VLADALAC

Preveo B. Jankovi

IP Knjiga ISBN 86-83551-24-5

NIKOLO MAKIJAVELI VELIANSTVENOM LORENCU DE MEDIIJU

Oni koji ele da zadobiju milost nekog vladaoca, obino pred njega izlaze veoma esto i poklanjaju mu ono to smatraju najdragocenije u svojoj imovi ni ili ono to mu je najdrae. Neretko se deavalo da su vladaocima darivali konje, oruje, tkanine protkane zlatom, drago kamenje i ukrase koji dolikuju nji hovom visokom poloaju. elei, dakle, da iziem pred Vae svetio lice sa nekim zalogom svoje podanike odanosti, u svojoj imovini nisam naao nita to bi mi bilo milije ili to bih vie cenio od poznavanja dela velikih ljudi, do koga sam doao na osnovu dugog iskustva, steenog
5

uestvovanjem u savremenim zbivan jima i neprestanim izuavanjem pro teklih dogaaja. Poto sam znanja dugo proveravao i ispitivao i sada u ovoj knjiici sakupio, upuujem je Vaoj Svetlosti. Iako smatram da ovo delo ne zasluuje ast da Vam bude poklon jeno, ipak nada da ete ga Vi blagoizvoleti primiti, jer od mene dobiti veeg dara ne moete nego to je mogunost da za kratko vreme saznate sve ono to sam ja godinama prouavao, izlaui se velikim napor ima i opasnostima. Ovo delo nisam nakitio i pretrpao zvunim frazama, nadmenim i visokoparnim recima, ni bilo kakvim stilskim vetinama ili spoljnjim ukrasima, pomou kojih mnogi pisci izlau tok prie i kite svoje knjige, eleo sam da ga ne ulepam, kako bi privlailo panju iskljuivo istinitou zakljuaka i ozbiljnou sadraja. Ne elim da mi se prebaci kako sebe precenjujem iako ovek skromnog
6

porekla i sa najnie drutvene lestvice, usuujem se da raspravljam i odreujem kako vladaoci treba da upravljaju zemljom, jer slino ljudi ma koji, da bi napravili plan zemljita, silaze u nizinu kako bi to bolje osmotrili sastav bregova i visija i penju se na vrhove planina kako bi otkrili oblike nizije, tako treba biti vladalac da bi narod dobro upoznao i biti ovek iz naroda da bi ponikao u sutinu vladaoca. Neka Vaa Svetlost primi ovaj skromni poklon isto onako voljno kako ga aljem. Ako ovu knjiicu budete paljivo razmatrali i itali, Vaoj panji nee izmai koliko arko elim da se popnete do vosine koju Vam sudba predskazuje, a odlike Vae linosti obeavaju. A ako Vaa Svetlost, sa visine na kojoj se nalazi, baci katkad pogled u nizinu, videe kako sam ni kriv ni duan, neprestano izloen nemilosrdnim udarcima sudbine.

Poglavlje I

Vrste vladavine i na koji nain se zadobijaju

Sve drave i sve vladavine koje su imale i koje imaju vlast nad ljudima, bile su i jesu ili republike ili monarhi je. Monarhije su nasledne, kada jedna vladarska dinastija dugo u njima vlada, ili su nove. Nove su ili sasvim nove, kao to je bio Milano za vladavine Franeska Sforce, ili su delovi pridodati naslednoj dravi vladaoca koji ih zadobija, kao to je Napuljska Kraljevina za panskog kralja. Ovim dravama, ovako dobijenim, obino upravlja jedan vladalac, ili su slobodne. Osvajaju se tuim ili sopstvenim orujem, sreom ili hrabrou.
11

Poglavlje II

13

 naslednim monarhijama

Neu se uputati u raspravu republikama, jer sam njima jednom ranije opirno govorio. Pozabaviu se samo monarhijama i izloiu na koji nain se moe njima upravljati i sauvati vlast. Mogu rei da je mnogo lake ouvati drave nasledne i navikle da ive pod istom dinastijom nego tek zadobijene drave, jer je dovoljno da vladalac ne menja sistem uprave svojih prethodnika i da se pri lagodi prilikama i vremenu. Na taj nain e se, ako je i osrednjih sposobnosti, uvek odrati u svojoj dravi, ukoliko je ne izgubi zbog izuzetnih okolnosti i pod pritiskom neke velike sile. A ako je izgubi, im
I/T

se osvaja bude naao u tekoi, on e je povratiti. Mi u Italiji imamo primer vojvode od Ferare koji se 1484. nije mogao odupreti napadima Mleana, ni 1510. napadima pape Julija X, samo zato to je dugo vladao u tom vojvodstvu. Poto se naslednom vladaocu rede prua prilika da vrea svoje podanike, a za to i nema razloga, vie je i vol jen, i ako ne bi zbog nekih neobinih poroka bio omraen, podanici e mu biti privreni. A vladavina koja je dugotrajna ima ustaljen kontinuitet i izbrisae seanje na uzroke promene. Jer u svakoj promeni posejana je klica nove promene.

Poglavlje III

16

17

 meovitim vladavinama

Prave tekoe se javljaju tek u novoj vladavini. Ako ona nije sasvim nova, ve je slina jednom telu koje se gotovo moe nazvati meovitim, do promena u njoj dolazi, u prvom redu, zbog jedne tekoe koja se sasvim prirodno javlja u svim novim vladavinama, jer graani vole da promene vladaoca, mislei da e nai boljeg. Nadajui se boljem prihvataju se oruja da bi svrgli onoga ko je na vlasti. Poueni iskustvom, uskoro uviaju da im je gore sada nego rani je. To se deava zbog druge, prirodne i redovne pojave, da vladalac, hteone hteo, uvek mora da vrea svoje
19

nove podanike, bilo da ih ugnjetava ju njegovi vojnici ili da su rtva bezbrojnih drugih nepravdi koje su posledica svakog ponovnog osvajan ja vlasti. Tako postaju neprijatelji svi oni koje si uvredio osvajajui carstvo, a ne moe zadrati prijateljstvo onih koji su te na vlast doveli, jer nisi u mogunosti da ispuni njihova oeki vanja, niti protiv njih sme upotrebiti surove mere poto si im obavezan, ma koliko imao silnu vojsku. Da bi uao u neku pokrajinu, uvek na svo joj strani treba da ima naklonost nar oda. Zato je Luj XII, francuski kralj, napreac zauzeo Milano, ali ga je napreac i izgubio. Prvi put ga je iz grada izbacio Lodoviko, kojem je bilo dovoljno da se iskljuivo osloni na sopstvene vojne snage, jer su se nade naroda koji su francuskom kralju otvorili vrata, izjalovile i oni nisu ostvarili svetlu budunost o kojoj su sanjali, pa im je novi vladalac bio ugnjeta i teret. ela je istina da se u zemljama, ponovo osvojenim posle prevrata, tee gubi vlast, jer se vladalac, koristei
20

iskustva steena u pobuni, ne ustee mnogo da radi obezbeenja svoga poloaja, kanjava ustanike, otkriva sumnjive i obezbeuje se onde gde je najslabiji. Tako, ako je prvi put bilo dovoljno da se Francuskoj oduzme Milano da vojvoda Lodoviko, napravi buku na granici, drugi put je trebalo da se protiv Fracuske digne ceo svet da bi se njena vojska razbila i proterala iz Italije. I to, iz maloas pomenutih razloga. Bilo kako bilo, Francuska je i prvi i drugi put izgubi la Milano. Opti razlozi prvog poraza, ve su pretresani. Ostaje samo da se iznesu razlozi drugog poraza i da se kae na koji nain je trebalo da ga francuski kralj izbegne, na koji nain bi ga mogao izbei vladalac koji bi se naao na njegovom mestu i kako bi on, to to je osvojio, bolje sauvao. Drave koje se posle osvajanja pripa jaju jednoj dravi starijoj od one koja ih osvaja, susedne su i slue se istim jezikom, ili su iste oblasti. Kad to jesu, veoma lako se u njima moe odrati vlast, naroito ako nisu navikle da ive slobodne, jer treba
21

samo istrebiti lozu vladaoca koji je u njima vladao. Ako se u njima odre nekadanji uslovi ivota a stari obiaji ne menjaju, ljudi e iveti zajedno u miru, kao to je sluaj sa Burgundijom, Bretanjom, Gaskonjom i Normandijom koje su odavno pripo jene Francuskoj. I mada u njima pos toje jezike razlike, obiaji su im slini pa su mogle da uspostave podnoljive odnose i onaj ko ih osvo j i , ako bude eleo da ih zadri, treba da postigne: prvo da zatre lozu preanjeg vladaoca, drugo, da ne promeni njihove zakone niti da povea namete. Tako e se ubrzo osvojena drava sa starom naslednom dravom stopiti u jednu celinu. Tekoe nastaju kada se osvajaju drave u jednoj pokrajini sa razliitim j e z i k o m , obiajima i drutvenim ureenjem, u tom sluaju, vladalac mora imati mnogo sree i biti veoma vest da bi u njima zadrao vlast. Jedna od najboljih i najcelishodnijih mera bila bih da se osvaja nastani u toj dravi. U zaposednutoj oblasti, vlast bi bila bolje osigurana i trajnija,
22

a dokaz za to je postupak Turina u Grkoj. Iako se sluio svim moguim sredstvima, nikad se u toj dravi ne bi odrao na vlasti da se nije u njoj nastanio. Tek kad vladalac ivi u zemlji vidi kad u njoj izbiju neredi, pa moe brzo i da ih ugui. Naprotiv, kada ne ivi u toj zemlji douje da je dolo do pobune kad je ona dobila takve razmere da se vie nita ne moe uiniti. U ovom sluaju, pokra jinu ne pljakaju namesnici, podanici su sreni to imaju mogunost da se hitno poale vladaocu lino, a to je razlog vie da ga vole ako su pokorni i da ga se boje u nameri da budu drugaiji. Spoljni neprijatelj bi se plaio da tu zemlju napadne, tako da vladalac, koji u njoj ivi, veoma teko moe da je izgubi. Drugi, bolji nain je da se u jednom ili u dva mesta osnuju naselja koja bi tu gotovo predstavljala dravu u malom. U suprotnom u toj dravi treba drati jaku vojsku. Takve naseobine vladao ca ne kotaju mnogo, jer ih on o svom troku ne osniva i ne odrava ili to ini uz neznatne izdatke. Osim
23

toga, zamerice se samo malom delu stanovnitva, onima kojima oduzima zemlju i kue da bi ih dao doljacima. Ljudi kojima se zamera, rastureni su i siromani pa mu niim ne mogu nauditi. Svi ostali koji nisu ugroeni, strahuju da neto ne pogree, pa e ih stii sudbina onih koji su opljakani. Zakljuujem da te naseobine nita ne staju, pokorne su i s njima nema tekoa, kako sam rekao, oni koji su oteeni, siromani i ratrkani pa su bezopasni. Zato primeujem da ljude treba pridobiti ili unititi, jer se oni svete za male uvrede, dok za teke ne mogu. Zato oveka treba tako uvrediti da se ne moe osvetiti. Meutim, kada se umesto naseobina, u zaposednutim predelima dri vojska, mnogo vie se troi, svi prihodi te drave, idu za potrebe garnizona, tako da od osvo jenih oblasti ima vie tete nego koristi. Od toga trpi ela drava, neprestani pokreti t r u p a , nikome nisu pogodni i zato se vladaoevi neprijatelji proiruju, a neprijatelji mu mogu vie nakoditi j e r su
24

poraeni na ognjitu na kome su ponikli. U svakom sluaju, stalne trupe u osvojenim predelima su nekorisne, koliko su naseobine korisne. Vladalac koji zaposedne neku pokrajinu iji se obiaji razliku ju od obiaja njegove drave, treba da titi slabije susede kako najbolje zna i ume, mone oslabi, a naroito da u pokrajinu ne dozvoli pristup nekom strancu, monom kao to je i on. Stranca, obino, dovedu nezado voljni ili iz preteranog astoljublja ili iz straha, kao to su Etolci doveli Rimljane u Grku, a u svaku oblast u koju su upali, uvek su ih pozvali samo domoroci. Redovna je pojava kada moni tuin upadne u neku oblast, svi oni koji su u njoj slabiji, prilaze njemu puni zlobe prema onome koji je od njih bio moniji, i njihov dosadanji gospodar, jedva doekaju da se dodvore osvajau, tako da on nema nikakve tekoe da ih pridobije. Oni se prosto utrkuju da sve svoje snage stave u slubu vlasti koju je on tu uspostavio. Jedina briga treba da mu bude da nikako ne
25

dozvoli da se osile i da im uticaj suvie poraste, a da bi to postigao, dovoljno je da upotrebi svoje trupe pomou kojih e pokoriti mone i ostane neogranieni gospodar ele pokrajine. Svako ko ne bude tako postupio, izgubie ono to je zauzeo i dokle god bude u toj oblasti na vlasti, suoavae se sa tekoama i neprilikama. Rimljani su se u pokra jinama koje su osvajali, strogo pridravali ovih pravila. Oni su osni vali kolonije, podravali su slabije velikae, ali im pri tome nisu davali veu vlast. Suprotstavljali su se najjaima i nisu doputali da opasni stranci steknu ugled. Dovoljno je da navedem primer Grke. Oni su podravali Ahajce i Etolce, Makedonsku Kraljevinu oslabili i iz nje isterali Antioha. Iako su ih Ahajci i Etolci zaduili manjim uslugama, nikad im nisu dozvolili da proire ma koju oblast. Uprkos Filipovim ubeivanjima, nikad nisu prihvatili njegovo pri jateljstvo, a da ga ne poniavaju, a Antioh, ma koliko bio moan, nikad nije uspeo da ih privoli da mu daju
26

makar deo oblasti na upravu. U ovim sluajevima Rimljani su postupali onako kako treba da postupi svaki mudri vladalac koji mora voditi rauna o onome to bi moglo izazvati negodovanje u sadanjosti i u budunosti. Ako se unapred predvide nemiri, lake se moe nai leka, a ako se eka da se zlo priblii, lek ne stie na vreme, nezdravo stanje pretvorie se u neizleivu boljku. Lekari kau da se tuberkuloza u poetku lako leci, a teko otkriva, dok se s vremenom, ako nije otkrive na ni leena u poetku, lako otkriva, a teko leci. Ovo pravilo vai i u politici. Ako na vreme prepoznamo zlo koje se razvija (to moe samo mudar ovek), ono se moe brzo izleiti. Ako zlo nismo prepoznali i dozvolimo da uzme maha da ga ve svako prepoznaje, leka vie nema. Zato su Rimljani, unapred predviali nedae, uvek uspevali da im stanu na put, pa nikad nisu nastojali da izbegnu rat, bili su svesni da odloiti ga, ne znai i otkloniti ga, ve dopustiti neprijatelju da dobije prednost. Zato
27

su i ratovali sa Filipom i Antiohom u Grkoj, da ne bi bili prinueni da ratuju u Italiji. Iako su mogli izbei i jedan i drugi rat, nisu eleli, jer se nisu slagali s mudracima naega vre mena da treba ekati da vreme uini svoje, ve su vie verovali u nadmo svoje opreznosti i hrabrosti, nekada vreme donosi dobro, nekad zlo. Vratimo se Francuskoj i ispitajmo da li je neto uinila od ovoga o emu je ovde bilo reci. Neu govoriti o arlu, ve samo o Luju, jer se njegovi uspesi mogu uspenije pratiti jer je due vladao u Italiji. Videete da je radio suprotno od onoga to je trebalo da uradi da bi odrao vlast u dravi koja se po ureenju razlikovala od nje gove. Luja su u Italiju doveli astoljubivi Mleani, tako hteli da dobiju polovinu Lombardije. Neu osuivati kralja to je tako postupio, poto je nameravao da postepeno prodre u Italiju, u toj zemlji nije imao prijatel j a , morao je da se zblii bilo s kim, jer su mu sva vrata bila zatvorena zbog nedolinog ponaanja kralja arla. Taj poduhvat bi mu i uspeo da
28

nije pravio druge greke. Kad je kralj osvojio Lombardiju, ponovo je stekao ugled koji je zbog arla izgubio. enova se predala, Firentinci su se s njim sprijateljili, markiz od Mantove, vojvoda od Ferare, porodica Bentivoljo, grofica od Forlija, gospo dari Faence, Pezare, Riminija, Kamerina, Pjombina, Lukanci, Pizanci, Seneani, pohrlili su mu u susret i nudili prijateljstvo. Tada je Mleanima puklo pred oima kakvu su glupost inili kada su Tuju pomogli da zagospodari na dve treine Italije, samo da bi dobili dva grada u Lombardiji. Sada pogledajmo kako je kralj mogao sauvati ugled u Italiji da je potovao pravila 0 kojima smo govo rili i da je pruio izvesnu sigurnost svim svojim prijateljima, da ih je uzeo u zatitu. Njih je bilo mnogo i oseali su se slobodni, a zazirali su ko od Crkve, ko od Mleana, pa bi im bilo dobro da budu uz njega, i tako je pomou njih lako mogao da se obezbedi od onih koji su ostali moni.
29

Ali im bi se naao u Milanu, postupio je suprotno, pruivi pomo papi Aleksandru da zauzme Romanju, ne primetivi da je time sebe oslabio, jer je izgubio prijatelje i one koji su mu bili privreni, i da je tako jaao Crkvu, omoguivi joj da ojaa svetovnu i ve postojeu duhovnu mo pomou koje je ve stekla veliki ugled. Kad je uinio prvu greku, morao je da ide dalje, tako da je, kako bi obuzdao silnu Aleksandrovu pohlepnost i spreio ga da osvoji Toskanu, upao u Italiju. Nije mu bilo dovoljno to je uveliao Crkvu i izgu bio prijatelje, napravio je veu glu post time to je Napuljsku Kraljevinu podelio sa panskim kraljem i, umesto da bude iskljuivi gospodar Italije, uzeo je ortaka. Oni koji su eleli tu oblast i oni koji su njime bili nezadovoljni, sada su imali kome da se obrate za pomo. I umesto da u Napulju ostavi sebi potinjenog kral ja, on ga je odatle isterao i doveo je takvoga koji je mogao njega isterati. Nema nieg neprirodnog i neobinog u elji za osvajanjem i uvek kad tu
30

elju ljudi uspeju da ostvare, hvalimo ih, a ne prekorevamo. Ali kada ne uspeju da je ostvare, a po svaku cenu nastoje, neto nije u redu, tada zasluuju prekor. Dakle, ako je Francuska imala takve oruane snage da je mogla da napadne Napulj, trebalo je i da uini, ako nije mogla, nije trebalo da tu kraljevinu deli. Ako je podela Lombardije sa Mleanima, jo mogla i da se oprav da, jer je tako Luj kroio u Italiju, podela Napuljske Kraljevine je za osudu, jer u ovom sluaju tu nije bilo nita neophodno. Luj je, dakle, napravio pet greaka: upropastio je velikae koji nisu bili jaki, a u Italiji proirio mo jednog snanog gospo dara, doveo u nju jednog veoma monog tuinca, nije se u njoj nas tanio, niti je tu osnovao kolonije. Pa ipak, ne bi bilo greke za njega sud bonosne da nije poinio i estu: oduzeo je Mleanima dravu. Da nije uveliao Crkvu, ni doveo panskog kralja u Italiju, bilo bi sasvim nuno da ih u korenu sasee. Posto je uinio sve ovo, nikako nije smeo dozvoliti
31

da propadnu, jer da su oni ostali moni, drugi ne bi smeli da osvajaju Lombardiju zato to bi Mleani sami eleli da je doepaju, zato to se ne bi usuivali da je oduzmu od Francuske i daju je drugome, a da napadnu oboje, nisu imali hrabrosti. A ako bi neko primetio da je Luj Aleksandru ustupio Romanju, a Italiji kraljevstvo da bi izbegao rat, rekao bih mu da nikad ne bi trebalo dozvoliti da zavlada nered kako bi se izbegao rat, jer se rat nikad ne moe izbei, ve se moe odloiti na sopstvenu tetu. Ako bi se neko pozvao na obeanje koje je Luj dao papi da ostvari taj poduhvat njemu u prilog, kako bi dobio razvod braka i kardi nalski eir zab ruanskog nadbisku pa, mogao bi nai odgovor kasnije u poglavlju u kome govorim o datoj reci vladaoca i kako je potovati. Dakle, kralj Luj je izgubio Lombardiju zato to nije uvaio ni jedno od prav ila kojih se pridravaju oni koji su osvajali pokrajine i eleli da se u njima odre na vlasti. Ovo nije nikak vo udo, ve sasvim obina i logina
32

injenica. O tome sam razgovarao sa ruanskim kardinalom u Nantu kada je vojvoda od Valentina, kako se popularno nazivao ezare Bordija, sin pape Aleksandra, zaposeo Romanju. Kardinal mi je tom prilikom rekao da se Italijani uopte nisu nauili ratovanju, a ja sam mu odgovorio da se Francuzi ne razumeju u voenje politike, jer da su vini politici ne bi dozvolili da papa toliko ojaa. A iz iskustva znamo da je upravo Francuska dala takvu mo papi i panskom kralju u Italiji i da su je upravo oni upropastili. Na osnovu toga dolazimo do opteg pravila koje je gotovo nepogreivo - da onaj ko pomogne drugome da postane moan sam propada. Uvek se nekome pomogne da doe do moi, lukavstvom i silom, a ko ispliva na povrinu, podozriv je na te puteve moi.

33

Poglavlje IV

35

Zato se Darijeva kraljevina, koju je Aleksandar zauzeo, posle njegove smrti, nije pobunila protiv Aleksandrovih naslednika.

