Bela Hamva

PATAM
Preveo s maarskog Sava Babi

Sadraj
PATAM I Direktni moral i loa savest ontvarijev veliki kedar Teorija i teorija Humanizam Nemakarstvo Ajnpren supa Lajo Sabo, ili jedini sistem Mesijanizam i diktatura Corona borealis Spaljivanje dela Krevet Naknadno opravdanje strasti doba Zeleno i ljubiasto Oekivanje Nastanak drava Protektorat Fiziognomija D. J. ili posveivanje Porudbina Valdtajn-sonata Demosten Intervju Metapoezis alabrak Gospoda Boga Klanjanje pred preporodom Besi Dosta tih priloga Tangi, ili mistika logike Sonata za dva klavira Disertacija o dravnoj administraciji Dodatak o osrednjosti Three Points Orfej PATAM II PATAM III Predgovor za Zloin i kaznu Bezobzirni ivotno delo Napomena uz ivotno delo Pismo J. V. Trenje brati Nikogovi Pogovor o Nekogoviu Izmirenje

ovek koji je otkrio pokidane niti oveanstva panta

PATAM I
(1958-1964)

Direktni moral i loa savest

1 ovek nigde dospeo nije. Ko je netaknut, on je neobrazovan, ko je obrazovan, on je korumpiran. Pred netaknutim treba porei obrazovanje, pred obrazovanim treba porei netaknutost. ovek nigde dospeo nije. Uopte se ne bih mogao sloiti s tim da to neko pripie prinudi sveta koji je od nas nezavisan. Nezavisnim od nas se moe smatrati slobodni pad, mada imam prigovor i protiv te definicije. Ali bih se odluno protivio ako bi neko utvrdio da smo nevini u nastajanju sveta. Ja bih posumnjao ne samo u zdrav razum, nego i u potenje oveka koji bi doveo u sumnju da smo mi napravili i neprekidno pravimo ovaj svet. U odnosu na to da je svet ovakav kakav jeste, nisam sklon da prihvatim nikakve optube s bilo ije strane. Nije trebalo tako spremno pridoneti da to ovako bude, i ne treba tako spremno pridonositi da to ovako i ostane. Pokoravanje se gotovo nikada ne dogaa s odlunou. Riard III je redak. Riard III je ovek koji se odluno unosi u to to be a Pillain - a sada u biti nitkov. Ekonomski i socijalni interesi, na ovoj kaljavoj strmini koja jeste vreme, zauzimaju mesto u prvom planu, i mogu se zadovoljiti samo na utrb moralnog kvaliteta. Prvi korak svako ini samo izuzetno i samo jednom. Nikad vie. Razumljivo. Vidi da s prihodom kojim se pribliava egzistencijalnom minimumu moe da se sakrije na beznaajnom mestu i eventualno moe sauvati i svoju netaknutost. A onda se mora odrei od toliko primamljivih dobara. Jer vidi i to da za svaku prednost, kojom prevazilazi socijalnu beznaajnost i egzistencijalni minimum, ne plaa radom, nego odustajanjem od svoje moralnosti. I tu nema izuzetka. Nije istina, bar za sada, da je osnova svake dobro zasnovane drutvene situacije i prihoda odustajanje od moralnih vrednosti. Neosporno je, meutim, da svaki prihod pribavljen iznad egzistencijalnog minimuma i svaki pokuaj izlaska iz beznaajnosti ne zavisi od stvarnog radnog uinka, nego od prilagoavanja korupciji. Rad se uopte ne plaa, ili ako se i plaa, plaa se veoma loe. Uopte se plaa, i to katkada veoma dobro, prema tome koji stepen korupcije je ovek u stanju da realizuje. Izgleda da postoje samo dva sluaja - prihvatati siromatvo, povui se u bezimenost i odustati od svakog astoljublja moi, ili pak to be a villain, i s dijabolinom nostalgijom kroz sebe samog dopustiti slobodan protok silama demoralizacije. U svemu tome je tuno da ovaj ovek samo retko biva zloinac, najee je tek varalica i vetrogonja. Ono to ovek tako poini nije greh. U grehu, veli Bataj, uvek ima neto zanimljivo. Ovo ovde je savreno beznaajno. Greh ima svoju dubinu, od ovoga se ovek samo ukalja. Postoji i jadniji ovek od razbojnika, parazit. A onaj koji to ini, nosi u sebi slomljenu egzistenciju. Za nedarovitog oveka to nije naroit potres. Nema ta da izgubi. to je neko manji, to ima manje pretenzije, to manje uzima samog sebe ozbiljno, odnosno to je vie urnalista i to je vie bez teine, on e mnogo lake podneti korupciju. Mali dar e se razdrobiti i od njega nee ostati nita drugo do rutina. to je neko talentovaniji, pristajanje je sudbonosnije. Znak raspoznavanja visokog astoljublja jeste to ono sve drugo izvan istine podnosi veoma teko. Posle prvog koraka, ma koliko bio izuzetno nainjen, jedva je mogue zaustavljanje. Bezgranina je ovekova asimilaciona sposobnost. Hekel veli da ovek, ako ne sagori u pepeo, i na pakao bi se navikao za nekoliko sati. Put do najnie take se pree za razliito vreme. Ali ako egzistencija odustane od svoje netaknutosti, otpor postaje sve slabiji. Podlost postaje konstantan inilac dok se ne pretvori u neki izam. I onda svako, zavisno od toga da li se pripremio za korupciju kratkog ili dugog daha (eventualno uzimajui u obzir zahteve jednog sledeeg reima), primenjuje razne tehnike bravure ivota i moe biti u ortodoksnom afinitetu s jednom spoljanjou (s kojom se obino vara), i

moe se nadati da mu je vena poremeena zaslepljenost. ak moe da izigrava lano pokajanje. Ako neko socijalno napreduje i ekonomski se uzdie, savest ga obino ne tei. Savest je specifina monomanija. ovek bi rekao da je ona u tanoj opoziciji prema svetu. Nije pragmatina, pogotovo nije materijalistika, a povrh svega sve to uopte ne krije. Nema u njoj oportunizma, nije ni realna, ni malo nije realpolitika, ak toliko da to ve nije ni trezveno. Njen taktiki oseaj je nitavan, blagostanje mnogo ne potuje, da se slava i ne pominje. Savest se nikada ne prilagoava, ne moe se ni prinuditi na prilagoavanje, i ako se ovek prilagoava, savest se u svakom sluaju suprotstavlja. Ko se pokori, nema dobru savest. To je sigurno. Loa savest je u prvom redu privatna stvar. ovek je prinuen da samog sebe opravdava pred svojom saveu. Treba da iznosi argumente za svoje prilagoavanje i samog sebe da odbrani nasuprot svojoj savesti. Ako se prilagoavanje i dalje nastavlja, produbljava se dijalektiko dranje zauzeto prema savesti, i oveku je neophodna sistematska odbrana. U poetku je bilo dovoljno ako je ovek izneo izgovore o preivljavanju. Kasnije se pak morao pozivati na porodicu. Na koncu poinje da izgrauje takozvani pogled na svet. U mnogim sluajevima postaje religiozan. Poredak stvari je takav da ovek ne samo to lae, nego povrh toga mora i da dokae kako je on u pravu. Nije re o neurozi za svakodnevnim hlebom. Ako bi samo to bilo u opasnosti, lako bismo se meusobno razumeli. Pogledi na svet se ne grade u interesu istine, nego protiv loe savesti. Pogled na svet je nauno zdanje u kojem ovek skriva svoju strepnju. ovek koji se prilagoava ivi u uverenju da je njegova korupcija spolja nevidljiva. A nasuprot tome stoji injenica da prva stvar koja se na njemu moe zapaziti jeste ba korupcija. Ve izdaleka, ve s lea, ve po dranju i po koraku na svakome se moe stopostotno zakljuiti ak i kako je zapoeo svoju karijeru, dokle je dospeo i na ta se priprema. Naroito postoji jedan ovek koji sve to smesta zapazi. To je onaj ovek na iji je raun poinjeno prilagoavanje. Loa savest provocira, i to moralno provocira onoga ko nije sklon prilagoavanju, i oveka prisiljava na stanovite direktnog morala. Direktni moral nije projekcija loe savesti. Zaista postoje ljudi koji naspram korumpiranog prilagoavanja zastupaju moralnu osudu. Bilo ko da je, jedna stvar je pouzdana, ovaj ovek ne uestvuje u prilagoavanju. Da li je sam svesno odustao od sveta, ili je ispao zbog neumenosti, neizvesno je. injenica je i da se upravo zbog toga morao odrei od dobara. Ali ne samo od dobara. Izvan sveta, odnosno izvan drutva. Izgubio je ne samo nadu u ljudski ivot, nego i da ivi s ostalima. I to da je u gubitku, hteo-ne hteo, mora o tome da vodi rauna. Ko se prilagoava, on ivi, ma koliko da je prljav ivot, on dosee dobra, ako i ima lou savest, zajedno je s ostalima. Ko se ne prilagoava, bilo zbog odvratnosti, bilo zbog drugih razloga, iskljuen je iz zajednice, u apstraktnom je dijalogu, samo kao protivnik i tuilac. Ko se pokori, on prilagoavanjem odustaje od svoga bia i na koncu ga gubi. Ko se ne pokori, zadrava svoje bie, ali ne zna ta e s njim, jer je sam. Neko ili ivi, i cena ivota je ukaljanost, ili ne eli da se ukalja, ali onda je prisiljen da se odrekne ivota. To je direktni moral i loa savest Neizmerna je udaljenost izmeu loe savesti i direktnog morala. Loa savest ivi u otimaini sveta. Direktni moral ivi u naputenosti od istine. Ima onih koji se sjajno oseaju u direktnom moralu. Uivaju u tome to su izvan i to mogu da sude. Naroiti je trijumf kada ovek moe da krgue zubima. Biti zapostavljen! Biti ugnjeten,

siromaan! Niko ne moe da izdri bez dubokih rana. Direktan moral je mesto odgajivanja pobune i revolucije. Svaki pobunjenik i revolucionar nalazi se na moralnom pijedestalu i to je u njemu direktni moral. Pokoravanje nije zloin, nego skandal. Ko se prilagoava, on nije zloinac, nego podlac. Zbog toga njegovo mesto nije pred sudom, nego uzbunjuje. Ovo negodovanje je klica pobune. Niko ne moe da proe a da ne kuje osvetu. Ako bukne osveta, revolucija je tu. Revolucija nije klica pobunjenika, nego korupcija pravi pobunjenika. Pobunjenik nije loa savest koju je probudila korupcija, nego razjarenost oveka koji je lien ivotnih dobara i iskljuen iz zajednice. Revolucionar misli da zbog toga to je neko bedan, istina moe biti samo na njegovoj strani. Ali u onom trenutku kada revolucionar osvoji svet i sredi se, smesta zaposeda dobra i poinje da ih brani, loa savest se u njemu odmah budi i smesta provocira direktni moral. Nikada jo nije protutnjala revolucija a da se to paradigmatino nije ponovilo. Uzalud ona i dalje objavljuje svoje ideje. Oglaavanje vie nema ton direktnog morala, nego loe savesti. Ako revolucionar doe na vlast, smesta se pokori svetu i sve poinje iz poetka. Verodostojnost je obaveza da ovek samog sebe realizuje. Ovaj zadatak koristi sve ivotne snage, i rezultat je i tada ponajee fragmentaran. Uasno je, ali je tako. Ali bilo kako da je, to je slava ivota, bila i ostala. Ko se pokori, on ne prihvata verodostojnu obavezu (engagement authentique) oveka. Neizvesno je zbog ega. Moda je zadatak isuvie krupan. Budui da je u svetu tako teko da ovek bude on sam, ovek se otiskuje u korupciju. Ako ve ne moe biti on sam, bar da proguta sve to moe. Nije u stanju da prizna budui da je svet onakav kakav jeste, ovek je prinuen da ini ustupke. Ali ustupa samo onoliko koliko je bezuslovno neophodno za odravanje ivota. U tome je nevolja. Ako bi ovako popustio svetu, smatrao bi to izuzetnim inom i dopustio bi da mu taj in potone u nita, a ostao bi on sam izvan toga i zadrao bi svoje izvorno mesto. Umesto toga on sebe poistoveuje sa svojim inom i poinje da ga brani. Nije u stanju da otvoreno lae, da zna za to i da to podnese. Jedini akt pokoravanja jo bi imao opravdanja ako ne bi bio povezan s tehnikom praksom ivota na koju ga prisiljava loa savest, koja svoj in korupcije poinje da opravdava pred samom sobom i kad taj in ne bi pokuavala da prikae kao ispravan uz ukljuivanje dijalektike pogleda na svet. Ko izda samog sebe, on se nikada nee osloboditi od onoga koji sve to vidi. Emanuel Munije geografiju ina obeleava s etiri take. Prema ove etiri take svaki in je: 1. preoblikovanje spoljne stvarnosti, 2. oblikovanje ljudske linosti, 3. pribliavanje oveka oveku, 4. pojaavanje sveta vrednosti. Mereno ovim stepenima irine i duine pokoravanje: 1. spoljni svet ne preoblikuje u pozitivnom, nego u negativnom smeru, odnosno ne ini ga istijim, nego razorenijim, 2. pokoravanje demoralizuje ljudsku linost, 3. pokoravanje udaljava oveka od oveka, 4. pokoravanje ne pojaava vrednosti, nego ono to je za odbacivanje. To je ono to direktni moral najjasnije vidi: pokoravanje izbacuje oveka iz njegovog izvornog oblija i kompromituje krajnji rezultat ivota. Pokoravanju to niko nikada ne moe oprostiti. Od pokoravanja nikada nee niti moe biti veliina. To je par excellence antitragina egzistencija, odnosno skandalozna egzistencija. Direktni moral je vie ludilo. Nema nieg poniavajueg do podneti kako pokoravanje svojom virtuoznom tehnikom ivota prekriva veliki ivotni put i kako stavlja ruku na dobra ivota, i kako

zaposeda mesto ivota, kao da je sve njegovo, i uzima deo od onoga odakle su svi drugi iskljueni. U oveku koji ne ume da se odbrani na odgovarajui nain, pribira se otrov za deset hiljada inkarnacija. Osveta. Osveta je, kae Nie, protest htenja protiv vremena. Svaki muenik neka dobro promisli nije li ono osveta to u njemu deluje? O, kad bi neko umeo da oveka spase od osvete! Pokoravanje izbacuje oveka iz njegovog izvornog oblija i kompromituje rezultat ivota. Ali onaj ko se ne pokorava i ne prilagoava, odrava svoju istu savest i uva svoju netaknutost i staje uz direktni moral, on postaje aneo osvete. Direktni moral se narcisoidno pridrava svoje herojske i grevite istote. Direktni moral nije socijalan, nego egocentrian. Zbog toga, ako uzme maha, ne stvara zajednicu, nego revoluciju. Direktni moral, kao i loa savest, iskljuuje veliinu. Direktni moral je osrednji i demonski. Ko se pokori, on ukalja ivot. Loa savest je nemir ukaljanog ivota. Direktni moral je strah od ivota oveka koji je iskljuen iz zajednice i lien dobara. Pokoravanje je neoprostivo. Onaj koji se pokorio na kolenima treba da trai oprotaj od istine koju je povredio. Sve dotle se ne moe vratiti domu. Direktni moral e se raspriti tek onda ako bude pozvan da stupi u svet ljubavi, i stvarno u njega stupi. Tek tako e moi izbei vatru pakla. 2 Re svet se koristi u dva smisla. Prvi smisao je grko kosmos, drugi je mesto gde ivi ovek, ali mu to nije dom. S prirodom, odnosno s kosmosom, kao to se kae, nema naroite nevolje, ak ni s vruinom, s mrazom, s poplavom, sa zemljotresom. Ono s ime ima nevolje uvek je svet. Bilo je onih koji su, kad je posle bombardovanja izbila oluja i nebo grmelo, plakali od olakanja. Prasak od grmljavine neba je tako umirujui u odnosu na bombe. Kako sam mogao da nagovorim sebe, pita Gabrijel Marsel, da prihvatim ovu suludu zbrku? Ono to je u svemu najudnije jeste da je svet takav kao da se po sebi razume, jo nema nita to bi se manje moglo prihvatiti. Ne okolina, ne dalji razvoj oveanstva, ne priroda, ne drutvo, ne zajednica, ne drava, ne ljudi, ne doba, ne civilizacija. On je od svega optiji i vei, gipkiji i tvri, ali je od svega vie tu i vie nepoznat, vie neprijateljski i vie uasan. Ovde niko nije u svom domu. To je ono to posebno treba nauiti, jer ovek o njemu izvorno nita znao nije. On je novoroenog doekao na pragu, ali da je bio znao, nikako ne bi doao ovamo. Svet je ono to treba upoznati, ve sasvim rano, u kolevci, ono to oveka mui u porodici, ono to ga skoli u koli. ovek nosi sa sobom sliku ivota koja raa nastanak ivotne radosti, i ova slika je u svakome istovetna. Meu nama nema razlike. Praslika koja se nalazi u nama o naem istinskom ivotu jednaka je u svima nama. To je ono to ovek ozbiljno uzima i uva, to hoe i neguje, i to voli, i od koje ne bi eleo da odustane. ovek se raa s poverenjem da e mu ovo biti dom i da e sa zadovoljstvom iveti ivot koji je doneo sa sobom. Umesto toga verovatno u prvih pet minuta ivota primeuje da ga ne moe iveti. Kao da je celokupna sila ivota skoncentrisana na to da nagrize i potkopa ivot u njemu, da ga destruira i zadavi, potisne i slomi. U doba velikih katastrofa nevolje s prirodom jo nema, jer su one uvek elementarne. Ako proradi vulkan, ili naie talas poplave, tajfun, padne meteor, podzemni svet se nee pokrenuti. Ono zbog ega postoje nevolje s ovekom ak i u prostim stvarima jeste to nema takve malenkosti koja ne bi mogla pokrenuti podzemni svet. Pogled devojakih oiju moe izazvati takvo uzbuenje koje moe prizvati demone tame. Prirodna nesrea mine, ovek se smiri. Probueni demon, pak, ostaje. Jedino to ovek moe da uini jeste da se prilagodi. Ali ako se prilagoava, nalazi se u opasnosti da izgubi svoje bie. Nita nije blie samoubistvu od pokoravanja svetu, kako se ono u trenutku

otelotvori. U kineskoj i japanskoj batini poznavanje sveta je bilo posebno znanje. Obiaj, dvor, ulica, kancelarija, moda, politika, karijera, ponaanje, ljubaznost, fraze. Svesno su znali da je sve to sasvim drugo, kao da je prirodno, kao kineski osmeh, u tolikoj meri da u prvom trenutku nehotino kod svakoga izaziva otpor. Nije teko nauiti obiaj, nego ba taj obiaj koji vie nije obiaj, ve neto drugo. Time ne samo da se ne pokriva ono ljudsko, nego je dovedena u zabludu i stvarna situacija, postoji u njoj neto sto je nepodnoljivo uvredljivo to oveka izbacuje iz njegovog ljudskog oblija. Jedna stvar je iveti i druga biti u svetu. To dvoje jo niko nije pobrkao. Ko je naisto s tim ta je svet, on se uva da s njim stupi u kontakt. Za uang Cea se pria da je odbio da bude ministar i nije prihvatio nikakvu slubu. Mora se pribei naroitom metodu da bi oveka ostavili na miru. Treba izbegavati svaku upadljivost, treba utati, ne sme se izazovno oblaiti, ali ak ni lepo, ne sme se hraniti bolje nego to treba, udobno stanovati, sebe negovati. Samo tiho i daleko i jednostavno. Biti pustinjak, jogin, usamljen. Ipak. Ne moe iveti kao zvezde. Gde se s jedne strane suoava glad za ivotom, s druge povreenost, s jedne strane karijera, s druge zavist, s jedne strane korupcija, s ruge osveta, s jedne strane podlatvo, s druge pobuna - tu nastaje svet. Svet je napetost direktnog morala i loe savesti. Svet je ono mesto gde se sve pokvari. Dobre namere se smrve, loe postanu jo gore. Jo nije bilo veliine koja se ne bi deformisala. Ozbiljnosti koja se ne bi pretvorila u nevano. Veliki filozofi. Religije. Sveci. Svet je mesto lai. La ovde nije moralno loa, nego je baza moralno loeg. Nije greh, nego je neto odakle nastaje greh. to je naizgled slaa, ona je odbojnija. Kao chinoiserie, to je prijatnija, ona je podlija. U svetu je sve drugaije nego to jeste. Konfuije i Sokrat su tvrdili da sva nevolja dolazi otuda to su rei izgubile svoje izvorno znaenje. Drugo misle i drugo znae. Svet je ono mesto gde rei gube svoj izvorni smisao. Kad bi se uspostavio njihov smisao, svet bi nestao. La nije greh, ne sukobljava se s moralnim zakonima, ali nije ni bioloki defekt, i zbog toga se ne sukobljava s biolokim zakonima. Nalazi se izmeu to dvoje, osobena i posebna teritorija kao to je i svet osobena i posebna teritorija izmeu prirode i morala. Zbog toga ono to je lano i pseudo i zabludno nije loe i nije bolest, nego falsifikat. To je ono zbog ega se moe ponajvie patiti. Na specijalnoj teritoriji izmeu greha i bolesti nema postavki i nema zakona. To je mesto egzistencije. To je mesto sveta. To je mesto izmeu prirode i duha, mesto pokvarenosti i podlatva na najosetljivijoj taki ivota. Pravo o svemu tome ne zna nita. Krivini zakon se obara na grabljive zveri, i ne primeuje bakterije. Iako ono to kvari oveka nije razbojnik. Nie kae, i za njim odmah mnogi misle, da ono to se naziva grehom u savremenom stanju drutva, sve je vie konana mogunost ispada, oajni i neotesani pokuaj da bi se neko izvukao iz ove jame pokvarenosti, i da, pretpostavimo, po cenu ubistva pribavi jednu vrstu nove prirodne nevinosti, jer je ak i greh podnoljiviji nego iveti utke u ovom kalu i praviti se kao da je sve u najboljem redu. Grenici su, kae Nie, u dananjem drutvu isti ljudi, bar su oni koji najvie ude za istotom, ali u svakom sluaju prosti muki ubica je neizmerno istiji od, recimo, politikog ili ekonomskog karijeriste, da o knjievnosti i ne govorimo, ili od javnog funkcionera, pogotovo ako neko pomisli kako je ovakav ubica nezgrapan, koliko je poteno i dirljivo ogranien u odnosu na onoga koji zbog svoje karijere mora da smrvi i samelje i polomi u paramparad sve ljudsko u sebi samom, i nema elije koja nije izgaena i popljuvana, i nita

u njemu nije ostalo to se ne bi moglo kupiti, moda daleko ispod cene. Bilo iznenaujue ili ne, ali u svakom sluaju je injenica da na ovoj egzistencijalnoj sredini, izmeu morala i biosa, o postupcima kaljanja ivota znaju samo narodi koji raspolau visokom i razvijenom batinom, samo Kina i Indija, Grka i Rim, u novije doba Francuska i Engleska. Ako kultura uopte ima definiciju, jedna bi mogla biti da li jedan narod ima meru ne samo ta je moralno dobro i loe, ta je zdravo i bolesno, nego i ta je ono to isti ili kalja zajedniki ivot. I ono to karakterie ivot kulturnih naroda da su svesno sposobni da se brane od kaljanja. Da je u Kini i Indiji postojala za to egzistencijalna osetljivost, optepoznato je, ali i to da je grka i rimska knjievnost bila prepuna upozorenja da oveku neposredna opasnost ne preti od greha, nego od egzistencijalne korupcije. Francuski moralisti, engleski satiriari nalazili su se na straarskom mestu odakle su mogli paziti na istotu ivota i svakoga su ve prilino rano nauili kako da se odbrani od korumpiranog oveka. A nekulturnost svakog naroda i doba oznaavalo je upravo to to je ovek bio nezatien - ne od grehova protiv kojih su nastupali paragrafi krivinog zakonika - nego od podlatva korumpiranog oveka, i nije postojala mera za grubost i neuljudnost, za indiskreciju i nametljivost i licemerje i za onaj nitkovluk koji se teko moe odrediti nijansama, koji su ovekov ivot mnogo dublje dovodili u opasnost od grehova. Nedostatak kulture u prvom redu znai da ovek ostaje bez odbrane naspram obeenjaka i gadova. Zajednica nije nauena da ih izoluje. Ljudi ih se plae i poputaju im, i pokunje se i uzmaknu, gotovo da im se dive. Moralnih zlodela ovde nema vie nego kod drugih naroda. Ali je zastraujui nivo ivota. Jer je greh tako brutalna povreda moralnog poretka, protiv koga ume da se bori svaki narod. Protiv egzistencijalne korupcije koja kalja ivot nekulturni narod je bespomoan. On je beznadeno izloen malim lupeima i vetrogonjama, podmuklim nametljivcima i bunim razmetljivcima, intrigantskim staretinarima i drskim nepotenjainama. Bivstvo ponajpre lii na ivu vodu, bar utoliko to ne prima nikakvu prljavtinu, i u najkrae moguem vremenu rastvori svaki otrov i preradi ga i neutralie. Svojstvo izvora i planinskih potoka i jezera jeste ako u njih i upadne ubre, voda im se moe piti ve nekoliko koraka dalje, i posle nekoliko trenutaka dejstvo otrova nestaje bez traga. Bivstvo moe da izdri svaki kal, i sve u njemu postaje isto. U Indiji re sat znai bivstvo. Doslovno znai ono to jeste. Ali znai i dupke ispunjen sobom, ali i jednostavan i blistav, i znai i istina. Asat pak znai neistina i nepostojanje. Zato se kae da onaj ko se uzdigne u krug bivstva, ne moe vie da poini ni greh ni greku, ne moe pomisliti i ne moe rei neto to je neumesno i to nije istina. U bivstvu je sve isto i pravo i istina, i bivstvo sve to bi na njemu moglo naneti mrlje usisa kao vazduh paru, i on sam ostaje bez mrlja. ivot je beskrajna mogunost osetljivosti i ukaljanosti. Bilo gde da neko poini bilo ta to izazove poremeaj, smesta se sve zatamni. Moe se osetiti na hiljadu kilometara i na hiljadu godina. U bivstvu se svaka prljavtina rastvara, ivot ne moe da rastvori prljavtinu. Tama i teina ostaju ovde, ostaje ovde ono s ime se ovek sudara, to se svali na oveka, to mu zatamni pogled. Nema nita ranjivije od ovog isparljivog i neuhvatljivog i lakog neega to ivot jeste, i nije drastina povreda ono to ivot tako teko podnese, nego je to duga tortura podlatva. Zato nita nije opravdanije od straha za ivot. Nita nije razumljivije od srdbe proroka. Prorok ne prigovara imanju i slavi, vlasti i principima. Korupcija kvari onaj ivot koji svi zajedniki ive, u kojem svi sudeluju, u kojem svako ima elementarne zahteve za istotom, i za koji svi, koji su osetljivi na istotu, treba da se boje. Strah za ivot preko odreenog stepena moe biti duevna bolest, sa simptomima goropadnog ludila, kao kod Jezekilja, Savonarole, Niea. Ali treba imati loe oko pa strah za ivot pobrkati sa ljubomornou za ivot direktnog morala. Nije to slepilo koje bi najradije izbrisalo svet iz bivstva. To je naivna privrenost primordijalnoj prirodi ivota, idili. Direktni moral nije zabrinut zbog ivota, nego je uvreen i eli da izbije na povrinu, ljubomoran je na dobra i slavu i mo. Nije to astoljublje. Ko strahuje za sam ivot

(sakralnu radost, med, kao to kae hindu kultura), on mrzi, ali mrzi bez srdbe, ali ne zato to je skraen, nego to je zatrovano zlatno doba. Svet je ono to smo do sada ovde napravili, i ono to - svi znaci na to upuuju - dalje pravimo sa samouverenom suludou, nasuprot tome to gotovo svi koji su imalo inteligentni vide ve kako veoma malo treba pa da nam se sve srui na glavu. Jer budui da su sve teme izgubile svoj znaaj, ostala nam je jedna jedina zajednika stvar za dogovor, kriza. Izvan toga sve ostalo je suvino i beznaajno. to je ovek vieg nivoa, izdaja je tea. Maleni, politiari, novinari. ta mogu da izdaju? Pa jedino ideju. Ali vii i jo vie. Kao to Helderlin kae: Vergisst sich und sein Gott. Priroda morala nije da bude direktan. Nisam zato ovde da sudim bilo kome, nego da neposredno zajedno s njima ivim. Sud sebi treba da izriem. Direktni moral treba odbaciti. Ali ta da radim s onim koji kriom stavlja ruku na dobra, namee se i poput prostaka seda na prvo mesto? Ili je moda to ljudski, veoma, veoma ljudski, pokliznuti se i prodati i pogreiti i prevariti se i nagoditi se i loviti prljave male poslove i laskati i dodvoravati se i ukaljati se, zatim se muiti i raspravljati s loom saveu i tuakati se i lagati i biti cinian i sa svim tim zbijati ale i svemu okrenuti lea i pobei od svega, pobei i porei? I neovean je onaj koji monomanijakalno uva i onako ve sumnjivu istotu, i od nje za sebe gradi uzvienost i krunu? Nije li neophodan vii stepen jednostavne istote srca, da ovek gotovo sa ivotinjskom nepokvarenou, bezobrazno, koga god moe ukloni od plena? Nije li potrebna za ovo nepotenje pokornost koja je do sada bila nezamisliva? Ne moe li se ona okorela korupcija smatrati potresno dejom, i ako je ovo pokoravanje svetu zaista izdaja sakralne intimnosti ovekovog ivota, i nevernost svakoj igda netaknutoj uzvienosti, nije li neophodna harizmatska nevinost da bi sve to ovek poinio? S obzirom na to da svako eli da ivi, ak iznad svega i po svaku cenu eli da ivi, i pravo na ivot i ivot, kao vrednost po sebi i najvie dobro jeste ona misao kojom su ak i takvi ljudi kao Gete i Nie razjarili celo razdoblje, vreme bi bilo postaviti pitanje - ta to zapravo znai iveti? Ono to ovek vidi, prilino je mutno, jedva da je neto vie od bezglavog guranja, s ime primordijalna priroda nema nikakve veze, jer nita nije vie od sulude pohlepe, sve pogledati i liznuti, cirkus i izlobu, operu i festival, i pozorite i fudbalsku utakmicu i defile, ali naroito modnu reviju i film, i u ovoj mnogostranosti kao da je re o suprotnosti ivotu, ne iveti, odnosno vie o tome da se uz pomo ove rasprenosti savrenije zaboravi ivot. Da se vie ne misli na njega. Zbog toga Hajdeger kae da ovek danas u bivstvu zaborava (lth) vie i ne ivi, nego edni u stanju osobene udnje za ivotom, nema ni mogunosti da ivi, i sve u emu uestvuje tuni je surogat pravog. Kaemo da nas ivot narkotizuje. ivot kao opijenost, duvan, morfijum, rakija, kafa. Dotle su dospeli jadni Faust i bedni Dionis. Nestala je normalnost ivota i hitro se treba pobrinuti za pseudodoivljaje kako ovek ne bi dobio duevnu bolest zbog gladi za ivotom. Kakve li bi se napetosti mogle uravnoteiti ako bi, pretpostavimo, neko zaista mogao da ivi? Kakvi bi mu se snovi ostvarili? U kakvom je odnosu ovek prema ivotnom idealu potarice koja bi samo jednom, jedan jedini put elela da nastupi u veernjoj haljini, ma i sa lanom dijademom na glavi, ali uz zvuk truba, u nedostatku prestone dvorane moe to biti i aj u baru, kao ekspirove kraljice? U kakvom je odnosu, na primer, s diktatorskim ivotnim idealom, kada on odrava paradu, jer i nije to tako daleko od potarice, samo su kulise sivlje i perspektiva surovija? Kakvi su zahtevi? Kakav ukus? Kakvo astoljublje? Kakav ideal besmrtnosti? ta je ono to mu je manje od samog ivota? Ne iveti. Opljakati ivot.

Samo se ne buniti. Samo nikakva plahovitost, nikakva simpatija i nikakva antipatija. Samo pogledati naokolo, ne s popravljakom namerom, Boe sauvaj! Traiti smirene, mudre, jednostavne rei kako bi se umirili, ak se ne koristiti ni ironijom, ni saoseanjem, niti ljubavlju, kao to ovek posmatra eksperimentalne pacove kada im vatra kuge plaminja u crvenim oima. Ono to nazivamo svetom ista je avet i nonsens za ono bie koje boravi na zemlji samo kao turist. Spolja se nita ne moe videti od sveta. Moda je to kolektivna karma oveanstva, odnosno posledica svega onoga to se nagomilalo u sudbini oveanstva tokom mnogih stotina hiljada godina, i to prokleto naslee sada treba nositi. To je naslee koje je pribirano od poetka zaela. U svetu je logika nevaea, ali je nevaei i moral, ak su nevaei i zakoni organskog ivota. Svet ima jednu jedinu logiku: jednom sam poinio neto i moram da podnesem sve njegove posledice. Kao to Tora kae, sedmostruko. Ili kao to nauka kae: naslee. Ili kao to Buda ui: svaki na in i misao i pokret i re neizbene su posledice u ranijem ivotu poinjenog ina i misli i rei. Ono to se u svetu zbiva, govorei jezikom alhemije, jeste kolosalna putrefactio, to znai kvarenje, raspadanje, vrenje, nadimanje, rastrojavanje, truljenje, crnjenje i rastakanje. Putrefakcija nije besmislena propast. To je ono stanje kada materija prirode, prima materia, razlae svoj sklop i oblik, i rastae se kako bi se realizovala u novom i drugom sazdanju. Ono to dospe u svet smesta poinje da vri i da buja. Mi to u pogledu na nas nazivamo rastom i razvojem. ovek u svom izvornom obliku novoroeneta nabuja dvadeset puta, zatim nastaje novo vrenje, seks, kako bi se rastrojila nova bia, u meuvremenu unosi u sebe razne materije prirode da bi u njemu prevrele i na koncu ovo bie prestaje da postoji u ljudskom obliku, to se naziva smrt. Svet je alhemijska radionica, gde se priroda preobraava u neto drugo, delom u predmet, delom - kao to vele alhemiari - u zlato, ako ovek naini naroite napore u interesu ovoga preobraaja. U svakom sluaju budalatina je smatrati svet konanim mestom, i ako neko nije svestan ta treba da ini u interesu preobraaja, on e se bez traga izmeati i potonuti u ubritu, i odrei e se svog apsolutnog bivstva. Svet je izgubio svoje obeleje doma, i ovek ovde moe da boravi bez ozbiljnih zajednikih veza samo kao posmatra, i ono to se ovde zbiva moe smatrati tek kao etnoloku egzotinost, to moe biti udno i zanimljivo u odreenom pogledu, ali je zapravo potpuno beznaajno. Paradoks nauke. Poto je politika stala na stranu sveta i prikljuila oveka moi koja melje, i poto je i religija postala mo anti-ljudskog sveta, izgledalo je da je nauka jedina koja e odbraniti oveka od sveta. Posle nekoliko poslednjih stotina godina za to vie nema nade. Nauka je isto tako egzistencijalno korumpirana kao politika i religija, i ovekov sin vie nema mesta gde bi privio svoju glavu. Svet se osilio. Dva razdoblja evropske istorije: u prvom razdoblju vladao je direktni moral, i ovek je iveo u onoj osveti koju je u njemu probudilo trpljenje sveta. Svet je raskalana bludnica koja oveka zavede, opljaka, ismeje ga i napusti. Stari vek i srednji vek; u drugom razdoblju vladala je loa savest, jer se ovek pokorio i prilagodio i postao je svetovan, i otkrio je umetnost i nauku. Novi vek. Poinje tree razdoblje. Vie nema nita drugo do svet. Permanentni insult i tortura. Prolo stolee je stolee luda. Helderlin, uman, Gogolj, Bodler, Mopasan, Van Grog, Nie. Danas vie nismo u stanju da poludimo. Umesto toga mi smo bez doma. Ruski i srpski i nemaki i rumunski i francuski i panski emigranti i disidenti. Najnoviji oblik bezdomnosti jeste kada ovek u sopstvenoj domovini vie nema doma. Unutranja emigracija. Ko se ne pokori, on moe da pree u direktni moral i moe postati pobunjenik i da kljua u

svojoj osveti. Nema drugog puta: direktni moral ili loa savest. Ko nigde nije, on je bez domovine. 3 Prvo delo krize je Kritika vremena Sjerena Kjerkegora, iz 1845. godine. Smisao studije je da danas ne ivimo u svakidanjoj krizi, koja traje od poetka vremena, i koja je ve normalno stanje oveka. Ova kriza danas i ovde je izuzetna i jednokratna, apsolutna i poslednja. Ranije kriza nije bila tajna istorije. Svi su za nju znali, i oveanstvo je svoj ivot ureivalo s obzirom na krizu. Danas i ovde, ne raunajui izuzetke, za nju se ne zna, ak se i ne eli znati. Kjerkegorov izraz za oveka koji ivi svestan krize jeste egzistencija. Stvarni ivot, veli on, ivi samo ova egzistencija. Ko to ne ini, skriva se pred sveu stvarnosti. Svoje bie zasniva na konstantnom zaboravljanju (lth) krize, i upravo zbog toga tone u krizu. U stvarnosti uestvuje samo onaj ko je svestan faktike situacije i sebe bez zaklona (altheia) smeta u krizu. Prolo je stotinu godina, i ono to od tada znamo o krizi, kao to to obino biva, moemo zahvaliti ne toliko uvenim delima impozantnog obima, nego manjim i nepoznatijim delima. ovek ono bitno ni ovaj put nee nai u knjigama Kajzerlinga ni penglera ni Sorokina, nego u nekoliko kratkih studija. Ovakvu malu studiju je napisao Martin Hajdeger, i rekao je da se ve nalazimo iza krize. Ne kao da je neki oigledno sudbonosni dogaaj sve poruio, i poev od tada situacija je postala beznadena. Pre e biti da smo neprimetno i uz zajedniku saglasnost poinili neopozivo, i ono to od tada ivimo, preokrete prolog stolea, svetske ratove u sadanjici, lane drave, tehnokratiju, nezaustavljivo socijalno-moralno-ekonomsko propadanje ve se moe smatrati samo kao automatsko odvijanje. Hajdeger zadrava Kjerkegorovu izvornu definiciju o dranju oveka, kao to to ine Nie, Panvic i Genon. Ko svoje bie ne smesti u krizu, neizostavno je pseudoegzistentan. to znai da onaj ko pred samim sobom iz bilo kojih razloga sakrije svest o krizi i ne izvue posledice promena u odnosu na svoj sopstveni ivot, on je nesavremen, drugaije reeno nebitan. Ne znai nita. Samog sebe je izbrisao iz istorije. Istina, kriza je vanredno neprijatna, ali ako ispred svesti njenog uasnog prisustva doe do skrivanja u iluzornu sigurnost, onda je to ono to Englezi nazivaju lonely crowd, ili kako Kami pie, l'homme absurde. iveti kao da se nita zbilo nije. Dalje brbljati o razvoju i o napretku nauke, praviti planove za ekonomski razvitak i za politiki sporazum, reformisati obrazovanje, podizati nivo kulture, postavljati osnove nove kulture i ostali urnalizmi. Neopozivost krize Hajdeger obeleava na taj nain to je ukinuta razlika izmeu rata i mira. Ono to jeste nije ni rat, ni mir. Recimo, ceo svet je u permanentnom stanju opsade. Rat moe da bukne u svakom trenutku, ali ako i ne izbije, jo je i gore. To se odnosi i na situaciju koja vlada meu narodima. Situacija naroda sama po sebi jeste da oni ive u permanentnom prevratu. Svaki se narod nalazi izmeu dva pua, jedan se dogodio, drugi se priprema. Ekonomski je permanentni dravni krah. Porodica? Ni brak, ni slobodna ljubav. Kaste? Ni vladajua, ni poslunika kasta, nego olo bez kasti. Ni zajednica, ni individua. Nema greha, nema bezgrenosti, samo kal. Meutim, stvar je, kao to Kami kae, mnogo tea, jer je rat, pu, krah, la, nasilje, eksploatacija ranije - valjda za renesansne uzurpatore ili za tirane kao to su Luj XIV ili Fridrih II, ili carevi - sve je to bilo izuzetak, ma koliko da je bilo uasno, ali je jednokratno i nezakonito. Danas se sve to samo po sebi razume. Primljeno je k znanju i ustalilo se. Nita nije zastarelije od negodovanja. To je danas apsolutno komino. Proseno ivotno reenje je sledee: zatvoriti se i ne primati k znanju sve ono to postoji, i s odlunim korienjem individualno ukazane situacije, uz cenu rtvovanja istinitosti egzistencije, po mogunosti na vrstoj osnovi osigurati spoljne uslove sopstvenog ivota (man for himself). Zbog toga biti pobednik u ivotu, uz malo izuzetaka, znai potpun poraz. Kae se da je vie od svakog uda svetaca ako neko danas moe da podnese ono to jeste. Zbog toga Valeri nije u pravu kada nalazi utehu u tome, bilo kakva da je kriza, ivot ide dalje. Jeste, ivot ide dalje. Ali nepotenje pseudoegzistencije moe da dosegne takav stepen, koji je inae

ve dosegnut, da ivot, kupljen po ovolikoj ceni, ne vredi nita, ak je i gore od toga. Neistota se moe podneti samo do odreene mere. ivot toliko gubi sebe samog da vie nije ivot, nego granini sluaj postojanja, specifino sloen od zoolokog odgoja i demonske pomame, postojanja koje se, istina, moe nastaviti, ali ne vredi. ovek dobija svoj ivot. Mesto svoga bivstva u ivotu sam treba da odabere, lien svakog uticaja, a i sam ga bira prema tome za ta je on sam dostojan. Tako su uzajamno povezani istinitost egzistencije, sloboda, astoljublje, ideal besmrtnosti. Ono ega se ovek prestrai u pseudoegzistenciji, u prvom redu nije ivotna la, nego loe astoljublje, da se smatraju vrednim samo ove besmrtnosti jednog crvia. 4 U istoriji pobuna usledio je obrt u vremenu koje se ne moe poblie odrediti. Moda se to zbilo oko Dekarta, moda ranije, ili neto kasnije, u svakom sluaju obrt je nesumnjivo postao prepoznatljiv po onom drskom tonu kojim su se ne mnogo potom koristili Volter i njegovi drugovi. Sve do tada se znalo za samo jednu mogunost pobune, i to za pobunu protiv sveta. Konano, u svim vremenima i na svim mestima svet je bio i ostao za oveka tu i nesavladiv, i niko to nije ni mogao ni znao da primi, ak ni u sluaju ako je (to be a villain - odluio da e biti nitkov) odluno i bez ostatka hteo da se pokori. Za klasine pobunjenike, za Platona i Konfuija, za Budu i Heraklita, za jeretike i Savonarolu, i za oveka koji ih je sluao, jedino je samo po sebi bilo razumljivo ako su direktni moral usmerili protiv sveta. Pobuna ima smisla samo nasuprot korumpiranom svetu, jer samo to ima osnove. to se nazivalo: u ime istine. Izraavanje istine ivotno - tehniki nikada nije bio rentabilan poduhvat, zavisno od razdoblja manje-vie opasno po ivot, ali ju je uvek mogao izrei samo ovek koji se naao u opoziciji prema svetu. Ovaj obrt sada, koji niko nije oekivao niti razumeo, bio je pobuna sveta. Nastala je beskrajno sloena situacija. Korupcija se poela ponaati kao da je izigrana. Loa savest je poela da govori o istini. Sve je to daleko od toga da ga ovek moe razumeti. Nita nije gluplje, ak nita nije bezobraznije nego kada korupcija nastupa u ulozi uvreene strane i pone da se poziva na svoja prava. Karakteristian primer za to jeste da dogaaji u istoriji ne slede jedni iza drugih, razlikujui se meusobno, jasno i logino, nego se gomilaju jedni preko drugih, i meaju se u ovim velikim gomilama, menjaju uloge i meusobno se toliko proimaju da se jedva mogu prepoznati, ili veoma teko, ili se uopte ne mogu prepoznati. Paradigmu tradicionalnih pobuna dao je Dostojevski u Velikom inkvizitoru. Po mitu, Spasitelj se ponovo javlja na zemlji i narod ga prepoznaje. Vlasti sveta ponovo preti ona opasnost koja joj je pretila kada je on prvi put ovde boravio. Veliki inkvizitor hvata Spasitelja i baca ga u tamnicu. No pre spaljivanja, meutim, Inkvizitor dolazi kod njega u tamnicu i poziva ga da napusti zemlju. Ovo je svet, istini ovde nije mesto. Mit se egzaktno nalazi u znaku loe savesti i direktnog morala. Stav humaniteta u ovom sluaju samo je mogao biti, i bio je, zauzimanje stanovita uz Spasitelja i protiv Velikog inkvizitora. Stav nije morao bezuslovno biti pobuna, ali se drugaije nije mogao realizovati. ovek svoj animozitet prema svetu nikada nije mogao da pobedi, i niko nije mogao podnositi bez rei proterivanje istine sa zemlje. Ma koliko bilo nerazumno, ali ovek nije mogao da uini drugo do da se pobuni. Ono to se u svetu najtee moe podneti jeste to neistina ima mo, a istina je nemona. Ono to je uasno jeste to istina ne ume da samu sebe realizuje. To je neprekidna strepnja u kojoj ivi ovek, strepnja da e istina biti prognana sa zemlje i da e ovde ostati nezatieni. To je naputenost od strane istine. To je smisao svake pobune. Meutim, mit Velikog inkvizitora je zastareo. Svet je uveren da je u pravu kada otera Spasitelja sa zemlje. Istina je dobra samo zato da probudi lou savest u onome ko se ne dri istine (a zato da je se dri kada mu ona ne obezbeuje nikakvu prednost?). Istina pretpostavlja meru. Istina je uzviena,

jednoduna, ista, prava. Ona beskrajno oteava ivot, naroito delatnost voa. Da bismo iveli, nije nam neophodna istina. Ranije pobuna nije bila legitiman stav, ali je bila istorijski overeno dranje, koje, istina, nije oslobaalo, ali je opravdavalo time to se plailo za istotu ivota u korumpiranom svetu. Direktni moral je metod ove strepnje za ivot. U netaknutom obliku veoma je redak, uglavnom samo ljubomora i zavist prema ivotu (ressentiment) i zbog toga malo moe da spasava, kao i pokoravanje. Jedino to pobunu moe uiniti ljudskom na visokom stepenu jeste zahtev istine. Ako njega nema, onda je pobuna iskljuena iz ivota, ona je erupcija demonske razjarenosti oajnog oveka koji ivi naputen od istine. Svet u novijim pobunama pokuava da sebe pretvori u legitimno ponaanje, ili ako to nije mogue, bar da se istorijski overi. Mada niko nije prigovorio ovom pokuaju, i uopte svi su se uurili, izgleda da poduhvat, bar do sada, nije bio uspean. Svi znaci govore da je priznanje svetu prema ovome pokoravanju kao legitimnom ili autentinom ponaanju, nonsens. Meutim, svet i dalje vri postojani napor da se pokoravanje ukljui kao prihvaeno dranje. injenica je ako se protiv toga i nije digao glas, ali je korumpirano pokoravanje ostalo i dalje kao prezreno prilagoavanje i nitkovluk, koji se, istina, praktikuje iz prinude, ali koje treba, ak prilii, porei, jer je teko oprati se od kala. Bilo s kakvim spasilakim teorijama da se eksperimentie unapred, prema budunosti, kao to je evolucija, i bilo s kakvom odlunou da se unapred krivotvori istorija, jo nije bilo uspenog autentinog prihvatanja sveta. Tokom minulih vekova ovek se bunio zbog toga to je Spasitelj odailjan sa zemlje, kao bie koje samo izaziva suvine tekoe. U novije doba ovek uti i mirka, jer je navikao da se Spasitelj uvek alje nazad, i to je ispravno - pa i inae, spasenje, istina! Dok je trebalo da posmatra proterivanje istine, ovek je krgutao zubima, oajavao je nad bespomonou istine, ali ako se i besno bunio, ostao je ovek. Sada kada Velikog inkvizitora priznaje kao legitimnog vladara sveta, makar i preutno, mora da hoda etvoronoke. Pobuna sveta je nova koncepcija ivota koja je podrobno izraena tokom poslednjih trista godina, i iji je cilj da se ovek oslobodi optube za lou savest, drugaije reeno da se objavi oprotaj greha zbog pokoravanja. Podlost je na odreenom stepenu prinuda kako bi se nekako opravdao nitkovluk svesti o krivici. Postoje oni koji kau da se svet buni zbog gladi za ivotom. Glad za ivotom nastaje na taj nain to ovek ivi nelegitimnim ivotom, i zapravo on ne dobija manje, nego razvodnjenije i praznije. Ali postoje i oni koji tvrde da sve to nema nikakve veze s glau i svet nije gladan, nego lakom. Uslov ivota nije postao hleb, nego bombona. Civilizacija bombona. Svet se ne buni zbog toga to gladuje, nego zato to je lakom. Sve je to onako kao to je u obinom svetu. Niko to ne uzima ozbiljno, pa ipak niko ne ume drugo da ini. Prezire to, pa ipak je pod njegovim uticajem, odnosno gnua se i klanja se pred njim, na koncu se pobuni i istovremeno se pokorava. Prema definiciji Velikog inkvizitora mi treba da ivimo naputeni od istine. Moramo uvideti da je istina nemona i da mo poseduje svet koji je prognao istinu sa zemlje. Nema istine, to Nie formulie: Gott ist tot - Bog je mrtav. Novija formulacija je mnogo stroa. Od kako je Gott ist tot, na celom svetu se vidi neuveno olakanje to je konano dolo vreme kada istinu, potenje, moral ne treba vie uzimati ozbiljno. Sve je to u slobodnoj praksi ivota, kao to se veli, samo smetnja. Loa savest se moe smatrati boleu i slabou. Nauka. Ovako je sjajno! Time je razbijen poloaj direktnog morala koji je hiljadama godina pretio svetu. Ovome jo treba samo dodati da se svet ne poziva na istinu. Ono na ta se svet obino poziva jeste veina. Veina se pribavlja na taj nain da onaj ko ne stane na stranu sveta, njemu su uskraene

mogunosti ivota, igosan je kao pobunjenik i iskljuen iz drutva. Miljenje veine nema nikakve veze sa istinom, ali to miljenje vri funkciju istine u korumpiranoj zajednici. Situaciju komplikuje to to je veina - to je svet korumpiraniji, sve je manje istinit - samo politika veina, delom zavedena, delom prevarena, delom terorom i drugim politikim trikovima formirana, nasuprot pravoj veini to je blefirana veina na osnovu montirane statistike, odnosno demokratija. Nihilizam. Otrcana fraza. udno je kako nae formulacije za oznaku dogaanja za sve krae vreme postaju zastraujue nevane. U deceniji pre francuske revolucije krilatica je bila da je Volter bigot. Sredinom dvadesetog veka nihilista je ve gotovo svetac. Ukinuta je svaka zatita koja bi se mogla imenovati. ovek je verovao da se moe pobuniti samo na moralnoj osnovi. To je istina u pobuni, i jedna kap od nje ostae i onda ako je istina sasvim apstraktna, ak i onda ako se iza nje krije ljubomora prema ivotu ili zavist prema ivotu (ressentiment). Ali ako se svet pobuni (pobuna protiv pobune), on vie nije na moralnoj osnovi. Svako zna da ono to on govori, nije istina. Inae, kada ne govori istinu, on ne lae, bar ne potpuno. Ponekada izgleda da je idiot, ponekada da trabunja. Lebdi izmeu fantazma i samoobmane. Dopola zabluda, dopola avet, malo fiks-ideja, malo drznitvo, glupost i bezobrazluk, rafiniranost i pobonost. Ono to je povrh svega zaprepaujue jeste da pobuna sveta konano nita ne eli, i od onoga to ne eli nita nee ni biti. Nije teorija ili moral, utopija ili revolucija ili teror. Sve to nema nikakvog smisla, sem to je svet svet, gde sve postaje plitko i poremeti se, gubi svoj oblik i sutinu, pokvari se i raspadne, postane kaa i pomije, to je isto tako besmisleno kao i ako se neko pobuni protiv sveta. Prototip pobunjenog sveta je profesionalni zloinac. Danas vie ne ivimo u znaku Velikog inkvizitora, nego profesionalnog zloinca. Vreme pojave profesionalnog zloinca ne moe se tano utvrditi. Prvi odluujui korak je u svakom sluaju uinio Platon koji je u Dravi vladaru dopustio la. Tekoe Evrope uglavnom traju dve hiljade petsto godina. Osnova je bila: la je doputena u zajednikom interesu. Veoma brzo je otkriveno da to moe da ini ne samo vladar, nego i svaki novinar, i u svakom sluaju je naknadno, bez izuzetka za svaku la otkriveno da je uinjena u optem interesu. Drugi korak je zasluga Makijavelija. Nije doputena samo la u optem interesu, nego i svaki zloin koji je u optem interesu, a ponajvie izdaja, prevara, muko ubistvo, trovanje, zatiranje naroda, i sve to ne nasuprot zakonu, izuzetno i jednom, i iz nude, nego kao politika praksa. Najpre su nestale postojee granice izmeu dravnika i zloinca. Kasnije su uasno poele da blede razlike izmeu zloinca i raznovrsnih javnih funkcionera. Zloin je postao priznata i legalna reimska praksa, naroito posle dela (Reflexions sur la violence) ora Sorela, koji je sankcionisao i teorijski zasnovao ceo proces, i time je otvorio put pred znaajnim profesionalnim zloincima dvadesetog veka. Sorel je nainio trei korak. Koji e biti etvrti, ne znamo. Ali po onome to ovek moe da utvrdi po flziognomiji profesionalnog zloinca, i to se moe iitati sa ovog lica, verovatno dobro nije. Naroito ako ovek uzme u obzir kako se ovo subhumano lice rapidno rasprostire, i njegove karakteristine crte iz dana u dan iskrsavaju sve ee, ne samo na licima ministara i diplomata, bankara i vojnika, lekara i svetenika, nego i na licima policajaca i konduktera, pa ak - kako se ove crte pojavljuju masovno - i na licima ena. Nema greke. Lice izraava tamu due. Opakije je od svakog greha, jer je pokvareno. Ve ne ume da ini dobro. Otpao je cinizam. Uznemireno je, poudno i opsceno. U svojoj podlosti ve prevazilazi politike nikogovie, i njegove prenapregnute crte razvuku se u cerekanje tek onda kad vidi nekoga da pati. Oi, oi su paklene, svetlucaju tamnim ljubiastim zracima oajne mrnje sopstvenog inferna. ivot moe da podnese uasne terete, ali pod njima se gotovo stropota. Ovaj ovek ne zna za interese

i sebinost, za korist i prednost, da se radost i ne pominje, on ve i ne zna za drugo do za uasnu teinu prokletstva koja se u njemu skoncentrisala. 5 Didro kae da glumac ne sme nita da oseti od onoga to odigra. to glumac bolje zna svoj zanat, sve e vie biti lien oseanja strasti. On ne sme da izgovori iskrenu re, ne sme da naini neizvetaen pokret. U meri u kojoj je stvaran, u istoj toj meri je lo glumac i bez dejstva. Za ono to igra savreno mora da zna, u svesno odmerenoj i promiljenoj perspektivi, sve to predoava, ali u tome ne sme da bude zainteresovana strana. Glumac ne eli da prikae stvaranost, nego eli da izazove dejstvo. Svet je ono mesto gde stvar nije onakva kakva postoji, nego kako deluje. ovek se u svetu ne procenjuje prema njegovom stvarnom ivotu, nego prema njegovom glumakom uinku. Ne ono kako jeste, nego ono kako deluje. ovek u svetu, hteo to ili ne hteo, mora biti filozof, i mora da napravi razliku ta je ono to stvarno postoji, i ta je ono to se takvim prikazuje. Nema neposrednosti. Svet je sagraen na ovoj napetosti, i sve to je svetovno: religija, umetnost, nauka. Na tome poiva metafizika. Moe se, i opravdano je, razgovarati da li se meusobno pokrivaju ili ne pokrivaju privid i stvarnost, ali niko ne sme da tvrdi da je ono to deluje stvarnost. Moe biti saglasnosti izmeu biti i izgledati. Ali je nema izmeu biti i delovati. I u svetu ne ivimo u stvarnosti, nego pod delovanjem. Logika sveta je drugaija nego logika stvarnosti. Zbog toga ono to kae K. G. Jung potpuno je lano, nije stvarnost ono to deluje (Wirklichkeit ist, was wirkt). Izgled moe biti i vetaki, i privid se moe napraviti. Zato? Za ljubav dejstva. Privid se prikazuje kao stvarnost. Zato? Za ljubav dejstva. Ono to postoji uopte nije delotvorno, ili ako jeste, ne pripada mu. Dejstvo je privid bez stvarnog prisustva? ta je ono to deluje u dejstvu? Moda ono to deluje u dejstvu nije stvarnost, ali nije ni nepostojee. Moda izmeu stvarnosti i nepostojeeg postoji osobeno prelazno podruje, koje nije ni stvarnost, niti je nita, i za koje se ne moe tvrditi ni da ga nema, ni da ga ima. Ono to deluje u dejstvu sasvim sigurno nije stvarnost, ali je delovanje u svetu snanije od stvarnosti. oveku je neophodna naroita svest kako bi izbegao dejstvo, i u svetu je najtee prozreti splet delovanja. Svet ima ensku sutinu. Nikada nema u vidu stvarnost, uvek dejstvo. ena ne obraa panju na ono to postoji, samo na ono kako deluje. Kao da nema drugog cilja do da stvarnost dovede u zabludu. U ovom obliku to nije ispravno? Jedino pitanje je kako deluje? Znamo da se ena identifikuje sa onim delovanjem koje proizvodi. Najee sa onim koje prikriva faktinost, katkada pokazuje neto ega nema. Ume da podnese nezamislive neudobnosti - kau - zbog lepote. Ali velika veina ena ne ume da pravi razliku izmeu lepote i dejstva. Ono to postoji za njih ume zadivljujue da bude nita. Istina, to ima veze sa umetnou, ali je iskljuivije i strasnije, i ne eli nita drugo do opsene. Zbog toga hindu batina kae da je svet maja. Stvari u svetu ne ive u svom izvornom smislu, nego prema tome kako deluju. to je delovanje jae od stvarnosti, razlog je u korumpiranosti svojstva sveta. Onaj ko izaziva dejstvo, ne mora bezuslovno biti nepoten, ali je fakat da je dobronamerno dejstvo veoma retko. Kau da u celokupnom slikarstvu postoji jedna jedina slika koja prikazuje enu tako da nije maha, da ne koristi svoje darove, da nije glumica uloge koju igra, a da nita od toga nije stvarnost. To je okonda. Nije domaica, nije majka, nije verenica, nije kurtizana. ena kao ena. Isto tako su retke muzike kompozicije, slike, pesme ili skulpture koje ne ele izazvati delovanje, ne koriste talenat umetnika, uloge su tek onda dobre ako njima nita nije stvarno. Nita nije kobnije za enu nego kad se raskrinka njena praksa delovanja.

Jevrejska batina kae da su ovekove keri u zlatno doba ivele u nevinosti, jer jo nisu umele da naine razliku izmeu toga da li ih neko gleda ili ne. Posrnuli aneli nauili su ih da se koriste svojim darovima i da ne budu ene, nego da ponu da igraju ulogu ena. Do tada su ene ivele kao ene. Same okonde. Ne ele da deluju. Moda je gubitak ove nevinosti poetak sveta. Uzrok pada je to sve drugaije izgleda nego to jeste. Tehnika delovanja. Odea, znake, odlikovanja, pokreti, glas, ponaanje. Delovanje nikada nije samo od sebe. Delovanje je jedan od niih valera umetnosti. Ako ga ovek primeni, radi neto to nema veze sa umetnou. Pa ipak, celokupna umetnost, poezija, muzika, filozofija, politika, javni ivot, kree u smeru zadobijanja najveeg dejstva. Nije spontano oitovanje. Na ovoj taki je lano sve to dejstvuje. ak se ne mogu izuzeti ni matematike formule, jedino svete knjige. ta se dogaa onda ako od neega ne preostane nita, - sem delovanja? 6 Teorija informacija polazi od toga da je oveku sa stanovita informacija neophodno brzo i kratko, obuhvatno i iscrpno, bogato i precizno obavetenje u modernoj ekonomiji, u bankarskim i politikim, vojnim i medicinskim stvarima, u policiji, u zbivanjima vezanim za knjievnost i umetnost. Preteni deo obino dobijenih informacija ne odgovara zahtevima. Ako ovek odmeri ovakva obavetenja, mora da utvrdi da ona ponekad s jedne, ee s vie strana, nisu egzaktna, ili nisu obuhvatna, nisu dovoljno iscrpna i nisu up to date. Prema teoriji informacija, prepreka za obavetenje je um. Ovaj um se moe javiti zbog preobimnosti, ako je informacija raspriana, zbog netanosti, ako je kontura nesigurna, i drugde, ali naroito ako je informacija pod uticajem emocija ili ideologije. Ako je informacija i objektivno besprekorna, ona je nepouzdana zbog emocionalnog i ideolokog uma koji se nalaze u njoj. Do sada je la merena samo iz moralnog i logikog ugla, i njime kao injenicom samom po sebi, a s lai kao lai nije se znalo ta uiniti. Teorija informacija, moda, pruala je oveku nain da dokui la. Naime, la je u prvom redu dezinformacija. Raspolae svim spoljnim uslovima za to da bi se mogla smatrati verodostojnim obavetenjem, i egzaktna la njima i raspolae. Precizna, kratka, saeta, obuhvatna i iscrpna. Samo to nije istinita. Dezinformacija najradije ne bi proslovila ni jednu re. Svojim utanjem bi sve potopila u nita. Ili bi podigla takvu buku da se od nje nita ne uje. Takav je um stanica za ometanje radija. To je najprostija dezinformacija. Ali muk ili buka ne mogu da preobraze ono to se zbilo u neto to se nije dogodilo, i prinueni su da neto kau. Bar da podignu galamu. Meutim, ako stvarni fakat nikako ne mogu da uklone, prinueni su da prue obavetenje. La je dvostruki elemenat: uklanjanje pravog fakta i postavljanje neeg drugog na to mesto. Ponekad se uspeno i bez traga uklanja pravi fakat, nekada se tek zamagli. Ovaj poslednji sluaj je providna la kada se istina nazire kroz la. Informacija poseduje egzistencijalnu posledicu, bilo kakva da joj je egzaktna objektivna tvrdnja. Ono to informie, ono i transformie. Informacija ide u smeru stvarnosti, dezinformacija u smeru zabune. La je namerno pogrena informacija koja dovodi do zablude. Ona se moe izraziti u formuli isto kao informacija. Osnova uspostavljanja formule jeste da je baza informacije entropija stvarnosti (potpuno saznanje stvarnosti), baza lai je dosezanje potpune neinformisanosti. Verodostojna informacija transformie na taj nain to saznajem vie o stvarnosti, la transformie na taj nain to manje saznajem od stvarnosti. Skriveni aksiom teorije informacija jeste da postoji nesumnjiva injenica. U onom sluaju ako kao to kae Nie - nema injenice, samo interpretacija postoji, teorija pada.

Mogue je da logiki i gramatiki uopte nema objektivne razlike izmeu informacije i dezinformacije. Postojanje je zbog toga trebalo uzeti kako bi se njih dve mogle razlikovati. Sve ovo ne bi imalo nikakvog znaaja ako loa savest pokoravanja i direktni moral pobune ne bi bili suprotstavljeni u svetu, ako loa savest ne bi bila neiscrpna u pritajivanju i skrivanju, u zavaravanju i prevarama, i direktni moral, bar za ono vreme dok se i sam ne bi pokorio svetu, i ne bi se borio protiv dezinformacija, i nasuprot tome stalno i istrajno ne bi zahtevao slobodne informacije. Interes pokoravanja je da sa svoje strane dezinformie svet. Prirodno. Ko se pokorio, on treba da nadoknadi svoj moralni gubitak. Nadoknauje na taj nain to vrhuni, to jest lae. To je najvanija defanzivna ratna operacija pokoravanja. Veinom simultano treba plasirati ne jednu, nego dve ili tri dezinformacije, i to da je dotini uvek bezuslovni pristalica sistema koji je upravo na vlasti, jer samo tako moe da se dokopa koristi, ali istovremeno, poto na svetu nema nita odvratnije nego kad je neko privrenik sistema (ak ga i ne podnose u dobrom drutvu), treba odrati dezinformaciju da se pokorio samo zato da bi preiveo. Osnovna operacija ivotne tehnike pokoravanja jeste: ceriti se i istovremeno mirkati. Iz poetka je teko. Platon, Makijaveli i or Sorel, osnivai modernog upravljanja dravom, uili su da se sme lagati u optem interesu. To je osnova svakog dananjeg vladalakog akta: doputanje lai u optem interesu. U batini to je satjagraha: lagati se ne sme ak ni onda ako je u opasnosti dobrobit celog naroda. Moderna drava je prisiljena da razvije dezinformativnu delatnost visokog stepena radi prikrivanja svoje politike nesposobnosti. to je uprava loija, sve je vie lai u dravi. Ranije se nazivao cenzurom onaj primitivni, krotki, ali konano zastareli postupak koji bi jednostavno zabranio i preutao informaciju. To se zbivalo jo u onim vremenima kad bi neto, ako je stavljeno na indeks, gubilo svoje dejstvo, i o tome je vodio rauna tek najokoreliji direktni moral. Danas se dravna zatita - ne samo novine, radio, televizija, film, pozorite, knjievnost - profesionalno i sistematino bavi dezinformacijama. Pored toga, pokoreni svojom samostalnom delatnou moraju da nastave laganje, jer iz umetnosti, nauke, ekonomije mogu dospeti u javnost samo na odreen nain pretimovane informacije. Ni izvetaj o vremenskoj prognozi vie ne moe biti prosto saoptavanje podataka, nego on mora da sadri u odreenom pogledu povoljne dezinformacije u odnosu na vlast. Danas su otprilike pouzdane samo informacije o kalendaru i o voznom redu. Moderna drava mora oveka da pretvori u subnormalnog kako bi uopte mogla sa njim neto da otpone. Politika nesposobnost ne ume da vlada ovekom zdrave pameti. Ali da bi demoralizovala oveka nije dovoljno da dezinformie javno mnjenje u novinama i na radiju i drugde zakljuno sa meteorolokim izvetajem. Svet treba potpuno preobraziti. To se danas i dogaa. Sistematsku dezinformaciju treba ve zapoeti u osnovnoj koli. Moderna drava treba da posveti toliku panju, brigu i troak sistematski izgraivanoj lai da sve to prevazilazi njenu mo. Dovoljno je pomisliti samo da, recimo u pedagogiji, sve nastavne predmete treba izmeniti u interesu ovog cilja. Ali nita nije vanije do falsifikovati istoriju. O tome se brinu cele naune institucije. Dete treba tako vaspitavati da uopte i ne doe do faktikih podataka i da nema iskustva o stvarnosti, ak da verodostojnu informaciju smatra zlonamernom neprijateljskom propagandom, a stvarnost zastarelom i prevazienom fikcijom. Moderna drava ne ivi od eksploatacije rada naroda niti od podmuklog terora, nego u prvom redu od dezinformisanog javnog mnjenja. Dravu nastalu u nepotenju moe da odri samo nepotenje. 7 Dve hiljade petstogodinje miljenje Evrope, drugaije reeno njena filozofija, opet drugaije reeno njena ideja kojom usmerava svoj ivot, i konano njen ideal besmrtnosti u odnosu na batinu je razvodnjen i zbrzan, ak je privremen i improvizovan, samovoljan i provizoran. Batinom se naziva verodostojna i univerzalna informacija o stvarnosti. Evropa se ne nalazi na temeljima batine. Evropa

ne zna za verodostojnu egzistenciju, i to znai da su loe njene informacije o temeljnim faktima bivstva. Ono to je Evropa stvorila, od Sokrata i Platona, produkt je istorijskih zabuna, plod krize, u najboljem sluaju izvetaj o istorijskom stanju koji je nastao kao posledica pogrene postavke egzistencije, a njegovo znaenje je ak i od toga neznatnije. Naime, veoma velikim svojim delom on nije drugo do sloen sistem obmane, samoodbrane i samoopravdanja pseudoegzistentnog oveka. Pseudoegzistenciji odgovara pseudologija. U starom veku su postojale samo zablude, i u bilo kojem trenutku se moglo vratiti batini, i zbivali su se mnogobrojni pokuaji povratka (Platon, vie crkvenih otaca, Plotin, Marko Aurelije). Poev od renesanse jedva se i moe videti neto drugo do besomuno bujanje gomila pseudologija. Kao posledica pogrene postavke egzistencije nastala deformacija se pretvorila u optu dezinformaciju. Raspomamljene egzistencije koje zbog odbrane i opravdanja svoje korupcije s neuvenom plodnou i glagoljivou grade sve kolosalnije pseudologije. Kvarna egzistencija i ne ume da gradi nita drugo osim lai. to je kvarnija, sistem joj je vei. La (dezinformacija) nije greh i nije logika greka, nego ontoloka korupcija. Neozbiljnost, i to u prvom redu neozbiljnost pred smru. Prevarena egzistencija i sistem lai pripadaju jedno drugom. Nema nijednog primera, i ne moe se zamisliti nikakva mogunost da neautentina egzistencija doe do saznanja o stvarnim podacima postojanja. to se Evropa sredinom XX veka nala tamo gde jeste, tome se posle svega ovoga niko ne moe zauditi, pre bi se mogao silno iznenaditi da nije tu gde jeste. Suvino je pominjati krizu. Treba rei tek toliko da neko ko danas i ovde smatra da je mogu dobronameran rasplet, taj moe navui na sebe sumnju maloumnosti. Zakon je da onaj ko u svom ivotu iz bilo kojih razloga i u bilo kakvoj maloj meri odstupi od verodostojne egzistencije, on gubi mogunost informacije o stvarnim podacima postojanja. Stvarno postojanje otvara se samo za verodostojnu egzistenciju. Pseudoegzistencija ne razume niti moe razumeti temeljne injenice postojanja. U saznavanju stvarnosti ovek jedino i iskljuivo moe da sudeluje u srazmeri realizacije verodostojne egzistencije. Iskljueno je da korumpirana egzistencija moe da pribavi verodostojnu informaciju o stvarnosti. Pseudoegzistencija bezuslovno ivi u pseudologiji, odnosno prevareni ovek bezuslovno ivi u sistemu lai, i u njemu mora da ivi. Put i metod koji vode iz sistema lai i istovremeno iz korumpirane egzistencije nazivaju se realizacija. Realizacijom se naziva zato to ovaj put i metod, koji vode ostvarivanju i vetini verodostojne egzistencije, mogu da saznaju realitet u svom realitetu. Nie nas je nauio da u svaki ideal unapred posumnjamo, i kako da dopremo do oveka koji je ideal projektovao da bi prikrio samog sebe. Rckschluss auf den, der es ntig hat. Znamo da je sistem ideala (idealizam) pseudologija, ali znamo isto tako da su materijalizam i pozitivizam i racionalizam i ostali evropski sistemi isto takvi, odnosno nasilne operacije dezinformisanog oveka, i upravo zbog toga su sistemi lai. Ono to bi sada bilo neophodno posle Niea nije toliko da ovek odmeri gotov sistem, na primer onako kao to je Jaspers uinio kod Dekarta i racionalizma kad je ovu filozofiju izveo iz surovog i bezdunog instinkta vlasti koji pati od istroenog astoljublja. Sada bi u prvom redu bilo neophodno da ovek u pojedinim sistemima pronae proton pseudos, prvu la, koju je tvorac sistema sakrio pred samim sobom, ili ju je porekao, ili zaboravio. Prvi korak koji vodi prema samoubistvu. Ovaj prvi nitkovluk koji je samom sebi zbog neega dopustio, ko zna zbog ega, gde je s neim bio povran i zbijao ale i smatrao to oprostivim, ili gde je neto postavio u sredite, bilo zbog koristi, bilo zbog tatine, bilo zbog samodopadljivosti, a potom poeo da ga brani, i na ovaj prvi i temeljni kamen je postavio drugi i ostale, a zgrada je dovrena, ali vie nije znao da li je ceo sistem izgraen zato da bi se time odbranio jedan, samo jedan jedini tajni aksiom zasnovan na veoma duboko prikrivenoj lai. Bilo bi neophodno da ovek prati do kraja onaj proces kristalizacije, kada se od primordijalne lai gradi sistem i pogled na svet - naravno, to je la dublja i pogubnija, tim je delikatnija u formulacijama - i da prati do kraja kako se raspada egzistencija, jer svi ve znaju da

svaka la razara linost. U svakom sluaju na ovom mestu bi trebalo pozvati u pomo Bazilidesa koji upozorava na naroit oprez prema oveku koji gradi ovakvu pseudologiju. Kako niko ne bi mogao da mu protivrei, kako niko ne bi pokazivao otpor prema onome to on kae, kako se njegove teze ne bi dovodile u sumnju, kako se ne bi upustili u raspravu s njime. Sve to slui, kae Bazilides, samo da bi dotini pribavio jo delotvornije oruje i da bi promiljenijom strategijom branio svoje lai. Dospeva u jo nedvosmisleniju suprotnost sa samim sobom i sa stvarnou, i jo vie liava sebe samog sopstvenog bia, i sve e dalje biti od stvarnih podataka. La sada vie nije jednokratan i izuzetan akt, nego sistematina ivotna praksa, ak uglaena i virtuozna tehnika. Ni jednokratna la se ne moe zamisliti bez gubitka substancije. Ovo sada je ve pojaano gubljenje ovekovog prisustva. Hegel. ovek se zaprepasti koga on ivi umesto samog sebe. Naravno, Bazilides je naivac starog veka kada veruje da se pseudologija moe razviti u veim razmerama i sistematiki samo ako se prvoj lai spolja suprotstave, i na taj nain oveka prinude na sistematinu odbranu. Mi danas ve znamo da spoljnje protivljenje nije neophodno. Pre nego to bi neko drugi mogao da primeti, ovek ve zna da on lae i ve poinje da se brani, i poinje da se sam od sebe skriva, u teorije i teze, i opravdava se. Ova monomanijakalna autovivisekcija, koju ovek sprovodi u sebi i sa sobom, jeste nasilna operacija. Tako od jednokratne i izuzetne lai nastaje ponaanje i tako nastaje sistem. Tako nastaje etos i sistem. ovek lagano opkoljava sebe, odrie se elementarnog saoptavanja, odnosno govori samo njegova maska, stanovite, pogled na svet, filozofija. I njegov ton gubi sebe, i njegova artikulaciona baza zvui lano, to upueno uvo smesta prepoznaje po tome to je ton prirodniji od prirodnog, neposredniji od neposrednog i mnogo ubedljiviji od ubedljivog. Ko je jo neiskusan na ovom podruju, treba mu naroito preporuiti da ispita horizont znaenja reenica. Primetie da dok je laljivi glas falsifikat i dok odzvanja, istovremeno je gladak i ulaguje se, horizont reenica je topao i plovi u opojnim pastelnim bojama, laska i mami, ne ba kao platno slikara, vie kao prilog reprodukcije u boji u nedeljnim ilustrovanim novinama. Ako ovek lae uvek je ljubazniji od ljubaznog oveka kakav on uopte moe da bude. U lai je ovek sve manje svoja supstancija, ono to kae sve je vie surogat. Ne! ovek obino ne eka dok ga ne napadnu spolja. Njegova savest ga prisiljava da sebe brani pred samim sobom. Neophodan mu je stalni i sistematski postupak dokazivanja da bi samog sebe podneo. Uzbudljivo pitanje, koje iskrsava na ovom mestu, jeste ono to se od Platona naziva dijalektikom, i to je istorijska tekovina evropske filozofije, ne lii li to opasno na raspravu na ivot i smrt ovekove savesti sa njim samim, i taj logiki postupak, koji je kasnije nazvan dokazivanjem, ne treba li tu traiti njegov izvor? Pitanje je ve i zbog toga opravdano, jer ako neko neto dokazuje, nikada ga nee ubediti nesumnjiva injenica, nego e ga logika operacija oboriti na plea. I dokazivanje, kao i dijalektiku, izmislili su Grci, ali ne Orfej, nego grecisti, odnosno pravnici, politiki besednici i sofisti. Pogled na svet znai sistem lai, odnosno ne ponekad, izuzetno, nego da ovek promiljeno i sistematino, obrazloeno, istrajno dezinformie sebe u jednom pravcu, i to ne iz interesa, nego kao posledica lane pozicije koju je zauzeo u ivotu. Ono o emu je re nije nita drugo do neozbiljnost onog graevinskog doprinosa koji se u Evropi naziva pogledom na svet, i to nije nita drugo do utvrda centralne ivotne lai pseudoegzistencijalnog oveka. Pogled na svet je za oveka rezultat obaveznog potenja, ako je ve lagao, mora ostati pri svome, elementarno je potenje da svoju la odbrani od svakog napada. ari zadrava za sebe pravo na la. I neophodno je da ovek pojaava zahtev prema istini, i ve samo zbog toga da bi drugima oprostio i da bi prema sebi bio jo stroi. Lagati treba izuzetno, kako bi ovek uopte mogao ostati poten. Jezgro sistema lai nije uvek najlaljivija taka egzistencije, ali je uvek ona taka gde ovek najvie pati od sopstvene korupcije.

Konstantnost lai. Kao ivotne funkcije. Svet kao organizacija lai. Kao sistem dezinformacija. Kao praksa. Kao da je istinska egzistencija mogua samo po cenu izdaje sveta. ovek veruje da nastavlja saznanja, mada samo trai zatitu i opravdanje od svoje loe savesti. Moralno degradira sebe zbog takozvanog ivota. Klasian izraz: kompromitovan posredstvom odranja opstanka. Laan ivot. Pseudoegzistencija. La nije bezuslovna posledica pokoravanja. Ako ovek otvoreno prizna da lae, moe da se spasi. Laem radi svog ivota i dobara. Ali da mi ceo ivot ne bude la, i da smisao onoga to inim ne ostane preda mnom skriven, radije u priznati, ve samo zbog toga da jasno vidim, i da mogu da ostanem poten. ovek u ovakvoj situaciji ne ivi u samoobmani, i njegov sistem ostaje ist. Takvih sluajeva nema. Zajedno s pokoravanjem deava se da ovek samog sebe dezinformie o svojoj situaciji. Direktni moral i pseudologija. Teorija satisfakcije. Osveta, ressentiment. Demokratija. Socijalizam. Itd. Kada se pseudologija u tolikoj meri preorganizuje da se smisaono vie ne moe procenjivati, kad je osnauje ak i to ako oito nije istina, postaje mit. Sve je vie pretee pitanje da li e postati istina od onoga to svi lau. Budui da je uzajamno povezano iveti istinito i govoriti istinu, ni la, ni lani ivot se ne mogu odvojiti. Meutim, lana egzistencija i sistem lai se ne mogu odrediti uobiajenim kategorijama miljenja. Moralni nisu ni dobri, ni loi, logini nisu ni istina, ni la. Ali se ne mogu odrediti ni pojmovima biologije. ivot je neto specifino, i u lai on raste i ponekad izgleda ak i bolje. Pohotljivost ivota namuenog laima. Nabujali od lai. ovek je uvek stavljen pred ideal. U stvarnosti pak ovek ne stoji pred idealnim zahtevima, nego u svom bivstvu ili je u njemu, ili nije u njemu, i prema tome faktiki je i stvarno ili punovredno postojee bie, ili nije. To je postojea razlika izmeu solidnog, sigurnog, pravog ivota i nebitnog, beznaajnog, nesubstancijalnog ivota. To je razlika izmeu egzistencije i pseudoegzistencije. Po Nieu, ono to ovek drugome lae, zanemarljivo je nitavno uporeeno s onim to lae samom sebi. I danas, hvala budi psihologiji, svi znaci govore da ivimo u doba procvata lai. Psihologija je ona disciplina, recimo anti-joga, koja ni iz daleka ne gaa, bar u praksi, ono to joj naizgled obezbeuje pravo na opstanak, odnosno ni iz daleka nije poznavanje oveka i metod samokritike, upravo obrnuto, ona ui oveka kako da sebi nalae o sebi samom mnotvo laskavih stvari, i kako da o spoljanjosti lae to kompromitovanija svojstva. Psihologija je disciplina sistematinog samoobmanjivanja. ta se zbiva u samoobmanjivanju? Pa ovek samog sebe dezinformie o svom pravom biu. Svoju neuvenu popularnost psihologija treba da zahvali tome to isporuuje gotove ne samo one tipologije kojima ovek za sebe samog moe da izmilja unutarnje i tajne izuzetnosti u neogranienom kvalitetu i meri, to je neko vie zakrljao, tim pre. Danas ovek svoj ideal vie ne uzima iz romana, nego su heroji psihologije, uzvieni tipovi Frojda i Junga, Adlera i Roraha i Sondija, ideali koje ovek pomou lai usauje u sebe. Ali psihologija liferuje komplikovanu igru samoopravdavanja, skrivanja i glumakih produkcija, i trikove zapetljane samozatite, i sofistike metode poniavajuih sumnjienja koja su okrenuta prema spolja. Psihologija je pobrala uspeh time to je na nezamisliv nain usavrila tehniku samoobmane. Nismo suoeni s epskim, nego s psiholokim junacima koji svojom introvertiranou i analitinou i uzvienou sami sebe lau i uzdu i popreko. Naravno, s takvim ovekom, kao to veli Nie, preporuljivo je razgovarati samo zapuenog nosa, jer ne samo da s pouzdanim samozadovoljstvom izigrava pred samom sobom ulogu savrenosti, i s isto tako zasnovanim saaljenjem prezire svakoga na koga projektuje negativnosti

svoje uloge, nego ovaj ovek vie i ne moe da grei, jer ono to on radi, to je nauka. Ovaj je ovek neizleiv. Nije idiot. Pseudoegzistentan je. Nije opasan onaj koji lae po notama, nego onaj koji zna i bez njih, i improvizuje. U kome je psihologija ve refleks. To su psiholoki virtuozi koji su tehniku samoobmane ve doveli do kraja. Tehnika samoobmane uvek je ispred tehnike samokritike. Ali ranije, jo u doba religije i filozofije, bilo je nezamislivo ono to je danas: u razdoblju nauke svakodnevna je pojava da samoobmana ostaje neraskrinkana. Razume se, la u ovom sluaju nije greh i nije bolest i nije logika greka. La je egzistencijalna neistota, i to znai da ovek u prvom redu i pre svega ne kvari drugoga, nego samog sebe. S psihologijom je ovek proao kao drava koja je primetila da joj generaltab plaa neprijatelj. Psihologija je nastala tako to je traen takav postupak za razreenje lai koji e umeti da izdvoji iz oveka sve - bilo svesne, bilo nesvesne - dezinformacije u pseudoegzistencijama i pseudologijama, i da ih uini nekodljivim. Onda se jo verovalo u kritike i samokritike metode psihologije, i ivelo se u uverenju da e se ovim metodom egzisencija i miljenje moi osloboditi lai. Psihologija je najpre, znai, bila jedna vrsta dezinfekcije, operacija sprovedena u interesu unutarnje higijene, i uspostavljanja intelektualnog potenja (Nie: intellektuelle Redlichkeit) i razreavanje ukupnih dezinformacija. Preokret se zbio onda kada se ispostavilo, ako se psihologijom ne bavi autentina egzistencija, psihologija se smesta preokree u svoju suprotnost, i umesto svoje kritike i samo kritike delatnosti pretvara se u postupak zamagljivanja i skrivanja. Za otprilike poslednjih stotinu godina to je bila najtamnija taka u istoriji oveanstva. Ako iza operacije prosvetljivanja ne stoji verodostojna egzistencija, sama se psihologija, za veoma kratko vreme, preobraava u tehniku skrivanja, i ne oslobaa od lai, nego postaje jo jaa odbrana lai. To se odnosi na psihoanalizu, na dubinsku psihologiju, na individualnu psihologiju, na sve klinike psihologije i sisteme testova. Umesto da je ovek postao pogodan za raskrinkavanje dezinformacija, i umesto da je psihologija pokrenula u oveku proces realizacije, ona je istim tim metodom osnaila oveka u njegovim dezinformacijama, opravdala je njegovu korupciju, jo je bolje skrila pseudos, ogradila ga je i iskopala anac oko njega, psiholoki ga je opravdala. U nekim psihologijama, naroito kod psihoanalize, ovaj proces je usledio vanredno brzo. ak toliko da je danas psihoanaliza postala najpouzdaniji postupak skrivanja, i najdelotvornija tehnika pokrivanja, najsigurnija odbrana lai, najbolja dezinformacija, najdelotvorniji pseudegzistentni postupak za dovoenje u zabludu. Ista je ovakva sudbina, izuzev izvorne kjerkegorovske teorije, celokupnog modernog egzistencijalizma koji je na svom poetku obeavao da e biti pouzdano razreenje lai i metod za realizaciju. Danas se i egzistencijalizam preobrazio u tehniku pokrivanja s kojom se vie ne prosvetljava pseudoegzistencija, nego u koju se ovek skriva i u njoj brani svoje falsifikate ivota. U ovom trenutku je egzistencijalizam u strateki najpovoljnijem poloaju s gledita da ume da odbrani ovekove ivotne lai. Ovo su otprilike uslovi u kojima je Evropa uspela da se priblii apsolutnoj lai, odnosno kada iskrsava pitanje da li se istina moe lagati? Naime, u pravu je tehnika lai u koju se pretvorila tehnika raskrinkavanja, ali tako to je u pravu onaj ko lae. To je tako visok i kompleksan stepen samoobmane od koje se odbija svaki pokuaj koji eli to da raskrinka. Naravno, nema takvog oveka koji bi mogao slediti trag delatnosti samoobmane u svim njenim tananim treptajima, jer ono to je karakteristino za samoobmanu jeste da ona nije grub i upadljivo krupan pokret, nego upravo jedva vidljiv, nijansa, milimetarski pokret, kao to se crv mie. Meutim, nije to vano. Ono to je neophodno, i to je garancija, jeste da ovek sebe odrava po mogunosti na konstantnoj temperaturi intelektualnog potenja (intelletktuelle Redlichkeit), i to je tako rei najvie to u ovom trenutku moe dosegnuti ojaeni ovek od svoje pokorene loe savesti i od svog pobunjenog direktnog morala. Jedino pitanje modernog ivotnog poretka: kako ovek moe da se oslobodi od onih lai koje je

izgradio oko sebe, koje je uvrstio u sebi, individualno, drutveno, u svojoj muzici, u svojoj poeziji, i svome miljenju, u svome procenjivanju, u svome vienju. Lani ivot i pseudologije koje izrastaju iz njega. Apsolutno laan sistem koji nema ni jednu jedinu istinitu taku. Koji je u sebi samom lien protivrenosti i ne moe se naruiti. Dokaz apsolutno lanog ivota i sistema opravdavanja. Jedna jedina la.

ontvarijev veliki kedar

There's a tree of many one, kae Vordsvort: ovde je drvo, jedno od mnogih. Isto kao i ostalo drvee, ali je ovo drvo neponovljivo i jedino u sjaju svoje individualnosti. Ono to je ranije bilo najvanije, apsolutni duh, koji je uvek i svuda bio i bie i istovetan je; ono to je danas najvanije, individualnost, koje nikada nije bilo i nee je ni biti, postoji samo ova jedna jedina, samo sada i ovde, nigde drugde i u ovom trenu i od svega se razlikuje. ontvari je hteo da naslika ovu neponovljivu individualnost, koja se od svega drugoga razlikuje, i koja je u svom punom sjaju, i nije naslikao autoportret, nego usamljeni kedar na vrhu Libana. Kao to Van Gog nije naslikao autoportret, nego pletenu stolicu. Portret bi bio samo konfesija, samo roman. A ovo ovde je vizija. Vizija koja je apoteoza jedinstvenosti linosti u nadoveanskom. Apsolutni duh je uvek bio gotov i gotov je i potpun, a ovek ga dobija gotovog i to je u njemu veliko. Svoju linost sam ovek mora da stvara, jer nje nigde pre nije bilo i nju ne dobija ni od kuda i to je u njemu veliko. Ali to ovako i nije dobro. Jer ono to dobijam gotovo i to je konano, to se veliinom ne moe meriti. Veliina je mera onoga to ja moram stvoriti. Apsolutni duh postoji. Linost je velika. Mera postojanja u arhaikom dobu bila je apsolutni duh, danas je to linost. U odnosu na apsolutni duh linost je ekscentrina i egzotina, efemerna i momentalna, san i opsena. Ipak je linost velika i to ne zato to upuuje na apsolutni duh, nego to upuuje na izvornost. Nije sistem, nego slika. Nije arhitektura, nego ton. Ne poziva se na stvaranje, nego na tvorca. Evropljanin nije u znaku apsolutnog duha, nego u znaku velike linosti. ta je vie od ovo dvoje teko je ustanoviti zato to ako i znamo takav apsolutni duh koji je u znaku linosti, i takvu linost koja je u znaku apsolutnog duha, i ako je i razumemo, ne moemo je slediti. Izgleda uvek sve manja. Postajemo sve liniji i sve vie jedini, i nai susreti sve vie se zbivaju u krugu jedinog i linog, tamo gde se svi razlikuju, ne tamo pak gde su svi istovetni. ovek ne postaje ovekom time to je jedina istovetnost, nego time to ga nema u dva primerka. Apsolutni duh je nadlian. Otkrovenje je ono to govori. Ono po emu ga prepoznajemo jeste da je nepokretan i nepokretljiv. Nita ne radi, ve postoji. Tu su na gornjem stepenu hijerarhije heruvimi i serafini, kao egipatske statue, kao Bude, kao vizantijski mozaici, kao ikone. Ova nepokretnost retko se moe ostvariti. Znamo da se smirenost nae svesti moe postii tek decenijskim vebama i uz neuvene napore. Kineski tao i induska joga ue nas kako se ovaj bioloki mehanizam moe usporiti, i katkada, najvie za nekoliko dana, zaustaviti. Ali onaj koji ne ui, neprestance, ve i zbog svoje nemoi, ak se pokree i za vreme spavanja, jer sanja. Ne moe da stane. Tamo gde ovek stane, to vie nije ivot, nego bivstvo. Nepokretnost ovde ne moemo da realizujemo. Postoji u nama nekakva slutnja, vie negativna, o tome ta je bezistorijsko i bezvremeno, to je izvan razdoblja i veita sadanjica, to je izvesnost i apsolut i znanje. Mi sami smo do gue u vremenu, u relativnosti i u trenu, delujemo i kreemo se, ne znamo, tek samo poznajemo, ne doseemo, tek istraujemo. Apsolutni duh formira ovo bivstvo ija smo mi tek posledica. Formira bez pokreta, mi smo pak oni koje oformljuju i menjamo se. Apsolutni duh nije aktivan. Apsolutni duh vidi. I to vienje zrai. Hebrejska batina ovaj svet, koji sve vidi i koji zrai ovim vienjem, naziva olam ha-aziluth. To je svet emanacija. to je duh blii tome da bude nepokretan i da vidi i da vienje zrai, tim je blii apsolutu. to je veno, i znanje i izvesnost. Evo kedra. Stoji nepokretan, kao heruvim, u olam ha-aziluthu i sve vidi i zrai. On je kao krajnji cilj tao i joge, vie ne treperi, nego je izravnan i nema na njemu ni jednog treptaja, niti nabora. Ve ne

sanja. To nije ivot, nego bivstvo. Kao egipatske statue i vizantijski mozaik. Stoji tu kao arhanel koji nita ne ini, nego postoji. Nie pie da je najvie ako kaem: hou. A i od toga je vie ako kaem: jesam. Jahve veli: eheje aer eheje - bio sam koji sam bio, biu koji u biti, jesam koji jesam. I linost apsolutizuje sebe, ali s time da samu sebe odvaja od svega i od svakoga. Absolutized by isolation, kao to pie Haksli. Linost deluje i kree se i radi i realizuje. Svejedno je kako. U krajnjoj liniji samo jedno radi, ostvaruje sopstvenu sakralnu individualnost. Savrena linost ni u emu nikome nije slina. Apsolutni duh razmilja u analogijama, jer je za njega sve povezano i nema niega to ne bi odgovaralo i neem drugom. Linost razmilja u razlikama i uvek bira ono to samo ona moe da izabere, niko drugi. Ono to je analogija za apsolutan duh, dharma je za linost. U linoj sudbini oveka dharma je zakon osveene neponovljivosti. Indusi kau da je bedni prosjak, ako ispunjava zakon svoga ivota, vii od bilo kog mudraca, monog i bogatog kralja, koji ga ne ispunjavaju. Linost je, u svojoj obesmrenoj individualnosti, jedna meu mnogima. Neproraunljiva po svojim putevima i veito u vremenu i u trenu, na svom mestu, ovde, u prostoru i vremenu, sada u narodu i u religiji, i u jeziku, i u vernosti zemlji i svojoj sudbini. Evo kedra. Stoji drvo, jedno od mnogih. Nema dva primerka. Drvo se apsolutizovalo svojom izolovanom jedinstvenou. Nikome i niemu nije slino. Sopstvenim vremenom raspolae, sopstvenim mestom, stoji ovde, smeteno u svet, u narod i religiju, u vernosti svojoj zemlji i sudbini, u svojoj sakralnoj jednokratnosti. Ne zna ta je apsolutni duh i ta je objavljenje, ta je smirenost i mirno ogledalo jezera bez i jednog zapenjenog talasa. Ono to vidi nije odjednom sve, samo je jedina perspektiva, a i ona nije ista. Ni jednog trena ne zastaje, neprekidno radi na sopstvenom ostvarivanju, u nita nema pouzdanja, neprekidno se koleba i bludi i obmanjuje se i grei i vara se, ali tako kao niko drugi, jedino on. I Van Gogova pletena stolica je jedina u apsolutu i apsolut u jedinstvenosti. Ali pletena stolica je humanija od kedra i drutvenija i oslovljivija. Zalud bismo se obraali kedru, kao i heruvimu. uje, ali se ne pokree. Pletena stolica hoe, kedar postoji. Pletena stolica sanja i pati, kedar vidi. Pletena stolica je u ivotu, kedar u bivstvu. Pletena stolica potresa, hteo bih da joj priem i pomognem, bar da je dotaknem, ili uteim, ili da je uhvatim za ruku. Kedar se uzdie iznad mene u nedohvatljivoj visini, u njegovoj stranoj smirenosti kao da su se Bog i svet odvojili od njega i kao da on sam stoji na vrhu Libana.

Teorija i teorija
Razlika izmeu teorije i teorije jeste kao i izmeu pitanja i problema, ili izmeu dosetke i misli. Dosetku ima novinar, misao pesnik. Pitanje ima politiar, ili bankar, problem ima onaj koji je dospeo u egzistencijalne tekoe. Razlika izmeu teorije i teorije nije u tome to je teorija provizorijum, a teorija neopoziva. Istina, teorija ne obavezuje. Ako ona zbog nekog razloga ne odgovara, nainiu drugu koja je isto toliko dobra, ili loa. Teorija se ne moe zaobii. Teorija ima posledice, a pre svega ona se mora realizovati, inae nije teorija. Ko ne sledi svoju teoriju, to nita ne znai, ko ne sledi svoju teoriju, on je neveran i lae. Teorija je uglavnom improvizacija, najvaniji znak raspoznavanja teorije jeste da je ona univerzalna, odnosno da je moralno i egzistencijalno aktivna. Pravo opstanka teorije jeste to nije praksa i nikada nije praksa, zbog toga je ona idealizam, ili materijalizam, ili su sve evropske filozofije redom teorije. Teorija je samo zbog toga teorija, jer nije praksa, i ne moe to ni biti i ne moe se realizovati, ostaje neostvareno i neostvarljivo apstraktna, pre kao manija i zabluda, lana i irealna postavka koja to o sebi ne zna. Teorija postavlja u isti red stvari tako da su naoko srazmerne i dopadljive, ali bez sreivanja. Ona se naziva i pogledom na svet. Pogled na svet je ablon. Teorija stvara ivotni red, i zbog toga ako se ne realizuje, nema nikakvog smisla. Teorija gradi, ili bi bar htela da gradi; teorija zasniva, a zasnivati je vie nego graditi. ovek teorije vie prepoznaje, teoretiar pre vidi. Teorija nije pokvarena teorija, kao to je dosetka kvarna ideja i pogled na svet iskvarena religija. Pojedini delovi teorije objavljuju prvenstvo teorija, drugi delovi prvenstvo prakse. U teoriji teorija i praksa nisu razdvojene. Teorija poiva na injenici da ne postoji konstatacija koja ne bi imala egzistencijalnu teinu i moralne konsekvence. Teorija nema svoje mere, zbog toga ne ume da spaja ono to je apstraktno ili konkretno. Mesto teorije vie je nauka i filozofija, mesto teorije je vie umetnost i religija. Ko gradi teoriju, on mora da izmeni ceo svoj ivot. Savremeni ovek ivi u provizorijumima. Dosetka i pitanje i teorija. On ima otprilike tri teorije: darvinizam, frojdizam i marksizam. Osnova darvinizma je, kao to je to objasnio Bertran Rasel, prosta zabluda. Darvin je projektovao u bioloki proces osnovnu misao engleskih ekonomskih teoretiara osamnaestog veka, prema kojima priroda najkraim putem i najjednostavnijim sredstvima nalazi najveu korist. Znamo da je pogreno ovo shvatanje, prema kojem gazdovanje prirode poiva na ekonomskim osnovnim principima. Logika prirode uopte nije ekonomska, naprotiv, ona je rasipnika, i zbog toga ne trai najveu korist, nego prua neprekidno obilje (Bataj). Teorija Frojda i Marksa nije muna zbog toga to je sablanjiva, nego zato to iskrsava sumnja kako i ne eli nita drugo do da sablanjava. U njihovim tezama se krije maglovita namera da oni ne trae istinu, nego ele da oveka ulove u neemu. Verovatno su frojdizam i marksizam nastali zato da bi se povredilo graanstvo u njegovoj borniranoj udobnosti. Kad bi se istina, na bilo koji nain, objavila, ovek bi podneo njenu neprijatnu sutinu, ak bi teoriju u odreenom pogledu s olakanjem i prihvatio. Ali Frojdov metod ne lei psihopatu, nego konstruie neosetljivog idiota prema unutarnjim tekoama, idiota koji je mnogo manje normalan nego to je bio bolestan. Marksova drutvena teorija ne sreuje socijalne nemire, nego hoe da stvori takvu zajednicu koja ne eli ni da sazna prirodne zaplete. ovek ne oekuje od istine da bude laskava, ali treba smatrati iskljuenim da ona ne bude nita drugo do uvredljiva. I ba zbog toga da bi ovakva teorija imala opte dejstvo, njoj je neophodan odgovarajui ovek. Ako neka teorija danas eli da postigne ovakvo opte dejstvo, njen neophodni uslov jeste da se bar primakne onom nivou koji obino zastupaju dnevni listovi u svojim dodacima za Boi.

Humanizam
U interesu primene dravnog ivota na svim podrujima ovenosti koja se sve vie razvija, nareujemo izgradnju autobusa - mrtvanica i njihovu institucijalnu primenu; vlasti, odnosno proizvoaa upuujemo da vozilo izgradi u to kraem roku i da ga ukljui u upotrebu. Autobusi se moraju proizvoditi u uobiajenim dimenzijama. U autobusu e biti jedna prostorija kojoj je pozadi prikljuen zatvoreni odeljak pogodne veliine za umivaonik i klozet, a spreda manja ajna kuhinja u kojoj se moe spremiti jelo, kafa, aj i sl. Autobus i kuhinja su prikljueni na gasovod. Autobus je stambeno opremljen, raspolae tepisima, zavesama i besprekornim osvetljenjem. Osuenici na smrt imaju pravo da u autobusu provedu no pre izvrenja kazne, i kako bi i poslednje trenutke ivota proveli u humanim uslovima, osuenike treba ovim autobusima prevesti na mesto pogubljenja. Kada osuenik pristigne u autobus, treba mu staviti na raspolaganje jelovnik kako bi on slobodno i po svojoj volji mogao da narui za veeru raznovrsna jela i pia. Veeru mu treba doneti iz najotmenijeg restorana. Postojea ajna kuhinja slui samo kao ispomo. U autobusu mora postojati bife s raznim otrim piima, sendviima, kolaima i desertima koji odgovaraju najviim ukusima, koje osuenik po volji moe koristiti i bez ogranienja. U autobusu treba da bude radio, gramofon, televizor i bioskopsko platno. Osuenik ih takoe moe koristiti prema volji. Na raspolaganju su mu najnovji brojevi ilustrovanih i humoristikih listova, za gramofon mora biti obilje ploa s muzikom za igru. Uz ve pomenute predmete u autobusu mora biti sto za ruavanje i sto za puenje s tapaciranim stolicama i foteljama, sve izraeno ukusno. Treba se pobrinuti da se vazduh u kolima dezodorie. Na stolovima neka bude svee nabranog cvea u vazama fine zanatske izrade. U autobusu mora da bude irok divan s prvorazrednim oprugama, koji se moe zakloniti paravanom. Osuenik ima pravo da na osnovu albuma s fotografijama izabere damu za no koja odgovara njegovim zahtevima, i da no provede s tom damom. Poslednje asove osuenika drava eli u svakom pogledu da uini prijatnim i eli da osuenik jo jednom okusi prava zadovoljstva ivota. Jednokratna nadoknada za damu moe iznositi 100 (jedna stotina) forinti. Osuenika u autobusu slui konobar u fraku, za barom ga opsluuje zgodna mlada konobarica. Osoblje za poslugu naputa prostoriju na zahtev osuenika, i ne sme ga uznemiravati ni u intimnostima s damom, niti u odmaranju. Osuenika ne mogu poseivati u autobusu ni lanovi porodice, ni prijatelji, ni svetena lica. Jednokratna upotreba autobusa iznosi 560 (pet stotina ezdeset) forinti. Vlast je duna da ispostavi raun na ovu sumu zajedno s cenom pojedinih jela i pia i honorara datog dami, i da takav raun najkasnije u roku od osam dana urui porodici osuenika. Oznaena suma se knjii u stavku optih poreza.

Nemakarstvo
Poetkom veka Valeri misli da u raznostrukosti moderne evropske civilizacije moe da raspozna samo jednu jedinu monolitnost. Re je o odreenoj engletini, ali on ne kae ta pod tim podrazumeva. Moda da nam je kroj odee engleski; moda da nam je miljenje tako komercijalno; moda to smatramo korektnim ponaanjem onu specifino dentlmensku ravnodunost koja ne gubi glavu ak ni onda kad vetar odnese s nje eir. Razume se, Valerijeva tvrdnja je ve i onda izgledala nesavremena, jer je prevaga nemakarstva bila teka i pre pedeset godina. Kada iskrsne ovakvo pitanje, kao engletina, nemakarstvo, obino se upuuje na pojam nacionalizma. Nacionalizam uopte znai da se pojaava nacionalna crta, i da ljudska grupa odstupa od normalne humanosti. Nacija, ili narod je neka ustaljena i masovna pojava oblika deformacije, i oni koji su se deformisali obino su naroito ponosni na to. Pripadati naciji znai isto to i na istovetan nain biti deformisan, proslavljati takvu deformisanost, a ostale prezirati. Ako odstupanje od normalnog poprimi kolektivne razmere i stabilizuje se, u svakom sluaju nastaje neto poput religije, ili rase, ili naroda, ili nacije, ili klase, iznutra slava, spolja otrov, jed i kominost. Satirina tema za nacionalnu, rasnu, klasnu samosvest. Ovaj put je, pak, re o takvoj vrsti zajednike deformacije ljudi koji masovno ive skupa, koja ne podrazumeva potpuno kolektivne kategorije nacije, ili rase. Nemakarstvo je uvek pomalo mutno, u krajnjim svojim mislima je bilo neutemeljeno, do kraja nedomiljeno, ono istina je da je neprekidno tragalo za sobom, ali se nije pronalo ni u neprekidnoj potrazi. Ova labilnost, nesigurna i bez korena, samu je sebe pokrivala preteranom ustaljenou. Nemakarstvo se, kau, prepoznaje po redu, ali red nije istinski, vie je samo pedanterija. Jer je pedanterija preterani red, osnova mu nije smisao, nego fiks-ideja. Sve plemensko je deformisano u odnosu na normalno i univerzalno humano. Ako se ovo deformisano bie razvije i ojaa, moe i da potisne normalnost, ak moe i da doe u sukob s normalnou i univerzalnou, a povrh svega u ovom svom deformisanom biu ono moe biti posebno agresivno i netrpeljivo prema svakoj drugoj naciji, kao to stvarno i jeste. U nemakom se sistematizovanju svakako pojavljuje poremeenost uma osobenog sklopa. Postoje dva stepena poremeenosti uma: prvi je monomanija istraivanja, drugi je napadno potvrivanje rezultata. Bie koje je izgubilo svoje univerzalno svojstvo svakako je praznije i jadnije od normalnog; svaka nacija, klasa, rasa istorijska je epizoda, nesposobna je da ivi isto i celokupno, magla je koja se javlja u neozbiljnim preokupacijama i na koncu je poseban vid nonsensa. Posle raspada univerzalnog sveta srednjovekovne Crkve, od vremena od kada nema jedinstva oveanstva, istorija Evrope se nalazi u znaku nacija, tu lekciju smo imali prilike da nauimo iz bezbroj primera. Nedvosmisleno je da je na poetku novog doba nemaka reformacija bila ovakav nacionalni pokret, ija je najvanija tekovina brisanje univerzalnog nadnacionalnog jezika i njegovo zamenjivanje narodnim jezicima. Time je ukinuta mogunost univerzalne komunikacije meu narodima. Ne samo zbog toga to ljudi iz drugih drava nisu razumevali nacionalne jezike, nego naroito zbog toga to univerzalni pojmovi nisu mogli biti izraeni na nacionalnim jezicima. Uloga latinskog poglavito nije bila da praktino povezuje narode, nego da povezuje univerzalne pojmove neizrecive na nacionalnim jezicima. Latinski jezik je u srednjem veku ispunjavao zadatak univerzalne ljudske komunikacije. Znamo da reformacija nije bila usmerena protiv Crkve, nego protiv korumpiranog klera, ali znamo i to da je napad pogodio Crkvu i ako je u istoriji Evrope bilo traginih momenata, onda je ovaj bio takav, kao posledica napada gotovo je potpuno nestala snaga univerzalne Crkve oveanstva, a mo klera je pak ostala gotovo netaknuta. Nacionalizmi mogu nastajati samo u svetu u kojem narode ne povezuje vie jedinstvo univerzalnosti. U toj situaciji je nemstvo, kao i ostale nacije, neogranieno

moglo da razvije svoju nacionalnu osobenost bez bilo kakve vie kontrole. Razvijanje nacionalnih osobenosti kod ostalih naroda nije bilo naroito tetno za strane nacije. Ono neto to se naziva nemakom sistematinou ve je sredinom osamnaestog stolea poprimalo sve vie oblik paralize (Fridrih Veliki), od Hegela na ovamo opasnost je postala pretea, razvitkom nemakog scijentizma, pak, ova je organizacija, koja se proirila na opstanak celog oveanstva, podjarmila celu zemlju. U ovom trenutku nema naroda koji svoj nain ivota ne bi oblikovao na temelju sistematinosti koja je nastala iz osobenog sklopa poremeenosti uma nemake nacije. Kao to je poznato, ova sistematinost je nazvana naukom (scijentizmom). Teorije ove organizacije izbacile su iz prirodnog poretka ivot miliona autonomnih naroda. Primer za to je delovanje marksistike teorije na Ruse. Ali je izmenjena obrada zemlje i industrija, vojska i dravna administracija, diplomatija i umetnost, drutvena struktura i individualni poredak ivota na taj nain to je sve premeteno na specifinu scijentiku bazu. Konstruisani su pojmovi kao idealizam i materijalizam i pozitivizam i bermensch i pogled na svet i razvitak i rasizam i klasna borba, uz pomo jedne oajne dijalektike, pojmovi za koje, ako ne po drugom, ono po njihovim posledicama (pokolj i lakrdija) prosena trezvenost smesta zapaa da ih nije stvorio saznajni smisao, nego da su oni bornirane fiks-ideje jednog monomanijakalnog (pedantnog i arogantnog) klasifikovanja. Danas, u drugoj polovini dvadesetog stolea nastala je takva situacija besprimerno delikatna i teka u svetskoj istoriji - za ije razreenje ne samo da nema nikakve mogunosti, nego po svim znacima u odnosu na nju nismo u stanju ak ni da jasno postavimo pitanje. Prvo zapaanje, koje treba postaviti jer se nalazimo u neizvesnosti, jeste da li je takozvani objektivni svet nauke nezavisan od ljudske linosti koja ga saznaje zaista postojea stvarnost, ili je pak ista fikcija. Zapaanje treba postaviti, jer ako bi ovaj svet bio samo indiferentan, kao to bi svako oekivao na osnovu trezvenog uma, u svakom momentu njegova antihumana priroda ne bi bila agresivna prema oveku. Meutim, to izgleda neosporno. Svet nauke kao da nije samo bezlian i bezegzistencijalan, niti je ravnoduan prema ljudskim vrednostima; svi znaci govore da ovaj svet ima odreenu otrinu uperenu protiv oveka, kao da u tome kljua neka neskrivena mrnja, gotovo osveta prema humanom, i ija bi delatnost bila muenje i kvarenje ljudskog ivota. Konstatacije nauke imaju primetnu nameru ozleivanja, kao da nauka gaji naroit ressentiment prema oveku. Zbog toga se svet nauke ne moe nazvati prosto nunou, nije bezegzistencijalan, nego je antiegzistencijalan; nije ahuman, nego antihuman; nije objektivan, nego nemilosrdan, i prema ljudskim vrednostima gaji vidljivi animozitet. Razume se, sve je to neutvrdivo. Ali da su u svemu tome to se zbilo u poslednjih pedeset godina umeani prsti nauke kao najvanijeg aktivnog inioca i inicijatora, i sve ono to se dogodilo, zbilo se u znaku nauke, to je opte poznato. Nauka je najvii pokazatelj vrednosti. Nauka je najbolji posao. Nauka je apsolutni autoritet. Bez nauke nema faizma, ni nacionalsocijalizma, ni komunizma, nema rata bojnim otrovima, niti bakteriolokog rata, nema rata u vazduhu ni motorizovanog rata; bez nauke nema krenja prauma, nema pljakanja mora, masovnog ubijanja ivotinja, bez nauke nema ni eke, ni Gestapoa, ni Auvica, ni tjurme; nema Katinske ume, Hiroime, Koreje, Maarske, Tibeta. I to je neobino, kao da sve ovo i nije nehotina posledica nauke, nego kao da se u ovim jezovitim injenicama sutinski oituje mrnja nauke prema ivotu. U drugoj polovini dvadesetog veka ovek ivi u neprekidnoj strepnji, ne samo zbog toga to mo nauke u svakom trenutku moe da uniti zemlju, nego jo vie zbog toga ako ova mo, ak i u sluaju da ostavi ovekov goli ivot, liava oveka njegovog normalnog naina ivota i srozava ivot na sve bezvredniju vegetativnu egzisteniciju koja nema nikakvog znaaja, teine, lepote, istine, ozbiljnosti, svetlosti. U ovom trenutku vie nema razlike izmeu mira i rata, jer se ljudsko bie potpuno izgubilo u oba sluaja, zapravo je svejedno da li postoji ili ne postoji. U krajnoj liniji izgleda da svet koji je stvorila nauka nije dobronameran; cilj nauke nije saznanje, nego akt moi, i to nije svojstvo pojedinih disciplina (prirodne ili tehnike nauke), nego ova crta nauku kao nauku principijelno obeleava u svim

njenim vidovima. Naravno, postoje znakovi po kojima nauka ne stvara ovaj svet, nego otkriva ono to postoji, to jest svet odista postoji, odista je onakav kakvog ga nauka opisuje. To ve i zbog toga mora tako da bude, jer se ovek neprekidno sudara s neim izvan sebe i ovo spoljanje izgleda neka uzajamno povezana stvarnost. A opet nedvosmisleno je da ovek, prema miljenju filozofa koje treba smatrati ozbiljnim, nije u odnosu sa stvarima, nego sa sopstvenim pojmovima koje je stvorio o stvarima. Lako je, dakle, mogue da ono s ime se ovek sudara jeste svet ovekovih pojmova koji je u specifino okamenjenom obliku. Razume se, sve je to takoe neutvrdivo. Nae sposobnosti trenutno ne izgledaju dovoljne da bismo mogli da utvrdimo faktiku stvarnost takozvanog objektivnog sveta nauke, ili je on takva pojmovna konstrukcija na kojoj nema pukotine, i otuda on izaziva utisak uzajamno povezanog realiteta. U svakom sluaju sumnja postoji da snaga nauke nije u njenoj istini, nego u organizaciji. Njena snaga nije u tome to svojim pojmovima otkriva stvarnost faktikog sveta, nego to su ovi pojmovi izgraeni za prosean ljudski razum u nezaobilazno zatvorenom i strogom sistemu. Prema tome, nauka ne polazi od saznavanja stvarnosti, nego se trudi da stvori takvu pojmovnu organizaciju koja nije usmerena na saznanje, nego na druge ciljeve, i iji proboj u ovom trenutku izgleda nemogu. Pojmovi i uzajamne veze su ovrsli, i ostvarili su graevinu veoma slinu neminovnosti. U svakom sluaju postoji neto u konstrukciji graevine to pobuuje strahovanje. Nauka se smatra apsolutnim znanjem. Meutim, kad se neka misao apsolutizuje, uvek je sumnjivo. Znamo da su tokom istorije mnogobrojne pojmovne organizacije mislile za sebe da su konano znanje, ali je u svakom sluaju usledio trenutak kada se ispostavilo da one neto kriju. Poslednja ovakva organizacija bio je srednjovekovni klerikalizam, u ono doba vavilonska kula sagraena od gnajsa, sa svojim strahovitim razmerama, i u svojoj neospornoj sigurnosti. Moda su u pravu oni koji misle da je klerikalna dogmatika bila baza sistema svetske moi srednjovekovnog svetenstva; dogmatika nije bila u znaku istine, nego u znaku savrene organizacije. U onom trenutku kada se ova organizacija raspala i ispostavila injenica da nema svoje istine, ceo sistem se sam od sebe raspao. Ali je mogue da su u pravu oni koji nauku smatraju za bazu jedne novije organizacije svetske moi, nauke koja je izgraena po uzoru na srednjovekovnu dogmatiku, ali s usavrenim sistemom, izraslim iz antiklerikalnih i reformistikih pokreta posle gubitka istorijskog delovanja svetenike svetske moi. Na ovaj nain bi neskriveni antihumanizam i osveta koji se nalaze u nauci, i svakovrsni razjareni animoziteti izraeni prema oveku dobili objanjenje, jer je nauka zapravo antihrianstvo. Ali bi bilo razumljivo i to da su uasi scijentike organizacije daleko premaili tako bogatu istoriju lai, nasilja i izrabljivanja klerikalne svetske moi, a povrh svega nauka je unela neto novo u istoriju. Kao to A. Kami pie, u srednjem veku bilo ko da je, bilo gde poinio uasnu podlost, kralj, kardinal, papa, ministar, nikada to nije bilo nita drugo do individualna samovolja i izuzetak, kojim je povreivan intaktni i humano isti poredak sveta, ali nije oslabljivan; u novovekovnoj organizaciji svetske moi nepravda vie nije izuzetak, nego legitimni akt koji nauka podupire, i nepravda se vie ne skriva, nego scijentino opravdana, ona blistajui poinjava svoj zloin opijena znanjem koje poseduje. Jer ni za trenutak ne treba smetati s uma da moderne institucije vlasti, kao industrijska preduzea, banke, diplomatija, policija, obavetajna sluba, dravna administracija, vojska, partije, nisu izrasle neposredno iz drutva, nego bez izuzetka protiv drutva, po uzoru na neki vii sistem. Srednjovekovna dogmatika i novovekovni scijentizam su ovakve organizacije na viem stepenu, organizacije koje do krajnje crte proimaju ljudski ivotni poredak, i oblikuju ga po svom uzoru. Nauku ne projektuje iz sebe drutvo, nego se drutvo izgrauje prema organizaciji nauke. Uvek je najpre konstrukcija, potom delo. Savrenstvo organizacije scijentizma daleko premauje srednjovekovni klerikalizam. U srednjem veku su postojale pukotine kroz koje ne samo da je mogao prodreti protest protiv nepravde vlasti, nego se i stalno probijao, i mogla se oitovati svetlost. Ovakvih pukotina nema u drutvima izgraenim prema organizaciji nauke, a ukoliko ih i ima, one postaju sve neznatnije. S obzirom na vii

nivo organizacije nauke, ovde se nikako ne moe oitovati misao koja se ne slae s organizacijom. Zidovi graevine postaju sve tvri, kolektivno i individualno bie se sve vie scijentifikuje, sprema se da se bez ostatka upije u statistiku, u psihologiju, u sociologiju, u biologiju, u hemiju, i nastaje takva neprobojna organizacija koja ovekov poredak ivota zaista moe da poremeti sve do ontolokih taaka. U drugoj polovini dvadesetog veka je nesumnjivo najkrupnije pitanje prosvetljavanje nauke kao egzistencijalne lai. Svet u kojem u ovom trenutku ivimo stvorila je nauka, ona ga organizuje i odrava svojim kolama, obrazovanjem, industrijom, dravama, istraivanjima, administracijama, vojskama, fabrikama, bankama, bolnicama, umetnou, tampom, mami neuvenom budunou i napretkom, dok se oveanstvo danas, ovde na zemlji sprema da potone u do sada nezamislivom bezdanjem ponoru prestraeno i ponieno, iskvareno i podlo i ukaljano, meusobno nahukano narodima i klasama i nacijama, raspomamljeno naoruanom mrnjom, i ve s neskrivanom osvetoljubivou, uz pomo kolosalnih pronalazaka. U srednjem veku klerikalizam je prevario oveka; obeavao je red, a ono to je pruio bila je la, nasilje i izrabljivanje. Nauka se javila kao nosilac svetlosti, ali se ispostavilo da je tama koju je donela vea od prethodne. Egzistencijalna la nauke poiva na tri postavke: 1. objavljuje da je njena snaga u istini, mada ta snaga ne pripada istini, nego jednoj organizovanosti visokog stepena; 2. objavljuje da je objektivna, to jest da njeno saznanje obeleava stvarna vernost, mada je bezlino indiferentna, antiegzistencijalna i antihumana; 3. objavljuje da uz nepristrasan smisao traga za istinom, mada svojim fiktivnim konstrukcijama prua bazu sistemima svetske moi. Naravno, veoma je krhak sadraj realnosti u ovim postavkama. Ali ako bi ih i obeleavala evidentna istina, ni onda ne bi imale znaaja. U jednom sistemu nije presudan stvarni sadraj istine u izjavi, nego kako se izjava moe ugraditi u organizaciju, odnosno da li ona usavrava ili ne usavrava organizaciju. Jedna izjava moe da izrazi i apsolutnu istinu, ali ako se ne moe prilagoditi sistemu, nita ne znai. A to je ua baza stvarnosti sistema, neznatnija je njegova sposobnost primanja istine. Tokom vremena sistemi gube svoju elastinosti i sposobnost asimilacije, i nisu sposobni da prime nikakvu misao koja im je strana. Nemaju vie sposobnost obnove. To je onaj trenutak kada jedan sistem zauzima negativan stav prema istini, odnosno kada se sistem egzistencije pretvara u egzistencijalnu la. Svi znaci govore da je nauka stigla na ovu taku; nee, ali i ne ume da primi podsticaj iz izvora koji je izvan njenog sistema, i nije sposobna ni za ta drugo do da odrava u pogonu svoju automatizovanu organizaciju. Organizacija moe da bude savrena ak i onda ako joj je svaki elemenat pogrean; sistem moe biti savren ak i onda ako mu je svaka postavka la. Jedan aparat moe da radi savreno ak i onda ako mu je svaki elemenat egzistencijalno savreno fal. Zbog toga je jedna jedina stvar vana: aksiom. Ispitivati neto drugo kao osnovni aksiom - besciljno je i besmisleno. Sistem egzistencijalne lai nije u stanju da primi izjavu koja je dola izvan sistema. Ne postoji izjava iji je sadraj apsolutna istina, kae on. Svaka izjava ima znaaj samo u odnosu na njenu organizaciju. Pokidana je veza sistema s istinom koja veito obnavlja egzistenciju. Izmeu sistema i stvarnog sveta nastala je lana komunikacija. to znai da sve ono to kae sistem poseduje lani zvuk. U drugoj polovini dvadesetog veka nastalo je vreme kada je nedvosmisleno mogue utvrditi da je nauka, koja je sruila srednjovekovni klerikalni sistem lai, i sama postala sistem lai, u lanoj je komunikaciji sa stvarnou, odnosno u dijalogu ovek-svet vie nema istine. Razume se, nauka nema naina da bude svesna ove injenice; nema naina zbog toga jer nije re o stvarnoj lai i postavci unutar jednog sistema. La je ugraena u sistem, i obavlja funkciju, to se ne moe raskrinkati. Ono s

ime je ovek suoen nije lana izjava, nego proces falsifikovanja koji se rasprostire na celokupnu egzistenciju i sve proima. Sistem egzistencijalne lai je lavirintski splet, unutar kojega vie nema mogunosti da se uverimo u istinitost ili neistinitost stvari, i ovde vie ne postoji nita drugo do mehaniki rad, nezaustavljiva obmana, vrtoglavica, zabuna, izgovor, objanjavanje, uveravanje, prevara, zagonetka i tajna Kao posledica lane komunikacije nikakva vrsta humanog odnosa ne ostaje intaktan, lani dijalog pseudoegzistencija oveanstva, iz kojeg ne proizilazi nita, ponajmanje je prirodna zajednica. I ono to zamenjuje zajednicu jedna je naunika koncepcija zajednice, logor, partija, kasarna, vojska, komuna. Dok je svet ideja i politika mo nemakog faizma pobeena u Drugom svetskom ratu, nemaka egzistencijalna organizacija koja je stvorila faizam proirila se po celoj zemlji. Egzistencijalna organizacija se naziva nauka, i to je sasvim verovatno prava fizionomija i zaokruenost nemake reformacije. Ono to se u ovom trenutku dogaa na zemlji, u industriji, ili u politici, u drutvu, ili u ekonomiji, u umetnosti, ili u filozofiji jeste scijentizam i pod znakom je scijentifikacije koja se rasprostire na sve momente egzistencije. Faizam je isto tako jedan od vidova ove naune organizacije egzistencije kao i socijalizam, ili komunizam; banke i generaltabovi i univerziteti i klinike su pod istim ovim znakom. Stvaranjem egzistencijalne organizacije nauke nemakarstvo je dolo u posed do sada nezamislivih razmera svetske moi, nemakarstvo koje je, istina, poraeno (?) kao spoljanji politiki poduhvat, ali kao mo koja organizuje egzistenciju, ono na autonoman nain neogranieno upravlja ivotom svih naroda na zemlji.

