Paralelni Svetovi

PARALELNI SVETOVI
Takoe od Miija Kakua Ajntajnov kosmos Fizika budunosti Hiperprostor Fizika nemogueg
MIIO KAKU
PARALELNI SVETOVI
PUTOVANJE KROZ POSTANAK, VIE DIMENZIJE I BUDUNOST KOSMOSA
Prevod Ana Jei
Naslov originala Michio Kaku PARALLEL WORLDS Copyright Michio Kaku Copyright 2012 za srpsko izdanje, Heliks
Izdava Heliks Za izdavaa Brankica Stojanovi Lektor Aleksandra Dragosavljevi tampa Newpress, Smederevo Prvo izdanje Knjiga je sloena tipografskim pismima Eureka i Bureau Agency ISBN: 978-86-86059-35-2 Smederevo, 2012. www.heliks.rs
Ovu knjigu posveujem mojoj voljenoj supruzi izue
SaDraJ
zahvalnice predgovor DEO 1: KOSMOS prvo poglavlje: Slike tek roenog svemira drugo poglavlje: Paradoksalni svemir tree poglavlje: Veliki prasak etvrto poglavlje: Inacija i paralelni univerzumi DEO II: MULTIVERZUM peto poglavlje: Meudimenzionalni portali i putovanje kroz vreme esto poglavlje: Paralelni kvantni univerzumi sedmo poglavlje: M-teorija: majka svih struna osmo poglavlje: Stvoreni kosmos? deveto poglavlje: Oslukujui odjeke iz jedanaeste dimenzije DEO III: BEG U HIPERPROSTOR deseto poglavlje: Kraj svega jedanaesto poglavlje: Bekstvo iz svemira dvanaesto poglavlje: I dalje od multiverzuma napomene nauni pojmovnik preporuena literatura indeks o autoru 245 259 293 309 325 345 349 365 95 125 155 205 217 3 19 39 65 xi xv
IZJAVE ZAHVALNOSTI
Hteo bih da se zahvalim naunicima koji su ljubazno odvojili svoje vreme za razgovore. Njihovi komentari, zapaanja i ideje umnogome su obogatili ovu knjigu i doprineli njenoj dubini i fokusu: Stiven Vajnberg, dobitnik Nobelove nagrade, Teksaki univerzitet u Ostinu Mari Gel-Man, dobitnik Nobelove nagrade, Institut Santa Fe i Kalifornijski tehnoloki institut Leon Lederman, dobitnik Nobelove nagrade, Tehnoloki institut Ilinois Dozef Rotblat, dobitnik Nobelove nagrade, Bolnica Sveti Vartolomej (u penziji) Volter Gilbert, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Harvard Henri Kendal, dobitnik Nobelove nagrade, Masausetski tehnoloki institut (preminuo) Alan Gut, fiziar, Masausetski tehnoloki institut ser Martin Ris, engleski kraljevski astronom, Univerzitet u Kembridu Friman Dajson, fiziar, Institut za napredne studije, Prinstonski univerzitet Don varc, fiziar, Kalifornijski tehnoloki institut Lisa Rendal, fiziar, Univerzitet Harvard D. Riard Got III, fiziar, Prinstonski univerzitet Nil de Gras Tajson, astronom, Prinstonski univerzitet i Hajdenov planetarijum Pol Dejvis, fiziar, Univerzitet u Adelaidi Ken Krosvel, astronom, Kalifornijski univerzitet u Berkliju Don Goldsmit, astronom, Kalifornijski univerzitet u Berkliju Brajan Grin, fiziar, Univerzitet Kolumbija Kumrun Vafa, fiziar, Univerzitet Harvard
xii I Z J AV E Z A H VA L N O S T I
Stjuart Samjuel, fiziar, Kalifornijski univerzitet u Berkliju Karl Segan, astronom, Univerzitet Kornel (preminuo) Danijel Grinberger, fiziar, Siti koled u Njujorku V. P. Nair, fiziar, Siti koled u Njujorku Robert P. Kirner, astronom, Univerzitet Harvard Piter D. Vord, geolog, Vaingtonski univerzitet Don Barou, astronom, Univerzitet u Saseksu Mara Bartusijak, nauni novinar, Masausetski tehnoloki institut Don Kasti, fiziar, Institut Santa Fe Timoti Feris, nauni novinar Majkl Lemonik, nauni kolumnista, asopis Time Fulvio Melija, astronom, Univerzitet Arizona Don Horgan, nauni novinar Riard Maler, fiziar, Kalifornijski univerzitet u Berkliju Lorens Kraus, fiziar, Univerzitet Kejs Vestern Rizerv Ted Tejlor, projektant atomske bombe Filip Morison, fiziar, Masausetski tehnoloki institut Hans Moravec, raunarski naunik, Univerzitet Karnegi Melon Rodni Bruks, raunarski naunik, Laboratorija za vetaku inteligenciju, Masausetski tehnoloki institut Dona irli, astrofiziar, Laboratorija za mlazni pogon Den Vertimer, astronom, SETI@home, Kalifornijski univerzitet u Berkliju Pol Hofman, nauni novinar, asopis Discover Fransis Everit, fiziar, Gravitaciona sonda B, Univerzitet Stenford Sidni Perkovic, fiziar, Univerzitet Emori
Voleo bih da uputim izraze zahvalnosti i sledeim naunicima na stimulativnim diskusijama o fizici u proteklim godinama koje su mi znatno pomogle da uobliim sadraj knjige: T. D. Li, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Kolumbija eldon Glaou, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Harvard Riard Fajnman, dobitnik Nobelove nagrade, Kalifornijski tehnoloki institut (preminuo) Edvard Viten, fiziar, Institut za napredne studije, Prinstonski univerzitet
I Z J AV E Z A H VA L N O S T I xiii
Dozef Liken, fiziar, Fermilab Dejvid Gros, fiziar, Institut Kavli, Santa Barbara Frank Vilek, fiziar, Kalifornijski univerzitet, Santa Barbara Pol Taunsend, fiziar, Univerzitet Kembrid Peter Van Nievenhojzen, fiziar, Dravni univerzitet Njujorka, Stoni Bruk Miguel Virasoro, fiziar, Rimski univerzitet Bandi Sakita, fiziar, Siti koled u Njujorku (preminuo) Aok Das, fiziar, Roesterski univerzitet Robert Marak, fiziar, Siti koled u Njujorku (preminuo) Frenk Tipler, fiziar, Univerzitet Tulejn Edvard Trajon, fiziar, Koled Hanter Miel Begelman, astronom, Univerzitet u Koloradu
Zahvalnost dugujem i Kenu Krosvelu na brojnim komentarima o knjizi. eleo bih da se zahvalim i svom uredniku, Roderu olu, koji je izvanredno uredio sve moje knjige. Sigurnom rukom znatno ih je unapredio, a njegovi komentari uvek su pomagali da se razjasni i produbi sadraj i izlaganje. Na kraju, zahvalio bih se svom agentu, Stjuartu Krievskom, koji je predstavljao moje knjige sve ove godine.
PREDGOVOR
Kosmologija je nauka o kosmosu kao celini i obuhvata i njegovo roenje, a moda i kraj. Ne iznenauje to je kosmologija doivela mnoge preobraaje u svojoj sporoj, bolnoj evoluciji, esto pod senkom verske dogme i sujeverja. Prvu revoluciju u kosmologiji pokrenula je pojava teleskopa u prvoj deceniji sedamnaestog veka. Galileo Galilej, nadovezujui se na rad velikih astronoma Nikole Kopernika i Johana Keplera, uspeo je da pomou teleskopa uini rasko nebesa dostupnim ozbiljnom naunom istraivanju po prvi put u istoriji. Napredak ove prve faze kosmologije dostigao je vrhunac u delu Isaka Njutna, koji je definisao fundamentalne zakone kretanja nebeskih tela. Umesto magije i misticizma, zakoni nebeskih tela sada su posmatrani kao subjekti izraunljivih i reproduktivnih sila. Za drugu revoluciju u kosmologiji zasluni su veliki teleskopi dvadesetog veka, poput onog na planinskom vrhu Maunt Vilson sa svojim ogromnim reektujuim ogledalom od 25 metara. Dvadesetih godina prolog veka astronom Edvin Habl opovrgao je pomou ovog dinovskog teleskopa vekovnu dogmu po kojoj je kosmos statian i vean, pokazavi da se nebesa udavaljaju od Zemlje ogromnom brzinom odnosno, da se vasiona iri. Bila je to potvrda Ajntajnove teorije opte relativnosti po kojoj arhitektura prostorvremena nije ravna i linearna, ve dinamina i zakrivljena. To nam je pruilo prvo prihvatljivo objanjenje porekla kosmosa kosmos je roen u kataklizminoj eksploziji zvanoj Veliki prasak, kada su se zvezde i galaksije zavitlale u prostranstvo svemira. S pionirskim radom Dorda Gamova i njegovih kolega na teoriji Velikog praska, te Freda Hojla na poreklu elemenata, postavljene su osnove za iscrtavanje obrisa evolucija kosmosa. U toku je trea revolucija. Traje tek pet godina. Pokrenuo ju je arsenal novih, visokotehnolokih instrumenata kao to su svemirski sateliti, laseri, detektori gravitacionih talasa, teleskopi X-zraenja i superkompjuteri ogromnih brzina. Raspolaemo dosad najmerodavnijim podacima
xvi P R E D G O V O R
o prirodi kosmosa, ukljuujui njegovu starost, sastav, a moda i znanje o njegovoj budunosti i smrti u nekom trenutku. Astronomi sada uviaju da se svemir izmie ogromnom brzinom, ubrzavajui bez ogranienja, sve vie se s vremenom hladei. Ako se to nastavi, suoiemo se s mogunou Velikog smrzavanja kada e kosmos zapasti u tamu i hladnou, a itav inteligentni ivot e izumreti. Ova knjiga govori o toj treoj velikoj revoluciji. Razlikuje se od mojih prethodnih knjiga iz fizike, Posle Ajntajna i Hipersvemir, koje su pomogle javnosti da se upozna s novim konceptima viih dimenzija i teorije superstruna. U knjizi Paralelni svetovi umesto na prostorvreme usredsreujem se na revolucionarne pomake u kosmologiji tokom poslednjih nekoliko godina, na osnovu novih dokaza iz laboratorija irom sveta i rezultata dosezanja najudaljenijih granica svemira, kao i novih dostignua u teorijskoj fizici. Zamislio sam je kao tivo koje se moe itati i razumeti bez prethodnog poznavanja kosmologije. U Delu 1 ove knjige, bavim se naukom o kosmosu i dajem kratak pregled pomaka u ranim fazama kosmologije s kulminacijom u vidu takozvane inatorne teorije koja nam prua dosad najnapredniju formulaciju teorije Velikog praska. Tema Dela 2 je nova teorija multiverzuma svet nainjen od veeg broja svemira od kojih je jedan na. U ovom delu knjige razmatram mogunost crvotoina, zakrivljenja prostora i vremena, te kako bi vie dimenzije mogle da ih povezuju. Teorija superstruna i M-teorija pomerile su nas za jedan veliki korak preko Ajntajnove teorije i potvrdile da bi na univerzum mogao da bude tek jedan od mnogih. Na kraju, u Delu 3, govorim o Velikom smrzavanju i o tome ta naunici sada vide kao kraj kosmosa. Moi ete da proitate i ozbiljno, premda spekulativno razmatranje kako bi napredne civilizacije u dalekoj budunosti mogle pomou zakona fizike da bilionima godina u budunosti napuste na svemir i dospeju u drugi, gostoljubiviji kosmos gde bi zapoeli proces preporoda ili odakle bi se vratili u prolost kada je vasiona bila toplija. Plima novih podataka, novi instrumenti poput svemirskih satelita koji mogu da pretrauju nebesa, novi detektori gravitacionih talasa i novi akceleratori veliine gradova ija izgradnja se blii kraju, uvruju fiziare u uverenju da moda ulazimo u zlatno doba kosmologije. Ukratko, ovo je sjajan trenutak da se bavimo fizikom i uestvujemo u potrazi za razumevanjem naeg porekla i sudbine svemira.
PARALELNI SVETOVI
PRVI DEO
KOSMOS
prvo poglavlJe
Slike tek roenog svemira