Poto smo sagledali na kakve tekoe nailazi onaj ko eli da sauva osvojenu dravu nekome bi moglo izgledati udno da su se naslednici Aleksandra Velikog, koji je za neko liko godina zagospodario Azijom i im je osvojio, ubrzo je umro, bilo bi razumno da se cela drava pobuni, ipak su se naslednici odrali na vlasti i nisu imali drugih tekoa, osim meusobnih trvenja koja su bila posledica njihovih velikih ambicija. Odgovaram da se svima dravama
37

koje e se po neemu pamtiti, upravlja na dva razliita naina: na elu se nalazi jedan vladalac, a svi ostali su njemu potinjeni pa mu nje govom milou i dobrom voljom, kao ministri pomau da vlada dotinom kraljevinom, ili se na elu drave nalazi vladalac i velikai koji zauzi maju poloaje ministara po tradiciji svoga visokog roda, a ne dobrom voljom vladaoca. Ovi velikai i sami vladaju u nekim pokrajinama i imaju podanike koji ih priznaju za svoje gospodare pa su im prirodno i iskreno privreni. U dravama u kojima su na vlasti jedan vladalac i njemu podreeni ministri, uticaj vladaoev je znatno vei, jer u celoj zemlji on je jedini gospodar, pa se re nekog drugog slua samo zato to je vladaoev ministar ili zvaninik, a ne iz neke posebne naklonosti prema njemu lino. Tu razliku u naem vremenu uoavamo sagledavajui dve razliite vrste vla davina: Turina i francuskog kralja. Turskom upravlja jedan gospodar, svi ostali su njegove sluge i on lino deli
38

carstvo na sandake, u njih alje upravitelje, koje menja po sopstvenom nahoenju. Francuski kralj, okruen je mnotvom drevnih velmoa koje njihovi podanici prizna ju i vole. Ti velikai uivaju izvesne povlastice koje im kralj ne bi mogao oduzeti a da se ne izloi opasnosti. Ako dobro razmotrimo ove dve vrste vladavine, dolazimo do zakljuka da je teko osvojiti Turinovu dravu, ali kad bi je osvojili bilo bi veoma lako sauvati. Turinovu dravu je teko osvojiti zato to osvajaa ne mogu pozvati velikai te drave, niti posto ji nada da e se pobuniti oni koji su na vrhu i time mu olakati osvajanje. Jer, poto su svi robovi zavisni od vladaoca, nije ih lako potkupiti a kad bi ih potkupili, od toga ne bi bilo velike koristi poto, iz pomenutih razloga, ne bi mogli povesti narod. Bilo ko da napadne Tursku, moe oekivati da e je nai jedinstvenu, pa treba da se vie uzda u sopstvene snage nego da rauna na nerede koje bi u njoj izazvali drugi. Ali ako bi Turin bio poraen na bojnom polju,
39

tako da ne bi mogao da ponovo prikupi vojsku, jedina opasnost bi bila vladarska loza, ali kad bi se i ona ugasila, vie se nikoga ne bi trebalo bojati, jer niko drugi ne uiva poverenje u narodu. I kako se pre pobede pobednik u njih nije mogao uzdati, tako ni posle izvojevane pobede nema potrebe da od njih zazire. Suprotno se deava u zemlja ma sa dravnim ureenjem kao u Francuskoj, u njih se lako moe upasti, pridobijajui nekog velikaa, poto se uvek mogu nai nezado voljni koji ele promenu postojeeg stanja. Iz navedenih razloga, ti nezadovoljnici mogu da ti otvore put prema toj zemlji i olakaju pobedu, ali u nastojanju da se odri na vlasti, naii e na velike tekoe koje e zadavati oni koji su ti pomogli, kao i od onih koje si potlaio. I nije dovoljno da iskoreni lozu vladaoevu, jer velikai koji ostaju, stae na elo borbe za nove promene, a poto ih ne moe zado voljiti ni sve pobediti, prvom prilikom izgubie dravu. Ako razmotrimo
40

osobine Darijeve vladavine, videemo da je ona bila slina Turinovoj. Zato je Aleksandar morao da ga napadne sa svih strana i sprei da ostane u slobodnom prostoru. Posle poraza Darije je umro. Aleksandar je postao gospodar drave i njome mirno vladao. A da su njegovi naslednici bili sloni, mogli su veoma lako sauvati dravu, jer su samo oni stvarali nemire. U dravama sa ureenjem kakvo je u Francuskoj, nemogue je vladati tako mirno. Razlozi estih pobuna protiv Rimljana u paniji, Francuskoj i u Grkoj, do kojih je dolazilo samo zato to su te drave bile podeljene na nekoliko kneevina, pa dokle god se narod seao svih tih velmoa, Rimljani nisu mogli uspostaviti vrstu vlast. Naprotiv, oni su je uvrstili poto su, dugotrajnom monom vla davinom, narodu izbrisali iz seanja te gospodare. Kasnije, kad je meu njima dolo do trvenja, svako od njih mogao je da prisvoji jedan deo pokrajina, ve prema ugledu koji su u njima stekli, ali poto se loza neka41

danjih velmoa ugasila, nisu priz navali druge gospodare osim Rimljane. Kad sve ovo imamo u vidu, nije nimalo udno to je Aleksandar tako lako sauvao dravu u Aziji, i to su drugi teko sauvali ono to su osvo jili, kao Piru i mnogi drugi. Ovo se nije desilo zato to je pobednik bio vie ili manje hrabar, ve razliito ureenje u osvojenim dravama.

Poglavlje V

42

43

Kako treba upravljati gradovima ili pokrajinama u kojima su, pre nego to su osvojeni, bili na snazi posebni zakoni

Kad su osvojene drave navikle da ive po svojim zakonima i u slobodi, u njima se moe odrati vlast na tri naina. Prvi nain, uniti ih, drugi, osvaja da se u njima nastani, trei, da ive po njihovim zakonima, uz uslov da plaaju danak i obrazuju vladu nekolicine koja e odravati prijateljske odnose izmeu njega i pokorenog naroda. Jer, poto je nova drava delo vladaoca, oni su svesni da u njoj ne mogu opstati bez nje govog prijateljstva i uvaavanja nje45

gove moi i da se treba svim silama zaloiti da se on odri na vlasti. Vladalac e lake zadrati pod svo jom vlau jedan grad, naviknut da ivi u slobodi, upravljajui njime uz podrku njegovih stanovnika, nego na bilo koji drugi nain. Neka nam za primer poslue Spartanci i Rimljani. Spartanci su zauzeli Atinu i Tebu, u njima uspostavili oligarhijsku vla davinu, a ipak su te gradove izgubili. Rimljani su zadrali Kapuu, Kartaginu i Numanciju tako to su ih razorili. Naprotiv, kad su eleli da zadre Grku onako kako su je zadrali Spartanci, da ne ugroze slobodu i ne diraju njene zakone, nije im uspelo, pa su bili prinueni da razore mnoge gradove u toj zemlji da bi se u njoj odrali na vlasti, najsigurniji nain da se zadre gradovi koji su osvojeni, jeste da se razore. Ko zagospodari jednim gradom, naviklim da ivi u slobodi, a ne uniti ga, kasnije e on unititi njega, jer pobuna se uvek die pod oreolom da to inimo u ime slobode i za odbranu starih obiaja koje ni vreme ni uinjena dobroinst46

va ne mogu izbrisati iz zaborava. Ako se stanovnici grada ne razjedine ili ne rasele, seae se svoje slobode u svakoj prilici, kao to je bio sluaj sa Pizom posle stogodinjeg robovanja Firentincima. Ali kad su gradovi ili pokrajine navikli da ive pod vlau jednog vladaoca i kada se njegov rod zatre, kako su navikli na pokornost, a svesni da niko iz porodice nekadanjeg vladara nije ostao u ivotu, ne mogu da se sloe da izaberu novoga vladaoca iz svojih redova, ne umeju da ive u slobodi. Oklevaju da se dignu na oruje, pa ih svaki vladalac moe lako poraziti. Ali republike su sa vie ivota, u njima ima vie mrnje, vie elje za osvetom i neprestano ih progoni uspomena na nekadanju slobodu. Zato je najbolji nain unititi ih ili se u njima nastaniti.

47

Poglavlje VI

49

O novim dravama koje se osvajaju orujem i hrabrou

Neka se niko ne udi to u, gov orei o sasvim novim dravama, o vladaocu i o dravi, navoditi primere velikih linosti, poto ljudi obino idu utrtim putevima i podraavaju druge pa iako je nemogue u svemu se drati odreenog puta i uvek dostii savrenstvo onih koji nam slue za uzor. Mudar ovek treba da sledi trag najslavnijih ljudi, pa ako se i ne poistoveti s njima, bar u neemu priblii, onako kako to ine dobri strelci kad su suvie udaljeni od cilja a svesni dometa svoga luka, niane iznad
51

cilja, ne zato da strelu usmere previ soko, ve da pogode metu. Dakle, sasvim nove vladavine, sa novim vladaocima, tee ili lake se odravaju, u zavisnosti da li ih je zadobio vest ili nevet vladalac. Sama injenica da od obinog graanina postane vladalac, pred stavlja vetinu ili sreu, ini da i jedna i druga ova vrlina unekoliko pomau da se prebrode mnoge tekoe. Ipak, vladalac koji se manje uzdao u sreu, uvek se odrao due. Lako se odri i vladalac koji nije na vlasti u drugim dravama, odlui da se u dotinoj nastani. Linosti koje su postale vladaoci zahvaljujui svojim vrlinama, a ne sreom najslavniji je Mojsije, Kir, Romul, Tezel i njima slini. Mada o Mojsiju ne bi trebalo raspravljati, on je bio obini izvrilac bojih nareenja, ipak zasluuje nae divljenje, zbog same milosti koja mu je dodeljena da bude dostojan da razgovara s Gospodom. Ali, Kira i ostalih koji su osvojili ili osnovali kraljevine, svi su dostojni divljenja, ako razmotrimo njihove
52

postupke i sve ono to je samo njima svojstveno, a to su ustanovili i postavili. Videemo da se to ne raz likuje od Mojsijevih dela, koji je imao tako velikog uitelja. Ako preispitamo njihov rad i nain ivota uveriemo se da im je sudbina bila naklonjena to im se pruila srena prilika da uspostave oblik vladavine koji im se uinio povoljan. Da nije bilo srene okolnosti, nita im ne bi vredelo to su sposobni, a da nisu bili sposobni, te okolnosti ostale bi neiskoriene. Trebalo je, dakle, da Mojsija u Egiptu nae izrailjski narod u ropstvu i potlaen pa da se odlue da ga slede kako bi zbacili okove. Trebalo je da za Romula ne bude mesta u Albi i da ga odmah po roenju ostave pod vedrim nebom, pa da postane osniva Rima, gospodar nove postojbine. Trebalo je da Kir nae Persijance nezadovoljne vla davinom Meana, a Meane oslabljenog duha i mekune usled dugotrajnog mira. Tezejeva sranost ne bi dola do izraaja da Atinjani nisu bili razbijeni. Ove okolnosti su ove ljude usreile, a poto su bili izvanredno sposobni, oni
53

su umeli da ih iskoriste i svoju domov inu usree i proslave. Oni koji se, kao i ovi drevni vladao ci, dou na elo drave putevima vrline, nailaze, dodue, na tekoe, ali se zato lako odravaju na vlasti. Tekoe kojima se izlau dok ne zadobiju vlast, uglavnom su posledica uspostavljanja novog poretka i novih obiaja, koje su prinueni da zavedu kako bi udarili temelje svoje drave i sebe obezbedili. Nema sum nje da nema poduhvata koji je tee preduzeti, i iji sreniji ishod treba iekivati, ni koji je opasnije izvesti, od uvoenja novih zakona. Protiv novatora ustaju svi oni kojima stari zakoni idu u prilog, a slabu podrku mu daju oni kojima bi novi zakoni pomogli u irenju moi. Ta podrka je slaba uglavnom zato to se plae protivnika, to jest onih koji su zado voljni starim zakonima, ali i delimino zbog uroene ljudske nepoverljivosti prema novinama, koja se lei samo dugim proveravanjem i iskustvom. I tako se deava da, kad god se neprijateljima ukae prili54

ka da napadnu, oni to ine strasno, dok oni drugi pruaju slab otpor pa onaj ko je s njima, propada. Zato, da bi ovaj deo dobro razumeli, treba videti jesu li nosioci novih ideja samostalni ili su zavisni od drugih, kad hoe neto da izvedu, moraju li moliti ili pribegavati prinudi. U prvom sluaju, uvek loe prolaze i nita ne ostvare, ali kada je sve u njihovim rukama i kad su u mogunosti da pribegnu prinudi, retko propadaju. Zato su svi naoruani proroci pobedili, a nenaoruani propali, jer mnogo je razloga i tekoa do uspeha, a narod je po prirodi kolebljiv, pa ga je lako u neto ubediti, ali ga je teko uvrstiti u tom ubeenju. Zato se treba tako postaviti da narod, kada vie ne bude verovao, moe prisiliti da veruje. Mojsije, Kir, Tezej i Romul ne bi uopte mogli privoleti ljude da dugo potuju njihove odredbe da su bili nenaoruani, kao to se u nae vreme desilo fratru irolamu Savanaroli, koji je propao kada je pokuao donoenje novih zakona, im je masa prestala da mu veruje, a
55

nije imao naina da.natera one koji su verovali da istraju niti da nevernike primora da mu veruju. Ovi nosioci novih ideja, sukobljavaju se sa velikim tekoama, na putu ih vrebaju sve mogue opasnosti i oni im mogu odoleti samo ako se neustraivo suoe s njima. A kada ih savladaju i ponu da stiu potovan j e , smaknuvi one koji su zavidni, postaju moni, bezbedni, uvaeni i sreni. Ovim velikim primerima hou da dodam skromniji, ali koji e biti u izvesnoj vezi sa prethodnima i koji e zameniti sve ostale sline primere. Re je o Hijeronimu Sirakuaninu, koji se od malog oveka uzdigao do gospodara Sirakuze, a zahvalan samo srenim okolnostima jer su ga Sirakuani, poto su bili potlaeni, izabrali za svoga vou. Istakao se na tom poloaju i zasluio da im postane vladalac. On se jo kao bezimeni skromni ovek, odlikovao takvim osobinama i vrlinama da su istoriari o njemu pisali "quod nihil illi deerat ad regnandum praete regnum". Sirakuanin je raspustio postojeu
56

vojsku i stvorio novu, prekinuo stara prijateljstva, zasnovao nova i okruio se odanim prijateljima i vojnicima, na tim temeljima mogao je graditi svaku graevinu. Mnogo truda ga je stajalo da vlast osvoji, a malo da je zadri.

57

Poglavlje VII

O novim vladavinama koje se zadobijaju tuim orujem ili sreom

Oni ljudi koji se, zahvaljujui srenim okolnostima, kao graanska lica, popnu na presto vladaoca, to postignu lako ali se na tom poloaju odravaju teko. Na putu ne nailaze na prepreke, jer se uzdiu vrtoglavom brzinom, ali kada sednu na presto, tada se javljaju tekoe. To su vladaoci kojima je neka drava prodata za novac ili data na poklon, kao to se desilo mnogima u Grkoj, u jonskim i helenskim gradovima u kojima je Darije postavljao vladaoce koji e ga podravati i veliati, a takvi
61

su bili i carevi koje su iz redova obinih ljudi, na presto uzdigli podmieni vojnici. Da li e se odrati na vlasti zavisi iskljuivo od dobre volje i sudbine (a one su obe promenljive i udljive) onih koji su ih podrali. Oni ne znaju da sauvaju visok poloaj, a kad ovek nije irokog duha i sposobnosti, ne ume da zapoveda, pa, ako i ume, ne moe bez odane i verne vojske. Osim toga, drave koje se osnivaju iznenada kao i sve ostalo u prirodi to se iznenada rodi i brzo razvija, ne mogu imati ni korena ni prinosa, pa ih prva nepogo da uniti, a oni koji su iznenada postali vladaoci na ruilaki nain, nisu dovoljno vesti da bi nali naina kako da sauvaju ono to im je sud bina podarila i da grade na tuim temeljima koje podignu pre nego to su postali vladaoci. Naveu dva savremena primera koja se odnose na savremene naine uzdizanja do poloaja vladaoca uzdizanje zaslugom ili sreom. Prvi primer je Franesko Sforca, koji je od obinog graanina postao vojvoda
62

Milana, zahvaljujui velikoj vetini, i lako je sauvao ono to je teko stekao. Drugi primer je ezare Dordija, popularno nazvan vojvodom Valentinom, doao je na vlast zah valjujui srenoj zvezdi vladavini oca, a izgubio ju je onoga asa kad je srena zbezda njegovog oca zala, mada je uinio sve da bi se ukorenio na vlasti u dravi koju je zadobio uz pomo tue sree i oruja. Jer, kako sam ranije rekao, ko ne udari temel je pre no to postane vladalac, mogao bi ih uz veliku vetinu, postaviti i posle, mada su u tom sluaju veoma ugroeni i graditelj i graevina. Ako razmotrimo vojvo dine uspehe, videemo da je pripremio vrste temelje svojoj buduoj moi i nije suvino 0 tome govoriti, jer boljeg primera mogu nai. Primer vojvode Valentina i mere koje je preduzeo nisu urodile plodom, on zato nije bio kriv, ve nekakva izuzetno surova sudbina. Naumivi da svoga sina vojvodu uzvelia, Aleksandar VI je naiao na mnogo tekoa u sadanjosti i u
63

budunosti. U prvom redu nije imao mogunosti da mu da bilo koju oblast koja ne pripada Crkvi, a bio je raz borit da, ako neku izdvoji, to mu vojvoda od Milana i Mleani, koji su titili Faencu i Rimini, nikada nee oprostiti. Osim toga video je da je italijanska vojska, naroito onaj deo koji mu je mogao posluiti, bila u rukama onih koji su strahovali od papine moi i nije mogao na nju raunati, koju su drale porodice Orsini, Kolona i njihove pristalice. Trebalo j e , dakle, sruiti ove prepreke i izazvati nered u italijanskim dravama da bi neke od njih sigurno zauzeo. To mu je bilo lako, zbog Mleana, koji su, iz drugih pobuda nastojali da Francuzi opet dou u Italiju. To papa nije spreio, ve je i olakao, time to je kralju Luju dozvolio da se razvede od prve ene. Kralj je upao u Italiju uz pripo mo Mleana i uz saglasnost Aleksandra, a im je uao u Milano, papa je od njega dobio vojnike i zaposeo Romanju, u mnogome zah valjujui kraljevom ugledu.
64

Poto je vojvoda, dakle, osvojio Romanju i potukao Kolone, hteo je da sauva ovu oblast i poe dalje, ali na putu mu se ispreile dve smetnje: jedna, njegova vojska, za koju je sumnjao da je nepouzdana, druga, volja Francuske. On je strahovao da ga vojska Orsinijeva, kojom se posluio, ne izneveri u presudnom trenutku i ne samo da ga sprei u daljim zavojevakim planovima, ve da mu oduzme i ono to je osvojio, a bojao se da mu francuski kralj to isto ne uini. to se tie Orsinija, njih je proverio kad su se posle osvajanja Faence, hladno drali prilikom napa da na Bolonju. A to se tie kralja, njegove namere je prozreo kad ga j e , im je zauzeo vojvodstvo od Urbina, odvratio od napada na Toskanu. Stoga je vojvoda odluio da unapred sebi ne dozvoli da zavisi od tueg oruja i tue sree. U prvom redu, iznutra je podrio stranke porodice Orsini i Kolona u Rimu, uzevi u svoju slubu njihove pristalice koji su bili plemii, da bi bili njegovi plemii. Dao im je velike plate, vlast, postavio
65

ih na rukovodee poloaje, tako da se, u nekoliko meseci, njihova ljubav prema stranci ohladila i prenela na njega. Posle toga, rasturivi porodicu Kolona, ekao je priliku da uniti Orsinije, kad mu se ukae, i koju je on iskoristio na najbolji mogui nain. Orsini su prekasno uvideli da je veliina vojvode i Crkve njihova propast i zakazali su sastanak u Maonu, na teritoriji Perue. Ovo je bio povod pobuni u Urbinu, nemirima u Romanji, i izrodilo se bezbroj opasnosti za vojvodu, koje je on savladao uz podrku Francuza. Kad je ponovo uspeo da digne glavu, nije mu bila namera da pokloni poverenje Fracuskoj i drugim stranim sil ama, kako se ne bi sutra s njima morao ogledati, pa se posluio lukavstvom i sakrio ta smera tako da su se Orsini, posredstvom gospo dina Paola, koga je pridobio pokloni ma u odei, novcu i konjima, pomirli s njim i pokazali toliko naivni da su poli u Sinigalju i predali mu se na milost i nemilost, imao ih je u aci. Unitivi, dakle, ove prvake i osvo66

jivi prijateljstvo njihovih pristalica, vojvoda je postavio vrste temelje svojoj moi da je zagospodario Romanjom i Urbinskim vojvodstvom i pridobio narod koji je poeo da ivi u blagostanju. Poto uloga koju je u svemu ovome vojvoda odigrao, zasluuje da bude opisana kako bi i drugima bila uzor, ne mogu preko nje prei. Kada je vojvoda zauzeo Romanju zakljuio je da su njome vladali nemoni gospodari koji su svoje podanike vie pljakali nego njima upravljali i davali im povoda da se razbiju, a ne ujedine. U toj oblasti bilo je kraa, svaa, svakojakih vreanja da je obeao da uvede novi nain uprave kako bi zavladao mir, a vladalac obezbedio sebi potovanje. U tu svrhu on odabra Ramira de orka, oveka svirepog i energinog, kome je dao punu vlast. Ubrzo je ovaj upravitelj u Romanji zaveo mir i red i stekao veliki ugled. Ali kasnije, ocenivi da nema potrebe za tako strogom upravom, plaei se da ona narodu ne dozlogrdi, usred oblasti ustanovi graanski sud, sa predsed67

nikom jedne izvrne linosti, u kome je svaki grad imao svoga zastupnika. Svestan da je prethodna stroga upra va ponegde izazvala negodovanja, da bi s tiao duhove i pridobio narod, on odlui da raerei Ramira, elei da na taj nain dokae da nije on odgov oran ako je poinjena kakva svire post, ve da krivicu snosi po prirodi okrutni upravnik. Kada mu se ukaza prilika, naredi jednog jutra da se na t r g u u ezeni izloi upravnikovo raspolovljeno telo, pobodeno na kolac, sa krvavim noem pored njega. Taj uasni prizor, izazvao je u narodu istovremeno zadovoljstvo i zaprepaenje. Ali vratimo se odakle smo poli. Poto je vojvoda znao da je veoma moan i da se delimino obezbedio od sadanjih opasnosti, j e r se okruio svojim vojnicima i unitio veinu vojske koja bi m u , da je zadrao u blizini, mogla nauditi. Osim Francuske vie nije imao ega da se plai, ako je eleo da nastavi sa osvajanjem, svestan da mu kralj, koji je prekasno uvideo svoju greku, nee dozvoliti dalje napredovanje.
68