Ajnpren supa
Kad bi ovek bio prirodno bie, njegova apsolutna hrana ne bi moglo biti nita drugo do voe. Ali mi znamo da veom polovinom svoga porekla potiemo izvan prirode i svoja istinska ljudska jela sami moramo da spravljamo. Rafinirana sutina jela odrava korak s komplikovanou naeg ivota i oito je izvesno da je pravi razlog mnogih zapleta u naem ivotu neko zbrkano jelo. Na osnovu toga mirno bi se moglo govoriti o sendvi-ivotu ili desert-ivotu. Ljudi koji ive na sendviima i desertu potpuno su izgubili normalnost. Posle izvesne granice to vie i nije ivot, ve histerija. Ako ovek, na putu prema normalnom ivotu, trai osnovna jela, trezvenu i smirenu hranu, jedva e ih nai nekoliko. Normalan ivot je ono to je meu jelima ajnpren supa. Nita naroito. Bez senzacije. Daleko od toga da je neko voli ili ne voli. ovek je moe pojesti u svako doba dana, za doruak, za ruak, za veeru, toplu, mlaku ili hladnu. Brano propreno na masti ili ulju, i voda. Pitagorejci je znaju u dva vida, slanu, eventualno s kimom, kako je i mi jedemo, ili blago propreno brano preliveno mlekom, zaslaeno medom. I tibetanska ampa je jelo sline vrste, ali se brano preliva ajem, a katkada se nasecka i loj. Ajnpren supa je jelo bez bilo kakve napetosti; ono to je u njoj naroito ljupko jeste da je blaga i obina. Samo se po sebi razume da je prvo jelo dojeneta posle majinog mleka upravo ajnpren supa. Ajnpren supa je kristalno isto jelo od gladi, to otprilike znai da nije gurmanska hrana, i nije za oblizivanje, odnosno ona ne predstavlja uzbuenje, nego je pripremljena za gladnog oveka, i najbolja je s hlebom, i ako se hleb propri, ili naroito ako se malko propee na masti iseen na kockice, ona je izdano, koncentrovano i sito jelo, ak toliko da oveku, ako pojede dva tanjira, nita vie ne treba, jedino aa poluslatkog vina. Normalno jelo, kao hleb, krompir, varivo, kuvani pirina, slanina, hrana je koja ne moe dodijati, jer i ne eli nita drugo do da nahrani. Velika dela kuhinje, kao francuska salata, ili peena patka punjena gunjama, eventualno pateta, puna su zadnjih misli; kompleksna dela, vieslojna jela, i ne umeju sebe odjednom da izraze. Jo niko nije pokvario stomak ajnpren supom. U svakom sluaju postoje ene, prilino retke, koje su sasvim svesne ta kuvaju; u ajnpren supi takvih ena moe se odluno otkriti ukus majke zemlje. Ona se ne moe spravljati bez srdane ljubavi. Veina, ako je supa gruba, brani se time to je to samo ajnpren supa. Kao da opte mesto nije neto najvie, kao da ono to je obino ne moe biti vii stepen vrednosti. Ukus ajnpren supe najsrodniji je ukusu zrna mlenog ita. Ako ga ovek okusi, sve je saznao o milini ivota. Meu krivinim delima nedvosmisleno je najtee krivotvorenje ivotnih namirnica. U njemu se, u odreenom pogledu, skupa nalaze izdajstvo, buljenje, trovanje, prevara, la, i to sve podmuklo i skriveno; odvratna iardijska pohlepa je zloupotrebljena, jer kad ovek ogladni, mora da jede. Koliko god da je uasno, ali je tano ono to kae Dostojevski: gazite me, tucite, poniavajte, pljujte, samo mi dajte da jedem, da jedem. Od krivotvorenog jela postoji jo samo jedna tea la, lano proroanstvo koje oveka truje lanim mislima. Plemeniti i pravi hleb smo gotovo ve izgubili. Jedva i da ima veeg gubitka od toga, i zbog toga ni dubljeg bola. Ajnpren supa je tako prosta i skromna da nikome i nije palo na um da je falsifikuje. Moda i zbog toga to je tako jeftina, i ne isplati se. Na poloaj u svakom sluaju nije beznadean; imamo jo Bahovu muziku i palatu Piti, imamo Velaskeza i Helderlina, normalnost jo nije sasvim nestala sve dok imamo svoju ajnpren supu, krompir i kuvani pirina.

Lajo Sabo, ili jedini sistem

Lajo Sabo je strasni ita novina. Nema tako proste izjave za tampu koju ne bi mogao protumaiti s naroitim znaajem. Izgradio je ak i teoriju o tome kako je ovekova informisanost pouzdana tek u sluaju ako sa stvarima odrava neprekidan kontakt i do poslednjeg trenutka je obaveten o zbivanjima. Ovaj stav je samo delimino razumljiv prema bemeovsko-blejkovskom shvatanju, to see the world in a gram of sand, videti ceo svet u jednom jedinom zrncetu peska, venost videti u jednom jedinom asu. Za Lajoa Saboa celina neprekidno mora biti prisutna. U apsolutnom bogatstvu i neprekidnom aktualitetu celokupnog bivstva. Istorija sveta u dnevnoj vesti. Cela metafizika u intervjuu poslanstva. Ako ovek neto ispusti, njegova informacija je manjkava, i proigrao je svoje pravo da razume ono to jeste. Ono to ovek treba da sagleda, uvek je celina. Stupnjevi industrijske proizvodnje nalaze se u neprekinutoj vezi s viom matematikom sve dok gotov proizvod ne izbaci maina. Ako neko bilo koji elemenat istakne, on je poinio nepopravljivu greku. Ovaj izraz precizno pokriva jevrejsku batinu koja tvrdi da fizikog rada nema bez pronalaska, pronalaska nema bez ekonomije, ekonomije nema bez fizike, fizike nema bez matezisa, matezisa nema bez metafizike. Svaki krajnji filozofski princip ima neminovnu posledicu u elektroindustriji i farmaceutskoj industriji, i svaki konkretni momenat sve do staklene ae i futrole za naoari nastaje u metafizici. A od ove metafizike, pak, ne postoje dve. Jedna. Jedna jedina. Ako ih pretpostavim vie, doveu sebe u zabludu i poiniu greku postvarivanja. Poev od poetka postoji samo jedan sistem, nema ih vie i nezamislivo je da ih bude vie. Taj sistem je f-system (fix system). Svi za to znaju, ak po tome i misle i ive i rade i prosuuju. Ne umemo nejedinstveno da prosuujemo. Ko ne prosuuje jedinstveno, on lae. Prosuivanje je jedino koje obuhvata ukupno bogatstvo ivota. Nije doputeno da budu dva stanovita. I najblea nijansa izaziva krv. Jedinstvo oveanstva je apsolutna injenica. Ono to izgleda da naruava ovo jedinstvo neznanje je jednih za druge. Lajo Sabo nije izgradio ovo heraklitovsko-bemeovsko-blejkovsko shvatanje, ovaj jedini i fiksni sistem. Nije napisao povezano delo koje bi bilo primereno znaaju i srazmerama njegove filozofije, nema ak ni zavrene studije, i njegovo bie se oitovalo u reima koje nikada beleio nije, uglavnom ih je samo govorio, ali su one zbog svoje teine ostajale u onima koji su uli te rei. Ovakav ovek je redak u istoriji filozofije. Filozofi su obino nepodnoljivi brbljivci. Malo je autora poput Heraklita, Paskala ili Niea. Ali ne znamo ni jednog jedinog koji jedva da je pisao, samo je govorio i jedino rei. Te rei su maitre-mot, odnosno osnovne rei. Moglo bi se rei i glavne rei. Ako ovek ovakvu re razume, on nema oseanja nedostatka, i spreman je da se rado odrekne itavih tomova. Konano je i onako uvek re o reima. Znanje koje moe da stane na jednu posetnicu. Nije fragment, jer je horizont znaenja rei potpun. Otvara takvu perspektivu koja ne zahteva dalja tumaenja. Tekoa je uvek bila i jeste, kae Hajzenberg, u formulaciji. Raspolaemo s nezamislivo mnogo iskustava, i u nama se nagomilala neuvena koliina znanja koja nema zadovoljavajuu formulaciju. I ono to je u filozofiji presudno, i to odreuje smer, i to je takozvano otkrie, nikada nije neki fakat, nego u svakom sluaju formulacija jednog ve znanog fakta. oveka poput Lajoa Saboa hindu kultura je nazivala asmagarbhaja. Roen od stene, i od stene je tvrde kao kamen. Sam po sebi je bespomoan i nem i nepokretan. Uvek treba da bude neko ili neto, ko bi i to bi odlomilo pare od ove stene. Stenu treba osloviti. Treba je napasti. Treba je bombardovati. Zbog toga je neophodna bar novinska vest koja e ga svaki dan svojim novim informacijama rastresti. Postoje dela koja su nastala na taj nain to ga je neko opsedao pitanjima i

prisiljavao na odgovore. Jedva da postoji rei ovek od ovakvog kome toliko nedostaje svaka elja za oglaavanjem i za govor bez poziva. Sjajan u raspravama i u razgovorima i u pisanju pisama, i u dijalozima se blistavo ponaa, ali im nema podsticaja, zanemi. Razmiljanje istupa iz atmosfere osame, zbog toga tako mnogo filozofija nosi na sebi karakterne crte nezdrave zatvorenosti koje su tako povoljne za fantazme, za sanjarenje, za monolog, parole intrieure. Kod Lajoa Saboa je dijaloki akt. Poetak kod Lajoa Saboa nije isuvie dostojan panje. Poeo je posle Prvog svetskog rata s marksizmom i frojdizmom. U ono vreme to bee poslednji trenutak, mladi ljudi koji su ozbiljno drali do sebe, posebno u Istonoj Evropi, svi su bez izuzetka postali rtve marksistike i frojdistike epidemije. Uestvovao je i u socijalistikom pokretu, ali je posle izvesnog vremena bio prinuen da prekine, u svakom sluaju zajedno s vie svojih drugova, kao dosledan i dobronameran ovek (revolucionarna omladina) - ne samo sa zvaninim socijalizmom, nego i s Marksovim uenjem. Sredinom dvadesetih godina su Marks i Frojd izgubili svoju istorijsku aktuelnost. Vie nije bio poslednji trenutak. Jedno vreme je jo kao otpadnik, zajedno s nekoliko prijatelja, ostao unutar socijalizma. Sve dotle dok marksizam nije postao neprijatelj slobodnog izbora ivota, odnosno dok se nije buroazirao, i dok nije postao idejni zaklon za instinkt vlasti. Poev od tada samo se s loom saveu moglo biti revolucionar, znao je da je to nepotena i jeftina prevara, i da ne vodi nikuda. Ve je veoma rano mnogo itao. Iz biblioteke je nosio kui po osam-deset knjiga, vraao ih jo iste sedmice i uzimao novih desetak. Kada su ga pitali ta e mu tolike knjige, odgovarao je: kontrola. Dvadesetih i tridesetih godina ovoga veka vie nije bilo dovoljno ako neko ita knjige. Trebalo je itati literature. Ne po jedno delo, nego jednu disciplinu, od poetka do kraja, svih sto pedeset-dvesta tomova, pravo, sociologiju, karakterologiju, istoriju filozofije, ekonomiju, kritiku biblije, antropologiju, teorijsku fiziku, istoriju slikarstva, teoriju umetnosti, logiku, etiku, pedagogiju. Za deset-petnaest godina proitao je nekoliko hiljada knjiga. Neobino je da ovi ljudi koji su iveli na ovaj nain, u bilo koju od nauka ili umetnosti da su stekli upuenost, njihov razvitak je uzajamno bio veoma slian. Ne u pogledu na svet, nego ba u protivljenju prema pogledu na svet, ak jo vie u kritikoj zasnovanosti otpora prema pogledu na svet i u nadmoi nad pogledom na svet, i jo u neemu to je mnogo vanije i od toga: u pribliavanju fundamentalnom ljudskom miljenju. Nemci su govorili da je to Mglichkeit eines ursprnglichen Denkens (mogunost fundamentalnog miljenja). Genon pie da je to tat primordial. Termin Lajoa Saboa je: osnovni stav. Ono to karakterie ove ljude, koji su u dvadeset hiljada knjiga upoznali literature i discipline i nauke i umetnosti, jeste da su iz najrazliitijih smerova i intenziteta, ali su se probili do temelja ljudskog miljenja. To je ono to dranje generacija dvadesetog veka izmeu dva svetska rada ini tako slinim aleksandrijskoj gnozi. U svakom sluaju, u ovim godinama je to razlika izmeu ovoga oveka koji ozbiljno pristupa sebi i oveka koji ne eli nita drugo do da bude podnoljivo obrazovan, ali jo vie da dobro ivi. Jednom prilikom je Lajo Sabo vodio raspravu s prijateljem (njegove su rasprave esto trajale nedeljama) da li je prema ovakvom oportunisti ispravan stav mrnja ili prezir. Lajo Sabo je smatrao prezir ispravnim. Istovremeno je jedna estetika egzistencija - u Engleskoj - zauzela stav odvratnosti: loathing much worse, than hatred - odvratnost je mnogo gora nego mrnja. Ono to jo uz ovo treba dodati jeste da Lajo Sabo ovakav stav nikada nije smatrao neopozivim. Lajo Sabo je bio lojalan, naroito prema svojim protivnicima i neprijateljima (to ih vie prezire, tim vie), lojalan u svakom sluaju, i takav je i ostajao, i zadravao je mogunost da ga ovek preduhitri u bilo emu. Stav Avgustina: i sa svojim neprijateljima traim istinu. To je uenje Lajoa Saboa o relativnosti poloaja. to znai da pitanje poloaja u svakom sluaju treba posebno ispitati, ni na jednoj liniji ne postoji nikakvo jednom i zauvek dato prvenstvo. Nema tako korumpiranog oveka koji ne bi bio u stanju da u moralnoj akciji pretekne ak i jednog sveca.

Ne moe se pobrojati ni polovina stanica preko kojih je proao Lajo Sabo tokom etiri godine. Verovatno su znaajne: gnoza (Jene Henrik mit), logistika (Rasel, Karnap) i Vitgentajn, matematika i egzistencijalizam (kada jo nije bio moda), politika i ekonomija, teorijska fizika, istovremeno, razume se, aktuelni roman i lirika i dramska knjievnost. Napor pri svakom koraku da sauva otvoreno prisustvo (offene Prsenz), i da samog sebe odrava u najveoj napetosti razdoblja. Nita od toga nije vanije. Dranje odreuje tako to ovek trai najvee otpore. to je obaveza u pogledu na ozbiljnost. Ko trai mali otpor, ili gde otpora nema, on je oportunista. Lajo Sabo je uvek iveo u okolnostima za koje bi bilo pijetizam tvrditi da su bile skromne. Najprostije je ako se odmah kae da je to siromatvo, i to veliko siromatvo, dugo vremena beda, i to muna beda, tako da je put do biblioteke i nazad prevaljivao samo peke, i kad bi ga negde pozvali, morao je da trai od prijatelja novac za tramvaj i za hauzmajstora. Godinama je iveo od drugih, a na optubu da ne zarauje i da ga izdravaju ene, slegao bi ramenima. Stanovao je u mranoj dvorinoj sobi veoma neudobno, muila ga je tuberkuloza, loe se hranio, imao je lou odeu i nije mogao da popravlja zube. Ako ovek sve to doivi i ne uvredi se, razreio je jedno od velikih pitanja ivota. Putaju me da radim, govorio je, vie od toga i ne elim. U eseju o ezualdu Oldos Haksli pie kako su renesansni despoti drali divne kompozitore, suprotstavlja ih s modernim despotima, i zaprepasti se kakvoj muzici ovi daju prednost. Ali to jo i nekako. Uas je potpun kad se vidi kakvi su ideali modernih diktatora, kakvi njihovi politiki ciljevi, ali naroito kakvi su im savetnici. Moda je u pravu engleski estetiar kada kae odvratnost. ovek se uasne ak i od toga ako pomisli da se njegova mokraa mea u kanalizaciji s mokraom ovakvih bia. O napredovanju nema govora, i nikada nije ni bilo. Lajo Sabo nije eleo da stie karijeru. Karijera zahteva odreen postupak i ivotni poredak, a za njega nita nije vie strano od toga i neto to treba izbegavati. Za to postoji naroita tehnika; jer sticati karijeru ne znai baviti se stvarima, nego njihovim delovanjem. Novinar, pesnik, politiar, glumac, u jednoj nioj kategoriji ivota. Jedva da postoji neto karakteristinije, izgleda, za razdoblje od toga kako vlast, pogotovo u Istonoj Evropi, nekoga uzdigne, nekoga zanemari, moda progna. Specijalno svako odreeno i dosledno otvoreno razumno ponaanje, to je otvorenije, tim jae. Formuliui jezikom stolea vlast izbegava darovitog oveka, i daje prednost onome koji svojim poslunitvom naginje kompromisu, ak onome koji e poiniti izdaju za sitne privilegije, cenka se oko njih, treberu i podlacu, odnosno onome koji je korumpiran, ako i ima dara. Verovatno je to glavni razlog to je moderno doba tako bespomono i neozbiljno. Bez obzira na politiki stav partije, na shvatanje sveta i pravac, konzervativac ili revolucionar, liberal ili rojalista, potpuno je svejedno. U optem ponaanju to se sposoban ovek ne samo zapostavlja, nego progoni, postoji doslednost. Ovaj ovek ne laska, ne voli da lae, nikoga ne podstie na gluposti, stvari ne zabauruje, ne obraa panju na samodopadljivost, ne eli da okolia, i istinski ne veruje da je ba sadanja vlada jedina pozvana da ostvari zadatke svetske istorije. Vlast kao da se samoj sebi dopada to zaobilazi sve one koji bi joj mogli koristiti, i bira tetne. Od svega ovoga se jedva moe izvui druga pouka do da se ne priprema preivljavanje, nego propast. Sasvim je pouzdano da bi Lajo Sabo bio fenomenalan ef generaltaba, sa svojom koncepcijom, energijom, neuvenom preglednou i korektnim prosuivanjem. Diplomata koji pouzdano prozire mnogostruke komplikacije, na delikatnim mestima formulie tako tanano i jezgrovito, svojim talentom za viu matematiku i lozinkama koje je preuzeo od Konfuija: Ujutru saznati istinu i uvee umreti. Sigurno da bi drava, koja bi dvadesetih godina poverila vostvo Lajou Sabou, danas bila najureenija drava na svetu, ali ni jedna druga drava ne bi mogla da se iskljui izvan dejstva ovako stvorenog poretka. Sasvim je pouzdano da bi faistiko-nacistiko-boljeviki kolaps bio poprimio drugi smer. Po onim raspravama koje je provocirao i u kojima je sudelovao, ovek moe da zamisli kako bi se on ponaao na meunarodnim vojnim, ili politikim, ili ekonomskim savetovanjima, to bi

bivao podstaknut sve teom situacijom, iz njega bi provaljivala slobodnom i elementarnom snagom istina iste i jasne misli, umesto novinski optih mesta, bez bilo kakve strasti, i na apsolutnom stepenu kljuanja. Veliki uticaj na stvari ne bi bio povoljan za njega, nego u prvom redu za nas. U svakom sluaju bio je nenadoknadiv propust vlasti to u Lajou Sabou nije otkrila oveka koji je uesnik onoga znanja koje bi sve to ispravno razreilo, onoga to je vlast ili loe reila, ili bila prinuena da ostavi nereeno, i sve joj se na koncu sruilo na glavu. U meuvremenu narod je zalutao u lavirint i postao rtva svih trenutnih obesti. U zimu 1945-46, uzevi za osnovu jedan svoj nacrt, kome je dao naslov Biblija i romantika, postavio je propozicije za odreene formulacije. Od njih je verovatno najvanija ona teorija u kojoj je postavio mogunost uzajamne povezanosti lai, nasilja i eksploatacije. Lajo Sabo je uopte protestovao protiv apodiktinih formulacija. eleo je da svoje misli doda ve izreenom mnjenju. Govorio je u primedbama. Ovo miljenje je njegova svesna disciplina. Inae nije polazio od problema koje postavlja literatura, nego je sa svakim pitanjem zasnivao savreno nov odnos. Istorijski, drutveno, ekonomski, politiki, logiki, psiholoki teorija la-nasilje-eksploatacija najznaajnija je teorija etrdesetih godina. Svojim znaajem je primerice daleko nadmaila marksistiku teoriju, jer je nezavisna od svakovrsnih teorija klasa. Zapravo se na ovoj misli moe izgraditi jedina mogua socijalna patologija: razlikovanje izmeu zdravih i patolokih drutava. Ovu teoriju budunost nikako nee moi zaobii ako ikada bude elela da stvori normalno drutvo. Fakat je da od kada je ova teorija formulisana, ona se ne moe zaobii. Onaj ko lae, u njemu ivi instinkt razbojnika, i skriveni je ubica (der Mrder von Anfang, kao to definie Lajo Sabo). Bilo da je individua, bilo dravna vlast Time je stavljena van snage prosta marksistika teorija koja je izgraena na kapitalistiko-socijalistikoj suprotnosti, i tvrdi da je opruga istorije klasna borba. Zalud sebe drava naziva socijalistikom ili demokratskom, ako se nije obraunala s metodama la-nasiljeizrabljivanje. Ova drava je isto tako loa kao i bilo koja druga monarhija, ili feudalna drava, ali je i od njih gora, jer joj je la krupnija, prema tome prinuena je da vie eksploatie i da primenjuje vee nasilje. Ne lagati (svadharma, kao to kae hindu batina). Ne lagati ak ni onda ako izgleda da od toga zavisi ivot celokupnog naroda. Bezuslovna posledica svake lai jeste eksploatacija i nasilje. Da je Lajo Sabo samo i aforistiki razvio ovu teoriju, da ju je napisao i objavio, uspeo bi da ostvari jasnost u jednom od najhitnijih neproienosti doba, kojom bi olakao razumevanje svetske situacije. Jedva da postoji vea nevolja nego kad ovek neku drutveno-politiku situaciju ne prosuuje ni prvobitno korektnim, ali konano i zastarelim pojmovima. Nita nije sudbonosnije od loe raunice. Marksistika teorija klasne borbe nikada se valjano nije odrala, ona nije odgovarala stvarnosti, jedno je vreme, meutim, u nedostatku neeg drugog, uspevala da se odri. Od kako je takozvana kapitalistika drava socijalistikija od socijalistike, socijalistika drava je kapitalistikija od kapitalistike (humanost, blagostanje, slobodarska prava), od tada ova teorija stvara samo bezgraninu zbrku i od svega niko nita ne razume. Poev od Drugog svetskog rata marksizam postoji samo kao teorija zaklona za odbranu drave, i to kao la na kojoj poiva sistem nasilja i eksploatacije. Lajo Sabo je rekao: socijalistike zemlje bi svaku sumu novca isplatile onome ko bi im rekao kako da se oslobode marksizma. Oko svoje pedesete godine odustao je od rada kojim se do tada bavio i odjednom preko noi je poeo da crta. Ovaj korak su mnogi protumaili kao neverstvo. Istina, pristalice su odobravale njegov postupak, ali s odreenom zabrinutou, jer nivo njegovih crtea, mada to niko nije priznavao, nije bio zadovoljavajui. Sam Lajo Sabo je rekao da u svojim crteima radi isto ono to i u svom razmiljanju. Ovo tumaenje je u svakom sluaju bilo umesno samo subjektivno. Bilo je onih koji su mislili da je iz njega provalio primordijalni svet muza. Ovaj preokret u drugoj polovini ivota potresao je sve koji su poznavali Lajoa Saboa.

U Evropi, pogotovo u novom dobu umetnost nije bila realizacija umetnikih vrednosti, kao to se uilo. Slobodno duhovno oitovanje, budui da nije nalo pribeite u metafizici, religiji, filozofiji, bilo je prinueno da se skriva na drugim mestima. Takvo karakteristino mesto bilo je ono koje se nazivalo mistikom, ali je veliki deo umetnosti postao mogunost za ovakvo skrivanje. Evropsku muziku i slikarstvo, poeziju i dramu, pogotovo roman tumaiti na osnovu estetikih kategorija znai isto to i sve to savreno pogreno razumeti. Budui da nije bilo mogunosti da se duh slobodno oituje na sopstvenom mestu, on je ovde potraio nelegitimno skrovite, i umetnost je, koliko god je mogla, istina maskirano, ali je izricala prave misli oveka. Nije uvek bilo mogunosti da se neko slobodno oituje, ali ako se ovek oglasio, onda bi ga, prema obiaju doba, katkada ili prezreli, ili progonili, ili zatvorili, bacili na lomau, deportovali, ili samo preutali. Takvih se poduhvata niko rado ne prihvata. Lajo Sabo je to izdrao do svoje pedesete, i onda, kao i ostali Evropejci, i on je poeo da se bavi umetnou, rekavi da ini isto ono to je i pre toga radio. Da i ne. Sasvim je pouzdano da istinski duh Evrope znae Servantes i ekspir, Mikelanelo i Monteverdi, Koro i Betoven, Bodler, Tolstoj, Van Gog i George, a ne zvanini pogled na svet. Meutim, umetnost nije legalno mesto za oglaavanje slobodnog duha, i zbog toga u celokupnoj duhovnosti Evrope postoji neto nezdravo. Duh je indirektno prisutan u umetnosti, zapravo je o neem drugom re, a ne o onom o emu je re. Pored toga umetnost je uvek proslava ivota, a duh je vie od ivota. Ako se duh ispoljava u umetnosti, izgleda kao da bi i duh bio ivot. Celo novo doba Evrope je rtva ove zablude. Nikako ne treba verovati da Lajo Sabo sve to nije znao. Ono to slobodni duh hoe da kae, to je bez ostatka neprevodivo na jezik umetnosti. Umetnost naizgled vie govori, u stvarnosti manje kae. Umetnost je mesto sekundarnog logosa. Ona moe biti dejstvenija, ali je uvek nemonija. To je lako uvideti u muzici i slikarstvu, tee u poeziji i romanu. Slobodni duh se ovde gotovo iskljuivo ispoljavao u umetnosti, ali tom ispoljavanju nedostajala je i nedostaje krajnja ozbiljnost. Lepota je istina, istinska lepota (beauty is truth, truth beauty) kae Kits, ali ono to je lepota umetnosti, to je proeto arolijom ivota i medom i uivanjem (joy for ever), opijenost koja je nerazluiva od ivota, koja nikada ne pokriva istinu, i ne moe je pokriti, jer je istina vie od zanosa i zadovoljstva i arolije. Korak koji je uinio Lajo Sabo, kada je napustio mesto logosa i postao umetnik, ne moe se zadovoljavajue protumaiti. Moda je to posledica duboke i neraiene situacije u njegovom biu. Ova situacija iskrsava kod onih koji, istina, nisu bili u stanju da formuliu svoj sadraj, ali koji raspolau veoma jasnim i otrim i pouzdanim, gotovo dejim instinktom istine, i koji su prebacivali Lajou Sabo u da je neosetljiv za odreene vie vrednosti. Nesumnjivo je, kau, da je Lajo Sabo bio potresnu bitku kada je sred muka, u gotovo beznadeno mutnim, tekim i komplikovanim situacijama definisao istinu, i dospeo do krajnjeg oblika misli. Aura rei Lajoa Saboa apsolutno je ista, i na svakoj od njih se nalazi kap njegove patnje. Ali je nevolja mnogo dublje. Jedan njegov prijatelj i uenik, kada je izraeno strahovanje da Lajo Sabo u samom sebi i nasuprot samom sebi nije obavio onaj kritiki rad koji je bio neophodan, odgovorio je: Miljenje o samom sebi? Treba razumeti samo jednu jedinu njegovu reenicu kakvo miljenje o samom sebi! Da, upravo je to ono. Uenik je prikazao kao da je zahtev postavljen prema drugome unapred dokaz autentinosti njegovog ivota. Mada je izmeu zahteva Lajoa Saboa i njegove stvarne ivotne prakse postojala ona napetost koja se nalazi kod svakoga u Evropi. Mogue je da Lajo Sabo nije ni primeivao tu napetost. Najkrupnija greka koja se uopte moe zamisliti. Mnogo pre za njegove sledbenike, nego za njega karakteristino je bilo ono strano snano kritiko dranje prema spolja, a nasuprot tome jo izuzetnija nekritinost prema samom sebi. Ali to jo i nekako. Ali ovu kritiku koja poiva na nekritinosti upotrebili su da bi opravdali samo sebe, i tako u sebi samima otvorili mogunost za sistem lai. Jedan od pragrehova evropeizma jeste to je on postavljao zahteve drugima, koje sam nije umeo da ostvaruje. Ali ono to je gore od toga jeste to sopstvenu neostvarenost skriva u

zahtev koji postavlja drugima. Ko to otkrije, naao je Arijadninu nit u lavirintu evropskih pseudologija (Nie). Lajo Sabo Nieovim reima meine heilige Lge, moja sveta la, naziva to naredbodavno dranje koje je usmereno prema spolja, ija je osnova da ono to se zahteva od drugoga samo on ume da ostvari, i zahtev prema drugom oveku je tim nestrpljiviji to je za njega samog manje ostvarljiv. Ovo uvianje uiniti i formulisati i neprekidno ga odravati budnim danas je, posle Niea, elementarna neophodnost filozofije. Intelektualno potenje (intellektuelle Redlichkeit) zahteva da ovek u sebi samom odri mogunost lai. Sveta la! - razume se, ovaj sluaj uopte nije takve prirode da bi se knjievno lepo sroenom reju mogao ukloniti, ak ovakva prijatna re vanredno oteava stvar. Na ovom mestu, meutim, treba nainiti veoma bitnu razliku. Postoji prosta i jednokratna la (Lge) koja prsne po oveku u aru sudbine, ili koja izgleda (ako i ne ini) da trenutno olakava pojedine situacije, i ovek u svojoj opijenosti, budui da je uputen, odnosno nije prisutan u stvarnom ivotu, ne moe da je izbegne. Ali postoji dosledna i neprekidna la koja zatruje egzistenciju (Verlogenheit). To je pseudoegzistencija. I to je leglo pseudologije. U prvom sluaju je la akutna krivica, u drugom sluaju je hronina korupcija ugraena u ustrojstvo ivota, korupcija koja je postala organska i funkcionalna. Gotovo sva evropska miljenja su ovakvi dosledni sistemi lai izgraeni za odbranu sopstvenih lai, i oni izviru ne iz snage duha, nego iz slabosti skrivanja duhovnog zahteva koji ne umeju da ostvare, i koji oveka (i sistem) prikazuju u prividu takvog doprinosa koji ne prua nita verodostojno. Dopadati se samom sebi u krupnim idejama! U novije vreme ova trajna i sistematina la zavladala je ne samo u filozofiji i religiji, nego u javnom ivotu, ali i u duhovnim disciplinama i u poeziji i u umetnosti, i ni blizu, ni daleko se ve ne moe ni videti drugo do sistem lai i pseudoegzistencija koja se u njemu krije. Jedna od polaznih taaka Lajoa Saboa je miljenje Ferdinanda Ebnera. Ebner tei prozirnosti egzistencije i oslobaanju od lai, dijalokoj otvorenosti, odnosno zahteva obznanjenost. E pa ovaj ovek koji se tako teko obznanjuje i njegova dijaloki zatvorena asmagarbha, taj ovek roen od stene, izgleda, bio je prinuen da samog sebe, budui da drugog izlaza nije imao, zakloni Ebnerovom teorijom otvorenosti. Ebner kae da ovek to je vie obznanjiv, on je tim osetljiviji za najvii valer bia, za ljubav. E pa ovaj okamenjeni i za ljubav neosetljivi ovek nije video druge mogunosti do da se skrije u Ebnerove zahteve, i da ovu situaciju zadri za sebe kao svetu la ivota. Ono to kae SentEgziperi, vai u punoj meri: um vredi neto samo u slubi ljubavi. ta je ovek ako nema substancije? Ako je vid samo, i nije postojanje? Svi znaci upuuju da neuvena vrstina i strogost i neumoljiva istota rei Lajoa Saboa poivaju na tome to od drugoga zahtevam pod pretnjom smrtne kazne ono to sam ne umem da uinim. Ko mnogo trai, od njega treba mnogo traiti, govorili su oni koji su od veoma visokih i ozbiljnih zahteva prema Lajou Sabou vodili rauna o ovom zadatku, i njegov umetniki preokret su tumaili na taj nain da je on izbegavanje konane realizacije. Beznaajniji ovek moe da rauna na opratanje. injenica je, kau, da Lajo Sabo u vie odista osetljivih i presudnih situacija nije umeo da odgovori zahtevima ljubavi i rtve, i time je izazivao sumnju kao da je njegova filozofija bila teorija za pokrie njegove egzistencijalne krhkosti. Sve to, razume se, kazuje ovek koji mogunost svake take optube, koju podie protiv Lajoa Saboa, dri stalno otvorenom i za sebe samog, ak time to je istovremeno optubu podigao i protiv sebe, ne smatra zaslugom, i ne eli da izbegne posledice dobro formulisanim izrazima.

Mesijanizam i diktatura
(Post skriptum uz Lajoa Saboa) Verodostojna informacija o bivstvu postoji u svetim knjigama, ali nije realizovana. Mesijansko ponaanje se nee zaustaviti dok ne dosegne onaj stepen u kojem e na zemlji odbaciti uivanja, slavu, imanje, vlast, udobnost, spokojstvo, a na drugom svetu odbaciti blaenstvo i spasenje, ali se nee zaustaviti ni tada, postoji samo jedno astoljublje, sluiti oveku, i realizovati ono to se naziva carstvom duha. Jer ivot, ako bude preputen sebi, prokurva se, i jedina zatita od toga jeste duh. Ovo ponaanje, koje mahajana naziva bodhisatva, i prvi hriani hteli su otprilike to da realizuju. Odbiti ono to ne uzdie oveka i konani poredak sveta, odbiti zemna uivanja, nebeska spasenja, i ako se dosegne osloboenje, ne koristi se, ne zadrava se za sebe, uvek se iznova vraa, uvek se prihvata novi krah i poraz, patnja i lom. Svako ivo bie odgovorno je za svoje spasenje i shvatilo je da je svako stvarno odgovoran za svakoga - svako nosi grehe celog sveta. Isklizli i lani vid mesijanskog ponaanja jeste ako neko nae misao, i odlui da u ime toga odjednom iskupi oveanstvo, smesta i celo, ako ne moe reju, naredbom, ako ne ide ni tako, tamnicom i prinudnim radom i mainkom, jer je i diktator mesija, vara na najniem nivou. Ono to je u bodhisatvi razum, to je u diktatoru suludost, to je u bodhisatvi znanje i istota, volja i pouzdanost i snaga, to je u diktatora manija i zbrka, fiks-ideja i razjarenost i nasilje. to je u bodhisatvi sluba, u diktatoru je vlast. Moderno doba se nalazi u znaku napetosti mesijanizma i diktature. To je jedino mesto odakle se nae bie moe, sagledati jednim pogledom. To je naa veliina. Nie pie da je jedina mera veliine oveka ko kakve suprotnosti moe da podnese. Ono o emu jeste re, osigurati prostor za protivrenosti, ak i onda ako su one nepodnoljive za ljudski um, ak upravo zbog toga jer su nepodnoljive (Sent-Egziperi). Svi u sebi nosimo misao i dela kojima svakog oveka moemo da iskupimo, i svi smo zbunjeni diktatorskim fiks-idejama i fantazmom, i besom iskljuivosti. Ako je bodhisatva trenutno najvii rang, nesumnjivo je najnii rang istorije sveta diktator, nii od izdajnika, laljiv kao muki ubica. Nije istina da svako mora od samog sebe da zapone, i nije istina da treba poeti od promene zajednice. Jedno je individualizam i psihologija, drugo je kolektivizam i vodi u socioloki lavirint. Ispravno je sledee: postoji kratkotrajan i dugotrajan ivotni plan. Kratkotrajni je onaj koji se zbiva sada i smesta, svi odjednom i na komandu. To je diktatura. Postoji dugotrajni koji ne odreuje vreme, jer njegov zadatak ne gleda teinu, ne brine za vreme, potrajae dokle traje, ali se mora uraditi. Postoji i ivotni plan beskrajnog trajanja, to je rtva ujedno i zauvek (F-system Lajoa Saboa). Tek je nedavno primeeno da je Evropejac tokom stolea neprekidno podizao zahteve, ali mu ni na um nije padalo da odatle izvede zakljuke u odnosu na sebe samog. Govorilo se o oaravajuoj uzvienosti duhovnih ispoljavanja, za to vreme je ovek ostao isto tako jadan kao to je i bio. Filozofija se zaustavila u obliku zahteva ispoljenih prema drugima. Nita od toga nije ispunjeno. Nezdrava i lana situacija koja govori o budnim i otvorenim ljudima kada ovih ljudi nigde nije bilo. Evropska filozofija je bila istorija nerealizovanih ideja. U novije vreme je izgraen ceo niz takvih metoda koji raskrinkavaju gore objavljene ideje, i time se ovek liava svoje lane uzvienosti. Takvi metodi su u prvom redu Nieov i Kjerkegorov, njihovim tragom izmeu ostalih psihoanalitiki, metod dubinske psihologije, sociologije saznanja, egzistencijalistiki. Meutim, ovim teorijama ne samo to nije uspelo otkloniti tekoe, nego se situacija vanredno pogorala. Ispostavilo se za moderne metode otvaranja bia da su pojaano pogodna skrovita za odbranu korumpiranog oveka. Skriva se nigde ne moe tako pouzdano smestiti

kao u teoriju koja zahteva i objavljuje otvorenost. Sredinom XX veka ovek je prinuen da utvrdi da su dvosmislene njegove metode za ienje bia, i njegove teorije su istovremeno, kada izgledaju kao istai bia, i sistemi lai kojima se razara bie. Preokret svetske istorije, o kojem smo svi pribavili saznanja, jeste da vidimo kako se idejom slobode najgrlatije hvaliu upravo ona drutva u kojima je tlaenje najvee, otvorenost zahtevaju najenerginije oni koji su se najdublje skrili u svojoj lai. Trenutno je najtee razumeti u drutvu kako se teror moe tumaiti kao sloboda, odnosno kako se teror pomou lai moe preobratiti u slobodu, a u linom ivotu razumeti kako lani ivot sebe naziva slavodobitnom istinom i koje su to teorije koje u ovoj operaciji pruaju oveku pomo. injenica je da danas u Evropi nema ni jedne teorije koja veoma visoke ideje ne bi umela da iskoristi za opako ugnjetavanje i nema teorije koja umesto otvaranja i ispoljavanja u ovekovom linom ivotu ne bi postala skrovite korupcije. Nema takve teorije istine koja ne bi bila sistem lai, nema takvog mesijanskog akta koji istovremeno ne bi bio diktatorski. Dve stvari ipak treba razlikovati, i dve se i mogu razlikovati. Apsolutna oznaka ivota izvan istine je neobznanjivost. Diktator koji na upueno pitanje ne odgovara linim biem, nego uvebanim frazama svoje ideologije. Diktator ne uje ta mu se govori, ak ne uje nita drugo izvan neprekidnog kloparanja svojih fiks-ideja i ivi u automatskom ponavljanju svojih formula lai, zbog toga se ne moe obznaniti u svojoj ljudskoj sutini. A bodhisatva zna da je prvi zahtev prema samom sebi spasavanje drugog oveka. To je ono to se naziva rtva. Za iskupljenje svakog oveka neophodan je potpuno ceo drugi ovek. rtva je ova ponuda i pruanje i predavanje potpuno celog ljudskog ivota. rtva je ono to je pobeda ak i u porazu, i ako je krah, i onda je slavan. Delikatno je shvatanje da ovek moe biti uesnik istine istim razmiljanjem. ovek mora da se unese svojim biem. Mora da se preda svojim biem. Ako oveka ne odrava ist ivot, ili bar napor ka istoti, bezuslovno ivi u lai. Dranje bodhisatve i diktatorsko dranje mogu se prislukivati u ljudskom tonu. Prislukivanje je pojam Lajoa Saboa koji ga je formulisao prema Ferdinandu Ebneru. Znai: ako stvarno sluam ta neko govori, po onome ta dotie moje bie stopostotno mogu da utvrdim da li govori ideoloki automat sistema lai, ili pak iva ljudska dua. Imanuel Munije pie: ako delatnost ima uspeha, neista je, ako doivi krah , ista je, preuzimanjem na sebe ovoga konflikta znai autentino delovati. Eto, kako je teko autentino govoriti. A tek pisati. Diktatora prepoznajem po tome to ne ume da bude autentian. Prepoznajem ga po tome to ne ume samo sebe da d, odnosno nesposoban je za rtvu. Nesposoban je da ini dobro. Njegova delatnost je da nekim uvek novijim zahtevima preplai oveka, i ne voli ako se njegovi zahtevi ispunjavaju, radije ako se zbog neispunjavanja u oveku budi podreenost i strah, i to oveka ponizi. Bodhisatva pak: Ne mogu da podnesem da oveka kvare. Bodhisatva je u znaku slobodnog prihvatanja ivota (prsence en moi). Ne obrazovanje, ne podizanje duhovnog nivoa, nego zahtev prema samom sebi. U svom najveem delu uenjem se ne moe zameniti, i pisanje je ovde samo sekundarni fenomen. U ovom ivotu nita nije uivanje ili ukras ili studija ili teorija. Znaaj ima samo ono to je roeno u oskudici i pod egzistencijalnom prinudom, ne za pisaim stolom i u fotelji ili kafani. Prvi korak je odustati od oseanja sigurnosti i njegove zatite. Gde je re o zasnivanju oseanja sigurnosti, tu uvek preti opasnost da ovek svoj ivot zasnuje izvan istine, u instinktu vlasti. To vie nije autentian ivot, nego neprekidan zaplet agresivnosti i odbrane. Egzistencija nije verodostojna, i otuda je izgubila pravo na verodostojan sadraj. Unutar obzorja svetske istorije nema nikoga ko bi mogao izdrati vlast. Jo ponajdalje je stigao

Perikle koji se trudio da to manje suza izazove u oima ljudi. Vlast je posledica one desperatne ekstraverzije koja, budui da ovek svojom sudbinom nigde dospeo nije i ne moe da izae na kraj sa zadacima sopstvenog bia, hoe drugoga da prinudi na to to sam ne ume da uini. Osnova zahteva prema napolje jeste to se neko nasukao u sopstvenom ivotu. Vlast, imanje, slava nepregledno su podruje oajne ekstraverzije, nije la, nije jednokratna i prinudna la, nego mnogo tee: lana egzistencija, beskrajnost i splet lai, sistem neistog i korumpiranog ivota, od ega postoji samo jedno to je gore, iveti u ovom svetu i od drugoga zahtevati istotu na osnovu toga to je on ve ispunio zahtev. Diktator ne moe da stvori ravnoteu izmeu aktiviteta i kontemplacije. Pouda prema spoljnjem svetu koja se u njemu pretvara u poudu za dogaajima, ivi u divoti uzbuenja poslednjeg trenutka, u njemu se rastae, u teorijama svakidanjim koje sutradan vie nemaju nikakvog smisla. Budui da nema oveka koji bi mogao da izdri vlast, slava ivota je upravo postala odricanje od vlasti. Pod vlau se svako slomio, ne tragino nego neisto, nije od toga nastala drama, nego skandal, jer vlast demoralie, i to je iskljuivija, sve vie: power always corrupts, absolute power corrupts absolutely. Podizanje vlasti, imanja, slave ide u korak s propadanjem ivotnih vrednosti, i to je najneutenije, budui da vlast, imanje, slava ne znae pravu ozbiljnost, pad je ovde uvek komian. Svemu ovome treba pridodati tekou koju je stvorilo drutvo niskog nivoa, u kojem je veliina lana i groteskna, nivo astoljublja neozbiljan i realitet poseduje samo korupcija. Otprilike u celoj Evropi, ali u Istonoj Evropi iskljuivo. Diktatura se moe ostvariti u drutvima niskog nivoa, u kojima se ne ume nainiti razlika izmeu stvarnosti i sistema lai.

Corona borealis
Deni De Rumon je napisao knjigu o zapadnoj avanturi oveanstva. Predmet knjige je svetska kriza, i nije gora, nije ni bolja od drugih stotinu, ili hiljadu slinih. On veoma elegantno primenjuje takozvanu kulturnu morfologiju tipa pengler-Frobenijus-Sorokin-Tojnbi, i ono to se u Evropi zbilo za vreme dve hiljade godina, posmatra iz ove perspektive. Nauk je da jedna kultura umire, druga se raa, odnosno prelaz je u svakom sluaju neprijatan, ali veih nevolja nema. Postoji u ovom shvatanju neka nezdrava odbojnost, ovekov ivot se meri hiljadama godina kad on ne ivi hiljade godina, nego, recimo, sedamdeset, i ono to je za njega vano nije jedno stolee, nego pet minuta. Ako neko razmilja u ovakvim srazmerama, i iz perspektive milenijuma smatra oveka insektom, ne moe se iznenaditi to se ovek stvarno osea insektom, uz bagatelno, degenerisano samopotovanje ivota i s destrukcijom svesti o besmrtnosti. Zapadna civilizacija je avantura, kae De Rumon. Avantura je, kao to znamo, hazardna i privremena i nepouzdana. Avanturista je neozbiljan. U svakoj drugoj kulturi postoji neka stabilna veliina. Ono to je ovde nastalo, nije solidno. ak i genijalni ljudi uvek samo improvizuju. Kao da bi bilo znaajno samo ono to je nestalo. Pesniki i slikarski i filozofski i muziki avanturisti. Moda su bili u pravu Solovjov i njegovi ruski savremenici, Evropu je karakterisao ekskvizitni imoralitet. Avanturista improvizuje. Bez obzira na to ta je bilo i ta jeste, on zapoinje novo, to moe biti talentovano i zanimljivo i uzbudljivo, ali nita vie. Od Platona do Bertrana Rasela, od Homera do T. S. Eliota i od katakombi do Iva Tangija. De Rumon relativizuje Evropu, i ova samorelativizacija ako i nije bolja, svakako je potenija od glupe teorije razvitka koja ivi u uobraenju da se ovek neprekidno uzdie, i svaki trenutak je automatski savreniji nego to je bio prethodni. Kulturna morfologija ne meri Evropu prema verodostojnom tekstu bivstva (svete knjige), nego je uporeuje s drugim kulturama. U sluaju ako je kultura realitet, a ne scijentifina fiks-ideja uhvaena u vazduhu, naih dve hiljade godina bi se mogle postaviti uz Kinu, Indiju, Egipat. Samorelativizacija nije objektivna, nego egzistencijalna operacija, ne eli da stvori red u podacima, nego eli da raisti ovekovu situaciju. Evropa, kae De Rumon, nije apsolutna avantura, nego je avantura u odnosu na arhaike i istone civilizacije. Une grossire erreur de calcul, neuvena graka u raunu. to se ne moe ispraviti, ne moe se ni spasiti. O tome je Genon rekao sve to je bitno. Dve hiljade petstogodinji platonizam, i sve njegove posledice, izmiljena drava sunca, utopija, falanster, socijalizam, celokupno idealizam, drugim reima cepanje na dvoje stvarnosti i ideje sveta. Evropa je poev od Grka uvek bila fantasta uma. Jung kae da je jedini uzrok naeg pada Wissenschaftliche Rationalismus, scijentifini razum. Um kao fiks-ideja. Um kao psihoza. I ne interesuju me katedrala i freska i simfonija koje je stvorila, nego patnja koju je izazivala i izaziva. Ovakva knjiga, kao to je De Rumonova, ili u novije doba knjige Kamija, Jaspersa, Hajdegera, Vajta, ali naroito ranije Panvica, Genona, ne mogu izmeniti situaciju u Evropi. Moda je Nie u pravu kad je doapnuo konzervativcima da krajnji razvitak ne treba spreavati, nego pospeivati, ne sme se zaustavljati ono to propada, treba ga utnuti, kako bi bre nestalo. Jedina stvar koju ovakva knjiga moe da uini, prilino ih je, jeste da u nekoliko sazrelih ljudi probudi glad za takvu uviavnost koja je verovatna mogunost za opstanak oveanstva. Za onaj opstanak koji je tako sumnjiv, vidi Jaspersovu Atomsku bombu, ili Kamijevog Pobunjenog oveka. Nikada ovde u Evropi duhovno zreliji nije dolazio do rei, tokom vremena je njegov uticaj sve vie slabio, dok zreliji nije postao najpre sumnjiv, zatim prognanik, na koncu drutveni neprijatelj. Junak istorije je general, dendi, profesor univerziteta, bankar, ali naroito Don uan. Svi znaci govore da se katastrofa moe izbei samo u tom sluaju i iskljuivo u tom sluaju ako usled ovih dela zreliji ovek doe do rei.

Evropejstvo je tek od skoro postalo realan pojam, i to u onom misliocu u kojem je kulminirao izvorni greh, avanturizam, u Nieu, i u kojem se sve, kao to to obino biva u trenutku ostvarenja, okree protiv njega samog. Nie do sada nije bio vidljiv, prosto zbog toga jer je ceo horizont ispunjavao Nie. Kao to Tomas Man kae, ono to je dvadeseti vek u malom uradio svojim ratovima i revolucijama i krizama, sve se to u monumentalnim razmerama ve ranije odigralo u Nieu. Posle mnogostrukih povoda tek smo krajem Drugog svetskog rata dospeli na takav stepen kada se o Nieu moe rei neto znatno, do tada, od onoga to se o njemu tvrdilo, jedino je vaan bio citat, ono to je Nie rekao. Sada je ve vidljivo da je duhovna nezrelost Evropljanina dosegla svoj vrhunac u Nieu. Nie je avanturista, borac, heroj, homerovski junak, politiar, odnosno katrija. to znai da nije duhovni ovek, nije ist, nije smiren, nije konaan, nije intelektualni ovek, odnosno nije brahman, i o svom verodostojnom postojanju ne zna nita. Avanturista je posrnuli vitez. Vladajui karakter Evropljanina je da je on kvarni katrija. Time je raskrinkana Evropa u kojoj je poev od Grka vladao ratniko viteki avanturista, ne snagom svoga duha, nego svojim talentom i sreom, i u kojoj ovek duha nije dolazio do rei, jer u srednjem veku ni crkvena vrhovna vlast nije bila duhovna vladavina, nego svetovna skrivena u religiozne forme, odnosno ratniko-politiku vladavinu. Maks aler je savreno definisao situaciju kada je rekao: evropska istorija je sudbonosno zbivanje koje se u svakom dobu ponavlja, slobodno duhovno ispoljavanje kler je uguio u srednjem veku, a u novom veku nauka i drava. Brahman i katrija su dva naziva kasti u hinduskoj batini. Brahman je svetenik, lekar, uitelj, filozof, asketa, svetac. Katrija je vladar, aktivni politiar, sudija, vojnik. Brahman je kontemplativan, katrija je aktivan ovek. Za to to je neko brahman, ili katrija, nije presudno nasleivanje, ali ni vaspitanje, ni temperament, ili karakter, ali ne ni konstelacija. Brahman ivi u ljudskom statusu apsolutusu, a to znai da on realizuje osnovni stav humanog, u jednoj vrsti bezvremenosti je iznad stvari, i dri se verodostojnog teksta postojanja. Katrija je istorijsko bie u lavirintu vremena, i ivi u strastima doba. Brahman je ovek duha, katrija je ovek akcije. Brahman vodi katriju brigom duha, katrija se pak veito buni protiv prevlasti brahmana. U Evropi od Grka nije bilo duhovne kaste. U arhaikim vremenima Orfej je, kasnije Pitagora, pokuao da izgradi takvo drutvo koje bi vodio ovek duha. Ova namera je doivela krah zbog otpora ratnikog vitekog plemstva. Kasnije je Platonova Drava bila bleda i nakaradna kopija ovog drevnog poduhvata. U srednjem veku je crkvena vladavina bila samo prividno brahmanizam, jer nikad duhovnu vladavinu nije ni mogla razlikovati od svetovne vlasti, niti su se mogle meusobno razdvojiti, i od sveta se nije mogla odrei. Srednjovekovni klerikalizam (pseudo-crkva) samo je bio dobar za to da kompromituje hrianstvo, dok je hrianstvo, kao religija, tako rei iezlo. Sredinom dvadesetog veka pozitivnija je situacija istorije spasenja u boljevizmu, nego u hrianstvu, jer je on svojom antihristovskom aktivnou dotakao dublji religiozni realitet nego bilo koja druga nevernost postojeeg hrianskog klerikalizma. ovek koji ivi bez duhovne kaste ivi u drutvu bez glave. Budui da nema ivota bez glave, umesto duha trebalo se pobrinuti za neto drugo. Takav duhovni surogat bio je kod Grka filozofija, u srednjem veku religija, u novom dobu nauka. Filozofija, religija, nauka nisu duh, nisu status apsolutus, nisu iznad stvari i vremena, nego su plodovi istorije, nisu verodostojni tekstovi postojanja, nego trenutni pokuaj u aru vremena, improvizacija, privremena, nepouzdana, labilna, neozbiljna avantura. Serije evropskih kriza (istorija), mete, zbrka, ratovi, pokolji, na koncu kriza koja se iri na celu zemlju, jedini uzrok svega toga jeste to nema duhovne kaste, odnosno pouzdanog voe. Zbog toga je ovek izloen samovolji drskijih, ili podlijih, nasilnijih ili opakijih avanturista. to se za Nieovu filozofiju otvorila perspektiva, znaenje se krije otprilike u tome. Takav ovek kao Nie, moe biti pun vitekih vrlina, u svakom sluaju odvaan i otmen, bezuslovno plemenit, poten u svim okolnostima, veran, istih ruku i ista srca. Sve su to vrline katrije. Jer su za katriju

karakteristine divne i naoite vrline. A sve to nema nikakve veze s duhom koji ni malko nije naoit. Ovakav ovek je fenomenalan vitez, ali je intelektualno slab. Vitez je na podruju duha avanturista. Nie je sebe zaista i nazivao avanturistom, ali sasvim na avanturistiki nain, ponosno, i od toga je napravio vrlinu. I sa ovoga gledita je bio visoko iznad drugih, na primer Dekarta, Lajbnica, Kanta, Hegela. Kondotjerska samodopadljivost. Nie je poinio greku u Heraklitovom tumaenju, Heraklit je bio vasileus, to na jeziku arhaikih Grka znai svetenik-kralj, odnosno vladajui brahman. On je iveo u estom veku pre Hr., u ono vreme kada se drevni poredak konano poeo raspadati od Kine do Sicilije, odnosno kada je zapoela dananja kriza koja se primie kraju. Genon ovo doba naziva krajnjom fazom kalijuge. Lao Ce u Kini, Zaratustra u Iranu, Jeremija u Judeji, Pitagora i Heraklit u Evropi jo jednom su rekapitulirali na pragu tamnog razdoblja znanje, batinu, koje podsea na verodostojni tekst postojanja, u uverenju da e time moi da zaustave propast. Znamo da poduhvat nigde nije uspeo. Heraklitovo uenje jeste da je svet za neposveenog i za oveka ne-duha, u takozvanom ivotu i sudbini, u drutvu i prirodi, neprekidno promenljiv i zaslepljiv svet snova, maglovit i iluzoran i relativan. Meutim, irealan je svet oveka koji svakodnevno drema nerazbuen i letargian, svet koji se raspruje i koncentrie, koji raste i propada, talasa se gore-dole. Stvarnost vidi samo razbuen i posveen ovek, koji otkriva u svetu ono to je stabilno i konstantno, logos, smisao koji je veno nepromenjen i nepromenljiv. Heraklit nije sam otkrio ovu misao. Karakteristino miljenje je za Evropu, ak i za novo doba, ak i za devetnaesti vek da su arhaiki vasileusi za vreme etnji izgradili samovoljnu individualnu takozvanu filozofiju, kao kad bi to ovde radili, eventualno s ciljem da je izlau javnosti. Heraklit je napisao ono znanje, i poloio ga u Artemidin hram u Efezu, koje su brahmani znali hiljadama godina, i to su znali i bez toga da ga jedni od drugih ue u Iranu i u Egiptu i u Indiji i u Kini. U svojoj nesumnjivoj istoti sauvana je samo hinduska batina. Da bi ovek danas stvarno umeo da bude prisutan, mora da se vrati bar pet hiljada godina unazad. Kvintesencija uenja jeste advaita. Advaita nije dvojstvo, odnosno Echad, kao to su Jevreji govorili i hen panta einai, kao to je pisao Heraklit. Sve je jedno. Sredite, jedinstvo bivstva, smisao sveta, logos. Celokupno drevno doba je poivalo na ovom brahmanskom znanju. U jezgru veito promenljive prirode nepromenljivi smisao koji upravlja svim i svakim, - u maja svetu opsena bezvremeni-veni-apsolutni atman, jedan, Purua, koji posmatra oaravajuu igru prakriti, - besmrtni duh u ivotu koji se raa i nestaje, - u ljudskom svetu aktivni i delatni vitez - u drutvenoj istoriji intelektualni ovek koji je iznad vremena, brahman. Ali to je ono to je teko razumeti. Bez posveenja ne moe se razumeti da promena s nepromenjenou, maja s atmanom, pokret s nepokretnou, vena vatra s postojanim kristalom bivstva nije dva, nego Jedan. Advaita. Hen panta einai. Nie je naseo na neznanje devetnaestog veka, i Heraklita je tumaio kao filozofa vene promene, nezaustavljivog kretanja, panta rhei, i nije razumeo apsolut, sredite, logos, ali naroito nije razumeo kako je vena vatra Jedno s logosom. Liio je sebe mogunosti da razume Heraklita, ali naroito da sazna za verodostojan tekst bivstva. Nieova koncepcija bivstva je lana, odnosi se samo na ivot, na prirodu, na svet katrije, na istoriju. Po svojim posledicama se ne moe ispraviti, to nikakvi smelost i otmenost, ista ruka i vatra, nadahnue i mona strast, plemenitost ne moe nadoknaditi ni zameniti, ne spasava nikakva viteka vrlina, kratkovidost, zabuna, neposveenost, nizak duhovni nivo, promaaj, nezrelost, to je oprostivo nauci, i stoleu, ali Nieu nije. Celokupna drevna batina, tako i Herkalit, i Parmenid, Orfej i Pitagora, kao i hebrejska i egipatska, iranska i kineska i hinduska metafizika polaze od osnovnog razlikovanja koje je jedini mogui temelj misli o jedinstvu: to je znanje o nepokretnom i nepromenljivom venom postojanju (u hinduskoj metafizici: sat), i o prolaznoj opseni koja kao da je nastala samo zato da bi nestala (u hinduskoj

metafizici: bhava rupa). Oboje se nalazi svuda i sainjava celinu, bez toga nema jedinstva (hen, advaita, echad). Poslednji ovek u Evropi koji je iveo ovim osnovnim stavom, bio je Empedokle, i ta misao je poslednji put zaplaminjala kod Plotina, jer ono to je zatim usledilo, vie nije batina, i otuda nije bilo znanje koje izvire iz univerzalnog osnovnog stava, nego individualna intuicija, i zato je samovoljna mistika, ili filozofija. Sat je stalnost koja je izvan svake promene, supstancijalno postojanje, jedina i konana i sutinska stvarnost. Ono to izgleda izvan Sata, bhava rupa, samo je prelaz, proticanje, to se zapravo ne moe smatrati nepostojeim, zato se kae da nije ni stvarnost, niti nestvamost. Izgubljeno je ono to je za oveka u Evropi znaio sat. Nestala je stabilnost ovekovog postojanja, ovek je potonuo u prolaznost. Ova odvojenost od stvarnosti, opsenjujui protok koii se pretvorio u bezsupstancijalnost od Grka naovamo je nazivan istorija. to je zaoijani vrtlog raanje-nestajanje, pojavljivanje-gubljenje, glaszaborav. Umesto divinalne zakonitosti bivstva (sat) demonska anarhija istorije (bhava rupa). Jer istorija sama po sebi nema smisla. Komeanje razjarenog aktiviteta. Odbacila je sa sebe disciplinu apsoluta. Neodgovorna strasna delatnost. Mada se neprekidno pokuava da se ova istorija osmisli, odnosno da se u poplavi akcija bar naknadno obmanom uvede cilj, u svim sluajevima se ispostavlja da je sve to puka pretpostavka. Hinduska batina ovu operaciju pretpostavljanja naziva adhjarupa, i kae da je najvea greka koju moe poiniti miljenje ako ovek u neki niz dogaaja samovoljno projektuje nepostojei smisao, i konzekventnim prikazuje neto to je savreno besmisleno, i to nije nita drugo do promena i samo promena. To je ivot praznog bivstva. Nevano i bezoblino koprcanje. Karakteristino je za avanturu da se nalazi izvan svakog vida zakona. Jedina konstanta u ovoj poplavi anarhije jeste ivotna glad, ova besna i razjarena strast koja se u svojoj borbi za opstanak raa iz razvijene poude. iveti sada znai samo to vie. I to bre. Prisa de vivir ms - pohitaj da ivi to vie. Moderni ovek prihvata dva autoriteta koji opravdavaju, ak proslavljaju u ovom trenutku ovu zaoijanu poplavu ivota, odnosno istoriju, Getea i Niea, te dve savreno nebrahmanske lutalice. Brahman nije klasa i nije drutvena i nije politika kategorija. To je znanje o obliku nepromenljivog izvornog reda ovekovog bivstva, i duhovni rang koji sledi iz znanja. Sudelovanje u primordijalnom ljudskom znanju dobijenom od predaka. Na poetku je bilo delo, kae Gete, i nevolja je to su to svi, pa i Nie, ozbilno prihvatili. Gete nije bio pouzdan u proceni stvari, i ako bi ga napustilo nadahnue, ono to bi rekao obino bi ostajalo sofistika koja zvui dopadljivo. Nije raspolagao verodostojnom informacijom o bivstvu, samo je bio genijalan, nije bio prosvetljen. I to se u pojaanoj meri odnosi na Niea. Iskupiti se moe samo onaj ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od delatnosti, kae Gete, ali je to Nieu malo. Neodgovorno je slavio onaj aktivni ivot koji nije znao za svet, poricao je i odbijao kritiku i kontrolu. I Gete, i Nie su sredite ovekovog bia videli u individualnom obliju, to je samo drugi izraz za samovolju. Aktivitet, nemir, putovanja, poduhvati, otkria, studije, uvek novo. ivotni valeri: originalnost, talenat, individualnost. Sve sam provizorijum, senzacija, iznenaenje, sve sama lutanja, pohlepe, takmienja, oajna ekstraverzija. Suluda strka oveka koji se raspomamio u aktivnosti, oveka u kojem iritirano astoljublje besni komplikovanom taktikom agresije i defanzive. Na koncu, sve vei protest protiv svesti, protiv buenja iz automatizma delatnosti, u kojem kontemplaciju zamenjuje narkotik. Iz ove preterane aktivnosti i ne moe nastati nita drugo nego to je nastalo, razdor, krvoprolie, nasilje, ugnjetavanje, glad, beda, muilite, pogubljenja, proganjanja, tamnice, ukratko i jednom reju: istorija. Delatnost u ovom svom obliku jeste ludaka poremeenost (abhimana), opijenost ivotom koji se odvojio od svoje dopunske polovine, od razmiljanja koje nije delatno, ne ume da stane i da se osvesti i da dobije perspektivu i da razmotri i rauna i odmeri, samo raditi, juriti, hitati, traiti, izgubljeno vreme, prazan trenutak, izgubljeni dani, godine, strepnja, panika,

sudbina rasturena u nita. U Evropi je nezamisliv muda ovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga to je ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan ovek, odnosno normalan. Mudrost je stabilnost ponaanja. Mudrac stoji na vrstoj taki. Evropa je sklona da mudraca posmatra sa saoseanjem, kao nekoga ko je nagrabusio zbog svog astoljublja i sada je nainio kompromis. Okretanje slomljenog oveka prema unutra. Mudrac je slab ovek koji ne dejstvuje, samo razmilja. Samo se onaj moe iskupiti, kae Gete, ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od svoje delatnosti - wer strebend sich bemht. Nasuprot tome, poetak mudrosti je da e se iskupiti samo onaj ko zaustavi svoju delatnost i istupi iz takmienja, smiri nemir, odustane od originalnosti i talenta i postane normalan ovek, i time napusti sve privremeno, sve to je zanimljivo i uzbudljivo i novo, i oajnu ekstraverziju obrne za sto osamdeset stepeni, svoju volju povee sa razumom i svoj ivot vrati izvoru, divinalnoj zakonitosti nepromenjenog bivstva, jedinoj i konanoj i istinitoj stvarnosti, da realizuje veno ljudsko osnovno stanje, echad, edvaita, hen panta einai. Evropa nema mudrog oveka i zbog toga nema temelja ni ozbiljnosti. Zbog toga je ovde sve privremeno i ne samo da je avantura, nego to i eli da bude i dovodi u sumnju da postoji neto drugo do provizorijum (dijalektika), da postoji drugo do trenutnost, individua, koprcanje, istorija, i da postoji drugi ovek do onaj koji ivi s maem u ruci, i da postoji drugi ovek koji razjareno hoe to vie, i porie da postoji konano i pouzdano znanje, i da postoji u ljudskom ivotu normalnost koja se moe realizovati. Ono to je karakteristino za oveka koji ivi u istoriji jeste njegova nesposobnost za nepristrasno razmiljanje osloboeno plahovitosti. Miljenje je napad, osvajanje, bitka, oruje instinkta vlasti. Wille zur Macht. Od tada ve znamo i to da ovaj instinkt vlasti nije nita drugo do Jainstinkt, volja volje, kao to kae Hajedeger, specifino ludilo samoposedovanja moi Ja-instinkta koji ne zna da hoe drugo do sebe sama. Evropa ne zna ni jednu misao koja izvire iz nepristrasne misli osloboene plahovitosti, i otuda niko ne moe da zamisli da se moe razmiljati bez mrnje. U istoriji je misao udar neke kulminacije plahovitosti. Kao da in ne bi mogao eksplodirati, slomio se i kao misao se ispoljio pritajenim putem. Naravno, znamo da je Bataj blii stvarnosti: toute action fait d'un homme un tre fragmentaire - in od oveka pravi fragment. U Evropi je potonulo u zaborav ono to je kod Rimljana jo bilo obaveza, ovekov razum neka ne trpi uticaj njegove plahovitosti. Onda se jo znalo da onaj ko je samo aktivan, on je pun mrnje, i da je to ovek neist. Batina kae da je znanje osloboenje. U Evropi se kae da je znanje mo. U Indiji znanje je osloboenje (dnjana moksa), ili re hrianstva: poznajte istinu, i ona e vas osloboditi, izgovorena je zbog toga da bi oveku bilo saopteno neto to je naroito vano u interesu njegovog linog bivstva, sudei prema tritu - najvie mogue, najvanije. Ne odnosi se na religiju, ni na spasenje, ne obeava nagradu na drugom svetu, nije vrlina, nije slava, s tim nemaju nikakve veze ni drutvo, ni moral. oveku je - i to svakom oveku - neophodno znanje kako bi jasno video svoje sudbinske linije, da bi mogao da razlikuje stvari, da naui neto to drugi zna, ali ne on, da oisti svoj ivot i samog sebe uzdigne, i da u samom sebi realizuje sve vie vrednosti, odnosno da se oplemeni, i konano da svojim znanjem pribavi ono to je apsolutno, slobodu. Misao da je znanje mo u Evropi nije bila program koji je unapred postavljen, i koji je docnije dosledno realizovan. Ali nije bila ni neko ponaanje koje je lebdelo, i odjednom tek je postalo svesno onoga smera koji je odavno sledila. Na poetku novog veka, kada je misao bila izreena, znalo se za oblik znanja koji je formulisala batina (znanje je osloboenje), i mada je dugo vremena bila nevaea, njen privid se ipak odrao. U svakom sluaju, poev od ovog vremena misao da je znanje mo, i da je cilj svakog znanja da povea mo, postala je opta u tom smislu to je ova mo ubrzo primenjivana na svim linijama, mo nad biima i silama zemlje, prirode, fizike, hemije, mo na podruju biosa, psihe, drutva, drave, religije, zato? Zbog vlasti. Pobediti. Istraiti, izraunati,

ispipati, raskrinkati, otkriti, upoznati, doznati kako bi se sve to podjarmilo. Sile i materiju i zakonitosti i rastinje i ivotinje i minerale, a pogotovo i naroito oveka. U Kini, Indiji i Egiptu hiljadama godina ranije su se znala sredstva i postupci, ali nikome nije padalo na pamet da ih iskoristi za ciljeve vlasti (kompas, para, barut, tampanje knjiga). To ne moe da protumai razlika koja postoji meu kulturama. Inae je i bolje ako ovek ne istrauje pravi smisao rei kultura. Pojam kulture je jedan od idola scijentizma, kao to su priroda ili ivot ili istorija ili drava ili razvitak. Ovde i nije re o malenim idolima, nego o krupnim idolima. Poetkom novoga doba pseudo-Crkva se sruila, prividno jedinstvo se iscepkalo na nacionalizme, poeli su da vladaju kondotjeri i despoti pojedinih naroda, u dravama su se pojavili avanturisti. Krenula su otkria u fizici i geografiji i u hemiji i u medicini, i pojavili su se teorijski avanturisti, nezavisne i samovoljne filozofije, poslovni avanturisti poev od talijanskih gradova preko Frankfurta do Londona i Amerike, milijarderski avanturizam, politike avanture od Bordija i Kromvela do Napoleona i modernih diktatora. Rezultat svakog otkria i pronalaska i dostignua, i svakog koraka nainjenog u znanju bio je da je vlast jaala i postala iskljuivija. U klasinoj definicija Lajoa Saboa: la, nasilje i eksploatacija. Peruansko zlato i istono-indijski zain i para i barut, hemija i fizika i otrovi i teorije i matematika, Hegel i milijarde i generaltabne kole. Znanje je mo, i sve vea mo s ekonomskim i pravnim znanjem i birokratijom, s poznavanjem tehnike napada i odbrane i s diplomatijom, i sa pijunskim i policijskim sistemom i s poslovnim poduhvatima i s psihologijom. Savez nauke i politike nasuprot svim biima zemlje, koje konano eli da smrvi, i eli da ivot na zemlji preuredi u pogon kojim e upravljati pritiskom na dugme. Naravno, nita nije razreeno, ak se u sve uasnijoj meri udaljavamo od poretka razreavanja. Taj grossire erreur de calcul, gruba greka nainjena u raunu, o kojoj govori De Rumon koja ne samo da pojaava zabunu i maglu i krizu, nego izaziva ceo niz sve novijih zbrka i magli i kriza. Zaustavljanje, ili vraanje je iz asa u as sve beznadenije. Evropa je stigla do drave uasa i do atomske bombe, koja je krajnji rezultat procesa znanje je mo. Sada je kulminiralo ono to je zapoelo s novim vekom, i narod zemlje eka cvokoui zubima kada e se vlasti prohteti da primeni znanje i da istrebi oveanstvo. Pouzdano je da u znanje je mo delatna sposobnost nije um, ako se i moe pobrkati s umom, i s njim se i neprekidno mea. Nesumnjivo je da je neuveno pojaana lucidnost, ali slinosti se nigde i nikakve ne mogu pronai u batini ak ni u tragovima. Nije Hindusko manas, to Genon prevodi kao sens interne, i to otrpilike znai intuicija, nije budhi, to se nikako ne moe primai ak ni duhu. Jevreji su govorili o khohmi i binahi, prvi je um univerzalne perspektive, na grki se prevodilo kao sofija, drugi je um raspoznavanja. Ne poklapa se ni s grkim episteme, niti s nus. Ali se ne poklapa ni s latinskim ratio, jer je sadrina racija apsolutna loginost. Obeleje ove sposobnosti toliko je i u takvoj meri lucidnost da nije udo ako je narod Pariza za vreme revolucije pao niice pred njim i oboavao ga kao boga. Vedanta na vie mesta pravi razliku izmeu dubokog sna, sna, budnosti i etvrtog (turijam). ovekov um je u dubokom snu potpuno nesvestan, u snu su svesnost i nesvesnost stopljene na osoben nain, budnost je dnevna svest, a etvrto (turijam) je stanje uma sublimirano asketskim vebama i meditacijom, budnost (vidja). U evropskom novovekovnom instinktu vlasti aktivna sposobnost je svakako jedna vrsta dnevne svesti, ali iskljuivo dnevna svest aktivnog mukarca koji bezuslovno iskljuuje iz sebe svakovrsno ensko, deja i staro, i ograuje se od sna, spavanja i mate. Ali ako je i dnevna svest odraslog i aktivnog mukarca, ona je i onda u suprotnosti s umetnou, s religijom, s poezijom, s filozofijom, ak prema njima pokazuje neprijateljski stav. Neobino je to ona nije talenat, pre je energija, nije lina, nego impersonalna i nadoknadiva. To je energija koja deluje u bankaru, inenjeru, vojniku, preduzetniku, u poslovnom oveku, politiaru, trgovcu, nauniku, i to danju, u struci, kao to se kae, u praksi, odnosno u aktu moi.

Na poetku novog veka bilo je ve oevidno da je vlada koja je sebe proglasila konanom i venom, i koja je obeavala potpuno reavanje svih pitanja bivstva, postala ne samo neuspena, nego se pretvorila u sistem lai. Fakat preobraaja u sistem lai znai da onaj ko se oglaavao, nije uzimao to vie ozbiljno, nego je sve koristio za obmanu sveta, i nainio od toga osnovu za sistem vlasti (la, nasilje, eksploatacija). Situacija je bila slina situaciji sredinom XX veka: kao to je i danas socijalizam postao obmana sveta, i ni na pamet mu ne pada reavanje pitanja bivstva, samo jedno eli, praktinu vlast. Na poetku novog veka svaki ovek zdrave pameti znao je to ba kao to zna danas u odnosu na socijalizam. Naravno, nikome nije padalo na pamet da zbog izdavanja istine srednjovekovne religije treba pozvati na odgovornost odreene krive linosti, i da se uvidi da su misao, duh, ideja sama ostali nepromenjeni kakvi su i bili, kao i danas, na izdajnike niko ne misli, nasuprot tome odbacuju istinu. Dekart polazi od toga da je propao predak koji je kler proglaavao za univerzalan i konaan i klerikalizam, kao pseudologija, postao je neodriv. Gde je dakle i kakav je onaj poredak koji je zaista univerzalan i konaan? Kakav je to princip na kojem se moe izgraditi takav vladajui sistem koji e se odupreti svim vremenima? Dekart je karakteristino Evropljanin, odnosno katrija (avanturista), koji je uveren da e se sa sreivanjem vlasti razreiti svako pitanje ljudskog ivotnog poretka. Temelj klerikalizma nije pouzdan. Ovakav sistem ne moe biti trajan. Izgledalo je da je slabost vladavine klera bio religiozni humanizam, vera, kompleksni stav ljubavi. Jedan konani princip vlasti trebalo bi da to zanemari. Dekart je uzeo za uzor kler, ali ne onakav kakvim se on predstavljao, i u kakvoj se ulozi pred svetom, s predikaonice samodopadljivo javljao, nego kakav je stvarno bio: potpuno ravnoduan prema religioznom humanizmu, veri, ljubavi, nepristrasan, samo je kao instinkt vlasti, jedino to je prihvatao ozbiljno bio je strogo njegov interes, iz kojega mu je nedostajalo ensko, deje, zrela strast, san, poezija, strast, lepota, idila, zlatno doba. Osnova sistema lai klera jeste to se on pred svetom prikazivao kao sluga sakralnog (rtva); a zapravo nita drugo nije primao ozbiljno do svoje interese moi. Srednjovekovni kler i moderni socijalizam i s ovoga stanovita su savreno slini. Jedna od najveih lai ljudskog bivstva jeste kada profani interes vlasti igra ulogu sakralne rtve. Dekart je prihvatio borbu protiv sistema lai klera, i izgradio je praksu bez strasti koja je suprotstavljena humanizmu, lucidnost, koja je despirituelizovana i indiferentna i nasuprot je univerzalnom ljudskom, lucidnost koja je svojstvo dnevne muke svesti u svakodnevnom naporu, pojaano prisustvo due, s bezlinim raunom, a naroito s iskljuivanjem svega to je izvan ivota i iza ivota i iznad ivota, i sa suavanjem bivstva na puki zemni ivot. Lucidnost ima samo ivotnu kategoriju, nema kategoriju duha, zbog toga nije univerzalno humana, zbog toga u njoj nema enskog ni dejeg, niti zrele strasti, i nema imaginacije, mate, sna, umetnosti, religije, nema u njoj morala, i naroito nema ljubavi. Ova ekstremna lucidnost jednom je ve bljesnula u Evropi pre hiljadu i po godina kada se raspao grki mit, ali onda je ovek postao samo cinian i frivolan. Grki ukus ga je sauvao da ne bude korumpiraniji. Cinizam i frivolnost helenizma jeste oajna posledica koja se oseala nad raspadom venog reda, ali su grecisti mogli tonuti zbijajui ale sa svojim bivstvom. Na poetku novog doba potres je bio opasniji. Srednjovekovni sistem lai toliko je duboko ranio oveanstvo da je ono moglo pomiljati u svom oajnom besu samo na izgradnju jednog savreno nereligioznog sveta i sveta koji je odluno za uivanje ivota. Sa ovoga gledita Dekartova koncepcija je zapravo rezultat traume, i sve ono to su sledei vekovi mislili, nastalo je iz ove traume. U poslednja etiri stolea znaenje svake savremene teorije nije zavisilo od toga da li je bila istinita ili nije, nego od toga koliko je radikalno i u kojoj meri davala glasa animozitetu podhranjivanom protiv srednjovekovnog klerikalizma. Celokupna novovekovna fizika i astronomija bile su zapravo osveta Bibliji. Potpuno nezavisno od toga da li su teorije odgovarale stvarnosti, ili nisu odgovarale, dejstvo takozvane nauke zavisilo je od toga koliko je uspevala da kompromituje sliku sveta klerikalizma. Kasnije u sluaju jednog Kanta, ili Darvina, ili

Hegela, ili Frojda, jedva da je i preostajalo neto drugo do cerekava zluradost koja je uspevala da raskrinka srednji vek, a i socijalizam nije nita drugo do mrzeljivo pljuvanje na poreklo, odnosno na hrianstvo, a ni materijalizam nije nita drugo do osveta srednjovekovnom spiritualizmu. Hipoteza o poreklu od majmuna nije nita drugo do grimasa na misao o boanskom poreklu, i bez toga se uopte i ne moe razumeti, i u toj hipotezi nije vano da je ona fakat, nego da vrea. Celokupno miljenje novog veka odreuje to je ono anti-religija i anti-klerikalizam i anti-hrianstvo. ivotni poredak odreuje to to odbacuje svaku duhovnu disciplinu, i to se brutalno uiva u ivotu. Celokupnu nauku odreuje to to je ona anti-batina (Genon). Iza svake misli, svakog pronalaska i svake teorije i svakog otkria nalazi se ressentiment pothranjivan protiv srednjovekovnog hrianstva, odnosno celokupni novi vek zapravo u krajnjem rezultatu determinie hiljadugodinji sistem lai klera. Nema tu nita novo, ovih etiri stotine godina iste su kao to su bile, samo sa obrnutim predznakom. Nita originalno ak ni na podruju lai, nasilja, eksploatacije, ponavljanja izdaje i dostave, inkvizicije i spaljivanja knjiga, cenzure i lomae i tamnica masovnih pokolja. Evropska kriza je stigla do vrhunca u Nieu, to otprilike znai da je smisao dve hiljade godina njene istorije postao vidljiv u Nieovoj filozofiji: 1. Srednjovekovna religija je obeavala jednom i zauvek reavanje svih pitanja bivstva; meutim, nije se ni pokualo reavanje, jer oni koji su to obeali nisu religiju ni uzimali ozbiljno, umesto toga iskoristili su je za organizovanje svetske moi. Religija nije bila u rukama duhovne (brahman), nego viteke (katrija) kaste, a za viteze je pak svako pitanje pitanje vlasti. 2. Na poetku novog veka raskrinkan je sistem vlasti klera, i to na taj nain to je jedna vrsta visoke lucidnosti prosvetlila srednjovekovni -sistem lai. 3. Kod Niea se, meutim, ispostavilo da je u onoj ekstremnoj lucidnosti, koja se posle pada religije umesto klera poduhvatila reavanja pitanja bivstva u novom veku, delovao isti takav instinkt vlasti kao u srednjovekovnoj pseudo-Crkvi; oni koji su, se praktino bavili lucidnou, takoe nisu ozbiljno pristupali reavanju pitanja bivstva, i nauku nisu koristili za zasnivanje konanog poretka ivota, nego za pribavljanje vlasti (znanje je mo). Lucidnost je, isto kao i religija, bila u rukama viteke kaste, a znamo da je za viteza svako pitanje bivstva problem vlasti. 4. Lucidnost koja je stvorila nauku smatrala se saznanjem, ali se ispostavilo da ni prvobitno nije to bila; pod izgovorom da izrauje istraivaki metod Dekart je tragao za temeljem apsolutne svetske moi sasvim po uzoru na sistem moi srednjovekovnog klera, ali na novoj osnovi; teite u nauci nije palo na saznanje; nego na uspenost moi posredstvom principa koje je izradila nauka i pribavljenog znanja, drugim reima od samog poetka snaga novovekovne lucidnosti nije bilo saznanje, nego instinkt vlasti (Wille zur Macht). 5. U prvoj fazi krize, krajem srednjeg veka otkrivena je pseudologija religije; u drugoj se za lucidnost ispostavilo da je isti takav metod vlasti kao to je bila i nauka, i od onoga to je obeavala (sloboda, humanizam, socijalna pravda, ekonomski i politiki red itd.) ne samo da nita nije sposobna da realizuje, ali nema ni nameru da bilo ta od toga ostvari, a na koncu je nastao tano takav sistem lai kakav je u srednjem veku bila pseudoreligija. 6. Sredinom dvadesetog stolea, meutim, kriza je mnogo tea nego to je bila krajem srednjeg veka, jer svakovrsna vrsta baza izgleda razruena, i ne moe se videti duhovna iscrpenost, prvo: kao posledica saveza znanja i moi lucidnost je postala takva sila za unitavanje ivota protiv koje nema nikakve zatite ni blizu, ni daleko, drugo: injenica da lucidnost, koja sebe naziva sposobnou za saznanje i prosvetljenje, ipak ne predaje svoju monu situaciju svesna svoga pada, prisiljava sebe na sve oajnije napore, jer svoj sistem lai hoe da zadri do kraja; njena obeanja u ovo vreme ve su prinuena da se koncentriu na to ako sada, u ovom trenutku, nita od njenih objavljenih namera jo nije ostvareno, one e postepeno

sigurno biti realizovane u budunosti. Odrednica: razvoj. To je najtea posledica krize sredinom dvadesetog veka, konstantno izbegavanje konkretne i trenutne situacije, ak njeno zabaurivanje, upuivanje na budunost, odnosno bekstvo u budunost (Flucht ins Vorne); ova histerija razvoja obeleava ne samo Nieovog nadoveka (bermensch), nego svaki evolucionizam. 7. Jedina realna snaga u krahu jeste naspram krize doba preduzeti otpor i pobunu, koji su, meutim, potpuno bezoblini i uzajamno nepovezani, ratrkani i nesreeni, individualni i subjektivni, i ako imaju teine (poezija, muzika, slikarstvo, metafizika), zapravo je njihov uticaj vanredno malen, jer ovek na ovom mestu isto je tako varijanta avanturiste kao i svako drugo ponaanje u Evropi. Nije napisana fenomenologija lucidnosti, ali ako bi neko pokuao da zadatak obavi s konvencionalnom evropskom spremom, samo bi dospeo tamo gde se i sada nalazimo, nalije pro i kontra animoziteta. Treba poi s druge strane. Beme kae da je lucidnost Stemengeist. to znai da joj je poreklo ozvezdani kosmos, i organ je znanje koje se odnosi samo na zemaljsku egzistenciju ljudskog bia. Sa nivoa je koji nije bioloki, nije psiholoki, nije spiritualan, ali s osobinom preta-sila prodire u bioloke i psiholoke i spirituelne elije, utie na sposobnosti, i kao preta-sile uopte, tei prevlasti i autokratiji. Preta je re hinduske batine i imenuje onaj krug bivstva koji se u Evropi naziva astralnim. Pretasila posredstvom fiziko-bioloko-psiholoko-spirituelnih svojstava usmerava ovekovu sudbinu. Kategorija sudbine ne sme se pobrkati s biolokim, psiholokim, socijalnim, moralnim, duhovnim kategorijama. Znanje koje je batina prikupila o ovim silama ugradila je u astroloki sistem. Zajedniko svojstvo svih preta-sila jeste da pri raspadu ovekove zemaljske egzistencije ova jednostavna i konkretna otelotvorenost takoe se rastura i sile se ponovo stapaju u preti, isto kao i materijalna telesnost u fiziki svet. Prema tome lucidnost je sposobnost ije je podruje delovanja, a otuda i krug saznanja, iskljuivo zemaljska egzistencija. Zbog toga treba razlikovati znanja lucidnosti od znanja bivstva koje se odnosi na krug izvan granica zemaljskog ivota, i organa toga znanja (hebrejski: khohma, hinduski: budhi, grki: pneuma) ve i zbog toga, jer lucidnost nije sposobna za ovakva znanja koja se rasprostiru izvan granica ivota. Sve ono to lucidnost misli i moe da misli obeleava nedodirljivost injenice bivstva koje se nalaze izvan i iznad ivota. Ona zastaje na granici metafizike, zbog toga je prinuena da porie metafiziku. Poseduje tek teoriju, ali nema svoje teorije. Bez pozadine, zapravo vidi bez dubine. Zato je ekstravertirana, zato se kree tako lako i pouzdano na podruju spoljnjeg iskustva, i zato je u stanju da razume unutranje samo kao spoljanje. Psiholoko znanje lucidnosti je lano, jer pojave due vidi ekstravertirano. Neobino je da ono to nije empirijsko, za nju je okultno, a okultizam faktiki postoji samo od kako postoji lucidnost. Jer ona nema improvizacije, nema dubine, nema pozadine, nema lica, nema linosti, nema ontoloke teine. ovek bilo ta da kae sa stanovita apsolutnog bia, nema nikakvog znaaja, bilo da je istina, bilo da nije. Hinduska batina ovo znanje koje ne dotie ovekovo istinsko bie naziva aparavidja. Svetlost uma normalnog oveka je kompleksna, i u saznavanju sudeluju duh, mudrost, intuicija, razum koji razlikuje, unutarnji oseaj, mata, anamneza. Lucidnost je u odnosu na ovu kompleksnu inteligenciju bezlina i vetaka, apstraktna i sterilna. To joj je prednost, i tajna njene snage, uspenosti. Ona je zatvorena prema gore i prema dole i s obe strane. Zato moe da bude egzaktna. Ali je zato ravnoduna prema svim vreliostima. Samo sam fakat. A opet zbog toga ona dehumanizuje i despirituelizuje i istovremeno kad je neuveno jasna, nije trezvena, kada je dosledna, istodobno je mehanika i kada je razumna, ona je neprirodna. Izgleda da u njoj deluje raun kome nedostaje normalnost. Stvari ne gleda okom i u prirodnoj svetlosti, nego kroz dvogled i mikroskop, i vetaki hiljadostruko pojaanu ali svetlost laboratorije, i milionskom poveanju. Ono to vidi fenomenalno je precizno, ali ovek uvek podozreva da neto nije u redu. U onom to govori ne ispoljava se red, nego pod velom pedantnog sistema neto sasvim drugo, to ni malo nije umirujue.

Njeno znanje nikada nije potpuno, ali pogotovo nije radikalno, jer je dospelo samo do odreene granice. Nije je mogue ne priznati, ali se protiv nje ne moe protestovati. Paradoksalna je priroda ekstremne lucidnosti: trijumfalno je svojstvo i defekt. Sa strane saznanja se ne moe napadati, ali je spirituelno bezuslovno negativna. U onom to lucidnost kae, ona je u pravu, ali ono to radi, tetno je. Pitanje je da li postoji ovakav paradoks. Svi znaci govore da postoji. Inae bi nezamisliva bila jasnost i uspenost zasenjivog znanja, istovremeno do sada neiskuana patnja pretene veine oveanstva, i kriza u koju je ovo znanje povuklo oveanstvo. Iza slave i prokletstva znanja i tehnike, iza neograniene vladavine modernih sistema vlasti i otpora protiv nje nalazi se ovaj paradoks. Ekstremna jasnost nenaruivog saznanja koje je bezuslovno nemoralno i nehumano. Uasno je pozitivna snaga lucidnosti kojom svoje znanje uveava i pretvara ga u mo, i mo sprovodi grozno svojim pouzdanim aparatom, istovremeno je jo uasnije to je ta lucidnost u svakom svom aktu zloin poinjen protiv oveanstva. Kako je mogue da ono to ovek zna, zbog ega je istrajan i to radi na osnovu ovoga znanja, da je to zlodelo? Ekstremno lucidan ovek je Evropljanin novog veka, odnosno pokvareni vitez, karakterna crta avanturiste je velika inteligencija koja je zapravo slepa. Lucidit aveugle. Ovoga oveka ne treba traiti. Poev od grkih heroja i pesnika i filozofa u prvim redovima evropske istorije nalazi se ovaj ovek. Mnogi su zaboravili da je istorija iskljuivo i samo posledica nedostatka mudraca. Gde postoji mudrost, tu nema drame, nema pada, nema sukoba, nema borbe, nema istorije, jer um mudrosti razreava zablude, neprilike, greke, nejasnosti, plahovitosti. Istinskom znanju nije neophodna delatnost. Zbog toga je zlatno doba, nasuprot tamnom razdoblju, bez dogaaja i bez istorije. ovek slepe lucidnosti je rimski dravnik, srednjovekovni svetenik, vitez, kralj, novovekovni osvaja, pronalaza, filozof, politiar, preduzetnik, naunik, istraiva, umetnik. Otrog oka, pravog pogleda, siguran je i hitar. Spreman uvek i za svako delo. Pojaanog prisustva duha bez suzdravanja e se svom snagom obruiti na ono to hoe i to eli da postigne. Nedoumica nema. Ruka mu je koata i tvrda. ivi u napetoj spremnosti, podstaknut demonizmom, uvek biti aktivan. Razrogaene oi, strka, grevite ruke idu jedno uz drugo, to je prisutnost animoziteta. Uvek protiv nekoga i neega; ne ume da misli ako ne moe da napada. iveti znai biti plahovit. Pojava novog doba koja je ponajmanje razumljiva jeste zato ovek pokazuje teko shvatljiv, ak u izvesnim sluajevima potpuno neshvatljiv otpor prema elementarnoj spirituelnoj stvarnosti, zato postaje lunatik (Heraklit) i uspavan (Vedanta), odnosno zato oslepljuje svoju budnost, i zato ga pospanost ini ovako tekim sluajem, i ak i na apsolutno nesumnjivim takama zato se pridrava ovoga traljavog znanja. oveku slepe lucidnosti najbitnija je crta da ak i u nedvosmislenom sluaju eli da izdri uz svoj nizak stepen znanja. Zbog toga je slep. Patoloka i pervertirana ekstraverzija je samo jedna od posledica ovakvog ponaanja.

Avanturizam je sredinom dvadesetog veka kulminirao u ponaanju koje odvaja sebe ne samo od svih presudnih pitanja egzistencije i njenog univerzalnog znaenja, nego se izdvaja i iz istorije, i ovek lien svesti baca se u ono to je ba u tom trenutku aktuelno, u takozvanu situaciju (egzistencijalizam, situacionizam). Uveren je ako se to vie zatvori od bivstva, njegovo prisustvo u sada bie intenzivnije. To je najnoviji korak ivotne strategije avanturiste. Praksa, rutina, virtuoznost, prisustvo duha, sport, diplomatija, poslovi, politika, poezija, slikarstvo, muzika samo su podruja improvizacije, provizorijuma, pojaavanja lucidnosti kako bi on uzeo svoj deo iz takve situacije, odnosno kako bi opljakao ivotni sadraj situacije, odbacujui bilo kakve ograde i disciplinu, na ovom oajnom stupnju gladi za

ivotom on svesno stupa u moral insanity. That's more than dying (D. Tomas). De Rumon pie da je to rvolte contre lamour de Dieu et du prochain - pobuna protiv Boga i protiv ljubavi oveka. Ne ostaje nita drugo do pouda nagog ja. Taan opis nepristrasno okorelog ponaanja nalazi se kod Dostojevskog u liku Stavrogina. U ovoj neljubavi slepa lucidnost se pretvara u ludilo, drhtavo uzbuenje oveka koji ivi u permanentnom zloinu nalazi se na nivou genijalnosti; i jadnija, nedarovitija i blea varijanta ovoga ponaanja u hiljadama primera vri po velegradovima sveta, kao diplomate, umetnici, lekari, novinari, bankari, vojnici, univerzitetski profesori, svetenici, ali naroito kao politiari i naunici, u kojima se celokupna ljudska sudbina pretvara u egoistiki eksperiment, odnosno u izbezumljenu avanturu, morbidan blef koji se u razularenoj pomami tetura iz jedne situacije u drugu.
Bataj pie da u svakom trenutku ivota, ak i u patnji postoji neko neobjanjivo uivanje, ono to ni suze ne mogu da dosegnu (Vordsvort). Potresno je da se ovo uivanje danas gubi. Njegovo mesto zauzima naroito sramna glad za ivotom, i ovek sve manje uiva, vie je u specifinom uzbuenju koje je potpuno nebitno i prazno, i vie nigde nema meda ivota. 1. Nema takozvanog objektivnog utvrivanja injenica, i najjednostavnije utvrivanje injeninog stanja ima svoj metafiziki sadraj. 2. Svaka izjava je bezuslovno jedan stav nekog duhovnog sistema. 3. Duhovni sistem se realizuje kao sistem vlasti. 4. Tvrdnje lucidnosti obeleava animozitet pothranjivan protiv srednjovekovnog hrianstva. 5. Ono to je lucidnost stvorila u prvom redu nije istraivaki metod, nego duhovni sistem koji hoe da postavi temelje apsolutne moi. 6. Lucidnost prosvetljava sve, izuzev sebe same. 7. Pozadina lucidnosti je okultna, i ovo okultno ponaanje pokazuje da nije naisto sa sopstvenom demonskom prirodom, ne zna da ivot ne sreuje, nego ga razara, ne uzdie, nego ga mui, i ne oslobaa, nego ga podjarmljuje, i na koncu ga ne hrani, nego eksploatie. 8. Materijalizam je duhovni sistem okultne prirode lucidnosti; ako ovek oduzme materijalizmu da je nastao iz animoziteta pothranjivanog protiv klerikalizma, i to ga odrava, od njega ne ostaje nita drugo do zbrkana fikcija. 9. Lucidnost je po uzoru na srednjovekovnu pseudologiju izgradila sistem lai, i od svih duhovnih sistema poznatih u istoriji najvie se on primie totalnoj lai. 10. Cilj totalne lai jeste da celokupno oveanstvo, sve do najmanjeg elementa njegovog ivota dovede u zabludu, i da ga pretvori u puko sredstvo vlasti. 11. Kao to je u srednjem veku osnova sistema vlasti bila religija, u novom dobu je osnova sistema vlasti nauka. 12. Duhovni sistem iskorien u interesu prakse vlasti bezuslovno se pretvara u sistem lai. 13. Zajednica dovedena u zabludu posredstvom lai dehumanizuje se, degenerie, u modernoj varijanti postaje subegzistentno plebejska: usled prakse vlasti stvorene posredstvom ove lucidnosti nastao je mob (hinduski: avama, odnosno rulja izvan kasti). 14. Lucidnost ne razreava krizu, nego je prouzrokuje. 15. Sredinom dvadesetog veka prvi i jedini glavni neprijatelj oveanstva je ekstremna lucidnost. Na pitanje kako da ovek razrei evropsku krizu, postoji odgovor. Od do sada formulisanih miljenja najozbiljnije je ono K G. Junga, koji je rekao: tekoama datim

u sadanjosti ovek e samo u tom sluaju moi da se suprotstavi ako mu lina organizacija bude bar toliko savrena kao to je kod lucidnosti. Defekt lucidnosti jeste to iskljuuje. Pojaana dnevna muka svest koja iskljuuje dete, enu, mudrost starosti, ali iskljuuje i spavanje, san, i iskljuuje religiju, umetnost i metafiziku. Posledica ovakvih iskljuenja moe biti samo abnormalnost. Ko eli da prevazie lucidnost, u prvom redu treba da realizuje u sebi najviu moguu lucidnost, i onda je dopuniti svim onim to je lucidnost iskljuila, time samog sebe uiniti univerzalnim, i utemeljiti se u celovitosti. Samo e tako moi da se realizuje spavanje, san i posle dnevne budnosti onaj stupanj svesti koji Vedanta naziva etvrtim (turijam), to je budnost (vidja). Budnost je sublimirana i univerzalno prosvetljena svest koja je osetljiva, univerzalna, otvorena i pozitivna, odnosno brahmanizovana svest oveka. Budnost nije negativna ni u kojem smeru i odnosu. Sve to je postalo budno svoga bivstva i to postoji ne moe se opozvati ni ukloniti, to pripada ozbiljnosti igre sveta. Viteza, avanturistu treba prihvatiti i prosvetliti i uzdii, ne odbiti. Cilj nije veliki istorijski trijumf, nego prosto, blisko i lako - biti normalan. Tisapalkonja, 19. januar 1962.

Spaljivanje dela
Skriveni egzistencijalni aksiom evropskog bivstva verovatno je hebrejsko naslee da oveka greh srozava, dobroinstvo uzdie. Prema istonoj batini svejedno je, dobro, ili loe, svaki in optereuje, jer se sve vie utkiva u svet i ometa rasplet. Dva stava zavise od razliitosti znanja o konanim stvarima. Evropejac eli da dosegne spas. Spas je jo uvek ivot. U batini ovek zna da spas nije konaan i nije savreno stanje, vena srea nije veita i nije potpuno osloboenje, tek je posledica zasluga. ovek ponovo mora da se vrati iz raja. ovek batine eli da se potpuno oisti od ivota, eli da ostvari koncentrovano i isto bivstvo. Ne eli blaenstvo, nego osloboenje. Ko eli da realizuje osloboenje, on mora da ukine svaku vrstu delanja. Delatnost je antiproces osloboenja. Stav u konanim stvarima odreuje ivotni poredak do poslednjeg i najmanjeg momenta. Evropa se ak ni u venosti nee i ne ume da odrekne ivota, i ono to je s druge strane eli kao ivot. Zato on ima ivotnu e, zato ima istoriju, zato uvek ivi korak ispred ili kasnije nego to se stvarno nalazi, odnosno ima budunost i prolost, ali sadanjost nema, zbog toga pravi umetnost i filozofiju i nauku, zato oboava prirodu, zato ivi u matrijarhatu, zbog toga je religiozna. Zbog toga su mo i glas ropstva u imetku. Zbog toga sve to Evropejac ivi privremeno je, improvizovano, trenutno, relativno, uslovno, lakoumno, kratkovido, besmisleno, neozbiljno. Zbog toga je aktivan. Aktivnost najvieg reda jeste stvaranje umetnikog dela. Kliment Aleksandrijski je na samom poetku Evrope zabrinuto postavio pitanje: da li da ovek pie knjige? Da li da gradi sistem, neto to je po svojoj objektivno trajnoj sutini iznad svega sumnjivo? Jedno je pak sigurno: vojskovou iznova prizivaju njegove dobijene ili izgubljene bitke, i kralja ponovo prizivaju suze koje je izazvao svojom vladavinom, no i radostima, i obuara priziva svaki ekser koji je ukucao u on cipele, i zemljoradnika svako posejano zrno i svaki zamah motike, i radnika svaka obraena osovina, ali nita ne optereuje oveka toliko, i nita nema takvu karmatiku teinu kao umetniko delo, slika ili filozofija, crkva ili skulptura, pesma ili sonata. in povlai oveka za sobom. Kuda? U posledice. Koje se ne mogu izbei. Kakva nepodozrivost, ak beskrajno vie, zatamnjeni smisao kad se neko raduje svome umetnikom delu, joy for ever, kao to kae Kits, ne zna kakav teret preuzima na sebe u jednom sledeem ivotu, ako ve u sadanjem neko ne mora da se srui pod ovim teretom, i ne priziva nazad slikara svako oko koje pogleda sliku, i misao koja ita pesmu. Vedanta pria o pustinjaku kome je vie stotina godina, on ne moe da umre u svojoj peini. Tamo gore na planini, kae, ivi stari orao, on me se sea, ubijte ga kako bih se mogao osloboditi. Unitenje dela je patos kojim se eli podii istorijski presti autora. Obino se unitavaju slabija dela koja i nisu sigurno slabija. Da ona to preostanu sva budu savrena. Tatina koja imponuje. Malarme. Naivna je enska arolija kad se poveruje da se promenila smea ena prefarbana u plavuu. Dejstvo, dejstvo. Kao da je istoriograf javnost umetnikog dela, ili bar publika. Kakva skromnost! Umetniko delo je urezalo sebe drugde, u prvom redu u onoga ko ga je napravio. Zalud spaljivanje. Teret ostaje. I dela koja su se izgubila i nala ispod ruevina. Posle Helderlinove smrti, znamo, dugo vremena je potpaljivana vatra u kuhinji preostalim hartijama. Iza hazardne anarhije svetske istorije nalazi se zakon ija se ni jedna jedina jota ne moe izbei. Delo spaljuje onaj ko ga ne prihvata, povlai ono to je nainio, i veruje da se moe povui. Ali teret ostaje. Mora ga sada podnositi, i ne moe ga izbrisati. Jedino to moe da uini jeste da bez svedoka kae, gle, ono to sam uradio, nije uvek bilo dobronamerno. Uticalo je astoljublje, povukao me zanos, ponekada je bilo u meni enje, ali je mnogo lukavtine, trikova. Ne smatram se vrednim teatralne smrti na lomai kako bih jo i time teret pojaao. Ne mogu ga se osloboditi. Budui da e i

tako ostati teret moga bivstva, jedino je ispravno ako ga prihvatim, i spreman sam da podnesem posledice ak i onda, kao to dajna veli, ako to potraje i preko osamdeset i etiri hiljade ivota.

Krevet
Oldos Haksli je izraunao da se krug tiine godinje smanjuje za trinaest i po kilometara. Ve nije daleko ono vreme, veli, kada e tiina potpuno nestati sa zemlje. Bie srean onaj kome e ponekad poi za rukom da uiva u poluasovnom spokojstvu Himalaja ili okeana. Krug prisnog sve je manji. U zlatno doba uivanje je bilo u tome to je cela zemlja bila intimna, kao vonjak. Zbog toga Tora zlatno doba naziva rajskim vrtom. Docnije je bilo vladara koji su pokuavali da u svom carstvu sauvaju rajski mir. Takav je bio kineski car Ji i sasvim sigurno faraon Ehnaton. udno je to je s nestankom intimnosti zlatnog doba i ovekovo bie postalo srazmerno smeteno. Kao da izmeu mira i tiine postoji neka uzajamna veza koje do sada nismo bili svesni. Ne moe se precizno znati u kojoj je meri krug postajao sve ui. Jo nedavno je bilo nekoliko spahijskih poseda, a zatim samo salai, zamci, ili cvetne bate, lovake kuice usred ume, ili svetionici na hridinama. Bilo je i onih koji su eleli da spasu makar svoju sobicu. Poslednja stanica prisnosti je krevet. Toliko je preostalo od raja. ovek je sebe sama prognao sa zemlje, ali ovo maleno mesto u zapeku, gde se moe skriti da proivi malo ivota zlatnog doba, ako napolju i breke motor, u komiluku zavija radio, unutra nemir nije nestao, sat neprekidno kucka i savest je uzburkana, ali ovek se moe omotati posebnim omotaem, moe lei na jastuk, kao negda to je u letnje popodne stavljao glavu u hladovinu na stomak tigra ispod mirisne smokve. Koordinatni sistem naeg ivota je stub i krevet. Stub je put prema gore, nesalomljivo prema gore, budnost i trezvenost i svest i obdan. Stub dri nebo na zemlji, ili, to je isto, zemlju na nebu. Razmiljati znai biti uspravan i povezivati zemlju s nebom. U krevetu biti znai biti vodoravan, spavati i smiriti se u izjednaenosti. Zagnjuriti se opet u no, u majku, otkuda i potiemo, raati se svakog dana, postati stub, a uvee ponovo biti horizontalan u metamorfozi od koje nita nije prirodnije ni zagonetnije. Stub znai individuu, krevet znai utopiti se u opte. U branim parovima, kada spavaju u jednom krevetu, izmenjuju se njihove esencije, mukarac i ena se meusobno proimaju (inkvaliraju, kao to kae Beme) u zajednikom spavanju i postaju sve sliniji, odnosno sve individualniji, kao to Sen-Marten pie: u spajanju se odvojiti i u odvajanju se spojiti, distinguer pour unir. Ako se ovek nou probudi ne ume ni razliku da naini izmeu sebe i onoga s kim spava. Nita nije razumljivije od brige s kojom je ovek stvorio krevet, kako je iznad njega sagradio zatitu, jer je kua ljuska kreveta, kako je tokom hiljada godina izmiljao opruge, madrace, prekrivao krevet belim aravom, namestio na njemu jastuk od ijanog guijeg perja, jorgan, ili pokriva, ili dunju, i nema nita razumljivije od kulta kojim se posteljina pere, rolja i pegla, ujutru se stavlja na prozor na sunce i na vetar. Svet je rupaloka, kao to kau Indusi, mesto gde stvari jesu. Ali ako ovek stupi u kuu, smesta zna u kakvim su odnosima ukuani sa zlatnim dobom. Veina kua i stanova takvi su da se ne moe ni sesti, ni jednog jedinog prisnog mesta, ima tu pomodnosti, razmetanja, higijene, samo prisnosti nema. Krevet je nestao, ostao je samo leaj, ne moe se odrati ni svadba, ni roditi, niti umreti. Od spavanja je ostao samo bioloki akt. ivimo bez intimnosti, stan je konaite, biti u domu je sentimentalizam. Kajitske smo egzistencije, putujemo, ali niko ne zna kuda i nema putovanja, samo promet. Spavamo na ulici a zavese na prozorima izlozima navlaimo verovatno samo zbog lanog stida.