Pesnik hoe samo da bude glavom u nebesima. Logiar eli da nebesa spusti u svoju glavu. Njegova glava onda se podvaja. G. K. esterton
ad sam bio dete, moja lina uverenja bila su u sukobu. Roditelji su mi vaspitavani u budistikoj tradiciji, ali ja sam nedeljom pohaao asove veronauke na kojima sam rado sluao biblijske prie o kitovima, barkama, stubovima soli, rebrima i jabukama. Fascinirale su me alegorije iz Starog zaveta koje su mi bile omiljeni deo asova veronauke. inilo mi se da su te alegorije o velikim poplavama, grmlju u vatri i razdvajanju mora bile neuporedivo uzbudljivije od budistikog mantranja i meditacije. Zapravo, te drevne pripovesti o herojstvu i tragediji slikovito su ilustrovale duboke moralne i etike lekcije koje su me pratile kroz ivot. Na jednom asu veronauke prouavali smo Postanje. Dok sam itao kako Bog grmi s nebesa: Neka bude svetlost!, to mi se inilo mnogo dramatinije od nemog meditiranja o nirvani. Iz naivne radoznalosti, zapitao sam uiteljicu veronauke da li je Bog imao majku. Obino je odgovarala brisko, dopunjujui odgovor dubokoumnim naravouenijem o moralu. Meutim, ovog puta je ustuknula. Ne, odgovorila je oklevajui, Bog verovatno nije imao majku. Ali otkud Bog?, pitao sam. Promrmljala je kako bi o tome morala da se posavetuje sa svetenikom. Nisam uviao da sam sluajno nabasao na jedno od velikih pitanja teologije. Bio sam zbunjen, jer u budizmu nije bilo nikakvog boga samo bezvremene vasione bez poetka i kraja. Kasnije, kada sam se dao
4 Paralelni svetovi
u prouavanje velikih svetskih mitologija, nauio sam da se u religiji razlikuju dva tipa kosmologije: prvi se zasniva na trenutku kada je Bog stvorio svemir, dok se drugi temelji na ideji da je vasiona oduvek postojala i da e je uvek biti. Meutim, nisu obe mogle biti tane. Kasnije sam poeo da otkrivam da ove zajednike teme proimaju mnoge druge kulture. Na primer, po kineskoj mitologiji, na poetku je postojalo kosmiko jaje. Novoroeni bog Pangu bivstvovao je gotovo itavu venost unutar jajeta koje je plutalo u bezoblinom moru Haosa. Kada se napokon izlegao, Pangu je dikljao preko tri metra na dan, tako da je gornja polovina ljuske jajeta postala nebo, a donja zemlja. Posle 18.000 godina, umro je stvorivi na svet: od njegove krvi nastale su reke, od oiju Sunce i Mesec, a glas mu postade grom. Mit o Panguu na mnogo naina odslikava temu prisutnu u brojnim drugim religijama i drevnim mitologijama: creatio ex nihilo vasione (pojava vasione ni iz ega). U grkoj mitologiji, kosmos je na poetku bio u stanju haosa (zapravo, re haos vodi poreklo iz grke rei sa znaenjem ponor). Ta bezoblina praznina esto se opisuje kao okean na primer, u vavilonskoj i japanskoj mitologiji. Ova tema se moe nai u drevnoj egipatskoj mitologiji u kojoj se bog Ra izlegao iz plutajueg jajeta. U polinezijskoj mitologiji, umesto kosmikog jajeta pojavljuje se kokosov orah. Maje su verovale u slian mit po kome vasiona umire pet hiljada godina po nastanku samo da bi se ponovo rodila, i sve tako redom, u beskrajnom ponavljanju raanja i unitenja. Ovi creatio ex nihilo mitovi upadljivo se razlikuju od kosmologije po budistikom i, u izvesnim varijantama, hinduistikom tumaenju. U ovim mitologijama, kosmos je bezvremen, bez poetka i kraja. Ima mnogo nivoa postojanja, ali najvii je nirvana, vean i dostian samo kroz najistiju meditaciju. U hinduistikoj mahapurani zapisano je: Ako je Bog stvorio svet, gde je bio pre stvaranja?... Svet nije stvoren, ve kao vreme nema kraja ni poetka. Ove mitologije protivree jedna drugoj i izmeu njih naizgled nema nikakvog slaganja. Meusobno su iskljuive: kosmos je ili imao poetak ili nije. Izgleda da nema srednjeg reenja. Meutim, reenje se danas, po svemu sudei, pomalja iz sasvim drugog pravca iz sveta nauke kao rezultat nove generacije monih naunih instrumenata koji krstare svemirom. Drevna mitologija se u tumaenju porekla sveta oslanjala na mudrost pripovedaa. Danas se naunici slue arsenalom svemirskih satelita, detektora gravitacionih talasa,
S like tek ro enog svemira 5
interferometara, superkompjutera ogromnih brzina i internetom sprovodei revoluciju u naem razumevanju kosmosa i pruajui nam do sada najubedljiviji prikaz njegovog stvaranja. Malo-pomalo, iz podataka dobijamo veliku sintezu dve suprotstavljene mitologije. Naunici spekuliu da se postanje ponavljalo u bezvremenom okeanu nirvane. U toj novoj slici, na svemir mogao bi se uporediti s mehurom koji pluta u mnogo veem okeanu, pri emu se neprestano stvaraju novi mehurovi. Prema ovoj teoriji, svemiri se, poput mehuria u kipuoj vodi, neprestano stvaraju, plutajui u mnogo veem okruenju, nirvani jedanaestodimenzionalnog hipersvemira. Sve vie fiziara smatra da je na svemir nastao iz ognjene kataklizme, Velikog praska, ali i da je u venom okeanu drugih univerzuma. Ako smo u pravu, veliki praskovi se odigravaju i dok itate ovu reenicu. Fiziari i astronomi irom sveta razmatraju kako bi ovi paralelni svetovi mogli da izgledaju, kojim zakonima se pokoravaju, kako su roeni i kako bi mogli da umru. Moda su jalovi, bez osnovnih elemenata ivota. Mogue je i da lie na na svemir, razdvojeni od nas jednim kvantnim dogaajem zbog kog su poeli da divergiraju od naeg kosmosa. Ima i fiziara koji ukazuju na mogunost da jednog dana, kako na kosmos bude stario, a ivot u njemu moda postao neodriv, budemo prinueni da ga napustimo i izbegnemo u drugi svemir. Ove nove teorije pokree plima podataka dobijenih od svemirskih satelita koji snimaju ostatke samog stvaranja. Naunici sada ostvaruju izvanredne pomake u opisivanju deavanja od samo 380.000 godina posle Velikog praska, kada je odsjaj stvaranja tek ispunio svemir. Moda i najubedljiviju sliku ovog zraenja dobijamo od novog instrumenta, satelita zvanog WMAP (Wilkinson Microwave Anisotropy Probe Vilkinsonova mikrotalasna anizotropna sonda).
S atelit W MAP
Neverovatno! Revolucionarno! takve epitete su uzvikivali februara 2003. poslovino suzdrani astrofiziari opisujui dragocene podatke to im je dostavio njihov najnoviji satelit. WMAP je sonda nazvana po pioniru kosmologije Dejvidu Vilkinsonu i putena je u rad 2001. WMAP je neverovatnom preciznou pruio naunicima detaljnu sliku ranog svemira starog tek 380.000 godina. Ve milijardama godina naim kosmosom krui kolosalna koliina energije preostale od izvorne vatrene lopte
6 Paralelni svetovi
iz koje su se izrodile zvezde i galaksije. Danas ju je WMAP najzad zabeleio na filmu u izvanrednim detaljima, stvarajui dosad nevienu mapu, fotografiju neba koja nas ostavlja bez daha svojim detaljnim prikazom mikrotalasnog zraenja nastalog u Velikom prasku, ehom postanja, kako ga je nazvao asopis Time. Astronomi vie nikada nee gledati u nebo na isti nain. Po reima Dona Bakola sa Instituta za napredne studije pri Prinstonu, otkria satelita WMAP predstavljaju in preobraenja kosmologije od spekulacije u preciznu nauku. Ovakav priliv podataka iz tog ranog perioda istorije svemira sada je omoguio kosmolozima da precizno odgovore na najdrevnija pitanja koja zbunjuju i kopkaju ljudski rod otkad smo prvi put pogledali u plamteu zvezdanu lepotu nonog neba. Koliko je star svemir? Od ega je sazdan? Kakva mu je sudbina? (Godine 1992, prve, mutne slike ovog zraenja koje ispunjava nebo dao nam je satelit COBE Cosmic Background Explorer, Istraiva kosmikog pozadinskog zraenja. Taj rezultat, premda revolucionaran, bio je razoaravajui zbog nefokusirane fotografije ranog svemira koju smo dobili. To nije spreilo medije da tu sliku ushieno proglase licem Boga. Ali precizniji opis mutnih slika dobijenih sa satelita COBE bio bi da su to fotografije novoroenog svemira. Ako bismo dananji svemir uporedili s osamdesetogodinjakom, onda bi ga fotografije koje je napravio prvo COBE, a kasnije i WMAP, prikazivale kao novoroene ni ceo jedan dan staro.) Nono nebo je poput vremeplova i upravo zato WMAP moe da nam d bez premca najjasnije slike novoroenog svemira. Poto se svetlost kree konanom brzinom, zvezde nou vidimo onakve kakve su nekada bile, a ne kakve su danas. Svetlost od Meseca do Zemlje putuje neto due od jedne sekunde i kada pogledamo u Mesec vidimo ga kakav je bio sekundu ranije. Razdaljinu od Sunca do Zemlje svetlost pree za oko osam minuta. Slino tome, mnoge nama poznate zvezde koje vidimo na nebesima toliko su daleko da je njihovoj svetlosti potrebno od 10 do 100 godina da stigne do vaih oiju. (Drugim reima, udaljene su izmeu 10 i 100 svetlosnih godina od Zemlje. Svetlosna godina priblino iznosi 9,5 biliona kilometara i predstavlja razdaljinu koju svetlost pree za godinu dana.) Svetlost dalekih galaksija moe biti stotinama miliona ili milijardama svetlosnih godina daleko. Zato ona predstavlja fosilnu svetlost, u nekim sluajevima emitovanu jo pre pojave dinosaurusa. Neki od najudaljenijih objekata koje moemo da vidimo naim teleskopima zovu se kvazari. To su ogromni galaktiki motori koji stvaraju neverovatno velike koliine energije blizu granica poznatog svemira. Kvazari su udaljeni od Zemlje
i do 13 milijardi svetlosnih godina. WMAP je detektovao jo i starije zraenje od izvorne vatrene lopte koja je stvorila kosmos. Da bi opisali svemir, kosmolozi ponekad prizivaju sliku koju bismo videli s vrha Empajer Stejt Bildinga, zgrade s preko stotinu spratova koja se uzdie nad Menhetnom. Gledajui odozgo, jedva nazirete ta se deava dole na ulici. Ako uporedimo prizemlje Empajer Stejt Bildinga s Velikim praskom, onda bi se, posmatrano odozgo, udaljene galaksije nalazile na desetom spratu. Daleki kvazari vidljivi zemaljskim teleskopima bili bi na sedmom spratu. Pozadinsko kosmiko zraenje koje registruje WMAP satelit nalo bi se samo centimetar nad ulicom. Satelit WMAP sada nam je omoguio da starost svemira izmerimo sa zadivljujuih jedan posto preciznosti: 13,7 milijardi godina. Veliki napori astrofiziara u preko deset godina kulminirali su u misiji satelita WMAP. Koncept ovog satelita predloila je NASA 1995. godine, a odobren je dve godine kasnije. NASA je 30. juna 2001. godine poslala WMAP na raketi Delta II u solarnu orbitu izmeu Zemlje i Sunca. Paljivo je odabrano da destinacija bude Lagranova taka broj 2 (ili L2, to je posebna taka relativne stabilnosti blizu Zemlje). Iz te perspektive, Sunce, Zemlja i Mesec uvek usmeravaju satelit da mu se ne bi ispreili u pregledanju kosmosa. WMAP skenira itavo nebo svakih est meseci. Konstrukcija ovog satelita plod je najnovijih tehnologija. Svojim monim senzorima moe da registruje slabo mikrotalasno zraenje zaostalo od Velikog praska prisutno svuda u svemiru, ali koje naa atmosfera apsorbuje u velikom stepenu. Aluminijumsko-kompozitni satelit dimenzija je 3,8 metara s 5 metara, a tei 840 kilograma. Ima dva naspramna teleskopa koja fokusiraju mikrotalasno zraenje iz kosmosa i alju podatke putem radio-talasa na Zemlju. Napaja se snagom od samo 419 vati (ravno snazi pet obinih sijalica). Vie od milion i po kilometara daleko od Zemlje, WMAP je na bezbednoj udaljenosti do Zemljinih atmosferskih poremeaja koji mogu da maskiraju slabo mikrotalasno pozadinsko zraenje, te moe neprestano da ga oitava na celom nebu. Satelit je svoje prvo osmatranje celog neba dovrio aprila 2002. est meseci kasnije, ostvareno je drugo puno skeniranje neba. Satelit WMAP daje nam do sada najsveobuhvatniju, najdetaljniju mapu ovog zraenja. Pozadinsko mikrotalasno zraenje koje je WMAP registrovao prvi su predvideli Dord Gamov i njegovi saradnici. On je zapazio i da ovo zraenje ima karakteristinu temperaturu. WMAP je izmerio da je ta temperatura tek neto vea od apsolutne nule, odnosno izmeu 2,7249 i 2,7251 stepeni Kelvina.
8 Paralelni svetovi
Ovo je slika novoroenog svemira, starog samo 380.000 godina, koju je nainio satelit WMAP. Svaka taka najverovatnije predstavlja majunu kvantnu uktuaciju u aru stvaranja koja se razvila u galaksije i galaktika jata koja vidimo danas.
Ta mapa nainjena na osnovu podataka dobijenih od satelita WMAP laiku bi bila prilino nezanimljiva na prvi pogled, to je samo skup nasumino razbacanih taaka. Meutim, taj skup taaka pojedinim astronomima gotovo da je izmamio suze, jer take predstavljaju uktuacije ili nepravilnosti u prvobitnoj, vatrenoj kataklizmi Velikog praska neposredno po stvaranju svemira. Te male uktuacije su poput semena koja su narasla u eksploziji svemira. Danas su ta majuna semena procvetala u galaktika jata i galaksije koje nam osvetljavaju nebesa. Drugim reima, naa galaksija Mleni put i sva galaktika jata koja vidimo oko sebe nekad su bili te sitne uktuacije. Merei raspodelu ovih uktuacija, vidimo kolevke galaktikih jata, poput taaka na kosmikoj tapiseriji okaenoj o nono nebo. Obim astronomskih podataka koje danas dobijamo prevazilazi okvire naunih teorija. Zapravo, rekao bih da ulazimo u zlatno doba kosmologije. (Koliko god impresivan bio satelit WMAP, verovatno e ga zaseniti satelit Plank, kog Evropljani lansiraju 2007. godine; Plank e astronomima pruiti jo detaljniju sliku ovog mikrotalasnog pozadinskog zraenja.*) Kosmologija danas napokon sazreva, izranjajui iz senke nauke posle mnogo godina provedenih u barutini spekulacija i slobodnih pretpostavki. Kosmologe je tokom istorije pratila unekoliko loa reputacija.
* Satelit Plank lansiran je 2009. godine. (Prim. prev.)
Strast s kojom su istupali sa svojim grandioznim teorijama o svemiru graniila se samo sa zapanjujuom oskudnou u podacima. Nobelovac Lav Landau esto je u ali govorio: Kosmolozi neretko gree, ali retko sumnjaju. Stara je izreka meu naunicima: Postoje spekulacije, potom jo spekulacija, a onda sledi kosmologija. Kao student fizike na Harvardu krajem ezdesetih, jedno kratko vreme razmiljao sam da studiram kosmologiju. Jo od malih nogu opinjavalo me je pitanje porekla svemira. Meutim, saet pregled situacije u toj oblasti otkrio mi je da je kosmologija sramotno primitivna. Uopte nije bilo rei o eksperimentalnoj nauci u kojoj se mogu testirati hipoteze pomou preciznih instrumenata, ve o skupu neodreenih teorija ravnih najslobodnijim spekulacijama. Kosmolozi su se uputali u estoke rasprave oko toga da li je svemir roen u kosmikoj eksploziji ili je oduvek postojao u stabilnom stanju. Ali podaci su bili turi a teorije su ih brzo brojano nadmaivale. Zapravo, to je bilo manje podataka, vatrenija je bila rasprava. Tokom istorije kosmologije, oskudnost pouzdanih podataka izazivala je i dugogodinje zavade meu astronomima koje su esto trajale decenijama. (Na primer, predavanje koje je trebalo da odri na univerzitetu astronom Alana Sendida iz Opservatorije Maunt Vilson, prethodni govornik sarkastino je najavio: Ono to ete sada uti je netano. A Sendid je, saznavi da je suparnika grupa pridobila veliku panju javnosti, povikao: Kakve baljezgarije! Ovo je rat!)
S TAROS T K OSMOS A
Astronome je oduvek posebno kopkalo koliko je star svemir. Vekovima su naunici, svetenici i teolozi pokuavali da procene starost kosmosa na jedini dostupan nain: pomou rodoslova oveanstva od Adama i Eve. U poslednjem veku, geolozi su se sluili preostalim zraenjem u stenama kako bi najtanije procenili starost Zemlje. Poreenja radi, pomenuu da satelit WMAP danas meri eho samog Velikog praska kako bismo dobili najmerodavniju procenu starosti svemira. Podaci dobijeni od satelita WMAP otkrivaju da je kosmos roen u ognjenoj eksploziji pre 13,7 milijardi godina. (Kosmologija je dola na zao glas jer se smatralo, i to zbog pogrenih podataka, da je svemir po proraunima bio mlai od planeta i zvezda. Godinama je to bila jedna od najsramotnijih injenica u vezi s
10 Paralelni svetovi
kosmologijom. Starost svemira je ranije procenjivana na tek jednu do dve milijarde godina, to se nije slagalo sa starou Zemlje (4,5 milijardi godina) i najstarijih zvezda (12 milijardi godina). Takvih kontradikcija vie nema.) WMAP je uneo novi, bizarni momenat u debatu o sastavu kosmosa, to je pitanje koje su postavili jo stari Grci pre vie od dve hiljade godina. Naunici su tokom prolog veka verovali da znaju odgovor. Posle hiljada i hiljada marljivo izvedenih eksperimenata, naunici su zakljuili da svemir u osnovi sainjava oko sto razliitih vrsta atoma ureenih u periodni sistem poev od vodonika. To je osnova moderne hemije i predaje se u okviru nastave hemije u svakoj srednjoj koli. WMAP je opovrgao to verovanje. Potvrdivi rezultate prethodnih eksperimenata, satelit WMAP pokazao je da vidljiva materija koja nas okruuje (ukljuujui planine, planete, zvezde i galaksije) ini triavih etiri posto ukupne materije i energije svemira. (Od tog procenta, najvei deo je u obliku vodonika i helijuma, a verovatno samo 0,03 posto je u vidu tekih elemenata.) U sastavu kosmosa prevlauje tajanstveni, nevidljivi materijal potpuno nepoznatog porekla. Poznati elementi koji ine na svet predstavljaju samo 0,03 posto kosmosa. U izvesnom smislu, nauka je vraena vie vekova u prolost, u doba pre uspona hipoteze o atomu, dok se fiziari rvu s injenicom da vasionom dominiraju potpuno novi, nepoznati oblici materije i energije. Prema satelitu WMAP, 23 posto svemira nainjeno je od udne, neodreene supstance zvane tamna materija (engl. dark matter), koja ima teinu, pravi dinovski oreol oko galaksija, ali je sasvim nevidljiva. Tamna materija je toliko prevlaujua i obilna da masom deset puta nadmauje sve zvezde u naoj galaksiji Mleni put. Iako je ta udna materija nevidljiva, naunici mogu da je opaze posredno jer krivi svetlost poput stakla, te se moe locirati na osnovu stepena optike deformacije koju stvara. Don Bakol, astronom s Prinstona, rekao je u vezi s udnim rezultatima dobijenim pomou satelita WMAP: ivimo u nemoguem, ludom kosmosu, ijih smo karakteristika sada ipak svesni. Meutim, moda i najvee iznenaenje koje su nam priredili dobijeni podaci, rezultati koji su izazvali pravu pometnju meu naunicima, bilo je to da je ak 73 posto kosmosa nainjeno od sasvim nepoznatog oblika energije zvanog tamna energija, odnosno od nevidljive energije skrivene u vakuumu svemira. Ta tamna energija energija nitavila ili praznog prostora, koju je prvi put pomenuo lino Ajntajn 1917. godine da bi je se kasnije odrekao nazvavi je svojom najveom zabludom sada se
ponovo javlja kao pogonska sila itave vasione. Smatra se da tamna energija stvara novo antigravitaciono polje koje razdvaja galaksije. Tamna energija e odrediti konanu sudbinu samog kosmosa. Niko u ovom trenutku ne zna otkud energija nitavila. Iskreno govorei, naprosto ne razumemo. Znamo kakav je njen uticaj, ali nemamo pojma kako se tu nala... niko nema predstavu o tome, priznaje Kreg Hogan, astronom na Vaingtonskom univerzitetu u Sijetlu. Pokuamo li da izraunamo vrednost ove tamne energije na osnovu poslednje teorije o subatomskim esticama, doi emo do brojke koja je pogrena 10120 puta (to je cifra jedan iza koje sledi 120 nula). Ovo neslaganje izmeu teorije i eksperimenta bez daljnjeg je najdublja pukotina u istoriji nauke. To je jedna od naih najveih sramota da pomou najbolje teorije ne moe da se izrauna vrednost najveeg izvora energije u itavom svemiru. Nema sumnje, polica puna Nobelovih nagrada eka na preduzimljive pojedince koji su u stanju da razotkriju misteriju tamne materije i tamne energije.
INFL ACIJ A
Astronomi jo uvek pokuavaju da se snau u poplavi podataka dobijenih od satelita WMAP. Iz ruevina starih ideja o ustrojstvu svemira pomalja se nova kosmoloka slika. Postavili smo temelj objedinjene koherentne teorije o svemiru, kae arls L. Benet, voa meunarodnog tima koji je doprineo konstrukciji i analizi satelita WMAP. Za sada prevlauje teorija inatornog kosmosa, varijanta teorije Velikog praska, koju je prvi izneo fiziar Alan Gut s Masausetskog tehnolokog instituta. Po inflatornom scenariju, tokom prvog bilionitog dela bilionitog dela sekunde, tajnovita antigravitaciona sila odgovorna je za to to se svemir irio mnogo bre nego to se isprva mislilo. Period inacije bio je nepojmljivo eksplozivan i svemir se tokom njega irio brzinom veom od svetlosne. (To ne naruava Ajntajnov aksiom da nita ne moe da putuje bre od svetlosti, jer se iri prazan prostor. Svetlosna barijera ne moe se probiti kada je re o materijalnim objektima.) Za deli sekunde, svemir se proirio nezamislivih 1050 puta. Da biste sebi predoili silu ovog inatornog procesa, zamislite balon koji se munjevito naduvao, s galaksijama iscrtanim na povrini. Kosmos koji vidimo naseljavaju zvezde i galaksije smetene na povrini tog balona, a ne u unutranjosti. Nacrtajte sada mikroskopski krug na balonu. Ovaj
majuni krug predstavlja vidljiv svemir, sve to moemo da vidimo naim teleskopima. (Poreenja radi, pomenimo da bi i s vidljivim svemirom malim poput subatomske estice, svemir u celini bio mnogo vei od tog, vidljivog dela.) Drugim reima, inatorna ekspanzija bila je tako intenzivna da van vidljivog svemira postoje itave oblasti koje e nam uvek biti nedostupne. Inacija je bila toliko mona, da nam balon izgleda ravan u naem okruenju, to su potvrdila merenja koja je obavio WMAP. Kao to nam se ini da je Zemlja ravna jer smo majuni u poreenju s njenim prenikom, tako nam i svemir izgleda ravan samo zato to je zakrivljen u mnogo veoj razmeri. S pretpostavkom da je rani svemir proao kroz ovaj proces inacije, mogu se lako objasniti mnoge zagonetke u vezi sa kosmosom, kao to je privid da je svemir ravan i ujednaen. Komentariui teoriju inflacije, fiziar Doel Primak je rekao: Nijedna teorija divna poput ove do sada nije bila pogrena.
MULT IV ER Z UM
Inatorni kosmos, premda u skladu s podacima satelita WMAP, ipak ne daje odgovor na pitanje ta je izazvalo inaciju. Ko je pokrenuo antigravitacionu silu koja je odgovorna za inatorno irenje svemira? Postoji preko pedesetih predloenih objanjenja ta je iniciralo i okonalo inaciju, stvorivi svemir oko nas. Ipak, nema jedinstveno prihvaenog odgovora. Mnogi fiziari su prigrlili sredinju ideju perioda munjevite inflacije, ali nije predloeno konano objanjenje pokretake snage iza te inacije. Poto se ne zna tano kako je otpoela inacija, uvek postoji mogunost da e se ponovo pokrenuti itav mehanizam, odnosno da se inatorne eksplozije mogu ponavljati. Tu ideju izneo je ruski fiziar Andrej Linde sa Stenfordskog univerziteta: koji god mehanizam izazvao iznenadnu inaciju jednog dela svemira, i dalje je na snazi, moda nasumino podstiui inaciju drugih, udaljenih oblasti kosmosa. Prema ovoj teoriji, deli kosmosa mogao bi iznenada da ue u inaciju i da procveta, raajui kosmos erku ili kosmos novoroene, koji bi i sam mogao da rodi novi svemir, te bi se to cvetanje nastavilo zauvek. Zamislite sebe kako duvate balonie od sapunice u vazduh. Ako duvate dovoljno jako, videete kako se neki mehurii prepolovljuju, stvarajui nove balonie. Slino tome, svemiri bi mogli neprestano da raaju nove svemire. Po ovom scenariju, veliki praskovi se neprestano odvijaju. Ako
je to tano, moda ivimo u moru takvih svemira, a na kosmos je poput mehura koji pluta u moru drugih univerzuma. Zapravo, umesto univerzum bolje bi bilo rei multiverzum ili megaverzum. Linde ovu teoriju zove vena, samoreprodukujua inacija, ili haotina inacija, jer zamilja beskrajan proces neprestane inacije paralelnih svemira. Inacija nam namee ideju vie svemira, kae Alan Gut, koji je prvi pomenuo teoriju inflacije. Po ovoj teoriji, i na kosmos bi u nekom trenutku mogao da rodi novi svemir. Moda je na svemir i nastao kao izdanak drevnijeg, ranijeg svemira. Ser Martin Ris, britanski Kraljevski astronom, rekao je: Ono to se uobiajeno naziva svemirom mogao bi da bude samo jedan od mnogih svemira. Mogle bi da postoje bezbrojne varijante zakona. Univerzum u kome smo nastali pripada neobinom podskupu u kome je mogu razvoj kompleksnosti i svesti. Istraivanja ideje o multiverzumu pobudila su spekulacije o tome kako bi ti drugi svemiri izgledali, ima li ivota u njima, ak i da li je mogue ostvariti kontakt s njima. Naunici s Kalifornijskog tehnolokog instituta, Masausetskog tehnolokog instituta, Prinstona i drugih
Sve je vie teorijskih dokaza u prilog postojanju multiverzuma u kome svemiri izniu na starim svemirima. Ova teorija, ako je tana, objedinila bi dve velike verske mitologije Postanje i Nirvanu. Postanje bi se neprestano odigravalo u tkanju bezvremene Nirvane.
akademskih centara, obavljaju proraune da bi odredili je li prelazak u paralelni svemir u skladu sa zakonima fizike.
M-T EORIJ A I JEDANAE S TA DIMENZ IJ A