Zato je poeo da trai nova pri jateljstva i da se dodvorava Francuzima, kada su uli u Napuljsku Kraljevinu da bi isterali pance koji su opsaivali Gaetu. to je odluio da se od njih obezbedi, uskoro bi mu polo za rukom da je Aleksadar VI due iveo. Tako se vojvoda ponaao u sadanjim okolnostima. A to se tie buduih, postojala je bojazan da e novi papa pokuati da mu preotme ono to mu je Aleksandar dao. On naumi da tome stane na put, i to na etiri naina: prvo, da iskoreni elu lozu velikaa kojima je sve oduzeo, kako papa ne bi imao mogunosti da im vrati izgubljena prava. Drugo, da pridobije sve rimske plemie kako bi, uz njihovu podrku, papi mogao drati vezane ruke. Tree, da u Kolegiju nae to vie pristalica. etvrto, da pre smrti svoga oca pape, postane tako moan velika da se moe potpuno sam odupreti napadu. Od ova etiri plana, u trenutku Aleksandrove smrti, u delo je sproveo t r i , a etvrti je bio pri kraju. Od razvlaenih velikaa pobio
69

je sve koje je stigao, manjina je umakla. Rimsko plemstvo ilo mu je naruku, a u Kolegiju je imao jaku veinu. to se tie novih osvajakih planova, nameravao je da zagospo dari Toskanom, u kojoj je ve imao Perud'u i Pjombino, osim Pize, koja se stavila pod njegovu zatitu. Kako vie nije morao da bude obazriv prema Francuskoj (poto su panci proterali Francuze iz Napuljske Kraljevine, pa su traili njegovo pri jateljstvo), on krene na Pizu. Posle ovoga, Luka i Sijena bi odmah popustile, neto zbog zavisti Firentinaca, a neto od straha. Firentincima ne bi bilo spasa. Da je u tome uspeo, to bi se desilo iste godine kad je Aleksandar umro, stekao bi toliku mo i uvaenje da bi se mogao sam odrati i ne bi ni u emu zavisio od drugih. Ali Aleksandar umre pet god ina poto je ovaj poeo da vitla maem. Kad ga je otac zauvek napustio, vojvoda je bio okruen vojskom svojih neprijatelja, dvaju kraljeva, a vladao je jedino Romanjom, dok je sve ostalo bilo
70

neizvesno, bio je smrtno bolestan. Vojvoda je bio tako surov, tako hrabar, dobro je umeo da nasluti kada ljude treba pridobiti, a kada ih od sebe odvratiti, a temelje koje je za kratko vreme udario svojoj vlasti bili su vrsti da bi prebrodio sve tekoe, da ga nisu ugroavale dve mone vojne sile i da je bio dobrog zdravlja. Temelji njegove vlasti bili su dobri, dokaz je to to ga je Romanja ekala vie od mesec dana iako su se porodice Boljoni, Viteli i Orsini vratile u Rim, nisu mu nita mogle iako je bio smrtno bolestan. Najzad, ukoliko nije mogao neposredno uticati na izbor pape, mogao je odstraniti one koji mu nisu bili po volji. Sve bi mu to bilo lako da ga je u vreme Aleksandrove smrti sluilo zdravlje, a rekao mi je na dan ustolienja pape Julija II da je mislio ta e se dogoditi posle Aleksandrove smrti i za sve se pobrinuo, ali nije mogao predvideti da e biti u smrtnoj opasnosti kad mu otac umre. Poto sam, dakle, dao kratak pregled ta je vojvoda uinio,
71

ne govorim o njemu runo, naprotiv, treba ga istai kao primer svima onima, koji se popnu na presto koristei tuu sreu i tue oruje. Jer veoma smeo i pun dalekosenih planova, nije ni mogao drukije vla dati. Njegovi planovi se nisu ostvarili samo zato to se razboleo i onemoao, i to Aleksandar nije due iveo. Zato, vladalac koji stupa na presto i eli da se obezbedi od nepri jatelja, da stekne nova prijateljstva, da pobedi silom ili lukavstvom, da ga narod zavoli ili da ga se plai, da ga vojska slua ili potuje, da se oslobo di onih koji mogu ili moraju da ga napadnu, da obnovi zastareli nain uprave, da bude strog i ljubazan, velikoduan i slobodouman, da ras pusti nevernu vojsku i stvori novu, da odri prijateljske odnose sa kralje vima i knezovima, tako da mu oni ine dobro sa blagonaklonou, a zlo sa potovanjem - takav vladalac ne bi u skoroj prolosti mogao nai bolji uzor od Valentinovih postupaka. Njemu se moe samo prebaciti to se umeao u uzdizanje Julija II na
72

papski presto, to je bio rav izbor. Ako nije bio u moi da ustolii papu koji bi bio po njegovom ukusu, mogao je spreiti da bilo ko postane papa i nije trebalo da pristane da se vrhovni crkveni poglavar izabere iz redova kardinala koje je uvredio Ni koji bi, postavi papom, imali razloga da se njega boje. Jer ljudi nas vreaju ili iz straha ili iz mrnje. On j e , izmeu ostalih, uvredio kadrinala iz rimske crkve Sveti petar u Verigama, kardinala Kolonu, kardi nala crkve San oro, kardinala Askanija. Svi ostali, kad bi postali pape, morali bi da od njega zaziru, osim ruanskog kardinala i panaca. panci zato to su s njim bili u rod binskim odnosima i to su prema njemu imali obaveza, a ruanski kar dinal se oseao moan jer je imao dobru zaleinu, Kraljevinu Francusku. Zato je vojvoda neosporno morao da postavi za papu nekog od panskih kardinala, a ako nije bio u mogunosti da to uini, trebalo je da prihvati ruanskog kardinala, a ne kardinala crkve Sveti Petar u
73

Verigama. U zabludi su oni koji veruju da velike linosti mogu prei preo starih uvreda za ljubav novih dobroinstava. Vojvoda se, dakle, prevario u izboru, to je bio uzrok njegove propasti.

Poglavlje VIII

74

75

O onima koji su zloinstvima doli do vladavine

Ali treba razmotriti da obian graanin jo na dva naina moe postati vladalac (to se ne moe pot puno pripisati ni srei ni hrabrosti). 0 jednom od njih moe se opirnije raspravljati kod reci o republikama. Jedan od naina je kad neko osvoji presto uz pomo uasnog zloina, drugi kada obian graanin postane vladalac u svojoj domovini blago naklonou sugraana. Govorei o prvom nainu, ne ulazei dublje u problem njegove ispravnosti, naveu dva primera, jedan iz prolosti, drugi iz savremenog doba, koji e, po
77

mome miljenju, biti dovoljni onima koji su prinueni da ih slede. Sicilijanac Agatokle, ne samo da je bio obian graanin, ve i ovek niskog porekla i prezrenog roda, pa je ipak postao kralj Sirakuze. Sin grnara, on je u raznim dobima svoga ivota bio zlikovac, pa ipak, otkupio je svoje zloine takvim umnim i telesnim sposobnostima da je, stupivi u vojsku, napredovao postepeno i najzad postao pretor Sirakuze. Kada se dobro uvrstio na tom poloaju, zaeleo je da postane gospodar grada ne obazirui se ni na koga, i da silom raspolae onim to mu je ustupljeno dragovoljno. Poto se dogovorio sa Hamilkarom Kartaginjaninom, koji je sa vojskom ratovao na Siciliji, sazvao je jednog dana narod i senat Sirakuze da se, navodno posavetuju o nekim pitanji ma republike. Na ugovoreni znak, njegovi vojnici su pobili senatore i viene ljude iz naroda. Posle ovoga se bez ikakvog otpora naroda, doepao vlasti u gradu. Mada su ga Kartaginjani dva puta potukli i najzad
78

opseli, ne samo da je uspeo da odbrani svoj grad, ve je u njemu ostavio samo deo svojih vojnika da ga uvaju, a sa ostalima je napao Afriku i uskoro Sirakuzu oslobodio opsade, a Kartaginjane doveo u muan poloaj da su se morali s njim sporazumeti da bi zadrali Afriku, a njemu prepustili Siciliju. Ko god bude ispitivao postupke i osobine ovoga oveka, nee nai nita ili malo onoga to bi mogao pripisati srenim okolnostima. Nije se tuom blago naklonou dokopao vlasti, ve napredovanjem u vojsci, uz mnogo odricanja i opasnosti, a kasnije je odrao vlast odlunim i smelim merama. Ne moe se rei da je poteno ubijati svoje sugraane, izneveriti prijatelje, pogaziti datu re, ne verovati, nemati saoseanja. Sve ovo mogu biti sredstva za osvajanje vlasti, iako se time ne stie slava. Ali, ako imamo u vidu da je Agatokle umeo tako neustraivo da se suoava sa opasnostima i da ih isto tako neustraivo prevazilazi, da je pokazi vao veliinu duha u savlaivanju
79

nedaa, postaje nam neshvatljivo zato bismo ga morali smatrati man jim od bilo kog velikog vojskovoe. No ipak, takav vojskovoa ne zasluuje da se uvrsti meu sjajne ljude i da bude slavljen, jer je bio uasno svirep i neovean i gazio je u krvi do kolena. Prema tome, ne moe se pripisivati sticaju srenih okolnosti ili vrlini ono to je postigao, kad je to postigao bez jednog i bez drugog. U dananje doba, za vlade pape Aleksandra VI, Oliverota Fermljanina, koji je u ranom detinjstvu ostao siroe, odgajio ga ujak ovani Foljani, a onda ga je u ranoj mladosti predao Paolu Viteliju da ga pouava vojnikim vetinama, da bi kasnije dospeo do visokog vojnog poloaja. Posle Paolove smrti borio se pod Vitelocom, njegovim bratom i, kako je bio veoma darovit, iva duha i ila tela, ubrzo je postao prvi ovek u njegovoj vojsci. Meutim, kako je smatrao ponienjem da slui dru goga, odlui da uz pristanak Viteloca i podrku nekoliko graana koji su vie voleli da njihova otadbina bude
80

porobljena nego slobodna, zauzme Fermo. On obavesti pismeno ovanija da posle dugogodinjeg stranstvovanja, eli ponovo videti njega i svoj grad i razgledati oevinu, a poto mu je jedina briga bila da stekne ugled, kako bi pokazao sugraanima da nije uzalud gubio vreme, namerava da ue u grad sveano, u pratnji stotinu konjanika, svojih prijatelja i slugu. Moli ga da bude tako ljubazan i nare di da ga Fermljani lepo doekaju, to nee biti samo ast Oliverotu, ve i njemu koji ga je podigao. ovani ukaza svu dunu panju sestriu i naredi graanima Ferma da ga dos tojno doekaju i otvore mu vrata svojih domova. U Fermu, Oliveroto je proveo nekoliko dana da bi pripremio sve to je potrebno za budui zloin. On priredi bogatu gozbu, na koju pozva ovanija Forlija i sve ugledne graane Ferma. Kad su pojeli to je bilo poslueno i videli zabavni pro gram, predvien za ovakve prilike, Oliveroto, sa predumiljajem, povede veoma odgovoran razgovor o veliini pape Aleksandra i Cezara, njegovog
81

sina, kao i o njihovim poduhvatima. Kako su njegov ujak i ostale zvanice uestvovali u razgovoru, on odjed nom ustade i ree da o tome treba priati na skrovitijem mestu, pa se povue u jednu odaju, a ovani i ostali graani krenue sa njim. im posedae, iz zasede izioe vojnici i sve ih pobie. Posle tog umorstva, Oliveroto uzjaha konja, prokrstari gradom i zaposede Palatu uprave, tako da su lanovi saveta, prestravl j e n i , bili primorani da mu se pokore i obrazuju vladu pod njegovim rukovodstvom. A poto je poubijao nezadovoljnike koji su ga mogli napasti, uvrstio je vlast novim graanskim i vojnim zakonima, tako da je za nepunu godinu dana svoje vladavine, bio ne samo siguran u Fermu ve je postao opasan za sve susede. Teko bi ga, kao i Agatokla, iko maknuo sa toga poloaja da nije dopustio da ga prevari ezare Bordija koji j e , kako smo ranije opisali, uhvatio njega sa Orsinijima i Vitelijima u Singalji. Tu j e , godinu dana posle ubistva svog pooima,
82

zadavljen sa Vitelocom, koji ga je nauio kako se treba boriti, ali i uprl jati ruke krvlju. Moe se nekome uiniti udno da su Agatokle i drugi ljudi njegovog kova, posle silnih izdajstava i svireposti, dugo iveli u svo joj otadbini, odolevajui spoljnim neprijateljima, a da nisu bili rtve zavere svojih sugraana, dok mnogi drugi, zbog svoje svireposti, nisu mogli sauvati dravu ni u vreme mira, a nekmoli odbraniti je u vreme rata. Mislim da to zavisi od toga da li se svirepost koristi za ostvarivanje dobrih ili ravih ciljeva. Smatram da joj je cilj dobar (uko liko ikad smemo zlo shvatiti dobrim) ako je izvrena samo jednom, da bi se sauvala vlast, i vie se ne pon avlja, ve se pretvara u dela iz kojih mogu da izvuku najveu korist podanici. Zlodela poinjena u rave svrhe su ona zlodela koja u poetku nisu velikog obima, ali ije granice se s vremenom proiruju, umesto da se suavaju i zatru. Oni koji se slue prvim sredstvom, mogu, uz boju i ljudsku pomo osigurati vladavinu u
83

svojoj dravi, kao to je uinio Agatokle. Oni drugi ne mogu se odrati. Na osnovu toga moemo zakljuiti da osvaja jedne drave mora dobro pripremiti da sve nune svire posti poini odjednom, da ih ne obnavl ja svakodnevno i da bi, zatakao i ohrabrio duhove i pridobio ih dobroinstvima. Vladalac koji drukije postupa iz straha ili ravog sa veta, prinuen je da stalno dri no u ruci. On se nikad nee moi osloniti na svoje podanike i oni ne mogu stei poverenje u njega jer ih stalno pozleuje, pa su rane uvek svee i otvorene. Zato zlo treba poiniti odjednom, to se manje s njim odugovlai, manje i boli. Dobro treba initi postepeno, da bi se to bolje osetilo njegovo blagotvorno dejstvo. Vladalac treba da ivi tako sa svojim podanicima da ga nikakav sluaj ni dobro ni zlo, ne navede na pramenu stava. Jer kad se nae u nevolji, za zlodela ti ne ostaje vremena, a dobroinstvima se nee iskupiti, poto ti niko na njima nee biti zahvalan, uveren da nema izbora i da im mora pribei.
84

Poglavlje IX

85

O graanskoj vladavini

Prelazei na drugo pitanje, kad obian graanin ne postane vladalac u svojoj otadbini zloinom ili nekim drugim nepodnoljivim nasiljem, ve voljom svojih sugraana, to se moe nazvati graanskom vladavi nom, za to nije potrebna vrlina ni srea, ve uspeno lukavstvo, tvrdim da se uzdie na presto voljom naroda ili voljom velikaa. U svakom gradu vladaju ova dva razliita raspoloenja i to dolazi otuda to narod ne eli da mu velikai zapovedaju niti da ga ugnjetavaju, a velikai ele da zapovedaju i ugnjetavaju narod. Ove dve oprene tenje u gradovima
87

imaju tri posledice: samovlae, slo bodu ili rasputenost. Samovlae dolazi od naroda ili od velikaa, kako ko iskoristi priliku. Kada velikai nisu vie u stanju da se opiru narodu, oni podre jednog izmeu njih, izabreru ga za vladaoca da bi, zaklonjeni iza njega, mogli da zadovolje svoje tenje. Narod, kad vidi da se ne moe odupreti velikaima, ustupa vlast j e d n o m iz svojih redova i postavlja ga za vladaoca, da bi ih titio. Onaj koji preuzima vlast uz pomo velikaa tee se odri nego kada preuzima vlast voljom naroda, jer je okruen mnogima koji smatra ju da su mu ravni, ne moe da im zapoveda niti da postupa sa njima po svojoj volji. Onaj koga narod dovede na vlast, sam zapoveda i okruen je malim brojem ljudi koji ne ele da ga sluaju ili takvih oko njega uopte nema. Osim toga, ne moe estito potujui prava drugih, zadovoljiti velikae, ve samo narod, jer su tenje naroda asnije od tenji veli kaa, jer ovi ele da ugnjetavaju, a narod da ne bude ugnjetavan. Dalje,
88

vladalac nikad ne moe da se obezbedi od nezadovoljnog naroda, jer je mnogobrojan, a velikaa je malo i od njih se moe osigurati. Najgore to vladalac moe da oekuje od naroda koji ga ne t r p i , je da mu okrene lea. A od velikaa koji ga ne podnose, ima da se plai, ne samo da e mu okrenuti lea, ve i da e ustati protiv njega, utoliko pre to su pronicljiviji i lukaviji pa ure da se osiguraju, pokuavajui da se dodvore onome za koga se nadaju da e izii kao pobednik. Vladalac je prinuen da ivi uvek sa istim naro dom, ali ne i sa istim velikaima, koje moe uzdii ili svrgnuti svakoga dana, oduzeti ili dati vlast, prema sopstvenom nahoenju i moi. Da bi se ovo pitanje bolje razjasnilo, treba napomenuti da se sa velikaima moe postupiti na dva naina. One koji svoju sudbinu vezuju sa sudbi nom vladaoca, a nisu gramzivi, treba obasuti poastima i ljubavlju. One koji ostaju po strani, treba razmotriti sa dva stanovita; ili to ine iz malo dunosti i zbog uroene psihike
89

mane, i onda treba da se njima slui, pogotovu onima koji ti mogu dati dobar savet, pa kada te bude pratila srea, njima e se ponositi, a u nevolji se nee plaiti. Ali kada se lukavo dre po strani zato to su astoljubivi, znai da misle vie na sebe nego na tebe. Njih vladalac treba da se uva i da ih se boji kao da su mu otvoreni neprijatelji, jer kad se bude naao u nevolji, potpomoi e njegovu propast. Onaj koji postane vladalac voljom naroda, treba da nastoji da sauva njegovo prijateljst vo. To e mu biti lako, poto narod trai samo da ne bude ugnjetavan. Ali onaj koji protiv volje naroda, a voljom velikaa postaje vladar, treba, pre svega, da pokua da pridobije narod, tako to e da ga uzme u zatitu. Ljudi su zahvalniji za dobroinstva kada im dobro dolazi od onoga, od koga su se nadali zlu, i vladalac je narodu prijatniji onda kada ga nije doveo na vlast. Naklonost naroda moe osvojiti na razne naine, o tome neemo govoriti poto za to ne
90

postoji Odreeno pravilo, ve sve zavisi od mnogo sluajeva. Zakljuiu samo da je svakom vladaocu potrebno pri jateljstvo naroda, inae, ako se nae u nevolji, sigurno propada. Kada je Nabida, spartanskog vladaoca, napala ela Grka i pobedonosna rimska vojs ka, uspeo je da odbrani domovinu i svoj poloaj, morao je samo da se obezbedi od nekolicine velikaa i tako se izvue iz opasnosti, a ne bi mu bilo dovoljno da mu je narod bio neprijatelj. Neka niko mome miljenju ne suprot stavlja onu otrcanu poslovicu da ko zida na narodu, podie na blatu, jer to vai samo kada na njemu podie temelj obian graanin koji se uljuljkuje nadom da e ga narod izvui od nepri jatelja ili dostojanstvenika. U tom sluaju najee se prevario, kao braa Grasi u Rimu i gospar oro Skali u Firenci. Ali ako vladalac ume da zapoveda i ako je hrabar i ne preza pred tekoama, ume da odri duh naroda, nee se pokajati to je na nar odu podigao temelje vlasti. Graanske vladavine su, obino, u opasnosti kad treba uspostaviti apsolutistiku upravu,
91

jer ti vladaoci upravljaju ili sami ili preko dostojanstvenika. U poslednjem sluaju, njihov poloaj je nesigurniji i u veoj je opasnosti, jer su oni potpuno zavisni od volje onih graana koji se nalaze na rukovodeim poloajima, oni im, osobito u nesrenim okolnostima, veoma lako oduzimaju dravu, ili rade protiv njih, ili otkazuju poslunost. A vladalac, kad se nae u nevolji, nema vremena da uspostavi apsolutnu vlast, ne zna na koga da se osloni, podanici koji su navikli da primaju nareenja od dostojanstvenika, ne ele da sluaju njega. Vladalac ne moe da se osloni na potrebe u mirno doba kada je graanima drava potrebna, tada svako obeava, svako bi poloio ivot za njega, poto je smrt daleko. Ali u tekim vremenima, kada su dravi potrebni graani, malo njih je na usluzi. Ovo iskustvo je utoliko opasnije to moe da se doivi samo jedanput. Zato mudar vladalac mora da izmisli nain uprave pod kojom bi njegovi podanici, uvek i u svako vreme oseali potrebu za dravom i njim, i tada bi mu uvek bili verni.
92

Poglavlje X

93

Kako treba meriti snagu svake vladavine

Razmatrajui osobine ovih vla davina, treba se obazreti na jo jedno pitanje, to jest da li vladalac ima tako monu dravu da se, u sluaju potrebe moe odrati sam, ili mu je potrebna tua odbrana. Da bih bolje razjasnio, moram rei da se sami mogu odrati samo oni koji imaju dovoljno ljudstva ili novaca da bi sakupili snanu vojsku i prihvatili bitku sa svakim ko ih napadne. Naprotiv, uvek je potrebna pomo drugih, onima koji su prinueni da se zatvaraju u svoje gradove i da se iz njih brane, umesto da se suoe sa
95

neprijateljem na bojnom polju. O ovom sluaju ve smo raspravljali, a nadalje emo rei sve to bude potrebno. U drugom sluaju, dovoljno je opomenuti vladaoce da snabdeju i utvrde grad u kome ive, a da o ostalom ne vode brigu.Kad vladalac dobro utvrdi svoj grad i osvoji naklonost podanika, kako sam rekao i kako u objasniti niko ga lako nee napasti, jer ljudi uvek izbegavaju tekoe i klone se sloenih poduhva ta. Nije lako napadati vladara koji se dobro dri u svome utvrenju i koji u narodu nije omrznut. Nemaki gradovi su sasvim slobodni, teritorija im je ograniena i pokoravaju se samo caru, kad im se prohte, koga se uopte ne boje kao nijednog drugog monog suseda. Kako su opasani zid inama, okrueni dubokim jarkovima, imaju dovoljno artiljerije, a skladita su im uvek snabdevena piem, jelom i ogrevom za godinu dana, svi su oprezni da bi te gradove trebalo dugo opsedati uz velike gubitke. Osim toga, da bi se narod mogao ishraniti, ne na teret drave u njima uvek ima
96

posla za godinu dana u onim oblasti ma koje su glavni pokretai ivota u jednom gradu i njegov oslonac. U tim gradovima se takoe ceni vojna dis ciplina. Dakle, vladaoca koji ima dobro utvren grad i koji nije omrznut, ne moe niko napasti, a oni koji bi ga napali, vratili bi se osramoeni, jer su sve stvari u svetu podlone promenama da je gotovo nemogue gubiti godinu dana opsedajui jedno isto mesto. A onom ko bi primetio da narod ima posede izvan grada i vidi kako ih pustoe, izgubiti strpljenje pa e, zbog duge opsade i sopstvene koristi, zaboraviti vladaoca, odgovoriu da e moan i hrabar vladalac uvek prebroditi tekoe, hrabrei narod da zlo nee biti dugo trajno, plaei ga svirepoi nepri jatelja ili veto se obezbeujui od onih koji bi bili suvie smeli. Dodajmo jo da neprijatelj po obiaju pali i pustoi zemlju u koju upadne, i poto su se duhovi zagrejali i reili da daju otpor, vladalac ne mora da se mnogo boji, jer kad prvi nalet proe, zlo je poinjeno i leka nema, a tada se
97

podanici zbijaju u jo vre redove oko vladaoca smatrajui da on prema njima ima vee obaveze poto su im domovi spaljeni, a polja opustoena. A ljudima je u krvi da ih isto onoliko obavezuje dobro koje sami ine kao i dobro koje se njima ini. Prema tome, ako se sve dobro razmotri, mudrom vladaocu nije teko da ohrabri graane da izdre opsadu koja e dugo trajati, ukoliko je grad snabdeven potrebama za ivot i za odbranu.

