Vladimir Milutinović

Naslov:
U šetnji sa filozofima kroz politiku
Prvi deo: Moral i Politika
1. Moral i politika
2. Moralna avangarda
3. U čemu je tajna radikalskog uspeha
4 . Enigma morala
5. Granični sporovi
6. O noći u kojoj su sve krave crne
7. U ćorsokaku
8. Kiselo grožđe
9. Univerzalni i partikularni moral
10. Slike iz Srbije 2005.
11. Filozof medju političarima

Drugi deo: Srpski nihilizam

1. Strah od realnosti ili srpski nihilizam
2. Autoritarno-demokratski rečnik
3. Pogrešna politika
4. Teorija političke odgovornosti
5. O nevidljivom ratu
6. 11 pitanja o doslednom liberalizmu
7. Zemlja posunovraćenih vrednosti i poremećenih kriterijuma
8. Polemika oko "Zemlje"
9. O zločinima "u naše ime"
10. Mitovi "Druge Srbije"
11. Dobrodošli u pustinju realnog

U šetnji sa filozofima kroz politiku

Tekstove koji su pred vama povezuje ideja da se autoritarna politika zasniva na

zloupotrebi morala, na manipulaciji ulogom morala u društvu. Pravilno shvaćen
moral je način da se društvo poveže u celinu pravilima koja će omogućiti miran i
uspešan život. U društvu u kome je moral uspostavljen društvenim konsenzusom,
politici je dodeljena uloga servisiranja van-moralnih potreba građana, a ne uloga
garanta moralnog poretka, jer je društvo već uspostavilo moralni poredak
konsenzusom oko određenih pravila. U ovakvom društvu, uspešnost političara meri
se njihovom sposobnošću da rešavaju probleme vezane za ove van-moralne potrebe,
a njihov odlazak sa vlasti se ne doživljava kao slom moralnog poretka, nego kao
posledica činjenice da se pojavio neko u čiju sposobnost većina građana trenutno ima
više poverenja. Politika koja teži ovakvom društvu je demokratska, jer odgovara
interesima svih - u delu u kome se poštuju moralne norme, i posebno interesima
većine - u onom aspektu u kome je većina izabrala nosioce određene politike.

Međutim, baš zato što je demokratsko, ovakvo društvo nema mnogo sluha za želje
onih političara koji bi da budu stalno, nesmenjivi, na vlasti i da vlast upotrebljavaju
u privatne svrhe. Da bi ovakve želje mogle biti zadovoljene, društvu mora da
nedostaje bazični društveni konsenzus - pravi moral - što omogućava političarima da
se prikažu kao spasioci i garanti kakvog takvog moralnog poretka, čije održavanje
postaje jedini predmet politike. Autoritarna politika uvek insistira na moralu, a
društvo percipira kao društvo na ivici moralne propasti koju samo ona može sprečiti.
Kada jednom prepoznaju prednosti ovakvog sistema u kome nestaje odgovornost za
kvalitet života ljudi, autoritarni političari se trude da same moralne norme tako
promene da odgovaraju njihovim potrebama za ovakvim poretkom, a ne potrebama
društva za konsenzusom. Moral se najpre proglašava relativnim, a onda uzima onaj
oblik koji u stvari izražava interese autoritarne politike, a ne interese svih.

Filozofija je jedina disciplina koja se u toku cele svoje istorije bavila ovim
problemima i stajala na stranu interesa društva, a ne vlasti. U njoj se nakupilo mnogo
argumenata u prilog određenim normama, a protiv nekih drugih, tako da iz njene
perspektive ništa nije neodređeno i autoritarna politika se ne može lako prikazivati
kao demokratska. Mi smo baš zbog toga uzeli filozofe da nam prave društvo u šetnji
kroz politiku u toku koje hoćemo da razjasnimo i razdvojimo ove pojmove. Sa njima
delimo isti cilj koji je još davno formulisao Platon: da politika bude usklađena sa
filozofijom, jer je to uslov srećne i uspešne države.

Tekstovi koji slede objavljivani su jedan za drugim u periodu od 1997. do 2007.

godine u štampi i na internetu. Za ovu priliku su stilski popravljeni, a ponegde su
dodati i novi primeri ili argumenti.

Prvi tekst kojim otvaram ovu raspravu nastao je u vreme kada je vladajuća garnitura
u Srbiji posle egzodusa Srba iz Hrvatske i završetka rata u Bosni, sklapanjem
Dejtonskog mirovnog sporazuma svoju retoriku, od ratne i nacionalističke,
preobratila u mirovnu i levičarsku, što je ukazivalo da je sadržina autoritarne retorike
manje važna od njene forme. Sve dok uspevamo da napravimo moralnu razliku
između nas i konkurenata, i dok uspevamo da se prikažemo kao garanti moralnog
poretka, autoritarna politika će se održavati, nezavisno od njenih parola ili njenih
rezultata. Tekst koji sledi objavljen je u nedeljniku Intervju od 4. jula 1997. godine
pod naslovom Politika bez morala i moral bez politike, ali sam ovde vratio prvobitni
naslov.

Moral i politika
Svako ko je pratio političke rasprave kod nas zna da se u njima na ključnim
mestima priče pominje moral. Naš politički govor prepun je moralnih ocena,
diskvalifikacija i zalaganja opravdanih moralom. Kakav je zaista odnos politike
i morala?

Politika bi se mogla definisati kao oblast u kojoj se donose društveno važne odluke.
Moral, u užem smislu, koji se danas najčešće koristi, čine vrednosti koje su sposobne
da budu univerzalno prihvaćene, za razliku od vrednosti koje svako pojedinačno
izabira. Politiku u užem smislu čine političari, ljudi koji se kandiduju ili vrše javne
funkcije, i njihovi potezi. Kada se govori o nezavisnosti od politike - npr.
nezavisnosti javnosti ili medija - ispravno je misliti na nezavisnost od politike u užem
smislu, a ne od politike uopšte. Demokratska politika bila bi ona u kojoj postoji
zaštićen način da svi članovi društva imaju uticaj na donošenje odluka. Preferiranje
demokratske politike ne potiče otuda što je ona garant najboljih odluka, već odluka
koje slobodnom voljom donosi većina članova društva iako se one kasnije, kao i sve
odluke mogu pokazati kao pogrešne.

Osnovna karakteristika demokratske politike je dakle, mogućnost izbora, koja je

data svim članovima društva. Ono što se bira - da bi mogućnost biranja bila potpuna -
mora se poklapati sa celinom interesa koje bi birači mogli preneti na ostvarivanje
onima koje biraju. Među tim interesima dva su osnovna. Prvi je interes za zaštitom
prava svakoga, odnosno, interes za poštovanjem onoga što je moralno ispravno, a
drugi interes je da izvan-moralni ciljevi društva odgovaraju njegovim preferencijama
i da se ti ciljevi ostvaruju najpogodnijim, odnosno, najracionalnijim putem. Ti izvan-
moralni ciljevi mogu se podvesti pod jedan cilj: vlastitu sreću i blagostanje.

Između ova dva interesa postoji takav odnos da se interes za ostvarivanjem izvan-
moralnih preferencija ne može ostvarivati ako prvi, osnovni interes za poštovanjem
moralnih vrednosti nije univerzalno zaštićen. Drugi interes se ostvaruje tek pošto je
prvi zagarantovan. Iz tog razloga zrelost demokratije se meri po tome koliko
poštovanje moralnih vrednosti i prava koja proizilaze iz njih više nije predmet
biranja. Moralne vrednosti i nisu predmet izbora u smislu u kome su to preferencije.
Naša slobodna volja ima mogućnost da ne poštuje moralne norme, ali nema
mogućnost da ih proizvoljno postavi. Postoji samo jedna vrsta legitimnih moralnih
normi, dok je sa druge strane, mnoštvo legitimnih preferencija. Drugim rečima,
postoji pritisak stvarnosti da postoji jedna moralna norma, dok taj pritisak na drugoj
strani podstiče različitost preferencija.

Ukoliko je smenjivost vlasti racionalna za jedno društvo, jer racionalnost nije nužnim
načinom vezana za jednog političkog konkurenta, onda je potrebno da taj politički
konkurent nije izabran isključivo na osnovu zalaganja za moralne vrednosti, odnosno,
potrebno je da moralni razlozi ne budu uzeti kao isključujući razlog za njegov izbor,
odnosno osporeni svim konkurentima. Zašto je to tako? Pod pretpostavkom da je
moralna ocena birača bila ispravna, da su izvan-moralne vrednosti isključene iz
političke konkurencije, a da se on sam "ne kvari", on je legitimno nesmenjiv - pri
čemu ovde "legitimno" znači "procenjeno na osnovu moralnih vrednosti". Ali, ako je
to tako, birači niti su bili niti će biti u prilici da aktiviraju svoje pravo da biraju na
osnovu preferencija i racionalnosti, neprestano se brinući samo za svoja osnovna
prava, po kojima - ako su moralna načela koja su izabrali bila ispravna - upravo
imaju prava da aktiviraju svoju racionalnost i preferencije. Da bi se ovaj prividni
paradoks rešio potrebno je da postoje bar dva kandidata koji su u odnosu na
moralne vrednosti prihvatljivi, dakle čiji programi ili praksa nisu moralno neispravni,
a između kojih bi se onda biralo na osnovu preferencija i racionalnih procena.
Demokratsko, dakle, nije ono društvo koje je vlast izabralo samo na osnovu moralnih
vrednosti, nego ono koje je upotrebilo pravo da bira na osnovu preferencija.

Stanje je zapravo uvek takvo da ne samo da je društvo nedemokratsko ukoliko

izabere jednu vlast na osnovu moralne razlike od ostalih konkurenata, već je ta
podela uvek neistinita i predstavlja propagandu pobedničke partije. Politički program
koji se sastoji u pravljenju ove podele, uvek je maskiranje posebnih interesa u oblik
opšteg, odnosno moralnog interesa. Jer, ukoliko bi se zaista izborni program jedne
stranke sastojao samo iz ispravnih moralnih načela, ta načela bi ukazivala na to da
najzad izvojevane moralne, dakle univerzalne vrednosti treba da budu ostavljene na
brigu javnosti, a ne vlasti ili stranaka, dok bi u situaciji važenja tih načela i otuda u
situaciji slobode biranja i slobode od propagande moralnog ucenjivanja, što je
zapravo situacija u kojoj je pravi zamenio lažni moral, jedan narod sigurno proizveo
više stranaka ili pojedinaca koje prolaze moralni test, dok njihovi programi pokrivaju
različite interese koji postoje u društvu. Nikad nije dobro oduzimati moralnu zrelost
većini naroda u tom smislu nesposobnosti da se istinski moral poznaje i prihvati.

Ali zato može biti višestruko probitačno u ulozi političke stranke preuzeti brigu o
osnovnim interesima ili zaštiti moralnih vrednosti. Sfera javnosti u kojoj bi te
vrednosti mogle biti adekvatno artikulisane stalno je pod uticajem političkih interesa,
a s druge strane, jedna politika dobija oreol obaveze ili dužnosti. Kao i u pravom
moralu i ovde se traži žrtvovanje interesa pojedinca kada su oni u sukobu sa
navodnom dužnošću. Samo što se ovde traži žrtvovanje svih izvanmoralnih
interesa. U tome leži i koren ukupne štete koju pravi takva politika. Politika treba da
bude mesto ostvarivanja interesa, a izborna politika isključivo izvan-moralnih
interesa, dok bi osnovni interesi trebalo da su zagarantovani navikom javnosti,
ustavom i sudovima. U tom slučaju vlast bira većina, na osnovu izvan-moralnih
preferencija, ne birajući - jer je poštovanje moralnih normi već postignuto - norme
koje negiraju moralna prava manjine. Kao i prava demokratija, prava politika
počinje onda kada se može birati između više programa koji se odnose na izvan-
moralne vrednosti, recimo vrstu pravila privredne igre, distribuciju bogatstva u
društvu, pravce spoljne politike, sposobnosti kandidata itd.

Mi imamo stranku1 čiji se "politički" program sastoji isključivo od zalaganja za mir,

slobodu, nezavisnost, ekonomski prosperitet, i iz tvrđenja da su svi konkurenti protiv
ovih vrednosti. Ovo su sve moralne vrednosti, osim prosperiteta koji je samo
imenovanje nespornog cilja bez navođenja načina da se do njega dođe. Postoje svi
izgledi da se ovakav program ove stranke ponovi i na sledećim izborima.

Na tom programu se može pokazati koliko je određenoj vrsti politike potrebna samo
maska moralnih vredosti, a ne prave moralne vrednosti. Poslednjih, godina, doduše iz
različitih političkih izvora, bili smo zasuti parolama da "mir nema alternativu", dok

1
SPS iz tog vremena. Isto je, u zaoštrenijem obliku, važilo i za JUL.
su svi drugi bili "ratni huškači", imali "ratnu opciju" itd. Govorni režim u kome su
ove parole bile nametane bio je očigledno "moralni" jer one nisu bile praćene
racionalnom procenom efekata rata i mira, niti razmatranjem moralnog aspekta
situacije aktera u sukobu. Intencija je bila da rat i "nasilje" nisu prihvatljivi ni pod
kakvim uslovima. Međutim, u slučaju potrebe za odbranom vlastite slobode ili
slobode nekog drugog ko je u nemogućnosti da se brani, rat i nasilje su i te kako
opravdani. Apsolutno negiranje ispravnosti rata, mada predstavlja pokušaj dostizanja
moralnog čistunstva, zapravo je nemoralno, jer osigurava zatečeno nasilje. Moralni
stav da je rat kao takav gori od mira, naravno je ispravan, ali uz pretpostavku
elementarne moralne zrelosti naroda, mora biti kao što i jeste u toj meri
podrazumevan, da ne predstavlja čak ni potreban deo javnosti, a kamoli politike u
užem smislu.

Izlaz iz ove situacije je postojanje javnosti koja je u stanju da razlikuje ispravna

moralna načela od neispravnih i da održava dovoljno snažnim kriterijume za kićenje
neke politike epitetima "demokratska", "progresivna", "mirovna" itd. Pored
snabdevanja birača relevantnim činjenicama za procenu politike koja postoji u jednoj
zemlji, ona bi trebalo da artikuliše one zahteve politici koji počivaju na interesima
svih, odnosno na moralnim razlozima. Političari bi morali biti ograničeni na to da
moraju da se povinuju ovim zahtevima.

Iz ovako razmatranog odnosa politike i morala može se zaključiti da ukoliko u

situaciji izbora neki politički program sadrži kao svoj najistaknutiji deo, bilo
ispravne, bilo neispravne, "moralne" stavove, onda strana čiji je to program tretira
birače kao moralno nesposobne2, što znači da će ostati neosetljiva na kritike
javnosti; drugo, pošto postupci koji potpadaju pod racionalne kategorije nisu bili
predmet izbora i procene na osnovu realnosti, racionalnost tog društva će biti
veoma nerazvijena; i treće, budući da je jedan politički program tretiran kao
obaveza, svi drugi politički činioci i biće marginalizovani i neutralisani koliko je to
moguće - što znači da će društvo biti totalitarno.

2
preciznije rečeno kao "narod". Upotreba reči "narod" u politici je skoro uvek znak prisustva
autoritarne politike.
Ovo premeštanje morala sa mesta korektiva politike na mesto političkog programa na
prvi je pogled toliko benigno da greška koja se tako čini izmiče i političarima i
javnosti. Ali posledice ovog premeštanja su takve da razdvajanje politike i morala u
upravo naznačenom smislu predstavlja osnovnu unutrašnju karakteristiku
demokratije.

Tekst Moralna avangarda objavljen je u listu Bulevar od 4. decembra 1999-te

godine. U njemu se analizira situacija koja je usledila posle bombardovanja 1999-te
godine u kojoj društvo nije bilo sposobno da racionalno reaguje na očigledne dokaze
da mu sa politikom kakva se tada vodila ne ide.

Moralna avangarda

Kako je moguće da Milošević može da politički preživi ovakav gubitak Kosova i

da istovremeno tvrdi kako ne postoji nikakav razlog za prevremene izbore?
Kako to da je ceo establišment potpuno imun na sve prigovore o porazima koji
se ređaju jedan za drugim poslednjih 10 godina?

Odgovor na ovo, možda najvažnije pitanje, je upravo onaj koji je i formalno potreban
da bi vlast skinula sa sebe odgovornost za ove poraze: oni naime nisu ni rekli da će
sačuvati Kosovo ili da će uraditi bilo šta. Poruka vlasti nije bila: "Mi ćemo sačuvati
Kosovo" ili "Na Kosovo neće doći strane trupe" čak i ako ste čuli upravo ove
rečenice. Jer one za njih znače: "Mi treba da sačuvamo Kosovo, to je naš stav",
odnosno: "Ne treba da na Kosovo dodju strane trupe", a značenje cele politike se
može sažeti u: "Nama je Kosovo u srcu (a drugima nije)".

Dakle, celokupna politika se vodi tako da ona ne predstavlja navodjenje nekog cilja,
sredstava da se dodje do tog cilja, preuzimanja odgovornosti za sve to i traženja
podrške, već predstavlja stalno ponavljano tvrdjenje da jedna grupa predstavlja
moralnu avangardu, da je ona nužan uslov da se održi moralna supstanca društva,
odnosno važenje bilo kojih moralnih normi u društvu.

Ova vrsta legitimacije bi trebalo da nam je poznata i očekivana, jer to je bio obrazac
legitimacije u socijalizmu. Partija je bila avangarda radničke klase, dakle, moralno
odvojena ne samo od reakcionarnih elemenata, nego od svih, jer je politička
konkurencija mogla biti dozvoljena, da je partija bila sigurna da će većina uvek birati
njene pripadnike, potvrdjujući važeće moralne norme i njihovu jedinstvenost u
sposobnosti da ih čuvaju. U ovoj slici nisu bitne same moralne norme, jer one mogu
biti i ispravne (i zaista sposobne da vrše negativnu selekciju među strankama) a da
moralna razlika izmedju partije i naroda i sa njim svake opozicije, ostane da važi. U
tom slučaju stanje jednog društva je baš kao u filozofskoj priči o "samoskrivljenoj
nezrelosti" - narod masovno pristaje na moralne tutore i da bude tretiran kao moralno
nezreo. Ali to, da se vratimo na početak priče, povlači i više, ne samo da se tako
pristaje na moralnu nezrelost, nego i na racionalnu nezrelost. Ako se moralne
norme odnose na osnovne i nezaobilazne interese pojedinaca bez kojih se ne mogu
ostvariti njihovi ostali interesi i ako je partija jedini garant njihovog ostvarivanja, ona
kao moralna avangarda ima na osnovu ovih premisa dovoljan legitimitet za vladanje,
tako da ne mora da građanima nudi bilo kakve racionalne projekte koje će ostvariti.
Pojedincima se dakle ni ne nude racionalni projekti, a kamoli da oni sa svoje strane
mogu uticati na vrstu projekata koji će se primenjivati. Ako se vlast i može hvaliti
nekim uspesima, podrazumeva se da su ti uspesi proizvod znanja specijalnih i
nedostupnih običnom puku, odnosno produkt "genijalnosti vodje".

Svo ovo znači da ako građani ne žele da budu tretirani kao moralno nezreli i ako žele
da upotrebe racionalnost celog društva za svoje projekte, ovakva upotreba morala
treba da bude proterana iz politike. Političar ne sme da se predstavlja kao isključivi
garant važenja moralnih vrednosti u društvu, niti kao njihov autor, odnosno, moral ne
sme da bude kriterijum pozitivne selekcije u politici (selekcije koja izdvaja jednu
stranku koja treba da vlada). Neko, naravno, mora da preuzme raspravu i osnaživanje
moralnih normi. Taj zadatak treba da preuzme javnost sastavljena od ljudi koji se ne
kandiduju za izvršnu vlast. Moralne norme, etablirane od strane nezavisne javnosti,
mogu i treba da služe kao kriterijum negativne selekcije političkih stranaka. Moral je
u potpunosti nepogodan da bude pozitivan kriterijum u politici:

1) on, kao što smo rekli, oslobađa vlast bilo kakve racionalne odgovornosti,

2) moral kao takav nije samo osnova isključivanja iz vlasti nego iz društva uopšte, te
omogućava zabranu opozicije (potpunu ili delimičnu, kao kod nas),

3) moral se lako može shvatiti u širem smislu, tako da je on stvar izbora, tako da u
stvari ne postoji ni odgovornost vlasti za same moralne norme koje primenjuje i
najzad,

4) ukoliko nije istina da je samo mala grupa ljudi u društvu moralna i da samo ta ista
mala grupa poseduje najšire racionalno znanje, vlast će biti prinudjena da monopoliše
komunikativni prostor da bi ono što je neistinito prikazala istinitim, odnosno biće
prinuđena da postane autoritarna.

Mi, kao zemlja, u potpunosti pripadamo modelu legitimacije vlasti kao moralne
avangarde. I to nije nikakva tajna. Rečima vladajućih stranaka: " Moral je danas
odrednica i linija razgraničenja odnosa Jugoslavije prema svetu i odnosa u samoj
zemlji..., biti moralan znači ne biti izdajnik" (NIN, 19.08.99, 15). Danas kao i juče.
Ono što mi kao društvo nismo u stanju, je da postavimo sebi pitanje nije li razlog ove
moralne razlike u četiri gore pobrojane ogromne beneficije koju vlast koja uživa
moralnu razliku ima, dok je narod u četiri odgovarajuće nesreće: bez racionalnosti,
mogućnosti izbora, bez konsenzusa i komunikacije o realnosti. Odnosno da li je
moralno (da li je u interesu svih) da postoji i traje ova razlika ili je to samo u interesu
jedne male grupe? Odnosno da li se do demokratije (interesa svih) dolazi putem
ovako legitimisane vlasti?

Ova pitanja su osnovna demokratska pitanja, zato što predstavljaju onaj sledeći
kriterijum demokratije koji dolazi posle uspostavljanja višestranačja. Jer, sasvim se
dobro može zamisliti da su u političkoj konkurenciji samo stranke koje žele da
vladaju po modelu moralne avangarde. Jedino u čemu se one razlikuju je pitanje ko je
moralna avangarda, a postojanje izbora i kakvog takvog prostora u kakvim takvim
medijima im pruža dovoljnu nadu da će većina jednom potvrditi ovu njihovu
pretenziju. Dakle, bez promene modela političke kulture, višestranačje ne pruža
nikakvu garanciju da će demokratski interes biti zadovoljen. I to je slučaj upravo kod
nas: pogodnosti koje postojeći sistem vlasti pruža, ako se ne promeni sa promenom
vlasti, je onaj veliki usisivač koji opozicione stranke vuče ka postojećoj vlasti, tako
da se može reći da iako partija koja je na početku višestranačja zauzimala 4/5
političkog prostora kopni, model koji je ona nasledila i inaugurisala u prilagođenom
obliku, nastavlja da ima isti uticaj.

Iako je primena latentno prisutnog negativnog modela legitimacije trenutno zaoštrena

do maksimuma (najdrastičniji primeri su "pokrivanje" poslanika u skupštini i
ometanje Studija B, ali takođe i u nedavno skoro potpuno skidanje političkih
govornih emisija sa BK televizije (još uvek važi) i Studija B), to nije uvek bilo tako.
U medijima je postojala prilika da se norme demokratske vladavine formulišu na
način koji bi bio više obavezujući. To daje osnova za tvrdnju da je javnost uopšte
nedovoljno doprinela da se model moralne avangarde razgradi i dovede u pitanje. A
to je bio ekskluzivan zadatak upravo javnosti u užem smislu, onda kada je čine ljudi
van politike i kada su njena tema osnovna pravila koja politika mora da poštuje.
Pošto su i pravila demokratije zasnovana na moralnim razlozima, trajna
"demokratska opozicija" može da bude samo javnost, dok stranke to mogu biti samo
u nedemokratskom režimu preuzimajući ta pravila od javnosti i naglašavajući njihovu
neprimerenost za pozitivnu legitimaciju bilo koje stranke.

U vreme kada je ovaj tekst objavljen - 02. decembar 2003 - radikali su iz stanja kada
praktično nisu postojali (period neposredno posle 5. oktobra 2000-te) ponovo počeli
da imaju dovoljno pristalica da bi se mogli smatrati značajnim političkim subjektom.
Tu promenu nije pratila promena u politici ili načelima kojima su se radikali
rukovodili, tako da je njihovo ponovno pojavljivanje svedočilo, osim o slabostima
postpetooktobarske političke scene, i o tome da 5. oktobar nije učinio da autoritarna
politika kao takva postane neprivlačna za birače. Ovaj tekst je skica za odgovor u
čemu bi mogla da se krije tajna zavodljivosti autoritarne politike. O njenoj strukturi
preciznije govori tekst Univerzalni i partikularni moral.

U čemu je tajna radikalskog uspeha?

Sve naše stranke imaju fiksaciju na pojedine segmente stvarnosti i politike, i sve
imaju mane. Radikali su po mnogo čemu specifični, i iako važe kao neomiljeni
među analitičarima naše politike, njihove mane i osobine se najčešće
podrazumevaju, kao i razlozi zbog čega je neko protiv njihove politike. Još veću
enigmu predstavlja pitanje zašto je neko "za", a posebno svetlo na ovo pitanje
baca njihov relativni napredak tokom poslednjih tri godine. Zašto radikali uvek
imaju glasače u broju koji varira od 200.000 do nešto preko miliona i koje su
osobine njihove politike?

1.) Kad sam pre više godina pokušao da na jednostavan način odredim šta je to što je
specifično za pojedine stranke, radikali su se izdvajali po elementu fizike. Oni su se
uvek trudili da podsete na to da političari mogu da zauzmu pored prostora reči i
fizički prostor. Podrška ratu, granice, preseljenja, čupanja mikrofona, potezanja
pištolja, iznošenje sa sednica i povremene tuče su znak za ovo. Kao sto je DSS
stranka koju interesuje prostor i tema prava i demokratije, i zasad pokazuje samo
rezultate na tom polju, prostor fizike je stvar SRS-a.

2.) Druga važna osobina je potpuna predanost "etici dobre volje" i odsustvo "etike
odgovornosti".3 Na primer, radikali ne odustaju od ideje "Velike Srbije", iako su u
njenom ostvarivanju do sada zakazali, ali u tome ne vide nikakvu protivrečnost. Još
bolji primer za odsustvo brige za ishode vlastite politike je obećanje da strani vojnici
neće kročiti na tle Kosova i Metohije. Radikali su čak obećali da će napustiti Vladu
ako se to dogodi, zato jer je bilo vidljivo da je to i njihova odgovornost i da je učešće
3
Ovde se, kao što se zna, radi o pojmovima koje je precizirao čuveni sociolog Maks Veber u članku
"Politika kao poziv". Pozitivan pojam kod Vebera je etika odgovornosti.
u vlasti u tom momentu preveliko da bi se odgovornost mogla poricati. Epilog -
izlazak i vraćanje u Vladu posle nekoliko dana kao da se ništa nije desilo. I šta se i
desilo? Oni su još uvek protiv tih vojnika, odgovornosti za njihov dolazak na ovaj
način nema.

3.) Relativizacija vrednosti istine i drugih "univerzalnih" vrednosti je takođe

karakteristična za radikale. Sećam se da je u okviru jednog intervjua Šešelj objasnio
kako će radikali voditi politiku primanja na naučne institute tako da će biti primani
prvenstveno članovi SRS-a. Njegovo obrazloženje je bilo: kako to drugačije treba
proceniti vrednost nečijeg rada, ako ne tako da većina naroda, slažući se sa politikom
pobedničke stranke, vrednuje i odobrava nečiji rad. Radikali imaju i maksimu da se
ponašaju prema drugima onako kako se ovi ponašaju prema njima.4 Tako
kvalifikacije "crvena veštica", "najveći kriminalac" ne treba da imaju istinitosnu
vrednost, nego samo pragmatičnu vrednost u političkoj borbi.

4.) Povezano sa prethodnom tačkom, radikali nikad nisu imali problema sa tim da
kao stranka predstavljaju nešto partikularno. Zbog toga nikad nisu bojkotovali izbore
jer su neka pretpostavljena osnovna pravila demokratije prekršena. Vrednost
demokratije, prelazak iz autoritarnog u demokratsko društvo, nije bila tema kojom su
se radikali bavili, ali su jasno shvatili da postoji višestranačje i da je to za njihove
svrhe dovoljno. Konsenzusa sa "izdajnicima, špijunima, itd." ionako nije moglo biti.
Ova osobina ih je oslobodila mnogih dilema koje su mučile i delile tadašnju
opoziciju: izaći ili ne pod ovakvim medijskim i drugim uslovima, gostovati u
medijima ili ne itd. Takodje, u SRS-u nikad nije bilo nesuglasica, konferencije za
štampu su sasvim adekvatno počinjale sa "MI, srpski radikali".

5.) Pored deklarativne predanosti maksimalnim ciljevima i obećanjima, radikali su se

uvek trudili da glasače za sebe vežu jasnim porukama koje imaju neku ličnu vrednost
za pojedinca, najčešće vezano za njegove želje koje se jednokratno mogu zadovoljiti
ili za osećanja koja traže saosećanje i potvrdu. Jeftina ponuda placeva, legalizacija
bespravne gradnje, privremeni objekti - rešavali su nečije probleme nezavisno od šire

4
O ovom "principu retorzije" više u tekstu Univerzalni i partikularni moral.
privredne i društvene situacije. Izjave tipa "mrzim Hrvate", "hleb će biti tri dinara",
treba da posluže ovom cilju. Glasač radikala, barem što se njih samih tiče, treba da
ima lični razlog, dakle, razlog vezan za njega kao pojedinca, zbog kojeg glasa.

6.) Najzad, kako je Zapad, u toku ratova na prostoru druge Jugoslavije, pokazivao
pristrasnost, i kako je bilo očigledno da su politički protivnici miljenici Zapada,
radikali su na nepoverenju i neprijateljstvu prema Zapadu izgradili svoju spoljnu
politiku. Budući radikalni, to nepoverenje su utvrdili predlaganjem saveza sa
Rusijom, psovanjem zapadnih zvaničnika i svesrdnim pravljenjem što većeg jaza
između Srbije i Zapada. Danas je situacija takva, da bi upravo po ovoj "ratnoj" logici
radikala pritisak na Srbiju od strane Zapada bio srazmeran uticaju radikala u našoj
politici. A taj pritisak je i u startu imao taj motiv, jer su Srbi su potiskivani kao
deklarisani saveznici Rusije, prema kojima se tako treba i ponašati.

Mislim da se među ovim tačkama krije mogućnost radikala da istrajavaju na

političkoj sceni. Ali u njima su i mane radikala. Na njima se zasad ne vidi da
razmišljaju o svojim greškama ili ih, ne daj bože, priznaju. Kao što sam gore rekao,
to za njihov ukus ne bi bilo dovoljno pragmatično. Zasad se ova strategija u Srbiji
pokazuje kao ispravna.

Da bi u jednom društvu moral mogao da se podešava po zahtevima politike javnost

mora to da dozvoli, za šta je opet potrebno ubediti ljude da sve može da bude moral,
odnosno da se ne može argumetima pokazati da je jedan moral bolji od drugog
morala. Tek na taj način dobija se puna sloboda od pravog morala, a važeći moral
umesto da služi interesima svih, postaje sredstvo za manipulaciju i način da se ljudi
nateraju da podržavaju ideje koje služe partikularnim interesima, ubeđeni da
ispunjavaju svoju dužnost. Obećanje najveće slobode je ono što zavodi ljude da
prihvate ovu ideju o relativnosti morala. Ali to obećanje je lažno i na neki način "jede
samog sebe" jer se preobraća u svoju suprotnost: ako sve može da bude moral, onda
obavezujućeg morala nema, a time nema ni ograničenja za politiku, koje bi moglo da
dođe od nekog obavezujućeg morala. Vlast bez ograničenja naravno oduzima onoliko
slobode koliko joj je potrebno, sad još i ubeđena da je sve to moguće opravdati
jednim od relativnih morala ("njenim" moralom), kome se ne mogu uputiti nikakve
racionalne primedbe. Tekst koji sledi objavljen je na sajtu www.nspm.org.yu onda
kada su izjave nekih političara dale dovoljno materijala da se ova, u stvari opšta,
tendencija ilustruje.

Enigma morala

«Moral je relativan», kaže poslanik DSS-a Đorđe Mamula. Voditelj emisije (TV
Politika, petak uveče, 03.12.04) Predrag Sarapa kaže: Kako to da on, kao član
partije koja je toliko prozivala Đinđića zbog izjave da moralu nije mesto u
politici i da, kome je do morala, ide u crkvu - sada relativizira moral? Mamula
odgovara: «Moral je relativan, jedni ljudi veruju da je jedno moral, drugi da je
drugo. Mi smo Đinđića kritikovali u ime našeg morala» Hm. Šta je poslanik
DSS-a hteo da kaže?

To da različiti ljudi shvataju moral različito, je možda činjenica. Ali, ta činjenica još
ne govori da li su svi oni u pravu svaki za sebe ili je možda tačno da su jedni u pravu,
a drugi ne. Mislim da Mamula naginje ka tome da je svaki u pravu za sebe, jer on
kaže da su kritikovali u ime njihovog morala, ne pokušavajući da taj moral uporedi sa
nekim univerzalnim moralom. On naravno za sebe smatra da je u pravu, ali ne želi da
ulazi u to da li je druga grupa u krivu, dopuštajući da su i oni ubeđeni da su u pravu.
Načelno. Jedan drugi član DSS-a (Miloš Aligrudić) kaže: «DS je partija lopova, oni
su moralne nakaze.» Dakle, iako je moral relativan to ne smanjuje žestinu sa kojom
ocenjujemo druge ljude. U ime našeg morala možemo reći da je neki drugi moral
nakazan, iako je sve to relativno: i mi i oni govorimo subjektivne sudove, zavisne
samo do naših osećanja. Iako možemo da nekoga žestoko moralno osudimo ne znači
da izričemo objektivan sud.
Iako zbog njenog apstraktnog karaktera retko ko govori o ovoj temi, uvek se vidi da
se ljudi zadrže na ovim stavovima. Nešto se tu za njih važno izriče. Govornici koji
pominju ovu temu osećaju da je ona sporna i negde u deliću namere žele da temu
pokrenu i da predlože svoj stav kao rešenje, da deluju prosvetiteljski sa svojim
stavom. Ja barem ne znam da u našoj javnosti postoji tekst intelektualca ili političara
koji jasno i razgovetno brani tezu koju je izneo Đorđe Mamula - ona je više rezultat
spontane kolektivne filozofije, agregata privatnog razrešavanja enigmi koje je pred
svakog postavilo vreme.

Sada je pitanje: kako se delilo da smo u tom procesu svi postali sledbenici
sofista, jer pristajemo uz njihovu tezu da univerzalni moral ne postoji i da
prema tome svako ima pravo na svoj moral?

Upravo su sofisti bili poznati i kao prosvetitelji i po svojoj relativizaciji morala.

Kako to da se niko ne seća jedne druge prosvetiteljske struje oličene u Sokratu? Šta
se desilo sa njegovim i Platonovim naporom da pokažu da je mišljenje sofista u ovoj
tački pogrešno ili barem da nije jedino? Da ne govorimo o tome da su njih dvojica
sigurno mislili da su dokazali da je pogrešno. Da nismo svi prihvatili mišljenje Karla
Popera da je Platon svojom filozofijom postavio osnove za totalitarna društva, i da su
prema tome u demokratiji pravi prosvetitelji sofisti?5

Pogledajmo kako stoje stvari o kojima je govorio Mamula iz nešto filozofskijeg ugla
i filozofskom terminologijom.

«Svako ima svoj moral.»

Kao što smo rekli, pitanje je da li je to tačno kao činjenica. Ljudi imaju različite
vrednosti, a neke od njih spadaju u moral u širem smislu,6 a neke svedoče i o

5
U filozofiji ove stvari nisu crno-bele, pa da je sva istina kod Sokrata, a mišljenja sofista potpuno
neutemeljena, ali se čini da se problemi sa kojima su se oni suočavali poklapaju sa našim problemima.
6
Moral u širem smislu obuhvata norme koje nisu predmet obaveze i ne povlače kršenje neke dužnosti
(na primer, izabraću ovaj posao, ovaj stil odevanja itd) a moral u užem smislu obuhvata norme koje
jesu predmet obaveze i čije kršenje povlači kaznu ili barem osudu drugih ljudi.
razlikama koje se tiču morala u užem smislu. Lično se premišljam koji primer da
navedem za ove druge razlike, koje nas sada interesuju; sigurno postoje razlike u vezi
abortusa, seksualnog morala, ali je pitanje da li one svedoče o tome da osobe koje se
razlikuju u ovim pitanjima nemaju bar neke zajedničke moralne stavove (moralna
merila) ili takvi zajednički stavovi postoje, dok razilaženje nastaje oko tumačenja
činjenica vezanih za posebne probleme. Nego, sada naša poenta nije vezana za ovaj
problem.

Pitanje koje ostaje je: kada utvrdimo neko moralno neslaganje, da li da

pretpostavimo da je to neslaganje o nekoj objektivnoj stvari, te je samo jedan od nas
u pravu, ili mi govorimo o neuporedivim relativnim moralima koji su svi jednako u
pravu, jer se uzima da ne postoji objektivno merilo pomoću koga bi utvrdili razlike u
njihovom "pravu"?

Ako izaberemo prvi odgovor, onda je logično da pokušamo da damo argumentaciju u

prilog svojoj predstavi morala, a argumentacija u drugom slučaju nema smisla, jer bi
time navodili drugoga da, u neku ruku, odustane od samog sebe. Koji od ova dva
odgovora više odgovara smislu morala? Jer «moral» to je nepristrasna norma: norma
koja treba da bude osnov pravednosti. Da li akteri naše politike, koje smo do sada
pominjali, žele da kažu da moral u stvari nije moguć? Jer, ako je moral nepristrasna
norma, a istovremeno je relativan, znači zavisan od subjekta koji ga ima, tako da je
svaki moral nužno i pristrasan, onda je on nemoguć. On je kao komunizam, dobro bi
bilo da postoji, ali je to nemoguće, nažalost. Dalja pitanja mogu da budu: po kom
moralu sude sudovi? Ne sude po moralu, nego po zakonu, može neko da kaže.
Dobro: kako su napisani zakoni? Po moralu i volji vladaoca. Pa jel' to sigurno samo
njihov moral? Ne znamo, jer smo uzeli da je moral relativan, te smo se zadržali na
sebi kad smo ga formulisali. Drugi vladaoci će se zadržati na sebi. Nema tu ništa
sporno. Ali po kome moralu sude sudovi, dakle? Po moralu vladaoca i njihova je
nepristrasnost fiktivna.7 Isto je i sa nepristrasnošću medija, intelektualaca [Ne postoje
7
Ovaj stav je čuveni stav sofista Trasimaha iz Platonovog dijaloga Država. Njegovim rečima: "Svaka
vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin izdaje monarhističke zakone,
a tako čine i ostale vlasti. Za ono što je njima korisno vele da je pravo podanika, kome se ovi imaju
pokoravati, i ako ga ko prekorači, onda ga kažnjavaju kao čoveka koji je prestupio zakone i počinio
krivicu. Tako ja mislim, najdraži moj, kad kažem da sve države podjednako sude o pojmu pravičnosti:
«nezavisni» ekonomisti, reče (TV Pink, Zamka 29.11.2004), slučajno još jedan član
DSS-a, Predrag Bubalo].

Ostali su «moralne nakaze». I to se može reći, jer je sve relativno. Ali je i korisno.

Ima li šta lepše nego na osnovu svog morala postati vlast. Vlast i opozicija
razlikuju se moralno, a još je to i relativno pa se o tome ne može raspravljati. Nije
čudno što se posle toga ne morate previše truditi kao vlast na potezima koji ne
spadaju u moral, a spadaju u politiku. To je isto kao da u fudbalu vodite 15:0, ali se
trudite da date još neki gol. (15:0 vodite po svome moralu). U stvari, utakmice
uopšte ni nema, vi samo s vremena na vreme podsetite na moralnu nakaznost svojih
protivnika i da je 15:0.

Čini li vam se da je ovo tumačenje naših prilika preoštro? Da li je zaista tačno da u

našem društvu ne samo što vlada anomija, nego je i ta anomija ostvarenje
"principa" kojima se rukovodimo, a ne nepoštovanje nekih principa?

Pa ne znam, ali mislim da su upravo suprotni principi, od ovih koje smo naveli, tačni
i dobri.

Na primer, dobro je stvarati konsenzus o osnovnim normama, a on je moguć samo na

osnovi pretpostavke o nerelativnosti morala. Dobro je da se vlast legitimiše van-
moralnim stvarima, jer u društvu konsenzusa, ono što razlikuje vlast nije moralni
stav. U stvari, mislim da je tačno i više: da nikad ne treba rušiti neku vlast (samo)
iz moralnih razloga. Time iz javne sfere nestaju van-moralni sadržaji koji su ključni
za srećan život, a vlast se legitimiše na neproduktivan način koji ne mora voditi
nikakvoj politici. Ovde bi naši političari možda napravili primedbu da se oni toliko
bave "moralom" jer je sređivanje "morala društva" urgentnije od svih drugih pitanja,
jer je moral pretpostavka sreće (preko njega se postaje dostojan sreće, kako kaže
Kant) pa se prema tome, zbog stanja u društvu, najpre mora rešiti pitanje morala, pa

da je pravičnost od koristi za državnu vlast. Jer ta državna vlast vlada u državi i tako će svako ko
dobro razmisli, uvideti da je baš svuda pravično ono što ja velim: ono što koristi jačemu."
Platon, Država, str. 17.
onda preći na ostalo, iako je to ostalo ono što je krajnji cilj. Dobro, ali kako ćemo
rešiti pitanje morala, ako je on relativan? To je nerešivo u tom slučaju.8 Ako želimo
da krenemo putem rešavanja prvi korak može biti da se političari odvraćaju od
«moralnih» izjava o vlastitom «moralu» - biće puno korisniji kada ne budu
držali u rukama tu batinu i brinuli se oko svoje vlasti koristeći je. Korišćenje
morala u politici je ono što je revolucionarni element u njoj. Njegovo istiskivanje u
sferu konsenzusa društva je ono što čini stabilan element u njoj, i to stabilan na
demokratski način, a ne stabilan zbog neke čvrste ruke koja ga drži.

Nešto slično je mislio Zoran Đinđić kada je rekao da, ako neko hoće da se bavi
moralom, treba da ide u crkvu, a ne da se bavi politikom. Naravno, u vreme kada je
to govorio, to je bila anticipacija budućeg demokratskog društva. U vreme izlaska iz
nedemokratskog, moral se nije mogao zaobići, tako da se i on njime bavio. Ali je
uloga tog morala trebalo da se završi 5. oktobra. 6-ti je već trebao, u idealnim
uslovima, da se bavi isključivo izvan-moralnim stvarima.

Đinđić se razlikovao od većine naših političara jer nije mislio da dolazi na vlast u ime
svog morala? Gde se to vidi? Iz toga što je smatrao da moral nije relativan. Evo šta
kaže u jednom intervjuu listu Intervju (06.06.1997.):

«U demokratskim društvima ljudi brane svoje stavove, braneći ih oni učestvuju u

procesu – i takvo društvo je fleksibilno i aktivno. Zato je zapadna civilizacija
pobedila istočnu. Ni zbog čega drugog nego zbog demokratskih institucija i
mehanizama.
Jesu li one sada naše biti ili ne biti? (novinar, slučajno autor ovog teksta)
Svakako, one su pitanje preživljavanja. Demokratija je sredstvo. Demokratija nije
moralni ideal. Naši ljudi skloni mistifikovanju napravili su od demokratije moralni
ideal, pa je ispalo da je demokratija pitanje ukusa, jer je za jedne demokratsko
društvo lepo, a za druge nije.»

8
Ima ipak jedno rešenje koje je u opticaju: da svi mislimo isto. Tako ćemo nesigurnost u pogledu
vlastitog morala zabašuriti opštim slaganjem. Ali, ovo rešenje je loše.
Ovde je potrebno malo tumačenje, jer bi se nekom moglo učiniti da ovaj citat govori
baš suprotno od onoga što ja tvrdim, ali to nije tako. Đinđić ovde reč «moral»
upotrebljava kao sinonim za ono što je pitanje ukusa, ali kaže da pravila
demokratije nisu pitanje ukusa, i to je ono što nas interesuje, jer su pravila
demokratije osnovna nepristrasna pravila u društvu, što je u stvari moral u užem
smislu.

To znači da demokratiju čine određena, neproizvoljna pravila, koja su utoliko i

objektivna, ne-relativna. Voleo bi da još neko može da kaže da je negde rekao ovu
jednostavnu rečenicu. A verujem da su mnogi smatrali za potrebno da nas pouče da je
sve relativno, i da nema «nezavisnih» ili «nepristrasnih» pojedinaca.

Ova sklonost relativizmu ne treba da nas čudi, jer smo mi dugo živeli u nerealističnoj
političkoj kulturi koju je karakterisalo postojanje moralne avangarde na vlasti.
Prirodna reakcija na ovu situaciju je da imamo potrebu da kažemo da oni koji su se
prikazivali kao sveci to u stvari nisu, i da subjekti koji se predstavljaju kao isključivo
«moralni», u stvari imaju svoje interese, jer svako ima interese. "Politika je oblast
interesa", kako je definiše čuveni sociolog Maks Veber. Ali, iako se slažem sa
ovakvim opisom politike, to još ne znači da treba prigrliti relativizam u pogledu
morala. To da svako ima interese ne znači da ne može da deluje nepristrasno, i da zna
šta je nepristrasno «moralno» delovanje. Ako je politika oblast interesa, to još ne
znači da se ostvarivanje tih interesa ne može ograničiti poštovanjem
nepristrasnih pravila. Drugim, filozofskijim rečima, ako je sve subjektivno, to ne
znači da subjekt u sebi ne može da razlikuje kada se trudi da bude objektivan.

Zbog ovog duboko usađenog stava da je vlast primer i osnova morala u jednom
društvu, koji je naravno nametan od strane (nedemokratskih) vlasti, javlja se suprotna
ideja da u stvari nijedna vlast nije moralna. I ovaj stav je kod nas čest i čuje se u
obliku "svi su oni isti". Ali, za suprotne stavove važi da mogu biti oba neistiniti.
Istinit je srednji stav da vlast može, a ne mora, poštovati moralne norme i biti
«moralna», ali i da taj moral nikad nije «njen», jer bi onda lako bilo biti moralan, ako
bi to trebalo da bude prema našem moralu.
Sigurno postoje i drugi razlozi koji su nas naveli da prigrlimo teoriju o relativnosti
morala. Kontekst u kome deluju ti razlozi je njihanje istorijskog klatna od apsolutnog
i bespogovornog komunističkog morala ka relativizmu. Ka relativizmu nas upućuje i
želja da pronađemo i potvrdimo sebe. Sam relativizam izgleda da nas ostavlja
slobodnim da to činimo. Imamo potrebu da moral bude «naš», da bi potvrdili da smo
mi ti koji smo ga pronašli, da stojimo iza njega, da se razlikujemo od drugih. Ali ta,
verovatno prirodna težnja, sukobljava se sa suštinom morala, jer moral je ono što nas
vezuje sa drugima, on počiva na onome što nam je zajedničko, po čemu smo svi
slični - jer u sebi treba da sadrži norme za koje se očekuje da ih svi poštuju u svim
situacijama. Nijedan moral ne valja ako je nametnut i nije predmet konsenzusa
slobodnih subjekata, ali valjan moral treba da bude predmet tog konsenzusa, i
da počiva na zajedničkim interesima svih. Ponekad ljudi ne uviđaju da je neki
određeni moral najpogodniji da bude nepristrasna norma. Ali odatle ne sledi da je
moral relativan, nego verovatnije sledi da su se oni uljuljkali i prestali da traže moral,
a da su našli svoj interes. Doduše u obliku načela ili principa koje smatraju da su
univerzalni, ali ne planiraju da to provere, jer je sve relativno. A otkud znaju da je baš
to moral, ako to nisu proverili? Kako znaju da u tome nema njihovog specifičnog
interesa, ako još uvek važi ona elementarna odrednica morala da ga čine norme koje
ne predstavljaju nešto što je samo u našem interesu?

Relativizam nas ostavlja slobodnim u izborima, ali bi to mogao činiti i ispravan

moral. Tačnije, moral i jeste ostaviti slobodu izbora, ali nije ne ostaviti je. Prema
tome sloboda je ograničena moralom i to je ono što nam izgleda smeta. Relativnost
morala precizno znači da morala nema. I da smo se svi bacili na traganja za sobom i
svojim ineteresom i ne interesuje nas ono što bi nam moglo biti zajedničko sa
drugima, koje ne poznajemo. Nije čudo što nam deluju čudno.

Tekst Granični sporovi bio je zakasnela rasprava sa tumačenjem ratova na prostoru

bivše Jugoslavije koje, po mom mišljenju, nije dobro opisivalo te ratove i koje zbog
toga nije ni doprinosilo njihovom zaustavljanju. Naši ratovi počinjali su onda kada su
se strane u ratu uplašile da će njihovi legitimni interesi biti potpuno poništeni, tako da
se na ove ratove moglo uticati samo priznavanjem legitimnosti interesa koji su u ratu
bili po sredi. Međutim, sve strane su preferirale da rat tumače kao sukob dobre i zle
strane. Granični sporovi su najpre objavljeni na sajtu www.nspm.org.yu 01. februara
2005. godine.

Granični sporovi

Lepo je imati svoje stavove, ali ništa ne smeta kada još neko misli na sličan
način. Budući da se poslednjih petnaest godina suočavamo sa problemima
vezanim za prava nacionalnih grupa na teritoriju, a da ćemo se i ubuduće
suočavati sa time, možda je dobro saslušati jedno mišljenje nastalo pre ovih
sporova. Citat je iz knjige Džona Mekija (John L. Mackie) Etika – Opšta teorija
o ispravnom i neispravnom, koju je autor napisao pre naših sukoba.

“Isto se može primeniti ako se okrenemo od individualnog posedovanja svojine ka

zauzimanju teritorija od strane nacionalnih grupa. Norveški narod, recimo, ima pravo
da nastavi da nastanjuje i kontroliše teritoriju koja je poznata kao Norveška. To,
međutim, da on ima to pravo nije posledica bilo kakvog apsolutnog prirodnog prava
već jedne nekonvencionalne primene principa na koji se nacionalne grupe zajednički
pozivaju i koji su obično spremne da priznaju, dopuštajući zahteve drugih
nacionalnih grupa koji se postavljaju na osnovu tih principa. Međutim, nije sve u
ovoj oblasti nekontroverzno. Još uvek je predmet međunarodnih rasprava i pregovora
to koliko mora oko Norveške pripada Norvežanima, i koje vrste ograničenja oni
mogu da postave drugima za korišćenje mora. Da li pravo neke nacije, kakva je sada,
na njenu teritoriju, obuhvata i pravo da ta nacija zabrani ili ograniči imigraciju, ili da
ospori pravo građanstva imigrantima, pa čak i lokalno rođenoj deci imigranata? To
očigledno pobuđuje pitanje šta zapravo treba da se računa u vremenu kao ista nacija,
kao potencijalni nosilac prava koja sada razmatramo. Takođe, kako je opšte poznato,
postoje sporne teritorije – na primer, granične oblasti i regije naseljene grupama koje
nisu nezavisne nacije, iako bi mnogi njihovi članovi želeli da one to jesu. Zatim,
postoje teritorije kao što je ona koja se obično nazivala Palestina. Ovde se principi
koji u slučaju Norveške ukazuju nesumnjivo na jednu nacionalnu grupu, razilaze tako
što neki zastupaju zahteve Izraelaca a drugi zahteve palestinskih Arapa. Kipar i
Severna Irska su druga dva očigledna primera spornih prima facie prava različitih
nacionalnih grupa.

U takvim slučajevima je pogubno ukoliko se obe strane u sporu pozivaju na

pretpostavljena apsolutna prava. To umanjuje spremnost na pregovore i kompromise,
a čini se da opravdava svaku okrutnost prema neprijatelju i svaki gubitak i patnju na
svojoj strani, koji su potrebni za opravdanje ovih prava. Međutim, skoro podjednako
malo može pomoći ako se postavi pitanje koje će rešenje biti sveukupno najkorisnije
za tu regiju, tj. šta će biti najveća sreća za sve ljude kojih se to tiče. To nije cilj kome
teže sukobljene strane. Ni kompromis koji je samo kompromis, tj. onaj koji se
zasniva prosto na srazmernoj vojnoj snazi tih strana u sadašnjem trenutku, verovatno
ne može da donese stabilno rešenje. Jedini pristup ovim tvrdokornim problemima
koji bi mogao pružiti nadu jeste da se prizna realnost i verovatna trajnost sukoba
ciljeva, da obe strane priznaju svoja sukobljena prima facie prava kao takva i da traže
rešenje koje se može smatrati razumnim kompromisom među ovim prima facie
pravima, koje se onda može moralno braniti, a ne samo politički, pred međunarodnim
javnim mnenjem, na osnovu principa koji su već priznati i predstavljali su pouzdani
oslonac u nekontroverznim slučajevima.” (str. 178-179.)

Ukratko, Meki kaže da ne postoje apsolutna prava na neku teritoriju. To bi se,

drugim rečima, moglo reći i ovako: ne postoji moralno pravo na određenu teritoriju,
pa čak i na određenu granicu. Eto jednog stava koji bi odbili svi političari i ideolozi,
bilo domaći, bilo evropski, koji su odlučivali o granicama i sukobima na teritoriji
Balkana.

Zašto bi se ipak trebali složiti sa Mekijem, a ne sa njima?

Razlog je u kompleksnosti činilaca koji odlučuju o tome gde će biti neka granica: svi
znamo da granice zavise od sklopa demografskih i istorijskih činilaca koji su
ekzaktno nemerljivi. S druge strane, moralna norma se mora zasnivati na nekoj
jednostavnoj činjenici povezanoj sa jednostavnim ciljem, tako da se svaki čovek
može jasno osvedočiti da ta činjenica postoji i da je taj cilj u jednakom interesu svih.
To ne znači da moralni principi ne igraju nikakvu ulogu u razmišljanju o tome gde bi
bilo pravedno povući neku granicu, ali znači da primena tih principa na realnu
situaciju nikada, zbog njene kompleksnosti, neće dati jednoznačne rezultate koje bi
svi trebali da priznaju.

Ako je ovo mišljenje tačno, onda se na moralnoj osnovi ne mogu rešiti teritorijalni
sporovi. Obrnuto: moral treba da služi kao moguće ograničenje tog rešavanja, a ne
kao izvor rešenja. Iako se sporovi ne mogu rešiti na osnovu morala, ljudi imaju
apsolutno moralno pravo da ne budu ugroženi rešenjem.