Naunici su nekada s podozrenjem gledali na ideju o paralelnim svemirima, smatrajui da njome pre treba da se bave mistici, arlatani i zanesenjaci. Naunik koji bi se usudio da radi na paralelnim svemirima rizikovao je da bude izloen podsmehu i ugroavao je svoju karijeru, jer ak ni danas nema eksperimentalnih dokaza o postojanju paralelnih svemira. Meutim, nedavno je dolo do dramatinog preokreta koji je podstakao najbolje umove planete da udarniki krenu u istraivanja u ovoj oblasti. Razlog za ovu iznenadnu promenu je pojava nove teorije teorije struna i njene poslednje verzije, M-teorije, koja obeava da e otkriti ne samo prirodu multiverzuma, ve i da e nam omoguiti da dokuimo boji um, kako je Ajntajn to jednom matovito sroio. Ako se pokae da je ta ideja tana, onda bi ona predstavljala krunu istraivakih napora poslednje dve hiljade godina, jo otkad su Grci poeli da tragaju za jedinstvenom, koherentnom i obuhvatnom teorijom o kosmosu. Broj objavljenih radova iz oblasti teorije struna i M-teorije je impozantan re je o desetinama hiljada. O ovim teorijama odrane su stotine meunarodnih konferencija. Svaki veliki univerzitet na svetu ima grupu koja radi na teoriji struna ili oajniki pokuava da je savlada. Iako se ova teorija jo uvek ne moe testirati postojeim instrumentima, pobudila je ogromno interesovanje meu fiziarima, matematiarima, ak i meu eksperimentatorima koji se nadaju da e je u budunosti ugrubo testirati pomou monih detektora talasa u spoljnom svemiru i ogromnih akceleratora. Ova teorija mogla bi da odgovori na pitanje koje je muilo kosmologe jo otkad je prvi put pomenuta teorija Velikog praska: ta se desilo pre Velikog praska? Za to moramo da prizovemo u pomo svu silu naeg znanja iz fizike, sve to znamo o svakom fizikom otkriu iz proteklih vekova. Drugim reima, potrebna nam je teorija svega, teorija o svakoj fizikoj sili koja pokree svemir. Ajntajn je proveo poslednjih trideset godina svog ivota tragajui za tom teorijom, ali bez uspeha. Za sada, vodea (i jedina) teorija koja bi mogla da objasni raznovrsnost sila to upravljaju svemirom jeste teorija struna, ili njeno poslednje ovaploenje, M-teorija. (M oznaava membranu, ali moe da predstavlja
i misteriju, magiju, ak i majku. Premda su teorija struna i M-teorija u sutini identine, M-teorija je misteriozniji i istananiji teorijski okvir koji objedinjuje razliite teorije struna.) Jo od starih Grka, filozofi su razmatrali ideju da bi osnovni gradivni blokovi materije mogle biti majune estice zvane atomi. Zahvaljujui monim akceleratorima estica, danas moemo da rastavljamo atome na elektrone i jezgra, koji se i sami mogu razloiti na jo manje subatomske estice. Ali umesto da se nae elegantan i jednostavan teorijski okvir, akceleratori su nam otkrili stotine subatomskih estica s udnim imenima poput neutrina, kvarkova, mezona, leptona, hadrona, gluona, W-bozona i tako dalje. Teko je poverovati da bi priroda na najosnovnijem nivou mogla da napravi haotinu dunglu udnih subatomskih estica. Teorija struna i M-teorija zasnivaju se na jednostavnoj i elegantnoj ideji da je zasenjujua raznovrsnost subatomskih estica to obrazuju svemir slina zboru nota koje se mogu odsvirati na struni violine ili na membrani kao na glavi bubnja. (To nisu obine strune i membrane, ve postoje u hipersvemiru od deset ili jedanaest dimenzija.) Fiziari su elektrone tradicionalno smatrali takastim, infinitezimalno malim esticama. To znai da su fiziari morali da uvedu drugaiju takastu esticu za svaku od stotina naenih subatomskih estica, to je bilo vrlo zbunjujue. Ali, po teoriji struna, kada bismo imali supermikroskop koji bi mogao da dopre do srca elektrona, videli bismo da nije re o takastoj estici, ve o siunoj vibrirajuoj struni. Samo nam je izgledao kao takasta estica, jer su nai instrumenti previe grubi. Ova malecna struna vibrira razliitim frekvencijama i u raznim rezonancama. Ako bismo dotakli tu vibrirajuu strunu, promenila bi reim vibriranja i postala druga subatomska estica, na primer kvark. Dotaknete li je ponovo, pretvorie se u neutrino. Zahvaljujui tome, prisustvo svih tih subatomskih estica moemo da objasnimo poredei ih s razliitim notama odsviranim na struni. Sada stotine subatomskih estica opaenih u laboratoriji moemo da zamenimo jednim objektom strunom. U ovom novom reniku, zakoni fizike, paljivo konstruisani posle hiljada godina eksperimentisanja, nisu nita vie do harmonijski zakoni koji se mogu napisati za strune i membrane. Zakoni hemije su melodije koje se mogu izvoditi na ovim strunama. Svemir je simfonija struna. A boji um o kome je Ajntajn tako nadahnuto pisao, kosmika je muzika koja odjekuje kroz hipersprostor. (To navodi na drugo pitanje: ako je svemir simfonija struna, gde je, onda, kompozitor? O ovom pitanju govoriu u poglavlju 12.)
MUZIKA ANALOGIJA
Muzika notacija Violinske ice Note Zakoni harmonije Melodije Svemir Boji um Kompozitor
STRUNSKI PANDAN
Matematika Superstrune Subatomske estice Fizika Hemija Simfonija ica Muzika koja odjekuje hipersvemirom ?
K R A J UNIV ER Z UMA
WMAP nam daje ne samo najprecizniji uvid u rani svemir, ve i najdetaljniju sliku kraja svemira. Kao to je razdvojila galaksije na poetku vremena, misteriozna antigravitaciona sila sada gura svemir u smrt. Astronomi su pre toga mislili da se svemir iri uravnoteeno. Sada uviamo da je irenje svemira zapravo ubrzano i da se galaksije udaljavaju od nas rastuom brzinom. Tamna energija koja ini 73 posto materije i energije ubrzava irenje svemira, razdvajajui galaksije sve bre i bre. Kosmos se ponaa kao voza koji usporava pribliavajui se semaforu sa upaljenim crvenim svetlom, a potom pritiska gas kada se upali zeleno, kae Adam Ris iz Naunog instituta Hablovog svemirskog teleskopa. Sem ako se ne desi neto da obrne smer ove ekspanzije, galaksija Mleni put mogla bi da postane prilino usamljena u narednih 150 milijardi godina, poto se svih 99,99999 posto oblinjih galaksija ubrzano udaljavaju od nas preko granice vidljivog svemira. Poznate galaksije s nonog neba toliko brzo e nam izmicati, da njihova svetlost nikada nee dopreti do nas. Same galaksije nee nestati, ali bie previe daleko da bi nai teleskopi bili u stanju da ih opaze. Iako vidljiv svemir sadri oko 100 milijardi galaksija, za 150 milijardi godina vidljivih e biti samo nekoliko hiljada galaksija u lokalnom superjatu galaksija. Jo kasnije, itav vidljivi svemir e se svesti samo na nau lokalnu grupu od oko trideset est galaksija, dok e milijarde galaksija hitati preko granice horizonta. (Razlog je to to je gravitacija u okviru lokalne grupe dovoljno jaka da nadjaa ovu ekspanziju. Ironino je to astronom iz te mrane ere
moda uopte ne bi mogao da opazi irenje svemira dok udaljene galaksije nestaju iz vidokruga, jer se lokalna grupa galaksija ne iri interno. U dalekoj budunosti, astronomi koji analiziraju nono nebo po prvi put moda nee uvideti da je na delu ekspanzija, te bi mogli da zakljue kako je svemir statian i da ga ini samo trideset est galaksija.) Ako ova antigravitaciona sila nastavi da deluje, kosmos e na kraju umreti u Velikom smrzavanju. Sva inteligentna iva bie umree u agoniji, smrznue se kako se temperatura dubokog svemira bude pribliila apsolutnoj nuli, kada i sami molekuli gotovo da nee moi da se kreu. U nekom trenutku, bilionima godina u budunost, zvezde e prestati da sijaju njihove nuklearne vatre e se ugasiti poto potroe sve gorivo, bacajui nono nebo u veitu tamu. Kosmika ekspanzija e za sobom ostavljati samo hladan, mrtav svemir zvezda crnih patuljaka, neutronskih zvezda i crnih rupa. Jo kasnije, crne rupe e odaslati svu svoju energiju i preostae samo beivotna, hladna izmaglica lutajuih elementarnih estica. U tom sumornom, hladnom svemiru, inteligentan ivot, kako god ga definisali, fiziki je nemogu. Neumoljivi zakoni termodinamike zabranjuju prenos bilo kakvih informacija u takvom ledenom okruenju, i ivot e neizbeno nestati. Ideja o umiranju svemira u ledu prvi put je pomenuta u 18. veku. Komentariui onespokojavajuu mogunost da je sav inteligentan ivot osuen na propast zbog zakona fizike, arls Darvin je napisao: Verujui da e ovek u dalekoj budunosti biti mnogo savrenije bie nego danas, ne mogu podneti pomisao da su on i sav ostali ivi svet osueni na potpuno unitenje posle tako dugog, neprekidnog, sporog procesa. Naalost, najsveiji podaci poslati sa satelita WMAP po svemu sudei potvruju Darvinove najgore slutnje.
BEG U HIPER S V EMIR