Poglavlje XI

98

99

O crkvenim dravama

Sada nam ostaje samo da govo rimo o crkvenim dravama, gde se vladalac suoava sa tekoama pre nego to je osvojio vlast, jer se u njima vlast osvaja sposobnou i sreom, a odrava i bez jedne i bez druge, jer se te drave temelje na verskim institucijama koje su mone, titei vladare, ma kako upravljali, drei ih na vlasti. Ovi vladaoci, koji su crkvena lica, imaju drave, a ne brane ih, imaju podanike, a njima ne rukovode. Samo njima se ne oduzi maju drave, iako ih ne brane, a nji hovi podanici, iako njima ne vladaju, niti tee, niti nameravaju, niti mogu
101

da se otcepe od njih. Samo su ove sigurne i srene vladavine. Poto ovim dravama upravlja via sila koju ljudski um ne moe da dokui, o njima neu govoriti, a kako ih je utemeljio i odrava Gospod, obian smrtnik bio bi proglaen drskim ovekom kad bi o njima raspravljao. Pa ipak, ako bi me kogod zapitao kome Crkva treba da zahvali, to je tako mona, svetovna sila od koje strepi francuski kralj, to je bila mona da ga istera iz Italije i istovre meno uniti Mleane, odgovorio bih da im zahvali to su, pre Aleksandra ne samo italijanski vladaoci ve i svaki velmoa i velika, potcenjivali njenu svetovnu mo. I mada je to veoma poznato, smatram da bi bilo dobro da se na to podsetimo. Pre no to je francuski kralj ari uao u Italiju, ova zemlja je bila pod vlau pape, Mleana, napuljskog kralja, milanskog vojvode i Firentinaca. Ove sile su uglavnom vodile brigu: prvo, da spree tuina, ako je naoruan, da ue u Italiju, drugo, da niko od njih ne ojaa. Najvie se trebalo
102

plaiti pape i Mleana. Da bi obuzdali Mleane trebalo je da ostale sile sklope savez, kako su to uinile pri likom odbrane Ferare. Da bi se obuz dao papa, sluile su se rimskim veli kaima koji su bili podeljeni na dve stranke, Orsinije i Kolone uvek u rukama drali oruje da bi njime reavali svoje sporove, i to pred pap inim oima, to je oslabilo papstvo. Nekad bi se javio neki hrabri papa, kao Sikst IV, ali ni sudbina ni umenost mu nisu mnogo pomogle kad je hteo da se izvue iz neprilika, jer je vladavina papa bila kratkotraj na. Desetak godina, koliko bi iveo neki papa kad bi se popeo na presto, nije bilo dovoljno da se uniti jedna stranka. Ali, ako je, nekom papi polo za rukom da uniti Kolone, oni bi se oporavili pod drugim papom koji- bi mrzeo Orsinije: i tako je svetovna papska vlast u Italiji bila malo cenjena. Najzad je doao Aleksandar VI, koji je bolje od svih svojih prethodni ka pokazao ta sve jedan papa moe da ostvari kad raspolae novcem i
103

vojnom silom. Koristei vojvoda Valentina i upad Francuza, uinio je on sve ono to sam govorio o vojvo dinim delima. Iako mu namera nije bila da proiri mo Crkve, ve da osnai vojvodu, ipak je uinio i uveliao Crkvu koja je posle njegove i vojvodine smrti uivala plodove nje govih napora. Papa Julije, Aleksandrov naslednik, zatekao je Crkvu uveanu za elu Romanju, dok su, Aleksandrovim progonima rimski velikai bili istrebljeni, a stranke unitene. Time je otvoren put za gomilanje novaca, na nain kojim se pre Aleksandra niko nije posluio. Julije je krenuo stopa ma svoga prethodnika pa ga je i nadmaio te je sebi postavio zadatak da osvoji Bolonju, da uniti Mleane i istera Francuze iz Italije. Sve ovo je sproveo u delo, a to mu je uvealo zasluge, jer je bilo izvedeno za jaanje Crkve, a ne radi bogaenja nekoga od njegovih. Stranke porodi ca Orsini i Kolona ostavio je i dalje u onom stanju u kome ih je zatekao i mada je meu njima bilo jo nereenih spornih pitanja, ipak su im
104

odnosi bili trpeljivi: prvo, plaili su se moi Crkve, drugo, nisu imali kardi nala iz svojih porodica koji bi bili uzrok njihovih meusobnih nespo razuma i svaa. Te stranke nee mirovati dokle god budu imale kadrinale iz svojih redova, jer oni rovare u Rimu i izvan stranke, a veikai su prinueni da ih brane. Tako je astoljublje crkvenih velikodostojnika bilo uzrok neslaganja i nemira meu velikaima. Njegova svetost papa Lav zatekao je papsku vlast veoma jaku, i od njega se oekivalo da je onako kako su je Aleksandar i Julije osnaili orujem, uvelia i podigne ugled dobrotom i drugim vrlinama.

105

Poglavlje XII

107

O rodovima vojske I o najamnicima

Poto sam iscrpno govorio o svim vrstama vladavina koje sam odluio da predstavim i ukazao na razloge njihovog propadanja ili napredovan ja, kao i na sredstva kojima su se sluili da bi doli na vlast i odrali se, ostaje mi da govorim o napadima i odbranama, za kojima se moe osetiti potreba u svakoj od ovih drava. Ve sam rekao da vladalac mora postaviti dobre temelje, inae bi mogao propasti. Osnovi temelji svih drava novih, starih pa i meovitih, jesu dobri zakoni i dobra vojska. A poto ne moe biti dobrih zakona gde nema dobre vojske, a gde je dobra
109

vojska, treba da su i zakoni dobri, govoriu samo o vojsci. Vojska kojom vladalac brani svoju dravu ili je njegova sopstvena ili najamnika, pomona ili meovita. Najamnika i meovita vojska nepotreb ne su i opasne, a vladalac koji postavlja temelje svoje drave na najamnikoj vojsci, nikad nee biti bezbedan, niti e mu vlast biti vrsta. Vojska je neslona, astoljubiva, nedisciplinovana, nepouzdana, hrabra meu prijateljima, plaljiva pred neprijateljem, ne boji se Boga, verolomna je pred ljudima: im doe do sukoba, ona propada. U miru te pljaka ona, a u ratu neprijatelji, jer plaenici nisu u tvojoj slubi ni iz ljubavi ni bilo kog drugog razloga osim zbog plate koja nije tolika da bi bili spremni da za tebe rtvuju ivot i izgube glavu. ele da budu tvoji vojnici dok ne ratuje, ali im se zarati, razbee se ili t i , naprosto, okrenu lea. Ovo se lako dokazuje jer Italija je danas na rubu propasti samo zato to se godi nama uzdala u najamniku vojsku 110

koja je nekome poneto i pomogla, pa mu se uinilo da u njenim redovi ma ima i hrabrih ljudi, ali je pokaza la pravo lice im se pojavio tuin. Tako je ari, fracuski kralj, zauzeo Italiju kredom. A oni koji su govorili da nam je to kazna za grehe u koje smo ogrezli, rekli su istinu samo to nisu bili oni gresi na koje su oni mis lili, ve ovi koje sam ja naveo. A poto su to bili gresi vladalaca, oni su osetili i kaznu. elim da ubedljivije dokaem da ta vojska donosi nesreu. Zapovednici plaenike vojske ili su hrabri ili nisu. Ako su hrabri, ne moe se u njih pouzdati, uvek e teiti za sopstvenom veliinom, a potiskivae svoga gospodara ili neke druge, protiv tvoje volje, a ako zapovednici nisu hrabri, ubrzae tvoju propast. Primeti li neko da e i svaki drugi zapovednik, bio najamnik ili ne koji bude imao vojsku u ruka ma, uiniti isto, odgovoriu mu da vojsku treba da dri vladalac ili republika. Vladalac treba da bude i vojskovoa, republika tu dunost
111

treba da poveri jednom od svojih graana, ako se pokae nesposoban, treba da ga smeni. A ako bude sposoban, drati ga u zavisnosti da se ne ogrei o zakone. Iz iskustva se zna da vladaoci sa sopstvenom vojskom i naoruane republike mogu da postignu velike uspehe, a da najamnika vojska dravi nanosi tetu. Tako e se republika naoruana sopstvenim orujem bolje obezbediti od ugnjetavanja svoga graanina postavljenog za zapovednika, nego republika koja ima plaeniku vojsku. Rim i Sparta su vekovima branili slobodu sopstvenom vojskom, a vajcarci i danas uivaju punu slo bodu iako su do zuba naoruani. Primer drevne plaenike vojske su Kartaginjani, iako su im zapovednici bili iz redova njihovih graana, posle prvog rata sa Timijanima, umalo da ih podjarmi najamnika vojska. Filip Makedonski je posle Epaminondine smrti postao zapovednik Tebanaca i potinio taj narod poto je porazio njegove neprijatelje. Milanci su posle smrti vojvode Filipa najmili Franeska
112

Sforcu da potue Mleane. Pobedivi neprijatelje kod Karavaa, Sforca je s njim sklopio savez da bi podjarmio Milance, svoje gospodare. Njegov otac, Sforca, plaenik ovane Napuljske, iznenada je kraljici otkazao poslunost i ostavio je bespomonu da je morala, kako ne bi izgubila kraljevstvo, da se stavi pod okrilje aragonskog kralja. Na primedbu da su Mleani i Firentinci proirili vlast zahvaljujui plaenicima i da se nji hove vojskovoe nikad nisu uzdigle do vladarskog poloaja, ve su ih, veoma dobro branili, odgovorom da su Firentinci u tome imali mnogo sree. Jedan deo njihovih zapovedni ka, od kojih su se mogli bojati, nije pobedio, a drugi je naiao na prepreke ili im je slavoljublje odvrati lo panju na drugu stranu. Don Hokvud je spadao u zapovednike koji nisu pobedili, pa se nije moglo ni proveriti da li bi bio veran, ali nije teko naslutiti da bi mu Firentinci, da je pobedonosno okonao vojevanje, bili preputeni na milost i nemilost. Protivnici Sforce,. oduvek su bili
113

lanovi porodice Braco, i motrili su jedni na druge. Franesko je usmerio svoje tenje prema Lombardiji, a Braco prema Crkvi i Napuljskoj Kraljevini. No preimo na ono to se zbilo nedavno. Firentinci su za zapovednika svojih oruanih snaga imenovali Paola Vitelija, oveka veoma oprezna, koji j e , iako skromnog porekla, stekao veliki ugled. Da je osvojio Pizu, Firentinci bi bili prinueni da ostanu s njim, jer bi propali da se stavio u slubu njihovih neprijatelja. Ako bi ga zadrali, morali bi mu se i pokoravati. Ako raz motrimo uspehe Mleana, videemo da su ratovali slavno i sauvali bezbednost jedino kada su se oslan jali na sopstvene snage, deavalo se pre no to su se okrenuli suvozemnim poduhvatima. Njihovi plemii i naoruani narod, borili su se hrabro. Kada su poveli bitku na kopnu, hrabost ih je izdala i usvojili su obiaje koji su vladali u ostalim delovima Italije. U poetku njihovog nadiranja na kopno Italije nisu morali da mnogo strahuju od svojih vojsko114

voa, drava im je bila mala, a oni veoma ugledni. Ali uvideli su greku kad su pod vodstvom Karmanjole proirili granice. Uverili su se da je on veoma hrabar, jer su pod njegovom komandom porazili milanskog vojvo du, ali su primetili da je popustio i hladno ulazi u bitke, ocenili su da vie ne mogu pod njegovim vodstvom pobedonosno ratovati. Nisu eleli ili nisu mogli da ga otpuste, da ne bi izgubili ono to su osvojili, bili su prinueni da ga zbog svoje bezbednosti ubiju. Posle njega su im zapovednici bili Bartolomeo od Bergama, Rubert od San Severina, grof od Pitiljana i drugi, pored kojih su strepili od poraza nego pobede, a poraz su doiveli kasnije kod Vaile, gde su za jedan dan izgubili sve ono to su naporno stekli za osam stotina godina. Jer sa ovakvom vojskom sporo, prekasno i malo se osvaja, ali zato iznenada i strahovito gubi. Poto sam, navodei ove primere, skrenuo na Italiju, koja se godinama slui najamnikom vojskom, hou da gov orim izdaleka kako bismo razmotrili
115

poreklo ovakve vojske, pratili njen razvojni put i poboljali opte stanje. Treba da znate da se Italija, gde se u poslednje vreme Carevina u njoj poela raspadati, a papska svetovna mo irila, podelila u nekoliko drava. Veina velikih gradova digla se protiv plemstva koje ih je ranije, uz carevu podrku, dralo podjarmljene, dok ih je Crkva pomagala, elei da stekne to veu svetovnu vlast. U drugim gradovima, vlast su uzeli njihovi graani, pa je gotovo ela Italija prela u ruke Crkve i nekoliko repub lika, a poto svetenici ni graani nisu bili vini oruju, uzimali su strance kao najamnike. Prvi koji je podigao ugled ovoj vojsci bio je Alberigo de Konio iz Rima. Iz njegove kole su izili Braco i Sforca, koji su svojevremeno bili neogranieni gospodari Italije. Njih su nasledili svi ostali koji su se nalazili na elu italijanske vojske sve do dananjeg dana. Oni su glavni krivci to je Italiju ari pregazio, LuJ opljakao, Ferdinand pokorio a Svajcarci je ponizili. Oni su stavili sebi u zadatak
116

da srue ugled peadiji kako bi sami dobili na vanosti, poto su bili bez drave i iveli samo od vojevanja mali broj peaka nije mogao stei ugled, a vie nisu mogli hraniti. Stoga su smatrali da je najbolje da se oslone na konjicu, koja ne broji mnogo ljudi nema problema sa ishra nom, a predvoditi je, ugledno je zan imanje. Dolo se dotle da vojska koja broji dvadeset hiljada vojnika, jedva ima dve hiljade peaka. Osim toga, umeli su da pronau nain kako da sebe i vojnike potede umora i stra ha. U boju se nisu meusobno ubijali, ve su zarobljavali, i to bez otkup nine. Nou nisu gaali posede niti su ljudi sa tih poseda gaali njihove logore, oko bojita nisu podizali gru dobrane niti su kopali aneve, a zimi nikad nisu ratovali. Sve ovo je bilo predvieno njihovim vojnikim propisima, a oni su ih izmislili, kako sam napomenuo, da se ne bi umarali ni izlagali opasnosti. Tako su, najzad, Italiju osramotili i bacili u ropstvo.

117

Poglavlje XIII

119

O pomonim, meovitim i narodnim vojnicima

Druga vrsta nekorisne vojske je pomona vojska, ona vojska koju neki vladalac pozove u pomo da ga brani, kao to je pre nekoliko godina uinio papa Julije, koji je posle tekog iskustva sa najamnikom vojskom u pohodu protiv Ferare, pozvao pomonu vojsku i sporazumeo se sa panskim kraljem Ferdinandom, da ga podri svojim oruanim snagama. Ova vojska moe da bude korisna i dobra za onoga ko je alje, ali je opasna za onoga ko je zove,, ako bude poraena, izgubljen si, ako
121

pobedi, postaje njen zatoenik. Ma koliko da je istorija puna takvih primera, zadrau se na sluaju Julija I I . elei da zauzme Feraru, on je napravio najveu glupost kada se potpuno predao tuinu. Imao je sree da odjednom iskrsne neto tree, zahvaljujui tome nije bio kanjen za svoje nepromiljeno opredeljenje. Poto je njegova pomona vojska potuena kod Ravena i poto su naili vajcarci, koji su, van svakog oekivanja, nagnali pobedioce u bekstvo, papu nisu zarobili njegovi neprijatelji, jer su pobegli, ni njegova pomona vojska, tako je pobedio zahvaljujui tuem, a ne njegovom oruju. Kako su bili pot puno nenaoruani, Firetinci su doveli deset hiljada Francuza pod Pizu da je osvoje, a time su sebe izloili velikoj opasnosti. Da bi se odupro svojim susedima, vizantijski car je ubacio u Grku deset hiljada Turaka, a oni, kad se rat zavrio, nisu hteli da se povuku. To je bio poetak robovanja Grke nevernicima. Onaj, dakle, koji je odluio da iz rata nikad ne izie
122

kao pobedik, neka se poslui ovom vojskom, koja je mnogo opasnija od najamnike, jedinstvena i sazdana da bude u slubi drugoga, dok najam nikoj vojsci, posle pobede treba vie vremena i povoljnija prilika da se okrene protiv tebe, nije jedinstvena, ti si je sakupio, ti je plaa. Ako postavi nekoga za zapovednika tim trupama, ne moe odmah da stekne takav ugled da ih okrene protiv tebe. Jednom rei, kod najamnike vojske opasnija je mlitavost, a kod pomone hrabrost. Zato e se mudar vladalac uvek kloniti takve vojske, a sluie se sopstvenom vojskom i bie mu lake da bitku izgubi sa sopstvenom nego da je dobije tuom vojskom. Pobeda koju vladalac izvojuje tuom vojskom, nije prava pobeda. Nikad se neu ustruavati da navedem primer Cezara Bordije i njegove poduhvate. Ovaj vojvoda je upao u Romanju sa pomonom vojskom, sastavljenom od Francuza, i njome je osvojio Imolu i Forli. Poto mu se uinilo da ta vojs ka nije pouzdana, okrenuo se najam nicima, smatrajui da su manje
123

opasni, pa je unajmio Orsinije i Vitelje. Uvidevi kasnije da su oni sumnjivi, nepouzdani i opasni, oslo bodio se njih i dalje se oslonio samo na svoju vojsku. Nije teko uoiti raz liku izmeu prve i druge vrste vojske, ako se zna koliko je ugled vojvode porastao kad se borio sa svojom vojskom i uzdao se u sopstvene snage, a ne vie u Francuze ili u Orsinije i Vitelije. Bordija je doiveo najvie priznanje u trenutku kad je prevladalo uverenje da je on potpuni gospodar svoje vojske. elim da se drim primera iz savremene Italije, pa ipak neu da izostavim Hijeronima iz Sirakuze, jer sam ga i ranije pominjao. Poto, kako sam ve rekao, Sirakuani su ga postavili za svoga v o j s k o v o u , Hiaronim je uvideo da od najamnike vojske nema koristi, jer se njeni zapovednici ponaaju kao neke nae vojsko voe u dananjoj Italiji. Uvidevi da ne moe da ih zadri ni da otpusti, zapovedi da ih sve pobiju da bi nakon toga ratovao uz pomo svoje, a ne tue vojske. Hteo bih jo da podse124

tim na jednu linost iz Staroga zaveta, koji se savreno dobro uklapa u moje izlaganje. Kada se David ponudio Saulu da izie na megdan Golijatu, filistejskom izazivau, Saul mu j e , da bi ga ohrabrio, dao svoje oruje. David je najpre opasao oruje, a onda odbio, rekavi da ga ono sputava i da eli da se bori sa svojom prakom i svojim noem. Bolje reeno, tue orujjs uvek spada ili te titi, ili sputava. ari V I I , otac kralja Luja XI, bio je srean i hrabar, oslobodio je Francusku od Engleza i osetio je potrebu da se naorua sopstvenim orujem pa je po celoj kral jevini osnovao konjike i peadijske jedinice. Kasnije je Luj XI, njegov sin, raspustio peadiju i poeo da uzima u najam vajcarce. Ova greka, u koju su kasnije upadali i njegovi naslednici, izvor j e , kako se to vidi, svih zala koja su se sruila na kraljevinu. Poklonio je poverenje vajcarcima, ponizio je svoju vojsku, raspustio je peadiju i svojim vojnici ma, ljudima od oruja, silom ugurao tue oruje. Oni su bili navikli da se
125

bore uz Svajcarce, pa su verovali da bez njih ne mogu ni da pobede. Otuda proizilazi v d a Francuzi sami nita ne mogu vajcarcima, a bez vajcaraca ne mogu nita drugima. Francuska vojska j e , dakle, bila meovita, delom najamnika, delom narodna, i takva meovita vojska mnogo je bolja od najamnike ili pomone, a mnogo gora od narodnih trupa. Dovoljan je primer koji sam naveo da bi se pokazalo kako bi Francuska bila nepobediva da su se odredbe koje je propisao ari VI dop unjavale ili sauvale. Ali nedovoljno obazrivi ljudi upuste se u neto, to im se u poetku ini dobro i ne vide gde se krije otrov, upravo onako kako sam naveo, kako se pojavljuje tuberkuloza. Tako je vladalac koji ne sagleda zlo u prvoj fazi, ve kad se ono desi, zaista nije mudar ovek, a mudrost je retka ljudska osobina. Ako pokuamo da pronaemo glavni uzrok propasti Rimskog Carstva, videemo da je - uzimanje u najam Gota. Od tog doba, Rimsko Carstvo je poelo da slabi, a Goti jaaju na
126

raun rimske vojske. Zakljuujem, dakle, bez sopstvene vojske, nijedan vladalac nije bezbedan, i vlada na sreu, jer u nesrei nema snaga koje bi ustale u njegovu odbranu. A mudri ljudi su uvek mislili (i misao pretoili u mudru izreku) da "nihil sit tam Infirmum aut instabile quam fama potentiae non sua vi mixa."<$F Nita nije tako nevano i nestalno kao glas o moi koja nije sopstvenom snagom steena>. Sopstvena vojska se sas toji od svojih podanika, od svojih graana ili svojih ljudi. Svaka druga vojska je najamnika ili pomona, a nain na koji se formira narodna, sopstvena vojska nije teko pronai ako se uvae odredbe na koje sam ukazao, i ako se ima u izgledu kako se naoruao i organizovao Filip, otac Aleksandra Velikog, i mnoge druge republike i vladaoci, u ije ureenje imam neogranieno poverenje.