Naknadno opravdanje strasti doba

Misao Evrope je gotovo u celini naknadno opravdavanje svagdanjeg duha doba i strasti doba. Opte poznate filozofije i koncepcije prirodnih nauka, ekonomije i drutvene teorije ne vide nita izvan taki kljuanja istorijskih lutanja, i o njima zaslepljeno razmiljaju. Dekart je poao od antipatije koju je gajio prema religiji, i svojom teorijom eleo je da postavi temelj jednog nenaruivog sistema, mada znamo da i nije bilo rei o religiji, nego o monoj praksi klera, i Dekart nije ni hteo da stvori filozofski sistem, nego temelj za jednu drugu, pouzdaniju praksu vlasti. Marks je poao od animoziteta prema jednoj zamiljenoj kapitalistikoj klasi (ressentiment prema imovini, osveta bogatima), i eleo je da sredi pitanje vlasnitva ukidanjem klasa, mada znamo da klasa nije ni bilo, a vlasnitvo uopte nije ekonomsko pitanje. pengler je poao od krize koju je otkrio Nie i koja je postajala sve otrija, i teio se time da jedna takozvana kutlura propada, ali da e na njeno mesto stupiti nova. Sve ove ideologije su na koncu pseudologije, rezultati su pseudoegzistentnog stava koji je zauzet u odnosu na taku kljuanja istorijskog trenutka, teorije o pojaavanju krize ispod vela misli za reavanje krize, takve zablude koje izvan istorijskog trenutka i ne vide nita. U drugoj polovini dvadesetog veka, danas, sem Genonovih dela, meu vie stotina hiljada postoje ukupno dva dela, knjiga Martina Bubera o hasidima i serija o zenu D. T. Suzukija, koja nisu naknadno opravdavanje, i za zablude istorije ne trae izvinjenje, nego upravo pokreu obraun sa strastima doba i realizaciju konanog ivotnog poretka. Moglo bi se rei da su svi drugi samo teorija, jedino su ova dvojica teorija. Ali bi se moglo rei i tako da su goleme gomile teorija, polazei od istorijskog trenutka, ostajui u krugu istorije i u aru istorije, puki eksperiment politike egzistencije (katrija); jedino knjige o hasidima i zenu su brahmanski (verodostojno duhovni) akti, odnosno nisu dela oveka uslovljenog strastima, nego oveka koji stvarno zna ta se dogaa i ta treba da ini. Politika (istorijska) egzistencija u svakom sluaju je pod uticajem neke istorijske strasti i uvek je pragmatina, odnosno bez poznavanja daljih uzajamnih veza, esto ih namerno preutkujui, najblie praktino reenje naziva istinom. Iako znamo da je ovekovo bivstvo tako celovito, u njemu se moe stvoriti red tek posle otkrivanja fundamentalnih inilaca. Sve to se dogaa funkcija je ovekovog osnovnog stanja. U isto istorijskom vremenu nema reenja; s vremenom i u vremenu ovakva teorija se raspada, najee ve u onom trenutku kad je smiljena, ona je nevaea. Brahmanska egzistencija zapoinje time to likvidira istorijske strasti, i izgrauje bazu nezavisnu od strasti, bazu za koju znamo da nezavisno od ovakvog naroda i doba i kasti i religije i civilizacije postoji samo jedna u celokupnom oveanstvu (Lajo Sabo: f-sistem). To je ono to treba nazvati status apsolutus humanog, odnosno to je ovekovo osnovno stanje. Prvo: sredinom dvadesetog veka u savreno iskvarenom ivotnom poretku uopte nema nikoga iji bi se ivot mogao ostvarivati na ovom stepenu korumpiranog bivstva, i zbog toga na celoj zemlji ne ivi ovek iji sadraj ivota ne bi bio protest protiv danas postojeeg ivotnog poretka. Ova tvrdnja se odnosi i na prividne izuzetke koji ga na prvi pogled prihvataju, veinom zbog toga jer to za njih obezbeuje odreenu sasvim trenutnu prednost. Nema vee opasnosti no izmiriti se s pokvarenou i u korumpiranim okolnostima biti zadovoljan, sem jo jedne, zadovoljiti se zadovoljenou. Drugo: prvi uzrok korumpiranog svojstva pokvarenog ivotnog poretka ovek uzalud trai u istoriji. Svaka kriza ukazuje na jednu raniju, na koncu se gubi pre zaetka poetaka, u nekoj tamnoj taki. Prvi uzrok korumpiranog ivotnog poretka jeste posledica ovoga dogaanja, koji se religioznom terminologijom naziva prvobitni greh, ali koji uopte nije religiozne prirode, nego je ontoloki dogaaj, odnosno neto to je usledilo u egzistenciji: kvare i propast koje je ovek poinio. S gledita raiavanja i

razumevanja postojanja istorijskog oveka nita nema presudniji znaaj od uvianja da treba u sebi odravati budnu svest o grehu. To je elementarna pretpostavka autentinosti ljudske egzistencije. Miljenje moe biti verodostojno samo onda ako se vodi rauna o svesti o krivici (Kjerkegor: strepnja). Tree: u odnosu na sadanju istoriju nedvosmisleno je da se od srednjeg veka ispoljavao tako neuven otpor protiv hrianstva zbog pokuaja bekstva od svesti o grehu. Celokupno novo doba izgraeno je na namernom poricanju injenice greha, to se ispoljava u onoj vetaki gajenoj moralnoj i egzistencijalnoj indiferentnosti koja je stvorila nauku, apoteozu bezlinosti. Moderno doba je toliko uspelo da zabauri misao o grehu da je on postao ili podsticaj, ili skandal, dok ga biologija prikazuje kao organsku greku, a sociologija ga izvodi iz drutvenog sklopa. Paskal kae da je zanemarivanjem misli o sagreenju potpuno nemogue ak i razumevanje elementarnih pojava u fizici (u novije vreme: Hejzenbergova fizika, Gedelova matematika). Svi napori psihologije usmereni su, veli Buber, da likvidiraju svest oveka o grehu (loa savest, strepnja, briga), i zakljuuje da ako se nasuprot ovoj injenici ipak zamagli (izanalizira) svest, sam greh uopte nije nestao. Posle gotovo stogodinje prakse psihologije nedvosmisleno se ispostavilo da ovek ne postaje harmoniniji primenom metoda psihologije, nego se vie razvija njegova tehnika skrivanja. Rezultati psiholokih postupaka jesu da se ovek ne budi, nego se jo dublje skriva od buenja. Umesto da se otvori i raskravi, uz pomo ovih metoda on naui da se jo bolje skriva. Do sada se iz nekoliko nepodozrivih, uz pomo analize snova, jo moglo izmamiti neto na svetslost dana; tragom analitiara i metoda testa oni su se ve sada duboko skrili ispod svesti snova, njihovo bie katkada se vie ne javlja ni u snovima. Za ove ljude e sasvim sigurno biti potrebno naroito dunuti u trubu za vreme stranog suda da bi se probudili. Ono to je ovek nauio u psihologiji jeste da se ne skriva u kompleksima, nego javno. To je loga iz koje se ovek ne moe izmamiti. To je analiza. Broj rtava psihologije je veoma veliki. Ko je proao kroz proces psihologije, ne vidi jasnije sutinu svoga bia, ak je nauio da okrene lea verodostojnosti bivstva, i da ga potopi i da zabauri svest o tekoama bivstva. Tako je nastao ontoloki idiot koji je karakteristian za moderno doba i koji cerekanjem nad svim potekoama egzistencije misli da je situacija jednom i zauvek sreena, samo zbog toga to je uklonjena (analizirana) svest o grehu, a s tim u vezi naravno i ispravljena svest o obavezi. Ovaj psiholoki ukopljeni ovek ispada i iz zajednice i izvan je ljudskog bratstva. Egzistencijalizam je dalje razvio metode psihologije. Dok je objavljivao otvoreno bivstvo (neskrivanje pred blinjim Ti), oveka je nauio da se u otvorenosti skriva, i da se od otvorenosti brani jednom prevlasti; da u egzistencijalitet skriva svoju pseudoegzistenciju. Sasvim je malen broj filozofa (Gabrijel Marsel, Bataj, Kami, Hajdeger) koji su otkrili ovu opasnost. Veina autora, kao Sartr, opsenjujuom tehnikom prave vratolomije, dok svako bitno pitanje bivstva ostaje netaknuto. Relativizovati, biologizovati, sociologizovati, psihologizovati, moralizovati, egzistencializovati fakat greha. Svest o grehu katkada uspe da se zamagli, odnosno dovede oveka u zabludu o pravoj stvarnosti. Rezultat: razuzdana religija, stupidna nauka i zloinaka politika. Situacija: bez svesti o iskvarenom bivstvu, s tupim i u maglu skrivenim nemirom i iritiranom saveu nema drugog puta do takozvane loe zemnosti, ali je i to besmisleno, jer je izgubilo teinu. etvrto: u novije doba, otprilike nekih stotinu godina, naroito na vioj liniji intelektualnosti, sve je ea pojava bekstva u istone religije i metafiziku, i skrivanje u njih, u uverenju da njima nedostaje misao o prvobitnom grehu, i da je ovako s istonjatvom konano razreen problem greha. To ne samo da je izdavanje hrianstva, nego je potpuna neobavetenost o stvarnoj situaciji. U istonoj metafizici (Indija, Kina, Iran) nalazi se misao o prvobitnom grehu isto kao i kod Jevreja, kod hriana i

muslimana, samo se ona ne shvata kao moralna, nego kao intelektualna korupcija, odnosno kao zamagljenost, zabluda, pospanost, lunatinost razuma. Isto kao i kod arhaikih Grka ili u kabali, i ispravljanje greha i ovde, i tamo, svuda je obavezno. Isto takav pokuaj bekstva je i najnoviji primitivizam, od Rusoa naovamo, tzv. povratak u prirodu, kod crnaca, Indijanaca. Ovaj eksperiment nije samo zabluda. Kao posledica Rusoovog sentimentalizma pretpostavljeno je da primitivci ive u pratanju, u poetnoj nevinosti, i boleivost prolog veka nainila je ideal od necivilizovanosti. Misao je naroito bila tetna u umetnosti. Znamo da primitivci ne ive u drevnoj nevinosti, nego u stanju degenerisanosti veoma davnih civilizacija, upravo zbog toga njihova egzistencija nije manje korumpirana od evropske, nego je na jo korumpiranijem stepenu. Inae, ako su primitivci neto poneli sa sobom iz civilizacije od koje su se odvojili, onda je to svest o prvobitnom grehu i nema tako zakrljalog plemena koje o tome ne bi posedovalo svest. Peto: svako ljudsko bivstvo, na bilo kojem stepenu, neizostavno je civilizovano. Svaka civilizacija je vetaka, odnosno nije prirodna. U tom vetakom stanju bezuslovno pati priroda. Treba postaviti pitanje, postoji li civilizacija, drugaije reeno, postoji li vetaki stvoreni red koji ne pritiska prirodu, nego sve ostaje na svom mestu i slobodno moe da se razvija? Konano: ima li ovek svest o izvornom ivotnom poretku koji je postojao pre poinjenja prvobitnog greha? Zna li ovek za verodostojno postojanje? ovek zna za izvorni poredak. Ta svest se otkriva u hrianstvu, u Vedi, u Taou, u orfici, u kabali, ali u nekom obliku je uva svaka drevna batina. Ova svest je zapravo sadrina svetih knjiga. Batina nije mit i nije religija. Batina je znanje o osnovnom stanju, o grehu poinjenom na zaetku vremena i o uspostavljanju osnovnog stanja, odnosno o ispravljanju greha. esto: uspostavljanje osnovnog stanja nije psiholoki, nije drutveni, nije bioloki, nije religiozni, nije filozofski zadatak, nego jednostavan i konkretan i neposredan zadatak. 1. Odravati budnim svest o grehu; ispravljanje je obavezno za sve. Svako neka odradi onoliko od prvobitnog zajednikog greha oveanstva koliko moe, i to, kao to hindu batina veli, ihamutrarthaphalabhogaviragah - bez i najmanje nade za nagradu u sadanjem ivotu i u ivotu na drugom svetu. Na ljudskom nivou nema oslobaanja od greha; neka svaki ovek bude iskupitelj svakoga oveka; bodhisatva, sufi, hasid, jevanelje. 2. Osnovno stanje treba odrati u svim pojedinostima, i saznati ga i probuditi svest o nadmoi izvornog, normalnog nad istorijskom egzistencijom; teorijski rad. 3. Istupiti iz istorije, ostvariti status absolutus lien razjarenosti vremena u svojoj obestraenosti (verodostojno duhovni, brahmanski zadatak). Treba prihvatiti svaki momenat koji je u slubi renormalizacije; religija, umetnost, filozofija. Odbaciti svaki momenat koji radi protiv uspostavljanja izvornog normalnog stanja (neverstvo svetenstva, izdaja nauke, politika la-nasilje-eksploatacija). Univerzalnost (jedinstvo linosti i zajednice), egzistencijalitet (identinost misao-re-in). Brahmanska egzistencija stoji vertikalno u odnosu na istoriju.

Zeleno i ljubiasto
(Predavanje) Poznato je da su osnovne boje renesansnog slikarstva plava i crvena. Mnogi znaju da su ove dve osnovne boje ovako zajedno u nekoj uzajamnoj zavisnosti s najvanijom sutinom renesanse. Nije to samo interna injenica istorije slikarstva, ovaj put to nisu dve komplementarne boje, nisu ni suprotnost. Bitna je poruka, plava je, recimo, jedna vrsta spirituelnosti a pored nje ili nasuprot njoj ili ispod nje ili u njoj, jedna vrsta vitalne strasti. Duh i meso, u odreenom pogledu samosvest i krv. Neto to nezadrivo nadire i neto to tu nezadrivost zaustavlja. Mogua je definicija i apoteoza telesnosti, u svakom sluaju trijumf to postoji krvavo crveni ivot i moniji od njega, nebesko plava svest. Slike renesanse ne ponavljaju veito plavu i crvenu, i ako bi neko nainio statistiki pregled koliko je slika izgraeno na ovim bojama, lako je mogue da bi plavo-crvene slike ostale u manjini. Moda nisu plavo-crvene ak ni velika i bitna dela, slike Rafaela i Mikelanela. Pa ipak, to je ono to one ele da kau, to je u njima radost koja nadire i konano smirenje. Drevno slikanje, naroito pojedinih naroda na vazama i keramikim posudama, naroito u odreenim razdobljima, koristi kao osnovne boje crnu, crvenu i belu. Inae izgleda da je crvena ona boja koju ne mogu izbei ni jedno vreme niti i jedan stil. Nije naroito teka odgonetka arhaikog cmocrveno-belog trojstva. To je razumljivo po duhovnosti naroda koji pravi vaze. Crno je podzemno, haotino skladite, priroda nije gotova, ali su otuda punije i gue njene zalihe energije, iz kojih istupaju stvari da bi se uobliile. Crno je, rekli bi Grci, apeiron, pojava koja prethodi uoblienju sveta. Crveno je ovde, kao i drugde, boja ivota. Belo je pak iznad crvenog na visini isto onakvoj na kakvoj je ispod njega crno. U Judeji se govorilo da su to tri majke, alef, mem i in. U Indiji, tamas, raa i satva. U alhemiji poreklom iz Egipta sal sulfur i merkur. U svakom sluaju to su tri stepenice koje ivot mora nainiti. Razume se da ni slikarstvo ne moe rei nita drugo do ono to ljudi misle u tom vremenu i prostoru. Osnovne boje modernog slikarstva su zelena i ljubiasta. Pod modernim treba razumeti slikarstvo posle francuskog impresionizma, ono koje su pripremili Sezan i Van Gog, dakle nastalo na samom poetku dvadesetog veka. Ove dve boje ovako jedna pored druge prilino iznenauju i na brzinu su teko i shvatljive. Ranije bi se sigurno smatralo da povreuju dobar ukus. Naroito meu umetnicima koji su se drali tradicije. Stvar, meutim, ni malo nije izazovna, ili skandalozna. ovek bi za trenutak mogao pomisliti ono to je Pikaso rekao, stavljam ih jednu pored druge pa neka rade ta im je volja. Neka bilo ko pogleda karakteristino zeleno-ljubiastu Matisovu sliku, recimo jedan prozor, na kojoj je naspram enterijera bledoljubiastog nametaja i zavese postavljeno svetlozeleno more izvan prozora. Neka pogleda enski ljubiasti eir na zelenom travnjaku. Ili jednu sliku Klea na kojoj se smenjuju zeleni i ljubiasti kvadratii. Ne izaziva se utisak proizvoljnosti, i kao u doba renesanse, sigurno je, ako veliki deo slika i ne dotie ovu napetost boja, ipak je na neki nain svuda prisutna zeleno-ljubiasta boja. Prvo pitanje koje treba postaviti jeste kuda je nestala ona crvena bez koje nije moglo ni jedno jedino doba niti stil. Moda je izbledela u ljubiastu. Pomerila se s jedne strane duginog spektra na drugu. Po tome vie ne znai ivot i krv i strast. Nije verovatno. Napetost boja nije privilegija slikarstva. U onom trenu kada se otkrije o emu je re, smesta e postati komponenta enske mode, zelena haljina i ljubiasti al, javljaju se zeleno-ljubiasti mebltofovi, poinju je koristiti plakati delikatnijeg ukusa. Na ovim bojama se zasnivaju tapete, otmene prodavnice pakuju svoju drogeristiku i kozmetiku robu u hartiju ovih boja, kao i okoladu i fino rublje, isto kao to simfonijska muzika ne ostaje povlastica muziara, jer od preuzimanja ove muzike ive opera i opereta

i lager, i uskoro e je, samo na veoma niskom nivou, svirati vergl i zvidukae se na ulici. Ljubiasta uopte ne odgovara crvenoj, i zelena ne odgovara plavoj. Ove dve boje ovako jedna pored druge govore neto sasvim drugo od onoga to bi se na osnovu tradicije moglo pretpostaviti. Zelena je po svoj verovatnoi prirodna boja. Ako moderni slikar slika zelena lica i zelene ivotinje, time istie njihovu prirodnost. Ova priroda, meutim, ne lii ni na jednu prirodu minulih razdoblja. U zelenoj ima neke izvesnosti. Jedna je od boja koja se ponajmanje moe pomeriti. Istovremeno najvie smiruje. Oni koji imaju preosetljive oi nose zelene naoari. Zeleni sto znai staloenu smirenost pregovora. Duevni bolesnici se alju u zelenu sredinu. Zeleno je dakle stabilnost i njegovo delovanje je stabilizaciono. A istovremeno je teko i sirovo, u odreenom pogledu varvarsko. I ovek u tome ne nalazi nita udno ako samo pomisli koliko je neuveno veliko oduevljenje modernog doba prema takozvanom prirodnom nainu ivota. Pre pedeset godina dame su se kupale u ogradicama, obuene u kostime koji su bili do ispod kolena i s gornjim delom krojenim do lanaka, zakopanim do grla, s rukavicama, sa eirom i sa suncobranom, ali se kupanjem nazivalo kada su se ovako odevene brkale u vodi do kolena. Danas unuke ovih dama miljama plivaju dubokim vodama u bikiniju. Ono to je onda radilo nekoliko rusoista osobenjaka danas je opteprihvaeno, zimi su zaposednuta snena brda, leti ume i vode, logoruje se na otvorenom, jede se sirova hrana od koje se pre spravljala samo orba i varivo. Eto vitaminskog oveka. Nita nije savremenije od sunanja, od divlje preplanulosti lica i tela. Istovremeno ekspedicije istrauju mitove i umetnost i obiaje primitivaca, drugi pribiraju narodne bajke i narodne pesme, ak izvrsni umetnici ue od slikarstva i vajarstva Indijanaca i crnaca i cele kole zahvataju od narodne muzike. Ali ako je nekome i to malo, neka se priseti kakva je danas mo materijalnog, bez obzira da li je u pravu ili nije, ekonomske misli i materijalizma. Sve to, samo po sebi razumljivo, povezano je sa zelenim. Jo bi se smelo rizikovati da se s njim povee stabilan i smiren karakter, to u svom stilu izraavaju znatne graevine. Jo ni jedna arhitektura nije elela toliko da bude nepokretna. To, meutim, nije renesansa i nije apoteoza tela. Ova divlja zelena vie je glad za ivotom. Najvanija posledica sirove prirodnosti i primitivnog materijaliste jeste neometano uivanje ivota. Svako doba je na neki nain obuzdavalo uivanje ivota. Nikada se nije smela uskratiti svaka via spirituelna kontrola i obaveza, disciplina i moral, i ma koliko se elelo neometano uivati u radostima ivota, postojala su predomiljanja, odnosno bilo je neto to je jo vanije. Danas ga nema. Za prirodni ivot bezbrino e se rtvovati uzvienije. ivot je najvia vrednost. Ovo sirovo, ulno, varvarsko i materijalno neto to je izbujalo sa zelenog, sve je sami instinkt i vegetacija, i postoji da bi ga ovek ispio do dna. To je pomalo ludilo. Veoma je teko od toga se otrezniti. Staro je uenje da probleme bivstva jo niko reio nije. Jedino to se moe uiniti jeste da ovek razvojem prevazie probleme. Zeleno je bezlina boja. Zbog toga danas u svakom oitovanju zelene strasti postoji neka neumitna hladnoa i nemilosrdni mir, koji se mogu iskusiti u biima ispod oveka, u bilju, u ivotinjama, naroito u gmizavcima, i to to su nie ispod oveka, ova ravnodunost prema viim vrednostima tim je vea. Ono to se danas ovde oituje, to nije samo neovena ravnodunost prema vrednosti i klanjanje instinktu, nego povrh toga se jo i samom sebi po tome dopada. Glad za ivotom je neuveno pojaala erotske udnje i potrebe. To je ona crta koju i sadanjici puritanci najplahovitije osuuju. Bitan znak raspoznavanja ove erotske masovne groznice, meutim, jeste to i nije erotska, nego je vie seksualna. Erotika je socijalna strast koja spaja ljude, seksualnost je prirodno primoravanje. Mnogi su i mnogo puta govorili ve da seksualnost malo veze ima s erotikom, jo manje s ljubavlju, jer seksualnost nije lina. Nije naklonost koja je vezana iskljuivo za jedno jedino ljudsko bie. Ovaj subhumani hladni gr je animalitet modernog doba, koji takoe pripada karakterologiji zelenog.

Sve to vidimo samo je poreenje, rekli su mnogi i mnogo puta, i naivno je stvari smatrati onakvim kakve se prikazuju naim ulima. Hermes Trismegistos sauvao je hiljadugodinja znanja u svom uenju da ono to je gore odgovara onome to je dole a ono to je dole odgovara onome to je gore. Meutim, svesnost nije jaa strana slikara. Postoje jo samo dvojica koji su manje svesni od njega, pesnik i muziar. Od iskrslih momenata tokom tumaenja zelene boje ni jedan ne spada meu svesne. Duboko su zakopani ispod praga razdoblja, i doba ne karakteriu svesne misli, nego upravo ove ispod praga koje i nisu misli, vie su strasti, jo tanije mahnitosti. Mogle bi se nazvati i fiksidejama. Ali se nikako ne mogu smatrati jasnim i obrazloenim odlukama, nigde, ak ni u nauci ni filozofiji, ponajmanje u umetnosti. Osveivanje se javlja tek kasnije i zapoinje onda kada opadne ar mahnitosti. A i onda se javlja samo u nekoliko ljudi, pre u misliocima i svecima, gotovo nikada ne u politiarima, jer je osobenost savremene mahnitosti da su sva podruja ivota prezdravila od nje, a u ivotu drave ona pak i dalje traje. Razlaganje teorije o saglasnosti ovaj put nije mogue. A to se tie toga kako to da ono to je gore saglasno je onome to je dole, dovoljno je ovoliko: osetljiviji ljudi su pre otprilike stotinu godina poeli da primeuju da meu stvarima postoje odreene uzajamne veze s kojima naa misao neprekidno operie, pogotovu onda ako se koristi poreenjem. Ta uzajamna povezanost naziva se analogijom. O tome je u poeziji prvi govorio Bodler u pesmi Correspondances. Docnije je Rembo napisao sonet o samoglasnicima. Kae da je a crno, e belo, i crveno, u zeleno, o plavo. Kasnije se tim pitanjem poela baviti i nauka, i princip analogije je primenjen u raznim disciplinama. U osnovi ovih korespondencija nije racionalna nego neka druga vrsta logike, koja se, meutim, mogla slediti u svim vremenima i od svakoga isto kao i racionalna. Analogija ak ima isto tako egzaktne zakone kao i racionalna uzajamna povezanost. Nikome ne pada na um da kae za neto da je tesno kao nebeski svod, strasno kao golub, za crvenu boju da je pitoma i smirena. Planinskoj slici uvek odgovara monumentalnost, moru beskrajnost, lepotici cvet, strasti vatra, hrabrosti lav. Korespondencije plave i crvene, zelene i ljubiaste treba shvatiti prema ovakvoj logici analogije. Ljubiasta nije ona boja koja osveuje zelenu strast. U umi gustih kronji, jo bolje meu borovima, u zatiju ispod kronji esto se hvata laka ljubiasta izmaglica, ona ini raspoloenje uzvienim. To je ona jedna jedina prilika kada se u prirodi susreu zelena i ljubiasta. Inae su plava i crvena jedna drugu pretpostavljale u renesansi, bilo jednu ispod druge, bilo jednu iznad druge, bilo jednu u drugoj. Meu zelenom i ljubiastom nema ovakve veze koja se pretpostavlja. Zaista je onako kao to je Pikaso rekao, stavljene su jedna pored druge pa neka rade ta im je volja. Jedina uzajamna veza izmeu dve boje je to zelena znai nii stepen toplote ivota, vegetativni, degradaciju energije u odnosu na oveka. Dokaz za to je to nije erotska, nego seksualna, nije slobodna, nego varvarska, nije snana, nego sirova. Ljubiasta je pak neprirodna visoka eterinost. Zelena jo nije ljudska, ljubiasta je s druge strane ljudskog. Zelena je isuvie materijalizovana, ljubiasta je magina. Zelena je senzualna, ljubiasta okultna. Izmeu njih je pak naroit lom koji ne prolazi tako da bi simetrino razdvajao dve boje. Obe imaju drugi registarski broj i jedna prema drugoj nemaju odnos. Ljubiasta boja se pre javila u muzici nego u slikarstvu. Ve je u prolom veku celu Evropu zahvatilo iznenadno uenje kada su se prvi put oglasili meki i prozrani svetloljubiasti zvuci Debisija. Pre toga niko nikada nije uo neto slino. Meka muzika koja se rasipa, nepravilna i neuhvatljiva, koliko je prijatna toliko je i strana, vie je narkoza nego muzika, vie je omama nego radost. Uvo naviklo na strogu muziku konstrukciju i srazmernu izgraenost, koje je toliko umelo da se divi arhitektonskim lepotama muzike, odjednom je bespomono tragalo za uzajamnim vezama forme. Ranije je sonata graena pomou traverza, sada je izmeu motiva lebdela paukova mrea, esto ak ni ona. Sasvim naroita muzika logika, ne moe se tvrditi da je bez svake razlone veze, ali s takvom osobenom razlonou koja je priguenija od svih dosadanjih. Otpilike u isto vreme je

izgraena matematika logika Bertrana Rasela, koja se uzdie na ulazu u dvadeseti vek i bez koje se vek ne moe ni zamisliti s neuvenom teorijskom fizikom, teorijom atoma, automatizacijom, kibernetikom i teorijom informacija. Ova matematika logika zalazi u isti onaj svet praskozorja i slutnje kao i muzika Debisija. Ljubiasta je svakako granino podruje, do polovine je jo vidljiva, a od druge polovine ve nevidljiva boja, kao to se o postavkama matematike logike jo moe misliti, ali vie nisu zamislive, i kao to se Debisijeva muzika, ili docnije i jo vie Britnova, pre moe sanjati nego uti. U svakom sluaju stolea su minula da bi se ljubiasta boja koristila u slikarstvu. Tako na primer, u pejsaima i anr-slikama celog velikog holandskog slikarstva ljubiasta se nigde ne moe nai, i ovde je obeleje celog slikarstva savreno nepoznavanje ljubiaste. Granino podruje koje se dodiruje s magijom, ovo sablasno naziranje ljubiaste je i uasno. Ranije ne samo to nije koriena, nego je, sudei po svemu, ak i izbegavana. U prvom trenutku izgleda da je ona karakterisina boja raspoloenja, kapriciozna boja koja se negde, na nebitnom mestu, javlja u deliu trena i istovremeno i nestaje, sasvim je povrinska i prolazna i gubi se, jer nema nikakvog sadraja ni substancije. Ali ako nestane, ima znaenje. Znaenje ljubiaste je daljina, ali neizvesno je nadulna neizvesnost, u kojoj nita nije uhvatljivo i gde nita nije materijalno, nego je sve delovanje, i to delovanje daljine. Jedna vrsta polutame, ali ne polutama nastajanja oblika, nego razaranja, ne ono to prethodi, nego ono to sledi potom, uvek potom, preko granice. Misao matematike logike ili atomske fizike prestupila je preko svih dosadanjih granica, u nesigurne i nezamislive daljine, ali njena perspektiva koja se nazire s druge strane ulnog jo je uvek blia normalnom shvatanju ljudskog smisla nego ono carstvo koje se takoe otvorilo poetkom dvadesetog veka. Teorijska i primenjena psihologija, kae Oldos Haksli, neurologija, biohemija i farmaceutska hemija ostvarile su ogroman napredak u poslednjih nekoliko godina. Poetkom dvadeset prvog veka teorijski naunici ovih disciplina sakupie neuvenu masu znanja, a praktiari e pak izmisliti bezbrojne puteve primene u interesu onih koji e ih dobro platiti. U to vreme e vlade morati zapoljavati isto toliko psihologa, parapsihologa, neurologa, farmaceuta, sociologa i hatha-jogija koliko danas hemiara i fiziara i inenjera. U kolosalnim laboratorijama rade komisije za psihiku energiju i one e ukinuti nae demodirane metode vladavine s masovnim ubistvima i ostvariti konanu domestikaciju i podjarmljivanje oveka. Dananje nae smene i grube propagandne metode zamenie glajhhaltna psiho-farmakookultna tehnika. A istovremeno emo gutati pastile koje pojaavaju nae sposobnosti. pijuni i detektivi budunosti radie s takvim stepenom delovanja koji je nama danas nezamisliv. Tajna policija e postati sveznajua i ba zato svemona. Imali smo ve versku revoluciju, politiku, industrijsku, ekonomsku, nacionalnu revoluciju. Ali e nai potomci utvrditi da je sve ono to je bilo pena na okeanu zaostalosti u odnosu na psiholoku revoluciju prema kojoj tako estoko napredujemo. To e tek biti revolucija! I ako je pregrmimo, oveanstvo zaista vie nee imati tekoa. Zelena je boja drveta ivota. Drveta ivota ija je pomamna pljaka sada postala strast doba. Ali i boja gladi za ivotom je zelena, kao izviaa i kupaa, nudista, turista, potroaa sirove hrane, privrednika, sputanog uivanja u ivotu i materijalizovanosti. Ljubiasta je nadhumana boja, boja atomske fizike, parapsihologije, okultizma, narkotika. U svakom sluaju je karakteristino da je jedna ispod nivoa normalnog ljudskog bia, a druga je iznad tog nivoa. Zelena je pristupanija i shvatljivija, vegetativna i animalna baza, abnormalno svrgnuta, degradirano humana. Ljubiasta kao gornja granica spektra je isuvie pojaano humana, moe se domaiti samo uz velike napore, ali se ve teko moe slediti tuinski, esto jezivi krug. Ove dve boje uopte nisu kao plava i crvena u renesansi, gde madone sede i svi znaju da boja njihove odee znai apoteozu njihovog bia. Zapravo ni u zelenom ni u ljubiastom nije re o oveku. ena odevena u zeleno-ljubiasto nije madona, nego kurtizana s gmizavakom ulnou i okultnim demonizmom. Za oveka nema mesta ni u jednoj ni u drugoj. Boje

dehumanizovanog sveta. Postaje razumljivije ono to veli Bertran Rasel, da u istoriji sveta jo nije bilo vremena kada bi ovek toliko patio kao danas. Mislioci naeg veka mnogo su govorili o sutonu kulture, o kraju istorijskog razdoblja, o krizi kada e biti likvidirane sve vrednosti minulog vremena. Veina zamilja da je ovaj proces takav kao kada ovek menja stan, u svakom sluaju ne bez svake neudobnosti selidbe i ne bez uzbuenja, ali veih nevolja nema. Veruje se da e novi stan oveanstva biti lepi, pogotovo komfoniji i moderniji, sa svim aparatima za odravanje domainstva, friiderom, televizorom, ureajem za ljutenje krompira, eventualno sa zimskom batom. U poetku e biti neobino, ali ovek brzo asimiluje vii nivo i nema nikakvog razloga da prema budunosti bacamo zabrinjavajue poglede. Ono to nam je pruila analiza zelenog i ljubiastog nije naklonjeno ovom optimizmu. Zeleno je veoma lepa boja, ali, izmeu ostalog, boja je nezrelosti, i oveku se ne laska kad mu se kae da je zelen, mlad i zelen. Samo neka neko poslua Cantatu profanu Bele Bartoka, najdivnije zeleno remekdelo minule polovine stolea, tu himnu-provalu varvarskih instinkata, koji odbijaju svako pie, samo ele, kao jelen, da piju vodu sa sveeg planinskog izvora. U ovom delu jedva da i ima drugih boja sem zelene i takvih kao pokrenute umovite planine, kao prauma koja peva. Sve je to bilo umesno zbog razmekanog i pospanog graanstva koga je muzika htela da prodrma i kome prinosi vodu sa sveeg izvora. Ali probueno varvarstvo preti humanom, ne time to ga ozdravljuje, ve time to ga ukida. Umetnici koriste motive Indijanaca i Australijanaca, i moda je to bila ona pozna i prefinjena ekstravagancija civilizacije. Ali muzika i crnaka plastika, primitivno slikarstvo i nudizam, presna hrana i oboavanje instinkata prirodne divljine i materijalna glad za ivotom stvorili su nov svet. Ovaj zeleni svet pak ne disciplinuje neka via kontrola, nego jedna neuvena i neuhvatljiva sila koja se odigrava u okultnom i koja izgleda neobina i strana, ta novija varijanta uma, koja je stvorila automatizaciju i nikada oekivani razvoj hemije, atomsku fiziku i parapsihologiju, i zbrisala dosadanju predstavu o ljudskom ivotu, i stvorila potpuno novu osnovu. Krize koje postoje izmeu istorijskih razdoblja obino nisu nekodljive. Vidimo. Uopte ne lie na to kao kad se iz stana koji nam je odavno dodijao selimo u moderniju kuu. Ne odvajamo se od stana, nego od sopstvene koe. Jedna stvar je svakako udna. U normalnim vremenima, kada jedna civilizacija ve uveba svoj mehanizam i sistem radi, ovek nema naina da spolja osmotri svoj nain ivota. Do gue je unutra i ne vidi napolje, a preko izgraenog i zatvorenog horizonta niko ne moe da baci ni jedan jedini pogled. U kriznom vremenu, meutim, izmeu dva razdoblja, kada ovek zapravo jo nije prispeo tamo, ali ni ovde vie nije, moe da pogleda izvan sebe. Zelenoljubiasto razdoblje sa svojim varvarizmom i hiperscijentizmom izgleda uasno. Rei su neto opasno, one vode ka lai, ili ka velikim stvarima. I boje su tako opasne, i dve boje su u stanju da otkriju jedno celo razdoblje.

Oekivanje
Oekivanje je ako se na mestu gde ekamo nita ne dogodi. Prostor i vreme sainjavaju celinu, ali u oekivanju je ova celina poremeena. Kao da je ovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena. Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristino je prazan. Lien svesti. Nema bezbrinog oekivanja. ovek eka da poraste, eka na verenicu, eka kraj rata, nema trena u kojem negde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, oekivanja, a izgleda kao da se niega ne moemo prihvatiti. eka se izlazak sunca. ovek ivi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da eka, da eka, ali uzalud. Svet nije veno kretanje, jer postoji oekivanje. Vreme i oekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj nain to oekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u oekivanju, kao da je ekanje od ranije i vee, a da se vreme rastae i tone u ekanje. ovek uvek stoji na nekom pragu. ekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i ekati dok ne stignemo. Dobro bi bilo jednom da na ivot organizujemo prema egzistencijalnim kategorijama. Retke su psiholoke i bioloke i socijalne i logike kategorije. Ono u emu stvarno ivimo jeste zabuna, strepnja, ravnodunost, uzbuenje, strah, zanos, dosada (lice nitavila je ono to svako zna). Ono to je za nas vano jeste traiti, uriti, smiriti se. S obzirom na to ta ovek eka, jedva se neto ispuni, a to je neoekivano, po pravilu nije ono to eka. Oekivanje nema lica, moglo bi se ak rei da je oekivanje ono to eka na lice. Svaka slika je razlivena, a u toj poremeenoj antiviziji lebdi, kao kad u mutnoj vodi otvorimo oi i ne vidimo nita drugo do bezoblinosti. Tamo gde stojim jo nije to. Uskoro. Moda odmah, moda ko zna? Drugo sam ekao? Najee. Svejedno zbog ega, jer sam bio fantasta, ili. Stagnacija. Ve znam ta je tamnica, dugo ekati i stajati na pragu i iveti u toj intenzivnoj praznini. Vrlina oekivanja je strpljenje. Budisti vele da je tako velika vrlina da e strpljivi u svom sledeem otelotvorenju biti veoma lepi. Moe se i otii, i nekako provesti vreme, ali to vie nije to, a ovek, ako se zabavlja, raseje sebe i rasejan je. I ne obraa panju. ak ne moe ni da se naspava. Dok nema ispunjenja, nema smirenja. Samo je jedno, sakralno oekivanje - i ako neko eka na svoju potvrdu u predsoblju kancelarije na klupi, nalaze se i u njemu, ako mu od kokaina trne lice, i eka vaenje zuba, i ako eka u redu za hleb, i ako eka na autobus. Mogla bi se uspostaviti hijerarhija ko ta eka. Veina eka platu. Ali u tome postoji sakralno nestrpljenje, jer ako je daleka, dalje eka na sledeu, jer ova nije to. U jednom mestu, razreavajui vreme, lebdeti izmeu otapanja u okean i line vekovnosti. ivot se proiri, drugo je znaenje stvari i zbivanja. Neto to je nadrealno. Otvaranje sveta, i prizor da je iznutra prazno. Izgleda da nam je ceo ivot iekivanje, i samo zato delujemo, jer smo nestrpljivi i verujemo da emo to aktivnou bre postii. ovek je sve delatniji to tee moe da podnese oekivanje. ekati neto to e nas osloboditi i smiriti i zadovoljiti, na neiji dolazak i na njegovu re. U dubini naeg bia je glad, odnosno nedostatak, i to na celoj liniji, u materijalu i u prirodi, glad za ivotom, glad za suprotnim polom, ali naroito glad za reju i svetlou. Odustati od svake delatnosti, i ekati. ta je to kad je oekivanje zaludno, i vie nema ta da se eka? ovek eka da ne bi morao vie nita i nikoga da eka, da ne mora da stane i da se zagleda u bezlinu tamu, nema vie praga i predsoblja i tamnice i zurenja, ne mora svakih pet minuta pogledati sat tamo gde se nita ne dogaa a nee se ni dogoditi. Dok sedim kod berbera i ekam, beznadeno sam se izgubio, besmisleno, nejasno sam ispario u praznini, bez sadraja, bez substancije i istine, a trag svega toga je ostao ovde u meni, umorna teka rupa i zakrpa, bezbojna i besplodna slepa rana. Svako oekivanje je manjak, ali je sakralno oekivanje istinsko i zato ima svoju muziku. ujem mu pribliavanje. Bez njega se ostala ekanja ne mogu ni podneti. Smem li da budem nestrpljiv? Ne ekam li zalud? Miran sam, jer sebi odobravam i znam da imam vremena? Nema nieg gorkog i nema propusta? Manjak ostaje manjak, rana rana, rupa i zakrpa, ali od oveka ne ostaju samo razvaline.

Nastanak drava
Dolina se suava, i putnici, sa daleke zemlje, treba da prou kroz tesnac. Mnogo je putnika, javaljaju se trgovci, mnogo je trgovaca, javljaju se razbojnici, mnogo je razbojnika, javljaju se policajci, radi ozakonjenja policajaca javljaju se inovnici, radi zatite inovnika javljaju se vojnici, mnogo je vojnika, pojavljuju se kurve, radi proslavljanja kurvi javili su se pesnici.

Protektorat
Janaka je, kao to pie u Upaniadama, gradio kue pored puteva i uivao ako bi putnici kod njega konaili i jeli njegovu hranu. Slinu beleku iz srednjeg veka u Evropi naao sam samo jednu i to o nekome koji je imao isto ovakvo astoljublje. Meutim, sluaj se, ovaj poslednji, pominje samo uzgred, kao neobina ludost, jer u to vreme to ve nije bilo normalno, niti za ugled. U svakom sluaju za savremenike se ve moraju dodati dve opaske. Prva je da kue izgraene pored puta nisu bile hoteli ili restorani, i kralj Janaka konaite i hranu nije davao za novac, i pored toga nije bio lud. To govori o sasvim drugom shvatanju svojine. Druga je da to nije pobona izmiljotina. Ove dve opaske su, u svakom sluaju, dovoljna bruka za modernog oveka, ali se mora dodati da u svetu gde neto, ako nije brutalni iar, smesta zvui kao sladunjava pria s naravouenijem. A bruka nije u tome to je u nama izumrlo oseanje Janake, nego to nismo skloni ni da poverujemo u ono to je on radio. Opaska je zato vana jer iako je oskudna, ipak prua uvid u ivot koji se naziva zlatno doba. Naravno, Upaniade su pisane ve u doba kada shvatanje svojine Janake, koje proizilazi iz njegovog ponaanja, nije bilo opte, ve samo individualna vrlina, a opet bilo je sasvim razumljivo. Moglo je biti usamljen sluaj, ali je pisca podsealo na prastaro doba. Onda je seanje na zlatno doba bilo ivotnije, ne kao danas kada nae pojmove gotovo potpuno inspiriu slike elja. Zlatno doba nije bilo takozvana kultura. Kultura - re je napola obmana, napola scijentifikovana fiks-ideja. U doba Upaniada jo se znalo da je zlatno doba bilo stanje sakralne anarhije, gde postojanje ne regulie zakon i institucija, nego srea u savrenstvu. Kralj Janaka je gradio kue pored puta da bi namernici kod njega konaili i od njegove hrane jeli. Iz ovakvog shvatanja vlasnitva udesno nedostaje misao o borbi za opstanak. Navikli smo da se vlasnitvom obezbeujemo. Ima onih koji vele da celokupno nae moderno bivstvo poiva na ovoj vladajuoj samoobezbeenosti. U toj samoobezbeenosti najdelotvornije oruje je vlasnitvo. Moj novac je moja tvrava. Ono to je u ponaanju Janake za nas tako neverovatno jeste da ne samo to daje, nego s lakoom daje svoje kue svima koji banu, i gord je to kod njega konae i jedu od njegovog jela. Vlasnitvo je njegovo vlasnitvo, ali je u svemu tome najbitinija crta da ga on daje, i tome se raduje. Ni traga samoobezbeenosti. Janaka ne ivi u borbi za opstanak, nego sasvim drugde. Bertran Rasel odbacuje misao o borbi za opstanak kao drutvenu i istorijsku pokretaku silu, ak i kao bioloki prirodni zakon i tvrdi da je Darvin ovu misao preuzeo iz engleske utilitarne ekonomije osamnaestog veka. Darvinizam nije nita drugo do na biologiju (ili, ako vam se vie dopada, na filozofiju prirode) primenjena takva ekonomska teorija, ija je osnovna misao korisnost. injenica je da ima i onih, kao Bataj, koji propovedaju suprotno gledite. Ono to karakterie ekonomiju prirode nije gledite korisnosti, i nije za najmanje najvie. Sve u svemu, to je kasno graanstvo. Priroda nije tedljiva, nego upravo obrnuto, bezumni je rasipnik. Najvei nitkov u drutvu villain - nije razbojnik i nije ubica, kae Rasel, nego onaj koji slae paru na paru. Za prirodu nije karakteristino sitniavo razmiljanje graanske tedljivosti, nego nezamisliva dareljiva i velikoduna rasipnika rasko. Na ovaj nain Janaka se poblie moe razumeti. Ono to ima on ne uva, i ne obezbeuje za sebe i ne skriva pred drugima da bi sam poderao. U najveem broju sluajeva nematina nije prirodna. Verovatno i nije rezultat loeg gazdovanja, nego preteno rezultat gramzivosti. Skrivanje dobara koje priroda prua. Gramzivost ne postoji zato da bi se ovek najeo, nego zbog straha od smrti od gladi. Ekonomija je ono podruje na kojem je snaga duha neminovno najmanja, a snaga stvari najvea. Ekonomija se definie i na taj nain da je ona karakteristino mesto gde se sam duh predaje.

Nesumnjivo je jedno od najveih duhovnih ostvarenja ako neko spiritualizuje ekonomiju. Mo stvari je velika i, sem nekoliko svetaca, nije bilo nikog ivog koji bi se mogao suprotstaviti ovim moima. A nita nije fatalnije nego podlei stvarima. Od toga je fatalnije samo jedno: od podleganja stvarima nainiti religiju (pogled na svet). Zajedno sa ovekovim bivstvom je data injenica da je objekt uvek pod znakom pitanja. Objanjenje: ono to postoji uvek je nepouzdano, jedino je pouzdano da jesam. Stvari su sakralne, sacer je pak ambivalentna misao, znai i da je sveta i dobra. Znai pomo. Genon veli, intervencija. Ali stvar je strahovito pod znakom pitanja i ako nije uzviena, onda je nitavna, ako nije sveta, onda je demonska, ako nije intervencija, onda unitava i ako nije pomo, onda je opasnost. Ako je ovekov odnos s objektom ispravan, onda je dobar i znai pomo, ako je neispravan, onda je demonski. Vlasnitvo je odnos prema objektu. Vlasnitvo je dobar odnos prema stvarima i ako je to tako, onda one znae pomo, ako je vlasnitvo lo odnos, onda su one demonske. Ako stvar lino pripada nekome koji je odgovoran za nju i koji je dri u vlasti time to je vezuje za sebe, odnosno slobodno se i s radou odrie od nje i preputa je drugima, onda stvar slui i dobra je i uzviena i pomo je i radost. Ako je stvar postala nezavisna od oveka, ako za nju niko nije odgovoran, niko ne vlada njome, ali je ljubomoran i uva je i skriva i zadrava za sebe, time daje stvari nedoputenu mo nad sobom i onda stvar demonski vlada ovekom. Govoriti o zajednikom vlasnitvu je glupost. Ono to nije lino vlasnitvo, bez gospodara je, a demonska je stvar bez gospodara, nevezana posredstvom ljudske linosti. Stvar mora biti neto ime jedan ovek pomae drugome, kao kralj Janaka, koji je gradio kue pored puta da bi putnici kod njega konaili i jeli od njegovog jela. Doite i jedite. Teina ekonomskog pitanja. Pretenoj veini ljudi vanredno pada teko da se brine o sebi. Mnogo ih je koji uopte ne umeju da brinu o sebi. Rad? - nije istina. ovek voli da se igra, ne da radi. Ekonomija je neto sasvim suprotno igri, duhovno veoma skromna delatnost, u uivanju gotovo nitavna. Za nju je potrebna posebna sposobnost, koju je u doba batine obavljala posebna kasta, vaiija, koja je uivala u ekonomskoj delatnosti i iji je zadatak bio izdravanje oveanstva. Zlatno doba: protektoralna ekonomija. Uzimam u zatitu svakoga ko je slabiji od mene, i stavljam se pod zatitu svih koji su snaniji od mene. Misao o borbi za opstanak je nepoznata. Stvar bezuslovno pripada nekome, i to onome koji je daje. To je pojam vlasnitva. Ispravna misao o vlasnitvu ne poiva na pravednoj podeli, nego na bogatstvu prirode iz ega proizilazi velikodunost. ovekovo vladanje stvarima. Osnovno ekonomsko stanje. Istorija: borba za opstanak. Demonska priroda stvari. Vlasnitvo: lino ili zajedniko vlasnitvo: nasilje ili tzv. pravedna podela. Pobediu i opljakati svakoga koji je slabiji od mene, i sakriu se ispred onih koji su od mene jai. Stvari vladaju ovekom. tednja, gramzivost, strah, osiguravanje, odbrana, iskljuivanje iz vlasnitva, prikupljanje, skrivanje ispred drugih. Tri stepena vladavine stvari: prvi je prosto razbojnitvo i otimaina, oboriti, oduzeti; drugi, udruivati se i titei se meusobno, zadravajui odreen spoljni privid, razliitim zahvatima platiti ljude i doi do iara; trei, organizovano, s dravnim aparatom, pod zatitom zakona, silom vlasti pljakati. Prethodni stepen u odnosu na stepen koji sledi nevin je i primitivan i naivan. Cilj odmah pada u oi i zbog toga je necivilizovan. U odreenom smislu potenije je nekoga klepiti i opljakati nego poslovnim trikovima ga neprekidno cediti, a opet potenije je dranje fabrikanata i akcionarskog drutva nasuprot eksploataciji dravnog terora. Prethodno je nezgrapnije, ali otvorenije ponaanje,

upravo zato to je slabije, izgleda potenije i u svakom sluaju simpatinije. Potonji stepeni pak u odnosu na prethodne promiljeniji su, organizovaniji, finiji. Takav je demokratski kapitalizam u odnosu na drumsko razbojnitvo, i udovina drava u odnosu na demokratsku banku ili na industrijsko preduzee. udovina drava ve je i ideoloki zatiena, izgraena na sloenoj pseudologiji, s organizovanom policijom i dounicima, s prividom parlamentarne zakonitosti, pod zatitom izglasanih zakona i naredbi. Vii stepen razbojnitva u odnosu prema niem administrativan je i birokratski, teorijski opravdan, ak je i nauno obrazloen. Moderna ekonomija, od otprilike tri hiljade godina, pod znakom je vladavine stvari. Da bi se demonska karakteristika ekonomije zatamnila i sakrio korumpirani pojam vlasnitva, tenja je sledea: pribavljanje vlasnitva na niem stepenu je pljaka, na srednjem stepenu je poslovni profit, na viem pak zvanina eksploatacija - sve se to eli odvojiti od svoje anarhine sutine i pretvoriti u delatnost zloinakog udruenja koje je zatieno vlau, ak zakonom. Pre stotinu godina Kjrekegor je izrazio shvatanje o nainu ivota gde ljudi svakih pet minuta moraju vaditi novanike, i bilo gde da ovek ue, svuda je najvanije mesto kasa. Postoji samo jedan neasniji in ivota od ovakvog plaanja, i to onaj koji opravdava ovakvo plaanje, i opravdanje ne samo to podupire zakonom, nego ga ak pretvara u nauku. Naravno, u Kjerkegorovo doba jo je bilo nade da e socijalizam, koji je tada nastajao, stvoriti neki red na podruju ekonomije. Socijalizam je, meutim, istorijski produkt i o ekonomskim osnovama nema pojma. Hteo je da postigne tzv. pravednu podelu dobara, ali nije ni zapoeo jer je znao samo za pojam korumpiranog vlasnitva. Danas, stotinu godina kasnije, znamo da je socijalizam izazvao dosad nepoznatu ekonomsku krizu u ivotu oveanstva. Socijalizam je nastupio sa zahtevom i pretenzijom da e ukinuti izrabljivanje prikriveno u demokratskom kapitalizmu i da e ekonomska pitanja jednom za svagda razretiti u znaku pravde. Zbog toga su dobronamerni ljudi sa svih krajeva sveta bili pristalice socijalizma. Doavi na vlast, meutim, u tom trenutku se ispostavilo da je u pravu bio Anatol Frans u Buntovnim anelima. U nae vreme, kada opozicija preuzme vlast, ne zna drugo da ini do isto ono to i oborena vlada, samo jo gore. Ako je ivotni poredak istovetan, promena inilaca unutar njega jedva da znai neto. Socijalizam ne samo da nije likvidirao pljaku koja poiva na pojmu korumpiranog vlasnitva, nego je uveo u ivot viu i finiju, organizovaniju i teoretski zasnovaniju administrativnu eksploataciju koja po beau ak i ne lii ni na jedan robovski period za koji istorija zna. Zato je centar dananje krize u socijalizmu. Razoaranje u socijalizam u dvadesetom veku bitniji je dogaaj i od svetskih ratova. Danas ve znamo da otuda nita nee proizii. Socijalna misao danas je ve svetska prevara i ak ideoloka zatita jedne maksimalne eksploatacije, tano ista onakva kakav je bio klerikalizam u srednjem veku. Samo jo tea. Socijalizam je ustao protiv svetske prevare klera i jedini mu je cilj bio likvidacija eksploatacije, koju je uinio bezgraninom i iskljuivom. Dravni socijalizam ne napreduje u smeru protektorata, mada su to svi oekivali, i to je bio zahtev oveanstva za pravdom. U tome ga je spreio pogrean i iskvaren pojam vlasnitva. Pod izgovorom pravedne raspodele socijalizam je dobra prisvojio i nije rekao doite i jedite, nego tano isto ono to i klerikalizam i kapitalizm, iao je na ruku zloinakog udruivanja. Zato? Jer je poao od stvari i situaciju je hteo stvarima da rei. Protektorat je gospodar stvari. Zato? Jer je za njega znak raspoznavanja vlasnitva to to ga se u svakom trenu moe odrei i moe ga predati. Zato ume da ivi sa stvarima. Svet je u svakom, ak i u ovom dananjem opljakanom stanju dovoljno bogat da bi se protektorat mogao ostvariti u bilo kom trenutku, i za to objektivnih prepreka nema. Gramzivost nikada nije u stanju tako da prikrije svetska dobra pa da od njih ne dospe svakome. Ako ovek moe da se oslobodi traume od smrti od gladi (tednja), ve je nainio prvi korak na putu ka ukidanju demonske

vlasti stvari nad njim samim. Socijalizam polazi od nepodnoljive misli da dok je jedan ovek sit, ima lepo odelo, stanuje u toploj kui, drugi je gladan i u krpama je i zebe. A otuda je stigao do zakljuka da dobra treba oduzeti od onih koji ih poseduju, i treba ih podeliti. Sve je kulminiralo u siromatvu i nematini zato to su dobra oduzeta od vlasnika. Zbog toga je baza socijalizma imoralna i demonska. Imoralna je jer mu je opruga akcije osveta i zavidljivost, demonska zato jer se jo vie pojaavala mo stvari nad ovekom. Jai titi slabijega. Bogatiji izdrava siromanijeg. Zato postoji vlasnitvo. To je protektorat. Ono to od toga odstupa pravo vodi ka razbojnitvu. Uz to se mora izdrati vrsto kao stena. Ovo danas, ovako kako jeste, poimanje je vlasnitva koje poiva na demonskoj materijalnosti i na eksploataciji koja odatle sledi. Odbrana od razbojnika jo ima ansi. Odbrana od klerikalnih i kapitalistikih zloinakih udruenja ve je tea. Nemogue je braniti se od ideoloki izgraene i dravne eksploatacije. Utemeljen na pogledu na svet i na scientizmu, proglaen za razvoj i napredak i zato izgraen na sistemu lai - sistem eksploatacije danas, u socijalizmu mnogo je nepodnoljiviji nego to je bio pre socijalizma, jer se ispostavilo da je ovek naspram zlotvora koji je doao na vlast potpuno bespomoan. Nita nije tunije od trijumfa u zlu. Danas se ve vrlo dobro vide, nasuprot sakralnoj anarhiji zlatnog doba, krupni obrisi demonske anarhije. Za povlaenike zloinakih udruenja vie nema delikta koji ne bi mogli poiniti. I to je egzistencija korumpiranija tim je neophodnija odluna la koja e je u humanom zatititi. to je razbojnik vie pritegnut, bie sve drskiji. Od nekoga vremena uobiajeni vid moralne zatite postalo je bezono hvalisanje bestidnou. Jer delikt ne samo to treba poiniti, nego ga treba i opravdati i to opravdati ne samo vlau, nego ga finim i slatkastim frazama prikazati u nadmonosti, ime se nitkovluk pokriva pomou lai. Takav ovek vie nije obian zloinac, kao to kae Dostojevski, nego poseban tip demonske korupcije; drutvo postaje neobian sklop tamince, bordela i ludnice, gde se zbog napretka i savremenosti pljuje po svemu, a ponajpre po sebi. Malro navodi odnekuda, ali ne kae od kuda: Najvea zagonetka nije to je oveka sluajnost bacila negde usred materije i zvezdanog kosmosa; nego to smo mi u tom zaorbljenitvu u sebi probudili takve misli koje su dovoljno mone da posumnjamo u nitavnost naeg ivota.

Fiziognomija
Plemeniti se pre nalaze meu patnikim licima, a neplemeniti meu licima uivalaca. Patnike nije teko prepoznati, jer su to izduena i asimetrina i izbrazdana lica, lica starog Tolstoja, El Grekova lica, privlana su, jer u njihovoj runoi ima veliine, jer ivot nije radost. Lica uivalaca su mekana i trona, jedini im je oklop uklanjanje onoga to ih spreava u debljanju. Pre je to zadnjica nego lice, jer je slepo i bucmasto, kao lice Sana Panse, i Luja Filipa na crteu Domjea. U poslednje vreme se pojavilo i izbrijano lice. Zapazio ga je Lisjen Romje oko 1920, i rekao da je to lice Cezara i roba. Nemilosrdnost i pokunjenost. Nikada odvojeni, uvek zajedno, a uvek tako da je jedno pomeano s drugim. Znamo da nema oholosti bez poniavanja, niti monikog instinkta bez ropskog nagona. Nije nevolja u tome to postoji jedan politiki diktator, mada ni to nije naroito prijatno, nego to ivimo u samoj diktaturi, u autobusu dikatura konduktera, kod kue kuepazitelja, na poslu efova, na ulici policajeva. Zato postoji diktatura? Jer nema samodiscipline. Zato postoji Cezar? Jer su svi robovi oholi u podlatvu i podli u oholosti. Na ulicama gradova osamdeset je takvih na stotinu, ali i u unutranjosti ih je sve vie, ak i meu enama i decom, ljudi ne uzimaju ovo lice da bi se ostvarili, nego se ostvaruje samo onaj koji ima ovakvo lice. Bilo je predvidljivo. Ve od kraja prolog veka, od Niea, i ko je razumeo Merekovskog i Panvica i Genona, nije zauen. Sem naivnosti koja se tome udi. Veruje se, dobro nije dovoljno. Zapoela je vera u beae. Neverovatno je kako je ta vera brzo ovrsnula i rasprostrla se, i kako je bila olakanje, kakvo osloboenje. Bilo je onih koji su se stideli, ali oni su pronali da je 'konano oduvek tako bilo, samo to se nije priznavalo iz licemeija. Danas smo bar poteni u tome to priznajemo svoje beae. Ve i Grci - govorili su ponosno. Rehabilitacija pokvarenjatva. Nauka to radi u teorijskim raspravama na hiljadama stranica, drava svojim naredbama, ostali pak onako kako znaju i umeju, cerekajui se. Rehabilitacija ivotinje. Nije da se ne sme i ne moe biti poten, i da se ne sme rei istina. Sve to nije samo smeno, nego je i zastarelo. U poetku niko nije smeo o tome da govori i svi su se pravili kao da drugi o tome nita ne znaju. Kasnije otvoreno. U poetku podmuklo, kasnije drsko. Sve je to moderno, odnosno prosveeno i osloboeno, konano i realno. Sva inteligencija se poela usredsreivati na podlost. Najpre na licima generala i generaltabnih oficira, bankara i ministara, a odmah zatim i na licima novinara i advokata, knjigovoa i inovnika, profesora, lekara i inenjera, a smesta potom i na licima potara i kolportera i trgovakih kalfi i konobara. Potresno je pak, iako to ovi saaljenja dostojni prevareni ljudi jo ne znaju, ali ve nasluuju, da je krahirala i ova vera u poivinenje. Nita njome nije postignuto. Verovalo se da dobro nije dovoljno i da je potreban nitkovluk. Ispostavilo se da nitkovluk ni toliko nije dovoljan. Zato je nemilosrdan i zato je ponizan? Hoe vie od ivota? Uivalac edan ivota je mali lupe, lakom i oblaporan tihi lopov koji kriom manjava zalogaje ispred drugih i zadovoljno se cereka licem okruglim kao mesec? Ali lupe danas vie ne uiva u onome to je ukrao, jedino ako ne uiva to je to maknuo ispred nekoga. Jo nedavno je bilo vano "ne da on ima, nego da drugi nema". To je bilo razdoblje zavidljivosti ivota, to jest socijalizma. To vreme je prolo. Pljaka i opljakani su jedno. Delat i osuenik. Nita nije savremenije nego pod ovim okolnostima govoriti o oveku novog istorijskog razdoblja. To je bilo razdoblje Velikog inkvizitora. Veliki inkvizitor bio je do sada najkrupnija la istorije. Fabrikovati ideje samo zato da bi se ovek mogao ugnjetavati i da bi se mogao izrabljivati. To je ve prolost. Na mesto Velikog inkvizitora danas je ve stupio aparat. Reenje je izvanredno. Vie ne treba ni propovedati. Nije potrebna ni ideologija. Aparat je bez odgovornosti, bezlian i neuhvatljiv, bez ideja, bez slave. Prednost mu je to automatski unitava ovekovu svest i ponos. Tako postaje u istom

trenu delat i robija, odnosno diktator i prognanik. Isti ovek. Jedno bez drugog nema. Recimo jednostavnije da je to bolest ljubavi i poricanje ljudske zajednice. U prometu su uasne teorije krize koje prete razliitim mogunostima propasti, i kao da se nadmeu koja e izmisliti grozniji smak za oveanstvo. Ono to je u ovim teorijama udno jeste to to je istinito uasno privienje koje ih inspirie, vie nego to su istinite sve druge teorije, pa ak i one koje su meusobno protivrene. Da bi se stvari razumele nije potrebno mnogo govoriti. Dovoljne su tri reenice. Katkad dve. Moda jedna.

D. J. ili posveivanje
Prvi stepen posveivanja niko ne postie sam. I ostale prilino teko. Kasnije, ako uenik iskazuje potovanje prema uitelju zbog pomoi prilikom prvih koraka, uitelj ne moe prihvatiti ovo potovanje. Uenik nita ne duguje uitelju, kae on, ono to je postao, postigao je sopstvenim snagama. Meutim, bez uitelja se ove snage, verovatno, ne bi probudile. Ako je izmeu njih dvojice stvar i ostala nereena, uenik je nee zaboraviti, on je duan uitelju. Na poetku evropskog doba Sokrat je delatnost uitelja nazvao babienje. Ne kao da je Sokrat znao ta je posveivanje, i kao da je svoje uenike posveivao. Babica je osoba koja zna ta se dogaa. Zaista je onako kako kae uitelj, uenik ne duguje nita. Ali je zaista onako kao to kae uenik, bez babice ne bi nikuda stigao. Posveivanjem se naziva onaj jedini akt ili proces, kada ovek probija suene granice svoga ivota, i uspostavlja u sebi manje-vie celokupnost svoga bivstva. U ovekovom ivotu postoji neka bespomonost, on je sapet. Naroito u kasnim civilizacijama. Sapetost nije dovoljno precizan izraz. ovekov ivot se istovremeno i zamagli, ak i zamuti, osiromai, potone, ukruti se i postane opustoen. Gubi izvornu svetlost i lepotu, istotu i svojstvo celokupnosti. Prema tome posveivanje proiruje i uzdie i uvodi nove snage, sve otvara, stvara jedinstvo i red. Posveivanje je, recimo, proces uspostavljanja normalnosti. I mada uspostavlja normalno stanje, posveivanje je ipak prilino opasan korak koji ne moe svako da podnese, i to ovek ivi u kasnijoj civilizaciji, sve mu je tee. Sve je manje ljudi koji mogu izdrati normalnost, i sve je vie onih ije je prirodno stanje neurednost, tama, gr, zbrka, i koji su potpuno nepogodni za svetlost i red i uzdizanje i proirivanje, takvi ak i potpuno propadaju. Posveivanje u ovim situacijama zamenjuje neko sasvim lano znanje. Danas je to dopola racionalistiki, dopola okultni takozvani pogled na svet, ili filozofija, ili nauka. Vie od toga moderan ovek ne moe da podnese. Pogled na svet, filozofija, nauka ne smeju se smatrati objektivnim formama, nije ih stvorila stvarna zabluda, nego neisti razum. Susret s uiteljem ne moe se uporediti ni s jednim drugim dogaajem u ovekovom ivotu. anse za to su sve manje. Susret s ovakvim ovekom prua mogunost da se shvati kako je svet mnogo vei no to to mogu razumeti naa ula. ovek stie pojam o tome da je svet samo jedan od mnogih i samo fragmentarno nevidljiv, odnosno ovek stie pojam o primordijalnom bogatstvu bivstva. Postaje uesnik takve egzistencije u kojoj se rei oglaavaju svojom punom akustikom. Kada ovek vidi uzajamnu vezu izmeu stvari i smisla. Otvara mu se ira i svetlija perspektiva jednog neopozivog ivota. Pucaju okovi sapetog ivota, ostvaruje se jedan izvorniji oblik slobode, i ovek ume da uvede u svoj ivot mo egzistencija viih od njegovog ivota. To je takvo podizanje ontolokog nivoa koji je zapravo veoma jednostavan, jer je ovaj ivot potpun u odnosu na njegovu dosadanju degradiranu i razorenu sutinu. Posveivanje je proces koji uspostavlja normalnost, i on ne moe drugaije da uspe nego da postoji neko ko e pomoi oveku da prestupi preko praga. Preko praga ovek sam mora da prekorai. Rezultat je specifian. Ne menja se nita. ovek ostaje jadan, i dalje se zbunjuje, glup je, korumpiran, pravi greke. Ipak. Ipak se sve izmenilo. Posveivanje je arilo klin izmeu zabludelog oveka koji ivi svoj svakidanji ivot i oveka koji vidi egzistenciju pod punim osvetljenjem, ali tako da to nisu dva oveka, jer su upravo sada u ovoj svojoj dvojnosti postajli jedno. Za oznaku ovog stanja svesnost je premalo. Nije re o svesti. Naime, ovek neto zna to ranije nije znao, ali nije vano znanje, nego budnost. D. J. bi se ponajvie mogao uporediti s Menonovim robom. U Menonu Platon pria kako, prema starom Sokratu, u krajnjoj liniji svako sve zna, a sve zapravo zavisi od toga da li se sea ili ne sea. Radi dokaza svoje teze prikazuje da Menonov rob poznaje Pitagorinu teoremu. Naravno, i bez znanja ko je bio Pitagora, i kakva je istorija otkrivanja teoreme. D. J. je poznavao celokupnu batinu, grku,

indusku, jevrejsku, kinesku, iransku, egipatsku, a da nije znao da je induska, ili egipatska i da nije znao ta je batina. D. J. je znao i ono to kae Genon, da se u naem dobu prilazi samo bledom i klonulom obliku ove batine koja je postala sholastika. Nemamo klju za njeno pravo razumevanje. Zato? Jer ne znamo da ivimo ivotom koji bi nas uinio sposobnim za izvorno razumevanje. Ovo sholastiko znanje je ono koje Indusi nazivaju tantra, kasno knjiko znanje, zakrljalo u odnosu na izvorno. D. J. je znao da postoji izvorna drevna batina, ali i da samo tantru umemo da dokuimo. Ovu tantru je spojio s najnovijom evropskom psihologijom, naroito s Jungovom dubinskom psihologijom. Njega nije zadovoljavala Frojdova psihoanaliza, i to ne samo zato to je uska i to pokuava samo da prosvetli erotski ivot, nego zato to joj je prilino nizak oslobodilaki nivo. Jedinstvo tantre i dubinske psihologije je prvi i jedini poduhvat nekoga da sjedini evropske metode i metode drevne batine. Sjedinjavanje se nije zbivalo na papiru, i ne u radnoj sobi za pisaim stolom i ne u biblioteci. Brak D. J. se raspao, materijalno je propao i pretio mu je duevni slom, i sve to gotovo istovremeno. Kao to je rekao, cela njegova inkarnacija dospela je u pogubnu opasnost kao posledica nagomilavanja karme. Nagomilavanje karme je ona kriza kada elementi razliitih predznaka i stepena postaju neusaglasivi u psihi. Istonom terminologijom bi se moglo rei da je istovremeno aktuelno vie inkarnacija. Dananja primitivna evropska psihodijagnostika zna samo za pojedine delie ove krize i naziva je izofrenijom. Nagomilavanje karme predstavlja vie izofrenih komplikacija, nabacanih jedne preko drugih, koje ne prete rascepljenjem, nego potpunim rasulom i raspadom. U svojoj stenjenosti, D. J. je, podseajui se egipatskih i grkih i hindu mitova i Tore, zapoeo s meditacijama. Etinger kae da ovek ume da razrei izuzetne duhovne zadatke, meutim, nije sposoban za jednu stvar, ne moe da odri spoljanjost modernog ivota, da zarauje hleb, da ivi u drutvu, i da istovremeno radikalno likvidira svoje unutarnje tekoe. Za to je neophodna samoa. D. J. je prihvatio ekstremno siromatvo i oskudicu, i tokom godina nije se bavio niim drugim do svojim unutarnjim procesom. Njegova joga bila je smireno i udobno sedenje, pravilno disanje i koncentracija. Nije to inio zato to je oekivao senzaciju. Prisiljavala ga je oskudica. Uspeo je da otkrije odreene stvari i eleo je da ih dublje razume. Dospeo je do Junga. Otprilike tokom jedne decenije u sebi je izradio sistem arhetipova, tako to je arhetipove postavio u paralelu s pojmovima tantre, a osnovne pojmove tantre je, pak, preveo na jezik moderne psihologije. Izvukao je one krajnje konsekvence za koje Jung nije znao, ili nije smeo da zna, i za koje nije bio sposoban ni jedan evropski psiholog. Sasvim je izvesno da je najvei podvig ljudskog ivota, ak i ako nekoga vodi uitelj, kada unutarnji proces eli da se obrauna s poremeajem ljudske due koji je slian ludilu (abhimana). Ako nema uitelja, podvig je gotovo nemogu. Kad ga se neko ipak poduhvati, on rizikuje potpunu poremeenost. Spopadnu ga sile koje je probudila dubinska svest. Tone se u ludilo, samoubistvo, pokvarenost, zloin, manijakalnost. D. J. se vie puta nalazio na ovoj taki. Svaki korak je inio u krajnjoj nudi. Posle izvesnog vremena usledio je period snova. Jedan od najpresudnijih koraka bio je poetak ozbiljnog prihvatanja svojih snova, beleio ih je i postepeno razumevao. Kad je do toga dospeo, u meditacijama se pokrenuo niz vizija. Niz je otkrio Postanje u arhetipskim slikama i one su na neobino izuzetan nain bile srodne s Bemeom, poneke s Upaniadom i Kabalom. O tome on, naravno, nita nije znao. Gotovo svaka vizija je znaila takav potres da je svaki put mogao sauvati zdrav razum tek uz najvee napore. Vizije su obino energizovani arhetipovi ija je naroita tendencija da progutaju oveka. Jedini metod odbrane je takozvano kontrapunktiranje: pronai simetrinu suprotnost arhetipa, oba postaviti u napetost, odnosno najtajanstveniji smisao jednog otkriti u drugom. Nije imao krupnijeg potresa nego kada je u dvojstvu Hristos-Satana otkrio istovestnost Iskupitelj-Iskuitelj. U sred unutarnjeg procesa, u jednom snu stupio je na put koji je bio oivien drvoredom visokih jablanova, i poao njime. Put je bio prav, i to je dalje napredovao, put je izgledao sve beskrajniji. Znao je ve da koraa dobrim putem, to je Put prav kao strela, kao to se kae na Tibetu, ali i to da

put, bar u ovoj otelotvorenosti, nije konaan. Nije se pomirio s tim. Probudio je radoznalost u sebi kako bi dosegao konani cilj, odnosno kako bi do temelja prosvetlio svet due. Zbog toga je doiveo uasan kontraudar. Pred njim se otvorila takva tama zbog koje mu se razum naao blizu raspada. Morao je da shvati da je u oholosti postavio isuvie velike zahteve svojim snagama. Dugo je potrajalo dok nije u sebi osnaio suprotnost oholosti, pokornost, i s njom zajedno osnaio i uviavnost koja se zadovoljava postignutim znanjem. D. J. je opisao svoju viziju postanja, koju je doivljavao periodino tokom vie godina, i beleke je sauvao. Nije ih bilo mnogo, otprilike 30-40 stranica, uglavnom take za podseanje, nabrajanja, odrednice. Jedno vreme ga je obuzimala misao da sve to obradi i opie. Kasnije je rukopis spalio, jer je rekao da je sila, koja ga je navela da naini beleke, bila tamna sila. Poev od tada nikada je vie nije pominjao. Moda je bio u pravu. Ali ako i nije bio, vizija postanja mu je otkrila takav svet koji bi u rukama dananjeg oveka znaio naroitu opasnost, jer je budio takve moi prema kojima je dananji ovek potpuno nezatien. Zbog toga je utanje o viziji obavezno. Potom je smesta traio i naao dodir s malenim krugovima, gde se ovekova dua oituje u svom najjednostavnijem, gotovo detinjem vidu. Najvii nivo koji je dosegao bio je hrianstvo svetog Jovana (blagost, bogougodnost, strpljenje). Nije trebalo da se odrie napetosti unutarnjeg procesa, a pogotovo ne znanja koje je pribavio tim procesom. Rekao je za sebe da je ispunjen takvim znanjima i sposobnostima koji ga ine posebno obeleenim ovekom. Nosio je to s dostojanstvom i pokornou. Zalud se skriva u svoje siromatvo, rekao je, u skromnost i nepoznatost. Postoje sile koje ga, istina, lino ne poznaju, meutim znaju za njegovo postojanje, i neprekidno ga trae i njukaju za njim. Znaju kakav stepen svetlosti se u njemu krije, zato nee prezati ni od kakvih sredstava kako bi ga unitile. Nije se plaio za sebe. Nego za znanje koje je pribavio i kojem je pruio mogunost ivota u konkretnom oveku. Zbog toga je 1944. godine pobegao iz Maarske. ovek ne moe poiniti veu greku nego to ju je D. J. poinio smatrajui svoj unutarnji proces okultnom magijskom praksom, a ono to je govorio mistikom. Mada teorija D. J. i nije scijentistika parapsihologija, D. J. ju je nazivao prosvetljenjem due, drugom prilikom otkrivanjem due. Evropejac je veoma snaan u prirodi, u niem sloju (itamas, kao to Indusi kau), veoma je snaan u gornjem (indusko satva), ali je vanredno slab u srednjem, u dui (indusko radas). Istina s preterivanjem, ali se moe tvrditi da se ceo psihiki svet Evropejaca nalazi ispod praga svesti. D. J. je situaciju evropske due jednom uporedio s prividno mrtvom prelepom princezom koja je zatvorena u stakleni koveg, i rekao je da se on poduhvatio razbijanja sanduka i oslobaanja princeze. Imao je jedan san, oko sredine unutarnjeg procesa, kada mladi vitez pozove devojku i njih dvoje zapleu. D. J. je znao da ples intelekta (vitez) i srca (devojke) znai oitovanje celine due u ivotu. Inae ono to se danas naziva okultnim nije nita drugo do kontrapunkt racija, odnosno nema okultnog bez racionalnog, ni racionalnog bez okultnog. Antiprirodan ovek, ak na patoloki nain racionalizovan ovek, u svojoj drugoj polovini na patoloki nain mora biti okultan. D. J. je iskoraio daleko izvan toga da hi ostao u tako primitivnom kripcu. Razum se ne plai niega skrivenog i maglovitog i mutnog, i ne zatvara se pred njima. Topneuma panta ereuna, kae Pavle: razum istrauje sve. D. J. zauzima stanovite razuma. Prestupa preko suprotnosti religije dobro-zlo, vrlina-greh. Realizovao je najvii arhetip-tantru, onaj koji je realizovao i tibetanski lama, nita ne uzima ozbiljno, sem ono to pojaava i proiruje znanje, ili ga suava i smanjuje. Oslobaa ili sputava. Sreuje ili razara. Uzdie ili obara. Razlikovanje moralno dobrog i zlog vodi u religiju, a religija u psihiku inflaciju, i ovekova se ravnotea poremeti. Kao to uang Ce ili Heraklit odbacuju razbojnika, ali isto tako odbacuju i sveca. Budnost je jedina. Dnjana moksa, kao to ankara kae: saznanje je osloboenje. Budui da je D. J. religiozno i moralno ravnoduan, nema svesti o grehu, nema lou savest, ne eli nita da ispravi, nije zahvalan, nije nezahvalan, ne ispata zbog prolosti i ne eli nita drugo do da

razume i otkrije i osvetli i razrei. to znai da sve ono to je ikada uinio, ne samo u ovom, nego u svakom otelotvorenju, prihvata s potpunom budnou. D. J. kae da svaka dua zajedno sa svojim kosmosom, zasnovanim na sopstvenim zakonitostima, krui u bivstvu, sama, zatvorena sa svih strana. to otprilike odgovara induskoj dharmi. Istovremeno, meutim, kae, ako dua, to je karakteristino za veinu sluajeva, ostane u ovom zatvorenom svetu, i ni jednom se ne probije prema drugoj dui, i s njom ne nae dodir, sudbonosno e ostati sama na drugom svetu u tamnici noi kosmosa, bez pomoi i povezanosti, morae da luta u osami bez zajednice. Ovaj zatvoreni kosmos je svet manije i hirovitosti, uasnih snovienja i fiks-ideja, ak i onda ako su ove fiks-ideje genijalne. ovek postaje realan tek onda ako stupi u zajednicu s drugim ovekom. D. J. je, kao to je rekao, veoma veliki teret nosio u svojim ranijim inkarnacijama, ali sada, pre konanog potonua jo jednom mu se pruila prilika da pribavi svetlost. S neverovatnom istrajnou se borio za tu svetlost, i odbacio je udobnost i korist i sigurnost i prijatnost. ivot je pozornica za borbu s nevidljivim silama. Duboko je prezirao one koji uivaju u ivotu. Oni se nezadrivo survavaju u dubinu, i ako se ne osveste, rasprie se u nita. D. J. eli potpunu prosvetljenost svake inkarnacije. Saznati ta je bilo, ta se zbiva i ta e se dogoditi s ovim kosmosom koji je on sam. Ne spasenje. Ne veno blaenstvo. ak i osloboenjem se moe nazvati samo u Jovanovom smislu. Osloboen je ko sazna istinu. Jedva se i moe zamisliti vea razlika od one koja postoji izmeu dananje, recimo, prosene evropske filozofije i teorije D. J. U Evropi tako rei nema nita to ne bi bilo proraunat nastavak ranijeg miljenja i zbivanja i kola. Ono to D. J. kae, potpuno je nov poetak. Ono o emu govori nije reeno na osnovu onoga to je uo i nauio i na temelju prethodnih znanja. Sopstveno i lino iskustvo, ali ni ono nije tek onako uopteno, na osnovu neke zavodljive vizije, nego iz krajnje prinude, uvek ono to mu je trenutno pomoglo i to je shvatio u svojoj strepnji. Nije imao vremena za akademska i principijelna istraivanja, i nije o njima ni vodio rauna. Niz linih i prostih kriza, tekoe kojima se filozofija obrazovanih ljudi samo divi, ali od toga ne razume ni jednu jedinu re. Karakteristino je na koji je nain on analizirao kinesku raspravu o tantri Zlatni cvet. Tada je vodio ogorenu bitku s energijama koje su se probijale iz dubinske svesti, i uzalud je traio vrstu taku. Zlatni cvet znamo u dva prevoda. Jedan je Riharda Vilhelma, koji je od njega nainio analitiku psihologiju, s Jungovim predgovorom, i potpuno ga je pogreno razumeo. Drugi prevodilac je Andre Preo, koji je znao da je pred njim mahajana-budistiki spis, i dokuio ga je na osnovu Pradnjaparamita, Vadraedika i Gandhavjuha. To su knjige budistike batine o stazi pravoj kao strela. Uenje glasi da je konano i savreno stanje bivstva unjata, odnosno praznina. Ona je prava egzistencija. Jedina baza je nita. vrsta taka je nepostojanje. D. J. je to razumeo jer je upravo traio jedinu vrstu taku. Razumeo je, jer u tom trenutku i nije imao drugog izbora, ako je eleo da se odri, morao je da razume. Zlatni cvet znai da sve dok ovek polazi od traganja, uvek nalazi neto, mora nai neto. A dokle god neto postoji, dotle je ovekova situacija beznadena. Poinje da se budi tek onda kada odbaci stvarni svet. Kao to Mojsijeva knjiga kae: Dosta tih priloga. Svako ima je nepouzdano. Jedino pouzdano je da jesam. A opet i to treba odbaciti. Jer ako neko samog sebe doivljava kao ivog koji je izolovan od drugih i od celine bivstva, sve dotle je prinuen da sebe samog shvata kao analogiju spoljnih stvari. Gledajui iz apsoluta ja sam nepostojei. Gledajui iz samog sebe ja sam jedina stvarnost, ja sam sve, i postojei, i sveta nigde nema. Subjekat je nita, odnosno praznina, unjata. Jednom se, u vezi s jednim snom, povela re o Direrovoj slici Vitez, avo i smrt. D. J. ju je smatrao primerom remek-dela zena. Vitez nastupa protiv avola i smrti. Po njemu se vidi da e ih oboje pobediti. ta e se dogoditi ako pobedi svoje protivnike? Ostae sam? Sam i upravo zbog toga je to tek polovina puta, i to jo laka polovina. Jer treba da nestane i sam vitez. Pobeda je potpuna tek onda ako na slici nema nikoga i niega. Ako je ostvareno nita, praznina.

Ali stvar se nije okonala ni ovim korakom, i tako Direrova slika postaje potpuni primer zena. Kad ovek u sebi otkrije i realizuje apsolutno nita, i u tom stanju zastane, ostane. Postigne takozvanu blaenost. Ostane u raju. oveka uhvati sopstveno spasenje i on je izgubljen, jer duhovno savrenstvo, koje je za sebe izborio, eli da zadri za sebe. Od toga mora odustati. I nita treba ponititi. To je mahaunjata ili unjata-unjata. Po tantri to je dranje bodhisatva. To je ono kada se neko odrekne i najvieg duhovnog ranga, ak ni njega ne zadri. Zato? ovek ne sme da ostane u stanju blaenstva, u savrenom osloboenju, i ne sme da uiva u svom osloboenju. Mora da se vrati u svet i samog sebe sa svim svojim znanjem da stavi na raspolaganje i u slubu onih koji nisu osloboeni. Konano osloboenje ovek individualno i posebno ni onako ne moe postii. Samo je Evropa u zabludi da ovek moe sam, odvojen od ostalih postii konano spasenje, i da sam prosto izae iz bivstva. Sve dok na svetu postoji ma ijedan neiskupljeni ovek, dotle se niije osloboenje ne moe realizovati. Osloboenje celokupnog oveanstva dogaa se odjednom. Zbog toga bodhisatva odbacuje ne samo pogrenu, nego i nemoralnu tenju da se neko sam na svetu i individualno oslobodi ostavljajui sve druge na cedilu. Sve to, naravno, nema veze s religijom. D. J. kae, dok dua krui u bivstvu, da rei zadatak koji je dat njenom biu, uvek preuzima drugo telo i drugi duh. Ovaj zadatak je jedini i jednostavni nalog ovekove linosti. Bosje kae da je Bog oveka i fiziki stvorio za duh - i eto, on je i duhom postao telesan. Ono to kod Bosjea zvui kao duhovita retorika, tome je D. J. zapravo povukao sve konsekvence. Nae realno bie ivi u tri sveta, koja nazivamo telom, duom i duhom. Kao to Beme tvrdi, nikada ni na kakvom stepenu bivstva nema oveka bez tela-due-duha. D. J. je suprotstavljen otkrivalakoj psihologiji neugodnog Evropejca, zbog toga odbacuje i Frojda, koji je prepun zluradosti i ressentimenta, i prihvata Junga. Ne eli nikoga da hvata u neemu, i nee da traga za samozavaravanjima i da otkriva prevare. Metod D. J. jeste to objavljuje vie sile koje prosvetljavaju arhetipove. Arhetip nije slika, nije zvuk, nije supstancija, nije ak ni sredite sila. Verovatno da za njega nema drugog izraza osim izraza logos. Odnosno smisao. Smisao koji je prisutan nezamislivom silom i istrajnou, drugaije reeno ulno je nevidljiv. Arhetip je, prema iskustvu D. J., posmatran istovremeno iz tantre i dubinske psihologije, ista ona konstanta u svetu due kao i ideja u svetu duha. Konstantnost ideje je kao kod kristala, ili kod zvezde stajaice. Priroda arhetipa je bezgranina metamorfoza. Nikada arhetip ne ivi u istovetnom obliku u dva oveka. Odvanost moe uzeti oblik bojaljivosti, moe biti kukaviluk, moe biti oprez, moe drskost, i obrnuto. Nevinost moe biti opaka. Otmenost moe biti prostaka. Rasipnitvo moe biti tvrdiluk, ali moe i tedljivost, kao i zavist to moe biti velikodunost, i zahvalnost moe biti osveta. U ponaanju arhetipa uz to nema nikakve logike doslednosti. Ako se u jednom trenutku odvanost pojavi kao opreznost, u sledeem se moe oitovati kao lukavost, a u narednom kao odlunost. Sve ono to je D. J. mislio i rekao ima naroitu ontoloku teinu, jer nije imitacija, nije kola, nije raspra i dijalektika i dokazivanje. Izvire iz dubokih zakona jednog ivota, verodostojno je, jer se u svakom njegovom elementu nalazi celina. Uitelj, veli, nije neophodan zbog toga da bi on nauio oveka neemu to on ne zna. Jedan od najvanijih arhetipova oveka jeste logiki intelekt, a s njim gotovo uvek skupa idu oholost, obest i tatina. Uitelj je ovek pred kojim se treba pokloniti. On je neophodan da bi ovek u sebi probudio pokornost. Ko za to nije sposoban, ko ne ume da bude uenik, on e u najvanijim stvarima ostati laik i egzoterik. Potpuno prosvetljenje due nije mit. Primeri batine, Patandali, Kapila, Buda, Sankara, zen, sufi, hasidi, Ekhart, Kuzanus, Beme su upravo oni koji razreavaju mit. Apsolut je ist i proziran. Ova istota je pojam krajnjeg jedinstva koje nema mesta ni u religiji, ni u psihologiji, ni u logici, ni u egzistencijalizmu, to je ono to nema mesta u ivotu, to se oglaava preko zemaljskih granica

egzistencije, i odnosi se na potpunu celovitost, prelazi preko kontura konkretne sudbine, iz jednog ivota ulazi u drugi. Ljubav je vie od ivota. Tisapalkonja, 25. jul 1961.

Porudbina
Akademija nauka je od vlade dobila sledei prepis koji je potpisao predsednik drave i uputio strogo poverljivo na ruke predsednika Akademije: Poruujemo od vas sistem lai koji e omoguiti da u ovim sadanjim tekim okolnostima upravljanje dravom bude pouzdanije od dosadanjeg i otuda i mnogo uspenije. Vi ete utvrditi ukupnu sumu prihoda i nain plaanja, vlada nee propisivati uslove. Tehnika lai moderne drave vanredno je primitivna, i uopte vie ne odgovara dananjim vremenima. Postalo je nesumnjivo da se Gebelsov metod, u koji su se vlade toliko pouzdavale, nije pokazao uspenim. Princip metoda, ako se bilo koja teza mnogo puta i esto istie, s naglaskom, snanim tonom, pretei i dobronamerno, u povoljnim bojama i stavljajui u izgled odreene prednosti, posle protoka izvesnog vremena ta teza postaje solidna baza drave, odnosno takozvana istina. Kao to znate, mi smo nae teze isticali ve tokom vie generacija na celokupnoj liniji drutvene i naune i umetnike prakse, s odreenom energinou i iskljuivou, uz posebnu brigu bdeli smo nad tim da se ne jave druga miljenja, i strogo smo postupali s onima koji su skretali, pa i nasuprot tome nae teze nisu bile pouzdane baze, odnosno nae lai nisu postale istina. Prema Pavlovljevoj definiciji, ove teze nisu postale bezuslovni refleksi. Rasprio se Gebelsov san: esto treba ponavljati i onda e se u to poverovati. Na alost, nae teze nisu postale bezuslovni, pa ak ni uslovni refleksi, u svesti graana su se nale u posebnoj kategoriji kao lai vlade, i izgleda da se od lai nikada ne moe napraviti istina, ak ni uz pomo strogih postupaka, niti uz puno ukljuivanje dravne vlasti. U ovom trenutku izgleda da ako narod i jednoglasno bude izglasao neku tezu, ni iz daleka ne znai da on tu tezu prihvata. Drugaije reeno, svojstvo istine neke teze uopte ne zavisi od broja glasova koju je ona dobila. Istina nije statistiko pitanje. Celokupno oveanstvo moe da lae neto, od toga nee nastati istina. Pitanje je, kao to vidimo, sledee: moe li se istina lagati? Tvrdnja poseduje veoma teke posledice. Prva od njih je da je demokratski princip, odnosno samoupravni princip naroda doiveo totalni krah. Ispostavilo se da demokratija nema nikakve veze sa samoupravom naroda, nego je ona la mone manjinske grupe dravne uprave. Narod je potpuno nezavisan od toga da li je neka teza istinita, ili nije, ak i nezavisno od linog miljenja, glasae u pravcu pritiska vlasti, odnosno na la vlasti odgovor je la naroda. Ovo osobeno podruje meusobne prevare naziva se politika koja je, i po optem miljenju, najpodlije mesto ovekovog postojanja svih vremena. Naa je situacija: ako oblik vladanja nije demokratski, nego autokratski, nije ni malo povoljniji, jer narod ni tada, nezavisno od linog miljenja i ubeenja, ne poputa pred pritiskom vlasti. Morali smo otkriti da drava na ovaj nain ne moe stvoriti trajnu vrstu bazu za vladanje. Svi znaci govore da i najprostiji graanin poseduje odreeno saznanje, s kojim je roen, o principima na koje se ne moe uticati, ovi principi se ne menjaju ni pod kakvim pritiskom, i do sada su se pokazali mnogo jaim od bilo kakvog pritiska vlade. Uzalud je vlada mnogo puta i esto isticala bilo ta, uz naglaavanje i silu, ovi principi nisu nestali, ak se nisu ni poljuljali, jer su, Pavlovljevim jezikom, uslovni refleksi i zato se ne mogu ukloniti, i to je ono to se naziva istinom. Vlada smatra da je veoma vano i hitno da se prostudira pitanje: da li je ono neto, to se obino naziva istina, odista realna stvarnost, ili je, pak, vanredno tvrdoglava fikcija; odnosno moe li se otkriti da je ovakva naizgled apsolutna istina u drutvu realitet ili se bilo koja druga teza moe pretvoriti u istinu? Za vladu je uvek predstavljalo naroitu tekou pridravanje uz odreene moralne naznake i tumaenje poteza uz pomo moralisanja. Veoma je komplikovana stvar postaviti akte vlade tako kao da su istina. Izgleda da je vlada prinuena da podnosi bezuslovnu mo istine. Mada je za vladu veoma skupo izdravanje institucija za prevaru i zapoljavanje lica ija je jedina

delatnost da aktivnost vlade predstavljaju stanovnitvu kao akte istine, ipak u ovom trenutku nije re o ovom sasvim administrativnom pitanju. Interesovanje je principijelnog karaktera. Nedvosmisleno se moe utvrditi da ako vlada prevari graanstvo svojim primamljivim tezama, i dalje eli da tako osigura svoje samovlae, graanstvo takoe vara vlast, jer tezama ne veruje i prihvata ih samo prividno, iz odreenog interesa. Vlada se pravi kao da vlada u interesu naroda, narod se pravi kao da joj to veruje. Ve je veoma opasno i to ako vlada ponekad, kao to Platon doputa, lae, ali postaje sve izvesnije da nema vee opasnosti nego ako vlada ne ume i ne ini nita drugo, samo lae, odnosno ako cela dravna uprava poiva na lai. Inae fakat to vlada svoju vlast odrava, za to moe da zahvali samo jednoj jedinoj okolnosti. Graanstvo vrlo dobro zna ta je istina, ali zna i to ako se postavi na stranu istine, postae neprijatelj vlasti, i ta istina, suoena s vlau, nee ga odbraniti, istina mu nee dati hleb, nee ga spasiti ispred progona, nee ga osloboditi tamnice, niti e ga zatititi na sudu. Istina je napustila oveka. To je jedini razlog zbog ega se graani pretvaraju kao da se klanjaju pred vladom. Oni znaju ta je istina, ali znaju i da ih istina nee pomagati u postizanju neposrednih ivotnih ciljeva, jer je ovek u prvom redu uveren da ipak treba iveti. On rtvuje istinu da bi dobio dobro zaposlenje. Vladavina ne poiva na vrstim principima, nego na ljudskom kukaviluku i nitkovluku. Zbog toga je sasvim sporedno da li su teze vlade monarhistike ili demokratske ili diktatorske. Snagu vlasti osigurava ovekova nemo u istini i vlast je sve jaa to je vea ovekova nemo u istini. Veoma je redak ovek koji se rado pokorava. Malo je okorelih ljudi, ne valja poricati istinu, i opte je poznato za ove ljude da su socijalno negativna bia, ali je isto tako redak ovek koji ne rtvuje istinu, i bez obzira da li je to povoljno ili nepovoljno za tok ivota, istrajava uz istinu i ne pogaa se, radije prihvata siromatvo, zanemarivanje, proganjanja, ponienja. Ovaj ovek je naisto s tim da ga istina nee izvui iz kripca, ali to ni ne eli. Sadraj njegovog ivota nije da ga istina, zato to istrajava uz nju, nagrauje raznim prijatnostima ivota, nego je to, bez obzira na posledice, jednostavno vernost prema istini. Uasno je iveti naputen od istina, i bez daha sa strahom gledati kako la trijumfuje, i kako korumpirani ovek uiva u pozitivnostima ivota, a uplitanje istine kasni, kasni i stalno kasni, i nita se ne dogaa, podlatvo se pojaava, i ovek poinje da ivi u uverenju da je istina puka fiks-ideja, a on je idiot i fantasta i ivi u izvitoperenom gru dok sklapa oi i uzdie: istina. Veran sam tebi, ne treba da me nagradi, ne treba da me uzdigne i spasi i naini pobednikom, ako si me i napustila, ja te neu ostaviti i veran sam tebi. Vlada ne smatra da e se broj ovih vernika istini poveavati u najbliim vremenima. Naprotiv. Sve je vie i bie sve vie onih koji e, u svojoj naputenosti od istine, samo zato da bi dobili posao i da bi mogli iveti, biti prinueni da stupe meu prividno pokorne, i vlast zna da to prividno pokoravanje, makar koliko da je prividno, ve je la, i vlada je na dobitku. ovek je postao korumpiran, i nevernost prema istini sve se tee moe spasti, ak ako se ovek najee poziva na porodicu, potpuno je izgubljen. Jer je nonsens da neko ivi intaktnim ivotom u lai prividnog klanjanja vladi. Javno primati nagrade vlade za vernost, tajno biti veran i istini, toga nema. Vlada smatra, budui da su se njene sadanje lai otrale i postale nesavremene, da su jo do nedavno razglaavane idejne teze postale puke fraze, akt pokoravanja vie ni za koga ne predstavlja naroito uzbuenje, on je ne samo smean, nego je i dosadan. ovek koji se pokori, tim aktom vie nije ukaljan, i moralno nije ponien, nije dovoljno degradiran u svom ljudskom dostojanstvu. Zato je neophodan novi sistem lai koji primenjuje opakije metode obmanjivanja, i koji oveka ini mnogo neasnijim nego do sada i time olakava i obezbeuje vladavinu, jer to su graani korumpiraniji, vlast je sve vra. Inae se vlast ne zadovoljava time to joj se narod pokorava, njoj je potrebno da je i slave. Naroitu tekou predstavlja to raste organizovanost ljudi otpora, i oni se sve delotvornije brane

od sistema lai vlade. Strah da je ravnodunost ve veoma velika. Upravo zbog toga vlada poziva Akademiju nauka da izradi takav sistem lai, koji bi bio noviji i umesto dananjeg mlakog i oslabljenog sistema (razume se, samo tako to ovaj noviji u krajnjoj liniji ne bi bio nita drugo do onaj redefinisani stari koji su na nedoputen nain deformisale dosadanje vlade). Uslovi ne postoje. Moe biti monstruozan, u trideset tomova, moe sadravati protivrenosti, moe biti nerazumljiv, nedoslean, glup, sulud, to vie, tim bolje. Mora se uiniti da pokoravanje bude sve tee, jer danas ve, posle nekoliko cinino izdeklamovanih fraza, svako ima pravo da potvrdi svoju vernost reimu. Takva situacija mora da se ukine. Vlada ne odreuje vremenski rok, ali eli da podvue, s obzirom na teinu situacije, da je narudba hitna, to je pre mogue, i to uraeno na strogo naunim osnovama.

Valdtajn-sonata
Valdtajn-sonata je trijumf trozvuka. Akord koji teoriju harmonije naziva trozvukom poiva na takvoj logici koja je najblia muzikom osnovnom stanju. Valdtajn-sonata jedva da prestupa izvan ovog osnovnog trojstva, a ako i prestupa, ini to samo zato da bi se on vratio jo s veim akcentom. Zbog toga je delo u svakom momentu besprimerno stabilno i jasno. U Betovenovoj muzici mnogo je lakoe i ljupkosti, humora i mnogo je bukolike miline; vedrine, meutim, nema. Ovo je jedino delo koje je glatko kao srebro i bezoblano. Francuzi ga nazivaju zorom (Vaurore). Naziva se i Ganimed. Ganimed je najlepi mladi na zemlji koga je Zevs doveo na Olimp da bi na gozbama nektarom nalivao pehare bogova. Grka aluzija je i inae prirodna. Sve same bele stene, plavo more i jo plavlje nebo. Valdtajnsonata je vie grka nego Geteova Ifigenija, ta prijatna i ukusna krivotvorina. Ovo ovde nije geteovska Grka, vie je helderlinovska, gotovo nieovska. Betoven sigurno nije mislio na Edipa, ni na Antigonu, pa ipak od Sofokla naovamo tragika nikada nigde nije blistala tako, i sudbina nigde nije bila uzvienija. Ako je Ifigenija jonska, Valdtajn-sonata je sigurno dorska, beli mramor kao sedam korintskih stubova. Nikakve tajne, nikakve tame, nikakve zabune, nikakve konfesije. Nikakve psihologije. Nema pravdanja u bednom uverenju da je ovek nevin. Naprotiv. Znati ono to jeste, bez pobune i oaja, uee u apsolutnoj injenici blistavog bivstvovanja. Zavrna tema prvog stava sonate je u E-duru, na kraju stava vraa se na F-dur i f-mol. Sve je u etiri takta. E-dur je jedno obrtanje osnovnog trojstva a potom naizgled jednostavni pasa niza od dvadeset osam esnaestina E-dur skale u tri manja luka. ovek uzalud motri pouzdane interpretatore Betovena, Edvina Fiera, Gizekinga, Bakhausa. Savesno odsviraju ono to belee note. Ni jedan ne shvata da je pasus uzdah, antigonski uzdah, o, tmbos, o, nmpheion. U Betovenovim sonatama se moe nai taj uzdah na vie mesta, uvek u zavrnim delovima. Na samom kraju prvog stava sonate u d-molu, u prvom stavu Hammerklavier-sonate. Na kraju prvog stava poslednje sonate pak nedvosmisleno i u savreno izraenom obliku. - O, rako moja, o, svadbena posteljo moja. Biti znai patiti. Ko izbegne znanje, izgubljen je u beskrajnom bekstvu od stvarnosti. Nita lake nego prebaciti na druge, na naslee, na drutvo, na okolnosti. Nije istina. ovek ne moe da umakne, jedino se izgubi istota. Jai fond sur labme, kao to kae S. D. Pers. Ko to ne uini, izdae blaenstvo. Slagae raj ili bar utopiju. Vikend sudbina. Gde je srea najvea kazna. Biti jednostavan i jasan, beli mramor, plavo nebo i jo plavlje more, bezoblana usamljenost u potresnom bljetanju iznad provalije, to bivstvo jeste, ovek udie punim pluima sabijeni prostor, kako Heraklit veli, vatrenog daha koji kroz ivot i deset hiljada eona gori u patnji dok se ne vrati ponovo u Jedno. Ni jedan izvoa ne zna, ni blizu, ni daleko, ta se zbiva. Zvuci oaravajue lete, jedan izvoa vie koristi pedalu, drugi manje, jedan bogatije seni, ni jedan ne uzdie. Ne od olakanja, ne od bola. Ovde to nije oseanje. Potpuno je bez suza, nije tuno i nema nita od onoga da sam daleko od svega toga. ovek sedi na obali svog ivota, kao da sedi na obali mora. Sedi tamo i duboko uzdie i mea se zvuk, kada udahne vazduh kroz nos pa ga izdahne, s monotonijom talasa, tek da bi tiina bila jo vea. Elle se durimo en la orilla - devoje je zadremalo na obali. Niti boli niti oslobaa. Niti pita niti eka. More zato postoji da bi se ovako sedelo na njegovim obalama i uzdisalo bez zapreke, bez molbe, bez zahvalnosti, bez molitve, ovako oi u oi s onim to jeste. Biti ispunjen neim u emu nema nikakve smrti. Na iblju oko moje peine danas su i bodlje drugaije nego to su jue bile. ta je to novo otelotvorenje? Isuvie sam se navikao, ako se oglasim, samo odjekuje zid moje peine. Sada okean odgovara.

Demosten
Mladi Demosten, kao to vele, imao je vrtoglavicu, ramena su mu se trzala, ruka bacakala, mucao je i grevito kaljao. Ali umesto da postane pisar u nekom brodarskom preduzeu, pripremao se za besednika. Ako je neko anatan u obe noge, hoe da pobedi u trkama na olimpijadi. Nema talenta? ta mari, nainie ga. Izgleda, gde je ovek falian, snaga mu je upravo tamo. Posle izvesnog vremena Demosten se vie nije trzao i nije mucao. Nije se kretao i nije govorio kao neko ko nikada nije imao problema s ramenima i jezikom, nego kao bogalj koji svoje reenice i pokrete pravi od zamuckivanja i bolesti. Nije bio roen za besednika, nego za ubogog crva, i sada, kada progovori, dvoranom odjednom zavlada tajac. Verovatno da oveka talenat samo zbunjuje. U najveem broju sluajeva brutalna je prinuda. Delom greh predaka, delom ognjeni peat zvezda. Samo je u sasvim retkim sluajevima osloboenje, u pretenom delu je ropstvo, ak zbog toga u talentu gotovo uvek ima neto komino. Smeno je videti oveka, gordog i pobednika, koji je gord na neto to i nije njegovo, i pobedio je neim sa ime nema nikakve veze. Demostenu nije bio nuan talenat. Dovoljno je astoljublje. Ako mu bude potreban talenat, napravie ga im mu zatreba, i ako mu se ne dopadne, napravie drugi. Sve je to s njim roeno i veoma opipljivo, nema tu ni mrvice maginosti i, konano, sve mu je to tek tako palo na glavu. Ne treba mu. Pretpostavivi da ima besedniki talenat, istucao bi ga u avanu i prah bi razvejao u morskom zalivu. Bolje je ono to on napravi. Demosten je prezirao ono mnotvo politiara i pesnika i bacaa diska koji oholo etkaraju trgom kao da su sami nainili svoje sposobnosti. Demosten je postao neko kakvog ne samo to nije bilo, nego je bio ispunjen preprekama da bude to to je eleo biti. Svi su oni paraziti. ive gotovanski od svoga talenta. ovek poinje tamo kad stvara neto to ne postoji. Od nita postati neto. Ne traiti najmanje, ve najvee otpore. Jedino vredi napraviti ono to je nemogue. Besan je na muktadiju koji ivi od toga to eksploatie svoj talenat, na onoga ko sjajno rauna pa druge premunta, ko otkriva prijatne melodije, ko izvrsno imitira skiku praseta i neopaeno krade novac iz depova drugih. Sve sami talenti, pesnik i deparo i politiar. Demosten je u Atini dobio naziv zmije otrovnice (arges). Nepodnoljiv je onaj koji je nadmen zbog nadmoi i izuzetnosti talenta, nemogue je ne inuti ga kao guja prisojkinja. Talenat je opijenost duha. Jedino sam onda budan ako sam niko, kao to je Sofokle pisao: jedino sam onda neko ako nisam niko. Docnije Pavle: moja snaga u slabosti dolazi do punog izraaja. Hotan asthen tote dnatos, ako sam slab, onda sam jak. Plotin kae da zbog oseanja nedostatka eli da stvori lepo. Samo ono ega nema, i nikada ga ni nije bilo. Ono to je istinsko u meni, to je nedostatak i glad i nesavrenstvo. Gete: das Unzulaengliche ist produktiv. To je uasna produktivnost nedostatka. Nie je i ovde greio kada pravi razliku izmeu dela nastalih iz punoe ivota (aus Flle) i nematine (aus Not) pa kae da je istinsko delo samo ono koje je nastalo iz punoe. Obratno. Samo je istinsko ono koje je roeno u nematini. Glad je vana. Prepuni smo gladi, i kada se ovek rodi, sama je glad, glad majke i oca, ljubavna glad, materijalna glad, glad za svetlou, glad za vlau, glad za slavom, glad za imetkom, glad za uivanjem, glad za Bogom. Sve ostalo je la. Dok se ovek ne pomiri s tim da je nita, pie Simon Veil, dotle su mu potrebni idoli. Opojni idol talenta je prvo lice jednine. Ja. Talenat je teret. Ono to nije ispoljivo u prednosti je nad onim to se ispoljilo. Tao. Wu-hsien. Purua. Nepostojee je jae od postojeeg. Nevidljivo, veli Heraklit, jae je od vidljivog. Prava snaga je praznina, sunjata, kao to ui mahajana, hajin, kako kabalisti piu. Duh je tamo gde niega nema. Sve to jeste nastalo je ex nihilo. Svet je stvoren iz tog nita, iz tog blistavog nepostojanja, od kojega nema istijeg ni snanijeg ni tvreg niti praznijeg. Jevanelje ui da je blaen onaj ko je siromaan duhom, jer je otklonio svoju omamljenost i ivi samo od svoje ei, tom svarljivom radoznalosti. Beme sveti duh naziva heilige Gier, sveta udnja. Nema

oveka koji bi podneo svoj talenat i ne bi izginuo u slepilu, i ako neko dostigne bilo koji stepen veliine, njega ne smemo poniziti time to ga ljudi smatraju talentovanim. Nita nema tunije nego videti nekoga ko se predaje svom talentu, i nita nije vie poniavajue nego kad neko nita drugo ne radi ve uvebava svoj talenat. Nije samo neasno; neukusno je. Ono ega nema ima veu snagu nego ono to postoji. Svako zdravlje je jedna vrsta gladi, svaka bolest je jedna vrsta emera. Demostenovski ivot znai uzeti na sebe glad i nedostatak, sve to je negativno, ceo teret nemira. Sve mogu da zahvalim svojim gresima, veli Bengel, ali najvie trenutku kada pomamna udnja u meni razbudi istotu. Talenat ne treba da negujem, nego treba da traim zatitu protiv njega. Treba iveti od onoga i ono treba iveti ega nije. Niko se ne moe braniti time to je nemogue. To je ono mesto gde je sve mogue. Naravno, Demosten je Grk, odnosno moderan ovek, i veruje u delo, recimo u besmrtnost ovekovog dela. Ne zna da je ivot apsolutna pozitivnost, a opet sve ono to se tokom ivota zbiva negativno je u celosti. Ovde je ono mesto gde zastanka nema, nema nikakve krajnosti, i ne samo to je bezuspenost, nego se nikada ne moe nainiti nekakav korak koji bi bio uspean, ak gde je jedini uspeh bezuspenost, jedini uspeh pad, i jedini trijumf lom. Jedini smisao dela je to povratno deluje na oveka dok ga radi, i proiuje oveka i osveuje i osvetljava. Uvek je sporno da li delo deluje i na druge, i kako. Ako se ve ovek uz njega uspeo, delo bi se moglo i spaliti, kada bi vredelo, ali je najbolje o tome i ne voditi rauna, svako neka ini s njim ta ga je volja, ili neka ga pokrije praina zaborava. Nitavno je ono to stvaram. Postoji samo ono to jesam i sauva se ono to ostaje. Samo je bivstvo pozitivno, ono to izgleda da postoji van bivstva, negativno je. A protiv toga nema nikavog leka, i nikoga i nita nema na koga bi i na ta bi se moglo raunati, i nema mesta gde bi se od toga moglo sakriti. Demosten je moderan ovek, jer ako je i odbacio talenat, zadrao je astoljublje. Dobro je video da trening talenta poniava oveka, ali astoljublje nije umeo da unizi. Mogao je da od oveka koji se trza i muca naini besednika, ali ne i da pogazi e za slavom, i da zaista ne bude nita. Ako je hteo da pobedi i najvei otpor, hteo je da pobedi. Nije bio u stanju da prihvati poraz. astoljublje je jedna vrsta oaja. astoljublje nije nita drugo nego ne moi podneti da je ovek nemoan i jadan i da mu ne moe pomoi ni talenat, ni znanje, ni obrazovanje, ni inteligencija, niti slava. Sve je to negativno i slui samo da bi prikrilo jedino pozitivno, za ta Sofokle kae, jedino sam onda neko ako nisam niko. Pavle: ako sam slab onda jesam ja, i kao to Jevanelje kae: blaeni koji su prosjaci duha. Talenat je opijenost duha. Ali je astoljublje opojnije od talenta. Ali ako iko, on je mogao smoi snage i rei: roen sam kao kukavni crv, i sada svojim talentom drim u vlasti celu Atinu pa ipak u ovaj talenat razvejati kada je bura najjaa, neka mu prah raznese po puini. Izgleda da je to ono ega se najvie uasavamo, da se slomimo i padnemo i pobedimo se, i da zaista ne budemo drugo do nita. I najvie strahujemo da e nam ivot biti poraz, i slom. astoljublje je onaj oaj koji se i danju i nou besomuno bori protiv toga da se ovek ne razori i da se odri u nekom prividu, kao praksa talenta, i da trijumfuje u delu. Biti Evropljanin znai ne znati ono to zna sufi ili kaluer zena, hebrejski prorok ili orfiki hodoasnik, bilo ono to zna jednostavni hindu vanaprata i sanjasin. Zaista biti slomljen i pasti i priznati nemo i prihvatiti poraz. Nije talenat potreban. Ali astoljublje je jo manje potrebno. Jedini je rezultat bezuspenost, jedini uspeh poraz, jedini trijumf lom. A sve to znati i prihvatiti i iveti ne u oaju, i ne krguui zubima, i ne slomljeno, nego smireno u svetlosti ispoljene istine, i s olakanjem. Nita ovde nije konano, nema zastajanja, ovde nita ne ostaje. Sve ono to se tokom ivota zbilo ili se moe zbiti, rezultat, talenat, uspeh, delo, osobenost, u celosti je nitavno. Jedino je sam ivot pozitivan, ivot koji je zaista proivljen, odnosno bivstvo koje je istinsko i pravo, i ka kojem put vodi preko poraza i pada. To nije odricanje od ivota. To je ono kada se ovek odrie svega to nije ivot. Ve samo i zbog toga jer ono to karakterie na ivot, to je divna bezuspenost svakog naeg ina, i krah svakog naeg pokreta dok je jo u svom

zaetku. Jedini stav za koji Mojsije kae: dosta tih stvari. astoljublje je oaj, to ovek unapred zna, jer treba da ga pobedi, desperatni napor da ipak pobedi i bude uspean i da stvara i da bude neto i neko, bekstvo ispred svesti da ini bilo ta, nitavno, izuzev jednog jedinog, da sve napusti i da se povue i da se izgradi, i da praktikuje pokornost. Jedino se u stvarnosti moe utemeljiti onaj ovek koji proe kroz poraz i bez lai prihvati slom. Ako ne pobegne od mrvljenja, nego primi k znanju savrenu bezuspenost, posle potpunog brukanja u uspehu i ponienja u astoljublju, podnoenjem pogruenosti i razoarenja i uvreenosti, opljakan, prevaren, ignorisan u apatiji e spoznati: to je onaj prag koji se mora prestupiti. Orfika grka tragedija ovaj prag naziva katarza, oienje. Demosten je moderan ovek, odnosno nema niega od ega bi se toliko plaio koliko od priznanja poraza. Delom je u uverenju da biti poraen znai propasti, delom pak, uvek e radije izabrati propast nego slom, jer propast, kakva god bila, samo je drutvena moralna kategorija, i iz propasti postoji izlaz pa bio ovek ma kakva pijanica, razvratnik, pohotljiv, raskalaan, prljav, ili otmen, namirisan, dobrih manira, obrazovan, pomodan, nadmen. Radije propasti i biti robija ili intelektualni olo, nego stvarno biti osramoen. Nita nije kominije nego kada propali ovek izigrava pobednika. Veliina oveka ne nalazi se u talentu i inteligenciji i uspehu, ve u tome u kojoj meri ume sve to da prevazie. Paskal. Odnosno Paskal, jedini ovek u naoj blizini koji je shvatio kakva je veliina u hotan asthen tote dnatos - ako sam slab, onda sam jak. On je znao da se veliina ne meri po rangu istorijskog i drutvenog uspeha, nego po traginoj egzistenciji koja se proistila u katarzi, egzistenciji koja je pogaena i ispljuvana, i koja je, prestupivi preko praga, nala svoj istinski dom. Demosten je to jo mogao znati, jer je jo mogao videti u alegorinim slikama tragedija ereenje orfikog Dionisa. No, naravno, gde je ve bio Dionis na agori, i gde Orfej! ak je i Sokrat, kad bee ve sve izgubio, hteo da pobedi, bar u istini da pobedi. Nije bio u stanju da kae kako je poraen. Nije znao ta znai biti naputen od istine. Demostenovski nain ivota najvei je mogui stupanj koji moe dosegnuti moderan ovek. Preko toga moe samo zajedno s hrianstvom, ali znamo da je Kjerkegor bio u pravu, hrianstva nema. Sve to to se ne odnosi na puko i golo bivstvo, pripada niemu. Nevaee je sve to je talenat, produkcija. Ono to preostane, to je ovekovo bie. Samo se ovek moe proistiti i prosvetliti i probuditi i to je jedini dobitak i konani smisao da je za ivot roen. U Demostenovo vreme ovo znanje je tek samo tragedija. Ono to je bilo izvorno prirodno ivotno pravilo normalnog oveka postalo je misterija. Tekoa je to se o ovekovom istinskom domu, prema kojem vodi put preko loma zemaljskog boravita i taj put otvara ovekova propast, ne moe zapravo nita rei, jer pada izvan onoga to se jezikom moe imenovati, i moe se spoznati samo simbolima umetnosti, religije i metafizike. Hindu batina ovu spoznaju naziva pradnja. Pradnja je centralna operacija koja je neraskidivo integrisana u ljudski smisao a istovremeno i beskrajno diferencirana, operacija koja poseduje sopstvenu logiku. Prvi i najvaniji znak raspoznavanja ove logike jeste paradoks. Uz pomo ove intelektualne operacije saznajem da je lom ozdravljenje, to se na jednoj strani zavrava na drugoj se otvara, to je naputanje to je dobitak, to je tragika to je idila, to je pretea mrana propast to je istinski dom. To znanje je izgubljeno za modernog oveka. Do loma e jo stii Helderlin i Bodler. uman i Van Gog e se zaglaviti u njemu, kao i Tolstoj, Dostojevski i Gogolj. Ali ne umeju da ovladaju padom, i ne znaju da ga se ne treba plaiti, i ne treba beati ispred njega i ne izvlaiti se i zabaurivati, nego ga treba shvatiti kao dubinu bivstva i zaroniti u njega kao u more. Moderan ovek je celu civilizaciju gradio da bi ovaj korak ispred sebe prikrio. udno, ali sreni su postali klonuli, melanholici, grenici i buntovnici, jer oni bar oseaju pretnju i imaju iskustvo ujeda stvarnosti, kako to naziva Gabrijel Marsel. Moderan ovek je stvorio novu kategoriju, nebitnost, ivot u kojem je svejedno da li jeste ili nije, mlakost koja je prema Jevanelju dobra samo da bi se ispljunula.