Prisetimo se sada, u svetlu ovih stavova, onoga što se u Jugoslaviji (a posle njenog
nestanka, na njenom prostoru) dešavalo u poslednjih 15 godina. Nije teško zaključiti
da su sve strane u ratovima, uključujući međunarodne faktore, smatrale da se radi o
moralnom sporu i da su polagali moralna prava na rešenja koja su predlagali.
Istovremeno, individualna prava, koja su zaista moralno zaštićena, masovno su
kršena u ratovima koji su nastali kao rezultat «moralnog» sukoba oko teritorija. Ona
su bila nevažna pred «moralno» opravdanim ciljem, a medjunarodni zvaničnici mirno
su posmatrali dogadjanja na terenu.9

Kako je došlo do ovog potpunog vrednosnog obrta? Odgovor na to pitanje sigurno

nije lak. Najpre, postojala je opšta težnja političara, zajednička svim sistemima, ali
naglašena u nedemokratskim, da upravo ono što se ne može moralno braniti, prikažu
kao moralno naloženo. Političari uvek teže da operišu u moralnim kategorijama, jer
ih one oslobađaju konkurencije i odgovornosti. Ono što je moralno naloženo
predstavlja obavezu i nije legitimno predlagati nešto suprotno. S druge strane, na ono
što je zaštićeno moralom čovek ima pravo bez obzira na njegov trud. Niko ne treba
9
O ovoj mirnoći govori prosta činjenica da rat nisu sprečili. Ovde ne govorim o nekoj vojnoj
intervenciji, na što se uglavnom svode moralne zamerke koje je zapadna javnost upućivala svojim
političarima, a koja pre ima veze sa primenom crno-bele moralne logike na sukob, logike koja je i
pokrenula rat, nego sa njegovim sprečavanjem. Rat se sprečava tako što se ova logika razbije, a
problem koji je doveo do rata prepozna u terminima koji ne spadaju u moral.
da uradi ovo ili ono da bi imao osnovna prava, on ih naprosto ima. Ljudi koji su u
graničnim zonama bili realno ugroženi takođe su u strahu upućivali moralne zahteve
politici, a ona im je, ne želeći ništa da rizikuje, nudila maksimum zaštite kroz trajno
uključivanje u nacionalni korpus i odvajanje od neprijateljskog, susednog korpusa.
Ljudi su lako prelazili taj korak u nadi da je takva zaštita moguća, i u brizi za vlastite
živote, ali su se ubrzo nalazili zarobljeni u zamci maksimalnih obećanja, koja uopšte
nisu bila realno podržana i pored sve «moralne» podrške koju su imala. Granice i
maksimalna zaštita proglašeni su za moralno pravo i odatle je sledila jedna vrlo loša
implicitna posledica da za ostvarivanje tog prava ništa nije trebalo uraditi, nije
trebalo imati saveznike, podršku međunarodnih institucija, moćnih država i javnog
mnenja, ugled i ekonomsku moć, jer se polazilo od pretpostavke da je dovoljno
čvrsto uverenje da pravda na kraju pobeđuje.

Ono što se ipak smatralo sredstvom za postizanje cilja (a na obezbeđivanju tog

"sredstva" se jedino i radilo, u vlastitu korist) bila je nacionalna homogenizacija, kao
surogat za stvarni rad. U stvari, ta homogenizacija ne bi bila neophodna da su
postojali realni planovi koji bi bili merljivi realnim rezultatima. Upravo zato što su
znali da se ne mogu legitimisati rezultatima, jer nisu preduzeli ključne radnje da do
njih dođe, legitimacija se tražila u nacionalnom jedinstvu, praznoj nadi da će na kraju
svi priznati «da se nije moglo drugačije», jer niko nije ni video neki drugačiji
predlog, osim «izdajnika». Nacionalnom jedinstvu se pridavalo to magično dejstvo10
koje dovodi do rezultata čak i onda kada je očigledno da se ne radi na potrebnim
pretpostavkama za poželjan ishod nekog spora. Tako je glavni zadatak postala istraga
oponenata, i ućutkivanje glasova koji govore o odgovornosti.

Ovom izvrnutom gledanju na stvari pribegle su sve strane u jugoslovenskom

konfliktu, iako je njegov ishod bio određen pre početka ratova, jer su Hrvatska i
Bosna i Hercegovina priznate pre početka sukoba, tako da je njihov ratni cilj već bio
10
Od ove logike se nismo puno odmakli ni danas. Evo jednog citata: "Zamenik šefa poslaničke grupe
SRS Aleksandar Vučić ocenio je izveštaj MKG kao skandalozan. - Ne znam u čije ime oni istupaju i
čije interese štite. Oni govore o zaštiti interesa manjina valjda misleći na Srbe, a Srbi su narod, Albanci
su manjina i to treba neko da im objasni. Očigledno je da političko nejedinstvo predsednika vlade i
predsednika Srbije i naroda dovodi do katastrofalnih posledica. Krajnje je vreme da upozorimo
predsednika i premijera da se uozbilje i postignu jedinstvo - naglasio je Vučić." (Glas javnosti 25. 01.
2005)
garantovan prethodnim odlukama međunarodne zajednice. Ipak, ovo rešenje nije
moglo da umiri sukob, ne samo zbog želje svih za maksimalnim dobicima, već i zato
što je doneto bez priznavanja realnih prava strana u sukobu, prava koja nisu apsolutna
prava, ali zato nisu manje realna. Priznanje Hrvatske i Bosne i Hercegovine bilo je
manje-više apsolutno i predstavljeno je kao njihovo moralno pravo. Sledstveno,
sukob koji je nastao predstavljen je kao sukob Dobra i Zla, onih koji imaju moralna
prava i onih koji ih ugrožavaju, umesto da bude priznat kao sukob među ne-
apsolutnim kolektivnim pravima koja što pre treba da budu priznata i njihovo
rešavanje usmereno ka kompromisima u atmosferi tog priznanja. Kao i uvek, ovo
kvazi-moralno opravdanje usledilo je zbog toga što su iza svega stajali površno
procenjeni interesi Zapada za povećanjem interesnih sfera. Verovatno je čak da su
zapadni političari verovali da treba iskoristiti priliku koja se možda ukazuje tada i
posle nekog vremena nestaje, da se iz sfere ruskog uticaja otcepi što više teritorija,
čemu nisu trebala da smetaju neka kolektivna prava11 malih zajednica.

Mana mirovnih nastojanja u Srbiji takođe je bila u tome što su mirovni aktivisti
prihvatili sliku sukoba kao sukoba Dobra i Zla, implicitno priznajući da je sukob
moralni spor, što on nije bio u svojoj suštini. To je bio sukob kolektivnih prava oko
granica ili teritorija, sukob koji je realan, ali nije moralni sukob, i koji se zato morao
držati u granicama morala, odnosno u granicama u kojima nisu ugroženi pojedinci.

To znači da ni međunarodna zajednica ni mirovni aktivisti nisu realno uticali na

sukob. On je trajao onoliko koliko je bilo potrebno da se negativne energije iscrpe u
destrukciji i da nacionalne homogenizacije omoguće održanje na vlasti političkih
aktera, a da njihovu logiku nigde nije odlučno prekinula akcija međunarodne

11
Prva vest koju sam postavio u hroniku sajta www.nspm.org.yu (na kome su objavljene prve verzije
većine tekstova ove knjige) govori o izveštaju Zorana Đinđića o poseti Americi objavljenom u Glasu
javnosti od 9. novembra 2001. godine. Evo ga: "O položaju Srba na Kosmetu Ðindić je rekao da su ga
američki sagovornici upozorili "da ne koristi naziv kolektivna prava, jer to u američkoj političkoj
istoriji podseća na izolacionizam". "Onda sam rekao da je to na Balkanu prirodan proces, ako vi tražite
kolektivna prava za Albance u Makedoniji, zašto mi ne bismo tražili ista prava za Srbe na Kosmetu.
Oni su rekli - tražite ista prava", rekao je Ðindić." Iz ovog obraćanja američkih zvaničnika vidi se kako
dominantna sila sva pitanja kolektivnih prava smatra svojom ingerencijom. Ono za šta se svi mogu
legitimno zalagati su eventualno ljudska prava. Tu se pokazuje kako je lako racionalizovati
oduzimanje nekog legitimnog prava. Onda kada ne želite da vam se male države petljaju u geopolitiku,
proglasite njihovu želju da imaju institucije nezavisnog odlučivanja “izolacionizmom”.
zajednice ili mirovnog pokreta. Niko ne može da se pohvali uticajem na male ratove
koji su zajedno trajali koliko i svetski ratovi, a završavali se proterivanjem manjina iz
novouspostavljenih država ili entiteta.

Iako stalno treba biti svestan da se takav sukob ne može rešiti na moralnoj osnovi i da
treba izbegavati da se sukob tako prikazuje, moralni razlozi ipak utiču na njegov
razvoj. Međunarodna zajednica je ove sukobe godinama pokušavala da umiri
sporazumima o nemenjanju granica. One su proglašene nepromenljivim, ne zato jer
su nacrtane po apsolutnim pravima, već da bi se jednim jakim principom naglasila
svest da su ti sporovi izvor sukoba i da ih ne treba pokretati. Ponekad se kršenje
ovakvih sporazuma ipak može tretirati kao kršenje moralnih načela12, ali s tim treba
biti oprezan, jer se ne radi o kršenju po sebi apsolutnih pravila. S druge strane,
moralna prava individua, članova grupa u sukobu moraju biti apsolutno zaštićena.
Treće, argumenti koji ukazuju da rešenje treba da na jednak način tretira interese svih
strana u sukobu moraju imati snagu, iako ne rešavaju sukob direktno. Jedan detalj u
toj slici je i da je, na neki način, moralno naloženo da se interesi vlastite grupe brane,
jer se ne može očekivati da to učini neko drugi, jer, nažalost ne postoji univerzalni
garant prava svih grupa pa se one moraju same brinuti o svojim pravima. Ovaj nalog,
koji nije trebao da bude predmet privilegije bilo koje grupe, grubo je uzurpiran od
strane vlasti i «nacionalista» i, očišćen od svake realne sadržine, držan u
ekskluzivnom posedu sve do konačnih loših ishoda.

Ako su ovi zaključci tačni, kakva vrsta politike treba da se vodi u slučaju nekog
graničnog spora, odnosno spora oko kolektivnih prava? Treba izbegavati da se sukob
predstavlja kao moralni sukob i, istovremeno, treba apsolutno insistirati na zaštiti
individualnih prava. Ovo je u slučaju sukoba na našim prostorima propustila da učini
međunarodna zajednica, kao i svi akteri sukoba. Dalje, treba izbegavati da se spas za
situaciju traži u nacionalnom jedinstvu, koje mobiliše naciju, i sukob predstavlja u

12
Na primer, u slučaju oružanog napada jedne države na drugu, bez iscrpljivanja pokušaja da se
situacija reši mirnim putem, i bez opravdanog razloga. Jugoslovenski konflikt sigurno nije ovakav
jasan primer. Evo samo nekih njegovih specifičnosti: u njemu je agresorska vojska već u kasarnama na
celoj teritoriji “napadnute države”, države nisu zaštićene sporazumima o nemenjanju granica, u
širokim potezima se oduzimaju nacionalna prava manjinskim zajednicama. Takva situacija sigurno ne
zahteva crno-beli prikaz situacije.
pogrešnom svetlu. Treba raditi na određenom rešenju sukoba. Vlast treba da preuzme
političku odgovornost za određeno rešenje. Da uprostimo, nevažno je da li se rešenje
traži u maksimalnim ili umerenim ciljevima, da bi se onda raspravljalo koje je od tih
rešenja patriotsko, a koje izdajničko13, nego je važno da se, uz dobijenu podršku
naroda radi na jednom određenom rešenju. Treba na svaki način jačati poziciju, ugled
i ekonomsku moć društva i države, jer uspeh u zastupanju nacionalnih interesa nije
garantovan moralnim zakonima, a ni međunarodnim pravom (u spornim slučajevima
i u vremenima kada se upravo međunarodno pravo menja ili ne poštuje od strane
najmoćnijih aktera, kakve su bile devedesete godine 20. veka, što se nastavilo i posle
2000-te godine), već se postiže u međunarodnoj konkurenciji u kojoj se računa svaki
plus koji država može da postigne. Odgovornost koja proizlazi iz ovakve politike je
politička, a ne moralna, a meri se onda kada se politika realizovala ili nije, a ne kada
se u nekoj sumnjivoj raspravi dokaže da je neko rešenje nemoralno.

Naravno, ne treba se nadati da će takva politika lako prevladati u nekom društvu.

Ljudi će uvek želeti da njihov ukupan i maksimalan interes bude moralno zaštićen, ali
on neće biti. Političari će se truditi da se nadovežu na ovu želju. Jer je to ugodnije i ne
zahteva rešenja i rad. Ali ne dovodi ni do povoljnih rezultata.

13
Jer će uvek "najpatriotskije" biti najmaksimalnije i nerealno rešenje, a "izdajnička" sva ostala
rešenja.
Ovaj tekst nastao je kao reakcija na tada u javnosti učestalo dovođenje u pitanje
razlike demokratsko-nedemokratsko. Ako se u pitanje dovodi ova razlika, onda
se u pitanje dovodi i sama demokratija na osnovu koje ona nastaje. U javnom
govoru ovo potiskivanje demokratije uzimalo je oblik negiranja da kod nas
postoji podela na demokratske i nedemokratske političare, ali pravi smisao tog
govora nije bila empirijska tvrdnja o političkim osobinama aktera, što se vidi iz
toga što se niko nije ozbiljno bavio pojmom demokratije koji se uzima kao
merilo i time da li akteri zadovoljavaju to merilo, nego je samo merilo - pojam
demokratije dovodjen u pitanje kao "ideološki". Podela na demokrate i
nedemokrate dovodjena je u pitanje iz načelnih (moralnih) razloga kao oblik
isključivanja nekoga iz zajednice, bez razloga, jer samo to što mu se zamera
(nedemokratičnost) ne postoji, što je opet ponavljalo figuru da je pojam
demokratije prazan. U svojoj prvoj verziji, tekst je objavljen 27. marta 2005.
godine na sajtu www.nspm.org.yu.

O noći u kojoj su sve krave crne

Da li je moguće da u jednom društvu postoje ljudi koji nisu privrženi

demokratiji?
- Moguće je.
Da li, ako postoje takvi ljudi, treba reći da oni postoje?
- Da, treba.
Što je i trebalo dokazati.

Pa i nije trebalo puno da se dokaže da podela na demokrate i nedemokrate,

napadana ovih dana, ima svoje opravdanje. Ali, naravno jedno je dokazati, a drugo
videti kako je moguće da drugi ljudi ne razmišljaju na ovaj način. Oni koji misle da je
ova podela nema opravdanja14, verovatno implicitno ili eksplicitno negiraju ove
premise.

Negirati prvu premisu znači misliti da nije moguće biti nedemokrata. Biti
demokrata je in, što znači da svi hoće da budu demokrate, i svi tvrde da su
demokrate. Koji bi još dokaz da oni jesu demokrate trebalo tražiti? To je kao pitanje
da li postoje ljudi koji sebi ne bi pripisali očigledno povoljnu karakteristiku. Takvi
narvno ne postoje, jer svi tvrde da su demokrati. Verujem da postoje naši političari
koji iskreno misle da, posle njihove izjave da su demokrati, to pitanje više ne treba da
se postavlja, makar zbog dobre atmosfere. Međutim, biti demokrata je ipak nešto
određenije od opšte in karakteristike za političare, toliko inače nevažne i neodređene,
da možemo ostaviti da odgovor na to pitanje popune političari sami. Demokratija je
ograničenje vlasti političara, pa se ne može ostaviti njima da odrede to ograničenje.

Ako nije moguće biti nedemokrata onda to znači i da je to pojam ispražnjen

od svakog sadržaja koji bi zaista mogao biti primenljiv i nešto značiti. Ljudi koji
misle da nije moguće biti nedemokrata demokratiju shvataju kao nešto što je
poželjno, dobro, ali što nema neki dalji sadržaj, jer samo tako svaki čovek i svaki
postupak može da odgovara njenom «sadržaju». Možda letvicu demokratije, po
njima, treba spustiti što niže kako bi je svi što lakše preskočili, što bi, recimo, stvorilo
bazični konsenzus o vrednosti demokratije koji je toliko potreban? Ali koliko nisko
treba spustiti tu letvicu? Može li dovoljan kriterijum da bude da npr. nije demokrata
onaj koji je «protiv svog naroda», a da je demokrata onaj koji je za svoj narod,
intimno. I da svakoga pitamo o tome. Ili, da je demokrata onaj koji ne teži nasilnoj
promeni vlasti. Ova letvica će kod političara sigurno biti na najnižem mestu jer je
demokratija ograničenje njihove vlasti, pa zbog toga to ograničavanje ne sme biti
prepušteno njima, zbog čega nauka ili politička analiza ne smeju da ih prate u

14
Puno je bilo naših političara koji su to tvrdili. Na primer Nebojša Bakarec: "Mislim da je došlo
vreme o kojem je Koštunica govorio da sve stranke mogu sa svima da sarađuju. Više niko ne može da
govori da postoje stranke prvog i drugog reda, da su socijalisti, radikali i DSS stranke drugog reda, a
da su divni ostatak DOS, DS, stranke prvog reda. I, naravno, svi oni građani koji su glasali za stranke
drugog reda, to su građani drugog reda, a ovo su građani prvog reda. Svi građani su jednaki. (Srpski
nacional, 28.03.05.). ili Obren Joksimović: "Sanjam Srbiju bez podela" (BK TV, NSĆ, 20.03.05)
spuštanju letvice. U nauci kriterijum demokratije mora biti maksimalno visoko,
onoliko koliko zahteva znanje o demokratiji koje se trenutno može imati.

Da je ovo pitanje moguće rešiti na površan i lak način ne bi postojala glavna

tema filozofije, makar posle II svetskog rata i jasnog osvedočenja o mogućnosti
postojanja totalitarnih režima. Ta tema je baš pitanje o «sadržaju» demokratije,
odnosno pitanje o najboljem društvenom poretku. Onaj koji je upoznat sa ovim
razvojem danas se može samo čuditi koliko se kod nas u široko shvaćenoj kulturi
uopšte ne oseća trag oe kulturne promene. Treba li da povlađujemo tom stanju?

Posle kraja osamdesetih, ta kritika nedemokratije je dovela do napuštanja

jednopartijskog sistema u većini država u kojima je on postojao. Svako ko je u tim
promenama bio na strani koja je bila optužena za nedemokratiju imao je otprilike
ovaj izbor:

1. Mogao je da kaže da nije znao za argumente koji su tada postali

dostupni, ali da sada uviđa njihovu snagu. Da se razlozi koje je
nekad imao pokazuju u drugom svetlu, ako se uzmu u obzir nove
činjenice. Mogao je i da se bavi razlozima koji su ga ranije
verovatno navodili da ne uvidi te argumente.

2. Mogao je da kaže da je uvek znao koji bi principi bili dobri za

društvo, ali da nije branio te principe iz oportunizma.

3. Mogao je da ospori da je novi pojam demokratije pravi, da ostane

kod ranijeg stanovišta i da pokuša da iznađe nove argumente za
njega.

Sve ove tri reakcije su legitimne i sve podrazumevaju da se može znati da li je neka
politika demokratska ili nije. Preciznije rečeno, sve one podrazumevaju da je odgovor
na pitanje o demokratiji (najboljem uređenju za društvo) nezavisan od naših želja, i
da na neki način o tome odlučuje realnost.

Ali neko može biti ubeđen i da se to ne može znati. Verujem da je Slobodan

Milošević (makar njegovi postupci govore o tome da je bilo tako) u vreme promena
krajem osamdesetih i pocetkom devedsetih razmišljao otprilike ovako: «Ma da, baš je
ova nova demokratija bolja od našeg sistema socijalističkog samoupravljanja, neću
uopšte da se udubljujem u tu problematiku, jer tu sigurno nema argumenata koji bi
me ubedili; uostalom ja odlučujem šta je bolje - za mene. To je sve pitanje snage, oni
komunisti koji nemaju snage da se održe na vlasti, priklanjaju se ovoj novoj
demokratiji, ne bi li se prošvercovali i ostali na vlasti sa novim legitimitetom, ali ja
imam snage i ne prihvatam ništa što mi se ne sviđa, uostalom, stvaram Veliku Srbiju,
ko to ne bi vol’o.»

Ako prihvatite ovaj način razmišljanja, bićete skloni da optužbu da niste

demokrata predstavite kao uvredu, jer mislite da vam se time oduzima neka od
osnovnih ljudskih osobina, na koju svaki čovek ima pravo. Pošto smatrate da optužbu
o nedemokratičnosti nije mogao izazvati realan razlog – da su vaši postupci
nedemokratski – vi ćete razloge za optužbu naći u političkim interesima određenih
grupa, uz neizbežnu Ameriku i CIA. Oštro ćete se odupreti uvredama
kontranapadom: optužbe nisu i ne mogu biti izazvane nečim realnim, jer ne vidite
kakav je odnos demokratije i realnosti, nego su sračunata akcija na vašu
diskreditaciju. Možda ćete osetiti kolebanje u trenutku kada izgleda da je iza, vama
do tada tuđeg, principa stalo mnogo ljudi ili većina jednog naroda. Možda ćete im se i
prikloniti. Ali ćete u sebi znati da je to sve promenljivo i da su principi proizvoljni, da
ista ova većina može sticajem okolnosti stati iza vaše stare verzije demokratije kad
dođe vreme za to. Ako se istorijska sreća promeni lako ćete izjaviti da je ono za šta
ste vi mislili da je zalaganje za demokratiju, samo posledica delovanja CIA. Jer cilj
je da budete uvek na vlasti ili bar stalno otac nacije, bilo da je ona u "demokratskom"
ili "nacionalističkom" ili "evropskom" raspoloženju. Ono čega se treba čuvati je da vi
sami kažete da je određeni princip koji ste zastupali bio loš, jer ćete se, kada i ako se
raspoloženje birača promeni, naći u nebranom grožđu, jer ste sami sebi bez potrebe
skočili u usta. 15

Međutim, nije svaka negativna odrednica koja podrazumeva da ste u nečemu

lošiji od drugih, uvreda. Tako, na primer, negativna ocena na ispitu nije uvreda, loš
rezultat u nekoj trci nije uvreda. Što više mislite da se o demokratiji nešto može znati
i da je ona nešto određeno i važno, to ćete manje smatrati da je optužba za
nedemokratičnost uvredljiva. I, obrnuto, što vam je demokratija maglovitiji pojam od
neznanja koga ste se zaštitili njegovim pretumačivanjem u pitanje vlastite časti,
nezainteresovani za pravo stanje stvari, to će vam optužba da niste demokrata sve
više ličiti na uvredu.

A filozofija bi bila umnoženo i razuđeno vređanje. Jer, uopšte humanističke

nauke počivaju na pretpostavci da se o vrednostima nešto može znati, i da se u istome
može grešiti.

Ali, može se biti uveren da su vrednosti proizvoljne i da se između dva pojma

demokratije ne može napraviti nikakva razlika koja bi ukazivala da je jedan pravi.
Pad berlinskog zida, će vam tada delovati kao posledica akcije CIA, kao i 5. oktobar.
Učesnici u tim događajima nisu bili tu jer su bili s pravom uvereni da je sistem koji
su rušili loš. Ne, oni su tu bili zavedeni stranim obaveštajnim službama.16

Nego, da se zadržimo na proizvoljnosti. Kad se jednom odlučite da pravi

odgovor o demokratiji ne postoji, i da isto važi za vrednosti uopšte, otkrivate
neslućene mogućnosti. Odjedanput realnost više ne predstavlja nikakvo ograničenje

15
Ovakav način razmišljanja potvrđuje jedno gostovanje tadašnjeg Predsednika SANU Dejana
Medakovića neposredno pre prelomnih izbora 2000-te godine na Televiziji Palma. Tu je on, na pitanje
o tome u ime koje demokratije nastupa ondašnja opozicija i da li je to opravdano, odgovorio (navodim
po sećanju): “Znate kako, neki demokratiju shvataju ovako, neki onako, tu se ne može ništa određenije
reći”. U predvečerje 5. oktobra. Predsednik SANU. Odbija ne samo da podrži neku određenu stranu u
politici, ne samo da oceni strane u politici ili njihove postupke, nego i da se založi za bilo kakav
princip, navodeći da se o njemu ništa ne može znati. Kad se ovo zna, onda se ničemu ne treba čuditi
što se dešava kod nas.
16
To ne znači da ljudi koji ovako razmišljaju znaju da je on bio dobar - ne, oni se jednostavno
uzdržavaju od svakog suda, smatrajući da neangažovanjem i neopredeljivanjem potvrđuju svoju
superiornost.
za vaše želje. Sva pitanja o vrednostima naprosto odlučujemo prema onome što nam
odgovara. Svi politički protivnici su oličenje zla i sve u čemu su oni učestovali je
loše. Mogli bi biti manje oličenje zla, ali bolje je da budu veće, jer je tako sve jasnije,
a pritisak da se ne bude na njihovoj strani je veći. Demokratija ne sme da uključuje
pravila koja predstavljaju ograničenje moći, jer je bolja veća moć nego manja.
Budući oličenje zla, politički protivnici moraju biti povezani sa najmračnijim
snagama i neprijateljima naroda; ukoliko te veze nije lako uspostaviti onda treba
koristiti poklapanje datuma akcija, imena, skrivene namere, pomoću kojih se veza
uvek može uspostaviti. Npr., da navedemo kako se nekad to radilo, ako «Šiptari»
organizuju neke proteste ovih dana, opozicija se ne sme pomerati. Inače sinhronizuje
akcije sa Šiptarima. Ako se pomeri to je dokaz saradnje. Što je onda dokaz da su
izdajnici i špijuni.

Vremenom, ova tehnika se tako usavršava da realnost više uopšte ne mora

da postoji kao podloga za političku delatnost. Svi opisi se već unapred znaju. Veći
deo se naprosto izvlači prema potrebi, a ostala realnost postoji samo ako ide u prilog
našoj političkoj opciji, a ne postoji ako ne ide.

Uvrede upućene drugima i uvređenost onim što govore drugi je samo naličje
želje da smetnje realnosti ne postoje u političkoj borbi. Jer čovek koga uvredimo
zapravo više ne želi da razgovara sa nama i, kao, ni mi ne želimo sa njim. Posledica
čega je da se ne razgovara, tako da kao istina može da važi svaka izmišljotina. Osim
toga, uvrede jednostavno pokazuju ostalima šta ih čeka ukoliko se odvaže na
političko mišljenje.

U ovako udešenoj političkoj sceni, pri promeni vlasti se mora menjati i

celokupna istorija utvrđena dotada. Uspesi se preobraćaju u sunovrate, napredak u
propast, sporazumi u izdajstva i prodaje, standard u bedu. Realnost više ne odlučuje o
ovim ocenama, nego isključivo politička potreba.

S realnošću nestaje i mogućnost nezavisne kritike. Odlučno se odbija da

postoje nezavisne ili objektivne političke ocene. Svi su od nekoga instruisani, rade u
nečijem interesu, žele nešto da postignu, povezani su sa nekim i ništa ne rade
slučajno.

I tako sve dok napetost između izmišljenog sveta i realnosti ne postane

prevelika i situacija pukne u nekom prelomnom događaju. Ali tragovi pređašnje
konfuzije ne nestaju lako.

Nedemokrate nastavljaju sa istom politikom. I opet je sve novo oličenje

propasti i zla. Ali se sada pojavljuje i nova mogućnost, sada mogu, ako im neko
pomene nedemokratsku prošlost i to da nijednom rečju nisu napravili odmak od nje,
da to tumače kao vređanje svojih birača, stvaranje podela17 u društvu, nemanje sluha
za Drugog itd. Oni razmišljaju ovako: dobra je ta demokratija, tu vam niko ništa ne
sme reći čak iako ste još juče baš vi sprečavali njeno uspostavljanje i relativizovali je
na sve moguće načine.

17
Baš u vreme prvog objavljivanja ovog teksta, a počev od kampanje za lokalne izbore u septembru
2004-te, radikali su insistirali da su "protiv podela". U proglasu Maje Gojković pred drugi krug tih
izbora kaže se "Taj opasni zid koji treba da nas odvoji i zastraši, na našu nesreću, gradi se
svakodnevno. Podižu ga zlobne, opasne reči jedne divljački primitivne propagandne retorike". U
stvari, radikalima podele ne odgovaraju samo onda kada je podela takva da se oni nalaze na onom
kraju podele koji nosi neku negativnu konotaciju. Evo kako, nešto kasnije, u intervjuu Svedoku iz juna
2005, Tomislav Nikolić opisuje kako je podeljena Srbija:
Svedok: Kako objašnjavate invaziju raznih likova, koji u sadašnjem pedigreu samo imaju prefiks
"bivši"?
T. Nikolić: Da, to nam neko natura - uvek DOS. Zaboravili ste Čedu, ovog, onog, mogu oni sad
ponovo. Ovo je sve u korist SRS, i Srbija je zaista na vododelnici. Ne znam kako će tu Vojislav
Koštunica da se ponaša. Naravno, ja ga otvoreno napadam kao predsednika vlade, i to mi je i čast i
dužnost kao zamenika predsednika, a u stvari onoga ko vodi najveću opozicionu stranku u zemlji. U
poslednjih petnaest dana, bar na mom primeru, poneo se časnije i viteškije nego Boris Tadić. Preuzima
na sebe odgovornost, da preko svojih službi utvrdi jesam li bio zločinac ili nisam, i da u javnost izađe
sa tvrdnjom da nisam zločinac, pošto su mu njegove službe, koje vode Srbiju, rekle da nisam. Boris
Tadić još uvek ćuti. I mislim da se Srbija deli sada, i to konačno. Delila se i za vreme Miloševica, ali
on nije bio čovek koji je mogao da okupi kompletnu srpsku opciju. Ovog puta SRS može da okupi
kompletnu srpsku opciju, jer svakoga, i ko nije u stranci a srpski je orjentisan, prihvati kao sebi
apsolutno ravnog. U Srbiji su na delu: srpska i antisrpska opcija. Nažalost, mi u Srbiji imamo jaku
antisrpsku opciju, finansiranu iz inostranstva, pomaganu. Pomaganu dotle, da americki ambasador piše
pojedinačno svim opštinama u kojima Demokratska stranka nije na vlasti i kaže: nažalost, više nećete
imati pomoć Amerike. (kurziv moj). U jednoj drugoj prilici, na konferenciji za štampu održanoj
29.12.2005. Nikolic kaže: "Nek zna to Boris Tadić. Ako njegova deca mogu da žive bez Kosova i
Metohije, moja ne mogu. Ajde i tako da se podelimo, čija deca mogu da žive u Srbiji bez Kosova i
Metohije, a čija ne mogu?". (kurziv moj)
 U stvari, podela na demokratsko i nedemokratsko, paralelna je svim drugim
vrednosnim podelama: istinito-neistinito, ispravno – neispravno, dobro-loše i izraz je
želje za poboljšanjem društva, jer se u pojmu demokratije sabiraju znanja o najboljem
obliku društva. Ukinuti tu podelu jednako je ukidanju i ovih drugih podela, a nije
teško uvideti čemu bi to vodilo kada bi sve bilo istinito ili sve dobro. Kako bi
izgledala nauka ako ne bi postojala sloboda da se kaže da nešto nije istina? Ali,
kažete vi, podela na dobro i loše, a tu smo kod demokratije, nije takva, tu «svako ima
svoje mišljenje». Sve je jednako dobro i loše. Ali to i jeste predmet našeg spora.
Humanističke nauke u tom slučaju možemo baciti na đubre. Ali i ostale nauke, jer je
istinito - neistinito varijanta opozicije dobro – loše. 18

Vrednosne podele su motor napretka, jer se u njima nalazi so naših saznanja i

istraživanja. Ali mogu biti i motor nazatka, ako su vrednosti formirane prema
željama, a ne prema realnosti, i to željama koje ugrožavaju prava drugih. S druge
strane, negiranje smisla vrednosnih podela je sigurno na strani nazatka i izraz je želje
da realnost i znanje ne ograničavaju naše želje, koje u tom stanju uvek idu preko
prava drugih.

Postoji li neka viša vrednost koja bi mogla da nas spreči da, ako priznajemo
da ima smisla govoriti o demokratiji i nedemokratiji kao nečem određenom, i ako
postoje nedemokratske stranke, kažemo da one postoje? Ne postoji. Istina je
univerzalna vrednost koja se može ograničiti samo uslovima neke specifične situacije
koji su uvek jednokratni i nikad ne prerastaju u princip19. Nijedna vrednost ne može
biti viša od vrednosti istine, jer je realnost koja se saznaje istinom neophodno
sredstvo za svaku vrednost.

18
Gde su inače te nauke, danas, kod nas?
19
Neki misle da to nije tako. Na primer, Alekasandar Vučić u emisji Upitnik (RTS, 25.01.05.) sa
potpredsednikom DS-a Slobodanom Gavrilovićem kaže: “Ovde moram da se složim sa vama, iako to
nije politički ispravno”. Dakle, politička ispravnost nalaže da se ne složimo sa tvrdnjama političkog
protivnika, nezavisno od toga da li su istinite ili nisu. Na ovom primeru se može pokazati da oznaka
nedemokrate nije nepravedna u smislu da se neko optužuje za nešto što ne može da promeni. Ovde ta
promena nije teška. Dovoljno je reći: Promenio sam mišljenje, sada mislim da se treba složiti sa
nekim, ako je rekao istinu, nezavisno od interesa moje stranke i mojih želja.
 Da li neko poštuje i prihvata ovak poslednji stav može da bude dobar
kriterujum da li je neko demokrata ili nije. Jer su pravila demokratije o konkurenciji
stranaka koje se slobodno formiraju i o uređenoj i slobodnoj raspravi među njima,
stvorena zato jer se pretpostavljalo da je slobodna rasprava uslov koji vodi
utvrđivanju realnosti il istine. Realnost ili istina je ta vrednost iz čijih uslova
nastaju pravila demokratije. Tako da ako ne cenite istinu, džaba izlazite na izbore i
učestvujete u radu skupštine - razlog svega toga vam svejedno izmiče.

U tome se sastoji problem sa modernom demokratijom, rupa u njenom

"zakonu" koju je kod nas popularno iskorišćavati. Šta se zbiva ako slobodu rasprave
koristimo samo zato da svoje želje predstavimo kao realnost? Šta ako slobodnu
raspravu koristimo isključivo zato da forsiramo stavove za koje smatramo da idu u
našu korist i da negiramo stavove koji govore o činjenicama koje nam štete?
Slobodna rasprava se inače zahteva da bi eventualno iskrivljenje realnosti kojoj je
svako sklon bilo modifikovano putem govora ljudi koji nisu u našoj poziciji.
Odnosno, da bi se nesavršeno znanje unapredilo putem ideja do kojih su došli drugi
ljudi. Ali šta ako, otvorivši slobodnu raspravu, dobijete samo bujicu wishful thinking-
a u kojoj prepoznajete samo gole želje sagovornika bez ikakvog odmaka ka realnosti?
Šta ako jasno vidite da dok bi vi želeli da postoje drugi, drugi ne žele da postojite vi.
Šta ako, dok vi nudite nešto istinito, pa prema tome i univerzalno vredno, dobijate
nešto što je smišljeno da koristi samo određenoj političkoj grupi? Šta ako ta grupa
smatra da je dokaz istine ako su njeni članovi glasniji od vas ili ako je ona
najbrojnija?

Ova pitanja sam postavio da bi se videlo da se demokratija ne može svesti na

formalna pravila. Nema tih formalnih pravnih pravila koja ne bi mogla biti
zloupotrebljena. Za demokratiju je potrebno intelektualno poštenje. Ona
podrazumeva da razdvojite svoje želje i realnost. Da shvatite da tako konstituisana
realnost treba da bude kriterijum vašeg političkog rada. Da preuzmete odgovornost za
određene promene u toj realnosti ili za održavanje onoga što je dobro. Da se barem
trudite da govorite tako da se vidi da je smisao vaših reči u otkrivanju istine,
nezavisno od vaših političkih interesa i želja.
 Tako sam se ja dobro pomučio da pokažem da načelno protivljenje podeli na
demokratsko i nedemokratsko ponašanje nije opravdano. U ime demokratije se ne
može odbacivati podela na demokratsko i nedemokratsko. Naravno, da je bolje da sve
stranke u zemlji budu privržene demokratiji, ali to se neće desiti tako što ćemo
zažmuriti na njihove poteze ili tako što ćemo zabraniti da se o demokratiji razmišlja
ili što ćemo spustiti kriterijum demokratije. To se neće desiti tako što ćemo
situaciju zamračiti toliko da se sve krave pokažu crne.

Na kraju, tek posle ove argumentacije, može da se napravi sasvim prozaična

pretpostavka o tome kako je ova priča kod nas nastala. Najpre, svim strankama koje
su vladale pre 5. oktobra jednostavno ne odgovara da postoji pojma u ime kojeg su
skinuti sa vlasti. Osim toga, pošto je DSS mala stranka koja će u budućem rasporedu
snaga biti nekome manjinski partner, pretvaranje radikala i socijalista u «demokrate»
povećava koalicioni kapacitet DSS-a. Oni sada mogu da povećavaju težinu svojih
zahteva pretnjom da će napraviti koaliciju sa radikalima, što ne bi mogli ako bi oni
važili za nedemokratsku stranku. To je glavni razlog cele priče. Drugi način da se
postigne isti cilj, je da se ne negira ispravnost ocenjivanja nečije demokratičnosti,
nego da se predstavi kriterijum demokratije i onda prema njemu ocene radikali, ali bi
tim putem bilo mnogo teže postići cilj njihovog uključivanja među demokrate, ako će
taj kriterijum iole da prati ono što se o demokratiji danas može znati

Nastavak teksta O noći u kojoj su sve krave crne sa naslovom U ćorsokaku trebalo je
već naslovom da sugeriše situaciju u kojoj se Srbija tada nalazila. U ćorsokaku smo
zaista kada istinu zamenimo nečim drugim, kada negiramo njenu mogućnost. Tekst
se bavi time koji konkretno oblik zadobija javni govor kada istina prestane da se ceni.
U njemu se pominje i Marks kao autor jedne šeme koja je sigurno puno uticala na
buduće potiskivanje vrednosti istine, a samim tim i demokratije iz savremene
politike. Tekst je objavljen pod naslovom "Istina u političkom ćorsokaku" (što i jeste
razlog ukupnog ćorsokaka) na sajtu www.nspm.org.yu, 29. aprila 2005-te.
U ćorsokaku

Završavajući tekst "O noći u kojoj su sve krave crne", u jednoj rečenici ("Na
kraju, tek posle ove argumentacije, može da se napravi sasvim prozaična
pretpostavka o tome kako je ova priča kod nas nastala.") sam upotrebio
kurziv da naglasim red u argumentaciji kojeg sam se držao. Zašto sam to
uradio? Razlog nije teško dokučiti: smatram da je ovaj red zaboravljen i da
se retko poštuje. Ovaj tekst tiče se tog reda i, naravno, nekog drugačijeg
reda (zbrke? anomije?) koja nastaje kad se taj red ne poštuje. Sklonost da
se držimo pogrešnih principa ima sigurno i običnije razloge20, ali ima i
dublje filozofske korene do kojih ćemo pokušati da dođemo uvećavajući
neke svakodnevne situacije.

Nije da se red argumentacije ne poštuje nikad. Nedavno je tokom svedočenja

Dejana Mihajlova u Specijalnom sudu ispitivanje teklo otprilike ovako: Sudija
prvo poziva Mihajlova da objasni otkud je došla njegova tvrdnja da Tadić i
Živković znaju ko je ubio Zorana Đinđića, jer ta tvrdnja insinuira da oni
prikrivaju ubice. Mihajlov izbegava direktan odgovor i kaže da je ta tvrdnja deo
saopštenja, istrgnut iz konteksta. Sudija ga opominje da je izbegao da konkretno
odgovori na pitanje. Mihajlov ponovo izbegava da da dovoljan razlog da se
smatra da su spomenuti političari znali to što se insinuira. Sudija onda prekida
ovaj razgovor pozivajući Mihajlova da se složi sa tvrdnjom da je pomenuto
saopštenje bilo "isključivo deo političke borbe". Mihajlov se slaže sa tom
konstatacijom.

Ovo je skoro svima poznato i dobro pokazuje logiku mogućih razloga za neku
tvrdnju.

Evo jednog naivnog pitanja o navedenom razgovoru: Zašto sudija nije odmah
pitao da li je pomenuto saopštenje deo političke borbe? Verovatno bi odmah
20
Naprosto nam odgovara da iskrivljavamo istinu.
dobio odgovor da jeste, odgovor koji je dobio na kraju, jer su sva saopštenja u
predizbornoj kampanji deo političke borbe. Međutim, iako je sudija iz nedostatka
dokaza za neku tvrdnju ispravno izvukao zaključak da je ona onda samo deo
političke borbe, u pravu je što nije išao obrnutim putem, jer se iz činjenice da se
neka tvrdnja pojavljuje kao deo političke borbe, ne može izvesti njena
neistinitost.

Hajde da pogledamo to uopšteno. Razlozi za tvrdnje su uvek dvojaki. Inherentna

svrha svake tvrdnje je da prenoseći stav o nekom stanju stvari predlaže istinu o
tome. Ali izgovaranjem tvrdnji se mogu postizati i druge svrhe, od kojih su neke
svesne, a neke su rezultat najrazličitijih uticaja kojima možemo biti izloženi i koji
nam nikad do kraja ne mogu biti poznati. Važno je da se ispunjenje prve i
osnovne svrhe može procenjivati nezavisno od svih ostalih svesnih i nesvesnih
svrha. Kada kažem: "Napolju je sunčano" ili "Vlada nema jasan politički plan"
istinitost ovih tvrdnji se može proceniti nezavisno od drugih svrha u okviru kojih
su one izrečene i nezavisno od toga ko je izrekao ove tvrdnje. To je tako jer ta
istinitost zavisi od stanja stvari koje tvrdnja opisuje, a ne od svrha zbog kojih su
tvrdnje izrečene. Ponekad, ako je tvrdnja nejasnija, potrebno je poznavati kontekst,
da bi se odredio njen pravi smisao, od koga naravno zavisi i njena istinitost. Ali to
ne menja ništa na stvari: kada jednom utvrdimo smisao, ponovo važi da se
istinitost neke tvrdnje može proceniti samo u odnosu na stanje koje ona opisuje
nezavisno od drugih poznatih i nepoznatih svrha koje određuju kontekst te tvrdnje.

Dobro, sve je to u redu. Razmislite malo o ovome pa ćete se verovatno složiti sa

gornjim opštim opisom svrha tvrdnji.

Vratimo se sad opet svakodnevnim situacijama. Pogledajmo jedan deo teksta

"Četvrti put"21 Bogdana Tirnanića:

"Stvari su jasne. Očevidno je, naime, da se neki ražalovani politički ex-moćnici, bivši
ministri i razne loptice-skočice, pojedini mediji, nevladine organizacije, advokatsko-
patronažna kancelarija, plus jedna nepriznata, liberalno-demokratska “frakcija”,
21
NIN, 17.03.05.
silom prilika, zbog nenadoknadivog gubitka svojih ranijih uloga u tajnoj politici i
tajnoj policiji, ujedinjuju oko još do kraja nedefinisanog, ali ipak jasnog političkog
programa, koji ćemo, za ovu priliku, nazvati “četvrtim putem”.

Šta je njihov cilj? Kreator niza politreklamnih kampanja, od SPS-a, preko DSS-a, do
DS-a i Borisa Tadića lično, Srđan Šaper – koji nije više u najboljim odnosima sa
Bebom Popovićem – kaže u intervjuu za “srpski Plejboj” da sve to, naročito onaj
Brankičin “Insajder”, služi političkoj reanimaciji skrajnutog Čede Jovanovića i,
naročito, “zauzimanju jednog važnog prostora kod svih onih koji sebe osećaju kao
radikalne reformiste”. Tačno. Ali površno.

Nešto bliže istini bio je aktuelni ministar policije Dragan Jočić, koji je, intervjuisan za
nedeljnik “Evropa”, rekao da se “ta priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na
političkoj sceni, koji možda na ovakav način hoće da skrenu pažnju na sebe”. Po
njegovom mišljenju, “možda se u Srbiji formira određena politička grupacija koja
ima želju da...tražeći antipode u aktuelnoj vlasti, sebe izbaci iz sadašnjeg političkog
mrtvila”. Takođe tačno. Ali nedovoljno." 22
(sve kurzive sam dodao, da bi istakao mesta gde se pominju neke svrhe, ili
epistemološke kvalifikacije)."

Da pokušamo da razjasnimo kako je ovaj pasus relevantan za našu temu, iako je "sve
jasno". Tirnanićev tekst "Četvrti put" rekapitulira, kako sam kaže, "povezane
događaje" u kojima su tokom kraja februara i početka marta 2005-te godine akteri bili
tzv. "jakobinci" ("Čeda, Beba,…"). Ti događaji su pokrenuti intervjuom u "Insajderu"
i pretežno su se, kao što svi znamo, ticali nekih tvrdnji: to nisu bile akcije drugog
tipa. Deo koji smo citirali je zapravo rekapitulacija reakcija na te tvrdnje (zato je u
okviru njih moguće citirati ministra Jočića) koje su mahom imale ovaj oblik
ukazivanja na svrhe koje su akteri tvrdnjama želeli da postignu. Citiraću kako list
Kurir obrađuje ovu temu, odmah sutradan po emitovanju prvog dela "Insjadera",
dakle, 25. januara:

22
Tirnanić smatra da je za dovoljnu analizu fenomena "jakobinaca" potrebno uvesti i tezu o njima kao
arhi-nedemokratama u direktnoj duhovnoj vezi sa jakobincima Francuske revolucije, Staljinom, Mao
Ce Dungom i Kim Il Sungom. Ali ovo je posebna teza.
"Intervju Vladimira Bebe Popovića TV B92, u kojem je sinoć žestoko optužio svoje
političke protivnike, samo je početak velike kontraofanzive "čedista" na srpskoj
političkoj sceni! … Krajnji cilj ove "operacije" jeste povratak Čedomira Jovanovića
u vrh demokratske stranke i srpske politike. ‚‚Ništa ovo nije slučajno. Intervju Bebe
Popovića je pažljivo tempiran da se pojavi u vreme "haške histerije"… Bebin intervju
je samo početak velike akcije… itd."

Ovaj tretman izjava u Insajderu i oko njega - da se ne komentariše njihov sadržaj, već
isključivo njihov kontekst - je više nego prisutan u periodu između ovih tekstova.

Nas sad interesuje šta je to što svi vide kao "tačno" i "jasno"? Da li je tačno to da se
"priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na političkoj sceni…"? Ako se
složimo sa time, da li je to pretrivijalno da bi se trijumfalno ponavljalo mesec dana?
Čini se da je ovde jasna samo želja da se iz činjenice da je neka tvrdnja deo
političke kampanje izvede činjenica da ona nije istinita, ili da se barem sugeriše
taj zaključak. Jer nije teško zaključiti da se ovi argumenti ne tiču istraživanja o
tome da li se Čeda još uvek bavi politikom, nego se oni nude kao relevantni da se
odredi istinitosni status "priča" koje su se u tom vremenu pojavile.

No dobro - da postavimo jedno novo pitanje - da li je ova pravilnost neko slučajno

gomilanje istih argumenata iza kojih ne stoji nikakva dublje ukorenjena kulturna
navika da se sadržaj neke tvrdnje potpuno prenebregava, a da se za kriterijum
njenog prihvatanja ili odbijanja uzmu okolnosti u kojima je ona rečena, zašto (u
koju svrhu) je rečena, ko ju je rekao itd.23 Pogledajmo tu naviku logički razvijenu
do maksimuma, što ništa neće smetati jer stvarnost u stvari teži da ispunjava
najneočekivanije logičke mogućnosti.

23
Nije li to osnovna osobina ideologije - sa negativnim predznakom - i ideološkog načina mišljenja?
Na primer koliko je ljudi htelo ili smelo da razmišlja o sadržaju Staljinovih tvrdnji, ili želelo da zaista
razmišlja o sadržaju Marksovih tvrdnji, barem u zemljama gde je njegovo učenje bilo zvanično učenje
države? Da li bi se ideologije odjedanput urušavale i nestajale da je iza njih stajalo razmišljanje o
njihovom sadržaju?
U kontekstu ove navike može se kriterijum nezavisnog procenjivanja istine potpuno
zameniti ovim eksternim kriterijumima. Tako kriterijum neistinite tvrdnje može da
postane to da "nije izrečena slučajno", već radi nekog cilja. Ukoliko možete da
navedete te svrhe i ciljeve možete spokojno misliti da ste se rešili nekih neprijatnih
tvrdnji, jer ko bi verovao tvrdnjama koje su izrečene radi nekog drugog cilja, pored
cilja istine? U svakom slučaju, u proceni da li je neka svest "lažna" za vas će mnogo
važnija biti njena "materijalna baza" od njenog sadržaja. I tu dolazimo do obećanih
dubljih korena.

U terminologiji pretposlednje rečenice mnogi su već prepoznali Marksov rečnik. To

je jedna od rečenica koju su sigurno ponovile hiljade studenata, profesora i učenika.
Šta se krije u toj formuli? Marks je, uostalom zajedno sa Ničeom i celim 19.
vekom, smatrao da se razlozi tvrdnji ne smeju tražiti u nadzemaljskim
prostorima nedostupnim čulima i proveri. Tada je bilo u modi ovo objašnjenje: te
sporne tvrdnje koje su se pozivale na nadzemaljsko (a spadale su u discipline
filozofije, morala, religije itd… ) nisu odozgo uzele svoje razloge, jer nisu ni mogle -
već odozdo, sa zemlje, iz potreba, nagona, interesa i svrha ljudi. Marks je smislio
formulu: društvena svest proizvod je društvenog bića. Ova teorija sama po sebi nije
pogrešna. Naravno, ono što ljudi misle ima veze sa onim što oni jesu. Međutim, ova
generalna i tačna tvrdnja, kada izađe iz ove svoje namene može da ima loše
posledice. One se ogledaju u sledećem Marksovom citatu:

"Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća
materijalna sila društva istovremno je njegova vladajuća duhovna sila. Klasa kojoj
stoje na raspolaganju sredstva za materijalnu proizvodnju raspolaže samim tim i
sredstvima za duhovnu proizvodnju tako da su joj zato, uzevši u proseku, podređene
misli onih koji su lišeni sredstava za duhovnu proizvodnju. Vladajuće misli nisu ništa
drugo do idealni izraz vladajućih materijalnih odnosa, tj. u obliku misli izraženi
vladajući materijalni odnosi; dakle idealni izraz odnosa koji baš jednu klasu čine
vladajućom, dakle misli njene vladavine."24 (kurziv moj)

24
Marks - Engels, Rani Radovi, str. 364-393.
Ova tvrdnja već ima moguće loše konsekvence koje nas interesuju. Da prepričamo:
svaka klasa, vreme, epoha, partija, ima svoje misli i svoje istine. Kada promenimo
epohu, ili kada promenimo klasu, misli koje smo imali do sada više nisu naše misli, a
ono što smo do juče smatrali istinitim, sada bi trebalo da smatramo lažnim. Samim
tim što su neke misli tuđe misli, već ne mogu biti istinite za nas. To je, dakle,
dovoljan razlog da se one uzmu kao neistinite. Moguće je ove Marksove ideje
protumačiti i blaže, ali je nemoguće da ovu praktičnu političku upotrebu koja daje
argument protiv ideja političkih protivnika u prostoj činjenici da su to protivnikove (u
ovom slučaju, buržoaske) ideje - Marks nije osetio i imao na umu. Marks je, po
vlastitoj poznatoj izreci, težio da svet izmeni, tako da sigurno nije prevideo moćno
sredstvo u toj izmeni, sredstvo koje je nosilo rizik da, ako se shvati kao princip, a ne
eventualno kao sredstvo u jednokratnoj političkoj borbi, počne sistematski da radi
protiv istine.

Jer, iz prostora istine sa tim principom nestaje sadržaj tvrdnji, mogućnost

usaglašavanja, plemeniti stav da u polemikama ne treba argumentisati ad hominem, a
relativizmu su širom otvorena vrata. Tako da Hegela nije trebalo okretati sa glave na
noge, što je Marks mislio da je neophodno da se uradi, jer je on originalno hteo da
bude na glavi. Neemprijske, metafizičke kategorije nemačke klasične filozofije,
poput Duha, apsoluta ili stvari po sebi, ako su i bile bez empirijskog opravdanja,
makar nisu imale ništa sa relativizmom. One su imale svrhu, koja očigledno nije bila
dovoljno shvaćena, da podsete ljude da, iako su svi različiti, to nije razlog za
relativizam, jer je istina jedna, možda nedohvatljiva u svojoj potpunosti, ali jedna.

Marksovo okretanje Hegela sa glave na noge, iako je dakle otvorilo neke nove oblasti
istraživanja, otvorilo je i mogućnost za najrazličitije vratolomije sa istinom. "Istina"
je stajala na nogama (eksternim svrhama) pretvarajući se u neistinu uvek kada se taj
princip primenjivao na mišljenja koja nisu naša. Neko se može upitati: zar je moguće
da Marks nije video da, ako su sve istine relativne, da to pogađa i njegove istine.
Možda i jeste, ali to nije izgleda bio razlog da se moćno dvosmisleno oružje ispusti iz
ruku. Ono pruža mogućnost da se protivnička mišljenja denunciraju i naizgled
opovrgnu, što bi sve trebalo da vodi poželjnom cilju promene vladavine. Kada se to
postigne, pružaju se nova sredstva da se vlastita pozicija zaštiti od kritike. U okviru
nove pozicije vlasti, dovoljno će biti da se sredstvo relativizovanja drži dalje od sebe,
usmereno na druge.

Ali nije samo ovaj pragmatizam (diktatura proletarijata) bio po sredi. Marks je u
neku ruku bio veći idealista i od samog Hegela, jer je mislio da je njegova teorija (a i
budući poredak) izvan pravila dotadašnje istorije, da je izuzetak. Smatrao je da će
istorija sama rešiti pitanje relativizma tako da će nove teorije izmaći kritikama da su
samo izraz klasnih odnosa koje su bile upućene starim. Naravno da se u ovom pravcu
mogu samo gajiti nade, dok se dokazi za takvo uverenje ne mogu navesti.

Marksove misli o ovoj temi su, naravno, relevantne za nas. Iako polako stasavaju
generacije koje većim svojim delom nisu ni čule za Marksa, ipak je većina onih koji
utiču na javno mnenje i čine ga, bila pod uticajem marksizma, makar negativno, jer
nije bila pod uticajem nečeg drugog. Pri tom je nevažno što se skoro niko više ne
zaklinje u komunizam. Lekcija koja se prenosi sa kolena na koleno je da su
vratolomije sa istinom moguće, i da je moguće smatrati da za druge važi ono što ne
važi za nas. Na primer: da se tvrdnje drugih mogu denuncirati kao izraz interesa, a da
se to pitanje ne postavlja u slučaju nas samih, da o istini može i treba da se govori iz
ugla govornika, situacije, konteksta; da nije potrebno da se bavimo samom stvari, jer
je to suvišno. Na tom putu, odbačena metafizika vraća se na mala vrata. Više ne
verujemo u nadzemaljske stvari, ali smo uvereni da znamo veze koje povezuju istinu i
određene ljude, epohe i situacije, ne bilo kakve (empirijske), već logičke veze, toliko
jake da se ne moramo truditi oko sadržaja bilo kojih tvrdnji da bi utvrdili njihovu
istinitost, već samo oko njihovih autora i konteksta.