127

Poglavlje XIV

129

Dunost vladaoca prema vojsci

Vladaoca ne srne nita drugo da zaokuplja, ni o emu drugom da razmilja, nita da prouava osim naina ratovanja, vojne organizacije i discipline. To je zanat dostojan zapovednika i ima takvu mo da se pomou njega ne samo odravaju na vlasti vladaoci koji na prestolu po naslednom pravu, ve se na tom poloaju uzdiu i graanska lica. Ali, kada vladaoci vie misle na uivanje nego na vojsku, gube dravu. Prvo e je izgubiti zbog zanemari vanja vetine ratovanja, isto kao to e je zadobiti ako tom zanatu bude vian. Franesko Sforca se od obinog
131

graanina uzdigao do vojvode od Milana, jer je bio dobro naoruan, a njegovi sinovi su se od vojvoda spustili do obinih graana zato to su izbegavali napore vojnikog ivota. Izmeu ostalih nesrea koje te zadese kad si nenaoruan, ljudi ponu da te potcenjuju, takvog srama vladalac treba da se uva na nain koji u dalje izloiti. Poto se izmeu naoruanog i nenaoruanog oveka ne moe praviti poreenje, besmisleno je da se naoruan drago voljno pokorava onome ko je nenaoruan ni da nenaoruan bude bezbedan meu svojim potinjenima koji su naoruani. Poto je jedan ispunjen prezirom, a drugi podozrenjem, ne mogu biti jednoduni. Stoga vladaoca koji ne poznaje zanat rato vanja, vojnici nikad ne uvaavaju niti se na njih moe osloniti. Zato vladalac mora marljivo izuiti vojne vetine i to vie u miru nego u ratu. Uiti moe na dva naina: fiziki i umno. to se tie naina nastojanja da mu vojnici budu dobro organizovani i uvek spremni, vetina se ogle132

da u lovu da se privikne na telesne napore i upozna prirodu mesta. Koliko su visoke planine, gde se otvara kotlina, kako su rasporeene ravnice, kuda teku reke, ime se odlikuju barutine, i sve to ispituje veoma marljivo. Ovo saznanje ima dve prednosti: prvo, vladalac upoz naje otadbinu pa moe iznai bolji nain njene odbrane. Drugo, kad je upoznao ta mesta i u njima se odomaio, moe lako da nasluti kakva su ostala koja treba da upoz na. Jer brda, doline i ravnice, reke i barutine, na primer, u Toskani imaju izvesne slinosti sa ostalima u drugim pokrajinama, pa ako nam je poznat poloaj jednoga kraja, lako moemo doi do zakljuka kakvi su ostali krajevi. Vladalac bez iskustva, nema glavnu osobinu koju treba da poseduje vojskovoa. To iskustvo pomae vladaocu da nae neprijatel ja, da dobro razmesti vojnike, da ih povede pravim putem, da napravi plan bitaka, da uspeno opsedne gradove. Filopemena, ahajskog tiran ina, istoriari hvale da je na rat mis133

lio i u mirno doba. Kad bi se sa pri jateljima naao u polju, esto bi se zaustavljao i upitao: "Kada bi se neprijatelj nalazio na onom breuljku, a mi ovde sa naom vojskom, ko bi bio u prednosti? Kako bismo mogli na njega da krenemo ne izlaui se opasnosti i da ga napadnemo uspeno? Ako bismo hteli da se povuemo, kako bismo to uinili? Ako bi se neprijatelj povukao, na koji nain bismo ga gonili?" I tako, etajui, predoavao im je sve mogue okol nosti u kojima bi se mogla nai jedna vojska. Oni su iznosili svoje miljen je, on ih je sluao, svoje miljenje i izlaganje potkrepljivao dokazima, tako da mu se, zahvaljujui neprestanom razmatranju ratnih pitanja, kad je predvodio vojsku u rat, nikad nije moglo desiti da se suoi sa nekom opasnou koju ne bi mogao resiti. Drugi nain uenja vojnog zanata jeste posredstvom umnog rada, vladalac treba da ita istoriju i razmilja o postupcima velikih ljudi, da bi video kako su se drali za vreme rata, da ispita uzroke
134

njihovih pobeda i poraza kako bi poraze izbegao, a podravao postup ke pobede. Ali naroito treba da pos tupa kao to su u prolosti radili slavni ljudi uzimajui za uzor poznate linosti, razmiljali 0 njihovim sjajn im postupcima i delima. Pria se da se Aleksandar Veliki ugledao na Ahila, Cezar na Aleksandra, a Scipion na Kira. Ko god ita Kirov ivotopis od Ksenofona, kada kasnije razmotri Scipionov ivot, uvidee koliko mu je to ugledanje donelo slave i kako se u estitosti, ljubaznosti, ovenosti, slobodoumlju, Scipion prilagodio sa svim to je Ksenofon napisao o Kiru. Ovako treba da se ponaa mudar vladalac i da ne dangubi u mirnim vremenima, da sve vesto iskoristi za sticanje znanja koje bi mu posluilo u nevolji i ako mu srea okrene lea, bio spreman da se odbrani od svih udaraca sudbine.

135

Poglavlje XV

137

Zbog ega ljude, a naroito vladaoce, hvale ili kude

Ostaje nam da sagledamo kako jedan vladalac treba da se ponaa sa svojim podanicima i prijateljima. A poto znam da su se mnogi bavili ovim pitanjem, bojim se da e me ljudi smatrati uobraenim, ako budem o tome pisao, poto o tome imam posebno miljenje. Meutim, kako mi je namera da napiem neto to e koristiti onima koji to razumej u , ini mi se da je celishodnije da o tome govorim uvaavajui stvarno stanje stvari, a ne oslanjajui se na iluzije. Mnogi su zamiljali republike i
139

monarhije kakve niko video nije, niti uo da negde zaista postoje. Izmeu onoga kako se ivi i onoga kako bi tre balo iveti, postoji raskorak, tako da ovek koji obino ini ono to bi trebalo initi, pre e propasti nego se odrati. Jer onaj koji u svakoj prilici hoe da bude dobar, meu ostalima koji nisu dobri, pre ili kasnije mora propasti. Potrebno je, dakle, da se vladalac koji hoe da se odri, navikne da ne bude dobar, pa da se time slui ili ne slui prema potrebi i tako, zanemarujui ono to je plod mate jednog vladaoca moram rei da se svi ljudi, a posebno vladaoci, o kojima se najvie govori, najvie su zapaeni, obzirom na visoki poloaj, razlikuju po osobinama od kojih su jedne za pohvalu, a druge za osudu. Za jednog kaemo da je "lake ruke", za drugog da je tvrdica (da se posluim toskanskim izrazom "gramziv" u naem jeziku znai grabi tue, dok tvrdicom nazivamo onoga ko je "tvrd za svoju paru", jedan je dareljiv, drugi pohlepan, jedan svirep, drugi blag, jedan je od rei, drugi pre vrtljiv, jedan mekuac i kukavica, drugi
140

surov i hrabar, jedan pristupaan, drugi nadmen, jedan pohotljiv, drugi edan, jedan otvoren, drugi podmukao, jedan uporan, drugi popustljiv, jedan ozbiljan, drugi povran, jedan poboan, drugi bezboan i slino. Svako e rei da bi bilo najbolje da vladalac, od svih osobina koje sam nabrojao, poseduje samo one dobre. Nije nemogue biti obdaren svima niti se svima sluiti, jer to nije u ljudskoj prirodi, vladalac treba da bude toliko mudar da se kloni sramnih poroka zbog kojih moe da izgubi vlast, a da se uva drugih, zbog kojih ne bi mogao da je izgubi. Ali ako to prevazilazi njegove snage, ne treba da se mnogo uzbuuje, ve da izbegava one mane zbog kojih bi mogao da izgubi dravu. Jo manje treba da se uzbuuje ako ga bije glas kako ima poroke koji su inae neophod ni za ouvanje vlasti. Kad se sve dobro razmotri, ako deluje u duhu onoga to izgleda vrlina, drava e da propadne, a da mu neto drugo to se smatra porokom, obezbedi siguran i srean ivot.
141

Poglavlje XVI

143

O dareljivosti i tvrdiluku

Poinjui, dakle, prvim ranije nave denim osobinama, mogu rei da je lepo kad si dareljiv, ali ako si dareljiv toliko da se pred tobom niko ne ustee, to e te upropastiti. Jer ako si iskreno irokogrud, kakav i treba da bude, tvoja dareljivost nee biti napadna, pa e svi o tebi imati lepo miljenje, to je da si krt ovek. Ali, ako eli da uiva glas dareljivog oveka, ne sme se kloni ti nijedog vida raskonog ivota. Deava se da vladalac, ponaajui se tako, potroi celu imovinu i na kraju bude prinuen, ako eli sauvati ugled dareljivog vladara, da udari
145

teke namete svome narodu, da pribegne konfiskaciji i svim ostalim sredstvima kojima se koriste da doe do novca. Zato podanici poinju da ga mrze i preziru zbog njegova siro matva, jer je svojom dareljivou mnoge otetio, a malo njih nagradio, pogaa ga i najmanja nezgoda i propada im iskrsne prva opasnost. Pa, ako sluajno, uvidevi propast, pokua da promeni stav, proglasie ga tvrdicom. Ako, dakle, jedan vladalac ne moe biti dareljiv, a da sebi ne nanese tetu, i da se to jo i razglasi, ne treba, ako je mudar, da se uzbuuje to ga smatraju krtim. Kasnije e se pokazati da su mu, blagodarei tednji, prihodi dovoljni da moe da se brani od onih koji su mu objavili rat i da se uputa u vojne poduhvate ne optereujui narod. Smatrae ga dareljivim, u sutini on i jeste irokogrud prema onima koji ma nita ne oduzima, a njih je mnogo, a krt prema onima kojima nita ne daje, a to je manjina. U nae vreme imali smo prilike da se osvedoimo kako su velika dela izvrili
146

samo oni koji su bili proglaeni tvrdicama, svi ostali su propali. Papa Julije II pokuao je da se prikae dareljivim kako bi doao do papske stolice, a posle toga se nije trudio da to zaista i bude, samo da bi mogao ratovati sa francuskim kraljem. Vodio je mnoge ratove, ne udarajui vanredne namete na svoje podanike, jer je trokove pokrivao utedom. Sadanji panski kralj nikad ne bi izvojevao toliko pobeda, da je bio dareljiv. Prema tome, jedan vladalac ne treba da se obazire na to to ga nazivaju tvrdicom, ako ne pljaka podanike, moe da se brani, nije siromaan ni prezren, ne mora da postane grabljiv, jer e se, zahvalju jui upravo tvrdiluku, odrati na prestolu. Ako neko primeti da je Cezar doao na vlast upravo zato to je bio dareljiv i da su mnogi drugi, iz istog razloga doli na visoke poloaje, odgovoriu: ili si ve vladalac, ili eli da postane. U prvom sluaju, dareljivost je opas na, u drugom, treba samo da misle da si dareljiv. A Cezar je bio jedan
147

od onih koji je eleo da se domogne vlasti u Rimu. Ali, kada je doao na vlast, da je poiveo due i da nije umereno troio, upropastio bi carst vo. Ako neko primeti da je mnogo veoma dareljivih vladalaca vodilo svoju vojsku iz pobede u pobedu, orgovoriu: vladalac moe da troi svoj novac, novac svojih podanika ili tu novac. U prvom sluaju treba da bude tedljiv, i u svakom sluaju da bude dareljiv. Vladalac koji predvodi vojsku, hrani se onim to je zaplenio i opljakao, izdrava se od nameta i troi tua dobra, treba zato da bude dareljiv, inae bi ga vojnici napustili. S onim to nije tvoje ili tvojih podani ka, moe da bude dareljiv, kao to su bili Kir, Cezar i Aleksandar, kada troi tue, ugled ti raste, troi li svoje, ugled ti opada. Dareljivost, kao retko koja osobina, samu sebe unitava. to god si dareljiviji, sve vie gubi mogunost da to i dalje ostane, poto osiromai i ljudi te prezru, ako pokua da ispliva iz siromatva, postaje grabljiv i
148

mrzak. Vladalac ni po koju cenu ne srne dozvoliti da ga narod prezre ili omrzne, a dareljivost je uvek propraena i prezirom i mrnjom. Stoga je mudrije pomiriti se da te smatraju tvrdicom, zbog toga e biti prezren, ali ne i omrznut. Nego nastojati da te proglase dareljivim pa dovesti sebe da se mora pomiriti da si grabljiv, zbog ega e biti prezren i omrznut.

149

Poglavlje XVII

151

O svireposti i blagosti, da lije bolje da vladam vole ili da ga se plae

Prelazei sada na ostale, ranije pomenute odlike, napominjem da svaki vladalac treba da ostavi utisak blagog, a ne svirepog oveka, ali se blagou mora sluiti smiljeno Cezara Bordiju su smatrali svirepim vladarem, a kao takav, uspeo je da uredi, ujedini, umiri i unese poverenje u Romanju. Kad bolje razmislimo, dolazimo do zakljuka da je ak bio mnogo blai od firentinskog naroda koji je, da se ne bi pokazao svirepim, dopustio razaranje Pistoje. Vladalac, koji eli da njegovi podanici, dok im
153

je on na elu budu jedinstveni i poko rni, ne treba da se osvre na prigov ore da je svirep, jer, ako izrekne mali broj kazni, bie humaniji od onih vladara koji, iz preterane popustljivosti, dozvoljavaju nerede u kojima dolazi do krvoprolia i pljake. To pogaa elu zemlju, dok kazne izvrene po nareenju vladao ca pogaaju samo pojedinca. Jedino se novi vladalac mora pomiriti s tim da e ga smatrati svirepim, jer u svim novim dravama, opasnosti vrebaju na svakom koraku. Zato Vergilije, opravdavajui nehumanost jednog novog kraljevstva, na usta Didone veli: Res dura et regni novitas me talia cogunt Moliri et late fines custode tueri.<$F "Nuda me nagoni na to i kraljevstva mojega mladost. Te straarima dajem daleke uvati mee">

154

Osim toga, ne srne da bude lakoveran i nagao, ne srne da se plai svoje senke, mora biti odmeren, obazriv i ovean. Njegovo poverenje ne srne prei u nesmotrenost, a neverica u netrpeljivost. Sada se namee pitanje: da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje i obrnuto? Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno i drugo, ali poto je teko te osobine sjediniti, to se treba odrei jednog ili drugog, sigurnije je da te se plae nego da te vole. Jer se moe rei da su ljudi uglavnom nezahvalni, nepos tojani, pritvorni', bee od opasnosti i da su lakomi na dobit. Dok im ini dobro, duom i telom su tvoji. Skoili bi za tebe u vatru i u vodu, dali bi ti imanje, ginuli za tebe, rtvovali decu, kako sam ranije rekao, kada ti nije potrebno, a kad se nae u opasnos ti, okrenu ti lea. A vladalac koji je verovao njihovim obeanjima, a sam se nije obezbedio, propada, jer pri jateljstva koja se kupuju novcem, a ne veliinom i plemenitou duha, stiu se, ali se ne osvajaju i, kad su nam potrebna, ne moemo na njih
155

raunati. Ljudi su manje skloni da uvrede onoga kome je stalo da bude voljen nego onoga koji eli da ga se boje, ljubav je veza koju ljudi, po prirodi zli, kidaju im izvuku linu korist, dok strah pothranuje misao na kaznu koja ih neprestano progoni. Vladalac mora da zauzme takav stav da ga podanici iz straha bar ne mrze, ako ve ne mogu da ga vole. Svojim stavom ulivati strah, a pri tom ne biti omrznut, deava se uvek kad vladalac ne dira imovinu i ene svojih sugraana i podanika. Pa i kad je prinuen da nekome od njih skine glavu, to treba da uini samo kad ima dovoljno opravdanja i kad je uzrok oevidan. Ali nikako ne srne da dira u imanje osuenih, jer ljudi bre zabo ravljaju smrt oca, nego gubitak oevine. Uosalom, razloge za prisva janje tue imovine nije teko nai, a kad se pone iveti od otimaine, uvek se nae razloga da se ta dobra pri grabe. Naprotiv, razloga za skidanje glave je manje i tee se mogu nai. Meutim, kada je vladalac i vojsko voa pa predvodi monu vojsku, ne
156

treba da ga brine to ga smatraju svirepim, jer da to nije, njegova vojs ka ne bi bila jedinstvena ni spremna ni za kakav poduhvat. U neobine Hanibalove podvige ubraja se i to da nije dozvolio, iako je u tuinu vodio veliku vojsku, sastavljenu od bezbroj ljudskih rasa, da u njoj ikada doe do razdora ni meu vojnicima, ni izmeu njega i njih. To je mogao postii samo njemu svojstvenom, krajnjom svirepou koja je bila sjedinjena sa mnogim vrlinama, pobuivao je potovanje i strahopotovanje svojih vojnika. Da nije bio svirep, sve njegove vrline ne bi bile dovoljne da postigne znaajne uspehe. Pisci nepreienih stavova, s jedne strane se dive ta je posti gao, dok drugi napadaju sredstva kojima je to postigao. Da mu sve osobine, osim svireposti, u poduh vatu ne bi bile od pomoi, najbolji je dokaz ono to se desilo Scipionu, vojskovoi svih vremena, kakvog nije bilo ne samo u to vreme, nego od pamtiveka. ija se vojska pobuni la u Italiji samo zato to je bio
157

popustljiv pa je vojnicima dao vie slo bode nego to je dozvoljavala vojna disciplina. Zbog toga je Fabijus Maksimus napao Scipiona u senatu i pred svima ga nazvao vojskovoom koji kvari rimsku vojsku. Kada je jedan Scipionov legat upropastio Lokrance, Scipion ga uopte nije kaznio niti je njih osvetio, i to samo zbog svoje izuzetne blagorodnosti, tako je jedan senator, elei da ga opravda pred Senatom, rekao da mnogi ljudi znaju bolje da se sami uvaju greaka, nego da tue greke ispravljaju. Nema sum nje da bi, vremenom, da se i dalje ovako ponaao, Scipionu, kao gener alu, pao ugled i slava. Ali kako je delovao pod okriljem senata, ta njegova vrlina, nije se javno ispoljila, pa mu je ak donela slavu. Na osnovu toga zakljuujem, vraajui se na pitanje je li bolje biti voljen ili ulivati strah? Mudri vladalac, poto ljudi vole sebe, a boje se vladaoca, mora se osloniti na ono to je njegovo, a ne na ono to je tue pa mu preostaje samo da se trudi, kako sam rekao, da ne bude omrznut.
158