Zakoni fizike nalau da e smrt u jednom trenutku zadesiti itav inteligentan ivot u svemiru. Ali, po zakonu evolucije, kada se promeni okruenje, ivot mora da ga napusti, da se prilagodi ili da umre. Poto je nemogue prilagoditi se svemiru koji se smrzava nasmrt, preostaje izbor izmeu smrti i naputanja kosmosa. Da li je mogue da e civilizacije bilionima godina u budunosti ovladati tehnologijom preseljenja iz naeg svemira u drugi, mlai i topliji, pomou dimenzionalnog amca za spasavanje? Moda e primeniti svoju superiornu tehnologiju da naprave
vremensku crvotoinu i otputuju u sopstvenu prolost, kada su temperature bile vie? Pojedini fiziari su izneli veliki broj moguih, premda izuzetno spekulativnih scenarija, zasnovanih na najnaprednijim otkriima u fizici, pokuavajui da na najrealniji nain sagledaju verovatnou dimenzionalnih portala ili kapija u drugi svemir. Table u fizikim laboratorijama irom sveta pune su apstraktnih jednaina, dok fiziari raunaju mogu li da nau prolaz do drugog svemira pomou egzotine energije i crnih rupa. Moe li napredna civilizacija, milionima ili milijardama godina naprednija od nas u tehnologiji, da iskoristi zakone fizike kako bi prela u druge svemire? Kosmolog Stiven Hoking s Kembrikog univerziteta jednom se naalio: Crvotoine bi, samo da postoje, bile idealne za brzo putovanje kroz svemir. Mogli biste kroz crvotoinu da odete na drugu stranu galaksije, i potom da se vratite na vreme za veeru. Ako su crvotoine i dimenzionalni portali premali za konaan egzodus iz svemira, postoji jo jedna mogunost: da se ukupan informacioni sadraj napredne, inteligentne civilizacije svede na molekularni nivo i da se ubrizga kroz prolaz, da bi se civilizacija ponovo sama sklopila na drugoj strani. Na taj nain, itava civilizacija mogla bi da ubrizga svoje seme kroz dimenzionalni prolaz i da se ponovo formira u punoj slavi. Hipersvemir bi, umesto to je igraka za fiziare, mogao postati konaan spas za inteligentan ivot u umiruem svemiru. Ali, da biste u potpunosti shvatili implikacije ovog ishoda, morate da znate kako mukotrpno su kosmolozi i fiziari dolazili do ovih zapanjujuih zakljuaka. U knjizi Paralelni svetovi osvrnuemo se na istoriju kosmologije s posebnim akcentom na paradokse koji su vekovima optereivali ovu oblast, i s kulminacijom u vidu teorije inacije koja nas, usklaena sa eksperimentalnim podacima, upuuje na ideju o vie svemira.
Drugo poglavlJe
Paradoksalni svemir
Da sam prisustvovao stvaranju, dao bih par korisnih predloga za bolju ureenost svemira. Alfonso Mudri Doavola sa Sunevim sistemom! Osvetljenost loa, planete predaleko, komete gnjave, majstorluk slab, sam bih napravio bolji svemir! lord Defri
komadu Kako vam drago, ekspir je napisao besmrtne rei:

Pa ceo svet je glumite gde ljudi I ene glume, svaki ima tu Izlazak svoj i odlazak.*
Tokom Srednjeg veka, svet je odista bio pozornica, ali mala, statina, takva da ju je inila samo majuna, ravna Zemlja oko koje su se nebeska tela kretala nedokuivo u svojim savrenim nebeskim orbitama. Komete su, smatralo se, najavljivale smrt kraljeva. Kada je Velika kometa 1066. godine proletela nebom iznad Engleske, preplaila je saksonske vojnike kralja Harolda koje je neposredno posle toga porazila nadirua, pobednika vojska Viljema Osvajaa, udarivi temelje moderne Engleske.
* Kako vam drago (in II, Scena 7), Celokupna dela Viljema ekspira (BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad), 1978, u prevodu Borivoja Nedia i Velimira ivojinovia.
Ista ta kometa opet je preletela preko Engleske 1682, nanovo izazvavi stravu i strah u itavoj Evropi. inilo se da su svi, od seljaka do kraljeva, bili opinjeni ovim neoekivanim posetiocem koji je prohujao nebesima. Odakle je dola ta kometa? Kuda je ila i ta je njena pojava znaila? Kometa je toliko zaintrigirala izvesnog imunog gospodina, Edmunda Haleja, astronoma amatera, da je zatraio miljenje jednog od najveih naunika tog doba, Isaka Njutna. Kada je zapitao Njutna koje bi to sile mogle da kontroliu kometu, ovaj je mirno odgovorio da se kometa kree po elipsi zbog zakona obrnutog kvadrata (odnosno, zato to sila koja deluje na kometu opada s kvadratom udaljenosti od Sunca). Njutn je objasnio da je utvrdio, pratei kretanje komete teleskopom koji je sam izumeo (reektujui teleskop koga danas koriste astronomi irom sveta), kako je njena putanja u skladu sa zakonom gravitacije koji je definisao dvadeset godina ranije. Halej je u neverici zapitao: Kako znate? Njutn je odgovorio: Izraunao sam. Halej ni u najluim snovima nije mogao pretpostaviti kako e saznati da se tajna nebeskih tela, koja je zbunjivala oveanstvo otkad su se prvi ljudi zagledali u nebesa, moe objasniti novim zakonom gravitacije. Impresioniran ovim otkriem od golemog znaaja, Halej je velikoduno ponudio da plati da se ta nova teorija objavi. Godine 1687, uz Halejevu podrku i finansiranje, Njutn je objavio svoj monumentalan rad Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (Matematiki principi prirodne lozoje). To delo smatra se jednim od najvanijih ikad objavljenih tekstova. Jednim potezom, naunici koji nisu znali za najvee zakone Sunevog sistema najednom su stekli mogunost da predviaju kretanje nebeskih tela sa izuzetnom preciznou. Uticaj teksta Principia u salonima i dvorovima Evrope bio je toliko veliki, da je pesnik Aleksandar Pop napisao:
Priroda i zakoni njeni u noi behu skriveni, Bog ree: Nek bude Njutn!, i sve svetlost bi.
(Halej je shvatio da je mogue izraunati kada bi kometa mogla ponovo da se pojavi nad Londonom ako je orbita komete elipsa. Pretraujui stare zapise, otkrio je da su komete iz 1531, 1607, i 1682. godine zaista jedna te ista kometa. Kometa koja je imala tako presudan uticaj na stvaranje moderne Engleske 1066. godine viana je kroz itavu zabeleenu istoriju, a meu onima koji su je videli bio je i Julije Cezar. Halej je predvideo da
Para D oksalni svemir 21
e se kometa vratiti 1758, mnogo vremena posle njegove i Njutnove smrti. Kada se kometa zaista ponovo pojavila na Boi te godine, nazvana je Halejeva kometa.) Njutn je otkrio univerzalni zakon gravitacije dvadeset godina ranije, kada je Kembriki univerzitet bio zatvoren zbog kuge, te je bio primoran da se povue na svoje imanje u Vulstorpu. U dragom seanju ostao mu je trenutak kada je, tokom etnje po imanju, video jabuku kako pada. Postavio je sebi jednostavno pitanje koje e izmeniti tok istorije: ako jabuka pada, da li i Mesec pada? U blistavom trenutku spoznaje kakva se javlja samo geniju, Njutn je shvatio da se jabuka, Mesec i planete pokoravaju istom zakonu gravitacije, da pripadaju istom svetu zakona obrnutog kvadrata. Kada je utvrdio da je matematika sedamnaestog veka previe primitivna eda bi definisala taj zakon sile, izmislio je novu granu matematike, difirencijalni raun, kako bi odredio kretanje jabuka i meseca koji padaju. U delu Principia, Njutn je zapisao i zakone mehanike, zakone kretanja koji odreuju putanje svih zemaljskih i nebeskih tela. Ovi zakoni postavili su osnovu za konstrukciju maina, upotrebu snage pare i proizvodnju lokomotiva, koji su utrli put Industrijskoj revoluciji i modernoj civilizaciji. Danas se svaki neboder, most i raketa grade pomou Njutnovih zakona kretanja. Osim to nam je dao vene zakone kretanja, Njutn je preokrenuo nae vienje sveta, ponudivi drastino drugaiju sliku kosmosa u kome su tajnoviti zakoni kojima se vode nebeska tela identini zakonima to upravljaju Zemljom. Nad pozornicom ivota nisu se vie nadvijali uasavajui nebeski predznaci; zakoni koji su vaili za glumce, upravljali su i scenom.
BEN T L IJE V PAR ADOK S

Principia je bilo ambiciozno delo koje je pobudilo prve uznemirujue paradokse u vezi sa strukturom svemira. Ako je svet pozornica, koliko je velika? Da li je beskonana ili konana? To je drevno pitanje koje je zaokupljalo ak i rimskog filozofa Lukrecija. Kosmos nije ogranien ni u jednom smeru, pisao je. Da jeste, morao bi negde da ima granicu. Ali jasno je da stvari ne mogu da imaju granicu sem ako ih neto spolja ne ograniava... U svakoj dimenziji, na ovoj ili onoj strani, nagore ili nadole, kroz itav svemir, kraja nema.
Ali Njutnova teorija je otkrila i paradokse koji prate svaku teoriju o konanom ili beskonanom kosmosu. Najjednostavnija pitanja vode do mora kontradikcija. ak je i Njutn, u svoj slavi koja ga je pratila po objavljivanju dela Principia, otkrio da njegova teorija gravitacije krije nereive paradokse. Godine 1692. duhovnik, Riard Bentli napisao je Njutnu jednostavno, ali ubedljivo pismo. Bentli je zapazio sledee: ako je gravitacija uvek privlana, a nikada odbojna, svaki skup zvezda bi se prirodno uruio u sebe. Kada bi kosmos bio konaan, nono nebo bi, umesto veno i statino, bilo poprite neverovatnog pokolja u kome bi zvezde ile jedna na drugu stapajui se u vatrenu superzvezdu. Ali Bentli je istakao i ovo: ako je vasiona beskonana, onda bi i sila koja deluje na svaki objekat, gurajui ga nalevo ili nadesno, bila beskonana, te bi i zvezde morale da se kidaju na komadie u ognjenim kataklizmama. Isprva se inilo da je Bentli doskoio Njutnu. Kosmos je bio konaan (uruen u vatrenu loptu) ili beskonaan (te su sve zvezde morale biti raznesene). Obe mogunosti bile su kobne po novu teoriju koju je Njutn definisao. Ovaj problem je otkrio delikatne paradokse svojstvene svakoj teoriji gravitacije primenjenoj na itav svemir. Paljivo razmislivi, Njutn je odgovorio Bentliju. Napisao je da je otkrio rupu u njegovom rasuivanju. Miliji mu je bio beskonaan svemir, ali samo ako je potpuno ujednaen. Ako zvezdu nadesno gura sila od beskonano mnogo zvezda, to delovanje ponitava jednaka, suprotno usmerena sila takoe od beskonano mnogo zvezda. Sve sile u svim smerovima se meusobno potiru stvarajui statinu vasionu. Dakle, ako je gravitacija uvek privlana, jedino reenje Bentlijevog paradoksa je uniforman, beskonaan svemir. Njutn je zaista naao slabu taku Bentlijevog rasuivanja. Ali bio je dovoljno pametan da uvidi slabost svog odgovora. Priznao je u pismu da je njegovo reenje, iako tehniki ispravno, bilo nepopravljivo nestabilno. Njutnov ujednaen ali beskonaan svemir bio je poput kule od karata: naizgled stabilan, ali sklon uruavanju pri najmanjem remeenju. Mogue je raunski pokazati da e blago gurkanje makar ijedne zvezde izazvati lananu reakciju i grupacije zvezda e odmah poeti da se uruavaju. Njutnovo neubedljivo reenje bilo je pozivanje na boansku mo koja spreava da se srui njegova kula od karata. Napisao je: Neophodno je udo bez prestanka ne bi li se spreilo da se Sunce i nepomine zvezde spoje pod uticajem gravitacije. Za Njutna je svemir bio poput golemog asovnika koji otkucava otkad ga je Bog navio na poetku vremena, radei u skladu s njegova tri zakona
kretanja bez boanske intervencije. Ali povremeno je ak i Bog morao da umea prste i malo dotera svemir kako bi spreio da se ne urui. (Drugim reima, Bog mora tu i tamo da intervenie kako se kulise na pozornici ivota ne bi sruile na glumce.)
OL BER SO V PAR ADOK S