Pošto su tvrdnje koje autori izgovaraju uvek deo nekih ciljeva i okolnosti, uskoro
možete "otkriti" da svaka tvrdnja može da bude neistinita, jer je svaku moguće
smestiti u neki kontekst ciljeva i sredstava. Tako ste dobili moćno oružje u kvazi-
polemikama. Tome sledi jedan novi ideal čoveka: istinoljubiv čovek je onaj koji se
može povezati sa najmanje akcija, planova i svrha. Ukoliko je preduzimljiv izlaže se
opasnosti da ga proglase za nepoštenog, jer time umanjuje verovanje u vlastite
tvrdnje. Oko tog čoveka se stvari moraju sve više dešavati slučajno, dok će oko onih
koji nam ne odgovaraju sve biti planirano, povezano i "ništa neće biti slučajno".

Za drugi deo ovog stava smo već naveli neke ilustracije, a evo jedne ilustracije za
prvi. U pitanju je opet tekst Bogdana Tirnanića, ovaj put "Patriotski čin"25, deo u
kome on objašnjava odlazak generala Vladimira Lazarevića u Hag:

"Prema tome, zasluga što se naša saradnja sa Hagom pomerila sa mrtve tačke mora se
pripisati Vojislavu Koštunici. Ma ni slučajno, ima on želju, ali nema volju.
Koštunica bi ostao dosledan izvrdavanju obaveza prema tribunalu, G17, SPO i NS
napustili bi Vladu, prešli kod Karića, Vlada bi se koprcala još izvesno vreme, onda bi
pala, pa bi se opet dogodili prevremeni parlamentarni izbori u stilu one majke koja
crnu vunu prede. Što svega ovoga neće biti, zaslužan je, što davno reče Crnjanski,
gospodin Slučaj. Naime, general Lazarević, jedan od četvorice haških optuženika tog
ranga, odlučio je da se dobrovoljno preda. Bio je red da o tome obavesti Koštunicu."
(kurziv moj)

Otkud Tirnanić zna da ovde nijedan razlog nije igrao bilo kakvu ulogu? Odnosno, zar
je Lazarević stvarno slučajno, bez ikakvog razloga ili uzroka završio u Hagu?
Naravno da to nije stvarni smisao gornjeg objašnjenja. Svrha "Slučaja" je izgleda
nešto uža: ona govori o tome da Koštunica, a ne bilo koji drugi uzrok, nije bio faktor
u odlasku Lazarevića u Hag26 (jer bi on pre izabrao i da vlada padne itd.), odnosno
govori o tome da se u ovom slučaju jednom akteru ne mogu pripisati bilo koje svrhe i
delovanja. Zanimljivo je da se ovo izuzimanje Koštunice iz odgovornosti može
ostvariti i drugim metafizičkim sredstvima. Kada je general Lukić otišao u Hag pod
nešto drugačijim okolnostima, u kojima se nije mogla negirati "nevidljiva ruka"
države, Tirnanić daje ovo objašnjenje: "Nužda zakon menja, a o obećanjima već i da
ne govorimo".27 Slučaj i nužnost (a i nužnost ovde samo sugeriše da je nešto
nezavisno od namera aktera, dakle slučajno, što se njega tiče), važno je da subjekta i
25
Kurir, 2. mart. 2005.

26
Kao za inat, Lazarević u specijalnoj emisiji "Nije srpski ćutati", kaže da je njegova poslednja, ali da
će odlučiti tek pošto svoj stav kaže država.
27
Kurir, 11. april. 2005.
odgovornosti nema, a nema ni normalnih svakodnevnih istina, jer u njih ne spadaju
opservacije o nužnosti i slučaju.

I ovaj primer pokazuje taj stalni inženjering slike o akterima, gde se najpre gradi
povoljna slika o njima, a onda iz te slike, a ne iz same situacije, izvode sugestije o
verodostojnosti i istini njihovih tvrdnji. Ovaj inženjering se tako upotrebljava da se iz
njega može izvući bilo koji željeni zaključak i slika koju on pruža o stvarnosti je
carstvo želja, političkih interesa, ličnih simpatija i antipatija. Taj jezik sa rupama u
kojima se gubi realnost vezana za određena pitanja, u stvari omogućava društvenu
anomiju u kojoj se već nalazimo. Primeri: političar izjavljuje da bi ubio nekog
političkog protivnika da je bio u prilici, drugi izjavljuje da je trebao da uzme još više
od države nego što je uzeo, treći poziva da se naknadno razmisli o istini o nekom
događaju u svetlu koristi i štete koja će slediti zavisno od odgovora šta se dogodilo.
Niti istina, niti uobičajene ispravne moralne vrednosti se ne održavaju, jer se sve
relativuzuje u vlastitu korist.

Mi se nalazimo u ćorsokaku zbog ove instrumentalizacije istine, koja nastaje kada se

argumentacija o njoj izmesti iz prostora relanosti u prostor svrha aktera. Po prisustvu
takve argumentacije se jasno može odrediti stepen demokratije u jednom
društvu. Ako u štivu koje se "čita" u društvu preovladava red argumentacije koji
prvo raspravlja o istinitosti tvrdnji, a onda eventualno o motivima aktera, onda je
društvo demokratsko. Ako je obrnuto, ako se prvo raspravlja o motivima i ako se
smatra da se tom vrstom rasprave zaključuje rasprava o samim tvrdnjama, onda je
društvo nedemokratsko.

Tekst Kiselo grožđe tematizuje politiku "srednjeg puta", kako je često karakterisana
politika DSS-a, prikazujući je kao izraz posebnog meta-političkog stava. Tekst je
dosta jasan tako da mu ne treba poseban komentar, ali možda samo jedna sugestija za
razmišljanje: da li politika ima mnogo više veze sa dubljim psihološkim načinom na
koji se neko suočava sa realnošću nego sa samom realnošću. Možda su naši političari
kao monade bez prozora u koje ne ulazi ništa.
Kiselo grožđe

U anketi na sajtu www.nspm.org.yu koja se odvijala početkom juna 2005-te

godine, posetioci su na pitanje Kako će se okončati sukob Zorana Drakulića i
Mlađana Dinkića? većinski odgovorili da će svako ostati na svome mestu, zatim
da će bolje proći Zoran Drakulić, a najmanji broj je smatrao da je Mlađan
Dinkić taj koji će izaći kao pobednik. Prateći ovu anketu, čudio sam se rezultatu,
jer je očigledno bilo da se Drakulić svojim političkim profilom, a još više ličnim
osobinama, ne uklapa među većinu ostalih političara u Demokratskoj stranci
Srbije. Posle epiloga cele stvari i izlaska Drakulića iz DSS-a, kada rezultat već
znamo, možemo se zapitati o uzrocima koji su doveli do toga. Ovo je važno, jer
se na primeru Drakulića mogu pokazati dublji tokovi kojima se "kreće" srpska
politika.

Evo, za početak, kako jedan od funkcionera DSS-a, Nebojša Bakarec, objašnjava

zašto se Drakulić nije mogao složiti sa ostalima: "Čovek je politička "tabula rasa"!
Nema pojma o politici! Pogledajte njegove intervjue gde priča o Hagu, Kosovu,
Vladi ... Kakav crni potpredsednik stranke kad ne zna o čemu priča! Priznajem da je
dobar ekonomista, ali njegova kandidatura za potpredsednika stranke je isto kao kad
bi se ja kandidovao!" Po Bakarecu, dakle, Drakulić zaista ne zna o čemu se radi kod
politike DSS-a i tu nečega ima. Šta to Drakulić nije razumeo? Teško da je to politika
prema Kosovu i Hagu. U stvari, ne sećam se da je Drakulić ikada govorio o tim
temama. Proverio sam barem u intervjuu Evropi od 14. aprila 2005. obe teme se ne
pominju. Iz Drakulićevih izjava, ako sad zanemarimo temu G17, dve stvari su mi
zapale za oko. Kada je tek ulazio u DSS, rekao je da su toj stranci potrebne promene,
prvenstveno u organizaciji i efikasnosti. Drugo, svoj učinak je hteo da izmeri tako što
je stranci obećao rejting od (ako se dobro sećam) 20%, ako mu se da veći prostor da
odlučuje. Ovo pokazuje jednu crtu Drakulićevog javnog delovanja - on je hteo da
kriterijum vlastitog uspeha vidi u nečem što je objektivno merljivo, u vezi čega neće
moći da se vrda, a što je posledica nekih određenih stavova, a ne načelnih stavova
koje bi svako mogao imati. Mislim da se u ovoj Drakulićevoj osobini krije tajna
njegovog nesporazuma sa DSS-om. Drakulić je čovek koji je u jednoj stvari - biznisu
- došao do "grožđa" i to je ono što je u direktnom sukobu sa osnovnim crtama
politike DSS-a.

Jer, DSS nije klasična stranka koja opravdanje za svoje postojanje traži u postizanju
konkretnih ciljeva, konkretnim merama. U neku ruku, politika DSS-a (o kojoj govori
Bakarec, a koja se zaista tiče Kosova i Haga) odvija se na višem političkom nivou,
utoliko što se odnosi na sve moguće političke poduhvate - ona se naprosto sastoji u
tome da DSS na sam uspeh i na stav koji tvrdi da dovodi do uspeha gleda kao na
kiselo grožđe. To znači da, pošto su nam dosadašnje politike bile neuspešne, sa
nepoverenjem i odbojnošću gledamo na sve politike, osobito na ljude koji misle da
imaju određene stavove koji su ispravni ili za koje smatraju da mogu odvesti do
nekog rezultata. Po DSS-u, oni ne nude rešenja, nego buduće neuspehe, u koje smo
uložili nade i sredstva. Zato je bolje nemati određenu politiku, jer će tako doći ono
što će doći, ali bez našeg uticaja i odgovornosti.

To je ono što Drakulić nije razumeo, jer je to zaista i teško razumeti. Samo politička
scena i građani koji su zaista prošli kroz mnoge neuspehe i kojima akteri neuspeha
još uvek vode glavnu reč u politici mogu biti osetljivi na ovaj poriv da na bilo koje
delovanje gledaju kao na nešto negativno. Ali ipak, tvrdim da je ovaj poriv snažan.

Evo da to proverimo na nekim političkim činjenicama vezanim za raskol u DSS-u i

opšte osobine naše politike. Drakulić se, kroz celo svoje angažovanje u DSS-u,
zalagao za koaliciju sa DS-om, dakle, imao je jasno i određeno opredeljenje o onome
šta treba raditi. Nasuprot njemu, Bakarec i Aligrudić, koji ostaju gde jesu, su govorili
da je DSS na "jednakoj" udaljenosti i od DS-a i od SRS-a. Praktično, ova "jednaka"
udaljenost može da se postigne samo ako što više izbegavate svako političko
opredeljenje.28 U politici prema Hagu, DSS je insistirao da se obaveze moraju

28
Ovo izbegavanje dobro ilustruje jedan razgovor na B92 u emisiji Kažiprst od 20. decembra 2005,
koji je vodjen posle objavljivanja originalne verzije ovog teksta. Tema razgovora novinara Danice
Vučinić sa ministrom za nauku Aleksandrom Popovićem bilo je i izvinjenje radikalima koje je tada
uputio Miloš Aligrudić u ime vladajuće koalicije. Evo dela razgovora:
ispuniti, ali nije želeo da preuzima odgovornost oko toga, optuženi su se morali
"dobrovoljno" predati, dakle bez političkog uticaja od strane vlasti, koja ponovo ne
zauzima nijedan stav, osim načelnih stavova. Čitajući stavove države o Kosovu, iz
više usta, i iz različitih političkih opcija, moglo se videti da je najvažnije (a na to se
politika oko Kosova i svodi) da se ne potpiše nijedan dokument kojim se priznaje
nezavisnost Kosova. Najvažnije je da se ne da saglasnost na to, jer će se jednog dana,
možda, političke prilike promeniti, pa će se, pošto nikad nije potpisala odvajanje
Kosova, država u povoljnijim okolnostima moći opet pozvati na svoje pravo
suvereniteta nad Kosovom. Praktična vrednost ove politike može da se proceni, ako
se upitamo koliko je znanja, energije i sposobnosti potrebno da se izvrši ključna stvar
koja se traži - da se ne potpiše nezavisnost Kosova? Mala. To znači da se i na primeru
Kosova vidi ista politika: odbojnost prema bilo kakvom pozitivnom i aktivnom
delovanju iz straha od neuspeha i odgovornosti.

Naravno, Kosovo je, zbog težine problema koji nosi, najteži test za bilo koju aktivnu
politiku. Ali težina problema Kosova nije dovela do vrste politke o kojoj govorimo, a
koja se na drugim poljima pokazuje kao drugačija. Na Kosovo se samo primenjuje
ono što je postalo uobičajeno i preovlađujuće dejstvom mnogih uzroka.

Jer, na našu politiku ne utiču samo neuspesi u nacionalnim projektima, nego su

možda i ti nacionalni projekti bili samo pokušaj iskupljenja za neuspeh komunizma
(jer akteri su isti), a u sprovođenju tih projekata doživeli smo i ukupni neuspeh
izašavši na loš glas u međunarodnom javnom mnenju. Sada se osećamo kao da
nemamo ništa zajedničko sa okolnim svetom. Oni nam ne priznaju ni dobre namere
B92: A da li se slažete sa svojim koalicionim partnerom Vukom Draškovićem da radikali duguju
izvinjenje ovom narodu zbog svih smrti, izbegličkih kolona, uvlačenja države u rat sa NATO-om, za
nesreću našeg naroda na Kosovu, za nesreću našeg naroda u Hrvatskoj i BiH-u, i za nesreću drugih
koji su stradali zajedno sa nama?
Popović: Mislim da je sasvim jasno i šta nam se događalo i šta nam se danas događa. Mi smo pokušali
da damo jedan primer, ne želimo zaista više da ulazimo u celu tu priču.
B92: Ne, ja Vas samo pitam da li oni duguju izvinjenje zbog toga, u najmanju ruku izvinjenje?
Popović: Možemo da uđemo i u taj razgovor. Dakle, imate uvek političku posledicu na izborima.
Drugo, na vlasti nisu bili oni sami, bili su i neki drugi. Treba da se skoncentrišemo i da rešavamo one
probleme koji nas očekuju, sve drugo je trošenje energije.
B92: Ja Vas samo pitam jedno jednostavno pitanje – Da li oni duguju to izvinjenje u najmanju ruku?
Ništa drugo, ne trošimo energiju.
Popović: To je stvar o kojoj oni trebaju da razmišljaju.
ni argumente, ako nam zameraju određene postupke. Po nama, ne vide dovoljno te
iste postupke kod drugih.

Na ovaj način, čini se da se kod nas razvija jedna kultura, koja kiselo grožđe vidi i u
svakoj raspravi sa drugima, u priznanju od strane drugih, takmičenju sa drugima.
Počinjemo da ne volimo ono što je univerzalno, jer smatramo da smo isključeni iz
toga, a istinu i vrednost vidimo samo u onome što je partikularno i naše. Na ovaj
način se samo potvrđuje ona vrsta politike koja u svakom stavu koji se želi
univerzalno potvrditi vidi klicu budućeg poraza i nešto negativno.

Ali, ne treba praviti vrlinu od nečega što je loše i posledica nekog trenutnog odnosa
svesti i problema koje stoje pred svima. Da trenutna politika Srbije nije vrlina,
pokazuju i rejtinzi stranaka, gde prednjače stranke koje imaju kakvu takvu aktivnu
politiku ili barem glume da je imaju. Pa ipak, njihova prednost pred Vladom, topi se,
s jedne strane, u suprostavljenosti glavnih stranaka opozicije, a s druge, u strategiji
Vlade koja povlađuje osećanju da ništa određeno nije vredno zastupanja, s čime se
delom slažu i same pristalice opozicije. Jer, Vlada je, iako je dopustila široko
izjašnjavanje opozicije o vlastitim stavovima, za sebe zadržala pravo da ih sve
zajedno podriva tvrdnjom da je čekanje, neopredeljivanje uvek bolje od bilo kakve
akcije. Za sada ona uspeva u tome, ali će čitav stav imati smisao samo dotle dok se ne
pojavi pozitivna, aktivna i dobra politika.

Tekst Univerzalni i partikularni moral bavi se jednom od teza ove knjige - da mi

nemamo samo problem sa varijantom dozvoljenih stavova koji su bolji ili gori u
nekom pogledu (realni-nerealni, u našem interesu ili ne), nego imamo ozbiljniji
prioblem - podstaknuti željom da generalizujemo stav da su svi ostali loši, a samo mi
dobri, došli smo do negacije morala, do toga da prkosimo zdravom razumu i moralu,
mehanički negirajući njihove postavke u ime neograničene slobode i revanša za
nepravde koje smo doživeli. Ovaj obrat retko je tema precizne obrade. Kako smo, na
primer, došli do toga da se kod nas javno ljudi pozivaju na samoubistvo, javno
drastično vređaju, javno se govori da treba lagati, ako su, obrnuto, život, poštovanje i
istina osnove morala?

Univerzalni i partikularni moral

Niče je rekao da se istinski problemi morala pojavljuju tek kada se uporede

mnogi morali. Opet, s druge strane, za jedno društvo je loše da u njemu postoje
mnogi morali. Nije loša diskusija o moralu sa različitim mišljenjima - naprotiv,
ona je dokaz zrelosti društva i želje da društvo bude stabilno i jednistveno, ali
ako u društvu postoji više morala ono je iznutra podeljeno na više društava u
potencijalnom sukobu.

Danas se u Srbiji može jasno videti da postoje dva morala, jedan univerzalni i jedan
partikularni, dakle samo jedan pravi, jer je u pojmu morala da bude univerzalan
(moral u užem smislu predstavlja pravila koja u jednakoj meri koriste svima) i jedan
nepravi, jer partikularni moral (moral koji proglašava da je to moral samo jedne
grupe) protivreči glavnoj karakteristici pojma morala.

Da bi se jasno shvatilo o čemu se radi kod ovih pojmova treba imati na umu da:

1) ovde nije reč o tome da se određeni ljudi u manjoj ili većoj meri pridržavaju
odredbi jednog morala koji se podrazumeva - radi se o tome da postoje dva morala ili
dva moralna merila.

2) ova dva merila su direktno suprotna i po svojoj psihološkoj osnovi i po svojoj

logičkoj strukturi. Partikularni moral nastaje kada se odbaci univerzalni i obrnuto.
Ono što univerzalni moral zabranjuje, partikularni pohvaljuje i obrnuto.

3) razlika između ovih morala najjasnije se vidi u odnosu na pojam istine. Za

partikularni moral istina je relativna, dok je u univerzalnom moralu ona jedna i ne
zavisi od toga koji subjekt zastupa neku istinu. Logika koju nose različiti odnosi
prema istini rukovodi logikom glavnih postavki svakog od ovih morala.

Oba ova "morala" nose to ime jer se na osnovu njih donose sudovi da je nešto
moralno loše ili dobro, a te sudove prati i osuda ili pohvala delatnika i postupaka, ne
zbog toga što pojedinac čineći ih šteti sam sebi, već zbog toga što time krši neku
obavezu ili dužnost koju ima u odnosu na ljude oko njega.

Moral i istina

Univerzalni moral (ili samo: moral) nastaje kada se upitamo za koja pravila možemo
misliti da bi njihovo poštovanje jednako koristilo svima. Kada ispitujemo kako bi
mogli da dođemo do tih pravila, dolazimo do pojma istine i uviđamo da kada kažem
nešto istinito, smisao takve rečenice ne implicira korist ni za jednog posebnog
subjekta ili grupu ljudi. Kada kažem "napolju je oblačno" u tim rečima nigde nije
imlicirano da želim da postignem neku prednost za jednu grupu ljudi nasuprot drugoj
grupi ili neku korist za sebe. Takođe, ja nigde ne impliciram da bi ova istina, ako je
istina, trebala da važi samo za pripadnike određene grupe, a da bi pripadnici neke
druge grupe samim tim trebali da traže neku drugu istinu. Ako neko drugi prihvati
istu istinu, ona je jednako njegova, kao što će biti jednako svakoga onoga ko je ikada
prihvati. Istina je dakle jedna i ne-relativna u odnosu na različite ljude. Ova
nepristrasnost same istine je ono što vrednost istine čini osnovom morala koji želi i
može da opravda svoju pretenziju da ga svi prihvate iz razloga što su u odnosu na
njega svi stavljeni u jednak položaj. Tako moral zasnovan na univerzalnoj vrednosti
istine može da ispuni drugi formalni uslov potreban da bi nešto bilo moral, a to je da
ga svi mogu prihvatiti.

Prigovori pojmu nepristrasne istine

Ali neko će reći: neka je tačno da je istina sama po sebi nepristrasna i jedna, ali je
istina koju mi, kao ljudi, možemo imati, uvek pristrasna, uvek je u njenom nastanku
igrala ulogu specifičnost subjekta koji je tvrdi - ta istina je dakle, uvek subjektivno
posredovana, relativna. U tom smislu, svako ima svoju "istinu" i iz te kože se ne
može, ti uslovi se ne mogu promeniti. Nepristrasna istina ne postoji za ljude, tako da
se važenje svake istine proteže samo u krugu ljudi koji je prihvataju, ne može se
ustanoviti nikakva prednost istine jedne grupe u odnosu na istinu druge grupe.

Ovaj prigovor je u filozofiji poznati prigovor sofista, i da se spustimo sa filozofske

visine, skoro svaki današnji čovek znaće da napravi ovaj prigovor, a deo ljudi će biti i
skloni da ga naprave.

Ali, ove dve tvrdnje: da je istina jedna i ne-relativna i da je (ljudska) istina uvek
relativna - zapravo nisu protivrečne kao što se redovno shvataju, nego su tvrdnje koje
obe mogu biti tačne i svaka može biti deo ispravnog objašnjenja saznanja. Naime,
kao što pokazuje ono "ljudska" u zagradi ovde se ne govori o istoj istini. Zar jedna od
njih nije ljudska? Ne, obe su ljudske, ali se jedna odnosi na formalni pojam istine ili
na pravila koja treba prihvatiti u vezi sa njom, a druga na sadržinu "istina" u koje
ljudi veruju. Ova sadržina uvek je posredovana subjektom koji je stvara (šta više: i
treba da bude tako), ali to ne znači da bi trebali da prihvatimo formalni princip da ne
postoji jedna i nepristrasna istina koja je merilo toga ko je u pravu, a ko nije, u korist
mišljenja da su svi jednako u pravu, jer ne postoji ta jedna istina, već svako ima svoju
istinu. Ako neko sad pita: pa koja je ta jedna istina koja postoji i koja je prava (koja
istina među ponuđenim istinama raznih subjekata)? - on pokazuje da ne razlikuje ove
nivoe sadržaja i forme. Kada kažemo da je istina jedna, onda tvrdimo da u odnosu na
tu tvrdnju treba dalje određivati pravila postupanja sa našim verovanjima i
tvrđenjima. Naime, sa njima treba postupati tako da nisu sva istinita, jer nije sve
podjednako tačno, nego među tvrdnjama postoje razlike u pogledu toga koliko dobro
prikazuju stvarnost. Sva naša tvrđenja jesu subjektivna, ali se odnose na objektivnu
istinu u odnosu na koju mogu biti istinita ili lažna. U stvaranju svih istina učestvuje
subjektivnost, ali se njihova istinitost meri prema nečemu objektivnom.

Sada neko može da kaže da, čak i kada zanemari svoj raniji argument o nužnoj
pristrasnosti svih subjekata, i posmatra "istine" nezavisno od njihovog nastanka u
različitim subjektima, on doslovno misli da su sva mišljenja podjednako istinita. Kao
odgovor se tu može reći samo da na tu stranu više nema argumenata - ako neko zaista
misli da je jednako tačno da npr. on čita i ne čita ovaj tekst, onda se mora samo
konstatovati ta činjenica.

"Svako ima pravo na svoje mišljenje"

Međutim, ako na neku stranu nema više argumenata, to je onda znak da u

objašnjavanje neke tvrdnje treba uključiti druge oblike čovekovog postojanja osim
njegove sposobnosti da logički misli. Naš virtuelni sagovornik bi sada mogao da kaže
da on naravno ne misli da su sve trvrdnje podjednako istinite, nego da bilo kako bilo,
sigurno postoji "pravo na različito mišljenje" i da je to ono što je on imao na umu.
Bilo da postoji jedna objektivna istina ili da ne postoji, svako mora imati pravo da
misli onako kako on hoće, različito do drugih, ako je to njegova volja. Sva mišljenja
su jednaka po pravu da postoje, ako nisu po istinosnoj vrednosti koju imaju. Sada
više nismo na planu logike nego etike: može li se ta nova tvrdnja prihvatiti od stane
svih, odnosno, da li je prihvatljivo da "svako ima pravo na svoje mišljenje"?.

Ovo može biti tačka slaganja - naravno da se ova tvrdnja može prihvatiti, ali jedan od
problema koji ostaju je da ona može da se upotrebi (i često se to i čini) kao
opravdanje za izostanak svakog daljeg opravdanja nekog stava. "Svako ima pravo na
svoje mišljenje" često je tvrdnja koja se izgovara kada se mišljenje zapravo nema29,
odnosno, onda kada se vlastita tvrdnja ne može opravdati nikakvim razlozima. Time
smo se vratili nazad u logiku, jer su upravo razlozi ono što povezuje subjektivnu i
objektivnu istinu, pa je onaj koji odbija da dâ razloge u ime prava na različito
mišljenje, neko ko ne priznaje postojanje objektivne istine i praktički zastupa
mišljenje da su sva mišljenja jednako istinita. Odnos prema objektivnoj istini se gubi

29
U filozofiji se, npr. kod Platona ili Hegela, za ovo "mišljenje" upotrebljava naziv "mnenje". Oba
filozofa o mnenjima, nemaju najbolje mišljenje, npr Hegel: "Mnenje je subjektivna predstava,
proizvoljna misao, uobraženje koje može biti kod mene ovakvo ili onakvo, a kod drugoga drugačije; -
jedno mnenje je moje, ono ne predstavlja neku u sebi opštu misao koja je nešto po sebi i za sebe.
Filozofija u sebi nema nikakvih mnenja, - nikakva filozofska mnenja ne postoje. Čim neko, - pa čak i
kada je to neki istorio-pisac filozofije - govori o filozofskim mnenjima, odmah se vidi da je lišen
osnovnog filozofskog obrazovanja. Filozofija je objektivna nauka istine, nauka njene nužnosti,
pojmovno saznanje, a ne neko mnenje, niti neko mnenje, niti neko ispredanje mnenja. G. W. F. Hegel,
Istorija filozofije str. 18.
u ime želje da sve može da figuriše kao istina, barem za nas i svakog ko je sklon da
nam se pridruži. Iza ove želje mogu stajati različiti realni razlozi, ali ostavimo ih sada
po strani dok ispitamo kako bi morao da se ponaša onaj ko praktički zastupa stav da
objektivna istina ne postoji.

Ako objektivna istina ne postoji, šta je onda kriterijum istine?

Ako objektivna istina ne postoji, onda istina može da bude sve, jer je sve jednako
istinito. To je tako ako uzmemo da kriterijum istine mora biti logički ili da je
naprosto istina ono što odgovara relanosti, objektivnoj stvranosti. Ali ako
odustanemo od ove istine, još uvek ostaje "istina" koja npr. prati naše ubeđenje i koja
je nezaobilazna legitimacija naših tvrdnji. Kako da odredimo šta će biti ova "istina za
nas"? Čini se da, posle odustajanja od objektivne istine, više nema prepreka da nam
prvo daljnje pravilo u vezi istine bude da, ako je već tako, za nas bude istina ona koja
nam najviše odgovara. Kriterijum istine nije više ona sama, nego naša korist i sve ono
što u nekoj posebnoj situaciji predstavlja tu korist.

Npr. u političkoj borbi ne odgovara nam da naš protivnik govori istinu, tako da će on
uvek govoriti neistinu, ma šta da govori. "Svako ima pravo na svoju istinu" sada se
shvata jednostavno kao pitanje ravnopravnosti - istina je kao neko dobro koje
dobijaju na korišćenje u vlastite svrhe mnogi ljudi i nepravedno je da ga dobijaju pod
različitim uslovima, da kad jedni mogu da rade od istine šta im je volja (jer nema
objektivne istine) to ne mogu i drugi.30 "A zašto baš tvoje mišljenje da bude tačno"
shvata se jednako kao pitanje "a zašto baš ti da dobiješ više nekog dobra koje je
namenjeno za raspodelu bez prethodnih zasluga", jer "po čemu si ti bolji od mene".
Iskazivanje neke "istine", ukoliko nas sa nekim ne vezuju isti interesi, a postoji neki
predmet rivalstva između nas, automatski izaziva iskazivanje druge različite ili
protivrečne istine, po istom principu ravnopravnosti.

Pored toga, ako objektivna istina ne postoji, skloni smo da se potpuno prepustimo
vlastitim željama, odnosno da "istine" maksimalno podređujemo vlastitim interesima,

30
Pravo na "svoju" istinu se shvata kao ljudsko, prirodno pravo.
natežući ih potpuno na svoju stranu. Onaj koji to ne čini u okviru partikularnog
morala izaziva blagu "moralnu" osudu, jer kao da ne želi sebi i svojim najbližima
maksimalno dobro. Pritom se opet istina u pravom smislu prva nalazi na udaru, jer
ona u mnogo slučajeva ne odgovara našim maksimalnim željama: naše greške,
slabosti, nesavršenstva, grehovi, treba da budu sakriveni, jer delom zahtevaju kaznu,
a delom nam ne garantuju onu ulogu koju bi hteli imati. Onaj ko bi insistirao na toj
istini, s pravom bi mogao da se smatra za neprijatelja, a u svakom slučaju bi trebalo
naći načina da se spreči u svom delovanju, a najbolje putem moralne osude njegovih
postupaka.

Drugi kriterijum: moralno je ono što koristi grupi, bez obzira o kojim se
postupcima radi

Ali, kako postići da se kao nemoralno osudi ponašanje koje se suprostavlja stvarnom
nemoralnom ponašaju, jer u poslednja dva pasosa smo upravo opisali obrazac
nemoralnog ponašanja: ono jednu univerzalnu vrednost - istinu - poništava u ime
posebnog interesa, u kome "svako vuče na svoju stranu", bez obzira na druge (jer im
oduzima pravo na istinu, kada ih laže) i maksimalno zadovoljava samo svoje
interese?

Na žalost, to je moguće. Najpre, treba pronaći još nekoga kome idu u prilog isti
stavovi koji idu u prilog i nama. To nije teško, može se pretpostaviti da je to naša
porodica ili bliže okruženje (mada to ne mora biti tačno) dok se stvar obično završava
na narodu ili naciji (a u stvari delu nacije). Sada je, iako se ponašamo protivno
moralnom ponašanju, zamislivo da njime postižemo korist za širu zajednicu, dakle,
ne samo za sebe, što je jedan od formalnih zahteva koji se postavlja da bi nešto
moglo da bude "moral" (zahtev da moral treba da propisuje pravila za međusobno
odnošenje više ljudi, u okviru koga ne brinemo samo o svojim interesima nego i o
tuđim). Međutim, problem je što u pravom moralnom ponašanju ova grupa treba da
budu svi ljudi, a pošto svi ljudi nikad neće, u samo našem interesu, ili interesu naše
grupe, moći da nađu i svoj interes, to ovaj moral ne postiže odliku univerzalnosti koja
je neophodna da bi bio pravi. I pored toga, sada imamo jedan novi kriteriujum
"morala": moralno je ono što koristi grupi, a nemoralno ono što joj šteti, bez obzira o
kojim postupcima se radi. U okviru ovakvog morala glavni greh je "izdaja":
neslaganje sa proizvoljno postavljenim pravilima grupe, koja od njihovog poštovanja
očekuje neku maksimalnu korist, jer je grupa već odredila koje "istine" smatra
sredstvom maksimalnog zadovoljenja svojih interesa.. Sada odjednom različito
mišljenje počinje da šteti, jer se ponašanjem koje je moralno naloženo nastoji postići
neka određena korist za zajednicu ili sprečiti neko posebno i određeno zlo, a različito
mišljenje može samo da šteti ovom cilju. "Svako ima pravo na svoje mišljenje", ali ga
ne mora iznositi, dok zajednica očekuje korist od određenog moralno naloženog
delovanja.

Načelo retorzije

Da bi se neuniverzalnost koja je dosad bila očigledna u moralu grupe prevazišla u

barem nekom principu, mora se pronaći načelo koja ne bilo vezano za određenu
grupu i ono se pronalazi u načelu "retorzije". Uopšteno, ono kaže da je uvek
ispravno vratiti istom merom, odnosno, uraditi nekome isto ono što je on uradio
nama. Ovo načelo se opet opravdava jednakošću ljudi: ako je on uradio meni, a ja
imam jednaka prirodna prava kao i on, onda ja imam pravo da uradim to isto njemu.
Čini se da je ovo jedno logično i ispravno načelo. Ali ono u stvari ima važne mane.
Naime, ono je pre recept za sukob nego za njegovo rešavanje. Iako će uzvraćanje
možda delovati na napasnika da drugi put razmisli bolje, ono samo po sebi ne govori
koje su radnje same po sebi dopuštene ili moralno zabranjene, a koje ne. Ono samo
kaže da je svaka radnja dopuštena ako je uzvraćanje na istu takvu radnju i uopšte ne
govori koje su radnje ispravne, a koje ne.

U realnosti pravilo retorzije može da generiše puno "moralno" ocenjenih radnji. Ali
ipak, možemo uvideti da taj moral nije ispravan. Mi možemo da na nanesenu
nepravdu da uzvratimo istom merom, ali imamo osećaj da nije dobro da to uvek
činimo. Baš zato što za uzvraćanje nije potrebno znati koje su radnje moralno
ispravne, a koje pogrešne, onaj koji to zna je, kao onaj koji uzvraća, jednak onome
koji to ne zna i možda uzvraća iz istog negativnog razloga sa kojim je napravljen prvi
napad. U tom slučaju je samo slučajno neko povredio nekoga prvi. Ovo je jako važan
razlog da princip retorzije ne bude noseći princip nekog morala. Ipak, u realnom
životu, ovaj princip može za nekoga da funkcioniše kao "moralni" princip jer ima
jednu osobinu koja se zahteva: on je dovoljno formalan da može da pohvali sve
postupke za koje je zainteresovan partikularni "moral" o kome sad govorimo.

Da bi načelo retorzije postalo noseći princip morala, retorzija se mora proširiti i sa

strane neprijatelja i sa strane prijatelja. Kada nam je učinjena neka nepravda mi se
osećamo kao da smo poništeni u svom pravu na jednakost od strane počinioca
nepravde. Prvo iskušenje u kome se tada nalazimo je da mu uzvratimo istom merom.
Ali to ne činimo uvek: to se može kositi sa našim moralnim načelima, a i sa
principima države (jer država na sebe preuzima kažnjavanje nepravde), ali sad nas ne
interesuje ta mogućnost. Uzvraćanje može biti fizički nemoguće, jer nam je počinioc
nedostupan. Sada je, da bi retorzija mogla da se primeni, potrebno samo malo
produbiti vlastita osećanja i predstavu o društvu. Možete reći da bi vam pripadnik
grupe kojoj bi mogao da pripada počinioc nepravde isto tako naneo nepravdu samo
da je mogao, odnosno da su "svi oni isti". Ukoliko ste bili ostavljeni i od vlastite
grupe kada vam je učinjena nepravda možete doći u iskušenje da pomalo želite da
uzvratite i njima, odnosno da poništite sve subjekte, bez razlike. Pripadnici vaše
grupe, pošto su vam potrebni za borbu protiv neprijteljske grupe ipak neće biti
poništeni sasvim, već samo kao moralni subjekti koji imaju pravo na istinu (ne na
"svoju" istinu). Sada možete da usvojite princip da je laž dozvoljena u političkoj
borbi,31 nezavisno od toga da li je upućena vašoj grupi ili neprijatelju. Pravo na
uzvraćanje vas ovlašćuje da sami birate sredstva koja će omogućiti taj pravedan cilj.

Tako smo skicirali kako partikularni moral, koji je zapravo posledica stanja u kome
uzvraćamo virtuelno svim ostalim ljudima neku nepravdu koju smo pretrpeli, uopšte
može da postane "moral", kako on stiče svoju prividnu univerzalnost i iz koje
psihološke situacije nastaje.

Partikularni moral je negacija univerzalnog morala

Partikularni moral ili moral retorzije, dakle, obavezno polazi od stava da nepristrasna,
objektivna istina ne postoji. Ovaj stav se filozofski ne može braniti (kao sto smo gore
videli), a njegovo prihvatanje je zapravo simbolički raskid partikularnog morala sa
univerzalnim moralom. Ovim stavom se uzvraća ostalim ljudima na njihovo
31
Dosta argumenata u prilog ovom principu može se naći u svedočenju lidera SRS Vojislava Šešelja
na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Evo nekih Šešeljevih objašnjenja zašto je
govorio stvari koje nisu bile tačne (svedočenje od 31. avgusta 2005):
"Svedok dr Vojislav Šešelj: To sam sigurno rekao u više navrata za razne medije, ali to je u sklopu
propagandnog rata u kome je vaša partija mene proglašavala zločincem, kriminalcem, psihopatom, al-
koholičarom i tako dalje, ali to ne odgovara realnim činjenicama. Treba imati u vidu karakteristike
srpskog političkog života gde mene na primer prethodni režim naziva, napada da sam učestvovao u
ubistvu Đinđića, pa onda ministar posle kaže: “Nije, šalili smo se”. Pa me potpredsednik vlade napada
da sam ukrao trideset šest miliona maraka, pa čitav niz drugih stvari to onda treba sagledati u tom kon-
tekstu. Ako mene sa svih strana napadaju lažnim...
Predsedavajući sudija Robinson: Hvala, hvala.
Sudija Bonomi: Recite nam u kojem se to vremenskom periodu ne možemo osloniti na vaše javne iz-
jave budući da nisu bile točne?
Svedok dr Vojislav Šešelj: Svaka javna izjava se mora sagledati u istorijskom kontekstu u kome je iz-
nesena, znate. I ovo sad jesu li bile tačne ili nisu? Jesu li bile lažne ili tako dalje. Znate, postoji u teo-
riji jedan veoma važan stav, nije laž nešto što se javno iznese, ne odgovara činjenicama, a svi
znaju da nije tačno. Na primer, cela se javnost smejala kako ja vas napadam, a svi su znali da te stva-
ri nisu tačne, ali im je bilo duhovito kako su iznesene i kako to, eventualno, vas nervira. A ja sam ovde
svedočio pod zakletvom o činjenicama, naš prvi razgovor je bio u maju 1992, a naš prvi susret u živo-
tu u aprilu 1992. i samo je to činjenica i to je ono što se može dokazati, a ovo ostalo je srpski politički
folklor, u kome nisam samo ja karakterističan za takav vid folklora nego svi ostali učesnici u politič-
kom životu. Znate, meni se desilo da mi Demokratska stranka falsifikuje dokument sa mojim potpi-
som, uzmu stvarni dokument sa koga fotokopiraju potpis pa ubace sasvim neki drugi neprimeren sadr-
žaj. Znate, u srpskom političkom životu se mnogo toga dešavalo što treba imati u vidu kad se sudi o
javnim izjavama iz tog perioda.
Sudija Bonomi: Isto tako, to treba imati na umu kad budemo prosuđivali vaše izjave koje dajete ov-
dje, činjenica da ljudi u drugim kontekstima namjerno lažu.
Svedok dr Vojislav Šešelj: Da, ali ja ovde govorim pred javnošću i pod zakletvom, valjda je to razli-
čito. Valjda je različito ono što se govori u svedočenju pred sudom od onoga što se u uzavreloj poli-
tičkoj atmosferi kao razmena udaraca izgovori. " (podvlačenja su dodata)
U Šešeljevom svedočenju pominju se i ostali elementi partikularnog morala o kome ovde govorimo
kao što je načelo retorzije u najširem smislu.
pretpostavljeno poništavanje nas, a onaj ko zastupa ovaj stav objavljuje da će
primeniti retorziju na ostale ljude time što neće pridonositi univerzalnom dobru,
kakva je istina. Time on objavljuje i da će "istina" za njega biti ono što njemu
odgovara i da on ne očekuje da to bude i istina njemu suprostavljenih grupa. Istina
sada služi da se grupe razlikuju, svaka grupa ima svoju istinu preko koje postiže svoj
identitet i jedinstvo. Zbog toga je moral retorzije uvek protiv različitog mišljenja, jer
različito mišljenje odvaja subjekta iz grupe, a pošto nepristrasno mišljenje ne postoji,
to je onda mišljenje neke druge grupe, a ako su dve grupe u sporu oko određene
istine, onda to može biti samo neprijateljska, rivalska grupa. Partikularni moral
zastupa pravo na različito mišljenje samo dotle dok je njegovo mišljenje manjinsko u
okviru veće grupe koja je jedina ovlašćena da se u njeno ime donose zakoni (ta grupa
je narod ili nacija). Unutar sebe, a to je i jedino merilo koje se zaista smatra važnim,
grupa je protiv različitog mišljenja, jer je to razbija na više sukobljenih grupa.

Pošto nepristrasno mišljenje ne postoji ne postoji ni racionalan način da se sukobi

razrešavaju. Zbog toga je partikularni moral sklon da odobrava nasilje kao metod
rešavanja sporova, jer je to jedini dostupan metod: pošto nijedan stav suprostavljene
grupe ne može bit istinit, ne može se uspostaviti polje usaglašenih stavova između
početnih sukobljenih stavova, koje bi služilo za racionalnu raspravu.

Takođe, kada nepritrasna istina ne postoji, u partikularnom moralu pobeda nad

protivnikom nikada ne dolazi u pitanje, pošto o pobedi i porazu ne odlučuje realnost
(nepristrasna istina) nego volja svake strane u sukobu, a one uvek biraju da su one
pobedile.32

U odnosu na osećanja, partikularni moral ceni što veću bliskost osećanja i stavova jer
se pomoću prirodnog osećanja samoljublja postiže da stavovi što više gode sujeti
svakog delatnika i što više se približe onom što bi njemu odgovaralo da je istina. To
se smatra poželjnim, jer je cilj u razmišljanju da se ne bude gori od drugih, odnosno
32
ovo može delovati neverovatno, ali postoje situacije koje su dovoljno komplikovane da se ne može
lako opovrgnuti, inače sasvim proizvoljna, tvrdnja o pobedi: na primer, pobeda u političkom duelu. O
prirodi ove sigurnosti moglo bi se dosta naučiti i iz transkripata sednica skupštine Srbije pred
poslednje predsedničke izbore, ako bi se izbrojalo koliko puta su govornici iz redova SRS-a ponovili
da će Nikolić "sigurno" pobediti Tadića na tim izborima.
da se o sebi misli što je bolje moguće. Ovaj moral na distanciranost od osećanja, kada
razmišljamo da li je nešto tačno ili nije, gleda kao na prvi korak ka izdaji interesa
grupe i kao na prelazak na stranu protivnika.

Partikularni moral mora da se poziva na mišljenje većine ili grupe, jer je to

najpraktičniji način da se opravdaju prihvaćeni stavovi, ako je već odbačena
objektivna istina. Ako je grupa sklona zadovoljenju maksimalnih ciljeva bez obzira
na sredstva i zasluge i prava drugih, ona će lako podržati stavove koji su smišljeni
tako da odgovaraju željama, a ne realnosti. Međutim, ta podrška nikada nije sasvim
stabilna, s obzirom na moguće dolaženje sebi i moguće sagledavanje realnosti dela
grupe. Zato većinsko mišljenje na koje se partikularni moral poziva kao na svoje
opravadanje mora biti podložno pretumačivanju. U politici, to znači da će se političar
rado pozivati na "narod". Poslušajte političara koji često i rado upotrebljava ovu reč,
pa ćete videti da on pod narodom uvek podrazumeva sloj kome sam ne pripada, jer se
od njega razlikuje time što sam smatra da narod, s jedne strane, nije sposoban da vrši
vlast, a s druge, uvek dopušta da se njegovo mišljenje protumači neko drugi. Onaj ko
sam tumači svoja mišljenja i smatra se jednakim sa političarima nikada ne pripada
"narodu". Obrnuto, on se tako distancira od "naroda", a ako nije na našoj strani, može
da bude samo izdajnik jedinstva koje imamo sa narodom, kvaritelj ostvarenja velikih
ciljeva, saradnik neprijatelja, špijun itd. Zbog toga političari ovakvog morala
preferiraju "jedinstvo" ili "narodno jedinstvo", koje služi kao surogat za odbačenu
objektivnu istinu.

U partikularnom moralu postoje samo dva jaka pravila: prihvaćeni stavovi ne smeju
se kritikovati unutar grupe, jer se tako slabi njeno jedinstvo (pravilo o izdaji) i na
uvredu nanesenu grupi treba odgovoriti istom merom, ne obazirući se na istinu i ne
praveći razliku među pripadnicima rivalske grupe (pravilo retorzije). Tako da društvo
koje neguje partikularni moral ne može biti bez izdajnika jer će se želja za
ispravljanjem sagledavanja realnosti, koja se ostvaruje jedino preko različitog
mišljenja i koja je prirodna i ispravna o univerzalnom moralu (to će reći nikad neće
prestati) uvek smatrati za akt izdaje; takođe, to društvo neće biti ni bez nasilja, pošto
se razlike unutar grupe smatraju izdajstvom koje zaslužuje kaznu putem nasilja, a
neslaganja se, zbog nepostojanja nepristrasne istine, mogu rešavati samo silom.

Kako je uopšte moguće da partikularni moral funkcioniše kao moral?

Pošto je partikularni moral moral retorzije, on nije usmeren na stvaranje novih

vrednosti nego na ispravljanje starih nepravdi. U okviru ovog morala, moralno
relevantnu situaciju uvek mora pratiti nepravda nanesena u prošlosti.33 Univerzalni
moral nastaje kada se upitamo koja pravila treba da usvojimo da bi zajednički život
bio što produktivniji i bolji te za njegov nastanak nije potreban bilo kakav uslov iz
prošlosti, dok partikularni moral ponavlja neku nepravdu iz prošlosti služeći se njome
kao stalnim opravdanjem za nastavak neprijateljstva među grupama. Partikularni
moral u stvari jednu specijalnu situaciju, u kojoj smo u uslovima prirodnog stanja
(zakazivanja države) ostavljeni da sami kaznimo onoga ko nam je naneo nepravdu,
pretvara u pravilo po kome je univerzalni moral u principu zabranjen, jer ne postoji
subjekt njegove konstitucije: pretpostavljena zajednica svih ljudi.

Ljudi su tako nepomirljivo podeljeni u plemena i grupe koje nemaju zajedničkih

osobina i ne dele isti moral. Moral je relativan, kao što se kaže. Ne postoji jedan
moral, nego samo mnogi morali, isto onako kao što ne postoji nepristrasna istina
nego samo nečija istina. I tu je zapravo ključni argument protiv partikularnog morala.
Zastupnik partikularnog morala ovde može reći da je to stvarno tako: ljudi su
različiti, neprijateljski nastrojeni, svako je svakome vuk, mrze se itd. Ali moral se ne
bavi time kakvi su ljudi, nego kakvi bi trebalo da budu. Zastupnik partikularnog
morala može da kaže da je to kakvi bi u moralnom pogledu trebalo da budu,
nemoguće odrediti nepristrasno i jasno, ali to takođe nije istina. Dalje, on bi mogao
da doda da iako je moguće jasno i nepristrasno odrediti kakvi bi ljudi trebalo da budu,
oni takvi ne mogu da budu. Odgovor na to je da oni naravno mogu takvi da budu i da
neki već jesu, a da čak i da nije tako, pošto se ovde radi o onome što treba uraditi, a

33
ova situacija ima svoj pandan u politici. Predizborne ocene da "narod teško živi" u stvari ne nastaju
kao opis realnosti, pošto nestanu odmah posle izbora, već služe tome da se uspostavi moralni razlog za
smenu vlasti, jer se stanje opisano u njima predstavlja kao nepravda učinjena narodu. Samim tim,
pošto je nepravda smenom vlasti namirena, ocena o teškom životu se posle izbora može zaboraviti.
ne onome što je već slučaj, i ako je to nešto bolje, onda ne postoji razlog da se ne
pokuša, sve dok postoji bilo kakva šansa.

Ali realni zastupnici partikularnog morala nikad ne idu ovoliko daleko u

argumentima, jer je argumentacija buduči povezana sa objektivnom istinom strana
ovom načinu mišljenja. U partikularni moral može se iskreno verovati samo kao u
privremeni moral uzvraćanja u situaciji obnovljenog prirodnog stanja, i taj moral je
rezervisan za "narod". Oni koji njime manipulišu znaju da to u stvari uopšte nije
moral već sredstvo da se narod učini dovoljno amorfnim kako bi bio poluga za
ostvarenje partikularnih ciljeva. Iza ove manipulacije uvek stoji opsednutost nekim
ličnim ciljem da se ostvari neka retorzija, za koju su nam drugi potrebni kao nesvesni
izvršioci tog posla.

Univerzalni moral može doći u slabiju poziciju u odnosu na partikularni i onda kad su
ljudi razočarani u prethodni partikularni moral koji im se iz nove perspektive čini kao
univerzalniji u odnosu na novi, takođe partikularni, moral. Na primer, kod nas su se
ljudi zdušno okrenuli svojim interesima, jer su smatrali da su u periodu socijalizma
bili na gubitku jer su radili za dobro zajednice zamenarujući vlastito dobro. Međutim,
povratak samo svome dobru uz ignorisanje svakog univerzalnog morala je zapravo
povratak u prirodno stanje. Partikularni moral je zapravo moral grupa u prirodnom
stanju. Tako je došlo do empirijskog zaključka da je individualna sloboda da se sledi
vlastito dobro povezana sa mišljenjem da ne postoji nepristrasna istina, odnosno da
onaj ko tvrdi da postoji jedna istina, ugrožava slobodu. Najveća sloboda je ona
dobijena od prirode, a cena njenog održanja je društvo u prirodnom stanju. Društvo
bez ograničenja, bez agrumentacije i rasprave, nasilno, u kome se ceni padanje u
vatru osećanja itd.

Ali, cena je i društvo koje ne napreduje, nego se u izvesnom smislu vraća nazad.
Zamislite mladog čoveka koji treba da nešto uči u tom društvu. On živi u društvu u
kom se smatra da istina ne postoji, da je svaka istina nečija, a grupe se razlikuju po
svojim istinama i on sam ima svoj lični identitet po razlikovanju od drugih. Pred
svakim novim mišljenjem koje treba da nauči on može da se zapita čije je to
mišljenje? Odgovor je - tuđe. Dakle, ukoliko ga usvoji on gubi deo svog identiteta,
gubi pravo na svoje "mišljenje" ili što je još gore, pristaje na "tuđe" mišljenje
izrečeno ko zna u čijem interesu. Zašto da prihvatimo tuđe mišljenje? Odgovor u
okviru univerzalnog morala je da to možemo da učinimo zato jer je ono bolje od
našeg, ili ga dopunjuje na način da iz te interakcije nastaje bolje mišljenje. Ali kako
da bude bolje ako ne postoji nepristrasna istina u odnosu na koju se to može izmeriti?
Ovo tuđenje i nepoverenje je logična konsekvenca nepostojanja nepristrasne istine. A
sa tim nestaju sadržaji nauke koji su svi po svojoj prirodi univerzalni. U nijednom
stavu nauke, prave nauke, ne navodi se grupa za koju bi taj stav bio posebno koristan
ili posebno udešen prema njenim interesima i potrebama. Odnosno, svaki stav nauke
nije nametnut nikome ko ne želi da ga prihvati. Međutim, ne želeti da se neki stav
nauke prihvati samo zato što on nije naš ili prihvaćen u okviru naše grupe, je siguran
put za nestanak svake nauke. "Svako ima pravo na svoje mišljenje": čemu onda
učenje ako je tako? Sve što se može očekivati od dokazivanja i argumentacije je da
smanji ovo pravo, a to je nepoželjno.

Zastupnici partikularnog morala posmatraju moralne stavove kao principe kojih se

treba držati bez obzira na posledice, koji su specifični za jednu zajednicu, jer su
vezani za njenu tradiciju i smatraju se da su preuzeti od roditelja, i koje prate jake
emocije u slučaju njihovog kršenja. Svi ovi momenti ukazuju da se moral shvata kao
nešto što nema veze sa racionalnim moćima čoveka, već isključivo sa njegovom
emotivnom prirodom. Oni smatraju da je moral u potpunosti privatna stvar pojedinca
ili grupe - stvar izbora - i da svako može imati onakav moral kakav sam izabere.

Sve ove odlike mogu učiniti da se partikularni moral čini prihvatljiviji od

univerzalnog. Pošto u okviru partikularnog morala preispitivanje vlastitih stavova
nije poželjno, on može delovati mnogo samouvereniji, jednostavniji i čvršći od
univerzalnog morala. S druge strane, pošto smo prirodnim vezama i sklonostima
vezani za svoju najbližu okolinu i svoju širu zajednicu preko koje formiramo svoj
identitet, može se činiti da je moral koji naglašava posvećenost toj zajednici
prihvatljiviji od onog koji jednako uzima sve ljude. Međutim, univerzalni moral ne
negira povezanost sa vlastitom zajednicom, on samo govori da ta veza ne treba da
istiskuje njegova načela, jer negiranjem univerzalnosti mi negiramo sebe u
osnovnijem smislu. Mi smo zaista emocijama vezani za vlastitu okolinu i prema njoj
imamo obaveze proizašle iz primene moralnih pravila, ali sama pravila nisu određena
samo emocijama nego inteligencijom i argumentacijom, jer samo one mogu da
savladaju zadatak univerzalnosti, o kome emocije, baš zato šo su usmerene na svoju
okolinu, ne znaju ništa razgovetno. Partikularni moral u stvari manipuliše emocijama,
jer prelazak na univerzalni moral prikazuje kao raskid sa bližom okolinom, tražeći da
vernost grupi bude apsolutna. Zbog čega ipak, treba napraviti taj korak?

Po čemu je univerzalni moral bolji od partikularnog?

Najpre, kao što smo rekli, univerzalni moral je okrenut stvaranju novih vrednosti, dok
partikularni nije. Baš zato što iza partikularnog morala stoje posebni interesi on voli
da se prikaže kao da je njegovo važenje apslolutno, odnosno da su njegovi stavovi
krajnji stavovi u nekom nizu svrha. U okviru partikularnog morala apsolutno je
neprimereno pitati čemu dalje stavovi ovog morala treba da služe, a ova osobina se
uzima kao prednost i znak moralnosti. Stavovi univerzalnog morala, npr. stav da
treba poštovati autonomiju svakog čoveka, takodje ne služe nikakvom partikularnom
interesu, ali služe interesima svih, jer je autonomija ili istina neophodna i korisna kao
sredstvo za ostvarivanje svih dozvoljenih svrha. Tako da univerzalni moral nije sam
sebi svrha, niti je krajnja svrha čovekovog života. Niti čovek koji se pridržava ovog
morala napušta svoju racionalnost predajući se silama koje su izvan njega.
Napuštanje racionalnosti nije karakteristika morala, nego uslov koji je neophodan da
bi se moral mogao iskoristiti za manipulaciju.

U praktičnoj politici, neko čiji je moral univerzalan težiće da se društvo oslobodi

moralnih sporova i posveti ostvarivanju svrha koje se ne mogu ostvarivati samo
putem pridržavanja moralnih normi. Obrnuto, neko čiji je moral partikularan videće u
moralu osnovno političko sredstvo. U osnovi morala je da su njegove norme izvor
obaveze i to je ono šta ga čini omiljenom temom političara određenog tipa. Moral je
to sredstvo preko koga će biti moguće postići "jedinstvo", osuditi "izdajnike",
"lopove", napraviti razliku između sebe i svojih političkih protivnika, a u stvari
osloboditi se odgovornosti za neuspehe u politici. Jer morala se treba pridržavati po
svaku cenu, pa neuspeh u vodjenju neke politike ne mora da znači ništa negativno,
ako smo se pridržavali "morala". Za zastupnike partikularnog morala svrha politike je
u preraspodeli vrednosnih ocena vezanih za njih i njihove političke protivnike, a ne u
stvaranju nekih novih vrednosti.