Poglavlje XVIII

159

Kako vladaoci treba da dre re

Opte je poznato da je za svaku pohvalu vladalac od rei, koji ivi poteno, ne slui se lukavstvom. No iz iskustva znamo da su u dananje vreme veika dela uinili vladaoci koji nisu vodili mnogo rauna o datoj rei, koji su veto znali da obmanjuju ljude i koji su, najzad, pobeivali one koji su se pouzdavali u njihovu asnost. Treba, dakle, da znate da postoje dva naina borbe: zakonima i silom. Prvi je svojstven oveku, drugi ivotinja ma, a kako esto prvi nije dovoljan, treba pribei drugom. Prema tome, vladalac treba da ume da se ponaa kao ivotinja i kao ovek. Stari pisci
161

su ovome uvijeno uili vladaoce kad su pisali kako su Ahilej i mnogi drugi vladaoci bili povereni kentauru Hironu, koji je trebalo da ih odgaji na njemu svojstven nain. Treba rei da vladaoci, poto im je uitelj bio poluivotinja i poluovek, moraju da budu i jedno i drugo, zato to jedno bez drugog nije trajno. Poto, dakle, vladalac treba dobro da podraava ivotinju, mora znati da se uvue u kou i lisice i lava, Treba, dakle, biti lisica i prepoznavati zamke i lav pa plaiti vukove. Onaj ko ume samo da bude lav, nee uspeti. Stoga mudar vladalac ne treba da bude od rei kad mu to ne ide u raun i kad se promene okolnosti u kojima je dao re. I da su svi ljudi aneli, ovo prav ilo ne bi bilo dobro, a poto su ravi, nisu revnosni da ispune obeanje, ne mora ni ti biti od rei, a uvek e nai opravdanje to si prekrio veru. Mogao bih navesti mnogo primera iz savreenog ivota i pokazati koliko je mirovnih ugovora i obeanja pogaeno zato to su vladaoci bili verolomni, a ko je bolje umeo da podraava lisicu,
162

imao je vie uspeha. Ali treba umeti igrati svoju ulogu, pa biti pritvoran i dvolian, a ljudi su bezazleni i navikli su da se okreu potrebama i poko ravaju okolnostima, pa e varalica uvek nai onoga koji e dozvoliti da bude prevaren. Od primera iz savremenog ivota neu prei preko ovog: Aleksandar VI je neprestano obman jivao ljude. Samo mu se to vrzmalo u glavi i uvek je nalazio nekoga koga je mogao prevariti. Niko na svetu bolje od njega nije umeo da daje tako vrsta obeanja, ni da prihvati neto to nikad nee odrati, pa ipak lukavstvo mu je uvek uspevalo, jer je dobro poznavao svet u kome je ivio. Jedan vladalac, dakle, ne mora da bude obdaren svim vrlinama koje sam naveo, ali mora da se pretvara da je njima obdaren. Dodao bih, da je opasno ako je vladalac vrlinama obdaren i ako se njima slui, ali je uvek korisno da se pretvara da ga one krase. On treba da ostavlja uti sak da je blag, pouzdan, ovean, poboan i astan i da takav bude.
163

Ali treba i da ume da vlada sobom kako bi po potrebi mogao i umeo da se ponaa sasvim drukije. Treba shvatiti da jedan vladalac, a posebno novi vladalac, ne moe da ispoljava sve ono zbog ega se ljudi smatraju dobrima, jer kad iskrsne potreba da mora sauvati dravu, treba da preduzima korake koji idu protiv naela pouzdanosti, ovenosti i vere. Treba, dakle, da je sposoban da se okree kako vetar duva i da se upravl ja prema okolnostima i, kako sam ranije rekao, da se ne odvaja od dobra samo ako moe, ali da pribegne zlu, ako je potrebno. Vladalac, dakle, mora da pazi da nikad ne prevali preko jezi ka nita to ne bi bilo u duhu ranije pomenutih pet vrlina, tako da se ini kad ga slua, da je on suta blagost, suta pouzdanost, suta estitost, suta privrenost veri. Najvanije je, meutim, da se pretvara da poseduje ovu poslednju osobinu. Ljudi uglavnom vie ocenjuju oima nego rukama, odnosno ulom dodira: svako moe da vidi, a malo ih je koji umeju da dodir nu sutinu. Svako vidi spoljnju stranu
164

tvoje linosti, to je privid, malo ih je koji znaju ono to jesi, a manjina se ne usuuje da se suprotstavi miljenju veine, javnom mnenju, koje je zatieno dravom. A kad se ocenjuju postupci ljudi, naroito vladalaca, protiv kojih se ne moe voditi sudska istraga, gleda se samo na krajnji ishod. Neka se vladalac, dakle, trudi samo da pobeuje i sauva dravu, sredstva kojima e se sluiti uvek e se smatrati asnima i bie hvaljena, jer se svetina zadobija spoljanjou i uspenim ishodom poduhvata, a u svetu postoji samo gomila, dok man jina izlazi iz senke samo kada je veini potrebno da se na nekoga osloni. Jedan od savremenih vladala ca, koga nije poeljno imenovati, iskljuivi je zagovornik mira i date rei, a, u stvari, je veliki protivnik jednoga i drugoga, da ih se pridravao, davno bi izgubio i ugled i dravu.

165

Poglavlje XIX

167

Kako izbei prezir i mrnju

Govorio sam samo o najvanijim osobinama koje sam ranije pobrojao. Sada bih eleo opti pregled ostalih osobina, koje vladalac mora izbegavati i postupke zbog kojih e ga narod omrznuti ili prezreti, tako e izvriti svoju dunost pa e moi bezbedno da poini druga sramna dela. Njega, kako sam ve rekao, mogu da omrznu njegovi podanici ako je gramziv i dira u njihovu imov inu i ene, zato to treba da izbegava. A kad se veini ljudi ne dira imovina i ast, oni su vladarem zadovoljni, pa mu preostaje jedino da se bori protiv astoljublja manjine koja se na razne
169

naine lako moe obuzdati. Vladalac e biti prezren ako je prevrtljiv, povran, slab, maloduan, neodluan, ega treba da se uva kao opasnosti. Naprotiv, treba da se trudi da u svo jim postupcima pokae veliinu duha, hrabrost, ozbiljnost i snagu. A to se tie privatnih odnosa sa podanicima, mora nastojati da njego va odluka bude neopoziva i da se niko ne usudi da ga obmane ili nagovori da promeni miljenje. Vladalac koji ostavi takav utisak, uvek se mnogo ceni, a protiv onoga ko je mnogo cenjen, neprijatelj se teko odluuje da ga napadne. Zna se da vladalac ima mnogo vrlina i da ga njegovi podanici uvaavaju, jer vladalac treba da se uva od dve opasnosti: od svojih podanika i od spoljnjeg neprijatelja. Od spoljnjeg neprijatelja se brani dobrom vojskom i vernim prijateljima, a uvek e imati verne prijatelje, ako ima dobru vojsku, a njegovi unutranji poslovi bie sreeni sve dok je bezbedan spolja, ako ne nastupe poremeaji zbog neke zavere. A i kad bi se nje170

novi spoljnji odnosi poremetili, ako je dobro organizovan, ako ivi onako, kako sam rekao, ne klone, odupree se svakom napadu, kao to je uinio Nabid Spartanac, 0 kome sam govo rio. Meutim, kad je u pitanju unutranji neprijatelj (njegovi podani ci) - ukoliko ne preti opasnost spolja - vladalac se mora plaiti da potajno ne kuju zaveru. Ovome moe da doskoi, izbegavajui postupke zbog kojih bi ga narod mogao omrznuti ili prezreti i pokuavajui da narod zadovolji, 0 emu smo ranije opirni je govorili. Jedno od najmonijih sredstava kojim vladalac raspolae protiv zavera je sposobnost da se sauva od mrnje i prezira mase, jer zaverenici obino veruju da e zado voljiti narod ako smaknu vladaoca. Naprotiv, kada dou do zakljuka da bi smrt vladaoca mogla narod pogoditi, nikad se ne usuuju da se upuste u poduhvat sa bezbroj tekoa. Iz iskustva znamo da je zav era bilo mnogo, a da ih je malo uspe lo, jer zaverenik ne moe da opstane sam, a moe da se udrui samo sa
171

oigledno nezadovoljnim ljudima. Ako si nekom ko je nezadovoljan otkrio svoje namere, pruio si mu mogunost da se pretvori u zado voljnog, jer ako te izda moe se nadati koristi. Poto se sjedne strane nada koristi, a sa druge oekuje sumnjienje i opasnosti, trebalo bi da tebi bude redak prijatelj ili vladaocu smrtni neprijatelj, da bi tvoju tajnu drao. Ukratko, na strani zaverenika su samo strah, zavist, bojazan od kazne, dok su na strani vladaoca, dostojanstvo prestola, zakoni, odbrana prijatelja i drave koja ga titi. Ako se svemu tome doda i naklonost naroda, nemogue da kogod bude tako nepromiljen da kuje zaveru. Ako se u obinim pri likama zavereik mora bojati pre no to izvri delo, u ovom sluaju treba da se vie boji ta e biti posle, poto je narod protiv njega, kad izvri delo gde da se skloni. Mogao bih navesti bezbroj primera, ali zadovoljiu se samo jednim, iz vremena naih oeva. Gospar Anibal Bentivoljo, deda
172

dananjeg gospara Anibala, koji je vladao Bolonjom, ubijen je u zaveri porodice Kaneski. Poto je od nje govog roda ostao u ivotu samo nejaki ovani, tada jo novoroene, Bolonjci su ustali i pobili sve lanove porodice Kaneski, jer su voleli Bentivolje. Ta ljubav je bila toliko jaka da su posle Anibalove smrti, poto niko od te porodice nije preiveo, da bi mogao upravljati dravom, saznali da u Firenci ivi neki njihov potomak, sin nekog kovaa. Krenuli su u Firencu da ga pozovu i povere mu upravljanje nad gradom, pa je on vladao sve dok Anibalov sin, gospar ovani nije odrastao da preuzme vlast. Na osnovu svega zakljuujem da vladalac, kada mu je narod naklon jen, ne mora pridavati veliku vanost zaverama, ali zato treba da bude oprezan i da se boji i svoje senke, ako je narod prema njemu nepri jateljski raspoloen i ako ga mrzi. Drave sa dobrim drutvenim ureenjem i mudri vladaoci, uvek su se trudili da velikae ne ogore, a
173

narod zadovolje, to su najvaniji zadaci. U kraljevine sa dobrim ureenjem i upravom treba ubrojati Francusku, u kojoj ima dobrih ustanova koje se brinu o bezbednosti kralja i o slobodi njegovih podani ka. Najbolja od njih je, nesumnjivo, skuptina, jer onaj ko je udario temelje drutvenom ureenju u kral jevini, bio je svestan da su velikai astoljubivi i bezoni, da ih treba na uzdi drati u mengelama. Ali, elei da ih, s druge strane, zatiti od mrnje naroda koji se plai, nije hteo da u to mea kralja, smatrajui da e ga omrznuti velikai ako bude zatiivao narod, ili da e ga omrznu ti narod, bude li zatiivao velikae. Zato je ustanovio tree telo koje bi, ne teretei vladaoca, ograniavalo mo velikaa i zatiivalo nie stalee. Nema boljega i mudrijega naina da se obezbede i kralj i kraljevstvo. Na osnovu toga moemo izvesti pouku da vladaoci drugima treba da prepuste sprovoenje neprijatnih mera, a da na sebe preuzmu
174

oivotvorenje samo prijatnih. Zakljuio bih da vladalac treba da zatiuje velikae, a da ga ne omrzne narod. Neko e primetiti da ivot i smrt mnogih rimskih careva dokazu je suprotno, jer meu njima ima i onih velikog duha, koji su uzorno iveli, a gubili su carstvo, katkad i ivot u zaveri najbliih srodnika. Odgovarajui na primedbu, pozabaviu se osobinama nekih careva, otkrivajui uzroke njihove propasti koji idu u prilog onome to sam naveo. Istovremeno u razmotriti i sve znaajne trenutke njihovog peri oda. Dovoljno je da navedem sve one careve koji su vladali od Marka Filozofa do Maksimina. To su bili Mark, njegov sin Komod, Pertinaks, Julijan, Sever, Antonin, njegov sin Karakala, Makrin, Heliogabal, Aleksandar i Maksimin. Najpre moram primetiti da su se vladari u drugim dravama samo borili sa astoljubljem velikaa i bezobzirnou naroda, dok su rimski carevi savlaivali jo i tree tekoe: okturnosti i gramzivosti vojnika, to
175

je bilo uzrok propasti mnogih, jer je teko istovremeno zadovoljiti i vojnike i narod. Narod voli mir, pa i miroljubive vladaoce, a vojnici vole vladaoca ratnikog duha, bezonog, svirepog i gramzivog, zato da bi imali dvostruko veu platu i zadovoljili svoju lakomost i svirepost. Tako se deavalo da uvek propadnu carevi koji svojom prirodom i svojom vetinom nisu mogli stei ugled, da bi i jedne i druge drali na uzdi. A kako je veina vladalaca, a naroito onih koji su od obinih graana dolazili na vladarski presto, znala kako je teko zadovoljiti obe strane, stavljala se na stranu vojnika, ne marei mnogo to e time uvrediti narod. To im je bilo potrebno, jer kako vladaoce uvek poneko mrzi, oni moraju da se trude da ih ne mrzi veina. Ako im to ne uspe, moraju, kako god znaju, da se uvaju mrnje monije strane. Stoga su se oni care vi koji su nedavno izabrani, oseajui potrebu za velikim uslugama, radije se stavljali na stranu vojnika nego
176

naroda, to im je bilo od koristi ili tete, ve prema tome koliki ugled su u njih stekli. Zato su Mark, Pertinaks i Aleksandar, poto su skromno iveli, voleli pravdu i mrzeli nasilje, bili oveni i blagi, svi izuzev Marka, loe zavrili. Marko je bio veoma cenjen za ivota i u smrti, poto je doao na presto po nalsednom pravu pa zato nije zahvalan ni vojnicima ni narodu. Osim toga, imao je mnogo vrlina dostojnih potovanja, umeo je da izmeu vojske i naroda odrava ravnoteu, tako da nikad nije bio omrznut ni prezren. No, Pertinaks, postavi car protiv volje vojnika naviklih na raspusan ivot pod Komodom, nisu mogli da ive estito kako je to Pertinaks eleo, te su ga omrzli i prezreli, bio je star, zbog ega je ve na poetku svoje vla davine propao. Ovde treba napomenu ti da mrnju izazivaju dobra i rava dela. Zato je vladalac koji eli da sauva svoju dravu primoran da ne bude dobar, jer kada je sloj koji ti je potreban, bilo narod, vojnici ili veli kai, pokvaren, da bi ga zadovoljio,
177

mora da se povinuje njegovim udima i ne sme da ini dobra dela, jer ti to samo teti. Ali, preimo na Aleksandra, koji je bio suta dobrota. Uz pohvale koje je zasluio, treba dodati da za etrdeset godina koliko je bio vladar, niko nije pogubljen bez suenja. Pa ipak, postoje smatran mekucem i ovekom koji je dozvolio da njime upravlja majka, pa je zato bio i prezren, vojska se zaverila protiv njega, izvrila udar i smakla ga sa prestola. Naprotiv, ako razmotrimo osobine Komoda, Severa, Antonina, Karakale i Maksimina, videemo da su veoma svirepi i veoma grabljivi. Da bi zadovoljili vojnike, inili su nar odu svakovrsne nepravde i svi su, osim Severa, loe zavrili. Jer Sever, iako je ugnjetavao narod, mogao je da vlada sreno, zahvaljujui pri jateljstvu sa vojnicima. Posedovao je izvanredne duhovne osobine, narod je bio zadivljen, a zadovoljni vojnici su ga potovali i voleli. A poto su njegova dela, za novog vladaoca bila velika i znatna, elim
178

da ukratko izloim kako je umeo dobro da podraava lisicu i lava, ije prirodne osobine, kako sam ranije rekao, vladaoc treba da poseduje. Kada se Sever uverio da je car julijan neodluan, privoleo je vojsku koju je predvodio u Ilirik, da poe s njim u Rim i osveti smrt Pertinaksa, koga su pretorijanci ubili. Pod tim izgovorom, ne pokazujui da mu je stalo do vlasti nad rimskom carevi nom, krenuo je na Rim i stigao u Italiju pre no to se saznalo da je otiao. im je stigao u Rim, ubio je Julijana, a preplaeni senat ga je izabrao za cara. Posle toga, Sever je morao da savlada jo dve prepreke da bi se dokopao celoga carstva. Jedna je u Aziji, gde se Niger, zapovednik azijske vojske proglasi carem, druga se nalazila na zapadu, gde je bio Albin, koji je takoe teio za carevinom. Uvidevi da je opasno da zauzme neprijateljski stav prema obojici, odlui da napadne Nigera i prevari Albina. Albinu je napisao da ga je senat izabrao za cara i eli s njim da podeli to dostojanstvo, pa
179

mu je poslao titulu cezara i po odluci senata, uzeo ga za suvladara, u ta je Albin poverovao. Meutim, poto je Sever pobedio i ubio Nigera i umirio Istok, vratio se u Rim, poalio se senatu da se Albin prema njemu pokazao nezahvalan, jer mu je pota jno radio o glavi i mora da poe u Galiju da ga kazni, to je uinio, oduzeo Albinu dravu i ivot. Ako pomno razmotrimo Severova dela videemo da je bio krvoloan kao lav i lukav kao lisica, narod ga se bojao i potovao, a vojnici ga nisu mrzeli. Zato i nije udno to je kao nov vladalac, mogao odrati tako veliko carstvo. Uivao je ugled pred kojim se povlaila mrnja koju je narod mogao da gaji zbog njegove gramzivosti. Antonina, njegovog sina, takoe su krasile mnogobrojne osobine, narod mu se divio, a vojnici ga voleli. Bio je izdrljiv u svakom naporu, ovek vojnikog duha, neu moran, nije voleo bogatu trpezu, nije se oputao i zato ga je vojska volela. Ali bio je silno svirep i okrutan da je istrebio vei deo rimskog stanovnitva
180

i stanovnitvo u Aleksandriji, svima omrznuo i ulivao strah u ljude iz svoje okoline, te ga je ubio jedan centurion meu svojim vojnicima. Napominjemo, da atentate, koji su posledica izuzetne hrabrosti, vladalac ne moe izbei, njihov je ivot u rukama onih koji se ne plae da smrti pogledaju u oi. Ali kako su ovakva ubistva retka, vladalac ne treba mnogo da se plai. On mora da se uva da teko ne uvredi nekoga koji su u njegovoj slubi ili nekoga iz svoje okoline, a koji je u dravnoj slubi. Upravo je bila Antoninova greka jer je u svojoj telesnoj gardi drao centuriona ijeg brata je sram no ubio i kome je svakodnevno pre tio, to ga je stajalo ivota. Komodi je bilo lako vladati carstvom na zado voljstvo naroda i vojnika, poto ga je dobio po naslednom pravu , bio je sin Markov pa je trebalo samo da ide njegovim stopama. Ali kako je bio svirep i surov, a hteo je da ivi od pljake, dao je svojim vojnicima iroka ovlaenja. Uostalom, zabo ravljajui na visinu poloaja, silazio
181

je u arenu da se bori sa gladijatori ma, a radio je i mnogo ta drugo nedostojno carskog dostojanstva, tako da su ga vojnici prezreli. Poto je s jedne strane bio omrznut, a s druge prezren, protiv njega je sko vana zavera, te je ubijen. Ostaje nam da kaemo nekoliko reci i o Maksiminu. Bio je ratoboran, a kako je vojsci dozlogrdila Aleksandrova neodlunost i slabost, o emu sam ranije govorio, posle njegove smrti, izabrali su Maksimina za cara. Ali se nije mogao dugo odrati na vlasti, narod ga je omrzao i prezreo iz dva razloga: prvo to je bio veoma niskog porekla, svi su govorili da je uvao ovce u Trakiji, to je svima bilo poznato, drugo, vaio je za svirepog oveka, jer je pri stupanju na presto, odlagao dolazak u Rim, dok su u meuvremenu njegovi upravnici u Rimu i elom carstvu poinili mnogo brojne zloine. Tako su ga prezirali zbog njegovog niskog porekla i mrzeli ga i plaili se zbog njegove svireposti. Tada se pobunila najpre
182

Afrika, zatim senat i narod u Rimu, u itavoj Italiji planula je pobuna protiv njega. Pobuni se pridruila i vojska, kojoj je dosadila njegova svirepost, videvi da ne moe da zauzme Akvileju i da su svi protiv njega, odluila je da ga ubije. Neu da gov orim ni 0 Heliogabalu, ni 0 Makrinu, hi 0 Julijanu koje je narod iz dubine due preizirao i likvidirao. Ali, zakljuujui ovaj razgovor, rekao bih da dananji vladaoci ne oseaju veliku potrebu da zadovolje vojnike, iako nikad nije loe prema njima imati obzira, to nije nita strano, poto nijedan od vladalaca nema vojsku koja je istovremeno srasla sa vladavinom ili upravom u pojedinim oblastima, Takva je bila vojska Rimske Carevine, u kojoj je bilo vanije da se zadovolje vojnici nego narod, jer narod nema onu mo koju ima vojska. Danas se, naprotiv, svi vladaoci, osim Turina i egipatskog sultana, vie trude da zadovolje narod nego vojsku, jer je narod jai. Od ovoga izuzimam Turina, poto on stalno dri oko dvanaest hiljada
183

peaka i petnaest hiljada konjanika, od kojih zavisi bezbednost i snaga njegove drave i, mora s njima da ostane u prijateljstvu. To je sluaj i sa egipatskim sultanom, poto je ela njegova drava u rukama vojni ka mora da s njima, bez obzira na narod, bude prijatelj. Treba imati na umu da se sultanova drava razlikuje od svih drugih vladavina, a slina je Papskoj dravi, koja se ne moe naz vati ni naslednom ni novom vladavi nom. Kada vladalac umre, ne nasleuju ga njegovi sinovi, ve onaj koga su ovlaeni velikodostojnici izabrali. Uredba je doneta u drevna vremena, pa se takva vladavina ne moe nazvati novom, u njoj nema tekoa kakve susreemo u novim dravama. Iako je vladalac nov, primljen je kao da je nasledni vladalac, poto je stari oblik drutvenog ureenja. Ali vratimo se naem pitanju, ako razmotrimo ono to sam rekao, moemo uvideti da su pomenute careve upropastili mrnja i prezir. Saznaemo zato su jedni, postupali na jedan, drugi na drugi
184

nain, a ostali bili nesreni. Bilo je nepotrebno i kobno za Pertinaksa i Aleksandra, kao nove vladaoce, da se ugledaju na Marka, koji je doao na presto po naslednom pravu. Isto tako bilo je opasno za Karakalu, Komoda i Maksimina to su se ugledali na Severa, nisu imali njegove osobine da bi mogli poi njegovim stopama. Dakle, vladalac koji je doao na vlast u jednoj dravi, ne bi trebalo da se ugleda na Markov primer, nema potrebe da podraava Severove pos tupke. Ali treba da se ugleda na Severove osobine koje su potrebne da bi se zasnovala drava i Markove osobine koje su potrebne da se uvelia i ouva jedna vrsto zasno vana drava.

