Rudolf tajner (GA 59) Bolest i leenje Berlin, 3. mart 1910.

Verovatno je onim ljudima koji su prisustvovali predavanjima, koja sam zimus manje ili vie redovno ovde odravao, postalo jasno da se ovaj ciklus bavi nizom dalekosenih pitanja koja se tiu due. Namera dananjeg predavanja je da se takoe bavi jednim takvim pitanjem, naime prirodom bolesti i prirodom leenja. Ono to bi se moglo rei o bitnim ivotnim injenicama sa stanovita duhovne nauke, u onoj meri u kojoj su one samo fiziki izraz duhovnog uzroka, ve je objanjeno u ranijim predavanja odranim ovde na primer, Kako moemo da razumemo bolest i smrt ili Zabluda bolesti i Grozniava potera za zdravljem. Danas bih eleo da se bavimo znatno dubljim pitanjima u razumevanju bolesti i leenja. Bolest, leenje i ponekad smrtni ishod neke bolesti duboko utie na ivot ljudi. A poto smo ovde vie puta ispitivali preduslove, duhovne temelje koji lee u osnovi naeg razmiljanja, opravdano je pitati se o duhovnim uzrocima ovih dramatinih injenica i posledica ljudskog postojanja. Drugim reima, ta nauka moe da kae o ovim duhovnim iskustvima? Mi emo morati jo jednom da istraimo duboko znaenje ljudskog ivota u smislu razvoja, kako bismo razjasnili kako bolest, zdravlje, smrt i leenje stoje u odnosu na normalan tok razvoja oveka. Vidimo da dogaaji koji su pomenuti utiu na ovaj normalan tok razvoja. Da li oni moda neto doprinose naem razvoju? Da li nas oni unapreuju ili zadravaju u naem razvoju? Moemo da doemo do jasnog shvatanja tih dogaaja samo ako i ovde uzmemo u obzir prirodu itavog oveka. esto smo govorili da je ovek sastavljen od etiri lana: prvo, fiziko telo koje mu je zajedniko sa svim mineralima iz njegove okoline, iji fiziki oblik proizlazi iz fizikih i hemijskih sila u njima. Drugi lan oveka smo uvek nazivali eterskim ili ivotnim telom. To mu je zajedniko sa svim ivim biima, odnosno sa biljnim i ivotinjskim biima njegove okoline. Zatim smo govorili o astralnom telu kao o treem ovekovom lanu. Ono je nosilac zadovoljstva i bola, radosti i tuge, svih oseanja, predstava, misli i tako dalje, koji nas preplavljuju tokom dana. Ovo astralno telo ovek ima zajedniko samo sa ivotinjskim svetom. A najvii lan oveka, koji ga ini krunom stvaranja, je nosilac Ja, njegova samosvest. Kada uzmemo u obzir ova etiri lana, moe se prvo rei da ima razlike meu njima, ak i na prvi pogled. Kada spolja gledamo na sebe tu je fiziko telo. Spoljni fiziki ulni organi mogu da posmatraju fiziko telo. Sa miljenjem koje je vezano za ove organe, miljenjem koje je povezano sa instrumentom mozga, moemo da razumemo ovo fiziko telo oveka. To nam se pokazuje kada ga spolja posmatramo. Sasvim je drugaiji odnos prema ljudskom astralnom telu. Ve smo videli iz prethodnih opisa da je astralno telo samo spoljna injenica, da tako kaem, za pravu vidovitu svest. Ona moe da vidi astralno telo na isti nain kao i fiziko samo kolovanjem svesti, kako je to esto opisivano. U obinom ivotu astralno telo oveka nije vidljivo spolja; oko moe da vidi samo spoljni izraz nagona, elja, strasti, misli i oseanja koji se talasaju u njemu. Ali, za razliku, ovek opaa u sebi ova iskustva astralnog tela. On opaa ono to nazivamo nagonom, udnjom, strau, radou i tugom, zadovoljstvom i bolom. Tako se moe rei da je odnos izmeu astralnog i fizikog tela takav da u normalnom ivotu ovo prvo telo posmatramo iznutra, ali fiziko telo spolja. U izvesnom smislu druga dva lana oveka, etersko telo i nosilac Ja, nalaze se izmeu ove dve krajnosti. Fiziko telo se moe posmatrati jedino spolja, a astralno telo jedino iznutra. Ali posrednik izmeu fizikog tela i astralnog tela je etersko telo. Ne moe se posmatrati spolja, ali utie na spoljanjost. Snage, unutranja iskustva astralnog tela prvo e morati da se prenesu u etersko telo. Samo tada mogu da deluju na fiziki instrument, fiziko telo. Etersko telo deluje kao posrednik izmeu astralnog tela i fizikog tela, stvarajui vezu izmeu unutranjosti i spoljanjosti. Mi vie ne moemo da ga vidimo fizikim oima, ali ono to vidimo fizikim oima je instrument astralnog tela samo zato to je etersko telo povezano spolja sa fizikim telom. Sada, u izvesnom smislu, Ja deluje od unutra ka spolja, dok etersko telo deluje od spolja ka astralnom telu, jer putem Ja i naina na koji utie na astralno telo ovek stie saznanje o spoljnom svetu, fizikom okruenju, iz koga potie fiziko telo. ivotinjsko postojanje odvija se bez individualnog, linog znanja o sebi, jer ivotinja nema individualno Ja. ivotinja proivljava sva iskustva astralnog tela, ali ne koristi svoje zadovoljstvo i bol, simpatiju ili antipatiju da bi stekla znanja o spoljnom svetu. Ono to mi zovemo