Drugo, partikularni moral je moral sukoba, a ne pomirenja. U okviru partikularnog

morala moralno relevantna situacija nastaje jedino onda kada je potrebno odbraniti
vlastitu jednakost sa drugima pošto su nam oni naneli neku nepravdu. To znači da
zastupnici ovog morala neće biti zainteresovani za kažnjavanje počinilaca nekog
zločina prema vlastitoj grupi, jer sa kažnjavanjem onih koji su zločin počinili nestaje
razlog za dugoročni plan retorzije prema celoj suprostavljenoj grupi. U situaciji u
kojoj bi nepravde nanesene grupi bile osuđene preko kažnjavanja stvarnih počinilaca,
partikularni moral bi izgubio razlog svoga postojanja i uslove u kojima nastaje, a na
taj način bi nestale i sve beneficije koje se mogu izvući iz moralnih obaveza
partikularnog morala. Zato se u okviru ovog morala uvek bira ona jednakost u kojoj
postoji zaštita od kažnjavanja. U okviru vlastite grupe zločini prema drugoj grupi se
tolerišu, i od dve mogućnosti: da budu kažnjeni svi počinioci nedela, kako u vlastitoj
grupi i tako i u grupi koja je u odnosu na našu grupu učinila nedela, uvek se bira
druga mogućnost: da ne bude kažnjen niko. Što je, naravno, samo priprema za novi
sukob, koji se nastoji izbeći izolacijom grupe od grupe.

Najzad, partikularni moral nas udaljava od istine. Pošto je u okviru partikularnog

morala istina relativna, a pristrasnost poželjna, brzo se dolazi do stanja u kome
objektivna istina ne figuriše kao faktor u stvaranju rečenica koje se tvrde. Pristrasnost
i sposobnost laganja o političkim protivnicima se pohvaljuju i cene, a svaka kritika
vlastite grupe se osuđuje. U ovoj situaciji, ukoliko javnost nije u stanju da ovo spreči,
zato jer sledi omiljene političare u njihovim pristrasnim stavovima, objektivna istina
može potpuno da nestane iz javnog govora. I svi su zadovoljni, jer smatraju da su
tako maksimizovali vlastitu korist. A u stvari, društvo se na sistematski način
unazađuje i u moralnom i u praktičnom smislu, jer je poznavanje stvari neophodan
uslov za svaki posao, za svaki rad, a nepristrasnost uslov da politika služi interesima
svih građana.

Zaključak: još jednom o nama

Mislim da je dobar čitalac već zapazio da naša stvarnost već ispunjava sve
mogućnosti koje su ovde ispitane kao karakteristike partikularnog i univerzalnog
morala. Kao što se vidi iz primera koji su u tekstu navođeni, primer doslednog
pridržavanja partikularnog morala su radikali; čovek koji se pridržavao univerzalnog
morala je ubijeni premijer Zoran Đinđić. Da navedemo još jednog subjekta na našoj
političkoj sceni: sadašnji premijer Vojislav Koštunica je, reklo bi se, neko ko smatra
da među ovim moralima nema razlike. U trenutku u kome ovaj tekst treba da izadje u
javnost ona se nalazi u nekoj vrsti potpune dezorijentacije nastale upornim izvrtanjem
onoga što je istinito, upornim nametanjem partikularnog morala kao jedino
ispravnog. I pored toga, priroda stvari je neumoljiva: na partikularnom moralu ne
može se napraviti jedna Srbija, jer je to kontradiktorno. Jedna Srbija može nastati
samo preko nečeg univerzalnog.

Sledeći tekst bio je mali predah od apstrakcije prethodnog teksta i pisan je delom u
ironičnom tonu. Neka onda i ovaj uvod bude kratak. Tekst je objavljen na sajtu
NSPM 2. januara 2006.

Slike iz Srbije 2005.

Ne radim ništa, ni za šta nisam odgovoran, niko ne sme da me kritikuje

Česta rečenica koju izgovaraju političari je da njihovi politički protivnici brinu samo
o svojim uskostranačkim interesima, a ne o interesima građana Srbije. Ova mantra
govori o tome da političari znaju šta ne bi trebalo da čine, ali i pored toga radi se o
rečenici koja se izgovara mehanički, jer iako znaju da bi trebalo da brinu o interesima
građana, tu se njihovo znanje završava - u stvari, ova ocena nema nikada veze sa
realnošću, jer se nikada ne prelazi na obrazloženje ili principe na kojima se vidi da
koriste građanima, a ne uskostranačkim interesima. Brinuti o interesima građana je
teško, jer su ti interesi realni i nisu naši, pa je potreban trud da se oni shvate i
prepoznaju. Mnogo bliži političarima su njihovi vlastiti interesi, pa bi njih trebalo
prevashodno uzimati za osnovu tumačenja onoga što oni govore.

Evo, na primer, principa koji nam se nude za rešavanje pitanja Kosova i Metohije u
intervjuu koji je Kuriru od 22. novembra dao savetnik premijera Koštunice Vladeta
Janković. On kaže:

1. "Svi moraju da stanu iza našeg pregovaračkog tima! Ako samo jedna stranka
ostane po strani, pokuša da zloupotrebi situaciju i politički profitira iz zajedničke
nevolje, to bi bilo porazno, i onda je, čini mi se, bolje da ne idemo u pregovore."

2. Odavde sledi da će odgovornost biti na svima koji su stali iza neke politike,
odnosno ni na kome, jer su svi mislili isto, odgovornost za neuspeh na onima koji su
kritikovali neku politiku.

3. Koju politiku? Na pitanje novinara: Šta mi možemo da preduzmemo? odgovor je

"Praktično, skoro ništa."

Ovo je naravno politika koja nema veze sa interesima političke klase, nego sa
interesima građana. Ajde sad samo da pogledamo kako bi izgledala suprotna politika
iako je nećemo prihvatiti jer bi ona bila samo usko stranačka:

1. Umesto da ne radimo ništa, imamo konkretnu politiku sa konkretnim ciljevima

koje smatramo da možemo ostvariti preko konkretnih sredstava.
2. Preuzimamo odgovornost za tu politiku, ne želimo da posle njenog neuspeha svi
budu jednako odgovorni ili jednako zaslužni za njen uspeh; spremni smo da u slučaju
neuspeha povučemo političke konsekvence.

3. Ne smatramo da za uspeh naše politike treba suspendovati političke slobode i

demokratiju. Mogućnost kritike i slobodna rasprava u jednoj zemlji su same po sebi
argumenti u prilog politike te zemlje i povećavaju njen ugled. A i naša politika nije
toliko slaba i neutemeljena, da bi je kritika mogla tek tako prikazati kao pogrešnu.

Ako vam ova nova politika izgleda korisnija, to je samo zato što se ne možete
odbraniti od uskostranačkog pogleda na stvari. Ona prva politika nema nikakve veze
sa potrebom političara da izbegnu odgovornost i da događaji prolaze pored njih bez
posledica. Kada se pogleda ova slika može se pomisliti da političari u stvari ne služe
da se neka zajednica poveže nego da se njeno povezivanje spreči. Da se situacija
dizajnira tako da se pravi stavovi potisnu duboko na društvenu marginu.

Poslanici za koje niko nije glasao

Stvarno je nejasno kako poslanici mogu da zahtevaju da budu vlasnici mandata i

slobodno odlučuju o svojoj političkoj volji, kad za njih niko nije glasao. Evo kako
Tomislav Nikolić, zamenik presednika SRS, objašnjava njihovu situaciju:

"Znači, biću poslanik i znam da bih bio poslanik, ja moram ostavku da dam u ruke
svoje stranke. Znači, prihvatio je uslove pod kojima će da bude poslanik. I sad ne
može on te uslove da izigrava. Kaže – povukao je blanko ostavku. Pa, možda je
povukao blanko ostavku, ali niko ne predaje blanko ostavku. Stranke predaju ostavku
sa određenim datumom, zavedene u stranci i zavedene u Skupštini Srbije. E, mogao
bi poslanik da povuče tu ostavku koja je zavedena i koja ima datum, ali on ne zna pod
kojim datumom će ostavka biti zavedena. To je jedini spas za političke stranke, da ih
ne izdaju pojedinci. Jer, iskreno da vam kažem, ja se pred svaku kampanju
pripremam na dvadesetak hiljada kilometara koje treba da pređem, na četrdeset dana
ustajanja u šest ujutru, a u krevetu sam tek posle jedan ili dva noću, na bar jedan
saobraćajni udes, na stotine televizijskih emisija, intervjua, nastupa, mitinga, i onda
se pojavi poslanik koji je u svemu tome učestvovao sa jednim mikronom i kaže – ja
sam taj poslanik i to je moj mandat i sad ću ja taj mandat da nosim nekom drugom. E,
pa neće da ga nosi dok mi možemo da glasamo u Administrativnom odboru. Neka
vode sudske procese protiv nas, neka nas optuže da želimo da svaka stranka ima
onoliko mandata koliko je osvojila na izborima. E, ako je to krivično delo i ako je
kažnjivo, odgovaraćemo. Ja pre mislim da je kažnjivo ako stranka nema onoliko
mandata koliko je osvojila, jer na listi nisu bili poslanici. Na listi Srpske radikalne
stranke bilo je ime Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, i nijedno drugo ime nije
bilo pred biračima. Mi smo predstavljali svoje kandidate, ali oni nisu bili na listi koju
je birač imao pred sobom, na listiću koji je zaokružio. Bila su samo dva imena ispred
svake političke stranke." (kurzivi su moji, citirana je konferencija za stampu SRS od
01.12.)

Isto ovo objašnjenje je kao gost na jednoj od televizija ponudio i lider G17 plus
Mlađan Dinkić, tek da pokaže da se ne razlikuje baš u svemu od radikala. Ovi citati,
dakle, pokazuju ko kosi, a ko vodu nosi u strankama i koliki je omer značaja između
lidera i poslanika: 1 : 0,000001 - sa pretnjom da se desna cifra pretvori u nulu, blanko
ostavkom. Zaista treba hitno promeniti izborni zakon i mišljenje ustavnog suda kako
se ova razlika između poslanika i lidera ne bi slučajno smanjila. Ali, narodni
poslanici, iako za njih niko nije glasao, ipak uspevaju da budu "predstavnici naroda".
Naime, narod i njegovi pripadnici se nalaze u istom ovom odnosu u odnosu na lidere.
Oni se od njih uče čak i moralnim načelima. Završavajući konferenciju za štampu na
kojoj je izrekao ovu ocenu o poslanicima, Nikolić kaže da mora da se prestane
jednom sa trgovinom u skupštini, neprincipijelnošću, i dodaje "mora, inače naša deca
neće imati od koga da nauče šta je moral, šta su vrednosti u životu". Nema te funkcije
kojoj političari ne mogu najbolje da odgovore.

Nas i Hrvata 20 miliona

Već duže vreme dešava se jedna tiha promena odnosa Srbije i Hrvatske na koju se ne
obraća pažnja. Naime, hrvatska politika je za sve više naših političara uzor prave
politike, državotvorne i spretne u izlaženju na kraj sa najtežim moralnim dilemama
kao što je odnos prema Haškom tribunalu. Na primer, generalni sekretar SRS,
Aleksandar Vučić na konferenciji za štampu od 15. 12. ovako opisuje hrvatsku
politiku:

"Novinar: Kako komentarišete izjavu predsednika hrvatskog Sabora, Vladimira

Šeksa, da je Hrvatska inicijator i suosnivač Haškog tribunala?"

"Ma, ja sam video nešto drugo što mi je zanimljivo, a to je da nikog u Hrvatskoj ne

možete da nađete ko će da kaže da je Ante Gotovina zločinac. A u Srbiji, prezumcija
nevinosti, ih, što da postoji prezumcija nevinosti, kad je okupator već odlučio da su
Mladić i Karadžić zločinci. Što da su oni nevini? Što da je Šešelj nevin, koji nije ni
počinio zločin, nije ni komandovao nekom ko je počinio zločin, nije ni rekao da se
izvrši zločin, ali ono što je on govorio kroz kutiju, neko je na pedeset kilometara
udaljenosti video, pa ga je to nadahnulo da možda izvrši negde neki zločin, iako to
baš Šešelj nije pomenuo. I kakav je odgovor naše države? Svi ti zločinci moraju brzo
u Hag, to su zločinci. I šta vi onda očekujete? Onda se pitate kakva je razlika između
nas i njih. I što će oni da imaju državu, a što je mi nemamo, na žalost."

Dakle, ova razlika treba da se smanji, ako i mi mislimo da imamo državu. U "Zamci"
na TV PINK od 12.12. Milorad Vučelić takođe kaže da se u odnosu prema Haškom
tribunalu treba ugledati na Hrvatsku, jer ona ispraća svoje u Hag, ali kao junake i uz
državne počasti i zaklinjanje zvaničnika u veru u njihovu nevinost i zbog toga ne trpi
nikakve posledice. Ako se dobro sećam, mislim da su slične stavove iznosili i
funkcioneri DSS-a i Bogoljub Karić. Za jednog od glavnih kreatora ove politike u
Hrvatskoj može se smatrati Vladimir Šeks, koji je ostao u pamćenju svojom izjavom:
"Ako treba, lagaću za Hrvatsku". Trenutno je predsednik Hrvatskog Sabora. U
Hrvatskoj je zaista ova politika bila dominantna. Dobar primer za to je više godina
ponavljana besmislena tvrdnja da vojnici države koja je žrtva agresije ne mogu da
počine ratne zločine, a vrhunac te politike bili su mitinzi sa parolama "Svi smo mi
Norac". Kakva bi to bila divna slika da i mi imamo takve mitinge. Doduše, nije baš
tačno da svi u Hrvatskoj imaju ovaj odnos prema ratnoj prošlosti. Neposredno pošto
je uhapšen Ante Gotovina, jedna unapred pripremljena "Latinica" je bila posvećena
Tuđmanovoj zaostavštini i u njoj se negativno govorilo o Tuđmanu i ratnoj Hrvatskoj.
Ne daj bože da se ugledamo na Hrvate po ovom pitanju. Denis Latin je posle ove
emisije dobio stotine poruka sa pretnjama smrću i tako mu i treba, da više ne govori
negativno o junacima svoje nacije i zgražava se nad tretmanom Srba u ratnoj
Hrvatskoj. U Hrvatskoj je u stvari ova negativna pojava uzela maha, tako da bi barjak
ove politike mogli da preuzmemo mi. Evo šta pevaju u splitskoj grupi TBF o ratu (a
pesma im je proglašena za pesmu godine u Hrvatskoj):

"Nekad se pitam jel tribalo sve baš tako bit

pa mislim, tribalo je bit, kad je proklet ovi svit
dobri ljudi uvek izvuku deblji kraj
zato se nadam da postoji pakal i raj
neki viši sud i božja pravda, da presudi i kazni
svakog onog gada željnog rata i željnog krvi
al ko je bez greha nek baci kamen prvi
ironično zaista da citira Krista
jedan od onih što je odgojen u obitelji ateista,
u mraku, u mješanom braku, u nekoj dalekoj zemlji, sad je samo u zraku
i baš me tamo donila roda,
da ne mrzim i budem pošten, iskren i odan
a razliku između zla i dobra nisam naučio ni od fratra, ni hodže, ni popa
kad su zavladali oni šta su pali s kruške božiji ljudi su blagoslovili puške
ovce slali u smrt za svoga boga jedinoga, za ludilo svoga ideologa
i kad zavlada mržnja razum nije lijek i ludilo uvijek promeni tijek
povijesti i ispiše novu krvavu stranu u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu."

Da se čovek strese kad pomisli na sudbinu Hrvatske uz ovakve pesme. Ali ne treba da
budemo previše zabrinuti, i u Hrvatskoj je ovakav stav još uvek retkost.

Na kraju, bilo da vam se sve ovo svidelo ili ne, da nam poželim svima srećnu 2006-tu
godinu, u kojoj ćemo zadržati iste kriterijume za procenu uskostranačke politike, svi
poslanici će potpisati blanko ostavke i svi će postati veći Srbi od najvećih Hrvata.
Ako sreća može da se izbori sa ovakvim principima.

Ono što je od Zorana Đinđića napravilo nezaobilaznu političku vrednost u stvari nije
bila njegova filozofija, već mogućnost da se neposredno oseti iskrenost i pozitivna,
normalna energija, namera ovog čoveka. Đinđićeva ličnost nije se hranila tuđim
strahom, osvetom ili sujetom, nego pozitivnim stvarima - komunikacijom, uspehom.
Kada se u Srbiji ima ovakav stav mora se razmišljati zbog čega je tako teško i
nenormalno ovde biti normalan - šta je to što vuče ka destrukciji, koja je matrica
autoritarne politike u Srbiji? U narednom tekstu pokušao sam da Đinđićeve odgovore
na ova pitanja makar oslobodim vela krivog razumevanja.

Filozof među političarima

Na sastanku na kome je urađen intervju sa Đinđićem za list "Intervju", a kome je

igrom slučaja i voljom urednice Zdenke Aćin prisustvovao i autor ovog teksta, na
samom kraju novinarka je želela da se slika sa Đinđićem. Ionako zbunjen, a i da bi
sve bilo u redu, pitao sam gde treba da se pritisne na aparatu, što je Đinđić
prokomentarisao rečima "Filozofi ne znaju", pošto je pri upoznavanju čuo da sam ja
završio filozofiju. Ova primedba bi se mogla iskoristiti, naravno nezavisno od ove
prilike, da se ilustruje njegov stav prema filozofiji. Đinđić je ulaskom u politiku
napustio bavljenje filozofijom, prvenstveno jer je hteo da njegova praktična priroda
dođe do izražaja. Ma koliko da je filozofija delatnost, ona ipak realno delovanje
ostavlja drugima. Ali, prividno paradoksalno, filozofija se može napustiti iz
filozofskih razloga, odnosno, delimično i zbog same filozofije. Jer, filozofija je i
apstraktna forma realnog života, tako da se izlaskom iz profesionalnog bavljenja
filozofijom i ulaskom u politiku možda mogu saznati stvari koje se ranije nisu znale -
bavljenje politikom može se shvatiti i kao prilika da se sazna materijal za rešavanje
filozofskih problema koji su se ranije činili nerešivi. Iako se filozofi kao grupa mogu
napustiti, filozofija, one koji se jednom za nju zainteresuju, u stvari ne napušta nikad.
Đinđićeva politika se iz tih razloga ne može tumačiti bez znanja o principima kojima
se ona rukovodila, odnosno bez filozofije. I to ne neke filozofije koju je on preuzeo
od neke filozofske tradicije i samo primenjivao u politici, nego filozofije koja je
verovatno stvarana paralelno sa njegovim političkim angažmanom.

Tragovi filozofije na Đinđićevoj politici su mnogobrojni. Ono što se provlači kao

osnovna nit je to da je Đinđić želeo da ponudi u praksi politiku koja je zaista
promišljena alternativa autoritarnom poretku, odnosno da spreči da se autoritarni
poredak reprodukuje preko autoritarnih principa koji pretrajavaju i u višestranačju.
Đinđićeva politika predstavlja duboku intervenciju u političkoj kulturi, promišljanu u
hodu, ali sa doslednošću koja se može zahvaliti samo disciplini stečenoj u filozofiji.
Đinđić je smatrao da, na kraju krajeva, i ostali moraju uvideti tu promenu i
superiornost nove politike. Međutim, to se zasad nije desilo. Razlozi za to su, s jedne
strane, u interesima vladajućih elita, a s druge u nemogućnosti da se prate Đinđićevi
razlozi. To se vidi u sistematskom promašivanju ili pogrešnom tumačenju smisla
Đinđićevih političkih principa. Pokazaćemo to preko glavnih osobina i izjava koje se
vezuju za Đinđića.

Pragmatizam

Đinđić je opisivan kao pragmatičan čovek ili, kako bi on radije rekao, praktičan. Ova
osobina inače znači da je neko sklon delovanju i radu, da radije deluje nego da
okleva, da želi da ostvari rezultate i da uspehom meri vrednost svojih nauma.
Pragmatičnost ili praktičnost stvara nove vrednosti, interveniše u realnosti, takmiči se
sa drugima, ostavlja da drugi nezavisno procene vrednost onoga što se preduzima.
Praktičan čovek smatra da život pre treba ispuniti delima nego rečima ili
neostvarenim naumima. Ovako opisana, pragmatičnost je naravno jedna pozitivna
osobina. Praktičan čovek je okrenut ka drugima, jer stvara nešto što im može koristiti
i ne uzima ekskluzivno pravo da vrednuje svoje kvalitete.
Međutim, pored toga, pragmatizam je i negacija autoritarnog poretka, i to je bilo ono
što je Đinđića navelo da svoj pragmatizam ističe, a ne samo da ga praktikuje. U
okviru autoritarnog poretka, politika se vrti oko moralnih kategorija i održavanja
ekskluzivnog prava na moralni status određene grupe ljudi. Oni u stvari ne žele da se
prikažu kao okrenuti nekom konkretnom rezultatu ili radu, jer znaju da se sa
nepovoljnim ishodom tog rada gubi pravo na upravljanje. Zato se oni klone
pragmatičnosti. Za njih je "pragmatizam" isključivo negativan pojam.

Pravo je čudo kako je naša politička "elita" uspela da ignoriše i neutrališe ovu
Đinđićevu intervenciju u političkoj kulturi. Kada pitate naše npr. novinare šta znači
"pragmatizam" verovatno ćete dobiti jedan od ova dva odgovora: 1) pragmatizam je
kršenje moralnih normi u ime nekog cilja i 2) pragmatična je ona politika koja se
rukovodi kratkoročnim ciljevima, a ne političkim principima, o kojima uopšte ne
brine. 34

Zanimljivo je da se u Vujakliji, na primer, nigde ne pominje ovo povezivanje

pragmatizma sa kršenjem moralnih normi. Lično nikad ne bih upotrebio reč
pragmatičan u ovom značenju, jer se tako jedna dragocena i vredna reč uništava.
Drugi smisao koje se u našim novinama pridaje reči pragmatičan takođe je negativan
iako opet ima svoju zanemarenu pozitivnu varijantu: pragmatičnim bi se mogao
nazvati i onaj ko bi bio spreman da u ime nekog principa čija zaštita zahteva kršenje
nekog drugog principa, nastavi da deluje, umesto da padne u rezignaciju pred ovom
dilemom. Umesto svih ovih mogućnosti naša je javnost izabrala pomenuta dva druga
smisla, koja pragmatizam prikazuju u izrazito negativnom svetlu, dok se prvi smisao
kojim se, između ostalog, negira autoritarni poredak, a koji je i osnovni smisao, kao i
ovaj četrvti smisao, potpuno gube iz javnog govora. A budući da je Đinđić sam za
34
Primer za drugo shvatanje pruža novinar Kurira u broju od 3. oktobra 2005. kada postavlja ovakvo
pitanje: "Da li Vam se čini da se premijer Koštunica od principijelnog pretvorio u pragmatičnog
političara?" Primer za prvo shvatanje koje smo pomenuli može se naći u knjizi Čedomira Čupića
"Politika i poziv" u kojoj on ovako objašnjava vezu pragmatičnosti i morala: "Drugi moralni pristup je
pragmatički. Prema njemu, delovanja i ponašanja se mogu meriti. Tako se i zlo može meriti, a sve što
doprinosi koristi i uspehu može se smatrati dobrim. Ovaj pristup relativizuje moral i mnogo toga od
nemoralnog ponašanja se pomoću njega može braniti ili opravdavati. On služi racionalizaciji
nemoralnih postupaka. Moćnici i nasilnici najčešće njime pravdaju počinjena nedela, tako je nastao i
stav: 'Učinićemo malo zlo da bi pomoću njega zaustavili veliko'".
sebe govorio da je pragmatičan, to je shvaćeno kao odlična prilika da se ove njegove
izjave protumače kao njegovo priznanje da je njegov politika bezobzirna i plitka. U
stvari ništa nije dalje od istine. Kako ćemo videti kasnije u ovom tekstu, upravo je
autoritarna politika pragmatična u ova dva druga smisla. Autoritarni političari brinu
samo o svom interesu, nemaju trajnijih političkih principa i ne poštuju demokratske
vrednosti. I oni su pragmatični, ali samo u svoju korist, jer uvek nepogrešivo biraju
ono što će im dati najveću moć, stvorivši najveću razliku između njih i "naroda";
takođe, ono što će ih osloboditi odgovornosti, što će druge ućutkati ili zaplašiti.
Đinđićev pragmatizam je bio onaj bauk koji je plašio autoritarnu političku "elitu", i
onaj bauk kojim su oni Đinđićem plašili druge.

Moral

Moral u politici ima ambivalentan značaj. On je neizmerno važan jer se preko njega
štite interesi svih, njegove norme određuju formu demokratije, a služe tome da se
autoritarna moć razbije. On je način da građani kontrolišu vlast. Međutim, u praksi je
često obrnuto: "moral" je sredstvo kojim vlast kontroliše "narod". Na vlast se dolazi
moralnim zaslugama, i ona se kasnije legitimiše tako što je uspostavila moralni
poredak koji bi se bez nje raspao. Protivnici tog poretka nikad ne miruju i svrha vlasti
je da ih razotkriva i sprečava ih da unište moralni poredak. "Narod" su ljudi kojima je
moralni poredak poklonjen delovanjem vlasti, i oni se uvek nalaze u neizvesnosti sa
koje strane moralnog poretka će se naći, da li će nekim svojim delovanjem zaslužiti
da budu označeni kao izdajnici, hoće li biti dovoljno dobri da budu primljeni među
one koji podržavaju poredak i "moralni" su. Autoritarni poredak insistira na moralnoj
razlici između vladajućeg sloja i građana, jer je ta razlika osnov vlasti, ono što joj
daje legitimaciju. Đinđić je hteo da prekine ovu zloupotrebu morala. To je možda
jedan od razloga njegove stalne nasmejanosti u kontaktu sa ljudima, jer je smeh
trebalo da pokaže da nema razloga za strah, da ovaj čovek neće biti njihov lični
sudija. Otpor prema moralnom teroru i autoritarnoj politici u stvari je razlog čuvene
Đinđićeve izjave "Kome je do morala, neka ide u crkvu".
Ali ne samo da se autoritarni poredak zasniva na zloupotrebi ljušture morala -
njegove forme obaveznosti i dužnosti - nego je i ondašnja opozicija tom poretku
imala slične principe, a ima ih i danas. Kao što je više puta objašnjavao, Đinđić je bio
nezadovoljan svojim opozicionim okruženjem u kome su ton davali ljudi koji su, kao
i vlast, takođe smatrali da je moral njihova glavna preokupacija u politici. Oni su
smatrali da je važno održati moralnu "čistotu" u politici i kada su smatrali da su je
nekom izjavom postigli, to je bio kraj njihovog političkog angažmana. Svaka dalja
preduzimljivost je bila nepotrebna i samo je prljala čistotu "moralnih" načela. Oni su
uvek znali šta se nikako ne sme činiti, a retko kako da se nešto postigne uz ta
ograničenja. Razlog zašto smo imali ovakvu opoziciju je isti onaj autoritarni poredak
iz koga smo nedavno izašli. Veći deo "proevropske" i "građanske" opozicije u stvari
bi zadržao istu podeljenost između moralne vlasti i "neodređenih" i zahvalnih
građana ("naroda"), samo što bi osnova moralnog poretka bile "Evropa" i
"demokratija", shvaćene kao darovi koje vlast donosi narodu. Đinđićev pragmatizam
jednako je bio stran i tadašnjoj opoziciji kao i vlasti. Evo kako nedavno u intervjuu
Novostima od 6. novembra 2005. Vesna Pešić govori o tome: "Zoran Đinđić i njegov
DS imali su drugačiju misiju od misije GSS. Đinđić je hteo da stvori veliku stranku,
koja će preuzeti vlast, a jasno je da velike stranke ne mogu da budu na tako čistoj,
principijelnoj poziciji kao što smo mi bili. Mi smo bili jedan moralni barjak u
vremenima rata. Bili smo možda i jedina stranka koja je bila protiv rata, zločina i
nacionalizma. DS je uvek bila umerenija, lavirala je, nije imala tako jasnu i čistu
poziciju. Zoran Đinđić nije vodio politiku GSS."

Vesna Pešić, naravno, nije neki protivnik Zoran Đinđića, ali dobro opisuje atmosferu
u kojoj je Đinđić morao da deluje, istovremeno ne želeći da se na filozofski način
raspravlja sa svojim okruženjem.

U stvari, gornje ocene Vesne Pešić su sve pogrešne, što se vidi već iz besmislice da je
GSS bio jedina stranka koja je bila protiv rata i zločina. Neki ljudi nemaju tako
"jasnu" i "čistu" poziciju zato što naprosto ne smatraju da treba sebe kao političare da
kvalifikuju za vođenje države tako što će tvrditi da su jedini protiv zločina. Ili što će
naprosto reći da su apsolutno protiv nasilja i rata. Đinđić je želeo da bude
pragmatičniji, jer je pragmatizam, najpre, osnov politike u kojoj se kao takvoj
zahtevaju još neka delovanja osim moralnih ocena. Drugo, moralne ocene ne opisuju
primereno svaku situaciju35 i treće, pragmatizam je u neku ruku i osnov morala, pošto
se moralan postaje tako što se nešto učini za druge: sklonost ka delovanju je
preduslov morala. I, na kraju, kao što i inače to biva kada se bliže pogledaju moralni
principi koji služe nekoj autoritarnoj svrsi, oni i nisu ispravna moralna načela. Tako
je npr. pacifizam ondašnje antiratne opozicije, načelo koje se ne može održati kao
moralno načelo, iako se na prvi pogled čini "čistije". Prikazivanje sukoba na prostoru
bivše Jugoslavije kao lako razrešivog moralnog sukoba sa crno-belim momcima,
takođe je možda "jasnije" od neke druge komplikovanije slike, ali je ta slika možda
istinitija. A budući neadekvatna ova slika nije nimalo doprinosila prekidanju tog
sukoba. Đinđić se u toku sukoba trudio da učini nešto, a njegovo razrešavanje video
je u terminima interesa, a ne morala, kao što se jedino i mogu razrešiti takvi sukobi.
Nažalost, njegova politička moć bila je premala da bi se tada moglo učiniti nešto više.

Dakle, Đinđićevo nezadovoljstvo "moralom" koji se tada nudio kao osnov politike je
bilo višestruko. Crkva se u njegovoj izjavi pominje verovatno kao, sasvim apstraktno
shvaćen, simbol institucije koja se više brine o onom nego o ovom svetu, jednako kao
što je zastupnicima "morala" na zemlji o kojima sada govorimo nije bilo do
pragmatizma i ovog sveta šireg od njihove uže okoline.

Taj moral je dakle bio manjkav, a jedan od znakova te manjkavosti, osim očiglednog
odbijanja da se vlastiti moral problematizuje, bilo je i to da pripadnici tadašnje
opozicije nisu uočavali da moral, čak i idealan i ispravan, nije ono oko čega bi
politika isključivo trebalo da se vrti. I naši intelektualci mahom smatraju da je njihov
zadatak da se trude da vlast što više brine o moralu, što političari dočekuju oberučke,
jer i oni isto to smatraju. Đinđić je u ovoj alijansi za moral političara i intelektualaca
video znak autoritarnog karaktera političke elite i bio je protiv ovakve političke
kulture.U ovom zaključku, Đinđić je imao jednog kontroverznog prethodnika koga je
i pomenuo u izjavi koja mu je takođe prilepila jednu negativnu etiketu - Makijaveliju.

35
kao što smo pokušali da pokažemo na primeru rata na prostoru bivše Jugoslavije u tekstu Granični
sporovi.
Makijavelizam

Đinđićeva izjava da je Makijaveli bio pametan, ali neshvaćen, poslužila je mnogima

kao šlagvort za jednostavno razračunavanje sa njim kao političarem. Za Makijavelija
se prvenstveno vezuje maksima "cilj opravdava sredstvo", koja se uzima kao matrica
autoritarne, čak zločinačke politike, jer se po njoj bilo koji čin može opravdati
navođenjem nekog cilja zbog koga se taj čin izvršava, što bi sledstveno uništavalo
svaki moral, jer bi na taj način sve radnje bile dopuštene. Đinđić je u ovoj izjavi, više
nego u drugima, dopustio da na videlo izađe njegovo filozofsko znanje. Jer on je
smatrao da kao filozof to može da kaže, jer Makijaveli, naravno, nije svoje mesto u
istoriji mišljenja zaslužio time što je izmislio matricu za opravdanje zločinačke
politike, nego zato što je ukupnim svojim delom otkrio prirodu politike kao takve, a
taj novi način gledanja na politiku je i danas važeći.

Makijavelijeva zasluga se često vidi u tome da je on opisao politiku onakvu kakva je

ona realno. Time se Makijaveli izvinjava zbog pomenutog lošeg načela koje je
preporučio u politici, jer je, makar, opisao ono što se realno dešava, a to su naravno
zločini, intrige, surovosti i neverstva. Međutim, kao što to obično biva, Makijavelijev
značaj nije u deskripcijama, nego u principima. Naime, smisao Makijavelijeve
političke filozofije prati opšti smisao renesanse koja predstavlja okretanje čovekovog
duha od isključive preokupiranosti "onim" svetom ka "ovom" svetu, ka stvarima koje
se dešavaju u ovom životu na zemlji. Makijavelijeva stvarna zasluga je u tome. On je
jednostavno ustvrdio da vladari treba da se bave realnošću svojih zemalja, njihovom
odbranom, poretkom, blagostanjem, a da ne treba da se okrenu onom svetu i svoje
vreme posvete zadobijanju "nebeskog carstva", jer na njih čekaju realni problemi.
Loše je ako njihova republika nestane u nekom ratu, bilo građanskom, bilo pod
nekim stranim zavojevačem, dok su oni okrenuti onom svetu i ispunjavanju svojih
dužnosti prema tom svetu. Za politiku su potrebna nova znanja, racionalna i
ovozemaljska. Ovo je osnovni smisao Makijavelijeve političke filozofije i osnovni
razlog zašto se Makijaveli pominje i izučava. Da je smislio samo maksimu "cilj
opravdava sredstvo", koja se inače ne može u ovom obliku pročitati u njegovom
najpoznatijem delu "Vladalac", Makijaveli bi se možda pominjao, ali se ne bi
izučavao i cenio kao osnivač modernog pogleda na politiku. Za odgovor na pitanje
zašto se iz njegovih preporuka vladaocu može zaključiti da on smatra da ovaj ne treba
da se ustručava da učini nešto nemoralno, ukoliko to zahteva neki viši cilj ili samo
puko održavanje na vlasti, trebalo bi biti bolji poznavalac politike u renesansi nego
što sam ja. Verovatno je, najpre, da se čineći to vladalac ne bi mnogo razlikovao od
drugih vladaoca toga doba, ali je sigurno i da Makijaveli ne insistira na tim
sredstvima, nego ih dopušta kao neophodna u svetu u kome su ona uobičajena.
Možemo samo nagađati zašto je Makijaveli smatrao da je ova spremnost vladara da
učini i pokvarene stvari nešto što je moralo da se pomene. Najverovatniji je razlog u
tome što je Makijaveli smatrao da je ta spremnost neophodan uslov da bi se uopšte
delovalo u svetu tadašnje politike.

Bilo kako bilo, da li je Đinđić svojim primerom pokazivao da se pridržava načela

"cilj opravdava sredstvo"? Da li je bilo gde u praksi Đinđić sistematski kršio načela
ispravne ili demokratske politike u ime nekog cilja ili javno dovodio u pitanje neko
moralno načelo u ime nekog cilja? Mislim da ćemo primere takvog ponašanja pre
naći kod Đinđićevih protivnika nego kod njega. Da to ispitamo preko izjava koje su
političari davali, jer je izjavama najlakše kršiti moralna pravila, pošto one, najčešće, u
praksi ne podležu krivičnom gonjenju.

Da li je, na primer, Đinđić ikada dolazio u situaciju da se odriče nekih svojih ranijih
izjava, zato jer se, dok ih je izgovarao, držao načela "cilj opravdava sredstvo (na
primer, laž)". Da li se igde može naći Đinđićeva izjava koja je svesno iskrivljavanje
istine radi nekog cilja, a koje je on kasnije bio prinuđen da se odrekne? Ako je tačno
da ne može, a ja mislim da jeste, kako to da je najveći makijavelista naše političke
scene toliko brinuo da govori uvek istinu, dok su njegovi protivnici javno izjavljivali
da su svesno lagali u političkoj borbi uvek kada su smatrali da je to politički
celishodno?

U stvari, sva moderna politika je makijavelistička, utoliko što je okrenuta ka ovom

svetu i odnosima i uspesima u njemu. "Makijavelistička" u ovom drugom,
negativnom smislu, pre je politika Đinđićevih političkih protivnika nego što je to bila
njegova. Dominatna struja u srpskoj politici formirana je tako da se akteri oslobode
od odgovornosti za realne političke ishode, a ta okrenutost od odgovornosti i
opijenost vlastitim "moralnim" ulogama u istoriji, najpovoljnije je tlo za pojavljivanje
"velikih" ciljeva koji mogu da opravdaju sva sredstva i za primenu svih sredstava u
realnoj politici, kako se to u stvari i dešavalo. Tek kada političku javnost dovedete u
jasno stanje rata, u kome se ona deli na izdajnike i patriote, u kome zemlji preti
nestanak pod udarom nepravednih zlih sila, a Đinđićeva politika je bila sve suprotno
od ovakve politike, imate dobar podtekst da uradite sve i primenjujete sva sredstva da
bi sprečili pobedu "izdajnika" i stranih sila i propast države.

Odgovornost

Razliku između Đinđića i ostalih naših političara u pogledu odgovornosti za

preduzetu politiku dobro ilustruje njegova izjava o nemogućnosti da se od riblje
čorbe ponovo napravi akvarijum, koja se čuje u aktuelnoj špici "Peščanika" na radiju
B92. Đinđić kaže "Skuvali ste ribe, gotovo je". Kod ostalih naših političara ribe, da
tako kažemo, nikad nisu skuvane. Fascinantno je koliko je naša politička elita
sposobna da najpre zavarava ostale da će postići neki cilj, a da ne oseća nikakvu
odgovornost kada se taj cilj ne postigne. Evo samo nekih od tih ciljeva: "svi Srbi u
jednoj državi", "nemešanje stranih faktora u unutrašnje stvari Srbije", "švedski
standard", i, da se setimo još nekih suvih besmislica poput prvih slogana SPS-a: "Sa
nama nema neizvesnosti". Đinđić je hteo da se ovakva matrica politike promeni. To
znači da političar mora da ima realne ciljeve, ostvarive u njegovom mandatu, koji
imaju racionalnu osnovu i da bude odgovoran za realizaciju tih ciljeva. Naša
uobičajena matrica je obrnuta: ugroženost i strah u narodu, obraćanje političarima
koji svoj i tuđi strah umiruju fiksiranjem nekog maksimalnog cilja, o čijem se
ostvarivanju dalje ne brinu, već se kasnije brinu samo o tome da se kontroliše
dovođenje u pitanje njihove politike, koje ni nema. Odgovornost za neuspeh se uvek
prebacuje na nekog drugog, sa jasnim ciljem da se njihova odgovornost više ne
pominje.
Naime, jedno je tvrditi da niste krivi za neki politički ishod, jer su faktori koju su u
njemu delovali bili jači od vas, što se pokazuje u nekoj raspravi o vašoj odgovornosti,
a nešto sasvim drugo, težiti da se pokretanje vaše odgovornosti ubuduće shvati kao
opravdavanje drugih činilaca u sukobu, pa sledstveno i kao izdaja. Ako se prati
govor naših političara o ovome, uvek se sugeriše da je izbor između toga da su krivi
oni, a strani faktor nevin, ili da je strani faktor kriv, a oni nevini, tako da na primer,
ako se složite da je neki strani akter uradio nešto što je za osudu, automatski se
smatra da ste time opravdali naše političare. Ovakav govor o odgovornosti, naravno,
nikuda ne vodi.

Političar je odgovoran, ne kriv, za sve što se događa u vreme dok je on bio faktor koji
je donosio odluke. Ukoliko je obećao nešto konkretno, on je odgovoran za ishod te
politike, nezavisno od svih ostalih faktora koji deluju na neku situaciju, jer je on
odgovoran i za procenu njihovog delovanja, pre nego što je davao obećanja.
Međutim, odgovornost političara postoji, čak i onda kada su oni radili sve kako treba,
a da je strani faktor, i pored toga, ostvarivao svoje ciljeve, koji su bili na štetu naših
interesa. To je zato jer odgovornost konstituiše pravu demokratsku politiku i postoji
uvek, nezavisno od bilo kakvih okolnosti. Isto kao što moralne norme postoje među
osobama koje se mogu smatrati kao da mogu odgovoriti njihovim zahtevima, tako se
prava politika vodi među osobama koje žele da budu odgovorne za politiku koju
vode, odnosno, koje žele da se smatra da mogu odgovoriti zahtevima politike koja se
odigrava u vremenu u kome oni donose odluke. To ne znači da političari treba da
ostvaruju nemoguće, niti da neuspeh obavezno mora povlačiti ostavke i odustajanje
od politike, ali znači da se uvek mora biti spreman za odgovornost za ono što se
događalo dok ste bili na vlasti.

Naši političari su, posle političkih poraza, uvek preferirali da kažu da su bili "u
zabludi" jer su bili previše "naivni" i previše verovali u pravdu i međunarodni
poredak, ljude itd, ili da su snage koje su prevladale oličenje đavola u svetu u kom
nema pravde i vladaju mračne sile - sve im je draže od prostog preuzimanja
odgovornosti.
Revolucionar?

O Đinđiću i o njegovim saradnicima često se govori kao o revolucionarima, ponekad

čak boljševicima, jakobincima itd. Ova ocena služi i da pokaže koji je dubinski, i
možda psihološko-filozofski, uzrok Đinđićeve politike. Da li je Đinđić zaista bio
usijana glava obuzeta revolucionarnim parolama? Da li je njegova politika zaista bila
pogodna za 5. oktobar, dok bi već 6. oktobra revolucionare koji bi dalje terali svoju
revolucionarnu pravdu trebalo zameniti nekim drugim političarima? Revolucija je, iz
raznih razloga, kod nas bila primer za negativnu pojavu u istoriji, što je motiv koji je
često u svojim tekstovima varirao Bogdan Tirnanić.

Međutim, kao i moral u politici, tako i revolucije imaju ambivalentan istorijski

značaj. Revolucija je promena društva u korenu, što znači u njegovim osnovnim
principima, odnosno, promena u njegovom moralu. Ova promena nije, sama po sebi,
nešto negativno. Jer principi na kojima se društvo zasniva zaista mogu biti
promenjeni na bolje i ukoliko se to uradi u nekom određenom vremenskom roku, to
vreme se može opisati kao revolucija (ako je taj period predugačak, onda bi se pre
radilo o evoluciji). U praksi, međutim, revolucije su često bile praćene nasiljem i
crno-belom slikom sveta koja je pratila i uzrokovala to nasilje. Pošto je moralna
promena izuzetno teška, revolucionarna promena se može pretvoriti u sukob u kome
su umerenost i istina zaboravljeni. Pobednici revolucije koncentrišu se na odbranu
njenih tekovina, a društvo posmatraju kao da je u ratu principa, u kome nema milosti.
Stvari se pojednostavljuju: protivnici su oličenje svega lošeg, bez ulaženja u njihove
stvarne razloge. Dotle dok su moralna pitanja centralna politička pitanja, društvo je u
stanju "permanentne revolucije" ili unutrašnjeg rata koji ga sprečava da se okrene
nečem drugom, čemu bi moglo da se okrene pošto se stvori kritični konsenzus o
principima društva.

Već iz ovog objašnjenja pojma revolucije i onoga što smo već rekli o Đinđiću jasno
je da Đinđićeva politička filozofija nije bila filozofija zakletog revolucionara. Da,
Đinđić se rukovodio principima koji su zaista principi nekog drugog sistema u
odnosu na sistem koji je prethodio 5. oktobru, ako se ovaj drugi može nazvati
sistemom. Ali budući da je sam terao moralne principe iz politike, što mu je ostala
javnost zdušno zamerala, po tome se vidi da nije bio neko ko sprečava društvo da se
okrene normalnom životu. Posle 5. oktobra Đinđić je primetno prestao da se bavi
nosiocima politike pre 5. oktobra, što je takođe netipično za jednog revolucionara -
npr. u sistemima koji su se temeljili na permanentnoj socijalističkoj revoluciji,
pominjanje buržoazije nikad nije prestajalo, a neprijatelji su stalno vrebali. To znači i
da se ne može govoriti da je Đinđić gajio neku posebnu crno-belu sliku sveta vezanu
za aktere politike. On je često naglašavao da nema ništa lično ni protiv jednog svog
konkurenta, što je samo pojačavalo jednu drugu famoznu osobinu koja se pripisivala
Đinđiću, da je bio "hladan", što je opet u suprotnosti sa patosom koji ide uz
revolucionare.

U stvari, Đinđić je bio najdalje od revolucionarnosti od naših političara, to se sasvim

jasno iščitatava iz njegovog odnosa prema moralu u politici. Istovremeno, njegovi
politički protivnici su delom bili direktni nastavljači jedne revolucionarne tradicije, i,
pre potpune promene matrice ka nacionalizmu, direktno oslonjeni na populaciju koja
je bila vezana za revolucionarne socijalističke tradicije. Revolucije služe tome da
isprave stare nepravde, a ne da stvaraju nove vrednosti i dok traje prava revolucija
sve staje da bi se namirila neka stara nepravda. Ovaj koren je imala i nacionalistička
revolucija koja je želela da ispravi nepravde nanesene srpskoj naciji. I to je bio glavni
motiv koji je rukovodio naše političare u 90-tim. Mislim da to ide toliko daleko, da
ljudi koji su ušli u politiku samo da bi se osvetili za neka davna poniženja, ljude kao
što je bio Đinđić, koji u politici nije bio iz tih motiva, bukvalno ne razumeju. Obuzeti
određenim osećanjem poniženosti ili uvređenosti oni prepoznaju ljude sa kojima bi
mogli da se slože prvenstveno po istim takvim osećanjima, a kada se upoznaju sa
Đinđićem koji nije gajio takva osećanja, on im se nužno činio hladan, a s obzirom da
je delovao odgovorno i racionalno, takođe i proračunat. I Đinđić je smatrao da
nepravde naravno postoje, i da treba da budu ispravljene, ali i da treba izbeći da se to
ispravljanje pretvori u stalni rat u kome se nanose nove i nove nepravde. Revolucije
su bile neka vrsta, manjih ili većih, takvih ratova. A ima ljudi koji smatraju da je
rešenje za prošle nepravde u nastavljanju rata, u principu do sudnjeg dana. Ako se
pogleda ova obuzetost osećanjima i moralom i istorijat naše politike, Đinđić se pre
može smatrati za nekog ko je želeo da Srbiju izvuče iz kruga "permanentne
revolucije", nego što je sam bio revolucionar.

Ono što Đinđića u stvari čini revolucionarom u očima naše političke elite je jasnoća
principa. Od Đinđića se nije moglo čuti "pa dobro", "sve je to isto", "ko zna šta je
tačno" - što su uobičajene poštapalice u našoj javnosti. Naime, on je znao koji su
politički principi dobri, a koji nisu - i nije pokazivao sklonost da se slaže sa onima
koji nisu. To se kod nas tretira kao zadrtost. Svi smo se dogovorili da je nešto tako, a
ti, samo zato što misliš i znaš da nije, tvrdiš drugačije. Takvo se ponašanje kod nas ne
voli. Treba prepoznati grupu kojoj se pripada i raspitati se šta je u toj grupi važeće
mišljenje, bolje rečeno važeća mantra, a kasnije ga samo ponavljati. Postoje i druge
grupe, tako da treba biti i tolerantan jer "svako ima pravo na svoje mišljenje", sve
dotle dok ono ima veze sa njegovim interesima. Ovi što se mešaju, "argumentišu" u
ime nekakve "istine", ti su najgori, da budemo malo ironični. U našem društvu stav
koji insistira na istini često se tretira kao "nametanje", i uopšte se ne pravi razlika
između govora koji se rukovodi istinom i govora koji želi da nameće svoju istinu,
zabranjuje razgovor o njoj ili neslaganje sa njom. Đinđić nije pristajao na ovakvu
"političku kulturu", a ona je, u meri u kojoj je prisutna, najveći neprijatelj Srbije u
ovom vremenu. Za ovu Đinđićevu osobinu krivo je naravno filozofsko obrazovanje,
koje mu je omogućavalo da se ne plaši suočavanja i takmičenja u pogledu istine.

Đinđićeva politička filozofija je dizajnirana za one koji mogu da budu ravnopravni,

da se takmiče u nečemu i da budu uspešni bez protekcije. Koji se ne plaše izazova i
znaju da cene sebe. Ali to nije filozofija za super-ljude. Samo za normalne ljude
oslobođene jarma gubitničke politike.

Drugi deo: Srpski nihilizam

1. Strah od realnosti ili srpski nihilizam
2. Autoritarno-demokratski rečnik
3. Pogrešna politika
4. Teorija političke odgovornosti
5. O nevidljivom ratu
6. 11 pitanja o doslednom liberalizmu
7. Zemlja posunovraćenih vrednosti i poremećenih
kriterijuma
8. Polemika oko "Zemlje"
9. O zločinima "u naše ime"
10. Mitovi "Druge Srbije"
11. Dobrodošli u pustinju realnog

Strah od realnosti ili srpski nihilizam

Ništa ne postoji, a ako i postoji nešto, za čoveka je nesaznatljivo, a ako i jeste

saznatljivo, ni na koji način ne može se saopštiti niti učiniti razumljivim našim
bližnjima.
Gorgija, sofist iz 5. veka pre nove ere.
 "Iz gore navedenog dolazimo do osnovnog problema vezanog za logičko-
semantičko određenje pojma "govor-mržnje". Sam pojam mržnje bez jasno
omeđenog objekta znači sve, odnosno ne znači ništa, za razliku od pojma ubistva čiji
se objekat logički podrazumeva. Uže određivanje obima, nužno dovodi do
diskriminacije onog, što je pojmom obuhvaćeno, odnosno favorizuje ono što je ostalo
van njega. Svaki pokušaj pozitivnog određenja pojma, u logičkom smislu jeste vid
diskriminacije. Ukoliko pojam nije dovoljno određen, onda je preširok te je stoga
praktično beskorisan. Ovo znači da u osnovi svake borbe protiv određene
diskriminacije leži nova diskriminacija, da je prinuda na toleranciju zasnovana
na netoleranciji, i da osuda govora mržnje počiva isto tako na govoru mržnje.
Pitanje kako će pojam biti omeđen, odnosno ko će postati žrtva novonastale
diskriminacije, tiče se pre svega njegovog političko-pravnog aspekta."

Ovaj deo teksta Aleksandra Brkića "Govor mržnje" vs. Sloboda govora zanimljiv je
jer izvlači krajnju konsekvencu, u našoj javnosti često ponavljanih, a većinom
nepromišljenih i pristrasnih, razmišljanja o negativnoj strani podela. Ranije
razmišljajući o toj priči o podelama, koja često dobija formu rasprave o principima, i
sam sam izvlačio tu krajnju konsekvencu: da, ako je pravljenje bilo koje vrste podele
jednako neopravdano, onda ništa ne postoji: ne postoji opravdana rasprava o
realnom-nerealnom, istinitom-neistinitom, dobrom-lošem itd, a ako ona ne postoji
onda je sve jednako istinito i sve je jedno, jer sve ima ili nema sve protivrečne
karakteristike, kao što je davno primetio Aristotel. Moj zaključak odavde je da onda
moramo praviti podele, ako uopšte hoćemo da imamo pozitivno određene pojmove,
ili pojmove uopšte.

Međutim, zaključak Aleksandra Brkića je obrnut. On argumentuje da je svaka podela

jednako "govor mržnje" ili govor "diskriminacije" i da je argument za osudu govora
protiv "govora mržnje" u tome da je on u suštini isto što i sam "govor mržnje", jedna
diskriminacija koja nastupa samim tim kad pozitivno odredimo neki pojam. Svi
pojmovi zaslužuju ovu osudu jer svi nastaju kao posledica "političko-pravnog
aspekta", dakle nečeg u principu proizvoljnog. Umesto "govora mržnje" u ovom
širem smislu, koji je jednak "diskriminaciji", odnosno "pozitivnom određenju
pojma", Brkić predlaže "slobodu govora", dakle stanje u kome nema ovih
diskriminacija, u kome ničiji postupak nije predmet ocene na osnovu neke podele,
odnosno nekog merila. Odnosno, stanje u kojem niko nije predmet negativne ocene
nekog svog postupka, pa prema tome nije pod tom smetnjom vlastitoj slobodi.

Pošto stanje koje se preferira ne može biti potpuni prestanak formiranja svih
pojmova, to je ipak stanje u kome ti pojmovi i diskriminacije nemaju objektivno
važenje i prema tome svoje važenje protežu samo u okviru osobe koja ih tvrdi ili
grupe njenih istomišljenika. Sloboda govora postoji, ali uz uslov da svačiji govor važi
samo za njega ili one koji se sa njim slažu. Ne može se ustanoviti neka nepristrasna
prednost jednog mišljenja u odnosu na drugo, jer bi svaka prednost bila
"diskriminacija" nečega u odnosu na nešto. Tako je sloboda proglašena za vrhunsku
vrednost, sloboda da se tvrdi bilo šta, jer bi svaka procena ili osuda predstavljala
podelu na dobro i loše i ograničavala slobodu.

U praksi bi ova sloboda značila da, na primer, grupa koja je smislila određenu
količinu laži ili poluistina i rasporedila ih u funkciji nekog uskog interesa, ima pravo
da odbije svaki ovakav kvalifikativ svog delovanja kao govor diskriminacije.
Naprosto, svako neka govori šta hoće, ali sa jasnim naglaskom da je to njegovo
mišljenje koje ne obavezuje nikoga. Niko ne treba da smeta nijednoj grupi ili partiji,
jer, pošto postoji sloboda mišljenja, argumentaciju je moguće prekinuti na bilo kojoj
tački rasprave, čime se ona prekida prostom tvrdnjom da "svako ima svoje mišljenje".
Na ovaj način se svako mišljenje može prikazati kao u krajnjoj liniji jednako
legitimno, jer je svako mišljenje izraz posebne idiosinkrazije mislioca i njegovo
važenje seže onoliko koliko se proteže ova idiosinkrazija. Drugi ljudi imaju druge
istine, ali zbog slobode govora ne treba da se mešaju u naše.

Već sam naglašavao36 da ova argumentacija skoro u dlaku ponavlja stavove grčkih
sofista iz 5. veka pre nove ere. Ali, dok oni mogu u svoju odbranu da navedu da oni
tek otkrivaju subjektivnost i različitost, što u neku ruku čine i savremene pristalice
ovog mišljenja, mi bi trebali i mogli da imamo zreliji sud.