185

Poglavlje XX

187

Da li su tvrave i ostalo to vladaoci podiu, korisni ili tetni

Da bi bolje osigurali dravu, neki vladari su razoruali svoje podanike, drugi su rascepkali pokorene zemlje, neki su protiv sebe izazvali nepri jateljstva, drugi su nastojali da prido biju one u koje su sumnjali u poetku vladavine, neki su gradili tvrave, drugi su ih razgraivali i ruili. I mada se o svemu ovome ne moe rei nita odreeno, ve se mora podrobnije rahzmotriti pitanje drava i na osnovu toga doneti sud, ipak u o tome govoriti uopteno, koliko sam predmet doputa. Nikad se nije desi189

lo da novi vladalac obezorua svoje podanike, naprotiv, kad ih je naao obezoruane, uvek ih je naoruao. Jer kad se oruuju, to je tvoje oruje, pa sumnjivi postaju pouzdani, koji su pouzdani, takvi ostaju, a podanici postaju pristalice. Ali, kako se svi podanici ne mogu naoruati, ako si pridobio one koje naorua, siguran si u druge. Ta razlika u postupku koju oni zapaaju, obavezuje prve da se prema tebi oseaju obavezni. Drugi te opravdavaju, zakljuujui da su oni povlaeni, jer su izloeni veim opasnostima i veoj dunosti. Ali, kada ih obezorua, poinje da ih vrea, pokazuje da u njih nema poverenja, smatra ih kukavicama i prevrtljivcima, i sve postaje izvor nji hove mrnje prema tebi. A kako ti ne moe da bude bez oruja, mora da se obrati najamnikoj vojsci, o ijim sam osobinama govorio. Kad bi ova vojska bila dobra, nikad ne bi bila dovoljno dobra da te odbrani od monih neprijatelja i sumnjivih podanika. Zato je novi vladalac, kako sam ve rekao, u novoj dravi, orga190

nizovao vojsku: istorija je prepuna takvih primera. Ali kada vladalac zadobije novu dravu koju pripaja staroj, tada treba obezoruati nove podanike, osim onih koji su, prilikom osvajanja, bili na tvojoj strani. Pa i njih, s vremenom, treba oslabiti i omekati i tako urediti da se sva vojska tvoje drave sastoji od tvojih nekadanjih vojnika kojima si bio okruen u tvojoj nekadanjoj dravi. Nai stari, a posebno oni koje su smatrali mudrima, govorili su da Pistoju treba uvati strankama, a Pizu tvravama. Oni su podsticali stranake borbe u pokorenim pokrajinama da bi ih lake ouvali. Ovo je moralo biti dobro u vreme ravnotee sila u Italiji. Ali ne smatram da se primena ovog sistema danas mogla odrati, ne verujem da podraavanje stranakih borbi moe biti dobro. Naprotiv, kad se blii neprijatelj, raspre u gradu treba da prestanu, jer slabija strana uvek pri lazi stranoj sili, a ona druga ne moe da prui otpor.
191

Mleani, podstaknuti ovim razlozi ma, podbunjivali su stranke gvelfa i gibelina u gradovima pod njihovom upravom, ali nikad nisu dozvolili da se zakrve, produbljivali su meu njima razdore da njihovi podanici, zaokupljeni ovim razmiricama, ne bi imali vremena da se protiv njih uje dine. To se, kako smo videli, kasnije okrenulo protiv nj ih , j e r im su Mleani poraeni kod Vaile, jedan deo tih stranaka se osmelio i preuzeo im je elu dravu. Ta sredstva, vre menom vladaoca oslabe, zato se u dravi takve stranke gue, one mogu biti korisne u mirno doba, jer se pomou njih podanici lake dre u pokornosti, ali kada doe do rata, odmah uvidimo koliko su opasne. Vladaoci, nesumnjivo, dostiu svoj najvei domet kad savladaju ljude i tekoe koje im pruaju otpor. I zato sudbina, pogotovo kada je naklonje na novom vladaocu, a eli da ga uvelia (njemu je ugled potrebniji nego naslednom vladaocu), na ivot ni put navodi mnogobrojne nepri jatelje, neminovno dovodi do trvenja
192

s njima i prua priliku da ih pobedi i poslui tim pobedama kao stepenica ma kojima e se popeti visoko. Zato mnogi smatraju da mudar vladalac treba, kad mu se prui prilika, da lukavo usmeri mrnju neprijatelja protiv sebe, kada ga uniti, uzvisi sebe. Vladaoci, a naroito novi, vre menom dou do saznanja da su im privreniji i korisniji ljudi koji su im u poetku vladavine izgledali sumnjivi, a ne onih koji su verni i dostojni nji hovog poverenja. Pandolfo Petrui, tiranin u Sijeni, u dravnim poslovi ma radije je birao ljude koji su mu izgledali nepouzdani nego one druge. Kako se sve menja prema prilikama, 0 tome ne moemo govoriti uopteno. Rei u samo vladalac moe veoma lako da zadobije ljude koji su mu u poetku bili neprijatelji, jer su takvi po prirodi da oseaju potrebu za potporom da bi se odrali. Oni e biti prinueni da mu verno slue, jer e osetiti potrebu da svojim delima isprave nepovoljno miljenje 0 njima. Tako e vladalac od njih imati vie koristi nego od onih koji,
193

sluei ga izgledaju poverljiviji, a, u stvari, zanemaruju njegove obaveze. Poto predmet nae rasprave zahteva, neu propustiti da podsetim vladaoca koji je zadobio novu dravu blagodarei nekim domorocima, da dobro razmisle o razlozima koji su ih naveli da se stave na njegovu stranu. Ako to nije posledica prirodne naklonosti prema njemu, ve nezadovoljstvo prethodnim stanjem, veoma teko e sauvati njihovo pri jateljstvo, jer e biti nemogue da ih zadovolji. Ako se vladalac dobro zamisli nad primerima iz drevne prolosti i iz naih dana, otkrie uzroke svemu ovome i videe da je mnogo lake osvojiti prijateljstvo onih koji se nisu protivili ranijoj vla davini, a koji su bili njegovi nepri jatelji, nego onih koji su njome bili zadovoljni, prili prijateljski i pomogli mu da osvoji dravu. Vladaoci obino podiu tvrave da bi se zatitili od onih koji kuju zavere i da bi im prepreili put, a u tim utvrenjima nalaze i sklonite pred iznenadnim napadom. Smatram da je taj nain
194

odbrane dostojan pohvale, jer su mu vladari pribegavali jo u drevna vre mena. Pa ipak, u nae vreme, Nikolo Viteli je sruio dve tvrave u gradu ita di Kastelo da bi sauvao tu oblast. Gvido Ubaldo, vojvoda od Urbina, na povratku u svoju dravu iz koje ga je ezare Bordija izgnao, poruio je sve tvrave u toj oblasti, uveren da e bez njih mnogo tee ponovo izgubiti vlast. Kada su se Bentivolji vratili u Bolonju, postupili su isto tako. Tvrave su korisne ili nisu, prema prilikama, ako ti u jednoj prilici dobro dou, u drugoj ti samo smetaju. Zakljuak je sledei: Vladalac koji se vie boji svog naroda nego stranaca - treba da podie tvrave, ali onaj koji se vie boji stranaca nego svojih podanika, moe biti i bez njih. Zamak koji je Franesko Sforca podigao u Milanu, zadao je kui Sforca vie nevolje nego ma kakvi neredi unutar zemlje. Najbolja tvrava je, naklonost naro da, jer ako te narod mrzi, najjaa tvrava te nee zatiti. Kad se narod digne na oruje, stranci e mu
195

spremno pruiti pomo. U nae vreme, tvrave vladaocima nisu bile od naroite koristi, osim grofici od Forlija, posle smrti grofa irolama, njenog supruga, j e r se zatvorila u tvravu pred srdbom naroda, saekala pomo iz Milana i povratila vlast u zemlji, takve su bile okolnos t i , narodu nisu mogli pomoi stranci. Kasnije, tvrava j o j nije bila od pomoi kada ju je napao ezare Bordija i kada se narod, neprijateljs ki raspoloen prema njoj, prikljuio strancima. Stoga, tada i pre toga, bilo je bolje da je na svojoj strani imala podrku naroda nego tvrave. Kad dobro razmislim, pohvaliu onoga ko bude podizao tvrave kao i onoga ko ih ne bude podizao, ali u prekoreti svakoga ko bude, uzdajui se u tvrave, potcenjivao snagu nar odne mrnje.

Poglavlje XXI

196

Kako treba da se ponaa vladalac da bi bio potovan

Nita ne moe toliko podii ugled vladaocu kao veliki poduhvati i izuzetne duhovne osobine. U dananje vreme, imamo Ferdinanda od Aragona, sadanjeg panskog kralja. On se moe nazvati govoto novim vladaocem, jer je od malog kralja, po ugledu i slavnim delima, postao prvi kralj hrianskog sveta. Ako budete posmatrali njegove poduhvate, videete da su uvek bili veliki, a neki ak i izuzetni. U poetku vladavine, napao je Granadu i taj poduhvat je bio temelj njegove veliine. On je rat poeo bez opreza, 199

svestan da ga u tome niko nee spreiti. Time je zaokupio duhove kastiljskih plemia, koji mislei na njega, nisu mislili na revoluciju, Na taj nain zadobio je ugled, a nad njima vlast, ega oni gotovo nisu bili svesni. Mogao je da izdrava vojsku crkvenim i narodnim novcem i da u dugom ratu, postavi temelje svojim oruanim snagama koje su mu kasni je donele slavu. Osim toga, da bi mogao da preduzme i vee zahvate, pod izgovorom da titi veru, bio je svirep pa je proterao Marane iz svoje drave, opljakavi ih. Neobinijeg i reeg primera od ovoga zaista nema. Pod istim izgovorom, napao je Afriku, zatim Italiju i, najzad, Francusku, razmiljajui o velikim planovima. Njegovi podanici uvek su bili u stan ju iekivanja, divili mu se i neprestano mislili hoe li uspeti u poduhvatu. A njegovi poduhvati su se nizali jedan za drugim da ljudima nikad nije ostavljao vremena da mogu u miru da rovare protiv njega. Takoe je veoma korisno za vladaoca da daje retke primere dobre
200

unutranje uprave, slino onim koji se odnose na gospodina Bernaboa iz Milana. Kada se desi da neko uini neto izuzetno u graanskom ivotu, bilo u dobrom ili ravom smislu, treba nai naina da se nagradi ili kazni, kao i da se 0 tome dugo gov ori. Naroito vladalac treba da nasto ji da izie na glas kao uzvien ovek, sjajan u svemu to preduzima. On pobuuje potovanje kad je prijatelj i neprijatelj u pravom smislu reci, kad se bespotedno zalae za jednog oveka, a protiv drugog. Ovakav stav je uvek bolji nego nemeanje. Kad se tvoji moni susedi sukobe, uvek se desi jedno: ili se mora bojati pobednika, ili se ne mora bojati. U oba sluaja, ako se ne izjasni, bie rtva onog ko dobija, na zadovoljstvo onoga ko gubi. Na tvojoj strani nee biti pravda, nee imati ime da se brani, niti da negde skloni glavu. Pobednik ne eli da ima sumnjive pri jatelje na koje ne moe da rauna u nesrei, a ko gubi, nee da uje jer nisi hteo da mu s orujem u ruci pomogne i podeli njegovu sudbinu.
201

Antioh je doao u Grku na poziv Etolaca da iz nje istera Rimljane. On posla Ahejcima, koji su bili prijatelji Rimljana, poslanike da ih zamole da ostanu neutralni. S druge strane, Rimljani su ih nagovarali da se sa orujem stave na njihovu stranu. Ovo se raspravljalo u savetodavnoj skuptini Ahajaca, u kojoj ih je Antiohov poslanik nagovarao da ostanu neutralni. Na to je rimski poslanik odgovorio: Quod autem isti dicunt non unterponendi vos bello, nihil magis allenum rebus vestris est; sine gratia, sine dignitate praemium victoris eritis.<$F Ukoliko vam kau da ne treba da stupate u rat, nema za vas nita gore; bez milosti i bez dostojanstva postaete plen pobednika.> I uvek e se desiti da se onaj ko ti nije prijatelj traiti da se ne mea, a drugi e traiti da se umea sa orujem u ruci. Neodluni vladaoci ostaju neutralni da bi se izvukli iz sadanje neprilike, i najee propadaju. Ali kada otvoreno pristane uz jednu stranu, ako taj s kim
202

e udrui pobedi, on ti je obavezan, voli te, ma koliko bio moan, iako si mu se predao na milost i nemilost, jer ljudi nikad nisu tako nepoteni da bi te potlaili tolikom neblagorodnou. Uostalom, pobede nikad nisu tako potpune da pobedilac vie ne osea potrebu da ima obzira, naroito da ne zaboravi na pravdu. Ako onaj na ijoj si strani, izgubi bitku, on te prima, pomae ti prema svojim mogunostima, ti postaje sudeonik njegove sree koja se moe povratiti. U drugom sluaju, kada su oni koji se zajedno bore takvi da nema potrebe da se boji pobednika, bie pametnije da se opredeli. Ti radi na propasti suseda s onim koji bi trebalo da ga spase, a pobedivi njega ostaje tebi na milost i nemilost, a nemogue je da ne pobedi kad ga ti pomae. Napominjem da vladalac nikad ne treba da se udrui sa jaim od sebe, ako eli da napadne dru goga, osim kad ga nevolja natera, kao to sam rekao. Jer ako pobedi on, preputen si mu na milost i nemilost, a vladaoci koiko god mogu,
5

203

to uvek treba da izbegavaju. Mleani su se, iako ih niko nije primorao udruili sa Francuskom protiv milan skog vojvode, zato su i propali. Meutim, kada se udruivanje ne moe izbei, to se desilo Firentincima, kad su papa i panija vojskom krenuli na Lombardiju, vladalac treba da pristane, kao to sam dokazao. Neka jedna drava misli da moe da se opredeli sigurno, naprotiv treba uvek imati na umu da je svaka odlu ka sumnjiva. Prirodni zakon je da izbegavajui jednu nezgodu, upadamo u drugu, a mudar poznaje osobine tih nezgoda i onda se opredeljuje za najmanju. Vladalac treba da voli ljude i da nagrauje one koji se istiu u bilo kojoj delatnosti. On treba da bodri svoje podanike kako bi se spokojno bavili poslovima, u trgovini, poljoprivredi ili u nekoj dru goj oblasti ljudske delatnosti, tako da se ratar ne boji da obradi imanje, bojei se da e mu oduzeti, a trgov ac da otvori radnju, bojei se preteranih nameta. Naprotiv,
204

vladalac treba da ustanovi nagradu Za ljude koji se bave ovim zanimanji ma i za sve koji ele da obogate nje gov grad i njegovu dravu. Najzad, on mora u neko doba godine da priredi narodne sveanosti i pred stave za svoje podanike. A kako je svaki grad podeljen na esnafe i stalee, mora 0 njima da vodi rauna, da povremeno prisustvuje njihovim sastancima, da se pokae milostiv i plemenit, drei do sebe, svestan svog dostojanstvenog poloaja u svakoj prilici.

205

Poglavlje XXII

207

O vladaoevim ministrima

Izbor ministara dobrih ili ravih zavisi da li je vladalac prilikom biran ja bio dovoljno oprezan, veoma je znaajan posao. Ljudi koji okruuju vladaoca ogledalo su njegovog duha i razboritosti. Kad su sposobni i verni, moemo i njega smatrati mudrim, umeo je da oceni njihovu sposobnost i zadobije njihovo poverenje, ali kada to nisu, o njemu je nepovoljan sud, jer je rav izbor najvea greka. Oni koji su poznavali Antonija de Venarfo, ministra Pandolfa Petruija, gospodara Sijene, znali su da je Pandolfo veoma mudar kad je izabrao takvog ministra. Postoje tri
209

vrste umnih sposobnosti ljudi koji su ibdareni prvom vrstom - shvataju sami po sebi, koji su obdareni dru gom vrstom, razumeju ono to im drugi objasne i, najzad, treom, ne razumeju ni sebe ni druge. Prva sposobnost je sjajna, druga dobra, trea nekorisna. Prema tome, ako Pandolfo nije bio u prvoj grupi, bio je u drugoj, jer uvek kad vladalac ima toliko razuma da raspozna ta je dobro, a ta ravo od onoga to neko ini ili govori, mada sam nije nadaren da izmisli, on poznaje dobra i rava dela svog min istra, odobrava dobra, ispravlja rava i ministar se ne moe nadati da e biti prevaren, ostaje ovek na svome mestu, ali postoji pouzdan nain na koji se dobro moe upoznati ministar. Kad primeti da ministar vie misli na sebe nego na tebe i u svemu to radi, trai samo korist za sebe, on nikad nee biti dobar saradnik i nee se moi na njega osloniti. Onaj koji obavlja dravne poslove, nikad ne treba da misli na sebe, ve uvek na vladaoca, da mu nikad ne pominje
210

ono to nije u vezi s njegovom dravom. Ali vladalac, sa svoje strane, da bi ostao u dobrim odnosi ma sa svojim ministrom, treba da misli na njega: treba da ga obasipa poastima, da ga nagrauje, da ga obavezuje dodeljujui mu odlikovan ja i inove, tako da u obilju asti i bogatstva ne poeli da ih ima vie i da shvati da bez vladaoca ne moe opstati na tom poloaju. Ako vladao ci i ministri budu ovako postupali, mogu da se uzdaju jedan u drugog, ako rade drukije, bie na tetu i jednog i drugog.

211

Poglavlje XXIII

Kako se treba kloniti laskavaca

Neu zaboraviti jednu vanu temu i jednu zabludu koje se vladaoci teko oslobaaju ako nisu veoma mudri ili ako nisu izabrali saradnike. elim da govorim o laskavcima koji su dvorovi puni, jer ljudi su samoljubivi i lako ih je prevariti, teko mogu da se odbrane od ove kuge, a kada hoe da se nje oslobode, izlau se opasnosti da budu prezreni. Najbolji nain da se oslobodi laskavaca je da uveri ljude da te ne mogu uvrediti ako ti govore istinu. Ali kada dozvoli svakom da ti govori istinu, pada ti ugled. Stoga, mudar vladalac treba da izabere zlatnu sredinu, birajui
215

mudre ljude koji e mu moi rei istinu, i to o onome to ih on pita ne meajui se u ostalo. No treba da ih pita o svemu, da saslua njihovo miljenje, a zatim da sam o svemu razmisli. Prema savetnicima treba da zauzme stav da svako od njih ima poverenje da e mu biti drai ukoliko bude iskreniji. Osim njih, vladalac ne srne sluati nikog drugog, ve se vrsto drati svojih odluka. Ko drukije postupa, propada zbog laskavaca ili svakog asa menja stav zbog razliitih miljenja koje slua, a time rui svoj ugled. Povodom toga hteo bih da navedem jedan sluaj koji se nedavno desio. Pop Luka je jednog dana rekao o njegovom velianstvu Maksimilijanu, svom gospodaru - vladaocu, da ne prima niiji savet, a da ipak nikad ne radi po sopstvenom nahoenju, zato to postupa suprotno od onoga to sam ranije rekao. Car je tajanstven ovek, nikome ne govori ta smilja niti od bilo koga trai savet. Meutim, njegovi planovi u trenutku kad pone da ih sprovodi u delo,
216

postaju javni i svima dostupni, izloeni kritici okoline, on od njih odustaje. Zato se deava da danas ponitava ono to je jue stvorio, pa se nikad ne zna ta hoe i ta namereva, niti se ovek moe osloni ti na njegove odluke. Prema tome, vladalac treba da se savetuje sa svima, ali kad sam hoe, a ne kad drugi hoe i treba da odvrati svakoga od namere da ga savetuje kad on od njega ne trai. Vladalac treba mnogo da pita, da strpljivo slua iskrena miljenja, a da je netrpeljiv prema onima koji izbegavaju da mu kau istinu. Nesporno su u zabludi oni koji veruju da neki vladalac nije mudar svojom zaslu gom, kao to o njemu vlada miljen je, ve zato to ima dobre savetnike. Opte je i nepogreivo pravilo da vladaocu koji nije mudar, ne pomae dobar savet, osim ako dozvoli da ga vodi samo jedan ovek, koji je veoma mudar. U tom sluaju mogao bi biti dobro usmeravan, ali kratko trajno, jer bi mu taj savetodavac ubrzo oduzeo dravu. Ali ako prima
217

savete sa raznih strana, vladalac koji nije mudar, u najezdi raznoraznih miljenja nee biti kadar da valjano odluuje. Savetodavci e misliti samo na sebe, a on to nee otkriti, niti e moi da ispravi. A ljudi su uglavnom ravi, ako ih nuda ne natera da budu dobri, ni vladalac ne moe da ima na raspolaganju drukije sa radnike. Stoga zakljuujem: dobri saveti su samo odgovor na mudrost vladaoca, a da mudrost vladaoca nije posledica dobrih saveta.

