Iz dnevnika neprilagođenog - 2008.

Filip David

Pomirenje?

J oš davne 1994. pisao sam o grehu ravnodušnosti, fascinantnoj moći zla,

o niskoj ceni ljudskog života, tobožnjim izdajnicima i lažnim herojima,
medijskom ispiranju mozgova, obilnim plodovima gluposti, tragičnom kolu
zabluda, o tome kako je sve na prodaju, o ritualnom veličanju smrti. Sve su
to naslovi tekstova objavljenih u knjizi Fragmenti iz mračnih vremena. Danas,
gotovo petnaest godina kasnije, kako se čini, sve su naše podele još dublje,
sumnje pojačane, nade istrošene.

Da li su ovakve ocene prejake? Ratne su se trube utišale, razvili se

mirnodopski poslovi, oni sumnjivi i manje sumnjivi, ali tektonski poremećaji
ispod naizgled mirne površine nisu zaustavljeni. Zloguki proroci u popovskim
mantijama, ali i oni drugi, najavljuju da će još biti ratova. Nacionalističke strasti
nisu uminule niti su tenzije opale samo je sve potisnuto do nekog “povoljnijeg
vremena” kada će zver iz dubina prikupiti snagu, olizati rane i opet krenuti u
svoj apokaliptični pohod.


Zeni~ke sveske izuzetno su po~astvovane {to mogu ‘ugostiti‘ jo{ jednog izvanrednog, ponajprije
romanopisca, potom novelistu, filmskog scenaristu, esejistu, autora koji je i ovim ogledom principijelno
konzistentno, nepomirljivo kriti~ki, upravo kao i njegov prijatelj Mirko Kova~, razobli~io sav Privid i
hegemonijsku narav politi~kog, odnosno monstruoznost i opskurnost ideolo{kog i to u krajnje nezavidnoj
ispovjednoj dnevni~koj formi. A to nije nimalo tamo daleko budu}i da se troglava hidra {ovinisti~kog i ovdje
prona{la u indikativno zajedni~kom izdava~kom poduhvatu - objavljivanju Sionskih protokola.
37
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

To je naša sušta i očevidna stvarnost. Naša stvarnost? Šta smo naučili od

svega što se dogodilo u bliskoj prošlosti? Kakve smo pouke izvukli?

Bojim se, uglavnom loše. Pokazuje se da se zločin ne kažnjava. Da se

lopovluk, prevara, beskrupuloznost isplate. Da se ekstremni nacionalizam,
šovinizam uspešno zaklanjaju iza firme patriotizma i rodoljublja, iza crkvenih
i skupštinskih propovedaonica. Da se još uvek izdajnicima nazivaju oni koji
čuvaju čast i obraz domovine, a herojima zločinci, da je na glupostima i
zabludama zasnovan dobar deo političkog života, da se ekonomija prilagođava
političkim i tajkunskim špekulacijama. A nada, ono što nas je održavalo u
mračnim godinama paranoje i kolektivne histerije? Šta je ostalo od nade da će
posle pada jednog kriminalnog režima biti bolje? Malo. Pre nego što su krivci
odgovarali za počinjene zločine, pre nego što je došlo do ozbiljnog suočavanja
za sva zlodela učinjena na ratištima, proklamovana je ideja o pomirenju.

Pomirenja između četnika i partizana koje se obavlja ispod slika

kolaboracioniste i saradnika nacista Milana Nedića i pomirenja demokrata
i socijalista ispod slike Slobodana Miloševića, optuženog za mnoge zločine,
uključujući i zločin genocida. Razuman čovek ne može biti protiv pomirenja
osim ako ono ne znači amnestiranje krivaca. A ova pomirenja samo relativizuju
krivice. Spuštaju veo zaborava na sve učinjeno, pa i na ono što se nikako
ne sme zaboraviti, na čijim se osnovama, temeljima nikakvo pomirenje ne
može praviti. Pomirenje dolazi samo kao završni čin utvrđivanja svake krivice,
pojedinačne, kao i opšte, svesnog i beskompromisnog sagledavanja loše
prošlosti. I udela koji su u svemu odigrali, političari, lažne ili umišljene patriote,
razna udruženja, mediji. Do toga smo još daleko. Zato sve ove deklaracije o
pomirenjima ne znače mnogo, ili ne znače ništa.