36
Na primer u tekstu Enigma morala, objavljenom takođe na sajtu NSPM.
Na prvi pogled, ovo je mišljenje prihvatljivo jer maksimizuje dopuštenu slobodu:
dopušteno je sve, sve je jednako vredno i ništa nije diskriminisano. Ali, kao što to
izgleda uvek biva, i gornja tvrdnja nešto diskriminiše, pošto je i ona pozitivno
određenje pojma. Ona diskriminiše čitavo moguće područje sredine u kome su
napravljene neke razlike koje se smatraju legitimnim u objektivnom ili univerzalnom
smislu. U okviru relativističkog načina mišljenja istina je podeljena na onoliko istina
koliko ima ljudi i grupa, čime prestaje biti jedna, u onom smislu da dve protivrečne
tvrdnje ne mogu biti obe istinite.37 Zajedno sa jednom istinom time se diskriminiše i
intersubjektivna realnost u najširem smislu - svaka nepristrasna istina koja je nešto
više od izraza interesa nekog pojedinca ili grupe ljudi. Sve to ima još jednu važnu
posledicu, koja se lako nameće iz gornjih opisa, naime eliminaciju svake ideje o
zajednici, budući da ne postoji snažnije raskidanje zajednice od zastupanja
mogućnosti da svako u obraćanju drugima može da zastupa bilo koji stav, da dakle ne
mora osećati potrebu da prizna bilo koji stav izvan "svoga mišljenja". U stvari, "istina
koja je jedna", koja je oslobođena svakog uslova u obliku nekog empirijskog
ograničenja, jedini je način da se neka grupa ljudi učini sposobnom da bude
zajednica: samo društvo koje veruje u jednu istinu je istinska zajednica, u kojoj nema
podela u kojima je neko ili nešto unapred isključeno iz mogućnosti da učestvuje u
formiranju te jedne istine. Suprotni stav koji negira postojanje jedne istine može
samo da predstavlja poziv da se iskoriste sve moguće empirijske razlike da se vlastito
mišljenje zaštiti od argumenata drugih, time što se za njegov kriterijum proglašava
neka od umnoženih istina, u krajnjoj liniji istina "svoga mišljenja".

Pošto je protiv zajednice, ovakav stav je često izraz nekog resantimana, neke težnje
da se namirimo za neku pretrpljenu nepravdu ili sprečimo mogućnost da budemo
kažnjeni za nešto što smo učinili. Ono se u stvari trudi da raskine ovu simboličnu
obavezu prema zajednici koja je sadržana u stavu da je istina jedna, da bi se izvan
ove obaveze mogao ostvariti neki uži interes kome je žrtvovan opšti interes.

37
O pojmu istine koji se ovde podrazumeva više je rečeno u tekstu Univerzalni i partikularni moral
Ako sada samo ovu realnost jedne istine smatramo za pravu realnost, a moramo, jer
je realnost stvarno jedna, onda vidimo da u okviru resantimana, realnosti nema i da je
on protiv realnosti.
Da bi se izbegla mogućnost da budemo na negativnoj strani neke podele, jer je
realnost da smo smo tamo, ukidamo sve podele, ali ih dopuštamo onda kada smo na
pozitivnoj strani neke podele. Ako nas neko opomene na ovu protivrečnost, kažemo
da se on meša tamo gde mu nije mesto, niko i ne tvrdi da je istina koja se propoveda i
njegova istina, tako da ga se ona ne tiče, a pošto svako ima pravo na svoje mišljenje,
on nas diskriminiše svojim mešanjem u naš zabran istine. Istovremeno, iako
resantiman negira ideju zajednice, on će se često pozivati na neki kolektiv, jer se
najpre čini da se na ovaj način brane prava tog kolektiva, ali i zbog toga što je
kolektiv taj dodatni kriterijum istine koji omogućava da se sve prikaže kao istinito i
dozvoljeno jer se time brane njegovi navodni interesi. Na taj način odbijamo sve što
dolazi izvan neke omeđene grupe, jer se potencijalno suprostavlja njenoj samovolji,
što je dobra definicija autizma.

Ovaj izbor između jedne istine i apsolutne slobode, liči na temeljna filozofska pitanja
tipa: zašto uopšte nešto, a ne ništa? I odgovor na njih je u stvari etički, pravi dogovor
je nešto, jer je realnost okvir života, u realnosti se živi. Podele uopšte se moraju
praviti, jer su one način da se dođe do realnosti - realnost je jedna strana jedne
podele.

Neodređeni pojmovi

U navedenom izvodu iz teksta Aleksandra Brkića pominje se još jedan nezavisan

razlog protiv govora mržnje, naime, sugeriše se da je možda slučaj da pojam
"mržnja" nema jasno omeđeni objekt na koji se odnosi, da nema jasno značenje; sve
to za razliku od pojma ubistva. Ovde kao da se tvrdi da, čak iako su podele u
principu neizbežne, barem možemo izbegavati neodređene podele u kojima se
nekome pripisuje neka negativna ocena na neodređen način, odnosno način u kome
se ne zna na šta se tačno misli, pa se prema tome ta ocena može pripisati svakome, a
da ovaj ne zna na koji način da je demantuje. Ovo je sigurno opravdana primedba u
principu. I, naravno, pitanje je da li neki konkretni govor o govoru mržnje dovoljno
specifikuje uslove pod kojima smatra da je primereno primeniti ocenu o govoru
mržnje. Pitanje je da li se neka negativna ocena primenjuje mehanički na određenu
grupu ljudi samo zato što je negativna. Ali, pitanje, nezavisno od svega toga, je da li
se u principu uslovi primene tog pojma ne mogu specifikovati, odnosno, u našem
slučaju, da li je mržnja stvarno pojam bez određenog objekta.

Mržnja je osećanje i utoliko je njeno postojanje u manjem stepenu objektivno

utvrdivo od postojanja vidljivih materijalnih objekata. Ali to još nije razlog da
osporimo mogućnost njenog postojanja. Njen pojam je jasno definisan: ona je
negativno osećanje, negativno po tome jer je praćeno željom da bude nanet bol
onome koji se mrzi, često kao uzvraćanje za sličan bol nanet nama ili našoj grupi, ali
često i kao nesvesna retorzija za neodređenu osujećenost čiji nam je izvor nepoznat.
Ovakvo osećanje postoji i ono se može ispoljavati u govoru. Šta više, govor može biti
usmeren na to da se ovo osećanje prenese na druge kao priprema da oni ostvare želju
za nanošenjem boli koja prati mržnju. Ispoljavanje mržnje u govoru uvek je izraz
težnje da se ta mržnja prizna kao legitimna i postane šire prihvaćena. Govor mržnje bi
onda bio govor čiji je smisao da se vlastito osećanje mržnje prenese na druge, da se
nanese bol onome koji se mrzi samim iznošenjem govora mržnje i širenjem
negativnih osećanja prema njemu na druge, a i govor čiji je cilj priprema ostvarenja
želje da se objektu mržnje nanese bol. Čak iako baš ova definicija nije potpuna, teško
da je istina da su mržnja i govor čiji je prevashodni cilj njeno širenje nešto što ne
postoji kao određen objekt, tako da je odgovor na pitanje da li se pojmu "govor
mržnje" može dati određeno značenje, pozitivan.

Verbalni delikt

Dakle, mogući argument da je pojam mržnje ili govora mržnje nepopravljivo

neodređen nije valjan. Ali, obično se podrazumeva i jedan dalji argument. On kaže da
čak iako su mržnja i govor mržnje nešto određeno, to je ipak govor, a svaka osuda
nekog govora je neopravdana, iako je opravdana osuda drugih konkretnijih
postupaka. Sada argument glasi da govor mržnje ne treba osuđivati, jer je to govor,
pa se njime ne može učiniti nikakvo zlo koje preteže nad potrebom da se zaštiti
sloboda govora. Osuda govora je osuda tzv. verbalnog delikta, ozloglašena osuda iz
vremena titoizma.

Ipak, iako ozloglašena, ova osuda je ostala u zakonima koji još uvek zabranjuju
širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, dakle pretpostavljaju da je moguće nekog
osuditi zbog izgovorene reči. Sam Brkić na jednom mestu kaže kako je potrebno
dozvoliti slobodu govora, jer je ona tesno povezana sa slobodom misli, a pošto je
slobodu misli nemoguće i pogrešno ograničavati, pogrešno je ograničavati i slobodu
govora. Međutim, kao što su misli i govor međuzavisni i nerazdvojni, tako su i
delovanje i govor povezani. Sve zabranjene radnje posledica su nekih misli i, prema
tome, praćene su nekim rečima. Kod nas se često dešava da govornik koji je otvoreno
nekoga izvređao i pokazao otvorenu mržnju prema njemu, prikazavši ga kao nekog
ko zaslužuje kaznu, odmah zatim izjavi, da iako, eto, mi jedni drugima možemo sve
da kažemo, on bi se prvi usprotivio nasilju koje bi neko u skladu sa ovim rečima
primenio u odnosu na onog koji je objekt mržnje. Doduše, kada se nasilje desi onda
će isti govornik izjaviti da mu nije žao što se to desilo, ali je i to samo govor, pa
prema tome ne treba da podleže nikakvoj kazni.

Iako nisam pravnik, mislim da nijedna zemlja nema zakone u kojima je govor na ovaj
način potpuno aboliran od svake mogućnosti da subjekt koji ga koristi može biti
kažnjen zbog toga, nezavisno od konteksta u kome govori. Sigurno je da je moguće
nagovoriti nekoga da izvrši neko krivično delo, što njega ne oslobađa krivične
odgovornosti, ali povlači i odogovornost onoga koji nagovara. Ovakve veze su
verovatno teže utvrdive, ali to ne znači da one ne postoje ili da nisu nikada utvrdive.
Samim govorom se iznose i uvrede ili klevete, što su takođe krivična dela. A
verovatno ih ima još.

Da li je svaka osuda govor mržnje?

Ako ostavimo sad po strani krivičnu odgovornost i zapitamo se da li činjenica da

neko samo govori, opravdava stav da mu se onda ne mogu nametnuti nikakva
ograničenja u govoru, čak ni verbalnom osudom ili protivljenjem onome što neko
govori, jer samim tim što govori ne može da radi nešto što ne bi trebalo da radi -
odgovor je naravno odrečan. Sva vrednovanja su neka vrsta ograničenja, u najboljem
slučaju to nisu ograničenja koja mi postavljamo nekome drugome, nego ograničenja
koja realnost postavlja bilo kome. Na primer, ako nekome govorite da ne skače kroz
prozor, ne pokušavate da ograničavate njegovu volju, u smislu da mu se namećete
kao autoritet koga on treba da sluša, nego pokušavate da ukažete na ograničenja koja
realnost postavlja pred njega. Mi naravno treba da iznosimo takva ograničenja, što ne
znači da ih samim tim nekome namećemo.

Posebnu vrstu ograničenja predstavljaju naša mišljenja o tome šta nikako ne treba
raditi, odnosno o onome što je za osudu, a često se osuđuje sadržina nekog govora
ukoliko smatramo da se njime krše neke temeljne vrednosti, a ne postiže ništa. Mi na
ovaj način diskriminišemo u etičkom smislu jednu vrstu govora. Kada se to kaže na
ovaj način, to odmah izaziva primedbu da mi protivrečimo time svome opredeljenju
za slobodu, jer su sva ograničenja slobode ista i sve ih treba odbaciti. Tako i Brkić
kaže da je čak i govor koji zabranjuje netoleranciju takođe netolerantan - da oba
govora imaju istu logičku strukturu, pa prema tome moraju biti i oba osuđena ili
pohvaljena na jednak način.

Čini se, međutim, da to nije tačno i da ova razlika u logičkoj strukturi postoji. Tačno
je da oba govora nešto zabranjuju, ali različite stvari; s druge strane, jedan govor je
odgovor na drugi. Osuditi netoleranciju znači intelektualno kazniti nekoga zbog toga
što je bio netolerantan, što je kažnjavao prostu pripadnost nekoj grupi, kažnjavao
nešto što ne ulazi u domen ljudske slobode.

Da objasnimo prvo prvu razliku. Uzmite primer čoveka koji je nekog drugog iz
proizvoljnog razloga držao u privatnom zatvoru. On dospeva na sud i biva osuđen na
kaznu zatvora, ali se obraća sudiji sa pitanjem: kako Vi sada smatrate da imate pravo
da meni učinite isto ono što sam ja uradio nekom drugom čoveku, a zbog čega me
sada kažnjavate? Kako to da Vi smete da zatvarate ljude, a ja ne smem? Naravno da
će na ovo pitanje sudija odgovoriti da oni ne rade istu stvar, i pored toga što je spolja
gledano i jedno i drugo zatvaranje, jer sudija, kao ovlašćeno lice, zatvara krivog, dok
je osuđeni zatvarao nevine kao neovlašćeno lice. Osuđeni se osuđuje zbog nekog
postupka, dok netolerantan čovek ne osuđuje postupke, nego biće nekog drugog
čoveka.

Tako dolazimo do mogućnosti da razlikujemo govor koji smatramo da je nedopustiv i

koji se dosta dobro može nazvati govorom mržnje, pri čemu govor mržnje i osuda
govora mržnje nemaju ni izdaleka istu strukturu.

Mislim da je nedopustivo govoriti na način koji nekoga isključuje iz mogućnosti da

participira u zajedničkim vrednostima zbog nečega što ovaj ne može uopšte da
promeni ili se ne može navesti ubedljiv razlog zašto bi ta promena služila
zajedničkim vrednostima. Na ovaj način neko se osuđuje zbog onoga što on jeste, ne
zbog onoga što čini, dok se netolerantan čovek osuđuje zbog jedne određene stvari
koju čini, ne bilo koje, naime zbog netolerancije. Pri tom je zanimljivo da se
istinski netolerantan može biti samo u govoru. Sami ne-govorni postupci nikada ne
mogu da tako jasno iskažu netolerantne namere. Samo govor može da jasno iskaže da
neko osuđuje svaku varijantu nečijeg postojanja i to postojanje kao takvo.

Dve političke podele

Ova ista razlika između osude konkretnih postupaka i osude nekoga kao takvog,
deluje i kod razlikovanja koja se kod nas prave u političkom govoru. Na primer, zašto
podela nedemokratsko-demokratsko, ako se koristi za ocenu političkih protivnika
najčešće i u principu nije primer netolerancije, dok razlika patriotsko-izdajničko
najčešće i u principu jeste? Opet se radi o tome da naizgled onaj ko govori o
nedemokratama nekoga diskvalifikuje, a diskvalifikuje ga pozivajući se na njegovo
diskvalifikovanje nekog drugog kao izdajnika. Rade li oni istu stvar?
Iako se svaki pojam može koristiti na manipulativan način38, demokratija i izdaja su
pojmovi koji se različito odnose prema mogućnosti manipulacije u autoritativne
svrhe. Ukratko, demokratija spada u pojmove univerzalnog morala, dok je izdaja
pojam koji se prevashodno pojavljuje u partikularnom moralu. Preko etikete izdaje
lako se mogu postizati autoritativne svrhe, dok je to teže preko pojma
nedemokratičnosti, jer ovi pojmovi imaju bitne razlike.

Najpre, biti nedemokrata nije kažnjivo, dok je izdaja kažnjiva po zakonu, iako se to
dešava u veoma retkim slučajevima. Drugo, ocene o nedemokratičnosti, kada su
prave, pozivaju se na javni govor koji je svako mogao da čuje, dok se ocene o izdaji
obično pozivaju na radnje koje se ne vide i zavise od namere da se nanese zlo svojoj
zajednici. To je i treća razlika: "nedemokrata" je ocena koja ne povlači zlu nameru,
već može da povlači samo neznanje o principima demokratije, dok ocena "izdajnik"
povlači zlu nameru. Izdajnik je najjača zamisliva politička osuda, razumljiva u
svakodnevnom govoru, dok ocena o nedemokratičnosti ne izaziva ni blizu toliko
emocija.

Ove razlike su ključne jer je glavna osobina autoritarne politike da drugačije

mišljenje od svog vidi kao izdajničko, odnosno kažnjivo i zlonamerno.

Sve ove spoljašnje karakteristike upotrebe ovih pojmova govore da ocena o

nedemokratičnosti ne može lako da se iskoristi za eliminisanje političkih protivnika
iz konkurencije, što ne važi za etiketu "izdaje". U stvari, izdaja je pojam kojim se
precizno može meriti prisustvo autoritarnog ili nedemokratskog u nečijoj
politici, jer se on skoro nikada ne javlja u demokratskoj politici. To je vidljivo i
iz činjenice da će autoritarna ličnost za neku vrstu izdaje smatrati svako drugačije
mišljenje od svog, dok je veoma teško nekoga ko drugačije misli od nas, samo zbog
toga nazvati nedemokratom. S obzirom da se ocena o izdaji poziva na skrivene
namere i radnje, ona se lako pretvara u nešto što se ne može demantovati, dok se
ocene o nedemokratičnosti, kao što smo rekli, pozivaju skoro isključivo na javno
38
To je slučaj kada negativna ocena koju nosi neki pojam preteže u nekom govoru nad eksplikacijom
njegovog sadržaja, koji se podrazumeva. Ovo izbegavanje eksplikacije pojma ponekad u stvari znači
da nikakav održiv i smislen pojam i ne stoji iza negativne ocene.
izgovorene reči kojima su iskazani nečiji politički principi, a koje je svako mogao da
čuje.

Tako se pokazuje da, iako je pojam demokratije normativniji i komplikovaniji, o

primeni tog pojma na konkretne pojave se može govoriti na objektivniji način od
načina na koji se može govoriti o tome da li je neko izdajnik ili ne, iako je izdaja
nešto što bi navodno trebalo da povlači konkretne postupke.

Još jedna bitna razlika sledi iz činjenice da, za razliku od pojma nedemokratičnosti,
pojam izdaje nema nikakav pozitivan pandan, jer društvo bez pravih izdajnika može
biti i demokratsko i nedemokratsko, dok će društvo koje je odustalo od
nedemokratičnosti naravno biti demokratsko. Kada se suprostavljate
nedemokratičnosti jasno je za šta se zalažete, dok kada se suprostavljate pravoj izdaji
još ostaje pitanje za kakvo društvo se zalažete. Demokratija je jednostavan pojam
koji definiše vladavinu u interesu naroda (građana) u dva smisla: ona je s jedne
strane sistem koji im dozvoljava da različito misle bez straha, a, s druge strane,
ona ostvaruje obećanja koja su odobrena na izborima. To znači da je, u najširem
smislu, nedemokratska ona politika, koja sprečava različito mišljenje sa ciljem da se
ne utvrdi da se ciljevi politike ne ostvaruju i da se neko ne pozove na odgovornost.
Jedan detalj: u demokratiji nema "svako svoje mišljenje", jer se na taj način ne može
utvrditi kako izgleda realnost, koja je neophodna da bi se odgovorna politika vodila.
Tako se vidi da je u stvari glavna karakteristika demokratske politike da dozvoljava
uticaj realnosti na samu sebe.

Sve ove razlike jasno pokazuju da se ovim dvema podelama ne radi ista stvar, niti će
se one u jednakoj meri javljati i u demokratskoj i u autoritarnoj politici. Jedna od ovih
podela deo je demokratske politike, a druga deo autoritarne politike.

Ostaje još samo jedan prigovor: šta ako su stvarno izdajnici? Ako se i složimo da je
upotreba reči "izdajnik" po pravilu povezana sa ciljevima autoritarne politike, može li
ona biti izrečena pod argumentom da je to istina i da istinu naravno treba reći bez
obzira na sve? Može, ali uz velike ograde.
Najpre, prvo svoju ocenu morate da striktno ograničite na pojedince koje želite da
optužite za izdaju, jer se etiketa o izdaji samo uz krajnje natezanje može primeniti na
sve zastupnike ili birače suprotne političke opcije od vaše. Broj ljudi koji su skloni da
namerno štete svojoj zajednici, što bi bio pojam izdajnika, prirodno je veoma mali. S
druge strane, istorija pokazuje da veliki broj ljudi može biti za autoritarnu politiku, na
svoju štetu. Potom, morate da precizno definišete izdaju tako da je jasno da po vama
nije izdajnička svaka politika koja se razlikuje od vaše, pri čemu je i kriterijum za
izdaju, upravo razlikovanje od vaše politike. Pored toga, čak i ako dovodite u pitanje
tvrdnju da je broj mogućih izdajnika veoma mali i insistirate da ocenu o izdaji
iznosite samo zato što je istinita, pošto ona najčešće ne može biti direktno proverena,
da bi vaša tvrdnja ipak bila koliko toliko verodostojna vi se morate osloniti na to da
po pravilu niste skloni sredstvima autoritarne politike. A to je ono što oni koji koriste
etiketu izdajnika po pravilu nisu u stanju da urade. Upravo političari koji najviše
govore o izdaji, istovremeno zastupaju i stav da je dozvoljeno lagati u političkoj
borbi, a demokratiju proglašavaju za ideološki pojam. Za onoga ko ne želi da koristi
sredstva autoritarne politike, a optužba za izdaju je jedno odo njenih glavnih
sredstava, izdaja je nešto što se može javiti samo na krajnjoj margini političkog
života, nešto što ne može da bude noseći politički pojam.

Otkud onda protivljenje ovoj podeli demokratsko-nedemokratsko?

Ako su ovi argumenti vezani za razliku demokratsko-nedomokratsko, koja je nužna

posledica postojanja pojma demokratije, dobri, kako je onda uopšte moglo doći do
toga da se podela demokratsko-nedemokratsko dovodi u pitanje?

Da bi dali odgovor na ovo pitanje mora se napraviti jedna bitna razlika: jedno je
dovoditi u pitanje da postoji primenljiv, određen i važan pojam demokratije, a
nešto sasvim drugo tvrditi da nije dobro da u društvu postoji podela na
demokratski i autoritarno nastrojene političke partije. Naravno da nije dobro da
postoje autoritarne partije i realna podela na demokratske i nedemokratske partije.
Pitanje je samo kako doći do društva u kome nema autoritarnih partija? Čini se da se
to ne može postići tako što se nedemokratske partije naprosto proglase za
demokratske, a pogotovo je to nemoguće postići tako što se sam pojam demokratije i
odatle izvedena pojmovna podela na demokratsku i nedemokratsku politiku dovodi u
pitanje. Jer, ova poslednja strategija u stvari odgovara autoritarnim političarima
budući da jedna podela u kojoj oni stoje na negativnoj strani nestaje i gubi svoju
snagu, što je naravno u njihovom interesu.

Drugi razlog da se dovodi u pitanje podela na demokrate i nedemokrate je taj da je ta

podela loša, jer deli ljude, a ne postupke, i na neki način "demokrate" oslobađa od
mogućnosti da budu nedemokratični u postupcima i obrnuto. Ovo je, naravno, takođe
pogrešna upotreba pojmova demokratsko-nedemokratsko, jer se ta podela mora
odnositi na postupke, a ne na biće nekih ljudi. Ukoliko se ona ustaljuje i gubi vezu sa
svojim kriterijumom i pojmom demokratije, ona postaje mehanička i može da služi
uskim političkim svrhama, ali to ne znači da se u nužno skraćenom političkom
govoru neke partije ne mogu označiti kao autoritarne, onda kada se one dosledno
ponašaju nedemokratski bez ikakvih nagoveštaja da bi mogli da razmisle o promeni
te politike.

Dakle, bilo da se neko zalaže za konsenzus o demokratiji ili za odmerenu

upotrebu ovog pojma samo na postupke, oba ova zahteva mogu biti
pozdravljena - međutim, oba ova zahteva podrazumevaju da je pojam
demokratije prihvaćen i određen i da se on ne dovodi u pitanje.

Međutim, može se imati i sasvim suprotna strategija, da se podela ne demokratsko i

nedemokratsko dovodi u pitanje iz principijelnih razloga kao podela koja je kao takva
nešto pogrešno, pri čemu se najčešće sugeriše da je ona kao takva moralno
neprihvatljiva, a kod Aleksandra Brkića se sugeriše i da je ona metodološki
neprihvatljiva, jer svaka podela pravi istu vrstu pojmovne diskriminacije sprečavajući
slobodu govora. Ako se sada upitamo zbog čega se u našoj javnosti tako često bira
ova druga strategija, razlog bi morao imati veze i sa tim da se u jednoj strategiji
pojavljuje realnost, a u drugoj ne. Ako izaberete da imate određen pojam
demokratije, dakle pojam o nečemu što smatrate da je dobro, vi, s jedne strane,
fiksirate ono što smatrate za istinito u sferi vrednosti, a sama realnost takođe biva
određena prema kriterijumu koji je sadržan u pojmu koji ste prihvatili: određeni
postupci postaju demokratski i pohvaljeni, određeni postupci nedemokratski i zbog
toga obeshrabreni i negativno određeni. Ovim se stvara neko ograničenje za
postupke, iz koga proizilaze neke obaveze i ocene. Pojam demokratije osim što daje
kriterijum vrednovanja, takođe i konstituiše određenu realnost, jer postupci koji su
izvršeni u skladu sa pravilima demokratije, ne bi postojali da nije bilo tih pravila.

Suprotna strategija koja dovodi u pitanje sam pojam demokratije iz principijelnih

razloga, npr. kao osnovu za jednu navodno diskriminatorsku politiku, ali zajedno sa
njim i sve ostale pojmove kao takve, ukoliko pretenduju da imaju intersubjektivno
važenje, u stvari izbegava ovo suočavanje sa realnošću. Ukoliko nema merila, nema
ni ocene da je nešto bilo progrešno. Razlog da izaberemo ovu mogućnost može biti
bilo to što su u realnosti već prekršena sva moguća ograničenja koja bi proizilazila iz
nekog univerzalno prihvatljivog vrednovanja ili to što se na taj način otvara
mogućnost da se i u budućnosti deluje bez ograničenja. Nešto realno se naravno mora
događati, ali se na ovaj način sprečava da ono bude prepoznato i ocenjeno po bilo
kom kriterijumu.

Tu dolazimo do onoga što predstavlja najdublji problem vezan za ova pitanja. Ako
nastavimo sa ovom drugom strategijom - a neka njena varijanta usvojena je u većoj
ili manjoj meri u širokom krugu - važni pojmovi će početi da se prazne od sadržaja, a
sa njima i realnost, jer je realnost spoj realnog materijala i tih pojmova. Ograničenja
koja realnost nameće, a čije poznavanje omogućava slobodno delovanje, jer sprečava
udaranje glavom u zidove, nestajaće iz javnosti, a atomizirane individue koje su se
osvedočile da je nemoguće uspostaviti saglasnost o realnosti i da se u tim uslovima
svi zajednički poduhvati razbijaju o ograničenja realnosti, prepuštaće se rezignaciji i
defetizmu. Tako će u ime slobode biti napušten svaki ogranizovan oblik zajednice,
svaka intersubjektivno (a ne samo kolektivno) priznata vrednost, svaka pretenzija na
univerzalno, što se dobro može opisati kao nihilizam, u našem slučaju, srpski
nihilizam.
Trenutna situacija se pesimistički može opisati kao nulta tačka. I to ne zato što mi
nemamo znanja i mišljenja, nego zato što smo većinom usvojili pogrešnu filozofiju
koja opisuje status tih mišljenja. Ali i to se može vremenom promeniti. Da bi krenuli
napred, moramo da principe koji su doveli do razgrađivanja realnosti i zajednice
napustimo i okrenemo se inače u istoriji i filozofiji dobro potvrđenim principima. Ne
treba da odustajemo od pojmova i podela, nego da se trudimo da pojmovi i podele
budu pravi i da odgovaraju svrsi zbog koje se prave. Ne treba da govor protiv
netolerancije proglašavamo za netolerantan, jer zajednica počiva na ograničenjima
koja ne služe da ograniče slobodu, nego da je omoguće. Ne treba da olako pristajemo
da su naša mišljenja samo izraz našeg specifičnog bića i da ih svako drugi može
legitimno odbaciti, jer ona to nisu: mi smo sposobni da se odnosimo prema realnosti
koja je ista za sve i da kontrolišemo uticaje svoje posebne prirode. Ne treba da
odbacujemo pojmove i vrednosti kao proizvoljne, jer ih njihova nematerijalna priroda
navodno čini takvima: pojmovi i vrednosti jednako se odnose na realnost i podvrgnuti
su objektivnom kriterijumu.

Moramo biti u stanju da odogovorimo na jednostavno pitanje: Za šta smo? Koje

pojmove smatramo korisnim, koje vrednosti i merila smatramo ispravnim, koje
stavove smatramo istinitim? Ako nam neko prigovori da mu tako nešto namećemo,
treba mu odgovoriti da u stvari on nama nameće društvo u kome ništa neće biti
zajedničko, društvo individua ili kolektiva koji su nesposobni za univerzalno.

(objavljeno 03.04.2006)

Autoritarno-demokratski rečnik

Pošto značenja reči određuju njihove upotrebe, a one mogu biti razne, cilj ovog
rečnika neće biti da pokrije sva značenja izabranih reči. Važna su samo značenja koja
te reči zadobijaju u autoritarnoj i demokratskoj politici u Srbiji našeg vremena. Na
primer, autoritarni političar u Americi neće Zapad koristiti kao univerzalno strašilo,
nego će to biti promenljive sile zla koje se nalaze na drugim političkim stranama
sveta. Rečnik sigurno nije potpun, ali s obzirom da je svrha autoritarne politike
ograničena, njen rečnik i ne treba da bude preširok. Ovo su najfrekfentnije reči,
redom kojim su se nametale (najpre je dato značenje u autoritarnom rečniku, a onda u
demokratskom):

Moral - aut. osnovni medijum autoritarne politike; kod jednostavnijih pitanja on je

konvencionalan, ali kada počne da se primenjuje na komplikovanija pitanja postaje
izraz interesa autoritarne grupe i, paralelno, biva zaštićen od kritike dem. pravila koja
štite interese svih, neproizvoljna i ukorenjena u neku intelektualnu tradiciju i zbog
tog imuna na uticaje iz sfere politike; moral se shvata kao ograničenje za politiku, a
ne kao njen medijum

Sloga, jedinstvo - aut. fetiš autoritarne politike; autoritarne ličnosti zainteresovane

su za slogu iz prostog razloga što se na taj način, ukoliko su one nosioci politike,
eliminiše opozicija i kritika te politike; pored toga, jedinstvo se uzima kao da
magično deluje na ostvarivanje ciljeva politike, npr. ne vidi se nikakav problem u
tome da neka grupa može jedinstveno da skoči u neki ambis ili glavom krene u neki
zid a da im jedinstvo neće nimalo pomoći dem. saglasnost je cilj svake rasprave
vezane za osnovna moralna ili politička pitanja, ali se neslaganje i kritika u principu
ne odbacuju; kvalitet politike presudno utiče na uspeh, dok je slaganje poželjno u
onoj meri u kojoj se ne pojavljuju razlozi za kritiku

Izdajnik - aut. svako ko ne prihvata određenu autoritarnu politiku; izdajnik je

suprostavljen narodu čiji je glasnogovornik autoritarni političar dem. ne pojavljuje se
kao politička kategorija

Narod - aut. izmišljena grupa unutar nacije koja legitimiše autoritarnu politiku; ovoj
grupi ne pripada niko ko dovodi u pitanje aut. politiku i ima svoje mišljenje - imati
odvojeno mišljenje i biti izdajnik su jedno isto. dem. nacija - zajednica u okviru koje
se odvija kulturni i politički život, pre se pojavljuje u pogledu sa strane i pri
upoređivanju sa drugim zajednicama nego u govoru u samoj zajednici; nikad se kao
pojam ne suprotstavlja vlasti, kao da u društvu postoje npr. vlast, intelektualci i narod

Ideologija - aut. ono što počiva samo na volji neke grupe, što je stvar izbora i što
zbog toga obavezuje samo njene pripadnike i ne podleže kritici; autoritarne ličnosti u
ideologiju svrstavaju sve što ne postoji kao materijalna činjenica; pojam je najpre
neutralan, ali dobija jače ili slabije negativne ili pozitivne predznake u zavisnosti od
toga da li su neke ideje ili bilo kakvi stavovi prihvaćeni od strane neke autoritarne
grupe ili su to stavovi njenih protivnika. dem. pretežno negativan pojam pod koji
potpadaju ona mišljenja koja se na neki od načina štite od kritike; mišljenje kome je
više stalo do delovanja na slušaoce, nego do istine

Istina - aut. ono što odgovara interesima autoritarne grupe dem. ono što odgovara
stvarnosti

Lopovi, idioti, kriminalci, ustaše, psihopate, mafijaši - aut. politički

protivnici dem. ove reči se ne koriste u politici

Nacionalni interes - aut. interes autoritarne grupe dem. zaštita prava i prosperiteta
svakog člana društva (nacije)

Sloboda - aut. naizgled najcenjenija vrednost; u stvari, opredeljenje za otsustvo

ograničenja, potrebno da bi autoritarna politika bila legitimna; sloboda se vidi i kao
sloboda da se drugi ne priznaju kao izvor bilo kakve obaveze, otuda se prava sloboda
vidi u izolovanosti dem. neophodno sredstvo da bi se ostvarili ciljevi prosperiteta;
sloboda je moguća tek u uslovima zabrane kršenja slobode drugih (svakoga); sloboda
postoji radi istine, sreće, zajedničkog dobra, a nije sama sebi svrha, niti je najviša
vrednost

Razlike, podele - aut. pojmovne razlike, kao korištenje različitih kriterijuma, u

principu su nepoželjne, jer podsećaju na protivljenje volji autoritarne grupe i na
slobodu mišljenja; podele su poželjne kada kriterijume postavlja autoritarna grupa
dem. kada su pojmovne one su motor napretka, znak postojanja kriterijuma i
ograničenja; podele su loše kada se odnose na deljenje ljudi prema osobinama koje
ne mogu kontrolisati ili spadaju u prava koja ne štete zajednici; npr. loše je sa
vrednosnim posledicama deliti ljude po nacionalnosti, rasi, polu itd. ili im zamerati
političke razlike kao takve

Borba, sila, rat - aut. stanja za koja je autoritarna politika dizajnirana, jer su to
stanja u kojima su suspendovana univerzalna ograničenja; autoritarna politika svoje
okruženje vidi kao iracionalno i neprijateljsko, zbog toga se u takvom odnosu ne
može pozivati na nešto univerzalno, već preostaje samo sukob dem. granična i
nepoželjna stanja; kada nisu preduzeta u nuždi, njihovo iniciranje smatra se izrazom
slabosti; borba je prihvatljiva kao takmičenje ili odbrana

Nepravda - aut. autoritarna politika sav svoj smisao vidi u delovanju koje se tiče
neke nepravde; preferira se uzvraćanje istom merom u odnosu na ispravljanje
nepravde; zbog toga se o kriterijumu pravde ne raspravlja (jer kriterijumi
ograničavaju apsolutnu slobodu) dem. nepravda se posmatra kao nepoštovanje
univerzalnog poretka, a njeno ispravljanje kao njegovo osnaživanje; raspravlja se o
kriterujumu pravde; politikom se ostvaruju prvenstveno ciljevi koji stvaraju novu
vrednost, a ne traže povraćaj oduzete vrednosti

Poniženje - aut. dominantno i trajno osećanje koje se javlja u autoritarnoj politici;

neko poniženje je razlog raskidanja prećutnog ugovora sa širom zajednicom dem.
poniženje je pre sramota za onog koji ponižava nego za poniženog; dem. politika želi
da se oslobodi osećanja poniženosti

Ponos - aut. osećanje koje bi trebalo da prati sve poteze aut. politike, negacija
poniženja dem. osećanje koje nastaje sa našim uspehom ili uspehom nekog nama
bliskog
Dostojanstvo - aut. proizvod autoritarne politike dem. osobina koja se pripisuje
onome ko brani i poštuje univerzalne norme

Hrabrost - aut. suprotstavljanje okolini, izlaganje riziku, najviša hrabrost je svestan

izbor prirodnog stanja sukoba ili rata dem. dem. politika pored hrabrosti ceni
promišljenost i znanje, posebno znanje o univerzalnim pravima i upornost da se ta
prava brane; hrabrost je odbrana tih normi pod rizikom za vlastiti život

Uvreda - aut. protivljenje autoritarnoj volji; bilo kakva negativna ocena aut.
politike; autoritarna ličnost želi da izjednači želje i stvarnost i protivi se svakom
suprotstavljanju njenim željama; autoritarna politika je u svom elementu kada deluje
iz nekog jakog osećanja dem. uvreda je takođe poniženje za onoga koji vređa; u dem.
politici postoji napor da se ne dela pod uticajem osećanja uvređenosti

Zapadno, Istočno, srpsko, hrvatsko, albansko itd. - aut. vrednosne ocene

dem. odredbe stvarnosti

Zapad - aut. zajedničko ime za Ameriku i zemlje Evrope koje se vide kao apsolutno
zle i trenutno svemoćne; zle namere onemogućavaju svaku zajedničku vrednost sa
članovima ovih nacija, a svemoć objašnjava zašto aut. politika ne može da postigne
obećane rezultate; protivnici aut. politike od Zapada primaju naloge dem. aut. etiketa;
strana sveta na kojoj se nalaze dominantni faktori u međunarodnoj politici; zemlje
čija je kultura dala, baš kao i istočna, nemali doprinos srpskoj i svetskoj kulturi

Patriota - aut. pripadnik nacionalističke autoritarne grupe dem. čovek koji želi
dobro svojoj zemlji

Demokratija - aut. neomiljena kao ograničenje aut. vladavine, kuđena kao

odsustvo čvrste ruke; diskvalifikovana kao zapadni izum; iskorišćena kao vladavina
većine onda kada većina podržava aut. politiku dem. - vladavina u interesu naroda
prema utvrđenim i proverenim pravilima; duh demokratije je duh opšteg interesa
nasuprot partikularnom interesu; demokratija nije sleđenje volje većine u svim
pitanjima - npr. u slučaju da većina želi stanje bez zakona, demokrata (onaj koji želi
da dela u ineteresu svih) bi bio protiv volje većine

Mondijalisti - aut. oni koji u okolnom svetu ne vide neprijatelje. dem. etiketa iz
aut. rečnika, pojam kome se ne može dati neko korisno pozitivno značenje

Globalizacija - aut. negativan proces vidjen isključivo kao nasilje nad malim
narodima od strane moćnih i bogatih; odgovor na globalizaciju vidi se u izolaciji
dem. realan proces povezivanja na svetskom nivou i proces ujednačavanja političkih,
kulturnih i ekonomskih normi; ima pozitivne i negativne strane.

...

(Rečnici obično nemaju zaključke - pa i ovo neće biti zaključak - ali se iz rečnika
može učiti i kasnije se na osnovu tog znanja može prepoznati i razumeti jezik koji
neko koristi. A poznavanje jezika je osnova za raspravu, ukoliko se u njoj vidi nešto
pozitivno)

(objavljeno 18.04.2006)

Pogrešna politika

Bez sumnje će biti reči o srpskoj politici pod ovim naslovom. Međutim, ne može se
napisati ni ovaj naslov ni ova prva rečenica, a da ne nastane nesporazum sa dobrim
delom naše javnosti. Najpre, "pogrešna politika": da li to uopšte postoji? Nema li i tu
svako svoje mišljenje? Kada ste, na primer, čuli nekog političara da Vam je izložio na
suvisao način u čemu se sastojala greška politike koju je vodio, a da to u stvari ne
bude skrivena pohvala, kao kad se kaže da se previše verovalo u pravdu ili nešto
tome slično? "Pogrešna srpska politika" je još veća sablazan: nismo li godinama
tragali za srpskim zemljama, okupljali sve Srbe u jednu državu, delili politiku na
srpsku i antisrpsku, sprečavali "zatiranje svega što je srpsko"? Ne nosi li i nedavna
podela izražena na referendumu u Crnoj Gori, inače nastala u poslednjim godinama,
takođe srpski predznak? U već dobro poznatoj kontroverzi oko radikalskog pozivanja
Ratka Mladića na samoubistvo, poslanica rezimira: "Možda nije hrišćanski, ali je
srpski" i time udara taj konačni pečat na sva pitanja, jasno ističući kriterijum kojim se
rukovodi.

Kod nas je za deo javnosti srpsko postalo kriterijum za istinito, moralno i dobro,
umesto da bude obrnuto, da istinito, moralno i dobro, budu kriterijumi kojima ćemo
procenjivati sebe same i ono što je naše - srpsko. I tu dolazimo do glavne greške u
srpskoj politici: ovo napuštanje univerzalnog, njegovo podređivanje nečem
partikularnom, proizvoljnom, materijalnom, kao što je prosta oznaka porekla iza koje
se može kriti sve i svašta, ovo odbijanje da se vlastitost meri prema nečem što je
nezavisno od njene volje i više od nje, i obrnuto, merenje tog višeg vlastitim
proizvoljnim aršinima, krajnji je uzrok loših ishoda srpske politike.

Jer, loš ishod u stvari ne povlači obavezno grešku u nekoj "politici". Npr. na utakmici
možete biti poraženi, iako ste igrali najbolje što možete. Iako se o vašim greškama
možda ne može govoriti, ipak će biti neprimerene rečenice da nije od vas zavisio
rezultat i da vi niste odgovorni za poraz. Takođe, čak i u tom slučaju, racionalno će
biti da protiv istog protivnika ne igrate ponovo na isti način. Međutim, analogija sa
ovim primerom nije dobar opis srpske politike. U primeru sa utakmicom stalna je
želja za takmičenjem i igrom, koja je moguća samo pod nepristrasnim pravilima, dok
bi se srpska, osobito spoljna, politika mogla dobro opisati kao želja da se više ne igra,
da se više nema ništa sa bivšim protivnicima i takmacima.

Kako, ko i zašto je doveo do ovakve psihološke situacije, manje je važno, od

perspektive da se iz nje izađe. Iz krhotina nekadašnjeg jezika može se naslutiti, da
smo mi smatrali da smo u prethodnom periodu nešto učinili za druge, finansirali,
zaostajali u njihovu korist, branili ih ili šta već, onda smo zatražili da nam oni to
vrate, a kad ovi nisu hteli, onda smo rešili da prekinemo tu razmenu i da nemamo
više ništa s njima, prethodno uzevši sve svoje sa terena. Ova želja da nemamo više
ništa s njima, želja za konačnim istorijskim rešenjima, razgraničenjima, čistim
računima za sva vremena, želja za namirivanjem dugova, a ne za novim stvaranjem,
proglašena je urgentnom i, čak ne ni javno, ali ipak izgleda dominantno u krugovima
koji su odlučivali, nametnuta kao vodilja srpske politike. Želja da se raskrsti sa
drugima, da se izbegnu "poniženja", "žrtvovanja", "popuštanja", "iskorištavanja", a
kasnije i reakcija na frontalne nepravedne i rasističke tretmane u zapadnoj i hrvatskoj
javnosti, dovela je do toga da je dobro postalo samo ono što je srpsko, dok se loše
počelo meriti time da u njemu ima stranog porekla, porekla na Zapadu ili kod drugih
balkanskih naroda sa kojima smo ratovali ili kod bilo koga.

Problem sa ovim opredeljenjem je u tome što se, ako se uopšte želi imati nešto npr. sa
istinom, onda se obavezno ima nešto i sa drugima, jer je istina univerzalna, jednaka i
jedna istina za svakoga. Tako se desilo da se, kada se ova logika okrene na drugu
stranu, pravi Srbin postaje kada se nema ništa sa drugima, a za to je potrebno da se
raskrsti sa univerzalnim vrednostima i jasno pokaže da drugi i istina nekoga uopšte
ne obavezuju. Međutim, tada njegov položaj postaje u potpunosti oslonjen na
njegovu fizičku snagu i stihiju sudbine, u njemu je prava "nesrećna svest", svest koja
nastaje kada mislimo da smo u ratu i uzajamnom nipodaštavanju sa svima ostalima,
okrenuti nasuprot od zajedničke igre i istine. Ovako samozaljubljeni, sami, bez
korektiva u nečem izvan nas, teško postižemo bilo kakav cilj, a kriterijum nam
postaje nešto apstraktno i prazno, kao što je oznaka "naše".

Prigovori da su "Srbi" bili, ili još uvek jesu, predmet rasističkog tretmana u
poslednjim godinama, u kome je srpsko bilo sinonim za nešto krajnje negativno,
često bez ikakvih ograda i obzira koje ja upravo ovde tražim, ne menja ništa na stvari.
Ako neko radi nešto što je moralno zabranjeno, ne treba u tome tražiti povod da vi
radite isto. Ako neko u "sprskom" vidi nešto samo negativno, ništa bliži istini neće
biti ni onaj koji u srskom vidi kriterijum za pozitivno, a u tuđem kriterijum za
negativno.
Pri tom, može da se učini da se time što se oznaci srpskog oduzima status moralnog
kriterijuma, čini nešto čime se na taj način uzvišena oznaka ponovo unižava i da onaj
koji ne smatra da je srpsko kriterijum za dobro, smatra da je ono kriterijum za loše,
da se stidi svoje nacije itd. Ništa nije dalje od istine. Upravo oni koji srpsko uzdižu na
pijedestal moralnog kriterijuma, čine našem društvu najgoru moguću uslugu. Na taj
način se najpre deli samo srpsko društvo, jer nikad se ne može desiti da svi ljudi
pristanu da univerzalne kriterijume zamene proizvoljnim, empirijskim kriterijumima.
Sve što se na taj način može postići su apatija i međusobno udaljavanje i
nerazumevanje. S druge strane, takvo društvo se odriče svih svojih prava u odnosu na
spolja, jer sva prava počivaju na konsenzusu i univerzalnim pravilima, takođe sva
prava se postižu onda kada se na nepristrasan, naravno ne-srpski (u smislu
kriterijuma) način, pokaže da je istina da su neka prava prekršena.

Ljudi koji na ovaj način doživljavaju ono što je srpsko, samo su deo srpskog društva.
U srpskoj kulturi je veoma jaka univerzalistička crta, što je verovatno posledica
integrativne i otvorene uloge Beograda, kao glavnog grada, i Srbije, u staroj
Jugoslaviji, i relativno sređenog i dobrog života koji je prirodno težio stvaranju, a ne
osveti ili namirivanju dugova. Ali, u novije vreme, ova univerzalistička crta
denuncirana je kao izdajnička, jer u svetu srpskog i nesrpskog postoje samo
empirijski kriterijumi, i ako ste protiv da srpsko bude kriterijum za dobro, verovatno
ste da to bude hrvatsko ili evropsko itd. U stvari, srpstvo kao prosta oznaka porekla i
tradicije ima neuporedivo širi opseg i važenje od srpstva kao kriterijuma za dobro,
koji se kao i svi slični kriterijumi može samo odbaciti.

Ovo napuštanje idealnih kriterijuma u ime nečeg empirijskog i materijalnog, kao što
je oznaka porekla, nije samo manja greška u kulturi, ona je direktno suprotna
normalnom kulturnom kretanju. Na taj način se može rasparati celokupno kulturno
tkanje, i ne samo kulturno, već i političko.

Jer, na primer, srpska matematika ili fizika, srpska psihologija, filozofija ili srpska
ekonomija ili politika, mogu postojati samo kao oznake porekla, ali ne postoji neka
posebna matematika ili fizika za Srbe, posebna psihologija, filozofija ili principi
ekonomije ili politike, koji ne bi važili za ostale narode. To znači da je kriterijum za
sve to potpuno nezavisan od onoga ko se trenutno bavi njima, a tražiti npr. srpsku
matematiku, sa različitim istinama koje važe samo za Srbe, koja bi bila samo srpska i
deo srpskog "identiteta", siguran je put ka zaključku da je matematika potpuno
nerazumljiva nauka bez ijedne etablirane istine. Isto je i sa drugim disciplinama koje
smo naveli.

Trenutna srpska politička situacija bi se na nešto duhovnijem planu mogla opisati kao
stanje u kome više nema idealnog sveta, u smislu da više ne važi nijedan princip,
stanje u kojem se nijedan stav nije ukotvio u nepristrasnoj istini. Prateći fenomeni tog
stanja su drastične podele oko skoro svih pitanja, apatija građana, otvoreno
napuštanje primerenih kriterijuma u korist političke pripadnosti, kao što je podela
preduzeća strankama putem koalicionih ugovora ili nemešanje stranaka u "tuđa"
ministarstva, otvoreno ignorisanje javnosti ili najnovije "nemešanje u kadrovska
rešenja" drugih stranaka. Sve ovo su u potpunosti besmislena ili neprimerena pravila
koja se sasvim javno poštuju, iako većina ljudi, pa čak i sami akteri, na neki način
moraju znati da su ona pogrešna.

Duhovna konfuzija u kojoj se našla dominantna srpska javnost posle rezultata

crnogorskog referenduma takođe je rezultat delovanja ove pogrešne kulturno-
političke matrice. Naime, prve reakcije su u delu javnosti bile potpuno apokaliptične.
Na naslovnim stranama bili su naslovi "Kraj" i "Gotovo je", "Politika" je izveštavala
kako su Srbi u Crnoj Gori "u strahu", i da se pitaju i takva pitanja kao što je "gde
ćemo sada da se molimo", na naslovnoj strani bili su stanovnici sela koji svi žele da
prodaju svoja imanja i da se sele u Srbiju, urednici novina su zapisivali da će im
nedostajati Miločer. Sve to pokazuje da je rezultat referenduma shvaćen kao kraj
svakog srpskog prisustva u Crnoj Gori, čak i turističkog, baš po modelu "zatiranja
svega što je srpsko" Zašto? Zar je moguće da se 45% odraslog stanovništva jedne
države plaši da će biti apsolutno poništeno u svim aspektima svog postojanja? Ili se
radi o nečem sasvim drugačijem: da su ljudi koji su vremenom naučeni da je srpsko
kriterijum za sve, onda kada su videli da će morati da žive u Crnoj Gori, gde su
uostalom i dosad živeli, osetili da se svet ruši, iako se realno rušila samo matrica
jedne politike, a strah je bio vezan za strah koji je jedna autoritarna politika širila kao
sredstvo kontrole i homogenizovanja građana.

Sa rezultatima referenduma je u stvari jedan kriterijum pokazao svoju slabost,

odnosno, pokazao da je kriterijum koji je neprimeren i to u situaciji u kojoj nikakvom
drugom kriterijumu nije dat legitimitet u javnosti. Verujem da veliki deo srpsko-
crnogorske konfuzije može da se duguje ovoj duhovnoj situaciji. Odbijanje da se
rezultati referenduma priznaju i od strane crnogorske opozicije i od strane srpskih
vlasti pokazuje taj zastoj, ćorsokak, u kome karta koja se jedina smatrala ispravnom
pokazala kao slaba, a drugih karata nema.

Strah koji se verovatno oseća u Crnoj Gori je i strah od nastavljanja logikom kojom
se ušlo u referendum, a koja naravno vodi u dalje podele i ko zna šta još. Kuda vodi
ta logika, vidi se po reakciji radikala: "Što se Srpske radikalne stranke tiče, građani
Crne Gore biće podeljeni na dve grupe, na Crnogorce i Srbe" (tek da se vidi da
radikali nisu protiv podela), a SRS će Srbima pomoći da traže i ostvare sva prava
"nacionalnih manjina" sve do "prava na samoopredeljenje, na veliki stepen
autonomije i prava na specijalne veze sa maticom Srbijom". Dakle, SAO Severna
Crna Gora i Herceg Novi i SAO Pola Podgorice, a sve to da bi se teritorijalno
ogradilo važenje jednog kriterijuma koji se nikako ne može učiniti zaista važećim.
Da to nije prevelika cena koju bi trebalo platiti da bi se održavao jedan pogrešan
kriterijum za ono što je dobro? Ako su "Srbi" nacionalna manjina u Crnoj Gori, ko je
nacionalna većina - pošto svih ostalih, koliko vidim, ima manje, osim Ne-Srba? Zar
se ne vidi da je sintagma "razvod među braćom", koja se pojavljivala u naslovima
novina, besmislena? Doduše sve to, po radikalima, verovatno ima i jednu prednost,
nećemo imati ništa sa "Crnogorcima".

Nije teško zaključiti da su ova logika i politika koja je na njoj zasnovana pogrešne.
Cilj kome one teže je neodrživ i protivrečan, protivan normalnim životnim težnjama.
Ovo ništa iz "nećemo imati ništa sa drugima" postaje polako metafora za srpski
vrednosni kriterijum. Ništa je bolje nego nešto. Nešto je možda zajedničko sa
nekima drugima, što bi moglo da ugrozi naš identitet. Gledajmo da nešto, ako mora
da bude, bude srpsko, što manje vezano za bilo koga drugoga. Najbolje da bude
ograđeno granicom, da ne dođe do naknadnih dodira. Ako drugi krenu prema nama
sa nečim, odmah se opredeljujmo za suprotno, pa makar to bilo ništa. A i među
Srbima ima Antisrba. I s njima ne treba imati ništa.

Ova logika je problem i u samoj Srbiji, a ne samo u njenim odnosima sa okruženjem.

To možemo, za kraj ovog teksta, pokazati na primeru novog ustava, koji je naprasno
vaskrsnuo kao tema kada je Srbija dobila od drugih nezavisnost kojoj se nije
obradovala, a problemi sa ministarstvima sa saveznog nivoa pojačali nesporazume
među koalicionim partnerima. Naime, ustav je upravo nešto zajedničko, skup
obaveza i pravila koje su svi prihvatili jer shvataju da vlast nečim treba odrediti i
ograničiti u interesu svih građana. Pravi ustav posledica je društvenog konsenzusa, i
rezimira taj konsenzus, a on je moguć samo ako kriterijum za ono što je dobro ne
bude ono što je naše, ovog puta naše u smislu politike. Nije teško zaključiti da je
Srbija po svom duhovnom stanju danas najdalje što se može biti od ustava, jer je
najdalje od duhovnog stava koji priznaje da postoji nešto što je istinito i jednako za
sve strane jednog društva. I to nije loše da se zna. Možda će biti pokušaja da se
stranke slože oko ustava vođene dnevno-političkim interesima, dakle da se slože
samo da bi se postiglo nešto drugo, a ne zato što zaista priznaju ispravnost pravila
koja usvajaju i to da su ta pravila nešto što je svima zajedničko. Ali, to će ići veoma
teško.

Ustav je naime nešto, a u Srbiji je izgleda ništa bolje nego nešto.

(objavljeno 07.06.2006)

Teorija političke odgovornosti

Kao i svi ostali, ljudi koji se bave politikom odgovorni su sebi (svojim principima) i
drugim ljudima. Naravno, njihova odgovornost je veća od odgovornosti običnog
građanina jer su oni preuzeli odgovornost za ciljeve koje su obećali da će realizovati,
a takođe su odgovorni i za ciljeve koji se podrazumevaju, kao što je zaštita prava
svakog građanina i makar održanje na istom nivou njegovog prosperiteta.
Principijelnu odgovornost za ove ciljeve zapravo imamo svi, ali su društvene
zajednice uređene tako da funkcije koje su potrebne da bi se zajednica održavala
obavljaju određeni ljudi, koju su preuzeli na sebe odgovornost za te funkcije.

Dakle, situacija je veoma jednostavna, političari su odgovorni za konkretne ciljeve

čiju su realizaciju obećali i za funkcionisanje društva kao pravom i zakonima uređene
zajednice, u kojoj ne vladaju prirodni zakoni nego zakoni društva. Naše pitanje ipak
mora biti: kako onda dolazi do toga da je primena ovih kriterijuma tako difuzna i
neodređena da su moguća potpuna neslaganja oko ocene učinka nekog političara, a
da oni sami nastavljaju političke karijere ili zahtevaju zasluge, nezavisno od učinaka
koji ih prate, kao da te relacije između njihovih obećanja i realnosti ne postoje?