Pored Bentlijevog paradoksa, postojao je jo dublji paradoks u srcu svake teorije o beskonanom svemiru. Olbersov paradoks poinje pitanjem zato je nono nebo crno. Jo u vreme Johana Keplera astronomima je postalo jasno da bismo, ako je svemir ujednaen i beskonaan, videli svetlost od beskonano mnogo zvezda gde god da pogledamo. Ako se zagledamo u bilo koju taku na nonom nebu, pogled bi nam izvesno bio usmeren u nebrojeno mnogo zvezda, te bi presretao beskonanu koliinu svetlosti zvezda. To znai da bi nono nebo moralo da plamti! injenica da je nono nebo crno, a ne belo, vekovima je bio suptilan, ali dubok kosmiki paradoks. Olbersov paradoks je poput Bentlijevog obmanjujue jednostavan, i muio je mnoge generacije filozofa i astronoma. Oba paradoksa se javljaju usled zapaanja da bi se u beskonanom svemiru, sabiranjem gravitacionih sila i svetlosnih zraka dobijale besmislene, beskonano velike vrednosti. Tokom vekova nueni su brojni netani odgovori. Keplera je taj paradoks toliko uznemiravao pa je naprosto postulirao da je kosmos konaan, omeen ljuturom, te samo konana koliina svetlosti moe dopreti do naih oiju. Ovaj paradoks izazivao je takvu zabunu, da je, prema istraivanju iz 1987. godine, ak 70 posto udbenika iz astronomije navodilo netaan odgovor. Odgovor koji bi se isprva nametnuo kao reenje Olbersovog paradoksa jeste da oblaci praine apsorbuju svetlost zvezda. To objanjenje dao je sam Hajnrih Vilhelm Olbers 1823. godine kada je prvi put jasno opisao paradoks. Olbers je napisao: Na Zemlju sreom ne dospeva svetlost zvezda iz svakog kutka nebeskog svoda! Ipak, s takvom nepojmljivom svetlinom i toplotom, do 90.000 puta intenzivnijim nego to doivljavamo, Svemogui je lako mogao da napravi organizme koji su u stanju da se prilagode takvim ekstremnim uslovima. Olbers je zakljuio kako mora biti da oblaci praine apsorbuju tako intenzivnu toplotu spreavajui da se Zemlja kupa u okruenju arkom poput sunevog diska i omoguavajui
ivot na Zemlji. Na primer, uareno jezgro nae galaksije Mleni put, koje bi po svim pravilima trebalo da dominira nonim nebom, zapravo je skriveno iza oblaka praine. Pogledamo li u smeru sazvea Strelca, gde se nalazi centar Mlenog puta, vidimo tamu a ne arku vatrenu loptu. Ali Olbersov paradoks se ne moe sutinski objasniti oblacima praine. Tokom beskonano dugo vremena, oblaci praine apsorbovae svetlost od beskonano mnogo zvezda i u nekom trenutku zablistae poput povrine zvezde. Dakle, ak bi i oblaci praine morali da blete na nonom nebu. Slino tome, moda bi neko mogao da pretpostavi kako zvezda na veoj udaljenosti slabije svetli. To je tano, ali ne moe biti reenje paradoksa. Pogledamo li u neko pare nonog neba, videemo da su vrlo udaljene zvezde zaista blede, ali to dalje gledate, vie je zvezda. Ova dva efekta bi se potrla u uniformnom svemiru, te bi nono nebo bilo belo. (Razlog je to to intenzitet zvezdane svetlosti opada s kvadratom rastojanja, to potire injenica da broj zvezda raste s kvadratom rastojanja.) Zanimljivo je da je ovaj paradoks prvi razreio ameriki pisac misterija, Edgar Alan Po, koji se godinama interesovao za astronomiju. Neposredno pred smrt, objavio je mnoga svoja zapaanja u vidu nepovezane, filozofske pesme Eureka: pesma u prozi. U jednom izvanrednom pasusu, napisao je:
Kada bi se zvezde nizale bez kraja, pozadina neba predoavala bi nam se ravnomerno osvetljena, kao to je u Galaksiji jer u itavoj toj pozadini ne bi moglo biti nijedne take u kojoj ne bi bilo zvezde. Zato, s takvim stanjem stvari, jedino objanjenje zato vidimo praznine koje nai teleskopi nalaze u nebrojeno mnogo pravaca dobijamo ako pretpostavimo da je udaljenost od nevidljive pozadine toliko golema da nijedan zrak odatle jo uvek nije uspeo da stigne do nas.
Zavrio je zapaanjem da je ideja odvie lepa da ne bi u svojoj sri skrivala Istinu. To je klju tanog odgovora. Kosmos nije beskrajno star. Nastao je jednog trenutka. Svetlost koja dopire do naih oiju ima granica. Jo uvek nije prolo dovoljno vremena da bi svetlost najudaljenijih zvezda doprla do nas. Kosmolog Edvard Harison koji je prvi ukazao na to da je Po reio Olbersov paradoks, napisao je: Kada sam proitao Poove rei, zapanjio sam se: kako je pesnik, ne vie od naunika amatera, doao da ispravnog objanjenja pre sto etrdeset godina, dok se na naim fakultetima jo uvek predaje pogrean odgovor?
Godine 1901. kotski fiziar lord Kelvin takoe je doao do tanog odgovora. Uvideo je da se nono nebo vidi onakvo kakvo je bilo u prolosti, ne kakvo je sada, jer je brzina svetlosti, iako ogromna po zemaljskim merilima (trista hiljada kilometara u sekundi), ipak konana, i svetlosti udaljenih zvezda potrebno je izvesno vreme da doe do Zemlje. Po Kelvinovim proraunima, da bi nono nebo bilo belo kosmos bi morao da se prostire stotinama biliona svetlosnih godina. Ali kako od poetka svemira nisu proli bilioni godina, nono nebo je neizbeno crno. (Postoji i dodatni razlog zato je nono nebo crno konaan ivotni vek zvezda koji se meri milijardama godina.) Nedavno je postalo mogue eksperimentalno potvrditi ispravnost Poovog objanjenja, pomou satelita kakav je svemirski teleskop Habl. Ovi moni teleskopi nam omoguavaju da odgovorimo na pitanja koje ak i deca postavljaju: gde je najudaljenija zvezda; ta je iza nje? Tragajui za odgovorom na ova pitanja, astronomi su programirali teleskop Habl da ispuni istorijski zadatak: da napravi snimak najudaljenije take u svemiru. Registrovanje izuzetno slabog zraenja iz najudaljenijih uglova vasione iziskivalo je dotad nevieni poduhvat: teleskop je morao da precizno cilja u jednu taku na nebu blizu sazvea Orion vie stotina sati. Za to je bilo neophodno da teleskop bude u savrenoj liniji tokom etiri stotine orbita Zemlje. Projekat je bio izuzetno teak pa je morao da se razvue na etiri meseca. Godine 2004, zadivljujua fotografija osvanula je na naslovnim stranama i u udarnim vestima medija irom sveta. Prikazivala je skup deset hiljada novoroenih galaksija kako zgusnute nastaju iz haosa Velikog praska. Moda smo videli kraj poetka, objavio je Anton Kekemer iz Naunog instituta svemirskog teleskopa (Space Telescope Science Institute). Na fotografiji se vidi masa bledih galaksija udaljenih preko 13 milijardi svetlosnih godina od Zemlje odnosno, njihovoj svetlosti je potrebno 13 milijardi godina da doe do Zemlje. Kako je svemir star samo 13,7 milijardi godina, te galaksije su se formirale otprilike pola milijarde godina po stvaranju kosmosa, kada su prve zvezde i galaksije poele da se kondenzuju u supi gasova preostalih od Velikog praska. Habl nas vodi tamo dokle je dobacio sam Veliki prasak, rekao je astronom Masimo Stivaveli iz Instituta. Ali, to nas navodi da se zapitamo ta je iza najudaljenijih galaksija? Na ovoj izuzetnoj fotografiji upadljivo je da je izmeu galaksija samo crnilo. Zbog tog crnila, nono nebo je crno. To je krajnja granica za svetlost udaljenih zvezda. Meutim, to crnilo je zapravo pozadinsko mikrotalasno
zraenje. Dakle, konaan odgovor na pitanje zato je nono nebo crno glasi: nono nebo uopte nije crno. (Kada bi nae oi mogle da vide mikrotalasno zraenje, a ne samo vidljivu svetlost, videli bismo kako se nono nebo kupa u zraenju nastalom samim Velikim praskom. Na neki nain, zraenje od Velikog praska javlja se svake noi. Kada bi nae oi mogle da registruju mikrotalasno zraenje, bili bismo u stanju da vidimo da nas iza najudaljenije zvezde eka samo postanje.)
A JN TA JN BUN T O V NIK
Njutnovi zakoni su bili toliko uspeni da je nauci za naredni sudbonosni korak, Ajntajnova otkria, bilo potrebno preko dvesta godina. Ajntajn je karijeru zapoeo kao najneubedljiviji kandidat za takvog revolucionara. Poto je zavrio osnovne studije na Politehnikom institutu u Cirihu u vajcarskoj 1900. godine, naao se u beznadenoj situaciji kao novopeeni zaposlenik. Karijeru su mu ometali njegovi profesori kojima se nije sviao taj bezobrazan, drzak student koji je esto proputao predavanja. Njegova opravdavajua, tuna pisma svedoe o dubini njegovog oaja. Sebe je smatrao neuspehom i bolnim finansijskim teretom za roditelje. U jednom pismu punom gorine, priznao je da je ak razmiljao o samoubistvu: Za nesreu mojih sirotih roditelja koji ve godinama nisu doiveli trenutak sree, najvei sam krivac... Ja sam samo teret mojoj porodici... Nema sumnje, bolje bi bilo da nisam iv, tuno je napisao. Oajan, razmiljao je da promeni profesiju i da se zaposli u osiguravajuoj kompaniji. Poeo je ak da dri privatne asove deci, ali posvaao se s poslodavcem i dobio otkaz. Kada je njegova devojka, Mileva Mari, neplanirano zatrudnela, uvideo je tunu injenicu da e mu se dete roditi kao vanbrano jer nije imao sredstava da se vena s Milevom. (Nije poznato ta se na kraju desilo s njegovom vanbranom erkom, Lizerl.) Dubok, lini ok koji je osetio kada mu je otac iznenada umro, ostavio je emocionalni oiljak koji nikada nije potpuno zarastao. Ajntajnov otac je umro uveren da mu je sin promaen sluaj. Iako je period 19011902. bio moda najgori u Ajntajnovom ivotu, karijeru mu je spasila preporuka kolege sa studija, Marsela Grosmana, koji je povukao neke veze i obezbedio mu posao nieg inovnika u Zavodu za patente u Bernu.
PAR ADOK SI REL AT IV NOS T I