zadovoljstvo i bol, radost i tuga, simpatija ili antipatija su iskustva astralnog tela u ivotinji, ali ivotinja ne pokazuje zadovoljstvo zbog lepote sveta, ve ostaje u okviru elementa koji uzrokuje zadovoljstvo. ivotinja odmah ivi u svom bolu, ovek je voen svojim bolom izvan sebe u otkrivanje spoljnog sveta, jer ga Ja vodi napolje i sjedinjuje ga sa spoljnim svetom. Tako vidimo, s jedne strane, kako je etersko telo usmereno ka unutra u oveka prema astralnom telu, dok Ja vodi u spoljni svet, u fiziki svet koji nas okruuje. ovek vodi naizmenian ivot. Ovaj naizmenian ivot moe da se posmatra svaki dan. Od asa buenja ujutro u ljudskoj dui mogu da se posmatraju sva iskustva koja preplavljuju astralno telo radosti i tuge, zadovoljstva i bolovi, oseanja, predstave i tako dalje. Vidimo kako nou ova iskustva potonu na nivo neodreene tame dok astralno telo i Ja istupe u jedno nesvesno, ili moda bolje reeno, podsvesno stanje. Kada gledamo budnog oveka izmeu jutra i veeri, fiziko telo, etersko telo, astralno telo i Ja su prepleteni, njihove delatnosti su meusobno povezane. Kada ovek nou zaspi, okultna svest moe da vidi kako fiziko telo i etersko telo ostaju u krevetu a astralno telo i Ja se vraaju u svoj pravi dom u duhovnom svetu, povlae se iz fizikog i eterskog tela. To se moe opisati i drugaije, to e nam omoguiti da se bavimo ovom temom na odgovarajui nain. Fiziko telo, koje nam samo pokazuje spoljanji aspekt, ostaje u fizikom svetu kao spoljanje ljudsko bie i dok spava zadrava sa sobom etersko telo kao posrednika izmeu unutranjeg i spoljanjeg. Zato u oveku koji spava ne moe da bude posredovanja izmeu spoljanjeg i unutranjeg jer je etersko telo, kao posrednik, ulo u spoljni svet. Tako se moe rei u izvesnom smislu da su u spavanju fiziko i etersko telo samo spoljanji ovek; moglo bi se ak opisati fiziko i etersko telo kao spoljanji ovek po sebi, iako je etersko telo posrednik izmeu spoljanjeg i unutranjeg. Nasuprot tome, astralno telo u oveku koji spava moe da se opie kao unutranji ovek. Ovi termini isto tako vae i za budnog oveka, jer su sva iskustva astralnog tela unutranja iskustva pod normalnim okolnostima i ono to Ja dobija u znanju spoljanjeg sveta u budnom ivotu ovek uzima u sebe da asimilira kao uenje. Spoljanje postaje unutranje preko Ja. To pokazuje da moemo da govorimo o spoljanjem i unutranjem oveku, i da se onaj prvi sastoji od fizikog i eterskog tela, a drugi od astralnog tela i Ja. Sada emo da posmatramo tzv. normalan ljudski ivot i njegov razvoj. Dozvolite da postavim pitanje: zato se ovek svake noi vraa sa svojim astralnim telom i Ja u duhovni svet? Da li postoji bilo kakav razlog da ovek spava? Ova tema je ve pomenuta ranije, ali je neophodna za temu kojom se danas bavimo. Treba da se shvati normalan razvoj da bismo razumeli oigledno abnormalna stanja kakva se ispoljavaju u bolesti i izleenju. Zato ovek svaku no spava? Do razumevanja ovog se moe doi samo ako se u potpunosti uzme u obzir odnos izmeu astralnog tela i Ja i spoljanjeg oveka. Opisali smo astralno telo kao nosioca zadovoljstva i bola, radosti i tuge, nagona, elja, strasti, uzburkanih imaginacija, shvatanja, predstava i oseanja. Ali ako je astralno telo nosilac svih ovih stvari, zato onda nou ovek nema ovih iskustava, iako je stvarni unutranji ovek povezan sa astralnim telom na takav nain da fiziko i etersko telo nisu prisutni? Zato u ovom periodu ova iskustva potonu u nedefinisani mrak? Razlog tome je to to astralno telo i Ja, iako su nosioci radosti i tuge, sudova, imaginacija itd., ne moe direktno da doivi stvari kojih su oni nosioci. U naem ljudskom ivotu astralno telo i Ja pod normalnim okolnostima zavise od fizikog i eterskog tela za svest o sopstvenim iskustvima. Na duevni ivot nije neto to astralno telo odmah doivljava. Da je ovo sluaj, onda bismo isto tako to doivljavali tokom noi kada smo ostali ujedinjeni sa astralnim telom. Na dnevni duevni ivot je kao eho ili ogledalna slika, odraz. Fiziko i etersko telo odraavaju iskustva astralnog tela. Svaka stvar koju naa dua za nas doarava izmeu buenja i spavanja, moe to samo zato to je u stanju da vidi svoje iskustvo u ogledalu fizikog tela i eterskog ili ivotnog tela. U asu kada nou napustimo fiziko i etersko telo i dalje imamo sva iskustva astralnog tela u nama, ali ih nismo svesni, jer da bismo bili svesni potrebne su osobine fizikog tela i eterskog tela. Tako u celom naem ivotu od buenja do spavanja vidimo meusobno delovanje izmeu unutranjeg i spoljanjeg oveka, izmeu Ja i astralnog tela s jedne strane, i fizikog i eterskog tela s druge. Snage koje su ovde na delu su snage astralnog tela i Ja. Jer ni pod kojim uslovima fiziko telo, kao zbir fizikih atributa, ne moe da proizvede na duevni ivot samo od sebe a to ne moe ni etersko telo. Odraavajue snage dolaze iz astralnog tela i Ja na isti nain kao i slika koju smo videli u ogledalu koja ne potie od ogledala, ve od predmeta koji se ogleda u njemu. Stoga sve snage koje uzrokuju na duevni ivot lee u astralnom telu i Ja, u unutranjoj prirodi ljudskog bia. I one postanu aktivne u meusobnom delovanju izmeu unutranjeg i spoljanjeg sveta, one se pruaju do, da tako kaemo, naeg fizikog i eterskog tela, ali nou ih vidimo u stanju koje nazivamo umor. Mi ih nou vidimo iscrpljene. A mi ne bismo mogli da nastavimo na ivot ako nismo u prilici da uemo u drugaiji svet svake noi od od onog u kome ivimo od jutra do veeri. U svetu u kome boravimo kada smo budni moemo da primeujemo na duevni ivot, moemo da ga