Intervju
Nije pristojno ako neko bez pitanja govori o samom sebi. Ovaj put, budui da elim da govorim o sebi, i nema ko da me pita, ali elim da zadovoljim pristojnost, treba da postavljam pitanja sebi. Muno stanje, i kao obino, kad ovek eli da ga olaka, biva jo tee. Da stvar ne bi pruila priliku za nesporazum, oseam kako se ustruavam korienja prvog lica jednine. udim se onome ko takvo Ja ume da izgovori s naglaavanjem neophodnog ponosa, iako to uenje nije bez suzdranosti. Sumnjiavost ne mogu priguiti nekakvom samoobmanom. U razgovoru jo i kojekako, ali pred javnou, ak i ako neko napie Ja, uvek je sporno da pie onaj koji pie. U mom sluaju, prvo lice jednine ne umem da izgovorim bez potpune ironije, a jo manje da ga napiem. Kao da za sebe samog kaem da sam gospodin. Kada sam saznao za hasidsku priu, posebno sam bio zadovoljan. Neko kuca i rabin pita: Ko je? Ja sam, glasi odgovor. Rabin tada negodujui podigne glavu i kae: Ko je to, izuzev Boga, ko za sebe sme rei ja? Moda je Ja iz onih vremena kada smo jo bili bogovi. Danas, ini mi se, re se sme koristiti samo u prenosnom smislu. Pitanja koja samom sebi elim da postavim mnogo su realnija nego da mi ih postavlja novinar. Intervju je umetniki anr u formi istine, ali u onom obliku kako se upotrebljava on je pseudo-dijalog, i kao to proizilazi iz prirode novina, nezgrapan je i indiskretan. Novinar postavlja nepostojea pitanja. Katkada odgovor dolazi pre nego pitanje, pitanje pre nego odgovor. Novinar gleda ono mesto gde je namaz boje najdeblji. Mada ozbiljnost ima samo ono kada neko dotie osetljivo mesto, gde je ovek ponajmanje osigurao sebe. U ovakvim sluajevima je povoljna osamljenika situacija. Osamljen je onaj ovek koji ima pojaane zahteve za zajedniki ivot. Osama znai da ovek u sebi samom odigra ono to bi zapravo trebalo da odigra zajedno s drugima. Iskljuivanje odbrane i javnosti, takve javnosti koja ne privlai, ak odbija, i to ne veliinom zahteva, nego takvih zahteva kojih se gnuam. Osama znai isto to i ne initi ustupke. Sebe samog odrati sa manje samozavaravanja, a i s preostalima se po mogunosti obraunati. Recimo da takav ovek voli da razmilja. Nezamislivo je da je ovek sposoban za takve napore samo zato kako ne bi razmiljao. Ljudi s kojima sam se dobro oseao istotu su uinili poeljnom. Pa ako izgleda da je ivot bez neprilika mogu samo uz samozavaravanje, istota je pak mogua samo bez samozavaravanja. Inae mora da postoji ivot, seam ga se, koji je i pravi i bez neprilika. Ponimo s konstantnom razdraenou. ime obrazlaete vau razjarenost protiv svakoga i svaega, onih i onoga koji su imali i imaju uspeha? - Za to mnogo mogu da zahvalim ressentimentu. Smem da rizikujem da kaem da bez ovoga besa nita ne bih postigao. ak ni u razumevanju sopstvenog bia. Dugo se moj ivot gradio na osveti. Ne znam da li sam uspeo da se konano obraunam. U pokazanoj zavisti prema uvenima, bogatima i monima nema nieg vanrednog. Mislim da je to najoptiji i najdublji instinkt zajednikog ivota. Nema ni u tome da zavist, prema kompenzacionoj psihologiji, uvek dobija oblik nekog pozitivnog ideala. I u meni se sreivala i izgradila se u sistematsku teoriju i dosledan stav. Ressentiment se jedino tako moe odrati ako se uverenje da je ovek u pravu pretvorilo u ubeenje, a povrh svega je u dubini ovrsnuo skriveni aksiom: ja sam istinski ovek. La nije u tome to kaem, nego u tome to za sebe laem pravo na istinu da bih je izrekao. Bio sam pseudoegzistentan. Pseudoegzistencija ni za trenutak ne moe da ivi bez samozatite lai. Ako se ova la, koju neprekidno treba braniti novim laima, izgradi, postaje pseudologija. Teite zabune ne pada na to da drugog dovedem u zabludu, nego da samog sebe zbunim. Nie je u pravu, ono to drugima laem ne moe se ni uporediti s onim to laem samom sebi. Za odbranu svoje pseudoegzistencije izgradio sam sistem lai u kojem sam, u interesu skrivanja moje

uvreenosti i ljubomore ne samo ve prema uvenima i bogatima i monima, nego i prema svakoj slavi i bogatstvu i moi, pozivajui se na neto uzvienije, zauzeo agresivan stav. Nazivam to sistemom lai zbog toga jer je, kao to rekoh, bio istinit, ali ja tako neto nisam smeo da kaem. To se naziva plaati menicom bez pokria. Nikada nisam postavio pitanje na ta se odnosi zavist, da li na to to je neko postigao uspeh nepotenim putem, ili pak samo na to to je postigao uspeh. Zahtevati neto za ta sam nisam sposoban, nepoteno je, a nepotenje moe da otruje ivot ako se neko prikae kao da ga je on sam unapred ostvario. To je upravo bio moj sluaj. udnju za slavom-vlau-imanjem nisam pobedio u sebi, ak me je grizao oajni bes, jer nita od toga nisam uspeo da postignem. Nisam napadao zbog toga to sam otkrio da je uspeh za osudu, nego iz osvete, jer nita od toga nisam dobio. Bio sam na najboljem putu da slaem sebe samog i ceo svoj ivot. U krajnjoj liniji iveo sam kao i svi koje sam poznavao, s izuzetkom nekoliko ljudi koji se mogu prebrojati na prstima jedne ruke. Ako u ovome nema niega vanrednog, ta je ono to je vanredno? - to sam otkrio ovaj splet samozavaravanja, i to sam mogao da ga primenim na sebi. Istina je sama po sebi nebitna, i ako je ne pokriva ovekova lina istina, ona to i ostaje. Ne mora se biti bezuslovno zao, moe se biti i beznaajan. To je ono to je obino, demonska osrednjost koja je bezlina i bezindividualna i beznaajna. Nisam bio greno laan, bio sam prosean, varalica i vetrogonja. Nisam iveo u paklu, nego u splainama. Nisam zloinac bio, nego neist. Udaljio sam se od ivih i od mrtvih. To je uasna osrednjost. Nita nije obinije nego zahtevati - ne ono to ovek ne ume da uini, nego - ono za ta veruje da neprekidno ini. Demonska je osveta, zavist, ressentiment, ljubomora, jer se uspeh ne eli postii naporom, nego prizivanjem pakla. Biti osrednji znai initi ono to i bezbrojna veina, lagati, na lai izgraivati ivotni poredak, i na toj osnovi se dopadati samom sebi i pozivati na odgovornost svakoga zbog njegove nemoi, ije skrivanje sebi samom obezbeuje izuzetno pravo za presuivanje. Realizacija? - Realizacija znai da pre nego to drugom postavim zahteve, najpre u sam da ih ispunim. Najvei neprijatelj je laju opovrgnut ovek? - Jer on svoj ivot pokvari u samom sebi i u svima koji dou s njim u dodir. La postoji zbog toga jer ovde se nita po sebi ne razume, sve se mora rei. Osobeno je, ali izgleda kao da bi ivot bio ono to se od egzistencije moe izrei. Jedina i nenadoknadiva i nenadomestiva vanost onoga to ovek kae jeste da to bude verodostojno. Verodostojno je ono s ijim izricanjem ovek ume da odrava korak. Na onom mestu gde ovek lae, ostaje osamljen i zatvoren. Ispada iz zajednice, vie nije dijaloka linost, nego ja. Heraklit veli da je ahiinos koji ne ivi u stvarnosti, nego u svojim fantazmima. to je fantazam, irealno je, to je irealno, prazno je, to je prazno, nebitno je, to je nebitno, demonsko je. Nezamisliva veina oveanstva, hoi polloi, kao to pie Heraklit, ivi u ovoj demonskoj beznaajnosti. im se ovek izdvojio i postao neoslovljiv i ostao sam, la u njemu, budui da nema otpora, ni samoodbrane, kree ka neuvenom razvitku. Gradi sistem lai. To je pseudologija. Realizovati znai isto to i razoriti pseudologiju, i ivot izgraditi na stvarnosti. Stvarnost ovde u ovom trenutku znai otvoriti se u jeziku i iskazati. Neka ne bude niega to se ne bi moglo izrei, i da budem otvoren za svako pitanje. Alths, istinit i verodostojan i otvoren i nepokriven, kao to su govorili Grci. Prvi korak? - Nije tei od ostalih. Ali samo zato to oveku ni ne pada na pamet da ga uini. Ve sam davno govorio o realizaciji, i o tome da treba ostvariti jedinstvo ivota i duha, i treba se obraunati, pre nego to nainim prvi korak, sa falsifikovanjem ivota koji izvire iz samoobmane. To je bilo vanredno. Bilo je to, mada sam znao da postoji istinit ivot, da postoji jedinstvo ivotnog dela, istovetnost rei i ina, ali nisam znao da od toga nita nisam ostvario, i nisam ni pomiljao na to da bi to trebalo ostvarivati. Naao sam cedulje, na njemu napisano nekoliko rei, olovkom, prosto nabrajanje, osetljive take

moje pseudoegzistencije. Nije me spopao stid da sam raskrinkan. Moj aneo uvar koji je napisao ceduljicu nije eleo da me postidi. Prost list hartije kao onaj to ga piu deca pre Boia da bi ga stavila u prozor. Znane su mi bile osetljive take. Prenerazilo me je to se i spolja tako dobro vide. Kao laju opovrgnut ovek, i ja sam bio u uverenju da svoje grehove samo ja znam. Oseao sam se kao Andersenov kralj, mislio sam da sam sjajno odeven, mada sam bio nag. Ono to sam proitao bee neno, i malko tuno. Ne bee poziv. Nikakva prinuda. Morao sam da se pokorim. Teina prvog koraka. Najpre je trebalo prekinuti vezu s glau za ivotom. Ponititi potpunu poistoveenost sa ivotom. Tada se ivot u oveku prestravi, i misli da e ga liiti njega samog. Tek kasnije shvata da mu nita nije oduzeto; svetlost, red i uzdizanje pruaju do tada nepoznato zadovoljstvo. ovek se raa gladan. Glad za vlau, glad za imanjem, glad za slavom, glad za enama, glad za opijanjem, i od svih najmanje utaiva sama glad za ivotom, jer je ponajmanje konkretna. Ja sam od onoga to je u meni nepostojee, praznina, nita, bez ega ne mogu da ivim, to hou, ali ega nema. Kakav je smisao ako ovek gori u vatri gladi, ako gori u vatri slave, astoljublja, udnje za novcem, udnje za ljubavlju? ivotom se ne moe zasititi, jer se ne moe zasititi nedostatkom i poudom i prazninom. ini mi se da je uivanje u ivotu mogue samo po cenu zatvaranja od neega vieg. Zakon ivota nije u njemu samom, nego za stepen vie, i ono to je samo ivot, to je praznina, nedostatak, nepostojanje, nita. Glad za ivotom ne opada s godinama, jedino kao posledica istroenosti u ovekovom trajanju nastaju pukotine i tanje se omotai njegovog Ja i otuda u oveka prodiru neki drugi zraci i elementi koji oveka prisiljavaju na uasne preobraaje. Da li je pisanje vanredna situacija? - Da, jer se tu nita ne podrazumeva, tu sve treba izrei. Kao da je napisana partitura ivotne simfonije. Svaku la najpre tu treba izrei, i svaku la tu treba ispraviti. Tu se dogaa da ovek padne s visine, i samo ivi, nita drugo. Tu se dogaa ponovno ukljuivanje, odnosno realizacija. Tu se zbiva izdaja i neverstvo i falsifikovanje ivota, i tu treba da se uspostavi jedinstvo. Jer postoji samo jedna jedina supstanca, mogu je nazvati duh, aneo, dua, svaka je od njih, i ni jedna. Postoji jedna jedina supstanca, i budui da je vie vanih stepeni otpalo i trajno prekinuto, izgleda da ih je vie. U pisanju se dogaa prekid, i u pisanju opet treba ostvariti uzajamno povezano jedinstvo. Napetost pisanja i ivota postala je nepodnoljiva na poetku dvadesetog veka. Strindberg je, posle Niea, hteo da razrei stvar tako to je rekao: ne umem to da uinim, pa neu dalje da propovedam. U prvi mah, ako i izgleda nisko, bar je poteno. Meutim, to je loe, jer pisanje srozava na svoj nivo, umesto da samog sebe uzdie do pisanja. To je ponajvie konfesionalno i neodrivo. Konstantan inilac ne moe biti ovek, ivot, Ja. U tom sluaju bi pisanje bilo tek izraz, ali ako je pisanje izraz, izraz ivota, onda je onaj koji pie pajac, kao to Nie kae, nur Narr, nur Dichter, odnosno samo pesnik, samo luda. Po D. Eliotu, pisanje oveku omoguava da oaj nad sopstvenim Ja povee s onim zadovoljstvom koje ga sjedinjuje sa ivotom izvan njegovog Ja. Ovu fenomenalnu definiciju samo bih utoliko mogao ispraviti da ovek, poto povee oaj koji osea nad sopstvenim Ja, on se ne nalazi izvan njegovog Ja, nego u dubini njegovog bia. To je ono na emu stoji, to je stvarnost oveka, njegov ivot je na tome sagraen, na tome poiva sve njegovo ljudsko. Nenaruivi i apsolutni temelj. Pisanje bez lai i ljudska egzistencija bez lai se meusobno pokrivaju, i istovetan je zadatak realizacije osnovnog ljudskog stava. Genon, Lajo Sabo, Kjerkegor, Nie? - Ne samo oni. Svaka knjiga koju sam proitao, i svaki ovek koga sam poznavao, svako putovanje koje sam nainio, i svaka etnja obalom mora, ili reke, i jutro i vee i u galeriji i na koncertu. Pisanje za mene znai s kakvom u vernou izvorni tekst preneti u note, i koliko u ja sam od toga ostvariti,

kakav u napor nainiti u njegovom ostarivanju. Genon kae da se izvorni tekst postojanja jednom i zauvek nalazi u svetim knjigama. Tekst je, kao to vidim, verodostojan, ali nije konaan. Konaan postaje onda ako se njime neprekidno hranimo, i ako ga svojim ivotom posvedoavamo. Po Lajou Sabou, sve je reeno, samo to jo treba uiniti. Izmiljanje? Izvornost? Nie je o tome rekao svoje miljenje. Tekst ima svoj original, odakle ga ovek prepisuje. Taj izvorni tekst sve su sami znaci. I ume da ih razrei samo onaj ko je postao osetljiv i ta osetljivost nije pitanje nadahnua, nego etosa. Za to ne treba talenat, nego istinitost, biti istinit je prva pretpostavka da bi neko saznao istinu. Genon je jedino rekao da postoji verodostojan tekst egzistencije. Nie i Kjerkegor su rekli da samo treba iveti istim ivotom. Pokuao sam da to dvoje spojim, da na osnovu verodostojnog teksta egzistencije ostvarim u sebi samom izvornu istotu. Meusobnu ugradnju drevnog doba i sadanjosti. Ko danas eli da bude prisutan, on svoje korene treba da prui nazad bar za deset hiljada godina. Da bi neko bio svetac, nuno je da ima naroite sposobnosti. Prema talentu treba biti oprezan. La je tako duboko preplela maj ivot da je iz ove kvarne egzistencije put mogao da vodi pravo u svetost. eleo sam solidnost, onu koju svako moe da razume, bez bilo kakve naroite sposobnosti. To je normalno. To je realizacija teksta verodostojnog bia. Svako ume da bude normalan. To je prosto, to je ono gde nema atrakcije ni opsene, to je prozirno i verodostojno. Onaj koji sam bio, takav i jesam, ali kakav jesam, nisam bio uvek. Svoju laju opovrgnutu egzistenciju nosim sa sobom, ne mogu da je se oslobodim, a moda i ne smem. Ne ostavljam je na cedilu, jer sam joj potreban. Ali vie nisam onaj. Ono to bih eleo da realizujem to je vernost mestu i vremenu, dobu i narodu, ali budui da se to ne moe ostvariti u evropskom smislu, realizovati drevnu i istonu jednostavnost i istotu, sve to ne u teoriji, kao to je inio Genon, i ne kao subjektivan heroizam, kao Kjerkegor i Nie, jer Genon nema egzistenciju, samo duh, Kjerkegor i Nie imaju samo egzistenciju, ali nemaju objektivan stabilitet. Za ivot treba nai verodostojan tekst, za tekst treba nai egzistenciju koja realizuje. Mislio sam da e biti vremena, u najboljem sluaju moda nekoliko godina, kada u moi da prekinem pisanje, i sebe iskljuivo posvetim realizaciji. Svi znaci govore o tome da nikada neu moi bez pisanja, jer se reavanje izvornog teksta egzistencije i napora uinjenih za realizaciju zbiva u delatnosti pisanja. Samo posredstvom pisanja dospevam do sila koje su neophodne za ispunjavanje zadatka. Ako bih se mogao osloboditi pisanja, moja egzistencija bi postala arhaikija, i tako autentinija. Ovako sam sada prinuen da vie budem Evropejac nego to elim. To je odricanje od delovanja. Rezignacija? - Nije uopte. Ko se vratio u normalno, ili je bar na putu povratka, on je istupio iz onoga to se u Evropi naziva istorijom ili istorijskom slavom, i ponovo je postao onakav kakvi su oevi i majke i Samariani, ija veliina nigde nije zapisana, ali su vei od Cezara. Za mene slava u Liru ne pripada kralju, onom fantasti, za koga, im se pojavi, ve znam da e posrnuti, i da se nee zaustavljati sve do najdubljeg dna ludila. Slava pripada Kentu, koji je u celom pozorinom komadu jedini normalan ovek, veran, ist, jednostavan, biblijski, kao hleb, poseduje apsolutnu verodostojnost. Za mene je Kent autentina humana egzistencija, nikakvog junaenja, nikakve istorinosti, nikakve hirovitosti. Istorija znai biti zabeleen u seanju oveanstva. Prilino nizak stepen slave. Kentova slava je zabeleena u viem seanju od ovekovog, tamo gde se belee oevi i majke i Samariani. Ne znam kako su ih nazivali. uang Ce ovu slavu naziva uvena bezimenost. Biti upamen u venom seanju. Jevreji su govorili: ime mu je zapisano u knjizi ivota. I ako se neije ime izbrie iz knjige ivota, to je tee nego da umre, jer postaje neslavan. Junaci istorije su ovakvi neslavni ljudi, licemerne i podle lude, i malo njih zasluuje da se od njih ogradi. Ljudska istorija je u odnosu na pravu nepostojanje. Spisak grehova, odstupanje od normalnog. Kako se moe zamisliti da oni koji su ostali jednostavni i isti, za njih se nikada nije saznalo, i niko to i nije primetio, imena vernih nisu zapisana meu

licemere, krvoloke i podlace, i nisu ostala negde gde je njihov ostanak konaniji i blistaviji nego u ljudskoj istoriji? Kako se moe zamisliti da su se izgubili za nas, i za oveanstvo, upravo oni, i to je preostalo to je smee besramnih zloinaca? Ostalo je sve to je prolazno, i izgubilo se ono to je veito? Postoji seanje koje vodi rauna o istinskoj slavi. To razdvaja Evropu i pravi batinu: Evropljanin, poev od Grka, eli da bude besmrtan u istoriji, sanjasin, sufi, tao, zen, drevni hrianin, hasid uven u bezimenosti. Ko uklee svoje ime u istoriju, za mene on ostaje u nioj kategoriji. Samo glas, samo karijera, samo uspeh. Moja razjarena srdba i zavist i osveta prema ovome omoguila mi je da naem knjigu ivota, onu u koju se zapisuju jednostavni, oni koji ostaju nepoznati u istoriji, ali su zadobili slavu egzistencije. Doi e trenutak kada e se rasturiti listovi ljudske istorije, i izgoree u vatri istine. Istovremeno e se otvoriti knjiga ivota. Moda se to naziva stranim sudom, kada e svako dobiti mesto koje mu u venosti pripada. Maleno je astoljublje ostati u istoriji prolaznosti, moje je astoljublje bilo vie, hteo sam da ostanem u seanju venosti. Nema cenkanja. Glas, imanje, vlast, uspeh i ostvarenost u istoriji ranije i izuzetno jo nisu omoguavali slavu u seanju venosti. To dvoje se danas meusobno potpuno iskljuuju, jer glas nije posledica vie vrednosti ivota, nego je rezultat planirane delatnosti koja je potpuno nezavisna od vrednosti, vie i nije glas, samo karijera. Ovakvih izuzetaka danas nema ni deset. Tri od njih su: Gandi, Albert vajcer, Sent-Egziperi. Ljudski ivot je nenadoknadiv, ali se ipak uvek ponaamo kao da postoji neto to je vie od ivota. Jedini pojam istorije jeste slava. Slava nije posledica ispunjenja, nego ponaanja. Ali i nije posledica. ovek ili ima ili nema slavu. I ima je ako otkrije da postoji neto to je vie od ivota, i ako ivot daje za to vie. Glas se moe napraviti, i za to postoji posebna tehnika. Slava znai stupiti u veno seanje. Na svom glasu ovek sam radi, i svoje ime sam uree u istoriju. Slava je kada se ovekovo ime upie u knjigu ivota. Moe se u istoriji posrnuti i slomiti i zgubiti i nestati, ali zadobiti uvenu bezimenost tako da o njoj na zemlji ne zna ni jedan jedini ovek. Istorija je runa, neukusna i lana knjiga, naroito od kako je proglaena za nauku, odnosno od kako je postala kao i Zolini romani. Sve vie gubi svoj znaaj, jer u nju ne ulazi ni jedan ozbiljan ovek, i iz nje ispadaju svi verodostojni dogaaji, i ono to ostaje jeste nizanje nitkova, skandala, ala i krahova. Odnosno, istorija ne belei ono to se zbilo, jer se to isputa, ili zataji, nego raskrinkava nebitnosti ljudskih zbivanja. Za mene mera onoga to ja inim i mislim, a pogotovo to ivim i piem, nije ljudsko zbivanje. Hou da ostanem vie. Tokom svoga ivota nigde se niste valjano odrali? - To je jedno od najosetljivijih mesta i veoma je tano. Nikada nisam bio koristan lan drutva, posao koji mi je poveravan, nikada nisam dovravao, svoju platu nisam zasluivao, i bilo je vremena kada sam od toga ak eleo da nainim vrlinu. Ne moe se, kao u romanima, pozivati na pokvarenost drutva. I lako bi bilo tvrditi da je to sitan greh na kolosalnom smetitu, to danas jeste svet. To je zabranjeno. Prost svakodnevni rad za svakoga je obavezan, i niko se ne moe opravdavati privilegijom talenta. injenica je da sam mogao da radim samo iskljuivo na utrb svakodnevnog posla, kriom, i bio sam prinuen da ivim od ovog moralnog deficita. Ne branim se time da posao koji sam radio nije bio priznat poziv, i ovde, naroito danas, svi ele da budu dobro plaene sluge, naprotiv, to je jo i vie, bio je i legitiman i trai objanjenje. Nije alba, opis sa lica mesta. Nije opravdanje ni to to su ostali radili jo manje, samo su krali bogu dane, ogovaranjima, itanjem novina, uinom, odnosno slubovanjem. itao sam i pravio izvode i beleio za sebe, dok su svi ostali sabotirali konvencionalnim metodama. Nije opravdanje, ak ni olakavajua okolnost, to sam u svim vremenima bio nepogodan za egzaktan posao bilo kakve vrste. Jasno mi je snano asocijalno obeleje toga, jer znai da posao ne umem da uzmem ozbiljno. Ne bih voleo kad bi se to shavtilo konfesionalno. Znao sam za to, i uvek sam to znao. Uvek sam iznova pokuavao da pobedim ono to umetnlk i filozof nazivaju

irokogrudou biografija, jer to nisam smatrao znakom raspoznavanja genijalnosti, i nisam eleo da na toj osnovi pribavljam za sebe zadovoljstvo. Prava je situacija to najee nisam ni primeivao ta proputam i kakve obaveze zanemarujem. Ako bih primetio, odluio bih da u poeti od sutra. Grozio sam se sebe to mogu da uinim samo ono to je za mene znailo uivanje u ivotu. Posao koji je trebalo obaviti bio je prilino niskog nivoa, ali je to u ovom sluaju svejedno. Vie puta sam obmanjivao sebe da sam socijalno tako neupotrebljiv kao vornovato drvo uang Cea. Ali sam znao da nisam neupotrebljivo beskoristan, nego nevaljalac. Kada sam sebe prinudio da uvebam svoje socijalne obaveze, oseao sam kako gubim sebe. Ne smeta, izgubiu sebe, ali u to uraditi. Ipak nisam mogao da uradim. Koliko god puta da sam rukovao blagajnom, nikada nisam imao dobar saldo. as je bilo vie, as manje novaca. I kada bih obratio vie panje, greke su se samo mnoile. Nisam umeo da to prihvatim ozbiljno? Da li sam nepouzdan? Povran i nemaran. Lo graanin. Na ove nedostatke nije teko graditi isuvie velike zahteve prema spolja. Sem izuzetne dve godine, nikada nisam iveo, niti sam mogao iveti, potpuno predan svom radu, samo od ostatka, katkada od pola sata, ponekad od desetak minuta, katkada od jednog popodneva, koje sam krao. Zbog toga je u osnovi moje egzistencije konstantna neraienost i neistota. Nisam ni umeo da se suoim sa stvarima, obuzimala me je loa savest, i nisam bio sposoban ni za ta drugo osim da parazitski ivim od svoga talenta. To je prvi znak raspoznavanja subegzistencije, parazitizam na njoj samoj (na konstelaciji). Komplikacija nije retka, i bie sve ea? - Sedamdeset godina, ali veinom dnevno samo sat-dva, katkada ni toliko, esto nita. U okolini gde je ovek sa svojim poslom sumnjiv, ali je uvek protiv propisa. I ako je taj posao strastven, jo je sumnjiviji. Treba nauiti da to nije razlog za pobunu, nego ga smatrati atmosferskom pojavom. Ali nauiti kako ne upasti u rezignaciju ne sme da bude ono s ime e se ovek pomiriti. ovek postaje budaklija, jede i pije i ivi u budaku, skriva se da ga bar ostave da jede, ili pije, onako kako mu prija, u oku kafane, ili u bunu, da moe da bude sam sa svojim jelom. Ko ivi u budaku, kako mu se drugi ne bi upetljavali, on krade drugima vreme, tano je suprotnost sanjasinu kome je osama njegova sopstvenost ivota, nije bekstvo niti loa savest. Sanjasin se ne krije, nego stupa u ire formulisan ivot. Hitno treba osnovati instituciju, ako neko eli da istupi iz delatnog ivota, bilo nekoliko sedmica, bilo nekoliko meseci, bilo konano, neka ima usamljenu eliju u manastiru, u planini ili na obali, i da ga tamo ne mue ni radijom, ni kaluerskim propisima. Po nevolji sam postao budaklija, bio mi je teak dodir sa svima, samo zato to sam kriom morao da kradem vreme za sopstvene zahteve. ivot u budaku se moe pretvoriti u duevnu bolest, na koncu ovek poinje da zavidi drugome na svakom trenutku sopstvenog ivota, sve hoe da zadri za sebe kako bi se sladio u svom zapeku. Sve je to par excellence dvadeseti vek. - to se tie karakteristike oveka dvadesetog veka, to je, posredstvom Niea, neuveno pojaana ivotna svest koju nije bio u stanju da poremeti ni faistiko-boljeviki atak. ta podrazumevate pod ivotnom sveu? - Ona koja ne odlae stupanje u besmrtnost za posle smrti, nego ga zapoinje sada i ovde. Za mene je to most koji povezuje drevno doba i ovaj vek. ovek je veni ideal besmrtnosti. Ranije se ivot rtvovao za spasenje na drugom svetu. Kasnije se spasenje drugog sveta rtvovalo ivotu. Tako je raspoluen ivot i drugi svet. Neocenjivost ivota se sastoji u tome to onome koji to zna venost se otvara u svakom trenutku. Za to su znali samo drevni ljudi. Za venost se ne treba boriti, ona se ne zasluuje dobrim delima, jer to nije nagrada, nego fakat. Treba je zapaziti. Ona je uvek tu i za svakoga. U onom trenutku kada jedno odbacim zbog drugoga, gubim oboje. Nije li to isuvie rairen stav? - Sigurno, ali meni je jedan vie od deset hiljada. Nisam demokrata i ne verujem da ispravno

zavisi od broja glasaa. Neograniena veina i ne zna ta joj treba. Faistiko-boljeviki pokuaj je eksperiment za ostvarivanje totalne lai ivota. Ono to on kae, i ono to ini, ne dotie se ni u jednoj jedinoj taki. Krajnja faza evropskog idealizma, poslednje poglavlje platonizma kada se kida i poslednja nit izmeu teorije i prakse. Kada rei lebde daleko iznad ivota, i one nisu nita drugo do ideali koji se ne mogu realizovati, jer i ne postoje zato da bi se realizovale, nego da bi sakrile podlost. Faizam-boljevizam ne smatra ideale ostvarljivim, nego ih shvata kao taktiku koja slui za skrivanje zloina. Ako neka duhovna konstrukcija lebdi iznad ivota, nepovezana sa ivotom, kao posebna ideja, a da ne proima ivot, nije prosto praznina, nije nita, nije indiferentna spiritualnost. (berbau). To ne postoji. Ideja tada ve postaje teorija za pokrivanje, pseudos, koja preuzima ulogu sistema lai, i demonizuje ivot, odnosno truje ga. Zbog toga faizam - boljevizam zvanino objavljuje slobodu, i ovek u stvarnosti ivi kao osuenik. Nie? - Ono to je Nie rekao moe se smatrati radikalnim pranjem egzistencije. iveti ivot osloboen lai. Nie je zastupao kritiku resantimana. Kritika koja izvire iz resantimana pouzdana je samo u sluaju ako ovek resantiman podigne iznad svesti. ovek mora da zna da u njemu deluju zavisnost i osveta, jer samo tako on jasno vidi. Nije dovoljna kritika, neophodna je i kritika kritiara. Ko je to uinio, u njemu se tamni i raspomamljeni otrov preobraava u smisao. Kritini stav prema korumpiranoj civilizaciji ne moe se smatrati bezuslovnom istinom - Moe biti mnogo gori od korupcije. Svako neka sam potrai primer, i videe da jedva i postoji neto drugo sem primera. ak i Tolstoj. ovek zapoinje na taj nain to sprema osvetu protiv onoga koji je na putu njegovom astoljublju, zatim sprema osvetu protiv grupe, pa protiv klase, zatim protiv celog drutva, protiv drave, protiv doba, protiv civilizacije, protiv oveanstva. Ova osveta je u poslednje vreme jedini pokreta istorije. Ne znaju za njega. Zbog toga je najopasnije postaviti pitanje u kakvom je odnosu ovekovo miljenje, odnosno veliina ovekovog ivotnog dela sa njegovom stvarnom istinom i istotom i egzistencijom i verodostojnou. Sve to postaje aktuelno - Sredinom dvadesetog veka u ljudima kao to su Panvic, Baltazar, Berajev, Bulgakov, SentEgziperi, Kami, Simon Veil, Bataj. Preao sam ezdesetu kada sam mogao da pruim takvo knjievno ostvarenje kao to je bilo koji od pomenutih mogao da prui u svojoj tridesetoj. Oseao sam da sam u odbacivanju svakojakih pseudoegzistentnih oblija dosegao odreene pozitivne rezultate. To je ono to ja nazivam, po Nieu, pojaana ivotna svest. Ne ostaviti na cedilu ivot, ak ni zbog samog ivota. Pribaviti autentian glas. Autentian glas poseduje onaj ko se u sebi obraunao s pseudoegzistencijom. Naravno, biti pisac - Ne priznajem pisanje kao zanimanje. Pisanje nije ni talenat, kao da je neko dobar slikar, klavirista ili deparo. Postoje u logosu snaniji i slabiji ljudi. Ko je u logosu snaniji on je zapravo slabiji, toliko slab da je edan logosa. Nita nije kominije nego kad neko u formular, u rubriku zanimanje upie da je pisac. Snaga u logosu je autentina egzistencija. Zanima me definicija autentine egzistencije. - Autentina egzistencija je ona koja postoji. Za mene postojati znai biti u krizi. Ovaj stav je obavezan od Kjerkegora. Kao da se danas zbilo, jedva da sam bio minuo dvadesetu, kada mi je u biblioteci, ni sam ne znam kako, dola do ruku Kjerkegorova studija Kritika vremena. Nema drutva, nema drave, nema poezije, nema filozofije, nema religije, ono to postoji pokvarena je i lana zbrka. Tano je tako, pomislio sam. Ali to je nekada moralo da zapone. Poeo sam da traim tamnu taku. Proton pseudos, odnosno prvu

la. Tada sam bio u krizi, i od tada nisam iz nje izaao. Otkrio sam da je danas mogue postojati samo ako se kriza prihvati u svoj njenoj celini. Napredovao sam unazad od sredine prolog veka do francuske revolucije, do prosvetiteljstva, do racionalizma, do humanizma, preko srednjeg veka do Grka, do Jevreja, do Egipana, do primitivnih. Svuda sam nalazio krizu, ali je svaka kriza ukazivala na jo dublje vreme. Tamna taka je jo dalje, jo ranije. Poinio sam karakteristino evropsku greku, traio sam tamnu taku izvan sebe, mada je ona bila u meni. Centar krize svako nosi u sebi. Kriza ne znai drugo do biti u krizi, odgovarati, birati, odvajati se, prihvatati. Znai prisustvovati, i ne skrivati se i ne zaglaivati i ne zbijati ale i ne beati nikuda, ni u teoriju, niti u pogled na svet, niti u poeziju, niti u religiju. Prihvatiti znai znati da je tamna taka, prva la u meni samom. Zajedno sa ivotom dat je i med ivota koji svemu prethodi, kao to ataj veli, neobrazloeni i neobrazloivi i neprinueni na obrazloenje praznik, smeh, ples, orgija, koji se podruguju sopstvenom koncu, materijalu, moralu, to je ivotni med koji je tako duboko da ga suze ne doseu. I u tom medu, tamo gde je najslai, i gde je u njemu najvie uivanja, i gde je najgue zlato meda, tamo u sreditu, tamo je ona tamna taka, i u gorkom i munom meteu tamne take, i u osami i strahu noi, patnji i nemiru, tamo gde je najdublje, tamo se nalazi med. Kao to ui tao, u sredini belog je crna taka, u sredini crnog je bela taka. Drevni ljudi su sve to znali. Belo i crno je jedno. Tamna taka i med su jedno. U sreditu ivota smrt i u sreditu smrti ivot i oboje je jedno. Advita, kao to kae hindu kultura. Hen panta einai, kao to pie Heraklit. Geografska situacija - Istona Evropa. Prva od tri stepenice Evrope je Sredozemlje. Ne samo prirodna, nego i duhovna klima. To je orfejski svet. Bivstvo muza. Bezbojna svetlost. Druga je blea, belo-uta svetlost koja se naziva Zapad. Trea je jo maglovitija, ve je zelenkasto-plava, kao da je ispod vode, provincija, Istona Evropa. Nije izvor svetlosti, nego odsjaj. Bitno svojstvo joj se samo po sebi ni ne moe razumeti. Za mene je Istona Evropa Rilke i Kasner, agal, Kandinski, Kle, Bartok, Kafka. U odnosu na oveka Mediterana i Zapada oni su deca zato to su naivni, ali i nezreli. Biti odrastao u prvom redu znai da je ovek ugraen u zajednicu. U Istonoj Evropi nema istinskog socijaliteta, i zbog toga nemamo u ta da se ugradimo, i zbog toga ivmo u labavom prividu, gde nema ni linosti, ni zajednice. Rilke, Kasner, Kle i ostali, budui da nemaju faktine okoline, prisiljeni su da pruaju vie nego to to zapravo mogu. Ova neprilika nigde nije vidljivija nego kod Rusa. Solovjov, Florenski, Merekovski, Berajev, univerzalniji su vie nego to je opravdano i vie nego to je dopustivo, kao i svako istono-evropsko delo, nautrb pojedinosti, egzaktnosti i naroito batine. ovek tu ne vidi nijanse, dela su celovitija, ali i nisu celovita, samo su povrno uraena. ovek je tek odjednom tu, bez bilo kakvih prethodnika (predaka, batine), i lii na siroe, ili na golaa. Nigde ne pripada, nema sledbenika, izvan je ljudske drutvene zbrke, kao to se Francuzi ne mogu zamisliti jedni bez drugih, ovi ovde se ne mogu zamisliti jedni s drugima. Svakome neprekidno preti opasnost propasti. Duhovni poduhvat ima obeleje samovolje, i u ovoj samovolji zaista neto postoji, jer se poduhvat nalazi na granici potpunog besmisla. Ne obraa se Zapadu, jer on sam ulazi u poduhvat, ne obraa se Istoku, jer ovde za njega nema zahteva. Ovde treba primeniti jai glas, ali ono to je ovde jae vie je grubo, neotesano, necivilizovano, sirovo i otuda oslabljeno. Nisam niiji ni potomak, ni predak, ni preduslov, ni drug, ni ogledalo, ni protivnik. Na Zapadu sloenost spoljanjosti civilizacije odgovara jednostavnosti ivota, ovde je spoljanjost jednostavna, ivot je neuveno komplikovan, kao u nekom crnakom selu. Nema organa kod kojega bi se saznale vrednosti, i to je tee nego da se grei, jer se ostaje beznaajan. ovek ovde ivi u zaboravu. Poblie - Jo je tee. U Maarskoj nema astoljublja, nema slavoljublja, jedino postoji individualna realizacija. U odnosu na to nema slave, ak ni glasa, jedino popularnost. Stvar se smesta moe

prepoznati. Slava se ne moe realizovati. Slavu ovek moe imati samo zavisno od moi i imanja. Glas se moe realizovati, ali veinom samo za krupne banknote. Popularnost je dobar prihod u sitniu. Gornji nivo je politika, prema tome oitovanje je urnalistiko, u poeziji, u slikarstvu, u vajarstvu, u filozofiji. Duboko ispod mere prosuivanja, i to je beznaajno ne samo za Evropu, nego i za Maarsku, svejedno je da li postoji ili ne postoji. Kad bi je uklonili, nikome ne bi nedostajala. Okruenje lai je postalo prirodno, i ovde, ako to ovek uzme ozbiljno, moe samo jedno, da neizrecivo pati. Izmeu mirkanja korupcije i aljkavih sekti. Kritika je prituba i negodovanje, najvie psovanje. Najbolji su nevaspitani i ako iz nekoga provali prostakluk, nazovu ga genijem. Veina prihvata stanovite o kojem Dostojevski kae: ritajte me, ritajte, ali mi dajte da jedem. Zato ne govorite o metodama ponienja? - Poelo je na taj nain to je oveku doputeno da govori stojei, i ako je bio u nevolji, mudrovali su ili citirali Jevanelje. To ve pripada prolosti. Psiholoki poniziti oveka znai probuditi u njemu oseanje manje vrednosti. Bitno je da se prekine bratstvo sa ovekom. U poslednje vreme se usavrava tehnika poniavanja. Ako oveka najure, on razmilja kako da to iskoristi u interesu svoje karijere. Samopotovanje je zamrlo. Sve same sluge. Mogue je samo jedno stanovite, ono Simon Veil, koja pie da ovek ne moe da oprosti onome ko ga ponizi, ali treba imati u vidu da se tada ne dogaa ponienje, nego se pojavljuje pravi nivo oveka. Godina 1956? - ta se danas ovde dogaa, znamo. Godinu 1956. je izdala celokupna knjievnost, cela tampa, muzika, slikarstvo, umetnost, drutvo, nauka, politika. Zato su je izdali? Zato to ipak treba iveti. Niko nije smeo da pogine kao radnici i studenti i deca pod ruskim tenkovima. Pesnik, pisac, vajar, muziar, slikar, lekar, profesor, inenjer, ministar, vojnik, seljak, radnik. Jo nikada narod nije bio ovako naputen. Nikakav imetak, glas, mo ne vrede toliko koliko je za sve ovo sada trebalo platiti. Nema ivot te dubine ni uzvienosti koje se ne bi sruile pod ovom izdajom. Posle godinu dana ve su tako iveli kao da se nita dogodilo nije. Kao da u ovom jadnom i korumpiranom, bednom i pokvarenom, neistom i podlom narodu jedanput, jedan jedini put i jedino, na celoj zemlji samo jednom nije zablistala istina, i kao da je odjednom i jednoglasno nisu izrekli svi koji ovde ive, nasuprot dvestostrukoj premoi vlasti. Ko je to izdao, on ve nije jadan i nije podlac i nije korupmiran i nije bedan. ive dalje i pevaju i slikaju i dre besede i poduavaju. Zar se zaista nita nije dogodilo? Ve godinama razmiljam o tome, ako jo ikada istina doe do rei u istoriji, ta li e rei o tom vremenu koje je usledilo posle 1956. godine, o ljudima koji su komponovali muziku, i izlagali slike, i igrali na pozornici, zadovoljno jeli i pili, umesto da su krgutali zubima. Vie je ne-pisati, nego pisati. Umesto da su se povukli pa da kopaju, ili seku drva, slai su im bili karijera i novac. Najpre sam pomislio da e dananja imena ostati samo zato da bi ih ak i posle hiljadu godina pljuvali. Ali isuvie dobro poznajem Maare. Smesta su poeli da izmiljaju opravdanja, poeli su da se saaptavaju o tome koliko pate, dok su trpali u depove zamane sume, muenici koji se goje na gujem peenju. Smem se kladiti da e ih istorija zabeleiti kao martire, taj ugavi i prostaki olo, jedni druge slave, i jedni druge uvode u istoriju, oprezno meu Berenjija i okonaija, Petefija, Bartoka, Contvarija, Aranja i Kemenja, umesto da budu prikazivani u panoptikumu kao uasni primeri: evo onih kojima su bile vanije svilene mane od 1956. godine. Kao da bi se moglo smatrati ivotom to kako oni ive, kao da bi poezija i muzika i drama bili to to oni rade, kao da bi se pod ovim uslovima moglo iveti ba kao u kancelariji ili u fabrici. Naravno, ipak se mora iveti. Veoma teko. Ali ako je jako teko, pa jako je teko. Sakriti se i zautati, prihvatiti se nadniarenja, i stegnuti zube, i ne buniti se, odnosno ba se buniti, i ne poputati, i iveti u prokletom i razjarenom gru, i ne poputati. Gde je danas to ime, izvan zatvora, koje nije prekriveno kalom?

Nema nita sveto to ovaj narod nije obeastio, ni srozao na podlo sredstvo, pa i ono to je meu varvarima ostalo nebeski isto, ovi lukavi divljaci teraju u vidu zanata, a drugo nita i ne znaju. Tamo gde ovek bude ponien, on ve i ne zna drugaije da ivi do za svoj interes, da trai sopstvenu korist, i u njemu nema vie srca, ak i onda ako praznuje, ili ako voli, ili ako se moli (Helderlin). Opravdae ih. Oprae ih, ui e u leksikone, u knjievnost i u istoriju kulture, kao oni koji su ostvarili visoke estetske vrednosti. Kakva li e to istorija biti? Mene to ne zadovoljava. - Koliko puta sam ve ispriao. I u Rusiji se dogodilo ono to i drugde, i svuda gde se odigrala revolucija. Revolucija leviarskog demokratskog bratstva nije umela da se odri, i kao u Atini i u Rimu i u Londonu i u Parizu revolucija demokratskog i oslobodilakog jedinstva pretvorila se u linu diktaturu i despotizam desniarskih privilegija. To se zbilo u Rusiji sa Staljinom. To je ono to se obino ne zna, ak ono za ta se nije smelo znati. U Rusiji je od 1924. godine faizam, odnosno desniarska diktatura, i ona se smesta moe prepoznati, i smesta se moe utvrditi po svim znacima. Leviarska je samo la koja to stanje ini podnoljivim. Ta la je preneta ovamo posle rata, i pedeset i este se protiv te lai podigao narod roen za bi i jaram. Ali u Maarskoj se dogaa uvek isto. Svejedno je kakav je ovde reim. Zbog onih krvavih splaina koje su ovde tekle do pedeset i este, ne moe se boljevizam pozivati na odgovornost, i ono to se od tada zbivalo, ni za to ne odgovara reim. Narod je u ime ljudske pravde ustao protiv boljevizma. Da je revolucija pobedila, ni onda se nita drugo ne bi dogodilo, osim onog to jeste. Istina je da se boljevizam usled revolucije potvrdio kao raspomamljeni nitkovluk, ali se i dalje zbivalo ono to i pre hiljadu godina u Aranjevim Ciganima iz Nadide. Glavni princip: svako eli da zaslui ono to dobija prvog, i pothranjuje takve principe pogleda na svet koji mu osiguravaju platu za sledei mesec. Ne ivimo od rada, nego od lai. Puko prisustvo jednog jedinog ovakvog bia truje ivot hiljada ljudi. Ono to se zbiva u Maarskoj nema nikakve veze sa boljevizmom, kao to ono iz dvadesetih godina nije imalo veze sa hrianskim nacionalizmom, docnije s faizmom. Moje gnuanje prema pokornima bilo je tako snano da ako bih se u principu i saglasio s njima, ni za ta na svetu ne bih stao meu njih, da me sluajno ne pobrkaju s njima. Ovde se nita ne moe svaliti na bele ili na crvene. Sve je bilo naklonjeno nitkovluku, i niega drugog i nije bilo do nitkovluka. Da je revolucija pobedila, ni onda ne bi drugaije bilo, naprotiv. Tada bi bili doli Maari. Ovaj nivo je, meutim, ve odavno za mene nevaei. Faizam-boljevizam je suavanje ljudske egzistencije, kao to je takva i cela politika. Sueni ovek postaje primitivan, zbog toga danas poinjemo da liimo na divljake. Jedino je vano proirivanje oveka. Suavanje donosi srozavanje, proirivanje uzdizanje. Meni je svaka politika premalo. ak mi je i umetnik malo, i pesnik je malo. Malo je njih u svetskoj knjievnosti izdrilalo da budu pesnici. Da sam bio pesnik, propao bih, kao to su i drugi propali u lakoumnim produkcijama. Meni je ak i svetac malo. Istinsku evropsku liniju Evrope, apostola Pavla, Avgustina, Paskala, Niea, egzistencijalnu liniju subjektivnne konfesije hteo sam da poveem s apsolutnom ljudskom batinom, Vedanta-mahajanatao-Kabala-orfika, i hteo sam da konano i neopozivo utemeljim ljudski ivot. I to ne kao teoriju, nego kao faktiki poredak ivota. Zbog toga odravam vezu sa svim namerama koje ele da ostvare duhovne kaste, s pitagorejcima, sa Crkvom, s prerafaelitima, s gregorijancima, protivnik sam svih sekularizacija, kao to su klerikalizam, demokratija, socijalizam. Vidim da je u vama delovao resantiman ivota. Zbog toga to vam nije zadovoljeno astoljublje, svetili ste se drutvu, narodu, teorijama, nauci, imunima, monima. Ali vam je sve to bilo malo. Maksimum resantimana je ako se nezadovoljeno astoljublje u ime neega vieg osveti samom ivotu. - ini mi se da se stvarno tako zbilo. I ne znam postoji li tei sluaj trovanja. Odbaciti samo oveka ili narod ili doba ne govori o posebnoj razjarenosti. ak ni ako ih skupa nagriza. Dokrajio sam. Mislio sam da tamnu taku naem u ivotu. Kao opravdanje prihvatio sam Baderovo odreenje,

tim pre jer ono zaista pokriva stvarnost, da je ivot sam po sebi prazan i nebitan, i nije nita drugo do udnja za sutinom. Ta glad ivota prema sebi samom, koja je karakteristina za Evropu od samog poetka, koja je unitila Grke i Rimljane, upropastila srednji vek, s elementarnom snagom je buknula u novom dobu, da bi konano kulminirala u ljudima kao to su Gete i Nie, i da bi e i udnja za slavom potisnuli sve ostalo. To je za mene bila tamna taka, prvi uzrok svakog kvarea, naravno, u prvom redu u meni, i tu glad sam morao da prosvetlim dok nisam shvatio da nisam ivot, nego sam tamo gde sam vie no ivot, je suis plus que ma vie, kao to veli Gabrijel Marsel, i gde sam vie, to je u meni teina bivstva, i to je ono to odzvanja u svakom mom ivotu, i istovetno je u svakoj mojoj inkarnaciji, i to zbog pukog ivota nita ne smem da rtvujem, jer ko to uini, proigrao je svoje bie. Nai i probuditi i realizovati jezgro ivog bia iza ivota najvee je ostvarenje koje ovek moe dosegnuti. Moe li se to dogoditi i po cenu zatiranja ivota? - Niti se ivot moe porei zbog bivstva, jer onda dospevam tamo gde i srednjovekovna askeza. Niti se bivstvo moe porei zbog ivota, jer u se nai tamo gde je danas ovek. Oba sluaja su pseudo-egzistentna. ivot i bivstvo se mogu razdvojiti samo po cenu lai. Prvi ivi u izmuenom ivotu kao asketa, i uz pomo uasnih samoinkvizitorskih vrlina, laima se prebacuje u blaenstvo. Drugi je u opovrgnutoj spritualnosti i opijen je biolokim uivanjima. Ipak - Vea teina je pala na drugi, jer je on aktuelan. Osnova dananjeg poretka ivota jeste da ovek porekne bie koje je u njemu vie od ivota, i preda ga pukom ivotu. Dajem za ivot neto to je vie od ivota. Savest smesta protestuje. Pokree se optuba i opravdavanje. Najvei deo evropskih teorija su dijalektike lai, u kojima ni optuba ni odbrana nisu istiniti. Sve vie treba lagati. Porast lai ovek moe da podnese samo srozavanjem svoga nivoa egzistencije. Za la je potrebna tama. I u Evropi je la pojaanog proslavljanja ivota po cenu poricanja egzistencije postala iskljuivi trijumf i univerzalni zloin. Onaj u kome ivot trijumfuje veoma je blizu raspada svojih duhovnih sila. ivot u sirovom stanju jeste udnja i glad i nedostatak i e za samom sobom. Taj ivot je spavanje. To je divlji i neoplemenjeni ivot. Hrianski neiskupljen. Po batini neposveen. U oajanju sam bio da se u ivotu ceo svet preobraava u ivot. I duh je ivot. to je vie i uzvienije od ivota izgleda kao da se pretvorilo u ivot, s izuzetkom jedne take. Zaista sve biva vegetativno i organsko i zemaljsko i bioloko i prolazno, ali celo ovo prolazno bie, nedodirnuto spiritualnim bivstvom, nosilac je onoga bia koje je samo izvan ivota. Njegova vrednost i bezvrednost je onolika kolika je intenzivana prisutnost spiritualnog bia, divinalnog subjekta. Ako se ivot prepusti sebi, njegova se glad usmerava na njega samog, on ne vidi drugo do sebe samog, i e ga oarava. Praznina je edna praznine. Glad za ivotom nije ivotna glad, nego glad za glau. Provizorijum, strka, pouda. Lepo, zamamno, sirensko, pokvareno, podlo, fenomenalno, otuno, obmana, jadno, blistavo, nerazumno. Ako ovek samo ivi, nije nita drugo do subegzistentan. Nije pravi ivi stvor. Ako nije kalemljen, ako nije oplemenjen, ako nije iskupljen, ako se nije probudio. Subegzistentni ovek ivi ispod stvarne ivotne linije. Za njega nema duha, nema istine, kao da je samo dopola roen, luta srozan u ivot koji ne ivi, i veliki deo stvari za njega je nevaei. Normalno stanje subegzistentnog oveka jeste resantiman (ivotna zavidljivost). Prepun je instinkata koji svoj cilj postiu na taj nain to pokreu podzemlje. Zavist, otrov, mrnja, osveta. Ipak, ta je to kada ovek kae ivot? - e, urba, udnja, nebitnost, prolaznost, promena, praznina, prelaz, nita koje guta sebe sama, to je njegova nitavnost i njegova nebitnost, to je njegova vrednost, to je njegova dubina, to je njegovo bogatstvo, to je njegova lepota. On je jednom i nikad vie, i on je sada, uvek poslednji trenutak, i neponovljiv i neproduiv. On je nenadoknadivo jednom, i ovde u ovoj prolaznosti neprolazan, u ovom

jednom on je opti i veiti. Njegova telesnost je mlaka, njegov miris je jasmin, njegova materijalnost je kadifena. Odjednom prolazi i nestaje ono to je neprolazno i besmrtno. Nema ga. I u toj propasti veito ostaje u svojoj vekovenosti ukusa meda. to je istinski ivot veno je, kao to su Grci govorili, poput Arijadne koja je kao stajaa zvezda dospela na nebo i tamo je milionima godina, kao Orion i Andromeda i Persej i kako Nie kae, ivot, ako je pravi, veni, tiefe, tiefe Ewigkeit. Jedina neprolaznost. Paskal kae da je priroda kopija venoga. ivot odgovara onome to je bivstvo, provala onoga to je u neprolaznosti obelisk i piramida i katedrala. Kao to Heraklit ui, neprekidna promena i veiti logos sa svojim nepromenljivim svetom jedno je. Kao to je hindu kultura zapisala, maja koja zasenjuje i rastae se istovetna je s besmrtnim atmanom. Pitanje, koje ve odavno elim da postavim, jeste kako je mogue da od izvesnog vremena svaki ovek zdrave pameti, u kome ivi intelektualna istota, zauzima stav protiv onoga to se zbiva, i suprotstavlja se nauci, umetnosti i politici i ivotnom poretku, i opozicija je svemu to postoji? - Jedno objanjenje je teorija gvozdenog doba batine, hindu kalijuga. Genon veli da je njena zavrna faza zapoela oko estote godine pre Hrista, i nezaustavivo napreduje prema konanom raspadu oveka i zemlje i sveta. Svi znaci na to navode, ovekovo duhovno srozavanje, neuveno mnoenje naroda, eksploatacija prirodnih sila, propadanje drava, i ve stabilni i permanentni rat. Drugo objanjenje je da je u oveka na poetku posaeno seme, ak je roeno s njim, zlatnog doba i raja i da je uspostavljanje potpunog i visokog ivota (realizacija Boije drave) nepobediva mo. Put realizacije zlatnog doba je negativan. to znai da su redom iskuane sve mogunosti i svaki pokuaj, koji nije potpomagao ostvarenje zlatnog doba, redom je propadao. Svaki pokuaj mora da propadne, na koncu e ostati jedan jedini koji treba ostvariti. Moje carstvo grade moji neprijatelji, kae Gospod. Ne ele. Niko ne eli. Boje ga se i uasavaju. Ali sve ovako kako jeste doivelo je slom, i odbaeno je sve to nije istinsko bie. Na koncu e se morati ostvariti pravo. Fakat je da je danas na zemlji sve negativno i zloin i nitkovluk, kal i tama, izuzev jednog, onog jednog koje je suprotstavljeno sa celinom ivotnog poretka sveta. Zbog toga je danas svakovrsni takozvani optimistiki zloin i poputanje lai, svaki sporazum s naukom, s politikom, s moralom, s religijom - svetogre. Mogue je jedno jedino stanovite, suprotstaviti se i odbaciti i osuditi, izuzev intelektualne istote koja od svega ovoga ne prihvata nita. Svako cerekanje je bezobrazluk i izdaja. Verodostojna egzistencija: suprotstavljanje. Reavanje svetske krize nije istorijsko pitanje. Glupost je pretpostaviti da emo se lepo razvijati sve dok se sve ne razrei. Kriza postoji zato to se ne realizuje osnovno ljudsko stanovite. Udaljili smo se od istine. Realizacija je jedan jedini tren. Presudni tren celokupnog oveanstva. To je ono to sam traio. U mom ivotu, tako siromanom spoljnim rezultatima, probuena osveta i zavist, razjarenost i otrov prinudili su me da svoju slavu traim na onom mestu gde se moe nai konanost ivota. Zbog toga sam morao da poveem ono to je Evropa ivela - Avgustin, Paskal, Nie - s onim to je u svetu uvek postojalo, poev od zaela, Vedanta, mahajana, Kabala, sufi, tao, orfika. Niko i nita ne moe izostati. Ono to kaem ne treba da se pojavi u knjigama, nego da se realizuje u radionici i u kuhinji i u postelji i u vinogradima. Danas ne postoji nita drugo do suprotstavljanje bez ostatka. Ko popusti, sumnjiv je. Ko neto prihvati, on je podmitljiv, i poinie zloin. To je ono to se ve ne moe razumeti evropskim pojmovima, i ne moe se drugaije ostvariti, osim ako se otkrije osnovno gledite, ljudski status absolutus, svete knjige. ta ste od toga do sada postigli? - One godine koje sam do sada proveo smatram samo prvim ednim snalaenjem. Drugaije i nije mogue, jer osnova, sistem i kola nedostaju, to na zapadnim stranama postoji, ali je tamo duh meki, i korupcija vea. Sebe smatram uenikom. Neophodno bi mi bilo dvadeset, moda etrdeset godina da

u veim bibliotekama sveta izradim svoj plan rada. Trebalo bi jo i da nauim nekoliko jezika, a vie njih da usavrim. Bar bi trebalo u krupnim potezima da se pozabavim kineskim, japanskim, toltekim, persijskim, egipatskim, arapskim, s vie crnakih i indijanskih i australijskih nareja. Svaki jezik zna neto to zna samo on, niko sem njega. Temeljno i konano bi trebalo da nauim sanskrt, hebrejski i grki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota traio bih odreene tragove, bez ulaenja u pojedinosti. Zatim bi usledilo samo uenje. Za to bi namenio sto pedeset godina, i mislim da bi dnevno morao da radim po deset sati kako bih bio pripremljen. Odmor su klavir, galerije i kupanje u moru. Neophodno bi mi bilo pedeset godina za putovanja, i to ne tako da na jednom mestu ostanem tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se ve usudio da druge uim, jer bi bilo bar neto to bih pouzdano znao. Nesavestan je ko tako ne radi. Uio bih petnaestdvadeset mladia, koje bih ja sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da se proveri da li su se moje misli pokazale uspenim, ili nisu. Ve bih se oseao dovoljno sigurnim da formuliem svoje delo. U mojoj etiristotoj godini zapoela bi realizacija dela uz pomo uenika. Nitavno je onih ezdeset-sedamdeset godina, to stoje na raspolaganju oveku da bi razvio svoje duhovne snage. Vie puta sam posezao za raunicom, i video sam da i pod povoljnim uslovima ovo neto vreme ne iznosi vie od dva-tri sata dnevno, odnosno ukupno pet godina. Zbog toga ne iznenauje da ono to se obino uradi za to vreme jeste diletantizam. Zbrzana dela, nasilni postupci, nezasnovane misli, prenagljeni i samovoljni sistemi. Za to vreme ovek nita ne ume da naui ozbiljno, ak ni da postavi pitanja, ne vidi uzajamne veze, vie ih samo izmisli, ini glupe greke. Mogue je da je to jedan od razloga to oni koji su se smatrali ozbiljnima nisu nainili sistem, i ak su se uvali i od krupnih dela. Umetnost, religije, drave, nauka improvizacije koje nisu do kraja domiljene. U svakom pitanju zadravam za sebe pravo na da i na ne u vreme kada sam ve upoznao stvar. Sada ni ne znam, niti ne ne znam. Uim. Izrada takvog ivotnog poretka koji oveanstvo moe da prihvati i da ostvari bez poricanja svakog pozitivnog rezultata. Nema vie razjarenosti. ivot koji je pretrpeo poraz postigao je ove unutarnje rezultate. Ima li smisla ova vivisekcija? - Ne umem drugaije da se branim od svoje egolatrije. Na onom stepenu lai, na kojem sam proveo veliki deo ivota, odbacio sam naivnu i ubilaku sebinost. Visok stepen lai sam dosegao na taj nain to sam otkrio lai sveta, u meuvremenu sam u pozadini, podmuklo budio prema sebi samom onu uvijenu sumnju da sam se ja oistio od te lai. Moja egolatrija, velianje idola Ja, budi i odrava veru prema samom sebi, zato sve i ovde odbacuje jer ivi u istini. Sebinost nije samoljublje. Naprotiv. Nisam voleo sebe, nego sam iveo u samooboavanju, u meuvremenu sam svakoga, u prvom redu samog sebe varao time da u meni nema nikakvog idola. Za odbranu ovakve lai visokog reda treba pribaviti kolosalno znanje. Prikupio sam ga. iveo sam u spletu oboavanja idola i strategije lai koja je nastala za odbranu idola, i moje znaenje je bilo to sam lagao iz vee dubine nego svi koje sam poznavao, i ako sam imao razloga za prezir, onda je to bio taj to sam potcenjivao one koji su zastajali na niem stepenu lai i zadovoljavali se primitivnijim nivoima. Potenije sam prezirao jer su bili prozirniji. Znam da nema znaaja ona nedvosmislena injenica to moja ni blia, ni dalja okolina nije doputala da budem ja sam, i nisam imao naina da realizujem istinu svoga bia. Ne bi bilo asno kad bih se na sve to pozivao, jer je ta situacija svima bila dana. Niko nije doprineo da zadobijem istinu svoga ljudskog bia. Ali to nije opravdanje. Energiju koju sam upotrebljavao za la mogao sam da upotrebim i za istinu. Sebinost nije samoljublje, nego udna ludost, nezavisna i od instinkta, i od smisla, sastavljena vie od infernalnog, od straha, kukaviluka, oaja, oholosti, ali naroito od fiks-ideja, i sebinost iskljuuje samoljublje. Ako ovek voli samog sebe, ve je u dobitku, jer ume da voli. Paskal kae, ljudi se po svojoj prirodi meusobno mrze. Treba dodati, u prvom redu

sami sebe? Nema specifinijeg ludila nego kao kada mrzim istinu. ta smatrate najveim nedostatkom vaeg ivota? - Odnosno ta je to zbog ega treba da se vratim, ponovo da se otelotvorim? Kako bi to bilo zgodno. ovek se javlja u novoj inkarnaciji kako bi nadoknadio proputeno. Misao o ponovnom otelotvorenju nikada nisam umeo da shvatim drugaije do kao poreenje. U prenesenom smislu znai neto to ne razumem. Ipak, ako bih se ponovo inkarnirao? Veoma kasno sam razumeo ta je ono u emu su neizmerno vie iznad mene jednostavni mali ljudi. Znaju neto to ja ne znam. U njihovom biu postoji sjaj koji meni nedostaje. Blii su najviem, i u odnosu na njih tako sam malen sa svim svojim pribranim uzvienostima. U prvom redu ne mislim na svece u kojima je tako mnogo sakralnog i tronutog licemerja, ali ni na majke koje glupo i manijakalno vebaju talenat majinstva. Postoji jedna vrsta bezbrinog smeka koji viam na licima samo onih koji vole. Lao Ce kae da je najpouzdanije mesto ako ovek sebe obezbeuje ljubavlju. To znam. Postoji onaj ko me uva i pod ijim krilima mogu smireno da se smeim. Ali postoji jedan smeak koji je vie od toga, pripada onome ko sam voli. Slavoljublje je jedna vrsta oaja, kau. Oaj pak znai nedostatak ljubavi. Zbog toga su strka i ovek kao strela ispaljena u no. To rajsko lice, lice koje voli, bez straha i brige, bez odbrane i taktike i strategije. Bez sebinosti, koju tako duboko prezirem, ali preko koje sebe ne mogu da prevedem. Ne znam da ostvarim ono to to ini suvinim. Neisto Ja to i ne moe da razume. Razumem, ali samo razumem i klanjam se pred njim. Ljubav nije bezuslovno rtva. Ali bilo ta da ini, pretvara se u ljubav. Istovremeno je i znam i ne znam, obaveten sam o njenom prisustvu, ali u meni ne ume da oivi. Postoji neko iz ijeg bia rajska toplina zrai. Nita upadljivo, nikakvo strahovanje, najprostije to postoji, i dok je nisam razumeo, nita nisam znao. Razumem. Sve razumeti. Kau, nema razreenja velikih egzistencijalnih pitanja. Jedino je mogue prevazii ih razvojem. To je vii nivo, gde se pitanje stapa s drugim, i postaje njegov deo. Dugo sam to verovao. Sada znam da postoji reenje bez ostatka, svako pitanje je razreenje bez manjka. Mislim, zbog toga treba da se vratim.

Metapoezis
Poezis znai majstorska delatnost, a Grci su tom reju oznaavali rad umetnika. Poezis je ona aktivnost koja se ne odnosi neposredno na bioloki ivot, nego prevazilazi celishodno dranje u prihvaenoj borbi za egzistenciju. U onome to je poetino ima nekog vika, a taj viak je ono to je vano. U onome to umetnost ini ne samo da ima idealiteta, nego upravo kao da je smisao delatnosti ovaj idealitet. Otuda majstorska delatnost stvaranja umetnika nije ono to je ovek, ve ono to je iznad oveka, i nije ono to je ivot, ve ono to je vie od ivota, i ne ono to je priroda, ve ono to je vie od prirode. Ono to je umetniko nije samo majstorsko ostvarenje, ve majstorsko ostvarenje onoga u emu se ispoljava viak bivstva, kako to Nie kae, ne Schpfung, ve berschpfung (ne stvaranje, ve stvaranje iznad sebe sama), odnosno ne poezis, ve metapoezis. Izgleda da ovo metapoetiko dranje predstavlja karakternu crtu distinkcije celokupnog ovekovog bivstva. Treba odmah dodati da je misao o potpunom interesu i korisnosti svake aktivnosti unutar ljudskog postojanja fantazam, sasvim pouzdano fantazam nekoga koji nikada nije video ta ovek radi kada kopa ili bere pasulj, ili krpi rublje, ili pee slaninicu, i nije video da svaki pokret svakog oveka karakterie potpuno otvoreni cilj, da to bude dobro, to opet odgovara nameri ugraenoj u ovekovo bivstvo da postie meru koja daleko nadmauje takozvanu praktinu svrsishodnost. U ovekovom bivstvu ne postoji praktina aktivnost koja je potpuno usmerena na korisnost. Ona je odreeni idealitet, koji je u delatnosti umetnika apsolutan, nalazi se i u tome kako neko mea zaprku. ovek radi neto da bi bilo ono ega jo nema: da se ostvari neto to je nepostojee i nalazi se samo u ovekovom idealu, neto to je u odnosu na prirodu viak, jer nije iz fizikog sveta, nego iza njega, i nije bioloki ivot (sa stanovita bioloke delatnosti ivota nije ni shvatljiv), ve proima bioloki ivot i uzdie ivot iznad njega samog. Ovaj ljudski in ipak nije individualan i izolovan i preputen sam sebi, on je karakterna oznaka svevremenog ljudskog poretka ivota. Nikada nije puko odravanje ivota, ve uvek i u svakom sluaju i bez izuzetka od svega vie. Ljudsku delatnost u borbi za opstanak ne karakterie korisna svrsishodnost, ve smisao. A smisao je u tome to u ljudskoj delatnosti sledi neki sveukupni ljudski red, koji ovde ne postoji, nego eka da bude ostvaren. Umetnost je onaj oblik ljudskog metapoetikog dranja koji potpuno ignorie korisnu svrsishodnost u borbi za opstanak i svojom delatnou nita drugo i ne eli do da ostvari red smisla, da izgradi takvo ureenje egzistencije koje odgovara njegovom ukusu i potrebama i vrednostima i zahtevima. Metapoezis nije pod znakom ideja, ve pod znakom vita nuova. Umetnost ne sledi ideje, ve ostvaruje ovekov apsolutni i konani i potpuni ivot. Vita nuova nije realitet; vita nuova je istinskija od realiteta. Onaj koji bira samog sebe, bira ivot, prirodu i svet, on moe iveti u stvarnosti, ali je to tek slepa produktivnost, taj ovek samo veba svoj talenat. Onaj koji bira samog sebe, bira samo ogledalo i ostaje daleko od istine. Lontana come in uno specchio, daleko kao u ogledalu. Umetnost polazi od toga da ovekovo bie nema objekt koji bi imao odgovarajuu potpunu vrednost. Umetnost je ona delatnost koja stvara svet potpune vrednosti koji odgovara ljudskom bivstvu. To je metapoezis. Metapoetiki svet nije realan, nego hiperrealan. Sadraj metapoezisa je postojea koncepcija koja je svakom data zajedno s egzistencijom i nalazi se u ljudskoj egzistenciji, koncepcija o konanom obliku i ureenju ovekovog bivstva. Ljudski hiperrealitet je sistem sa osobenim zakonitostima koji je u svakoj umetnosti isti: stil, ritam, proporcija, mera, hijerarhija i poredak bitnih vrednosti. A osobenost je pak sledea: ljudsko bie se osea dobro jedino u prirodi uzdignutoj do umetnosti, ali samo onda ako je priroda u potpunosti izdvojena iz kruga prirode i metapoetiki preobraena za oveka. Nije nam dobro u prirodi, nego u umetnosti. Ali je udno, kao da je i sama priroda potpuno spremna za ivot samo u tom sluaju, i onda osea sebe ako je ovek umetnikim bivstvom uzdigne

do sebe. Ovo nema nikave veze s onim to se uopteno naziva kulturom. Ono to kultura ini, to je veim svojim delom samo korisno i svrsishodno, a u kulturi priroda (kao i ovek) uglavnom pati. Metapoetiki preobraena priroda je osloboena i srena, to je vie umetnika, tim je srenija. Kako moe biti srena jedna kineska vaza, ili peruanska izatkanica, mramor na kapitelu Partenona u Atini! Smetanje u svoj konani dom iva je elja i u zrncetu peska. Cela zemlja udi za vita nuovom, jer nema oblutka koji ne bi eleo ivot potpune vrednosti. Metapoezis je kada ovek ne izraava sebe, nego stvara ona: to je od njega vie: umetnost, kada ovek sebe uzdie iznad sebe. Samo tako se ostvaruje njegovo bivstvo. I priroda oekuje od ovekove umetnosti da je on uzdigne do sebe u vita nuova.

alabrak Gospoda Boga

Jun je crveni mesec. Kao to je maj zelen i avgust zlatno ut. U junu cvetaju bulke. Crveni Duhovi, kada se Sveti Duh pojavljuje na zemlji u obliju crvenog plamenog jezika. Mesec crvenog voa, trenje, vinje, jagode, maline, ribizle. I tome se ne moe dovoljno nauditi, to nije poudno i podivljalo crveno. U ovom vou nema nieg izazovnog, naprotiv, sve sam smeh. Vedro je to i deje crveno, boja prvih plodova godine. U junu treba jesti. Otprilike na pola kilograma potpuno zrelih jagoda treba uzeti 150 grama eera u prahu. Opte je miljenje da je voe i eer najbolje rasporediti po slojevima, i jagode malko prignjeiti, samo da bi vie soka pustile. Kad je to spremno, treba sve preliti s dvesta grama pavlake. Koliina moe biti malo vea ili manja, prema ukusu. Treba se suzdravati od preterivanja. Mnogi daju prednost skorupu, ali oni ne razumeju sutinu jela. Jun nije mesec proet eerom, nego mesec neno sveeg i blago kiselkastog voa. Pogrena je primena skorupa. Kasnije, krajem meseca doputena je ve njegova upotreba uz umske jagode, a postoje i oni koji s malinama, naroito uz svei kompot od malina, pripremljen sa sutlijaem, nisu u stanju da jedu nita drugo osim skorupa. To je u redu. Ali skorup s jagodama upuuje na pogrean ukus. Pogrean ukus vodi pogrenom vrednovanju, a ono pogrenom nainu ivota, zbog toga tako neto treba izbegavati. Moe se staviti sloj jagoda, pa sloj eera i sloj pavlake jedan iznad drugog, i voe tek da se malko nane. Drugi ostavljaju celo voe i pavlaku stavljaju na vrh kako bi curila, rastopila eer i izvukla sok iz jagoda. Na dnu posude skupi se napitak ruiaste boje i najispravnije je ako ga ovek, poto je pojeo jagode, uzme onakvog kakav je, ne jedui ga kaikom, nego ga popije. To je savren zavretak alabrka. Greni ovek jagode s pavlakom stavlja u friider i neprirodno ih rashladi. Protiv toga se najodlunije mora protestovati. Ispod odreene temperature voe gubi od svoga ukusa isto kao i vino. Prava mera je hladovina podruma, ili to je isto to, ovek posudu - zapravo idelna je keramika posuda, metalnu treba odbaciti - moe da spusti u bunar i da je ostavi nekoliko sati. Najbolje je jagode pripremati od sveeg jutarnjeg branja pre podne oko deset sati, i uvati ih na hladnom do popodne do tri, pola etiri. Jer klasino vreme za jedenje jagoda s pavlakom jeste kada podnevna toplota malo popusti i vazduh postane laki, odnosno oko pola etiri. Kada se Gospod Bog probudi posle dremuckanja nakon ruka, tada jede jagode za alabrak. Postave se na senovitu terasu, iznad stola se navila grana oraha, tu on jede malom kaikom, pre nego to opet krene u vinograd. Jer ako neko ne zna, Gospod Bog obavlja rad najvieg reda na svetu, odnosno on je vinogradar. Posle alabrka, smirena stomaka i raspoloenja, zadene rafiju za pojas, stavi makaze u dep, uzme motiku i krene meu okote, da bi posekao nepravilne lastare, povezao loze koje su se izvukle, i gde naie na korov, on ga iskopa.

Klanjanje pred preporodom

Ova misao je sasvim lina, i ne mogu ni da zamislim koliko je drugi mogu slediti. Iz dana u dan se esto susreem s neim to ne razumem, i to me nerazumevanje obespokojava, jer se razumevanje i zatvara i sklanja ispred tog neeg, a istovremeno ga zahteva. U svakom sluaju zna neto to ja ne znam. Ne govori o njemu i ne moe se navesti na ispovest. Budui da sa svoje strane ivi u neprijatnom neznanju, sve to ini neuveno je dosledno, naroito u svojoj nedoslednosti, ali od sebe nikada ne odstupa. Svi znaci govore da sebe ne poznaje isto onako kao to ga ni ja ne poznajem, a za to nema ni mogunosti, i svoju nerazumljivost smatra samu po sebi razumljivom. Oslanjam se na dve opaske. Jedna je Nieova, on kae da je ena ono to je u ovekovom ivotu spavanje. Autora druge opaske ne znam, navodi je beznaajna knjiga, ne znam od kuda. Veli da ena u braku preporodi mukarca. Iz jedne od mnogih perspektiva, svet je otelotvoren u linost iz gomile bezlinih sila. Linosti ljudi, ivotinja, biljaka, minerala, atoma, gde je na niskom stepenu linost zaista neznatna, dok na gornjem stepenu znai svest dostojnu panje i sposobnost (slobodu) opredeljivanja. Jer od vremena teorije kvanta znamo da se sloboda nesumnjivo moe konstatovati na odreenom stepenu i u fizikim telima. Vie filozofskih pravaca tvrdi da je jedinstvo gomile bezlinih sila i otelotvorenje u linost privremeno i prolazno, i da e se raspasti zajedno sa okonanjem ivota. Na istoku je takav pravac sankhja ili budizam, na zapadu prirodne nauke. Drugo shvatanje tvrdi da je linost preegzistentna, i da e se odrati i posle konca ivota. To se uenje vie odnosi na religiju i metafiziku. Na osnovu onoga to sam uglavnom nauio iz svetih knjiga mislim da mukarac sabira u sebi bezline stvaralake sile. To je batina. ensko bie, kao to to kazuje Vedanta, Tora, tao, sankhja, privlai u sebe bezline snage obnove, i otelotvorenje je preporoda bezlinih sila. Zato Nie moe da kae da ena u ivotu oveanstva igra istu ulogu kao i spavanje. ovek se za to vreme preporodi. Zbog toga nepoznati autor kae: kad se u braku spoji mukarac sa enom, ena ponovo raa mukarca, jer on uestvuje u silama obnove. Vanredna prednost ove misli jeste to je jedno od optih mesta, i nema u njoj nita izvorno. Stvaranje je jednokratno oitovanje snage, ujedno i zauvek sreivanje buknulih moi sveta. Stvaranje je jedno i okonano. Svet, meutim, ne samo da je gotov, nego u toj svojoj okonanosti se ponovo raa u svakom trenu. Druga polovina sveta je neprekidno oitovanje sila preporoda. Stvaranje i obnavljanje, to je dvoje, i to je jedno. U svakom sluaju neobino je da ono to Heraklit kae o svetu koliko se to slae s ovim dvojstvom, odnosno jedinstvom snaga maskulina i feminina. Svet je neprekidno isti i u svakom trenu drugaiji. Vatra bukne s merom i s merom se gasi. Opstoji i od poetka je istovetno ono to gori u veitoj promeni. Svet se mora stvoriti, i svet se neprekidno mora obnavljati. Ako ovek domilja neto do apsolutnih granica smisla, uvek se susree s Heraklitom. Sa svim ovim psihologija nema nikakve veze. Nema veze ni biologija. To je metafizika, na kojoj poivaju psihologije i biologija, i metafizika je njihov smisao. Sve to je analogno sa enskim biem ima svojstvo obnove. Zato priroda u jesen zamire da bi se u prolee mogla obnoviti. Mesec opada zato da bi mogao rasti. Sunce zalazi zato da bi moglo izai. Smrt postoji zato da bi bilo raanja. Prema svetim knjigama to je maja ili prakriti ili teh ili jin ili kali. Dolazi novo, i uvek novo. udna je to arolija, od koje dobijamo nesvesticu, ali iz nje mukarac moe da vidi, ena nikada. Iz preporoda se ena ne budi, jer sama sebe ne poznaje, nema ni zahteva da se upozna, ak i protestuje protiv toga. ena je nesvesna same sebe, i takva hoe i da ostane. Recimo, refleksija ene je ogledalo. Ogledalo je, pak, najvea arolija, u njemu nema samospoznaje, jedino zanos sobom. Ono to nazivamo enskom lepotom verovatno i ne lii na istinsku lepotu. Lepota ene je bogatstvo i divota ivota koji nije ostvaren u svetu. Zato i jeste uzbudljiv, jer je tek obeanje.

Veinom se neto od njega jedva i realizuje. Istinska lepota postoji sama za sebe. enska lepota je zbog obnove. Ne mogu da je odvojim od delovanja koje ini, kao to i nije mogue. Nije lepa, nego neodoljiva. Bez toga je stvaranje nemono i nevaee. Ova vatra i uzbuenje dokaz su da ne postoji samo bivstvo, nego i ivot, ne samo konstantnost, nego i promene, ne samo lepota, nego i arolija. Sankhja prirodu i promene i ivot naziva igraicom. Zato fenomenalna definicija Antala Serba da je apsolutna ena nadtelesno telo nije vaea. ena se ak mnogo manje moe identifikovati sa svojom telesnou nego mukarac. Telesnost pripada svetu stvaranja. ena je pre odea, naravno, odea onako kako je ona tumai, odea igraice, kako Alen kae: istinska ena nije razodenuta, nego odenuta ena. Odea koja je latica cveta. Moda koja se neprekidno obnavlja, opsena, igra, uloga - suvereno su carstvo ene gde se oituju snage obnove. Ali ena nikada sebe nije pobrkala sa svojom telesnou, i njena tatina je zato istinska tatina, jer telo za nju nije ja, nego delo. Sve to je u vezi s telesnim za enu je ritualno, puder, boja, kozmetika, ali nita toliko koliko kosa, ta apsolutna simbolika neprekidnog porasta. Veita tema vajara i slikara je obnovljena ena koja izlazi iz kupatila. Obnavlja se svake etiri sedmice. Grki mit veli da je Hera svake godine ponovo dobijala nevinost. Treba misliti da ena ni izdaleka nije ono koncentrovano erotino bie kakvim ga predstavlja psihologija i biologija i loa poezija. Ne zavisi preporod od erotike, nego erotika od preporoda. ena je srazmerno esto neerotska, ak antierotska. Jer je istina da je odnos majke i dece erotski, i kuvanje, domazluk, briga o porodici se ne mogu zamisliti bez erosa. Ali, i u ovoj stvari je presudan, kao i u celokupnom ljudskom ivotu, ideal besmrtnosti. Ideal besmrtnosti je ona podsvesna misao koja proima celokupnog oveka od momenta zaea i upravlja njime. Mukarac je besmrtan u stvorenom svetu. ena u svom preporodu. Majka, ljubavnica, supruga, muza, mudrost (sofija, hohma), igraica, arolija, lepota, telo, nadtelesno telo, objavljenje preporaanja. Stvaranje stoji naspram niega, jer svako stvaranje je stvaranje od nita. ena ne zna ta je to nita. ena stoji nasuprot haosu, otuda uzdie svet kako bi ga preporodila. Otuda je opasnost za mukarca zaglibljivanje u nita, to je neplodnost; opasnost za enu je zabludelost u haosu, to je demonsko. Crna i avolska igraica koja ne preporaa, nego unitava, jeste indijska Kali. Stvaranje ima neto to samo ono poseduje, samo i jedino, ima ime. Obnova je bezimena, zbog toga je ena prolee, rast meseca, miris, odea, igra, pesma, cvet, ak i onda ako je duhovna obnova i ponovno raanje u znanju i mudrosti. Besmrtnost u preporaanju, ne kada ena posluje, nego kada sanja. Simon Veil kae da ovek kada jede ne hrani samo sebe samog, nego i sve generacije koje za njim slede. Ova misao je pre svega tana, ali spada meu malobrojne misli koje je samo ena mogla izrei, jer potie iz enskog znanja.

Besi
(igaljevizam) Besi je delo Dostojevskog u kojem autor samog sebe oponaa, ali verovatno ne zato to mu je opala inspiracija, nego zbog neega drugog. Kod manjih je to uobiajena stvar, ali se dogaa i velikim majstorima. On se ne zadovoljava time da jednostavno bude Rus, nego poinje da se rusifikuje, kao to to na drugi nain radi u Ponienima i Mladiu. Ponaa se kao da je sopstveni epigon. Besi znae isto to i avoli ili opsednuti ili razjareni, u svakom sluaju oni u kojima besne demonske sile.1 Razruiti temelj ljudske zajednice neophodno je da se ovek preobrazi u podlu, gnusnu, plaljivu, surovu ivotinju, i da se navikne na sveu krv. - Potpaljivati, vriti muka ubistva, denuncirati, lagati, stvarati legende -, dopustiti pijanstvo, klevete, bludnienje bie neophodno da se odrubi nekoliko stotina miliona glava -, razoriti stara vremena a da na njihovo mesto ne dou nova. Ve u samim Rusima ima neke osloboenosti. U odnosu na Evropu u svakom sluaju mnogo je manje paraliuih principa. Ne toliko uvianje gluposti svakovrsnih delatnosti, mnogo vie onaj visoki cinizam, onaj izazovni i drski ton kojim se to formulie tako da to ima snagu kao huljenje. Svako zasluuje kiobran, veli Dostojevski, i time smo odredili minimum ljudskih prava. Eto, kakva formulacija dostojna divljenja koja pored evropskih idealizama zvui kao blasfemija. To je ono rusifikovanje to se dopada bigotnom ateizmu fanatinih sekti. Potpirivaemo pobunu, ali najkrai put za to: preplaviti zemlju ateizmom. U poslednje vreme samo Rusi umeju da poine greh, ostali jedino prave gluposti. Naravno, poiniti greh moe samo religiozan ovek, a za greh znati: prilino je stepen religije. Ovaj greh je svestan i provokativan, zapravo je glup, ali je religija na presudnim takama uvek glupa, i to je njena snaga. To je program svesnog zloina koji je agresivan i skandalozan. U oveku on dirne neto pa se odjednom prestravi i odobrava, odobrava radikalnu iskrenost, i prestravljuje se od toga u kakvu podlost vodi to dobro. Svesno poinjen greh zapravo je stav vernika, vera koju on izrie: ka cilju u ivotu ne vodi dobro, nego zlo. E pa, inimo zlo. Budimo zloinci. Krupan moderni dogaaj jeste da greh vie nije bolest, nije ludilo, nije izvitoperenost ni organska nesavrenost, nego je stvarno greh, i ne moe se zabauriti nikakvim biologizmom ni psihologijom ni moralom. Greh je zaista ono to religija kae, odnosno kaljenje i gnusoba ljudske linosti. Kod Rusa je to utoliko vie to su oni i u tome samodopadljivi, i razmeu se kao da je to posebna istaknutost, bestidnost, i psujui uz to pokazuju, recimo, pljuvanjem Bogu u lice. Ova neuvena sloboda vie se ne brine za smisao, nego se s uivanjem utapa, kao da je opijena grehom, u kaljanje instinkta Boga i ljubavi prema oveku (Bog Rusa je ve uzmakao pred rakijetinom.) Dostojevski je opsednutost kao svetski program izloio u jednom od svojih likova, u uenju igaljeva. igaljev je otkrio jednakost, kae. Teorije Platona i Mora i Furnijea, i ostalih utopista puka su sentimentalnost u odnosu na njega. Ako se igaljevizam ostvari, onda svako e posmatrati druge, i obavezan je da o njima podnosi dostave - , svi su robovi, ali su u ropstvu jednaki - , prvo to treba uiniti jeste da se na nii nivo postave obrazovanje, nauka, talenat izuzetni talenti nisu potrebni ,im postoji porodica, ljubav, talenat, smesta se javlja elja za vlasnitvom -, elje emo istrebiti , robovi su obavezni da budu jednaki jedna desetina raspolae slobodom i neogranienom moi, ostali gube svoju individualnost, ive u drevnoj nevinosti, u rajskom stanju, kao krdo, i moraju da rade -, bez despotizma nikada nije bilo slobode, ni jednakosti -, igaljev je poao od najneogranienije slobode, i dospeo u najneogranieniji despotizam. Naravno u praksi se to realizuje na taj nain to svi bez izuzetka uz izbezumljeni napor hoe da pripadaju onoj jednoj desetini, zbog toga vre izdaje, prevare, nitkovluke, prijave, jedino da bi

pripadali toj grupi odriu se smisla i istine i ponosa (danas vie niko ne ivi svojim umom). Razume se katkada je potrebna promena. Svakih trideset godina oni poinju da unitavaju jedni druge, samo da im ne bi dosadila jednolinost. Dosada je aristokratsko oseanje, a to ne sme da se rairi. igaljevizam se ostvario, uspeo je preko oekivanja, praviti se Rus bilo je mnogo uspenije nego to bi bilo, na primer, ostati jednostavno Rus. Sada je svako prinuen da to uvidi otprilike sto godina posle njegovog nastanka. Samo na jednom mestu mu je neophodna dopuna, treba probuditi i budnim odrati uverenje: najvie dobro je ivot - ivot je jedino dobro, - nita nije vee i vie - odnosno treba utvrditi veru ivota koja se s oduevljenom suludou dri prolaznosti, valera ivotinjskog ivota, pomamno ratuje protiv besmrtnosti i nadivotnih vrednosti i misli o drugom svetu. Jer ako je ovek zatvoren u ovaj isti i prazni ivot, u ovaj ivot koji traje jednu godinu, ili pet minuta, i kao da su nadivotne sile iskljuene (ako ga pretvore u racionalistu, ili ateistu), u njemu e se bezuslovno razviti ivotna glad, za rakiju i za cigarete, za salamu i za sendvie poinie proneveru i prevaru i izdaju, i oseae se obaveznim da bude podao i nepoten i nizak, i sve koji mu stoje na putu pogazie, za jo pet minuta, za jo jedan sendvi i za jedan sladoled. Raun je dobar. Da bi se razorio temelj ljudske zajednice, a da potom nita ne usledi, zaista to treba uraditi. Kad ve pone da se razvija, treba naslutiti da e od toga nastati neto veliko, neto veoma veliko. Moda raj. Neprekidno se kreemo prema njemu. To je ideja razdora. Acheronta movebo - pokrenuti donji svet. Jer ono to je nuno jeste pretvoriti oveka u podlu, gnusnu, plaljivu, surovu zver, i nuno je odrubiti stotinu miliona glava. Unititi ranija vremena a da na njihova mesta ne dou nova. Nita nee uslediti. Ali to nita je najvanija stvar. To je onaj elemenat u kojem se igaljevizam gnezdi. Praksa koja nema svoju teoriju. To je onaj iji je sadraj kiobran, odnosno cigareta i rakija i sendvi. Za razaranje temelja najpouzdaniji je put irenje religije ivota (ateizam, nacionalizam). Nieovim reima: najmanji ovek. Spaena gnjida u sendvi-svetu. Ono to imponuje u ovom igaljevizmu jeste potpuni nedostatak sposobnosti za samoobmanjivanjem. To je radikalni i blasfemni cinizam u odnosu na koji je bedan sentimentalizam sav razjareni nitkovluk koji je do sada poinjen u istoriji. Znamo, preteno je hipokrizija ono to se naziva civilizacija, i kad se pone istraivati iskrenost i prirodnost, civilizaciji je kraj. Razaranja starih vremena a da na njihovo mesto ne dou nova. Ono to je u igaljevizmu oaravajue, to je ofanziva i provokativna besramnost. Za Diogena se kae da je na trgu Atine javno polno optio sa svojom draganom. igaljev izmetom premazuje sve to je do sada za oveka ozbiljno bilo. Iz oajanja. Oajanije kao to Dostojevski kae. igaljev je krenuo iz oajanja i vratio se na isto mesto. Otprilike stotinu godina posle igaljeva moemo rei: Prvo: najvanija tenja svakoga ko postoji jeste da sraste u jedno. Beskrajna je razliitost da se ostvari beskrajno jedinstvo, kao to kae Herderlin, to je anti-igaljev. Ovom srastanju danas je najvanija prepreka vlast. Vlast se umea u proces srastanja, i uvek iznova razara jedinstvo koje eli da se ostvari. Ova vlast je dugo ivela kao lina samovolja. To je bilo doba Velikog inkvizitora. Veliki inkvizitor je spreavao nastanak zajednice, i to tokom stolea. Danas su ve diktatori (inkvizitori) nesavremeni. Ostvarivanje jedinstva spreava bezlini pogon. Zbog toga je danas najvanije pitanje istorije organizacija. Organizovati znai razoriti faktike ivotne veze, i umesto njih uvesti fiktivne i protivivotne razpiere. Kako se ne bi mogla integrisati ljudska zajednica koja uvek iznova eli da se ostvari. Drugo: jasnost u miljenju koja se ukletila izmeu primarnog instinkta i smisla, jasnost ije je neobino svojstvo da je slepa (lucidit aveugle, slepi um). Ova neprirodna jasnost je neprijatelj ivota, odnosno ona kvari ivot i pustoi i rui i troi. Ovo je jeftina i retko popularna nauka, veli Dostojevski, ali i prava nauka je u istoj slubi. Ova slepa lucidnost (njeni oblici kao racionalizam, utopizam itd.) suava i potiskuje i pljaka ivot. Eksploatisati umu, more, dubine zemlje, rad oveka. ovek eksploatie i samog sebe. Slepa lucidnost

korumpira ivot, ponajvie kao filozofija i pogled na svet i nauka, odnosno kao takozvana istina. Tree: odsei transcendentne ile i krunu ivotnog stabla, i samo zadrati bioloki ivot, svu snagu usredsrediti na ivot, izgraditi ureaje koji raunaju samo na ivot, podsticati glad za ivotom, opravdati poudu, jer je ivot uivanje, ovde treba postii sve, sada, celinu. Evo tri kritine take: bezlini pogon koji spreava srastanje zajednice, slepa lucidnost koja sebe smatra pametnijom od uma i besramna glad za ivotom koja ne eli drugo do da u svemu uiva. U ovom trenutku ove tri take su jo odvojene, teite svake od njih nalazi se na razliitim delovima zemlje, bezlini aparat verovatno u Kini, slepa lucidnost na vie mesta, glad za ivotom u Americi. Ali svi znaci upuuju da e se njih tri susresti, i tada emo stupiti u poslednji stadijum svetske krize. Moda e se to dogoditi u Rusiji gde je tlo ve dobro pripremio igaljevizam. Postoji verovatnoa da e sjedinjavanje biti meunarodno, recimo, kao anti-organizacija ili bolje pseudoorganizacija ujedinjenih nacija, meunarodni savez bankara, razbojnika, terorista, gangstera, ideologa. U Drugom svetskom ratu sedam sila se borilo, i unapred se moglo videti da e od njih ostati samo dve koje e akumulirati sve nitkovluke svih ostalih. Tako se i dogodilo. Meutim, borba izmeu dve sile nije reena, jer im jedna naini nov korak u podlatvu, druga ga smesta asimiluje. Rasplet posle svega moe biti samo da konani korak nee nainiti drava ni narod, nego naddravna meunarodna organizacija. Neposredno posle rata jo je bilo mogue spreiti njegovu realizaciju, danas vie nije. U meuvremenu svi pokazujemo bezobrazno licemerje, i uvreeni smo to postoji igaljevizam, da je on samo formulacija ivotne prakse kojom ve odavno ivimo, i nije nam ni na kraj pameti da je prekinemo.

Dosta tih priloga

(Analiza sakralnog) Mali Poljak, roen krajem maja hiljadu devetsto etrdeset prve, sada ima dvadeset godina. Roditelje mu ubie u ime neke pravde, beba ostade u senu, u tali, krmar ne imae srca da ga probode vilama. Kasnije, pak, vie nije znao da li da se kaje ili ne. Jednom sam slino lice video u vozu. Strah se nalazi u oima: izmeu napada i bekstva, spremnost na oboje. Ove oi se nisu bojale, vie su blenule i ekale. Nikada nisam video nezgrapnije iekivanje, mislim da su ekale Mesiju, i iuavale se to on jo nije stigao, a ovamo, po apsolutnom raunanju, ve je odavno morao biti ovde. Ljudi nisu bili zanimljivi, predeli jo manje. Deak nije gledao oko sebe, niti je pogledao kroz prozor. Ruke je bio poloio na klupu, seo na njih i klatio se, ali ne zbog igre, vie da bi neim privremeno prekratio vreme. Oito da nije kolovan, zanat nije uio, niti e ikada. Stvari mu nisu vane. O sutranjici ne razmilja, porodicu nee da zasnuje, niti kuu da izgradi, ne tedi, niti ezne da e jednog dana. Niko ga nije voleo, a ni on nije voleo nikoga, sem tog jednog. Po ovom deaku sam naslutio onog Poljaka koji ivi u blizini Bresta pod plavim nebom, meu omorikama i vranama. Ali Poljak je jo osamljeniji. Moda i ne zna ta je to eleznica, jedino ta je glad, vai i dronjci. Kod krmara, gde je odrastao, odnos prema njemu nije bio loiji nego prema roenoj deci, ali im je bio na teretu. Mi smo ovde danas svi na teretu jedni drugima. ak i bez mrnje, jedino dosada, dosada. Dete zna da je suvino i veina dece eli zbog toga da bude korisna. Bie bolji nego to jesu. Tako nastaju treberi. Bivaju posluni, isti odlikai i dobri graani. Bar da se pobune. Prialo se da su pristigli vojnici, svejedno u kakvim kapama, pokupili su mnogo ljudi po selu. Saterali su ih u dvorite krme, jer je tamo bio visok zid. Oterali su ih put ume, niko se vie nije vratio. Krmareva ena je govorila onim tonom, kako je ona dobra. Veoma je teka konstelacija krajem maja hiljadu devetsto etrdeset prve. Samo za nekoga znam koji se rodio kritinog dana, i umro je jo kao beba od nepoznate bolesti. Izgleda, nije mogao da izdri. Tada je bila zlatna konjunkcija u sazveu Bika i oko njega ogroman stelijum. To je takva mogunost izbijanja koncentrisanog ludila to mi tek sada poinjemo da shvatamo kada je ve kasno, i kada se pripremamo za jo veu mogunost. Ovi ljudi uopte nisu sposobni da se raduju, ali ni da pate mnogo. Pri raanju preive takav potres da ne znaju nita drugo nego da oekuju olakanje od nebeskih sila. Jer ovi ovde? ta se moe poeleti od njih? Postoje veoma moni ljudi, ali niko ne zna ta je vano. ta znaju? uvati se da ne otpadnu. A onaj koji se uva da ne otpadne, ve je otpao. Zlatna konjunkcija je susret Jupitera i Satuma, zapravo Mesijina konstelacija, poznata kua u doba roenja Hrista u znaku Riba bila je u tanoj opoziciji s takom roenja i dvedeset stepeni naspram linije Sunce-Mesec. Pravilan krst. Mesija je ono bie koje se otelotvoruje iz veoma visokih sfera, koji zna neto za ta ovek nije sposoban. Zlatna konjunkcija je konstelacija rtve. Neuven znak pitanja, jer ako ovek istraje u rtvi, nita nee imati od ivota, ali njemu pripada slava. A ako pak eli sreu, mo, slavu, mora izdati rtvu, i dobie sve ono to hoe, a slavu e izgubiti, i u visoke sfere, gde je otelotvoren, nikada se nee moi vratiti. Tada je susret obuhvatao stelijum Merkura, Venere, Marsa i Urana. Svetski znaaj se moe videti ako se pogleda ta se zbilo u drugoj etvrtini etrdeset prve. Vojni pohod protiv Srba, Grka, napad na Krit, Afriku i Rusiju. Ko ne shvata da je to bezumlje, izazvae sumnju prema sebi samom da nije iste pameti. Svet je u nepopravljivom stanju propadanja. To se nedvosmisleno moe utvrditi ne po tome to se ini zlo, nego po tome kako se veruje u zlo. Ljudi ne samo da se mire s pouzdanjem u uspeh zla, nego mu se raduju prljavom radou, i mirkaju oima, i tonom kojim kau: stvarnost. Beskoristan je svaki

napor koji hoe da sprei katastrofu. O njoj se samo pria. ta hoe? Stvari. Pokuao je da zamisli krajnji rezultat, ali na nekoj taki, upravo tamo gde mu je postajalo jasno, mozak bi mu uvek zastao. Ne kao poplava. Ne vatra. Ne takozvano spoljnje. To ovek radi i mogao bi da sve zaustavi u pretposlednjem trenutku, ali ne. Efikasna protivsnaga sve ubrzanijeg propadanja nalazi se u svakoj ruci, i ne koristi se. Nema vie sudbina. Ne postoji nada. Postoji samo ono to se ini, i njegove posledice. ovek je najpre unitio mo spoljnih sila, kao to je stekao znanje za sopstveno obuzdavanje. Samo shvatiti. Samo intelektom umesto celim biem. Samo razumeti, ne ostvariti. Stvari, uvek stvari. Mojsije je u pustinji hteo da postavi ator Gospodnji, i objavio je da svi donesu ta god mogu, i prikupljena je kadifa i svila, zlato i srebro, premnogo. Na kraju je Mojsije rekao nestrpljivo i srdito: dosta tih priloga. Konano neto to nije stvar. Kao ena koja radije daje svoje telo, da ne bi sebe morala dati. Najlake je neto novcem iskupiti, a sebe samog potpuno zadrati za sebe. Ljudi se skrivaju jedni od drugih, i svoj ivot kriom samo uivaju. Nikome nita. Pronai budak i tu sam sve za sebe posisati. Jedino to bi moglo zaustaviti propadanje, jedino je, ali njegovo ostvarivanje trai rtve, i treba ga se odrei. Samo se ne odrei. Niko nije voljan, i zato je iz sata u sat sve loije. Svako povlai sa sobom sve ostale. Zastati? Niko nee. Ba on? I ba sada? uo je kada ljudi razgovaraju o zbivanjima, jer ljudi i ne govore o drugome nego samo o zbivanjima. Ko je odveden. Ko je ubijen. Nestalo je krompira. Hleb je lo, ali preksutra ni takvog vie nee biti. Ve stiu; Koji? Kada? Zato? Ovo zlo se ne moe ni ostvariti, srpovodi se jedino zato da bi dobro bilo upropaeno. Moda je loe samo zato jer ne znam ta se zbiva. Naravno, perspektive, ako neko zna perspektive onda je odmah dobro. Napredak. Ali znamo ta se zbiva, veoma dobro znamo, jer znaju samo oni koji su u tome. Uvek preostane neka malena iskra da nije besmisleno. Ko zna? Neto uvek spreava da se sve ne odbaci. Moda je on kukavica i ne sme da izvue sve posledice. Moda ne vidi jasno. Moe se pretpostaviti da je sve to samo podsticaj? Sve dok je neko jednostavno u pravu, radije je tih, skroman i utljiv. im pone da lae, fenomenalno je blagoglagoljiv, rei mu bujaju, a smicalicama i bogatom krasnoreivou opravdava sebe. Odjednom postaje domiljat i nadahnut, s bogatstvom dokaza i s ubedljivom silinom. Ono to jeste pouzdano ne moe se znati, jedino ko je to to ja jesam. Ako je ovo mrano doba sudbina i ako je ona neopoziva, jedino to mogu uiniti je da sauvam istotu svoga ivota. To je izvesno kao smrt. Ako ima izlaza, jedino je u tome to se sopstvenom istotom priziva istota sveta. To je jo izvesnije. ovek je izgubio oseaj prema vanosti. Kakva rtva za goli ivot! Koliko prljavtina za cigli zalogaj. Koliko izdaja. Kraj? I onako je svejedno. Vele da je ivot od svega jai i da ide dalje. Jeste, ali kako! Vernost prema zemlji ima smisla samo dotle dok ona ne bude osveta nad onim to je vie od ivota. Kada neko spozna ta je vie od ivota, nee propasti ono nadivotno, nego ivot. Zbog toga je svaki kompromis nerazuman. Gnusna je svaka rtva koju ovek ini za puki ivot. Nikome ne priznajem kompetentnost u pitanjima ivota, sem Spasitelja. Ni od ponienja, ni od zapostavljanja, ni od prezrenja ili podsmevanja, ni od gladi, ni od gubitka slobode, niti od dronjaka ili vaki ne patim toliko koliko od sopstvenih lai. Ali ovo ja koje jesam, nisam ja sam, nego osobeno bie koje ivi u oputenoj nezavisnosti, neko ko je prirodan, a nema neprirodnijeg od njega. Nikada ga neu prihvatiti, a ni za trenutak ne smem da ga se odreknem. U kobnom sam oaju nad njegovom nepopravljivou, a nuna je i neprekidna kontrola, inae e postati karijerista ili e zavideti diktatorima. Kako je to udno to ovo ja ne moe bez mene, ogledalo sam mu i on je ogledalo meni. Vidimo se jedan u drugome, nepogreivo i neodvojivo, i moram da ga prihvatim, iako bih voleo da ga se oslobodim, nosim ga sa sobom preko granica i naroito sam mu privren, iako ga ne volim. Ne smem da ga izdam. Jevanelje to kae, i ako ovek

pomisli na to, ne ume da ini nita drugo nego da pred nevidljivim jedino ivim padne niice i narie. Nije vano ta je ono to e biti, nego ta je ono to jeste. Kroz ovo ovde svako mora proi da bi onamo stigao. Gde? Svaka dua mora kuati meso, veli apostol. Jedino je vano da ovek bez izneveravanja sveta baci jedan jedini pogled na obeanu zemlju bar s njenih granica. Protiv onoga to jeste on ne protestuje. Ne pouruje kraj propadanja, ali ga i ne zadrava. Nisu vane godine, nego teina tame koja pritiska oveka. Tu pak ne moe biti olakanja i ne sme ga biti, to pripada propadanju. Ni glupa blagonaklonost, niti smak sveta, ali najmanje pametan biti. Svakome treba dati to je njegovo, ali avolu nita. Nema smisla poveravati nekome vane stvari ako on ne odgovara preduslovima. Nije nuna pouka; ni obrazovanje, ni kola, niti knjige. Ogromnu snagu sam izgubio da bih prikupio ovu zastraujuu informisanost u nebitnosti. Nije znao ta je glupa i zastarela stara nauka, koja je dosadna kao Zolini romani, to je novija, ona je drskija, ponizno slui zastraujuem snu i teroru, ali ve i od nje postoji novija, samo nauka, bez obzira na sve ostalo, i njoj smo predati zajedno sa naim jadnim ivotom. Stvari. Nije znao ta je umetnost, bilo stara, bilo nova, s njenom rafinovanom razbludnou. Ni religija koja i ne zna nita drugo do da kukumavi. Niti misao koja se misli zato to je bolesna. Opet stvari. Kakav je ovo svet? Um je tajna. Kuda vodi? Nikoga ne poznaje koji ne bi nita drugo radio ve samo vodio rauna o onome to nije njegovo. Cipele, odelo, zar su moji? Pogleda kartonsku kutiju u kojoj su koulja, arape, maramica, sapun. Moji? Ne treba. Sem sebe, nikoga i nema nita. Ipak je najbolje ako eka. Praznih ruku, nita mu nije neophodno. eka. Stvar mu ne treba. Oekivanje kada jo nema ni stvari, ali jo nema ni ono na ta eka. ak ni svojim gresima nije privren, ni to njemu ne pripada. Pali su mu na glavu kao i ovi lani roditelji ovde, ova krma, tala, rad i sapun. Naravno, sve dok ovek ovde ne vidi da je sagreenje pojam bivstva koji sve drugo odreuje, nita ne razume, nita, ak ni muve. Ne ume da postavi sebe u podnoljiv odnos prema svetu, jer ona teina koja pritiska svet nije gravitacija, nego greh ovekov, i da bi dosegao istotu, sve mora da odbaci, sve, ak i ivot, ak i blaenstvo. Ne preostaje drugo do napor za ostvarenje nebeskog carstva. To je ta udna zabuna pomagati drugima a i meni samom je potrebna pomo, govoriti o istoti, a i sam sam neist. Sramota. Ni re ne prozboriti, samo ekati. Velianstvenost Boga je u tome to on nije stvar, nikako nije stvar i nije uhvatljiv i nije vidljiv, nije predvidljiv i nije dostian i nije prinudan i nije mahinalan i nije obmanljiv i nije zastranljiv, i onaj ko ostane u stvarima nikada do njega nee dospeti, i taj ga nikada ni naslutiti nee. Sutina stvari je da su one prazne. Vladavina stvari. Pokoravanje niemu. Tamnica nainjena ovde naziva se svetom. Uasava se misli da dospe u ovaj svet kao dobar ovek, naroito kao svetac. To je jo tee nego biti bogat. To je stupidna i razvratna religija. ovek i ne ume nita drugo do da se sakrije, i da samog sebe halapljivo proguta. treberstvom postii nebesku sreu. Biti dobar. Fuj. I raj je tamnica, tamnica srenih, sa svim unutranjim i spoljnim konforom, sa stalnim uslugama blaenstva, a uz to i sa istom saveu. Kolosalan logor gde se serviraju stvari. ovek gori u nitavilu. Pokoriti se stvarima, zatim se pozivati na porodicu i na decu, i da se ipak mora iveti, nitkovluke initi s prljavom vernou za domovinu i oveanstvo. udno. Zato se stvarnost naziva misterijom i zato se ovek, koji je saznao stvarnost, naziva mistikom? Niko te nee moi iskupiti sve dok sam ne bude ist - i onda?