Srpska himna ili himna Srbije

Opšte je prihvaćeno da himna jedne države treba da izražava njene

civilizacijske vrednosti u prošlosti, njene težnje u budućnosti i zajedništvo
njenih građana. Odmah da kažem, srpska himna Bože pravde ne ispunjava
nijedan od ovih uslova. Oživljena u vremenu velikih nacionalističkih turbulencija,
ubrzo je prihvaćena kao zaštitni znak najrazličitijih mitinga i demonstracija, od
desničarskih i ultranacionalističkih pa do takozvanih demokratskih. U�������������
početku je
38
 Zeničke sveske

delovala kao neka vrsta protesta protiv prethodnog ateističkog i komunističkog

režima. Opskurne reči ove anahrone pesme odjekivale su i pre nego što je postala
zvanična himna, u ratnim pohodima, na crkveno-političkim saborima, a zatim i
na raznim prigodama državnog i političkog karaktera. Nijednom rečju, nijednom
rečenicom ili strofom ona ne odražava multietničnost države Srbije niti njenu
pripadnost evropskoj zajednici naroda.

U osam kratkih strofa himne ravno petnaest puta se spominje reč “srpski”
u različitim varijantama - “srpski brod”, “srpski rod”, “srpska braća”, “srpske
zemlje”, “srpska sloga”, “srpska grana”, “srpsko vedro čelo”, “srpski blagoslov”,
“srpska slava”, “srpska otadžbina” u zemlji gde trideset procenata njenog
stanovništva čine razne manjine, stanovništvo nesrpskog porekla.

Početkom devedesetih, u znamenitom “događanju naroda” u tom

nastupajućem periodu srpskog nacionalizma ona je, očevidno, podsticala strasti,
koje su počele da dobijaju opasne i preteće razmere. U periodu od 1991. do 2006.
predstavljala je i himnu Republike srpske u vreme Karadžića i Mladića. Pod njenim
ozračjem načinjeni su neki od velikih zločina. Pevali su je Arkanovi paravojnici, za
takve i slične predstavljala je pre ratnu nego državnu himnu. U mnogim glavama
povezana je sa idejom Velike Srbije. Posle svega, teško je poverovati da himnu sa
ovakvom hipotekom, manjine u Srbiji mogu prepoznati kao svoju.

Istorija njene bliske prošlosti, njena upotreba i zloupotreba, njen religiozno-

militantno-nacionalistički sadržaj pripadaju nekim vremenima koja bismo da
ostavimo za sobom. Jedna ozbiljnija analiza pokazala bi da je za njenu restauraciju
najzaslužnija nova srpska desnica. Ona predstavlja lice one nacionalističke,
patrijarhalne, tradicionalističke, konzervativne Srbije koja nije pomirena sa samom
sobom, kao ni sa susedima i ostatkom sveta.

O neprilagođenom pojedincu

Tamo gde se prošlost prilagođava određenim ideološkim konceptima i lažno

predstavlja, a sadašnjost prilagođava postojećim stereotipima i predrasudama,
nastaju različite “teorije zavera” koje jedino na “ubedljiv” način mogu da
objasne sve poraze, promašaje, još gore, zločine i mržnju koji su postali deo
svakodnevnog života. Kada jedna država postane problem svetske zajednice,
39
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

zarobljena u sopstvenoj konfuziji i bespomoćnosti da se suoči sa svojim ključnim

problemima onda se, svakako, mora postaviti pitanje odgovornosti i krivice
za takvo stanje - da li ih treba tražiti među političarima, intelektualnom elitom
ali i kod običnih građana. Jer, nikako se ne sme smetnuti sa uma da se od
uvođenja višestranačkog sistema, više od polovine stanovništva sa pravom glasa
opredeljuje upravo za one koji su i u bliskoj prošlosti bili najodgovorniji za sve
promašaje i poraze, dovodeći državu na samu ivicu potpune katastrofe.