stvorimo pred naom duom. To radimo snagama astralnog tela. Ali mi takoe iscrpljujemo ove snage i ne moemo da ih popunimo iz naeg budnog ivota. Moemo samo da ih popunimo iz duhovnog sveta u koji ulazimo svake noi i zato spavamo. Mi ne bismo mogli da ivimo bez ulaska u svet noi i bez uzimanja iz duhovnog sveta snaga koje koristimo u toku dana. Tako smo odgovorili na pitanje ta dovodimo u fiziki svet, kada ulazimo u nae fiziko i etersko telo. Ali da li takoe neto donosimo iz fizikog sveta u duhovni tokom noi? To je drugo pitanje, a jednako je vano kao i prvo. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo da se bavimo sa vie stvari koje su sastavni deo ljudskog ivota. U obinom ivotu imamo tzv. iskustva. Ova iskustva su znaajna u naem ivotu izmeu roenja i smrti. Ovo moemo da osvetlimo jednim primerom koji sam ovde esto pominjao uenje pisanja. Kada smo stavili olovku na papir, kako bismo izrazili nae misli, mi praktikujemo umetnost pisanja. Moemo da piemo, ali koji su uslovi potrebni da moemo to da uinimo? Neophodno je da u odreenom rasponu postojanja izmeu roenja i smrti imamo itav niz iskustava. Zamislite sve ono to ste proli kao dete, od prvog nespretnog pokuaja da drite olovku, stavite je na papir itd, itd. Hvala Bogu to ovek ne mora da se podsea na sve te stvari. Bilo bi strano ako bismo svaki put kada hoemo da piemo morali da obnovimo sve neuspene pokuaje praenja linije, moda kazne u vezi s tim i tako dalje, u cilju usavravanja onoga to nazivamo umetnost pisanja. ta je to to se dogodilo? Dogodio se razvoj u jednom vanom smislu u ljudskom ivotu izmeu roenja i smrti. Imali smo itav niz iskustava. Ova iskustva su se deavala tokom dugog vremenskog perioda. Onda su se ona, takorei, preradila u ono to nazivamo sposobnost pisanja. Sve druge stvari su potonule u neodreenu senku zaborava. Ali nema potrebe da se pamte, jer se iz ovih iskustava naa dua razvila do vieg stepena; naa seanja se spajaju u ono to se pojavljuje u ivotu u vidu naih mogunosti i sposobnosti. To je na razvoj u ivotu izmeu roenja i smrti. Iskustva se prvobitno transformiu u sposobnosti due koje onda mogu da dou do izraaja pomou spoljanjeg orua fizikog tela. Sva lina iskustva izmeu roenja i smrti odvijaju se na takav nain da su preobraena u sposobnosti i u mudrosti. Mi moemo da steknemo uvid u to kako se ovaj preobraaj odvija ako pogledamo period izmeu 1770. i 1815. godine. U ovom periodu zbio se znaajan istorijski dogaaj. Mnogi ljudi su bili savremenici tog dogaaja. Kako su reagovali na to? Neki od njih nisu primetili dogaaje koji su pored njih prolazili. Ravnoduno su zanemarili da preobrate dogaaja u znanje, u mudrost sveta. Drugi su ih preobrazili u duboku mudrost, izvukli su sutinu. Kako su iskustva due preobraena u sposobnost i mudrost? Preobraavaju se tako to su uvedena u njihovoj neposrednoj formi svake noi u na san, u one oblasti u kojima se dua ili unutranje ljudsko bie nalazi u toku noi. Tu se iskustva koja se deavaju tokom vremena menjaju u esencije. Svako ko posmatra ivot zna da ako neko eli da ovlada i koordinira niz iskustava u jednoj sferi delatnosti neophodno je da preobrazi ta iskustava u periodima sna. Na primer, stvar se najbolje ui napamet tako to se ui, prespava, opet ui, ponovo prespava. Ako neko nije u stanju da zaroni iskustva u san, kako bi se pojavila kao sposobnosti ili u vidu mudrosti ili umetnosti, onda one nee biti razvijene. To je izraz na viem nivou onoga sa im smo suoeni kao sa nunou na niem. Ovogodinje biljke ne mogu da postanu one od sledee godine, ako se ne vrate u tamno krilo zemlje da bi ponovo rasle sledee godine. Ovde razvoj ostaje ponavljanje. Gde je osvetljeno ljudskim duhom to je pravi razvoj. Iskustva se sputaju u krilo none nesvesnosti i ponovo se raaju, u poetku jo uvek kao ponavljanje, ali na kraju e biti preobraena u tolikoj meri da mogu da se jave kao mudrost, kao sposobnosti i kao ivotna iskustva. Tako se ivot shvatao u vreme kada je jo uvek bilo mogue posmatrati duhovne svetove dublje nego to je to danas sluaj. Zato tamo gde su vodee linosti drevnih kultura elele da govore o nekim stvarima putem slika, vidimo ove pokazatelje znaajnih temelja ljudskog ivota. ta bi neko morao da uradi ukoliko bi hteo da sprei pojavu niza dnevnih iskustava u svojoj dui i pretvaranje u odreene sposobnosti? ta se, na primer, deava kada neko doivljava odreeni odnos sa drugom osobom tokom vremenskog perioda? Ova iskustva sa drugim licem sputaju se u nonu svest i ponovo izlaze iz noi svesti kao ljubav prema drugoj osobi, koja je, kada je zdrava, , takorei, sutina nizova iskustva. Oseanje ljubavi prema drugoj osobi se dogodilo na takav nain da je zbir iskustava spojen u jedinstvo, kao da je istkan u tkaninu. ta bi sada neko morao da uradi da bi spreio da se niz iskustava pretvori u ljubav? On bi morao da preduzme posebne mere za spreavanje prirodnog nonog procesa koji pretvara naa iskustva u sutinu, oseaj ljubavi. On bi morao nou da raspara tkaninu dnevnih iskustva. Ako on ovo moe da postigne, onda uspeva da njegov doivljaj druge osobe, koji se u njegovoj dui pretvara u ljubav, nema uticaja na njega. Homer je ukazivao na te dubine ljudskog duevnog ivota u svojoj slici Penelope i njenih prosaca. Ona obeava brak svakom od njih im zavri tkanje odreene tkanine. Ona uspeva da izbegne da odri svoje