Tangi, ili mistika logike

Pisci teorije umetnosti, i to ne ba oni najloiji, tvrde da veliki deo slikara, i to ba onaj najbolji, tokom celog ivota, u bezbrojnim variranjima slikaju jednu jedinu sliku. Kao to i muziari i pesnici piu jedno delo. Po svoj prilici zbog toga to znaajan umetnik nikada ne slika sliku, i ne pie sonatu, nego stvara jedno jedino delo. U sluaju Iva Tangija to e smesta zapaziti ak i laik. Tangijeve slike uopte nisu ni portreti, ni mrtve prirode, ni anr-slike, vie su nalik pejsaima, bar su to po perspektivi. Predeli su nepoznati, ak strani; Mario bi rekao da ove slike, kao autentina umetnika ostvarenja, ne ele da odre nikakav odnos s realnou. Prednji plan slike zaposedaju oblija, oveku ponekad izgledaju kao sprave neshvatljivih namera koje su dopola bia, moda mrlje, eventualno samo dronjci, kao posledica neobine metamorfoze oni su izgubili svoje bioloko svojstvo, u njima je stopljeno ivo bie, sprava i geometrija. U svakom sluaju oni se u izvesnoj meri nalaze izvan kruga koji mi nazivamo ivotom. Instinkt na podruju ivota verovatno ima istu ulogu kao i gravitacija u fizici; to je bespomonost koja se najtee pobeuje. Bespomonost koja se pojavljuje kao nezaustavljiva aktivnost. Bespomonost koja sve ovde odrava u pokretu. S Tangijevih slika kao da je nestala ova bespomonost; kao da na ovim slikama nema ivotnog instinkta, ili se nalazi na nekom sasvim drugom mestu, a ne tamo gde je obino na slikama. Naime, na ovim slikama nema pokreta. Priroda vidljivih objekata sasvim je fiktivna, oni stoje nepokretno u svom sopstvenom posebnom realitetu, zatvoreni u apsolutni mir. Ali ako su stvari fiktivne, a i mir je fiktivan, ovo bivstvo neodoljivo uverava, i ovaj hiperrealitet fascinira i onoga koji inae nita od svega ne razume. Slikanje nije pravilno, istovremeno je oaravajue egzaktno; na svakoj slici se nalazi i neto od fotografije, ako ne drugo, ono apsurdno obeleje (Breton). Kao da to neto i ne bi bilo gola stvar (praslika objekta, neto), eventualno injenica kao injenica, nego definicija stvari kao logiki akt. Neto slino je nedavno iskrslo u umetnosti: Kandinski je na poetku veka enbergovu muziku nazvao istom operacijom mozga. I ova stvar po sebi, ova definicija stvari nalazi se u takvoj perspektivi za koju svi, koji su ikada videli sliku Tangija, znaju da je mogua, moda, samo daleko izvan sfera zemlje, u zvezdanom svetu merenom svetlosnim godinama. Zbog toga je Marsel an nazvao Tangija slikarem Mlenog puta. Sterilna monumentalnost, kao to mi zamiljamo kosmos izvan zemlje. To je svet koji se u slikarstvu razlikuje od svih dosadanjih vizija sveta. Na Tangijevim slikama su nepokretnost i tiina. Neobino, jer su moderne slike vanredno muzikalne, i tokom cele istorije nema slikarstva koje bi bilo muzikalnije od sadanjeg. I Tangijeve slike su muzikalne na veome visokom stepenu, ali koliko su nepokretne, toliko su bezglasne. S poneke slike (naroito s velikih plavih platana) moe se uti jedan jedini gluvi ton koji nestaje i zamire, koji odjekuje u neizmerno pustom prostoru, pre je to samo eho, kao daleki bruj u magli, nou na moru. Izgleda da je od kolosalne galame jedino to preostalo. Veina slika pak ne oglaava ni toliko, nego kao to i prilii istinskoj slici, postoji samo, nemo, nita vie. Sasvim izvesno su to neme slike, ak su vie neme nego egipatske. Sadraj Tangijevog slikarstva je stiano uzbuenje. Uzbuenje je verovatno najhitnija egzistencijalna injenica naega ivota, jer je optepoznato da ovek ne trai dobro, ni radost, ni uivanje, nego u svim okolnostima - bez obzira na uivanje ili patnju - trai uzbuenje. Zbog toga se u sreditu naeg ivota ne nalazi astoljublje, ni uspeh, niti strast slave, moi, imetka, nego glad ivota za samim sobom, ono to se u novije doba naziva libido. Na Tangijevim slikama se u prvi mah ne vidi uzbuenje. Ali se ono tamo potpuno nalazi, samo to nije ono to je bilo onda kada je jo bilo uzbuenje, nego je u novom obliku, obuzdano i zamuklo. Nestala je svaka strepnja. U ivotu je najjaa

snaga glad za ivotom, od nje je vee samo jedno: obuzdavanje ove gladi za ivotom. Najvea vatra je vatra ivota, od nje je vee samo obuzdavanje vatre ivota. To je ono to Kata upaniada naziva tapas. To je vatra samosavlaivanja. Stvari gore, ali vie ne u vatri libida, nego u vatri samopregora; ovek gori, ali vie ne u vatri uzbuenja, nego u vatri savladavanja uzbuenja. Kod Tangija akt obuzdavanja nije joga, ni askeza, niti odricanje od ivota, a ni samopregor, nego akt umetnika koji saznaje smisao. Slika Tangija je ovaj trenutak kada je ovek pobedio mo uzbuenja, i vie nema nadraaj ei. Uzbuenje eli da sve opipa i isproba, i ako ve nije mogue sve progutati, bar da se lizne. Ali postoji i uzbuenje vieg reda, pobediti pohlepu za ivotom. Ztiog toga je na ovim slikama grobni muk i grandiozna pusto. Osamljeno specijalno astoljublje Tangija ne izgleda kao da eli da likvidira libido. Na ovim slikama, ako i ne odavno, ali ve izvesno vreme sve se u veoj meri javljaju prepoznatljivi znaci nove tehnike ivota. Ovi znaci su slini u raznim umetnostima, filozofiji i ponekim naukama. Umetnik je otkrio, prvi je gotovo pouzdano bio Bodler, da libido-umetnost ne zadovoljava. Libidom nazivamo glad ivota prema sebi samom, glad koja je potpuno slepa: libido-umetnou pak nazivamo onu umetnost koja glad za ivotom nepodozrivo prihvata kao jedinu injenicu bivstva, ni ne sluti da postoje druge mogunosti, i slavi glad za ivotom. Sadrina ovakve ivotne umetnosti veinom je valer struggle-for-life, odnosno sugestija takvog stava koji povoljno utie na oveka u njegovoj takozvanoj borbi za opstanak. Ova umetnost uvek ima delom narkotiko, delom terapeutsko obeleje, ali u svakom sluaju ona dopinguje. Prema ovome umetnost postoji da bi ivot uinila lepim. Zbog toga ono o emu je ovde re postoji da bi se u ivotu postigao trijumf, da bi pravedni pobedili, da bi zli bili kanjeni, i da bi ljubavnici bili sreni. Vano je da svako dobije neki plus od ivota. Dobro je ako ovek postane sposobniji za borbu, ali ako je mogue treba uticati povoljno i na probavu. Treba veliati instinkte i predstave koji spadaju u krug biolokih realnosti, kao ljubav, moral, zajednitvo, porodica, domovina, narod, klasa. To je krug vegetativno-animalno-socijalno-kulturne realnosti. Ova umetnost u svojoj celini ne zahteva vii nivo od biolokog ivota, i ponaa se kao da na ivot nesmetano protie u horizontalnom talasanju, i kao da uopte ne postoje pitanja oveka koja se uzdiu u vertikalnom smeru. Otkrie modernog umetnika bilo je da se delo koje spada u ovakav krug libido-umetnosti ne moe podvrgnuti estetikom sudu. Njegov splet pitanja jeste da rei neku poremeenost ivota, ili da neto ukloni, osigura bekstvo, ili skrije, eventualno da nadoknadi nedostatak, da izrazi elju, u svakom pojedinom sluaju i bez izuzetka samo zbog toga da ublai glad za ivotom i da doe do vie ivota. ivotna umetnost u svom naivnom obliku, kao to su deji crte, ili pesma, kao aka poezija, kao enski dnevnik, nema oslonca u umetnikim zahtevima. Ali je injenica da smo stalno preplavljeni hiljadama romana i slika, pesama, drama i skulptura i muzikih dela nastalih iz ovakvih ivotnih interesa. ivotni interes, odnosno puki izraz libido-funkcije umetnika i zadovoljavanje libida publike. U krajnjoj liniji strogo privatna stvar. Ako delo ostane u fioci, gde mu je i mesto, nema nikakvog problema. Ali ako nastupi s umetnikim pretenzijama, ispostavlja se da je isto kliniki nalaz, ponajvie biografska ilustracija koja izvetava o sanjarenjima i povredama, ali svako od tih dela nastaje da bi autor njima opravdao svoje pravo na vie ivota. Naravno, sve ovo ne spada u umetnost, nego u psihologiju. Psihologija se bavi oseanjima, eljama i povredama i sanjarenjima, nedostacima i osetljivostima due. Ovakvo delo je za psihologiju temelj dijagnoze: karakterologija utvruje mnoga obeleja; terapija moe da otkrije odreene psihotike tipove, i moe da bude podsticaj za njihovo leenje. Ovakvo oitovanje moe biti zanimljivo, ak uzbudljivo, individualno, ak ekstravagantno, u najveem broju sluajeva darovito. Moe biti sve, samo ne jedno: ne moe biti umetnost. Da bi jedno delo bilo umetnost, malo je ak i blistav dar. Umetnik mora da prestupi preko praga, i to da zaustavi glad ivota prema njemu samom, i mora da ukine proslavljanje ivotne gladi. Svaki

pravi ivot zapoinje viom kontrolom samog sebe. Ono to postoji pre toga, ne rauna se, nije doraslo. Prag preko koga treba prestupiti jeste obraun s libidom. Kae se da se kontrolna sila koja obuzdava libido i koja odreuje granice gladi ivota prema samom sebi ne razlikuje od libida. Zapravo i ovo je isti taj libido, ali na viem stepenu, sada deluje kao funkcija koja se obara na sebe samu. Ovakvo gledite zastupaju cele kole. One ue da se uz odreenu disciplinu libido moe okrenuti protiv sebe, i tada, mada jednim delom moe ostati ivotnoj gladi i dalje elementarnom snagom sluiti slepo instinktima, drugim delom se oslobaa i postaje samokontrola. Na tome poiva joga. Od oveka zavisi u ta e uloiti vei deo svoga libida, da li u libido ili u obuzdavanje libida. Druge kole smatraju da slepu glad ivota prema samom sebi ne moe da obuzda libido, nego samo kvalitativno via sila (spiritus, pneuma, duh). Tako ue Upaniade. Tapas, vatra samopregora, od samog postanka je drugaiji od ivotne gladi jer nije slep, nego on vidi i budan je, svetlost je i nikada se ne moe pomeati ni pobrkati s vatrom ivota. astoljublje moderne umetnosti hoe da prestupi preko praga libida, eli da stvori takva dela koja ne zadovoljavaju bioloke ivotne zahteve, i njihov sadraj nije slepo proslavljanje ivota. Svaki pravi ivot poinje viom kontrolom samog sebe. Praviti umetnost nije uivanje. Chaque oeuvre est un exemple de renoncement - svako umetniko delo je primer odricanja. Ne mogu se slepo doivljavati uzbuenja i praviti umetnost. Posle prestupanja preko praga prestaje krug delovanja psihologije; ono to se psiholoki moe odgonetnuti nije umetnost. Umetnost nije u slubi interesa ivota. Je ne veux rien dhumain (Malarme). Nije potrebno nita ljudsko. Ono to stvara libido moe biti veoma znaajno u animalno-socijalnom svetu, kao ulna ili moralna ili svetonazoma ili nacionalna ili politika idejnost, ali kao umetnost, ne dolazi u obzir. Umetnost prikazuje realitet koji je vii od ivota, onaj koji je vii od prirode, od sveta, od ivota. Zbog toga nema uzbuenja na Tangijevim slikama. Kao da nema ivotnog instinkta. Nisu psiholoki nalaz. Fascinantna nepokretnost. Nema elje, nema strasti, nema oseanja, nema zbrke, manjka, nadoknade, instinkta, gladi. Sve to ostaje ispred praga. Ovde nema niega drugog od egzaktne definicije arhetipa stvari. Kao to se kae, intrieure mtaphysique. ista delatnost uma. Halabuka je nestala. Snovi su destilovani. isto logiki red prosvetljen i uzdingut do realiteta. To i ostaje. To je privlana i jeziva vizija, ni malo nije prisna, ni umirujua, vie sablasno rashlaena atmosfera, nema nikakve zabune, jer je jedino bitno videti jasno. Onaj specifini proces, koji se u modernoj umetnosti ispoljava kao dosledna antipatija prema ivotu, nema veze, ili jedva da ima veze s otporom iskazanim protiv drutva. Vie je nego prirodno to umetnost ne prihvata moderno drutvo u bilo kojem obliku, ali stvari ne ostaju na tome. Umetnost nije drutvena kritika, niti je u bilo kom svom obliku ikada bila pobuna protiv sveta. Umetnik nije suoen sa subegzistentnim ovekom (koji ivi ispod praga), nego nastavlja saznajnu i ostvarljivu delatnost kojom zasniva temeljnije zakone egzistencije (vrednost, razmera, red, mera, ritam) nego to je drutvena svakodnevica. Iz daljine to svakako izgleda kao antagonizam u odnosu prema svetu. Meutim, smisao likvidiranja ivotne gladi u umetnosti jeste da umetnik nae zakone konanog poretka sveta i da taj konani svet ostvari u svom delu. U umetnosti u prvom redu nije re o odbijanju drutvene svakodnevice, nego o tome da se umetnik nasuprot drutvenoj svakodnevici poziva na hiperegzistentno bie. Na ovoj taki umetnost pokazuje odreenu srodnost s religijom. Znamo da religija hiljadama godina postojano i dosledno protivrei socijalno-biolokom poretku ivota. Naravno, to se ne zbiva na emocionalnoj osnovi, nego je u posedu vieg znanja. Svet i religija se nikada meusobno nisu podnosili. Svi znaju u emu je religija u pravu, i u emu nije. Stav umetnosti, pak, ne moe se pobrkati sa stavom religije, jer, istina, i umetnost i religija se pozivaju na poredak sveta koji je vii od svetovnog, ali umetnost nikada ne porie svet i ne odbacuje ga, nego ga prosvetljava i ureuje, kao to

se kae, od vegetativno-socijalnog sveta umetnost stvara svet muza. Od kako je Rudolf Panvic naao i raistio pojam muza nema sumnje da sve ono to nazivamo matezisom i geometrijom, arhitekturom i muzikom, poezijom i metafizikom poiva na istovetnom primordijalnom principu poretka. Postoji attitude centrale, takav centralni stav ljudskog razuma, kao to pie Valeri, koji, ako ga ovek dosegne i zauzme, prua podjednaku mogunost saznanja svakovrsnih poduhvata i svih operacija umetnosti. Stav o muzama je taj attitude centrale; stav ija je baza obuzdavanje slepe gladi ivota prema sebi samom. Ako ovek uspe da obuzda libido, umee da realizuje attitude centrale, i tako se za njega otvara mogunost saznanja hiperegzistentnog sveta. Meutim, stav o muzama nije samo temelj saznanja i umetnikih poduhvata, nego i morala i religije i svekolikog ivotnog poretka koji postoji u svesti konanog poretka sveta i ljudskog bia, i ini napore da se realizuje ovaj konani ivotni poredak. Ono to nazivamo svetom muza jeste apsolut, odnosno anamneza prema izvornom svetu, i zato je mogue da u svim vremenima i kod svih naroda postoji u svim visokim umetnostima, moralu, religiji neto istovetno, i to je praslika primordijalnog sveta. ak se ne moe rei ni da je sve poelo u slikarstvu. Bodler i Mane su bili savremenici, i prve svoje skandale ponjeli su otprilike istovremeno. Poeli su ovako da definiu sliku: Ravna povrina koju u odreenom poretku prekrivaju boje. Definicija je bila objava rata. Kosa akademije se nakostreila put neba. Ispostavilo se da slikarstvo vie ne pretenduje da preslikava stvari. Na tezu koja se koristi od Grka da je umetnost imitacija prirode - umetnici su odmahivali glavom. Prerafaeliti su tvrdili da za uzor organizovanja ljudskog bivstva mi i ne uzimamo takozvanu stvarnost, nego umetnost (poredak sveta muza), stoje nae bivstvo vieg reda, takav odnos je izriitiji. Umetnost zrai silama koje su iznad prirode. Ne imitacija, nego realizacija poretka koji je na viem nivou od materijalnog sveta. Pesma je sklop takvih reenica koje prizivaju apsolutni logos. Pesma koristi rei u njihovom pravom znaenju. Nije to samo sada tako, oduvek je tako bilo. Od Bodlera i Manea je proteklo stotinu godina, od tada je izgraena teorija, i ona nas ui da je poetak umetnosti ako neko prekorai preko vrednosti strasti i instinkta. Ono to se naziva stvarnost nema nikakav odnos s umetnou. Umetnost prosvetli stvarnost i uredi je i uzdigne. ime je uzdie? Svojim nadahnuem. ta je nadahnue? Povezanost s onim natprirodnim biima koja je orfika Grka nazivala Muzama. Muza prenosi snage bivstva vieg reda. Sredinom prolog veka je nekoliko engleskih pesnika, slikara i teoretiara izgradilo ivotni poredak na dobro zasnovanoj teoriji, kojim su eleli da odrede granicu sve veoj aljkavosti industrijalizovanog oveanstva. To je bilo udruenje prerafaelita, u najnovijim vremenima prvo takvo svesno mesto stava muza gde je shvaeno kako je neukus sila koja razara ivot, i kako je neukus jednak s imoralnou, ili s onim to religija naziva grehom. Udruenje se trudilo da uspostavi ukus. Pesnici su svoja dela tampali sopstvenim slovima, na papiru koji su sami izraivali, sami su tkali materijal za svoju odeu i rublje, prihvatali su nametaj koji je izraen samo runo, odbijali su sve fabrike proizvode. Udruenje prerafaelita je elelo da bude prva elija zajednice muza, ono je htelo da proiri umetniki ivotni poredak na celu zajednicu, da ostvari jednu vrstu bratstva ljudi, i elelo je da realizuje ispravnu podelu dobara prema socijalnoj pravdi. Prema prerafaelitima, ovek treba da se odvikne da je ovaj svet ovde stvarnost. Priroda je nesavrena, istorija je bez fantazije, realitet je nespretan. ovek poseduje takvo znanje i mo kojima moe da sazna poredak apsolutnog bivstva, i ume da izgradi svet. to je do sada uvek radio naopako, jo nije dokaz protiv ovoga shvatanja. Humano se moe prepoznati po obeleju da misao koja ga vodi uvek potie s one strane prirode. Umetnost je svesno uzdizanje sveta kako bi ovek ostvario konani univerzum. Predmeti umetnosti nisu iz sveta, kao to ni vrednosti ljudskog ivota nisu od ovoga sveta, nego iz vieg bivstva. Ove vrednosti postojale su i postoje od samog poetka, ne treba ih otkrivati, samo iitati. Apsolutni svet (svet muza), stvarnost je koja postoji od poetka. Ona ivi u svakom oveku i svako je se sea i bez uenja i uvek je prepozna. Svet muza, meutim, nije antirealnost

prirode, nego je hiperegzistentna stvarnost koja je nezavisna od nje. I veza koja postoji izmeu ljudskog razuma i izvorne realnosti nije uobraavanje ni sanjarenje, nego isto stanje razuma. isto, odnosno nije poremeeno vegetativno-socijalnim svetom i osloboeno je libida. Poev od trenutka kada ovek moe da obuzda svoje elje i strasti, pohlepu i glad, i samog sebe uzdigne na vii stepen (osloboen ei za ivotom) egzistencije, njegov ivot usmerava ova proienost razuma. ovekovo bie ovako kako se nalazi u prirodi, u istoriji i u drutvu, nije nita drugo do egoizam oaja. U ovom krugu svaka je misao i svaka delatnost bezuslovno lana. Egoizam je stav u zabludi. Borba za opstanak. Socijalni, bioloki, vegetativni krug ivota. Osnova poretka muza je broj. To je pravovernost redukovana na metematiku. Na muzama broja poiva ritam, razmera, red, mera. Sve su to zahtevi sistematizacije vieg sveta. U muzama je apsolutna muzika stvari. Svet muza je svet matriksa postojanja. Moderno doba zna i za drugo udruenje muza, za krug tefana Georgea. Ovo udruenje ne menja teoriju prerafaelista koja se odnosi na umetnost, nego je osnauje i ume da kae neto vie. Zabranjeno je razdvajanje oveka i dela. Delo obavezuje. Prvi uslov bivstva muza jeste istovetnost rei i ina. Gde ima odstupanja izmeu ivota i dela, tamo nije re o umetnosti, nego se tamo ivotna glad pokriva sredstvima preuzetim od umetnosti. Delo se u ovom sluaju ne moe meriti zakonima muza, ono je prosto kompenzacija libida, odnosno psiholoki nalaz, prema njemu treba postupati kao prema umetnosti neodraslih ili umobolnih, ne moe se podvrgnuti estetikom sudu. Stabilna teza moderne umetnosti jeste da moderna poezija nije poezija uzeta u smislu starije poetike, nego, kau, poezija poezije (metapoezis), i moderno slikarstvo je slikarstvo slikarstva, muzika je muzika muzike. Specifina definicija znai da se izmenila orijentacija poezije. Ona ne eli vie da se bavi neim kao to su erotika i priroda, porodini instinkt, dom, religija, kolektivne emocije, a ni slikarstvo vie ne eli da slika mrtve prirode, ni pejsae, niti portrete, odnosno umetnost vie ne smatra sebe izrazom socijalnog i psiholokog sveta. Takozvani realitet, koji je ranije - pa i inae - bio samo simbolika kod velikih umetnika, uklonjen je, a ivotni instinkt u delu se ne podnosi. Umetnost je ostvarila neposrednu vezu s hiperegzistentnim svetom (svetom muza), i njegovu stvarnost daje bez simbola prirodnog i socijalnog sveta. Zbog toga se govori o istoj poeziji (posie pure), o istom slikarstvu i istoj muzici. Moderni umetnik stvarnost ne prikazuje u jednoj umi, ili licu, nego izostavljanjem prirode. Prisustvo prirode u delu nije nita drugo do prisustvo slepe ei za ivotom. U delu pak nije sklon da podnese nikakvu e za ivotom (libido). Umetnost je objavljenje sveta muza. Nita je se drugo ne tie. Ranije je umetnost bila apoteoza ivota. To je sada prestalo. Umetnost nije uivanje u ivotu. Ono to je otelotvoreno u umetnosti ne moe se interpretirati socijalno, ni bioloki, ni psiholoki, jer umetnost s tom stvarnou i nije u vezi. Umetnost ne proslavlja ivot, i ne uiva u ivotu. Ni stvaranje umetnika nije uivanje, nego intenzivnija tehnika ivota od uivanja u ivotu, a preduslov za to je upravo istupanje iz socijalno-psiholokog ivota. Umetniko stvaranje je vii stepen pripremanja za smrt, ili, to je isto, neposredno uee oveka u viem nivou bivstva od svetovnog ivota. Svest o muzama izvan umetnosti probudila se krajem prolog veka i u nekim naukama, najotvorenije u svakom sluaju u francuskoj critique de la science. Ova kola je - prvo Poenkare, docnije Le Roa, Mejerson i drugi -smatrala nepodnoljivim u nauci nezasnovane takozvane ogranine teorije pozitivizma. kola je zahtevala takvu naunost koja je bila sklona da da verodostojnost tezama koje su raspolagale samo korektnom bazom (otvorenim aksiomom). Poenkare je poeo da reava pitanje skrivenih aksioma na najdelikatnijem mestu, u matematici; docnije je Rene Genon do savrenstva razvio ovaj metod u svojoj knjizi o infinitezimalnom raunu, i osvetlio skrivenu pozadinu pogleda na svet celokupne matematike novog doba. Nauna se kritika, meutim, ubrzo rairila na celinu prirodnih nauka, i mnogi su doli do rezultata da ove discipline, uz malo izuzetaka, operiu sa zadnjim mislima koje ne priznaju. Aksiomi pozitivistike nauke slue skrivenim ivotnim interesima,

odnosno ti aksiomi u svoj celini nisu u znaku istine, nego libida. Nauka u svom pozitivistikom vidu uopte nije nauka, nego proizvod socijalne istorije determinisan dobom i drutvom, proizvod koji ne istrauje istinu, nego opravdava trenutni ivotni poredak. Ova tvrdnja prva je zatraila u modernom dobu da nauna teza ne bude izraz socijalno-biolokog instinkta, nego da definie zakonitost realiteta koji je vii od ivota, osloboen interesa. Kao neposredna posledica francuske naune kritike nastala je ista logika koja je elela da jednom i zauvek kodifikuje zahteve korektnog naunog miljenja. Istraivanju istine treba da prethode osvetljavanja raznih skrivenih preduslova. U nauci nema mesta za socijalne i psiholoke i istorijske monike i emocionalne preokupacije. Ljudski um ume da iskorai izvan ivota. A zadatak uma nije da slui ivotu, nego upravo da obuzda ivotne instinkte u interesu saznavanja bivstva vieg reda. Moderna umetnost i nauna kritika otkrile su da ovek zagnjuren u svoju svakodnevicu ivi u specifinom ivotnom gru; iz slepe ei za ivotom u atmosferi socijalne svakodnevice ovek ne ume da istupi, i u ovom krugu ima i moe imati saznanja samo i jedino o svojoj biolokoj egzistenciji. Moderna umetnost i nauna kritika vide da ovek u ovom krugu sa svojim degradiranim umom ne pribavlja niti moe pribaviti bilo kakvo iskustvo o stvarnosti. Glad ivota prema samom sebi je slepa, i zbog toga ovek ne primeuje da ivi meu zabludama i laima bivstva. Ako je astoljublje umetnika i filozofa da istupe iz ovoga subegzistentnog (ispod praga) ivota, da prosvetle svoju egzistenciju, i da pribave verodostojno obavetenje o stvarnosti, moraju se suprotstaviti gladi za ivotom, i moraju da se oslobode ivotnog gra. Moderna umetnost i filozofija naune kritike uspeli su da stupe preko praga subegzistencije, i da saznaju poredak bitnije stvarnosti nego to je ivot. Zbog toga su moderna umetnost i filozofija morale da zauzmu stav protiv ivota, i ovaj stav je stvorio moderno isto slikarstvo i istu poeziju i istu muziku i istu logiku. Sve se to zbilo u znaku obrauna sa skrivenom slepom glau za ivotom. Moderna umetnost je razreila greve koji su se nalazili u ovekovom socijalno-psiholokom spletu, i poev od ovoga trena svako delo, koje ostaje u svetu slepe gladi za ivotom, beznaajno je kao umetnost, nitavno kao filozofija. Takvo delo koje zadovoljava ili opravdava glad za ivotom ne moe se smatrati umetnou, ono jedino moe biti neki drutveni ili politiki ili psiholoki akt, koji se nalazi izvan estetikog prosuivanja, moe se vrednovati na socijalnom ili psiholokom nivou, ne na umetnikom. Kao posledica otkrivanja sveta muza izmenio se vrednovanje u umetnosti. Sam ivot sa svojim istorijsko-drutvenim obelejem jedva je podnoljivo stanje. Drava ludila jedina je na zemlji u kojoj vredi stanovati, a ovekovo bie je toliko nitavno da je lepo samo ono ega nema. Rivijera kae: Umetnost uvek prua neoekivanu pomo, boravak u zemnom ivotu ona ini apsurdnim. Poezija brojeva. Osnovna misao Malarmeovog Igitura: ne izvriti ni jednu aktivnost a da ovek ne ostane ovek. Ono to je irealno znak je da je iznad sveta, i zbog toga je ve simpatino (nadrealizam). U delu je najbitniji bljesak munje logike. ista egzistencija (l'tre pure). Umetnost ne trpi da je mere prema stvarnosti. U ovoj atmosferi Puinijeva opera je libido koji zaudara pohotljivou; Vagnerova je muzika glupa komedija; graanski roman pornografija; lirika okean sirupa. Gde se ne javlja via realnost od ivota, sa gledita umetnosti znai kao da je ni nema. Slikom se moe nazvati samo ona u kojoj nema ni malo libida (apstrakcija). Poezija je ono odakle je nestala sluajna, tesna i nedostojna sutina stvarnosti (Malarme). Egzistencija muza je ona koja opijena od geometrije ivi u opojnoj egzaktnosti. Primer oitovanja ekstatinog stava istog razuma na poetku veka svakako je bila matematika logika Bertrana Rasela, i otuda proizala logika koja uz radikalno prosvetljavanje skrivenih preduslova obezbeuje oveku izlaz iz socijalno psiholokih zabluda. Matematika logika je nezamisliva bez umetnosti i poezije koje su joj prethodile, kao to su umetnost i poezija nezamislive posle logike bez logike. Re je o takvom stupnju svesnosti koji su umetnost i filozofija dosegle istovremeno, odjednom i uz uzajamnu pomo. Ako su i bile nezavisne u uzajamnom delovanju, paralelno, meusobno se ukrtajui, pa ako uvek i nisu znale jedna za drugu, bar su se uzajamno

slutile i pretpostavljale. Ovaj specifini stav modernog razuma, koji je na svim linijama radikalno odbacio podivljali, glupi i irealni socijalno-istorijski ivotni poredak, i gradio na poretku brojeva, na sistemu, na geometriji, na meri, na srazmerama, odnosno na svetu proetom istim razumom, Rasel ga je nazvao pitagorejskim. Pitagora je samo drugi izraz za svet muza, odnosno da je svet orfiki. Podruje moderne filozofije i umetnosti je granino podruje. Uvek su granina podruja bila vana. Ali su dobila naroitu vanost u ovom dobu kada - kao to se kae - u muzici nema nita drugo sem krajnosti, avangarde ili kia; avangarda koja se u znaku iste egzistencije (ltre pure) probija ka nepoznatom i neostvarljivom, i ki koji slui subegzistentnom socijalnom svetu, i tone u slepoj gladi za ivotom, zbog toga je neozbiljan i ne dolazi u obzir. Meutim, granina podruja su naroito opasna mesta. Eto odmah istog broja; to se broj vie javlja u preosvetljenom obliku, tim vie naputa svoju apstraktnu istotu. Gubi svoju sterilnu i apstraktnu sutinu, jednom linijom na isuvie apstraktan nain se pretvara u mit. Vidi matematiku Fregea. Tu su osnovne geometrijske slike, na primer trougao. to mu je definicija vie egzaktna, u njegovom znaenju se na neodgonetljiv nain javlja neki udan besmisleni viak, i ona simbolika koja po prirodi pripada njegovom sadraju, sve vie se osnauje. Pored toga to je trougao geometrijski oblik, znai jo ceo niz drugih stvari, to sledi iz kompleksnog osnovnog znaenja trougla. Ludvig Vitgentajn se poduhvatio izrade savreno razumnog jezika koji e moi da formulie s konanom preciznou. Isti onaj poduhvat u filozofiji koji je Malarme pokuao da sprovede u poeziji. Vitgentajn je utvrdio da odreenu maglu, koju je nazvao metafizikom, nije mogue ukloniti iz jezika. Jezik ne samo da proimaju metafiziki smisao, nego je metafizika inficirala za sebe i sklopove gramatike. Otuda je nemogue savreno razumno saznanje uz pomo jezika. U istoj logici se zajedno s apstraktnom i sterilnom izradom javlja i neto drugo. S porastom svetlosti razuma kao da se pojaava i druga svetlost, koju, budui da se razlikuje od svetlosti razuma, obino smatramo tamom, ali to je zapravo mistina svetlost. Za Bertrana Rasela, tvorca iste logike, kae se da ga ljudske stvari nikada nisu zadovoljavale. I want certainty. udim za izvesnou u onom smislu u kojem ljudi obino ude za religioznom verom. Njegova strast je bila matezis, i paralelno s njom razumevanje onoga to jeste mistika. Svom biografu je rekao: Pre nego to umrem moram nai naina da izrazim ono neto esencijalno to se u meni nalazi, i to jo nikada nisam izrekao, ono neto to nije ni ljubav i nije mrnja ili saoseanje ili ravnodunost, nego istinski dah ivota, svetlost koja je stigla odnekud iz daljine u ovekov ivot, nestrasna golema mo ne-ljudskog sveta. To je obeleje boravka meu krajnostima graninih podruja koja se slivaju; osobeno mesto moderne umetnosti i filozofije. Preosvetljeni prostor bez senki. Ljudske stvari me nikada nisu zadovoljavale. I want certainty. Obraun sa ei za ivotom. Je ne veux rien dhumain. Granino podruje koje od nita deli linija tanja od vlasi. Aurna provalija neba, kao to kae Bodler. Nita nije tako lepo kao nepostojanje. La puret du non-tre. istota nebia (Valeri). Maljevi ga je naslikao u obliku praznog belog kvadrata na ogromnom belom platnu. Bespredmetno i bezimeno i neuhvatljivo. Umetnost je sredstvo duha kako bi on sebe samog umnoio u niemu. Granino podruje, nazvano istim smislom, prostire se neposredno pored ovoga nebia. Prostor krajnosti, smea dvostruke svetlosti, do krajnosti pojaanog smisla i zaetka mistike, kao da je jedna od ove dve svetlosti postala tama one druge, razum mistici, mistika razumu. Istinska svetlost bia. Obe su istovetne po tome to su stigle odnekud iz daljine, to nisu ljudske, to su s granice nebia, i to su pojave nestrasne i goleme moi ne-ljudskog sveta. To je preosvetljen prostor bez senki, u kojem se apstraktna i sterilna svetlost logikog smisla neodvojivo stapa daleko na granici u irokom bezdanu sa uzvrtloenom svetlou mistinog bia. Izgleda da ova dvostruka stopljena svetlost dotie oveka. I izgleda, ako ista logika Rasela i Vitgentajna ima ovakav afinitet za mistiku, postaje razumljivo zato je uvek i u svim vremenima mistiare privlaila logika i matematika: Plotina, Ekharta, Kusanusa, Bemea.

Slikarstvo Tangija nije na graninom podruju nebia u ovom dvostrukom beskraju, ono vie lebdi, kao da prizor treba tek malko samo mrdnuti, on bi bez ostatka nestao u nepostojanju i nita od njega ne bi preostalo. To je izuzetna napetost slika na granici dvostruke osvetljenosti logike i mistike. To je uzbuenje bezgranino vieg reda postignuto po cenu obuzdavanja ivotnih uzbuenja drutvene svakodnevice, uzbuenje discipline i reda i mere i broja, ija je pojava u uasnoj neosenenosti fiktivnog prostora, mesto gde se ve i podrhtavanje zaustavilo. U pustoj nemosti transparentno naziranje predmeta i boja koji uzajamno proputaju svetlost i bie. Tiina koju proima beivotna praznina. istota nebia. Plavetnilo neba je ivot kod svakog slikara; na Tangijevim slikama azur je provalija, velika plava jama nebia (Malarme). Nikakvog ara, jedino ar logike; nikakve emocije, nikakvog oduevljenja; nema odreenih kontura, jedino mistino egzaktna otrina, nema fiksnog mesta, jedino ono to fiksira metafizika. Intrieure mtaphysique. Sterilni fantazam i apstraktna misterija. San i geometrija. U svakom sluaju najvii stupanj dosegnute spremnosti na smrt u modernoj umetnosti.

Sonata za dva klavira

Uskoro e biti zanimljivije ono to se bude pisalo o modernom slikarstvu nego samo slikarstvo. Situacija je slina i u muzici. Genon nae doba naziva dobom komentara, u smislu to nismo sposobni da stvaramo verodostojne tekstove. Naa je snaga u tumaenju. Moderno slikarstvo i muzika su izvrsni primeri kako komentar uopte moe da bude bolji od umetnikog dela. Nastala je ona retka situacija kad se primarna inspiracija nalazi u shvatanju, delo moe biti i sporedno, jedino je zato stvoreno da bi postojalo ishodite. Stav ne znai nedostatak pokornosti iskazan prema delu, pre znai bezuslovnu ozbiljnost pokornosti iskazanu prema zanemarivanju kroz delo. Obino se ne dovodi u pitanje pravo na postojanje dela, ali svi znaci govore da mi esto imamo uzvieniji pojam o delu i od samog umetnika i ne znamo za takvo umetniko ostvarenje, pogotovo moderno koje bismo prihvatili bez rezerve. Pitanje verodostojnosti uzimamo mnogo stroije. Nije dovoljno stvarati dobra dela. Potrebno nam je vie. Treba iveti verodostojnim ivotom. Stekli smo pojam o tome da nas delo obavezuje na apsolutan nain. Bilo kako da je delo savreno, bez autentine egzistencije ono je prevara. To je jedino pitanje moderne umetnosti. Delo Ernea Lendvaija o Bartoku, kao verodostojan komentar, na prvi pogled nije ba sreno, jer ono na diletantski nain, karakteristian za one koji, uz lo stil, muzikalno obeleje jednog dela ele da usmere ne njegovu gramatiku, svojim pojmovima traei muzike uinke. On ovako karakterie stavove sonate za dva klavira: presahnue dubinskih sila, nasuprot tome prizivanje primitivnomagijsko-varvarskih predstava kako bi one razvalile vrata sveta. Govori o prirodnom principu, i tvrdi da Bartok eli da prizove animistiko doba. Sve je to opte mesto, i ako neko neto slino kae s espressivo akcentom razliitim od govornog jezika, nije ni ukusno. Meutim, vei deo Lendvaijeve knjige bavi se onim razmerama i merama na kojima je sazdana sonata, i nalazi strogi red u prividnoj samovolji i razuzdanosti. A potom je naroito znaajno otkrie da ovaj sistem nije ad hoc teorija koju je kompozitor primenio na jedno jedino delo, nego imanentna zakonitost muzike. Ovaj put nije re o pentatonici ni o enbergovoj skali od dvanaest tonova, niti o atonalnosti. Ostae nereeno da li je to Bartok koristio svesno ili nije, ali se u sonati javlja izgradnja takve teorije meutonova, i obrisi takve harmonije i oblika koji se svojom pravilnou izgleda nedvosmisleno poklapaju s osnovnim principima pitagorejske geometrije. Poznato je da je temelj orfike (pitagorejske) zlatne teorije upravo zlatni presek. Lendvai u ovome delu nalazi zlatni presek, i korak po korak pokazuje da je celo delo dosledno na preseku sagraeno. Analiza pokazuje da je Bartok uspeo da se razrauna, bar u svoja dva najznaajnija dela, Sonata za dva klavira i Muzika za iane instrumente, udaraljke i elestu, sa svojim predrasudama o pentatonici folklora, ali i da u novijoj tehnici kompozicije naini takav korak za koji nije niko bio u stanju. Znaaj koraka jeste da naspram prihvaenoj muzici u prolom veku zapravo nije neophodna nova teorija za univerzalniju formulaciju muzike; ceo sistem zakona ovog univerzalnog muzikog jezika postoji, i gotov eka ve vie hiljada godina. Moglo bi se formulisati i tako da muziki status absolutus nije nestao, nego da moe biti, ako i ne lako, ponovo otkriven. Kako da osnovni muziki stav uklopi u sebe skalu od sedam stupnjeva, enbergovu skalu od dvanaest tonova, sve takozvane narodne nizove tonova i atonalnosti. To je zadatak teorije muzike koji eka reenje. Posle Lendvaijevog dela nedvosmisleno je da se psiholoka ili socioloka tumaenja muzike mogu smatrati zastarelim. Muzika nije individualni, ili kolektivni izraz. Muzika je prvi oblik reda koji istupa iz haosa, prva artikulacija, sistem koji se nazire ispod vela tonova, koji jo nema svoj logos, i otuda jo ne ume da govori. Osnova svake prave muzike jeste bol injenice ivota, odnosno verodostojna muzika je tragina muzika, ali ona to ne ume da izrazi i zbog toga toliko lii na pla deteta. Veliina muzike se nalazi u neodoljivoj nespretnosti. Ona je protest protiv toga da se ovek potpuno probudi. Jer haos i red sainjavaju celinu, i ovekovo mesto u bivstvu jeste da od tamnih i

razjarenih sila, s geometrijskim umom s kojim je roen, stvori svetao i sreen svet, i ono to ne odgovara, ili se zamorilo, baci nazad u jamu. Muzika je zazoreli logos, ona zna za ritam, za meru i sistem, i ako je za nju konaan izraz sveta, upravo zato to nema svoj logos, ostaje nereena. Muzika dotie, ali ne obznanjuje. Ovaj dodir neposredno dotie samo malo ja, ne veliko. Muzika gradi, ali ne postavlja temelj. Kad bi postojala samo muzika, ne bismo imali pojam o celini. Muzika je samo trajanje, kao to je slika samo trenutak; muzika je samo uho, kao to je slika samo oko, jezik je oboje. Zbog toga muzika zna samo za prvu idilu, za poslednju ne zna. Muzika je znak, simbol, formula, aritmos koji se oglasio; kao to su Grci govorili, onaj ko svira, on broji. Naravno, muziko brojanje je beskrajno kompleksnije od matematikog brojanja, i najjednostavnija pesma prolazi kroz takvu aritmoloku operaciju koju ne moe da sledi ni savreni kibernetiki raunar, sigurno zbog toga to je muziki ton kibernetiki neprimetan kvalitetni raunar nije u stanju da ga izmeri. Upravo je zbog toga nonsens moderna muzika iz raunara. Bartokova dela su nesrazmerna, u njima je bitno manje muzike nego otpora koji iskazuje protiv razdoblja. U ovom pogledu je Bartokov stav potpuno istovetan s ostalim ozbiljnim evropskim kompozitorima, ak je istovetan sa stavom bitnih slikara i vajara i pesnika, kao da je iskazan otpor protiv razdoblja bio vaniji i od umetnosti, ak kao da umetnost postoji samo da bi odravala ovaj otpor (budui da je on potpuno nestao u ostalim odnosima, i velika veina se predala korupciji razdoblja), i da odbrani istinu humanosti. U muzici je verovatno Brams bi poslednji autor koji je iveo i mogao da ivi potpuno u svetu muzike. Potom je u umetnikim delima sve vie bilo otpora i sve manje muzike. Znaenje dela poinje iskljuivo da odluuje Stav kakvo stanovite zauzima autor u pojaanoj napetosti korupcije i istine; stanovite odreuje ne samo muziki sadraj, nego formu i stil, i harmoniju koja je ueta za osnovu. Mogue je da je u pravu onaj ko tvrdi da se otprilike stotinu godina muzika vrti oko pitanja disharmonije. Disharmonija, danas je ve poznato, nije individualna samovolja autora (htenje novog po svaku cenu), eventualno namerna sablazan (epater), osveta korumpiranom drutvu. Disharmonija, ak i kakofonija delom nije nita drugo do ogledalo drutvenog bivstva, kojim ovek u drutvenom bivstvu zapaa iskljuivo disharmoniju i kakofoniju, ali je i znak odbojne kritike autora, kojom on iskazuje neprihvatanje i radikalno ga odbacuje. Naravno, teorija disharmonije je dublja, jer u novijim muzikim delima ne iskrsavaju samo istorijska pitanja, nego se ispoljavaju i do sada nedirnuti slojevi bivstva, recimo, probijanje bivstva ispod sveta trozvuka, u tolikoj meri da u modernoj muzici sredinom dvadesetog veka nema kakofoninijeg akorda od trozvuka. U umetnosti, i to u poeziji, u slikarstvu, u vajarstvu, ak i u filozofiji, mogu se razlikovati dve faze suprotnosti prema razdobljima - potpuno u jednoj liniji i jednoznano: prva je suprotstavljenost graanstvu - i ona je koketirala sa socijalizmom, i s njim je zajedno napredovala; druga, poto je socijalizam doao na vlast i ispostavilo se da je istinu ivota izdao jo i vie nego graanstvo - suprotstavljenost i socijalizmu. Sredinom devetnaestog veka znalo se za jedan jedini ivotni poredak, za graanski. U graanstvu se pomealo prosveeno svetenstvo, posrnulo plemstvo, trgovci-zanatlije-seljaci, i radnici. Ideal graanina je dvosoban, trosoban ili etvorosoban stan, komforan, danas ve opremljen aparatima, stalni i dobri prihodi, pomodno odevanje, broj soba je retko vei, ee je manji, a ako je vei, nije zbog stvarnih potreba, vie zbog razmetanja i histerije. U novije vreme tu spada i radio, koji je ukljuen od ujutru u est pa do jedanaest nou, televizija, automobil i vikendica. Pre uslov ivota, nego ivot, i graanin ivi zato da ostvari ove uslove. Naravno, pozorite, ali pre operata, jo bolje orfeum, ali jo vie bioskop. to manje obavezuje, tim bolje. Zbog toga je dobar bestseler, jer je samo moda. Samo ne uzimati ozbiljno. Ukus? Ponajpre snobizam. Vano je da mu se ne remeti njegov

spokoj. Spokoj se naziva i mirom, ali sve se drugaije naziva. Zbog toga se kae da je liberalizam, ali je to zapravo troma, plaljiva i pohlepna korupcija. Sve je pospano i mekano, bezoblino i parazitsko, bornirano i licemerno. Kao loe provetravana dvorina soba zbog ijeg podnoenja je docnije pronaen izlet. Ali je pre planinski vazduh postao ustajao nego sve graanski. Otpor zauzet prema graanstvu odvijao se u etiri glavna smera: razaranje tradicionalnih formi, muzika za decu, narodna muzika, primitivizam. Priroda otpora u muzici je ista kao i u slikarstvu, zajednika baza je podivljalost (les fauves). Ona se pokazala najdelotvornijom. Stvar ni malo nije liila na Tacitov stav u Germaniji, koji je naspram rimskoj pokvarenosti postavio moralnu nadmo necivilizovanih Germana. Ovde je bila re o oslobaanju instinkta (Frojd). Varvarizam je bio i ostao isprobano sredstvo sablanjavanja (epater); cela evropska muzika batina je preko noi bila ukinuta, svaka harmonija i forma je smatrana prevarom. Pustoenje forme i harmonije jeste ispoljavanje ljutite kritike protiv graanskog naina ivota, ija je posledica neobina: umetnik se u ime jednog zahteva kolektiva pobunio protiv postojeeg kolektiva, ali je time iskljuio sebe iz stvarnog kolektiva, i kao to kae Adomo, postao je reprezent nepostojeeg drutva. Zbog toga je realitet umetnikove linosti pretrpeo tako teak poraz u zajednici. A pobuna, pak, u veini sluajeva jedva da je i bila ta drugo do nezrelo poigravanje s varvarizmom, odnosno samo sablanjavanje. Tacit je u Germaniji traio povratak Rima istog morala; inicijatori ovoga modernog varvarstva Ruso i Tolstoj ak nisu ni eleli pratanje, jedino su udeli da se oslobode prijatnosti civilizacije. Pokuaj na celoj liniji je uspeo samo kad atrakcija, ne kao faktiki ivotni realitet, jer i nije mogao uspeti. U poeziji, kod slikara, u muzici ali i u celini drutva - budui da egzistencijalna baza nije bila jasna - nije uspostavljen primordijalni status humanog, nego se javio rafinovani, koketni varvarizam proet korupcionim elementima kasne civilizacije, za koji se ve u trenutku raanja ispostavilo da je mnogo gori od graanskog. Ovaj atak u drutvu, pokretnut u ime varvarizma (Nie), vodio je prema posledicama na koje niko nije raunao, ali kad su primeene, ve je bilo kasno. Muzika za decu kod umana pre je san o jednoj pogreno protumaenoj poeziji; kod Debisija je salonska forma; kod modernih autora je doktrinarna i kolska. Ako neko nije naisto s krajnjim principima, zapravo i ne moe znati ta eli. U umetnosti, razume se, nije neophodno bezuslovno logiki ralanjeno analitiko znanje, ali je tim neophodnije da umetnik svojom imaginacijom zna vie o situaciji o kojoj je re, nego bilo koja logika analiza. Nonsens je deje naivno doaravati drutvo, ideja je, meutim, otvorila takav povratak unazad koji je paralelan s primitivizmom i varvarizmom, i s razaranjem temelja civilizacije. Muzika za decu stavlja sebe nasuprot ideji o zrelosti, i zbog toga znai takvu regresiju koja je ve jednaka s naputanjem dosegnute svesnosti. U svakom sluaju postoji takva regresija koja se neprekidno dopunjava sopstvenom progresijom, i dva suprotna pokreta odrava skupa i zajedno trenutak egzistencijalne, centralne i aktuelne sutine. Posezanje u poetak (poetak je najvaniji Bartokov pojam) istovremeno moe biti predujam za konanu potpunost (kod Bartoka to i jeste). Istovremeno kad je poetak, i poslednje je, jednovremeno prisutno uzajamno proimajueg regresivno progresivnog i progresivno regresivnog kretanja. Ono to je u poetku i na posletku i u svakom trenutku dato, ali skriveno, to je status absolutus humanog, onog osnovnog ljudskog stanja koje je u zrelom Bartoku prisutno gotovo neprekidno, ali uvijeno, katkada se i probija (Sonata za dva klavira, Cantata profana, vie malih klavirskih dela), i samo zato ne postaje njegov iskljuivi stav, jer Bartokova imaginacija nije bila u stanju da se oslobodi jakog uticaja modernog scijentizma. Nesumnjivo, Bartok je poinio greku kada je, da bi teorijski zasnovao svoju muziku, vanredno teite postavio na naune metode folklora, i time je u svom delu obezbedio vei udeo scijentizma nego to bi bilo dopustivo. U Bartokovoj formulaciji narod je univerzalno-ljudsko jedinstvo (nasuprot graanstvu), uvar sutinskih sadraja ivota, odnosno on u narodu oliava takav kolektiv koji zapravo i konano moe biti samo potpuna humanost iz koje se niko ne moe iskljuiti. U ovoj naunosti Bartokova muzika samo retko nije doktrinarna. Postoje teorijska znanja koja ostaju

uvek muzika (Brams). Kod Bartoka je znanje tue muzici, ak je antimuziko. Njegova narodna muzika je u znaku egzaktnosti (ne vernosti), tragovi se mogu osetiti na celoj liniji. Njegova zbirka narodnih pesama ima muzejski karakter. Nije ono emu je namenjena, tek zbirka primera i herbarijum. Kliniki nalazi i modeli narodnih pesama fotografisani pod laboratorijskom temperaturom. Inspiracija, koju odavde uzima, pouna je i profesorska, i njegov varvarizam esto nije nita drugo do oajni pokuaj da prodre kroz ovu pedanteriju i da on sam na koncu doe do rei u svom stvarnom biu. Umetnost ne iskazuje teze pravog drutvenog reda, jer joj to nije zadatak, ali kazuje oblike i opte principe reda ovekovog ivota, s tim da stvara veze s takvim snagama realiteta na ijoj osnovi se moe realizovati red ljudskog postojanja na svim podrujima. To je ono to se danas naziva pitagorejstvom, ali znamo da izvorna teorija nije Pitagorina, nego se vezuje za Orfejevo ime. Sutina orfike: iznad sveta sirovog ivotnog instinkta u borbi za prirodni opstanak nalazi se logos (aritmos) apsolutnog, istog, prosvetljenog sveta uma, i najuzvienija sposobnost oveka jeste da svojim umom prepozna misli koje se nalaze iznad reda prirode, i da ume da ih realizuje svojom delatnou u materijalnom svetu, u drutvu, u ljudskom ivotu, u dui, u moralu. Na tome poiva kultura. Razliite batine su na razne naine nazivali ovaj red uzdizanja prirode. U Indiji to je devajana. U judejskoj batini to je malkut ha-samajim. U ranom hrianstvu je nazvano Boijim carstvom. Kod Platona, nesumnjivo u iaenom obliku, to je Drava. U lanom i kominom obliku novog doba Evrope javlja se kao racionalna utopija (socijalizam). U doba prevlasti graanstva vladalo je uverenje da je otpor umetnosti iskazan prema postojeem redu u vezi s revolucionarnim preobraajem drutva. Verovalo se da se nalazimo na pragu promena veoma povoljne perspektive, i ono to je novo, to struji u antigraanskoj umetnosti, to je paralelna pojava revolucionarnoj promeni. Naravno, ovo gledite ne ukazuje na naroitu inteligenciju. Trebalo je da mine otprilike trideset godina dok se umetnici nisu razoarali na celoj liniji, i uvideli da je socijalizam ostavio oveanstvo nepopravljivo na cedilu i to na mnogo neoprostivi nain nego to je to uinilo graanstvo. Ako nita drugo, bar je sigurno da je diktatura profita nad kulturom (mada je socijalizam objavljivao upravo suprotno) bilo ono zbog ega su umetnici okrenuli lea socijalizmu. Razdoblje pre Prvog svetskog rata bilo je veoma muno doba za socijalizam. To je bilo ono vreme kada je umetnost ila zajedno sa socijalizmom: to je bila avangarda. Tada ju je podsticala osveta prema svetenstvu i plemstvu. Ali su vremena posle toga bila jo munija, jer se u novonastalom drutvenom poretku socijalizam pokazao kao nemoan, i - kao to je to postalo jasno kao dan - samo zato da bi osigurao svoju vlast, nije umeo da uini nita drugo do da stvori jednu vrstu srednjovekovne strahovlade koja je u Evropi bila sasvim prevaziena. U onom trenutku kada se videlo, budui da umetnost nije sklona da popusti od svoje imanentne humanosti, socijalizam je postao opasniji protivnik nove (avangardne) umetnosti ak i od graanstva, jer u totalitarnim drutvima umetnost vie ne moe ni da ami, nego mora da nestane. Od umetnosti se zahtevalo da velia hrianske lai degradirane u socijalizam, ali i onda samo tako ako su na plebejskom nivou. Socijalizam je umeo da se rve s novcem graanstva i s njegovom politikom moi, ali nije umeo da se nosi s graanskim poretkom ivota. Bio je bespomoan prema graanskim ivotnim idealima. Svako sutinsko ureenje u socijalizmu je ostalo netaknuto, izuzev to bi graanin dao polovinu svoga ivota samo kad bi mogao biti plemi, celokupna ivotna tenja plebejca jeste graanski ivotni nivo. Promena nije krupna. On ve obrok od tri jela ne jede u trpezariji, nego jednu iniju jela pojede za kuhinjskim stolom. Ne radi se osam sati, nego deset i dvanaest, i to za etvrtinu nadnice. Ako je u jedinstvu sistema ivot-bivstvo, koji je nae bie, vertikalna tendencija jaa, na individualitet je u porastu, i na kolektivitet nestaje, inicijativa u zajednici pripada individui, to znai da pripada instinktu svetlosti, slobodi, bogato nijansiranim razlikama; ako je horizontalna tendencija jaa, nestaje na individualitet, re pripada kolektivu, to znai da pripada instinktu noi, podsvesti,

monolitnosti, uoptenosti. Jer bilo da je re o individualnom, bilo o kolektivnom ispoljavanju ivota, oituje se isti sistem jedinstva ivot-bivstvo. U jedinstvu naeg bia nuno su uzajamna dva pravca, i jedan bez drugoga su apsurd. Vertikalna tendencija stalno prevazilazi horizontalnu, horizontalna pak vertikalnu, ali nikada toliko da ona druga ne bi mogla da nadoknadi zaostatak, i da ne izjednai razliku, s tim da onu drugu opet prevazie. Individua, budnost, svetlost, maskulinum, delatnost sainjavaju celinu kao kolektiv, podsvesno, tama, femininum, spavanje. Kinezi to nazivaju venim ritmom tao i teh. Ako je vertikalna tendencija jaa, traje vladavina istaknutih individua; ako je horizontalna jaa, to je stapanje u zajedniko. Meutim, danas je ova teorija neprimenljiva. Izjednaenje je iskljueno. Sklad oveka sa samim sobom postao je la. Mario kae da je najranjivija taka umetnikovog dela tamo gde se poklapa sa zajednicom. Nemogue je utopiti se u drutvo bez ograde. Vera, poverenje, vedrina, red, mir mogui su samo kao la. Zbog toga je prevaga u muzici na disharmoniji. Zbog toga je danas svaki optimizam politiko slepilo. Nemogue je da ovek bude jednog miljenja sa samim sobom. Stvari kao to su demokratija, um, nauka nemaju nikakvog znaenja, ak toliko da nije nuno nikakvo njihovo opovrgavanje, niko u njih ne veruje, ponajmanje onaj ko se njima bavi. Ima onih koji smatraju da bi se prosvetljenjem situacije mogla razviti tragina umetnost. Ne bi se razvila ni u slikarstvu, ni u poeziji, ni u muzici, ni drugde, niti kod Bartoka. Sve to je on umeo da uini jeste da se vine nazad do najblie visine u muzici, do Betovenovih poslednjih kvarteta. Bartokovi primeri nisu bili najbolji. Listova umetnost je bila umetnost nauena pred ogledalom, kao i Vagnerova. Sve to jedva da ima veze s muzikom, jer sve zavisi kako zvui. Debisi je sa svojim harmonijama palmovog gaja vie parfem nego muzika. Na koncu, Stravinski sa svojim pounim infantilizmom (infantilizam je stil kraha) i tehnikom mafait, koja opsenjuje time to pokvari stvar virtuoznom bravurom (Adomo). Pogrena je cela pobuna umetnosti, jer je u znaku odmetnika, a ne vita nuova. Zbog toga je moderna muzika samo u odreenom delu muzika, veim delom je protest protiv doba. Bartok je - izuzev u Muzici za iane instrumente, udaraljke i elestu, ali jo vie u Sonati za dva klavira - jedva uspevao da podigne glavu iz strasnog suprotstavljanja organizovanom kriminalu. Za modernu muziku jedva da je i ostalo neto drugo do strepnje i agresije. I kod Bartoka je jedina tema bezuspena bitka s demonima. Uzalud, jer se demon moe obuzdati samo u jednom sluaju, ako se otkrije i imenuje. Svaka umetnost poseduje svoje posebno znanje o tome kako da sputa sile tame. Odagnati ih moe samo jezik. U trijumviratu moderne umetnosti moe se zapaziti, kod Dojsa manje, kod Stravinskog vie, kod Pikasa neprekidno, da je tu u sutini re o neem drugom a ne o umetnosti. Mogue je da odatle dolazi ona istrajna i opta nesimpatija koja se osea prema delima umetnika. ovek uzalud hoe da izbegne ovo fascinantno dejstvo dela, jer su ona nainjena s neodoljivom bravuroznou virtuozne tehnike, a umetnost nema nikakve veze s ovim delovanjem. Dela Dojsa, Stravinskog i Pikasa nisu umetnika dela, nego objave moderne ekstremne lucidnosti. Detinjstvo je Faustov Mefiso. Mladost je Stendalov ilijen Sorel, jo je samo astoljublje i sanjarenje o novim mogunostima veliine. U zrelo doba stupa kod Dostojevskog, s Ivanom Karamazovom, jo vie sa Stavroginom. Potom slede ne toliko diktatori, koliko njihovi inspiratori iza paravana, slede teroristi i diplomate i naunici. Arhetip je Ludvig Vitgentajn, taj nedvosmisleno najlucidniji um moderne logike. Modernizam postoji od Vitgentajna. Miljenje je tu prestupilo graninu liniju koja se nalazi izmeu besprekorno organizovanog uma i ludila sterilnog racija, liniju preko koje je, po cenu da ovek sebe iskljui iz dodira s presudnim ivotnim injenicama, indiferentno, na ledu drano prisustvo uma u stanju da radi s neizmerno viim stepenom dejstva nego do sada. Modernizam je zapoeo ovim otkriem, i od tada je postao ekstremna lucidnost modernih industrijskih preduzea i armija, administracija i politikih partija, ali naroito baza drednautizovanog

dravnog aparata (koji radi na pritisak na dugme). Dodir posredstvom presudnih ivotnih injenica Vitgentajn je nazvao metafizikom, i on je izloio da je to najvanija prepreka egzaktnom saznanju i na njemu zasnovanoj modernoj praksi. Moderna lucidnost je ekstremna, ali slepa (lucidite aveugle). Istinu ona nema, upravo zbog toga samu sebe moe da usredsredi na potpuno reavanje svojih zadataka. Ali ni ne zahteva istinu, jer je u interesu njenog cilja jedino vaan egzaktan rad njenog ego-sistema. Budui da je sebe oslobodila ogranienja istine, ne ume, ali nije ni u stanju da naini razliku izmeu preciznog postavljanja jedne matematike formule, preciznog unitenja grada od sto hiljada stanovnika i preciznog izrabljivanja jednog stomilionskog naroda. Slepa lucidnost je dijabolino bezumlje, protiv ijeg ostvarenja trenutno ne postoji odbrana u ivotnoj praksi, jer jedino to bi moglo biti odbrana jeste budna normalnost, ona pak nije ostvarljiva. Zbog toga je bezuslovna mo terorista i naunika, i zbog toga je neodoljivo dejstvo akrobatske tehnike kao to je tehnika Pikasa i Stravinskog. Za uspostavljenje verodostojnog (autentinog) bivstva, kao to se kae, postoji jedna jedina prepreka, despotizam (autoritarna vlast). Dojs, Stravinski, Pikaso ne nalaze se u ovome antagonizmu na strani verodostojne egzistencije, nego pod izgovorom umetnosti, oni uz virtuozno znanje izazivanja dejstva, s tehnikim znanjem koje besprekorno funkcionie sprovode autoritarnu mo. Zbog toga se gubi granica kod jedne Pikasove slike, recimo kod Gemike, izmeu politikog teroristikog akta i naunog otkria. Nije re o umetnosti, ni o upravljanju dravom, niti o naunom istraivanju, nego o virtuoznom ostvarenju demonskog intelekta. To je modernizam. Omamljena je kritika koja se odnosi na sprirutelnu i moralnu indiferenciju moderne ekstremne lucidnosti. Ne zato to ne poseduje osnovni stav (nije u stanju da vidi jasno), i trudi se da uhvati na zloinakom delu demonski um u politici i privredi, u drutvu i nauci, i da predstavi kako bi to bio kju za uspostavljanje reda na deliminim prostorima, ili bi mogao da bude. Zato se meusobno nezavisno govori o politikoj i ekonomskoj i drutvenoj i naunoj i sveto-nazornoj i religioznoj i drugoj krizi. Nauka, um, demokratija ine celinu, ak u tolikoj meri da ako ovek pomiluje samo jednu od njih, sve ostaje na svom mestu. Modernizam ne ostavlja netaknuto ni najmanje mesto ovekovog bivstva. Humani ivotni poredak eli da ga pretvori u racionalizovan radni pogon koji radi bez smetnji. Istina, oveka treba ubediti da je to sve ispravno. Sredstvo ubeivanja je, kao to znamo, ideologija. Meu modernim ideologijama nema ni jedne koja ne bi bila sistem lai pseudoegzistentnog oveka. Kritika modernizma je zbog toga omamljena jer kritika pseudoegzistentnog stava ne vodi njenom prosvetljenju, nego jednom sistemu lai i tehnici lai koji su mnogo rafinovaniji od prethodnog. Spolja se ne moe otkriti nikakva pseudoegzistencija, jedino moe da se zapone s priznanjem egzistencije, i da se izvri obraun ad interna. Beskorisna je kritika koja dolazi spolja, jer ovek la povlai iz govora svoga bia. U ovom trenutku jo nema tako jasne i energine kritike protiv koje on ne bi bio u stanju da postavi kompleksniji sistem lai i da se povue iza novije ideoloke odbrambene linije, izgraene zamrenijom tehnikom, i da se tamo sakrije. Osobenost korumpiranog bia i korumpiranog miljenja koje otuda sledi jeste da prosvetljavajua kritika, koja dotie sve dublje smetenu la, stavlja u pogon skriveni aparat korupcije koji se sve manje moe raskrinkati; drugaije reeno i jo jednom isto to: to je kritika bitnija, ona vie prisiljava korumpiranog oveka na sve rafiniraniju odbrambenu tehniku lai. Prirodna je ova defanzivna strategija korumpiranog poretka ivota i njegova spremnost na stalni uzmak. Veliki deo njegovog bia ini strah od raskrinkavanja, i zbog toga ivot mora da organizuje ka odbrani svog lanog bia. ovekov ivot sasvim sigurno nema presudnijeg koraka do da pribavi saznanje o neuveno kompleksnoj organizaciji tehnike skrivanja, i da svoje beskrajno skrivanje prosvetli beskrajnom budnou kako bi se uspostavila autentinost ovekovog netaknutog bia, ili da od sopstvene i tue korupcije odradi koliko god se moe. Postupak ne moe biti drugaiji osim da nasuprot svome i tuem lanom biu ovek postavi primordijalnu istinu i njome prosvetli sebe. To je

metod jevanelja. Svako sam mora to da uini. Niko ne moe da proivi ovekovu smrt, niko se drugi ne moe obraunati sa ovekovim korumpiranim svojstvom, niko drugi umesto oveka ne moe uspostaviti istinu njegovog bia. Jedna odbrana od budnosti, uspean postupak u tehnici skrivanja, jeste da se smer prosvetljavajue kritike odvrati od pravog cilja, kako se ona ne bi odnosila na sutinska pitanja. Novo doba u Evropi je veoma bogato u izradi ovakvih odbrambenih sistema. Na poetku novog doba, kasnije u prosvetiteljstvu, kada je pokuana likvidacija sistema lai klera, kler se povukao nazad u Crkvu, i prikazivao kao da je religija razorena, Crkva je gotovo izgubila autoritet, a kler je preostao i klerikalizam kao metod svetske moi (duhovne sile iskoristiti za politika zbunjivanja, odnosno za podjarmljivanja), proirio se na celu zemlju, i od tada se vlast moe odrati samo uz pomo duhovnih sistema (ideologija). Najnovija varijanta na ovom podruju jeste da nasilje odrava svoju mo skrivajui se u misli socijalne pravde. U graanstvu koje se raspadalo u prolom veku rasturile su se i pobrkale kaste, ali Marks nije postavio pitanje kolektivne konfuzije, nego je konfuziju projektovao u pseudoideologiju klasne borbe i on je, istina, delimino likvidirao klasnu borbu, ali se zbog toga jo vie pojaala konfuzija. Na podruju hijerarhije egzistencije zabuna nastala kao posledica racionalistikog ateizma uspeno je zabaurena na taj nain to je panja prebaena na jednu fiktivnu teoriju razvoja (promenljivost vrsta, darvinizam). U demokratijama je popustio primarni androgin odnos polova, ali Frojd nije to pitanje postavio u sredite, nego seksualnost. U istraivanju prirode preokreta koji se javio u svetskim razmerama nije otkrivena jedina mogua baza jedinstva, osnovno stanje koje povezuje sve ljude (etat primordial, status absolutus), nego je zapoela raspra o prolaznosti raznih kultura (kulturna morfologija, pengler, Frobenijus, Tojnbi). Naravno, dok se ranije kritika korumpiranog ivotnog poretka dogaala u ime jedne evidentne istine, uz inicijativu linog rizika i odgovornosti, jedna od karakteristika pseudokritike u prolom veku bilo je to se ona javila kao nauka. Smetanje u nauku potvrdilo se kao apsolutno pouzdana tehnika skrivanja. Zakon je izbugio svoju teinu. Konana re ne pripada zakonu, nego nauci. Kada je socijalizam hteo da se sakrije od napada i kada je poeleo da osigura za sebe savreno zatienu poziciju, nazvao je sebe naunim socijalizmom. Nauka kao sistem lai ekstremne lucidnosti. Bezuspena je kritika ekstremne lucidnosti, otuda je beznadeno osloboenje od vlasti demonizma, i izbegavanje tekoa postaje sve manje mogue, jer demonske sile, budui da ih njihova lucidnost osposobljava za to, prodiru i u najzatvorenije privatne krugove oveka, i ovekovo bie u njegovoj celokupnosti stavljaju pod svoju kontrolu. Izgleda da je ostala jedna jedina mogunost, ako se ovek odrekne svoga ja. Znamo da se kolektiv i individua ne mogu razdvojiti; vertikalna zajednica je ja, horizontalna jedinka je kolektiv. Meutim, u krajnjem sluaju ovek moe da opozove svoju vertikalnu tendenciju, da ugasi svoju individualnost, i da se skrije u kolektiv. Moderni kolektiv nema svoju analogiju u istoriji; kao to nemaju analogiju individue ekstremne lucidnosti, teroristi, naunici, moderni generali, diplomate, i umetnici poput Dojsa, Stravinskog, Pikasa. Suvino je nabrajanje epigona. Ovi su ljudi u svojoj besprimernoj individualnosti pokidali kolektivne spone, i gotovo su potpuno likvidirali svoje horizontalne srazmere. Otuda, naroito sada, lucidnosti se iz titanskih razmera, drutveni dodir je sasvim labav i nesiguran, kao da se nalazi na vrhu nedosegnutih stubova nezavisno od bilo kakve zajednice. Temelj nije solidan, i ova slava ne izgleda trajna. U svakom sluaju danas je tako, i dopuna ovog pokreta u drutvu kao puki statistiki podatak u mnotvu ljudi jeste uasno bekstvo od individualnosti i leganje potrbuke na nivo horizontalne mase. Bilo koji oblik modernog kolektiva (narod, nacija, rasa, klasa) nije organska celina. Neuporedivo vea mnoina nita nije razumela od agresivnog poivinenja i od energinog idiotizma, samo je glupo patila. Stotine miliona ponienih i povreenih, lieni svog humanizma, suludo su odbacili svoju individualnost,

uurili se i sakrili u neprepoznatljivu masu. Odrekli se svoje humane egzistencije. Kao to Breht kae: ich will ja gar kein Mensch sein - uopte i ne elim da budem ovek. To je izvorite modernih kolektiva. Za prosek vie nisu bili reivi zadaci individualnog ivota. Veina ljudi nije bila u stanju da podnese teinu svoga ja. Zbog toga moderni kolektiv nije drutvo, nego raka prepuna trupla ja koji su sami sebe ugasili. I drugi kolektivi su slini, prvenstveno faistiki i komunistiki. Za raku je karakteristino da je svejedno koliko mrtvaca se nalazi u njoj. Ako ih je vie, mesto je tesno, i manje ga ima po glavi. Ali je to jo uvek bolje, pogotovo lake, nego se upustiti u rizik individualnosti. Ovde bar nema kritike, nema pobune, nema revolucije, ovde nema privilegija, nema astoljublja, sve je monstruozno i bez humora, vostvo u svojoj smirenoj neodgovornosti s dosadom slua superlative zvaninih laova, i slee ramenima na blefiranja s kojih se cedi krv. Dva istorijska kolapsa koji su usledili za poslednjih dve stotine godina mogli bi se muziki izraziti na nain da se zajedno s graanstvom pojavio ki, zajedno s plebejstvom se pojavila muzika la. Za ki znamo od ranije, i o njemu znamo otprilike sve to treba. Jedino bi trebalo dodati da je ki delo izraeno sredstvima umetnosti (slika, muzika kompozicija, pesma, skulptura itd.), delo koje nema verodostojnu egzistenciju i otuda je u celini prevara. U prirodi kia se ne nalazi elja da oveka prevari, verovatno zato to bi za prevaru bilo neophodno malo uma, kojim ki uopte ne raspolae. Zbog toga je on tako karakteristino graanski. Ki moe da nastaje na relativno razvijenom stupnju, kao to to nije redak sluaj u modernom dobu. Veina dela kia nije nepotena, samo je bez ukusa i glupa. Nikada ne mogu dosegnuti meru umetnosti, jer su pravljena kao roba za uivanje, ostaju iluzija, igra, privid, odnosno nisu ozbiljna. Par excellence su umetnika vrsta graanstva, jer su to dela koja su neodgovorna i ni na ta ne obavezuju (plaljiva su i troma). Ki nema veze s orfikom, odnosno s realitetom poretka koji se nalazi iznad prirode. Njemu nedostaje elemenat prosvetljenja (saznanja) koji je obavezan za umetnost. Zbog toga je ki beznaajan, i potpuno je svejedno ko ga je nainio, on postoji, gde je, izgubljen je, ili nije ni uraen. injenica muzike lai jo nije objavljena, mada od kako se sa svih strana sveta razleu politiki marevi i pesme i kantate i simfonije pisane u slavu terorirsta, trebalo bi da ve bude aktuelno. Napabirene po otrcanim, uglavnom demodiranim lagerima, melodije i harmonije iskljuivo graanskog porekla bile bi obavezne da oveka natimaju na optimizam, jer se teror ne zadovoljava narkotizacijom, on zahteva stvarni idiotizam. Iza sladunjavih akorda pretnje, eer i atmosfera pogubljenja, to obeleava razliku izmeu zahtevane i stvarne situacije, marirati veselo i u poletnom ritmu izmeu baraka koncentracionih logora, i poigravajui od radosti mahati zastavom prema vealima. U odnosu na zadatak rekviziti za ovakvo delo prilino su jadni, nivo se jedva die iznad bunog finala prosene beke operete, pre e biti da ostaje ispod nje. Ali su vaar i vergl nepoteni, fortissimo, kako se ne bi ulo stenjanje izmrcvarenih. To je sasvim nov korak u istoriji muzike. La u jeziku traje ve odavno, i ovek je ve nauio da oslune razliku izmeu istine i lai. Do sada je potovana deja priroda muzike. Za sada ne moemo smatrati muziku oitovanjem koje nije spontano, i jo nismo nauili da se branimo od egzistencijalno lane muzike. Uopteno samo znamo ta je dobra i ta loa muzika, ali nema formulisanog kriterijuma. Do sada nije bilo rei o istinskoj i lanoj muzici. Lana muzika nije apstraktna muzika; ona je samo jedan ekstremni oblik protesta protiv doba (kao apstraktno slikarstvo), ona se grozi da bilo ta dotakne ovde, i veruje da e ostati isto samo ono to je fiktivno. Muzika la koristi sakralnu nespretnost muzike i deju sutinu u artikulisanom logosu kako bi oveka namamila u klopku, i da bi ga navela na takvo priznanje i izjavu, ak na aktivnost, koji znae brisanje istine humane egzistencije. Sigurno je da je muzika la najopakiji oblik od svih lai, jer oveka demoralie s najnezatienije strane. Istina muzike je najosetljivija, upravo zato to je muzika naivnija od svake umetnosti, i zato to je najblia korenima humanosti. Muzika la ometa izgrevanje ljudskog logosa, liava ga mogunosti izlaska iz haosa.

Granina linija izmeu kia i lai gubi se u najveem broju sluajeva. Izgleda zbog toga jer - kao to su mnogi protumaili u novije vreme - nema bitnijih razlika izmeu graanskog drutva i socijalizma. Oba poivaju na plebejskom ivotnom poretku, i socijalizam je zapravo kasna graanska pojava. Osnova graanskog drutva jeste humana kulturna ideologija koja skriva nasilje, profit i la. Bloh razlikuje dijalektiku i matematiku muziku. Osnova teorije jeste odvajanje ritma i melosa i Adorno nasuprot ekspresivnoj dinamikoj muzici govori o muzici ralanjenog ritma. Prvo je melodija, pravo neprekidno muziko trajanje, drugo je bubanj, podela vremena na jednake razmere. Ranije je Panvic svoju teoriju izgradio na razlici izmeu vokalne i instrumentalne muzike, u smislu da karakteristika vokalne muzike nije nita drugo do melos; u instrumentaciji to moe biti potisnuto u pozadinu, a opet i instrumenti su ili pevaki, ili ritmiki. Ogromna prednost klavira jeste to jedinstveno obuhvata melos i ritam. Bilo kakobilo, nijedno od njih ne moe da opstane samo, izuzev solo bubnja, i po svoj prilici zato konfuijanska kineska batina veli da je stvaranje sveta zapoeto udarcem u bubanj. Delo Muzika za iane instrumente, udaraljke i elestu graeno je na ovoj osnovnoj napetosti, gudai znae vokalni espressivo, udaraljke matematiki ritam. U sonati dva klavira preuzimaju melos, ali je ugraen zvuk udaraljki. Vokalna i instrumentalna suprotstavljenost javlja se u velikim razmerama u Cantati. Cantata profana je verovatno jedino delo koje se ozbiljno moe uzeti posle hora devete simfonije sa gledita jedinstva vokalne i instrumentalne muzike. Stravinski u modernoj muzici potpuno potiskuje dinamiki espressivo elemenat; a enberg ga upravo istie. Bartok eli da stvori ravnoteu, zato kau da je otvorio mogunost jedne nove vrste klasike (Lajbovic). Sonata kree tim putem, ali je zadatak mnogo vei nego to se u prvom trenutku moe zapaziti. Ono to je u muzici vokalno, pesma i melos, istovremeno je ekspresivno i dijalektino, legato, isto ono to je u matematici kontinuum, u geometriji horizontalno, isto to drugde femininum, opet drugde kolektiv, homogenost i no, podsvesno i opte. I konano je kontinuum melosa analogija onoj poslednjoj stvarnosti koju nazivamo bivstvom, i koja je horizontalno i homogeno trajanje neprekinutog toka, trajanje koje je neogranieno veno. A ono pak to je u muzici instrumentalnost i ritam, to je istovremeno tempo, bubanj, ples, staccato, i to je u geometriji vertikalno. Drugde se to naziva maskulinum, opet drugde individualitet, ili heterogenitet, dan, svest, meusobno razdvojenim jedinicama, i to je analogija onoj krajnjoj stvarnosti koju nazivamo ivotom, jer je ivot individualizivana razlika u vremenu. Nalazimo se u sistemu jedinstva bivstvo-ivot i ne nalazimo se, jer bi trebalo da budemo u zlatnom preseku jedinstvenog sistema, i zbog posledica korupcije nismo tamo, istovremeno i u vremenu, i iznad vremena, u ogranienom ivotu individualizovanog bia i u beskrajnom trajanju bivstva. Osnovni pokret naeg bia jeste heraklitovska relacija: otvoreno i beskrajno bivstvo preoblikujemo u individualizovani ivot, i zatvoreni individualni ivot otvaramo u beskrajnom bivstvu. Od onoga to je stvorila Evropa verovatno je da je najvie muzike; a opet je sasvim izvesno da od onoga to je stvoreno u muzici najvie je sonata. Muzika je u prednosti meu svim ostalim duhovnim delatnostima, jer joj nije neophodan dokazni postupak. Muzika je liena logosa. Muzika radi s evidencijama. Prednost i mana, jer ona time iskljuuje sebe iz one intelektualne delatnosti iji je osnovni smisao da dokazuje. Jedino je sonata ona forma koja, istina, ne dokazuje, ali je na svoj osoben muziki nain dijalektina. Sonata znai muziku univerzalnost. Nema forme koju nije stopila sa sobom, najpre samo ples i pesmu, kasnije dve forme najvieg reda, fugu i varijaciju, ali ni tu se nije zaustavila kod istih muzikih propozicija. Zbog toga sonata ima tri dela: ekspoziciju u kojoj postavlja propozicije; deo razrade kada sprovodi propozicije same i uporeuje ih meusobno; reprizu kada se, posle zakljuenja dijalektikog postupka, ponovo javljaju propozicije nedvosmisleno i

ubedljivo, potpuno prosvetljene u svim svojim pojedinostima. to i inae odgovara ljudskoj logici (orfici). Neobino je, inae se samo po sebi razume, da je muzika misao, to je karakter glavne teme, drugaija na poetku sonate nego na njenom kraju: u ekspoziciji je eventualno duhovita ili duboka ili privlana, ili raspolae drugim estetikim kvalitetima, ali je na istom nivou s ostalim temama; posle razrade, budui da je uestvovala u procesu specifinog sazrevanja, svojim znaenjem daleko nadrasta ostale, rasplie se ceo niz skrivenog smisla, otvara se i proiava, i na odreeni nain postaje transtonantna, kao da kroz nju zvui neto izvan muzike, prolazi kroz promenu, iju temu ni varijacija, niti fuga ne umeju sebi da podrede. To je slobodna dijalektika dela razrade sonate. Svojstvo sonate nije lirsko, ni emocionalno. Priroda forme sonate nije linearna, kao pesme, ili plesa. Sonata je sistem, i kada glavna tema zazvui u zrelom obliku, prosvetljena, s otvorenom transtonancijom, ona u tom sistemu zauzima nedvosmisleno centralno mesto. Transtonancija je najhitnija u ovoj promeni: svaka umetnost zapoinje time to ume da prevazie samu sebe (metapoezis). Moderna muzika nije sauvala mnogo od klasine forme sonate. Nestali su tonaliteti; teme se ne mogu odmah prepoznati; nema odreenih propozicija; misli se ponekad i ne vraaju, ponekad se samo upuuje na njih, ponekad su izmenjene ili su u ritmikim formulama; gubi se granina linija izmeu ekspozicije, razrade i reprize, i kao da se cela sonata preobrazila u jednu jedinu razradu, gde je dat predujam za poznavanje teme, i gde izostaje kao suvino izvlaenje konsekvence, i treba je pogoditi. Meutim, neto je prepoznatljivo na odreen i nesumnjiv nain, to je atmosfera sonate, slobodna dijalektika. Sistem sonate. Ne moe se uporediti ni sa kakvom pesnikom vrstom, nije lirika, vie je proza, dramska je, ali bez uloge lica, jer propozicije ne ostaju individualno samostalne, nego se stapaju ujedno, saimaju se, zgunjavaju u formule, menjaju svoj dimenzionalni poloaj, skrivaju se, a da ni u emu ne odustaju od svoje esencijalnosti. Moderna muzika je izbegavala formu sonate (u poetku uverena da je ona rekvizit graanskog razdoblja). Radije je pisala svite, pesme, plesne forme, balete, i vratila se preklasinim formama. Komponovani su koncerti za klavir i violinu, simfonije s jednom vrstom metoda parafraza, ali vladala je suzdranost to se sonata tie. Bartok se tek kasno vratio sonati. Sasvim izvesno kada je njegovo miljenje stiglo do sistema, i kada za izradu konanog smisla nije nalazio druge mogunosti, i konano kada je dospeo do take da mora napustiti nezrelo slavljenje ivota, i da zapone tumaenje (muziko saznanje). Ostale forme manje-vie zadovoljavaju se osnovnim muzikim jezikom; reenice sonate se ne mogu formulisati na muzikom jeziku opte upotrebe, one zahtevaju vii nivo. Kao to bi Malarme rekao: un sens plus pur aux mots de la tribu. Na koncu pak trebalo je izvui sonatu kao najglavniju formu, jer samo sonata obezbeuje proboj u viu muziku realnost, zbog svoje osobenosti forme, budui da je upravo prodor u transtonanciju obeleje karaktera sonate. Sonata obezbeuje takvu mogunost izrade muzike misli za koju druga forma ne zna; sonata za dva klavira je uraena tehnikom koja se u novije doba naziva totalnom izradom.

Disertacija o dravnoj administraciji

1 Mnogi su dravu nazivali Levijatanom. Levijatan je, zna se, udovite koje prodire hiljade ljudi. L'tat c'est le crime, kae Kami, drava je zloin. Ovakve formulacije nanele su mnoge nevolje. Mnogi su se strasno poeli baviti izmiljanjem teorija protiv drave, i ukidanjem nevolja koje se pripisuju dravi. ak i dobronamerni su masovno nasedali na revolucije i na zavere, na atentate i na anarhizam. Uz ono naroito odluno slepilo koje je uvek bilo karakteristino za one koji su pravili neke ludorije, poinjali da razaraju dravni poredak, ali i oni koji nisu dovoljno pazili na sebe bili su masovno istrebljivani. Izbila je beskrajna i veoma krvava kavga oko pitanja koja je drava loa i koja je jo loija. Novi razlog za ubistva. U meuvremenu je mete postajao sve vei. Pobune nisu potedele ni jednu dravu sveta. Danas smo otprilike tamo da konzervativci, ali i revolucionari, aristokrate, ali i demokrate, monarhisti, ali i republikanci ne zijaju jedni u druge ba pametnim izrazom na licu, i pitali bi jedni druge neto, kad bi samo znali ta. Naroito su ganuti revolucionari. Razoarani revolucionar je moderan fenomen. Poduhvatio se velikog spremanja, i nered je postao jo vei nego to je igda bio. Nikakva republika nije se pokazala bolja od Levijatana. V. K. Torndajk2 tvrdi da je naziv lo. Levijatan nije drava. Suluda politika kavga koja traje vie stotina godina potpuno je besmislena, i ako se ova bitka ovako produi, moemo raunati samo na teu situaciju. Levijatan nije ni politiko pitanje. U svakoj dravi funkcionie organizacija za koju je ba karakteristino da je apolitina zbog toga to je ona spremno sredstvo svakog politikog pravca. Moe biti pod politikim uticajem, ali to nije njena sutina. Politika, bilo kakva da je, uvek je prepuna oajnih sanjarija i rafiniranih nezgrapnosti. A ovu odreenu organizaciju, pak, karakterie jedna jedina stvar, systematic violence, odnosno sistematsko nasilje. G. Torndajk je naslov za svoje delo uzeo iz Hamleta, gde je re o brljavljenju kancelarije. Autor Levijatana vidi u kancelariji. Prolo je trideset godina od objavljivanja studije. Za to vreme je ovo pitanje dobilo ogromnu literaturu, osnovana je nauka o inovnitvu3, predmetom se bavi meunarodno nauno drutvo4, koje izdaje asopis5, i povremeno organizuje kongrese6. Poslednjih sedmica je inicijator ove nauke, V. KL Torndajk objavio ogromno delo kao rekapitulaciju7. Istraivae je, kae autor u uvodu, uspeo da ubedi da e poiniti zabludu onaj ko se bude bavio pitanjima vlade, i pobrka dravu s administracijom. Drava je corpus, odnosno telo, fiziki rasprostrta stvarnost koja ima svoju teritoriju, istoriju, ustav, jezik, naciju. Kancelarija je, pak, bezlini skup ija je organizacija nezavisna od drave. Mogue je zamisliti da kancelarija organizovana u nekoj dravi bude premetena u drugu dravu. Za to je bilo dosta primera u istoriji. Vizantijsku birokratiju je preuzelo mnogo srednjovekovnih drava, pored ostalih i Rusija, i posle pada Vizantije ona je jo uspenije funkcionisala u Stambolu pod Turcima. Oblik drave ne preobraava birokratiju. Dravna uprava je nepromenjena i u monarhiji i u republici. I za to ima dovoljno primera. Osvajaka drava osvojenim narodom upravlja njegovom sopstvenom vlau. I usred revolucionarnih promena ona je sasvim ista, administracija slui kralju isto kao i jakobincima. Dravni korpus dri vojsku protiv spoljnje sile. Do sada je izgledalo da dravna uprava nije nita drugo do civilna vojska okrenuta prema unutra. Pogreno, treba to raspriti. Stvarno i na mnogo mesta, tamo gde je administracija vanredno ojaala, ne zavisi administracija od drave, nego drava od administracije. Ovde se takoe pokree proces administracizacije koji se moe razlikovati od politike (governmentalization). To je stvorilo kinesku, vizantijsku, peruansku, japansku i rusku carsku birokratiju. Birokratija je autonomna organizacija unutar drave, ona unutra sprovodi vlast prema

sopstvenoj samovolji. 2 U sledeem delu g. Torndajk se bavi analizom administrativnog akta8. Osnova njegovog polazita je delo Lorenca Tajga9. Lorenc Tajg je, kao to znamo, prikupio pesme egipatskih, haldejskih, kineskih, peruanskih, asirskih, vavilonskih grkih, rimskih, srednjovekovnih, vizantijskih, engleskih, nemakih, ruskih, japanskih inovnika, i napisao uz zbirku obiman predgovor. Mnogi ovu knjigu smatraju standardnim delom inovnike nauke. Poznato je i to da je autor nekoliko pesama podrobno analizirao, pored ostalog, i egipatsku Odu specifikaciji, pretkolumbovsku peruansku pesmu Sasluanje kod gospodara, talijansku Izvod iz matine knjige, rimsku Popis stanovnitva i modernu nemaku pesmu Grafikon. Po L. Tajgu, glavna karakterna crta inovnike poezije u svim razdobljima istorije i bez izuzetka kod svih naroda jeste sentimentalnost i bestijalnost. U poeziji inovnika je stalni motiv da se inovnik, posle stroge primene zakona i vaeih naredbi i pravnih propisa u toku dana, vraa kui i daje pun mah svojim oseanjima. to se toga tie u zbirci je najkarakteristinija pesma upravnika jednog koncentracionog logora, Nemca. Njemu slui za primer Himler, krvoloni ministar, koji u kancelariji potpisuje naredbe o guenju ljudi, a uvee kod kue uzima violinu i svira najnenije ubertove pesme. Upravnik logora s punim arom recituje Getea, ilera i Merikea. Inkvizitor u kancelariji vojvode od Mantove je posle rada pisao petrarkistike sonete vilinskoj dragani i aneoskoj zarunici, i divi se svom gospodaru koji, vraajui se s pogubljenja, ne moe da odoli da na ulici ne dograbi devojku i da je ne izljubi. G. Torndajk u principu odobrava anlizu L. Tajga, ali je smatra blagom. Verovatno je, kae on, da ove dve emocije na zadovoljavajui nain tumae poeziju. Meutim, egzistencija inovnitva se time ni priblino ne moe odrediti. Autor se poziva na vrsnog strunjaka ove nauke, na Konstana arpenta10, i svoje sudove eli da zasnuje ne njegovim istraivanjima. K. arpent u jednom poglavlju svog kapitalnog dela pie da je crta koja uopte obeleava inovniki akt, plaisir de tourmenter le peuple, odnosno uivanje u muenju naroda. Kako bi zasnovao svoj sud, V. K Torndajk konstruie istorijsko-filozofsku teoriju, i eli da se razlikuju tri razdoblja. Prvo razdoblje naziva borbom protiv vukova. To je u odreenom pogledu drevno doba kada su oveku neprijatelji divlje ivotinje i mo prirode, naroito atmosferske prilike, odnosno sve to spolja preti njegovom biu, i protiv ega je neophodna uspena fizika odbrana. Ova ivotna tekoa se moe reiti jednom i zauvek najjednostavnijim sredstvima. Prema autorovom miljenju tekovine ovoga razdoblja su kua i oruje. Naziv za drugo razdoblje je bitka protiv horde. Ovaj rat se vie ne vodi izmeu oveka i prirode, nego izmeu oveka vieg reda i oveka nieg reda, dakle bitka se ve reava unutar humanog kruga. Suprotstavljeni su: civilizacija i varvarstvo. Ovo razdoblje se protee duboko u istoriju, i tek je u najnovije vreme sasvim ukinuto, izgleda uz konanu pobedu civilizovanog oveka. Poetak treeg razdoblja je neizvestan. G. Torndajk smatra verovatnim da je bitka veoma starog porekla, ali se zaotrila tek u najnovije doba. Obeleje doba je bitka protiv monika. Zabluda je ono to se naziva klasnom borbom. U mnogobrojnim sluajevima moemo da primetimo kad su najureni kralj i aristokratija, i prema teoriji bitka je trebalo da prestane, zadrala se napetost izmeu vlasti i potlaenih, ak se i pojaala. Borbu unutar drutva ne moe da ukine nikakva forma drave, ba naprotiv, izgleda, nikada borba nije bila tako ogorena kao u takozvanim socijalistikim dravama. Uzrok, meutim, nije politiki. ores kae da su pobunjenici u palati vlade (Les revoltes sont aux Tuilleries). Ljudi trenutno ne raspolau uspenim orujem protiv monika. Palata vlade je mnogo opasnija za oveanstvo nego to su to bili vukovi, ili horda. ovek je protiv njih mogao da povede borbu uz potpuno ukljuivanje humanog, protiv vlade, pak, nema takve mogunosti, jer mu ona upravo paralie humanost. Kako? Tako to primenjuje teror, eksploatie i lae. Ako trojni savez koji ine

nasilje, eksploatacija i lai doe na vlast, formiraju se tri bazine administracije: policija, poreska uprava i tampa. Budui da se oveanstvo od davnih vremena istrajno borilo protiv nasrtanja donjih sila, uz saglasnost svih ljudi, i stvorilo civilizaciju, sada treba da promeni front, jer sile koje stvara ivot ne dolaze odozdo, nego prete odozgo. Ranije je Bernar Usar tome posvetio knjigu dostojnu panje11, i Luis Hadson je gotovo stigao do konanih formulacija12. Postavlja se pitanje kako je mogue da je civilizacija stvorila svoj zakonik, i svako lice koje poini bilo kakvo kvarenje ivota moe da pozove na odgovornost, a sada je bespomona prema monicima? Ono to su u prolosti za oveanstvo bili vukovi i horda, danas je to administracija. Meutim, to je samo polovina stvarne situacije. Administracija zloin ne prikazuje kao kvarenje ivota, nego kao pravo i istinu i zakon, i odozgo ga potinjava legalnim aparatom. I to je ono to grdno komplikuje stvar. Jedva da postoji ita munije do biti pod vlau nedarovitog oveka koji je u pozicionoj prednosti. Institucija koja je nastala da bi sluila ivotu, odjednom se okrenula protiv ivota. Zbog toga ono to Usar naziva falsifikatom odozgo poseduje dva lica. Prvo je filantropsko cerekanje, koje se iskazuje prema javnosti i koje eli da potvrdi da je zatitnik oveka, drugo je uivanje u patnjama namuenog oveka, to je zapravo bitno. Lorenc Tajg ovo dvojstvo naziva sentimentalnou i bestijalnou. U odnosu na ovo zver i varvarin su sasvim nevini, jer su od njih zatitu pruali kua i oruje, ali sada je vlast u samoj kui i oruje je u njenim rukama. Usar se poziva na Sen-ista, prema kome nema vee radosti od muenja naroda (cest une chose hereuse de tourmenter le peuple). Neobino je, primeuje L. Hadson, dok je Sen-ist govorio ove rei, istovremeno je svoju teoriju pisao Markiz de Sad koji je opravdavao gotovo pesniki, ali u svakom sluaju u knjievnoj formi, svet oseanja napaenog ivota. Gubilite je za mene, veli De Sad, vrhunac uivanja. Ovde, meutim, nije re o elementarnoj bestijalnosti vukova i horde, nego je to podlatvo koje je stvorila visoka civilizacija. Prema Luisu Hadsonu, ova nova opasnost ima dva znaka raspoznavanja. Prvi, ona funkcionie kao organizacija svetilita. Zbog toga je situacija trenutno nereiva, oveanstvo je nemono prema kvarenju ivota koje dolazi odozgo. Autor navodi ceo niz sluajeva iz kineske, peruanske, egipatske, muslimanske, srednjovekovne istorije. Svi ti sluajevi potvruju da ovek odreenih svojstava svoj instinkt razbojnika, svoju osvetoljubivost, zavist i nemilosrdnost nije mogao da praktikuje u normalnoj graanskoj situaciji, ali kad je postao policajac ili pretpostavljeni, mogao je slobodno da vri zloine. Nije sluajno i nije izuzetak to dravnu administraciju preplave zavidljivi i podmukli, treberi i podlaci, potkazivai i laovi. ovek se zaudi to pod ovakvim uslovima zloinci nastavljaju privatnu praksu na svoju bradu, i to prihvataju rizik sukoba sa zakonom kada kao slubena lica iste ove podlosti mogu da poine uz pomo vlasti. Druga okolnost je jo bitnija. A to je, prema L. Hadsonu, to dravana administracija ne samo da dozvoljava muenje naroda, nego je inovnika praksa neodvojiva od prakse muenja naroda. Administrativni akt je sam po sebi ono to se naziva kvarenjem ivota. 3 Ne znamo prvi korak, veli g. Torndajk, koji vodi ka dravnoj administraciji. Prvi inovnik je, pretpostavljamo, mogao biti lini sekretar vladara i njegovo podruje delatnosti sasvim izvesno bilo je pisarsko. Administracija je nezamisliva bez hartije. Ovaj pisar, ili sekretar vodio je rauna o vladarevim prihodima i imanju. Dunost mu je bila da vodi beleke i u komplikovanijim stvarima da prui preglede. Na to upuuje egipatska pesma Oda specifikaciji koja istie izvanredan znaaj delatnosti inovnika. Pesma kae da bi vladar bez njega bio neobaveten i o svojim najjednostavnijim stvarima ne bi znao koliko ima ovaca, koliko ita, platna, zlata. Specifikacija je sveznajua. Sastavljanje prvog zvaninog spisa, kae B. B. Holoubard13, po svom znaaju dosee najvii civilizacijski akt, i prvi spis prainovnika je prvi korak svake nauke i knjievnosti i poezije. Prva pisana dela nisu bile pesme i nisu bile religiozne postavke. Prva slova je stavio na hartiju inovnik

dravne administracije14. Opte je poznato da se mnogi suprotstavljaju shvatanjima B. B. Holoubarda. Titus Paragon15 je postavio upravo suprotnu teoriju i nju su prihvatili istaknutiji istraivai. Po T. Paragonu, prvi inovnik, uzet u modernom smislu, zaista je mogao biti vladarev lini sekretar, i radio je kao evidentiar poseda i prihoda, jer se tokom istorije sveta uvek muvao oko javnih novanih sredstava. ak u tolikoj meri da je on postavljao tezu: gde se pojave javna novana sredstva, smesta se tu stvori administracija. U istoriji dravne administracije uvek su za kancelarije bila povoljna ona razdoblja kada su javna novana sredstva dolazila u prvi plan. Kad je vladao privatni kapital, inovnitvo je nazadovalo. Javna novana sredstva su mo birokratije, to je najvanija teza Paragona16. Dva Francuza su napisala obimnu knjigu17 kojom su eleli da prue potpunu moguu analizu inovnika i s tog gledita delo je najvanija naelna prethodnica g. Torndajka. Autori takoe polaze od pretpostavke linog sekretara. Prihvataju Paragonovu hipotezu, koja istie vezu kancelarije i javnih novanih sredstava, ali je smatraju marginalnom. Praktini zahtev, kau, koji je stvorio situaciju za prainovnika, ne sme da se preceni. U svakom sluaju u veoma davnim vremenima, i u situacijama drutava mnogo vieg reda, moe se zamisliti ovakav inovnik, ali je mnogo verovatnije da je zvanje linog sekretara vrio neki kraljev roak ili uticajan ovek iz njegove okoline. S obzirom da je poloaj imao poverljiv karakter, lice za taj posao je moralo biti dobro ispitano. Iskljueno je da je na ovo mesto mogao da bude postavljen ovek kome prilii docniji naziv slubenik. Francuski autori tvrde da se ovek koji u istoriji ima ulogu inovnika pojavio tek onda kada se drutvo starog doba ve poelo raspadati. Nije nemogue, ak je verovatno, kae se u jednom poglavlju knjige, da je - kao to to obino biva - drutvo u doba opadanja sklono formiranju takvih institucija koje ne slue drutvu, nego ga potkopavaju. Lorenc Tajg u svojoj uvenoj recenziji knjige francuskih autora18 nainio je od toga celu teoriju. Dravna administracija kao negativna drutvena funkcija, najvaniji je inilac u razaranju drutva. Shvatanja L. Tajga su kasnije i drugi prihvatili, a usvojio ga je i g. Torndajk19. Prema ovome prainovnik uopte nije istovetan s inovnikom koji e nastupiti kasnije tokom istorije. inovnik, kao slubenik dravne administracije, javlja se samo tamo gde se vladar otuuje od naroda, odnosno narod od vladara. Instituciju dravne administracije stvara uzajamno nepoverenje. Linost koja se uklinila izmeu naroda i kralja, i bilo kakvu delatnost da je vrila, s obzirom na njen poloaj, morala je da istie sopstveni krug delatnost. G. Torndajk je pojavu nazvao delokrugom patosa. To je glavna karakterna crta svakog pravog inovnika. Istinski inovnik se u svakoj prilici moe prepoznati po specifinom samozadovoljstvu, on s naroitim ponosom prima k znanju to iskljuiviji moniki karakter svoje delatnosti. Delokrug patosa, kae g. Torndajk,20 u obrnutom je odnosu prema pozitivnim intelektualnim i moralnim svojstvima ovekovog karaktera. Visok delokrug patosa u svakom sluaju upuuje na ogranieni intelekt i narueni karakter. Ovim odnosom su se inae podrobno pozabavili i drugi, izmeu ostalih i Pol Savetje21. 4 Poloaj prainovnika uvrstila je pojava delokruga patosa. On je znao da tek onda moe ostati na svom mestu izmeu vladara i naroda ako se prikae da je neophodan i pred narodom i pred vladarem. Dok je javno igrao ulogu posrednika, tajno se trudio da pokvari odnos izmeu vladara i naroda. Poloaj kancelarije je jaao u srazmeri u kojoj je slabio odnos vladara i naroda. Sve vei porast uzajamnog otuenja nalagao je neophodnost sve vie kancelarija i sve vie inovnika. P. P. Savetjeu22 treba zahvaliti za analizu delokruga patosa na podruju koje standardni autori do tada nisu udostojili panje. Delokrug patosa stvara u kancelariji lestvicu inova. Ona se, naravno, ne sme pobrkati ni s hijerarhijom, ni s rangovnim nizom. Kasnije e se ispostaviti da je osnova hijerarhije organska, a inova samo organizaciona. Tu nastaju oznake spoljne odee i znake na

uniformi. ovekov ivot u istorijskim drutvima troio je neshvatljivu snagu i vreme u borbi za znake na uniformi. Milioni ljudi ude za viim inovima i za viim titulama. U modernim vremenima to znai da se do njih moe stii samo preko mnogo predsoblja, u predsobljima straare sekretari i sekretarice, koji se bore protiv proputanja ljudi. to ef ima vei slubeniki in, on je tim odmereniji, glas mu vie prati, lice mu je nehumanije i gluplje i samouverenije. Iz vizantijskog doba, iz vremena cara Justinijana sauvana je pesma kancelarijskog pisara23 iji je naslov Iekivanje u predsoblju. Pesma opisuje predsoblje, pre svega natpise. Glasan razgovor je zabranjen. Ne ometajte bukom rad inovnika. Svako mora ekati u tiini. ekajte svoj red. Svakoga putaju po redu dolaska. Strogo je zabranjeno kucanje na vratima. Ne etajte. Bat koraka ometa inovnika. Razgovor je zabranjen. inovnik oboava re zabranjeno. inovnik izlazi iz sobe. Pod mikom mu sveanj hartije, time oznaava da je zauzet sreivanjem vanih poslova i da uri u drugu kancelariju. Dugo gleda naokolo, uiva u situaciji. U predsoblju mukarci i ene, stari i mladi, dronjavi i dobro odeveni. Jedna ena ljuljka svoju bebu, pored nje jo dva deteta. inovnik joj prilazi i upozorava je da deca moraju ostati tiha, inae e preduzeti mere i posluitelji e je smesta udaljiti. Da, da, do sada je sve bilo u redu. inovnik se obrecne na jedno dete da se dobro ponaa, dete se preplai i zaplae. Majka ga drhtei smiruje, ali malia sve jae plae. inovnik joj nareuje da smesta napusti predsoblje. Pogleda naokolo. Starac oborene elave glave. Pored njega mukarac u punoj snazi, u uglu vilica trza mu se mii. Zagleda se u gornji ugao sobe i na njemu nema nita ljudsko. Njegove su crte izgubile ivotnu snagu od sulude dosade. U drugom uglu ena prekrtenih ruku, tupa, dremucka. ekati, ekati. Mlai mukarac i devojka. Dozvola za brak. Ne gledaju jedno drugo. Kad bi trebalo da sede ovde jedan dan, zamrzeli bi se i nikada ne bi sklopili brak. inovnik klima glavom. Mo kancelarije. Roenje, bolest, brak, siromatvo, porez, smrt, kancelarija je svuda prisutna. Bez hartije nema ivota. Ljudi dolaze zbog hartije i ekaju. Ovde se moe samo ekati. Sve ostalo nestaje. Unutra sede inovnici i ogovaraju i vrljaju u ludoj dosadi. Dobro bi bilo izai na sunce. ak se ne mogu ni baviti neim drugim, jer je tu potkaziva, ne mogu neto da akaju, ne mogu da dremaju. Jedino mogu da jedu, dugo, dugo da vau koru hleba, veoma lagano, da ogovaraju, ponekad izau, po pola sata borave u klozetu ili u drugoj kancelariji, i grde svoga efa. Ljudi bez rei ekaju u predsoblju i zijaju u prljave zidove. 5 U poglavlju knjige o karakterologiji inovnika prikazano je nekoliko znamenitih tipova kao to su treber, dounik, anonimni dostavlja pisama, korumpirani, ambiciozni, lentina, danguba, drznik, uobraeni, razmetljivac, ovek paragrafa, servilni, kunjalo, pedantni, mrzovoljni, intrigant, indolentni i ostali. G. Torndajk tvrdi da sve njih ne smemo smatrati za posebne tipove. Sve su to karakteristina svojstva inovnika i u nekoj kombinaciji svaki od ovih tipova nalazi se u svakom inovniku. Svoje miljenje on zasniva na zanimljivoj analizi A. K. Reina24. Ove analize istrauju elemente megalomanije sto dvadeset visokih inovnika s grafolokog stanovita. Megalomanija nije nita drugo do strah od raskrinkavanja malenkosti. Ovaj polaritet znaajno dolazi do izraaja u potpisima inovnika. Prepoznatljiva linija megalomanije vodi u neitljivost (skrivanje). Prvo se slovo po pravilu razraste, izukrta do neprepoznatljivosti i uzdigne visoko. Ostala slova slede iza prvog u iznenadnom nagibu, slova su nakrabana, na koncu je linija poslednjeg slova povuena prema dole. Primitivna samodopadljiva ogranienost je nesumnjiva, ona ne moe da dovede u zabludu iskusnog grafologa. To je nedostatak samopouzdanja, neobrazovanost, neukus, servilnost. Egzistencijalni stav inovnika je ressentiment. Tako je nazvan skriveni instinkt osvete, i to je sr uivanja u muenju naroda. Kada su deljena duhovna svojstva, inovnik je verovatno loe proao. Sasvim je prirodno da zbog toga mora da se sveti. Ova osveta je osnovni stav inovnika. G. Torndajku stoji na raspoloenju neiscrpna poezija inovnika i za svaku svoju tezu moe da

navede dokaza koliko god eli. Nalazi sjajne primere za peruanskog servilca, za kineskog korumpiranog tipa, za egipatskog oveka paragrafa, za vizantijskog i vatikanskog intriganta, za japanskog dangubu, za nemakog ambicioznog tipa. inovnici, kae g. Torndajk, nemaju humora. U celokupnoj inovnikoj lirici nema ni jedne pesme u kojoj bi se javila makar bleda nijansa vedrine. 6 ene su, kae g. Torndajk, mnogo bolji inovnici nego mukarci. Pedantnije su i indolentnije, servilnije i mrzovoljnije, vie je u njima ressentimenta, tromije su i naroito su vie terberi. ene su uopte nesposobne da razmiljaju i rade bez plahovitosti. Zbog toga uvek treba da se bore s tekoama kada su prinuene da se obuzdaju, ili rafinuju plahovitost. Sentimentalnost i bestijalnost ene potpunije realizuju, i one mogu biti iskrenije u uivanju u mukama naroda. Katkada vidimo potresne primere s kolikom priljenou praktikuju ovu svoju delatnost. K. Sarpent je vrio istraivanja na ovom podruju, i u svom delu referie o zanimljivim rezultatima. Tamo gde inovnik treba da pokae odbojnost, grubost, zlobu, nemilosrdost i podlost, s naroitom naklonou se zapoljavaju ene, i to, kao to se kae, rezultati su izuzetno dobri. Zbog toga je najbolji sekretar na svetu sekretarica. Tvrdoglava ogranienost, to je karakterna crta mnogih ena, sjajno je primenljiva u kancelarijama. U takmienju za delokrug patosa muki inovnici su srazmerno veliki karijeristi, tako da kod njih karakteristina inovnika svojstva mogu biti drugostepena. Naroito dounitvo i treberstvo, pedanterija, ogovaranje, mrnja. Uzdiui se magareim lestvicama karijerista naputa svoje osobine, kako bi ih zamenio svojstvima jo nieg reda, kao to su oholost, drskost, razmetljivost, i tome slino. ene su retko karijeriste i otuda svoje inovnike instinkte mogu neometano da iivljavaju. Nita ne izgleda prirodnije, pie K. arpent, kao drave mrava i pela. Radilice nisu mujaci, nego degenerisane enke. Mujaci nisu sposobni za bornirano strpljenje i prostu monotonu mehaninost, kao ove bespolne amazonke. Nisu pogodni za glupu pedanteriju na kojoj su izgraene ove drave, ni na jednolino i veito ponavljanje uvebanih pokreta, koje bestrasno obavljaju mravi i pele bez bilo kakve nijanse slobodnog instinkta i igre, kao to vode ljubav oni koji su pod psihoanalizom, neutralisane enke od kojih su oduzeti zanos i deca i porodica, i za njih ne ostaje nita drugo do kancelarija. Ako budunost zaista ide u smeru inovnike tfrave, njena baza e sigurno biti bespolna enka, i samo ona moe biti. Samo bestrasnost sterilizovane amazonke moe odrati drutvo koje e se preobraziti u potpunu dravnu administraciju. 7 Tri su bazine institucije: policija, poreska uprava i tampa. Administracija se koristi ovim trima institucijama u interesu svog odranja, i to nasiljem, izrabljivanjem i lai. Tri akta se nikada posebno nisu javljala u istoriji i bilo koji od njih da se javio i u bilo kojem drutvu, druga dva su ve bila tu. Izgleda da se organizaciono najkasnije razvila tampa, u doba demokratije, posle francuske revolucije. Ali K. arpent25 upuuje na ulogu prainovnika ija je najvanija delatnost da dovede u zabludu kralja u odnosu prema narodu i narod u odnosu prema kralju. Drevna funkcija tampe: uzajamno dovoenje u zabludu kralja i naroda. To je prvi uslov prava na postojanje svake kancelarije26. Na ovaj nain prvi korak drevnog inovnika je korak tampe, odnosno zabuna. Dnevni list je ve kasni i tehnizovani vid ove inovnike prafunkcije. Dravna administracija, kae g. Torndajk, razvijena u novije doba na osnovama recentnih rezultata nauke, nije nita drugo do prakancelarija koja je nabujala do kolosalnih razmera, gde ulogu jednog jedinog prasekretara27 igra vie hiljada inovnika. Kancelarija ivi u vetakoj pukotini koja je nastala izmeu naroda i vladara. Tokom vremena je ova pukotina toliko proirena da narod nije ni video svog vladara, niti vladar svoj narod i izmeu njih je prekinuta svaka veza. Kancelarija je u vladaru budila lou savest, i narod je podbadala protiv vladara. Delatnost kancelarije je od samog poetka protivzakonita, jer je ona poremetila prirodni poredak drutva. Kao

posledica nepoverenja koje je nastalo posredstvom kancelarije narod je prognao vladara, i sada vlast ima ono ministarstvo koje je poinilo izdaju. Kakva su politika uverenja ove uprave, uglavnom je svejedno, Insolence of office (brljavljenje kancelarije)28 istovetno je svakom politikom stavu. Zbog toga stvarima ne presuuje teorija drave, nego administrativna organizacija. Kancelariji je polo za rukom da razori primordijalnu zajednicu naroda, i da stvori vetaku zajednicu29. Sada to vie nije izvorno organsko narodno zajednitvo, nego organizovanost kolektiva. Kao posledica drevne tampe, odnosno prve delatnosti prakancelarije nestao je vladar, i na njegovo mesto je stupio Levijatan. Smisao svake delatnosti tampe treba videti u tome to ona razara prirodni drutveni red. Unutar drutva tampa razvija funkciju lai. La postoji zbog nasilja, i nasilje zbog lai. Nema tampe bez policije, ni policije bez tampe. Nasilje postoji zbog izrabljivanja, izrabljivanje zbog nasilja. Nema policije bez poreske uprave, ni poreske uprave bez policije. Da bi kancelarija postojala i fukcionisala neophodne su tri delatnosti. U normalnom stanju drutva, ako kralj poini neku nezakonitost, uvek je on bio u znaku samovolje, i to je bio greh podlog vladara. Isti ovaj akt je sada postao, posredstvom kacelarije, regulisana i ureena praksa. To je ono otprilike, kae g. Torndajk, to se moe nazvati razlikom izmeu monarhije i republike. U drutvu bez kralja drava zapravo nestaje i drutvo ne ivi u zajednitvu, tek u kolektivnosti. Nije vie narod, nego masa. U drutvu bez kralja ne vlada ustavna vlast, nego kancelarija. 8 Ovde treba pomenuti Sen-Oranovo delo30 koje s naroitom snagom eli da stvori jasnost gustoj isprepletenosti. Sen-Oran polazi od toga da su istraivanja uzroka krize u drutvu stari vie hiljada godina, ali se svi oni na osobit nain odnose na organizam drutva, a ne na njegovu organizaciju. U bici od vie hiljada godina protiv vukova i horde organizam je izdrao na svom mestu, i stvorio je visok nivo humanizma. S organizacijom Sen-Oran, meutim, uopte nije zadovoljan. Pozivati se na potlaenost navodi na ogranienost, veli - citirajui Simon Veil - na ugnjetenu klasu takoe. Toga uopte nema. Ono to postoji, i o emu treba da se govori, jeste ugnjetaka zbrka koja postoji u drutvu (structure oppressive de la societe). Zajedniki ivot ima neku bespomonost, koja je u drutvima vea ili manja, ali ona se ispoljava u tome to vri pritisak na pojedine ljude. Od kako se ispostavilo da zajedniki ivotni poredak ni izdaleka ne ugroavaju toliko zloini koje su poinile jedinke, koliko institucije, bilo kakav da je razlog njihovog nastanka, od tada pitanje treba postavljati na sasvim drugi nain. Postavljanje pitanja za jasno saznavanje stvari jeste kako se moe izbei, ak potpuno ukloniti demoralizatorsko dejstvo institucija koje odozgo deluju na razaranje zajednice i ometaju ivotni poredak. Sen-Oran kae da iza postojee drutvene organizacije postoji jedan jedini skriveni aksiom koji odraava pogreno svojstvo organizacije. Ta nepriznata osnovna teza jeste da je kancelarija organizacija neophodna za odravanje ivota naroda. To je ono to zahteva kritiku. Ovakve teze podlone kritici ne samo da postoje, nego smo ih stalno inili u istorijskom aru zbog intelektualne lenjosti ili zbog zablude, i nae miljenje je prepuno skrivenih aksioma. Predstavnik jedne starije, kratkovidije i ogranienije kole, recimo neki pozitivista, tvrdio bi da neke nepriznate, ak skrivene teze postoje u interesu monika. Opasno razmiljanje koje uvek trai namernog grenika i nevinu rtvu. A moderne drave nita ne spasava, a ni one koji razglaavaju ovu teoriju. Tlaenje, pak, ne vri drava, niti klasa, i pogotovo ne svesno. Ugnjetavanje je jedno od svojstava drutva. Jedna od osobenosti organizacije. Organizacija ga vri odozgo, zajedno s aktivitetom vlasti, izgleda zajedno s upravljanjem, i od njega se ne moe odvojiti tako da se neto od ovoga diktatatorskog terora umea u najjednostavniju administrativnu delatnost. Trenutno izgleda da ovu structure oppressive (ugnjetaka zbrka) odrava administracija. Mogli bismo rei i da ugnjetavanje vri kancelarija. Sen-Oran tvrdi da dok je na elu drave bio kralj, bilo je mogunosti za korenita reenja. Drava je imala svoj prirodni centar iz kojeg bi se organizacija mogla izmeniti. Od kada narodi ive u