Ostaje činjenica, nimalo utešna, da su i drugi narodi imali te periode

potpunog otsustva perspektive i sagledavanja budućnosti. Američki analitičar
prirode masovnih pokreta Eric Hoffer izneo je tezu, sasvim lako dokazivu, kako
“nadmoćan pojedinac, bilo u politici, književnosti, nauci, trgovini ili industriji, igra
veliku ulogu u oblikovanju nacije, ali to čine i pojedinci na drugom polu - gubitnici,
neprilagođeni, otpadnici, kriminalci, svi koji su izgubili mesto, ili ga nikad nisu ni
imali, u redovima poštovanja dostojnih ljudi. Igru istorije obično igraju najbolji i
najgori, nad glavama većinske sredine...

Manje vredni elementi jedne nacije mogu upadljivo da utiču na smer

njenog kretanja upravo zato što su lišeni poštovanja za sadašnjost...oni
su među prvim regrutima revolucija, masovnih seoba i verskih, rasnih i
šovinističkih pokreta, i svoj žig utiskuju u ove potrese i pokrete koji oblikuju
karakter i istoriju jedne nacije.” Drugim rečima, to je ono, što su još stari Grci
nazivali “vladavinom najgorih”.

To je taj naopaki sistem vladavine u koji je upala i Srbija. Koliko je političara

sa sumnjivom ili izrazito kriminalnom prošlošću, u samom vrhu vlasti, koliko
dokazanih lopova, pa i pravih ubica među novim bogatašima, istaknutih šovinista
među piscima, kritičarima, ličnostima sa estrade.

Kada se uspostavi takav poredak i odnos snaga, ne postoje dobre opcije u

izbornim utakmicama nego samo biranje između većeg i manjeg zla, jer i u zlu
postoji nekakva hijerarhija. Po prirodi stvari, u ovakvim društvima najmanje su
poželjni oni koji govore istinu, koji ne prihvataju laž, licemerstvo i zločin. Još je
Shakespeareov savremenik Johnson pisao kako je “patriotizam poslednje utočište
protuva”, a da se iza tobožnjeg vatrenog patriotizma kriju nečiste savesti i lažni
rodoljubi koji svome narodu nanose najveću štetu.
40
 Zeničke sveske

Kakva je sudbina onoga ko u ovakvim, mračnim vremenima ne pristaje na

kolaboraciju sa političkim i intelektualnim elitama koje u svojim rukama drže
i vlast i moć?

Glas “neprilagođenog pojedinca” pokušava se na svaki način ućutkati ili

marginalizovati. Pokušava se njegova izolacija, kompromitacija podmetanjima,
lažima. Zasipaju ga blatom i prljavštinom. Neprilagođen pojedinac u društvu
korupcije, laži, licemerja i različitih manipulacija, ostaje čovek neukaljane savesti
i čvrstih uverenja. Ne pristaje na trule kompromise a smisao svoga otpora vidi u
razobličavanju političke, socijalne i kulturne demagogije i pojave lažnih mesija,
proizvoda mutnih, haotičnih i konfuznih vremena.

Zločinačka lektira

Za onoga ko je propustio da pročita neku od stotinjak knjiga sa izrazito

antisemitskim i nacističkim sadržajima koje se mogu naći na ovdašnjem
književnom tržištu, pojavila se jedna antologija tekstova, kompilacija načinjena
makazama i lepkom iz takve zločinačke literature. Autor je izvesni Dejan Lučić,
bivši trgovac nekretninama i od ranije izdavač literature o svetskim zaverama i
Novom svetskom poretku. To je u našim prilikama očevidno unosan posao na
kojem se može dobro zaraditi.