obeanje samo paranjem svake noi onoga to je istkala u toku dana. Otkrivaju se velike dubine tamo gde je vidoviti ovek takoe i umetnik. Danas je ostalo malo oseanja za te stvari i takva tumaenja pesnika, koji su takoe bili vidovnjaci, su proglaena za proizvoljna i fantastina. Ovo ne moe da nakodi ni drevnim pesnicima, ni istini, ve samo naem vremenu, koje je tako spreeno da ue u dubine ljudskog ivota. Dakle, neto se nou unosi u duu to se opet vraa. Neto se unosi u duu to dua razvija i to je uznosi na sve vie nivoe sposobnosti. Ali sada se mora postaviti pitanje: gde ovaj razvoj oveka dostie svoje granice? Ova granica se moe prepoznati ako se posmatra kako se ovek, kad se budi ujutro, uvek vraa u isto fiziko i etersko telo, sa istim sposobnostima i talentima, istom konfiguracijom kakva je bila od roenja. Ovu konfiguraciju, ove unutranje strukture i oblike fizikog i eterskog tela ovek ne moe da menja. Ako bismo bili u stanju da fiziko ili bar etersko telo stavimo u stanje spavanja onda emo moi da ih menjamo. Ali ujutro ih nalazimo ponovo nepromenjene od veeri. Ovde postoji jasno ogranienje na ono to se moe postii razvojem ivota izmeu roenja i smrti. Razvoj izmeu roenja i smrti je u sutini ogranien na iskustva due, ne moe da se proiri na fiziko iskustvo. Tako sve mogunosti kojima neko mora da proe, sva iskustva koja bi mogla da prodube njegovo muziko razumevanje, da probude u dui duboki muziki ivot, ne bi mogle da se razviju ako ovek nema sluha, ako mu fiziko i etersko oblikovanje uha ne dozvoljava da uspostavi harmoniju izmeu spoljanjeg i unutranjeg oveka. Da bi ovek bio celina, svi lanovi njegovog bia moraju da formiraju jedinstvo koje e biti u harmoniji. Zato sve mogunosti kojima osoba bez sluha moda mora da proe, iskustva koja bi joj omoguila da se podigne na vii nivo muzikog razumevanja moraju da ostanu u dui, moraju da se povuku. One ne mogu da urode plodom, jer struktura i oblik unutranjih organa svakog jutra stvaraju granicu. Ove stvari ne zavise samo od grube strukture fizikog i eterskog tela, ve od vrlo tananih odnosa u njoj. Svaki duevni rad u naem sadanjem normalnom ivotu mora da nae izraz u organu, a ako organ nije formiran na odgovarajui nain, onda je to spreeno. Ove stvari, koje se ne mogu dokazivati fiziologijom i anatomijom, tanano oblikovanje u organima, su upravo ono to nije mogue preobraziti izmeu roenja i smrti. Da li je ovek onda potpuno nemoan da pretoiti u svoje fiziko i etersko telo dogaaje i iskustva koje je uneo u svoje astralno telo i Ja? Jer kada pogledamo ljude moemo da vidimo da ovek donekle moe da oblikuje svoje fiziko telo. Potrebno je samo da posmatra osobu koja je provela deset godina svog ivota u dubokom unutranjem razmiljanju: njegovo kretanje i fizionomija su se promenili. Ali ovo se deava unutar vrlo uskih granica. Da li je to uvek sluaj? Da to ne ostaje uvek unutar najueg ogranienja moe se razumeti samo ako pribegnemo zakonu koji smo esto ovde pominjali, ali koga se moramo esto priseati jer je toliko stran naem sadanjem vremenu, zakonu koji se moe uporediti sa jednim drugim koji se uveo za oveanstvo u XVII veku na jednom niem nivou. Do XVII veka se smatralo da nie ivotinje, insekti itd, mogu da poteknu iz renog mulja. Verovalo se da za stvaranje glista i insekata nije potrebno nita vie od puke materije. U ovo su verovali ne samo obini ljudi, ve o naunici. Ako se vratimo u ranija vremena nalazimo da je sve bilo sistematizovano na takav nain da se, na primer, uilo kako da se stvori ivot iz okoline. Tako knjiga iz VII veka n.e. opisuje kako truplo konja mora da se udara sve u cilju stvaranja pela. Slino tome volovi su stvarali strljenove, magarci ose. Bilo je to u XVII veku da je veliki naunik Franesko Redi prvi put izneo aksiom: ivot moe da potekne samo iz ivota! Zbog ove istine, koja se danas podrazumeva tako da niko ne shvata kako bi u bilo ta drugo moglo da se poveruje, Redi je smatran uasnim jeretikom u XVII veku i jedva je izbegao sudbinu ordana Bruna. Uvek je tako sa takvim istinama. U poetku su oni koji ih proklamuju igosani kao jeretici i postaju plen inkvizicije. U prolosti su ljudi bili spaljivani ili im je pretilo spaljivanje. Danas je ova vrsta inkvizicije naputena. Niko se vie ne spaljuje. Ali, oni koji sede danas na kurulnoj stolici nauke proglaavaju sve one koji promoviu novi, vii nivo istine za budale i sanjare. Ljudi koji se danas na drugaiji nain zalau za aksiom o ivim biima, koji je izneo Franesko Redi u XVII veku, se smatraju budalama i sanjarima. Redi je istakao da je netano zapaanje verovati da ivot moe da potekne iz mrtve materije, ve da se mora pratiti unazad do sline ive materije, do embriona koji crpi svoju snagu i ivot iz okoline. Slino tome danas duhovna nauka mora istai da je ono to ulazi u postojanje kao dua i to je duhovne prirode mora poticati iz duevnog i duhovnog i nije skup naslednih osobina. Kao to se embrionalni oblik gliste oslanja na materiju svoje okoline da se razvije, tako i duevno i duhovno jezgro podjednako moraju da crpi iz supstance svoje okoline u cilju razvoja. Ako sledimo duu i duhovnu prirodu u oveku unazad, dolazimo do ranijeg duevnog i duhovnog elementa koji je postojao pre roenja i koji nema nikakve veze sa nasleem. Aksiom da duevno-duhovni element moe da nastane samo iz duevno-duhovnog elementa konano podrazumeva aksiom ponovljenih zemaljskih ivota, o emu blie govori duhovna nauka. Na ivot izmeu roenja i smrti