Da bi došli do odgovora i do skice za teoriju političke odgovornosti pomoći ćemo se

filozofijom Karla Popera. Ne zato što je ova filozofija bez mane: Poper dosta
pristrasno i nepromišljeno tumači filozofije svojih prethodnika Platona i Hegela, a uz
to je sklon da bude prestrog u postavljanju kriterijuma za odbacivanje teorija koje
smatra pogrešnima. Međutim, Poper je dao jednu jasnu i dosta dobru teoriju o tome
šta se zahteva od neke teorije da bi joj mogao biti priznat status naučnosti. Ukratko,
naučna je samo ona teorija koja ima empirijski sadržaj, odnosno koja specifikuje
neka intersubjektivno ili empirijski utvrdiva stanja za koja tvrdi da će se dogoditi.
Poper kaže da teorija ili mora specifikovati uslove pod kojima će biti opovrgnuta,
odnosno opisati događaj koji je opovrgava ili ne treba da bude smatrana za naučnu
teoriju. Naučna teorija može biti netačna ukoliko je neki događaj opovrgne, ali teorija
bez empirijskog sadržaja nije ni pokušala da bude tačna: ona ne doprinosi rastu
znanja, već je formulisana u sasvim druge, nenaučne svrhe. Takva teorija, iako je
puna raznih tvrdnji, u stvari se ne obraća našim saznajnim moćima u želji da poveća
naša znanja, već želi da promeni naše vrednosti i naše ponašanje u svoju korist.

Postoji potpuna analogija ovog modela sa politikom. Kao što je teorija koja ima
empirijski sadržaj koji je otvoren za opovrgavanje naučna, tako je politika koja
postavlja konkretne ciljeve koje tvrdi da će ostvariti u mandatu za koji se kandiduje i
ostavlja otvorenom i slobodnom raspravu o tome da li su se ti ciljevi dogodili
demokratska. To još ne znači da je svaka demokratska politika uspešna, ali se
pretpostavlja da u realizaciji obećanog cilja politika i javnost nalaze nepristrasan
kriterijum koji će određivati da li je neka politika dobra, a u samoj želji da se nešto
konkretno učini za druge kriterijum da li je neka politika demokratska - što će reći
okrenuta ka interesima građana. Autoritarna ili nedemokratska politika bi u ovoj
analogiji stajala tamo gde i teorije bez empirijskog sadržaja. Njen cilj nisu interesi
građana, već isključivo interesi političara koji je formuliše. U postojanju konkretnih
ciljeva u nekoj politici i u načinu na koji se obezbeđuje da ispunjavanje ciljeva bude
nepristrasno procenjeno u slobodnoj diskusiji, nalazi se još jedan precizan i
nepristrasan kriterijum za demokratsku politiku. A to je ono što nas ovde najviše
interesuje.

Na ovaj način smo ustanovili osnovne kriterijume za vrednovanje neke politike. Neko
može da prigovori da su ti kriterijumi previše formalni, jer unapred ne isključuju
ciljeve za koje bi neko smatrao da su nespojivi sa demokratskom politikom. Taj
problem postoji i kod naučnih teorija - često postoji pritisak da se kao nenaučna
proglasi teorija koja je zasad samo suprotna našoj teoriji i koju smatramo pogrešnom,
ali se ispravna metodologija mora tome suprotstavljati. To znači da nam činjenica da
smatramo neki cilj pogrešnim izborom iz razloga što je npr. nerealno postavljen, ne
daje za pravo da politiku koja želi da ga ostvari odmah proglasimo nedemokratskom.
Drugim rečima, sve ciljeve, pa i one sa kojima se ne slažemo, treba da podvrgnemo
ispitu realnosti, a ne da ih prikazujemo kao zabranjene samo zato jer su, po našem
mišljenju nerealni. Odatle sledi da ima smisla pozivati na odgovornost čak i zbog
neostvarivanja ciljeva koje sami ne bi izabrali jer ih smatramo nerealnim, iako ih
smatramo dopuštenim. S druge strane, neki ciljevi su moralno zabranjeni ili vode
temeljnim štetnim posledicama, pa je političar koji preduzima da ostvari takav cilj
podložan osudi zbog same težnje da ih ostvari. Tada nesposobnost da se ostvari takav
cilj, iako jednako čak i ona govori nešto loše o tom političaru, u stvari proizvodi
dobre posledice. Međutim, i pored često katastrofalnih rezultata politika, danas se
relativno retko dešava da se otvoreno proklamuje moralno zabranjen cilj - glavni
problem su u stvari nedopuštena sredstva.

Kada bi naše društvo bilo demokratsko onda bi u njemu preovlađivala rasprava o

uslovima realizacije preuzetih ili predloženih ciljeva, međutim, pošto to nije tako,
kod nas u javnom govoru preovlađuju načini da se odgovornost izbegne.
Demokratski političar je čovek koji želi da postigne nešto što znači i drugim ljudima:
budući sposoban i okrenut dobru drugih, njemu odgovara i javni govor o uslovima
realizacije politike. Autoritarni političar je suprotnost: on ne želi da iznosi nikakve
konkretne ciljeve čije bi realizovanje nešto značilo i drugim ljudima, dok bi neuspeh
u realizovanju tih ciljeva ukazivao na njegovu nesposobnost: sve je to za njega
prezahtevno i prekomplikovano, a s obzirom na njegove sposobnosti, u tom slučaju je
verovatno da bi poverenje u njega veoma brzo nestalo. Zbog toga je njegov interes da
se koncept odgovornosti za realizaciju konkretnih ciljeva nekako protera iz politike.
To je ipak moguće, iako većina ljudi, kada su racionalni, zna da je to neophodan
uslov za dobru politiku. Naša politika pruža obilje načina kako da se to postigne.

Počećemo od najjednostavnijeg: negiranja da se negativan ishod desio. Tu situacija

iz prošlog proleća sa Crnom Gorom pruža primere koji su zanimljivi, jer su izraženi
jezikom koji je i bukvalno negirao da se dogodilo nešto što je očigledno, samo zato
jer se nije poklapalo sa ciljevima čija je realizacija preuzeta. Funkcioner DSS-a Miloš
Aligrudić najpre je, neposredno posle referenduma, naglašavao da "bez obzira što se
stvari čine očiglednim u ovom trenutku, one se samo takvima čine", da bi kasnije
tvrdio da se ništa nije dogodilo, jer i dalje postoji Srbija i Crna Gora samo bez Crne
Gore, budući da je Srbija označena kao pravna naslednica SCG. Međutim, kasnije je
Aligrudić rekao i nešto zanimljivije, naime, da je ideja zajednice Srbije i Crne Gore,
ideja koja može da bude aktuelna 100 godina. Ova primedba dobro pokazuje zašto je
potrebno da se cilj politike konkretizuje kao ostvariv u mandatu za koji se konkuriše,
jer ovo prebacivanje na ideje koje mogu da traju 100 godina precizno opisuje taj
način da se odgovornost za ono što se događa ovde i sada skine sa sebe. Najpoznatiji
primer negiranja negativnog ishoda naravno je proglašavanje pobede nad NATO po
završetku rata iz 1999. godine. Ovaj očigledan primer negiranja sigurno je igrao
veliku ulogu u stvaranju uslova da se stara politika skine sa vlasti. Lično sam tako
posmatrao 5. oktobar, kao kraj politike koja ne može da ostvari nijedan cilj, a
ciljevima se služi samo u demagoške svrhe. Međutim, danas se pokazuje da ta
naizgled očigledna lekcija u stvari nije naučena, jer politička matrica nije
promenjena. Samo je jedan akter politike promenjen.

Sledeći način da se izbegne odgovornost sastoji se jednostavno u vođenju politike

bez postavljanja ciljeva koji mogu biti realizovani u mandatu. U našoj podeli ovaj
način predstavlja krajnost u pogledu nedemokratičnosti neke politike, jer se nijedan
cilj ne razmenjuje sa građanima kao nešto za šta će političari u budućnosti biti
odgovorni. Mi u radikalima imamo političku stranku koja neguje ovaj put, jer, kad se
bolje pogleda, politika radikala nema nikakav "empirijski sadržaj" o kome smo ranije
govorili. Ako pratite izjave radikala, videćete da se većina tih izjava odnosi na
povezivanje političkih protivnika sa ljudima ili događajima koji se posmatraju kao
nešto izrazito negativno. Stanje koje se želi postići je stvaranje negativnih etiketa ili
oznaka, odnosno stanje u kome samo pominjanje političkih protivnika ili entiteta koji
su sa njima u vezi stvara pežorativni kontekst i negativne asocijacije. U toku aprila i
maja 2006. vođene su kampanje da bi se to uradilo sa "Zapadom" i sa "B92", dok su
politički protivnici redovno pominjani uz reči "lopov, ustaša, idiot" itd. Ekstremni
primer kako se dolazi do takvih rečenica je izjava da je "G17 održavao miting na
Klintonov rođendan". Ogromna većina izjava služi samo tome. Te izjave često prati
patos koji govori o tome da politički protivnici i njihovi mentori, na primer, smatraju
da su "naša deca gora od druge dece". Ako radikali govore nešto za šta bi se moglo
očekivati da bude realizovano, npr. hapšenja političkih protivnika po dolasku na
vlast, to su očigledno ciljevi koji su vezani samo za njihove interese. Naravno,
pritisak racionalnosti ipak dovodi do toga da se nekakvi širi ciljevi, koji bi se mogli
ticati i nekoga drugoga, moraju navesti. U slučaju radikala taj problem je na sasvim
jasan način rešen postavljanjem maksimalnih ciljeva. Čuvena linija Karlovac,
Karlobag, ... je primer takvog cilja: on je neostvariv u mandatu za koji se poverenje
traži, ali po njihovom mišljenju jasno pokazuje ko se zalaže za "nacionalne interese",
a ko ne. Ipak, postoji slučaj u kome su radikali obećavali neki konkretan cilj: radi se o
obećanju da noga stranog vojnika neće kročiti na Kosovo i Metohiju. Da se radi o
konkretnom cilju za koji žele da preuzmu odgovornost, a ne samo o cilju koji bi
služio za zamajavanje lakovernih, radikali su naglasili tako što su obećali da će sami
snositi neke negativne konsekvence ukoliko cilj ne bude ostvaren - podneće ostavke
na učešće u vladi. Poznato je šta je u realnosti od toga bilo: radikali se posle nekoliko
nedelja vraćaju u vladu, sa obrazloženjem da neće valjda izdajnicima ostaviti da se
bave politikom. Ova pokušaj radikala da vode odgovornu politiku, pokazuje precizno
smisao priče o izdajnicima. Ona služi tome da političar može da kaže: dobro, mi smo
nesposobni, ali oni - oni bi namerno činili zlo.

Dakle, osnovni način da izbegnete odgovornost je da ne obećavate ostvarenje bilo

kakvih ciljeva. Ako morate, kao što smo već pomenuli, treba da imate spremne
maksimalne ciljeve. Ciljevi koji su ostvarivi lako se istiskuju maksimalnim
ciljevima. Svaki realan cilj, pošto je realno manje od željenog ili maksimalnog, onda
se proglašava za izdaju nacionalnih interesa. Pošto se radi o budućnosti, veoma je
teško u trenutku kada ciljevi nastaju prepoznati dokle ide granica koju realnost
postavlja pred te ciljeve. Međutim, to je moguće. U svakom slučaju, ostvarivanje
ciljeva koje je neki političar obećao mora se zadržati kao kriterijum njegove politike.
Na primer, dominantan cilj srpske politike u prvoj polovini devedesetih bio je "Svi
Srbi u jednoj državi". Šta se događa sa tim ciljem? U trenutku kada se pokazuje da od
realizacije tog cilja nema ništa, kada izbegličke kolone dolaze u Srbiju posle akcije
"Oluja", najpre se u TV Dnevniku o tome izveštava u poslednjim minutima, a onda
tadašnji predsednik Milošević drži govor u kome kaže da ljudi u kolonama treba da
Srbiji budu zahvalni zbog podrške koju im je pružila u njihovoj borbi. Smisao ove
izjave je jasan: cilj koji se ruši nije bio cilj moje politike, nego je to tuđi cilj koji sam
ja iz solidarnosti podržavao, ali ja nemam odgovornost za njega jer ga ja nisam ni
formulisao. Ovaj izgovor naravno nije valjan. Obećanje o Srbima u jednoj državi bilo
je Miloševićevo obećanje, tako da je nevažno ko ga je prvi formulisao ili čije potrebe
bi taj cilj u najvećoj meri zadovoljavao. Takođe, logika ostvarivanja takvog cilja
ukazivala je da lider matične države mora da na sebe preuzme odgovornost za
njegovo ostvarivanje ili da mu se usprotivi, ukoliko smatra da je takav cilj neostvariv.
I na kraju, formalno nedemokratska vladavina Slobodana Miloševića je naglašavala
da on ne želi da deli ni sa kim zasluge za pozitivan ishod te politike, tako da se onda
mora prihvatiti puna politička odgovornost i za negativan ishod.

Političar može takođe da situaciju predstavlja beznadežnom, bilo zbog ogromne

jačine neprijatelja, bilo zbog potpunog ignorisanja pravde kome je neprijatelj ili
sudija sklon. Poruka je da se ciljevi ne mogu ostvariti jer je situacija apokaliptična:
svetom vlada zlo koje pri tom ima ogromnu snagu. U našem slučaju ogromna snaga
SAD ili Zapada je evidentna, potrebno je samo doterati i apsolutnost zla. Na buduće
rešavanje Kosova i Metohije sve više gledamo kroz ovu vizuru. Međutim, da bi
opisali njene detalje bolji je primer Crne Gore. Naime, apokaliptičnog tona ne
manjka, iako se Đukanović ipak mora smatrati za nešto manju silu od SAD. U
odnosu na takve sile treba se zadovoljiti minimalnim ciljevima opstanka, očuvanja
identiteta i čistote i treba se truditi da se nema ništa s njima. Osim njihove snage,
njihova apsolutna nepravednost je ono što do kraja obeshrabruje sve pokušaje da se
ostvare neki naši ineteresi. Jer oni negiraju naše interese "samo zato što smo Srbi" i
loše posledice po nas nastupaju takođe samo zato što smo Srbi. Ovo je skoro vapaj da
se pogled odvrati od onoga što odgovorni ljudi rade i od ispitivanja da li je njihovo
delovanje ili nedelovanje dovelo do nekih loših ishoda. Želi se reći: loši ishodi nisu
nastupili zbog naše nesposobnosti ili zbog naših grešaka, već su nastupili bez razloga
ili drugim rečima "samo zato što smo Srbi". Uzgredna korist je tako korisna politička
podela na one koji smatraju da su Srbi manje vredni od drugih ljudi i one koji misle
da Srbi nisu manje vredni od drugih ljudi.

Autoritarna kultura svoj maksimum dostiže ukoliko pokuša da samo postizanje

ciljeva predstavi kao nešto negativno ili kao nešto drugorazredno, čemu ne treba
dati prednost u odnosu na nešto drugo. Mi smo čak i to postigli upravo u zloupotrebi
takozvanog kosovskog mita. Popularno ispričan, mit govori o tome da je Knez Lazar
sasvim svesno krenuo u bitku za koju je znao da će je izgubiti. On uspehu u bici,
pretpostavlja otprilike dve stvari: zasluge na nebu, koje proizlaze iz borbe za
hrišćansku veru koja ne sme bez borbe biti predata na milost i nemilost pripadnicima
druge vere i primer budućim generacijama da se mora živeti slobodno i da se ne sme
pristajati na tuđinsku vlast. Oba ova cilja su hvale vredna. Ali zamislimo hipotetičku
situaciju u kojoj se knez Lazar mogao tada naći, a u kojoj ima izbor između dve
stvari: bitke na Kosovu polju, sa ishodom kakav smo opisali i, recimo, bitke koja bi
se odigrala za mesec dana kod Niša, ali koju bi srpska vojska mogla da dobije i spreči
vladavinu Turaka nad tadašnjim srpskim zemljama. Šta bi knez trebalo da izabere?
Da li bi trebalo da izabere poraz koji donosi primer žrtve i religiozne zasluge ili
pobedu koja oslobađa njegov narod ropstva? Verovatno je da stvarni knez Lazar nije
imao ovaj izbor, ali to još ne znači da bi, da ga je imao, izabrao poraz. Izgleda da smo
tek danas došli u situaciju da se kosovski mit svesno tumači kao preporuka da se
izabere poraz, jer oni koji se opredeljuju za pobedu na zemlji, zapravo varaju narod
nagovarajući ga da izabere nešto što je manje vredno. U realnosti priprema za srpski
ustanak, kada su pesme koje opisuju kosovski mit ispevane, njegov oblik je bio
jednostavno izraz bodrenja naroda da u odlučnom momentu krene u ustanak
nezavisno od teškoća i neizvesnosti ishoda tog ustanka, jer bi preveliko kalkulisanje i
oprez naravno otupili oštricu želje za borbom. Ali čak ni tadašnji Srbi koji su slušali
te pesme bili su daleko od toga da ih shvate bukvalno. Prota Mateja Nenadović
opisuje kako su vođe ustanka morale da lažu narod da imaju podršku ruskog i
austrijskog cara i da imaju puno baruta, dok su u ustanak u stvari krenuli bez
sredstava i podrške. Ali teško da bi on preporučio da i vođe ne treba da brinu o barutu
i podršci, niti da znaju pravu istinu o tome, jer je ionako poraz bolji od pobede.

Primeri koje smo naveli trebalo bi da dovoljno ilustruju tvrdnju da je u stvari glavna i
možda jedina briga većine naših političara da odgovornost i realnost (jer se u njoj
dešavaju stvari za koje su oni odgovorni) proteraju iz politike. Ako pogledamo način
na koji se naša trenutno preovlađujuća politička svest bavi Kosovom, vidi se da je
Kosovo problem ne zato što bi na njemu bila ugrožena prava nekih ljudi koji od nas
očekuju pomoć, već zato što je očekivani negativan ishod situacije na Kosovu vrši
preveliki pritisak na uobičajenu neodgovornu matricu naše politike. Nezavisnost
Kosova uzima se kao neumitna činjenica koja se ne može promeniti ("pri sadašnjem
odnosu snaga u svetu") i jedina se bitka bije da li će ta nezavisnost biti priznata ili ne.
Ova neprijatnost koja dolazi sa Kosova neutrališe se prvenstveno putem stava da je
Kosovo "uvek bilo, jeste i biće deo Srbije" - doduše u mislima, ustavu, srcima itd, ali
ne i u realnosti. Pošto je tako problem "rešen" tako da se u samoj formulaciji vidi da
sa tom formulacijom realnost nema nikakve veze, dodatno se stavom da će svi Srbi
posle proglašenja nezavisnosti otići sa Kosova neutrališe i mogući problem njihovog
opstanka. Kroz to očekivanje o odlasku sa Kosova u stvari provejava stav da je tada
njihova dužnost da odu, jer neće valjda zameniti Cara Dušana za Ibrahima Rugovu, i
u budućem ratu za Kosovo ostati na neprijateljskoj teritoriji. Sa ovim potezima je
završena svaka priča o stvarnim nacionalnim interesima, ali pravi politički posao u
stvari tek počinje.

Ako ne možemo i ne želimo da se bavimo nacionalnim interesima možemo da se

bavimo svojim. Naime, situacija sa Kosovom ima tu dobru karakteristiku da su
glavne sile koje se zalažu za njegovu nezavisnost, trenutno dominantne zapadne
zemlje. Međutim, kao što smo rekli u okviru jedne od figura autoritarne politike, ova
situacija nije rezultat našeg delovanja i nema uopšte veze sa realnošću, interesima,
ratom, našom politikom, već se događa "samo zato što smo Srbi" - u stvari ona je
izraz prezira koji zapadne zemlje gaje "prema svemu što je srpsko". Drugim rečima,
oni smatraju da su Srbi manje vredna bića, koja nemaju nikakva prava. Treba
primetiti da je ovaj stav iracionalan i samim tim nevezan za realnost. Očekivana
reakcija je da ne želimo da imamo ništa sa Zapadom, ali još i više: zašto im ne bi
vratili istom merom i prezirali "sve što je zapadno". Ljude koji nemaju ovakav stav
možemo prikazati kao izrode koji se stide sebe, a svaki politički ili kulturni dodir
treba smatrati za prljanje našeg identiteta nečim stranim i za izraz stida zbog onog što
je naše i pristajanja na pomenuti ponižavajući stav koji nipodaštava sve što je srpsko.

Ovo objašnjenje se sasvim uklapa u obrazac autoritarne politike koji smo opisali.
Ono najpre potpuno amnestira od odgovornosti za realnost, jer se čitav spor vodi na
moralnom planu, ali pošto se zapadu odgovora istom merom, postiže se da se zajedno
sa prezirom prema svemu što nije naše u političkom telu pravi ključna razlika koja
anatemiše svaku politiku koja ne zauzima ovaj stav, koja npr. deli neke vrednosti sa
Zapadom, ili želi komunikaciju sa njim. Tako se postiže ono što je sve vreme jedino
važno: rešavanje problema odgovornosti za realnost njenim ukidanjem, s jedne
strane, i traženje odgovornosti za one koji odbijaju da učestvuju u izmišljenom ratu
vrednosti u kome zapad negira "sve što je srpsko", a mi sve što je "zapadno". Nije
teško zaključiti da ovaj rat radi protiv "demokrata", a u korist "radikala" - i ta
politička korist je jedini njegov razlog postojanja.

Sa stanovišta "nacionalnih interesa", korist od ovog rata u kome se iscrpljuje veći deo
našeg javnog govora ravna je nuli.

O nevidljivom ratu

U Politici od 03.09.2006. glavni urednik Ljiljana Smajlović se u tekstu Tišina,

Komitet vas sluša (podnaslov: Utiče li novac na politiku? Biljana Kovačević-Vučo ne
misli tako) osvrće na tužbu koju je protiv nje podnela Biljana Kovačević-Vučo. Evo
kako glase delovi teksta koji objašnjavaju razloge tužbe i odbranu koju u svoju korist
iznosi Ljiljana Smajlović:

"Sudska tužba protiv glavnog urednika „Politike” u Komitetu za ljudska prava je

verovatno pisana u brzini i pomalo aljkavo,... ali i iz takve tužbe se da razabrati da je
srdžbu Biljane Kovačević-Vučo zapravo izazvala završna rečenica „Politikinog”
uvodnika. U toj je rečenici stajalo da nije čudo da se Hercog (čija je vlada preuzeti
model vazdušne kampanje primenila daleko brutalnije) usuđuje da izgovori ono što bi
teško izgovorili ljudi koji se kod nas „uz pomoć zapadnih donacija bore za primenu
univerzalnih normi i humanitarnog prava”. Deo rečenice pod navodnicima, koji
sadrži reči „zapadne donacije”, u tužbi je posebno podvučen.

Ta rečenica je Biljani Kovačević-Vučo poslužila kao izgovor da glavnog urednika

„Politike” optuži za nameru da „kod običnih građana – čitalaca ovog lista” izazove
negativne emocije, mržnju, netoleranciju i netrpeljivost prema aktivistima nevladinog
sektora.... Komitet se buni što „autor... podstiče staru podelu u široj javnosti... da
nevladine organizacije odnosno njeni aktivisti ... jesu domaći izdajnici i strani
plaćenici”. Ništa od toga ne piše u tekstu, ali Komitet tvrdi da „autor šalje poruku
čitaocima”. ...
Šta je to čemu bi Kovačević-Vučo i njen Komitet hteli da nas nauče?

U slučaju „Politike”, Komitet bi da zabrani iznošenje pretpostavke da novac utiče na

političko mišljenje, te da možda postoji neka veza između finansiranja pojedinih
nevladinih organizacija i njihovog delovanja. Veza između novca i politike je jedna
od najstarijih veza na svetu, i centralna tema svakog političkog diskursa, počev od
onog što ljudi pričaju u tramvaju, pa do uvodnika u „Njujork tajmsu” i „Mondu”. O
tome raspravljaju katedre za političku nauku i filozofiju i na Harvardu i na Sorboni.
Tražiti da se zabrani iznošenje pretpostavki o vezi novca i politike, znači u stvari
tražiti da se zabrani bilo kakva rasprava o politici.

Tužba gospođe Kovačević-Vučo i njenog komiteta je zapravo dobra prilika da se

zaista javno postavi pitanje finansiranja ove organizacije, koja na svom Internet sajtu
među donatore ubraja i Ambasadu SAD u Beogradu, odnosno njenu Komisiju za
demokratiju, zatim Američku advokatsku komoru, Američku agenciju za razvoj,
holandsku ambasadu, „Konrad Adenauer” fondaciju...."

Evo, prosto, da vidimo: ko je u pravu? Biljana Kovačević Vučo kaže da se protiv nje
vodi negativna kampanja kada se pominju "zapadne donacije"; na to Ljiljana
Smajlović odgovara da iznosi samo pretpostavke o vezi novca i politike koje su
legitimne i nezaobilazne u priči o politici.

Da počnemo ovako: obe su u ponečem pravu, ali taj iskaz mora dosta da se dotera da
bi se dobila potpuna slika. Vučo je u pravu da Smajlović pominje zapadne donacije
da bi je diskvalifikovala, jer je Smajlović naravno svesna da se izraz Zapad
"zgusnuo"39 i da osim geografskog porekla, nosi jaku negativnu konotaciju. Ovo je
postignuto orkestriranom kampanjom u kojoj je reč "Zapad" pominjana uz zlikovce,
ubistva, ucene, bombardovanje i sve zamislivo najgore. Cilj ove kampanje, koja još
uvek traje, je naravno stvaranje etikete, koja će se moći ovako koristiti da
diskvalifikuje nekoga bez objašnjenja i da učini negativnu ocenu onoga što neko radi
automatskom ukoliko se on na neki način može povezati sa "Zapadom". Vučo se,
dakle, s pravom ljuti, jer dok su drugi ocenjeni prema postupcima i imaju pozitivan

39
ovaj izraz našao sam u Malom rečniku grešaka Srđana Damnjanovića.
kredit, koji se može dovoditi u pitanje od slučaja do slučaja, ali u principu se ne
menja i ostaje u principu pozitivan do narednog slučaja, čak i ako je procena
prethodnog slučaja bila negativna. Nasuprot tome u slučaju onoga ko je žigosan
etiketom on je opterećen negativnim kreditom koji se opet ne menja u analognoj
situaciji. To je naravno diskriminacija (nejednak tretman) nekoga, govor koji iskazuje
neprijateljstvo ili pritajeni rat sa nekim, a može da se nazove i "govor mržnje", ako se
značenje mržnje ublaži toliko da znači samo ovaj negativan kredit usmeren prema
nekome. Dakle, cilj ovog govora je da onaj prema kome je on usmeren ne može da
izađe iz negativnog kredita zbog neke svoje osobine koja je semantički obrađena tako
da nosi jako negativno značenje, to može biti i samo njegovo ime. Glavni tako
obrađeni pojmovi su trenutno kod nas "Zapad", "Hrvat", ali se to isto pokušava
uraditi sa "B92", "demokratijom", u stvari sa svime što ima neke veze sa Zapadom,
makar i veoma široke.

Šta je sad bitno tu: u slučaju kojim se bavimo, Smajlović odgovara da je ona samo
pomenula jednu činjenicu: da se JUKOM finansira iz stranih donacija. Ona nigde u
svom prvom tekstu ne pominje ovu komplikovanu strategiju pretvaranja "Zapada" u
etiketu, ali je to doduše ne sprečava da je koristi, kako po svoj prilici i čini, ali se to
korišćenje ne može pokazati na prvom tekstu. E sad, naravno da je legitimno pričati o
vezi novca i politike, ono što je nelegitimno je pretvaranje jedne novčane veze u
kriterijum svega ostalog što neko radi - njegovih zalaganja u politici, njegovih
tvrdnji. Ali ovaj nelegitimni korak se, kao što se vidi, mora objasniti apstraktnim,
unekoliko filozofskim, jezikom, koji u stvari retko ko koristi a možda i ne bi mogao
da objasni ono što radi (ili rade drugi) tim terminima, čak i kad bi hteo.40 Osim toga,
40
O ovome svedoči mali rašomon tumačenja o kakvom se prestupu radi u članku "Ustaški jatak" koji
je o potpredsednici vlade i G17 plus Ivani Dulić Marković objavljen u Kuriru od 11.09.06. Na ovaj
članak reagovala je čak i vlada Srbije oceniviši njegov sadržaj kao klevetu. Međutim, sama Ivana
Dulić je izjavila da je pogrešna ovakva formulacja vlade i da se po njoj radi o "klasičnom govoru
mržnje." U emisiji Kažiprst radija B92 od 14.09.06. Vesna Pešić, govori o ovom slučaju i kaže:
"Kakva je to odbrana vlade koja kaže „idi za klevetu“? A ja ću vam reći o čemu je tu stvar, nije i taj
termin koji se koristi adekvatan. Kad se kaže „govor mržnje“, šta znači taj govor mržnje? Ja sam
recimo sinoć u jednom rafalu iskazala veoma mnogo kritike na račun ponašanja ministra Velje Ilića.
Da li je sad to govor mržnje? Šta je govor mržnje? Ne. Kad je reč o slučaju o kome govorimo, mislim
da je tu situacija veoma jasna. Jednostavno, tu se radi o diskriminaciji građana s obzirom na njihovo
etničko poreklo... A što se tiče krivičnog dela, on se ne zove govor mržnje, nego je to širenje
nacionalne i verske mržnje, ... javni tužilac mora da optuži taj list za širenje verske i nacionalne
mržnje, i drugo, reč je o diskriminaciji građana..." Na kraju pečat na sve to stavilo je Treće opštinsko
javno tužilaštvo naloživši policiji da izvrši neophodne provere u pravcu utvrđivanja dela povrede
pošto se radi o jednom pogrešnom principu koga se neko pridržava, a to pridržavanje
je mentalna činjenica, može se imati i taj izgovor da iako izgleda da se neko držao
tog principa, on u stvari može tvrditi da u sebi ne poštuje taj princip. Na primer, vi uz
nekog Hrvata (ili Srbina, u slučaju hrvatske javnosti) možete stalno navoditi samo
izrazito negativne osobine, ali kada vas pitaju zašto to činite možete da izjavite da
slučajno verujete da su baš te činjenice jedino uočljive. A vi dokažite da li je to tačno
ili ne. Međutim, iako postoji ova mogućnost, ipak se dovoljnom semantičkom
analizom može pokazati (zaključiti se može relativno brzo) da li se protiv nekog
provodi kampanja diskvalifikacije ili ne. Ta analiza nije teška i sigurno je da bi sud
mogao da procenjuje kada su uslovi za neku kampanju diskvalifikacije prisutni, a
kada ne. Relativna težina dokazivanja da se kampanja sprovodi, s druge strane,
omogućava onaj običaj, odomaćen u našoj javnosti koja se služi etiketama, da se
kampanja provodi svim srcem, a da se ipak akteri prave da imaju najčasnije namere
rasvetljavanja veze nečega i nečega.

Zanimljivo je da veza novca i politike nije jedina veza koja se ovako nepristrasno
istražuje u poslednje vreme. Nedeljnik NIN je imao broj41 o deci dece komunizma i
istraživao veze porodičnog porekla i političkog angažmana. Opet je sugerisano da
ovo poreklo vodi ka, da uprostimo, zapadno-špijunskim delatnostima protiv Srbije.
Ivana Dulić Marković je takođe izložena šikaniranju zbog moguće veze njenog
hrvatskog porekla i njenog angažmana. Ali ne samo to, čak i kada Vesna Pešić
kritikuje vladu u emisiji Kažiprst42 zbog veze tajkuna i vlade, ona opet sugeriše da je
ta veza dovoljna da se sigurno utvrdi da je politika vlade pogrešna.

Ako sad pređemo na nešto širi plan, tu postoji još jedan teži problem. Naime, ako se
pogledaju opšti stavovi o istini koji provejavaju u (delu) javnosti u kome se javljaju i
ove strategije, vidi se da se ono što smo mi ovde opisali kao diskriminaciju -

ravnopravnosti i izazivanja panike i nereda.

41
NIN, br. 2903 od 17.08.06
42
(isto od 14.09.06) Citat: "Sad kad vi pogledate da su oni plaćeni, a onda ti moraš da vratiš tu uslugu i
to plaćanje, a neki su sada i u samoj duši i u centru tih političkih stranaka. Kada ti treba da vratiš tu
uslugu, ti moraš da zategneš sve konce u svojoj sopstvenoj stranci, pa sada su predsednici stranaka
postali prave one kabadahije. Ne možeš kad onaj traži protivuslugu za svoj novac da ti kažeš – E, pa
izvini, moje predsedništvo, Glavni odbor demokratskim glasanjem nije izglasalo. Ti moraš da mu to
garantuješ."
vezivanje jedne empirijske osobine nekoga ko govori za istinu onoga što govori ili
ispravnost onoga što radi - u stvari ne vidi kao greška nego kao jedini ispravan put za
utvrđivanje istine. Kada bi malo ispitali nekog od naših zastupnika ovakvih strategija
da li on smatra da postoji objektivna istina i objektivna procena vrednosti, on bi posle
razmišljanja u stvari rekao da on i ne smatra da to postoji, već da je svako uslovljen
svojim poreklom, donacijama, itd. - celim svojim bićem. Ovaj obrt je zanimljiv jer
oslobađa potrebe da se negira da kada se pominju "zapadne donacije" to ne opisuje
samo neku osobinu nekoga, nego istovremeno govori, na primer, o istini onoga što on
govori. Dakle, sada se negira kriterijum vrednosti pomoću koga se ocenjuje neki čin,
a ne negira se da je učinjen sam čin. U tom smislu, Ljiljana Smajlović i ne oduzima
Biljani Kovačević-Vučo mogućnost da njeni stavovi budu procenjeni nezavisno od
činjenice da se JUKOM finansira od donacija sa Zapada, ona verovatno u stvari
smatra da nezavisna procena ni ne postoji. To što naglašava da je Vučo povezana sa
Zapadom, ne diskvalifikuje Vučo iz učešća u objektivnoj proceni, nego je stavlja na
jednu stranu sveta koja se posmatra kao ne-naša i u sukobu sa nama. Ona je kriva kao
izdajnik i špijun, ali ovde nije bitna snaga tih reči, koje Ljiljana Smajlović izbegava,43
ona je kriva u smislu da je dopustila da se za nju mogu vezati osobine ili stvari koje
nisu naše, a još i simbolizuju one sa kojima smo u sukobu. Međutim, sve to ipak ima
veze sa istinom, ali istinom koja nije jedna, nego je raspršena među empirijskim
subjektima: istina se zaista procenjuje prema onome ko je iznosi: neistina počinje
onde gde počinje grupa subjekata koji su sa nama u sukobu. Oni su ti koji imaju gore
opisane negativne kredite, a mi imamo pozitivne kredite. Naše pak istine nisu birane
prema nekom nepristrasnom kriterijumu, već, obrnuto, prema našem interesu, čak su
više na ceni oni koji istinu mogu da više iskrive u našu korist jer se zbog nečega to
smatra znakom hrabrosti (to je, samo u jednu ruku, logično, jer ovo udaljavanje od
moguće zajedničke istine u stvari indikuje spremnost za rat i istiskivanje interesa
druge grupe).

Kada se protiv nekoga u ovoj konstelaciji vodi negativna kampanja, njemu se ne

uskraćuju prava da bude nezavisno procenjen po nekom nepristrasnom kriteirjumu,
kako se njemu možda čini ukoliko razmišlja u modu mira, već se on istiskuje iz

43
a ja ih pominjem zato što će ih neko manje sofisticiran ipak upotrebiti.
grupe, koja dobija signal da se prema njemu odnosi tako što njegove osobine
postavlja kao kriterijum za negativno ocenjivanje njegovog delovanja, ali istina koja
mu se oduzima u stvari nije nepristrasna istina, jer ona ni ne postoji u okviru ove
"filozofije", nego je ona sinonim za naklonost grupe prema nekim stavovima. Grupa
odobrava kao istinite stavove unutar nje, nezavisno od njihovog sadržaja, a zavisno
od njihovog porekla, tačnije, od porekla i pripadnosti grupi njihovog nosioca. U tome
čak ima neke ravnopravnosti ili izlaza za progonjenog člana društva: on naime treba
samo da sasvim jasno priđe suprotstavljenoj grupi. Zato se ovi ljudi verbalno "sele"
da idu tamo gde su im sponzori. Ovim čišćenjem grupa ostaje kompaktna u svoj
nameri usmerenoj na sukob, bez izdajničkih rupa u svojim redovima.

Ono što se ceni u okviru ovakve grupe je ta kompaktnost, istost stava, nije čak ni
bitno koji je to stav (mada su to najčešće stavovi koji veličaju grupu i pripisuju joj
vlasništvo nad što više stvari i najbolje osobine), a njegova ispravnost brani se samo
ovim jedinstvom, a ne argumentacijom. "Argumentacija" može postojati, ali ona ima
unapred zadat cilj da odbrani preuzeti stav grupe, pri čemu se ne očekuje da bi neko
iz suprotstavljene grupe mogao da prihvati neki od tih argumenata, niti je to
potrebno. Oni služe samo da se u okviru grupe postigne neki privid racionalnosti.
Grupu ne može kritikovati neko sa strane, a neko iznutra samo ako može da izdrži
promenu matrice kojoj se grupa protivi.

Čovek koji bi želeo da promeni ovu matricu i da procenjuje neki sadržaj na osnovu
njega samog, a ne na osnovu onoga čiji je to stav, može samo biti osumnjičen za
izazivanje nesloge, izdaju ili špijunažu.

Ako primenimo ovaj apstraktan opis na javni govor u Srbiji vidimo da ovo ratno
stanje govora skoro potpuno iscrpljuje javni prostor u Srbiji. U ratu su radikali i
demokrate, Srbi i Hrvati, Albanci ("šiptari") i Muslimani, Srbija i Zapad, ali zaista i
"Druga Srbija" sa prvom, Zapad i Srbija, Hrvatska i Srbi itd. Kako je došlo do baš
tolikog iskrivljenja diskurzivnog prostora? Na žalost, tome je doprinelo mnogo stvari.
Relativizam koji smo gore opisali u opštim terminima, u stvari se danas već
podrazumeva u većem delu sveta. Na njega se čak gleda kao na nešto pozitivno.
Pošto je istina razbijena na grupe, one bar verbalno ili pojmovno ne nameću jedne
drugima tu istinu i u tome se vidi napredak i prednost. Međutim, u slučaju sukoba
između grupa ti sukobi se sada ne mogu lečiti nekim zajedničkim stavovima, jer
popularna filozofija negira njihovu mogućnost, a priznavanje neke istine druge strane
u stvari posmatra kao slabost, ako već ne i kao izdaju. Možda bi neka dublja analiza
pokazala da ovo izbegavanje pojmovnog "nametanja" zapravo vodi nasilju i stvarnom
nametanju kao jedinom načinu da se bude priznat od nekog drugog.
Drugo, preovlađujući sistem konkurencije među strankama (ono što se neopravdano
smatra dovoljnim uslovom demokratije) pogoduje ovom relativizmu, jer su stranke,
ukoliko primene samo ovu logiku konkurencije, podstaknute da negiraju svaku
vrednost konkurentima, dok je mera u kojoj one to ne čine istovremeno i mera
stvarne demokratije u višestranačkim sistemima. Dodatni impuls svemu ovome daju
ratovi (ili su oni zapravo posledica toga) koji dodatno podstiču razvrgavanje
postojećih veza između grupa.

Ako se ovo razvrgavanje i nestanak nepristrasnosti i objektivnosti kao legitimnih

pojmova u odnosima između grupa uzmu kao kriterijum postojanja rata, onda se vidi
da se u ratu može biti i onda kada se uopšte ne koristi oružje. Na primer, Srbija je
više u ratu sada sa svojom okolinom ("Zapadom", "Hrvatskom" itd.) nego što je bila
u toku stvarnog rata. Početak rata u Hrvatskoj u velikom delu javnosti posmatran je
kao iščašenje iz normalnosti, što znači da je normalnost ili mogućnost mira sa
Hrvatskom na idealnom planu još postojala.

Još jedan faktor je u stvari strah od mira. Stanje rata zapravo zakriva realnost, pošto
se za nju upotrebljavaju neodgovarajući kriterijumi, a mir je ponovo otkriva, a u njoj
može biti svašta, najviše svedočanstva o našoj ili tuđoj gluposti ili nepodopštinama.
Osim toga, opšta briga o identitetu (razlici) u svakom smislu, koji nestaje pod udarom
globalizacije, takođe se protivi zajedničkim vrednostima koje se posmatraju kao
kvarenje "čistote" identiteta.
Iako su ovi putevi koji vode ka ratu mnogobrojni, ipak se čini da postoji lek za taj
nevidljivi rat i on se nalazi u filozofiji, jeziku, mislima. Za početak, sve što je
potrebno je da se negiraju diskurzivni običaji ovog nevidljivog rata. Kada polemišete
sa nekim nemojte razmišljati o njegovim osobinama, nego o sadržaju oko koga se
sporite, ako i pominjete nešto u vezi s njim dajte do znanja da to neće biti kriterijum
kojim ćete negativno ocenjivati njegove radnje (stavove, tvrdnje) nezavisno od toga
kakve su one same. Argumentujte na način da unapred (vašim i njegovim stranama)
nije odlučeno ko je u pravu. Ako samo pomislite da postoji stav ili istina koju bi
oponent mogao da prizna (ili ako priznate neki argument drugog) otkrićete postojanje
onoga što se nekad u filozofiji nazivalo idealni svet, jer ako vi i on možete da
pristanete na istu istinu, onda su razlike između vas i njega irelevantne za tu istinu, i
svet te objektivne istine u neku ruku je odvojen od ovog sveta u kome te razlike
egzistiraju - to je pravi misaoni svet. Ovo je bio razlog zašto se u antičkoj filozofiji
toliko cenila dijalektika, razgovor, jer ona, ukoliko je pravi razgovor kome je cilj
istina, ima ovaj mirovni efekat koji istovremeno otkriva objektivnu realnost koja je
istovremeno i idealna ili misaona, jer ne postoji bez ovog razgovora kome je cilj
zajednička istina.

Kada čujete ili pročitate nešto, ako o tome postavite pitanje: Da li je to istina? (ne da
li je to istina koja je već moja, već prosto da li je to istina, koja može biti samo jedna)
i ako počnete da posmatrate realnost od koje će zavisiti odgovor, već ste u miru sa
drugima i možete stvoriti nešto što će vama i drugima koristiti. Ukoliko
argumentujete ušančeni u svoju poziciju, dok vam je celokupan etički sistem ratni,
vaši "argumenti" i ceo govor pre će zakrivati istinu nego je otkrivati.

11 pitanja o doslednom liberalizmu44

Pod doslednim liberalizmom u ovom tekstu ću podrazumevati stanovište koje se

može odrediti pomoću sledeće tri tačke. (1) Na apstraktnom nivou, dosledni
liberalizam će biti stanovište koje smatra da čovek treba, pošto je na početku

44
Ovaj tekst na kraju je doveo do polemike koja se vodila na sajtu www.katalaksija.com
slobodan, da nadalje bude obavezan samo prema onome na šta je sam pristao, i da je
njegov nepristanak dovoljno merilo da on bude razrešen te obaveze. (2) Na nešto
konkretnijem planu, smeštenom u ekonomiju, dosledni liberalizam bi bio stanovište
po kome je u svakom slučaju, principijelno, neopravdano preraspodeljivati, putem
poreza, privatnu svojinu stečenu u saradnji sa drugima koji su dobrovoljno pristali na
tu saradnju. Slučaj pod 2) trebao bi da bude primena apstraktnijeg principa 1) na
ekonomski život. U ovom drugom principu može se prepoznati (3) Nozikovo
stanovište o (ne)legitimnosti ekonomske preraspodele bogatstva. Najzad, mi u našoj
javnosti, na primer u krugu okupljenom oko internet magazina Katalaksija, imamo
zastupnike stanovišta koja su, po svoj prilici, veoma slična gore opisanim. Naravno,
pošto je prva tačka princip, druga primena tog principa na deo stvarnosti, a treća se
konkretno odnosi na filozofske tekstove i ljude koji su tu, u njihovom povezivanju
uvek može doći do greške, ali ćemo eventualno njeno otklanjanje ostaviti za kasnije,
jer nije ključno za raspravu koja sledi, već je samo situira u naš javni, ekonomski i
filozofski život. Nas, naravno, interesuje ispravnost ova gornja dva prva principa iz
više razloga: oni su intelektualno zanimljivi, čini se da su aktuelno rešenje nekih
filozofskih zagonetki, a osim toga, o njima se govori kao o budućnosti koja još ne
dolazi samo zbog ukorenjenih loših intelektualnih navika. Sa pitanjima koja smo
najavili u naslovu počećemo vezano za tačku (2) pošto je ona konkretnija i može se
povezati sa našim društvom (kao verovatno i sa svakim) veoma tesno.

1. Prvo pitanje ćemo vezati za jednu situaciju čiji obrisi odgovaraju načinu kako je u
našoj javnosti predstavljen slučaj Karić, vezano za bivšu kompaniju Mobtel. Da
pogledamo kako apstraktno izgleda taj slučaj: jedan biznismen pravi preduzeće u
saradnji sa državom, ali tako da sav profit koji nastaje na putu od krajnjih korisnika
usluga do tog preduzeća ostaje u drugim preduzećima koja su u isključivom
vlasništvu ovog biznismena i njegove porodice, tako da u krajnjem sav profit iz ove
saradnje ostaje njima, a ništa ne ostaje državi kao partneru. Ovaj slučaj bi mogao da
se ispriča i apstraktno, ali mu to što se, po svemu sudeći, desio i postao poznat u
ovom preciznom obliku daje dodatnu uverljivost i situiranost u stvarnost. Pitanje je
jednostavno: šta u ovom slučaju znači zalaganje da privatna svojina koja ovako
nastaje ostane neokrnjena preraspodelom putem poreza? Prvi odgovor mogao bi da
bude da bi ovde trebalo oduzeti svu imovinu stečenu na ovaj način, kazniti itd., a ne
preraspodeljivati putem poreza jedan njen deo. Ali, da li je to moguće i po koju cenu?
Možemo da pretpostavimo nekoliko stvari: biznismen nije to radio kratko vreme,
nego vrlo dugo, a imovina je otišla u raznim pravcima, čak je prekid ovog posla
došao u trenutku kada se uključio u politiku. Posao je bio deo široke kulture ovakvih
poslova u kojoj, prema pretpostavci, većina poslova ima slične elemente u sebi. Ako
je ovo tačno, onda se čini da je alternativa ili porez ili veliki državni aparat koji bi
uterivao poslednji dinar zarađen na sličan način, ali je ova druga mogućnost, izgleda,
neizvodljiva. Ovde je važno da porez koji preraspodeljuje bogatstvo ovde nije izraz
solidarnosti, nego bukvalnog povraćaja imovine.

2. Moglo bi da se kaže da je ceo gornji slučaj nastao tako što je posao sklapan između
privatnog i državnog preduzeća i da je to u stvari omogućilo korupciju. Ako ne bi
bilo državnih preduzeća, a to bi mogla da bude ekonomska preporuka doslednog
liberalizma, onda ne bi bilo ni mogućnosti za ovakav posao, pa ni potrebe za
povraćajem zajedničke imovine. Međutim, čini se da, iako bi mogli da imamo
društvo bez državnih preduzeća, ne bi mogli da imamo društvo u kome u nastajanju
bogatstva na neki način ne učestvuje zajednička imovina. Ovde se radi o poznatom
problemu prvobitnog prisvajanja, koji se rešava tako da bi pri prvobitnom prisvajanju
trebalo da uvek ostaje dovoljno sirovog bogatstva (sredstava za rad) za sve. Ovo je
skoro očigledno netačno. Jednom podeljena bazična imovina ne može se dalje
prisvajati, od strane onih koji u raspodeli nisu učestvovali ili od strane sledećih
generacija. Pitanje je ovde: može li se u formulisanju teorije legitimnosti raspodele
prevazići ova situacija, koja govori o tome da je svaka imovina stečena na način
uslovljen kontingentnim istorijskim uslovima u kojima je nužno da se pojave
nejednake šanse?

3. Ali nejednakost raspodele ne mora se zasnivati samo na logici: zamislimo slučaj u

kome je prvobitna raspodela izvršena uz korišćenje nasilja. Da opet smislimo jedan
plastičan slučaj: u jednu dolinu dolazi grupa ljudi, deli je najpre na jednake delove,
ali kasnije najmoćniji i najspremniji na nasilje prisvaja svu imovinu sebi, dok raniji
vlasnici postaju njegovi radnici ili se sele. Da li možemo da pretpostavimo da ovakva
ili slična situacija nije modelirala nastajanje privatne svojine kroz vekove i da je uvek
bila poništena kažnjavnjem nasilnika i oduzimanjem imovine? Da li se analogno
prisvajanje nikada ne dešava danas? Mislim da je odgovor takođe odrečan.

4. Da se sad okrenemo nešto dubljim osnovama tržišne privrede. U primeru sa

biznismenom prisvajanje je očigledno omogućeno korupcijom zastupnika države u
mešovitom preduzeću, jer ne postoji drugi razlog zašto bi neko pristajao da strana
koju on zastupa ne profitira ništa. Tu se otvara mogućnost da naš biznismen prizna da
je preraspodela profita vršena na taj način, ali bi mogao da tvrdi da na taj način nije
učinjeno ništa nelegalno (što zavisi od postojećih zakona), a pored toga i u svakom
slučaju ništa nelegitimno u okviru tržišne privrede. Da bi se poslovalo na taj način
moraju se posedovati neke socijalno primenljive i vredne osobine: snalažljivost, lako
sklapanje poznanstava, veština pridobijanja drugih za vlastite ciljeve, veština
postizanja dogovora, prepoznavanja načina da se zaradi novac, uklapanja u postojeću
društvenu hijerarhiju itd. U našem slučaju, biznismen poseduje te osobine i one
očigledno vrede na tržištu - onaj ko ih ima može zahvaljujući njima steći bogatstvo.
Zašto u okviru doslednog liberalizma treba diskriminisati ove osobine? Može se reći
da njihova primena nije društveno korisna, za razliku, na primer, od sposobnosti da se
reše neki problemi proizvodnje ili prodaje na veoma konkurentnom tržištu, ali ovde
ne bi trebalo da se postavlja pitanje društvene koristi, pošto bi to pitanje trebalo da je
rešeno tako što je svaki član društva pristao na situaciju u kojoj se nalazi, a ovde svi
dobrovoljno pristaju na ovu situaciju. Da bi bilo drugačije trebalo bi pretpostaviti da
neko ko nije involviran u neku situaciju ima neka prava vezano za nju (u ovom
slučaju prava da se pita o ispravnosti dogovora između dve strane u jednom
mešovitom preduzeću) i da ima prava da određuje koje su vrste dogovora legitimne, a
koje ne. Izgleda da dok postoji zajednička imovina, postoje i ljudi koji je zastupaju, a
pošto su oni agenti svih, njihova sloboda je time ograničena i ne može da ih
obavezuje samo ono na šta su oni sami pristali.

5. Sada možemo da pređemo sa pitanja vezanih za nezaobilazost zajedničke imovine

i obaveza koje proizilaze iz te činjenice, da pređemo na pitanja mere u kojoj bi ona
trebalo da bude zastupljena. U okviru doslednog liberalizma ta bi mera trebala da
bude što manja (već smo nešto rekli o mogućnosti da se ona sasvim izgubi). Da
pođemo opet od našeg slučaja društva u tranziciji. Na razne načine, od kojih smo
neke opisali, imovina je iz stanja u kome je sva bila društvena (što je ekstreman
slučaj ravnomerne "prvobitne" raspodele), prešla većinom u privatne ruke. Ovaj
proces podržavan je opštom tezom da je privatna imovina ekonomski efikasnija,
odnosno da će privatna preduzeća imati veću profitnu stopu (ako pogađam smisao
ovog termina). Međutim, čak i ako je tako, ipak je ostao možda važniji problem:
ukupno bogatstvo, pa time i profit koji proizvodi celo društvo smanjio se. To je
povuklo manji dohodak po glavi stanovnika, manje plate i veću nezaposlenost. Tako
da imamo verovatno slučaj da su u proseku preduzeća efikasnija u odnosu na
socijalističku privredu, ali da je ukupno, barem u našem slučaju, socijalistička
privreda efikasnija, jer proizvodi više bogatstva. Ja, naravno, ovde ne tvrdim nikakve
konkretne cifre, ali mislim da bi generalni stav trebalo da bude tačan. Kako se to
dogodilo? Može da se kaže da je to posledica rata i da se radi o tranziciji itd. Ali ti
odgovori imaju ozbiljne probleme: rat jeste bio specifikum samo nekih delova
Evrope u tranziciji, ali bi nešto dublja analiza možda utvrdila da je rat posledica
prelaska na društvo koje je zasnovano na partikularnim interesima i pitanje je da li bi
ta analiza bila bez osnova. S druge strane, argument budućnosti je veoma slab: čak i
ako postoje slučajevi savladane tranzicije, trebalo bi još pokazati da li su neki
specifični uslovi, pored primene manje ili više doslednog liberalizma igrali ulogu u
tome. Možda se odgovor nalazi u tome da ekonomski sistem staje onda kada
zadovolji potrebe koje su se izborile za legitimnost, u ovom slučaju potrebe vlasnika
kapitala, dok je za zadovoljavanje potreba ostalih potrebno nešto više od prelaska na
privatnu imovinu.

6. Recimo da ovu situaciju nekako treba rešiti. Izlaz može da bude u čekanju da se
aktivnost celog stanovništva podigne na takav nivo da broj subjekata koji organizuju
proizvodnju i život bude toliki da obim posla i proizvedenog bogatstva bude dovoljan
za veći standard i zaposlenost svih. Međutim, dok se to čeka, pogledajmo neke
slučajeve. Zamislimo jedno preduzeće45, koje je ostalo u državnoj svojini. Ono je
napravljeno iz zajedničkih sredstava i u stvari ne pripada (samo) zaposlenima, a

45
to može biti i dom zdravlja ili škola.
pretpostavimo da u njemu rade stručni ljudi od kojih nijedan nema sredstava da
započne privatni biznis. Zašto društvo ne bi moglo da bude organizovano tako da oni
nastave da rade kao državno ili među njima privatizovano (bez novca) preduzeće,
umesto da bude obaveza da se preduzeće privatizuje na čisto ekonomskoj osnovi?
Ovde je važan sistem odlučivanja: preduzeće u ravnomernoj svojini svih moraće da
funkcioniše prema njihovom dogovoru, dok bi u klasično privatizovanom preduzeću
odlučivao vlasnik. Jak argument protiv ove mogućnosti glasi da je u principu rad
opterećen potrebom dogovora, manje efikasan od rada koji nije, već je hijerarhijski
uređen. Ali, iako je to uglavnom tako, zašto bi moralo da bude uvek? Naime, to što je
potrebno dozvoliti privatnu inicijativu, ne znači da bi trebalo smatrati da su principi
svake delatnosti toliko opterećeni neslaganjem da ne bi mogli da budu eventualno
uspešni u situaciji potrebe za dogovorom ili proste primene utvrđenih principa.
Mislim da je ovo pre slučaj slabosti koja se može i koju treba prevazići, a da se ne
radi o logičkoj poteškoći, odnosno, o planu koji bi išao preko ljudskih mogućnosti.