Dve knjige Kraljevstvo Hazara izložene su u uglednim knjižarama u centru

Beograda. Jedna od tih knjižara je u samoj zgradi Akademije nauka, u knjižari
iznad koje još uvek stoji firma “Naučno delo”. Druga, takođe u centru, u
Cepterovoj knjižari, u istoj ulici gde je i Savez jevrejskih opština.

Na blizu hiljadu strana ove “studije” prikupljeno je sve ono antisemitsko

đubre obavezno prisutno u lektiri takve vrste. Tu su odabrani odlomci iz domaće
okupacijske antisemitske literature, te preuzeti tekstovi iz stranih klasika
ovoga žanra. Najveći deo “studije” zasnovan je na opštim mestima dobro
poznatim iz Protokola sionskih mudraca o jevrejskoj zaveri protiv čovečanstva,
želji da se zavlada svetom u čemu, “dokazuje” autor nije pošteđena ni Srbija.
Naprotiv, sve ono što nam se poslednjih godina dešava samo je, navodno,
delić te globalne zavere.

41
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Kako bi otklonio kritiku da je reč o najprimitivnijem antisemitizmu,

sastavljač ove antologije rasističkih podlosti saopštava nam “naučnu” istinu
kako Jevreji i ne postoje, pa prema tome nema ni antisemitizma! Jevrejsko ime
i nasleđe preoteli su Hazari, pripadnici jednog malog pljačkaškog, lopovskog
i prevarantskog plemena tursko-mongolskog porekla čija je država postojala
između VII i X veka na prostorima centralne Evrope i koji su prihvatili judaizam.
Tokom vremena, oni stari Jevreji su nestali, a njihovo mesto su zauzeli ovi
prevaranti koji se lažno predstavljaju i koji čine devedeset procenata svetskog
jevrejstva. Hazari su, eto istine, uljezi najgore vrste, paraziti sa osnovnim
ciljem - unutrašnje podrivanje onih kultura i ekonomija u koje su se uvukli i
dominacija nad čitavim svetom. Patriotska je obaveza borba protiv ove ljudske
pošasti, prave ljudske kuge.

Da li ima dobrih Jevreja? pita se autor. A odgovor je: “Zar može biti dobar
narod koji u svojim zakonima dozvoljava i preporučuje licemerstvo, zelenaštvo,
krijumčarenje, podmićivanje, krivokletstvo? Zar mogu pod takvim okolnostima
i uslovima i pojedinci takvog naroda biti dobri? Možda spoljašnje, ali u svima
njima je jedan isti duh, specijalni jevrejski zloduh, koji se kod jednih u većoj, a
kod drugih u manjoj meri ispoljava, bolje rečeno koji je kod jednih bolje, a kod
drugih lošije maskiran...Zar mogu biti dobri ljudi oni koje njihovi zakoni uče da
obeš~ašćuju žene tuđih naroda, štaviše, strašno je i reći, da im je dozvoljeno
da oskrnave nevinu dečicu od 3 godine i 1 dana, što ni zver ne čini, a kamoli
čovek”. I sve nadalje u tom smislu.

Pisac nam otkriva i dugo čuvanu tajnu Mosada, plan “Srbija - novi Izrael”.
Izraelska tajna služba i jevrejski lobi odlučili su, kada uskoro započne rat između
Amerike i Irana, da zbog opasnosti od atomskog zračenja, Jevreji napuste svoj
istorijski Izrael i nasele se u Srbiji. Ovaj plan, piše u Kraljevstvu Hazara, datira još
od prvog arapsko izraelskog rata. Izraelci su već počeli pripreme za ovu veliku
akciju i “finansijska okupacija Srbije” je obavljena, jevrejska “peta kolona” je
svuda, pod firmom nevladinih organizacija, svuda je razapeta “Soroseva mreža
u Srbiji” i “agenti od uticaja”, poznati novinari, pisci i političari čija se imena
navode, rade na ostvarenju plana. Kada se plan ostvari, a taj čas je blizu, sudbina
Srba biće zapečaćena: Srbi će postati robovi ili će nestati.