demokratskoj republici, oni su bez centra, i tlaiteljska bespomonost drutva ne moe se ukloniti nikakvim protivmerama. Republika je karakteristino obezglavljeno drutvo, vie nije organizam, tek organizacija. Demokratija je karakteristian oblik drave teroristike manjine. Ova se drava odrava na osnovnoj lai to se teror manjine ostvaruje slobodnim izborima veine. U ovoj svesnoj zabludi manjina ima potrebu za organizacijom koja odrava ovu zabludu, odnosno koja lae, ali ako lae, ona ve terorie, i ako terorie, ve izrabljuje. Drugim reima, ivotni uslov manjine je kancelarija. Zbog toga je u demokratijama zapoeo neslueni proces poinovnienja, i proiruje se na sva podruja. U monarhijama obino postoje dve vrste tlaenja: uz pomo oruja ili novca. Republika, pak, tlaenje vri funkcionalno, kao normalnu i zakonsku administrativnu delatnost. To je znaenje i zadatak kancelarije u republici. Kancelarija zamenjuje oslabljenost i nepouzdanost politiara. Pre se postavljalo pitanje kako da ivimo bez milosti, sada je pitanje kako da ivimo bez istine - pie Kami. Sada se ispunjava Zoresova misao, u novoj i konanoj formulaciji: danas su na tronu nihilisti. Les nihiliste aujour-dhui sont sur les trones. 9 Jedno znaajno principijelno poglavlje V. K. Torndajk vezuje za teoriju Sen-Orana, i dograuje. Drutva izgraena na organizmu i na organizaciji odnose se jedno prema drugom kao porodica prema vodu vojnika. Porodica je apsolutna zajednica. Takve su zajednice pleme, selo, u mnogo sluajeva grad, u svakom sluaju drevni polis, drava-grad. Moglo bi se rei da je to realna ivotna zajednica. To je organizam koji ima jedinstvenu i zajedniku funkciju ivota, ovek unutar njega u celini prirodno i po prirodi pripada tamo i njegov je nezamenljivi organ. Ono to je karakteristino za organizam jeste da su organi u svojoj delatnosti u skladu to se podreenosti i samostalnosti tie. Unutar organskog drutva nema napetosti izmeu zajednice i jedinke. ovek je istovremeno socijalan i autonoman, lan drutva i individua. On u organskom drutvu ivi u unanimitetu31. Za organizaciju je karakteristino da nije organska, nego, kao to se kae, racionalna. Racionalizam se ne sme brkati s razumom. Racionalizam je ono to je u Evropi novog doba postalo opte, i koji nema nikakve veze s umom. Jung kae da je degradaciju oveka na bie mase obavio nauni racionalizam koji je zaustavio autonomnu delatnost oveka, i pretvorio ga u puki statistiki podatak organizacije. Organizacija ne raste iznutra, nego se sklapa spolja, i to nikako zbog toga da bi ljudi u njoj neposredno iveli skupa, nego u ubeenju da neko drugi to zna bolje. Organizacija je nastala protiv unanimiteta. Organizacija je ponitenje organskog. Ovo drutvo je irealno, jer unutar organizacije ne postoji zajednica, ali nema ni jedinki. To je zapravo nepostojee drutvo. Drugaije se naziva i utopijom. To je samo privid drave, izvan zajednice, i bez zajednice, u apstrakciji. To je kancelarija.32 Drugim reima to je teorija pritiska na dugme. injenica da oni koji se bave upravom umeju ozbiljno da prihvate teoriju oznaava alosno snieni nivo na kojem se kree razmiljanje ovih ljudi. Pritiskom na dugme ne mogu se ak ni ovce goniti. Meutim, ovi inovnici ive u takvom svetu snova da oni, kao za komandnom tablom automatizovanog fabrikog pogona, sede pored raznih dugmadi i poluga, i vie miliona ljudi funkcionie prema tome kakve se boje sijalica pali na komandnom zidu. Dejstvo ideala tehnike, odnosno racionalizovanog drutva. Pritisak na dugme, i u celoj dravi svi stoje mirno. Kao Bizmark, koga su pitali kakva je nemaka dravna administracija, a on je odgovorio: Sada je deset sati i trideset minuta, u svim kolama Nemake ui se da je najbolju armiju u istoriji sveta organjzovao Fridrih Veliki. S jednog jedinog mesta, jednim jedinim migom moe se upravljati celim narodom. Svi idu u korak, isto misle i isto govore. Ako postoje dve vrste miljenja, eto nevolje. Politika bespomonost. To je ideal moderne uprave. Vie nita. lanovi porodice i plemena ne mogu se izdvojiti i ne mogu se zameniti, jer je to harmonino jedinstvo elemenata koji su saglasni. Prava zajednica poiva na tome da je ovek koji ivi u njoj

jednokratan i jedini. A za kancelariju je karakteristino da je ovek tek funkcija, moe se premestiti s jednog na drugo mesto, jer je on kolektivni mehanizam koji je sastavljen silom od elemenata koji nisu meusobno saglasni. Postoji organska drava i postoji neorganska drava. G. Torndajk se ne bavi organskom dravom, jedino kae da je to arhaika drava. Na pitanje kako je pokvarena drevna organska drava, suvino je odgovarati. Starine su to same rekle. Ono to ljudi nazivaju upravljanjem, nije upravljanje nego razaranje. Ko se umea u prirodni ivot drave, i ko pokua da njome upravlja spolja, unitie je. Ne upetljavati se, nego bdeti nad njom. Ne nagraivati i ne kanjavati i ne rukovoditi. Ako via vlast vri mo, drava propada. to je vie zabrana i propisa, narod je siromaniji, to je vie oruja, narod je nespokojniji, to je vie naredbi, vea je zbrka, to je vie zakona, vie je lopova i pljakaa (Lao Ce). Meutim, izmeu organske i organizovane drave u istoriji ivi takav osobeni vid drave u kojem, istina, ve postoji administracija, odnosno via vlast ve vri svoju mo, kako kae Lao Ce, i donosi svoje zakone. Delatnost ove administracije ipak nije u onom smislu kvarilac ivota kao to je postala kasnije. Ovim vidom treba se baviti potpuno zasebno. Pretpostavka g. Torndajka jeste da u onom procesu, ije poreklo nije dovoljno raieno, ali je nezaustavljivo kvarilako, procesu koji je u moderno vreme - ne zna se zbog ega - nazvan razvitkom, uspeno je ostvareno nuno reenje koje upravljaku aktivnost u naelu svodi na minimum i obavlja ga podnoljivo. To je ono reenje kada administriranje vri viteko-upravljaka kasta. Dvostruka je garancija da e delatnost kaste, koliko god je to mogue, biti pozitivna: prvo, to je katrija (odnosno kraljevska kasta) po prirodi otmena, svoj moralni rang uzima ozbiljno, drugo, to je ona pod kontrolom i uticajem duhove kaste (brahmani). U tradicionalnoj dravi je, prema Reneu Genonu, uprava zajedniki zadatak duhovnog autoriteta (autorit spirituelle) i izvrne vlasti (pouvoir temporel). Ova dopola organizovana, dopola organska tradicionalana drava funkcionisala je sasvim razliito kod raznih naroda, ali injenica je da je njen poloaj svuda postao kritian samo u onom periodu kada je posrnula snaga brahmanske kaste, i kad je izvrna mo viteko-upravljake kaste ostala bez duhovnog autoriteta. Ova faza istorije je vidljiva u Atini posle ukidanja kraljevstva. Uzalud Platon ini napore da spase dravu. Platon je katrija, i nije brahman, zbog toga njegove misli, iako su dirljivo lepe, naivne su, nisu ivotno sposobne, i zbog toga su neostvarive. Nikada jo sam katrija, bez duhovnog autoriteta nije umeo da vodi dravu, jo manje da je spase od propasti. Atina je postala plen idnividualne i kolektivne samovolje (tiranija i demokratija). Kod drugih naroda je jo ivela tradicionalna drava, najdalje u Japanu, ali uglavnom po spoljanjosti, ne u tradiciji, nego u konvencionalnosti, organsko se raspalo, i svuda se preobrazilo u organizaciju. Celokupna literatura o administraciji svuda govori o istovetnim formulacijama vezanim za kancelariju i inovnike, kao o jednoj pojavi civilizacije. Jedan jedini autor samo smatra neophodnim da naini odreenu veoma uvaavajuu razliku pozivajui se ba na tradicionalnu dravu i na katrijsku kastu. G. Torndajk ovo razlikovanje i preuzima s naroitim naglaskom, i ne stie dovoljno da upozori koliko je opasno uoptavanje na ovome podruju. R. Sasi33 tumai da je administracija, kao posledica raspada drutva i pometnje kasti, istina zadrala karakter kancelarije i njena izvorna priroda naruavanja ivota samo je rasla tokom vremena. U sve teoj krizi, pak, najee sasvim zbog razloga preivljavanja mnogo je bilo ljudi koji su bili prinueni da prihvate kacelariju, onih na koje se ne moe primeniti naziv inovnik, jer su po svom temperamentu zapravo katrije, i mnogo su sauvali od otmenosti i moralne korektnosti svoje kaste. Katrija je viteki i kraljevski karakter. Um mu nije jaka strana, ali je portvovan i hrabar, uvek istih ruku, najvanija njegova vrlina uvek je bilo potenje. Ideal katrije je heroj. Zato viteza koji je dospeo u administraciju, koji kancelariju nije odabrao zbog uivanja u muenju naroda, nego dobronamerno, ili zbog nematine svakodnevne kore hleba, ne smemo pobrkati s fanatique obscur, kako R- Sasi definie inovnika. S ovim izuzetkom se

ovek susree sporadino i sve ree. Sudbina izuzetka je gotovo tuna u svakom sluaju. Ako je katrija slabiji, potisnu ga i iskljue. Ako svoju delatnost dobronamerno vri s velikom energijom, sukobljava se s kancelarijom i dospeva u traginu sudbinu. Istorija je zabeleila mnogo ovakvih sluajeva. Dovoljno je ako se pozovemo na Miltijada i Temistokla. Ovakvi krupni karakteri se kasnije sve ree javljaju, i intaktni karakter u kancelariji bie naivni i komini Don Kihot. Ovaj Don Kihot u modernoj kancelariji poslednji je predstavnik tradicionalne organske drave. 10 Izvorna administracija drave nije bila bezlina inovnika organizacija, nego organski odravana delatnost kraljevske kaste u interesu reda u drutvu. Na veoma uoljivoj taki istorije, u Evropi se naao neko ko je vojvodu nainio inovnikom. Kasnije su se ve sami vladari hvalisati da su oni prvi inovnici drave. Taj neko je Makijaveli, on je poetak demoralizacije u renesansi proirio na dravnu teoriju. Bilo kakva surovost da se dogaala unutar drave do tada nije bila slubeni, nego samo politiki akt, odnosno nije bila sistem nego izuzetak i samovolja. Poev od ovog trena surovost se preko zvanine funkcije preobrazila u legalnost. Makijaveli je vojvodu posvetio novom metodu praktikovanja vlasti. Doputao je sve to je pre toga izbegavao svaki vladar koji je malo drao do sebe, i to su koristili samo despoti. Makijaveli je uputio vojvodu u zadovoljstvo koje se osea prilikom muenja naroda, i oslobodio ga svih zapreka koje su stajale na putu takvoj praksi. Makijavelizam se zbog toga moe nazvati obrnutim taoizmom. To je ono kada kralj ne bdi, nego se umea. Kad ve nema pravde, samo nagrada i kazna. Drava je sada mesto gde vladaju zabrane i propisi, gde se gomila oruje, i donose naredbe. Drava je tamo gde je narod siromaan i nemiran, i gde sve vie raste zbrka, i gde je najvanija delatnost vladara uivanje u mukama naroda. Vojvoda koga Makijaveli poduava oigledno je katrija koji je jo dobronamerni viteki i kraljevski karakter, i koji ne bi poinio nita to bi se protivilo njegovoj otmenosti i moralnoj korektnosti, njegovim herojskim idealima ivota. Vojvoda ni ne sluti ta je to kancelarija. Kad bi znao, verovatno bi se potrudio svom snagom da je ukine. Makijaveli ga ui da je kralj ef kancelarije. Dravu treba pretvoriti u kancelariju, onda se njom uspenije moe upravljati. Vojvoda je glup ovek. Vie puta je bilo rei o tome da kraljevskoj kasti um nije jaa strana. Vitezovi nisu dobri mislioci, nego istaknuti karakteri. Zbog toga vojvoda ne primeuje da Makijaveli, kada govori o dravi, zapravo misli na kancelariju. Stupnjeve prevare ve znamo iz istorije. Prvi korak je da kralja uini nepoverljivim prema narodu. Usadio mu je strah od naroda. Nauio ga je nagradama i kaznama. Probudio je u njemu lou savest. Pouio ga je da zna samo za sluge, i da bude nepoverljiv prema slobodnim ljudima. Narod treba da kontrolie, da poveri stvar pijunima koji e referisati o tome ta radi narod i o emu govori. Prikazati mu kao da je drava kolonija. Zapravo drava ivi u neprestanom unutranjem ratu, jer je narod u svakom trenutku spreman za pobunu. Jedino je vano otkriti krivce i poraziti ih. Treba pojaati policiju i poresku upravu, i treba angaovati agente koji e iriti povoljne vesti o vladaru. 11 Ranije se, kae g. Torndajk, pitanje ovako postavljalo: zbog ega se individui neto zabranjuje, na primer da udari oveka, a to isto se u kolektivu zvanino moe uiniti? Sama stvar je neusmnjivo imoralna, i upravo zbog toga zajednica je injenica koja se moe raskinuti. Imoralna je i onda ako je poini individua, i onda ako je zvanino poini kolektiv. Sam akt se ne menja. Prebijen ovek je prebijen ovek bilo ko da ga je prebio. Otkud to da se zakonski inae zabranjen postupak moe poiniti u navodnom interesu zajednice? Lano svedoenje se kanjava, istovremeno kancelarija, zajednikog interesa radi, lano svedoi protiv nekoga, pa ga ak i osude. Znamo da se zabranjuje vezana prodaja robe i njeno poskupljenje, pa ipak se to i zvanino ini. Krivotvorenje hrane se otro

kanjava, istovremeno se uspostavljaju cele institucije koje se zvanino bave falsifikovanjem ivotnih namirnica (naravno pod nazivom hemija za ivotne namirnice). Lano rasuivanje, klevete, svesne lane sudske presude, opteg interesa radi, ne samo da se ine, nego ih treba zvanino initi. Primena muiteljskih sredstava smatra se uopteno bestijalnou, ali ih policija neprekidno primenjuje. Uitelj se kanjava ako zapreti razuzdanom deritu, ali policija ispitivanje uhvaenog oveka zapoinje na taj nain to ga premlati. Pitanje je veoma staro. Ve je Platon dozvoljavao dravi da lae u optem interesu. A mi znamo da la nikada ne nastupa sama i da ide zajedno sa ugnjetavanjem i nasiljem. U svakom sluaju uspeli smo dravu da odvojimo od dravne uprave. Drava se ne sme pobrkati s kancelarijom, jer je drava organizam naroda, a kancelarija je organizacija vlasti. Drava je prirodni unanimitet (unanimite jednodunost), a kancelarija je razaranje zajednice u interesu olakanja vladavine i antiivotna kolektivna organizacija. Kada je znai re o tome da se zbog navodnog opteg interesa ini zloin, ve znamo da e ga poiniti kancelarija i surovost i razbojnitvo, prevara i trovanje, muenje ljudi i la i pljaka jesu neto to kancelarija zvanino ini, kae: opteg interesa radi, ali mi ve znamo da je to u interesu kancelarije, to uopte ne pokriva opti interes, nego upravo suprotno, protivno je svakoj zajednici. Znajui sve ovo, pitanje sada treba ovako postaviti: Na koji nain je mogue otkrivanje temelja stupidnosti, to je jedina mogunost da se zatiti ovek od razaranja zajednitva koje dolazi odozgo? Odnosno kako paralizovati delatnost autonomne desocijalizatorske organizacije koja deluje unutar drutva, i kako se njena razarajua delatnost ivota moe opet preobraziti u brigu o ivotu? 12 G. Torndajk razlikuje tri tipa moderne drave. Prvi je politika drava, drugi je akcionarsko drutvo, trei je birokratska drava, zavisno od toga da li je baza drave nasilje, eksploatacija ili la. Paradigma politike drave je drava tipa Fridriha II. Uvijeno ili otvoreno ali uvek diktatorska. Na njenom elu je jedna jedina linost, ali ponekad organizacija vlasti, partija ili drugi zaverenici. Za ovaj oblik drave je karakteristino da je veoma oskudna u idejama, ne vodi mnogo rauna o javnim obmanama, i ekonomska pitanja su drugostepena. Postoji u njoj izvesno puritansko obeleje, jednostavna je i sirova, ne vodi rauna o suprotnom miljenju, ne pravi kompromise sa svojim neprijateljima, nije pomirljiva, ne prihvata savete, za to je isuvie ograniena. ovek iz prirode stupa u nasilje, iz nasilja u moral. Drava nasilja uvek je i bezuslovno moralna, ili, to je isto, hipokritska. Politika drava posle izvesnog vremena tako opusti da i sam vladar poinje da zeva. Je suis las de regner sur les esclaves - uasno mi je dozlogrdilo da vladam robovima - kae Fridrih II na samrtnoj postelji. Glavna institucija ove drave je policija. Svaki slubenik je policajac. Dravnu administraciju samo tanka nit odvaja od terora. Dravni poredak tipa Fridriha II nije politika ideja, nego savesno ovlaenje samovolje. Ni jedan je narod ne moe izdrati due vreme, jer vlast zna samo za jednu vrstu kolektiva, kasarnu, i jednu vrstu jedinke, diktatora. Meutim, uticaj demoralizatorske vlasti odozgo tako je grub i teak da ovek naui da izbegava njene neotesane poteze. Naravno, nema mnogo skrovita. Ali je najvanije, ostala mu je privatnost. Jer ovaj oblik drave nije toliko destrukcija individue, ve zajednice. Ono to je privatno ostaje u zapeku. Najvaniji zadatak kancelarije jeste da presee sve socijalne i organske niti, jer priznaje samo vetaki sloenu organizaciju za legitimno drutvo. Gubi se prirodna kastinska hijerarhija i na njeno mesto stupaju magaree lestvice, ije inove vidljivo nose policajci. Vidi: Peru, Vizantija, Kina, Japan, Rusija. Odlikovanja imaju veliki znaaj. Pravi ivot u politikoj dravi se odrava u aputanju. Javni jezik je krut i beivotan, siv, tuan, strog, silogistian. Ovaj oblik drave trai uvoenje novog pojma. Taj pojam je politiki klerikalizam. Pod politikim klerikalizmom podrazumeva se takav sistem u kojem svetovna vlast eli da se osigura presijom

duhovrih sredstava. Ovakve degradirane duhovne istine pretvorene u sredstva postale su ideje i religije dravne administracije. Diktator ne preuzima odgovornost za surovosti, i svoje mere svaljuje na religiju i na ideju, i njih ini zbog toga odgovornim. Zbog toga je svetenstvo veoma znaajan inilac drave, naravno obrnuto od onoga kako je bilo u tradicionalnoj dravi. Ovde upravljaku kastu (izvrnu vlast) ne vri brahman (duhovni autoritet), nego politika kasta upuuje oveka duha na njegovu idejnu slubu. Politika drava je uvek uzurpacija. Diktator preuzima vlast posle dravnog udara i zadatak politikog klerikalizma jeste da udar naknadno idejno i religiozno opravda. Drugi tip organizovane drave jeste drava akcionarsko drutvo. Ono to je u politikoj dravi teror, ovde je to korupcija. Praslika politike drave je kasarna, a drave akcionarskog drutva bordel. Ovde vie nema aputanja. Svako moe da dri govore koliko god ga je volja. Politika drava titi zajednicu, to samo znai da je destruira. Akcionarsko drutvo titi jedinku, odnosno destruira jedinku. U novije doba je joj onome koga zatite. Nema ovde niega to ne bi moglo biti zatieno ili prodano. Posle nekog vremena u akcionarskom drutvu nastaje takva buka da se ovek mora povui u sanatorijum. Najvanije je mesto poreska uprava. Dravnu administraciju samo tanka nit deli od buvljaka. Ni jedan narod to ne moe da izdri due vreme, i od svog zamora odmara se u politikoj dravi terora. Mnogi govore da je tamnica prijatnija od bordela. Izmeu privatnog i javnog ivota nema mnogo razlike, svi su u neprekidnoj strci. Meusobni odnos ljudi odreuje konkurencija. Budui da se sve moe kupiti, isto tako moe se kupiti i politiki uticaj. ovek u ovom drutvu gubi svoje individualno obeleje i postaje ekonomska funkcija. Ova drava je u svakom sluaju republikanska i to demokratska. Demokratija znai da onaj koji ima vie novca, on je bezobrazniji. Istorija je relativno retko realizovala potpuno inovniku dravu (office state), kao da je ovu privilegiju uvala za dvadeseti vek. U Peruu, ne zna se tano koliko godina, u Kini i Japanu pod odreenim carevima, u Vizantiji ve posle Justinijana, pa gotovo sve do pada Konstantinopolja, ovek je u carskoj dravi gotovo trajno mogao videti manje-vie realizovan oblik ove drave. Potpunu realizaciju je ometalo jo relativno mnogo ivotnih elemenata u drutvu, koji su iritirali demoralizatorski aktivitet. G. Torndajk kae da su u tim vremenima drutvo toliko ispunjavale religiozno-metafizike ideje da se ova vrsta kvarei nije primala u zajednicu. Samo u modernom dobu je mogla imati ansu inovnika drava kada je nastanku drave prethodilo ono pojaano zatamnjenje uma koje je kasnije zvanino nazvano prosvetiteljstvom. inovnika drava se samo mogla realizovati tragom racionalizma, odnosno tragom miljenja iskvarenog scijentizma. Izvan prosvetiteljskog, intelektualnog i moralnog demoralizatorskog uticaja, posle suludog terora makijavelistike drave i gustog spleta lai koji je nastao posredstvom politikog klerikalizma, u drutvu je postalo vladajue stanje emera i protesta i gnuanja, to obino preplavi zajednicu, kada se odluuje neka doe bilo ta, samo ovo ne, i to stanje u istoriji obino prethodi najteim pogrenim koracima. inovnika drava nastaje iz oaja drutva lienog morala i uma. To stanje se inae naziva nihilizam. Politika drava je kolektiv stavila u prvi plan i potisnula individuu. Kod akcionarske drave je obrnuto. Naravno, svaka od njih je upropastila ono to je podravala. inovnika drava ne priznaje ni individuu, ni kolektiv, samo vetaki organizovane desetine, koje vie nemaju nikakvog organskog obeleja, i ne ine organsku celinu, nego okupljaju samo pragmatino-racionalno. Kancelarija je negativna socijalna funkcija, odnosno unitava ono to podrava. Individualni i zajedniki ivot se potpuno raspao i cela se drava pretvorila u jednu jedinu kolosalnu kancelariju. Do sada se nismo plaili nihilizma, jer smo verovali da nema nihilistike drave, i da se u takvoj dravi ne moe iveti. Sada vidimo da postoji nihilistika drava. To je ona gde ni za ta vie nema sankcija. Ne postoje konani principi. Naizgled postoji nekakav zvanini pogled na svet, ali zapravo zulumari neka jaa samovolja sve dok ne bude oborena i onda zulumari poredak u nasilju, lai, eksploataciji i pretvori se u teno stanje, gde vie niko nita ne prihvata. Rei i akcije funkcioniu bezlino i gluvonemno, na odgovornim mestima po pravilu se nalaze pajaci, ali niko ne zna iji pajaci,

ali i oni iznenada nestaju u provaliji, dolaze drugi, pa i oni nestaju. Nita nije stalno, sem inovnikog uasa. Ranije detinje, takozvano duhovno-istorijsko shvatanje, razume se i bez otkria prave prirode ove organizacije, samodopadljivo je uivalo u ideji suprotstavljanja individue i kolektiva govorei da jedna organizacija drutva voli jedno a druga drugo. Danas ve znamo da postoji i takav oblik drave koja nikome nije naklonjena, i koja demoralie sam humanizam. inovnika drava nije ni individualistika, ni kolektivistika. Ovoj dravi vie ne prilii ni oznaka inovnika, ije je jedino zadovoljstvo muenje naroda. U inovnikoj dravi uesnik ovoga uivanja je samo izuzetan ovek, i sve je izuzetniji i sve rei. Jer to neko zauzima viu poziciju, njegova situacija je labilnija. inovniku aktivnost na odreenom stupnju jo je na neki nain trebalo moralno opravdavati. U ovom kasnom obliku to ve nema znaaja. Izgleda da se dravna administracija u celini preobrazila u permanentni zloin. Lorenc Tajg, koji je sa zapanjujuom priljenou sakupljao pesme inovnika svih naroda i doba i dravnih oblika, razoarano utvruje da poezija u inovnikoj dravi jo jedno vreme tinja, ali u posebnom vidu. Poezija je funkcija javne kancelarije. I pesnik se pretvara u inovnika, i ne sme da pie nita drugo sem ono to se dopada kancelariji. Posle izvesnog vremena pesniku se smui i sve napusti, i pesme piu samo najservilniji, uglavnom dela koja ak nisu pogodna ni za propagandu. A propaganda je prvi korak ka paklu, kao to pie Kami: le premier pas vers l'enfer. L. Ingersol, ameriki generaltabni oficir, koji je opisao istoriju iskrcavanja 1944. godine, pie da u Nemakoj najmraniji fenomen nije bio koncentracioni logor. On je kao simptom velikog bestidnog ludila. Ne, najmraniji fenomen je bilo pokoravanje. Oni koji su se pokorili iveli su obinim ivotom i dobili su stan. Oni su se prilagodili i zgasli zbog neke privilegije, boljeg poloaja, prihoda, novca. Struni sociolozi moda mogu da razjasne ovaj proces, kako se dokrajila ova moralna degeneracija. Srozavanje ljudskog lika u ovom drutveno-politikom sistemu uasava. A L. Ingersol je sve to video u ratu, u izuzetnim okolnostima. Onda nije ni nasluivao kakvi su ti pokorni u pacifikovanoj sredini, ve kao graanska bia, okupani, odeveni u dobro skrojena odela, s dobrim prihodima. Nije ni nasluivao kakvi e ljudi biti kada odnosi postanu blai, i ta to znai ako se konsoliduje treberstvo i laskanje, a na pokornoga ponu da padaju zlatne kie povlastica i nagrada i poklona i velikih premija ta e biti kada izdaja postane konvencionalna, kad je ona ve promuurnost i spretnost i elastinost i rezultat dobrog njuha, i ta znai ovako konsolidovan zloinac ugraen u drutvo. Ali podlatvo ima i dublji stupanj. To je kada zgasli treber stenje u ropstvu i meu izdanim ljudima se prikazuje, zbog loe savesti, kao da zajedno s njima pati, kao da i njega proganjaju, saaptava se s njima i vajka se i kri ruke, eto, istina i potenje i sloboda, naroito sloboda. U ovoj situaciji uvek treba raunati s tim da je nepotenje na strani inovnike drave. Od kako postupci jedinki koje su poinile razaranje ivota ne mogu ni doi u obzir pored optih lai, organizovanih razbojnitava, samovolje, odvlaenja i mukih ubistava koja je poinila drava, od tada je mera tekoa sasvim drugaija. Drugaija je i zbog toga jer je tokom istorije, istina, bilo mnogo zloinaca, bilo kao kraljevi, bilo kao crkveni dostojanstvenici, bilo kao uzurpatori, koji su uveliko ponili zloin razaranja ivota, ali uvek ostajali u znaku individualne zablude. inovnika drava nije zabluda, nego sistem, i to onako kako za sebe tvrdi, jedini ispravni sistem, i trudi se iz sve snage da ga teorijski opravda i dokae. Znaju li najvii rukovodioci kancelarije da je to tako? Jedno vreme nisu znali i do tada su imali izgovor. Prema dananjem stanju stvari ve znaju, i jo uvek imaju opravdanja. Nisu u stanju da rade drugaije. Upravo zbog toga ko god im se pokori, bilo koji da je razlog, gori je od inovnika. Kancelarija ne moe initi drugo do ono to ini, ovek, meutim, moe bar toliko to nee stati uz nju. I prividno pristajanje je pristajanje. I ko je stao uz kancelariju, ve iz daljine i slea se moe prepoznati, po cipelama i kaputu, po pokretima i koraku i dranju glave, i kako na ulici gleda izloge. Ne moe se pogreiti.

U inovnikoj dravi najosetljiviji kolektivni organ sud pretvara se u administrativni akt. Sudski postupak se uprouje, svaka krivica je poinjena protiv kancelarije, i jedan je sudija, kancelarija. Na presudu kancelarije nema albe. Pazi se na privid zakonitosti, ali svako zna ono to zna. Ako je izgubljeno pravosue, izgubljen je i ceo narod. Nekoliko akata kancelarije, nekoliko spisa, i za koga god poele, gotova je optuba, presuda i izvrenje. Sudija nije policajac, kao u politikoj dravi, nije korumpiran, kao u akcionarskoj dravi, nego je inovnik koji bezlino donosi presude prema uputstvima odozgo. Leenje se pretvara u dravnu administraciju. Lekar je inovnik koji ispunjava formulare. Stanovnitvo je prema rejonima izdeljeno po institucijama. Oni tu masovno ekaju ispred ordinacija, dok ne stignu pred lekara, ija je inovnika obaveza da svakodnevno za vreme radnog dana izlei odreen broj bolesnika. Bolnice i sanatorijumi su obavezni da odreen broj bolesnika tretiraju meseno i godinje. Ako se ovek razboli, ne dolazi u zdravstvenu ustanovu, nego u kancelariju. Ali ako ide u kolu, i onda ide u kancelariju. Ako kupuje, i prodavnica je kancelarija. Ako putuje, eleznica je kancelarija. Gostionica je kancelarija. Konobar je inovnik, kao i kondukter ili prodavaica. Pozorite je kancelarija, glumac je inovnik, orkestar je kancelarija. Kancelarija je nauka, i, naravno, knjievnost. Delo pisca je kancelarijski akt. Ono emu treba sluiti jeste kancelarija, ono to treba dokazivati jeste da vlada blagostanje, pravda i sloboda, naroito sloboda. 13 U dravi kancelariji ostvaruje se poseban oblik uverenja koji otprilike odreuje pojam centrizma krivice. Nita nije prirodnije pod ovakvim uslovima nego da ljudi ive s loom saveu. U bilo kojem trenutku i zbog bilo kojeg postupka mogu se optuiti, uhapsiti, ispitivati, i muiti sve dok - samo da ih dalje ne mue - ne priznaju nepostojee zloine, i onda sledi egzekucija. Ali da i inovnik ima lou savest, i to je prirodno. Savest kancelarije od samog poetka je loa i nikada nije ista. Centar ivota je krivica, jedan deo ljudi ide pokunjen i oborenog pogleda, drugi stalno motri ta rade i ta govore drugi. Jedan ba kao i drugi misli na isto, ko je krivac, kad e ga dograbiti i zato, i ta e biti posledica. Zdravo drutvo ivi u jednodunosti (unanimitet), to znai da biu svakoga oveka ne samo to je dozvoljeno samorazvijanje i praktikovanje sposobnosti, nego on u zajednici dobija i potporu za svoju delatnost. Ovo sada je u nekom vidu potpuna bezdunost (bezlinost), monolitnost u tom pogledu to svako mora da lae, i da se plai i da se skriva i da podozreva zbog nepostojeih krivica koje mu se u svakom trenutku mogu pripisati, krivice koje su dominante drutva, i od kojih je oyak prisiljen da se neprekidno brani. Neisto i morbidno opte oseanje prema kancelariji najpogodnija je prilika da se ona obrui na bilo koga. Svako je ukaljan. To je atmosfera kolektivnog kriminalizma, gde je gotovo nemogue da neko ouva svoju istotu, ili je ve moe odrati samo svojim sasvim izuzetnim pravom. ovek bi pomislio da je opte oseanje drutva pod ovakvim okolnostima potiteno i sivo. Ne, oseanje je razdraeno i plahovito. Kancelarija ne voli unutranji mir. Samo kad vlada gurnjava i kavga, mrnja i razjarenost. Samo ako vlada razdor i zbrka. Cilj je da vlada nemir, da se na svakog a i u svako doba moe obruiti. Samo ako su svi krivi, ako su ukaljani i hoe da pogaze one koji koraaju pored njih. Razlog je sporedan. Kasnije e svako nai razlog. Vana je primarna panja. Da ne ive jednoduno. Da ne bude zajednice. 14 U jednom od naelnih poglavlja knjiga upuuje na dva dela Osborna Vestinghausa. Ovaj autor zauzima znaajno mesto u nauci o inovnicima, i vanredno je uticao na produbljivanje istraivanja. Pisac razlikuje dve kategorije ivota. Jedna je isto tako neophodna kao i druga, ali izmeu njih ipak postoje temeljne razlike. Prva je u znaku have or not to have (imati ili nemati), i odnosi se na sve to

je vlasnitvo i osobina, predmet i posed, odnosno na sve to ovek ima i moe. Druga je u znaku to be or not to be (biti ili ne biti) i odnosi se samo na jedno, na egzistencijalno postojanje nezavisno od ove-kovog stvarnog obeleja. Druga je ontoloki primarna, prva je bioloki nuna. Prva je da jesam. Ali da jesam, za to mi je neophodna bioloka baza, hrana, odea, zatita, sigurnost, i hiljadu drugih stvari. Dve kategorije (to je inae Gabrijel Marsel ve davno protumaio reima tre et avoir) meusobno se dopunjuju u normalnom ljudskom ivotu, jer egzistencijalno postojanje prirodno raspolae pretpostavkama ivota. im se u drutvu pojavi i najmanja zbrka, nastaje specifino pomeranje, ovek je prisiljen da svoj nain ivota gradi ili na ontolokom postojanju ili na stvaranju bioloke baze. Oboje ne moe skupa. Stupidni pozitivizam tvrdi da je bitna samo bioloka baza, ak pokuava da porekne ontoloko postojanje. Nasuprot tome fakat je da je oveanstvo u mnogim primerima odbacilo bioloke osnove zbog ontolokog postojanja, ak svaki ljudski ivot vieg reda poiva na tome da je ovek zbog porodice i ideje i domovine i ubeenja u stanju da podnese siromatvo, progone, ropstvo, smrt. Jedno od najhitnijih obeleja humanog jeste to ono vie ceni ontoloku kategoriju od bioloke, ak onoga ko zbog bioloke rtvuje ontoloku kategoriju smatra niskim i imoralnim ovekom. Nasilje i izrabljivanje u dravnoj administraciji, kae O. Vestinghaus34, uvek su bili lake podnoljivi nego la. Kad je kancelarija pljakala i hapsila oveka bilo je mnogo lake podneti nego kada je lagala. Kancelarija je nasiljem stizala do vlasti, eksploatacijom do imetka. I vlast, i imetak spadaju u bioloku kategoriju, ako su i elementarni preduslovi ivota, samo su preduslovi, ne ivot sam. U onom trenutku kada kancelarija baci oko ne samo na vlast i imanje, nego i na istinu, oveka eli da lii ne samo bioloke, nego i ontoloke mogunosti ivota. La je na ovaj nain atentat na ovekovo ontoloko postojanje. U modernoj fazi dravna administracija ne samo da pljaka i hapsi oveka, nego ga gura u izmiljene teorije prema kojima je sve ovo istina, budunost, razvoj, dobrobit oveanstva, pravo, duh, kultura. Iz istorije znamo da je ba bilo mnogo vladara gramzivaca i zulumara, srebroljubaca i krvoloka. Meutim, to nikada nije moglo da se pretvori u sistem, i upravo je zbog toga ostala netaknuta ovekova ontoloka istina. Uporedimo Dingis-kana ili Sulejmana ili jednog renesansnog kneza ili Luja XIV s modernom kancelarijom. Istorijskom tiraninu bili su dovoljni novac i vlast. Modernoj kancelariji potrebna je i istina. Imanje i vlast uporeeni s istinom zapravo su apstraktni. Istina je uvek konkretna. Izrabljivanje i nasilje tie se ovekove koe. La je pitanje savesti. Nekoliko kineskih careva je eksperimentisalo s uvoenjem lai koja se objavljuje iz kancelarije i koja je obavezna za sve, a to je primenjivala i inkvizicija na kraju srednjeg veka. U ovim sluajevima, meutim, to jo nije bio sistem. Ranije se iza ovakve lai jo mogla nai malena iskra dobronamernosti. Tek kad je ojaao politiki klerikalizam, i tokom vremena u XIX veku se pretvorio u administrativni klerikalizam, i kada su teoretiari podrobno razradili vie diktatorskih sistema lai, na koncu kada je rasrkinkana oigledna zloinaka sutina kancelarijskog postupka, i vie se nije moglo lagati samo svesno i s loom saveu, tada se situacija toliko raspomamila da je iilela i poslednja mrva dobronamernosti. Na taj nain je istina dospela u delokrug dravne administracije, i ta je istina, odreivala je kancelarija. Svaka pojedinost lai izgraena je na jednoj jedinoj temeljnoj lai. A to je, kao to je ve bilo rei, da se teror manjine prikazuje kao slobodan izbor veine. Prema tome svako preduzimanje mera je volja naroda. La u ovome drutvu ne deluje kao izuzetna mera nego kao ugraena funkcija. Zbog toga Kami kae da smo ranije iveli bez milosti, sada je pitanje kako da ivimo bez istine. Druga knjiga O. Vestinghausa35 postavlja interno pitanje moderne administracije. inovnika diktatura je ve due vreme u tekom poloaju. Autor se bavi pitanjem apsolutne kazne, odnosno question of the absolute punishment. Na uas dravne administracije ispostavilo se da do sada primenjivane najstroe kazne ne odgovaraju visokim zahtevima kancelarije. Znamo za dve ovakve

krajnje kazne, koncentracioni logor i pogubljenje. Bilo jedna, bilo druga: vie nisu dovoljno otre. Obe skupa, na alost, ne mogu se primeniti. Ako se protiv nekoga podigne optuba, i protiv njegove se porodice pokree postupak, i za krivicu koju je linost poinila protiv kancelarije odmazda se vri i na srodnicima. Zbog toga je obiajno pravo administracije postalo ako neko bude osuen, niko od lanova porodice ne moe dobiti zaposlenje, ili su i srodnici bili deportovani. U znaajnim sluajevima na oigled optuenog lica mueni su njegova supruga i deca. Svi su ovi sluajevi tek prigodno smiljeni, ne mogu biti konano kodifikovani stavovi administracije. Napori moderne administracije usmereni su da dosegnu konane rezultate na podruju apsolutne kazne. 15 U uvodu u pesme inovnika Lorenc Tajg se, istina, bavi administrativnim jezikom36, meutim, ovom predmetu najpodrobnija istraivanja je izvrio Arnold Beserholm.37 Ve pomenuti B. B. Holoubard takoe nastavlja analizu, a pitanju posveuje bitno poglavlje i K. arpent, tako da je tlo dovoljno pripremljeno za g. Torndajka. Teoriju Lorenca Tajga znamo. Jezik kancelarije je sentimentalan prema spolja, a zapravo je bestijalan.38 Zvanini koncept prikazuje kao da je donet u interesu oveka, ali je zvanino korektno samo onda ako mui oveka. Ovaj jezik smesta dobija prepoznatljivo obeleje. Specifini jezik totalitarnog uenja, kae Kami, uvek je sholastian ili birokratski. (Le langage propre aux doctrines totalitaires est toujours scolastique au administratif). Beserholm pitanju pristupa sa sasvim druge strane. Po njegovom miljenju praizvor jezika je jezik muza. Zbog toga se kae da je maternji jezik oveanstva poezija. Bez obzira to su ga izvrsni filozofi (R. Panvic) nazvali jezikom muza, nema u njemu nikakvog oitovanja vieg duha. Znamo da su svete knjige oveanstva, Tora isto kao i Upaniade, ili Tao te ing, pisane tim jezikom. Takvi su najstariji metafiziki sistemi, i najvei zakonici, kao Mojsije ili Manu, ili Hamurabi. Ako je neko eleo da sklopi veliki zakonik, on je morao da primeni naroitu plemenitost jezika, i kao poslednji pokuaj za ovakav sluaj jeste primer Napoleonovog kodeksa. Nita nije udaljenije od toga kao sholastika i kancelarija. inovnik ne samo da nije muzina, nego je upravo anti-muzina egzistencija. Iz do sada reenoga, iz viestruko i dobro zasnovanih misli ve se odavno ispostavlja da je kancelarija protiv onoga to je unekoliko vie i otmenije, istije i estetinije od neeg najobinijeg. Zvanini administrativni jezik ne treba posebno okarakterisati. Svi znaju da je on grub i suv. Meutim, najvanije je da on ne ume da izrazi ono to eli da kae. Kancelarija nikada ne ume da neto nazove pravim imenom. Krstari i zaobilazi, gomila uasno mnogo rei, predmet hoe da uhvati gomilom sporednih reenica, ali uvek nekako promai, i od namere egzaktne formulacije ispostavi se nekakva besmislica. Ovaj neotesani neukus je znak prepoznavanja zvaninog rukopisa. Njegova glupa sumornost izaziva neraspoloenje i srdbu. Ako zdrav ovek pet minuta slua birokratski jezik, on osea neodoljivu prinudu da ubaci u njega neku sonu bestidnost. U drutvu gde se osilio birokratski jezik, ali u narodu jo postoji otpor, razvija se socijalna atmosfera za vic. Vic je jezik koji se oslobodio kancelarijske moi. On je uvek razuzdan, vedar, otro kritian, strog, objektivan, nepristrasan i human. Pod terorom u vicu ivi pravo javno mnjenje. Stepen muza u vicu, razume se, prilino je nizak, odnosno njegov duhovni kvalitet je u znaku aktuelnosti. Kao i satire. Posle mesec dana on je ve glup. Ali on u zanemeloj zajednici odrava iv dijalog i bledi je znak ivog zajednitva u kolektivnosti pretvorenoj u pustinju. Kada dravna administracija postane jedini vladar, jezik kancelarije je proklamacija. O tome je Ortega i Gaset napisao uvenu studiju Prononciamiento. To je proklamacija. Plakatirana naredba. Kancelarija misli da se moe upravljati komandama. Samo treba da naredi i onda nema drugog posla, jedino da se komanda izvri. Zbog toga kancelarija ne moe da ostavi drutvo u njegovom organskom

obliku. Ono to se naziva komunitetom (porodinom zajednicom) njime se ne moe upravljati preko plakata. Drutvo treba preorganizovati na desetine i vodove i ete. Zapovednik izdaje uputstva i odred automatski funkcionie. Zbog toga tamo gde je administracija baza drave, jezik postaje komanda. 16 Prikaz jezika dravne administracije ne bi bio potpun ako se ne pomene studija M. K. Eksetera39, koju je podneo na kongresu za nauku o inovnitvu, i koja je objavljena i u godinjaku. Autor polazi od toga da je na podruju tampe radio oznaio novo razdoblje. Do tada je dravna administracija dospevala do oveka samo posredstvom slova, dakle samo preko oiju, oi se, meutim, mogu i zatvoriti. Radio je omoguio da se administracija priblii oveku preko mnogo sugestivnijeg ula, i ovek ne moe da zatvori uvo. Po pukom tonu pojedinih dravnih radio-stanica sasvim pouzdano se moe utvrditi stupanj lai kojom se oglaava dravna uprava. Jednostavniji i suvlji, objektivniji i smireniji glas svedoi da je drava sklona da primi ozbiljnije odreene stvarne injenice. I najmanje odstupanje od ovog pukog informativnog glasa, koji je malko siv i monoton, ali tei egzaktnosti, prema patosu i retorici, ili ak i prema lirici oznaava da drava ima lou savest. Pojava oseanja je uvek sumnjiva. to je glas s radija vie oduevljen, la je vea. Ovaj put ne govorimo o reima i o stilu. Ve odavno i svi znamo ta znai ako radio pria o ovenosti i kulturi, o miru i bratstvu. To je onda skrivena muzika tampe. Ton je konkretniji od svega drugog. Postoje drave koje s naroitom ljubavlju zapoljavaju ene kao spikere. O ulozi ena u dravnoj administraciji ve je ranije bilo rei, i uli smo da odreene veoma visoke valere podlatva samo ene mogu da ostvare na zadovoljavajui nain. Domiljatost ena na podruju muenja ljudi gotovo je neiscrpna. Blai i muzikalniji glas ena doao je do izraza na radiju. Postoje drave ije su spikerke i dosegle zahteve koje postavlja vlast. Njihov slatki glas sve gue leti kroz vazduh. Ovaj glas laska, malko se koleba od tronutosti kao da je oaran onim to govori. Kao da i ne moe da poveruje sasvim u celu fenomenalnu i blistavu stvarnost koju razneeno saoptava. Kao vetica iz bajke koja Ivicu i Maricu mami oaravajuim reima ispred kuice od medenjaka. Kao zabavljaica koja umiruje deicu da e odmah dobiti hleb s puterom i medom, i da e tada sve biti u redu. Glas podrhtava i priguen je, inspirisan onim to govori. Ovaj glas ima neki opojni miris, neka je rafinovana omama. Krem od banane s pavlakom i malagom. Toliko je pristojan da bi ga ovek najradije popljuvao. Glas je sama eznutljivost i potresnost kada najavi da su krivci dobili dostojne kazne. Kada govori o tome da je vlada podigla cene, gotovo da zaplae. Tronut je, ali pazi da ga oseaji ne povuku, i da se ne udavi od zagrcnute divote blaenstva. I sve to sa sentimentalizmom provincijske uiteljice ili loe glumice studentkinje pozorine akademije, i s proraunatim cinizmom ostarele kurve. Ovaj glas saoptava najnovije vesti o svim sveanim nitkovlucima, zvuno i meko kao umirujui radosnu vest, da smo konano, konano eto i to postigli, s mnogo eera, s nepristrasnom okorelou, to je onaj glas koji ne ume da bude objektivan, i koji s bujnim emocijama kazuje najnovije zloine inkvizicije, ali zna da e mu njegovi sluaoci i to oprostiti. Gde se na radiju uje ovaj glas, znamo da u dravi nema jezovitog uasa koji ne bi bio poinjen. To je glas koji svojim uspavljujuim tonom moe da kae svaki uas i da ga prikae kao spasenje. Tinejder govori svojom jednostavnou i lakom pometenou, onim tonom uspavanke koja ne ubeuje svojim sadrajem, nego simfonijskim zvuanjem. Ubeuje nas da ivot u kome sada uestvujemo vie i nije stvarnost, nego jedna vrsta poezije i ako se vlada odri ostvarie se rajski vrt. Zbunjenost u glasu svakoga ubeuje. Ovom glasu se ne moe ne verovati. On je vie nego objektivan. To je eutanazija lai. To je sodomski glas. Dok se ovek poziva na razum, nema vee nevolje, jer on prozire podlost. Nema odbrane od pokvarenosti srca. 17 Sve ovo to sada sledi - kae g. Torndajk u istaknutom poglavlju svoje knjige40 - ne moe se

dovoljno jednostavno izraziti. Naslov poglavlja je sasvim verovatno aluzija na stih Dona Kitsa, gde pesnik govori o ogromnom uivanju (joy for ever). Pesma je izvorite takve neprolazne radosti. Cilj svakog umetnikog dela jeste da svetu prui jednu au uivanja koja e veno potrajati. O tome govori iler u odi o radosti, a o tome se ori hor Betovenove Devete simfonije. Nie kae da sve ono to susreemo hita u prolaznost, samo radost eli da ivi veno - will tiefe, tieffe Ewigkeit. Prema uenju Upaniada, ovaj ivot je med za svako bie. To je jedina pozitivnost u naem ivotu. Sve ostalo bismo smesta napustili, samo ne ono to je otvaranje cveta, osunano more, lepa devojka, dobro vino, dete, prijateljstvo, pesma, slika, ljubav, vedrina, slatko groe. Uivanje je u nama adilton najskrivenije svetilite. Uivanje nije stvar mozga, nego srca. Zbog toga za davne ljude najdublje u oveku nije bio mozak, nego srce. Med, madhu, ne udi za njim um, nego srce, koje zna da postoji zlatno doba i raj i spasenje, kao to postoji mlak vetar i zrelo voe i pesma i smeh. Najvie to ovek moe da uradi jeste da pribavi uivanje, i jedini ispravan ivot jeste pribaviti uivanje to veem broju ljudi, i to vee uivanje. Zbog toga je najvei stepen ovekove egzistencije spasitelj koji e oveku doneti veno blaenstvo, koji e pomiriti rasrenog Boga sa ovekom, i koji e u ovekovo srce umesto straha od kazne usaditi radost ljubavi. Razveseliti srca. Hasidi ue da se kapije predvorja za molitvu na nebu otvaraju, ili zatvaraju, prema tome kako se ovek duboko moli, ali kada poleti molitva radosti, irom se otvaraju sva vrata predvorja. I najvee prokletstvo ivota grenog oveka jeste da je sam ivot koji je sam med, madhu, izgubio svoju isto uivalaku sutinu, da ume biti gorak i slomljen, mutan i prevreo, taman i otrovan. Zbog toga je dobro stostruko i hiljadostruko pribavljati radost. I ovek bi ovako i sada jo mnogo vie trebalo da ivi zato da pribavi radost, i samo radost. I kao da i ne bi bio zao i grean, samo patnik, onaj koji vie ne ume da pribavi radost ni sebi ni drugima, pogotovo od kako je bogoovek otkrio izvor uivanja za svakoga u pustinji patnje, i svako iz njega moe da pije koliko god eli. Kao da postoji samo jedan jedini greh, ne radovati se, i ne pribavljati radost. Jedino je svetogre naruiti sakralnu radost ivota, i probuditi patnju u srcima, i zagorati u njemu postojeu kap meda. Tkanje naeg ivota je tkanje due, i za nju je, kao na kristalnu reetku, prirasla misterija naeg tela, i telo nije nita drugo do radost due, ali sve to telo dodirne, dodiruje duu, i zbog toga ono to budi patnju, ono ranjava svetost due. 18 Ako pojedinci naruavaju radost, treba to smatrati izuzetkom, a i jeste izuzetak, u svakom sluaju, ak i kad neko poini to unapred smiljeno, iz tamnog poriva. U sledeem trenutku ovek se pokaje zbog uinjenog, i ponekad sve moe i ispraviti. Kao to se u najveem broju sluajeva i kaje, i pokatkad i popravi. Za institucionalno ruenje radosti nema opravdanja. Niko ne moe osloboditi odgovornosti takvu organizaciju iji je cilj: umeati se u ivot oveka pod izgovorom da e ga tako olakati, odnosno da e mu pribaviti zadovoljstvo, ali s preutnom namerom da oveka svesno namui. Uivanje u muenju naroda nije obian zloin koji neko poini omamljen survavanjem s visine ovekovog dostojanstva. Sistematian rad i praksa, smiljeni polako i hladno, proizvod su promuurnosti i intuicije, sistem koji poiva na iskustvu generacija. Nije se naao niko ko bi opisao istoriju muenja. Bio bi to dostojan i prikladan zadatak nekog modernog uenika Markiza de Sada, koji bi opisao zato su monici zapoljavali s naroitom ljubavlju ba kineske delate, i kakvim su oni znanjem raspolagali. Ko bi po muzejima pribrao sredstva za muenje, nimberku verenicu i klupe s ekserima, vrelo kamenje i raspinjanje na toak, i uzeo u obzir olovne komore, sibirske rudnike, koncentracione logore i gasne komore. Moda ovakvu zbirku vlast ne bi rado gledala, jer bi pruila uvid u metode vlade, i nepodozrive bi osvestila kakva praksa krije odozgo objavljivani humani svet ideja. Znamo da naa nauka nikada nije spavala, i gomilala je svoja iskustva, i inkvizicija bi posramljeno primila k znanju koliko ju je prevazilo moderno doba. Ni jedna od srednjovekovnih fantazija, koja se bavila muenjima paklenih avola, nije pronala ni jedan jedini od policijskih

metoda dvadesetog veka. To nije kancelarija. To je briljivo uvana tajna kancelarije, koja se krije, i od koje u svakoj kancelariji, ak i u najnevinijoj, postoji neto u izgledu, jer svuda mogu traiti neki papir, i ve moe da iskrsne neka sumnja, i nema te kancelarije gde se protiv bilo koga ne bi pojavila neka sumnja. U naruavanju radosti, meutim, u demonskom muenju ljudi inovnici pakla, avoli su asniji, jer oni priznaju da su tu zato da bi krivce muili. Meutim, inovnicima je poverena gomila ljudi, ije stvari treba srediti u dravnoj administraciji koja je neodbranjivo i opako rafinovana. Kada bi delo inovnika vizantijske kancelarije Iekivanje u predsoblju bilo osamljeno ili tek redak i izuzetan sluaj, ovek bi duboko utao. Ali znamo da svakog dana u mnogo hiljada gradova i sela postoji mnogo stotina hiljada predsoblja, gde sede stari ljudi i ene i majke s decom i mladi pre venanja, i ekaju, i zidovi su prekriveni tablama zabrane, i izlazi inovnik, i pogleda naokolo, s punim delokrugom patosa, i zadovoljno vidi lica obuzeta torturom iekivanja, i sive oi liene ljudskog svojstva, sa srozanou u bezradost, i vidi da se gue u ludilu dosade, i zna da unutra inovnici s istom tom dosadom vau jedan jedini zalogaj kore hleba samo zato kako bi to due ekali oni iz predsoblja. Prilazi eni koja eka s decom, i upozorava je takvim glasom da se njeno dete uplai i rasplae, a inovnik onda udalji majku. Nije to osobenost vizantijskog inovnika. U milionima predsoblja odvija se ovakvo kaljanje ljudske radosti. Moe mu govoriti o medu i cveu, o ljubavi i o zvezdama, i o molitvi radosti, pred kojom se irom otvaraju vrata svih nebeskih dvorana. Ovo ovde je kancelarija, ovde je govor zabranjen, i ne sme se kucati, i treba ekati sve dok unutra inovnik grize koru, i zija kroz prozor, i treba potonuti u vlanu prazninu dosade, i treba potonuti u paralizovano i tamno nepostojanje, i treba podnositi da se osmudi srce edno radosti, i sve to bez apelacije vlastima, s hiljadugodinjom tradicijom, u ime viih interesa, kao poredak i disciplinu i zakon i pravo i istinu. 19 U poslednjem poglavlju crnog romana kancelarije g. Trondajk kae da vanredna tekoa nije to se sistem dravne uprave u tolikoj meri osilio, niti pak to je u tolikoj meri namnoio tip oveka inovnika. Sve je samo kvantitativno dejstvo koje, ako je i ozbiljno, nije nepobedivo. Tekoa nije u sistemu, niti u broju zastupnika, nego to je kancelarija arhetipska egzistencijalna kategorija, i u ovakvim kategorijama nemamo naina da menjamo humanim sredstvima, jer su one zasnovane u vioj realnosti. Nasuprot vioj realnosti, ako smo je ve svojim delima i mislima izazvali, mi smo bespomoni. Via realnost koja kvari ovekov individualni ivot naziva se grehom. U ivotu individue postoji lek od greha. Ovaj lek se uopteno naziva religija. Meutim, u drutvu nema naina za kajanje i preobraanje, za molitve i asketski ivot i ispovedanje i sakralnu praksu religije. To je bila i bie temeljna razlika izmeu individualne i drutvene egzistencije. Svaka visoka vrednost naeg ivota je individualna vrednost, svaka misao i akt vieg reda jesu individualni misao i akt, jer je spas individualni spas, ne drutveni, i drutvo postoji zbog oveka, ne ovek zbog drutva. Zbog toga dok se ne pojavi ono ljudsko bie koje e svojim posebnim sposobnostima preuzeti na sebe ivot zajednice, i mo vie realnosti koji kvari ivot razbije u samom sebi, i time oslobodi narod, i zajedno s korenima iupa kvare ivota iz zajednice, sve do tada je drutvo izloeno kvareu. Ono to se naziva kancelarijom, to je pojava ovakve demoralizatorske antiivotne i razorne arhetipske egzistencijalne forme u ljudskom drutvu, odnosno ovakav - rairen na celo oveanstvo zajedniki zloin. Odreenije: kancelarija je muenje ivota. To je ono to Hamlet naziva insolence of office (brljavljenje kancelarije). Po svojoj konstelaciji kancelarija je bezlina. Nikada inovnik nije izvrio neto u svoje ime, na svoju odgovornost, rizikujui sebe samog ili ukljuujui se svesno i lino. Kancelarija je pogonski akt. Ne moe se uhvatiti u oveku. Sam postupak je prazan i bezlian. Ko je u slubi kancelarije, on je bezlian i neuhvatljiv. Radi se u neije ime, a taj ne postoji. Apstraktni red, disciplina, organizacija, ideal, pravo, istina. inovnik nema svoj pogled na svet, a ne moemo se dovoljno sauvati od ljudi koji nemaju svoj pogled na svet. Oni nemaju stav,

nemaju morala, nemaju mere. Odgovornost preklizi s jednog oveka na drugog, s jedne kancelarije na drugu. Pa ipak! Ipak bezlinost u nekome kulminira. U onome koji prihvata ovu bezlinost, ko realizuje u sebi ovu arhetipsku formu egzistencije. Taj ovek je inkvizitor. Sam inovnik. Znamo kako ga je naslikao Dostojevski. Ne bez bilo kakve prethodnice. Kancelarija se gubi u inkvizitoru kao da ga je prevazila. Ali se u zaetku jo dobro vidi. To je revizor. To je ona prilika u kojoj on konstantno ivi ovde meu nama. On sve revidira. Inkvizitor je redak, pre je samo knjievna formula. S revizorom se svi mi susreemo svakodnevno. Nije to ba Gogoljev revizor, nego je krut i nemilosrdan, hladan i ravnoduan, meutim, on je pre svega nehuman funkcioner, naredba, paragraf, propis. U njemu je suvie elemenata antihrista, pogotovu onako kako to zamilja Solovjov u kojem je um blasfemija i znanje religija struke. On e prognati radost i smeh i udobnost i lepotu, slobodnu igru i vedrinu. Izgradie i odrati komandu i tamnicu, teror i koncentracione logore. Ovde ne vai stvarnost. Samo ono na emu ima peat i potpis. I on e - kada se pojavi svetac svetaca i kad zakuca srce naroda - baciti sveca u tamnicu. On e potom svecu objasniti da je najbolje ako se vrati na nebo. Ako tako ne uini, bie prinuen da ga pogubi, kao to ga je pogubio jednom i deset hiljada puta, i kao to e pogubiti patniku istinu uvek, koliko god puta se bude ovaplotila i oglasila. To je ono to protie ispod vlasti kancelarije, odozgo, monom reju, obezliavanje kako bi ovek postao funkcija, odmenljiv i zamenljiv, i gubi svoju jednokratnost, i tone u svoju nekvalitetnost i bezimenost, zajednica se raspada, i oveanstvo se preobraava u organizacije vojske i koncentracionih logora, kojima se komanduje pritiskom na dugme, rad rada, besmislen i besciljan mehanizam koji je veito nezadovoljan. 20 Ekonomska situacija mehanizovanog drutva ne moe se razumeti neposredno bez posebne studije, i to ne zbog njene sloenosti, nego zbog apsurdnog svojstva. Strunjak se na svakom koraku susree s takvim situacijama koje protivree svakom trezvenom umu, i on se zamisli nad tim kako uopte moe da opstane drava. Ve i sama injenica izgradnje zvanine ekonomije poiva na planu. Plan je apstrakcija, jer drava uopte ne uzima u obzir svoje ekonomske sposobnosti koje treba da ostvari, odnosno ono to postoji, nego konstruie ono to treba, i to bez obzira da li to zaista treba ili je pak to iskoilo iz neke fiks-ideje. Gotovo celokupan plan je izgraen u vazduhu. Ova neuvena razlika, ak protivrenost, koja postoji izmeu umnog i racionalnog, nigde se ne moe tako neposredno iskusiti. Dok je drava raspolagala ranijim zalihama i ekonomskim rezervama, bilo iz perioda monarhije, bilo iz perioda republike, do tada nije bilo vee nevolje. Ali parazitska organizacija drave-kancelarije nigde se tako nedvosmisleno ne raskrinkava kao na podruju ekonomije. im se iscrpi sposobnost ostvarivanja investicija, zasnovane na individualnom kapitalu ranijeg doba, i drava sve prisvoji i proerda to je prikupljeno u trezvenim vremenima, kancelarija stie u krizu, jer se ispostavi da joj je ekonomska sposobnost ostvarivanja minimalna. Ekonomski sistem kancelarije je nonsens. Jedina stvaralaka sila kancelarije jeste eksploatacija radne snage. E. D. Hal s nekoliko primera potvruje da je u onim dravama, gde je manja uloga kancelarije, plata vea, cena industrijskih proizvoda manja. U dravama pak, gde je uloga kancelarije vea, upravo je obrnuto od onoga to objavljuje propaganda, plata je nia, cena industrijskih proizvoda je vea. Zalud eksploatie radnika, zalud dobija jeftine sirovine, drava je zapravo uvek pred krahom. Autor postavlja pitanje koji je uzrok ove pojave. To je najvanije poglavlje knjige. Budui da su u dravi-kancelariji sva sredstva za proizvodnju i veliki deo sirovina dravna svojina (nije opta svojina), a trgovina i industrija i poljoprivreda pak zvanina preduzea, kancelarija je prinuena da kontrolie sirovine i proces rada. Ova kontrola po vanosti sve prevazilazi. to je eksploatacija iskljuivija, kontrola, prirodno, mora biti delotvornija. Broj kontrolora, i irina njihovih ovlaenja nezamisliva je za nepodozrivije nacionalne ekonomiste.

Prema raunanju E. D. Hala41 jedan peni stvarnog dravnog prihoda optereuje kontrolni troak od pet penija. etiri penija deficita radnik zarauje svojim radom, naravno, on za svaki svoj rad koji vredi pet penija dobija platu od samo jednog penija, ali za svaku ivotnu namirnicu ili industrijsku robu ili uslugu, koji vrede jedan peni, on plaa pet penija.42 Ova zaprepaujua potcenjenost nadnica, i jo zaprepaujua visina cena neophodnih artikala objanjenje je za nacionalnu ekonomiju. Kontrolu, razume se, obavlja sama kancelarija. Prema autorovoj raunici, na dve glave privrednih proizvoaa pada jedan kontrolor, odnosno dva oveka zato da bi ih jedan kontrolisao. To je znaaj revizionizma u dravi-kancelariji. Kau da kancelarija ne izdrava dobrovoljno kontrolore. Kao posledica kancelarijske demoralizacije moralni nivo je u dravi toliko pao, i kao posledica niskih nadnica oskudica je u pojedinim slojevima tako velika da bi, bez velikog broja i velikog ovlaenja revizora, krae, pljake, pronevere, prevare, ali naroito izbegavanje posla i danguba poprimile takve razmere da bi proizvodnja bila sasvim obustavljena.43 Jedno poglavlje je beletristiko, i navodi ceo niz dogaaja. Ove prie govore o potpunom raspadu oseanja vlasnitva. Na primer, izgubi se ceo elezniki transport, naroito zimi, ogrev. U prodavnicama ivotnih namirnica kupci se varaju rafinovanim trikovima zakidanja na meri, i kupac, kad to vidi, ili nadigne dreku, to nema nikakvog smisla, ili slegne ramenima, jer zna da je plata prodavca mala, i mora da krade. Ali prevara je najee zvanina. Zvanino se falsifikuje mleko, brano, konzerve, sir. kartnim materijama razblauju nadeve i peciva. Naroito u robi, i u takozvanim kvalitetnim artiklima korist je ogromna, petsto i osamsto i hiljadu procenata. I nasuprot svemu tome sistem se bori s najveim tekoama. Deo o trokovima kontrole prua uvid u sistem kancelarije. Proseni prihod revizora nije veliki. Oni takoe pripadaju sloju izrabljivaa. Stavka je velika zbog toga, jer je ogroman broj revizora. Meutim, revizori su takoe pod kontrolom, a i ovi glavni revizori su pod kontrolom, i postepeno slede kontrolori sa sve veim ovlaenjima. Pored toga, postoje i letee komisije koje se pojavljuju na prepad i nastupaju s inkvizitorskim stavom. Policija takoe raspolae pravom kontrole. To ne znai samo da policajac raspolae neogranienom vlau u prodavnicama koje su u njegovoj nadlenosti, i da je zato poslovoa prinuen da stalno prua razliite privilegije policajcu, nego da su poslovoa i policajac u meusobnom dosluhu protiv kupaca, i nasuprot stanovnitvu ine jedinstven front. Eksploatacija poinje time to ovek uzme olju mleka i zemiku. Budui da je proces ugraen u dravu, pre treba raunati na njegov porast, nego na opadanje.44 Sve su to, naravno, statistike igre, i one ne pruaju ni slutnju o optem raspoloenju nastalom pod delovanjem samovolje zvaninih nadnica i samovolje cena, raspoloenju koje ne zna za ove podatke, ali ima o njima tamnu slutnju. Kancelarija zna za ovo opte raspoloenje, i pojaava pritisak. Presija pak potpiruje jo veu ogorenost u eksploatisanim ljudima. Drutvo sanja o odnosima zarada u akcionarskoj dravi. Postoji i gore od bordela, udnja za bordelom. A kad potom ceo sistem poinje da kripi, otprilike posle svakog periodinog plana kada se ekonomska iscrpenost prevri, kancelarija podigne vrednost novca, nadnice obori i eli da stvori tabulu razu, to znai da dravni krah zaustavi na papiru. Sada jedno vreme opet ide. Po pravilu do kraja sledeeg planskog perioda. Izmiljaju se novi prihodi, razume se, s time to su ekonomski produktivni slojevi jo jae optereeni, odnosno proiruje se sistem kolonija. 21 Knjiga g. Torndajka, kao i ostala gavernoloka dela, ne prua reenje. ovek je uspeo da nae nain za odbranu od vukova i varvarskih hordi, i da izgradi civilizaciju. Pobedio je neprijatelje koji dolaze spolja i odozdo. Protivsredstvo za unitavanje ivota, to dolazi odozgo, nije naao. Po svemu sudei u ovom sluaju stvar je mnogo tea nego to je bila ranije. ovek je po prirodi nezatien od onoga to dolazi odozgo. A uz to, ono to je gore istovremeno je i unutra, odnosno centralno je. ta to

znai, pita g. Torndajk, kada razaranje poinje da deluje iznutra, odnosno kada pustoenje ivota tee kroz sam organizam? I, kae, to nije nita drugo do ono to se naziva boleu. Znamo da je bolest, treba utvrditi dijagnozu. I ona je spremna. Priroda bolesti dobila je nedvosmislenu potvrdu u celom nizu knjiga ozbiljnih autora. I lek? Kao i u mnogim sluajevima, veoma mnogo znamo o naim nevoljama a nemamo pojma ta e ih ukinuti. Znamo da je inovnik postavio svoju nogu u procep izmeu naroda i vladara. Kancelarija poiva na uzajamnom nepoverenju, a znamo da je egzistencijalno pitanje inovnika da proiri ovaj procep, a ovo nepoverenje treba da odrava i pothranjuje. inovnik je lakoverni narod ubedio da vladar vri nasilje, da eksploatie i da lae. Lakovernog vladara je ubedio da je narod podbunjljiv, gramziv i sklon kriminalu. Od svega toga nije tana ni jedna jedina re. Nasilje, la i eksploatacija ne karakteriu delatnost vlasti, nego kancelarije. Na javno miljenje imaju uticaja samo autori kao Makijaveli, koji je potpirivao nepoverenje. I posle toga sledi Sorel. G. Torndajk se veoma podrobno bavi orom Sorelom, njegovom jedinstvenom ulogom koju je imao u razvijanju moderne drave-kancelarije. Sorel je otac moderne drave. On je izloio da u vladanju nisu presudni stavovi pogleda na svet i principa i politike. Sve je to propaganda i slepilo, upueni su samo protivniku. Bitno je stvaranje jednog takvog pravnog izvora koji upravljanje vri nezavisno od politikih principa. To je kancelarija. Kancelarija je zapravo neograniena praksa osloboene, ak pravno sankcionisane prinude. Tri su stadijuma moderne drave: Platon je doputao la, Makijaveli je doputao eksploataciju, Sorel je dozvoljavao nasilje. Neobino je da niko nije primetio proces., Nije se naao niko ko bi vladaru i narodu osvetlio pravu situaciju. Uspostavljanje poverenja nije uspelo. Sve je vie rasla provalija izmeu vladara i naroda, i u njoj se smestila kancelarija, koja je sve vie dolazila do uticaja i prema dole i prema gore, dok se na kraju nije osamostalila u dravi-kancelariji, i vie nema odgovornosti ni prema gore, ni prema dole. Prema gore ne, jer vladara nema, prema dole ne, jer je organizam naroda rasturen, i umesto njega je uveden vetaki racionalizovan kolektiv. Ono to se u dravi-kancelariji naziva narodom, irealna je zajednica, nije ni drutvo, nego apstraktni racionalni kolektiv. Ljudska delatnost je dehumanizovana automatizovana neorganska funkcija. U ovom irealnom kolektivu ovek vie nema svoju psihologiju, tek refleksologiju. Ranije se govorilo o dve vrste kolektiva, o narodu i o masi, a da se uz pomo pozitivnih sociolokih metoda samo maglovito moe otkriti stvarna situacija. Oito je da se pod narodom podrazumevala organska zajednica, a pod masom dezorganizovani olo. U masi je oslabilo socijalno, kasnije se potpuno raspalo. Masa nije socijalno jedinstvo, nego iz pravog drutva izdvojeno neto kao excrementum. Krajnje stanje je rulja. Nema hijerarhije, bez kasti i bez klasa, to induska batina naziva avama. Pratee pojave mehanizovanog kolektiva jesu pad biolokog, moralnog, umnog, estetikog nivoa. Srozava se civilizacijski nivo ivotne delatnosti. Meutim, ovek ne tone na ivotinjski nivo, nego postaje specifina vrsta demona, s osvetom i otrovom, sa zaviu i s krvolonim, pljakakim i gramzivim instinktom. Jedan od autora naivne sociologije iz prolog veka, Le Bon, uio je da je ovek u kolektivu izgubio kvalitete uma i morala i ukusa, i da je degradiran. Le Bon nije znao da ne degradira svaki kolektiv. U organskoj ivotnoj zajednici ovek se nalazi u svom domu i njegovi kvaliteti se proiavaju i pojaavaju. ovek samo u kvarnom kolektivu gubi svoje vrednosti. U mehanizovanom kolektivu se uklanja prirodna ivotna delatnost i zamenjuje se vetakim funkcijama. Ovaj akt A. Kami naziva crime rationel, jer je racio ovekova sposobnost istrgnuta iz ovekove inteligencije, i to ono svojstvo koje razvija antiivotnu delatnost. Kancelarija i racio su neodvojivi. Kancelarija je izgraena na racionalnoj osnovi. Organizacija kancelarije je paradigmatino oitovanje racionalizma. Racio ne podnosi ni organsku socijalnost, ni autonomnu individuu. Racio govori naviklim frazama i skraenicama. Razara krajnje pribeite organskog ivotnog reda, porodicu, prisiljava enu da se zaposli, odnosno funkcionalizuje je, prisiljava decu u racionalizovane pedagoke

kalupe, i tamo ih kondicionira na robotsku disciplinu homunkulus egzistencije. Ali na odreenom stupnju ni rad vie nije potreban. Kancelarija ne voli korektnog radnika, vie voli skitnicu i pijanca, prostituisanog i zloinca, odnosno ne voli one koji su se moralno osamostalili od racionalne mainerije, ve samo one koji se mogu bilo kada prevariti. Nisu potrebne verne sluge, ko je veran, on ve poseduje vrlinu, i zbog toga je sumnjiv. Potreban je onaj koji se u bilo koje vreme moe uhapsiti. Nastankom kancelarije u drutvu se zbila organska greka, koja je poput bolesti uzela maha, i u ovom je trenutku, izgleda, neispravljiva. To je ona taka u kojoj oveanstvo kree u propast, to je posledica njegovih sopstvenih razornih sila koje struje odozgo i iznutra. Naroito zbog toga to je kancelarija postala autonomna organizacija na modernom stupnju istorije, i ona razara i dravu. To je krajnja taka. Drava je izvorno organizam. Sada, na ovom stupnju neorganizovanosti treba da nestane. Drava je moralno i istorijsko i jeziko i tradicionalno jedinstvo. Kancelarija mora da smrvi i dravu, i kada se svaka funkcija u dravi, obrazovanje, zdravstvo, trgovina, umetnost, putovanje, ishrana, raanje dece, tehnika, poljoprivreda, sport pretvori u administraciju, i politika e biti administrativni resor, praksa prevare naroda. Kao objavljenje, predstava opere, i nita drugo nije neophodno sem dravna administracija. Danas smo ve na takvom nivou da je kancelarija prerasla dravu. Ono to je od jednog naroda vidljivo, to je gola organizacija. Aktu vlade ne prethodi principijelno obrazloenje. Fabriki momenat, nita drugo. A ta je ispravno, ne presuuje um, ali ni samovolja, ni malena, teroristika grupa zaverenika u ime veine, nego racionalizovani bezlini mehanizam. Pod ovim okolnostima u praksi se zapravo moe smatrati da je drava ukinuta. 22 ak i u bolu postoji specijalna svetlost. Ona postoji u samom ivotu. U onoj sferi postojanja, koju nazivamo zemaljskim ivotom, radost je najvii stupanj spiritualnosti. Radost najdublje u oveku, kao to Vordsvort kae, too deep for tears. Tako je duboko da je suze ne doseu. Joie, joie, pleurs de joie kae Paskal. U Midrau pie da e Mesija doi tek kad se osue sve suze. U radosti se ovek oslobaa potpuno i savreno, oveku nita drugo ne treba, nita, samo to, samo radost. A u dravi-kancelariji falsifikuje se hleb i vino i hrana, i jednom gluvonemom i paralizovanom fiks-idejom poretka falsifikuju se novinske vesti i istorija, sadanjost i prolost i budunost, s tim da u ovoj stvarnosti, ukaljanoj lanim idealima, vie nita nije istina. Deca u kolama ue o ovoj degenerisanoj i tamnoj stvarnosti, ona se obavezno objavljuje u govorima i knjigama. U odnosu na to nitavan je svaki rat i svaka revolucija. Demonska brutalnost rata bar ne lae, nego poteno besni, nemilice kasapi, izaziva glad i epidemiju, bedu i oskudicu. Ali ovo ovde bezglasno i planski truje, s racionalnom i programskom sveu, i s naredbama i rezultate svoje delatnosti opravdava statistikom. Niko ne moe ni da mrdne, i ne moe ni usta da otvori. Svako je sputan bezuslovno obaveznom naredbom poslunosti, i proklamovanom postavkom da je ovo jedino ispravno. To je mirno unitenje. oveanstvo nikada nije bilo blie spoljnoj tami, gde nema nita drugo do plaa i krguta zuba. Mnogo se pria o krizi svetske politike, isuvie, dok narodima celog sveta najvea opasnost ne preti od neprijatelja. Unutranji je uzrok katastrofalnih tekoa koje sve vie rastu. Ne suprotnost sirotinja-bogatai. Ne klasna borba. Ne vlast i ugnjetavanje. Ne oblik drave. U svakoj dravi unutranja organizacija neosetno sve iskljuivije upravlja ivotom naroda, organizacija koja se parazitski nametnula narodu, i dok se ona razrasta, narod propada. Kliniki se ne moe leiti oslabljenost moralnosti i ukusa, potenja i istine, inteligencije i asti. Terapija zaraenog duhovnog organizma? Zapleti se koncentriu i rapidnim tempom napreduju prema zasienosti. Ostaje jedno jedino reenje

Dodatak o osrednjosti
Ako se u detetu, pie Plotin, ne pojavi nikakav dar, i ako izgleda da je ono nepodobno za ozbiljniji poziv, roditelji kau da e biti najbolje da ga daju na zanat. I danas se tako radi kao i pre hiljadu sedamsto godina. S tom razlikom to su nekada bili naisto sa osrednjou zanatlije. Danas netalentovani, ne toliko svojim pretenim brojem, vie zbog prirode moderne civilizacije, sami sebe smatraju elementom odravanja oveanstva. U ovom trenutku nije re o opasci Bernara oa koji je, s uobiajenom duhovitou i uobiajenom neozbiljnou, smatrao da je ovek budunosti tip ofera. U ovom trenutku zbog moi tehnike zahteva se onaj koji se obino naziva tehniarem. to je samo drugo ime za zanatliju. Meu zastupnicima ljudskog duha tehniar nema ulogu niti e je ikad imati. Ali danas su prenakrcane tehnike kole i tehniki fakulteti, jer ovek bez sposobnosti, na osnovu onoga to tu naui, najlake stie do unosnog zanimanja. Ovaj ovek odreuje nivo razmiljanja i stil ivota i ukus i moral i raspoloenje. Najlake stie do ivotnih dobara. Taj ovek postie takozvani uspeh. Sada nije re o tehnici. Ono o emu je re jeste tehniar. A. Pero45 kae da je tehnika puerilna, karakteristian proizvod mate tinejdera. Svako ima manje-vie razvijeno tehniko razdoblje, ali kod normalnog oveka ono nestaje u osamnaestoj godini. Posle dosezanja duhovne zrelosti tehnika mata zanima samo oveka koji ne raspolae viim kvalitetima. teta je, kae A Pero, govoriti o realizaciji naroito velikih vrednosti u vezi s tehnikom. Iza cele tehnike civilizacije nalazi se onaj ideal ila Verna prema kome bi svet trebalo organizovati onako kao kapetan Nemo svoj Nautilus. Ako duhovno valorizujemo avion na mlazni pogon za sto putnika, moramo uvideti da on ne vredi vie od ringipila, pre e biti manje. Velika je literatura tehnokratije, ali je neupotrebljiva, kae E. B. Valas46. Za miljenje svakog autora presudna je nekakva simpatija ili averzija, kao da je u ovom pitanju nemogue zauzeti nezainteresovano stanovite. Tehnika se nala u ii napetosti pogleda na svet. Spiritualisti je principijelno i bezuslovno odbacuju isto kao to je materijalisti uzdiu. Evropska filozofija ne raspolae, niti je ikada raspolagala nepristrasnom merom kojom bi bez preokupacije mogla da odredi znaaj tehnike. Bez obzira na nekoliko izuzetaka, nai filozofi su istoriju strasti formulisali tek kao dobro-loe, ali nije bilo nikoga ko bi je odozgo mogao videti. Evropska filozofija je u znaku talentovane linosti, ali nije u znaku apsolutnog duha. Za istinu treba vie nego biti zanimljiv ovek. Mira Elijade tvrdi da je htoniki ritam zemlje prilino spor, i tehnika je ubrzavanje ovog ritma. ovek preuzima ulogu vremena. Ono to fizikogeoloko-hemijski ivot zemlje stvara tokom vie hiljada godina, ovek to svojom tehnikom moe eventualno da uini za nekoliko trenutaka. ovek topi metale, isti ih od elemenata koji tamo ne spadaju ili ih smiljeno mea s drugim elementima, oblikuje ih i izrauje orua. Skrauje prirodne procese, i sve postie za krae vreme. Eto jedne od zanimljivih teorija Evropljanina, koja koliko god da je duhovita, isto toliko je neozbiljna. Naime, autor ne kae najbitnije. ta je cilj ovoga skraivanja. Zato ovek preuzima ulogu vremena i zato ubrzava proces? ovekov stav prema prirodi moe biti trostruk. Prvi je metafiziki koji svako zrnce praine prirode hoe da uzdigne i oplemeni. Za nas ovaj primordijalni stav uva, budui da je savreno nestao i iz istorijskih religija, batina alhemije. Alhemija eli da svet pretvori u zlato, odnosno svakim atomom eli da ga uzdigne u neiskvareni i neprolazni svet duha. Drugi stav je oinska briga oveka o prirodi. Arhaike kulture izviru iz ove brige. Gde su zemljoradnja i stoarstvo jo netaknuti, tamo ovaj duh ivi. Trei stav je postao opti s nestankom arhaikog doba, i to je eksploatacija prirode. Ako ovek danas vidi rudnike, iskrene praume, opljakana mora, pobijene ivotinje i primitivne narode, i milijarde civilizovanih robova koji kulue, nema nikakve sumnje ta se ovde zbiva. Za kratko vreme u

prolom veku se uinilo da e socijalizam ostvariti potpunu promenu ivotnog poretka, i svi su bili uvereni da e ukinuti ovu eksploataciju. Desilo se obrnuto. Socijalizam je isto tako evropska teorija kao i sve druge, nije reenje krize, samo je proizvod krize, odnosno ne ume odozgo da uhvati stvar, jedino s velikom mukom formulie tekoe. Umesto da ostvari radikalno reenje, on je samo pojaavao pljakanja, a svoj zloin uz to jo opravdavao glupom ideologijom. Postoje i oni koji ruilaku prirodu tehnike smatraju prinudnom posledicom prenaseljenosti. Inae ova suluda pljakaka ekonomija ne bi imala nikakvog smisla. Autor47 se divi uobiajenim statistikama uasa koje svi znamo: koliko nas je bilo na zemlji 1800, koliko 1900, koliko e nas biti 2000. Tajno se nada da e atomski rat, ili neka epidemija prorediti nae redove. Ako se tako neto ne bude zbilo, situacija e biti beznadena. Kroz nekoliko stotina godina na zemlji e na jednom kvadratnom metru iveti po etiri oveka, odnosno imaemo taman toliko mesta da moemo samo stajati kao u tramvaju. Ovi ljudi, kae G. B. Bejling, imae tako visoku socijalistiku ideologiju u odnosu na koju je dananja prost varvarizam, jedino to nee imati ta da jedu. Nedvosmisleno je pljakako obeleje tehnike. Meutim, ova pljaka je prinuda koja se mora produiti, jer nas je mnogo. Ako bismo produili normalno gazdovanje, vie od pola oveanstva bi pomrlo od gladi. Pronalazak je, veli autor, funkcija popularnosti. Strepnja koju izaziva sve vea brojnost stanovnitva prinuava oveka da stvara nove pljakake mogunosti, i da date mogunosti eksploatie brim i uspenijim metodama. Ako bi broj stanovnitva zemlje pao na godinu 1800, tehnika bi bila ukinuta u osamdeset procenata, ve i zbog toga to nas ne bi bilo dovoljno da odravamo industrijska naselja u kojima je zaposleno mnotvo ljudi, i gusto raslojene grane zanimanja. Kibernetika bi nestala isto tako kao i najlon i konzerve od ananasa. Naravno, stvari se mogu i obrnuti. Uopte nije tako sigurno da je ustanovljenje pljake prouzrokovano prenaseljenou. Lako je mogue da je eksploatacija koja je postala opta, odnosno svesno odgajivanje sluga - samo da bi bilo to vie radnika, i da bi rad bio to jeftiniji - izazvalo ovakav ogroman prirast stanovnitva. Izgleda da tako organizovana pljakaka privreda eli da sve objasni popularnom prinudom, a da to nije nita drugo do slabo opravdanje. ovek ne moe da bude dovoljno oprezan prema takvoj teoriji koja neku kriznu ivotnu pojavu pripisuje spoljnim uzrocima, i eli oveka da oslobodi obavezne odgovornosti. Prvi uzrok je uvek ovek. Odgovornost treba prihvatiti ne samo zbog potenja, nego jer je to tako razumno, tako postoji mogunost da ovek svojom voljom promeni situaciju koju je izazvao. Ima i takvih autora48 koji pokuavaju da svedu tehnokratiju i birokratiju na zajedniki imenitelj. U ivotno pogubnoj mehanizaciji izmeu njih dvoje zaista postoji neto zajedniko. Neko bi mogao rei da su birokratija i tehnokratija, da su obe nusprodukt modernog utopizma. Autor starijom smatra administraciju, ali tetnijom tehniku. U svom demoralizatorskom dejstvu danas rade u zadivljujuoj saglasnosti, kao da je obema cilj istrebljenje ivota. D. V. Alington je inae od duhovitije vrste urnalista koji je zapazio razorno dejstvo na ivot ove dve moderne pojave, ali on nije primetio funkcionalnu razliku izmeu administracije i tehnike. Administracija je uvek pitanje humanog, napetost organizma i mehanizma. Cilj administracije jeste poremeivanje sree. Tehnika je samoubilaki pokuaj. Prirodna posledica ovekove delatnosti, kako bi za to krae vreme pribavio to vie, jeste dvostruka: jedna je da se ivot ubrza, druga da postane sve prazniji. E. B. Valas ovu pojavu naziva loss of life-essence49, gubitkom ivotnog sadraja. Uvek to vie za to krae vreme. to dalje za to krae vreme. Za to krae vreme istrati ili isplivati sto metara. to dalje baciti koplje. Skoiti to dalje, to vie. Podii to vei teret. To je moderni heroj. Koliko cigla narea stahanovac za jedan sat. Brzina automobila je dvesta kilometara na sat, vozova takoe, avioni lete brzinom zvuka. Jedan ovek rukuje s trideset maina, drugi s etrdeset. Treba zracima ubrzati razvitak biljaka. Na manjem prostoru treba vie proizvesti. Na manjem prostoru smestiti vie ljudi. Kreveti na sprat, na dva sprata. Iskoristiti

prostor, vreme, materijal, snagu, energiju. Ovaj grandiozni idiotizam naziva se racionalizmom. Racionalizam je metafizika pljakanja ivota. to bre neko istri sto metara, tim sve to manje ima smisla. Postoje takvi uspesi koji su potpuno apsurdni. Racionalizam je sjajan primer za to kako neto moe biti razumno i istovremeno potpuno besmisleno. Na to manjem prostoru zasaditi to vie eerne repe. To je razumno. Iskoristiti. to bre. Jo niko nije postavio pitanje ta se dogaa s onim vremenom koje ovek utedi kada neto uradi bre? Za ovu pojavu zbunjivanja koristi se re proizvodnja. Jasno je kao dan da je re o pljaki. Sejati dva puta godinje. Odgajivati krompir od pet kilograma. U severnom polarnom krugu izvriti prilagoavanje pomorandi i banana. Skratiti postupke fabike proizvodnje. Za najkrae vreme najkrai put. To je ono to Mira Elijade naziva ubrzavanje ritma prirode kada ovek preuzima ulogu vremena, i diktira bri tempo. eli da bre ispliva sto metara, ali ne zna ta da uini s vremenom koje je pritedeo. Sasvim je izvesno da M. Elijade nije muzikalan ovek, i ne zna ta je razlika izmeu ritma i tempa. Ritam imaju priroda, ivot, miljenje, umetnost, kucanje bila dato zajedno sa ivotom. Mehanika uvek ima tempo. Maina je automat. Nikada se ne mogu pobrkati ritam i tempo. Ako se umesto ritma primeni tempo, rezultat je loss of life essence, gubitak sadraja ivota. Ples poseduje ritam, vojniki korak tempo. Ritmino je lupanje srca, metronom otkucava tempo, ak i onda ako je njihova brojna vrednost istovetna. Racionalistiko miljenje je skraeno i ubrzano miljenje iz kojega su se izgubile esencije ivota. Racionalizam je bezumni tempo u istom mestu, tempo koji nema nikakvog smisla koji bi se nekako mogao nazvati. To je moderna strka i rekord i uspeh, brzina, pohlepa za ivotom, i hitati, i dranje i urba i opijenost i gubljenje esencija kada je ovek ve samo egzistencija u Niemu. U svakoj civilizaciji, kae Peron50, postoji stepen koji se moe nazvati spirituelnim minimumom, i svi znaci govore da je taj minimum u svim civilizacijama istovetan. Uspean ivot je mogu samo iznad ovoga minimuma. Ako ovek dosegne taku mrnjenja, njegov ivot vie ne usmeravaju duhovne sile, ve pseudospirituelne prinude, koje znamo po psihikim stanjima slaboumnih, nedoraslih, primitivnih, psihopata, i koje govorni jezik nazivaju fiks-idejama. A. Peron tvrdi ako se ovek sputa na spirituelni minimum, jer gubi kontrolu nad samim sobom, moe postati plen svake abnormalnosti. Abnormalnost je upravo u tome to ovekom upravlja fiks-ideja umesto razumni duh. Uopte uzev, netalentovan ovek se moe prepoznati po tome to su njegovi sadraji ivota pseudospirituelni. Netalentovanost je zapravo jedna vrsta duhovnog minimuma. ivot drutva zavisi od bogatstva talenata u njemu. Raspad drutva zapoinje nestankom talentovanih. Racionalizam je zapravo fiks-ideja koja je nastala iz sprirtuelnog minimuma evropske civilizacije na poetku novog veka. Plod ove pseudospirituelne prinude jeste tehnika, un rve dfaillant, omamljen san. ta sanja ovaj san? Romane ila Verna. Vazdune brodove i avione i telegrafe bez ica i radio i televiziju, rakete i let na mesec, putovanje vatrenom rekom u sredite zemlje, elektromagnetizam izluen iz vazduha, i sunevu energiju koja se moe pohraniti u konzervu. Kapetan Nemo sedi u svom Nautilusu, dvanaest hiljada metara ispod morske povrine, sam. Podmornica ima elektrinu centralu, svakovrsne bletave svetlosti. Ima sopstveno grejanje. Sopstvenu proizvodnju kiseonika. Kapetan pritisne jedno dugme, i nevidljive orgulje zasviraju Bahovu Misu u h-molu. Pritisne drugo dugme, i televizija prikazuje Hamleta. U meuvremenu kapetan ogladni, pritisne tree dugme, i ulazi sto s rukom od osam jela i s vinom iz Bordoa. Pritisne etvrto dugme, i kroz teleskop iz neposredne blizine posmatra Mesec i Veneru i Jupiter. Pritisne drugo dugme, podmornica kree, podie se na povrinu mora, opet novo dugme, Nautilus dobija krila, uzdie se u vazduh i dolee na vrh Mont Everesta. Kapetan Nemo sedne na palubu i pui na lulu, gleda kako planinom besni orkan, u meuvremenu pritisne dugme, i na stolu se nae asa sveeg grejpfruta. Uvek samo mora znati koje dugme treba da pritisne. Kapetan Nemo pomno pazi na to da ako eli da uje nedeljnu propoved u Vestminsterskoj opatiji, ne sme pritisnuti ono dugme na koje e biti automatski ispaljeno iz brzometnog topa etrdeset granata u minutu. Kapetan Nemo je kolosalan, jer on sve to uzima veoma

ozbiljno, i kune se u teoriju pritiskanja na dugmad. Sve je on to sam pronaao i izgradio. Ako to opara esnaestogodinjeg deaka, razumljivo je, jer to je njegov svet. Ako zrelog oveka, onda je to un rve dfaillant. Meutim, ako to postane celokupna civilizacija, onda je ona kolektivna umobolja. A ako se pak kolektivna umobolja priprema za rat, i sprema taktiko oruje, onda je to ono to se moe nazvati samoubistvom. Kapetan Nemo je opasan protivnik. Ne zato to je pametan, nego upravo zato to je neuveno ogranien i sulud i netalentovan. Jer je osrednji, jer nije odrastao, i nema ni pojma o vrednostima humanog. Njega jedino zanima koje e dugme pritisnuti. Kad bi bio ak, jo bi bilo mogunsti da sazri. Ali on je odrastao mukarac, i otuda je situacija beznadena. Kapetan Nemo ivi ispod spirituelnog minimuma, i nije mu ni jasno ta radi, kao aku koga opije uspeh to mu je polo od ruke da razvije hlor - i otruje celu kuu. U novije vreme je za osrednjeg oveka pronaeno ime homo faber. Homo faber znai zanatlija. To je onaj za koga Plotin kae da je nepodoban za ozbiljniji poziv. Ako neko hoe da razume ovakvog oveka, treba da se obrati judejskoj batini. Ova batina ui da je delo savreno samo ako proe kroz etiri stupnja. Delo nastaje u sferi potencije (azilut), kao mogunost i misao. Odatle stupa u virtuelni svet (berijah), to je prva stepenica realizacije. Zatim se mora oformiti (jecirah), na koncu pak treba da bude fiziki gotovo (asijah). Homo faber ivi iskljuivo i samo u ovom poslednjem, etvrtom krugu. Bavi se samo onim to rukama i fiziki treba uraditi. Ono to se obino danas naziva pronalaskom, to je takav zakrljali rad koji ne razume duhovne faze, zbog toga je tako i nezgrapna naprava. Zbog toga je najvei deo maina udan i groteskan. Maina nije nainjena da bude predmet zadovoljstva koji e veno trajati (joy for ever), kao umetniko delo. Svaka maina lii na gnoma, jer je puki fabrikat. Homo faber je ovakav zbrljavljeni ovek. Rad maine je zastraujui, istovremeno komian. Maina je glupa. Nita nije toliko smeno kao gledati veito ponavljanje pokreta, kako maina izbacuje iz sebe limene slonove. Budui da svaka stvar nije samo ona sama, nego istovremeno simbol i znak neega drugog, treba postaviti pitanje ega je maina simbol? Maina je simbol racionalne funkcije, one ljudske sposobnosti koja se nalazi ispod duhovnog minimuma, o kojoj je maloas bilo rei, da je to osrednjost, odnosno bespomonost. Budui da se maina kree samo u krugu fabrikacije, ona fabrikuje neto to se moe fabrikovati, izvan toga nita. Zbog toga je svako tehniko delo samo naprava kao gramofonska ploa, fotografija i reprodukcija. Maina ne stvara, nego ponavlja. To je ono to je u njoj toliko neuveno komino, jer ivot zna sve, sem jednog, da ponavlja. Maina se nalazi izvan vremena. Nema svoje metafizike. I ako bi neko upitao ta je metafizika ove nemetafizinosti, trebalo bi odgovoriti da se ovde pojavljuje strah od vremena. ovek je uspeo da stvori neto to nema svest o prolaznosti. Ovo delo je, meutim, idiot, na alost, i ne zna nita drugo do da do kraja vremena govori jedno te isto. to ne zna za smrt, to ne ivi. Maina nema svesti o krivici, nema savesti, nema religije. Tehnika je, recimo, ineptia mysterii. Zbog toga je u krajnjoj liniji okultna pojava. oveku je maina mila zbog toga to je pokorna. Prednost maine nad ovekom jeste to nema pretenzije na slobodu. Ideal diktatora jeste maina. Maina je samo praksa, bez bilo kakve teorije. Ali znamo da je praksa iskvarena teorija. Maina je manifestacija racija, tehnnika je manifestacija racionalizma. Meanje u procese prirode njihovim ubrzavanjem ili skraivanjem. Jedna vrsta vetake prirode i antiprirode, tamo gde su stvari nepredvidljive, jer nema ivotnog vremena. Tehnika je pokuaj da ovek ivi bez rtve. Maina je mila onome oveku koji ivi u uverenju da mu je na zemlji dom. Mainski sentimentalizam (elektrina stolica). Tehnika je trijumf spoljnjeg sveta, odnosno tehnika je dokaz da i najraspomamljeniji fantazmi imaju veu realnost od spoljnjeg sveta. Ko na spoljnjem svetu gradi, degradira humano. Tehnika je desakralizacija ljudskog rada. Smirujua osobina tehnike civilizacije uklanja tragiku. Ve postoje samo nesree.

Sakralni i profani rad. Nema plodnog rada bez valeur liturgique (M. Elijade). Nema posebno sakralnog i profanog rada. Rad je realizacija snova. Osrednji snovi (romani ila Verna, tehnika). Budui da ju je nadahnuo strah od vremena, tehnika je obezbeenje od prolaznosti. Iluzija. To je ideal mehanike besmrtnosti. Nikada nezamisliva postvarenost. Tehnika je opijenost duha. Tehnika je pronalazak, nije produktivnost. Tehnika je odbrana od opasnosti genijalnosti. Zanatlija se skriva u zanat, kako se ne bi morao baviti ozbiljnim poslovima. Zbog toga je tehniar gluvilo spirituelnog. Tehniar ima deformisan oseaj stvarnosti. Tehnika i bespolnost. Hermafroditska maina, ni ne zainje, ni ne raa. Ekskrementira. Infernalni karakter maina. Tehnika civilizacija, i narkotici. Improduktivnost maina. Maina je projekcija onog subspirituelnog sloja, to jeste instinkt i refleks, baza maine je Pavlovljev svet. Mehanizovano privienje iz snova, kao utopija.

Three Points
Belingovo delo Trozvuje nastalo je u drugoj deceniji ovoga veka, u doba ekspresionizma, ali istota njegovih linija zapravo pripada pedesetim godinama. Bilo je to prvo vajarsko delo posle kojega su mogli slediti Trostruko ralanjivanje jedinstva (Dreigeteilte Einheit) Maksa Bila i Three Points (Tri take) Henrija Mura. Predmet forme sva tri vajarska dela nalazi se na graninom podruju plastike, geometrije i matezisa, i predstavljaju neposrednu posledicu vraanja u jedinstvo brojke tri. Dvojka je naruena jedinica. Trojka je posle naruavanja novo jedinstvo nastalo na novim osnovama, jedinstvo koje je, izgleda, definitivnije od svoje prvobitnosti. Razlika izmeu jedinice i trojke je to u jedinici izvan jedinice nema nita; trojka je takvo jedinstvo koje pokazuje i sklop jedinice. U jedinici jedinica je ukupno jedna; u trojci je sistem. Najjednostavniji sistem u smislu to je stvarno najvie jednostavan. Belingovo delo je toliko muziko da i onaj koji ne zna naslov ne moe ni za trenutak misliti ni na ta drugo do na otvaranje zvukova posle trozvunog akorda i novog susreta glasova u takvoj ravnotei da je od tog trenutka ona nenaruiva. Koncepcija Maksa Bila je vie psiholoka. Trostruko ralanjivanje jedinstva prikazuje jednu vrstu centroverzije; prema spolja i prema unutra okretnut stav (ekstraverzija i introverzija) u znaku je razilaenja dvojstva; centroverzija (okretanje prema centru) poremeenost trojstvom obuhvata u novo jedinstvo. Delo Henrija Mura Tri take je geometrijski oblik koji se zavrava u tri vrha igle. One se sastaju u jednoj jedinoj taki. Taka spajanja se ne vidi. Ona je izmeu tri vrha igle u praznom prostoru tako to sva tri vrha iz sva tri smera pokazuju ovu taku. To je ona. To je taka. ak bi naziv skulpture umesto Tri take mogao biti i Jedna taka. Ta jedna u kojoj se tri sastaju i pretvaraju se u jednu. To je neopisivo. Tri take su zapravo najblie slici Stvaranje iz Sikstinske kapele. Adamovo telo lei dovreno, ali jo beivotno; Gospod prua ruku i kaiprstom gotovo dodiruje Adamov prst. ivotna iskra iz bia Boga Stvoritelja preskae u ljudsko telo. Kao to Platon shvata duh kao iskru koja iskae iz nepojmljivog i beskrajnog bivstva i koja preskae u razum ljudskog bia i pali svetlost. Duh o kojem Plotin pie: Obuhvata sobom sve to je besmrtno, celo boanstvo, celinu due; obuhvata pak kao veni mir, jer zato da trai promenu kada je u njemu sve na svom mestu, i ta da trai kada svim tim raspolae? Ni razvoj ne eli, jer je savrenstvo i budui da u njemu nema nita to ne misli, njegovo razmiljanje nije traganje, nego posedovanje. Blaenstvo duha nije izboren rezultat, jer je od venosti sve i celina, istinska vekovenost Duh je ono to jeste i uvek je to to jeste, nikada nije ono to e biti, jer jeste i u budunosti, i ne prolazi jer je u njemu sve neprolazno. Mikelanelo je u Stvaranju prikazao iskakanje iskre duha iz kaiprsta Gospoda. Gospodov prst ne dodiruje Adamovu ruku. To je napetost. Nevidljivo je ono to iz Stvoritelja preskae u oveka. Ni bljesak duha na susretu tri vrha igle u Murovom delu Tri take nije primetan, ali svi znaju ta se zbiva. To je ono to kae Platon, svetlost se pali u ljudskom razumu. U svakom sluaju mesto za Tri take trebalo bi da bude u krunoj mermernoj prostoriji s kupolom, posebno izgraenoj za ovo delo, gde bi skulpturu trebalo postaviti u sredinu, i kad bi neko bio pred sudbonosnom odlukom svoga ivota, mogao bi sesti ispred skulpture, pogledom se udubiti, i uestvovati u neemu to je besmrtno, to nema nunosti ni promene, niti razvoja, to je uvek ono to jeste, i u emu je sve neprolazno.

J. V. ili realizacija Dobro, slugo dobri i vjerni! u malom bio si mi vjeran, nad mnogijem u te postaviti; ui u radost gospodara svojega. Matej, 25; 23 J. V. je napustio roditeljski dom kad mu je bilo osamnaest godina, ali verovatno da niko nije bio dalje od bludnog sina. Biblijski sin je tragao za principima ivota, i poinio je neverstvo prema drevnom ivotnom poretku. Ovde se upravo dogodilo suprotno, porodica i okolina su postali neverni, i mladi vie nije mogao da nastavi takav ivot. Ova pobuna poetkom veka nije bila retka, jedino jeste stav koji je odabrao J. V. Pobunjenici su veinom postajali revolucionari. J. V. je smislio da se spusti za klasu nie, i da se izdrava zemljoradnjom. To je jedini rad koji je jo ostao ist. I nita nije vanije od iste ivotne baze. Isklueno je da moe biti uspean ivot koji se odrava neistim radom. J. V. je eleo da poe od zemljoradnje kako bi mogao da ostvari puniji ivot. Tek je relativno kasno uspeo da naini razliku izmeu batine i religije, i zbog toga je bio uveren da je religiozan ovek. Meutim, velika razlika je izmeu dva osnovna stava. Postoji mnogo religija, jer su one tvorevine istorije, oblici ivotnog poretka doba i naroda, u mnogim sluajevima pravdanja i sistemi lai. Religija je prirodni produkt, batina je ovekov status apsolutus, ona je u svakom dobu i kod svakog naroda jedna i istovetna i neprolazna. J. V. je najpre verovao da u hrianstvu, izdanom i gore i dole, i spolja i iznutra, treba da trai i realizuje prvobitni jevaneoski ivot. Ali su ga ve veoma rano zainteresovale gnostike teorije, potraio je, naao i odravao je dodir s pokretom Kepe, u duhu Henrika Jenea mita. Dvadesetih godina ovoga veka svi oni u kojima je bilo ozbiljne astoljubivosti, i koje nisu zadovoljavali tada vladajui pravci, dublje su se orijentisali prema gnosticima, nego prema zvaninoj literaturi, da univerzitet i ne pominjemo. Ova generacija, izuzev karijerista, prihvatila je znaajan uticaj Smitovih gnoza. Suvino je objanjavati razloge. Sve ono to je ovek mogao da nae u dvadesetim godinama, pogotovo mladi ovek koji se informie, i to su mogli da prue univerzitet, zvanina nauka i literatura i filozofija, ili je suludo korumpirana politika, ili jo lui scijentizam bez duha. J. V. se istovremeno odrekao mesa, jedno vreme se hranio samo sirovom hranom, i bavio se vebama za disanje. Znaenje vebi za ishranu i za disanje i za ostale discipline sasvim je drugo u Evropi, nego na Istoku, pogotovo nego to je ranije bilo na Istoku. Sem neznatnog broja izuzetaka, cilj askeze ovde nije bio podizanje nivoa ljudskog ivota nego realizacija viih vrednosti bivstva. Vladajua sila u Evropljaninu poev od Grka jeste e za ivotom. To je ono to Indusi nazivaju kama, Buda trina, Beme Sucht i Gier, to je ono to K. G. Jung naziva libido. ovek je ovamo doao da uiva. I ceo ivot Evropljanina se odvija unutar libida. e i pouda i potraga i strka i otimaina, i to ovek vie prodere i pribavi i probavi, samo je jo vie gladan. e za ivotom moe da primi, i poprima, hiljade i hiljade oblika. Protej u grkom mitu. Ali je uvek pohlepa i pouda i glad. Libido uvek ostaje libido, uvek je Sucht i Gier i trina i kama. Bilo kakva da je praksa, nikada nee biti nita drugo do e za ivotom. Zato askeza u Evropi nije metod koji pribavlja vie sile od ivota i uvodi u ljudsku egzistenciju mo duha. U Evropi nikada nije bilo uitelja, moda tek mistiara i filozofa. Mistika i filozofija su iste teorije, koje ne umeju same sebe da realizuju. Uglavnom nisu ni ostvarive. Askeza u Evropi jeste e za ivotom koja se suprotstavila samoj sebi, drugim reima samozavaravanje. Nije askeza nego samomuenje. Nije metod za pribavljanje duhovnih sila, nego muenje ivota. Ista ona glad za ivotom koja se spolja oituje u ratovima i krvoproliima i u nasilju i u inkviziciji, a prema unutra u asketskom gutanju samog sebe. To je bes pohlepe ivota protiv sebe sama. Posledica nije oienje oveka, nego besmisleno unesreenje ivota. Protejska sposobnost libida je da se okrene

protiv sebe, ali i tada je glad za ivotom, samo sebe samog troi. Libido nikada nee postati spirituelnost. Ako neko ostane unutar ei, moe sebe da smrtno izmui bilo kakvim rafinovanim metodama, samo libido mui libida, i od toga nee biti nita. U velikom broju ljudi e za ivotom ivi tako to sebe titi i neguje i mazi i pazi, i pribira godine, i obezbeuje sebe, i lovi uivanja, jedino to se moda trudi da druge iskljui iz ovih uivanja, kako bi njemu to vie preostalo. Ali ako krene putem samopregora, glad za ivotom e obrnuti protiv samog sebe i svoja uivanja e nai u tome to e muiti sebe samog. Dok ovek ostaje u krugu ivota, libido moe da poprimi sva oblija, i poprima ih, ak i oblik kojim unitava sebe, samo zbog toga da bi utaio svoju e za ivotom, ako ne u prijatnosti, ono bar u muci, ako ne u uivanju, ono bar u bolu, ako ne u dobru, ono bar u zlu, ako ne u radosti, ono bar u patnji, ako ne u muenju drugoga, ono bar da optui samog sebe, ako ne u inkviziciji i u krvoproliu, ono bar da samog sebe mui. Batina kae da ono to mi nazivamo duhom nije neprijatelj ivota, ve njegov prirodni gospodar. Kao to Zaratustra ui, otac ivota je onaj ko ne mui ivot, onaj ko se brine za ivot, ko neguje ivot i uzdie ga i sreuje i isti i prosvetljava, i ko ivot vodi u procvat, bez bilo kakvog muenja, to ga time proima. Asketika batine ne pie da ivot treba liiti njegovih radosti, nego da ga treba uzdii u krug gde sila vea od ivota svojim uzvienijim znanjem ume da se pobrine o lepoti ivota. Na poetku J. V. nije umeo da naini razliku izmeu samomuenja i prave askeze. Nije imao uitelja koji bi mu pomogao da prestupi preko postojeeg praga izmeu ei za ivotom i duha. Nedostatak uitelja (batina) koban je za celu istoriju Evrope, i u odnosu na sudbinu svakoga oveka. I u samopregornim postupcima u J. V. je uvek bilo suvine patnike perverzije. Zbog toga je tokom celog ivota traio ta je ono to je jo e za ivotom, i negativna, krvoedna i destruktivna disciplina, i ta je ono to je ve duhovna sila, mo koja se brine i prosvetljava i uzdie. Potrajalo je gotovo etrdeset godina dok nije pribavio znanje kojim je mogao da razlikuje oplemenjivanje ivota od tetnog i zaraznog samomuenja. J. V. je dugo iao putem kojim i svi pre njega i s njim. Konano je obuzdao razjarene ivotne instinkte koje je loe primenjivala samodisciplina. Po svemu sudei, bez vodstva uitelja za posveivanje on je pronaao jedini metod realizacije, i to da ovek zapoinje od najmanjih stvari. Od najmanje moguih. Takva sasvim malena stvar je molitva izreena pre jela. ovek sedne, izgovori u sebi moltivu, i na taj nain ostvari vezu sa spirituelnim silama. Pozitivan rezultat ovakve veze jeste to se telo i dua smire. ovek se opusti, miii i nervi i organi popuste od svoje napetosti. Nita nije vanije nego da se stomak smiri pre jela. ovek ne prodire hranu, i ne prisiljava stomak na takav zadatak koji e on loe obaviti, ili uopte i nee da ga obavi, olakava rad kiselinama i ini ih ravnomernim. Posledica dranja je neuredan izbor kiselina. ovek e uraditi dobro ako pred ruak posedi nekoliko trenutaka u tiini, odmori noge, opusti kimu, olabavi napregnutost ramena, stavi ruke u krilo ili na sto, i nekoliko puta duboko udahne. Ovakvo smirenje pre jela sasvim je malena stvar koja, ako je ovek propusti, moe imati, i ima, teke posledice u probavi, i ba zbog toga u raspoloenju, kao i u svakoj zbrzanosti i prenagljenosti. I od malene je manja stvar kako ovek dri motiku, kako koraa, odnosno na koji nain se oslanja na noge za vreme rada, kako se oblai ili pere, gde zapoinje pranje, od glave, od stomaka, ili od nogu, gde glava, vrat, elo, lice ili oi. Kretanje ima veliki znaaj. Nikada ne hitati. Nita nije grublje od urbe - kae Emerson. Bez preterivanja. ustrost ublaiti. Nikakvog uzbuenja. Uvek polaziti od najjednostavnijih stvari. Pogled i dranje glave. Ko je ovladao najmanjim stvarima, on je realizovao jednu vrstu svetosti. Posveenje je - po Dostojevskom - kada se u jednom fokusu skoncentriu sve bitnosti ivota. Istovremeno tada u krug ivota prodiru spirituelne sile, obezbeujui trajan uticaj duhovnim snagama na ovekovu egzistenciju od raspoloenja i miljenja sve do obrazovanja elija, i tako u oveku nastaju mogunosti ostvarivanja spirituelnih vrednosti. J. V. nije proao kroz ovako jednostavan potres posveivanja. A opet svoj je ivot umeo da naini jednim jedinim procesom posveivanja, jer je u najmanjim stvarima iznova otvarao sebe duhovnim silama. Svoj ivot je smatrao mestom realizacije

najviih vrednosti bivstva. Proste stvari. Kako i kad i ta da jedem, kako i koliko i gde da spavam, kada da idem na sunce, i kad u hlad, koliko da loim, u kakvoj vodi da se perem, u hladnoj, u ustajaloj, u mlakoj, u toploj. Sve je to u slubi moga ivota. Glad za ivotom (libido) ne moe da se poali, jer nije uskraena. Ali ovekom ne vlada glad za ivotom, nego ovek glau. ovek nema benjeg protivnika od stomaka koji mora da drhti od oskudice, i nema ljueg protivnika od miia i nerava i creva i bubrega i udi i seksa i grudi, koji moraju voditi rauna o nepravilno primenjenim neprirodnim propisima askeze. Ako je ovek obezbedio dejstvo za duhovne sile, mirno se moe odrei svake askeze. Ako ovek svoje bie stavi pod protektorat spirituelnih sila, moe se smiriti. I smirie se. Ogromna opasnost evropske askeze jeste to se ona gotovo u svim sluajevima pretvara u individualnu potragu za spasenjem. e za ivotom u tom sluaju preuzima oblik ei za spasenjem. Kao to misli um zamraen religijom da svako zemno odricanje obezbeuje oveku poziciju na drugom svetu. Kao da postoje dve vrste bivstva, zemaljska i ona na drugom svetu. Za batinu postoji samo jedno bivstvo, i ono se otvara u onom trenutku kada ga ovek bude svestan. Ne treba se odrei zemnih stvari, nego treba realizovati organizaciju ivota posredstvom duhovnih sila. Prava askeza nije metod za zadobijanje sree na drugom svetu (religija - Evropa), nego otvaranje oveka za duhovne snage, ovde i sada i zauvek. Askeza nema nikakve veze s individualnim spasenjem. Jedino to je vano jeste da to dublje prome kroz sebe spirituelnim sadrajima prirodu i ivot i svet. Mesto za J. V. u svetu je ono opasno i usko granino podruje, koje je poput vlasi kose izmeu tela i due, izmeu due i duha. Vana su uvek granina podruja. Mesta gde se stvari preobraavaju, gde se transformiu i inkvalalodiraju (Beme), odnosno gde se uzajamno proimaju, i gde od tela postaje dua, i od due duh, i od duha dua i telo. Postoji jedno jedino pravilo: ono to se nalazi dole, treba ga uzdii, i poroeti ga i prosvetliti onim to se nalazi gore. Spiritualizovati bazu, i do korena uvesti duh. Ta delatnost nije magija i nije mistika. Jednostavan zanat, odnosno znanje i praksa (ars - techn). U tome kako postupa J. V. nema nikave tajne, nikakve zagonetke, jer kako ovek jede i spava i hoda i sedi i kopa i plevi i kosi i pere se i odmara se i ita, nema ni malo zagonetke. Stvari jedino onda imaju znaaj ako su realizovane. Odnosno ako su postale stvarna ivotna praksa. Za ono to postoji nije presudno da li je moralno dobro ili loe, nego da je bitno - stvarno postoji ili je nebitno - odnosno nema ga. A bitno e biti onda ako gornje umem da donesem dole, i umem tu da ga primenim, i umem da iz njega razvijem ivot, a da bih vie umeo da donesem dole, najpre donje moram da uzdignem. U sluaju J. V. prema tome su vodili vegetarijanstvo, vebe disanja i regulisanje naina ivota. Odatle su proistekli smireno raspoloenje, odricanje od dobara, obraun sa glau za ivotom, pitomost, strpljenje, mir, tiina. Ono to je u svemu ovome teko jeste da to ne bude izazovno i ogranieno i agresivno, odnosno da ne bude sekta i propoved i misionarstvo. Prepuni smo neostvarivih zahteva upuenih drugima. Zadovoljstvo je videti oveka i iveti sa ovekom koji ne eli da propisuje drugima, ve hoe da sopstvene stvari dovede u red. Tisapalkonja, 23. juli 1961.

