Moje iskustvo s njima

Iako sam najčešće u emisijama govorio, zajedno sa

svojim gostima, o satanizmu i tome kako ga prepoznati,
najviše problema sam imao zbog pisanja i pominjanja
transcendentalne meditacije
      Prvi put sam o sektama pisao početkom osamdesetih godina. Srpska
pravoslavna crkva je tada još uvek u štampi tretirana kao nešto stidno i od
društva odbačeno, pa su i verske sekte i zajednice smatrane kao dokaz
“pluralizma samoupravnih odnosa” ili “podruštvljavanja crkve kao
takve”. Pominjan je podatak o 170 verskih zajednica i sekti, a kao
vrhunac podlog rada i podrivanja socijalističkog samoupravnog društva,
uziman je primer nekih bogomolja u kojima sveštenici dozvoljavaju
muzičke probe naprednoj omladini koja se služi gitarama, bubnjevima i
ostalim sličnim dekadentnim instrumentima.
       Ali, moj prvi susret sa nekom sektom, a pretpostavljam i prvi susret većine mojih vršnjaka iz
čedrdeset i neke, bio je sredinom šezdesetih godina, kada su “Bitlsi” ušli u indijsku fazu. “Deca
cveća” su u Beograd, uz rokenrol, donela čudno oblačenje, drogu, i jedan sasvim drugačiji odnos
prema životu. Ličili su na ljude koji se neprestano tegle, živeći između sna i jave. Niko tada nije
ozbiljno shvatao mantranje. I dok se vlast sa gađenjem odnosila prema pravoslavlju, na ulici su
klinci, uz čudne pokrete, ponavljali “Hare Krišna, Krišna Hare”. Milicioneri su ih zadivljeno
gledali, iako se o nekima od njih pričalo da “piju drogu”. U srednje bogoslovske škole i
Bogoslovski fakultet su išli samo “zaostali i zatucani”, a krem socijalističke omladine je hrlio u
Atelje 212 da vidi predstavu “Kosa” u kojoj su tada najbolji mladi glumci i pevači uz zdrav
rokenrol mantrali i prizivali jedan drugačiji svet.
       Ma koliko to zvučalo jeretički, rokenrol je bio najveći udarac hrišćanstvu i kao svetski pokret
je, jednim svojim delom, promovisao indijsku filozofiju i brojne struje u njoj. Drugim rečima:
svesno ili nesvesno, promovisao je mnoge sekte i verske zajednice. Brojni sektolozi danas,
naknadno, u muzici iz šezdesetih i sedamdesetih godina traže skrivene sektaške znake. Džon Lenon
je tada izjavio da su “Bitlsi” veći od Isusa Hrista. Interesantno je da tada niko mnoge indijske
mudrace, osnivače sekti koji su pratili velike rokenrol grupe i imali uticaj na njihovu muziku, nije
shvatao i objašnjavao kao otpadnike od crkve, već kao ljude koji beže od klasičnih formi
civilizacije. To okretanje ka Dalekom istoku u Beograd je donelo i tamošnje borilačke veštine, jogu
i razne tehnike, koje “pospešuju um, relaksiraju i pomažu u izbegavanju stresa”. Nikome nije bilo
čudno što se klinci, u obliku molitve, uoči borbe, u tišini, obraćaju Bogu koji im je bio dozvoljen, a
pri tom su popreko gledani ako su odlazili u gradsku crkvu.
       Pre jedanaest godina na televiziji sam pokrenuo serijal “Biseri”. U goste su mi dolazili ljudi sa
margine života ili ljudi “sa problemom”. Razgovarao sam sa kriminalcima, ubicama, prostitutkama,
narkomanima, dilerima droge i deviza, propalim političarima, ratnicima... Zbog tih razgovora
nikada nisam imao problema. Emisija se završi i kraj. Ali, kada sam 1994. godine uradio prvu
emisiju u kojoj je bio gost Vuk Andrejević, momak koji je uspeo da se izvuče iz Munove sekte -
Unifikacione crkve - krenuli su napadi na mene i emisiju. Ratne godine su uz šverc, drogu i
svakojake vrste kriminala, u zemlju ubacile i sekte. Naravno, svako ima pravo da se moli bogu
kojeg izabere, ali pri tom ne sme da bude manipulisan od strane sveštenika koji štite boga kojeg su
izmislili.
       Vuk Andrejević je ispričao žestoku priču. Rastao je u tipičnoj beogradskoj porodici i kao
sportista i dobar student, krenuo je u Ameriku. Prateći “zanimljiva” predavanja, polako je ušao u
Munovu sektu. Pošto je jedan od retkih koji se izvukao iz pakla ove sekte, trezveno je svedočio o
metodama kojima se upravlja ljudskim umom. Njegovi roditelji, Slavenka i Zoran, prodali su kuću i
preselili se u Njujork u potrazi sa sinom. Iznajmili su i detektiva. Više od godinu dana Vuk je
odbijao da se sretne sa njima. O tome je na televiziji svedočila njegova majka. Iznela je brojne
podatke i dokaze o radu ove sekte i u Beogradu. Pri Medicinskom fakultetu u Beogradu je
početkom osamdesetih godina osnovana asocijacija čiji je osnivač svuda u svetu Unifikaciona
crkva, tačnije njen vođa Mun, a u Beogradu je radilo udruženje žena čiji je osnivač Munova
supruga. Sekretar asocijacije pri Medicinskom fakultetu bio je dr Rudolf Majer, Zagrepčanin, koji je
bio poverenik Unifikacione crkve za Balkan.
