Транзиција партнерства је сложен процес регистрован у савременим

популација, у чијем средишту се налази промена обрасца класичног брака. То је

помак брака као институције ка партнерству као чистом односу.

Почетак транзиције регистрован је у развијеним државама Европе и Северне

Америке након тзв. златне ере универзалности брака, из 60-их година 20-ог
века.

Током 70-их година долази до опадања универзалности брака, који се

одражава скоком диворцијалитета, пада укупног првог нупцијалитета, падом
фертилитета испод нивоа за просту репродукцију. Појава и ширење
алтернативних форми животних стилова (кохабитација), тежиште породице
помера са брака на партнерство. Професија и каријера постају легитимни
циљеви жена и мушкараца, јер је захваљујући контрацепцији, зачеће могуће
одлагати и планирати.

Предмет и циљеви истраживања

Упериоду пред распад СФРЈ у Србије се региструје опадање брачне

универзалности, пораст удела лица изван брака, посебно целибата. Разводи су
били ретки. Током 90-их, транзиција партнерства стагнира и бива
пригушена, те долази до ретрадиционализације брачног обрасца, кроз
интезивирање процеса ступања у брак, пад развода и пораст проширених
породичних домаћинстава у градовима.

Јачање породице је сасвим природна и логична појава бекства у приватност

услед друштвеног расула и организованог хаоса.

Основне хипотезе:
1. Традиционалан, грађнски брак бива превазиђен, док остају на снази
жеље и очекивања појединаца да живе у стабилним везама
2. интезивнија друштвена трансформација ка тржишној привреди и
грађанском друштву, што доводи до развоја индивидуализма, промене
вредносног система од традиционалног ка модерном, повећана тенденција
одлагања брака и његова нестабилност
3. Млади и образовани слојеви градске популације који су носиоци
промењеног односа према браку, заступају мишљења која су битно
различита у односу на доминантне ставове и праксу већине
становништва. Промена улога жене и њеног положаја, као и о личним
изборима: о браку, разводу, броју деце, каријери, добу ступања у брак.
4. Мушкарци и жене које живе у кохабитацији потичу из млађих генерација
тзв. неконвенционалне урбане интелигенције тј. егалитарности родова,
равноправнијег положаја мушкарца и жене, значају успона у каријери
оба пола и професионалног ангажовања.

Основни концепт: свакодневи живот који повезује макро (друштво), мезо

(институције) и микро ниво (појединца). Остали концепти су: транзиција
партнерства, генерације, омладина, студенти, животни циклус и ток, каријера,
полно – родни систем, секс, рад, конфликт улога, животни стил.

Концепт „тихе револуције“ – отклон од традиционалног садржаја појма

брака, под утицајем измењеног културног стила младих генерација који се
сасвим јасно одразио на њихов кохортни нупцијалитет.

1
Метод

Метод случаја – јер се случај транзиције брака посматра као скуп битних
својстава феномена. Искуствена евиденција је настајала постепено, на више
нивоа и из различитих извора података, а све са циљем постизања разумевања
појаве, из аспекта свакодневнице самих актера.

У формирању теоријског узорка главне детерминанте су биле старост и

образовање. На основу старости издвојени су:
 млади парови (20-29) лат уније – одвојена домаћинства озбиљне везе
 нешто старији парови (23-35) – кохабитације изван брака
 најстарија подгрупа (35-40) – имају децу у таквим заједницама.

Технике истраживања:
1. статистички подаци – подаци о брачном и фертилном понашању
2. интервјуи – питања о кохабитацији и лични ставови
3. резултат „типологија партнерства“ – од традиционалног, преко
прелазног до модерног.

Кохабитације

Брак је хетеросексуална заједница партнера, чија су права и одговорности у

потпуности регулисани законским одредбама. То међутим не значи да је
кохабитација нека илегална форма партнерства, будући да већина савремених
закона обухвата и живот ван брака, поготову децу из тих заједница.

Принз – Кохабитација је статус парова који су невенчани, сексуалних

партнера који деле исто домаћинство. Тиме се међутим искључује категорија
младих (20-24) који практикују Лат форме у одвојеним домаћинствима.

Почетак кохабитације – датум усељења у стан, а престаје - раскидом или

трансформацијом у брачну унију.

Концепт брачног статуса подразумева: целибатере, удате/ожењене,

разведене и удовце. У савременом друштву, битне димензије класичног брачног
статуса губе на значају.