Orfej
1 Orfej, Hesiod i Homer su tri silazna stepenika batine, bez obzira kako su tri pesnika jedan iza drugog vremenski sledili. Zbog toga Malarmeova primedba da je Homer uporeen s Orfejem ve zabluda, istorijski moda nije tana, ali je sutinski istinita. Hindu batina u Mahabharati je zajedno ouvala tri stepenika. Prvi je himnika poezija drevne duhovne kaste, to odgovara grkoj orfikoj poeziji. Drugi je mit, koji je analogija hesiodovskih dela, iz prelaznog stepena duhovne i viteke kaste. Trei je ist ep, viteka junaka pesma, s bledom metafizikom bivstva i sa slavljenjem ivota. Prosveeni vitez je sve takve delove iz Mahabharate, kao to su Bhagavadgita, Anugita ili Mokshadharma, i sve to je mogao spasiti iz brahmanskih drevnih vremena, zaista i spasao. U Grkoj je izmeu Orfeja, Hesioda i Homera bila tolika provalija da je jedinstvo neprepoznatljivo. Lako je mogue da su Grci selei se na Balkan stigli ili bez duhovne kaste ili tek s ostatkom brahmanske kaste, i orfika poezija nije nita drugo do pokuaj grkog naroda, ve posle doseljavanja, da stvori duhovnu kastu. Jedna kasnija zabeleka Orfeja naziva prvim teologom meu Grcima. Kako se odigravao ovaj pokuaj, teko da se moe otkriti. Verovatno su to egipatski i fenianski, haldejski i iranski uticaji, moda jo i udaljeniji. Kliment Aleksandrijski tvrdi da je celokupna grka misao istonog porekla. to otprilike znai da su Grci pokuali da zasnuju duhovnu kastu pod uticajem Azije. U svakom sluaju orfiku ne treba smatrati poezijom u modernom smislu, nego je treba smatrati batinom. I bez obzira na strani uticaj, jezgro orfike je, nasuprot tome to se njena analogija nalazi gotovo u svakoj batini, savreno izvorno. Genon pie da je orfika jedna od najdrevnijih i najdubljih batina oveanstva. Orfej nije uspeo da stvori duhovnu kastu. Svetsko vreme je bilo isuvie kasno da bi bilo on ili njegovi sledbenici Pitagora, Empedokle - s uspehom izveli ovakav poduhvat. Orfej je jedinstvo oveanstva eleo da zasnuje na misterijama. Jer ono to se naziva orfikom zapravo je brahmansko posveivanje. Ono to je prikupljeno pod Orfejevim imenom - i vezano za njega, pesme i fragmenti potpuna je batina s ezoterijom, metafizikom, uenjem o blaenstvu, kosmogonijom, antropologijom, mitom, uenjem o drutvu, aritmologijom. Po nama, sve je to u odlomcima. Ova batina nikada se nije rairila u Grkoj kao univerzalna duhovnost. Pitagora je kasnije pokuao da ostvari isto to na drugi nain. Empedokle se u mnogome vratio Orfeju, ali je zbog prirode doba ostao samo na viim ravnima, do niih nije prodro, odnosno slavu je imao, uspeha ne. Platonov poslednji pokuaj sasvim je moderan. On ve ne eli da osniva, nego da spasava, i to ne oveanstvo, nego dravu. Platon nije arhaika linost u takvim razmerama kakvim je raspolagao Orfej, niti poseduje proroku svetlost koja je okruavala Empedokla. Poslednji orfiar je Plotin, ija je veza s Orfejevim svetom oskudnija od svih njegovih prethodnika, ali je tim dublja. Preko Plotina orfika koncepcija je stigla do Dionisija Areopagita, a preko njega do srednjovekovnog hrianstva, do Erigena Skota i Kuzanusa, a stigla je u sufi, odnosno u islam i kabalu, do panskih Jevreja i preko ovih intelektualaca u novi vek Evrope, sve do Rusa Solovjova, Berajeva i anglo-amerike logistike. 2 Znamo za tridest tri Orfejeva dela, meutim, svako od njih poznajemo samo po fragmentima. Ova dela su pesme. Neke govore o bilju, o fizici i astronomiji, o astrologiji, moralnom uenju i eshatologiji. U jednoj je opisan silazak u Had, u drugoj oienje due. Samog Orfeja su nazivali anaks, odnosno iskupitelj. Prema pokolenjima bio je pesnik i muziar, lekar i zvezdoznanac, prorok, mislilac, matematiar i osniva vere. Verovatno se ubrzo pretvorio u mit, drugaije reeno, izgubio je svoju istorinost i zauzeo ontoloko mesto u realitetu viem od istorije. To je zapravo znak postanka,

odnosno razvoja prema sreditu, kada ovek iz aktuelnog sveta stupa dublje, u virtuelno, iz virtuelnog jo dublje, u svet potencija. Da je Orfej prevalio ovaj put, o tome svedoi njegov silazak u onaj svet. Svaki katabazis opisuje silazak u svet potencija. U arhaikom vremenu nije retkost da ljudi koji su se uzdigli iznad svog istorijskog bia postanu arhetipske linosti. Gube svoju egzistencijalnu stvarnost i pretvaraju se u esencijalne simbole. U pokolenjima se zbog toga budi sumnja da ovakvi ljudi nisu istorijske, ve izmatane figure pa i da nisu ivele. Istorijsko bie Orfeja ve je Aristotel doveo u sumnju, to znai da ve ni Aristotel nije razumeo na koji nain se ivi ovek pretvara u nadljudski simbol. to moderna nauka to ne razume, prirodno je. Ako se ovek i njegovo delo pretvore u mit, -gube lino obeleje, a pokree se i neobian proces. Mit sebi privlai svako delo, ak svaki in i svaku misao, koji odravaju neku srodnost s nadljudskim simbolom. Dok mit ivi, dotle raste. Kriterijum onoga to je stopio u sebe i to je sadraj mita, vie nije da li se to zaista zbilo, nego koliko obogauje i proiruje jedinstvenost mita. Verodostojnost mita je drugaija od istorijske verodostojnosti. Za istoriju je jedino vano da li se neto zbilo ili nije. Mitski realitet gleda da li je neto istina ili nije. Lako je mogue da autor jednog broja sauvanih dela nije Orfej, ali zbog njihovog karaktera svi ih smatraju orfikim. Oito je da ako delo i nije pisao Orfej, nadahnue i koncepcija su orfiki. Svako zna da se to dogaalo u sluaju Lao Cea, uang Cea, Mojsija, proroka, Bude, Zaratustre. 3 Zato definisanje orfike nije teko jer je njeno oitovanje nezamislivo bogato. Orfej nije drevni polihistor koji je raspolagao mnogovrsnim znanjima. U svemu to je orfejevsko postoji sklad. Ovaj sklad nije mogue odrediti. To je ono to je istovetno u grkoj arhitekturi i u versifikaciji pesama i u skulpturama, ali nigde nije tako oito kao u geometriji i u tragedijama i u filozofiji. To je jedina misao koju su Grci nazvali megist musik, odnosno najvia muzika. Ako je kod Grka i postojala klica veliine sasvim pouzdano preuzeta od prirode, znamo da talenat koji daje priroda sam po sebi nije dovoljan. Uvek je presudno ta e ovek nainiti od prirode. A na onom to su Grci nainili nalazi se jedinstven peat, otkrie misli centralnog reda ugraenog u oveka i svet, onoga reda koji se naziva kanon. Take gde se susreu umetnost i mit i nauka. Ali ovu podudarnost orfika nije videla iza stvari. Jedinstvo se nalazi u sreditu stvari, odnosno na povrini stvari. Ta povrina je oblik. To je metax tuton (sredite svega), arch - mes - tel - (poetak, sredite, krajnji cilj). To je nomos, zakon. To je logos - smisao. Ono to se nalazi na povrini stvari, to je u njima najdublje. Lice je oitovanje nevidljivog. Smisao sveta zrai sa lica sveta. To je jedinstvo dubine koju niko ne moe otkriti (borboros) i povrine koju svi mogu osetiti (panteleia). Najpregnantnije oitovanje ovoga vienja i znanja jeste geometrija koja je egzaktan sistem simbola svakog postojeeg elementarnog reda. Istovremeno sutina i predstava. Jer geometrija ne postoji samo u svetu. Apsolutnoj sutini sveta odgovara i geometrija ljudskog miljenja. Video je to i Paskal kada je govorio o geometrijskom umu. Zbog toga je forma pura, ist oblik, ista slika nije nita drugo do ista ideja, a to je geometrija. Ako ovek ispravno misli, misli geometrijski, jer geometrija otvara temeljne simbole poretka postojanja. Po Platonu, bogovi geometrizuju. Sutina ovekovog miljenja je simbolizacija. Iskustvo duha preobraa u simbole. Svaki na pojam simbol je neega to se naziva stvarnost, odnosno sredite je neke povrine. U tome je srodnost pradrevne orfike i moderne logike. Meutim, razlika je sutinska. Orfika - neposredno i primordijalno misli istovetnim i univerzalnim i primarnim simbolima u poeziji, moralu, arhitekturi i vajarstvu. Logika pak ini pokuaj da modernu misao sekundarno orfikalizuje, zbog toga je sve to moderni ovek radi povrno i privremeno. Osnovni stav orfike je nadljudsko znanje koje se ne moe unazad svesti na drugo do na meth ainios, veni zanos, po ijem prisustvu se smesta prepozna svaka batina. Logistika je bez zanosa i

apstraktna i racionalna, nije neposredna, nego se moe unazad svesti na istorijsku situaciju miljenja, po emu se pak sve to je moderno smesta moe prepoznati. 4 Orfika je duhovna i bez naglaavanja, i materijalna je, i bez stavljanja u prvi plan. Izaziva radost i bez posebne namere, i bez doticanja dubina patnji. I u najmanjem predmetu ume da vidi najvei, u jednom pokretu ruke kretanje planeta. Svesna je nepromenljivog reda i pravila ugraenih u oveka, i zna da ovaj red, ak ako je i najstroiji, nikada ne povreuje ivot, jer nije u znaku prinude, nego slobode. Umetnika je i bez posebne namere. Postoji u njoj egzaktno znanje i bez njene posebne elje. Na onome to uini nalazi se peat lepote, zbog toga to istie ono to je u stvari najdublje. Uvek je razmera i saglasje, ali nikada na utrb bogatstva i napetosti. Uvek je u punoj raznovrsnosti stvarnosti, ali uvek je jedinstvena. Individualna je, ali nije samovoljna. Univerzalna je, ali nije obina. Odnos dela i celine je brojan, ali nije beivotan, jer je broj u njoj ritam. U svetu nema nita to bi bilo ona sama, jer je sve postojee simbol neega, ako ne drugog, ono sopstvene suprotnosti, a ona se u njoj krije. Izgleda da raste kao kristal ili bor, ali joj je svaki pokret svestan. Ne donosi nikakvu korist, ipak se bez nje ne moe iveti. Ako kae da nita nije manje prirodno nego biti prirodan, misli da je neprirodnija nego biti neprirodan. Njena vedrina se nalazi u ozbiljnosti, ozbiljnost u vedrini. Ono to vidi sve je simbol, neponovljivo jedan. U jednoj kaplji ostvariti venost, u jednoj misli sveznanje i u jedninom delu svemogunost stvaranja sveta. Umetnik je mislilac, mislilac je umetnik, jer je misao ulnost duha, kao to je ulnost najdublja misao duha. Bia su otelotvoreni bogovi, kao to su bogovi oduhovljena bia. Nema posebnog bivstva i ivota, nema posebno zemlje i drugog sveta. Venost se nalazi u svakom trenutku ivota, i nestaje u svakom trenutku da bi se opet pojavila. ivot iznova nastaje svaki dan, i snova nestaje, i to svakodnevno ponovno zapoinjanje i zavravanje ivota u veitoj meni nepromenljivo je i nepokretno jedino Jedno. 5 Hebrejska batina razlikuje etiri momenta u stvaranju. etiri razdoblja i etiri sveta. Svet je na hebrejskom olam i istovremeno znai specifino mesto i vreme, ali znai i sferu sveta i venost, kao i grki aion. Prvi momenat je olam ha aziluth, primordijalno oitovanje, svet emanacije, pre raznolikih manifestacija, prvih zraenja. Aziluth je stanje stvoritelja u prvom trenutku stvaranja, pre nego to e izrei: Neka bude. Drugi momenat je olam ha berijah, iste praslike, ideali, stvaranje savrenog sveta, odnosno duhovnog sveta. Trei momenat je olam ha jecirah, to je svet uobliavanja, konstrukcije, razmere, oblika, brojke, prva vaseljena, raj, svetlost, red, osnova, elementi, jedinstvenost. Na kraju, etvrti je olam ha asijah, aktivno stvaranje, realizacija materije, doterivanje, tehniko reenje, svet ina. O samom aziluth-u nita se ne moe rei. Ako se svaki stvaralaki pokret i u oveku ne bi zbivao u analogiji prema stvaranju sveta, i ako on ne bi bio ponavljanje onog prvog u mikrokosmikim razmerama, ako ne bismo pribavili o njemu iskustveno neposredno saznanje, ne bismo ni znali da postoji. Aziluth je ain potencija, i to potencija koja poiva u nepostojanju, on prelazi prag postojanja u berijahu i u svetlosti se pretvara u virtuelnu ideju. Meutim, time je ovek izrekao sve to moe znati o ha berijahu. Ova dva sveta poznaje svaka batina. Ali svaka batina samo upuuje na njih, ve i zbog toga jer aziluth, berijah, jecirah i asijah ne samo da su jedan iza drugoga, nego i jedan u drugome, i nikada ne postoje jedan bez drugoga. Trei momenat, jecirah, nalazi se u sreditu svake batine. To je ono to Tora kae da je Jahve stvorio svet prema broju, meri i teini. O tome govore Ji-ing i sankhja i Kabala i Egipat i Iran. Taj svet je Orfejev svet. Kod njega je napetost haosa i kosmosa: stvaranje u aziluthu je poivanje sveta u nepostojanju, a kosmos je sreeni svet. Ideja sreivanja je brojka. Sr

svake batine je aritmologija. Orfej pie himnu brojki i veli: arithmoi de te pont'epeoiken. Broj je otac svega postojeeg. Na toj misli Orfej gradi najgrandiozniju aritmologiju. Aritmologija znai sakralni matezis. Sakralni matezis pak je onaj u kojem se izvorni kvalitet i kvantitet broja jo nije razdvojio, kao to se to zbilo u modernom sekularizovanom pojmu broja. Ali postoje bitne razlike izmeu ostalih predanja i orfike. Orfej kae trias kata panta metrusa - tri je mera svih stvari. Celim nizom brojeva vlada trojka. Pantn archei ton arithmon h trias. Zbog toga i broj ima tri svoje strane, koliinu, kvalitet, i ritam. U trenutku nastajanja orfiki broj je ve oblik. U trenutku raanja orfika matematika ve je i geometrija. U trenutku raanja geometrija je ve igra. Ve je pokret i ivo telo, skulptura i zgrada, ritmian govor, odnosno poezija, napev i muzika, ak i razmiljanje, to je najdublja muzika, megist musik. Ono to na kraju hebrejska batina naziva asijah, kod Orfeja znai poisis. To je rad, pravljenje, realizacija, to je ostvarivanje mere (logos). Poisis zavrava stvaranje. Poietes je dete bogova (hoi theon paids poitai). Re je tek kasnije rezervisana za pesnika, izvorno je znaila umetnika, oveka koji stvara delo. Orfika je, kao to je to Orfej odredio, teorija o sutini i snazi i inu brojki. Ali ovde teorija ne znai teoriju nego vienje stvarnosti. Kasnije samo Plotin upotrebljava theorein u ovom istom smislu. Imaginacija, - ivotna fantazija - vienje sutine. Orfika, kao i svaka drevna batina, polazi od primordijalne koncepcije sveta, ali jedino se kod Orfeja izvorno jedinstvo sveta raspada na dugine boje, na matezis, geometriju, igru, muziku, skulpturu, arhitekturu, uenje o blaenstvu, moral, pozorite, mit sve do zemljoradnikih poslova i najjednostavnijih zanatskih radova, i tu se svaka ljudska delatnost pretvara u sakralno delo stvaranja sveta. I jedino se kod Orfeja ugrauje u jedinstven i smisaon red sve to ovek stvara, i kod njega svako ljudsko delo upuuje nazad na izvor, na srazmere sveta, na pravilo, na, univerzalni i jedini sistem. Moderna matematika je u neuvenoj pometnji, jer, najpre, ne moe ni da definie broj, to i ne bi bila nevolja, ali i ne zna ta je broj. Drugo, ne moe da izae na kraj s problemom kontinuuma brojeva, tree, broj moe da shvati samo poput slike, a ne poput lica. Iz orfike teorije ve znamo da je broj principijelna mera i smisao (logos), koji je od poetka ugraen u svaki momenat postojanja, ak sve postojee je izgraeno na njemu kao na temelju. Ne onaj koji je nekad sluao muziku, video zgradu, nego onaj koji je shvatio ta je posuda koja se stavlja na vatru, ta je tap koji se odseca s drveta, ta je kristal, ta biljka, ta atomi, ta kosmiki sistem, taj samo zna da je najvei zakon koji vlada svetom ova mera, ova srazmera koja odreuje granicu stvari i zbog toga forma, istovremeno povezivanje stvari koje su meusobno i najudaljenije, i zbog toga ritam. Moderna matematika se slui sekularizovanim brojem, ona ima saznanje samo o koliini broja. Ovaj broj nema zadovoljavajue odreenje, jer je tek fragmenat realnog broja, i zapravo je nonsens. Broj nije samo formalna mera, nego i sadraj, i ne samo sadraj, nego i pokret, jer broj nije samo mera prostora, nego i vremena. Zato se svet moe izraziti brojem, kao to su pokuali da ga izraze Maksvel ili Ajntajn. Broj je koliina i kvalitet i ritam. Ko je nekada video igru zna da se noge i ruke i glava i bokovi pokreu u geometrijskim linijama, lukovima i trouglovima, krugovima i parabolama. Geometrijske slike odgovaraju muzikoj geometriji, a srazmere u brojevima ne samo da se uvek mogu izraziti, nego kada ovek igra, on isto tako broji kao i ptica kada peva i biljka kada se razvija u odreenim razmerama sledei primordijalni red brojeva ugraen u svet. Odreeni brojevi boje cvetove odgovarajuim nijansama, i brojevi odreuju odgovarajui miris iz skale mirisa. Treba primiti k znanju da svet nije sluajan, nego razumno i svesno ostvarenje. Moderna matematika, poto operie sa istom koliinskom koncepcijom broja, ne razume kontinuitet koji postoji meu brojevima. To je prirodna posledica broja pretvorenog u sofistiku. Ne postoji prelaz iz jednog broja u drugi, jer izmeu dva postoji polovina, pa opet polovina od toga, opet polovina i tako dalje i matematika od jedan nikad ne stie do dva. To su ve i Grci znali, ali su se smejali tome. Dok ovek bude smatrao broj statikim i racionalnim kvalitetom, nikada ni nee stii od

jedan do dva. Broj je kvantitet i kvalitet i ritam, forma i sadraj i pokret, odnosno matezis i geometrija i igra. Time napetost slike i lica postaje razumljiva. Slika je geometrijska forma. Broj je prvo otelotvorenje oblikotvorne snage sveta (one snage koju hebrejska batina naziva jecirah). Ali broj ponovo bude otelotvoren, i to u geometriji tako da se preko geometrijske slike neposredno moe videti njegova izvornost, broj. Meutim, geometrija jo pripada svetu istog ideala (jecirah). Da bi broj postao ivo bie, da bi bio izraen (asijah), kristal ili biljka, ivotinja ili ovek, jo jednom treba da se otelotvori. To je trea inkarnacija - lice. To je Orfejevo ensmatzis. Orfika je takva koncepcija broja u kojoj se nalazi oblik, to jest gde je forma smisao broja. Ako lice uklonim, ostaje slika (tpos), ako sliku uklonim, ostaje brojka. A opet jedno bez drugog ne postoji. Brojka ne samo da sebe samu regulie, nego i odnos brojke i slike, ak i slike i lica, i vreme inkarnacije. Arithmoi de te pantepeoiken, odnosno brojka sve regulie. Lice isto tako ima svoju geometriju kao to geometrija ima broj. Ne postoji nita na svetu ime ne bi upravljao broj. Muzika je brojanje, i moral je brojanje. Hieros arithmos, sakralna brojka se nalazi u svakom atomu. to je neki in punovaniji i to je bolji iz dalje perspektive, odnosno to je blii jedinom i venom inu, tim je vieg moralnog reda, njegovo mesto u hijerarhiji je vie i otuda je blii onome to jeste Jedan. Jedan je osnovni stav brojke. Jedan je ona brojka koja je roena u aziluthu i bez promene se nalazi u carstvu berijaha i jeciraha i asijaha, a svuda zadrava svoje mesto i svuda ostaje jedan. Monas, kae Orfej, autothen nus. Autonomni razum. Jedan je iznad svega postojeeg, pie na drugom mestu. A u moralu ono to je trenutno dobro, raspadljivije je i prolaznije, bezvrednije je, njegova brojka je manja, siunija je i blia je nepostojanju. Zbog toga, veli Kasner, muzika ima moral. Ali i moral ima muziku. Zbog toga ono to je lice moe se prevesti na sliku, budui da sve to je umetnost moe da se prevede na moral, a moral je prevodiv na umetnost, zato postoji veza izmeu lepote i vrline, lepote i greha, postoji lep in, a istina je lepa (beauty is truth, truth beauty, kao to kae Kits), jer sve postojee je u meusobnom odnosu posredstvom broja, broj je metax tuton, sredite svega. 6 Orfika je brahmansko posveivanje, ono u ta uvodi jeste svet kao image pure, slika bez mrlje i transparentna i ista. Kristalu broja u ovom svetu najblia je hindu batina. Jedva poneto iz modernog sveta, nekoliko dela Baha i Betovena, nekoliko apstraktnih slika (Kandinski, Mondrijan), nekoliko pesama (Malarme, Giljen). Na istoku jantra. Orfika je jedna vrsta paravidje, odnosno iz nadljudskog izvora zahvaeno znanje o kanonu ivota i sveta i vremena. Kanon je onaj red koji se ne moe razoriti, a takav pokuaj se ne dotie sveta, ali ako ovek hoe da ga razori, kobno je po njega, pokuaj razaranja uzvraa mu udarac, njegovo bivstvo se pretvara u nezakonito, moralno se sunovrauje, a duhom propada, razum mu se zamrai i tone u bedu. Kada god ovek ili oveanstvo prestupi pravila ovog jedinog sistema, neumrljana istota se ne zamuti u stvarnosti, nego u oveku. U poslednje vreme toliko smo se navikli na ovu opustoenu sliku da se veruje kako je svet uvek bio ovakva image confuse kakvog ga danas vide nezakonita nauka, nezakonita umetnost, nezakonito drutvo. Kanon znai jedini sistem. Hindusi nazivaju kalijuga, tamno razdoblje, orfiari gvozdeno doba ono vreme kada se svet za oveka a i on sam pomrai, i gde se jo u postojanju poremete najistiji i broj i dua. Moderni svet je ovakav image confuse, bilo da se pogledaju prirodne nauke, bilo muzika, bilo matematika, logika, drutvo, slikarstvo ili filozofija koja je najvia muzika, megiste musike. Postoje orfike egzistencije koje u sebi i svojim delima uvaju nezamrljanu sliku, nema ih mnogo, dva-tri pesnika, slikara, vajara koji moda vie sluajno i sreom vide zakone kanona. Postoji i nekoliko mislilaca, moda tek dvojica, Panvic i Kasner, koji su po svom biu i vienju orfiari. Panvic je jedini koji je u modernom dobu s jasnoom, koja see do korena bia, video i razloio orfiki poredak sveta ili u njegovom jeziku poredak sveta muza. Panvica nisu zbunile prirodne nauke, niti moderna umetnost, niti

filozofija, ak jedva i Nie, i izgradio je sistem koji je u Orfejevom svetu jedini pschopompos. Jedina zamagljenost Kasnera (ne moe se tano odrediti, da li zbog tehnike predstavljanja ili karaktera vienja) jeste to povlai sutinsku graninu liniju izmeu brojke i lica, koja razdvaja arhaiki svet identiteta i moderni svet linosti, i tako razara jedinstvo. Kasner je uveren da image pure ne postoji bez image confuse, i jedno je drugom pozadina i smisao i senka i misterija. Za Kasnera su svet stvaranja i iskupljenja dva sveta. 7 Drugi stepenik brahmanskog posveenja je sudbina due u svetu i to bi se moglo nazvati padom me pure i njenim kaljanjem, zatim preokretom (metanoia) i oienjem (katharzis) i povratkom u izvorno neumrljano i isto stanje. Vei deo Orfejevog dela bavi se sudbinom due. Na poetku poetka kada je dua iz tame nepostojanja (nx) preko praga stvaranja stupila u svet i otelotvorila se, sledila je zakon svog ivota, jer otelovljenje nije znailo pad. Neobino je to Orfej re hl, koja se kasnije prevodila kao gruba i teka materija, koristi u sasvim drugom znaenju. Hl je neverovatno bogato nijansiran pojam telesnog, na ijem je gornjem stepenu nektar, nebeska i boanska materija. Iranski haoma, hinduski sma, hebrejski manna. U zlatnom dobu ovek je iveo u ovakvom nektarskom telu, u najplemenitijoj i najistijoj materiji. To je matire pure koja odgovara me pure, telo bez mrlje i materija bez mrlje. Povijanjem vremena, meutim, materija je postajala sve tea i gua, a otelovljenje je za duu bivalo sve vie kazna. U zlatnom dobu nije bilo potreba za takvim ljudima koji znaju put oienja. Svi su od poetka bili isti. to je oveanstvo dublje ulazilo u gvozdeno doba, u tamu, sve su vei znaaj dobijala bia koja su uila oslobaanje. Sutina due je brojka, iva brojka koja samu sebe pokree. To je iva brojka koja o svetu i sebi uva istu sliku bez mrlje, jer se nala u sve besmislenijem haotinom kruenju (kklos geneses), koje se na hindu naziva samsara. Dua moe samo na samu sebe da rauna, na duh koji je u njoj, na vatru poznanja (pneuma noton pr). Ako ovek saeka da ivot iz njega iili i neist stupi u drugi svet, mora da se vrati, a sve dotle mora iznova da se otelovljuje dok se ne probudi. Jer posle smrti Momos, Tuilac, u Hadu ne zna za milost i progoni nazad u samsaru. Samo poznanje oslobaa. Dnjna moksa, kao to se kae u Indiji. Dua mora da proe kroz katarzu. Mora da se spusti u podzemlje po sopstvenu duu, kao to se Orfej spustio po Euridikinu, po polovinu svoje due utonule u teku i tamnu materiju. To je sutina orfikih misterija. Onaj ko sopstvenu duu oslobodi ispod vlasti Hada, ko sile noi, mraka, greha, kala pobedi strasnim htenjem svetlosti, taj moe biti pogodan da i druge zabludele izvede na put svetlosti. A ko je Phanes, nadzemno boanstvo, preporoeno u znaku Svetlosti, taj se jo moe osloboditi u ljudskom telu i ivotu (kao u Indiji divanmukta). Ko pak to ne postie, a istotu je ostvario, posle smrti, kao to ui i Vedanta, nai e se na Mesecu meu istim duama. Mesec je simbol raja za spasene. 8 Najtee je shvatiti da ovek treba da operie s takvom metafizikom koncepcijom broja u koju mogu da stanu nauka o drutvu i psihologija i moral. S muzikom i igrom, s umetnostima i fizikom nema tekoa. Svako e smesta uvideti da u ovim krugovima vlada brojka, odnosno kanon, jedini sistem. Mesta za anarhiju nema. Kosmologija se lako moe aritmologizovati. Antropologija tee. Tee je shvatanje teorije brojeva morala, drutva. Tee je zato to ovde ve treba raditi vie operacije teorije brojeva. Verovatno da je osnovni broj due sedam. Brojka pokreta. A verovatno da je osnovni broj drutva etiri. etvorka je za orfiare bila brojka istine, drugom prilikom su rekli da je etvorka matini broj. Aritmologija zapravo znai nai osnovni kvalitet brojke. Postoji jedno jedinstvo, dvojno, trojno, etvorno jedinstvo. etvorno je poslednje. Pet je ve previe. etvorno je jedinstvo oveanstva. Unutar etvornog postoje dva para suprotnosti, materija i duh, individua i zajednica. To

su oni zadaci koje mora da rei ovek koji ivi u zajednici. Ima onih koji etvorku dovode u vezu sa etiri kaste batine. Otuda postoje etiri razdoblja, zlatno, srebrno, bakarno i gvozdeno doba. Ona odgovaraju duhovnoj, vitekoj, ekonomskoj i robovskoj kasti. Matematika struktura stvari, kae jedan moderni mislilac, to je ona forma kojom moemo obuhvatiti oblik i pokret sila u prekomernoj anarhiji i razumeti ih. Treba dodati da ovek ume da ostvari jedini sistem. Priroda ne pravi skokove, ali se ona ni ne kree neprekidno. Priroda ini aritmologijske pokrete i oni ponajvie nalikuju igri. Igra je i skok, i tok, jer je istovremeno i ritmina i geometrina. Nita nije igrolikije od pokreta kako se pupoljak otvara, raste list ili cvet. Nita nije igrolikije od pokreta kristalizacije minerala. Igra talasa okeana. Igra sunevih zraka namrekanom vodenom povrinom. Disciplina i moral igre. To je u njoj red i pravilo i kanon. Jer sve to je tano ima mo nad neredom. Jaoj vremenu kada je nered jai od reda. Red, onaj koji ostvaruje stvari, red koji nije mehaniki, nego igrolik, kao to ni pokret due nikada nije mehaniki, nego ritmian. Zima i leto, desno i levo, gore i dole, dan i no. Onaj ko stvara dravu njemu je kanon sutinski drugaiji, nego onome ko gradi crkvu. Voenje drave uvek je liilo na onu muziku delatnost kojom se bavi dirigent na elu orkestra ili hora. Partitura je jedini sistem. Voenje drave je propalo u onom trenutku kada dirigent nije dirigovao jedini sistem, nego svoju samovolju. U tom trenutku su se raspolutili politika i moral. Ili, to je isto, dirigent je izdao kanon. Poev od tog vremena voditi dravu znai na raun naroda gomilati nemoralne nestaluke, prepredeno lagati, izvrtati depove graana, a za one koji protiv svega toga protestuju graditi ogromne zatvore. Politika se pretvara u jedno poglavlje kriminalistike. To je otvoreno poricanje jedinog sistema. Voditi dravu isto je takva delatnost muza kao pisati pesmu ili muziku. Isto je takva orfika kao geometrija i pozorite. Svet je slep bez muza, kae Pindar. Voditi dravu znai realizovati istinu. Jedinstvo istine i vlasti je osnova zajednikog ivota. Veliki je onaj ovek koji istini pribavi vanost, kae se u Kini, jer istina bez moi nema vanosti, ali vlast bez istine nema svetlosti. I dalje: Misli da se zbog svetlosti velikan mora pretrgnuti od posla? Ne treba ni da se podigne s poivaljke. U svetu postoji red, i ako se red poremeti, to je greka monika. Najvii moral nije aktivan, i u svetu sve dolazi na svoje mesto, kao to ni najvia muzika nema glasa i svi ive u miru. Shvatio sam. Na velikom putu nema nikakve zagonetke. Delovanje neba je biti dobar, delovanje zemlje je izobilje, delovanje oveka je red. Svima je nuna samo jedna jedina stvar, istinski iveti. Bezbolno sjedinjavanje najrazliitijih veza, to je sutina muzike. Pravedno i jednostavno iveti, to je sutina morala. Poslednja faza mranog razdoblja zapoela je kada su se politika i moral razdvojili, ili, to je isto, kada je vlast ostala bez pravde. Od tada vlast ne eli narodu dobro. Macht ist bose, kako kae Burkhart, vlast je zla. Vie ne deluje po jedinom sistemu, nije u znaku drevne slike sveta bez mrlje i nije geometrijska, nego mutna, samovoljna, nepravilna i ukaljana, nije vie od muza, dakle slepa je, nepravedna, zbog toga mora da izaziva razdor i nesreu i mrnju. 9 Estetika egzistencija nije neizostavno suprotnost ili nii stepen orfike. Kjerkegor o estetikom stadijumu govori kao o duhovnoj maloletnosti koja prethodi moralnom i religioznom stadijumu. Kod normalnog oveka zavrava se najkasnije u tridesetoj. Estetika egzistencija je neenja, nije mu jedne ene, nego se udvara svima, Don uan, zavodnik, pomodar koji se uasava obinog, i ni u emu ne ide do kraja, ne treba mu aa, samo kapljica, ne jede, samo lizne. Ne smemo ga pobrkati sa svakodnevnim ovekom koji ne zna nita drugo do da zadovoljava svoje zooloke instinkte. Estetiar je ovek sa zahtevima, a to je korumpiraniji, sve je pretenciozniji. Neozbiljnost je kod njega estetiki valer, jer bi voleo ako je ivot igra da je on virtuoz igre. Zbog toga je dendi i erotian, gurman i

anarhista, neusiljen i svesno nemoralan. Zapravo je pohlepan, ali se samo oblizuje, to je u njemu askeza. To je otmenost. Po pravilu skuplja porcelan, ilime ili bronzu, ali je svakako bibliofil, samom sebi laska da ima ukusa, ali samo je probirljiv i histerian, tat i feminizovan. Prave osetljivosti nema. Namerno ne prima k znanju i svesno izbegava i ne primeuje sve to bi ga ometalo u uivanju. Jer je on samo zato tu da bi uivao. A zapravo ni o emu se ne moe razgovarati s njim, jedino o njegovim doivljajima. Niega se toliko ne plai kao kada neto treba uzeti ozbiljno. Pomutilo bi njegov mlaki smeak. Otuda mu ne treba lepota, nego prijatnost. Ne more, nego kada, po mogunosti s mirisima, ali to kod njega nije civilizacija, nego perverzija. Uvek je sekundaran, ogledalo, refleks, eklektik i epigon. udnja se javlja samo u onima koji se boje ivota. Uasava se svega to je konano i jednoznano. Oboava aperitive i modne urnale i Oskara Vajlda. Otuda bilo ivot, bilo delo, nita ga ne obavezuje, a sve to nema nikakvih posledica. Njegova slika sveta je karakteristino image confuse. Obalavi istoriju sveta, a nita od nje ne ume da realizuje, i ostaje samo konferansije. Nije slobodan, tek samovoljan. Nije nadmoan, o stvarima samo zbija ale. Estetiku egzistenciju iveti znai ne biti svestan opasnosti ivota. Ne samoljublje, tek sebinost. Esteta mea nesvest sa zanosom. To je ona obeznanjenost (orfika je naziva path) koja je u poznoj Grkoji u Rimu ostala rafinovanost, ali s ukusom. Estetika egzistencija je tek u graanskom XIX veku postala karakteristina figura nevernog oajanja, koja jo pojaavanjem svetovnosti eli da spase nekoliko krhotina od polomljenih lepota ivota. Bila je himera, ali e bivati sve manje i manje, ak joj je i virtuoznost oslabljena. Jedino histerija raste. U perverziji vie nema stila, zbog toga je izgubila istinsku privlanu snagu i njena amoralnost je ve jedna vrsta moral insanity. U dvadesetom veku je anahronian i komian fino obueni gospodin koji se zanosi varvarizmom, kune se u crnaku plastiku, i zasenjen anarhijom, lagano i jalovo iezava u dvorinom stanu sporedne ulice. 10 Za vreme veernjeg lunjanja mladi Japanac nabasa na svog prijatelja, obraduju se jedan drugome, odlue da se jednim kolima zajedno vrate kui. Dva mladia sednu u kola, i bez posebnog dogovora, obojica vade svoje flaute, i dok kola voze prema kui, sviraju u duetu. Kola se zaustavljaju pred kuom i kua se pokree pod tonovima muzike. ene hitaju po svoje laute i citre da bi muzikom doekale muziku, zabruje mnogi instrumenti, kroz otvorene prozore i vrata navire muzika. Stari domain oslune, vadi iz ormana svoju flautu, ne moe da odoli da ne uestvuje u koncertu. Svirajui na flautama dvojica mladia ulaze u kuu, a kua odjekuje, iz svakog ugla svake sobe dopire muzika, i bez meusobnog podsticanja, poneseno i radosno. Kao da se upravo na ovom mestu i u ovom asu ostvarilo ono to je Orfej objavljivao, kosmos aoides, raspevani kosmos. Jedna od najblistavijih orfikih egzistencija u istoriji sveta jeste faraon Ehnaton, u ijoj kui, kao to je zapisano, sve cveta, cveta svako ivo bie, cveta svaki stub i skulptura, a u bati svako zrnce peska cveta. Ehnaton je hteo da sa zemlje jednom za svagda progna sve to je mrano i mutno, sve to je beda i patnja, jer je znao tamo gde postoji lepota odatle bee demoni. Hteo je da ostvari carstvo sree. Hteo je ovde na zemlji da stvori istu sliku postojanja, da ponovo uspostavi zlatno doba, da izgradi jedini sistem. Nikada niko nije postojao u kome bi entuzijazam kanona bio dublji i strasniji. U znaku drevne poezije, po primeru jedine iste slike hteo je da naini religiju i zakon, moral i odeu, obiaje i ishranu, zdanja i obrede. U istoriji sveta Ehnaton je bio onaj ovek, pie Brested, koga je dotakao najvii duh, i ija je tenja bila da i najmanji deli stvaranja smesti u konani red vene lepote. To i nije bio ivot, nego zanos, meth, kao to je rekao Orfej, meth ainios, zanos sveta. Sve na svetu se zbiva zbog lepote, kae Dionizije Areopagita. U lepoti se sve sustie i sjedinjuje. Lepota je sklad venog reda. Prvi je razlog blistanja sveta, to je ona re koja priziva mnoinu stvari. Ne zna za nedoumice i prolaznost, raanje i smrt, veno je jednaka i nepromenljiva, nalazila se na poetku sveta, nalazie se i na kraju sveta, kao mera i praslika (paradeigma) sveta. Lepota stvara sklad

i prijateljstvo i zajednicu. Orfika egzistencija u ovom istorijskom asu: Dante Gabrijel Roseti, Viljem Mori, Don Raskin i oko njih okupljeni slikari, pesnici, arhitekte i mislioci. Pokuali su nemogue kada su oveka iz sred srede moderne industrije hteli da vrate u jednostavnost, drutvo redu, hteli su da oplemene ukus, da podignu zahteve, da oiste miljenje. Misao engleskih prerafaelita nije se rairila, ali je sigurno da pokret nije pao na dobu, nego je doba palo na prerafaelitima. Za savremenog oveka to je bilo mnogo i prejako. Ne neosteljivost prema lepoti. Ona je ovde ve isuvie niska i aljkava, zaputena i neuredna, gruba i otupela, nedisciplinovana i neista. Jo jednom je vatrom buknuo red muza. Prerafaeliti su bili poslednji koji su boansko u svetu videli i u drvenoj kaiki i u arapi, u kljuevima i loncima. 11 Orfej je hteo da zasnuje duhovnu kastu, ili, to je isto, hteo je da gradi ovekovo bivstvo na jednom sistemu, ali zbog kasnog tamnog razdoblja namera ve nije mogla biti uspena. Meutim, orfika je bila isuvie krupna da bi bez traga nestala iz sveta, i njeno zraenje moe da se oseti jo tri hiljade godina docnije, iako sasvim drugaije nego to ju je Orfej izvorno zamislio. Jer ne da nije verovatno da je ova posledica bila Orfejeva namera, ali to sasvim izvesno nije eleo. Kao i svaka drevna batina, ni orfika nita ne eli da izgradi. Prva i poslednja re svakog brahmanskog posveivanja jeste da se ljudski svet smatra prolaznim, most kojim treba proi, stanje mesa koje svaka dua mora da isproba, ali se ovde ne moe konano nastaniti. Znamo iz Orfejevih pesama i docnije iz Empedokla da su oni telo (sma) smatrali tamnicom (sma), a uili su da na zemlju dospeva samo ona dua koja se poremeti i odvoji od venosti. Nema tu ta da stvara. Jedini joj je zadatak u Indiji i Kini, u Tibetu i Egiptu i Arabiji da se ukine. Postoji jedan jedini pravac, nazad. Ipak se iz orfike na karakteristian nain razvilo neto to je potom postalo osnova bia cele Evrope, na kraju, pak, celog nastanjenog sveta. To neto je vera u sakralnu i iskupiteljsku sutinu umetnikog dela. Vera u besmrtnost dela. Vera da je delo (poizis - ostvarenje) s odreenog i bitnog stanovita vie od ivota (metapoizis). Neto u ta ovek utkiva ono to je u njegovom biu najvee i najdragocenije, najuzvienije i najistije. Neobina ludost. Stvaranje dela, ona univerzalna izrada (jecirah), ona univerzalna poetska delatnost oveanstva kojom se stvara muzika i drava, maine i alati, to je sve ono to se razvilo kao nehotina posledica namerne duhovnosti, i to je tokom istorije, poev od Grka pa do danas, odreivalo karakter ivota u Evropi. Od tada Evropa ivi u sakralnoj i iskupiteljskoj religiji dela. Delo je postalo jedna vrsta karmajoge, jedna vrsta samoporicanja i samodiscipline i odricanja od sveta za delo u interesu dela, samo za delo i jedino za delo, a osnovno pravilo toga jeste da je prvo i prvo delo, i sam ovek sledi tek potom. Delo je postalo mera ovekovog ivota. Ono to ovek radi. Ali pred kojim se i on sam klanja. to je vie od oveka, i to uzdie oveka do sebe i prosvetljuje ga i oslobaa. Stvarati delo znai proi kroz katarzu, jer e se ovek okrenuti (metanoia), opseni okrenuti lea i pogledati u stvarnost. ovek dublje ivi u samom delu nego u sebi. Za estetiku egzistenciju delo je ogledalo i iivljavanje, tatina i obeznanjenost, instinkt, udnja, sofizam, samovolja. Za orfiku neto u emu samo sebe ostvaruje na viem stepenu (metapoizis). Svako bi trebalo da ga oboava, kad ne bi bilo primetno ludilo. Stvoriti delo. U rasulu i nedisciplini koji traju dve hiljade i petsto godina red je jedina i poslednja baza da ovek ivi u zanosu svoga dela, i jedino i poslednje u ta jo veruje, i za ta se ovek moe rtvovati preostalim arom dopola ohlaenog srca. Delo je jedan oblik venosti. Moda poslednji. Delo je slava. Delo je poslednja mrvica sakralnog bivstva. Znamo da poiezis odgovara treem i etvrtom stepenu stvaranja sveta, onome to hebrejska batina naziva uobliavanjem (jecirah) i izrada (asijah). Ova dva stepena nemaju nikakvog smisla bez prva dva (aziluth i berijah). Zaista nemaju. Vrednost ove zasenjive produkcije, koju je oveanstvo stvaralo i stvara u ludilu dela, gotovo je nitavna. Bezbrojne slike i skulpture, zgrade i maine, napevi i pesme i

teorija i muzika u krajnjoj liniji, ako se ne poveu sa dva gornja stepena stvaranja sveta, savreno su beznaajne, sve u svemu civilizacija, kao da ih i nema, jer apsolutna pitanja postojanja oveanstva i ne dotiu. Ono to je u orfikoj batini poiezis, to je samo ezoterija batine. Ono to ivot eventualno ini prijatnijim i socijalnijim i udobnijim, ponajvie estetskijim, sve je to spoljna stvar i sa ezoterijom nema nikakve veze. Nije u slubi iskupljenja. Iskupljenje za koje je Orfej znao i izrekao ga. Ono to nazivamo umetnou i poezijom, naukom, filozofijom i religijom, spoljni krug je orfike batine. Celokupna obuzetost delom jedna je od posledica orfike, i to ne najpovoljnija, nego sekundarna posledica. To se ve vidi i po tome kakve je razmere poprimila manija dela i na kakvom nivou se nala i, konano, kakva je dela ostvarila. Pogreno razumevanje i nerazumevanje Orfeja ve je zapoelo kod Platona. Gotovo celokupno razmiljanje Platona kree se u spoljnjem krugu, a to nita bolje ne odaje od sve njegove grandiozne himere Drave i Zakona. Plotin se vraa izvoru, ali onda za to gotovo da i nije bilo raspoloenja. ta je potom usledilo; sve ree je iskrsavanje osamljenika, ali dela i opet samo dela. Ispunjavanje individualne astoljubivosti, estetike i misaone bravure, izuzeci i egzotinosti. Svet se ne menja. Osnova sveta je bio jedini sistem, a nikada nee biti drugaiji. Ali ako se zamagli vizija iste slike o jedinom sistemu nastalom u oveku, kanon, mera preciznog bivstva u njemu e se poremetiti, posledice su nepredvidljive, ovek e propasti, izgubie svoj ukus, podivljae u gomili, umom e potamniti, i ako se ne osvesti, kao to Empedokle kae, otrezni od svojih grehova, kao to opet Empedokle kae, potonue u tamnokosom haosu i krvavom razdoru.

PATAM II
(1964)

 Retka su dela koja bude ono prisno spokojstvo pratanja koje je teko nazvati drugaije do idila. Nekoliko Koroovih slika, Helderlin, Midsummer night, Vordsvort. Bah, Mocart. I ovek je moe probuditi, i pejsa, katkada i maleni predmet (kineski porcelan), moda metafizika (Vedanta), ili jedan jedini zvuk iz susedne sobe ili vrta. Pratanje nije bezuslovno poetak, detinjstvo i drevnost, u njegovom otkrivanju nema nikakve nostalgije. Pre je to svest o neemu to je bilo i pre poetka, i nije minulo i nee minuti i ne moe nikada minuti, i ne samo da traje, nego odrava sve to se od tada zbilo i to postoji. Uporeeno s naim ivotom to je bivstvo. Kada se javi u oveku i delu, u pejsau i zvuku, svako zna da mu je dom zaista ovde. Idila je u prvom redu poredak. U svakom sluaju mera; koliko vredi ovek, delo, stvar, ispostavlja se onda ako ih postavim na poetak. ivim ispravno onda ako sebe neprekidno kontrapunktiram s poetkom. Najvei uspeh moga ivota sasvim pouzdano jeste to sam doao do svesti o ovom poretku. Ne bez podsticaja. Jakob Beme, Raselova matematika, Malarme i njegova kola, Plotin, Kabala, sankhja, aritmologija Ji inga, ali ponajvie Rene Genon i Rudolf Panvic, bez kojih nigde ne bih dospeo. Primordijalni poredak sam nazvao orfikom, jer sam ga kao svesno izgraen sistem naao u batini Orfeja. Geometrija, grka arhitektura i muzika i skulptura, Hipokrat, metrika i arhaika metafizika (Heraklit, Parmenid, Empedokle). Orfika je za mene anamneza primordijalnog poretka, kao neizbrisivo seanje na egzistenciju pre roenja (pre istorije) koje ivi i koje se nalazi u svakom oveku. Ako je ovo seanje samo udnja, ne valja. Ispravno je samo ako je budna i aktivna realizacija, delatnost ostvarivanja izvornog stanja, u prvom redu u samom oveku, renormalizacija. To je metafizika delatnost ljudskog bivstva, koja se oituje u velikoj umetnosti, religiji, u istinskoj nauci, u moralnom stavu, u jednoj jedinoj metafizici, i ono to je najvanije, u ivotu budnog i istog oveka, bez ega nema nita ni od prethodnog. Reines Herzens zu sein. Primordijalni poredak nije nestao zato to se ne moe opaati. Najispravnije je ako ga ovek definie kao to to ine sufi, hasidi, zen, Jakob Beme: tu je, u svetu i u nama, nalazi se u stvarima i u dui, bio je i bie, ali je ovek na specifian nain u sebi samom izbrisao svest o tome, i time kao da je izgubio poetnu jednostavnost - i otuda i poredak svoga ivota. ovek zna za poredak, ali ga zaboravlja, i u njegovoj realizaciji ometa samog sebe, i po nevolji ne ume nita drugo osim da razara ak i svoj ivot umesto da ga odrava u redu; ova paradoksalna prinuda se naziva sagreenje, ili srozavanje, opti naziv je korupcija. ovek zna i ne zna. Siguran je kako treba da ini, ipak ne ini, a hoe da uini, ali je nesposoban za to. U hindu kulturi se kae da je to poremeenost slina ludilu (abhimana). Budnost bude degradirana, i ovek postaje mesear (avidja). Znam da je to ono, ali sam nemoan, kao to pie Pavle. A Paskal: znam ta treba da inim, ali nisam u stanju. Mislim da se ovo koprcanje izmeu svetlosti bivstva i bespomonosti ljudske volje, ova opijenost kada vidim ali za to nemam snage, to se naziva religijom. U ovoj situaciji postoji istinski samo jedno: Bog. Jadan ovek je religiozan. Ovaj jad je po Paskalu ljudsko dostojanstvo. Idila je analogija prisnog spokojstva venosti, ovde i sada. Od nje se ostvaruje koliko elim. Ako neko stupi u neku kuu, po tome kako su rasporeene stolice i sto, postelja i orman zna da li ljudi koji tu stanuju ive u idili ili poremeeno. Svakome se u oima vidi ta zna o idili, i koliko je ivi. Ne iveti idilu znai nesreu. Kad neko pree preko granice, on zna ta je u toj zemlji ostvareno od idile. Ono to oveka dvadesetog veka toliko prestravljuje jeste pomaman nasrtaj anti-idile na red i mir, na srazmere i prisnost. ivotinje se bolje seaju idile; ne poriu svoju srodnost s anelima; ali jo vie ptice, cvee i zvezde. Idila je ivotni poredak istog bivstva; svejedno je kakvo je znanje uva, tao ili hrianstvo. ovek idile se ne sme pobrkati s onim veselim (gemtlich) biem koje, istina, isto tako ne voli da pohita, uva se preterane aktivnosti, ne podnosi loe raspoloenje, radije sedi, raspravlja, prijatno je,

smeka se i pijucka. Ovo gemtlich bie, meutim, veinom ima stomainu. Ono je srozalo svoje zahteve, i ne ivi u idili, nego u banalnosti. Nita ne zna o intenzivnoj geometriji orfikog poretka koji je u muzici i dui i moralu tako ist i proziran kao u brojevima. Gemtlich je karikatura oveka idile. Postoje neosetljivi na idilu, svaalice i brbljivci, netaktina i nametljiva bia, koja ni za trenutak nisu u stanju da sednu i zaute i da gledaju drugima u oi. Njihov pogled skae, glas vibrira i uvek hitaju. Nita nije tako daleko od idile kao to je urba. Idila je naa praslika o bivstvu; u svakome je spremna namera da ponovo preuzme osnovno stanje. Znam za osnovno stanje, znam i da sam se u poetku korumpirao. Paskal pie da onaj ko nema znanja o ovoj korupciji, on ne razume ni zato pada kamen koji je baen u vis. Ali znam i za to da se idila moe ponovo vaspostaviti. Ljudski ivot se moe renormalizovati. I znam da je u svkom oveku najsnaniji instikt ponovo uspostavljanje idile u njemu samom i u svetu. Sredite naeg bia, kae Beme, tamni je, hladni i sirovi bes; tu u sebe zatvorenu razjarenost naziva centrum naturae, sutina prirode. Ona hoe da ostane u sebi samoj, i hoe da ostane jedino i zauvek za sebe samu, ali je sve to egoizam, samounitenje, i ako neko u svoje sredite postavi ego, ostaje u zapanjenoj strepnji, gori u gorkoj i jetkoj vatri straha od drugog. To je usijanje u noi koje je sledilo, kao to pie Beme, tamna vatra, jer je ego sredite sveta, i pakao. Najdublji krug Danteovog Pakla, sagorevanje u ledu, mesto Satane. Svaka ga egzistencija nosi u sebi, Bog, priroda, svet, ovek. Ova istrajna i uporna volja koja se zaustavila u sebi samoj pre poetka, obavijena sopstvenom tamom i krgutom zuba, ova gimzavost koja nee nita izvan sebe, i sve iskljuuje kako bi ostala samoj sebi do beskrajne beskrajnosti. U poetku se otvorila ova tama zatvorena u samu sebe, no se rastvorila, i to je ono to se naziva svetlost. Hladnoa je probijena, i zajedno sa svetlou javila se toplota koja rastapa. Razjarenost zatvorena u sebe samu pretvorila se u vedrinu i objavljenje, simpatiju i ljubav. Ono to je ranije elela da sauva jedino i zauvek za sebe samu u ledenom gru, sada predaje oputeno i blago. Ono to je bila gorka razjarenost, postaje rtva, bes - simpatija; tvrdoglavost - saoseanje; povezanost i solidarnost; iskljuivost - razumevanje i ujedinjenje. Analogija boanstva koje je zatvoreno u sebe sama i koje kljua u sopstvenom gorkom unitenju jeste no, zima, mraz, egoizam, bes, srdba, divljina, zavist, gramzivost, pouda, ubistvo, rat, razdor, mrnja. Analogija boanstva koje pobeuje sebe sama i istupa iz sebe jeste svetlost, razum, poredak, povezanost, leto, toplota, blagost, ljubav, mir, idila. Bie boanstva, kae Beme, razlikuje se od svakog drugog bia po tome to svoju prirodu, tamnu i ljuto razjarenu samoivost u svakom trenutku i bez ostatka i zauvek moe promeniti u topli i svetli smisao. To dvoje u njemu nikada se ne nalaze odvojeno. Tama Boga je svetlost u svakom trenutku beskraja. Ne postoji divljina koja se ne moe obuzdati. Nema rata koji se nije razreio mirom. Nema ledenog pakla koji se nije promenio u Edenski vrt. Tama je tu, ona postoji, ali vie nije tama, nego suneva svetlost. Onaj ko eli da ostane za sebe sama, on mora sebe samog da se odrekne. Biti zatvoren i ispoljiti se, oboje istovremeno, zbog toga Kuzanus boanstvo naziva coincidentia oppositorum (podudarnost suprotnosti). Priroda, svako bie, bar svojom polovinom i grevitom privrenou sebi samom ushieno je u svojoj divljoj srdbi, zbog toga se ovde smenjuju zima i leto, dan i no, mete i red. Ono to je u svemiru od vekovenosti jedno, ovek je razdrobio na dvoje. Jakob Beme je jedini ovek u Evropi koji je na orfikom stanovitu. Ne poznaje grku orfiku, nego jevrejskog Mojsija. Ali nema sutinske razlike izmeu grke, jevrejske, hindu, kineske, iranske orfike. Svaka od njih ui da je haos prisutan u boanstvu u svakom beskrajnom trenutku, ali poto je svoje bie oslobodio gra i uzdigao ga u rtvu ljubavi, haos je preobratio u kosmos, mete u red, kao to Mojsije kae, razorenu tamu (tohu vabohu) je preobrazio u sreeni univerzum sveta.

Orfikom treba zvati znanje o sreenom univerzumu sveta, ono to se oituje u matezisu, u geometriji, u muzici, u visokom slikarstvu i vajarstvu i u moralu i u metafizici, i ija je jedina baza: osnovni ljudski stav, a to nije nita drugo do kopija boanskog bia (njegova slika i slinost s njim), znanje da neko, bilo ko, stvori svetlost od tame, ljubav od mrnje, rtvu od razjarenosti, reenje od gra, ispoljavanje od skrivanja. Ako se haos probije kroz kosmos i poremeti ga, to se naziva demonskim. Mete se probija kroz red. Razjarenost se probija kroz vedrinu. Demonsko je volja za upornom privrenou prema samom sebi, koja zrai kroz svetlost otvorenog smisla. Hladna tama koja zamagljuje i sleuje toplotu svetlosti. Biti demonski znai biti nesposoban za rtvu, ne umeti uvideti, razumeti, popustiti, dati, ne biti blag, ne iveti mirno. Znai ostati razoren i uzburkan u noi primordijalnog haosa. Demonsko je kada tamne sile ledenog pakla neobuzdano prodru kroz poredak kosmosa. Kada neko ne ume da razori gr u sebi samom, ovek je skriven potonuo i ostao u mutnoj dubini. To je tamni bes koji nije preobraen u svetlost. To je tvrdi i gorki i opustoeni pakao koji je samog sebe iskljuio iz sveta svetlosti. Kabala veli da ovo bie posle smrti dograbi ledeni pakao, i ono na drugom svetu cvokoe u tami, i gori u vatri cie zime, to jeste haos. Orfika je jedino znanje koje zna za preobraaj tame u svetlost, ona zna da pobedi razjarenost, i demone ume da otera nazad na njihovo legalno mesto u smislu poretka sveta, u dubinu zemlje, gde budu vezani i gde takvi moraju da slue svetlosti i poretku. Meutim, nije to pitanje. Za nas i danas pitanje je da li postoji i da li je mogu ovek koji je u samom sebi pobedio i obuzdao demona doba, i svezao ga pod zemljom, i time otvorio mogunost ovpga poduhvata i za sve druge. Postoji li danas ovek koji je bes diktatora i inkvizitora u samom sebi otkrio i osvetlio, i konstatovao u sebi samom lai i podmuklosti, prljavtine i podlosti veih i manjih demona, i svu tu tamu koju je naao i video u sebi samom umeo da preobrazi u isti i svetli poredak i u zlato i u smisao. Ako takav ovek postoji, ak i ako ga ne poznajem, i ako ga nikada i neu upoznati, i ak ako mu ne mogu sesti ispred nogu, i ne mogu da ga sluam, ja sam umiren. Ostae zagonetka istorije novog doba kada je, ko je i zato je odstupio od osnovnog stanja oveanstva, i kada je zapoeo besciljno da luta istorijom. Moda, ak je verovatno, da je to neko ko je, bilo zbog ogranienosti, bilo zbog drugog defekta, osnovno stanje smatrao religioznim mitom (svetenikom lai). Moda je bio uveren da prvi temelj vasione, Edenski vrt treba traiti negde u minulom drevnom dobu, na primer u stotinu hiljaditoj pre Hrista, na odreenom mestu, na primer pored Eufrata, i poto je to izgledalo neverovatno, odbacio je misao. ovek od tada, poriui svoje osnovno stanje, to jest poriui bazu svoga bivstva luta svojom zapoetom i nedovrenom istorijom. Od kako je odstupio s temelja, ovek ne moe da nae put kojim bi se vratio svom domu. Evropa je pustolov i eksperimentator. Pustolovina i eksperiment se nazivaju istorijom. Novovekovni Evropljanin je lavirintska egzistencija. Batina poiva na trojnom luku: znam za osnovno stanje, za korupciju koja je usledila na poetku poetka, i za renormalizaciju, to jest za vaspostavljenje legalnog i pravilnog reda u postojanju oveka, zajednice, prirode. Time to je ovek na poetku novog veka izgubio svoje osnovno stanje, bio je prinuen da od onoga to je preostalo, polazei od korumpiranog oveka i prirode, stvori novo merilo. Novo merilo je nazvano racionalizam; nasuprot ontolokom poretku orfike ovo je samo istorijski i iskustveni privid reda utemeljen u vremenu, reda koji ne samo da ne zna za status absolutus (za to nije sposoban, jer za to svako i uvek mora znati, i zna), nego izbegava orfiki poredak. Ali bilo da je izbegavanje ili neto

drugo, osnovno stanje je izostavljeno iz rauna, i eli da ostvari sopstveni imaginarni (racionalni) poredak. Poredak racionalizma je fiktivan. I na koncu, iskrsava pitanje nije li miljenje koje se naziva racionalizmom jedno od onih demonskih oitovanja koja se javljaju u vidu odreenog poretka, ili su to zapravo demonske sile koje razaraju poredak i prizivaju tamu, odnosno one su provala drevne noi pre poetka. Dogaaji koje je izazvao racionalizam i najnovija istorijska situacija (XX vek) ine ovo pitanje opravdanim. Pogotovu pak, ako i ne planski, ono zaprepauje dosledan pohod da se bez ostatka obrauna s orfikom. Lavirintska egzistencija je lutanje oveka koji je izgubio bazu po anarhiji istorije, u bivstvu koje je postalo nelegalno, gde postoji samo prirodni ivot, i ovek ivi u ovoj opseni bez vrstog temelja lien svoga normalnog bivstva. Nezadovoljavajui je protest protiv racionalizma: Ruso, ija je svaka misao, ako je i nespretna, za vaspostavljanje idile, naravno nije idilian, samo je sentimentalan. Idealizam romantike. Suludi trud moderne umetnosti da dospe iz istorije u arhaino doba i do primitivaca, do takozvanog naroda, i dece, gde se jo ipak nazire idila, samo je emigracija u najrazliitije fantazme kao otpor prema diktatorima i tehnici i utopijama i teorijama pritiska na dugme. Za odreivanje naeg bia lavirintska egzistencija je u odreenom pogledu zastarela definicija. Jo je odgovarala dobu Hegela, Kjerkegora, Amiela, Hebela, umana, Bramsa. Danas smo mnogo vie izofreni, integralni ili dezintegralni, na identitet je vrst ili nesiguran, Odnosno danas smo svi bez izuzetka klinike egzistencije. Nemamo sudbinu, usud, nemamo napore, ljubavi, samo imamo svoju psihologiju. Nita nije tako daleko od geometrije kao psihologija; od idile nita nije tako daleko kao klinika. Treba postaviti pitanje: zato je psihologija izbrisala pojam osnovnog stanja (normalnosti), i zato je morala da ga izbrie? Vie njih je pokualo da odgovori na pitanje, i podozrevaju da psihologija eli da likvidira vanredno neugodnu i kompromitujuu (smatra se reziduumom) poetnu korupciju, i njenu svest, ono neto to religija i moral nazivaju grehom. Klinika je umesto greha uvela pojam bolest. Ona ipak ne kompromituje toliko. Za greh ovek odgovara svojom linou, bolest se moe priiti nekom nigde nepostojeem fantazmagorijskom mehanizmu. Naravno, greh nije nestao. Nisu nestale osnovne injenice bivstva. Danas smo dospeli u situaciju kada psihoza poinje da bude upravo tako kompromitujua kao greh. Svima je poznato da se ortodoksni frojdizam preobrazio u jevrejsku faistiku sektu, i rezultat delovanja ove sekte - analiza - znai isto to i neistota. Oseanje krivice se ne moe likvidirati. U svakoj takozvanoj nauci postoji neizbrisivo mesto, i vri istu funkciju kao u religiji: odrava budnom neunitivu svest o poetnoj korupciji. Ako postoji greh, postoji oseanje krivice, postoji strepnja, postoji strah, skrivanje, la, izdaja, kleveta, sumnja, optuba, podlost. Ba zbog toga je mnogo umesnije ako zadrimo pojam greha. Onda jo moemo da govorimo o saintet du crim, ak i o crimes glorieux (Lotreamon), moemo citirati Lutera (tapfer sndigen) i Bengelta, prema kome nam je neophodan greh, jer bez njega se u nama nikada ne bi probudila luda udnja za istotom. Trenutno se nalazimo u klinikoj egzistenciji. Trebalo bi da se pomirimo s time da su Platon i Plotin, Avgustin i Anselmus, Kuzanus i Servantes, ekspir i Betoven, zajedno s ostalima, bili izofrenici, nasuprot drugima koji su ili epileptiari ili paranoici. Psihologija je podruje povreenih subjekata, i prvi korak koji treba nainiti jeste priznavanje ozleda. Obino se to ne dogaa. Orijentacija psihologije samo u najreim sluajevima vodi ka naporima uinjenim zbog normalnosti, najee ostaje pseudoegzistentni sistem lai. U ovom sistemu se ovekova psihoza viestruko kompenzuje, na kraju je psiholog u stanju da probudi takav privid

nadmonosti koju ne samo to brka s imunitetom u korupciji, nego i s tim to sme da se poduhvati leenja bolesnika. Zbog toga je jedino pitanje klinike psihologija psihologa. Pitanje je: onaj ko je tano takav povreen subjekt kao pacijent, kako on, kao posledica leenja, postaje tee povreen od bolesnika. Takav ovek koji je u nepovoljnoj situaciji neizleiv, ali u velikoj veini je, kao posledica pseudoegzistentnog stava, postao paradigma poremeenosti uma opasnog po zajednicu. Nesumnjivo je da lekar pre odstupa od normaliteta nego bolesnik. Jung je u svojim poznijim godinama video kakve opasnosti nosi psihoterapija. Svoje pseudoegzistentne komplikacije lekar projektuje na pacijenta, sopstveni tei sluaj eli da likvidira u lakim i jednostavnijim sluajevima svojih pacijenata. U meuvremenu sopstvene povrede prenosi na bolesnika (bertragtung), i time bolesnika u tolikoj meri inficira da on to ne izdrava, niti moe da izdri. Oito je da pacijentu nije neophodan lekar, nego lekaru pacijent. Naravno, ne zbog toga da bi se bilo koji od njih dvojice izleio, nego da bi obojica proivela nove senzacije bolesti. Psihologija ne trai moralitet, nego uzbuenja. Ponajvie se to odnosi na sistem testova. Kad bi se time vredelo baviti, moglo bi se utvrditi koji sistem testova je izgraen na kojoj pseudoegzistentnoj problematici. Interesovanje za psihologiju ve samo po sebi govori o pojaanoj povreenosti. to je ovek korumpiraniji sve je vie prinuen da svojim instinktom usvoji onaj tehniki postupak kojim bar svoje ozlede moe da prikrije, to znai da svojom slabou moe zadobiti mo nad drugima. Mo jakih je podnoljiva, mo slabih koji se predstavljaju jakima nepodnoljiva. U krajnjoj liniji, u psihologiji je re o jednoj jedinoj bolesti, o odstupanju od normaliteta, i ako neko ne pone od priznanja ozleda, nego od kompenzacija, mora postati pseudoegzistentan. Ali ako bi neko bio uveren da bi psiholokoj orijentaciji trebalo da prethode i vrhunske analize egzistencije, neizostavno bi pogreio. Pre svega zbog toga to su i psihologija i egzistencijalizam lavirintsko miljenje, ali vie zbog toga to je egizstencijalizam opasnije podruje ak i od psihologije ukoliko raspolae razvijenom tehnikom koja izbegava sutinu, vodi jo manje prozirnom sistemu lai. Svi znaci govore da u dananjoj opijenosti smislom ne umemo da nainimo ni prvi korak koji bi vodio nazad u vaspostavljanje normalnosti, jer nismo sposobni ak ni da uvidimo konanije i vie postojanje od biolokog ivota. Uvereni smo da ako ovek prihvati kategorije vie od ivota, i realizuje ih, skrauje svoj ivot. Spirituelni nivo se postie samo po cenu rtvovanja ivota. Zbog toga nita nije karakteristinije za razum savremenog oveka kao strah od svetlosti, a za njegovo delanje pak nema karakteristinijeg od straha od istinitosti. ovek veruje da je na dobitku ako uspe da ne misli, da se sakrije u konvencije, da lae; veruje da je pobedio ako je druge zbunio i prevario, jer biti korektan nije praktino, treba se uvati od govorenja istine, a zloba ima ogromne prednosti nad istotom. Nije nebitno, ali je u svakom sluaju drugorazredno. ovek radi zato da bi obezbedio to vie i to vee mogunosti za ivot koji je stvarno ivot. Umesto toga: sve to ini, ini zbog potreptina. Potreptina nije nebitna, ali je sporedna. Ona je samo uslov za ivot. Stvari. Uvek stvari. Tehnika. Smetaj. Stvaranje okolnosti. Veruje se da ivot treba neto, imanje, novac, zaposlenje, rang, odea, kua, slava, automobil, vlast, vila, kao da bez toga ne bi bilo ivota, i da se ne bi mogao zapoeti. Najpre se uvek treba obui. Kao da ne postoji ist trenutak kada ovek sedi ispod drveta, ak je suvino i da povremeno stavlja trenju u usta, ili da prinosi au vina, i nema nita drugo izvan ivota, bez transmisije i smee, bez ene i pesme kosa, i bez seanja. Nije doivljaj. ak nije ni uivanje. Mislioci tvrde da kada je ivot istinski ivot, ispunjen samim sobom, na neki nain postaje vie od sebe samoga. Niko ne zna kako. Postoji i teorija koja kae da ono to je vie od ivota, to proima ivot, via je substitucija, i to je bivstvo. Nije naslada ni uivanje i nije radost i nije srea. Jer je vie, kap od onoga to postoji od veitih vremena. Bez potreptina se nita ne moe postii, pa ipak nema veze izmeu potreptina i ivota. Zato se

kae da ovek moe da egzistira mnogo godina, a da ne ivi ni jedan jedini minut. Neko moe da stvori mnotvo uslova, imanje, novac, vlast, slavu, rang, ak da ima ukus i znanje i sposobnost. Moe da putuje, da ita, da ide na izlobe i koncerte. Uasan promet, ali se nita ne dogaa. Sve ostaje na uslovima. Nema puta iz potreptina u ivot. Lao Ce ima apsolutno stanovite. On kae da ovek ne mora ni da korakne iz svoje sobe, a moe da prokrstari celu zemlju, moe je upoznati, sve moe da vidi, sve da naui, i sve da doivi. Lao Ce potreptine smatra savreno suvinim, i odbacuje ih. Da bi ovek iveo punovrednim ivotom, stvari mu nisu nune. Ne brkati potreptine sa ivotom! Ne biti uveren da pribavljanje potreptina ve znai i donosi ivot. Potreptina nije nebitna, ali je sporedna. I put i most iz potreptina ne vodi u ivot. ovek moe godinama da eksperimentie, moe da slua razgovore, niko nikada ne govori ni o emu drugom - samo o uslovima. ak i ljubavnici jedva. Moda deca, ali retko. Uvek samo fudbal, moda i margarin. Raditi, uvek neto raditi kako bi neega bilo, i ne dolazi do rei ono to jeste. Na koncu se sve gubi u tome to se radi da se zaradi novac, vei stan i vie nametaja, vea udobnost i vie zabave, i automobil, neka zavesa, luster, otputovati, i zadivljujua prekomerna delatnost vodi ka sve veem i veem broju elja. to je vei arsenal potreptina, sve vie raste glad za ivotom, jer je sam ivot sve suvoparniji i ovek je sve edniji. Zahtevi neprekidno rastu, svaki dan vie najlona i vitamina, magnetofona, televizora i friidera. Uvek je potrebno neto bez ega se ne moe ni poeti. Postojanje potreptina nije legalno. Bilo je vremena kada se svaka stvar posebno uvodila u ivot, i bila je ozakonjena time to je njeno mesto u ivotu jednom i zauvek oznaeno. ovek je onda jo bio gospodar stvari. To se zvalo kult. U kultu su sto, stolica, ilim, krevet, potkovica, stremen, lonac sluili oveku, i bili su obavezni da mu slue. Sada ivot slui stvarima, ije je postojanje nelegalno. Stotine i hiljade novih stvari, ak ako se i ne uzimaju, nameu se, bez dozvole i bez pitanja. Ovo ovde vie i nije ivot, nego lutanje izmeu stvari - kao to hindu kultura kae: samsara, ne stvarno prisustvo, nego opsena. Jo ne tako davno umetnik je bio jedini koji nije iveo za stvari, i iji rad nije bio u slubi stvari. Ali je potom i umetniki rad postao stvar, i umetnost potreptina. Ako bismo danas uklonili polovinu umetnikih dela, zaista nam ne bi nedostajala. Margarin i friider. Rad nigde nije ist trenutak ivota. Stvari, briga. Potreptine su neophodne, jer ovek strepi; iz ove strepnje bei u rastrzanost (razonoda), to je samo drugi vid slube stvarima. Jedan milenijum se moe zabavljati a da ovek istinski ne ivi ni jedan jedini minut. isti trenutak je onaj koji stvari ne poremete. Kada je ivot neposredno ivot, i od koga se ne moe odrei. Nita ne elim da znam, samo to je vano. Izvan onog jednog jedinog koraka koji ovek ume da naini od roenja do smrti, i to nije nita drugo do sazrevanje sirovog ivota (materia prima), nita drugo nema ni smisla, ni vrednosti. Svako to zna. Korak se ne moe meriti svetlosnim godinama, niti infinitezimalno, jer to nije daljina, nego preobraaj, ali nije transflguracija, ve transubstancijacija. Spoljnih znakova nema. Ne uspeh, ne cilj, ne rezultat, ne biti pobednik, ne srean, ne mudar. Ono to se zbilo u ovekovom ivotu ipak se nije dogodilo bez svedoka. Ima svoju publiku, jedno jedino bie, ali je i to dovoljno. ovek nema sredstva kako bi samog sebe premerio. A sasvim pouzdano zna da neko negde i na neki nain dri u evidenciji ono to je on uinio ili nije uinio, i to veoma egzaktno, i uz poznavanje svih skrivenih momenata. Jedan jedini korak koji prevali ovek do preobraaja, o kojem od svih ljudskih nauka govori samo alhemija, maglovito i zamuckujui. Jedini prevaljeni korak, bilo u svetlosnim godinama, bilo infinitezimalno, u kojem, istina, cela teina bivstva pada na ivot, ali na neobian nain. ivot ostaje ivot, prelazan i varav, i nita drugo, samo ivot, ali je, s druge strane, istinski ivot, nije okolnost, nije uslov, nije ono to prua i omoguava, nije stvar. ivot je ono blistavo usijanje nebia koje ovek neprekidno konstatuje od trenutka kad se rodio, i kojem je bespomono privren i po cenu gaenja i kaljenja i pomraenja, i kojem mora biti privren, i ni za trenutak ne moe od njega da odustane, ak

ni da ga umanji. A ivot ipak nije dom, samo gostoprimstvo; dom je s druge strane. Odbacivi klimave stvari, to jest proizvedene stvari, treba ostati nepokolebljiv. U novije vreme se tvrdi da se individua mora prilagoavati kolektivu u svim okolnostima i bezuslovno. Bez obzira da li je sadraj istine na jednoj ili na drugoj strani, i bez obzira da li postoji suprotstavljenost, ak i bez obzira da li postoji neto kao individua i kolektiv. I moderna psihologija se oslanja na ovaj tajni aksiom. U krajnjoj liniji ni to nije nita drugo do nonsens koji je obznanjen posredstvom kolektivne politike: svaku jedinku treba iskoreniti kako bi preostala samo zajednica. ovek, kae teorija, ivi u prvom redu u drutvenoj realnosti. Drutvena realnost je - kao to svi znamo - ono to Etinger naziva sensus communis, to je zajednika svest o elementarnim i apsolutnim istinama bivstva ljudi koji zajedno ive. Ali svi mi takoe znamo da se ova situacija promenila ve veoma davno, od poetka istorije. A psihologija ne eli da se ovek prilagoava izvornom sensus communis, nego deformisanom konvencionalnom sistemu lai u svagdanjem drutvu. I to ne s nekog ozbiljnijeg, ve s isto praktinog gledita. Ako ovek eli sreu i napredak, da ivi takozvanim harmoninim ivotom, eventualno da pravi karijeru, da stekne i malo imanje, mora da se izmiri s konvencionalnim sistemom lai. Kao to se davno govorilo, svet treba prihvatiti onakvim kakav jeste. Znak za svet je inae u kineskom identian sa znakom za smee. Ako ovek ne naini kompromis, na svakom koraku e se sukobljavati sa zajednicom, i treba da se sukobljava. Lako je mogue da e postati psihotian i da e navui duevnu bolest. Treba se prilagoavati. Oportunizam je obavezan. Ako ovek eli da ostane psiholoki zdrav, mora da rtvuje svoju moralnu intaktnost. Zar nije neobino? Da bi ovek iveo tek u osrednjem blagostanju i u podnoljivim prilikama, i da bi odrao svoju ravnoteu, mora biti mangup. I sve je to uenje psihologije kao nauke. Naravno, ima dosta onih koji ne ele - ili se bar prave kao da ne ele sreu, napredak uopte ne ele, odbacuju harmonian graanski ivot, prosto kao da se uvaju od karijere, odriu se imetka, ak i boljih prihoda, iako moda nerado, ne prihvataju drutveni realitet, i istiu neprilagodljivost. Celokupna moderna umetnost je u tome znaku. To je umetnost neprilagodljivosti, slikarstvo, lirika, roman, skulptura, muzika. Odbijanje saradnje s konvencionalnim sistemom lai drutva. A opet znamo koliko bi bili iznenaeni umetnici i pesnici i kompozitori kad bi drutvo ozbiljno primilo njihovu objavu rata, i potpuno prekinulo vezu s umetnou, ne bi kupovalo slike slikara, ne bi ni tampalo pesme pesnika. Dok su u ekstremnoj suprotnosti s drutvenom realnosti, moderni umetnici ne samo da ive sopstvenu graansku egzistenciju, nego se veoma dobro slau s konvencionalnim sistemom lai, i jo ga u izvesnom smislu i tite. Pre svega zato to ele s neuvenom odlunou da steknu priznanje, i neka drutvo bude korumpirano koliko god hoe, oni ele da budu slavni u tom drutvu. Jedva da postoji paradoksalnija situacija od napada na sistem lai, i u tom juriu napisati knjigu, potom udobno iveti od prihoda knjige. A ako sve to ne uspe, proklinjati. Egzistencijalni sadraj evropske umetnosti ovoga razdoblja bezgranino je jadan, i Leontijev ne govori zalud o njenom ekskvizitnom imoralitetu. Jung se celog ivota zaklinjao na prilagodljivost (Anpassung), i bez izuzetka je svaku abnormalnost svodio na nedostatak prilagodljivosti. Tek sasvim kasno, oko osamdesete godine, primetio je da se stvari ne slau. Drutvena realnost je protkana korumpiranim i fantastinim elementima, moralno je sasvim negativna, a to se pak tie njene sadrine, potpuno je nepouzdana. Upravo zbog toga dok je prilagodljivost naivna, samo je nieg reda i komina. Ako neko otkrije iza odreene granice korumpirano svojstvo konvencionalnog sistema lai, pa se ipak prilagoava, to je zloin koji je ovek poinio protiv sebe samog. To je moralna neistota koja potkopava ozbiljnost ljudskog ivota. Jung se sada okree na suprotnu stranu. Uzrok duevnih smetnji nije manjak, nego ba

preteranost prilagodljivosti, i to je uzrok pojave masovnog psiholokog abnormaliteta u ovom dobu. Odbijanje prilagoavanja odvodi u pobunu i suprotstavljanje zajednici, iji je rezultat duevna bolest; prilagoavanje pak vodi u oportunizam, iji je rezultat korupcija, odnosno druga duevna bolest. Lepa klopka. Vie nego to moe da podnese psiholog. injenica je da je nae bie tek u drugom redu drutveno, i drutveni ivot je za oveka uvek bio sekundaran, a i ostao je. Koren naeg bia i bivstva jeste istina, i ovek samo zato moe da lae, i da se srozava i da bude korumpiran, jer bilo ta da radi i govori i misli, svoje bie i bivstvo ne moe da odvoji od istine. oveku je omogueno da porekne istinu, ali nijedan trenutak ne moe da ivi bez istine. Uenje o prilagoavanju moderne psihologije zapravo je pokuaj da se naunim sredstvima razorua pobuna protiv konvencionalnog sistema lai. Sistem lai ne zavisi od graanske ili od socijalistike organizacije drutva. Socijalizam je pre nekih stotinu godina nastupio s tim da e la potpuno likvidirati. Od tada smo se mogli uveriti da se to nije zbilo, naprotiv, ako je to mogue, la jo dublje proima socijalistiko drutvo. Dok je u novijem razdoblju ivela vera u drutvo istine, pobuna protiv konvencionalne lai nije znaila krizu. Meutim, kada se ispostavilo da je novim proglaena socijalistika zajednica korumpiranija ak i od prethodne, pobuna je postala opta, i od tada je svaka vrsta teorije prilagoavanja izgubila ozbiljnost. Teorija prilagoavanja danas nije nita drugo do scijentistiki pokuaj kako bi se time razoruao iskazani otpor prema drutvu. S ovoga gledita se psihologija preobrazila gotovo u policijski postupak, koji eli da ublai pobunu, i prilagodljivom - ako on spremno postupa prilikom pritiska na dugme - nudi mirniji i udobniji nain ivota koji je vie graanski i s vie prihoda. Iza teorije prilagoavanja nalazi se ukrotitelj ivotinja. Za ljubav udobnog ivota treba utati o korupciji. U modernom svetu nema paradoksalnije pojave od istine kao pobune. Snana integracija s istinom je u svakom sluaju prepreka za prilagoavanje. Nesposobnost za prilagoavanje je, pak, razlog za neuspeh ivota, za ovekovo siromatvo, ranjivost i zapostavljenost. U ekstremnom sluaju ak moe biti i pad, s druge strane za pad se ne lepi kal. Neobino je, ali izgleda da lom na ovoj taki nije poraz, pre njegova suprotnost, i kao da je pobeda prljava, i da je uspeh sramota. U Atini, kao to se pria, gde god bi se pojavio stranac, svojim otmenim, elegantnim i spokojnim vladanjem, tihim i skromnim govorom, ukusnim i suzdranim odevanjem izazivao bi divljenje. Gospodine, pitali su ga, ko ti je bio uitelj? Gde si nauio sve to prevashodstvo? Zasluga ne pripada meni, odgovarao je stranac. Dugo sam iveo u bedi i meu nitkovima, gde sam uglavnom po ceo dan sluao kako psuju i bestidno proklinju haramije i muke ubice, deparoi i drumski razbojnici, sve ljudi koji su iveli u kalu i koji su bili pokvareni da je za mene bilo nemogue da ne inim i govorim suprotno od onoga to su oni inili i govorili. Danas iz svetskih ratova i koncentracionih logora nisu izali sveci. Po svemu sudei to je ono to najdublje obeleava sredinu dvadesetog veka. Svako moje pregnue ka svetlosti izaziva suprotstavljanje. Da li su mogua ovakva razdoblja kada kolektivnu atmosferu ispunjavaju takve sile koje svakoga i potpuno liavaju uzvienih mogunosti ispunjenih istinom i lepim ivotom? Sve to postoji govori protiv istote. A za one koji su izali iz ovih ratova i logora u masi je najtea patnja, patnja samoga ivota, jer ivot nije rezultat, uspeh, ostvarenje, uivanje, nego nerazjanjiva istota samosvojne svetlosti koja je iznad svakog smisla, koja u beskrajnosti i beskrajno samu sebe eli. Ali oni moraju da je ukaljaju. Drugaije ne mogu da je podnesu. Ali to se mora porei. U savremenom i civilizacijskom razvoju nastao je nov stepenik, ve se smatra da je dominantan nitkovluk koji je uzavreo u ovoj besramnoj gladi za ivotom. U ovom

trenutku nema nikoga ko se bar na jednom jedinom bitnom mestu ne bi prikljuio onima koji ne sapliu oveka u pokuaju da ivi svojim pravim ivotom. Doslednost kolektivne pomame saterae nazad svakoga ko eli da istupi, poput stranca iz Atine, iz rulje nikogovia. Istina ovekovog ivota, meutim, ne reava se na ovoj razini. Pravi ovekov dom i njegovo istinsko bie nalaze se u svetu i u dobu izvan pada i ukaljanosti. Razdoblje moe mnogo toga da iskvari u oveku, ali je vei greh onoga koji to doputa i na taj nain postaje sauesnik u grehu kaljanja sakralnog ivota. Greh poinjen protiv sebe samog jeste ako se i za trenutak dvoumimo u svetinju ivota i ako smo uvereni da nae istinsko bie razara neka nepoznata sila. Zabranjeno je skrivati se od saznanja da ja sve mogu da prodam, ali sebe samog ne. Ako se neko ipak sakrije i za ukaljanost okrivljuje drugoga, skrio je neto to ne doputa da se takne, ak opravdava to i objanjava, kao da je ono to spasava, i emu nema spasa, tajni smisao njegovog ivota. Hajdeger kae da je istina prosvetljenje skrivanja. U razdoblju lai bivstva to je aktuelna formulacija. La e tek onda nestati ako ovek sebe samog oslobodi od prinude skrivanja, i ako bude umeo da pogleda u oi spostvenu savest. Ne znam zato su Jovan Krstitelj, Tereza, Avgustin, Lojola ostali tamni na krajnjoj taki? Plaili su se za svoj ivot od jedne vlasti, iju su demonsku sutinu bili prozreli, ali su joj se zbog slabosti ipak priklonili? Samo niko da ne kae da su se priklonili zbog prinude! ta je prinuda? Da se treba odrei? Sve se reava time da li u ostati veran istini svog bivstva, ili u popustiti silama prilagoavanja; izbegavam velianstveni pad pobednika u istini kako bih ostao malen u sramu kompromisa, ali u preiveti. Uitelj nas tome nije uio. Preiveti! Po bilo koju cenu, ali preiveti! iveti? Kao da se to jo moe ivotom zvati! Velika je la svetaca. Da bi spasili sebe, poriu ono to je u njima najbolje. Sline stvari kod drugih ne dolazi u obzir. Protiv sopstvenog ivota poinili su izdaju kojoj su dali tako lepo ime, rtva. Spaavam neto to vie ivot nije, ve samo njegov bioloki automatizam. Nisu verovali samima sebi da istinu na ovoj krajnjoj taki moe izrei samo ovek, da prestaju ideja, sluba, pokornost, zajednica, poslunost, i da moraju da prestanu zbog odravanja ivota. Jedino je to ono to je potrebno. Celokupna sudbina moe postati prepreka da ovek samog sebe dosegne u svetlosti; celokupnost izgraena s beskrajnom upornou i pohlepom, s obazrivou, s brinou i tvrdoglavou izgraena biografija, ciljevi, ishodite, obrasci i uspomene, uasna priprema za veliinu, to je ono to treba napustiti. To je ono po emu treba uvideti da nita ne obeava, i da je mogue da to zaista i nije nita drugo do slom, krah i razdrobljenost i rasturenost u nepostojanju. Slepo i gluvo melje onu sudbinu s kojom nema nikakve veze, samo mu je ona ostala na vratu prilikom roenja, ali je sebe zalepio uz nju i nije u stanju da je napusti. Maleni o tome nita ne znaju. Raduju se to postoji neto to im diktira i ne moraju niim da razbijaju glavu. Kako treba upropastiti ivot? Tako to ovek hoe da uestvuje u odigravanju svog ivotopisa, i ne moe da postane slobodan i iv, jer mora da produkuje - mora da ima astoljublje i da se istakne i da se umea u stvari. ivot treba upropastiti tako to se sudbina zadri za sebe, i u njoj se konano udavi. Sufi, zen, joga, hasidizam kau da su ideja, rad, rezultat, stvaranje negativni, i ivot se moe upropastiti ako ovek izvan bivstva zaboravi da napusti i jednu jedinu semenku slaice. Teko da se moe poiniti vea greka nego kada neko ozbiljno uzme neozbiljnog oveka. Neozbiljan ovek nije onaj koga ja ne uzimam ozbiljno, nego onaj koji samog sebe ne uzima ozbiljno. Znak neozbiljnosti jeste to on svakodnevnu korupciju uzima za gotovu situaciju, prilagoava joj se, i oteava je time to s njom uruje. Prilagoavanje korupciji moe biti posledica pomraenja egzistencije; urovanje je znak takve egzistencijalne lai koja stoji na putu ne samo svoje istine, nego istine svakog oveka. Neozbiljnost i suprostavljanje neozbiljnosti zauvek e ostati sporno. Niko se ne moe uhvatiti na

delu, jer neozbiljnost nije jednokratan akt, nego (veinom) privremeno namenjen, ali ustaljen zbog povrnosti, kasnije se pretvorio u rezultat konane odluke (stav). Ne moe se dokazati, jedino se moe priznati, jer se ne moe zapaziti (sem po fiziognomiji), jedino za nju zna savest (ali ona ba zna). Sa stanovita strasti za istinom ovek moe bilo ta rei, jer svoju beskrajnu obmanu eli da prosvetli beskrajnom budnou; ali se tim istim moe ulepati pad kako bi ovek, koliko moe, spasao svoj ivot kraha. ak je mogue oboje istovremeno, jer smo svoju psiholoku nevinost konano izgubili, a svi ivimo u lavirintu egzistencijalnih lai. Jednokratna, prigodna i stvarna la zapravo jedva i da ima znaaja. Sve u svemu olakanje ivotne tehnike, ovek ak i prezire onoga kome lae, jer ne moe da podnese stvarnost. Sasvim je drugo biti pseudoegzistentan, odnosno iveti u permanentnoj obmani sveta i sebe. U prethodnoj situaciji ovek nije u stanju da otkloni demonske upade, ali mesta upada uglavnom zarastaju. U drugoj situaciji ovek je pod stalnim demonskim uticajem, i to ne samo da ne prima k znanju, nego upravo na toj osnovi, to je to slagao, i zajedno s lai i skriva ga, i samog sebe istie kao pravog, zahteva za sebe pravo na istinski ivot, i u ime toga polae pravo na vie sile i viu vrednost svog bia. Ako sredinom dvadesetog veka uopte postoji karakteristina egzistencijalna situacija za celokupno oveanstvo, onda je to ko je u kolikoj meri nezatien od neozbiljnosti, koliko ne primeuje njeno prisustvo. Otuda ivi lanim ivotom obmanjujui sebe i svet, ili mu je ipak poznato njegovo sopstveno pseudoegzistentno svojstvo, i svoje bie zato uzdie u budnosti kako bi se obraunao sa svojom neozbiljnou. To je ono s im se ne mogu sloiti. To je ono zbog ega se stidim ako bih ovde i jedan jedini trenutak mogao biti srean. Treba iveti ovde zajapurena lica preputen neistini, i ostavljen od istine. Gledati kako nikogovii mogu zbijati svoje krvave ale, i nita im se nee dogoditi. Prostaci zulumare, i niko na njih nee udariti. Ostali se pak zlopate, i mogu biti proganjani, iako svi podjednako eznu za dobrima lepog ivota. Poloili su temelj zakonu od lai i zloina i rasprostrli ga na ceo svet, i celo oveanstvo cvili, ali se nita ne dogaa. Doputena je kvare. Treba iveti ovde preputen neistini, i ostavljen od istine. Zapoinje kao pobuna. Usred srede neistina ostavlja na cedilu. To je oaj naputenosti od istine. Ne kao da bih eleo da trijumfujem zbog sebe, dok nitkovi grabe ivotna dobra, ne kao da ekam nagradu za potenje. Istina nema ansu. Ona ni prstom da mrdne za oveka koji je istinu preuzeo kao svoju stvar. Ali ako je velika opasnost, hita spasilac. Kada se oaj nad istinom ve pretvori u pobunu, treba rei: ako me i napusti, ja je neu ostaviti. Treba mi, i od toga nema izuzetka. Napusti me, ja te neu napustiti, i moja vernost pripada tebi. Jahve elohim emunatcha. Prvo je u svakom sluaju znati. ovek neka sebe ne zavarava, jer je istina za njega dostojnija, dobio je pravo na prijatniji ivot. A vano je: neka bude bilo koliko ostavljen, bez obzira da li ga istina prihvata ili ne prihvata, da li mu pomae ili ne pomae, ja prihvatam, veran jesam i ostajem. Ostavlja me? Mogue. Ja je ne ostavljam. Moja vernost njoj pripada. Po sopstvenoj odluci i bez bilo kakvog oekivanja i zahteva za uzvraanjem, moja vernost njoj pripada. Dok se ovek buni, i oekuje pomo istine, i budui da pomo ne stie, ivi u naputenom oajanju, dotle sredite njegovog bivstva nije u njemu samom. To je jedna vrsta opijenosti, i opijenost je uvek loa, ak i ako je opijena istinom. Man soli nicht verfallen sein, selbst nicht in Gott. Ne biti opijen, ponajmanje Bogom. Ako umem da izrazim da moja vernost njoj pripada, zadobio sam ponovo svoju autonomiju. Vie ne ekam da me ona voli, ja volim nju. Vie ona ne odgovaira za mene, nego ja odgovaram za nju. Samog sebe sam ponovo postavio na veno mesto koje mi prilii, iskljuio sam sebe iz opijenosti istinom, i ponovo sam stupio u sredite svoga bivstva. Ako me istina i napusti, to je njena stvar; moja je stvar da je ne napustim i da joj ostanem veran, bez upliva, i nezavisan i slobodan, bez nade u privilegije i nagrade, po sopstvenoj odluci.

A ono to zatim vie i nije neobino, nego se samo po sebi razume jeste, kada sam saznao za svoju naputenost i vraajui sebe samog u sredite svoga bivstva, svoju sam vernost osnaio zakletvom, i magla naputenosti je poela da se rastura. U noi svetluca neko bivstvo, ne oglaava se, ali ve znam ako me je i napustila, ona postoji. Ako me je istina ostavila na cedilu, moja jedina odbrana je da joj ostanem veran. Izgleda da je potpuno nemogue sloiti se sa, u ovom trenutku, vaeim drutvima i institucijama, religijama i teorijama, podrazumevajui i linosti poslednjih etiri stotine godina. Budui pak da svako poseduje svetu la u ije ime iz dana u dan odlae da izvue korenite posledice koje proizilaze iz nemogunosti saglasnosti, niko ne odustaje od ivota, nego se pravi kao da neto eka (to je sakralno iekivanje u naputenosti od istine). Kasni otvoreno zaotravanje suprotnosti koje proizilazi iz nesaglasnosti, ovek ak i krije to to se ne slae, samo zato to je privren ivotu, i eli da dobije bar jo jedan dan - i jo jedan dan, kao oajni general koji je ve opkoljen, ali jo veruje da e nastupiti nemogue. Naravno, sveta la veinom nije sveta, nego korumpirana, i oekivanje nije sakralno, nego podmuklo skrivanje u nekom zapeku, i ovek nije privren ivotu, nego eerlemi. Zbog toga se ovek doba nalazi u znaku prevarenog (pseudoegzistentnog) ivota, on istinu svoga ivota izdaje kao surogat, ali ga ipak smatra boljom zbog svoje bespomonosti i kukaviluka, nego da se od svega odjednom odrekne. Saglasnosti nema; aktivnost je paralisana, oekivanje je besmisleno, a opet ivot koji je dobijen jedva da i vredi neto, jedino, moda, ono to je kriom od njega zadrao i to e se na kraju ubajatiti. Igra se ve odavno ne vrti oko toga da li je sadraj nae egzistencije stvaran ili nije; niko nije toliko pomerio pameu pa da ovo to jeste i to danas postoji sme da nazove ivotom pune vrednosti. Ono o emu je danas re ve je korak koji potom sledi, posle nepriznavanja gubitka ivota. Kakvim se trikovima nadoknauje ono to je izgubljeno, ili smatrati to za neto zbog ega vredi nastavljati, ili bar podnositi. Zbog toga je komedija, koju ovek igra radi sve bezvrednijeg ivota, sve nerazumnija, ali nije smena, pre je tuna u onom trenutku kada ovek posle primanja k znanju fakta neozbiljnosti poinje da protestuje protiv primanja k znanju. Komedija je odrednica za ivot koji je postao neozbiljan. Pojaana la je kada ovek vie ne ivi, ali izigrava komediju, i to ne zbog toga da bi spasao istinu svoga ivota, nego da bi, potonuvi u la, odrao privid istine, i da ne mora da prizna njen gubitak. Izigravati komediju zbog toga znai samo iveti u toliko potenciranom sistemu lai koji - budui da se samo bivstvo neopozivo izgubilo - tek eli da odri privid da je sve u redu. Karakteristino podruje komedije nije drutvo kako bi neko verovao, gde je ovek po svojoj prirodi na sceni, nego vita privatissima, jer, kao to Nie kae, nitavna je ovekova la prema spolja u odnosu na ono ta on lae samom sebi i prema unutra. Komedija je u prvom redu to to ovek uti o saglasnosti koja je postala nemogua. Pokuava da se prilagodi da bi moda ipak. Preda se, objasni kako nema nikakvih problema, oduvek je tako bilo, moda se cereka, i ako je veoma drzak, kae da je to razvoj. Komedija nije falsifikat bivstva, ni pseudoegzistencija koja se ve stabilizovala u dobu, nego lavirintski sistem opravdanja izgraen za dokazivanje lanog ivota. Komedija ne poiva na tome to u drutvu (socioloki) i u samima sebi (psiholoki), i otvoreno, u miljenju laemo, nego to ovoj lai pripisujemo obeleje istine, a povrh toga, ako neko sme da dovede u sumnju ovo obeleje istine, ak i negodujemo. La se zbiva u uverenju da njome branimo istinu naeg ivota, iako, naravno, svako zna da tom odbranom sebe osnaujemo u lai. Situacija se pak ne moe izbei, jer se u lavirintu ne moe rei istina. Komedija je kada se pravimo kao da je nae slagano bivstvo bilo istinsko, i kao da to nikada nije bilo, i da nije ni moglo biti drugaje. Komedija je

odravanje privida da je stvar ozbiljna, zbog ega je vana, mada ve svi znaju, sama se po sebi razume injenica da sve ne vredi nita. Zbog toga kada svojim ogromnim aparatom sociologija, psihologija, istorija, religija, moral, filozofija ponu da raskrinkavaju komediju, i prikau da na javni i privatni ivot, nae ponaanje i dranje jesu neozbiljni (pseudoegzistentni), i na toj tvrdnji grade teorije visoke poput kula, i sam celokupni scijentifiki arsenal postaje neozbiljan i nebitan, odnosno postaje komedija. Trenutno, recimo, to je najznaajniji korak; za nauku, koja otkriva komediju, ispostavlja se da je tano isto takva komedija. Bilo ko da, bilo kakvom metodom, u bilo kakvom sistemu eli da epa oveka u egzistencijalnoj lai, metod i sistem smesta gube svoju autentinost i istinitost, i sam postaje komedija. A sve to zbog toga jer smo lavirintske egzistencije, i lutamo u nebitnom. Iznad svega elimo da odrimo vrednost ivota, a ve smo odavno prestupili granicu s ije druge strane je ivot jo bio u stanju da podnese teinu lai upravo u interesu ivljenog ivota. Gubi se autentinost, o istini, sutini i lepoti da i ne govorimo. Njegov neozbiljni i prazni i mutni i bezvredni nivo bivstva srozava se na minimum, gde je, bilo kako bilo, zapravo svejedno, gde nita ne znai nita. Ako ovek ne odustane od svog ivota, mora da zadobije komediju. Biti komedijant ili verodostojan: ta znai nositi se s ovim pitanjem ili ne nositi se? Besmislenost koja nema istinu ne moe se prozreti, i ba zbog toga ovde prestaje svaka mogunost pitanja o istini. A bez istine nema nieg drugog, sem obmane, deklamacije, prevare, zbunjivanja, uloge i maske. Socijalistiki agitatori su uveravali da su sva prethodna klerikalna i feudalna i graanska drutva falsifikovala ivotne namirnice, odeu i ostale industrijske proizvode, vladavina je poivala veinom na laima parlamenta, ljudska veliina je bila prevara. Stvar nije mogla stajati ba sasvim tako, jer znamo da nije bilo tako. Kao posledica manje-vie slobodne konkurencije u ranijim drutvima jedva se i proizvodila loa tkanina, vetako vino, falsifikovane ivotne namirnice, industrijski i zanatlijski kart, jer ih je bilo teko prodati. pekulanti su moda i hteli da tako urade, ali ih je konkurencija prisiljavala da se pridravaju propisa o korektnoj proizvodnji. A ni ono to se zbivalo u parlamentu nije bilo bezuslovno bezona la, to ne znai da za to nije bilo sklonosti, ve zbog toga to je uvek postojala opozicija koja je, mada iz osvete, raskrinkavala vlast. Merilo ljudske veliine, ako i ne sasvim, bio je sensus communis i zbog toga potpuno prazno i izmiljeno slavno ime nije moglo biti dugoveno. Socijalisti su, pak, verovali agitatorima i otuda su bili u zabludi to se minulih vremena tie. Meutim, to jo i ne bi bila krupna nevolja. Ali, socijalizam nije doneo preokret kao to je obeavao i kao to su svi od njega oekivali. On nije ukinuo falsifikovanje, la i prevare, nego se unapred oseao osloboen - budui da su i ostali tako radili - krivinih dela, pa je falsifikovao prehrambene proizvode i pia, pravio kart tkanine i cipele i bofl robu. To je inio iskljuivo uporedo s tim to se u parlamentu nije ulo nita drugo do la, i zajedno s tim to je slava postala privilegija miljenika vlade (uglavnom onih koji se ne istiu ni u kakvom pogledu, jadne i beznaajne boliniarke i stolarski pomonici i mehaniarski egrti, samo zato jer su bili beznaajni), po kojima su nazivane ulice i kole, kojima su podizani spomenici i koji su isticani za uzore. Gubljenje istinske veliine, odnosno istinske vrednosti moglo bi se formulisati i tako da je iz drutva nestalo zlato. Socijalistiko drutvo nije ukinulo klerikalnu, feudalnu i graansku korupciju, nego u ubeenju da se drutvom ne moe drugaije upravljati do korupcijom, korupciju je nainilo optevladajuom. Povrh toga je ukinuta i bilo kakva zakrljala graanska sloboda govora, jer sve to je socijalizam inio, moralo se zvanino smatrati ispravnim. Moralo se konano odustati od zakonite zatite koja je politiki ranije postojala. Neugodan ovek se, u interesu zajednice, mirno mogao ukloniti (deportovanje, radni logor, internacija, zatvor, pokretanje optube). Time su la, nasilje i eksploatacija, koji su se nalazili u ranijim drutvima, ali nisu bili iskljuivi, i protiv kojih su hukali

socijalistiki agitatori, postali apsolutno vladajui sistem socijalistikog drutva. Budui da nije uspelo ostvarivanje istine, preostalo je samo jedno: osveta istini. Ako ne uspe promena ovog stava, teorije krize e biti u pravu, i oveanstvo je izgubljeno. Posle pobede faizma, 1945. godine socijalisti su obukli uniformu faista, i to to su bili odluniji socijalisti, vernije su kopirali rei i ton i pokrete faistikih oficira i terorista, uvereni da to bezuslovno ide zajedno s preuzimanjem vlasti; time su dali za pravo etnolozima koji kau da prema lovcima na glave odea i oruje i odseena glava pobeenog neprijatelja prenosi snagu protivnika na pobednika, i mo se tako preliva maginim putem. Socijalizam je preuzeo od faizma ceo sistem organizacije vlasti, ak i magine pojedinosti prakse, nosanje slika voa, mareva, pozdravljanje podignutom rukom, zastave, denunciranje, znake, velike nagrade i namrgoena lica. To jest, posle graanskog drutva socijalizam nije doneo nita bitno novo, nije izmenio graansku korupciju, ak ju je i pootrio time to ju je preobrazio u jedino vladajuu. Svaka okolnost koja je u normalnosti smislena postaje magijska u dekadentnim drutvima. Magija je zatamnjenje smisla kao glavnog principa; magija poiva na tome da se na stvari i sudbinu i na dogaaje moe uticati odreenim stavom i jezikim formulama. ovekov govor i njegovo delovanje u odreenoj su vezi sa silama koje upravljaju ovekom, i na njih je mogue uticati odreenim reima i delima. ovek moe da se odrekne znanja o ovim vezama, ali bez ovih veza nije u stanju ni da mrdne. Kad neko ne vidi ispravno razmeru ljudskog i nadljudskog, prinuen je da vidi pogreno, ali mora da vidi. To pogreno vienje se naziva sujeverje. Ako se ovek ne vezuje za smislene i jasne sile, vezivae se za broj dugmadi i za crne make. Primitivni (zakrljali) narodi ive u magijskoj praksi, i to su dalje od normalno humano organizovanog drutva, sve vei znaaj pripisuju magijskim aktima i formulama, barjacima, amblemima, parolama. ovek koji ivi u magijskoj praksi uveren je da e imati sree ako prvo obuje levu cipelu, ako sretne odaara, ili uvee vidi pauka, moe mirne due da kupi loz, ali ako pauka vidi ujutru, eka ga velika briga. Takva praksa postoji, ali u normalnim okolnostima ona ne postaje bezuslovna. Magijska praksa u modernim drutvima gotovo je optevladajua. Sujeverje, ako ovek transcendira u pogrenom pravcu. Nema legalnih principa, postoje parole koje su arobne formule. Kida se veza sa realnou, i ovek ivi u obmani. Moderno drutvo je ve odavno izgubilo smer, ali jo raspolae znanjem o ispravnom putu. Socijalizam je izbrisao znanje o transcendenciji u ispravnom smeru, umesto smislene prakse uveo je u ivot magijsku, time je drutvo vratio nazad u zakrljalost, i otvorio put prema primitivizaciji. Primitivni narodi ne ive u jasnoj prostoti poetka, nego u slomljenosti posle ivota u visokoj duhovnosti. Nije pouzdano da je mogue zaustaviti oveanstvo na ovom putu, jer ne gubi se samo sam red, nego nestaju svest i znanje o redu, i primitivizacija se obino smatra razvojem. Oblaenje neprijateljske odee je na prvom koraku komedija koja je dok izgleda zabavno smena. Posledice komedije su smene. Krajem Prvog svetskog rata otprilike, u prvoj fazi potresa gotovo na celoj zemlji jatimice su nastupali ljudi koji se nisu poduhvatili realizacije pojedinih istorijskih zadataka, nego su sebe predstavljali kao prototip naroda i rase i klase i nacije, i s tim obrazloenjem nisu zahtevali ispunjenje istorijske uloge, nego su traili vii rang. Takva linost u Maarskoj je Dee Sabo, ija se komedija mogla pratiti iz neposredne blizine. Tano tako su se ponaali svi ljudi razliitih diktatorskih sklonosti koji su drugde nastupali. Pojavljujui se kao prototipovi klase ili rase ili nacije, oni nisu eleli materijalu korist, ni slavu, pa ak ni politiku mo, to jest nisu eleli drutvene privilegije. Ovim ljudima je socijalna privilegija bila malo, i premalo. Time to je ova linost sebe proizvela u kolektivni fenomen, zahtevala je bezuslovnu pokornost, bezuslovni autoritet i strahopotovanje, i da se njenoj volji svi podrede smesta i bez pogovora. ovek je sebe imenovao sakralnim subjektom. Sve to je rekao i inio unapred je i bezuslovno bilo svetinja. Dee Sabo je tada preuzeo ulogu nacionalnog amana, a i od tada je bivalo takvih linosti, u svakom sluaju s tiim glasom, ali s jo prepotentnijim zahtevima. Primitivnoj zajednici nisu potrebne umne

voe, nego arobnjaci. Kao to je vie njih utvrdilo, zato to zajednicom ne vladaju svetle, nego mrane sile. arobnjak sebe ne meri niti odmerava individualnim, nego kolektivnim kategorijama, i nikada se ne sme smatrati normalnim ovekom, nego kolektivnim arhetipom koji razmilja i dela u ime celog naroda, akumulira snagu i sposobnost naroda, i simbolino oznaava narod u jednoj jedinoj linosti. Svaki diktator je neko ko poseduje viu mo, nije ovek, nego reprezent kolektiva. Iz gledalita to moe biti ubedljivo, iz blizine je prilino komino. Ve i zbog toga to je ovakav kolektivni arhetip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmagorina himera. U humanim drutvima je veoma redak ovakav nain razmiljanja u arhetipovima, a karakteristian je za primitivne zajednice. Uz to ide i magijska praksa. U krajnjoj liniji amanizam, onaj amanizam s kojim se u poslednje vreme, ne sasvim bez osnove i razloga, mnogi bave. Ko politiki posmatra, potpuno pogreno shvata diktatore i njihovu istorijsku ulogu. Politika mo je samo jedna i suena oblast za delatnost ovakvih pseudosakralnih subjekata. Diktator ima bezuslovnu vlast nad svim nivoima privatnog i javnog ivota, on usmerava nauna istraivanja, odreuje stil umetnosti, obiaje, miljenje, veru, zakone, i to sam on, jedino svojom enuncijacijom, i nepogreivo. U svemu to kae i ini postoji neto od tajanstvenog podrhtavanja uzvienog bia (mysterium tremendum), njegovo bie je ovde meu nama strano nerazumljivo i predstavlja udo. To je nalije sakralnog koje prozire drutvo normalne ljudskosti, i koje ismejava, ali od koje je potpuno nezatieno jedno primitivno drutvo, budui da ivi u magijskoj atmosferi. Hitler je sam stvorio magijsku atmosferu koju je najpre uvrstio kao podlu mitologiju, a zatim je nastupio kao heroj mita. Od tada se ova praksa rairila po celom svetu, i sem nekoliko naroda koji jo ive u batini evropske civilizacije, sve drave sveta ive pod vlau amanskih arhetipova, ak i onda ako su ovi amani skriveni duhom ve izumrlih arhetipova, ili ako ulogu arhetipa ne vri linost, nego neki komplot. Zbog toga ne zadovoljava formulacija da su ovi diktatori sve sami avanturisti i politiki zloinci. Ovakvi ljudi sprovode demonsku magiju nad narodima koji nisu obuhvaeni humanim nainom ivota, koji su u razvoju krenuli unazad, i zato se ne mogu braniti od ovakvih arhetipova. Ako ovek psuje, ne ini to samo zbog toga to su stvari neposlune. Za sada ne raspolaemo zadovoljavajuim objanjenjem o psovanju. U svakom sluaju i pouzdano mantra (magijska formula) priziva sile, i ako ve ne mogu da pomognu, bar se svete, i time to se neposluna stvar proklinje, ona je kanjena. Psovanje oslobaa demonske sile. Stvari bi trebalo da su poslune, i ovek se vrlo dobro sea bivstva u kojem su stvari zaista i bile poslune; kada je ovek jo posedovao mo koja mu je obezbeivala neogranienu vlast nad stvarima. ovek ponajmanje moe da podnese neposlunost stvari. Nepodnoljivo je ako on neto ispusti, ono padne, ako dotakne vrelo gvoe, opee ruku. ovek ulae kolosalne napore da bi ponovo vaspostavio svoju mo, i civilizacija, nauka, tehnika konano i nisu nita drugo do pokuaj ponovnog zadobijanja bezuslovne moi kojom je izvorno raspolagao, ali ju je izgubio. U onom bivstvu, kojeg se ovek sea, izmeu humanog i poretka stvari re (jezik) je imala takvu posredniku ulogu da su stvari izvravale izgovorenu re. Jezik je izvorno morao posedovati prirodu mantre, ali je ona sasvim pouzdano bila legalna. ovek je kasnije (kao posledica korupcije) eleo da nelegalno koristi stvari, i zbog toga stvari nisu bile poslune. Civilizacija, nauka, tehnika, pak, ne trae legalnu primenu stvari, nego ine napor da pronau metod kako da iskoriste stvari za svoje nelegalne ciljeve. U ovom procesu cilj magijskih mantri (danas obino arobne rei u vidu matematikih formula) nije korienje stvari prema osnovnom poretku naelu, nego bezuslovno podjarmljivanje stvari. Stvari ne prestaju da protestuju, i odupiru se. ovek na viem stepenu uvek izmilja nove formule za podjarmljivanje, a na niem stepenu, ako mu se stvar odupire, on psuje. Veinom grdi Boga (druga formula trai pomo Boga), jer je uveren da ga je Bog liio moi nad

stvarima. Kao posledica poetne korupcije, ovek je mo izgubio zbog svoje greke, i konano moe je ponovo zadobiti tek u jednom jedinom sluaju, ako ukine korupciju i vaspostavi ljudsku normalnost i vrati se u opti poredak sveta. Naravno, pod stvarima ne treba podrazumevati samo metal i kamen i vazduh i vodu. Nije verovatno da e njihovo podjarmljivanje biti uspeno, ali su mogui delimini uspesi, samo da bi na koncu krah bio to vei. Stvar nad kojom je ovek izgubio vlast jeste stvar-svet ljudskih veza, mnoina odnosa privatnog i kolektivnog ljudskog ivota. I to je neuporedivo tee, ovek vie nije gospodar odnosa i istinski ni ne sluti ta se zbiva. Nov razlog za psovanje. Stvari su neposlune. Slede sopstvene zakone, i ne izvravaju ovekove zapovesti. Po svemu sudei ovekovi zahtevi nisu legalni. Nisu zahtevi poretka, nego samovolje. Zbog toga ovek ne trai kako da uspostavi legalnost svojih zahteva, nego hoe da realizuje svoju samovolju, i to po svaku cenu. To je ono to se naziva nasilje. Psovanje je arobna formula demonskog nasilja. Potpuno je besmisleno i besciljno, kao i svako demonsko oitovanje. U stvarima nuno i uvek postoji osvedoeni otpor prema humanom. Postoji jezik koji uva ovo znanje. U nemakom Gegenstand, to znai predmet, i stvarno znai otpor. Slino je i znaenje rei objectum. Meutim, stvar nije zlonamerno neutralna, mnogo pre je samo glupa na veoma teko dokuiv nain. Zaista, jedva da postoji gluplja stvar nego da predmet, koji nije poduprt i nije obeen, sigurno pada. Celokupna tehnika je izgraena na ovoj nepomerljivoj gluposti. Pored toga, mnogi se usuuju da to nazovu zakonitou prirode. Opasnost je u tome da ako humano onemoa i stvari budu tako otrgnute, bie ve sasvim svejedno ta ko misli i kae i ini. Anonimno samovoljno vrtloenje, koje se ne moe slediti, i ije otkrivanje i opis zahteva beskrajan niz rei i vremena. Spoljne okolnosti su me, sreom, spreile da vam odgovorim na poslednja tri pisma. Da sam vam pisao, samo bih vas zbunio. Ovako ste mi mogli saoptiti, potpuno i bez prekida, sve to ste eleli. Nemamo isto miljenje. Vi zastupate stanovite konvencionalne svetlosti u Evropi, divite se Editi tajn, o kojoj inae nita nisam uo, ali pred njenom istotom moram da se poklonim, na osnovu onoga to vi piete, i klanjam se rado, iako me njen primer ne moe zadovoljiti. Sada nije re o strahovitom i potresnom sakralnom dodiru svetaca. Ko pred njim ne klekne, njemu je teko pomoi. Ja sam nepoverljiv prema evropskim svecima. Ne samo zbog toga to zamenjuju samo svoju volju, pa otuda svetlost kod ovih bia ako je i visokog reda uvek izaziva utisak uzviene licemernosti. Delaju pod prinudom, ak ako tu prinudu vre sami nad sobom, pa i ako je prinuda i oaravajua. Nisu slobodni ljudi. Kod mnogih je svetaca svetlost samo fiks-ideja. Maska i manija. To je pak samo psiholoka i egzistencijalna kritika. Apsolutna greka jeste ona koju im prebacuje uang Ce kada kae da sveca treba prezreti isto kao razbojnike. Ja za sebe to ovako formuliem: evropski sveci imaju pogrenu, iskljuivo religioznu predstavu o normalnom oveku, i ono to svojim ivotom realizuju odstupa od normalnosti isto kao i razbojnitvo, samo na suprotnoj strani. Priznajem, isto tako ne bih voleo da ivim sa svecima kao ni s haramijama. Smetali bi mi savrenstvom koje je izazovnije to vie izgleda skromnije, i egocentrinije je to vie izgleda portvovanije. Zbog toga smatram umesnom sumnju takvih ljudi koji mistiku svetlosti dovode u vezu s groznom sebinou. Sada ne govorim ni o gotovo optem gru spasenja kod svetaca, jer bi me ispitivanje ovoga motiva daleko odvelo. Ako vas interesuje, sve je o ovoj temi reeno u Brihadaraniaka upaniadi. Uvek sam se udio to Crkva nije proglasila za sveca Klimenta Aleksandrijskog, Origenu, Kuzanusa, Paskala. Docnije sam to smatrao razumljivim samim po sebi. Ovi su ljudi odabrali manje

atraktivan put. Meni je lako da o tome govorim, jer sam gotovo od detinjstva ovako razmiljao: otkud to da je ljubav (hrianstvo) koja izgleda najbesmislenija i najsentimentalnija, i najapsurdnija u uspehu prosenog oveka, zaista jedno jedino mogue ozbiljno resenje ivota. Ona je najudaljenija od sentimentalizma, a na koncu je, pak, jedino ona razumna, ak u tolikoj meri da ko ne ivi njome, ne moe se ni smatrati normalnim, i nisam sklon da takvog smatram za neto drugo do za izvitoperenog oveka, ak za umno poremeenog. Ukratko, apsurdan je svaki ivot izvan hrianstva. Re je o razumu. uvstva su verovatno hrianska od samog poetka. Anima naturaliter christiana. Ali promena volje kod svetaca nije ispravno reenje. Ispravan put jeste: poeti od razuma. Ispravan i jedini i najtei. Jer kao to - izgleda - u uvstvu postoji neto izvorno hriansko, u razumu postoji neto izvorno pagansko. U mojim uiteljima koji nisu bili proglaeni za svece, tokom cele mladosti me je zanimala ta misao, nalazio sam ovo razumno hrianstvo. Zbog toga se za mene kasnije javio jedan jedini protivnik, racionalizam, ponovna paganizacija Evrope, i zbog toga su mi voe postali Jakob Beme, Viko, Sen-Marten, Paskal, Bader, u novije vreme Genon, Mariten, Cigler, Kjerkegor. Idem dalje. Zbog toga sam bio prinuen - budui da me Evropa ne zadovoljava - da se obratim Indusima i Jevrejima i Kinezima, i tako sam otkrio batinu, osnovno stanje koje obuhvata celokupno oveanstvo, i tako sam u ovom osnovnom stanju naao u sreditu svakog ljudskog bia znanje o apsolutnoj normalnosti. Treba otpoeti od oslobaanja razuma. uvstvo i volja su sami po sebi slepi. Najpre treba osloboditi razum, kao to to ini istonjaka metafizika. Treba nauiti da se vidi. oveka koji je oslobodio razum Evropa naziva mudracem, ali ja protestujem protiv takvog naziva. Ovaj ovek, na koga mislim, uopte se ni po emu ne izdvaja i ne razlikuje od drugih. ak nema ni poseban naziv. Kao to uang Ce kae, to je stanje znamenite bezimenosti. Biti jednostavan. Biti normalan. Dok su ostali samo delimino ovde, ovaj ovek je u potpunoj celovitosti. Zato? Jer je normalan. Jer se centar razuma nalazi u osnovnom stanju. Tu se nalazi fundamentum absolutum. Svaki voljni i oseajni ivot ima svoju tamu. Pre jednu vrstu opsednutosti. Protestujem protiv svega to degradira budnost. Prema apostolu Pavlu, osnovna re volje je vera, a razuma vienje, I ne treba iveti u veri, nego u vienju. Vera je samo religija; vienje je bivstvo u istini. Jovanov centralni pojam je ova istina, on Sveti duh naziva duhom istine (pneuma ts altheias). ovek samog sebe svesno i budno treba da naini slinom bogu. Sveci uvstva i volje zastanu u vremenu i dobu, i esto se tu i razdrobe. Razumna istota normalnog oveka nalazi se izvan vremena, jer ju je on stekao, onoliko koliko je mogao, od svetlosti zaetka poetka. Ne verujem ni u ta drugo do u svetlost. Misao da je ljubav jedini ispravan nain ivota samo zato prihvatam, jer je ona jedino razumna. Nonsens je ono to se nalazi izvan nje. Beme kae za proroke da oni ive u historisches Wahn (istorijsko ludilo). Sveci takoe. Pokornost, rtva, predavanje, strpljenje i ostale ojaane vrline nisu nita drugo do neuveni napor da se odri u ravnotei konano srozano svojstvo sveta, to jest da se razrei istorijski zadatak. Zadrati svet da se ne otkotrlja u pakao. Razum je fiksna taka bivstva. Kako u mojim reima ne bi ostalo tame, jo treba da dodam: mahajana budizam daje naziv bodhisatva oveku koji drugostepenim pitanjem smatra osloboenje volje i uvstva. Naziv bodhisatve je stran, sam ovek nije, jer je ovaj ovek zastupao verodostojni poredak ivota i u prvom razdoblju hrianstva. Kasnije je iz ovoga poretka ivota, njegovog srozanog vida, nastala gnoza, jo kasnije mistika. Dela i emocije jedva i dolaze u obzir. Jedno je vano, vaspostaviti normalno stanje sveta. Bez toga se ne moe nainiti ni jedan jedini korak. Kad neko pribavi znanje o primordijalnom dranju (ljubav), mora ga odravati budnim u sebi. I to bez obzira na stepen osloboenosti oveka. (Uporedite da je primordijalno humano dranje ljubav i da danas ukupno oveanstvo gradi na misli o borbi za opstanak. Kakav suludi mrak razuma!) Bodhisatva posle buenja ima jednu obavezu: svoje znanje o normalnosti oveka mora odravati budnim. Bez obzira kakav je stupanj osloboenja on sam

realizovao. Bodhisatva preuzima zavet ako on i dosegne potpuno osloboenje, odbie spasenje, i uvek e se vraati u ivot, prihvatie patnju, pad, lom, smrt, samo zato da bi odrao svetlost razuma. Ne dobroinstva, ne milosra, ne saoseanja. Ovaj ovek uopte ne vodi rauna o svojoj svetosti, i hoe da ostane poslednji u osloboenju. Izvornu slinost s Bogom eli da vaspostavi u celokupnom bivstvu, pre nego to se on sam vrati Bogu. Bodhisatva je veoma daleko od sveca uzetog u evropskom smislu, ve i zbog toga to bodhisatva nije religiozan in ni kategorija, i nije izuzetak, i ne odnosi se na jedan jedini istorijski ivot, nego je metafiziko dranje, vaei i obavezan ivotni poredak za svaki moj ivot (za moje celokupno postojanje) i za svakog oveka. Ono to je za mene nesaglasno: lini doprinos svetog ivota, odnosno strasti spasenja, ili realizacija ivotnog poretka koji je jedini razuman, normalan i za svakoga obavezan. To dvoje ne moe zajedno. Svetac nije univerzalno, ve individualno poricanje ivota, i zbog toga ne spada u krug razuma i poretka, nego samo u vii red. Uvek je jednokratan, individualan, uvek vezan za sposobnost, uvek izuzetak. Nije razuman, samo veliki. Normalan ovek se smeta u univerzalnom poretku, dar mu nije potreban, bilo ko moe da ga preuzme i da ga ivi, nije vieg reda, nije individualan, nije jednokratan, nije izuzetak, nego je opte pravilo. Narcis je ugledao sebe u vodi potoka i - pria se - strahoviti odraz njegove slike ga je toliko oarao da se vie nije makao od potoka, i da je poremetio umom. Od tada se i stanje, kada je neko oaran sopstvenom slikom, naziva narcizmom. Cvetovi su obino enskog roda (izuzev jasmina), samo je narcis, taj vitki, beli cvet mukog roda, i kao da ova demonska crta pripada skrivenim gresima mukog duha. Jer, izgleda, niko ne sme samom sebi da cveta. ene se u ogledalu i ne dive same sebi, nego kontroliu opte delovanje enstvenosti, dopadanje, i od samog poetka su u ljubavi sa svojom slikom u ogledalu u poreenju s kojom je muka ljubav tek surogat (vidi Malarme: Irodijada). U magijskoj paralizovanosti Narcisa nema ljubavi. Hajdeger pie da je gledanje u ogledalo refleksija, odnosno povratak u prethodno stanje, ali ono to ovek vidi, nije odraz neskrivene istine; slika u ogledalu nije prosvetljenost skrivene stvarnosti. Ona uvek ostaje opsena, bljetava i pod velom; ponajmanje razumljiva sama po sebi, ona nema nikakve verovatnoe u svojoj beznaajnosti, pa ipak jedva da postoji neto to bi po dejstvu bilo trajnije. Upravo u tom hitrom i varljivom odrazu, kada se ustukne pred tim da sam taj stranac ja, i u svojoj zauenosti vie ne mogu da se oslobodim od nepojmljivog identiteta. Ljudska egzistencija zapoinje od suprotstavljenosti samoj sebi. Tek onda poinjem stvarno da ivim ako mogu da se uhvatim u kotac sa samim sobom. Pogled u ogledalo se nalazi najdalje od saznavanja sebe. Onoga koga mi pokae ogledalo, taj ne samo to nije ja, nego je morbidni reprezent moga bia. Ogledalo meni suelice ne postavlja mene, nego ogledalo. Zadivljenost duha samim sobom je neizbena i zabranjena. Zbog toga Rilke protestuje protiv itanja napisa o sebi, budui da se nikada nije pomerio ispred ogledala. Zbog toga ne prihvata sliku drugih o sebi, jer ne moe da podnese da ga neko uznemiri u vienju sebe. To je viedimenzionalno samozavaravanje moderne pseudoegzistencije. Autobiografija je narcistika umetnika vrsta, kao i autoportret. Uvek ispod oka. Autobiografije Avgustina, Rusoa, Getea, autoportreti Velaskeza, Sezana, Van Goga. Sve je konfesija, a svaka konfesija je bezlina. Autobiografija je beskrajna dijalektika samozavaravanja, opijen svojim ogledalom, poremeenim umom samo gledati sebe samog. Omamljenost duha. Pogrena svest o besmrtnosti. Prikazivanje se moe zbivati samo u znaku metapoezije kada ovek sebe slika u uzvienoj mogunosti (Direrov autoportret u liku Hrista). Zbog toga konfesija nije oitovanje, nego demonsko samodopadanje, nije istina, nego arolija. Velika opasnost slikarstva je izlaganje

(egzibicija), kao raskrinkavanje opijenosti duha, narcistiki akt u kojem ovek ne vidi i ne moe da vidi drugo do ogledalo. Umesto da slika samog sebe, on prua neprosvetljenu aroliju, jedna luda koja se opila sopstvenim likom, u neukusnoj omami prikazivanja sebe samog. Narcizam nema tema izvan sebe. On ivi od toga to svoju sliku iz ogledala ponovo projektuje u sebe. On je neka od varijanti zadivljenosti samim sobom. Ali je ponajvie samoironija, na viem stepenu narcizma vii vid samomaenja koji se ne moe savladati ni raskrinkati, jer oitovanje istine prikazuje okonanim, kako niko ne bi smeo da je takne, i da je drugi prosvetli. Otuda se on, skrivajui se u omami slike iz ogledala, nadnosi nad potok i u ogledalu vode gleda Narcisa. Lepom enom se naziva ona koja ume da prui vii pojam o telesnosti. Biti ena je inae zanimanje koje ispunjava celokupnu egzistenciju. ena koja izvan sopstvene enstvenosti trai druga prava daje za manje ono to je vee. Prosvetljenim se naziva onaj ko probije granice ljudskog ivota i uestvuje u svetlosti koja je vieg porekla od ivota. Svako ima teoriju, teoriju samo malen broj, ali dok je ona sasvim teorija, zatvorena je u sebe, lebdi odvojena od ivota, veinom iznad ivota. Da bi teorija bila ostvarena, to znai da se ostvari zamiljeni ivotni poredak, treba nainiti odluan korak. Odrednica je: realizacija. Korak se u arhaikom dobu nazivao posveivanjem. Posledica posveivanja jeste to ovek raspolae moi nad takvom silom koja teoriju moe da prebaci u ivotnu praksu. Znamo za trenutak prosvetljenja Bude i Niea. Buda sam pria kako se posle asketskih vebi u svetom gaju probudio u nirvani. Nie vie puta govori o svom prosvetljenju koje se zbilo na SilsMaria, na visini od osam hiljada stopa iznad svega ljudskog. Budimo naisto da ovde i ovaj put nije re o knjievnom delu, ni o prorokoj viziji, niti o umetnikoj ili drugoj produkciji. Ono to se ovde zbiva jeste zasnivanje ivotnog poretka. U oba sluaja. Nije religija, nije nauka, nije umetnost. ivotni poredak je i temeljniji od svih, jer sadri sve. Sluajno se moe nai istina, ali niko ne moe biti sluajno istinit. Ovaj put je upravo to ono o emu je re. Biti istinit u znaenju istine. Nita drugo nije vano. S Budinim prosvetljenjem zapoinje novo poglavlje batine, hinajana i mahajana, kineski i japanski zen, tibetanska askeza, neto o emu akjamuni nije ni mislio, i nije ni smeo da misli, i nije ni mogao da misli, pa ipak je izviralo iz jednog jedinog svetlog trenutka, kao da je neko milijardama ljudi za hiljade godina stvorio novu bazu zemlje, i novo sunce kako bi je svojom svetlou osvetljavalo i zagrevalo. Iz Nieovog prosvetljenja nita nije usledilo. Kada teorija prodre u ivotnu praksu, u batini je to kao osloboenje. Opta i zajednika stvar oveanstva. Svaka re i korak Budin vaei su i obavezujui za sve ostale. U Evropi nema uenika, jedino postoje epigoni. oveanstvo nije u znaku univerzalnog osloboenja (iskupljenja), nego u znaku takmienja u kojem svako eli da bude prvi. Jednokratni postupci koji su za sve druge nevaei. Kao da i nema egzistencije, samo situacija. Individualni uspeh. Ko sam ne dohvati svetlost, taj je izgubio svetlost. Jedan ovek ne uestvuje u delu drugoga, samo uiva u njemu, i imitira ga (eventualno krade). Jedan ovek se ne koristi rezultatima drugoga, ponajvie ih eksploatie. Nema predaka ni potomaka. Nestala je prisnost zajednikog rada, jer je individualan napor nainjen zbog osloboenja. Svako zapoinje na samovoljnom mestu, pa ako i okona, nema posledica. Ako prosvetljenje vai i za drugoga, nikada nije bez rezerve. Jednog oveka ne moe da sledi drugi ovek. Zato? Ne treba da se bezuslovno drimo imena Bude i Niea. Dve linosti mogu biti Ramakrina i Paskal. Mogu biti Jadnjavalkja i Kuzanus. Ono to kae Buda ili Ramakrina ili Jadnjavalkja, to ne samo da je reeno svakome, nego time to je reeno svako je istinski pozvan, i pozvan je da se oglasi.