       Prvi napad je usledio od strane dr Ljubiše Rakića, akademika, koji je reagovao na pominjanje
njegovog imena u kontekstu asocijacije profesora. Gospođa Andrejević je tvrdila da su njegove
knjige štampane pod pokroviteljstvom Unifikacione crkve, pominjući još neke naučnike, koji se
nisu oglasili. Tada je u štampi osvanulo i nekoliko tekstova o povezanosti sa Munovom crkvom i
nekadašnjeg saveznog premijera Milana Panića, jer, navodno, Mun kontroliše farmaceutsku
industriju. Gospodin Rakić nije poricao da mu se obratila gospođa Andrejević, tražeći pomoć u
potrazi za sinom, ali je omalovažio sve njene tvrdnje i, naravno, novinara koji je sa njom
razgovarao. Deo polemike je tekao i na stranicama NIN-a, a državna televizija je jednu sektašku
storiju iskoristila za verbalni obračun sa nepodobnim Miloševićevim ministrom Rakićem i
premijerom Panićem. U celoj priči je najvažnije da je Vuk Andrejević uspeo da se izvuče iz sekte,
da je postao ragbista i da je završio Medicinski fakultet. Na sektu ga podsećaju samo fotografije iz
tog vremena, na kojima ima ovalno lice, iako je izuzetno mršav. Taj oblik lica - mesečevo lice -
imaju sektaši koji duboko ulaze u program sekte, pa zbog specifičnih psihičkih stanja dolazi do
promena u lučenju kore nadbubrežne žlezde. Devojke koje su imale slično iskustvo, svedočile su u
emisiji da su gubile menstruaciju zbog stresova izazvanih osećanjem krivice da ne izvršavaju sve
što sekta od njih zahteva.
       U “Biserima” su najčešće gostovali momci i devojke koji su bili, ili su još uvek u sekti Hare
Krišna. Gost mi je bila i sveštenica Maja Takač. Na osnovu zakona o štampi, imao sam obavezu da
razgovaram na televiziji sa njom. Njena životna priča je gotovo identična pričama momaka i
devojaka koji su odlazili u sekte, a da na početku nisu znali gde i zašto odlaze. Tipična priča:
partizanska, komunistička porodica, u kojoj je Tito Bog broj jedan a otac Bog broj dva. Dobri
studenti, aktivisti. Odlazak u hram u Ćustendilskoj ulici, muzika grupe Nitjananda, kolačići,
specifični mirisi, dozvola da radiš šta želiš i - počinje odvajanje od porodice i dotadašnjih prijatelja.
       U gostima mi je bio i Dakša - ime dobijeno u sekti - inače poznati muzičar, Sarajlija, nekadašnji
basista grupe “Zabranjeno pušenje”. On je sa zahvalnošću pričao o sekti koja mu je pomogla da
pobegne iz kandži droge. Bila je to potresna priča o momku iz mešovitog braka koji ne pronalazi
sebe u smutnim vremenima, beži prvo u pakao droge, a zatim iz tog pakla izlazi zahvaljujući sekti!
Sasvim smireno je govorio o tada petogodišnjem celibatu i neminovnosti uzdržavanja od seksa.
Dakša, po rođenju Ognjen, oženio se i odselio u Sarajevo. Ne znam kako danas razmišlja o putu
koji je prošao.
       Jedno vreme je pi-ar Hare Krišne, čovek za odnose sa javnošću, bila Ljiljana Zurovac,
novinarka iz Sarajeva, koja je početkom devedesetih došla u Beograd. Bila je izuzetno uporna, ali i
izuzetno kulturna, u nastojanjima da se demantuje sve vezano za Hare Krišnu. Posebno je
protestovala zbog svakog “napada” na Maju Takač, Mahoderi - sveštenicu hrama u Ćustendilskoj
ulici. Njen misionarski rad je trajao do trenutka kada je zloupotrebljen njen maloletni sin, takođe
pripadnik sekte. Tada me potražila, ali sa drugom namerom. Želela je da javnost obavesti o
zloupotrebama i seksualnom iskorišćavanju maloletnika. Htela je da u emisiji svedoči o silovanju
dečaka, između ostalog i njenog sina, kojima se propagira da žive u celibatu, a zatim im sveštenice
“uzimaju nevinost”. Nisam je pozvao u emisiju, jer sam smatrao da jedna osvetnička priča ne daje
pravu sliku o sekti.