vodi natrag do drugih ivota koje smo proli u ranijim vremenima. Duevni i duhovni element potie iz due i duha, a uzroci naeg sadanjeg doivljavanja izmeu roenja i smrti lee u prethodnom duevnoduhovnom postojanju. Kada prolazimo kroz dveri smrti nosimo sa sobom ono to smo asimilovali u ovom ivotu kao preobraenje iz uzroka u sposobnosti. Sa ovim se vraamo kada ulazimo u jedno budue postojanje putem roenja. U vremenu izmeu smrti i roenja mi smo u drugaijim okolnostima nego to smo kada ulazimo u duhovni svet kroz san svake noi iz koga se opet budimo ujutro. Kada se ujutro probudimo nalazimo nae fiziko telo i etersko telo kao to smo ih ostavili prethodne veeri. Ne moemo da ih preobrazimo naim iskustvima u ivotu izmeu roenja i smrti. Nalazimo ogranienje u zavrenom eterskom i fizikom telu. Ali kada uemo u duhovni svet kroz dveri smrti ostavljamo fiziko i etersko telo za sobom i zadravamo samo esenciju eterskog tela. U duhovnom svetu nemamo potrebe da uzmemo u obzir postojee fiziko i etersko telo. U celom periodu izmeu smrti i novog roenja ovek moe da radi sa isto duhovnim snagama, on se bavi isto duhovnim supstancama. On uzima iz duhovnog sveta ono to je potrebno da bi stvorio arhetip svog novog fizikog tela i eterskog tela i formira ove arhetipove do vremena svog novog roenja, utkivajui u njih sva iskustava koje dua nije mogla da iskoristi izmeu roenja i smrti u prethodnom fizikom i eterskom telu. Onda doe as kada je ova isto duhovna arhetipska slika zavrena i kada je ovek u stanju da izvaja u fizikom i eterskom telu ono to je utkao u arhetipsku sliku. Dakle, arhetip je aktivan u ovom konkretnom stanju sna kroz koje ovek prolazi. Ako bi ovek bio u stanju da donese sa sobom na slian nain svoje fiziko i etersko telo svako jutro pri buenju, on bi onda mogao da ih formira iz duhovnog sveta, ali bi onda morao da ih transformie. Ali roenje znai buenje iz stanja sna, koje obuhvata fiziko i etersko telo u ivotu pre roenja. Na toj taki astralno telo i Ja silaze u fiziki svet, u fiziko telo i etersko telo, u koje oni sada mogu da dodaju sve ono to nisu mogli u zavrena tela prethodnog ivota. Sada, u novom ivotu, mogu da izraze u eterskom i fizikom telu sve ono to su mogli da uzdignu na vii stepen razvoja, ali to nisu bili u stanju da primene u praksi u prethodnom ivotu jer je to onemoguilo zavreno etersko telo i fiziko telo. Da nismo u stanju da unitimo nae fiziko i etersko telo, da fiziko telo ne moe da proe kroz smrt, ne bi bilo nemogue da se integriu naa iskustva u na razvoj. Meutim, koliko god gledali na smrt sa strahom i okom i oseali bol i tugu zbog smrti koja e nas snai, objektivan pogled na svet nas ui injenici: mi treba da elimo smrt! Jer samo smrt nam daje mogunost da unitimo ovo telo, kako bismo mogli da izgradimo novo u narednom ivotu, tako da moemo da oivimo sve plodove zemaljskog postojanja. Tako su zajedno aktivne dve struje u normalnom toku ljudskog ivota: unutranje i spoljanje. Ove dve struje nam se otkrivaju paralelno u fizikom i eterskom telu sa jedne strane i u astralnom telu i Ja sa druge. ta moe ovek izmeu roenja i smrti u odnosu na fiziko i etersko telo? Ne samo to se astralno telo iscrpljuje ivotom due, ve su i organi fizikog tela i eterskog tela takoe iscrpljeni. Sada moemo da posmatramo sledee: dok je astralno telo u duhovnom svetu tokom noi, ono takoe radi na fizikom i eterskom telu da ih vrati u njihovo normalno stanje. Samo u spavanju moe ono to je uniteno tokom dana u fizikom i eterskom telu da se obnovi. Tako duhovni svet zaista radi na fizikom i eterskom telu, ali sa ogranienjima. Sposobnosti i struktura fizikog tela i eterskog tela su date roenjem i ne mogu se promeniti, osim u vrlo malim mogunostima. Dve struje su aktivne u kosmikom razvoju, takorei, koje se ne mogu apstraktno uskladiti. Ako bi neko pokuao da ujedini ove dve struje u apstraktnom razmiljanju, pokuao olako da razvije filozofiju i kae: Pa, ovek mora da bude usklaen, dakle dve struje moraju da budu skladne u oveku, on bi napravio ogromnu greku. ivot ne radi u skladu sa apstrakcijama. ivot radi na takav nain da se ovi apstraktni pogledi mogu da postignu samo posle dugog perioda razvoja. ivot radi na takav nain da stvara stanja ravnotee i harmonije samo prolazei kroz faze disharmonije. To je iva interakcija u oveku i zaista ne treba da se usklauje miljenjem. Uvek je pokazatelj apstraktnog, suvog miljenja, ako se harmonija zamilja u situaciji u kojoj ivot treba da se uravnotei kroz disharmoniju. To je sudbina ljudskog razvoja da moramo da imamo harmoniju kao cilj koji, meutim, ne moe da se postigne ako je samo zamiljen u datoj fazi ljudskog razvoja. Sada e biti lake razumeti kad duhovna nauka kae da ivot predstavlja razliite aspekte, u zavisnosti da li ga gledamo u vezi sa stanovita unutranjeg ili spoljanjeg oveka. Osoba koja eli da kombinuje ova dva aspekta nekom apstrakcijom izostavila bi iz rauna postojanje vie od jednog ideala, jednog suda, jer ima onoliko sudova koliko ima taaka gledita i samo kada te razliite take gledita deluju zajedno moe da se nae istina. Ovo nam omoguava da pretpostavimo da se ivotni pogled na unutranjeg oveka moe razlikovati od pogleda na spoljanjeg oveka. Jedan primer e nam jasno pokazati da su istine relativne, u zavisnosti da li se posmatraju sa jednog ili drugog aspekta. Sasvim je u redu za dina, koji ima ruku veliine deteta, da govori o svom malom prstu. Da li patuljak