Poglavlje XXIV

219

Zbog ega su italijanski vladaoci izgubili svoje drave

Ako se novi vladalac bude mudro pridravao pravila o kojima smo gov orili, ostavie utisak kao da je stari, a pored utiska, njegov poloaj bie jai i sigurniji negoli da je nasledni vladalac. Ljudi vie veruju u ono to se deava sada nego u ono to e se desiti u budunosti i ako im je dobro, u tome uivaju, a drugo ih ne zani ma; ak ustaju u njegovu odbranu ako se vladalac ne ogrei o sebe i druge. I tako vladalac zasluuje dvostruku slavu: to je udario temelj novoj vladavini i to je uvrstio i ojaao dobrim zakonima, dobrom
221

vojskom i dobrim primerima, kao to e biti izloen dvostrukom ruglu onaj koji je, iako je roen kao vladalac, izgubio dravu zbog svoje nerazboritosti. Ako razmotrimo dela napuljskog kralja, milanskog vojvode i drugih koji su izgubili dravu u nae vreme, otkriemo da su imali jednu zajed niku manu koja se odnosi na vojsku, kako sam to opirno govorio i pokazao. Uostalom, videemo da su mnogi izazvali protiv sebe marnju naroda jer dok su ih podanici voleli, nisu umeli da se obezbede od veli kaa, jer treba imati takve mane da bi se izgubila drava tako jaka da bi mogla izvesti vojsku u borbu. Filip Makedonski, ne otac Aleksandra Velikog, ve onaj koga je pobedio Titus Kvincijus, nije imao veliku dravu, u poreenju sa Rimljanima i Grcima koji su ga napali. Pa ipak, to je bio ratnik i umeo da pridobije narod i da se obezbedi od velikaa, izdrao je dugogodinje ratovanje protiv njih, iako je na kraju izgubio nekoliko gradova, ipak mu je ostala kraljevina. Prema tome, nai vladao222

ci neka se ne ale na sudbinu to su izgubili svoje drave poto su godina ma bili na prestolu, ve na svoju nes posobnost. U miru nikad nisu pomiljali da se prilike mogu promeniti (ljudska je mana da se za vreme sree ne pomilja na oluju), a kad nesrea naie, umesto da joj se suprotstave, pomiljaju na bekstvo, nadajui se da e ih narod, kad im dosadi osionost pobedioca, pozvati da se vrate. Kad nema ta da oekuje, takva odluka je dobra, ali ne valja zbog nje propustiti druge mogunosti. Nikad ne treba pasti, oekujui nadu da e te neko podii, to se nikada ne deava. Ako se desi, nee se spasiti niti obezbediti, branio si se kukaviki i odbrana nije zavisila od tebe. Dakle, nema bolje, sigurnije i trajnije odbrane od one koju si organizovao i koja zavisi od tvoje hrabrosti.

223

Poglavlje XXV

225

Koliko moe sudbina u onom stoje ljudsko i kako joj se moemo odupreti

Poznato mi je da su mnogi mislili i jo misle da je sve na svetu u Bojim rukama i da zavisi od sudbine, da ljudi, svojom mudrou, ne mogu da utiu na izmene, da tu nema leka. Prema tome, mogli bi pomisliti da se ne treba zanositi u elji da se ovlada ivotom, ve da se jednostavno treba prepustiti sudbini i saekati redosled dogaaja. Ovo miljenje preovlauje u nae vreme zbog velikih promena koje su se dogodile i koje se svakodnevno zbivaju, a koje su izvan svega to je
227

nedostupno naem saznanju. Nekad, kad o tome razmiljam, sklon sam da takvo miljenje i sam prihvatim. Pa ipak, poto ne moemo osporiti pos tojanje slobodne volje, mislim da treba prihvatiti da sudbina odluuje o polovini naih dela, a ostalu polovinu ostavlja nama na raspolaganje. Sudbinu uporeujem sa nabujalom rekom koja, nadoavi, plavi ravnice, obara drvee i kue, odnosi zemljite sa jedne strane i nanosi ga na drugu. Sve pred njom bei, svi uzmiu pred njenim besom, ne pokuavajui da se odupru. I moda je tako, kada se sve stia, ljudi podiu bedeme i nasipe, pa drugi put, reka e morati da otie kanalom i nee vie biti tako neobuz dana i opasna. Slino se deava i sa sudbinom. Ona ispoljava silu i mo gde ne nailazi na smiljen otpor i bes srui tamo gde nisu podignuti bede mi i brane da je zadre. Ako posmatrate Italiju, poprite promena koje je sama izazvala, videete da je polje bez brana i bez bedema. Naprotiv, da je blagovremeno stavljena u stanje pripravnosti i da je branjena kao
228

Nemaka, panija i Francuska, najezda osvajake vojske ne bi dovela do tolikih promena ili ih ne bi ni bilo. Uopteno, dovoljno sam rekao 0 otporu koji treba dati sudbini. Meutim, ako preem na pojedinosti, moram se upitati kako da jedan vladalac, koji danas napreduje, sutra propada, a nije promenio narav i ponaanje? To se, mislim, deava najpre iz razloga 0 kojima sam ranije nadugo raspravljao, tj. onaj vladalac koji se prepusti sudbini, im se prilike promene, mora da propadne. Takoe mislim, da je srean onaj koji se upravlja prema okolnostima, a da je nesrean onaj koji se ne prilagodi vre menu. Ljudi, da bi stigli do postavl jenog cilja, do slave i bogatstva, kreu raznim putevima: jedni oprezno, drugi naglo, jedni snagom, drugi vetinom, jedni strpljivo, drugi sasvim suprotno, a svako moe postii ta eli, sluei se razliitim sredstvima. Meutim, deava se da dva oveka koja su odabrala isti put, jedan dolazi do cilja, drugi ne, dok druga dvojica podjed nako uspevaju iako koriste razliita
229

sredstva, bolje reeno, jedan postupa obazrivo, a drugi nabusito. To se deava zato to jedan svoje postupke usaglaava duhu vremena, drugi to ne ini. Otuda proizilazi ono o emu sam govorio: dvojica koja postupaju razliito, postiu isti rezul tat, kao i da druga dvojica koji na isti nain idu prema cilju, jedan uspeva, a drugi ne. Od ovoga zavisi dobro ili zlo, jer ako je neko strpljiv i smotren, vreme i okolnosti razvijaju ga da dobro vlada, a srea mu je naklonje na. Ali ako se vreme i okolnosti promene, on e propasti, jer nije izmenio postupke. A teko je nai tako mudrog oveka koji bi svoje postupke uvek mogao da uskladi s vremenom, moda to ne ume da se odupre svojim sklonostima ili to ne moe da napusti put, na kome je napredovao. Zato to strpljiv ovek ne ume da bude osoran, kad takav treba da bude, to ga na kraju upropasti, a i kad bi promenio svoju prirodu, prema vremenu i prilikama, ne bi mogao promeniti sudbinu. Papa Julije II je svim svojim poduhvatima
230

pristupao naprasito, a vreme i okol nosti su mu toliko ili naruku da ih je uvek okonao sa uspehom. Pogledajte njegov poduhvat koji je bio usmeren protiv Bolonje jo za ivota ovanija Bentivolje. Mleani nikako time nisu bili zadovoljni, a ni panski kralj, jer je on 0 pohodu vodio pregovore sa Francuskom. Pa ipak, papa je onako surov i naprasit kakvim ga je Bog dao, lino krenuo na taj pohod. Ovaj postupak je otreznio paniju i Mleane, koji posle toga nisu se usporitivli, prvo iz stra ha, drugo elei da ponovo dobiju elu Napuljsku Kraljevinu. Francuski kralj je hteo da se pomiri sa papom i da uniti Mleane, nije se usudio da mu uskrati pomo, plaei se da ga ne uvredi. Tako je Julije ovim naglim poduhvatom uinio ono to nijedan papa, ma koliko bio oprezan, ne bi postigao. Jer da je, pre nego to je krenuo iz Rima, ekao da preisti sve odluke i izvri sve nune pripreme, kao to bi svaki drugi papa uinio, ne bi nikada uspeo; jer bi francuski kralj naao bezbroj izgovora, a drugi bi
231

nali naina da ga zaplae. Neu gov oriti o drugim njegovim poduhvatima koji su bili slini ovome i svi se dobro zavrili. Nije dugo iveo i nije imao prilike da upozna gorinu neuspeha, a da je nastupilo doba kad je trebalo delovati oprezno, propao bi, jer nikad nije menjao stavove samo njemu svojstvene i uroene. Odavde treba izvesti zakljuak: ljudi su sreni sve dok se njihovi postupci podudaraju sa sudbinom, ali su nesreni ako se ta podudarnost narui i slue istim sredstvima. Stoga mislim da je bolje biti naprasit nego smotren, jer je sudbina ena i ko hoe njome da ovlada, treba da je bije i kroti. Uvek je pre savladaju osorni, nego oni koji postupaju hladno. Takoe, opet zbog svoje enske prirode, sudbina je pri jateljica mladia, jer oni su tako bezobzirni i umeju da drsko zapovedaju.

\..

Poglavlje XXVI

',

232

233

Vapaj da se Italija probudi i oslobodi tuina

Uzimajui, dakle, u obzir sve to smo razmotrili i razmiljajui da li su dananje okolnosti u Italiji povoljne da se pojavi kakav novi vladalac da ima mogunosti kao mudar i hrabar ovek zavede novi oblik vladavine, da donese sebi ast, a blagodet celom narodu. Dolazim do zakljuka da mnoge stvari idu u prilog pokuaja novoga vladara i ne znam hoe ikad za to doi povoljniji trenu tak. Ako je, kako sam ve rekao, bilo potrebno da narod Izrailjev ivi u ropstvu u Egiptu, kako bi proverili Mojsijeve sposobnosti, da Persijanci
235

budu pod ropstvom Meana, kako bi ocenili Kirovu veliinu i genijalnost, i da Atinjani budu rastureni, kako bi se uoila Tezejeva hrabrost, onda treba, da bi se poznala sposobnost kakvog Italijana, da Italija upadne u veliku bedu da je u veem ropstvu nego to je bio narod izrailjski, da je vie potlaena od Persijanaca, razbijenija od Atinjana - da je bez voe i bez zakona, upropaena, opljakana, mrcvarena i pregaena i da doivi silne nedae. Iako smo dosad primetili zraak duha u nekom pojed incu da bi se ponadali da ga Bog alje da nas oslobodi, kasnije se videlo da ga sudbina izneveri u trenutku kad se najvie razmahne. I tako Italija, na izdisaju, oekuje nekoga ko e joj zaleiti rane, ko e stati na put pljakanju Lombardije, nametima u Napuljskoj Kraljevini i Toskani, i ko e izleiti sve njene, ve odavno zagnojene rane. Pogledajte kako moli Boga da joj poalje nekoga ko e je oslo boditi ugnjetavanja i bezonosti tuina! Pogledajte kako je spremna i reena da poe za jednom zastavom,
236

samo kad bi se naao neko da ponese zastavu. Oigledno da Italija polae sve nade u vau slavnu kuu, koja se moe staviti na elo njenog izbavljenja, kuu koja se po srei i hrabrosti toliko izdigla da su je Bog i Crkva kojom vlada, potpomogli. Nee vam biti teko ako se setite postupa ka i ivota ljudi koje sam pominjao. Ma koliko oni bili retki i neobini, ipak su bili ljudi, i niko od njih nije imao ovakvu priliku kao sada njihovi poduhvati nisu bili ni ispravniji ni laki od vaeg niti im je Provienje bilo vie naklonjeno nego vama. cela je istina: Iustum enim est bellum quibis necessarium, et pia arma ubi nulla nisi in armis spes est <$F Pravedan je onaj rat koji je neopho dan, a sveto je ono oruje u koje se jo jedino nada (lat.)>. Danas pos toje svi uslovi, a gde uslovi postoje, ne moe biti velike tekoe, ako se ugledate na linosti koje sam naveo kao primer. Osim toga, sreu se i neobina, Bogom dana znamenja: more se otvorilo, jedan oblak je pokazao put,
237

voda je potekla iz kamena, pala je mana: sve ide u prilog Vaoj veliini. Na Vama je da uinite ostalo. Bog nee da sve uini, da nas ne bi liio slobodne volje, a i dela slave koja nama pripada. Neka Vas ne udi to nijedan od pomenutih Italijana nije mogao uiniti ono to se oekuje da uini vaa slavna kua i to, posle tolikih prevrata i ratova izgleda da je vojnika vrlina uguena. Ovo dolazi otuda to stara vojna organizacija nije bila dobra, a niko nije umeo da nae novu. Novom vladaru najvie slue na ast novi zakoni i nove ure dbe koje je sam propisao. Kada su dobro zasnovani i u sebi imaju veliine, osnivau donose slavu i potovanje, a u Italiji ima mogunosti da se uvede svaki oblik vladavine. Vrednost pojedinca, sudova organiz ma, bila bi velika kada bi ih imale stareine, t j . glavu organizma. Najbolji dokaz su dvoboji i druge pojedinane borbe u kojima Italijani prednjae snagom, vetinom, umenou i lukavstvom, a u vojsci nema nita od toga. To dolazi od sla238

bosti stareina, oni ne sluaju one koji se razumeju u svoj zanat. Svakome se ini da se u taj zanat razume, a jo se nije pojavio niko koji bi se hrabrou i sreom mogao toliko uzdii da bi prisilio druge da se povuku. Stoga u svim ratovima, voenim poslednjih dvadeset godina, kada je vojska iskljuivo bila Italijanska, nikad se nije dobro pokazala. Dokaz su Taro, Aleksandrija, Kapua, enova, Vaila, Bolonja, Mestre. Ako, dakle, Vaa slavna porodica eli da krene stopama ovih vrsnih ljudi koji su oslobodili svoju zemlju, treba, pre svega, kao temelj svakog poduhvata, da okupi narodnu vojsku, poto nema vernije, pouzdanije i bolje vojske od domae. Pa iako je svaki vojnik posebno dobar, svi zajedno bie jo bolji, kad vide da im je na elu njihov vladalac, da ih ceni i s njima se lepo ophodi. Neophodno je, dakle, okupiti narodnu vojsku, koja bi bila kadra da se italijanskom hrabrou odupre tuinu. Mada se francuska i vajcarska peadija sma239

traju stranim, ipak i jedna i druga imaju nedostataka, neka druga vojs ka bi mogla, ne samo suprotstaviti ve ih i pobediti. panci ne mogu da se bore protiv konjice, a vajcarci se boje peaka koji su kao i oni u borbi uporni. Videli smo, a iskustvo pokazuje da se panci ne mogu odrati protiv francuske konjice, a da vajcarce tue panska peadija. I mada iskustvo nije potpuno dokazalo poslednje tvrdnje, ipak smo videli jedan primer u bici kod Ravene, kada se panska peadija sukobila sa Nemcima koji se dre istog reda kao vajcarci. panci su, zahvaljujui hitrosti i malim lemovima, srljali i izbegavali nemaka koplja i ranjavali ih bez opasnosti, dok vse ovi nisu mogli braniti; i da pance nije odbacila konjica, potukli bi ih do nogu. Moe se, dakle, poznavajui nedostatke jedne i druge peadije, formirati nova koja e se odupreti konjici a nee se bojati peadije. To ne postiemo ras poredom vojske, ve izmenom orga nizacije. To je nova organizacija
240

pomou koje novi vladalac postaje ugledan i uticajna linost. Ne treba, dakle, propustiti ovu priliku, kako bi Italija, posle tolikih dugotrajnih pat nji, najzad ugledala svoga iskupitelja. Nemam reci da kaem sa koliko ljubavi, elje za osvetom, sa koliko nenosti i suza bi bio primljen u svim oblastima koje su preivele najezdu tuina. Koji gradovi bi mu zatvorili vrata i narodi otkazali poslunost? Kakva bi mu se zavist usprotivila? Koji bi mu Italijan odrekao potovan je? Svima je dozlogrdilo tuinsko gospodstvo. Neka se, dakle, Vaa slavna porodica prihvati tog poduh vata u nadi koja prati svaku bordu za pravdu tako da se naa domovina oplemeni pod Vaom zastavom i da se pod Vaim okriljem obistine oni Petrarkini stihovi: Vrlina protiv besa Uzee oruje i bitka e biti kratka, Jer stara hrabrost U italskim srcima jo nije umrla.

241

NIKOLO MAKIJAVELI IVOT I DELO

Nikolo Makijaveli je roen 1469. godine u Firenci u porodici gradskog notara, koja je kao i mnoge druge bila umeana u mrana zbivanja svoga grada i vremena. U to vreme mnogi italijanski gradovi su drali monopol u trgovini raznoraznom robom, te su tako stvoreni uslovi da vei deo stanovnitva materijalno ojaa i trai nove izazove i prohteve van granica. Mladi Nikolo prati sva drutvena zbivanja iz oblasti egzaktnih nauka i kao napredan i obrazovan ovek u vrtlogu politikih i renesansnih zbi vanja aktivno uestvuje u diplo matskim misijama.
243

Italija je u tom vremenu zraila kulturom za elu Evropu, a italijanski jezik se uporedo sa mnogim drugim jezicima izuavao u veini drava toga vremena. Na velikom raskru istorije nastaje njegovo najznaajnije delo VLADALAC (1513. godine) kao fascinantno svedoanstvo razlaza izmeu vere i sumnje, mita i realnos ti. Vladaac je pravno-politiko delo, realistiko sagledavanje dogaaja svoga vremena. Makijaveli zakljuuje da nema koristi od idealnog vladara o kojem govore filozofi, reformisti i propagira religija, a zbog ideja o vladavini bezobzirnosti i odsustvu svakog morala mnogi ga kritiari proglaavaju za demona. On stvara lik diplomate i politiara vrste ruke, lukavog i spremnog da se odri u igri punoj varki i prevara. Njegov Vladalac je kodeks pravila za ubijanje u potezima surovog tiranina. Razum mu je jedino merilo i kompas za procenu strukture i mental iteta drutva svoga vremena. Kao realista dogaaje, linosti i okolnosti
244

opisuje kakvi jesu, tragajui za kon cepcijom, za osloboenjem i ujedin jenjem Italije. Makijaveli je hroniar, istoriar, politiar koji ledenim mirom kao sudija izotrena pogleda opisuje mehanizme vlasti i moi. U surovim borbama koje su besnele u Italiji Makijaveli je mislio, bez obzira na sredstva i tehniku, da im se moe suprotstaviti snagom i postii osloboenje svoje zemlje. U sklopu svih realnih okolnosti Makijaveli neu morno prouava uzroke nesree koja se nadvila nad njegov narod. Makijaveli je obuzet milju 0 moi izuzetnih linosti koje mogu hrabrou i epohalnim potezima da se suprotstave sudbini i rese prelomne trenutke istorije. On tvrdi da tiraniju stvara narod ili velikai prema prilikama kako im se ukazu. Ipak smatra da postoje velike razlike izmeu vladavine velikaa i naroda tenje naroda su mnogo asnije, dok tenje velikaa su upravljene da tlae narod.
245

Makijaveli savetuje da je vladaru nuno da mu narod bude prijatelj, a o upotrebi moralnih sredstava save tuje samo ona koja bi bila u datim istorijskim okolnostima efikasna. Tiraniji i nasilju treba se energino suprotstaviti snagom i orujem - ako eli da opstane u okolnostima kakve jesu i postigne uspeh, Makijavelijev vladalac ima sve osobine da moe savladati neprijatel ja ne birajui sredstva ostvaruje zacrtane ciljeve. Budui spasitelj i vladalac mora imati osobine Cezara Bordije - moan, hrabar i vest na bojnom polju, efikasan i lukav poli tiar. Iz svega se otkriva da je Makijaveli veliki rodoljub, zagovornik radikalnih ideja, to je pokazivao i u praksi. On se u tom periodu suprot stavlja apsolutistikoj vladavini Medici, zbog ega e ga baciti u tamnicu. I pored svega, kada je 1527. godine opustoen Rim - Medici proterani iz Firence, Makijaveli je kao njihov pristalica naputen i ostavljen umro iste godine.
246

Zakljuujemo da je Makijaveli tvo rac hladne i smiljene doktrine uspeha po svaku cenu - cilj opravdava sredstva. U poslednjim trenucima ivota u nagonu silovitosti i veliine rodoljublja, upuuje vapaj odvanim i hrabrim ne birajui nain i sredstva da vrate Italiji spokoj, osvetlaju istoriju i budunost. Mnoge teze i doktrine koje je Makijaveli nekada sagledao i propagirao, prouavaju se, a neke i primenjuju i danas u vla davinama i ratovima irom sveta.
Redakcija

247

SADRAJ
Poglavlje I Vrste vladavine i na koji nain se zadobijaju 11 Poglavlje II O naslednim monarhijama 15 Poglavlje I I I O meovitim vladavinama 19 Poglavlje IV Zato se Darijeva kraljevina, koju je Aleksandar zauzeo, posle njegove smrti, nije pobunila protiv Aleksandrovih naslednika 37 Poglavlje V Kako treba upravljati gradovima ili pokraji nama u kojima su, pre nego to su osvojeni, bili na snazi posebni zakoni 45 Poglavlje VI 0 novim dravama koje se osvajaju orujem i hrabrou 51 Poglavlje VII O novim vladavinama koje se zadobijaju tuim orujem ili sreom 61 Poglavlje VIII O onima koji su zloinstvima doli do vladavine 77 Poglavlje IX O graanskoj vladavini 87 Poglavlje X Kako treba meriti snagu svake vladavine 95 Poglavlje XI O crkvenim dravama 101 Poglavlje XII O rodovima vojske i o najamnicima ...109 Poglavlje XIII O pomonim, meovitim i narodnim vojnicima 121 Poglavlje XIV Dunost vladaoca prema vojsci 131 Poglavlje XV Zbog ega ljude, a naroito vladaoce, hvale ifi kude 139 Poglavlje XVI O dareljivosti i tvrdiluku 145 Poglavlje XVII O svireposti i blagosti, da li je bolje da vladara vole ili da ga se plae 153 Poglavlje XVIII Kako vladaoci treba da dre re 161 Poglavlje XIX Kako izbei prezir i mrnju 169 Poglavlje XX Da li su tvrave i ostalo to vladaoci podiu, korisni ili tetni 189 Poglavlje XXI Kako treba da se ponaa vladalac da bi bio potovan 197 Poglavlje XXII O vladaoevim ministrima 209 Poglavlje XXIII Kako se treba kloniti laskavaca 215 Poglavlje XXIV Zbog ega su italijanski vladaoci izgubili svoje drave 221 Poglavlje XXV Koliko moe sudbina u onom to je ljud sko i kako joj se moemo odupreti 227 Poglavlje XXVI Vapaj da se Italija probudi i oslobodi
tuina

Izdava IP KNJIGA Novi Beograd NEVEN Zemun Za izdavaa Morovi Daa, direktor Miko Jeremijevi Urednik ivojin Jankovi Korektura Milutin Paji Prepress Nikola Nikoli tampa Midimprint, N. Beograd Tira 1.000 primeraka 2003.

Nikolo Makijaveli- IVOT I DELO 248

243

235