Критеријуми за класификацију заједница:

1. законски критеријум – подела унија на бракове и кохабитације

2. критеријум домаћинства – дистинкција самаца од парова, пар чине
особе које живе под истим кровом
3. критеријум партнерства – одвајања самаца од парова, треба
разликовати самце којима је то целибат стил живота и оне код којих је
реч о транзиционој фази (млади, незапослени)
4. дужина везе - проблем са консензусом око временске одредбе трајања
односа
5. квалитет односа - где се процењује степен зрелости и односа
6. потомства - где се у пару не подразумева рађање, па разликујемо
кохабитације са и без деце (ДИНК – где су се родитељи трајно одрекли
потомства).

2
Проблем око регистровања кохабитација
Типологије кохабитација

Алтернативне инетрпретације феномена крећу се од третмана појаве као

девијантне до њеног прихватања као социјалне институције. Као девијантне
конзесуалне заједнице се литератури третирају само у статистичком смислу
одступања од понашања већине становништва.

У ЕУ данас више од 50% становништва узраста изнад 20 година живи у

консензуалним заједницама, бар неко време пре него што склопи брак.

Кохабитацијама су склонији млади, образовани, економски активни,

појединци окренути каријери и материјалном напредовању. Браку нагињу
старији парови, традиционалних и вредносних оријентација, популација јужно-
средње-источно европских држава.

Садржај односа с обзиром на норме и очекивања:

 Леридон: Док брак претпоставља и стабилност и фертилитет, производ
консензуалне заједнице је далеко отворенији: раскид се не прижељкује,
али се све више прихвата када се догоди: брак се не одбија али се са
њим не жури, дете може да буде елеменат стабилних односа, али се не
сматра обавезом.
 Левин: Сматра да парови у кохабитацији не перципирају свој однос
другачијим од класичног брака, не виде посебност односа, сматрају да су
исте норме примењиве на оба типа партнерства.

Фринкинг – Фазе у демографском развитку европских популација:

1. ванбрачни фертилитет 50% (Шведска, Данска) – рано почела
2. ванбрачни фертилитет 15-20% (Француска, В. Британија, Аустрија)
– феномен је мање развијен али је у фази раста
3. ванбрачни фертилитет до 10% (Немачка, Белгија, Холандија) – на
почетку транзиције.

Lestheage – Фертилитет изван брака је она кључна карика која лабаву,

несигурну заједницу трансформише у јачу брачну унију. Брак се формира када
се донесе одлука о међусобној зависности. Државе које заостају у овом
модернизацијском процесу ће следити назначени пут трансформације.

Руселова типологија – има компоненте: кохабитацију, рађање изван брака,

ниво укупног фертилитета и ниво развода. Географска подручја:
 Јужноевропске земље – низак ниво укупног фертилитета, развода,
кохабитације и ванбрачног рађања.
 Западне земље - низак ниво укупног фертилитета и кохабитације, али
са високим нивоом развода и умереним рађањем ван брака
 Централна група – ниске стопе укупног фертилитета, високе нивое
развода, умерене стопе кохабитације и ниске уделе ванбрачног рађања.
 Бивше социјалистичке земље – високе стопе развода, велику брачно-
породичну нестабилност, али је удео ванбрачног фертилитета низак али
је у порасту.

3
Принз – Кохабитација је индикатор прогреса у транзицији партнерства, а
старост је основна оса диференцијације и узрок фаза трансформације.

Принзова типологија кохабитације:

1. иницијална „девијантна“ фаза – кохабитацијама су склонији виши

слојеви друштва ЕУ: високо образована лица, лица која су већ била у
браку. Основни образац је протест против друштва и ауторитета јавног
мњења.
2. социјализација феномена – склонији млади парови са тенденцијом
трансформације у брак када се јави жеља за потомством
3. кохабитација је алтернатива браку – склоне независне (зрелије)
личности, ослобођене стереотипа о полним улогама
4. кохабитација је ТИП брака, или брак постаје ТИП кохабитације –
животни стил подразумева равноправност и подједнаку одговорност међу
партнерима.