veliine malog deteta onda moe da govori o malom prstu dina je druga stvar. Stvari koje su nune su komplementarne istine. Ne postoji apsolutna istina to se tie spoljanjih stvari. Stvari se moraju posmatrati sa razliitih taaka gledita i istina mora da bude pronaena kroz individualne istine koje osvetljavaju jedna drugu. To je razlog zato u ivotu, kao to moemo da vidimo, spoljanji ovek, fiziko telo i etersko telo, i unutranje ljudsko bie, astralno telo i Ja, ne moraju u odreenom periodu ivota da budu u potpunoj harmoniji. Da postoji potpuni sklad tada bi bio sluaj da kada ovek ulazi nou u duhovni svet unosi sa sobom dogaaje dana transformiui ih u sutinu sposobnosti, mudrost i tako dalje, a snage koje donosi sa sobom iz duhovnog sveta ujutro u fiziki svet bi se koristitile samo u odnosu na duevni ivot. Ali, granica koju smo opisali i koja je povuena za fiziko telo se nikad ne bi prela. Onda, isto tako, ne bi bilo ni ljudskog razvoja. ovek mora da naui da sam obrati panju na ova ogranienja, on mora da ih uini delom svog prosuivanja. Mora mu se dati mogunost da prebrodi ova ogranienja u najveoj moguoj meri. A on ih stalno prebrouje! U stvarnom ivotu ove granice se stalno prelaze tako da se, na primer, astralno telo i Ja ne dre u granicama kada utiu na fiziko telo. Ali radei to oni kre zakone fizikog tela. Mi onda posmatramo takva krenja kao nepravilnosti, kao dezorganizaciju fizikog tela, kao pojavu bolesti, izazvanu delovanjem duha astralnog tela i Ja. Granice mogu biti prekrene i na druge naine, a to je da ovek kao unutranje bie ne uspeva da se dovede u vezu sa spoljnim svetom, da ne uspeva u potpunosti da se povezuje sa spoljnim svetom. To moe da se prikae na jednom vrlo dramatinom primeru. Kada se dogodila uvena erupcija Mont Pelea u Srednjoj Americi, pronaena su u ruevinama vrlo znaajna i pouna dokumenta. U jednom od njih je pisalo: Ne treba vie da strahujete jer je opasnost prola, nee vie biti erupcija. Ovo pokazuju zakoni koje priznajemo kao zakone prirode. Ti dokumenti, koji saoptavaju da su dalje vulkanske erupcije nemogue na osnovu vaeeg stanja znanja o prirodi, bili su zatrpani a sa njima i naunici koji su napisali ta dokumenata na osnovu njihovog normalnog akademskog znanja. Ovde se dogodio tragian dogaaj. Ali to je sasvim jasno pokazalo nesklad oveka sa fizikim svetom. Ne moe biti nikakve sumnje da bi pamet naunika koji su istraivali ove prirodne zakone bila dovoljna da pronau istinu da su bili dovoljno kolovani. Njima nije nedostajala pamet. Ali, iako je pamet potrebna, samo ona nije dovoljna. ivotinje, na primer, naputaju neku oblast ako je takav dogaaj neminovan. To je dobro poznata injenica. Samo domae, pripitomljene ivotinje propadaju sa ljudima. Takozvani ivotinjski instinkt je dovoljan da se razvije daleko vea mudrost, to se tie buduih dogaaja, nego dananja ljudska mudrost. Pamet nije odluujui inilac, naa sadanja pamet je prisutna i kod onih koji su poinili najvee ludosti. Prema tome, ima dovoljno pameti. Ono to nedostaje je dovoljno sazrelih iskustva dogaaja. im pamet postavi neto to izgleda prihvatljivo njenom usko ogranienom iskustvu moe da doe u nesklad sa stvarnim spoljanjim dogaajima, a zatim se spoljni dogaaji provale oko nje. Jer postoji veza izmeu fizikog tela i sveta koju e ovek postepeno nauiti da prepozna i shvati snagama koje ve danas poseduje. Ali to e biti u mogunosti da uradi tek kada sabere i asimilira iskustva spoljnog sveta. Onda e harmonija koja se razvila kao rezultat tog iskustva biti stvorena od strane upravo one iste pameti koju imamo danas, jer se upravo u sadanjici naa pamet razvila do odreenog stepena. Jedina stvar koja nedostaje je sazrevanja iskustva. Ako sazrevanje iskustva ne odgovara spoljnom onda ovek postaje neusklaen sa spoljnim svetom i moe se slomiti o dogaaje u spoljanjem svetu. Videli smo drastian primer kako se dogodio nesklad izmeu fizikog tela naunika i faze koju su postigli u razvoju svoje due. Takav nesklad se ne dogaa samo kada nas zadese ozbiljni dogaaji, takav nesklad dat je u naelu i u sutini uvek kada bilo kakva spoljna teta zadesi nae fiziko i etersko telo, kada spoljna teta pogaa oveka na takav nain da nije u stanju da se suprotstavi ovoj teti svojim unutranjim snagama, da ih iskljui iz svog ivota. Ista je stvar i onda kada se desi neko oteenje, bilo da se ono spolja vidi ili je to neko tzv. unutranje oteenje, jer je ono u stvarnosti samo spoljanje. Jer ako imamo problema sa elucem, onda je to u sutini isto kao da nam je cigla pala na glavu. To je situacija koja nastaje kada se javlja sukob ili je dozvoljeno da se javi, izmeu unutranjeg ljudskog bia i spoljanjeg sveta, kada unutranji ovek ne moe da se uskladi sa spoljanjim ovekom. U sutini svih bolesti su takvi neskladi, to je prekoraeno razgranienje izmeu unutranjeg i spoljanjeg oveka. Neto se kontinuirano stvara prekoraenjem tih razgranienja to e se uskladiti samo u vrlo dalekoj budunosti, a to ostaje apstrakcija ako nae miljenje pokua da ga nametne naem ivotu. ovek razvija svoj unutranji ivot samo tako to poinje da shvata da u njegovoj sadanjoj fazi on jo uvek nije dorastao spoljanjem ivotu. Ovo ne vai samo za Ja, ve i za astralno telo. ovek doivljava svesno, izmeu buenja i spavanja, one stvari koje proima Ja. Rad astralnog tela, nain na koji prekorauje svoje granice i kako je nemono da stvori pravi sklad izmeu unutranjeg i spoljanjeg oveka lei izvan normalne ljudske svesti. Ali je to ipak prisutno. Sve ove stvari otkrivaju dublju unutranju prirodu bolesti. Koja su dva mogua pravca kojima bolest moe da krene? Ili nastupa izleenje ili smrt. U normalnom