42
 Zeničke sveske

Šta da se radi, pita se zabrinuti autor. Pred “strašnom pretnjom antisrbizma”

poručuje: “Zato Srbi, na noge, mi smo okupirani, ali osmotrimo kad i - koga treba
da udarimo! Ne ranije - ne kasnije. Narod koji zna cilj - naći će put”.

Za taj dan “konačnog obračuna” priloženo je i uputstvo “Identifikator Hazara”,

10.000 jevrejskih prezimena, među kojima ima i “mnogo prisvojenih srpskih
prezimena”, da bi se na vreme prepoznali neprijatelji.

Takve i slične antisemitske, rasističke, opasne budalaštine ispunjavaju 1000

stranica Kraljevstva Hazara. U starom ili novom ruhu to su istovetne “naučne
istine” na kojima se zasnivala nacistička ideologija i kojima je opravdavan i
objašnjavan Holokaust. Poruka je da čovečanstvu nema spasa dok se ne
oslobodi ovih izroda ljudskog roda. Ili, jednostavije rečeno Kraljevstvo Hazara
poziv je na novi Holokaust.

Dakle, ako se govori o “našem” nacizmu i fašizmu, valja imati na umu

da ta ideologija mržnje, rasne čistote i etničkog čišćenja nije samo uvoz iz
inostranstva, niti je nešto bezopasno i marginalno, kako se često čuje, nego
je ideologija čvrsto usađena i u dobrom delu izdavačke delatnosti povezane sa
sve brojnijim nacističkim grupama. To je ona zločinačka lektira koja je teoretska
podloga nacističkom organizovanju i delovanju. Dok god bude ovakvih knjiga
koje otvoreno propagiraju rasnu mržnju i istrebljenje čitavih naroda biće i
nacističkog nasilja. Novi nacizam i novi rasizam nisu ništa drugo nego malo
doterani i preobučeni stari nacizam i stari rasizam.

Zločin i kazna

 Nekada, dok se uveliko govorilo o bratstvu i jedinstvu, širom zajedničke

domovine podizane su škole, domovi kulture, sportske hale i zadružna dobra kao
zaloga bolje budućnosti i boljeg života.

Ko je mogao i načas pomisliti da će ove objekte jednog dana u ne tako dalekoj

budućnosti naseliti hiljade izbeglica, a da će mnogi od njih postati koncentracioni
logori, stravična mučilišta u kojima će na nedužnim ljudima svoj sadizam
iskaljivati frustrirani i zločinački pojedinci u službi nacionalističkih, velikodržavnih
projekata. A to se,eto, dogodilo.
43
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Koliko će vremena proteći dok se spere krv sa zidova osramoćenih domova

kultura, izbrišu tragovi patnji i mučeništva u nekadašnjim sportskim dvoranama,
prekopaju i istraže masovne grobnice na zadružnim i poljoprivrednim dobrima?
Mnogo vremena, verovatno više od jedne generacije, jer se sećanja na zločine
ne mogu tek tako izbrisati, niti sama od sebe izbledeti kao da ničega nije bilo.

Kako će đaci sedeti i učiti u učionicima u kojima su još vidljivi tragovi

iživljavanja nasilnika? Hoće li se u dvoranama nekada za to namenjenim ikada
više održavati filmske i pozorišne predstave, zabavne priredbe, koncerti? Sa
kakvim će osećanjem dolaziti na stadione oni koji su tu nekada bili zatočeni
i mučeni? A kada se sa njiva uklone tragovi masovnih pogubljenja, kakvi će
plodovi iz ponovo zaoranih njiva nicati?

U tome je suština okrutnog cinizma nasilnika. Kontaminirali su svaki deo

prostora koji su pregazili. Unizili ljudskost, posramili dostojanstvo nedužnih žrtava.
Zato, zločin koji prođe bez kazne, pretvara čitavo društvo iz kojeg zločinac dolazi u
zločinačko društvo.

44