7. Ako i priznamo da zamena zajedničke imovine privatnom ne mora biti sasvim

dosledno sprovedena, ipak se možemo pozvati na empirijske argumente koji govore o
tome da su društva (Amerika i Irska se navode kao sveži primeri) koja su sprovela
ovu zamenu, smanjila poreze itd. efikasnija o drugih društava. Ovaj argument može
biti dobar, ali mi se čini, iako sam daleko od toga da sam upoznat sa podacima koji
pokrivaju ovu oblast, da nešto mora biti i u suprotnim argumentima, na primer, onima
kojima barata Noam Čomski. Ovo će nas uvesti u dalja pitanja vezana za sam
filozofski ili naučni status doslednih stanovišta, ali na ovom mestu na kome
pominjemo empiriju postaviću jedno pitanje koje se zaista tiče empirije: Da li su
dovoljno istraženi asimetrični uslovi koji su, igrom slučaja ili ne, vezani za
najliberalnije zemlje sveta, koje su istovremeno i najmoćnije zemlje sveta? Moglo bi
se reći da liberalizam u stvari proizvodi moć, a ne obrnuto, da moć omogućava da
liberalizam postiže najbolje rezultate, ali čak i da je tako, moć je nesimetrična u onoj
meri u kojoj povećanje moći jednih smanjuje relativnu moć drugih, na jednak način
kako povećanje udela na tržištu jednih smanjuje udeo na tržištu drugih. Tako da bi
simetrično raspoređena moć učinila da liberalizam u tim novim uslovima možda
pokaže manje uspešno lice od ovoga koje danas pokazuje. Slabost empirijskih
argumenata koji završavaju zaključcima o uzročnim vezama, koje u stvari nisu deo
empirije, jeste u tome što se ove veze lako modeluju prema potrebama teorije.

8. Dosledni liberalizam je, kao i sve druge teorije, situiran u trenutno stanje
intelektualne debate i, uopšteno rečeno, duha vremena. On takođe ima mišljenje o
svom položaju u odnosu na druge teorije, posebno u odnosu na marksizam. Ovaj stav
vidi se i u članku Ivana Jankovića Šta je to "humanistički" marksizam?46 Ipak, da li,
pored razlika, postoje i neke sličnosti između marksizma i doslednog liberalizma?
Argumentišući protiv marksizma i protiv stava da je marksizam bio dobar, ali
neostvariv projekt (što je izuzetno pogođena i prava filozofska tema, jer se
koncentriše na ispravnost merila, a ne na prisustvo primene nekih merila), Janković
argumentiše da je sve dobro što je došlo kao rezultat socijalizma u stvari posledica
neprimenjivanja rigidnih pravila o zajedničkoj svojini. Pitanje je samo da li isti
argument može da se primeni i na dosledni liberalizam? Mi - mislim, mada se
Čomski možda ne bi složio - nemamo analogne primere u kojima je dosledni
liberalizam doveo do katastrofalnih rezultata, međutim, da li bi trebali da čekamo da
ih imamo da bi imali argument? Čini se da se i dosledni liberalizam oslanja na slične
mehanizme opravdanja na koje se oslanjao i marskizam. Oba imaju ovu doslednu
logičku formu: marksizam bi dosledno ukinuo privatnu svojinu, a dosledni
liberalizam zajedničku imovinu. Oba imaju kapacitet da teškoće koje bi se mogle
pojaviti na putu ka čistom ekonomskom sistemu pravdaju kvalitativnim pomakom
koji će se u budućnosti dogoditi kada sistem postane jednoobrazan, a predrasude,
koje stoje na putu njegovom funkcionisanju, nestanu. Jednom rečju, oba previše
težine opravdanja vlastitih teza stavljaju na budućnost koja bi trebala da izgleda u
ponečemu radikalno drugačije od dosadašnje istorije.

9. Ako sada pređemo sa ovog praktično-političkog na više intelektualni plan, ponovo

se pokazuje jedna sličnost. Čini se da je dosledni liberalizam sklon da čitavu
dosadašnju filozofiju posmatra kao pružanje intelektualnih usluga uzurpatorima
slobode pojedinaca, kolektivističkim tiranijama. Ova figura filozofskog odricanja od

46
objavljeno u internet magazinu Katalaksija
filozofije47 nije vezana samo za dosledni liberalizam već je začuđujuće raširena po
intelektualnoj istoriji poslednja dva veka. Marksizam je celokupnu dotadašnju
filozofiju tumačio kao izraz interesa vladajućih klasa - kao ideologiju, pozitivizam
kao izraz nezrelosti ljudskog roda; čini se da liberalizam deli ovaj način mišljenja. Na
primer, kod Popera su za totalitarne sisteme, osim Marksa, krivi Platon i Hegel itd.
To što je ova figura tako široko rasprostranjena nije razlog da se ne upitamo da li je
ona opravdana? Kako je moguće da u intelektualnoj i društvenoj istoriji postoje takvi
skokovi koji potpuno negiraju prošlost: iz ideologije u marksizam, ili iz doba u kome
je filozofija imala smisla u doba u kome je ona sasvim suvišna? Čini se da je sve to
samo izbacivanje konkurencije iz igre.

10. Ono što je najzanimljivije pitanje vezano za dosledni liberalizam je njegov odnos
prema relativizmu. Već sam nešto napisao48 o tome da se u marksizmu kriju elementi
koji omogućavaju relativizam; međutim, pitanje je da li i princip koji proglašava da
smo obavezni samo onome na šta sami pristanemo, koji na taj način proglašava
svetinju individualne slobode, ima relativističke implikacije? Da razjasnim prvo sam
pojam relativizma koji podrazumevam: još od sofista, relativistička teza glasi da
jedna istina ne postoji, niti postoje legitimne zajedničke, nepristrasne norme, već je
svaki oblik zajedničkih normi oblik nasilja i počiva na sili. Da li dosledni liberalizam
pristaje na ovu konsekvencu? Pitanje je opravdano, jer ovaj opis relativizma kao da
daje razlog ili obrazloženje zašto nikome ne može ništa da bude nametnuto i zašto je
jedino legitimno da nas obavezuje samo ono na šta smo sami pristali. To je tako, jer
ništa što dolazi od drugih ne može važiti i za nas i sve može da bude opovrgnuto
našom voljom. Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan i zaista je filozofski i
otprilike bi mogao da glasi ovako: Da, svaki stav može se negirati i treba da postoji
sloboda da se to učini. Ali je nezavisno pitanje od toga da li svaki stav treba da se
negira i odgovor je Ne. Sloboda u stvari nije najviša vrednost, niti se ona najbolje i
jedino potvrđuje što većim ili potpunim razlikovanjem u odnosu na druge. Ako
počnemo da se u nečemu slažemo sa drugima možemo da otkrijemo da je ovo
47
Ovaj stav nazire se i u članku Ivana Jankovića "Irsko čudo kroz crvene naočari" (Vreme br. 820. od
21. 09.06) u kome se kritikuje državni investicioni plan, ali i ironizuje tržišna potreba za filozofima:
"Možda mu ni to neće biti dosta pa će tražiti još, recimo, školovanje o državnom trošku još nekoliko
hiljada sociologa i filozofa" (iz sredstava nacionalnog investicionog plana).
48
Najviše u članku "Istina u političkom ćorsokaku" na www.nspm.org.yu
slaganje istovremeno put ka realnosti i da može da umnogome unapredi naš život, a
ako treba da imamo uzajamne obaveze kao zajednica (ako ne želimo da živimo u
potpunom bezakonju), onda je najbolje da upravo ove koristi koje nas upućuju na
slaganje uzmemo kao izvor prema kome se modeliraju obaveze. Dakle, ja treba da
priznam da postoje norme kojima nisam ja jedini izvor, jer tako pristajem da postoje
drugi i potreba da sa njima usaglasim neke norme, u vlastitu korist. A ovo je
momenat koji krnji doslednost liberalizma, i vuče u stvari ka socijalizmu, ma šta to
značilo, jednako kao što je doslednost marksizma okrnjena time da je nemoguće i
nepotrebno slagati se u svemu, na šta smo prinuđeni ukoliko celo društvo treba da
proizvodi i ponaša se prema dogovorenom planu. S druge strane, ovde stvar stoji
jednako kao kod zasnivanja morala: moral može da ne postoji, ali je alternativa tome
tiranija, a ne sloboda. Potpuna sloboda i tiranija su sinonimi, a ne suprotnosti, jer
ukoliko ne želimo da prihvatimo obaveze kojima su izvor drugi, one će biti
nametnute putem sile, ovaj put kao proizvoljna volja drugog, jačeg.

11. Ovu 11. stavku možemo iskoristiti za mali pogled unazad na ove argumente koji
su u stvari neki filozofski pokušaj da se izađe na kraj sa problemima koji javljaju u
životu u društvu. Kako filozofija treba da se suočava sa njima? Treba li uopšte da to
bude filozofija? Kod Marksa postoji, u čuvenoj 11. tezi o Fojerbahu, jedan odgovor
na ova pitanja. Da se podsetimo, on kaže: "Filozofi su svet samo različito tumačili, ali
radi se o tome da se on izmeni"? U ovoj rečenici ogleda se puno stvari, ali i ona kao
da u filozofiji vidi staro oruđe neprimereno novim problemima. Da li treba da se
složimo sa Marksom i odbacimo filozofiju? Osnovna ideja liberalizma - individualna
sloboda - može de se uzme kao kraj i rešenje filozofskih problema, kome dalja
filozofska rasprava nije potrebna. Osim toga, jasno je da nam danas više fale
liberalne, nego kolektivističke ideje. Zar onda ne treba što vehementnije i zaoštrenije
forsirati ovu ideju, ne tupeći njenu oštricu njenim problemima? Sigurno je da je ovaj
prilaz razumljiv. Ali mislim da se od filozofije naprosto ne može pobeći. Svaka ideja,
kada joj se oduzme njen filozofski bagaž, počinje da se prazni i da pati od
konstruktivističke greške, a život koji joj kroz filozofiju dodaje nijanse i probleme
počinje da joj biva neprijatelj. Zato bi možda bolja 11. teza bila da je najbolje da se
filozofi ograniče na to da menjaju svet filozofijom. Pa bila ona filozofija liberalizma
ili neka druga.

(objavljeno na www.katalaksija.com 25.10.2006)

Zemlja posunovraćenih vrednosti i

poremećenih kriterijuma

Naslov ovog teksta je citat jednog drugog autora koji i sam ponavlja opšte mesto
našeg javnog govora o poremećenim vrednostima ili uništenom sistemu vrednosti.
Karakteristično je da je ova konstatacija retko kada razvijena u širu elaboraciju stvari:
podrazumeva se da je podsećanje da su kriminalci popularniji od naučnika ili da je
turbo-folk popularniji od ozbiljne muzike dovoljna. Problem verovatno usložnjava
činjenica da se, dok su se vrednosti "posunovraćivale" od dobrog ili pristojnog ka
lošem, sistem kretao od lošeg jednopartijskog do boljeg demokratskog sistema. Jedno
rešenje za ove protivrečnosti moglo bi biti da je prethodni sistem u stvari kriv za sve
negativno što je sledilo posle njega, ali se tom svaljivanju svega na prošli sistem
protivi stav da bi novi sistem i trebao biti bolji od starog upravo po tome što može da
se izbori sa negativnim. U stvari, mi se ovde nećemo baviti ovom istorijom, nego
trenutnim stanjem, pod pretpostavkom da su akteri nekih postupaka i odgovorni za
njih, nezavisno do istorije ili sistema. Videćemo da je stanje kudikamo složenije nego
što se obično uzima da jeste, a da gornji naslov ipak može da važi.

Ima li demokratija smisla?

Da bi videli kakav je trenutni status demokratije i srodnih vrednosti najpre ćemo

citirati tekst Nebojše Malića49, nedavno objavljen na sajtu NSPM. Evo šta on kaže pri
kraju svog teksta:

49
tekst se može naći na adresi http://www.nspm.org.yu/Debate/2006_malic.htm
"Nije jasno da li Koštunica razume da je «demokratija» reč koja se koristi da pokrije
bilo šta što Imperija izabere da uradi, isto kao što su nekada svakojaka zverstva
opravdavana u ime «socijalizma». Sam pojam je izgubio svako značenje: izbori su
«demokratski» samo kada na njima pobede kandidati sa podrškom Vašingtona i
Brisela, a ako izgube to je onda «nedemokratski». I tako dalje.

Zato, kada Koštunica kaže da «odbranom neotuđivog dela svoje teritorije Srbija
verovatno brani budućnost demokratije kao načina života i pogleda na svet»,
postavlja se pitanje da li takav način života zaslužuje odbranu. Ako su rezultati
«demokratije» Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla?

Jedno je sigurno: u svetu podeljenom na bogove i stoku, pravo i pravda kako ih

Koštunica razume već dugo se ne primenjuju." (kurzivi su moji)

Glavno pitanje koje otvara smisao ovog teksta je, čini se, ovo: kako je autor, iz toga
što je reč "demokratija" u upotrebi jedne svetske sile izgubila svaki nezavisan smisao
i postala samo pokriće za njene interese - zaključio da je ona zbog toga izgubila svaki
smisao? Na prvi pogled taj zaključak ne sledi, jer je vrednost demokratije - vladavine
u interesu naroda, a ne vlastodržaca - čini se i nezavisna od i neokrnjena nečijom
upotrebom "reči" demokratija. Ovde je važno da autor zaista tvrdi da je demokratija
izgubila svaki smisao, iako je ono što on u stvari hoće da kaže verovatno nešto
drugačije. Čini se da se ovde radi o danas sasvim raširenom prikrivenom ratu protiv
"američkih vrednosti". Autor zapravo sugeriše Koštunici da ne bude naivan i da ne
smatra da se naklonost Amerikanaca može kupiti ako se pokaže spremnost da se
prihvati jedna "američka" vrednost - demokratija: treba raskinuti sa tom naivnošću i
pošto Amerikanci rade protiv naših intreresa treba odbaciti sve njihove vrednosti, jer
se njihovim prihvatanjem ništa neće dobiti. To je razlog zašto se odbacuje svaka
demokratija, jer se ona vidi kao isključivo američka izmišljotina jednako kao što je i
socijalizam bio sovjetska izmišljotina koja je takođe došla sa strane. Autor tu
verovatno ne primećuje da se paralelno sa započinjanjem ovog rata počeo slagati sa
Amerikancima, jer sada i on i oni na demokratiju gledaju kao na pojam bez sadržaja
pogodan da se njime pokrivaju partikularni interesi suprotni pravu i pravdi.
Ali opet, ne treba biti naivan, prava i pravde "kako ih zamišlja Koštunica" nema.
Jednako kao što nema ni pozitivnog sadržaja pojma demokratije. Sad je zanimljivo
da, iako je otprilike jasno da autor zagovara odustajanje od svih "američkih
vrednosti", nije jasno koje vrednosti zastupa. Sigurno je da one neće nositi ime
demokratije, ali je pitanje i kolika bi trebalo da bude posvećenost vrednostima prava i
pravde, kad ih već nema nigde u svetu: zar ćemo samo mi da budemo naivni, ako
pravde nema za nas, zar mi treba da je dugujemo drugima? Sa pojmom demokratije
nestaju i merila ili kriterijumi kojima se društva vrednuju u velikom delu nauke o
društvu - svako razlikovanje između društva u kome se vlada u interesu svih građana
i onoga u kome se vlada samo u interesu vlastodržaca postaje bespredmetno,
"ideološko". Ovaj stav smo ovde naveli zato jer u stvari nije usamljen, a svedoči o
tome da se veliki deo vrednosti koje su još uvek nominalno važeće, zapravo radikalno
dovodi u pitanje, a da se jasno ne zamenjuje ničim drugim. Ono što ostaje je
verovatno nesrećna svest, uverenje da su sve univerzalne vrednosti samo mamac za
naivne, s jedne strane, a sa druge instrument potčinjavanja. Prema njima treba gajiti
permanentnu sumnju.

Ima li otvorenost smisla? (Kju kluks klan iz Čačka)

Drugi primer ćemo uzeti iz Čačka. Kako je uopšte nekome moglo pasti na pamet da
jednog crnog igrača, koji uz to ima sina Nikolu, tera iz grada sa obrazloženjem da ga
niko ne voli? Prvi uslov za to je postojanje one čistine na kojoj nema nikakvih
univerzalnih ili stalnije važećih vrednosti koje bi se eventualno suprotstavljale tome.
Negde na rubovima svojih razmišljanja navijači znaju da je sve dovedeno u pitanje i
da ništa ne stoji na putu proizvoljnim vrednostima. Pa zašto to ne bi bila i vrednost
"čiste" nacije? Pogotovo što oni na taj način u delo sprovode jedan način mišljenja
koji je jednako ukorenjen u uglednim medijima, kao i njihovim glavama. Danas bi
već bilo teško pronaći medij, barem u okviru "prve Srbije", koji nema naglašenu
brigu za nacionalne vrednosti i nacionalni "kulturni identitet". "Srbin sam i ne stidim
se toga", kako se kaže u jednoj špici. Ova rečenica sažima stav koji ispoljava jasnu
pažnju i brigu za čistotu identiteta, a svako mešanje ili saglašavanje sa nečim tuđim
rizično je po identitet, pa zašto to ne bi bio i život sa nekim drugim? Vremenom se
njegove vrednosti polako uvlače u naše, njegovo prisustvo traži i znači i njegovo
priznanje, a njegovo priznanje je priznanje i njegovih vrednosti, sve je to opasno po
čistotu nacije, bilo da vodi zameni naših vrednosti njegovim, bilo stvaranju
univerzalnih vrednosti, koje su, samim tim što su univerzalne, i tuđe, a ne samo naše.
Najbolji način da se izbegnu ovi rizici je da se nacije ne mešaju, da ne žive jedne
blizu drugih. U slučaju nacija sa ovih prostora, nacije ne treba da se mešaju jer to na
kraju vodi u nove sukobe. Ovo je bilo tuđmanovsko-ćosićevsko rešenje za probleme
sukoba kolektivnih prava na prostoru bivše Jugoslavije. U svemu je ovde zanimljivo
da je kroz ovu priču tradicionalna vrednost otvorenosti za druge, koja je skoro
kulturna i filozofska konstanta kroz istoriju, opet radikalno dovedena u pitanje.
Otvorenost je bila put ka boljem i savršenijem, ali, sad je to nama najvažnije, ona je i
put ka tuđem, kad se malo bolje pogleda. Može li se biti otvoren za druge, a ipak
sačuvati identititet? Identitet zahteva da se po nečem razlikujete u odnosu na druge.
Ili možda zahteva da se po svemu razlikujete u odnosu na njih i zaista ništa nemate s
njima? Bacite ovlaš pogled na ovdašnje novine i videćete da i sa ovom vrednošću
imamo ozbiljne probleme.

Ima li rasprava smisla?

Mislim da ne treba da citiram, pošto su verovatno svi već čuli: javna rasprava je
nasleđe titoizma. Slučaj je sličan onom vezanom za demokratiju. Relativno je jasno
kako je nastala ova rečenica: zbog brzine i partijskih potreba, a pokazuje se i zbog
vrednosti koje poštuju akteri, o predlogu novog ustava nije bilo nikakve javne
rasprave. Neko se onda setio da se "javna rasprava" pominjala u vreme socijalizma i
Tita, pa je zgodno povezao omraženi titoizam i trenutni izostanak javne rasprave.
Tako je zbog nečega postalo negativno da se norme koje su predložene kao delovi
budućeg ustava prethodno izlože raspravi. A i zašto uopšte da se izlažu? Šta se time
uopšte dobija?

I zaista, čemu uopšte služi rasprava? Odgovor na ovo pitanje nije tako jasan kao što
se čini, a upravo ova aktuelna mogućnost da se rasprava lako dovede u pitanje govori
u prilog tome. Rasprava je kroz čitavu intelektualnu istoriju bila neupitna vrednost,
ali je njena struktura opisana i potreba za njom sasvim jasno istaknuta u Platonovoj
filozofiji. Dijalektika - rasprava - bila je put da se upozna svet ideja, svet merila ili
kriterijuma kojima treba da se rukovodimo. Na svakodnevnijem planu, smisao
rasprave podrazumeva da će sagovornici korigovati svoja mišljenja ukoliko čuju
argumente koji upućuju da bi to trebali da učine. Ali, zašto ih prosto ne odbiju, jel to
kažnjivo? Nije, ali ako nema te spremnosti da se prihvati argument nekoga drugog,
onda rasprava nema nikakvog smisla. Ali, opet, zašto da prihvatim argument nekog
drugog? Time priznajem da nisam bio u pravu, čime slabim svoju poziciju,
obavezujem se na nešto što mi se kasnije može učiniti neprobitačno, ograničavam
svoju slobodu da mislim šta hoću. Zašto da čitavo polje takozvane istine ne podredim
svojim potrebama bez ikakvih obaveza u odnosu na druge ili na takozvanu istinu (kao
da tako nešto uopšte postoji)? Ova poslednja pitanja nekome se opet mogu učiniti
čudna, ali zapravo je način razmišljanja prisutan u njima veoma aktuelan i prisutan.
To pokazuje da su autori teze o povezanosti rasprave i titoizma zaista nešto pogodili,
iako im to nije bila namera. U odnosu na stanje koje sada imamo, svaka javna
rasprava, i priznavanje argumenata drugih nezavisno od naših posebnih potreba i
interesa, zaista u sebi ima neke socijalističke elemente, u tom smislu da je ona zaista
deo nekog nepostojećeg, odbačenog i drugog sistema vrednosti u odnosu na ovaj koji
trenutno važi.

Ima li ustav smisla?

Ovde mislim na tradicionalni smisao ustava: ustav je način da se samovolja vlasti

ograniči. Čime može da se ograniči? Pa samo nekim vrednostima koje reflektuju
interese svih građana, birača, naroda i, to je posebno važno, voljom samih birača.
Ako ostavimo po strani ono što u ustavu piše i pogledamo samo način na koji se on
donosi (ili je već izglasan kad bude objavljen ovaj tekst) onda se ponovo vidi da je i
ovaj tradicionalni smisao ustava izgubljen. Ako neko želi da zaštiti svoja prava u
odnosu na nekog drugog, onda je prvi uslov da to zaista i učini da njegovi stavovi o
tim pravima ne budu pod potpunom kontrolom tog istog drugog. Ili jednostavnije
rečeno: Zamislite da neko pored sebe ima nekog drugog koji ispunjava sve njegove
želje, istovremeno smatrajući da tako ispunjava svoju dužnost prema njemu? U kom
smislu je ovaj prvi subjekt ograničen voljom ovog drugog podređenog subjekta? Ni u
kom.

A to se videlo i kroz upravo završenu referendumsku kampanju: ako neko potvrđuje

ustav pod moralnom ucenom koja ponavlja poziv u boj za Kosovo: ko ne izađe na
referendum, od ruke mu ništa ne rodilo, kriv je za gubitak Kosova itd., ako mora da
potvrđuje nešto o čemu čak nije postojala ni javna rasprava, postaje nevažno koja
prava je prost plebs dobio u tekstu ustava, jer on ista ta prava, odmah, da ne bude
zabune, baca pod noge onima koji ga pozivaju da ustav potvrdi na ovaj način.50 Ako
se pogleda trud koji je trenutna politička elita uložila da dezavuiše svako moguće
ograničenje svojoj vlasti kroz sistematsko dezavuisanje univerzalnih vrednosti, čini
se da je ustav donesen upravo u trenutku kada je taj proces već bio gotov, kada su
partijske elite mogle biti sigurne da ustavne norme neće biti ozbiljno ili uopšte
shvaćene, jer sama ideja ustavnosti i mogućeg ograničavanja vlasti više ne postoji
kao verodostojna ideja. Ovaj ustav maskira to stanje, naravno, maskom koja govori
suprotno od stvarnog stanja.

Međutim smisao donošenja ustava u ovom trenutku je ipak nešto konkretniji, mada u
sebi zadržava istu ovu formu maske. Naravno da je reč o Kosovu, koje je bilo
vezivno tkivo koje je okupilo političke stranke u poslu oko ustava. Naizgled,
preambula i zakletva u kojima se pominje Kosovo imaju formu obavezivanja na nešto
vezano za Kosovo i kao da utvrđuju jednu odgovornost za političare. U stvari
situacija je opet potpuno obrnuta. Donošenje ustava, kojim se, pored ostalog,
potvrđuje i da je Kosovo sastavni deo Srbije, došlo je u momentu kada je celokupnoj
političkoj eliti postalo jasno da će verovatno proglašenje neke forme nezavisnosti
Kosova ostaviti njih same na čistini odgovornosti za takav ishod. Funkcija ustava, u
onoj meri u kojoj je njegovo donošenje vezano za Kosovo, sada je da se ta
odgovornost podeli sa narodom: pošto se izlaskom na referendum potvrđuje neki
potez vlade, ma kako on bio samo detalj u ukupnoj politici i politici vezanoj za
Kosovo, on ipak ostavlja vladi mogućnost da kaže da je i narod potvrdio politiku

50
ova figura postoji i u samom ustavu: poslanik je slobodan da odmah svoju buduću slobodu stavi na
raspolaganje svojoj stranci.
vezanu za Kosovo, pa je prema tome besmisleno da samo vladu, a ne i sebe samog,
smatra odgovornom za ishode te politike. Ovaj prost odnos koji je stvoren
referendumom: da na pitanje Kako ste dopustili da se ovo desi sa Kosovom?, odgovor
bude Pa i vi ste podržali tu politiku, dovoljno zadovoljava potrebe vlasti.

Na taj način je, zajedno sa pojmom ustava, i pojmu odgovornosti oduzet smisao.
Poruka je: uradili smo sve što se moglo učiniti da bi se nešto postiglo, a niko ne može
biti odgovoran što nije učinio nešto što se ne može učiniti.

Ima li istina smisla?

"Tako sad crno na belo imamo ono što niko nema – ministre u ostavci koji nisu
podneli ostavke". Ovako je u novinama prokomentarisana situacija sa ostavkama
ministara iz G 17 plus koja je već postala poslovična po svom otvorenom
podsmevanju logici, tačnije zakonu neprotivrečnosti. Predsednik vlade Koštunica
dodao je svemu i zakon isključenja trećeg: na pitanje da li su ministri podneli ostavke
ili nisu odgovorio je da su sva druga pitanja manje važna u odnosu na donošenje
novog ustava. Ovi zakoni ne uspostavljaju samo formalne uslove da jedan govor
bude konsistentan, oni izražavaju poštovanje vrednosti istine kao takve, pa se u
njihovom odbacivanju vidi jedna doslednost: oni su zapravo poslednja logička brana
koja se ruši pred željama političara koji se više ne osećaju ničim ograničeni. Zašto
baš mora da važi zakon protivrečnosti i ta obaveza prema istini? Zar nije lepše da
možemo da govorimo sve što nam odgovara, a da sve ima jednaku vrednost i da se
ništa ne dovodi u pitanje?

A vrednost istine važnija je za demokratiju od formalne demokratske procedure sa

kojom se pojam demokratije neopravdano poistovećuje. Zamislite da živite u društvu
u kome su sve formalne procedure demokratije poštovane, ali političar koji je na pr.
tvrdio da će inflacija biti toliko i toliko ili da će smanjiti poreze ili rešiti neko pitanje,
jednostavno kaže da to nije tvrdio. Vi sada možete da ga kaznite na izborima za četiri
godine, ali uskoro možete da utvrdite da je to opšta praksa i da svi političari imaju isti
odnos prema istini. Tada bi trebalo da vam je sasvim jasno da formalna pravila
demokratije, ako nisu praćena poštovanjem vrednosti istine zbog koje su u stvari i
smišljena, ne vrede ništa. Mi već živimo u društvu koje je već toliko razvilo metode
izigravanja vrednosti istine, da možemo slobodno da poštujemo sva formalna pravila
demokratije, a da suštinski ona nemaju nikakvu snagu da politiku okrenu ka interesu
građana.

A zajedno sa istinom kao vrednošću polako nestaje i smisao, kao ono što neki tekst
razlikuje od obične fizičke stvari. Po nedostatku primerenog diksurzivnog
(argumentativnog) reagovanja na smisao nekog teksta vidi se da sposobnost da se
smisao razumeva polako nestaje. Na tekstove se reaguje samo još kao na stvari -
osećanjima, npr. osećanjima nelagode ili prijatnosti.

***

Ako sad pogledamo sve ove vrednosti koje se kod nas dovode u pitanje: demokratija,
otvorenost, rasprava, ustav ili ograničenja, odgovornost i istina, videćemo da imaju
zajedničku crtu koju smo već pominjali - osobinu univerzalnosti - one su nepristrasna
merila koja određuju da li neko radi nešto što je usmereno na korist svih. Pri tom, nije
unapred jasno u ime kojih drugih vrednosti se one sistematski negiraju. Neko može
da kaže da brisanjem univerzalnih vrednosti do izražaja dolazi ono što je naše, ali to
je duboka greška, naše nije nikakav kriterijum, a univerzalne vrednosti ne služe da
ponište ono što je naše, nego da ga oplemene i nadograde, kao što je uvek i bilo.
Obrnuto, brisanje univerzalnih vrednosti može da znači samo strah od boljeg,
zapuštenost i želju za odsustvom svih ograničenja ili ustava u delovanju. Na
predizbornoj kampanji koja će uskoro uslediti svako će moći da proveri koliki je
stvarni stepen poštovanja bilo kakvih ustava kod nas.

(objavljeno 31.10.2006)

Polemika oko "Zemlje": Odgovor Nebojši Maliću

U svojoj reakciji51 na moj tekst o zemlji posunovraćenih vrednosti, u kome sam
citirao i tumačio deo njegovog teksta u kome daje naznake o svom mišljenju o
demokratiji, Nebojša Malić ne opovrgava sve što sam ja rekao. Slaže se da je moje
tumačenje da ima negativno mišljenje o demokratiji tačno, što se vidi iz naslova
reakcije "Demokratija nema smisla", takođe se slaže da je tekstom hteo da preporuči
premijeru Koštunici da ne apeluje na vrednosti na koje se pozivaju Amerikanci.

Ipak, Malić je i nezadovoljan nekim delovima mog teksta koji se odnose na njegov
tekst i to je ono čime ćemo se ovde pozabaviti, jer je to ono što je svakako
zanimljivije. Najpre, izgleda da Malić protestvuje protiv nekih mojih tvrdnji
rečenicom: "Ali apsolutno nisam rekao da «pošto Amerikanci rade protiv naših
interesa treba odbaciti sve njihove vrednosti" (1). Ova rečenica je zaista vezana za
glavnu primedbu koju Malić ima na moje tumačenje, ali najpre ćemo razjasniti da ja
nisam tvrdio da Malić tvrdi da "pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba
odbaciti sve njihove vrednosti". U mom tekstu postoje jasne ograde da se radi o mom
tumačenju, a ne o citiranju nekog Malićevog tvrđenja, što se vidi u upotrebi reči "ono
što on u stvari hoće da kaže verovatno je" koje su u odnosu suprotstavljanja sa
"zaista tvrdi" iz prvog dela iste rečenice. Kasnije se takođe upotrebljava fraza
"zapravo sugeriše" gde obe upotrebljene reči takođe ukazuju da se radi o tumačenju,
a ne o navodu nekog tvrđenja. Ovo je važno razjasniti iz činjeničkih razloga, ali ne
samo zbog toga: ukoliko sam tvrdio da je autor nešto tvrdio, onda je to dovoljno
opovrgnuti prostom tvrdnjom da to nije tačno, ali ukoliko se radi o tumačenju, o
onome što je smisao nekog teksta, onda se to ne može tako opovrgnuti. Međutim,
pošto uzima da je već na njegovoj strani argument da je nešto u mojim navodnim
tvrdnjama netačno, autor reakcije nastavlja rečenicom "Ovo je proizvoljna,
neutemeljena i, iskreno rečeno, glupa tvrdnja."

Sad je ovde autor ispoljio želju za prebrzim poentiranjem, tako da je ostalo nejasno
na šta se ova druga rečenica zaista odnosi. Jer je nejasno da li je neutemeljena moja
tvrdnja da je on tvrdio to i to (o čemu smo već govorili) ili je neutemeljeno moje
tumačenje da bi on mogao potvrđivati tvrdnju u navodnicima rečenice (1) ili je sama

51
reakcija se može naći na adresi http://www.nspm.org.yu/Debate/2006_malic_re.htm.
ta tvrdnja u navodnicima neutemeljena, što bi značilo da je autor sasvim nesklon da
se složi da "pošto Amerikanci rade protiv naših interesa treba odbaciti sve njihove
vrednosti".

Ipak, i pored ove teškoće, mislim da iz celokupne Malićeve argumentacije u reakciji

proizlazi da on protestvuje da mu se pripiše tvrdnja da treba biti protiv svih američkih
vrednosti, odnosno, da treba biti protiv nekih vrednosti samo zato što su to američke
vrednosti, jer bi ta preporuka bila toliko glupa, da bi čak bilo uvredljivo pretpostaviti
da bi neko mogao da je zastupa. Da bi ovo tumačenje moglo biti približno tačno,
ukazuje i činjenica da u delu svog teksta autor sa odobravanjem pominje neke
tradicionalne američke vrednosti, od kojih se današnja Amerika udaljila, ali koje
zbog toga nisu prestale biti američke.

Međutim, ovde se opet radi o netačnom pripisivanju, jer ja nisam tvrdio da autor
preporučuje da se odbace sve američke vrednosti, samo zato što su američke, čime
bih mu pripisao da je sklon nerazmišljanju ili da ga preporučuje (jer bi svakako za
odbacivanje nekih vrednosti bilo potrebno imati složenije razloge od puke činjenice
da su to nečije vrednosti), nego sam tvrdio da se američke vrednosti kod njega
odbacuju u sklopu verbalnog političkog rata koji vodi protiv Amerike. To se vidi i iz
rečenice koju ovde najčešće citiramo "pošto Amerikanci rade protiv naših intreresa
treba odbaciti sve njihove vrednosti". Ovo je hipotetička rečenica i navodi specifičan
uslov koji sadrži razlog za odbacivanje vrednosti koje se u tom kontekstu pojavljuju
kao američke. Prethodno se jasno kaže "Čini se da se ovde radi o danas sasvim
raširenom prikrivenom ratu protiv "američkih vrednosti"." Odavde sledi da bi Malić,
ako želi da opovrgne ovu tvrdnju, morao da pokaže da ne učestvuje u ovom
prikrivenom ratu, a ne da pokaže da prihvata neke američke vrednosti, nezavisno od
tog rata. Pošto sam jasno naglasio da se radi o prikrivenom verbalnom ratu protiv
Amerike, onda je jasno da su vrednosti na koje sam mislio one američke vrednosti
koje se pojavljuju u kontekstu tog rata i jasno je da sam tvrdio da je preporuka
Malićevog teksta da se sve vrednosti koje se tu pojave negiraju zato što su to
vrednosti protivničke strane. Ova preporuka nije ništa neuobičajeno: ona je poput
preporuke da se u nekom političkom duelu obavezno protivimo svakoj tvrdnji koju
iznese protivnik. Mi čak imamo političku stranku koja otvoreno govori da se
rukovodi ovim pravilom u političkim duelima.

Naravno da ova situacija odgovara modelu "rasprave" u kome je jasno da se akter ne

rukovodi interesima istine, nego svojim političkim ineteresima. Ono što sam ja tvrdio
u "Zemlji..." jeste da je Malićev tretman demokratije upravo takav kakav bi bio da se
ona pojavljuje kao vrednost koju zastupa protivnik u duelu u kome se Malić
pridržava pomenutog modela. Ali, u "Zemlji..." se kaže i nešto više: ne samo da se
akteri rukovode samo svojim interesima, nego čak one koji se ne rukovode samo
svojim inetersima, nego interesima istine, denunciraju kao one koji ugrožavaju
slobodu, govore prazne reči, zahtevaju nešto neostvarivo. To se vidi po tome što se
univerzalne vrednosti, u koje spada i istina, sistematski prikazuju u negativnom
svetlu. Malićevo negiranje vrednosti demokratije ima tako dvostruku svrhu: s jedne
strane, ono je mehaničko odbacivanje protivnikove vrednosti, ali sa druge, ono je
opravdanje vlastite prakse negiranja univerzalnih vrednosti u duelu, vlastitog modela
rasprave.

Naravno, kada se nekome uputi ova primedba, on će odmah želeti da kaže ne, ne, ja
se ne rukovodim samo ovim političkim vansaznajnim razlozima, nego imam
argumente za svoje tvrdnje. Malićeva reakcija trebala bi da pruži i dokaze za to, a ja
mislim da on ne uspeva da opovrgne moje primedbe i to ćemo sad proveriti na tekstu
njegove reakcije.

Spor se vodi o demokratiji i Malić najpre pokušava da moju definiciju demokratije

prikaže kao samo moju i inače nepoznatu, čudi se definiciji demokratije kao
"vladavine u interesu naroda" i kaže da bi voleo da vidi "gde je ta definicija zapisana,
ili je tek proizvoljno prizvana kao nešto «opšte poznato»". Cilj ovog argumenta je da
se pokaže da je moja definicija, iz koje možda mogu proizići pozitivne ocene
demokratije nepoznata, dok je njegova, iz koje slede negativne ocene, mnogo
legitimnija.

Da vidimo kako tu stoje stvari. Najpre, "vladavina u interesu naroda" nije definicija
demokratije u smislu da bi iz nje mogao da se dobije potpun pojam o njoj. Ovakve
definicije obično naglašavaju jedan aspekt neke stvari koji se smatra važnim u nekom
specifičnom kontekstu, o kome će uskoro biti reči. Drugo, ta definicija, nažalost, nije
opšte poznata, a i da jeste, ja se ne bih pozivao na tu poznatost kao na argument.

Sledeći zahtev, koji bi, po mišljenju autora reakcije, pored poznatosti, trebalo da neka
definicija ispuni da bi bila priznata, bio bi da je ona negde zapisana, kod nekih
autoriteta. Moram da priznam da mi ni ova vrsta argumenta nije među najomiljenijim
(bila je inače omiljena u srednjem veku). To da su negde već zapisane, eventualno
pomaže sporazumevanju o definicijama, ali u stvari ne govori ništa o njihovom
kvalitetu, dok je ono što od definicija zaista treba tražiti jeste da budu jasne i
opravdane.

Ali, hajde da se ipak pozabavimo načinom kako se demokratija definiše u postojećem

javnom i naučnom jeziku, kako bi utvrdili da li se od Malića ipak moglo očekivati da
bude upoznat sa definicijom demokratije sličnom mojoj i pre nego što je pročitao moj
tekst. Prvo da navedemo jedan primer, koji će nam i inače biti koristan: sećam se
jednog intervjua Noama Čomskog u kome je on, kao što stalno čini, žestoko
ktirikovao američku spoljnu politiku, ali je dodao da Ameriku smatra demokratskom
zemljom, što je potkrepio činjenicom da on svoju žestoku kritiku može slobodno da
objavljuje i iznosi bez posledica po svoj život, bez rizika da ostane bez radnog mesta
na fakultetu itd. Iz ovoga možemo da vidimo da je Čomskijev pojam demokratije
prvenstveno vezan za pravo pojedinca koji zastupa manjinski stav da ga neometano
iznosi. Ako sada ovaj pojam uporedimo sa Malićevom definicijom demokratije:
"demokratija – sistem koji u svom sirovom obliku daje pravo prostoj većini
okupljenih ljudi da radi šta god hoće sa životima i imovinom drugih (ko je ubio
Sokrata, nego demokratska Atina?) a u svojoj modernoj inkarnaciji tu apsolutnu vlast
prenosi na mali broj izabranih predstavnika i masu birokrata – sa slobodom nema
nikakve veze.", vidimo da se Malić i Čomski ne slažu; Čomski demokratskim naziva
upravo onaj sistem u kome, između ostalog, postoji zaštićeno pravo ili sloboda
pojedinca da iznosi kritiku na račun vlasti. Dakle, ne samo da prosta većina ili njeni
zastupnici u demokratiji nemaju pravo da sa životima drugih rade šta im je volja,
nego to ne smeju da čine čak i onda kada su izloženi jakoj kritici.
Ali, nećemo samo Čomskog navesti kao primer za definisanje demokratije koje je
drugačije od Malićevog. Hajde da tvrdnju da Malićeva definicija nije uobičajena
zaoštrimo sledećim tvrdnjama: a) za svakog autora, koji je izabrao da reč demokratija
koristi kao naziv za opis dobrog političkog sistema, važi da u opis tog sistema nije
uvrstio tvrdnju da je to sistem koji "daje pravo prostoj većini okupljenih ljudi da radi
šta god hoće sa životima i imovinom drugih", i b) za svakog autora, koji je izabrao
da reč demokratija koristi kao naziv za opis dobrog političkog sistema, važi da
demokratiju nije opisao samo kao sistem u kome se odlučuje većinom, već je taj opis
dopunio mnoštvom drugih pravila koja štite prava manjine. Ako su tačne, ove dve
tvrdnje bi mogle da pokažu koliko su neke definicije demokratije uobičajene; a ja
mislim da su one tačne, sa uslovom da autor zastupa demokratiju kao ideal, za veliku
većinu od nemalog broja autora čije su knjige o demokratiji objavljene kod nas u
poslednjih dvadesetak godina.

Razlika između tvrdnji pod a) i pod b) je u tome što prva govori o tome da se u
uobičajenom govoru o demokratiji ne hvali pravo da se radi šta se hoće sa drugima,
dok druga ukazuje da je pravilo o većini zapravo sekundarno i čak nevažno za pojam
demokratije. Ako bi neko znao o demokratiji samo to da je ona sistem u kome se
odlučuje većinom, on bi znao isto onoliko koliko o fudbalu zna neko ko o njemu zna
samo to da tu pobeđuje onaj koji da više golova. Ja sam još pre više godina objavio
tekst pod nazivom Je li demokratija stvarno vladavina većine?, u kome sam
dokazivao da u stvari nije tako. Čak su i Stari Grci znali da to nije tako, inače bi tom
sistemu dali naziv vladavina većine, a ne vladavina naroda.

Između toga dvoga postoji bitna razlika: dok bi vladavina većine bila samo naziv za
proceduru odlučivanja, vladavina naroda je bila i društveni ideal ili naziv za
vladavinu koja se smatra dobrom. Ja sam, takođe koristim reč demokratija da bi
označio sistem koji smatram dobrim, a smatram dobrim onaj sistem koji je u interesu
naroda.

Trenutni status pojma demokratije je takav da se taj pojam gradi polazeći od

etabliranih pravila i procedura /demokratije/ koji se dopunjuju u odnosu na društveni
ideal /demokratije kao/ vladavine u interesu naroda. Razlozi za baš ovakav režim
govora su otprilike sledeći. Prvi razlog je skoro opšte (i moje) prihvatanje osnovnog
uslova koji je potreban da bi mogli govoriti o demokratiji, a to je da postoji
institucionalizovan način da svi članovi nekog društva utiču na odluke koje se na
njih odnose. Kada bi u razmišljanju o najboljem načinu da se društvo organizuje (o
idealu) došli do zaključka da bi ovo pravilo trebalo da se promeni, onda bi trebalo
razmisliti i o tome da se ovakav novi društveni ideal više ne naziva "demokratija", jer
je ipak ovaj uslov neophodan. Kada razmišljamo o društvu, nas prvenstveno
interesuje da odredimo najbolji način da se ono organizuje, a ne da određene reči ili
procedure obavezno budu deo tog organizovanja. Definicija demokratije koja je za
Malića sporna u stvari je regulativna ideja preko koje se vidi da nam je u našim
razmišljanjima stalo do najboljeg načina organizovanja društva. S druge strane, reč i
pojam demokratije može da se koristi i kao ime za ideal vladavine u interesu naroda,
jer je pojam vladavine naroda koji je u osnovi reči "demokratija" sasvim blizak
pojmu vladavine u interesu naroda, jer bi narod valjda vladao u svom interesu,
ukoliko bi uspevao da ga prepozna. Najzad, treći razlog u prilog prahvatanja reči
"demokratija" je taj što je u nauci i javnom govoru, barem u poslednje dve decenije, a
i ranije, uobičajeno da se dobra vladavina naziva demokratskom i da se oko te reči
okupljaju razmišljanja o društvu. Kao i uvek kada se radi o jeziku, čak i ako imamo
primedbe na način kako neko shvata demokratiju, samu reč ne bi trebalo
diskvalifikovati bez jakih i dobrih razloga, jer se ona već etablirala kao zajednički
imenitelj diskursa o društvenim idealima.

To sve ne znači da bi, ukoliko prihvatate "demokratiju" kao naziv za društveni ideal i
ako prihvatate osnovne uslove da bi se nešto moglo zvati demokratija, trebalo
odustati od traganja za dodatnim uslovima koji su potrebni da se vladavina u interesu
naroda ostvari. U tekstovima koje sam sam napisao o demokratiji uvek se radi o ovim
dodatnim uslovima i, kao što je to slučaj i u tekstu "Zemlja...", ti dodatni uslovi se
vide u poštovanju pravila kojima se osnažuju univerzalne vrednosti, ili, vrednosti
koje su u jednakom ineteresu svih.

Ako se sad vratimo na Malićevu implicitnu tvrdnju da je njegov pojam demokratije

standardan i da kada se razmisli o njemu treba tvrditi da on nema smisla - što u stvari
znači da nema smisla kao pozitivan društveni ideal - onda najpre, na osnovu ovoga
što smo govorili, vidimo da postoji drugačiji pojam o demokratiji, pa čak i da
Malićev pojam demokratije nije standardan. A to opet znači da bi Malić, ukoliko želi
da pokaže kako je demokratija izgubila svaki smisao ili da je to loš društveni ideal,
morao da opovrgne ovaj pojam demokratije, koji nije njegov, o kome smo dosad
govorili. Sve što on u svojoj reakciji pokazuje jeste da, kada bi pojam demokratije
imao samo smisao koji mu on pridaje, onda bi to bio nedvosmisleno negativan ideal,
ali on nema samo taj smisao, i čak taj smisao nije preovlađujući. Uz to, činjenica da
je taj pojam demokratije preovlađujući važna je, jer bi zbog toga trebalo pretpostaviti
da je on poznat i Maliću, ali u stvari to logički nije važno: sve i da postoji samo jedan
autor koji ima drugi pojam demokratije od Malićevog, onda bi trebalo pokazati da
upravo taj pojam demokratije otelovljuje nepoželjan politički ideal. Kada bi se Malić
demokratijom bavio iz dominantno saznajnih razloga, onda ova dugačka priča ne bi
bila potrebna: on bi pokazivao da ovaj pojam demokratije, na primer pojam
demokratije Noama Čomskog ili bilo koga drugog, predstavlja nepoželjan ideal ili
loše merilo za dobro uređeno društvo. Ali Malić to ne čini. On radije izabire da na
svom pojmu demokratije pokaže kako je ona nepoželjna, a to pokazuje klasično
zaobilaženje saznajnih razloga, jer, ako Malić govori o pojmu demokratije o kome se
inače ne govori u nekoj raspravi, onda on ne protivreči tom govoru, pa time i ne
pokazuje da je on netačan. A upravo bi to moglo biti saznajno zanimljivo. Ovde se
radi o klasičnoj logičkoj grešci, ako bi to trebalo zvati greškom, zamene teze, kada se
umesto da se dokazuje da je netačna protivnikova pozicija, dokazuje da je netačna
iskonstruisana pozicija, a da bi se postiglo nešto drugo - u ovom slučaju negativna
ocena demokratije - iz vansaznajnih razloga. Upravo ova zamena teza pokazuje da
postoje neki vansaznajni razlozi koji rukovode nekim diskursom, a da se on ne
oblikuje prema zahtevima istine.

Mislim da je to dovoljno pokazano. Sad nam ostaje da vidimo koji su to vansaznajni

razlozi u slučaju našeg autora, pre nego što pređemo na problem negiranja
univerzalnih vrednosti. Ja sam sugerisao da bi vansaznajni razlozi koji ovde igraju
ulogu imaju veze sa tim da je demokratija trenutno percipirana kao američka vrednost
i sa odnosom u kome trenutno stoje Srbija i Amerika.
Hajde da vidimo da li se to može pokazati na Malićevim tekstovima kojima se ovde
bavimo.

Najpre, ne treba puno truda da se pokaže da autor prikazuje ono što Amerika trenutno
radi u negativnom svetlu. On smatra da je Amerika trenutno svet podelila na bogove i
stoku, na koje primenjuje različita merila i da su rezultati njene politike vidljivi u
katastrofalnom stanju na Kosovu, u Iraku, Avganistanu, Libanu ili Gazi. To je i
najprepoznatiljiviji smisao tih tekstova. Smisao nekih rečenica čak je jasniji ukoliko
se "demokratija", pod navodnicima, zameni prosto rečju "Amerika": npr. upravo
rečenica u kojoj se pominju nabrojeni delovi sveta: "Ako su rezultati «demokratije»
Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla?" sasvim dobro, ili bolje,
funkcioniše kao "Ako su rezultati američke politike ... ima li podrška takvoj politici i
takvoj zemlji smisla?". U ovoj rečenici se demokratija pojavljuje samo zbog toga što
je ona reč pomoću koje Amerika legitimiše svoju politiku. Na primer, da se Amerika
ograničila na to da svoju politiku opravdava moralnim razlozima, kao što inače često
čini, sva kritika bi verovatno bila usmerena na to da ti prividni moralni razlozi služe
samo kao maska za američke interese, dok se uopšte ne bi osetila potreba da se u tom
diskursu pojavi reč demokratija. "Demokratiju" je na scenu u stvari postavila
Amerika. Najzad, da su razlozi da se demokratija delegitimiše u stvari izvan samog
pojma demokratije, vidi se i po nemarnom odnosu prema tom pojmu koji smo već
opisali. Dakle, demokratija ovde strada prvenstveno zbog prikrivenog verbalnog rata
sa Amerikom, koji se i naziva rat, a ne rasprava, zbog toga što se u njemu ne vodi
računa o univerzalnim vrednostima, već pretežno i možda isključivo o političkim
potrebama vezanim za tu drugu stranu.

Da se u vrednovanju demokratije Malić prvenstveno rukovodi time što demokratiju

vidi kao (trenutnu) američku vrednost, vidi se i po tome što bez objašnjenja prelazi
od govora o demokratiji kao takvoj na govor o američkoj demokratiji ili američkom
shvatanju demokratije. Na primer, iako je reakciju naslovio sa "Demokratija nema
smisla" on nastavlja rečenicom u kojoj kaže da se boji da sam ja pogrešno shvatio
njegovu "analizu američke Imperije i njenog poimanja «demokratije»." (kurziv moj).
Izgleda da autor ne primećuje da između ovoga dvoga postoji velika razlika. Analiza
američkog poimanja demokratije je bavljenje jednim činjeničkim stanjem, dok, ako se
bavimo pojmom demokratije, pokušavamo da ispitamo i odredimo jedno merilo, koje
će nam možda kasnije poslužiti npr. da se bavimo nečijim poimanjem pojma
"demokratije". Ili, po tom merilu, možemo da kažemo da je američko poimanje
demokratije manjkavo ili pogrešno ili da američka demokratija nije dobar sistem itd.
Kao što sam već rekao u tekstu "Zemlja..." ova dva istraživanja su logički odvojena:
kada jednom utvrdite svoj pojam demokratije, onda na taj pojam uopšte ne mora
uticati način na koji neko drugi upotrebljava taj pojam. Ma kako da izgleda američko
poimanje demokratije vaše može ostati isto, osobito ako smatrate da je to poimanje
pogrešno. Drugim rečima, pojam demokratije se za vas zbog toga neće ni promeniti,
a kamoli izgubiti svaki smisao. Situacija je ista kao kada bi neko, zato što na nekoj
hrpi ne nalazi nijedan štap dužine jednog metra, hteo da odbaci metar kao merilo za
dužinu, kao besmisleno.

Ovo odbacivanje merila, pojmova, njihovo pretvaranje u prazne reči jeste ono što
sam ja u stvari kritikovao u Malićevom tekstu. Da se Malić zadržao na kritici
američkog pojma demokratije ili, možda bolje, na kritici poimanja demokratije
američkih političara, ova diskusija bi izgledala drugačije, zavisno do toga da li bi ta
analiza bila dobra ili loša. Ali, kao što vidimo i iz Malićeve reakcije, on dovodi u
pitanje sam pojam demokratije. Ovaj poseban obrt sada više nema direktne veze sa
verbalnim ratom protiv Amerike, nego radije sa bazičnim slaganjem sa principima
politike koji zaista potiču iz Amerike i danas su rašireni skoro po celom svetu. Tu
najpre mislim na slavljenje slobode kao najviše vrednosti, gde se onda svako
ograničavanje slobode predstavlja kao nužno zlo. U politici se ovo opredeljenje
reflektuje u stavu da je potrebno imati što manje priznatih ograničenja za delovanje,
što manje intervencije države itd. Ova želja za odbacivanjem što je moguće više
ograničenja zaista je vezana za američku tradiciju i to, kako nešto stariju, tako i
sasvim savremenu. Malić takođe izjavljuje da je privržen ovoj tradiciji pominjući
zaboravljenu vrednost slobode na kojoj su američki očevi osnivači izgradili naciju
itd. Argumenti koji se navode protiv merila koja utvrđuju neka ograničenja za
ponašanje obično se javljaju u dva oblika: ili se dovodi u pitanje da je postupanje po
merilima ostvarivo, ili se dovodi u pitanje njihova nepristrasnost ili univerzalnost.

Tu strategiju preuzima i Malić.

On argumentiše da "Društvo u kome se vlada «u interesu svih građana» koje g.
Milutinović predstavlja kao «univerzalnu vrednost» u stvari ne postoji nigde na svetu,
niti je ostvarivo. To pogotovo nije demokratija, gde se u najbolju ruku vlada u
interesu relativne većine" itd.

Kada pogledamo ovaj argument vidimo da se ovde opet radi o zameni teza. Niti ja,
niti drugi autori, ne smatramo da je neophodan uslov da bi jedno društvo bilo
demokratsko da u njemu budu u istoj meri zadovoljeni ukupni interesi svih, odnosno,
da svi u jednakom stepenu podržavaju odluke vlade, već samo da u osnovi sistema
budu pravila koja su u jednakom interesu svih. Na primer, u jednakom interesu svih
građana je da svi budu slobodni da biraju posao, dok bi zakon koji bi ovo pravo
dodeljivao jednima, a uskraćivao ga drugima, bio zbog toga u nejednakom interesu
svih ili bi tretirao njihove interese nejednako. Naravno, primena ovakvih zakona je
sasvim ostvariva. Ovakav način argumentisanja bio bi sličan ovakvim
razmišljanjima: ako ne možemo da odredimo za sve stavove da li su istiniti ili nisu,
hajde da odustanemo od pojma istine; ako ne možemo da postignemo društvo bez
nepravdi, hajde da odustanemo od pojma pravde; ili, ako ne možemo da složimo oko
svega, hajde da se uopšte ne trudimo da složimo oko bilo čega. Merila koja
predstavljaju društvene ideale ne mogu se delegitimisati tako što se pokaže da
njihovo poštovanje nikada neće biti potpuno ili tako što će se pokazati da postoje
slučajevi u kojima je njihova snaga nedovoljna da opredeli delovanje. Dovoljno je da
se ovi ideali mogu operacionalizovati u primenljiva pravila, a to je ovde slučaj.

