meeting with Danilo Ki. In this issue PASSPORT presents a panoramic view of contemporary Austrian poetry carefully selected and translated by a prominent Bosnian-Herzegovinian poet Stevan Tonti. Austrian poets introduced in this issue are: Julian Schutting,

677

Wolfgang Bauer, Peter Henisch, Robert Schindel, Peter Turrini, Ludwig Fels, Gerhard Kofler, Gnther Geiger, Evelyn Schlag, Michael Donhauser, Sabine Gruber and Bettina Balka. Peter Pongratz, an outstanding Austrian painter is introduced in this issues PORTRAIT OF AN ARTIST by Wieland Schmied and Elfriede Jelinek. The first author writes about Peter Pongratzs works on the theme of war in Croatia and Bosnia, produced between 1991 1994, in which the painter illustrates striving to overcome terror. Elfriede Jelinek, on the other hand, enthusiastically describes Pongratzs series of drawings entitled Childrens poems emphasizing the openness of pictorial movements and our interpretations.

678

Izdava: MEDIACENTAR SARAJEVO Direktor: Boro Konti Kolodvorska 3 71000 Sarajevo Bosna i Hercegovina Telefon: (+387-33) 715-861 Telefaks: (+387-33) 715-860 E-mail: sarajevske.sveske@media.ba

Korektor Svetlana Tomi

Dizajn naslovne strane Ognjenka Finci Amra Zulfikarpai

Grafiko oblikovanje Adnan Mahmutovi

tampa: BLICDRUK, Sarajevo

Tira: 1000 primjeraka

asopis izlazi etiri puta godinje.

ISSN 1512-8539

Na osnovu miljenja Federalnog ministarstva

obrazovanja, nauke, kulture i sporta, broj 02-15-5451/02 od 28.08.2002. godine, asopis Sarajevske sveske osloboen je plaanja poreza na promet proizvoda.