razvoju ivota smrt mora da se posmatra kao jedna strana a leenje kao druga. ta znai leenje za razvoj oveka? Pre svega, mora se razjasniti ta znai bolest za ukupan razvoj oveka. U bolesti postoji nesklad izmeu unutranjeg i spoljanjeg oveka. Na odreeni nain unutranji ovek mora da se povue iz spoljanjeg. Jednostavan primer je kada poseemo prst. Moemo samo da poseemo fiziko telo, a ne astralno. Ali, astralno telo je uvek ukljueno u fiziko i rezultat je da astralno telo ne nalazi u poseenom prstu ono to bi trebalo da pronae kada prodire u njegova najmanja udubljenja. Osea se iskljueno iz fizikog dela prsta. U sutini, priroda itavog broja bolesti je da se unutranji ovek osea iskljuenim iz spoljanjeg, da ne moe da prodre u spoljanjeg oveka jer je povreda izazvala podelu. Sada, zdravlje moe da se oveku vrati putem spoljanjih sredstava ili unutranji ovek moe biti ojaan do one mere da je u stanju da uspostavi spoljnog oveka. Veza izmeu spoljnog i unutranjeg oveka je ponovo u veoj ili manjoj meri uspostavljena posle leenja, unutranji ovek moe ponovo da ivi u izleenom spoljanjem. To je zbivanje koji se moe uporediti sa buenjem: posle vetakog povlaenja unutranjeg oveka vraamo se iskustvima koja su dostupna samo u spoljnom svetu. Leenje omoguava oveku da se vrati sa onim to inae nije mogao na drugi nain da vrati. Proces izleenja je asimiliran u unutranjeg oveka i postao je sastavni deo ovog unutranjeg oveka. Povratak na zdravlje, leenje, je neto to moemo da posmatramo sa zadovoljstvom jer na slian nain kako san ini da ovek napreduje, mi leenjem dobijamo neto to omoguava napredovanje unutranjeg oveka. ak i ako to nije odmah vidljivo, mi smo uzdignuti u naem duevnom iskustvu, poboljani smo u naem unutranjem oveku povratkom u zdravlje. U snu sa sobom vraamo u duhovni svet stvari koje smo osvojili kroz leenje, a ovo drugo je stoga neto to to nas osnauje to se tie snaga koje razvijamo u snu. Sve ove misli o tajanstvenom odnosu izmeu sna i leenja mogu da budu razvijene u potpunosti ako je bilo vremena, ali se, ipak, moe videti kako se leenje moe izjednaiti sa onim to se unosi u duhovni svet nou, sa onim to donosi napredak u nae procese razvoja u meri u kojoj oni mogu uopte da napreduju izmeu roenja i smrti. One stvari koje u normalnom ivotu crpemo iz spoljanjih iskustava dolaze do izraaja u naem ivotu due izmeu roenja i smrti kao vii razvoj. Ali ne pojavljuje se ponovo svaka stvar koja se asimilirala kroz leenje. Mi je takoe moemo proneti kroz dveri smrti i moe nam biti od koristi u sledeem ivotu. Ali duhovna nauka nam pokazuje sledee: treba da budemo zahvalni svaki put kad smo izleeni, jer svako izleenje znai unapreenje naeg unutranjeg oveka to se moe postii samo silama koje smo iznutra asimilirali. Drugo pitanje je: ta znai za oveka bolest koja se zavrava smru? U izvesnom smislu to znai suprotno, da ne moemo da uspostavimo poremeenu ravnoteu izmeu unutranjeg i spoljanjeg oveka, da ne moemo da na pravilan nain preemo granicu izmeu unutranjeg i spoljanjeg oveka u ovom ivotu. Kao to moramo da prihvatimo nae nepromenjeno zdravo telo kada se ujutro probudimo, moramo da prihvatimo nae nepromenjeno oteeno telo kada se bolest zavrava smru i nismo sposobni da ga promenimo. Zdravo telo ostaje takvo kakvo je i prima nas ujutro; oteeno telo vie ne moe da nas primi i mi zavrimo smru. Moramo da napustimo telo, jer vie nismo u stanju da ponovo uspostavimo njegov sklad. Ali mi onda unosimo naa iskustva u duhovni svet, bez upotrebe spoljanjeg tela. Plodovi koje smo dobili kao rezultat to nas nae oteeno telo vie ne prima obogauje ivot izmeu smrti i novog roenja. Tako, dakle, moramo da budemo zahvalni bolesti koja se zavrava smru, jer nam daje mogunost unapreenja ivota izmeu smrti i novog roenja i mogunost uveavanja snaga i iskustava koja mogu sazreti samo tokom tog vremena. Tako ovde imamo posledice za duu onih bolesti koje zavravaju smru i bolesti koje zavravaju izleenjem. To nam daje dva gledita: da moemo biti zahvalni bolesti koja se zavrava izleenjem, jer smo postali jai u sebi, i moemo biti zahvalni bolesti koja se zavrava smru, jer znamo: na viem stupnju, u koji ulazimo u ivotu izmeu smrti i novog roenja, smrt je od velikog znaaja za nas, jer emo od nje nauiti da nae telo mora da bude drugaije kada ga budemo gradili za budunost. I mi emo izbei tetne aspekte koji su bili uzrok prethodnog neuspeha. Proces ozdravljenja ini da na unutranji ivot napreduje, a smrt utie na razvoj u spoljanjem svetu. Stoga nastaje potreba da zauzmemo dve razliite take gledita. Niko ne treba da pomisli da bi bilo ispravno rei sa stanovita duhovne nauke: ako je smrt, koja ishodi iz bolesti neto za ta moramo da budemo zahvalni, ako je tok bolesti neto to nas uzdie u naem sledeem ivotu, onda treba stvarno da dozvolimo da sve bolesti dovedu do smrtnog ishoda i ne inimo bilo kakav pokuaj leenja! Rei tako neto ne bi bilo u duhu duhovne nauke, jer se ona ne bavi apstrakcijama, ve onim istinama do kojih se dolo sa razliitih taaka gledita. Mi imamo dunost da pokuamo leenje svim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Zadatak da leimo kako najbolje umemo lei ugraen u ljudsku svest. Tako je stav prema smrti, kad se dogodi, neto zato treba da se bude zahvalan jer on nije neto to je obino prisutno u uobiajenoj svesti