Drugi način koji smo pomenuli da se merila koja postavljaju ograničenja za delovanje
dovedu u pitanje je da se sugeriše da ona nisu nepristrasna ili univerzalna. Da Malić
takođe podržava ovaj argument vidi se iz toga što ne okleva da univerzalnu vrednost
stavi pod navodnike, i to ne smatrajući da bi to trebalo posebno objašnjavati. S druge
strane, to se potpuno slaže sa slavljenjem slobode koju Malić određuje kao pozitivnu
suprotnost demokratiji, koja je ovde shvaćena jedino kao nelegitimno ograničenje za
delovanje. Međutim, ovde je nešto važno: isto kao što se u slučaju demokratije
odbacuje svaka ideja demokratije, tako se ovde merila ne odbacuju zato što nisu
nepristrasna prema nekom merilu nepristrasnosti nego zato što se smatra da sama
nepristrasnost ili univerzalnost kao takva ne postoji. To je razlog zašto se sloboda
slavi kao apsolutna, neograničena vrednost, jer se podrazumeva da je uobičajen način
da se legitimišu ograničenja pokazivanjem da su ona nepristrasna, neprohodan.
Argument za tu neprohodnost takođe se nalazi u rečenici koju smo citirali, samo je
sada treba čitati u drugom modu, kao da je njen smisao da pošto su ljudi različiti ne
postoji niti je zamislivo nešto što bi im moglo biti zajedničko. Ovo je takođe nevaljan
argument: ljudi jesu različiti, ali nisu potpuno različiti. Ovde je zanimljivo da nije
nikakvo čudo što se ovaj stav o nepostojanju univerzalnih merila, mora braniti
manipulativnim sugestijama da reči nemaju smisla onda kada ih očigledno imaju,
zamenom teza itd, jer bi odbrana te teze argumentima bila samoprotivrečna: svaki
argument se predlaže kao vrednost koja može da važi kako za našu stranu tako i za
stranu kojoj je argument upućen, pa je on u sebi negacija teze da ne postoji
nepristrasnost. Ova konsekvenca je poslednji i najozbiljniji razlog za kritiku
Malićevog teksta, jer način na koji se pojmovi u njemu tretiraju ukazuje da se svaka
argumentacija vidi kao besmislena, jer npr. ograničava slobodu mišljenja, kao što je i
svako ograničenje delovanja ugrožavanje slobode.

Ovo sve ima veze sa Amerikom i shvatanjem slobode koje je karakteristično za njenu
kulturu. Da rezultat ovog pozivanja na slobodu nisu neka pozitivna i nepristrasna
pravila koja bi mogla zameniti demokratiju kojoj je nepristrasnost osporena, već
naprosto ništa, odsustvo pravila i ograničenja, može da se vidi na jednom primeru,
koji ću sada opisati: nezavisno od Malićevog teksta, nedavno sam komentarisao tekst
drugog autora koji se takođe poziva na očeve osnivače SAD i slobodu kao najvišu
vrednost. Međutim, ovaj autor je spreman da u ime tih ideala brani svaki potez SAD,
čak i podršku Pinočeu ili rat u Iraku, dok je Malić sklon da celokupnu američku
politiku politiku prikazuje u negativnom svetlu. Ova situacija zorno pokazuje da su
principi koji ostaju posle delegitimacije ograničenja za delovanje, ako ih uopšte ima,
nedovoljni da opredele odnos prema stvarnosti. Ako pažljivo pročitamo Malićevu
reakciju, videćemo da je u njoj osuda američke politike samo prividna, i da služi
prvenstveno tome da se potkopa Koštuničina vera u pravo i pravdu u ovom svetu.
Tako Malić u tekstu koji je naslovljen "Demokratija nema smisla" kaže da je "apel na
«demokratske vrednosti» upućen ljudima koji ne veruju ni u kakvu definiciju
demokratije, već tu reč koriste da zaogrnu svoju agresivnost i vlastoljublje, u
najmanju ruku jalov, sigurno naivan, a donekle i smešan." Ali, to znači da bi sličan
apel upućen njemu, pošto ni on ne veruje ni u kakvu definiciju demokratije niti
nepristrasnosti ili delovanja u interesu naroda, takođe bio naivan i smešan, što govori
o bazičnom slaganju Malića i američke politike. Oni se slažu o principima politike,
jedino imaju suprotstavljene interese, pa su u verbalnom ratu. Zbog ovog bazičnog
slaganja, Malićeva rasprava sa Amerikom liči na raspravu dva političara koji se
protive svemu što onaj drugi kaže, ali se slažu da treba da se protive svemu što onaj
drugi kaže i da ih obojicu istina ne interesuje. Spor sa Amerikom ne nastaje zbog toga
što je ona pristrasna, već zbog toga što nije pristrasna u našu korist.

Svi ovi argumenti pokazuju da naslov Malićeve reakcije "Demokratija nema smisla"
treba shvatiti upravo onako kako piše: društvo u kome se vlada u interesu građana
nije ostvarivo, pa se onda političari mogu slobodno rukovoditi samo svojim
interesima, ne obazirući se na opšte interese. U nekoj raspravi, strane se opet mogu
rukovoditi samo svojim interesima, ne obazirući se na istinu. Sve ovo je, naravno,
suprotno tradicionalnim vrednostima i zbog toga je u "Zemlji..." to stanje
okarakterisano kao stanje posunovraćenih vrednosti. Moderna društva izgrađena su
na ograničenjima koja treba da služe interesima naroda, dok je svaka nauka izgrađena
na nepristrasnosti i ako ovo dvoje negiramo, ni od društva, ni od nauke, neće ostati
ništa.

***

Na kraju, daću jedan prost primer kroz koji se vidi šta mislim kada kažem
"univerzalna vrednost". Zamislite da ste otišli do prozora i rekli: "Napolju je
sunčano". Sad razmislite da li bi se, ako je ovo, na primer, istina (pa čak i ako nije),
to promenilo ako bi umesto vas na prozoru stajao neki Kinez, vaš prijatelj, ili bilo ko
drugi. Ako ne možete da smislite razloge zašto bi se istinitosna vrednost vaše tvrdnje
menjala zavisno od toga ko stoji na prozoru, to znači da ste shvatili šta znači da nešto
ima univerzalnu vrednost, pa i da je moguće da ona bude ostvarena u nečemu: prosta
rečenica "Napolju je sunčano" ima nešto od univerzalne vrednosti, a vi ste, rekavši je,
u relaciji sa univerzalnom vrednošću istine. A onda, u ovom duhu razmišljajte i
ostalim pitanjima, na primer o pitanju koje društveno uređenje bi bilo dobro. Ovaj
način razmišljanja možda bude imao blagotvorno dejstvo na vaš duh.

(objavljeno 06.11.2006)

O zločinima "u naše ime"

Tema ovog članka će biti odnos prema zločinima počinjenim u ratovima na prostoru
bivše Jugoslavije, a neposredan povod za njega je govor koji je na tu temu održao
Nenad Dimitrijević u nedavnom Peščaniku.52 U njemu se ponavlja i naizgled teorijski
fundira jedna fraza koja je i ranije bila korišćena kada se govorilo o potrebi za
katarzom ili za suočavanjem sa prošlošću, naime fraza koji govori o zločinima koji su
počinjeni "u naše ime". Ovu frazu su ranije često koristili ljudi koji su većinom
tokom ratnih devedesetih javno protestvovali protiv rata i koji sigurno smatraju da
nisu ni na koji način doprineli da rat izbije ili da se nastavlja, ali ipak smatraju da
treba reći da su zločini počinjeni "u naše ime", u ime zajednice kojoj i sami pripadaju,
bilo kao Srbi, bilo kao državljani Srbije i u ime svakog člana te zajednice. Govor
Nenada Dimitrijevića zanimljiv je po tome što ovaj stav pokušava da obrazloži
povezujući ga sa pojmovima moralne (kolektivne) odgovornosti, pomirenja i
izvinjenja. Međutim, problem je u tome što je autorova argumentacija u celosti
pogrešna, i što, iako pojmove povezuje na neuobičajen način, što samo po sebi nije
mana, uspeva samo da im prida značenja koja protivreče njihovom ispravnom
odnosu.

Da bi pokazali da je ova ocena ispravna najbolje bi bilo da neveliki Dimitrijevićev

govor citiramo u celosti, ali bi to razbilo ritam ovog teksta, pa ćemo citirati njegove
delove onda kada nam to bude trebalo.

Dva smisla fraze "u naše ime"

52
Emisija je emitovana 10. 11. 06 na radiju B92.
Počećemo od glavnog problema: Šta bi fraza "zločini počinjeni u naše ime" uopšte
trebala da znači? Neposredni odgovor na ovo pitanje trebao bi da bude da je neko
uradio nešto u moje ime, ako sam ga ja nagovorio da to uradi, ili sam to odobrio,
podržao, ili sam se u sebi slagao sa tim što je on uradio. Ovo značenje ove fraze se ne
može zaobići i videćemo da, iako ga ne ekspliciraju, govornici se ipak oslanjaju na
njega, naprosto jer je ono previše standardno. Da li to znači da govornici koji koriste
ovu frazu žele da kažu da su svi Srbi odobravali zločine koji su počinjeni u ratu? Na
osnovu Dimitrijevićevog teksta ne može da se da jednoznačan odgovor na ovo
pitanje, jer se tekst koleba između dva značenja fraze "u naše ime".

Teza od koje Dimitrijević polazi u tekstu (govoru) je da ratni zločini počinjeni sa

srpske strane imaju karakter masovnog ili kolektivnog zločina. Kolektivni zločin
definiše ovako: "akt počinjen od strane značajnog broja pripadnika jedne grupe u ime
svih pripadnika te grupe, a protiv pojedinaca koji su identifikovani kao neprijatelji po
osnovi pripadanja drugoj grupi" (svi kurzivi u navodima biće moji, pošto ih nema u
originalu). Osim toga, autor tvrdi da kolektivni zločin računa sa "saglasnošću
podanika" i da je u slučaju zločina u ratovima o kojima govorimo "impliciran visok
nivo ideološke i političke i delatne saglasnosti između (Miloševićevog) režima i
podanika u zločinačkom poduhvatu". Već u ovoj definiciji vidi se dvojstvo u
shvatanju fraze "u naše ime", jer je očigledno da je u različitom smislu zločin
počinjen u ime onoga ko je bio u ovoj saglasnosti sa režimom i onoga koji je prosto
bio pripadnik nacije "u čije ime" su zločini počinjeni. Iz toga što Dimitrijević
naglašava da je postojao visok nivo saglasnosti između podanika i režima, pa čak i iz
toga što se grupa koja samo navodno podržava a ne izvršava zločin uopšte ne javlja u
definiciji (jer se pominju samo oni koji su zločin "počinili" i svi pripadnici grupe),
vidi se da ovog kolektivnog karaktera zločina ne bi bilo da nije bilo ove masovnosti.
Dimitrijević zaista kaže da je "veliki broj Srba saučestvovao ili je barem podržavao
zločinački poduhvat misleći da učestvuje u nečemu što je jako dobro i što je jako
časno i što je jako važno za očuvanje našeg nacionalnog bića".

Ove navode smo komentarisali da bi pokazali da se Dimitrijević zaista oslanja i na

standardno značenje fraze "u naše ime" i to standardno značenje važi za one koji su
bili u saglasnosti sa režimom. Ali Dimitrijević u drugom delu teksta ima sasvim
drugačije značenje: kada se, kako izgleda, obraća onima koji su se protivili režimu
("Dakle, mi kažemo - dobro, znamo šta se dogodilo, dobro, priznajemo našu ulogu u
svemu tome...") on kaže da su zločini činjeni i u njihovo ime, naprosto zato što su i
oni Srbi, i da to povlači i njihovu "moralnu odgovornost" i potrebu da se izvine zbog
onoga što je bilo. On dodaje da nas činjenica da smo pripadnici zajednice čiji su neki
članovi počinili zločin čini članovima "zajednice zločinaca" koja nikada ne može biti
u "ravnopravnom" odnosu sa "zajednicom žrtava" i da zbog toga ne treba težiti
pomirenju, koje se vidi kao pogrešan koncept, jer valjda implicira ovu ravnopravnost,
već se treba zadržati na izvinjenju, jer ono upravo fiksira tu neravnopravnost:
izvinjava se samo jedan, a drugi prima izvinjenje.

I to bi bilo to. Jedni su odgovorni zato što su vršili ili podržavali zločine; drugi to nisu
činili, ali ne treba da smatraju da ih cela ta situacija zbog toga ne tiče, jer su iste
nacije kao ovi prvi, pa treba da se izvine žrtvama. I u čemu je problem? U dosta toga,
ali se ti problemi počinju videti tek kada se ovakvom stavu postave neka pitanja.

Problemi argumentacije

Dimitrijević u svom govoru nigde ne kaže da bi većinu srpskog društva trebalo

svrstati u prvu grupu koja je bila u saglasnosti sa režimom, ali upotrebaljava već
pomenute kvalifikative "visok nivo saglasnosti", masovni i kolektivni zločin, veliki
broj pripadnika, odakle bi mogli zaključiti da on ipak smatra da je značajan, pa
možda i većinski, deo srpskog društva učestovao u "zločinačkom poduhvatu". Ako se
sada setimo dva smisla fraze "u naše ime" koja smo odredili, onda se može postaviti
pitanje: Da li je ovaj "značajan" stepen saglasnosti sa zločinom, potreban uslov da bi
onaj ostali deo društva trebalo da se oseća moralno odgovornim za zločine zbog same
činjenice da pripada istoj naciji? Ako je taj značajan stepen potreban, onda dolazimo
u jednu moralno neobičnu situaciju, da bi na zločine koji se javljaju u manjem
stepenu mogli da okrenemo glavu kao da nas se ne tiču. Na primer, zamislite da su se
u ratu sa Hrvatskom desila samo poznata ubistva vojnika na mostu i policajaca u
Dalju: da li relativno mali stepen u kome se zločin događa treba da znači da se on ne
tiče svakog pripadnika respektivnih nacija i da oni, u Dimitrijevićevom smislu, nisu
odgovorni za njega? Trebalo bi da to nije tako, jer je možda upravo neodgovarajuća
reakcija oba društva na početne zločine, pa čak i njihovu verbalnu najavu, omogućila
da se rat rasplamsa. To znači da moralna odgovornost postoji ma kako mali stepen
zločina bio, u stvari ona postoji i ako se pravi zločini još nisu ni dogodili.

Ali tu nije kraj problema. Ako se složimo da u stvari ma kako mali stepen zločina
povlači jednaku moralnu odgovornost ljudi kojih se on tiče, onda smo već ocenili kao
neprimeren jedan deo Dimitrijevićeve argumentacije, međutim u tom slučaju drugi
delovi takođe dolaze u pitanje. Jer, ako smo samim tim što je neki pripadnik naše
zajednice počinio neki zločin postali moralno odgovorni za to, da li smo istovremeno
postali članovi "zajednice zločinaca", u odnosu na koje "svaki pripadnik zajednice
žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj
odnos prema zločinu.", kako kaže Dimitrijević. Nisu li ovo prejake reči? Jedan
primer bi mogao da posluži kao oštra ilustracija za to, ma koliko bio već opterećen
istorijom i religijom: recimo da je podrška pružena nepravednoj osudi Isusa (koji je i
sam u svojoj ovozemaljskoj pojavi bio Jevrejin), a koja je vodila njegovoj smrti, od
strane jedne grupe Jevreja, bila neka vrsta zlo-čina: daje li nam to ovlašćenje da sve
Jevreje smatramo "zajednicom zločinaca", i da smatramo da imamo pravo da svakog
pripadnika jevrejskog naroda pitamo kakav je njegov odnos prema tom zločinu, da
zahtevamo izjašnjenje od njega? Da li treba da kažemo da nam to ovlašćenje daje
navodna činjenica da je pomenuta nepravda učinjena i u njegovo ime? Očigledno da
ne, jer se čini da iako zločin svakoga stavlja pred odgovornost, a, u neku ruku
posebno pripadnike grupe čiji je član počinio zločin, ta odgovornost se ni na koji
način ne menja iz odgovornosti u odnosu na zločin u odgovornost za zločin.

Ako je to sve tako, to znači da okolnost da je neki pripadnik naše nacije izvršio neki
zločin, sa jedne strane, ni na koji način ne menja ono što se od nas i inače zahteva kao
od moralno odgovornih osoba, dakle ni na koji način ne menja moralne principe koji
čine naš misaoni moralni svet (dodaje tome samo još jedan slučaj na koji treba da
primenimo te principe), a sa druge strane, to ni na koji način ne menja naš moralni
status, mi time nismo ništa krivlji ili moralno problematičniji nego što smo bili. To ne
znači da mi na novonastalu situaciju ne treba da odgovorimo na neki način, kao što
kaže Dimitrijević, međutim, na osnovu onoga što on predlaže kao odgovor, čini se da
se on ne slaže sa ovim zaključcima. Dimitrijevićeva preporuka odgovora u stvari
oduzima pravo na odgovor koji bi bio odgovor moralnih osoba, on implicira da je
moralni status nas kao onih koji treba da odgovore samim činom zločina promenjen.

Izvinjenje ili pomirenje?

Da bi dali razloge za ovo tumačenje najpre ćemo dovesti u pitanje "visok nivo"
saglasnosti između podanika i Miloševićevog režima o kojoj je Dimitrijević govorio.
Da počnem od sebe, u moje ime niko nije izvršio nikakav zločin. I to u oba smisla o
kojima govorimo. U stvari ima nešto uvredljivo u samoj situaciji u kojoj bi svaki
pripadnik neke nacije trebalo da se izjašnjava o ovome. Na primer, 9-martovske
demonstracije i studentske demonstracije posle njih, sasvim su jasno nagoveštavale
da značajan broj ljudi i skoro celokupna aktivna kulturna elita vidi u njima priliku da
se rat spreči. Međutim, slabo je dokazivati da se onaj ko se protivio tadašnjoj politici
ne može smatrati odgovornim za nju. Ne manje uvredljivo je i pretpostaviti da glasači
koji su ipak nekada glasali za Miloševića nisu to učinili prosto zato što on nije
dovodio u pitanje njihova opredeljenja i navike vezane za socijalizam ili zato što su
verovali da će moći ostvariti ideju da Srbi žive u istoj državi (što nije moralno
nedopustivo, jer bi inače države u kojima živi velika većina pripadnika jedne nacije
trebalo rasformirati), već da se na osnovu njihovog glasa može zaključiti da su
podržavali zločine. Pored toga, nije tačno da je u Srbiji u periodu ratova o kojima
govorimo postojala dominantna kultura koja je smatrala da su članovi neke grupe
"manje vredna ljudska bića", koje se može ubiti bez velikoga moralnog problema.
Nije isključeno da je neko mislio tako, ali dominantna kultura nije bila takva. Za ovu
tvrdnju postoji puno razloga, od kojih je glavni da su na vlasti još uvek bili socijalisti,
dakle, neko ko je vaspitan na internacionalizmu i bratstvu i jedinstvu. Zbog toga se
Miloševiću, na primer, ne mogu naći rasističke ili šovinističke rečenice. U
svakodnevnom životu je bilo isto. Primer koji ja često navodim je iz Studentskog
grada: u toku ratnih godina, na razglasu Studenjaka išao je dvaput u toku dana blok
muzike u trajanju od jednog sata, ali tako da je uvek, prvo išao blok hrvatskog ili
exjugoslovenskog rokenrola, a onda blok srpskog. Naravno, nije bilo nikakvog
protesta, niti uopšte komentara tog rasporeda. Ljudi koji od svoje volje slušaju
muziku neke grupe ljudi ne smatraju da tu muziku stvaraju niža bića.

Ovo je važno pokazati zbog toga što u Dimitrijevićevoj argumentaciji tek ova
navodna masovnost onih koji bi zaista imali za šta da se izvine, žrtvama, a i svima
ostalima, a to bi bili oni koji su zaista podržavali zločin, čini koliko toliko
plauzibilnom tezu da je izvinjenje, a ne pomirenje, model po kome bi problem ratnih
zločina trebalo da bude razrešavan. Međutim, iako se oslanja na argument o
masovnoj podršci zločinu, oni koje u prvom redu Dimitrijević poziva da se izvine
nisu oni koji su podržavali zločin, već upravo oni koji to nisu činili. Kada zastupamo
ovo stanovište ponovo se standardan smisao izvinjenja menja.

Naime, prirodno je da neko treba da se izvinjava za nešto loše što je sam uradio, ali u
ovom slučaju akteri sami nisu uradili ništa loše. Oni bi trebali da se izvinjavaju samo
zbog činjenice da pripadaju istoj zajednici kao i počinioci zločina. Na ovaj zahtev za
izvinjenjem čak nema uticaja ni njihovo protivljenje ratu, uopšte, čitav njihov
moralni svet irelevantan je u ovom odnosu. Autor čak naglašava da žrtve u stvarnosti
ne poznaju taj svet, niti imaju obavezu da ga upoznaju. Po njemu, oni samo zahtevaju
izvinjenje, dok sam autor isključuje pomirenje kao stavljanje u ravnopravan položaj
zločinca i žrtve. Ovaj opis poželjnog stanja dovoljan je da pokaže da se kod
Dimitrijevića ne radi o tome da smo odgovorni za sve što se oko nas dešava i
posebno odgovorni ukoliko se to dešava u našoj zajednici, već da "odgovaranje" na
situaciju zločina ipak povlači našu krivicu, mada autor smatra da njegov opis to ne
implicira, kada kaže da je smisao koji pridaje odgovaranju "dužnost da se pruži
odgovor" iako "mi pogrešno razumemo odgovornost kao problem koji imamo, jer
smo za nešto okrivljeni." U stvari to nije tačno, jer iako za onoga ko se izvinjava, kod
Dimitrijevića a i inače, nije predviđena neka posebna konkretna kazna, sama situacija
u kojoj se on smatra nedostojnim pomirenja, a njegov moralni svet bledi pred
činjenicom njegove materijalne prirode, pred (u stvari zamišljenom) krvnom vezom
sa stvarnim počiniocima zločina je veoma surova kazna. Uz to i sasvim bezrazložna.
A ako je kazna tu, kazna čije trajanje nije oročeno, i koja se izriče nezavisno od
moralnog statusa aktera, a zavisno od njegovog nacionalnog bića, onda je tu i krivica,
određena u stvari na način uobičajen u ratu. Jer, u ratu su ljudi podeljeni o jasno
nacionalno omeđene grupe koje jedna drugoj oduzimaju sve moralne kvalitete.

Ovi poslednji argumenti trebalo bi da ukazuju da stvari verovatno stoje sasvim

obrnuto nego što prikazuje Dimitrijevićeva analiza. Pomirenje je ispravan koncept,
dok je izvinjenje, pogotovo onda kada isključuje pomirenje, pogrešan koncept. Ono
što dugujemo žrtvama je istina, saučešće, kažnjavanje počinilaca zločina, ukidanje
pretpostavki koje su dovele do rata i prestanak rata drugim sredstvima (verbalnog,
pojmovnog rata), a ovaj dug je istovremeno i pretpostavka pomirenja. Istovremeno,
ovi zahtevi su upućeni na jednak način svim članovima zajednica koje su bile u ratu,
čak i samim počiniteljima zločina: oni su takođe pozvani da osnaže ove principe i čak
ni oni pristankom na te principe ne gube svoje moralno dostojanstvo, već ga vraćaju
u onoj meri u kojoj je to moguće.

Suprotno ovome, Dimitrijevićev model izvinjenja pre je deo rata nego što je put ka
pomirenju. I to rata koji još uvek traje. Iako su stvarni ratovi prestali još pre dosta
godina, verbalni nevidljivi ratovi ne prestaju ni danas. Da smo sa nekim u ovom
nevidljivom ratu, vidi se po tome što je on za nas bez moralnog dostojanstva,
odnosno, po tome što je za njega vezan negativan moralni kredit iz koga bilo koji
njegovi postupci ne mogu da ga izvuku. Nema sumnje da se ovakvi ratovi još uvek
vode, na više frontova, pri čemu je hrvatska zvanična javnost primer koji je zanimljiv
zbog relativno ekstremne situacije: tu je negativan moralni kredit doveden do toga da
je samo ime Srbin postalo nepoželjno (kao i u mnogo čemu drugom, mi se tek u
novije vreme pokušavamo ponašati po ovom hrvatskom modelu). Kao plastična
ilustracija toga može se navesti jedna usputna digresija hrvatskog kolumniste Sandija
Blagonića: "on je, da se slobodnije izrazim, Srbin", koja jasno pokazuje dokle je
negativan kredit došao, da postoji pritisak da se reč Srbin ne upotrebljava, jer je samo
imenovanje znak priznanja, a i da Blagonić vidi to stanje u jeziku (i inače ga ne
odobrava, već ga samo konstatuje). Druga ilustracija može biti intervju Borisa
Dvornika za emisiju Nedeljom u 2 na HRT153, gde je svako mogao da odluči da li

53
Nedelja, 19.11.2006.
podržava Dvornika u želji da se pomiri sa Batom Živojinovićem ili gomilu za nas
anonimnih javnih ličnosti koje insistiraju na tome da je pomirenje izdaja. U drugim
prilikama se, međutim, vidi da slični ljudi nemaju ništa protiv izvinjenja, koje za njih
predstavlja s jedne strane, jasan dokaz o slici u kojoj jedna strana ima za šta da se
izvinjava, a druga nema, a sa druge, amnestiju za zločine vlastite strane, koja ih u
stvari jedino interesuje. Zahtevanje izvinjenja se tu jasno pokazuje i po svojoj
logičkoj strukturi i po ljudima koji ga zahtevaju kao nastavak rata drugim
sredstvima.

Otkuda pogrešni zaključci?

Time smo završili opravdavanje ocene sa početka teksta da je Dimitrijevićeva

argumentacija u celosti pogrešna. Ostaje samo još da se pokuša dati objašnjenje kako
je moguće da je autor do te argumentacije došao i kako je izvinjenje kao deo rata
postalo bolje od pomirenja kao njegovog završetka. Treba najpre primetiti da iako
govornici koji su se verbalno protivili ratu govore o zločinima koji su počinjeni "u
naše ime", ono što oni u stvari žele je da celo društvo ili ona većina koja je optužena
da je zaista podržavala zločine, počne da upotrebljava ovu frazu. Kao i u slučaju
zvanične hrvatske javnosti u odnosu na Srbe uopšte, time bi se dobila svojevrsna
politička prednost nad tom većinom i njeno potiskivanje u status "naroda" koji
dopušta da mu drugi određuju moralni status i pristaje na bezrazložnu krivicu čije
skidanje je ostavljeno u rukama drugih. Ovo je naravno model autoritarne vladavine.

Dimitrijević bi verovatno i logičku posledicu da zagovara rat i ovu da se zalaže za

autoritarnu politiku sa indignacijom odbio. Umesto da njegova radikalna rešenja vode
ka izlasku iz začaranog kruga rata, ona se pokazuju kao njegov simptom. Kako je do
toga moglo doći? Verovatno je autor izgubio iz vida da potpuno negiranje nekog
nepoželjnog stanovišta, na primer stanovišta da "nijedan Srbin nije počinio ratni
zločin", može da rezultuje u jednako neistinitom stanovištu da su svi Srbi, kao Srbi,
odgovorni za zločine. "Nijedan Srbin nije odgovoran za zločine" i "Svi Srbi su
odgovorni za zločine" jednako su neistinite tvrdnje. Ako želimo da ispravimo neku
nepravdu i ako nailazimo na teškoće na tom putu, to ne treba da bude znak da treba
da kvarimo uobičajene i ispravne puteve ka pomirenju ekstravagantnim rešenjima
kojima filozofsku vrednost ne daje njihova ispravnost, već njihova "čistoća",
preteranost ili navodno beskompromisna odanost pravima žrtve. Čak ni žrtva nasilja,
kojoj dugujemo najveći mogući stepen saučešća i odgovornosti, ne treba svoje
mišljenje da postavlja kao merilo onoga što je ispravno ili istinito, niti to treba da čini
neko drugi u njeno ime.

Pogađam da ova sklonost autora ima veze i sa kritičkom teorijom kao filozofijom na
kojoj su se obrazovali naši intelektualci sada već srednje generacije. Još pre dosta
godina napisao sam kratak tekst "Nekritička filozofija" u kome sam tvrdio da je još
početkom devedesetih, već bilo sasvim jasno da odanost kritičkoj teoriji, kao
razblaženoj formi marskizma, ne odgovara stvarnosti, već radije našem misaonom
zaostatku za stvarnošću. Današnje lako zakrivljavanje ispravnih odnosa pojmova u
pravcu navodnih intreresa žrtve, u stvari prati Marksovo zakrivljavanje istog u pravcu
interesa proletarijata kao žrtve kapitalističkog sistema. Intelektualci su, posebno kod
nas, obrazovani na ideji da bi njihov govor trebao da bude oružje u borbi za prava
žrtve, umesto da primarni cilj filozofije bude otkrivanje onoga što je istinito ili
ispravno. Tako i naš autor verovatno misli da ako je Adorno u Negativnoj dijalektici
mogao da napiše: "Potreba da podržimo one koji pate je uslov sve istine" zašto nešto
slično ne bi mogao tvrditi i on.

(objavljeno 25.11.2006)

Mitovi "Druge Srbije"

Na jednom mestu u "Volji za moć" Niče se veoma nepovoljno izražava o svima koji,
kada govore, ne misle o tome da li je to što govore istina, nego samo o tome kakve će
efekte njihov govor imati. U političkom govoru, mit može biti upravo takva priča,
koja, precizno posmatrano, nema bilo kakve veze sa realnošću, već samo sa
nameravanim posledicama. Kao što ćemo videti, ni deo javnosti koji se često naziva
"Drugom Srbijom" nije oslobođen takvih priča.
Mit o razbijanju Jugoslavije

Prvi mit o kome ćemo govoriti je mit o razbijanju Jugoslavije. U nedavnom

Peščaniku, režiser Milutin Petrović ovako govori o ovoj temi: "Svi su se oni
[Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci, Albanci] od nečega otcepili. I
nama stalno objašnjavaju da su se oni otcepili od Srba, a ja zaista mislim da to nije
istina. Oni se nisu otcepili od mene i od vas dve, nego da su se otcepili od nečega, što
je još uvek kod nas." U suvoj racionalnoj formi ova teza govori o tome da je za
raspad Jugoslavije kriv ondašnji Miloševićev režim i da "svega toga ne bi bilo" da je
iz Srbije tada dolazilo nešto drugo. Reč "zaista", ipak, kao da govori i da se sam
Petrović koleba da li je to baš sasvim istina. U stvari je verovatno tačno da se ti
narodi jesu otcepili od Srba, ali ipak ne od Milutina ili njegovih sagovornica. Evo o
čemu se radi: mislim da su veoma retki pripadnici ovih naroda koji su podržali
otcepljenje svojih matičnih država od Jugoslavije zbog Miloševićevog režima.
Takođe, manji ili sasvim mali deo je to učinio zbog mržnje prema Srbima, dok je
ubedljiva većina to uradila naprosto zato što je htela državu u kojoj će ti narodi
predstavljati većinu. Jer, demokratija ima tu nezgodnu osobinu da u njoj odlučuje
većina, pa postoji mogućnost da ukoliko ste manjina u nekoj zajednici ne odlučujete
uopšte. To je i uopšteni razlog zašto nastaju nacionalne države. Kako se onda dešava
da se baš ovaj, uobičajen i normalan, razlog u slučaju Jugoslavije ne vidi i ne
pominje? Za to je kriva specifičnost stare Jugoslavije koja je upravo za generaciju
kojoj Milutin pripada bila zajednica na koju, prosto rečeno, nisu imali bilo kakve
primedbe. Kada su Slovenija i Hrvatska, a za njima i ostale republike, izrazile nameru
da se iz te zajednice izdvoje, taj čin je, i na psihološkom planu dobrog dela populacije
Jugoslavije, a i na podlozi teorije liberalne države koja apstrahuje od nacionalnih
osobenosti, kakve su npr. SAD, izgledao kao uništavanje nečeg dobrog. To znači da
su u to vreme i Hrvatska i Slovenija morale da jednu legitimnu, ali problematičnu,
želju za izdvajanjem pravdaju navodno moralnim razlozima, kakav je nepristajanje
na diktaturu itd. U stvari, iako je Milošević davao krupne razloge za takve tvrdnje,
situacija je nalikovala onoj kada se roditelji razvode zato što ne žele više da žive
zajedno, ali dete misli da je to zbog nečeg što je ono uradilo - s tim da ovde i sami
roditelji detetu govore da je to tako, što je u realnosti verovatno retko. Iz cele
situacije dete izlazi sa uverenjem da bi sve bilo lepo da je ono bilo manje nemirno,
dok roditelji već vode živote kakve su planirali.

Ova priča još uvek je popularna u Hrvatskoj i Sloveniji, jer skida krivicu sa ovih
država za ono što je usledilo u toku raspada Jugoslavije, a u Srbiji je lažno sredstvo
da se pokidane veze sa ovim državama izglade pristajanjem na ovo tumačenje
događaja. Milošević je sigurno kriv za mogo šta, ali je tačno i da bi njegova
"nacionalistička" inspiracija sasvim iščilela, ili veoma oslabila, da su Slovenija i
Hrvatska želele da ostanu u staroj Jugoslaviji. S druge strane, koji su stvarni razlozi
izdvajanja ovih država, može se i danas proveriti istraživanjem koliko bi procenata
njihovih stanovnika želelo da bude ponovo u nekoj Jugoslaviji, u kojoj bi se na bilo
kom nivou odlučivalo principom "jedan čovek, jedan glas", uz uslov da će vlast u
Srbiji biti najdemokratskija moguća. To naravno ne znači da u svim državama
nastalim iz republika bivše Jugoslavije ne postoje ljudi koji iskreno žale što su
njihove kulturne i lične veze pokidane, a životi unazađeni i prekinuti besmislenim i
teškim ratom čijem nastajanju nisu nimalo doprineli. Ali sve to nema veze sa pričom
o krivici za raspad Jugoslavije. Ona se raspala istorijskom nužnošću, prvenstveno
voljom Hrvatske i Slovenije za samostalnošću. Tako da obnova onoga što je sa tim
raspadom izgubljeno ne vodi preko prihvatanja krivice "nečega u Srbiji" za raspad,
koja je sve vreme fiktivna, nego jedino preko jasne osude svih koji su doprineli da taj
raspad bude toliko nečovečan.

Mit o uzročniku rata

Drugi mit je mit o isključivoj odgovornosti srpske strane za sam rat i za sve zločine
koji su se u njemu desili. Ovaj mit se ogleda u mnoštvu izjava koje rat stavljaju
isključivo u relaciju sa srpskom stranom, kao da je ona jedina koja je želela
maksimalne ratne ciljeve, pripremala javnost za rat satanizacijom protivnika i jedina
koja je imala zločinačke namere. Precizan pokazatelj smisla ovih izjava vidi se kada
se iz njih izvuče posledica da su zločine nad Srbima u stvari činili oni sami, dok su
stvarni izvršioci samo puka transmisija ovog opšteg uzroka zločina koji dolazi sa
srpske strane, što ih oslobađa svake krivice.54 Već očigledna apsurdnost ovih tvdrnji
pokazuje zašto je govor o singularnoj krivici za rat pogrešan i zašto on ne služi bilo
kakvom pomirenju. Rat je u stvari složen sklop najrazličitijih događaja i radnji koji
zavisi od veoma velikog broja uzroka. Ali ta činjenica ne sme da se iskorištava kao
razlog da se oni koji u ratu čine zločine izvinjavaju zbog toga. Ovde se u stvari radi o
problemu koji i inače postoji u moralu. Svaki čovek deluje pod uticajem bezbrojnih
uzroka koji ga formiraju u toku njegovog života, ali to ne znači da može da se zbog
toga smatra manje odgovornim za svoje radnje. To znači da ako želimo da neki rat
prestane moramo se usredsrediti na to da oni koji su kršili norme čovečnosti budu
kažnjeni, a da problemi koji su vodili ratu, a na prostoru bivše Jugoslavije glavni
problem je bio sukob kolektivnih prava, budu odvojeni od motiva da se čine zločini
ili da se negira svako pravo druge strane. Stav o singularnoj odgovornosti za rat,
zahtev da jedna strana prizna da je odgovorna za njega i da se izvini, u stvari ne vode
nijednoj od ovih potrebnih stvari. Oni su zapravo nastavak rata drugim sredstvima, a
na njima insistiraju ponajviše oni koji bi na hrvatskoj strani trebali biti kažnjeni za
zločine koji su se dešavali u toku rata ili za politiku koja je te zločine inspirisala,
planirala i tolerisala. S druge strane, naravno da je odgovornost na srpskoj strani za
rat iz devedesetih takođe ogromna, ali ta odgovornost treba da se pojavljuje u
sklopovima u kojima se određena politika, npr. politika nužnog razgraničenja ili
"humanog preseljenja" ili opkoljavanja i granatiranja gradova u sklopu iznuđivanja
konačnog rešenja, osuđuje kao takva, i ne služi kao opravdanje za nedela druge
strane. Kada se bavimo istorijom ili društvom trebalo bi da stvarnost upoređujemo sa
idealima, a ne da mešetarimo po njoj sa kvaziempirijskim uzročnim vezama prema
potrebama neke politike. Kao primer tog mešetarenja može dobro da posluži ova
rečenica Sonje Biserko: "Nažalost sudbina kosovskih Srba je neizvesna i može se
završiti tragično, po beogradskom scenariju koji smo već videli u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini 1995.", u kojoj se uzrok tragične sudbine Srba za vreme Oluje vidi u
"beogradskom scenariju", iako se čak i u Haškom tribunalu sudi generalima koji su
54
O ovome je na isti način govorio i Mlorad Pupovac u emisiji Utisak nedelje (04.03.07): "Verovatno
je onaj koji je to pisao imao nameru da kaže da je Srbija odgovorna za sve, i za stradanja nesrba i za
stradanja Srba. Primećujemo da je Srbija ukupan uzročnik rata i da je svojom ratnom mašinerijom
dovela do stradanja svih, prema tome, i ako nije neposredno bila uključena u neka ubistva, progone ili
šta drugo, nego su to bili pripadnici nekih drugih vojski, nekih drugih naroda, Srbija je odgovorna zato
što je ona to sve zapravo pokrenula. To je pristup koji zapravo spada u domen ratne političke
propagande, ne spada u domen pravnog prosuđivanja, niti bilo čega drugog."
izveli Oluju za zločin "etničkog čišćenja". Međutim, haške sudije nisu uzele u obzir
mogućnosti koje se pružaju sa pronalaženjem uzročnosti koje optužuju jedne, u ovom
slučaju same žrtve, a oslobađaju krivice druge.

Mit o kolektivnoj krivici

Treći mit ne tiče se pitanja da li je i koliko bilo zločina u toku prošlog rata, već
pitanja da li oni treba da budu osnova za određivanje stepena kolektivnih prava
zajednica koje su u njemu učestvovale. Kada kaže da bi "dugoročni opstanak
republike Srpske, čak i u granicama BiH, a kamoli izvan njih, značio ne samo da se
zločin isplati, nego da sa veličinom zločina raste i veličina profita za zlo samo" Teofil
Pančić, na primer, misli da je to povezano, odnosno, da stepen zločina koji su počinili
Srbi u BiH povlači ukidanje Republike Srpske, a pošto je ona samo entitet ili
autonomija u okviru BiH, to bi verovatno značilo i ukidanje svakog kolektivnog
prava koje bi omogućavalo da u okviru bilo koga demokratskog tela u BiH Srbi budu
većina. Međutim, pre nego što pređemo na to pitanje, treba se osvrnuti na lakoću sa
kojom se od genocida prelazi na formulacije "genocidna tvorevina" i, u drugim
kontekstima, "genocidan narod". Skoro da se niko ne buni na ovakve formulacije u
principu, već samo na njihovu primenu npr. na Srbe. Pojam "genocidan narod" u
stvari je striktna besmislica. Treba li Nemce, Francuze, Turke, Amerikance ili Špance
(pitanje da li bi ovaj spisak, uzevši u obzir celokupnu istoriju, trebalo da izostavi bilo
koji narod) da stalno zovemo genocidnim narodima zbog Jevreja, Alžiraca, Jermena
ili Indijanaca? Kao što vidimo, puko spajanje dve reči u jedan "pojam" dovoljno je da
se proizvede taj beznadni efekat isključivanja iz ljudskog roda, ali da li bi to trebalo
da činimo i šta se dobija time? Ako sad pogledamo dalju i bližu istoriju, kakvu bi
vezu trebalo uspostaviti između genocida koji su se desili i država u okviru kojih su
se ti genocidi desili? Nemačka je bez sumnje izvršila genocid na svom prostoru, ona
bi dakle prva zbog toga trebala da prestane da postoji. Amerika je nastajala uz
genocid, takođe bi onda bilo pravedno da se svi Amerikanci evropskog porekla
naprosto vrate kući. Na našem prostoru: u čemu je zapravo razlika između Hrvatske i
Republike Srpske (koja je, kako izgleda, i ime dobila kopiranjem Hrvatske)? Na tlu
Hrvatske je u toku Drugog svetskog rata bez sumnje izvršen strašan genocid, i to
takođe u toku nastajanja jedne problematične države, koja je, kako je to Tuđman
formulisao, bila izraz "povjesnih težnji hrvatskog naroda", dok je nastajanje najnovije
hrvatske države ponovo pratilo otvoreno proterivanje Srba, najpre iz gradova, a
kasnije i sa celog područja nekadašnje Srpske Krajine. Sve ovo je danas deo svršenog
stanja koje se teško može vratiti unazad, čak i da to svi žele.

Šta onda da se radi sa državama ili entitetima koji su na ovaj način nastali? Možemo
da insistiramo da se samo jedna među njima (tačnije jedan entitet) ukida, međutim,
zamislimo da u BiH nije bilo rata i da se neke devedesete godine postavlja pitanje da
li etničke zajednice imaju pravo na neku autonomiju u okviru nje. Da li bi ta
autonomija bila legitimna? Ja mislim da bi. Naravno, možemo zamisliti da ljudi u
jednoj višenacionalnoj državi mogu da potpuno apstrahuju od svoje nacionalne
pripadnosti, i da bez ikakve zaštite kolektivnih prava funkcionišu. Ali bi to, u situaciji
gde se velika Jugoslavija raspada upravo zato jer je to apstrahovanje nemoguće, bilo
jednostavno predaleko od realnosti. Prema tome, neka varijanta republike Srpske bi
imala pravo da postoji i bez rata. S druge strane, sada kada je besmislenog rata već
bilo treba pokušati da se sve njegove posledice što više ublaže i anuliraju, uključujući
kažnjavanje ratnih zločinaca, nadoknade žrtvama, povratak raseljenih. Međutim,
pokušaj ukidanja kolektivnih prava je u tom kontekstu dvostruko kontraproduktivan.
Sukob kolektivnih prava i strah od njihovog anuliranja bio je uzrok rata, tako da bi
ponovljeni pokušaj njihovog anuliranja zapravo predstavljao nastavak rata. S druge
strane, nekažnjavanje ratnih zločinaca na svim stranama obrazlaže se upravo time što
bi njihovo kažnjavanje i otkrivanje istine o ratu ugrozilo kolektivna prava naroda
kojima oni pripadaju. Tako da izgleda logična njihova tvrdnja da oni ne brane sebe
nego respektivne nacije. Stvari treba postaviti upravo obrnuto, da oni brane samo
sebe, jer kolektivna prava nacija nisu ugrožena. Ali to bi bilo previše za ukus
različitih zainteresovanih strana na Balkanu, koje su nastale na osnovu rata i želele bi
ostvarivanje ciljeva rata drugim sredstvima.

Mit o apsolutnoj ispravnosti

Ostaje nam još jedino mit o apsolutnoj ispravnosti stavova Druge Srbije. Ilustracija
za ovaj mit čuje se svakog petka u špici Peščanika na radiju B92, kada Nenad Prokić
kaže: "Zato kažem stalno, Kemal Paša Ataturk, nema fesovi, cilindri od sutra ujutro,
pa ti pričaj s cilindrom na glavi šta hoćeš". Poenta ove izjave je da je Druga Srbija
digla ruke od razgovora i objašnjavanja i da smatra da bi, kada bi to bilo moguće,
promenu mišljenja trebalo proizvesti mehaničkim ili fizičkim sredstvima. Naravno,
fizičkim sredstvima bi trebalo sprovoditi ideje Druge Srbije, koje su samim tim
stavljene u poziciju u kojoj su uzete kao apsolutne istine čija kritika je zabranjena. U
stvari je zapanjujuća lakoća sa kojom se ljudi koji sebe sigurno shvataju kao gorljive
zastupnike tradicije prosvetiteljstva predstavljaju kao posednici apsolutnih istina koje
treba samo sprovoditi, a ne i razmatrati. Ova pretenzija na apsolutno znanje je
naravno neadekvatna u odnosu na bilo koje mišljenje, a pogotovu na mišljenja koja u
u jednom određenom krugu u Srbiji nastaju na kraju 20. veka, u vremenu drastičnih
promena u kuturnim matricama, gde je neka vrsta nesigurnosti o primerenim
merilima politike u stvari glavna karakteristika vremena. Umesto da se to burno
vreme iskoristi za što veće preispitivanje starih stavova, pa i onih koji se olako nude
kao njihova zamena, mi već godinama imamo situaciju u kojoj na evropskoj strani
priče imamo dogmatike, koji doduše često zastupaju u principu prihvatljive ideje, ali
na dogmatičan način u kome se gubi svaka važna nijansa. Ova autoritarna crta,
umesto da bude znak dostignute istine, uvek je samo maska za prizemne interese.
Trenutno stanje u državama nastalim od republika stare Jugoslavije je takvo da su
skoro u svima njima na vlasti ljudi koji su kreirali njen ratni raspad. Njihov osnovni
interes je da oni sami izađu iz svega toga potpuno čisti, a da se ratni ciljevi koji su se
sastojali u što potpunijem negiranju kolektivnih prava suparničkih naroda ostvare
drugim sredstvima. Priče o kojima smo govorili služe tim interesima (osim poslednje
koja je domaći izum). One su mitovi jer su metodološki pogrešne: pogrešno je
legitiman interes i izraz slobodne volje (odvajanje Hrvatske i Slovenije) prikazivati
kao posledicu nužde i bilo čije krivice, pogrešno je mešetariti po empirijskim vezama
kako bi se opravdavali zločini jedne strane, pogrešno je zločine pojedinaca pripisivati
kolektivitetima u svrhu postizanja političkih ciljeva (nastavka rata) i, najzad,
pogrešno je vlastitu poziciju prikazivati kao apsolutno ispravnu, toliko ispravnu da to
daje ovlašćenje za tretman drugačijih mišljenja fizičkim sredstvima.
Ako nekom ovi argumenti nisu dovoljni i potreban mu je još neki zaobilazni, evo
jednog: kladim se da sve ove figure o kojima smo govorili Zoran Đinđić nikada nije
koristio.

(objavljeno 17.03.07)

Dobrodošli u pustinju realnog

Da je pisan nešto ranije, naslov ovog teksta bi mogao da bude i "Dobrodošli u

pustinju predizborne kampanje". Ovaj citat iz Matriksa, a preko Žižeka, odlično
opisuje ono što je postalo potpuno vidljivo u formi kampanje preplavljene "plaćenim
terminima" i reklamama. Kao da su glavni kreatori uslova političke utakmice sa
početkom kampanje za izbore došli na medije i, poput FBI u filmovima, rekli
novinarima "Odavde mi preuzimamo!". Novinari su možda pitali: "A naša
programska šema, autorske emisije?", a odgovor je bio da je stvar zaista ozbiljna jer
se sada odlučuje o vlasti pa stvarno nema vremena za detinjarije, imaće svoje emisije
posle. Ako je koji novinar dobacio "Ali ja bih da postavim neka pitanja, mislim, bez
ispitivanja javni interes neće biti zadovoljen?", odgovor je verovatno bio da novinar
treba da se kandiduje na izborima, pa će moći da priča i postavlja pitanja i u
kampanji.

Zanimljivo je da je ovakva kampanja nastupila stihijski, odnosno, da je posledica

normi koji su se nametnule kao važeće a da ih niko nije ispitivao, predviđao njihovu
primenu ili čak samo bio svestan da će sve to biti tako. Koliko znam, RTS je izbegao
da napravi i jednu specijalnu izbornu emisiju, dakle uobičajenu programsku šemu
nije promenio ni za jotu, osim što je emisija Upitnik bila učestalija, a Oko bilo više
ispunjeno političarima. Privatne televizije su imale nekoliko pokušaja, gde su mi u
sećanju ostali intervjui na Avali sa Đelićem i Nikolićem i Koštuničin intervju na B92,
međutim, plaćeni termini su bili preovlađujuća forma koja je potiskivala ove izuzetke
i bojila celu kampanju. Stranke nisu prepuštale slučaju ni izveštaje iz kampanje, tako
da su ih snimale same, što je ionako odgovaralo televizijama iz finansijskih razloga,
ali im je oduzelo svaku kritičku ili istraživačku ulogu.

Tako se pokazalo da je čuveni dan u kome se nešto još uvek pitaju građani
pripremljen brižnom kampanjom u kojoj su se sve pitali političari, a u kojoj je
iščekivanje racionalnih stanki u reci reklama i plaćenih termina postalo uzaludno.
Ako ste skloni tim stankama, ova najduža i najnapornija kampanja mogla vam je ličiti
na pustinju u kojoj ne raste ništa za vas. Ona je samo pokazala koliko su pojmovi
nezavisnosti, objektivnosti, nepristrasnosti, kod glavnih kreatora društvenog života na
maloj ceni. Posle nje, loši političari koji su tome i inače skloni samo će još više biti
prilepljeni uz sliku koju bi o sebi želeli da imaju, a ponešeni navikom iz kampanje još
će manje, ako je to uopšte moguće, obraćati pažnju na realnost ili odgovornost. U
ovoj kampanji sve je bilo po njihovoj meri.

Koliko je ta mera za društvene potrebe već ustaljena i uobičajena stvar vidi se po

tome što se već čuju predlozi da se procedure demokratije, umesto da budu
ograničenje za želje političara, polako menjaju prema njihovim željama. Ono što loš
političar po prirodi želi je da njegova slika o sebi i drugima, njegovi interesi, njegovi
poslovi, prolaze kao istinita slika i kao interesi svih i opštekorisni poslovi a da
realnost u bilo kom smislu nema uticaja na to. Da parafraziramo Nikolu Pašića, prava
realnost je za gubitnike. Za naše političare realnost je da su oni najbolji u svemu,
daleko od drugih koji su oličenje moralnog pada i nesposobnosti. I sad kada je već
tako, a svako ko je sumnjao samo je trebalo da posluša koji predizborni govor, kako
sada da sa tim istim političkim protivnicima sutra prave vladu?

Kao rešenje za taj problem Tomislav Nikolić na TV Avala predlaže da vlada onaj
koji osvoji relativno najveći broj glasova, da sledeći bude u opoziciji, a da svi ostali
podržavaju vladajućeg. S druge strane, ističe se da DSS ne bi bio u vladi kojoj
Koštunica ne bi bio premijer, bez obzira koliko glasova DSS osvoji. U oba ova
predloga ogleda se u stvari ista želja da se vlastito mišljenje ili vlastite želje, što dođe
na isto, ne prilagođavaju nikome i ničemu, osobito ne realnosti ili nekim
nepristrasnijim pravilima. Čak i mogući koalicioni partneri se čine kao potpuno
moralno i stručno minorna bića, dok se građani, koji bi najradije bili "podanici" neke
realne i promišljene politike, u svojoj infinitezimalnoj minornosti čak i ne pominju.

Tako se ispostavlja da demokratsko pravilo o većini, koje se može posmatrati i kao

nužno zlo koje daje većini pravo da ignoriše četiri godine manjinu, krije u sebi nešto
zaista demokratskog smisla jer tera stranke ka realnosti time što ih onemogućava u
želji da same vladaju. Smisao većine je da predstavlja zamenu za sve, a svi mogu
jednako biti zadovoljni samo onim što je realno. Međutim, posle već dugotrajne
diskvalifikacije svega univerzalnog i objektivnog, većinska vlada za nas polako
postaje pretežak zadatak. Potpuna samovolja i samoljublje, kao i u svakodnevnom
životu, mora negde doći u praktičnu protivrečnost sa nekom drugom željom i to se
dešava i ovde. Moguće je hteti da sve bude po tvome, ali tako nećeš moći ni sa kim.
Moguće je ignorisati realnost, ali će tako svaki dogovor o bilo čemu postati
nemoguća misija.

Ova tendencija ignorisanja realnosti i bilo čijeg prava da u ime te realnosti

ograničava naše delovanje, već je ranije bila vidljiva u ignorisanju afera koje su se
plele oko sada već odlazeće vlade, gde je prosto protok vremena uvek bio pouzdan
lek protiv svakog pitanja, a takođe i u otvorenoj podeli ministarstava u okviru kojih
druge stranke nemaju čak ni pristup, a kamoli da je njihova politika bilo kakav
rezultat dogovorene koalicione politike. U ovoj kampanji to je dovelo do toga da su
stranke koje su učestvovale u vladi otvoreno krivile nju samu ili njene pojedine
delove što nije učinjeno ovo ili ono, ne smatrajući da su u bilo kom smislu odgovorne
zbog toga - za to je po njima bio zadužen neko drugi.

Ako se ovaj princip samo malo proširi, a pojam demokratije (već ex vladavine
naroda) još malo dotera, mogli bi da zamislimo izbore ne za vladu, pošto je većinska
vlada već nemoguća misija, nego za ministarstva. Prvi na izborima bi, na primer, po
unapred napravljenom dogovoru, dobio mesta premijera i ministara, recimo, policije i
finansija, drugi ministarstva privrede i pravde, treći ministarstvo ekonomskih odnosa
sa instranstvom, a oni koji tek pređu cenzus bi dobili utešne ekologiju i nauku. Na
ovaj način bi svako mogao da radi tačno šta hoće, neometan od bilo koga, a i razloga
za svađu i frustracije bi bilo manje, jer bi svi stalno bili u vlasti.

Ja mislim da bi većina naših političara u nekom snu u kome bi zamislili da ostvaruju

svoje želje izabrala upravo ovaj sistem i oni ga polako već pretvaraju u delo. Na taj
način za ostale građane ne nestaje sva realnost, mi još uvek možemo da se bavimo
svojim poslovima, čak i uspešno, ali ako pokušamo da se sa nekim složimo oko
nečega ili ako pokušamo da promenimo nešto što se zahteva volju više ljudi, postaće
nam jasno koliko je ova intersubjektivna realnost postala neodređena. Nešto što nam
se činilo poznato i toliko sigurno da smo to podrazumevali može za nekog drugog
imati sasvim drugačiji oblik.

Da je proces derealizacije i posledičnog gubljenja identiteta već poodmakao moglo se

videti i na primeru spotova napravljenih u svrhu promocije Srbije na CNN-u. Prvi od
dva spota prikazuje puste predele koji bi slobodno mogli da budu bilo gde na prostoru
između Beograda i Vladivostoka, gde se čuje muzika koja takođe više pripada tim
prostorima, gde nema ljudi, a i sama slova reči "Srbija" stilizovana su kao da prate
arapsko pismo.

Spot u stvari verno prikazuje Srbiju, oslobođenu od ljudi i realnosti, baš prema
pravilima koja se poštuju u većem delu naše politike. A radi se o tome da se to
promeni.

(tekst je objavljen 22.01.2007 odmah posle januarskih izbora)