Na prvi pogled, Zavod za patente nije mesto s kog bi potekla najvea revolucija u fizici jo od Njutna. Ali, imao je svojih prednosti. Poto je za kratko vreme uspevao da obradi prijave za patente to su se gomilale na njegovom stolu, Ajntajn bi se zavalio u stolicu i vraao matanjima koja ga nisu naputala jo odmalena. Ajntajn je u mladosti proitao knjigu Arona Berntajna Narodni prirunik iz prirodne nauke, delo koje je po sopstvenom priznanju naprosto progutao. Berntajn je pozivao itaoca da zamisli kako juri sa strujom koja prolazi kroz telegrafsku icu. Ajntajn je sebi, sa svojih esnaest godina, postavio slino pitanje: kako bi izgledao svetlosni zrak ako biste mogli da ga sustignete? Priseao se: Takav princip proizaao je iz paradoksa na koji sam naiao ve kao esnaestogodinjak: ako jurim za zrakom svetlosti brzinom c (brzina svetlosti u vakuumu), trebalo bi da ga vidim kao elektromagnetno polje oscilatorno u prostoru koje miruje. Meutim, izgleda da takve stvari nema, sudei po iskustvu ili Maksvelovim jednainama. Ako bismo mogli da se utrkujemo rame uz rame sa svetlosnim zrakom, mislio je mladi Ajntajn, trebalo bi da nam se ini da je zamrznut, poput talasa koji se ne kree. Ali, niko nikada nije video zamrznutu svetlost, te se u Ajntajnovom rasuivanju morala kriti strana greka. Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, fizika je poivala na dva velianstvena stuba: Njutnovoj teoriji mehanike i gravitacije i na Maksvelovoj teoriji svetlosti. ezdesetih godina devetnaestog veka, kotski fiziar Dejms Klerk Maksvel pokazao je da se svetlost sastoji od vibrirajueg elektrinog i magnetnog polja koja neprestano prelaze jedno u drugo. Ajntajn je, na svoje zaprepaenje, otkrio da su ova dva stuba meusobno suprotstavljena i da je jedan od njih morao pasti. U okviru Maksvelovih jednaina naao je reenje zagonetke koja ga je proganjala deset godina. Otkrio je neto to je i Maksvelu promaklo: Maksvelove jednaine pokazivale su da se svetlost kree konstantnom brzinom, koliko god brzo se vi kretali pokuavajui da je sustignete. Brzina svetlosti c bila je ista u svim inercijalnim referentnim sistemima (odnosno, referentnim sistemima koji se kreu konstantnom brzinom). Bilo da mirujete, putujete vozom ili sedite na kometi koja ubrzava, svetlosni zrak videete kako hita ispred vas istom brzinom. Koliko god brzo se kretali, nikada ne biste mogli da prestignete svetlost. To je pokrenulo lavinu paradoksa. Zamislite na trenutak astronauta kako pokuava da dostigne svetlosni zrak. U svojoj raketi, astronaut daje
gas dok ne sustigne svetlost. Posmatra na Zemlji koji prati ovu hipotetinu trku rekao bi da se astronaut i svetlosni zrak kreu rame uz rame. Meutim, astronaut bi bio potpuno drugaijeg miljenja: po njemu, svetlosni zrak ga je preiao, ba kao da njegova raketa miruje. Pitanje s kojim se Ajntajn suoavao bilo je kako dvoje ljudi mogu da na toliko razliit nain tumae isti dogaaj? U Njutnovoj teoriji, svetlost se uvek mogla sustii, dok je u Ajntajnovom svetu to bilo nemogue. Sinulo mu je da se u samoj osnovi fizike krije fundamentalna greka. Ajntajn se priseao kako mu je u prolee 1905. godine besnela oluja u glavi. Jednim potezom napokon je doao do reenja: vreme tee razliito, zavisno od toga koliko brzo se kreete. Zapravo, to se bre kreete, vreme sporije otkucava. Vreme nije apsolutno kako je Njutn nekad mislio. Prema Njutnu, vreme tee ravnomerno u itavom svemiru, tako da je jedna sekunda na Zemlji identina sekundi na Jupiteru ili Marsu. Satovi otkucavaju u apsolutnoj sinhronizaciji u celoj vasioni. Meutim, Ajntajn je uvideo da satovi u razliitim delovima svemira otkucavaju razliitim brzinama. Tako je zakljuio: ukoliko bi vreme moglo da se menja u zavisnosti od brzine, onda bi i drugi parametri kao to su duina, materija i energija morali da se menjaju. to se bre kreete, utvrdio je Ajntajn, vie se saimaju rastojanja (to se ponekad naziva Lorenc-Ficderaldova kontrakcija). Takoe, tei ste kad se bri. (Zapravo, kako se budete primicali brzini svetlosti, vreme bi se usporavalo dok ne bi stalo, duine bi se saimale do nule, a masa bi vam postala beskonano velika, to je apsurdno. To je razlog zato ne moete probiti barijeru brzine svetlosti koja predstavlja krajnju graninu brzinu u svemiru.) To udno izoblienje prostorvremena navelo je jednog pesnika da napie sledee stihove:
Bee mome po imenu Fisk na mau brz bez sankcije toliko hitre bee akcije, da Ficderaldove kontrakcije svedoe njegov rapir na disk.
Na isti nain na koji je Njutnovo otkrie objedinilo zemaljsku i nebesku fiziku, Ajntajn je objedinio prostor i vreme. Ali pokazao je i da su materija i energija objedinjeni te zato mogu da prelaze jedno u drugo. Ako objekat postaje tei to se bre kree, to znai da se energija kretanja
transformie u materiju. Vai i obrnuto, odnosno da se materija moe pretvoriti u energiju. Ajntajn je izraunao koliko energije bi se pretvorilo u materiju i doao do jednaine E = mc2 koja pokazuje da se ak i majuna koliina materije m mnoi ogromnim brojem (kvadratom brzine svetlosti) prilikom pretvaranja u energiju E. Tako se pokazalo da je tajni izvor energije zvezda bila konverzija materije u energiju, na nain predstavljen ovom jednainom, koja je zasluna za svetlost svemira. Tajnu zvezda moe reiti jednostavan iskaz: brzina svetlosti ista je u svim inercijalnim referentnim sistemima. Poput Njutna pre njega, Ajntajn je promenio nae vienje pozornice ivota. U Njutnovom svetu, svi uesnici su znali tano koje je vreme i kako da se izmere duine. Protok vremena i dimenzije pozornice nikada se nisu promenili. Ali, relativnost nam nudi udan nain poimanja prostora i vremena. U Ajntajnovom svemiru, svi uesnici imaju rune satove koji pokazuju razliita vremena. To znai da je nemogue sinhronizovati sve satove na pozornici. Ako se proba zakae u podne, to nee imati isto znaenje za sve glumce. Zapravo, udne stvari se deavaju kada uesnici ponu da jure po sceni. to se bre kreu, satovi im sporije otkucavaju, a tela im postaju tea i spljotenija. Godine su prole pre nego to su naunici u veem broju prihvatili Ajntajnovo otkrie. Ali, Ajntajn se nije zaustavio, ve je hteo da svoju novu teoriju relativnosti primeni na gravitaciju. Ajntajn je uviao teinu tog zadatka: oponirae najuspenijoj teoriji svog vremena. Maks Plank, jedan od utemeljivaa kvantne teorije, upozorio ga je: Kao stariji prijatelj, moram da te posavetujem da ne radi to, jer, pre svega, nee uspeti, a ak i ako uspe, niko ti nee verovati. Ajntajn je shvatao da je njegova nova teorija relativnosti naruavala njutnovsku teoriju gravitacije. Prema Njutnu, gravitacija se trenutno rasprostire svemirom. Ali to je upuivalo na pitanje koje ak i deca ponekad postavljaju: ta bi se desilo kad bi Sunce nestalo? Po Njutnu, informacija o nestanku Sunca doprla bi u isto vreme do svih mesta u svemiru. Ali, prema specijalnoj relativnosti, to je nemogue, poto je informacija o nestanku zvezde ograniena brzinom svetlosti. Po ovoj teoriji, iznenadni nestanak Sunca pokrenuo bi sferini udarni talas gravitacije koji bi se irio brzinom svetlosti. Izvan talasa, posmatra bi zakljuivao da Sunce i dalje sija, poto gravitacija nije imala vremena da stigne do njih. Ali posmatra unutar talasa bi rekao da je Sunce nestalo. Da bi reio ovaj problem, Ajntajn je morao da uvede potpuno drugaiju sliku prostora i vremena.
SIL A K AO Z AK RIV L JEN JE S V EMIR A

Njutn je prostor i vreme video kao ogromnu, praznu pozornicu na kojoj se sve zbiva u skladu s njegovim zakonima kretanja. Pozornica je obilovala udima i misterijom, ali bila je u sutini neaktivna i nepokretna, pasivni svedok plesa prirode. Meutim, Ajntajn je ovu ideju potpuno preokrenuo. Zakljuio je da je sama pozornica vaan deo ivota. U Ajntajnovom svemiru, prostor i vreme nisu bili statino poprite deavanja kako je Njutn pretpostavio, ve dinamino okruenje koje se savija i krivi na udne naine. Zamislite da umesto pozornice ivota imamo trambulinu na ijoj mrei akteri blago tonu pod sopstvenom teinom. Takva scena postaje vana kao i sami akteri. Zamislite kuglu za kuglanje postavljenu na krevet kako lagano tone u duek. Ispalite sada kliker na zakrivljenu povrinu dueka kretae se po orbiti oko kugle. Njutnov sledbenik bi, videvi iz daljine kako kliker krui oko kugle, zakljuio da postoji tajnovita sila kojom kugla deluje na kliker. Moda bi zakljuio da se kliker kree ka centru zbog privlane sile kugle s trenutnim dejstvom. Relativisti, koji kretanje klikera po krevetu moe da prati izbliza, jasno je da nikakve sile nema. Postoji samo udubljenje u krevetu usled kog se kliker kree po krivoj liniji. On zna da nema privlane sile, ve samo odbojne sile kojom udubljeni krevet deluje na kliker. Zamenite kliker Zemljom, kuglu Suncem, a krevet praznim prostorvremenom, i videete da se Zemlja okree oko Sunca ne zbog gravitacionog privlaenja, ve zato to Sunce zakrivljuje prostor oko Zemlje stvarajui privlaenje zbog kog Zemlja mora da se kree kruno. Dakle, Ajntajn je doao na ideju da je gravitacija pre nalik tkanju umesto nevidljivoj sili s trenutnim dejstvom u itavom svemiru. Ako se tkanje naglo protrese, formiraju se talasi koji se prostiru po povrini konanom brzinom. To reava paradoks Sunca koje nestaje. Ako je gravitacija sporedna posledica krivljenja tkanja prostorvremena, onda se nestanak Sunca moe uporediti sa iznenadnim podizanjem kugle s kreveta. Kako se krevet vraa u poetni oblik, talasi se kreu po aravu konanom brzinom. Tako je Ajntajn, svodei gravitaciju na savijanje prostora i vremena, uspeo da pomiri gravitaciju i relativnost. Zamislite mrava kako prelazi preko zguvanog lista papira. Hodae kao pijani mornar, teturajui se nalevo i nadesno, pokuavajui da savlada naboranu podlogu. Mrav e se aliti kako nije pijan, ve da ga misteriozna sila ljulja nalevo i nadesno. Za mrava, prazan prostor pun je tajanstvenih
sila koje ga spreavaju da se kree pravolinijski. Meutim, pogledamo li ga izbliza, vidimo da nikakve sile nema, ve da ga odgurkuju prevoji zguvanog lista papira. Sile koje deluju na mrava su iluzija usled zakrivljenja prostora. Privlaenje silom je zapravo odbijanje do kog dolazi dok mrav hoda preko prevoja papira. Drugim reima, ne privlai gravitacija, ve prostor odbija. Do 1915. godine, Ajntajn je napokon uspeo da dovri ono to je nazvao opta teorija relativnosti i ona je postala arhitektura po kojoj se danas zasniva itava kosmologija. U ovoj zadivljujuoj novoj slici, gravitacija nije bila nezavisna sila koja ispunjava svemir, ve posledica savijanja prostora i vremena. Njegova teorija bila je toliko mona da je mogla da se predstavi jednainom dugakom tek koji centimetar. U ovoj briljantnoj novoj teoriji, stepen zakrivljenja prostora i vremena odreivala je koliina prisutne materije i energije. Zamislite da ste hitnuli kamen u baru od mesta udara krenue da se prenosi niz nabora. to je vei kamen, namrekanija e biti povrina bare. Slino tome, to je vea zvezda, zakrivljenje prostorvremena oko nje bie intenzivnije.
R AAN JE K OSMOL OGIJE