Типологија повезана са обрасцима модернизације, демографским

режимима и моделима брака и породице:

 Северноевропски регион (Скандинавске државе) – утицај

протестантизма, рано испољавање секуларизма и модернизације.
Социјалдемократски режими подржавају промене и равноправност
полова. Женска популација масовно прихвата високо образовање и радну
активност, као и контрацепцију.
 Централноевропски и Источноевропски регион – сличности са
предходним регионом. Брак за жене добија облик принуде (низак
доходак, ниско образовање). После пада комунизма ове земље западају у
економску и политичку кризу.
 Јужноевропски регион – религиозне вредности. Велики значај
породице и ширег сродства. Популациона политика је пронаталистички
оријентисана, диворцијалитет је низак као и удео једнородитељских
породица и рађања изван брака. Тек се у последње време примећује
јављање кохабитација.
 Западноевропски регион – либералне (Швајцарска, Холандија), без
утицаја религије и цивилног друштво (laisse-faire). Одлагање рађања због
женских каријера. У последње време се бележи пораст кохабитација и
ванбрачног фертилитета.

Типологија посмодерних стилова живота на основу димензије

родитељства:
 Непородична домаћинства (где спада и вољни стерилитет): самце (до
25 година, разведене, удовце, старе), парове (кохабитације и лица у
браку).
 Породични сектор: самце са децом (једнородитељске породице, мајке
са децом рођеном изван брака), парове са децом (потпуне породице,
породице са поочимом, помајком, бинуклеарне породице, на раздаљину).

Куијстен – За разлику од конвергенције репродуктивног понашања држава

Запада и Истока Европе, структурне одлике домаћинства и породичних животних

4
аранжмана показују много веће разлике због: екомонских, политичких и
културних специфичности, при чему не постоји корелација између базичних
демографских варијабли (нупцијалитета, диворцијалитета и фертилитета) и
традиционалних и нових облика живота у пару. Нема оправдања страху од
Мекдонализације односа, где је пракса „свратиш, потрошиш и бациш у
продавници односа“.
Транзиција брака у Београду

90-их је блокиран процес модернизације или трансформације из командно-

планске у тржишну привреду.

Брак и породица су били заштићени од дубљих поремећаја, конзервација брака

и породице, чему у прилог сведочи ниска стопа развода и мали удео
једнородитељских породица и ванбрачних рађања.

Процес склапања брака

Особине процеса склапања брака (нупцијалитета) испитују се преко

демографских индикатора: општих и специфичних стопа, просечних година
ступања у брак, броја и коефицијента склопљених бракова.

У основи промене брачног обрасца Београда и Србије лежи савремени процес

индивидуализације коњугалне дијаде или деинституционализације брака, што је
производ друге демографске транзиције и постиндустријског развитка.

Емиграције младих, образованих људи током 90-их доводе до пада брачности.

Тиме су склоније неожењени мушкарци (20-30 година), што је утицало на
смањење брачних шанси женског становништва.

Брачна хомогамија – партнери истог образовања.

Брачна хетерогамија:
 Хипергамија – брак жене са мушкарцем вишег образовања
 Хипогамија – брак жене са мушкарцем нижег образовања.

Развод брака

70-их и 80-их година пораст развода у БГ-у, а током 90-их његово кретање је
просечно са обртањем смера промена.

Просечна старост при разводу: 40 за мушкарце и 36 за жене, а на КиМ је 32

за жене и 33 година за мушкарце.

Развод у Београду између 2-5 година брака (не остварено родитељство или
женино незадовољство) и у другој деценији брака (зрело родитељство, партнере
не везују послови око деце.

Брачно понашање становништва Србије и европских држава

Стопе развода најниже у Европи заједно уз Шпанију, Грчу и Пољску.

5
Изванбрачна рађања

Транзиција партнерства у развијеним државама света

Теорија демографске транзиције

Модел троетапних промена виталних демографских процеса почива на

два главна постулата:
1. демографски преображај је историјски процес који је под директним
утицајем детерминанти економске и социјалне природе
2. демографска транзиција означава промене у наталитету, морталитету и
природном прирестају.

Бихевиоралне промене демографске транзиције изазвале су следеће

ефекте:
1. усвајање алтернативних форми живота у двоје
2. помак од детета као централне фигуре система ка пару
3. помак од превентивне контрацепције ка концепцији самоостварења
4. трансформација једнообразних форми домаћинства у мултиваријантне
домаће групе.

Теорије модернизације

Гиденсова теорија структурације повезује два основна социолошка појма

структуру и покрет. Покрети се користе ресурсима и правилима које дефинишу
макро друштвене, а саме структуре спремају претпоставке или ограничавају
акциони потенцијал индивидуа и друштвених група. Процеси структурације
описују како се друштвена структура репродукције посредством понављања
уобичајених друштвених понашања или се пак мења посредством увођења било
нових пракси било неких неочекиваних последица алтернативног понашања
мањине.