ljudi, ali moe da se dobije ako ga prevaziemo. Sa stanovita bogova opravdano je dozvoliti bolesti da se zavri smru, sa ljudskog stanovita opravdano je uiniti sve da doe do izleenja. O bolesti koja se zavrava smru ne moe se suditi na istom nivou. U poetku ova dva stava su nepomirljiva i ona moraju da se kreu paralelno. Bilo koje apstraktno usklaivanje ovde nije od koristi. Duhovna nauka treba da napreduje prema priznanju istina koje proistiu iz jedne odreene strane ivota i drugih istina koje predstavljaju drugu stranu. Reenica leenje je dobro, leenje je dunost je ispravna. Ali tako je i sa drugom reenicom smrt je dobra kada se javlja kao posledica bolesti, smrt je korisna za celokupni ljudski razvoj. Iako su ove dve reenice u suprotnosti jedna sa drugom, obe sadre ive istine koje se mogu spoznati ivim znanjem. Upravo gde dve struje, koje samo mogu da budu harmonine u budunosti, uu u ljudski ivot, mogue je videti greku u miljenju u stereotipovima i neophodnost da se ivot posmatra u irim obrisima. Mora biti sasvim jasno da tzv. protivrenosti, kada se odnose samo na iskustvo i dublje poznavanje materije, ne ograniavaju nae znanje, ve nas postepeno vode u ivo znanje, jer se sam ivot razvija u pravcu harmonije. Normalan ivot se nastavlja na takav nain da stvaramo sposobnosti iz iskustva i da je ono to ne moemo da asimiliramo izmeu roenja i smrti utkano u tkaninu koju zatim koristimo izmeu smrti i novog roenja. Leenje i smrtna bolest prepliu se sa ovim normalnim tokom ljudskog ivota na takav nain da je svako leenje doprinos uzdizanju oveka na vii stepen, a svaka smrtna bolest, takoe, vodi oveka na vie nivoe. Ono prethodno to se tie unutranjeg oveka a potonje to se tie spoljanjeg oveka. Tako dolazi do napretka u svetu i to tako da se on ne kree u jednom ve u dva suprotna toka. Upravo u bolesti i isceljenju sloenost ljudskog ivota postaje vidljiva. Ako bolesti i zdravlje ne bi postojali, normalan ivot bi mogao samo da se nastavi na takav nain da bi ovek preu svog ivota pleo visei na skutovima postojanja, nikada ne prelazei svoje granice. A snage da ponovo izgradi svoje telo bi mu bile date iz duhovnog sveta izmeu smrti i novog roenja. U takvoj situaciji, ovek nikad ne bi mogao da razvije plodove svog rada u razvoju sveta. Ove plodove ovek moe da razvije u uskim granicama ivota samo time to moe da grei. Jer samo saznanjem o greci moe da se stigne do istine. Mogue je asimilirati istinu tako da postane deo due, da utie na razvoj, samo ako se izdvoji iz plodnog sloja greke. ovek moe da bude potpuno zdrav ako ne naruava ivot grekama i nepravilnostima koje prelaze njegove granice. Ali zdravlje koje ima iste korene kao i iznutra priznata istina, zdravlje za koje se ovek izbori iz jedne inkarnacije u drugu sopstvenim ivotom, takvo zdravlje dolazi samo kroz realnost greke, kroz bolest. ovek ui da prevazie svoje greke i zablude u leenju, s jedne strane, a sa druge da spozna greke koje nije bio u stanju da savlada u ivotu u postojanju izmeu smrti i novog ivota, tako da naui da ih savlada u sledeem ivotu. Sada moemo da se vratimo na na dramatini primer i kaemo: pamet onih naunika koji su stvorili takav pogrean sud u to vreme, ne samo da e postati mnogo opreznija u ishitrenom zakljuivanju, ve e dopustiti da iskustva sazrevaju, kako bi se postepeno uspostavio sklad sa ivotom. Tako se moe posmatrati kako leenje i bolesti utiu na ljudski ivot tako da ovek nikada ne moe da postigne svoje ciljeve sopstvenim naporom bez njih. Mi moemo da vidimo kako njihova naizgled nenormalna intervencija u na razvoj pripada ljudskom postojanju, kao i greke, ako je na cilj da spoznamo istinu. Mogli bismo isto rei o bolesti i leenju, kao to je veliki pesnik u jednoj vanoj epohi rekao za ljudsku greku: Dok ovek tei, dotle grei. Ovo moe ostaviti utisak da je pesnik hteo da kae: ovek uvek grei. Ali, reenica je dvosmislena i moe da znai: ovek tei, dok god grei! Greka raa novu tenju. Reenica dok ovek tei, dotle grei ne mora, dakle, da nas ispuni oajem, jer svaka greka donosi nove tenje i ovek e nastaviti da se zalae dok ne prevazie greke. To je isto kao rei da sama greka prevazilazi sebe i dovodi do ljudske istine. A slino se moe rei: bolest se moe javiti u oveku, ali on mora da se razvija. On se kroz bolest razvija do zdravlja. Tako bolest u leenju pa ak i u smrti ukazuje izvan sebe, i stvara stanje zdravlja koje nije strano oveku, ali koje izrasta iz oveka, a u skladu je sa njim. Svaka stvar koja se pojavljuje u ovom smislu je pogodna da nam pokae kako svet u mudrosti svog postojanja u svakoj fazi razvoja prua oveku priliku da preraste sebe u smislu rei Angelusa Silesijusa kojima smo zavrili predavanje ta je mistika? Tada se odnosilo na intimnije sfere razvoja, a sada moemo da proirimo znaenje na celu oblast bolesti i leenja i kaemo: Kada se nad sobom vine i pusti Bojoj moi, Tad e u tvome duhu i vaznesenje doi.