Pomou ove slike, Ajntajn je pokuao da opie svemir u celini. Nije slutio da e morati da se suoi s Bentlijevim paradoksom formulisanim vekovima ranije. Dvadesetih godina prolog veka, veina astronoma verovala je da je svemir jednoobrazan i statian. Zato je Ajntajn krenuo od pretpostavke da je kosmos ravnomerno ispunjen prainama i zvezdama. Po jednom modelu, svemir se mogao uporediti s velikim balonom ili mehurom. ivimo na povrini mehura. Zvezde i galaksije koje vidimo oko nas mogu se uporediti sa takicama nacrtanim na povrini balona. Na svoje iznenaenje, kad god je pokuao da rei svoje jednaine, otkrio bi da je svemir postao dinamian. Pred Ajntajnom je bio isti problem s kojim se Bentli suoio vie od dvesta godina ranije. Poto je gravitacija uvek privlana, a nikada odbojna, konaan skup zvezda trebalo bi da se urui u sebe u vatrenoj kataklizmi. Meutim, to se kosilo sa prevlaujuom slikom s poetka dvadesetog veka, po kojoj je svemir bio statian i uniforman. Ma koliko revolucionaran bio, Ajntajn nije mogao da veruje da bi kosmos mogao biti u pokretu. Poput Njutna i mnogih drugih, Ajntajn je verovao u statian svemir. Zato 1917. godine nije imao drugog izbora
do da u svoje jednaine uvede novi faktor za nametanje rezultata, antigravitacionu silu koja je razdvajala zvezde. Ajntajn je to nazvao kosmoloka konstanta. Bilo je to runo pae koje se inilo kao naknadna zakrpa Ajntajnove teorije. Ajntajn je potom proizvoljno upotrebio antigravitaciju da poniti gravitaciono prevlaenje, stvorivi tako statini svemir. Drugim reima, kosmosu je nareeno da bude statian: kontrakcije ka unutra usled gravitacije ponitene su delovanjem ka spolja tamne energije. (Tokom sedamdeset godina ovu antigravitacionu silu smatrali su otpadnikom, sve do otkria iz proteklih par godina.)
Godine 1919, dve grupe su potvrdile Ajntajnovo predvianje da svetlost sa udaljene zvezde skree prolazei kraj Sunca. Dakle, izgledalo bi kao da se zvezda pomerila sa svoje normalne pozicije u prisustvu Sunca. Razlog je to to Sunce zakrivljuje prostorvreme oko sebe. Gravitacija zato ne privlai, ve prostor gura.
Godine 1917, holandski fiziar Vilem de Siter doao je do drugog reenja Ajntajnove teorije po kome je svemir bio beskonaan, ali potpuno lien bilo kakve materije tanije, sastojao se samo od energije vakuuma, kosmoloke konstante. Ova ista antigravitaciona sila bila je dovoljna da pokree munjevito, eksponencijalno irenje svemira. ak i bez materije, ta tamna energija mogla je da stvori kosmos koji se iri. Fiziari su sada bili u dilemi. Svemir je imao materiju, ali bio je nepokretan. De Siterova vasiona bila je u pokretu, ali bez materije. U Ajntajnovom kosmosu, kosmoloka konstanta bila je neophodna da bi ponitila gravitaciono privlaenje i stvorila statian svemir. U De Siterovom svemiru, kosmoloka konstanta je bila dovoljna da stvori kosmos koji se iri. Na kraju, godine 1919, kada je Evropa pokuavala da se povrati od unitavanja i krvoprolia Prvog svetskog rata, ekipe astronoma irom sveta proveravale su valjanost nove Ajntajnove teorije. Ajntajn je jo ranije izneo hipotezu kako je zakrivljenost prostorvremena u okolini Sunca dovoljna da savije svetlosne zrake koji prolaze kraj njega. Svetlost zvezda trebalo bi da se savija oko Sunca precizno i u izraunljivoj meri, nalik savijanju svetlosti pri prolasku kroz au. Ali kako Sunce preko dana bleti dovoljno da nadjaa svetlost svake druge zvezde, naunici bi morali da ekaju na pomraenje Sunca ne bi li izveli eksperiment sa definitivnim rezultatima. Grupa koju je predvodio britanski astrofiziar Artur Edington otplovila je u Gvinejski zaliv na obali zapadne Afrike kako bi snimila krivljenje svetlosti zvezda kraj Sunca prilikom pomraenja Sunca. Druga ekipa na elu sa Endruom Kromlinom je otplovila za Sobral u severnom Brazilu. Podaci koje su prikupili ukazivali su na proseno odstupanje zvezdane svetlosti od 1,79 lunih sekundi, to je potvrdilo Ajntajnovo predvianje od 1,74 lunih sekundi (u granicama eksperimentalne greke). Drugim reima, svetlost se zaista savijala u blizini Sunca. Edington je kasnije govorio kako je potvrda Ajntajnove teorije bila najblistaviji trenutak njegovog ivota. estog novembra 1919, na sastanku Kraljevskog drutva i Kraljevskog astronomskog drutva u Londonu, D. D. Tompson, nobelovac i predsednik Kraljevskog drutva, sveano je izjavio da je to jedno od najveih dostignua u istoriji ljudske misli. Nije to otkrie nekog zabaenog ostrva, ve itavog kontinenta novih naunih ideja. Re je o najveem otkriu u vezi s gravitacijom jo otkad je Njutn objavio svoje principe. (Legenda kae da je kasnije jedan novinar rekao Edingtonu: Pria se da samo troje ljudi na itavom svetu razume Ajntajnovu teoriju. Vi
ste sigurno jedan od njih. Edington je utao, te je novinar dodao: Ne budite skromni, Edingtone. Edington je slegnuo ramenima i odgovorio: Nisam nimalo, samo sam se pitalo ko bi mogao biti trei.) Sledeeg dana, na naslovnoj strani asopisa London Times osvanulo je: Revolucija u nauci Nova teorija svemira Njutnove ideje opovrgnute. Naslov je oznaio trenutak kada je Ajntajn postao svetski poznat, izaslanik zvezda. Toliko velianstvena bila je ta objava i tako radikalno je bilo Ajntajnovo razilaenje s Njutnom, da su pobudili negativne reakcije meu uglednim fiziarima i astronomima koji su osporili teoriju. Na Univerzitetu Kolumbija, arls Lejn Por, profesor nebeske mehanike, prednjaio je u kritici relativnosti, govorei: Oseam se kao da sam lutao sa Alisom po Zemlji uda i da sam pio aj s Ludim eirdijom. Relativnost se kosi s naim zdravim razumom ne zato to je pogrena, ve zato to na zdrav razum ne predstavlja realnost. Mi smo nepravilnost u kosmosu. Naseljavamo neobinu parcelu na kojoj su temperature, gustine i brzine prilino umereni. Meutim, temperature u pravom kosmosu mogu biti pakleno visoke u centrima zvezda, ili otupljujue niske u spoljnom svemiru, a uobijaene brzine subatomskih estica to hitaju kroz kosmos blizu su brzine svetlosti. Drugim reima, na zdrav razum razvio se u veoma neobinom, udnom delu svemira, na Zemlji, te ne udi to ne uspevamo uvreenom logikom da sagledamo svemir u pravim bojama. Problem nije u relativnosti, ve u pretpostavci da na zdrav razum odraava stvarnost.
BUDUNOS T VA SIONE
Iako je Ajntajnova teorija uspeno objanjavala fenomene poput savijanja svetlosti oko Sunca i blagog odstupanja u orbiti planete Merkur, njena kosmoloka predvianja i dalje su bila zbunjujua. Situaciju je prilino razjasnio ruski fiziar Aleksandar Fridman koji je otkrio najoptija i najrealistinija reenja Ajntajnovih jednaina. ak i danas se predaju na svakom kursu o optoj relativnosti na osnovnim studijama. (Fridman ih je otkrio 1922, ali umro je tri godine kasnije i njegov rad je godinama bio zaboravljen.) Ajntajnova teorija se inae sastoji od niza izuzetno tekih jednaina koje se esto ne mogu reiti bez raunara. Meutim, Fridman je
pretpostavio da je kosmos dinamian, a potom je usvojio dve pojednostavljene pretpostavke (zvane kosmoloki princip): da je univerzum izotropan (izgleda isto kuda god gledali iz date pozicije) i homogen (uniforman je gde god se nali u svemiru). Uz te dve pojednostavljene pretpostavke, ove jednaine prestaju da vae. (Zapravo, i Ajntajnovo i De Siterovo reenje bili su posebni sluajevi Fridmanovog optijeg reenja.) Zadivljujue je da su Fridmanova reenja zavisila od samo tri parametra: 1. H, koji odreuje stopu irenja svemira. (Danas se naziva Hablova konstanta po astronomu koji je uspeo da izmeri stepen irenja svemira.) 2. Omega, koji odreuje prosenu gustinu materije u svemiru. 3. Lambda, energija pridruena praznom prostoru takozvana tamna energija. Mnogi kosmolozi su tokom itave svoje karijere pokuavali da pronau tane vrednosti ova tri broja. Istanana povezanost izmeu ove tri konstante odreuje budui razvoj cele vasione. Na primer, kako je gravitacija privlana, gustina Omega svemira ponaa se poput neke vrste konice, ija svrha je irenje svemira, obrtanje toka nekih efekata stope irenja iniciranog Velikim praskom. Zamislite kako ste hitnuli kamen u vazduh. Uobiajeno je da je gravitacija dovoljno jaka da obrne smer kretanja kamena koji e pasti natrag na zemlju. Meutim, ako biste kamen bacili dovoljno brzo, on bi izbegao Zemljinoj gravitaciji i vinuo bi se u svemir za sva vremena. Poput kamena, kosmos se izvorno irio zbog Velikog praska, ali materija, odnosno Omega, ponaa se kao konica za ekspanziju kosmosa na isti nain na koji Zemljina gravitacija koi kamen. Pretpostavimo, na trenutak, da Lambda, energija pridruena praznom prostoru, iznosi nula. Neka Omega bude gustina kosmosa podeljena kritinom gustinom. (Kritina gustina svemira je priblino 10 atoma vodonika po metru kubnom. Da biste shvatili koliko je svemir prazan, rei u samo da kritina gustina svemira odgovara meri od jednog atoma vodonika u zapremini tri koarkake lopte.) Kada bi vrednost Omega bila manja od 1, naunici zakljuuju kako u kosmosu ne bi bilo dovoljno materije da obrne smer izvornog irenja usled Velikog praska. (Analogno tome, da masa Zemlje nije dovoljno velika, kamen bi u nekom trenutku napustio Zemlju.) Usled toga svemir
bi nastavio da se iri zauvek, dospevi na kraju u stanje Velikog zamrzavanja kada se temperature budu pribliile apsolutnoj nuli. (To je princip rada friidera ili klima-ureaja. irei se, gas se hladi. Na primer, gas u klima-ureaju se, cirkuliui u cevi, iri, hladei cev i prostoriju.) Kada bi vrednost Omega bila vea od 1, bilo bi dovoljno materije i gravitacije u kosmosu da preokrenu smer kosmikog irenja. Posledica bi bilo obustavljanje irenja posle ega bi svemir poeo da se saima. (Analogno kamenu baenom u vazduh koji bi, u sluaju da je masa Zemlje dovoljno velika, dostigao maksimalnu visinu, a potom poeo da pada ka zemlji.) Temperature bi poele da rastu unedogled dok bi zvezde i galaksije hitale jedne ka drugima. (Ako ste ikada pumpali gumu bicikla, znate da kompresija gasa stvara toplotu. Mehaniki rad upumpavanja vazduha konvertuje se u toplotnu energiju. Na isti nain, kompresija svemira konvertuje gravitacionu energiju u toplotnu.) Na kraju bi temperature postale toliko visoke da bi sav ivot bio istrebljen, dok bi svemir neizbeno morao da doivi vatreno Veliko saimanje. (Astronom Ken Krosvel ovaj proces opisuje kao put od kreacije do kremacije.) Trea mogunost je da Omega iznosi tano 1, odnosno gustina svemira jednaka je kritinoj gustini. U tom sluaju, svemir je izmeu dva
<1 =1 Veliina kosmosa >1 Vreme
Evolucija svemira ima tri mogue istorije. Ako je Omega manje od 1 (a Lambda je 0), svemir e se neprestano iriti sve do Velikog smrzavanja. Ukoliko je Omega vee od 1, kosmos e se uruiti u Velikom saimanju. Ako je Omega jednako 1, kosmos je ravan i irie se zauvek. (Rezultati dobijeni od satelita WMAP pokazuju da zbir Omega i Lambda iznosi 1, to znai da je kosmos ravan. Ovo je u saglasnosti sa inatornom teorijom.)
Kada bi Omega bilo manje od 1 (a Lambda jednako 0), svemir bi bio otvoren, a njegova zakrivljenost negativna, kao da ima oblik sedla. Paralelne linije nikada se ne bi presecale, a zbir unutranjih uglova trougla bio bi manji od 180 stepeni.
ekstrema, ali i dalje e se iriti zauvek. (Videemo da ovaj scenario najvie odgovara inatornoj predstavi.) Na kraju, postoji mogunost da e se svemir posle Velikog saimanja povratiti u novom Velikom prasku. Ova teorija opisuje takozvani oscilirajui svemir. Fridman je pokazao da svaki od ovih scenarija odreuje zakrivljenost prostorvremena. Pokazao je sledee: ako je Omega manje od 1, i svemir se neprestano iri, beskonani su i vreme i prostor. Za takav svemir kae se da je otvoren, odnosno beskonaan je i u prostoru i u vremenu. Kada je Fridman izraunao zakrivljenost ovakvog kosmosa, otkrio je da je negativna. (Zakrivljenost ovakvog kosmosa je kao kod sedla ili trube. Kada bi na takvoj povrini ivela buba, otkrila bi da se paralelne linije nikada ne seku i da je zbir unutranjih uglova u trouglu manji od 180 stepeni.) Ako je Omega vee od 1, nikada nee doi do Velikog saimanja. Vreme i svemir su konani. Fridman je utvrdio da je zakrivljenost ovog kosmosa pozitivna (kao kod sfere). Na kraju, ako je Omega jednako 1, prostor je ravan, a ni vreme ni prostor nemaju granice. Fridman je ne samo postavio prvi sveobuhvatni pristup Ajntajnovim kosmolokim konstantama, ve je dao i najrealnije pretpostavke o Sudnjem danu, konanom kraju svemira, odnosno o tome da li e kosmos nestati u Velikom smrzavanju, izgoreti u Velikom saimanju ili e zauvek
Sa Omega vee od 1, imali bismo zatvoreni svemir sa pozitivnom zakrivljenou, nalik sferi. Paralelne linije uvek e se presecati, a zbir uglova trougla je vei od 180 stepeni.
oscilovati. Odgovor zavisi od presudnih parametara: gustine svemira i energije vakuuma. Ali Fridmanova predstava ostavila je prazninu koju valja popuniti. Ako se kosmos iri, to znai da je moda imao poetak. Ajntajnova teorija nita ne kae o trenutku ovog poetka. Nedostajao je trenutak stvaranja, Veliki prasak. A tri naunika e nam dati najubedljiviju predstavu Velikog praska.

Paralelni Svetovi

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Paralelni Svetovi

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PARALELNI SVETOVI

Prevod Ana Jei

Ovu knjigu posveujem mojoj voljenoj supruzi izue

Slike tek roenog svemira

S like tek ro enog svemira 5

S like tek ro enog svemira 7

S like tek ro enog svemira 9

S like tek ro enog svemira 11

S like tek ro enog svemira 13

M-T EORIJ A I JEDANAE S TA DIMENZ IJ A

S like tek ro enog svemira 15

S like tek ro enog svemira 17

BEG U HIPER S V EMIR

komadu Kako vam drago, ekspir je napisao besmrtne rei:

Para D oksalni svemir 21

BEN T L IJE V PAR ADOK S

Para D oksalni svemir 23

OL BER SO V PAR ADOK S

Para D oksalni svemir 25

Para D oksalni svemir 27

PAR ADOK SI REL AT IV NOS T I

Para D oksalni svemir 29

SIL A K AO Z AK RIV L JEN JE S V EMIR A

Para D oksalni svemir 31

R AAN JE K OSMOL OGIJE

Para D oksalni svemir 33

Para D oksalni svemir 35

<1 =1 Veliina kosmosa >1 Vreme

Para D oksalni svemir 37

You might also like