Основне димензије друштвене структуре:

 Оначавање – се односи на систем симбола или дискурс. Да би се
комуникација одржала између појединаца и колектива успостављају се
одређене количине знања и информација које омогућавају разумевање
стварности, затим преношење вредности, које су укорењене у обичајима
група, националних заједница и држава.
 Признање - морално устројство интеракције и акције које се често
опажа као неформално морално или формално законско регулисање.
 Контрола – се односи на моћи и капацитете које појединац мора
поседовати да би могао да делује (материјални ресурси су моћ).

Хофман, Фуксова. Ресурси који стоје на располагању појединцу, пару,

породици, друштвеној групи: биолошке (пол, старост), економске (приходи,
доходак, власништво), социо културне (образовни ниво, политичка уверења,
национална и религиозна припадност) и социо психолошке (социјализација).

Бек – услови који су ослободили жену традиционалних црта:

1. биографска структура, продужавање средње очекиваног трајања живота

6
 2. реконструкција домаћег рада – аутоматизација (кућни уређаји)
3. контрацепција – планирање родитељства
4. повећана учесталости развода
5. уједначавање образовних шанси мушкарца и жена.

Теорије породичне промене:

Промене:
1. технолошка и економска експанзија (деаграризација, индустријализација)
2. појачавасе индустријализација и урбанизација (потреба за женском
радном снагом)
3. расту стопе економске активности међу љенском популацијом
4. промене нуклеарне породице, мањи број деце, појава кохабитавије
5. промене мишљења јавног мњења о полу/роду.

Полома и Гарланд – типови понашања:

1. традиционални – женина каријера је хоби, неплаћен рад, муж – хранилац
2. неотрадиционални – муж и жена деле улогу храниоца, женин доходак за
домаћинство
3. егалитарни – ретко остварљив, тип за будућност
4. матријархални – резигнирани и против воље, жене приморане да раде и
зарађују више од мушкарца.

Феминистичке теорије

Интеракционистичке теорије

Теорија сусрета, елементи:

1. наступ – акција појединца, пред неким скупом, акција има утицај на скуп
2. фасада – ентеријер (намештај), лична фасада (појава и манир)
3. публика
4. актер
5. тим – подржава актера.

Психодинамске теорије о брачно – породичним релацијама

Елементи теорија личности

Операционално одређење транзиције брака ка партнерству

Операционално одређење транзиције брака ка партнерству:

1. премодерна породица је економска унија. Брак је савез две шире

сродничке скупине, мотивисан одржањем домаћинства.
2. асиметрија полно родног система или патријархат. Хијерархија по мушком
принципу организације домаћинства. То се мења образовањем жена.
3. јединство сексуалних и шире репродуктивних функција. Контрацепција и
законске одредбе дају слободу сексуалних релација, раздвајање секса од
репродукције.
4. родитељство – жене у одређеном добу улазе у брак због репродукције.
Долази до раздвајања брака од родитељства.

7
 5. промена тежишта домаће групе са детета на партнерство.
6. развод је сматран као девијантан феномен, редак изузетак, сада је то
због „роматичарског комплекса“ нормалан чин.
7. насправ брачно-породичне униформности традиционалне породице, у
савременом добу постмодерности отвара се велика диверзификација
стилова живота.
8.
Хипотезе о типовима кохабитацијама:

 Кохабитација је стил живота лица са ниским брачним капиталом,

девијантне и маргиналне групе (хендикепиране, појединце са
психијатријским поремећајима, алкохоличаре, наркомане, бескућнике).
 Кохабитација представља последњу фазу у процесу забављања – млади
 Кохабитација је тип брака на пробу, која служи да се преиспита брачна
спремност.
 Дуготрајне кохабитације престављају посебну друштвену групу личности
са нарочитим особинама: мање су склони да се посвете дугитрајном
односу.
 Кохабитација као необавезан однос који је негде између целибата и
брака, рационалан избор у ризичном друштву, које генерише високе
стопе развода и брачно породичне несигурности.
 Кохабитација као алтернатива браку, у развијеним земљама Европе и
Америке, односи нису заштићени и недостаје им правна регулатива.
 Мимикрирана кохабитација, стара лица у који у њој подмирују потребе, за
заштитом, друштвеношћу и интимношћу. Не венчавају се да не би
изгубили бенефиције из предходног брака (пензија), деоба својине.