       Tri majke iz Novog Sada svedočile su o rasturanju njihovih porodica i, kako su one smatrale,
pogubnom dejstvu Pentekostne crkve. U gostima mi je bio i gospodin Marinković, vrhovni
sveštenik ove crkve, koji je, naravno, sve porekao. Ali, nije mogao da porekne i svoju
problematičnu prošlost o kojoj je pisao pre nego što je postao sveštenik. Između ostalog, pominjao
je učešće u Legiji stranaca, a bolji poznavaoci tog štiva tvrde da se može govoriti i o klicama
satanizma u tom periodu njegovog života. U smutnom vremenu dolazećeg rata, završio je u Osijeku
fakultet Pentekostne crkve, o kojoj je najbolje svedočio u “Biserima” Aleksandar Heraković, u
jednom trenutku treći sveštenik u ovoj crkvi, čiji je moto, kako on tvrdi - pare od stranih donatora,
članova ove sekte koji ulažu u Balkan.
       Iako sam najčešće u emisijama govorio, zajedno sa svojim gostima, o satanizmu i tome kako ga
prepoznati, najviše problema sam imao zbog pisanja i pominjanja transcendentalne meditacije.
Posle jedne emisije u kojoj mi je gost bio pokojni Aleksandar Senić - jedno vreme je bio savetnik
ministra vera, sa nekoliko strana sam opomenut i drugarski savetovan da pazim šta radim.
Transcendentalna meditacija je tada bila tesno povezana sa JUL-om, a novine su pisale koje sve
ličnosti iz okrilja JUL-a imaju duhovne učitelje. Jedna značajna ličnost iz političkog i biznis sveta
tada bliska JUL-u, a i danas uspešno pliva u dosovskim vodama, drugarski me je savetovala da se
javim Jari Ribnikar, a to mi, kako je rekao, preporučuje dr Mira Marković. Kada su mi i na televiziji
rekli da bi bilo dobro da se javim gospođi Ribnikar, ja sam to i učinio.
       Bio sam zaposlen u BIGZ-u, kao urednik “Duge”. Tamo su mi rekli da su iz JUL-a zvali i
protestovali, a direktor mi je savetovao da se izvinim gospođi Ribnikar, jer je i moje zaposlenje
dovedeno u pitanje. I danas mi nije jasno da li su svi oni koji su me opominjali bili opčinjeni
snagom JUL-a ili je zaista sve bilo dramitično kako su mi prenosili. Gospođa Ribnikar mi je
poklonila “Roman o TM-u” i savetovala da ne pravim emisije o sektama, jer je to izmišljena stvar.
Ako i ima nekih problema sa decom, “pošaljite ih nama u transcendentalnu meditaciju i mi ćemo im
sigurno pomoći”. Savetovala mi je da bi izvanredan gost u emisiji “Biseri” bio Milija Petrović,
duhovni učitelj transcendentalne meditacije, rođen u srcu Šumadije, čiji je deda, kako mi je kasnije
pričao u emisiji, nosio šajkaču i bridž pantalone.
       U “Biserima” sam kao goste imao i ljude iz DB, Legije stranaca, ubice, narkomane - i niko od
njih nije tražio da iz emisije bude izbačena ijedna reč. Takav je bio dogovor i sa Milijom
Petrovićem. U televiziji niko nije mogao da mi kaže kako je iz emisije nestalo čitavih sedam
minuta, a gospodin Petrović mi je tvrdio kako on ni od koga nije tražio da emisija bude skraćena. A
“izgubili” su se delovi u kojima smo razgovarali o političkom delovanju TM i Stranci prirodnog
prava, koja je imala predsedničkog kandidata gospodina Čilčića i koja je u Crnoj Gori imala više
glasova nego JUL. Za one koji se ne sećaju, TM je kroz Stranku prirodnog prava nudio izbavljenje
Srbiji uz pomoć dve hiljade jogi letača.
       Najzanimljiviji detalj vezan za emisije u kojima sam razgovarao o sektama vezan je za
službenika jedne ambasade u Beogradu, koji mi je prišao dok sam čekao vizu. Rekao mi je da
redovno gleda emisije o sektama i da mu je žao što kao službenik strane ambasade u Beogradu ne
može da bude moj gost i objasni kako je JUL, u stvari - sekta. Tvrdio je da je JUL postavljen na
principu sajentologa i da je novac vrhovni bog sekte. U jeziku tada aktuelnih duhovnih učitelja
JUL-a on je prepoznao jezik sajentologa, a krunski dokaz mu je bio dnevnik dr Mire Marković u
“Dugi”. Tada je u jednom nedeljniku objavljen, kao dodatak novinama, program sajentologa u
kome su se mogle pročitati misli Rona Habarda, osnivača sajentologa, sekte koja je zabranjena u
Nemačkoj i još nekim evropskim zemljama, pa su znatiželjnici mogli da se uvere u tvrdnje stranog
diplomate.
      
       VANJA BULIĆ