Ne mogu to da izbegnem. Nema sporednog gledita, a pogotovo nita ne ostaje skriveno. Prosvetljenje jeste kada neko samog sebe potpuno prosvetli i tu prosvetljenost bez ostatka saopti drugome i eli je i kod drugoga. Ne oekuje istinu, nego istinski ivot. Ne da kae istinu, nego da bude istina. U generalnoj konfesiji batine isto bie (svetac) samo sobom otvara celinu bivstva za svakog oveka. Od onoga od ega je Buda stvorio svetlost za stotine miliona, od toga je Nie poludeo. Paskal, Kuzanus mogu biti uzvieni i potresni u Evropi, Jovan Krstitelj, Avgustin, Tereza mogu biti ljudski i duboki, uvek postoji neka nepodudarnost izmeu onoga to se kae i onog oveka koji govori. Ne preterivanje, ne uloga, ne la, ne sitniarstvo, ne samoobmana, ne senka ili kal ili neukus ili ljubomora, ne nisko prilagoavanje dobu ili istorijskoj situaciji. Ovaj ovek nema neto to Buda ima. Znam, ako Buda neto kae, zaista je tamo gde jeste, i vidim. Kuzanus, Paskal, Nie, Jovan Krstitelj, Tereza, Kjerkegor, Avgustin? Autentinost koje nema u Evropi uporeenoj s batinom. Ovaj nedostatak autentinog ivotnog poretka miljenje i religiju i nauku Evrope ini fantazmom koji nema istinitosti, i iza kojega veinom ive malecni crvi, tata i gramziva bia, muiava i otrovana, bia koja se niega toliko ne plae koliko radikalnih konsekvenci sopstvenih misli. Formulacija mora da bude precizna kako ne bi pruila priliku za nesporazume bilo na jednoj, bilo na drugoj strani. Po svemu sudei zapoelo je sudskim procesom Galileju. Kler je trebalo da izgubi proces, jer svetenstvu je bilo dozvoljeno da bdi samo nad ljudskim spasenjem, a ni njegovo znanje, niti mo nisu obuhvatali stvari prirode. Upravo zbog toga svetenstvo nije bilo nadleno da se umea u tu raspravu da li se Sunce vrti oko Zemlje ili obrnuto. Utvrivanje prirodnih injenica nema nikakvog uticaja na pitanje spasenja. ovek moe da ivi uzvienim i duhovno znatnim ivotom bez obzira na to to zna o gravitaciji. Za ispravnost naina ivota presudno je moralno i religiozno ponaanje, a na to uopte nema dejstva ni uticaja znanje o tome kako krue planete u astronomskom sistemu. Nenadleno je bilo uplitanje klera to je dovodilo u sumnju iskustvene injenice, kao to je i kasnije bio nenadlean kada je, u ime nauke, na osnovu utvrenih astronomskih ili fizikih ili biolokih ili psiholokih fakata izvlaio dalekosene, pogotovo negativne kosekvence koje su se odnosile na spasenje. Kler je trebalo da zauzme stanovite da istraivanje u prirodnim naukama ne spada meu zadatke svetenstva. Nauka se kree u niem krugu znanja. Rezultati njenog kruga znanja nemaju duhovni znaaj. Meutim, kler je sluaj Galileja zaotrio do problema moi. U to doba svetenika (duhovna) kasta ve odavno nije raspolagala inteligencijom koja bi mogla napraviti razliku izmeu vieg i bitnog znanja (hindu: paravidja) i prirodnog iskustvenog znanja (aparavidja). Kler je tada ve uzurpirao Crkvu i vladao svetom. Kler je trebalo da izgubi proces protiv Galileja, ne na toj osnovi to se nasuprot utvrenim injenicama prirodnih nauka pozivao na Toru, mada Tora nigde ne ui astronomiju, nigde ne kae da se Sunce okree oko Zemlje ili Zemlja oko Sunca, budui da je Tora paravidja, odnosno znanje koje se odnosi na bitna pitanja ljudske sudbine a kretanje, ili nepokretnost Zemlje je iskustveno pitanje. Posle procesa Galileju u Evropi su nainjene (s izuzetkom dva-tri mislioca) dve greke. Prva je to je kler pobrkan sa Crkvom, odnosno nije zapaeno da je duhovno jedinstvo zajednice i institucije oveanstva kler iskoristio za svoju astoljubivu svetsku mo. Crkva je prema tome napadana na celoj liniji, izjave su dovoene u sumnju, povedena je borba protiv religioznih i moralnih teza i protiv poretka ivota, drugim reima raskomadano je duhovno jedinstvo Evrope, i demoralizovana je Evropa. Druga greka je isto toliko vana: isto kao ni kler, Evropa nije bila u stanju da naini razliku izmeu primarnog i sekundarnog znaaja znanja (paravidja i aparavidja), i dok se ranije pozivala na

objavljenje i u beznaajnim prirodnim stvarima, sada fizikim i biolokim i psiholokim faktima eli da potvrdi slobodu ljudske volje, besmrtnost, pitanja vrline i greha. Ono to je odredilo opti smer miljenja - pogotovu karakter onog smera koji je samog sebe voleo da naziva naukom prosveenosti - sledeih vekova posle procesa Galileju nije, ak uopte nije bilo traganje za istinom, nego proirenje pukotine koja je naneta procesom Galileju, i irenje pobede dobijene na procesu. Cilj je jo jednom tresnuti i utnuti Crkvu, otcepiti od nje jo jedno pare, jo jednom u nju zagristi, jo jednom joj se podsmehnuti i jo jednom se na nju oboriti. Celokupno prosvetiteljstvo, naravno na elu s Volterom i enciklopedistima, bilo je u znaku ove pakosti. Kasnije je traganje za istinom Darvina, Marksa, Frojda, Fojerbaha, Drevsa (Drews) bilo prilino drugorazredno. Jedna jedina stvar je bila bitna, zbog koje su se i dopali masovno veini: razoriti Crkvu kako bi konano ovu masovnu veinu liili optereenja spiritualne i moralne i religiozne obaveze, da je razree od tako uasnog pritiska hrianstva, da se istinski oslobode svakovrsne discipline za anarhina uivanja u ivotu i da u ljudskom bivstvu ne bude vano nita drugo do gutanje dobara koje nudi ivot, ivot smatrati uivanjem i pljakati ga. To je oprostivo autorima koji su se kretali na nivou urnalizma, takvima kao to su Darvin, Fojerbah, Marks, Frojd, Drevs. Iskljueno je da se ova pakost moe oprostiti Nieu koji je u odreenom pogledu postao glavni protagonista ove pakosti, poruge, jurianja protiv popovskih lai, ogranienog ateizma, razjarenog antihrianstva, bezone, lane, glupe i podrugljive kritike objavljenja, i konano one zaslepljenosti da puke vrednosti ivota pomea s apsolutnim vrednostima bivstva, ak ih pobrka, pa ak da smatra viim vrednosti ivota od vrednosti bivstva. Presudno je ono to je korisno za ivot. Ili: Istina je ona vrsta zablude koja za odreenu vrstu ljudi najbolje osigurava uspeh. Ni Nie nije umeo da pravi razliku izmeu paravidje i aparavidje. ak je pokuao da ovde, u ovom ivotu uvrsti i apsolutizuje svakovrsne vrednosti, to jest nainio je pokuaj za poremeenost uma time to je pokuao da utopi duhovno znanje visokog reda u praktino i prirodno znanje, drugaije reeno vie u nie. Crkvu nisu razorile istine koje je otkrila prosveenost. Prosveenost nije nala istinu, ali je nije ni traila, jer nijedna jedina delatnost karakteristino prosveenog mislioca, ponavljam i naglaavam, nijedna jedina delatnost nije bila traganje za istinom, nego osvetniki ratni pohod protiv Crkve i hrianstva i religije i spiritualnosti, i svaka misao (uz sasvim malen broj izuzetaka) izreena za poslednjih etiri stotine godina nije nastala u znaku traganja za istinom, nego iz osvete nad Crkvom. Upravo zbog toga s gledita fundamentuma absolutuma sve se moe smatrati nitavnim, kao da niko nita nije ni rekao. Maleno je nae znanje, ili bolje reeno raspolaemo mnotvom pogrenih teorija, i onome neemu to nazivamo naukom, svaka je radnja loa. Zato je mogla nastati zabuna da se ovek od ivotinje razlikuje samo u stupnju, ili, to je isto, ovek ima neto koliinski vie nego ivotinja. Opte je verovanje da oveka koji se srozao sa svog egzistencijalnog ranga treba nazvati ivotinjom; na tome se zasniva darvinizam koji ui da izmeu oveka i ivotinje nema prekida, i frojdizam koji veruje da se psihike tekoe mogu otkloniti uvoenjem ivotinjske razuzdanosti. Na ova pogrena uenja naseo je i Nie, a od ostalih je samo utoliko bolji to se od gluposti koje izgovara vie puta i oigledno i sam uplai. Danas, kada se srozava opti nivo humanog bivstva na celoj liniji, nita ne izgleda izvesnije do da ne padamo nazad na bivstvo simplifikovanijeg i nedunijeg ivotinjskog stepena, nego je upravo ono sasvim strano ivotinjskom, beskrajno je sloenije i razornije, bivstvo koje upropauje humano i ne pribliava se ivotinji, nego se od nje udaljava. Ova nova kategorija se od Kjerkegora obino naziva demonskim. Ispod egzistencijalnog nivoa humanog ne nalazi se ivotinjsko, ve demonsko. Ako

ovek padne s nivoa ljudske egzistencije, nee postati ivotinja, ve demon. Ovaj demon ostaje human, samo razoren, srozan, pokvaren, moralno i intelektualno sve vie podlo i tamno human, to jest demonsko uvek ostaje ljudsko, samo degradirano ljudsko. Brihadaraniaka upaniada kae za znak raspoznavanja ljudske egzistencije: rtva je ivotinja. Bivstvo je ljudsko onda ako bioloki ivot instinkata neprekidno stoji (gori) u rtvi, i rtvovanje ivota predstavlja ono to jeste humano. Za ljudski ivot je karakteristino da je uvek vie od ivota, i mora biti vie. Obrnuto nije tako. Ako instinkti - kao to se danas zbiva - rtvuju ljudsko za bioloki ivot, ovek se ne srozava na ivotinjski nivo, nego na jednu vrstu neurednosti, ne meu otre ivotinjske instinkte, nego u podzemnu tminu, i ne povraa se sebi u ivotinjskom bivstvu, nego gubi svoju sutinu, postaje jadan, podlac, vetrogonja, nitkov, ak sebe samog moe potpuno da izgubi. Ali pored toga je jo vie i kobnije ako ovek za svoj bioloki ivot rtvuje smisao i moral i poredak, ne dosee ak ni bioloki ivot, jer je to za demona karakteristino, on toliko razori svet i sebe samog da onaj ko prvi mora propasti u ovom rasulu jeste on sam. Za oveka nema neobuzdane ivotinje. Za oveka nema osloboenog ivotinjskog bivstva. Kad se razori ljudsko osnovno stanje, ovek ne postaje ivotinja, nego korumpiran ovek. Ispod pale ljudske egzistencije ne otvara se rusoovski ili darvinovski ili frojdovski ili tolstojevski ili nieovski rajski neduni svet ivotinje bez pitanja, nego pakao demona. Naa egzistencija je vezana za humano bivstvo, a humano ima poredak bivstva koji se ne moe promeniti. Ako postoji prabiljka i prajezik, i ako postoji ljudsko osnovno stanje, postoji i praglas. Zbog toga muziku kosa i slavuja svako moe da meri prema praglasu, kao i u emu je i koliko Mocartova muzika srodna slavuju, Betovenova kosu. Sada nije re o tome da ovek u junu, posle malo kie, u bati, prema sumraku, slua veno istovetno trotaktno kliktanje afranskog seva mujaka utog kosa, kliktanje koje ne moe dosaditi sve do kraja sveta. Ptija muzika je prodor u transcendenciju, ali bez i jednog koraka iz konkretnog ivota i bez naputanja ivota. Glas ptice nosi sa sobom celokupnu zemlju. Ljudska muzika se uvek odeljuje od sveta. Na dreku mujaka enka se javlja sitnim, isprekidanim, pomalo bezoblinim, gotovo aloginim tepanjem, na to mujak opet zaklike, i enka opet, specifino enskim glasom, kao da suvino istie svoju beznaajnost, iznova zacvrkue. Kad se to ponovi dva-tri puta, ovek dobija utisak da je svedok porodine kavge, i ve uje svau kojom se raiava atmosfera, svau koja je u ljubavi nezaobilazan uslov pomirenja. Biti heroj znai ostati veran sudbini. Prihvatiti patnju, borbu, sluaj, smrt, greh. Ako to neko svesno u sebi uini, i preuzme na sebe, on stupa na neki vii stupanj, sam eli da sve rei, ili bar preuzima vostvo, ne pouzdava se ni u koga izvan sebe, jer je nemogue na bilo koga raunati u ovome svetu. To je samopouzdanje heroja koje se s njim raa. ivot heroja je potpuno nezavisan od njegovog uspeha. Slava veine heroja je u njihovom padu. Oni su unapred uraunali tragiku. Ali to je tako ispravno. Nesumnjivo je to najlepi ivot, oblikom, svetlou, ne zato to je najatraktivniji, nego to je od svih ostalih blistaviji. Sasvim pouzdano je nezreo, i to e i ostati. Heroj je uvek neodrastao, kao Arduna i Ahil. Biti heroj znai boriti se, i to bezuspeno. Zbog toga je herojska egzistencija tragina. Sanjati znai utopiti se u celinu bez ostatka. Hajdeger je Mocarta nazvao Boijom lirom. S te lire se razlee muzika u kojoj nema otpora. Zna za svoju predanost, i njegova muzika zapravo nije nita drugo do dalje predavanje onoga to je on primio. Nigde se ne sudara, ak se i ne dodiruje. Pored herojske trube crnog kosa slavuj zapoinje tek kad se sunce skloni, i peva nou. Muzika ptica je vie muzika od muzike ljudi; veom svojom polovinom muzika ljudi je govor. Zbog toga se kae da je ljudska muzika nesavren logos. I to je muzika via, sve se vie pribliava

ptijoj. Ptici nisu ni potrebni glasovni sistemi niti glasovni nizovi. U jednom jedinom glasu ona ume da se raduje i da oajava, da drhti i da klike, u jednom glasu ona je opojna i poudna, jeca, zove, razoarava se, igra se i moli, svesno i u ekstazi. I na svemu onome to peva, kao to kae Gabrijel Marsel, nalazi se trag ujeda stvarnosti. Ptica u svom glasu i svojim glasom nita meusobno ne razdvaja. Betovenova muzika je prepuna herojskih motiva kosa. Izazovno herojstvo koje sve sile poziva na borbu. U Mocartovoj muzici, bez ukljuivanja ovekovog bia, oglaava se bivstvo kao san, o prvom stanju sveta kada se svetlost i tama jo nisu razdvojile. Kos se izdvojio iz sveta, i suprotstavio, probudio i rodio. Slavuj ne eli da se probudi i rodi. Jevreji objavu praglasa nazivaju bath gol. Izgubljen je klju potpunog razumevanja izraza; danas se obino-prevodi kao glas nebeske devojke. To je onaj glas u kojem se zajedno nalaze grmljavina i um kapljica kada u zatiju padaju po morskoj povrini, pla deteta, glas proroka, pasija po Mateju i vaarska harmonika, uzdah i kloparanje tokova pulman-vagona. Zapeo sam na pola puta. Postigao sam da ni u ta ne budem upuen, ni za ta struan, ali nisam uspeo da budem kvrgava vrba uang Cea koju niko ne moe da koristi ni za ta. Uvek sam bio lo graanin, jer od aktuelnih kategorija nisam se prilagoavao ni graanskim egzistencijama, ni boemima, ni revolucionarima. Od uobiajenih ivotnih reenja meni su od poetka sva bila lana, zajedno s njihovim kompenzacijama koje su za mene bile dosadne i neukusne. Najhitnije to sam naao u sebi jeste netanost, u smislu povreene egzaktnosti, odreene demonske drugostepenosti ija je posledica povrnost, lakoumnost, nedvosmisleni kukaviluk i duhovna pohotljivost (eklekticizam). To je rezultat netanosti i povrnosti i prenagljenosti. Obino bih radije neto ostavljao nego to bi mi radost priinjavalo nalaenje. Bilo mi je na teretu. Nikada nisam dobro obavljao posao koji mi je bio spolja zadat. Kasnije, posle pedesete, namerno sam usredsredio svoju snagu na tano izvravanje obaveza, ali nije bilo sluaja da ih ne propustim. Bilo je bolno, iznova sam poinjao. Nisam se skrivao u naslee, konstelaciju, strukturu i druga teorijska opravdanja kako bih sebe opravdao. Neozbiljnost se nalazi u sreditu joge moga ivota, ali i tu sam je preskakao. Znao sam da biti egzaktan znai odrei se genijalnosti, ali i da je egzaktnost moralni kvalitet. Meni bi ovo poslednje bilo neophodno. U jednom trenutku sam napustio rafinovano skrivanje i kamufliranu dijalektiku lai, ali vie zbog toga to mi je ukus postao tananiji i to je poraslo moje astoljublje. A sve naroito fragmentirano, i kao par excellence moderan ovek u aljkavim veliinama surogata. Nije bilo u meni strpljenja kako bih bio veran svom viem biu, ali nije bilo u meni ni etosa kako bih se tog bia odrekao. Uspeo sam da nita bolje ne saznam, ali nisam uspeo da to priznam do krajnje take. Nikada nisam imao nevolje s onim to znam, jedino s onim to jesam. Zbog neega svako mora da se vrati. Izmeu lakoumnog svetenika i pokajnikog vetrogonje kao nevernik koji sanjari u svojoj melanholinoj nevernosti, i virtuozni laov koji ni pokajanje ne prima ozbiljno. Ne zna se tano ko je tvrdio da u maarskom jeziku rei i reenice dolaze u poretku njihove vanosti. Bitnije dolazi napred, jer se akcenat nalazi na poetku reenice. Taj verovatno nije bio Maar. Nau teoriju jezika pravili su Nemci, ili je svakako nainjena pod uticajem nemake filologije. Red rei u reenici ne moe biti samovoljan. Samo kad je prosena temperatura u poeziji via, poredak odreuje sloboda koja odgovara stepenu toplote. to je vatra vea, sme se sve vie. Kad ara nema, neprecizan red rei - jer je neopravdan - ostaje retorian i patetian. U ovom sluaju reenicom ne vlada poredak, nego plahovitost. Pogrena je tvrdnja da se akcenat reenice nalazi napred. Ta tvrdnja se niim ne moe opravdati.

Naprotiv, najvanija je poslednja re: zakljuni akord gde se reava smisao i gde reenica postaje neopoziva. Zbog toga je na kraju mesto predikata. To je poslednja re. Zavretak. Kao konkluzija u matematici i logici, kao poslednja scena u drami, kao zavrna re na skupu, kao pouka u basni. Predikat pomeren prema napred poremeti ravnoteu reenice. Osnova konstrukcije nije gramatika, ve uzbuenje. Spokojstvo se gubi i dolazi pod uticaj atmosfere. to je predikat vie pomeren prema napred, sve se vie pribliava uzviku, gde rei nisu u logikom poretku, nego su poremeene prema buknuloj strasti. Nije to aljkavost, nego ludi krik. Novine ne kau da je vlada pala, nego: pala je vlada. Zato? Jer klike od senzacije. Kada se predikat nae napred, to - jer se koristi vanredan red rei uznemirava i izaziva uzbuenje. U staloeno sazdanoj reenici koja sadri ozbiljnu izjavu predikat, kao stvarno teite izjave, nalazi se na poslednjem mestu. Loa poezija, novinarstvo, kuhinjski jezik, iznenadna i nepotena beseda, nepromiljena improvizacija prepoznaju se po tome to ne govore, nego se deru i recituju i agituju. Gramatiku vrednost reenice odreuje precizan red rei, a njegov znak raspoznavanja jeste to reenicu - sem ako nema nekog naroitog razloga za odstupanje - zakljuuje predikat. Svaka reenica predstavlja takve terazije gde se na prvom tasu nalaze delovi reenice pod upravom subjekta, a na drugom je sam predikat koji odrava ravnoteu. Predikat je imenitelj reenice. Red rei u poeziji odreuje temperatura nadahnua. Plemenitost proze precizna gramatika. Izmeu njih dvoje nalazi se ono to nije ni ovo ni ono, brbljanje bez reda i teine, vaar, vika, zbrka, ulica, reklama, senzacija, bilo da je reeno, bilo da nije, nita ne znai. Martin Buber tvrdi da intenzitet naeg ivota ima tri stupnja. Prvi je kad neko ivi u krugu neposrednog objavljenja. Tako su iveli Buda i Muhamed i Bal em Tov. To je mit. Legenda je slabija. ovek ne ivi u svetu objavljenja, nego u uspomeni na njega. Trei stupanj je sumnja, zaborav, kritika, poricanje. Stupnjevi se mogu obrnuti. Moe se poi od kritike, i uzdii se u legendu, odnosno u uspomene. Sve zavisi samo od toga da li ovek moe da se zagnjuri u onu dubinu gde se uspomene nalaze zajedno. Znam da je to mogue. I odatle je mogue uzdizanje do mita, i ovek moe biti svedok neposrednog objavljenja. I to je mogue, jer svaki ovek uva u sebi uspomenu o svakom zbivanju u svetu, i u venosti bira onoga uitelja koga je najvie zavoleo. Nainiti neposredno objavljenje? To je najvei poduhvat ovekovog bivstva. Niko u Evropi nije mogao da izvri ovaj zadatak, sem Jakoba Bemea. Pod objavljenjem treba razumeti uenje o verodostojnom ivotu. ovek se moe vratiti samo tamo gde je ve bio. Najpre sam se iz novog doba vratio u hrianstvo, a da se nisam odrekao zajednice sa novim dobom, niti prihvatanja njegovih tekoa, pa smatrao sam ga dostojnim mrnje i pobune protiv njega, i nikada ga nisam toliko prezreo da bih ga hvalio. Potom sam se iz hrianstva vratio u batinu, tamo gde se i hrianstvo nalazi kod svoje kue, meu Jevreje i Induse, Kineze i Egipane, meu Indijance i Grke, tamo gde se rodilo i hrianstvo, tamo gde su svaka misao i obiaj, ritual i ideja, zakon i znanje toliko slini da se mogu zameniti, i sve to postoji jo je meusobno sasvim blisko. Potom sam se iz batine vratio u osnovno stanje, na temelj, u status absolutos, a da se nisam odrekao bilo novog doba, bilo hrianstva, bilo batine, sve sam doneo sa sobom i vratio na njegovo mesto, i vratio sam se u bivstvo, a da nisam porekao ivot, tamo gde nita nije slino, i nije srodno, i ne moe se zameniti, nego je jedno, tamo gde nita nije nepravilno, nego je normalno, uporeeno s njim sve ostalo je relativno i sluajno i prolazno, gde suprotnosti ine celinu, i spolja i iznutra je isto,

vatra i voda se nalaze jedna u drugoj, jer je sredite, jedino, bivstvo, nepokretnost i venost. U sedamnaestom i osamnaestom veku mnogi su i mnogo lupali glavu o razlikama meu ljudima, i racionalistika grmljavina francuske revolucije o jednakosti nastala je po svoj prilici iz ovog mozganja. Jednakost je pljaka jedinstva, kae Sen-Marten. Loa je osnova racionalistikog rauna. On rauna s jednakou, mada u ljudskom drutvu nije re o realizaciji jednakosti, ve jedinstva i uvek o njegovom ponovnom ostvarivanju. Jednakost je mogua samo s potpuno kvantitativnim iniocima. To postoji u apstraktnom prostoru matematike, nigde drugde. Nedvosmisleno je osoben zakon postojanja ivih bia da svako bie u svakom sluaju (sasvim pouzdano po analogiji s jedinstvom viim od sebe) ivi kao u sebe zatvoreno i samostalno jedinstvo, izdvojeno, posebno, to je svakome vidljivo i za sve ustanovljivo. Kada se iva bia raspadnu ili srastu, ne nastaje neka indiferentna gomila, nego novo kvalitativno jedinstvo unutar koga inioci nisu jednaki, ve razliiti, iskljuivo zato to se ujedinjuju u drugo jedinstvo. A uslov jedinstva jeste da se elementi meusobno razlikuju. Kad bi elementi bili jednaki, ovek ne bi umeo da ih razdvoji. Ideja jednakosti je stvorila ovu konfuziju, i ova zbrka iskljuuje jedinstvo. Stvorena je jednakost, a time je opljakano jedinstvo. Moderno drutvo jednakosti, to jest demokratija, poiva na pogrenoj kalkulaciji racionalista. Demokratija je nespretnost, o socijalizmu da i ne govorimo. Neprekidno spreava sebe u tome to je jedini uslov normalne egzistencije. Zakon ivota ivih bia jeste jedinstvo; jedinstvo zavisi od razliitosti autonomnih elemenata. Demokratija je konfuzan vid socijalnog. Nije re o jednakosti, a ne moe je ni biti, jer u krajnjoj liniji i zapravo svi misle na jedinstvo, ali kao posledica loe kalkulacije o jednakosti veruju da jedinstvo ostvaruju jednakou. Meutim, jednakost je pljaka jedinstva. Tamo gde demokratija eli u ime jednakosti da likvidira razlike koje postoje meu ljudima ne primeuje da uklanjanjem razlika (ujednaavanjem) stvara mete. Pospeivanjem jednakosti drutvo uvek postaje konfuznije. Ova potpuno zbrkana formacija naziva se socijalizam, iji je smer sledei: kako bi drutvo bilo homogeno, treba iskoreniti sve razlike. ovek eli, i oduvek je eleo, jedinstvenu zajednicu, integrisano drutvo, unutar kojega se sjedinjuje svaki inilac (narod, kasta, jezik, klasa, religija, grupa, individua) potpuno zadravajui svoje razlike i osobine, zbog toga to se mogu integrisati samo na pravi nain diferencirani inioci. Ne moe se stvoriti jedinstvo od elemenata koji raspolau preklopljenim granicama i neraienim konturama, to jest neautonomnom egzistencijom. Trenutno, za drutva na viem stupnju nije karakteristina demokratija, nego meusobna bliskost elemenata drutva i raienost odnosa, odnosno integrisano svojstvo zajednice. Drutva na niem stepenu socijalnog su dezintegrisana, neraieni su odnosi izmeu klasa i kasta i jezika i nacija, inioci se ne povezuju, organizam je bez pravila i bez reda. Veze nisu izgraene, individue ne ive u unanimitetu, nego su meusobno nepoverljive, meusobno se ne poznaju i plae se jedna druge. Sve su to znaci raspoznavanja dezintegrisanog drutva. Ujednaavanje ekonomskih razlika ne ini drutvo vie integrisanim, to jest ujednaeni prihod ne skrauje razdaljinu meu ljudima. Ali razdaljinu ne skrauje ni proirenje politikih prava. Jo manje integrisano drutvo stvara jednopartijski sistem. Moderne diktature su ekstremno dezintegrisana drutva, gde ne samo da nema jedinstva, nego u interesu lakeg ostvarivanja politike moi posebno se motri na to (dravna bezbednost) kako se ne bi integrisale grupe i individue i miljenja. To su narodi koji ive u pseudosocijalitetu gde se sprovodi svesna socijalna dezorganizacija protiv ostvarivanja jedinstva. Gde se integracija esto spreava terorom. teta je eksperimentisati s prepredenim teorijama, ali je jo vea teta primenjivati teror. Klju je prost, ak i nisu potrebni tomovi. Celokupno znanje moe da stane u desetak redaka. Re je o proizvodnji homogene gomile (mase) kojom se upravlja pritiskom na dugme uz potpuno

ukidanje diferencijacije u modernim demokratskim drutvima. Ako je negde mogue zapaziti pljaku jedinstva, onda je ona ovde svakome vidljiva. to je drutvo uniformisanije, i to se vie ukidaju razlike meu ljudima, ono je sve vie dezintegrisano, i sve je udaljenije od jedinstva, odnosno od normalne drutvene egzistencije. S obzirom na opti duh i ustrojstvo drutva, ono moe biti socijalno (integrisano), ali i socijalno oslabljeno (dezintegrisano). Socijalno je drutvo koje potpomae diferencijaciju osobina svojih individua, i ustrojstvo tome i slui; socijalno oslabljeno (dezintegrisano) je drutvo ije ustrojstvo postavlja smetnje u razlikovanju, vri uniformisanje, odrava privid jedinstva, zapravo samo sebe dezintegrie ujednaavanjem. Naravno, kolektivna samospoznaja je teka. Mnogo tea nego lina samospoznaja, jer poseduje manje i prostije zakone. Po Lao Ceu samo jedan: ne umeati se. Ko uradi, pokvari. Ko hoe da popravi, uniti. Neznalice neprekidno deluju. Malo znamo o normalnom oveku, ali jedno sasvim pouzdano, da se njegova individualna razliitost ne sukobljava s optom, nego dopunjava. Danas je nedostina. Danas se treba suprotstaviti individualnom i optem, zbog toga nema ni normalne individue, ni kolektiva, samo korumpirano ja, i rulja. Individualna razliitost i optost zato se meusobno dopunjuju u normalnom oveku jer to tako sledi iz ivotne koncepcije normalnog oveka. Naa je ivotna koncepcija kratkorona. Zakljuuje se na granici biolokog ivota, i mi smo zatvoreni u svoj ivot. Ovde treba uraditi i postii sve. Vreme je kratko i granica uska. Posledica vievekovnih loih informacija je nasedanje na zabludu da zajedno sa ivotom nestaje nae bie, i otuda najvei deo naeg postojanja nismo izgubili, jer ga ovek ne moe izgubiti, nego smo ga zatamnili u naoj svesti. Sve ovde i smesta; hitati, i to god se moe poderati i prikupiti i opljakati, poudno i razjareno i podmuklo. U dugoronoj koncepciji ivota ne treba hitati. Ima vremena. Danas raunamo na minute, moda na dane. Za Budu je vreme bilo sasvim drugo. On kae da je bivstvo poput kamene kocke iroke hiljadu koraka, dugake hiljadu koraka i visoke hiljadu koraka, i ako je neko svakih hiljadu godina pomiluje mekim platnom, kocka e se pre stroiti, nego to e bivstvo nestati. Postoji ovakav dugoroni ivot. Postoje ene na ijem licu se vidi da su se pripremile na beskrajnu brigu o ivotu, i samo se smekaju na biolokoj granici ivota. Poev od trenutka buenja, bodhisatva prima k znanju injenicu beskrajnog ivota, i zna da delo konanog osloboenja oveanstva treba nastaviti do bezgraninih vremena u sve novijim i novijim otelotvorenjima. Naravno, ovo je simbol. Kao to je i svako novo otelotvorenje simbol beskrajnog trajanja ivota koji otvara sve granice, ivota koji se otvorio u bivstvu. ivot nie vrste, pak, zatvoren u bioloke granice ne zavisi od toga to je kratak, nego to je u ovoj kratkoi prinuen da bude nebitan. ivot postaje i moe postati substancijalan samo u beskrajnosti. to je dugoroniji tok koncepcije ivota, tim je manje Ja i mase. Tim se manje meusobno iskljuuju individua i kolektiv, U beskrajnoj otvorenosti se ne sukobljavaju individualno i opte. Imamo obilje vremena i prostora, bie za svakoga, svi se moemo smestiti, svako moe bez povrede da bude on sam, ne treba se bojati i skrivati i lagati i pribirati i derati i hitati. Bez obzira na manje prekide, u Evropi je mir potrajao od Napoleona do svetskog rata, s druge strane ovaj mir - izuzev nepodozrivih o kojima inae nikada ne treba voditi rauna - niko nije umeo (niti je bio sklon) da primi ozbiljno. Ne kao da je pretio rat. Mnogo pre, jer je korumpirano svojstvo mira uinilo poeljnim - ne ba rat, ali pouzdano - da doe do konca ovo grozno i idiotsko razdoblje. Izbijanje rata 1914. godine i ruska revolucija 1917. zato su izazvali takvo ushienje, jer se verovalo da e uspeti osloboenje od ove korupcije. U kvarnom miru ak je i avo izgledao kao oslobodilac.

Naravno, mir od dvadesete do etrdesete postao je jo vie korumpiran. Danas, u treem miru situacija je bitno drugaija: ovek jednoznano ezne za mirom, ili za ratom, jer ovo ovde nije nijedno, kao to kae Hajdeger, a odmah potom i Kami tako ubedljivo razvija ovu misao. Naime, mir nije kad topovi ne govore, ni kad gruvanje ne remeti oveka koji se u svom podlatvu zatitio tiinom. Mir ima jednu jedinu osnovu, i ako mir nije izgraen na istini, on e bezuslovno i pouzdano u svakom sluaju ponovo biti naruen. Upravo zbog toga nema sporazumnog ili kompromisnog mira ili mira koji se odrava uz pomo policije; i da ne bude mir ne mora bezuslovno da bude rat. Enoh je najteu posledicu korupcije oveanstva video u tome to uk estin eirn, za njega nema mira. to se tie neposredne budunosti, umni ljudi proriu da rata nee biti, ali e uasna nepravednost, koju u saradnji odravaju ne-ratno i ne-mirno stanje, na koncu postati nepodnoljiva. Ovu primenu ratne pomame na mirne odnose Solovjov oekuje u dvadeset i prvom veku, posle dvadesetog veka koji je protekao u znaku ratova. Meutim, mogunost za tu realizaciju ve postoji, iako potpunu realizaciju jo spreava nekoliko ljudi. Trula omamljenost, koja je obeleavala mir graana prolog veka nasuprot sadanjici (kada se teror pakuje u svetloplavu boleivost), mogla je biti prijatnija. Naroito je mogla biti prijatnija za monike, jer bi onda mogli da primenjuju tehniku kamufliranih postupaka za skrivanje svojih zloina. Danas je to gotovo potpuno iskljueno, jer ovek vian nitkovlucima prozire smicalice vlasti, iako s letargijom moe da prihvata nepravdu. Zbog toga je danas svaka tenja za mirom postala sumnjiva, jer mir drugaiji od Solovjovog, podlost uvijena u sladunjav teror i razvratno blagostanje, potpuno je nemogu, i ovek stoji, u srcu mu skrivena udnja za osvetnikim ratom, vie eli ruenje sveta do crne zemlje, nego trajno odravanje svoga mira. Nema pravednog rata, ali ima mira ija je nepravednost vea od rata, i tada ovek ludo ezne za ratom. Danas bi rat znaio kobno unitenje; mir je verovatno muniji, i naroito nagovetava radikalnije srozavanje. Gete kae da oko ima prirodu sunca: jer ono to hvata svetlost i samo treba da je od svetlosti. Wer Gott erkennt, muss selber gttlich sein. Meutim, to nije poslednja re koja se moe rei o oku i koju treba rei. Izgleda da je ohar ona knjiga koja sve zna o oku. Iz oka gotov, zavren i potpun svet gleda na kosmos, i nazad na samog sebe; jer ono to vidi celinu stvarnosti i treba samo da bude potpuna celina stvarnosti. Ono to u oku nazivamo vidom, samospoznaja je sveta u oveku, i samospoznaja oveka u svetu. Janus koji vidi i prema unutra i prema spolja, i vid se nigde ne moe zaustaviti, vidi preko svih granica, i ne samo u beskraj, nego i beskraj. Kosmos gleda oveka, i ovek kosmos, pogled i uzvraen pogled stapaju se u oku, jer je svet ovekov Gegenwurf, kao to kae Beme, ovek je projektovana kopija sveta i svet oveka. Svet je uvek poredak. I oko je logiki i etiki i estetiki sistem, jer videti znai odmeravati i vrednovati i sistematizivati i odlagati, i vid je smetanje u sistem. Sistem koji gleda iz oka, vidi u svakog oveka, jedini je i neponovljiv, budui da je u bivstvu sve individualno. Sistem koji vidim, i koji se meusobno gleda, istovetan je sa svakim, budui da je u bivstvu sve uzajamno. Beskrajno ogledalo, ogledalo u ogledalu, jedan ovek u drugome, jedinka u zajednici, ovek u svetu, i obrnuto. U sreditu svega jeste oko koje vidi i meri i uporeuje sa sistemom postojeim od poetka, koji je sistem sazdanog bia, i zbog toga s tajnama bia, koje otkriva, i s njegovim oitovanjima, koje skriva, sa svetlou, koju dobija od Sunca, i koju daje Suncu. Sistem se precizno moe iitati u oku i iz oka; ali ne specijalno iz njegovih osobina, nego iz nepokrivenosti koja se utopila u jednu viu dimenziju i zgusnuta se u znak vienja. Potpuno probueno otvoreno oko. La (prevareni ivot) potpuno se moe razumeti samo iz oka. La nije prisustvo demonske raspomamljenosti, nego prikrivanje demona zbog neega. Zbog toga je teko lagati, jer oko ne ume da se skrije. Kad ovek hoe da vidi, oko mora da otvori, i ako je oko ve otvoreno, pod svim uslovima mora da otkrije ono to je skrivalo, to jest ovek otvaranjem pokazuje da je oko zatvorio. Okom vidimo, i okom smo vieni, sistemom koji se nalazi u oima zatvaramo oi, ali onda ne vidimo i ne

moemo da vidimo. Ko se skriva, on bezuslovno mora da vidi toliko manje sveta koliko se sakrio. Lana egzistencija mora da vidi falsifikovan svet. Stvarnost i istina su uzajamno zavisne, stvarnost vidi samo istinski ovek. Istinitim nazivamo onaj sistem koji zna da otkrije stvarnost. Ko se sakrije, on je sebe iskljuio iz istine. Oi koje se skrivaju poremete svoje vienje, ne vide isto, i to neko vie lae, tim vidi manje. Oko vidi u sistemu: jedne oi u sistemu tamnice, druge u sistemu bordela, u sistemu vaara, u sistemu deje sobe, statistike, dvojnog knjigovodstva, grafikona. Neverovatno je malo istih oiju koje vide u sistemu mora i zvezdanog neba, i ive kao braa drvea. Razoreni sistemi, oi zastrte velom, slomljene u lai ivota jedva i vide neto drugo do novac. Verovatno ne vidimo ni najoiglednije injenice, jer naa lana egzistencija apriori zatamni nae vienje. ta je ono to postoji? Preplet ovek-svet, jati, jedno je oko drugoga, gledaju se meusobno, dva sistema koji jedan drugog, jednog u drugom vide i odmeravaju, i sami o sebi govore sve do poslednje rei, to neprikrivenije tim bolje otkriva drugog u onome to sam o sebi kae, i u onome to u drugome vidi, i kakav svet nosi u sebi, i prema tome u kakvom svetu ivi. Istovetno je ono to oko vidi, i to u oku vidim. Ispravno dranje po svemu sudei nije nestrpljivo negodovanje to je svet na onom stupnju korupcije na kojem se nalazi, to je ta korupcija u porastu, i to se istina ivota sve vie gubi. Ispravno se sasvim pouzdano ponaa onaj ko se potrese kad vidi da se posle mnogo hiljada godina vladavine razbojnika istina ovde jo uvek nalazi bar u tragovima; zaudi ga to onaj koji ipak ini napore radi istine, i time provocira javnu sablazan, nije iskorenjen. I ovako kako jeste nedvosmisleno je gotovo udo i mora da za to postoji neki jednostavan razlog. Kabala ui da se svet jo odrava, jer na zemlji ivi etrdeset pravih ljudi. Iz sensus communisa izgleda - istina se ne moe ukloniti. Poznatp je da je sensus communis znanje i svest o osnovi ljudskog bivstva, koje se nalaze u svakom oveku. Zbog toga se korupcija sama po sebi ne moe odrati. Ona se bezuslovno mora pozivati na istinu. Bilo koliko da je nezgodno, istina ne moe nestati. Indusi kau: sat - to znai istina i postoji, to jest postoji samo to je istina. ivot koji se danas smatra vanim, nije vrednost po sebi. U novije vreme, naroito od Niea, traje pokuaj da ivot sa sebe odbaci sve i da ostane kao jedina vrednost. Pokuaj toliko nije uspeo da u ovom trenutku nema misli koja bi trajnije propala. oveka koji ivi korumpiranim ivotom akceptiranim posredstvom takozvanog sveta (istorija, konvencionalni sistem lai), i samog sebe stavlja pod zatitu ugodnih ideja, treba smatrati ovekom lanih ivota (pseudoegzistentan ivot). A treba ga smatrati takvim, jer ne lae izuzetno i zbog slabosti, jednom, nego neprekidno, i svoj ivot gradi na ovoj permanentnoj lai; ali i zbog toga to nije stvarna injenica, nego ga je zavelo sopstveno bie. Egzistencija i pseudoegzistencija u svom postojanju nisu jednake vrednosti. Bilo koliko se ustruavamo, neko e to, ranije ili kasnije, morati da kae. A dva oveka nisu jednake vrednosti u jednom konano formulisanom bivstvu. Naravno, ovo bivstvo nije spasenje, i nije drugi svet, i nije veni ivot. Sve su to naivne rei religiozne nespretnosti. ak je pitanje i da li uopte postoji ovakvo konano bivstvo. Mogunost konanog bivstva je otvorena, i ostaje otvorena, upravo zbog toga nemamo nikakvog saznanja o konanim posledicama ni istine ni korupcije. Ostaje sumnja da 1. ovo konano bivstvo nije nita drugo do fantazmagorina zadovoljtina onih koji su nastradali u ivotu. Jedna okorela vlast ranije je idealu rekla amin, uz veliku ceremoniju i bezbroj lai je osvetala lakovernost kako bi, zasnivajui je na tome, odrala svoju vlast. Ali istovremeno ostaje sumnja

2. da se poricanjem konanog bivstva tu smestila druga, novija okorela vlast koja eli da odvrati oveka od spasenja i drugog sveta i venog ivota samo da bi ga liila mogunosti zemaljskog ivota, da konano stavi svoju apu na oveka, i da bez smetnji sprovodi svoju iznad svega nitkovsku vlast. Egzistencija i pseudoegzistencija u svome postojanju nisu jednake vrednosti. S obzirom na istinu postojanja, egzistencija je u prednosti, to ne znai nita drugo nego da se ova prednost ne moe zameniti za svetovne povlastice. Povlastice su: glas, imetak, vlast itd. S obzirom na ivotna dobra, pseudoegzistencija je u prednosti, to ne znai da do svetovnih dobara stie po cenu odustajanja od svoga bia. A zato sadraj istine ovekovog ivota bezuslovno stoji na putu pribavljanja svetovnih dobara, i zato bezuslovno mora da odustane od istine svoga bia da bi pribavio svetovna dobra, to je nesumnjivo najuzbudljivije pitanje ljudskog bivstva. Naravno, moe se pretpostaviti da istinoljubivi ivot i pribavljanje ivotnih dobara bivaju meusobno suprotstavljeni kao posledica neke greke, to dvoje se zapravo ne iskljuuje. Vernost istini i pribavljanje dobara konano zbivaju se u meusobno nezavisnom prostoru. Egzistencijalno bivstvo ne treba neizostavno da bude na gubitku u svetovnim stvarima; pribavljanje dobara je mogue ne samo za korupciju. Ovakvo verovanje u svakom sluaju postoji. Obino se smatra da neko to je vie korumpiran pribavlja sve vie dobara, a to je vie veran istini, sve manje dobara. Meutim, sve su to tek verovanja, nita vie. Izmeu egzistentnog i pseudoegzistentnog oveka, pak, postoji nepomirljiv i uzajaman antagonizam. ovek pravednog ivota prezire korumpiranog (zbog njegovog dranja) i zavidi mu (zbog dobara); korumpirani ovek mrzi egzistenciju pravednika (zbog njegove intaktnosti) i boji ga se (jer je u postojanju vieg nivoa). Ali je najvanije da je verodostojan svakodnevni ovek u svim vremenima potvrivao suprotstavljenost, postaje sumnjiv i izgleda da gotovo iskljuivo sebe titi, elei da stvari zabauri, i zbog toga nije dobronameran. Treba prihvatiti antagonizam egzistencije i pseudoegzistencije. Pitanje stvarnosti konanog postojanja ostaje otvoreno. Meutim, pitanje je na ovoj taki mnogo sloenije. Izgleda da ima ljudi koji su u otvorenosti i ne odluuju; ima ljudi koji zauzimaju konano stanovite. A izgleda da oni koji ne odluuju, ostajui u otvorenosti i otvoreni, mogunost konanog bivstva dre nereenim. Drugi ga zakljuuje, pa ili kae: postoji, ili kae: nema ga. A to ve znai zauzimanje stanovita u egzistenciji, ili u pseudoegzistenciji. Pravedno bivstvo se u svakom sluaju moe prepoznati po otvorenosti, lani sadraj bivstva po zatvorenosti. Biti egzistentan znai biti otvoren i nezaklonjen, pseudoegzistentan, pak, znai ostati skriven i zatvoren. Jovanovo jevanelje istinu oznaava reju altheia, to znai - nasuprot lai i zatvorenosti i skrivanju - istinu i nezaklonjenost i otvorenost. Nepouzdano je znanje o konanom postojanju, samo bivstvo je otvoreno, ovekovo dranje u bivstvu je nezaklonjeno. Zbog toga batina kae za bivstvo da ono nije cilj, nego put (tao, via, veritas, vita). O konanom (verodostojnom) bivstvu svako raspolae znanjem koje je s njim roeno. Uvek je sporno, zbog toga je nerealizovano, ak je to ono to treba realizovati, ak od ije realizacije zavisi istina ljudskog ivota, jer realizacija ili nerealizacija ovoga bivstva presuuje da li je ovek egzistentan (alths, nezaklonjen, otvoren, istinit), ili je pseudoegzistentan (zatvoren, skriven, ivi u samoodbrani, laan). Konano bivstvo je objektivno, ali se ne moe dokazati, verovatno je evidentno. Vrednost postojanja ljudske egzistencije zavisi od bia projektovanog u ovaj neuhvatljivi okeanski svet. Ponavljam i naglaavam, ovo bivstvo nema nikakve veze s drugim svetom, ni s venim ivotom, niti sa spasenjem. Unutar otvorenog postojanja nema nikakve granice niti razlike izmeu ivota i drugog sveta, ivota i spasenja. Mere naeg ivota su loe, zbog toga je loa i mera za sveca, jer je svetac

vieg nivoa i izuzetan samo u vrlinama, a ne u postojanju. Ali zato to je vieg nivoa i izuzetan, on nije normalan. Ali je normalno konano bivstvo, i otvoreno je neprekidno za sve. Svetost je samo religija. Lano je reenje religije koje se odnosi na konano bivstvo, jer merom stranog suda primenjuje i stavlja u izgled deus ex machina kada oveka meri na osnovi njegovih grehova i dobroinstava, a ne na osnovu teine njegovog bivstva. Vrlina je vana, ali nije dovoljna. Religija je istinita, ali je premalo. Istinu ne rehabilituje ontoloki, samo je naznaava kao volju vieg bia. A istina je, pak, ugraena u postojanje i najvia stvarnost odrava postojanje. A istinski ivot je tek onda apsolutan kada je sam po sebi neprikosnoven i bez svakog boanskog autoriteta, i kada se pred njim Bog klanja. Ono to nazivamo istinskim ivotom, to se poklapa s konanim bivstvom, i zbog toga on ima vrednost po sebi. Poklapa se s onim konanim bivstvom koje nikada ne moe biti drugo do nesigurno. Budui da svako ima neposrednu i nedokazano evidentnu svest o ovom bivstvu, i budui da ipak svi ostaju u nedoumici o njemu, mogua je vernost i nevernost istini, i neizbrisiva svest o krivici koja ide uz nevernost, koja je prinuena da se ludo krije iza osnovne lai bia da bi se i lanim sadrajem bivstva prikazala kao istinita. U letargiji naputenosti od istine ovek se baca na ono to mu je jo preostalo od njegovog pravog bivstva. Uivanje u dobrima ivota nije surogat, pogotovu nije surogat istinskog bivstva; ali nita ne vrede dobra pribavljena po cenu naputanja istine bivstva, jer letargija u istini (oajanje u naputenosti) ne zna za pravo uivanje. Dobra postoje, ali uivanje u njima nije isto. S obzirom na to da mi za sebe danas ne moemo tvrditi da smo zdrave pameti, bilo bi bar dobro znati kakvo je miljenje normalnih ljudi o onome to se zbilo na zemlji za poslednjih pedeset godina. Gandi je umro. Sent-Egziperija su Nemci oborili zajedno s njegovim avionom. Jedini ivi autentini ovek, Albert vajcer, poto je pre trideset godina izloio svoje misli, izgleda da smatra najispravnijim da se i ne oglaava. U svakom sluaju ve mnogo ranije, ali nedvosmisleno od Prvog svetskog rata, na ivot poprima takav vid koji se ve ne moe objasniti nikakvom uvebanom filozofskom kategorijom. Protutnjala su dva svetska rata, tuce revolucija, cela grupa nacija je postala samostalna, gotovo isto toliko ih je doivelo robovsku sudbinu, videli smo kako su se ruile dinastije, videli smo graanske ratove i strahovlade, i udno je, ali u svemu to se zbivalo nije se pojavljivala ak ni nijansa nekakve veliine. Meu linostima svetske istorije u poslednjih pedeset godina nije bilo ni jedne jedine na iji pomen imena bi bljesnule oi oveka i probudila se u njemu elja da na nju lii. I to ne zato to smo nepoteni ili cinini, i ne zato to je veina tih linosti bila pustolov i zloinac. Sva istorijska zbivanja bez izuzetka su se nalazila izvan moralnog prosuivanja, i dela tih linosti jedva da se mogu okvalifikovati kao zloini. Neto drugo se tu zbilo, ne greh. Na nimberkom procesu, gde se sudilo faistikim voama, pojavilo se to neto, ali ga je tek malen broj ljudi primetio. Faisti u prvom redu nisu bili zloinci; to se danas ve veoma dobro vidi, ako ni zbog ega drugog, a ono po tome to su ovakva bia i drugde ivela i ive, i moda su vrila i vre jo groznije zloine. Posle procesa pak vladajua praksa nemakog faizma se proirila po celom svetu, ak toliko da ve danas jedva da postoji narod i drava koji bi se mogli odrati bez pouka izvuenih iz praktine vladavine koju je uveo faizam. A onaj ko ne ini tako, mora da uti, i da se pravi kao da je sve u najboljem redu. Za sva ona nedela zbog kojih je pogubljen Hitlerov generaltab, danas - novi nirnberki sud - trebalo bi hitno da podigne optunicu protiv nebrojeno dravnika i ministara i generala. A danas nema mogunosti za uspostavljanje takvog suda, jer je hitlerizam opta praksa. Osobe se radije otruju ili ustrele ili dobiju no u leda, eventualno okonaju ivot u nekom policijskom muilitu, ali i ako ne bude tako, to im se moe dogoditi svakog trenutka, i one to vrlo dobro znaju. Pored svega, meutim, danas je broj otvorenih nedela visoko iznad proseka neizmerne poplave prljavih podlosti; u odreenom pogledu neko upadljivo nedelo je za nas gotovo olakanje, ali ono

svakako obeleava vrednost kojoj se milioni podlaca ne mogu primai. Rairilo se takvo dranje i nain ivota i uvianje, ak je postalo gotovo iskljuivo, prema kojem su istorijska zbivanja tokom proteklih pedeset godina ne samo doputena, nego su ona sama po sebi razumljiva, kao to se kae, ona su istorijska nunost. Naravno, sve je pripremljeno uz pomo uvenih teorija prolog veka (zasnovano na pogledu na svet) poto se dolo do konstatacije da je ovek nastao na osnovu prirodnog odabiranja. Ako treba da bude zdrava ivotinja, ovek mora da odbaci moralne prepreke, i ako istie interese svoga naroda ili klase, mirno moe da pljaka i lae i ubija, i u ime humanosti za tren oka moe sa zemlje da ukloni grad s vie stotina hiljada itelja. Sve to nedvosmisleno lii na katastrofu, ali, kao to je o tome ve malopre bilo rei, na takvu katastrofu u kojoj nema traga nikakve veliine, u kojoj nema nikakve ozbiljnost, nikakve tragike, nikakve krivice, no ima mnogo vinosti u infernalnoj atmosferi, specijalne prljavtine koja se ne moe opravdati ni time to ovek o njoj nita ne zna, jer se i ne opravdava, nego ivi ivotom koji gotovo da i nije nita drugo do otvoreno i namerno, ak unapred smiljeno i izazivno permanentno povreivanje humanog. Pojam greha je zapravo zastareo; ovek prisno ivi u neposrednoj blizini takvih sila od kojih se do sada uasavao, i koje je skrivao i poricao i progonio; a danas je ovde vinost u nepotenju dosegla tako fenomenalno virtuozan stupanj, tehnika ivota se toliko ustalila i postala tako opta, to do sada nije bilo zabeleeno. Poetkom dvadesetih godina je Lav estov tvrdio, uzimajui za osnovu pouke Prvog svetskog rata i nekoliko revolucija, da katastrofa koja je u toku nije tragina, nego skandalozna. Priroda skandala, kao to znamo, nije pristupana za estetiko, ili logiko, psiholoko, ili socioloko vrednovanje. Skandal je sasvim drugaiji. Ova kategorija je za nas potupno nova. Mogue je da je ona u izvesnom smislu konstrukcija egzistencijalne drame. Svi znaci navode na to da se u ovoj dramskoj situaciji mrvi poredak ivota koji je oveanstvo do sada potovalo. Zbog toga je tako neizrecivo bolan. Fakat skandala je izvan moralnog ili umetnikog, religioznog ili drutvenog prosuivanja. Stoji pred nama kao kolosalna bestidna injenica s kojom ne znamo ta da inimo. Trenutno vidimo tek toliko da junaka skandala ne moemo meriti tradicionalnom skalom vrednosti, jer junak skandala nije grean, nego uprljan. Zbog toga mu nedostaje veliina svake vrste. Veliina u grehu jeste to ona oekuje oprotaj, i greh i jeste oprostiv; skandal je bezobrazan, i on pljuje na oprotaj. To je ona prljavtina koja je obeleavala optuene na nirnberkom procesu, i ova drska, zlobna i gadna niskost obeleava junake skandala koji su se od tada javili, i u poreenju s njima obian zloin je ljudska vrednost dostojna panje. Grenik se slomi, drznik isplazi jezik. Na zapadu gangster, na istoku terorista, na koje svi mi poinjemo sve opasnije da liimo. Od Prvog svetskog rata na se ivot sve vie protkiva skandalom, odnosno, recimo, svetska istorija poinje da su gui u skandalu. U katastrofi nema nikakve lepote, nikakve ozbiljnosti. Potpun nedostatak potresne katarze. Ali je u katastrofi sve vie rafinovano nemoralnog uzbuenja koje ne razreava, nego upravo obrnuto, postaje sve zamrenija, dok nas na kraju ne proguta septika jama. Svetska istorija u ovom vidu, kao hronika skandala, danas ve za svaki dan uva poneku besramnu prljavtinu. Protiv toga se za sada jo moemo prijatno pobuniti, kao da se krijemo u licemerju da je ovek u svemu tome potpuno nevin, jo se moe odbraniti, ili to je naroito za veinu - zadovoljtina, pa eto, dotle smo stigli, ve je i licemerje suvino. Kao posledica okultnog i opscenog prodora sila koje kvare ivot nastao je novi idealizam, ta apoteoza podlatva, koji se moe prepoznati po dve crte: - prvo: poten ovek je slab ovek, potenje je hipokrizija, svetac ima loe zube i ne ume da grize. Istina je fantazam. Pozivanje na ast je bezobrazluk. Svaka istota je sumnjiva, to je onaj ovek koji je svoju prljavtinu sakrio. Ko se od kala zgraava, on je fanatik. Igrajmo otvorenim kartama, budimo bestidni i besramni. Ako se neko nad tim skandalizuje, zreo je za nervnu kliniku. ovek je uvek bio takav, i istorija sveta je uasna. to je izgledalo uzvieno, la je licemernih varalica; - drugo: strahopotovanje pred drskima i podlima i prostacima, zavist to oni smeju da budu podli,

diviti se onome koji je bezoniji, i pokunjiti se pred onim ko je brutalniji i okoreliji. Najbolji posao je izdaja. Znamo da je to posledica temeljne iskvarenosti ljudskog postojanja. Oitovanje ove iskvarenosti u prvom redu nije zlodelo. Greh je ve grub simptom; u ovom trenutku je drugostepen. Greh ne rauna na pobedu. Sada je re o iskvarenosti bivstva koje je postalo pobednik ivota, i to uz saglasnost najire javnosti. Moda je pravi skandal ako neko uestvuje u slavi ivota, a kalja ivot. injenica je da se to moe dogoditi, i dogaa se, to je skandal. Pobeda korupcije nad istotom bivstva; to je ono to nije postojalo u izvornoj koncepciji bivstva; i to je ono to je potpuno ljudsko delo. Po svemu sudei to je pravi smisao suenja Hristu. Bogoovek nije iveo zbog toga da bi ukinuo greh, nego da nas naui da se branimo protiv iskvarenosti bivstva. To rade sve svete knjige. U korumpiranom bivstvu je nepodnoljiva bezuslovna i prepotentna mo prljavtne nad istotom. A ono to se danas zbiva: put ka pobedi u ivotu ve je gotovo iskljuivo svesno kvarenje bivstva. Skandal je to je ivot plen onih koji ga kaljaju. Ostalo je bez odgovora pitanje istorije sveta kako to ovek moe da izdri i na to je sposoban samo zbog toga da bi izbegao pruanje odgovora na ovo pitanje. Jevanelje kae da greh nije bezuslovno kvarenje bivstva; Isus je primao i grenike i razgovarao s njima. Krivini zakonik je sasvim disciplinski propis drutva, i ni ne dotie injenicu korumpiranog bivstva. Isus se druio s bludnicama i carinicima. Daleko izvan zakona sabbata i propisa: ne bludnii trebalo je ovde neto novo formulisati, da ovek ne osvaja ivot onda ako potuje zakon, nego ako ne takne nita prljavo. Ako ne ivi u skandalu. Ako ovek izbegava iskvarenost bivstva, ko zna, moda e greh potpuno nestati. Edenski vrt i Raj i idila Zlatnog doba praslike su istinskog bivstva oveka, i idilu ranjava greh, ali se rana lei patnjom okajavanja. Pravi i izvorni ovekov instinkt, koji je doneo sa sobom, jeste da zemlju pretvori u svoj konani dom; skandal je ono to razara ivot, skandal, mete i pohotnost i darmar, licemernost i prostakluk, teror i deportacija i koncentracioni logor. Ako se idila ukalja i potkopa i popljuje, i ako sve to postane permanentno dranje, i ako ovo dranje postane jedini pouzdani nain koji vodi ka vrednostima ivota, i ako bez kaljanja bivstva i bez mranog saveza s tajnim silama ak i nasuni hleb postane sporan, onda je to skandal. Moe se neprekidno iveti u skandalu, uprljan opscenim silama, ali je u tom sluaju otpala mogunost realizacije idile i kao posledica oslobaanja sila koje kvare bivstvo gubi se svest o fundamentalnom ljudskom poretku ivota. Svete knjige predlau korenito reenje. Kau da se ne sme brinuti o trijumfu korumpiranog ivota. Ne treba hteti mo, slavu, imovinu. Ko eli da ostane ist, mora da se odrekne. Ako neko eli da pobedi, to e se samo pretvoriti u skandal. ist ivot pati i lomi se, pa nek pati i nek se lomi, jo je uvek mnogo bolje od podlatva. ovek ostaje ist. Gde? U raju, odnosno u bitnom postojanju, kako kau svete knjige, u blaenstvu. To je pad u ivotu. To je tragika. Ali ako neko radi obrnuto, rtvuje blaenstvo za pobedu u ivotu, to je skandal. Tekoa je, naravno, u tome to do onih kojima bi ove misli bile neophodne, one i ne stiu. Postoji veoma mnogo razumnih ljudi i oni su napisali relativno mnogo razumnih knjiga koje su saglasne u bitnim takama. Ali monici, izgleda, ne itaju dobre knjige, i tako sve stie do onih koji to ve i inae znaju. Nema naina da se zainteresovani suoe s nekom istinom? Ili je moda za njih iskljuena mogunost osveenja u pomami svetske katastrofe. Ako bi bar za trenutak pomislili na neto drugo, a ne samo na svoju razjarenu fiks-ideju, zavrtelo bi im se u glavi i ne bi umeli da nastave? Za papu Lava X se kae da je pomilovao vree novca koje su se gomilale u riznici, prepune kese od priloga vernika, i da je rekao: Dobre prihode nam donosi legenda o Hristu. To je skandal. To je poboni cinizam karakteristian za moderne monike, kojima ideja socijalne pravde donosi isto tako dobre prihode. Razume se, papino dranje je pomalo boemsko u odnosu na moderne monike, kao to je dranje Kromvela ili Kalvina ili Robespjera neobuzdanije nego dananjih silnika koji uivaju u tome da nekoga, ko im je do jue bio prijatelj, uhvate, napune mu usta izmetom i u lice mu se pomokre. ovek nepojmljivo pati. Pati zato to ne ume da bude ist. Kukavica je za to da bi mogao da

ivi istinskim ivotom. Nisko i podlo oajanje, ne tragedija. To je skandal. Za poslednjih pedeset godina na raznim mestima zemlje delimino se vie puta ponovilo zbivanje koje se sada zapaa u razmerama oveanstva. Istorija ide sudbonosnim smerom, a pouzdanu katastrofu koja e uslediti nisu u stanju da primete ljudi koji je vode zbog svoje specijalne paralizovanosti, pod uticajem neke uporne i izvitoperene, oigledno potpuno neosnovane nade (pogled na svet). Katastrofa je do odreenog roka mogla da se izbegne. Mogunost je proputena, ali je jo uvek bilo prilike za reenje. I ona je proputena, ali je ostalo nekoliko mogunosti. Na koncu je usledio slom. Nie kae da ivot oveka upropaavaju nereena pitanja. Katastrofe u ivotu oveanstva izazivaju nereena pitanja. U Prvom svetskom ratu mogli smo da vidimo sjajne paradigme ruske carske i nemake esarske vladavine i sluaj Habzburke monarhije. Posle rata sklopljen mir jedva da je neto reio, naprotiv stvoren je niz novih nereenih pitanja i njihova posledica mogao je biti samo novi rat. Sa okonanjem Drugog svetskog rata sva pitanja bez izuzetka ostala su nereena, i sada nereena pitanja dva svetska rata ekaju reenje sve ovo vreme, i verovatno uzalud. Toliko su se nagomilala nereena pitanja da izgleda red moe da napravi samo tabula raza. Da li na to ekamo? Jer se svako unapred odrekao onog etnosa koji bi uz strpljenje i prisutnost duha mogao istrajnim radom iz dana u dan izvriti konano raiavanje. Nemamo tako snanog oveka. ivimo u izotrenoj situaciji, budui da su stvari ve davno sazrele da sopstvene posledice mi sami automatski izvedemo, i kao da vie nita ne bi trebalo ekati da usledi jedan konaan dogaaj (svi znaci govore da ni malo nije povoljan). Meutim, do poslednjeg trena uvek postoji jedina mogunost. ivimo u sve veoj napetosti nagomilanih zbivanja, ija je perspektiva neizvesna, ali koja nedvosmisleno znai opasnost. Pretea koncentracija stvari neopozivo usmerena ka konanom razvoju ispunjava nas nemirom koji nagovetava najgoru slutnju. Veliki deo oveanstva je u stanju da oajnim narkoticima uspostavi svoju ravnoteu - zamenu za izgubljeni normalni ivot - u ovoj iz dana u dan sve nepodnoljivijoj napetosti, i umesto pravim ivotom, ivi u omamljenosti. Ne eli nita da zna, eli jo jednu au dina (votke). Mera zdravlja istorijskih razdoblja uglavnom je seks; u kojoj meri nestaje mogunost normalnog ivota, seksualnost se pojaava. Za usijanost nerava nita nije karakteristinije od razvrata. Seks ume da predvia. Bezbrojne pojave na svim takama zemlje nedvosmisleni su znak da smo na pragu mogunosti poslednjeg dogaaja (Prust: Sodoma i Gomora). Valeri tvrdi da ivot ide dalje, bilo ta da se dogodi. injenica je da iva voda, na bilo koji nain da je zaraena, za veoma kratko vreme neutralie otrove, i sama se proisti. injenica je da ivot, kao iva voda, uniti svaku prljavtinu; ivotu nije potrebna dezinfekcija. Ne treba ga prati, sam sebe pere. ivot je ona sveta devica koja svaku gnusobu pretvara u zlato. Koliko god se slomljen i prljav ovek uvee vrati kui, kao da u nonoj tami neka bela sila ispere iz njega svu prljavtinu, ujutru ivot u njemu moe biti kao kristal. To je mirakulum ivota. ovek ne zna kome treba da zahvali to od ovoga nije dobio samo deo nego sve. Ali izgleda kao da je voda ivota ovde, danas, izgubila neto od ove sposobnosti obnove, i prljavtina se sve vie nagomilava, neistoa koja se u nama taloi, i u nama se javlja strana strepnja ta e biti ako se ovako nastavi i stignemo na taku kada nema dalje. Preskoene su sve mogunosti za popravljanje, ivimo usred povrnog i trenutnog kompromisa, u reenjima u koja niko nema poverenja, i sve to ima toliko znaaja to smo dobili jedan dan, eventualno tek jedan sat, moda samo pet minuta, ali ni to vie nije isto. Situacija se tumai tenjama vlasti, ali to ne valja. Ve je objanjavanje izbegavanje reenja. Stvari nisu definisane, upravo zbog toga nema izvlaenja posledica. eka se dok stvari same sebe definiu, i stave nas pred svren in. Dok posledice same sebe ne izvuku. Ali ako ovek odlae reenje, stvari se u krajnjem trenutku opuste, i poinju da se stropotavaju. Sada je ve kasno. U poslednjih

pedeset godina bili smo svedoci nekoliko ovakvih zbivanja; sada ovo preti celini. Poev od trenutka kad je ve zapravo trebalo da usledi krajnje zbivanje, uvek proe neko vreme i za to vreme bar ostaje otvorena jedna jedina mogunost. To je odreeno razdoblje strpljivosti koje takoe poznajemo iz bliske prolosti. Trenutno ivimo u ovom vremenu strpljivosti, prilino drhtei, znamo da je ve minuo as u kojem je trebalo da usledi zbivanje, zbivanje se jo nije dogodilo, i mi iekujemo cvokoui. Naravno, u ovom iekivanju se moe iveti hiljadama godina. A ima onih koji proriu da ako uspe da se izbegne otvoren sukob izmeu krajnosti, koji bi valjda znaio brzu propast, onda sledi veoma sporo razdoblje sainjeno od neprekidnih poputanja, iji e jedini zadatak biti ouvanje drave. Svaka drava na celoj zemlji zatvara se ekstremno u svoj konzervatizam, odluka se pomera iz dana u dan, uvek se odlae, uvek kompromis, vanost po mogunosti da ne bude dua od nekoliko sati, u meuvremenu ovek se dalje napinje i strepi, nad glavom mu se gomilaju propusti, nemir sve vie raste, ali je sve prigueniji, uzbuenje pod velikim pritiskom, jer su stvari sazrele za katastrofu, ali uvek postoji jedina mogunost, i nita ne reiti, samo izbei. Milionske armije e stajati jedna naspram druge stotinama godina, u strogoj pripravnosti, oekujui nareenje za otvaranje vatre, ali ni jedan metak nee ispaliti, i as e suprotstavljene strane pristupiti pregovorima, as ih prekidati, katkada e odlaziti na jednogodinje odsustvo, i odlagati konferenciju. Uvek samo onoliko da im se stvari ne bi sruile na glavu, ali u tome je njihovo znanje nezamislivo virtuozno, samo polako, sasvim lagano, samo ne odluiti, samo stvarima ne pogledati u oi, samo ne reiti, samo bez bilo kakve otvorenosti, samo ne izvui nikakvu konsekvencu, izbegavati i proputati i odlagati, nipoto ne reavati, ostajati u neizvesnosti i u nedoumicama, pa nek kota koliko kota, ostaviti otvoren put prema jednoj jedinoj mogunosti. Izgraditi teoriju koja e prosuditi korupciju (demonsku mo razdoblja), otkriti je i osvetliti, organizovati sile s obzirom na humanost svih vremena, i tako pruiti ne samo linu zatitu, i ne samo odrati budnost, nego pruiti nadu za uspostavljanje bivstva lienog korupcije.

PATAM III
(1965-1966)

Predgovor za Zloin i kaznu

Roman Dostojevskog Zloin i kazna nije simbolino delo. Verovatno i nije nita drugo do istorija o jednom studentu. Student bi hteo da ui, ali nema novca, i zbog toga ubija odvratnu babuskeru. Ubistvo pokuava da motivie tako to svoje siromatvo stavlja nasuprot stariinim kesama sa novcem, i tako to prikazuje kao nepravdu. U tome zaista neto i postoji. Mladi koji eli da ui pati se u nematini, a istovremeno gramziva babetina se nasadila na svoje rublje, to zaista nije u redu. A opet da Rodion Raskoljnikov ubije enu i opljaka njene rublje, tek nije u redu. To zna i student, ak svako zna. injenica je da je nepravedna ova podela novca. Ali je injenica ako bude ubijen zelena i njegove kese oduzete, nepravda ne postaje pravda, ak obrnuto, postaje zloin. Ubistvo sa pljakom se ne moe predstaviti kao akt kojim se deli pravda. I Dostojevski deli to stanovite, a zajedno sa njim i svaki ovek zdrave pameti koji je proitao roman. Zloin i kazna nije simbolino delo, pa ak ni maglovito ne upuuje na optije znaenje od onoga o emu pripoveda. Samo ba sama misao. To je toliko karakteristino za sredinu devetnaestog veka koji se trudi da shvati zbivanje francuske revolucije i Napoleona. Treba dodati, pod uticajem Stendala i Balzaka. To je bilo vreme kada je bila pobrkana veliina i karijera. Jer ne treba zaboraviti da je Napoleon bio karijerista, karijerista darovitiji ak i od Julija Cezara, i u njegovom razumevanju je uvek izazivalo zbrku to to nisu umeli da u njemu razdvoje veliinu od karijerizma. Karijerizam se moe definisati tako to je on astoljublje koje ne bira sredstva, i zbog toga je neastan. to bezuslovno treba razlikovati od krupnih ambicija. Veliina ima svoj stil, karijera tek uspeh. Veliina je igra, karijera je pitanje sreivanja. Ali ono to je najkrupnija razlika izmeu to dvoje jeste to je veliina bez ogledala (ne dopada se samoj sebi), a karijera je nezavisna od darovitosti, nedarovitosti, i sasvim zavisi od primene tehnike realizacije. Zbog toga se ne moe rei da je karijera osrednja veliina, nego samo da je karijera nitkovluk. Sasvim je izvesno da je to ono to ni Stendal, ni Balzak nisu primetili. Oni o kojima je re u ovim delima, svi su junaci doba, izgleda da ude za veliinom, mada su karijeristi. Bez stila. Genijalan ovek u stendalovskom smislu moe poiniti bilo kakav zloin, a la Napoleon, ako naknadno moe da ga opravda, eventualno delom. Jezikom Dostojevskog: u interesu karijere darovitog studenta babetina se moe ubiti. U vremenu koje prethodi ubistvu Rodion Raskoljnikov je ovakva stendalovska figura, on je uveren da se u interesu karijere bez daljnjeg mogu tresnuti sekirom po glavi bogate babuskere. Tada je zapoelo razdoblje koje obeleavaju dve crte: sjajan um - i da mu pripada moral insanity. Vie od pola veka od Dostojevskog Teodor Drajzer je napisao Ameriku tragediju. Ovaj roman postavlja potpuno isto pitanje: da li se sme ubiti zbog karijere? Drajzer izvlai zakljuak da usled nepravednog ureenja drutva za ubistvo nije odgovoran ovek, nego drutvo. Otrica stvari se u to doba odbacivala ovom stereotipnom frazom, a to znam tim bolje jer se tako danas ui i u kolama. Pre ubistva Rodion Raskoljnikov je nedvosmisleno bio stendalovski junak tipa ilijana Sorela, eventualno neka Balzakova figura, odnosno karijerista toga doba koji je zarad karijere bio spreman da poini napoleonovska zlodela. Posle poinjenog ubistva stvar se izmenila. Raskoljnikov bi na drajzerovsku postavku mogao samo da slee ramenima, zapravo i on je neim slinim hteo da se izvue iz kripca, ali je to bilo jo na teorijskom nivou, pre nego to je ubio babu. A sada? On je kao pas koji je spreman da ugrize, zubi su mu izkeeni, i on pita: Mnogopotovano Drutvo, prii samo blie, ne boj se, pogledaj. ta je ovo? (Pokazuje ruku). Zna li ta je ovo? Rei u ti, ovo su dve ruke.

Ovim rukama sam ubio. To vi neete ukloniti s mene. Vi tvrdite da je drutvo loe ureeno, i zbog toga sam ja morao da ubijem babu zelenaa. Za to je drutvo odgovorno. Jer je nepravedno to je podela novca - ostalo znamo. Vidite, kada bih ja celu stvar mogao da vratim na poetak, ja bih odsekao obe svoje ruke. Ali ne mogu. Ubio sam, i sada ne mogu nita drugo nego da za to primim odgovornost, otii u da izdravam katorgu. Dvadeset godina? Pa dvadeset godina. Ali tebi zabranjujem da iri o meni vesti prema kojima ja elim da odgovornost svalim na nepravedno ureeno drutvo. Ova nepravednost postoji nezavisno od moje stvari, i ona u ubistvu moe imati nekakvu, ali veoma daleku, pre samo principijelnu ulogu. Ali ako moja ruka prizna ubistvo, moj jezik ne sme da joj protivrei, jer ja onda, molim vas, neu samo da odseem svoju ruku, nego treba da iupam i svoj jezik, jer bih lagao. Nije drutvo, nego ja sam. To to vi govorite bezobrazni je i kukaviki sofizam. Odgovornost ne snosi drutvo, nego bez obzira na nepravdu, odgovornost ja zadravam za sebe, i nita od nje ne svaljujem na druge. Ubica sam, i ponosan sam to mogu to ovako glatko da priznam. Nasuprot tvome miljenju, potovano Drutvo, molim te da to primi k znanju jednom i zauvek, sram te bilo, i smesta mi se gubi ispred oiju. Naravno, danas bi znailo izvanredno olakanje kad bi neko napisao roman u kojem junak ubija staru veticu i opljaka je, upie se na fakultet, i zviduui diplomira. Lepo se odeva, budui da ima mnogo stariinog novca, zalazi u odlina drutva, poseuje pozorita, koncerte, izlobe, i na koncu se eni milionerkom, engleskom ledi. Bio bi greh protiv Boga da je ostavio novac u prljavoj sobi babe zelenaa. Ali bi naroito bila nenadoknadiva teta za oveanstvo kad bi propala ovakva darovitost. Jer je junak postao naunik svetskog glasa, profesor univerziteta, ugledni politiar. Zajedno sa porodicom ivi u svojoj vili na Rivijeri, njegov imetak je uloen u najbolje deonice, po njegovim sobama se nalazi nekoliko izvanrednih Matisa, ak i jedan Sezan. Kao to se vidi, ovaj gospodin je uspeo da potpuno ukloni nepravednost drutva. Mislim da bi roman ohrabrio hiljade sitnih karijerista, i kao to psihologija kae, svaki od njih bi postao samosvestan, bez smetnji bi se nametao i popularisao sebe, bilo kao glumac ili urnalista ili pesnik, politiar, advokat ili profesor medicinskog fakulteta, slobodnije bi mogao biti treber, lica, potkaziva, to manji prljavi obeenjak, tim bolje. Kao to smo nauili iz Balzakovih dela. Biti sposoban za podlost radi ostvarivanja karijere. Starica je padala na um i ekspiru, tim pre to starica svakome padne na pamet. Kako bi zgodno bilo ubiti je, uzeti joj novac i napraviti karijeru. ta bi bilo kad bismo mogli da ubijamo zbog karijere? Magbet i Riard III su pokuali, proli su otprilike kao Raskoljnikov. ekspir je o tome verovatno dugo razmiljao, to se vidi na Koriolanu. Koriolan je ovek koji u znaku iste veliine odbija podle metode karijere. Napoleon je od onda, nema sumnje svojim smicalicama manjeg stila, srozao nivo, jer je u ekspirovim junacima jo bilo stila. Veliina je postala karijera, recimo da je od ubice postao groiar, ukus se srozavao, ovek je postajao sve skromniji, ve nije hteo da vlada, tek da otvori banku. Posle Napoleona sledi Rastinjak. Posle Stendala i Balzaka ljudska srca su iznenada poela da se razneuju. Drutveno ureenje je loe, i za grehove koji se poine u ovom nepravednom drutvu treba suditi sasvim drugaije. Zbog dobrodunosti i oseanja pravde poeli su da oprataju razbojnicima, jer oni svoja nedela nisu poinili zbog poude za ivotom, nego zbog nepravednog ureenja. ak se formiralo uverenje da su zatvori puni, nevinih ljudi. Poelo se pratati varalicama i proneveriteljima, i onima koji su lagali za novac, i koji su poinili male prljave podlosti. Usled nepravednog ureenja drutva poinju se razumevati i opratati krivina dela i podlatva. Kao na primer, najpre samo takvi dravni prevrati kao to je onaj

Napoleona III, kasnije ve i takvi kao Musolinijev i Hitlerov, i ostalih. Ili eventualno takve karijere kao to su one amerikih milijardera. Krivice nisu poinile dve ruke. Nije bilo karakteristinijeg stava u odnosu na doba nego to je saoseanje prema uliarkama. Neizvesno je da li je to zbog sentimentalnosti. Iz one sentimentalnosti koja je tako prirodno dopunila graansku gramzivost. I od tada je gornji stepen humanog plakanja nad sudbinom dame s kamelijama. Naravno, kurtizana je u svakom vremenu bila u kljunoj situaciji, znamo od Dostojevskog koji o njoj govori u Zloinu i kazni, kada Raskoljnikov, u ime patnje oveanstva, pada niice pred njom i plae. Ali znamo i od apostola Jovana koji pria kako grenica bei Hristu ispred onih koji je kamenuju. Samo to je ba teko pobrkati grenicu i sanktpeterburku uliarku sa damom s kamelijama. Grenica i uliarka su sasvim u znaku veliine, dok je dama s kamelijama u znaku karijere. Onamo je re o vioj istoti nad grenim ivotom; ovo ovde je udnja za ivotom. Onamo ena postaje ovek pred kojim je do poslednjeg trenutka otvorena mogunost oienja; ovo ovde je mondenska stvar. U razdoblju pobune protiv nepravednog ureenja drutva, prirodno, nita nije bilo pomodnije od boleivosti nad sudbinom siromanih. Siromaan ovek je dobar ovek, bogata je lo ovek. Zbog toga se svako trudi da za najkrae vreme pribavi imanje. Podnet je ceo niz predloga o tome kako da se ukine ovo siromatvo, a od svih njih je najvaniji onaj da se oduzme novac od onoga koji ga ima mnogo i da se da onima koji nemaju. Neka sve bude zajedniko. Ili ne? Ako se suprotstave babe zelenai, novac im se moe oduzeti i silom. U ime drutva. U sluaju potrebe, u ime drutvene pravde, bogati se mogu i ubijati. Na taj nain se moe oduzeti zemljini posed, fabrika, trgovina, zlato, srebro, s ljudi se moe svui odea i sazuti cipele, iz usta im se moe izvaditi zalogaj. Neka konano zavlada pravda. Svojina, naravno, nije prosta stvar. Upravo zbog toga zanos onih koji su utvrdili da su se konano nali oni koji smeju da dirnu u svojinu, taj njihov zanos je mogao biti ublaen. Prema mome saznanju, razbojnici ve hiljadama godina diraju svojinu, ali - slui im na ast - ine to bez bilo kakve teorije. Uz injenicu da svojina postoji, uvek se i neizbeno prideva neto nepravedno. ovek i jo neto, to je nepouzdano da mu pripada ili ne pripada, slepljeni su skupa. Recimo to tako da se pitanje svojine moe reiti samo tako ako je se ovek svesno odrekne. Nikakav drugi nain za to ne postoji. Jer ako mi oduzmu kapu, i odnesu je u nepoznat kraj, bez obzira na to to je drugi nosi, kapa ostaje moja. To je svojstvo svojine, ona ostaje lina svojina sve dotle dok ovek ne raskine taj odnos po sopstvenom nahoenju. Krug svojine se moe suziti. Ako je krug svojine manji od kruga ovekovih ivotnih zahteva, to je siromatvo. Kome nije obezbeena ivotna sigurnost, on je prinuen da je zatiti svojinom. Zbog toga Genon svojinu naziva intervencijom, uplitanjem odozgo, ijim posredstvom ovek bude pomognut spoljnim stvarima, i tako mu je ispomognut sopstveni ivot. Znamo da smo svi upueni na svojinu. Svojina je znai stvarna osnova koja nam je bezuslovno neophodna u interesu linog obezbeenja naeg ivota. A obezbeenje naeg linog ivota, kao to je poznato, iznad svega je labilno. Svojina je odbrana, i ko mi oduzme svojinu, liava me moje odbrane. Lako je izmisliti teoriju. Da se svojina u drutvu nepravedno deli uopte nije ispravno. Podela svojine je nepravedna, ali ako se svojina oduzme, tada ne nastaje pravda. Naprotiv, kao to se ispostavlja iz sluaja Raskoljnikov, nastaje zloin. Bilo ko da ga poini, i bilo na kakvoj teorijskoj osnovi, bilo jakobinac, bilo Napoleon, bilo ilijen Sorel, bilo Rodion Raskoljnikov, bilo neki dravni savet. U to vreme, naravno tragom osamnaestog veka i revolucije, govorilo se da e biti izvrena pravedna podela svojine u ime zajednice. Danas ve znamo da je Raskoljnikov u pravu. Delo izvrava ono neto. ta? Dve ruke. Zajednica ne dela, i otuda nita ne uzima u zajedniko vlasnitvo. Znamo da

ne postoji neto to bi bilo drutveni akt. Nita se ne poini zajedniki, stvari uzimaju u vlasnitvo komplotni lanovi. Znate li ko su oni? Dve ruke. A potom, umesto da iupaju svoj jezik, komplotni lanovi razglase da je to bilo u slubi drutvene pravde. in zajednice. Nauili smo u dvadesetom veku da zajednice ne ine nita, sve urade dve ruke. A onda se svojim bezobraznim i kukavikim sofizmom pozivaju na zajednicu. Celokupnu demokratiju dvadesetog veka obeleava ovaj sofizam kako zaverenici neznatne manjine uspevaju da svoju volju prikau kao miljenje veine. Izraz krivino delo - zato to je malog radijusa - naravno, uopte nije pogodan da oznai ono to se ovde dogaa. Raskoljnikovo ubistvo je krivino delo, ali mnotvo sitnih ili krupnih nitkovluka koje je poinio Napoleon i romaneskni junaci Stendala ili Balzaka, dela koja eventualno mogu biti i mranija od prethodnog, nisu zloini, ak se ne sukobljavaju ni sa kojim zakonom, iako znamo da su mnogo tei. A poinioci nisu uhapeni, naprotiv, nainili su karijeru. Odluna ofanziva karijeristikih lai i kleveta upuenih protivnicima, ili zelenatvo pohlepne stare vetice, ali i tuta i tma sitnih rei i postupaka, zbog zavidljivosti ili osvete, odnosno zbog gladi za ivotom, neasnost i la i izdaja i falsifikat ne mogu se izvesti na sud. Nedostaje pojam koji veliko i otvoreno nedelo povezuje s optim stepenom svakodnevnog nepotenja koje do neba vapi i odvratno je (i veinom iz njega izviru krupni zloini). Nedostaje re koja zajedno s krupnim zloinom oznaava nedela prljavih i podlih crva, na primer i lik licememih fariseja, i koja ne doputa da se oni stvarno odvoje od radnji koje se sukobljavaju s krivinim zakonom. Ovaj izraz veeg radijusa jeste: kvarenje bivstva. Bez obzira ko, u kojim okolnostima, na iji raun, zato je poinio neto reju, delom, milju, postupkom, ime vrea i kalja ono bivstvo iji smo svi mi zajedno uesnici, kvarenje bivstva jedinstveno kae o emu je re. Re je o kvarenju bivstva. Ili kako Jevanelje kae, ne samo oko za oko, ne samo ne kradi, ne ubij, ne poeli tuu enu, nego je kvarenje ivota i to ako baci bludan pogled na tuu enu, ako nekog kudi, potkazuje, ako nekog odaje, ako ga se odrekne, ako baci oko na tuu svojinu, ako bolesnika ostavi pored puta, ako gladnima ne da da jedu, ako odrpancu ne da odeu, i ako se u tebi probude osveta i zavist, ako sakrije neto to bi drugome bilo neophodno, ako bilo koga dovede u zabludu, jer time kvari bivstvo drugima, i svakom drugom i sebi i celini. To je kvarenje bivstva koje je Jevanelje saznalo i otkrilo. Ne do neba vapijua i krvava zlodela. Nego i jedva primetne, prljave podlosti koje inimo iz trena u tren. Kvarenje bivstva se proirilo na celokupnu egzistenciju, i reie i sudbinu svake generacije koja sledi time to ona ovde i sada stvara istotu ili neistotu bivstva, jer svakim momentom svoga bia stvaramo ovo bivstvo koje se rasprostire na svaku buduu egzistenciju. U odnosu na kvarenje bivstva greh je tek moralno lo, krivino delo je pravni izraz, drutvena krivica. Kvarenje bivstva je ontoloka korupcija, unutar koje nema razlike, moda tek stupnjevi, izmeu pljake ili ubistva ili prevare ili lai ili izdaje i zlog pogleda, bilo s kakvim namerama da je poinjen, jer vrea i kalja zajedniko bivstvo svim ivim biima. Kada je Raskoljnikov ubio staricu, on je poinio kvarenje bivstva, naravno, i starica je svojim zelenaenjem ivela u kvarei bivstva. Ali kada je Ras-koljnikov rekao da je ena zgomilala novac, i da je to nepravda, i zbog toga ga od nje treba oduzeti, poinio je novo kvarenje bivstva. Ko tvrdi da je drutvo nepravedno ureeno, i da ovek ima pravo da na ovaj nain vri pravdu, ini kvarenje bivstva. Kada je Napoleon u interesu svoje karijere varao i primenjivao trikove, i lagao, i nasamario koga god je mogao, kao ilijan Sorel kada je u interesu svoje karijere bez ljubavi zavodio nepodozrive devojke, poinili su kvarenje bivstva. Ali i svako ko sme da prihvati da je za nedela odgovorno drutvo zbog svoje nepravde, takoe ini kvarenje bivstva. Ko svoju ruku stavi na neiju svojinu jo pre nego to se ovaj nje odrekne, poinio je kvarenje bivstva, i to bez obzira kakvom teorijom eli da opravda svoj

in, ak ako se dotini poziva na nepravednu podelu dobara, poinio je jo dublje kvarenje bivstva. Zloin i kazna sainjavaju celinu. Meutim, kvarenju bivstva ne pripada kazna, nego ispravljanje. Ko poini kvarenje bivstva, on je duan da moli oveanstvo za oprotaj i da ispravi kvarenje. Jer je kazna novo kvarenje bivstva, gubitak slobode, gubitak ivota, gubitak imovine. Poredak se time ne vaspostavlja. Kazna je odmazda, to je novi poremeaj ravnotee. Ravnotea sveta poremeena usled kvarenja bivstva moe se samo onda uspostaviti ako neko ko je poinio nedelo izvri njegovo ispravljanje. Paganska je ideja o grehu i kazni. Uenje Jevanelja je da nema greha, ubistvo i pljaka se ne mogu odvojiti od lai i klevete, od gramzivosti i udnje za ivotom. ak je kvarenje bivstva i to ako nekome kaem raka - da je lud. Kvarenje moga, tvoga, naeg bivstva, kvarenje je univerzalnog bivstva, budunosti, i poredak se ne vaspostavlja ako se kvarilac kazni, nego samo ako se kvarenje ispravi. To je jedini prihvatljivi ljudski stav. Nema u tome nita izvanredno. Ono to kae Hrist mogao bi rei svaki ovek kad bi bio dovoljno ist i jednostavan. U novije doba se rairilo miljenje da socijalizam i hrianstvo zapravo ele isto. ta to ele? Ukinuti nepravedno ureenje drutva, pravedno rasporediti prava i dobra, kako gramzive starice ne bi skrivale novac od studenata koji ele da ue. Poistoveivanje hrianstva i socijalizma, naravno, nije nita drugo do krupna, jasna i zaslepljujua ludost razdoblja. Socijalizam je nastao u onim napoleonovskim vremenima kada se vie nije umela nainiti razlika izmeu veliine i karijere, i poelo se verovati da se u interesu karijere moe hrabro poiniti svakakvo kvarenje bivstva, jer drutvo svojim nepravednim ureenjem ne moe spreiti genijalnog oveka u njegovoj realizaciji, i ovek ima pravo da sebe realizuje. Sme li se poiniti nekorektnost zbog sopstvene realizacije? U doba nastanka socijalizma na ovo se pitanje odgovaralo da sme. Razume se, nije se primeivalo da ono to ovek postie nije veliina, nego karijera. To je tajna razuzdanosti Napoleona, i svih kasnijih diktatora. Pozivajui se na nepravedno ureenje drutva, manji ili vei komploti su prigrabili vlast u svoje ruke, i poeli da objavljuju socijalizam. To dobro treba upamtiti, i treba odravati na povrini pamenja: tamo gde se u poslednje vreme javlja pozivanje na zajednicu, tamo se u svakom sluaju neki komplot (zavera, zloinako udruivanje) poziva na zajednicu, a njega uglavnom nigde nema, jedino je i samo zbog toga da samog sebe opravda, i da sopstvenu volju predstavi kao miljenje veine (kao da je ono to veina kae, samo zbog toga jer je veina, bezuslovno ispravno). Ureenje drutva na ovaj nain nedvosmisleno je nepravedno i jeste kvarenje bivstva. Ali time to socijalizam oduzima prava i dobra, ne nastaje pravda, nego novo kvarenje bivstva. Zalud eli da ovu svoju delatnost predstavi kao sluenje pravdi, ak kao ostvarivanje konane pravde. Kad se novac nalazi kod starice, ne valja. Ali ako se novac oduzme od nje, jo je mnogo gore, to jest to je vii stepen kvarenja bivstva od prethodnog. Taj fakat ne moemo da izmenimo. Bez obzira da li kvarenje bivstva poini student Raskoljnikov, ili neka organizaciji i aparat, i bez obzira na koju se drutvenu teoriju pravde pozivali. U Raskoljnikovom biu se oigledno javljaju posledice kvarenja bivstva. Zastraujue je koliko ubistvo deformie bie ovoga simpatinog mladia. Govori se da ako se ovakvo kvarenje bivstva poini zajedniki uz saglasnost kolektiva, nema tragova ovoga uasnog oboljenja. Bie Raskoljnikova je poremeeno, postaje kao besan pas, povlai se u oak, cvili, mrzi sebe, histerie, besni, zaista ne izaziva utisak da je sluio pravdi, i time mu je otvoren put za blistavu karijeru. ta je to? - pitate. Molim vas, to je iskvareno bivstvo. Nesreni student! Zajednice koje su poinile socijalistiko kvarenje bivstva kao da pate od slinog oboljenja. Morbidna mrnja, zavist, razjarenost poudnog slavoljublja, izdaja, treberstvo, ogovaranje, razdor. Pre socijalizma, u

buroaziji drutvo je prilino loe. U socijalizmu je jo mnogo gore. Mada ne postoji neto kao kolektivna savest i svest o krivici (meutim, kolektivna histerija, izgleda, postoji), zajednica je ipak takva kao da svi ive pod pritiskom, zla lica podmuklo namiguju jedna drugima ispod oka, i kao da je svako ukaljan, sigurno je da nee biti uspostavljen nikakav red, i u pokvarenoj egzistenciji nee biti ostvarena nikakva zajednica. Vladajui tip je dobrog uma, karakterom je grozan. ta je to? - pitate. To je pokvareno bivstvo. Nesreno drutvo! Zloin i kazna Dostojevskog nije simbolino delo. Roman je istorija o studentu Raskoljnikovu koji zbog novca ubija staricu, i svoje ubistvo motivie time to kae da je on na to imao pravo zbog nepravednog ureenja drutva. Roman ne upuuje ni na kakvo drugo znaenje, pa ipak I Dostojevski je, kao i drugi savremeni znaajni ljudi, iz sredine prolog veka suprostavio misao drutvene nepravde dvema vladajuim teorijama koje se odnose na ukidanje nepravde, u sluaju Rusa slovenofilstvu i socijalizmu. Iz prve je kasnije nastao faizam, iz druge komunizam. Slovenofilstvo, kao i ostali nacionalizmi, elelo je da stvori red u istorijskoj svesti o pozvanju jednog naroda i u njegovom jedinstvu. Dostojevski je ovu istorijsku svest o pozvanju shvatio na taj nain to drutvenu pravdu treba zasnovati na hrianstvu. Pozvanje ruskog naroda je da ostvari ovaj zadatak. Upravo zbog toga je Dostojevski morao da se suprotstavi drugom svatanju, odnosno socijalizmu, kao to mu se kasnije zaista i suprotstavio (vidi: Zli dusi). Nesumnjivo da starica ivi u kvarenju bivstva. Njeno kvarenje bivstva jeste iskoritavanje nepravednosti drutva i bavljenje zelenatvom. Ali ako student opljaka novac starice, svakako e poiniti jo tee kvarenje bivstva, i nee ukinuti nepravednost drutva, ak i ako sjajno dovri studije, napravi karijeru i kupi vilu na Rivijeri. Za svoje delovanje socijalizam moe da zahvali tome to doputa kvarenje bivstva, odnosno on oduzimanje vlasnitva priznaje kao akt pravde. To se onda svakome veoma dopadalo. Dve hiljade godina traju protesti protiv Jevanelja jer ono nije voljno da dopusti ovako prijatno reenje, pa ak ni da se za nekog drugog oveka kae da je raka. Ne doputa da se gotovanski ivi i eksploatiu tua dobra, niti bilo kakvu pravnu osnovu da se neto slino poini pozivajui se na nepravedno ureenje, i ne doputa da se bilo ta moe oduzeti od drugoga, ak ni ibica, pa ak ni onda ako siromani talentovani student od te cene hoe da zavri studije, ak ni onda ako time eli da ukine nepravednost drutva. U interesu pravde ne moe se poiniti nepravda. To je bezobrazan i kukaviki sofizam. I greh je za ovaj postupak zastarela religiozna re, savreno nevaea, jer izgleda kao da je to stvar povreenog i povreditelja. Meutim, ono to se ovde zbiva zajednika je stvar svih nas, jer nas sve podjednako oteuje i ranjava i kvari ako je bilo ko opljakan ili pokraden ili mu je svojina konfiskovana, i ako to preuzme zajedniko vlasnitvo, a povrh svega onda se to nazove drutvenom pravdom. Zbog toga je socijalizam kvarenje bivstva. Nasilno oduzimanje vlasnitva ne moe se prikazati kao akt pravde. Jer onda ne moemo prosloviti ni jednu jedinu re kad kasnije Hitler i Staljin deportacije i masovna ubistva i unitavanje naroda prikazuju kao karitativne postupke. Da sa socijalizmom neto ne valja znao je svako i znalo se oduvek. I to ne onako uopteno da postoje njegove manje greke koje se mogu ukloniti. Princip socijalizma je sasvim lo, jer sistematski i naelno eli da napravi karijeru na kesama starice. To je nekakva misao iz romana Stendala i Balzaka, uverenje da se u interesu karijere moe poiniti kvarenje bivstva. Poverovati u to govori o poremeenosti uma. Ali je poremeenost uma potpuna ako ovek poveruje da se time moe sluiti istini, i da se moe operisati teorijom da to ini zajednica sama u ime zajednice. Prisvojiti? Oduzeti od starice kese s novcem? Ko? Zajednica? Drutvo? - Ruke. Jezik. Uvek jezik. Koji bi najbolje bilo da

iupa umesto to mu ovek dozvoljava da objanjava. Po svemu sudei socijalizam nije doao da slui drutvenoj pravdi, nego je stvorio sistem vlasti malih komplota koji su noviji i rafinovaniji od prethodnih (organizovaniji, vie su aparati), gde je nepravda neizmerno vea nego ranije. Vidi kod Dostojevskog: Zli dusi. Socijalizam je takav sistem vlasti koji oveka time to ga liava line svojine - pretvara u roba. ovek bez svojine je prinuen da ivi u ropstvu, ak ni u svom umu ne nalazi osnove, jer razbojnitvo teorijski sprovedeno do kraja (vidi: Zli dusi) ak i teorijski liava oveka njegovih protivdokaza. Socijalizam nas je nauio samo jedno. Koliko god da je jadno, uvek je bolje podnositi nematinu i siromatvo, nego biti razbojnik, ili se prikljuiti razbojnikom komplotu, i na viem stupnju, uz teorijska obrazloenja, pozivajui se na nepravedno ureenje drutva, opljakati onoga ko mi se upravo naao na putu. Fakat da su se maili svojine nije umanjio nepravdu, nego ju je uveao. Greh je - pojam hebrejske batine koji je preuzela srednjovekovna hrianska religija - takav reziduum koji za obeleavanje onoga to postoji i nije pogodan. Ako ovek zadri pojam greh, mogu nastati na stotine takvih sluajeva, kao to Raskoljhikov, gde, eto, razbojnika ubice koji je zapravo na sasvim izuzetan nain poten ovek; eto trijumfalnog cara koji je na sasvim izuzetan nain podlac, i karijerista; eto uvaavanog graanina koji je gramzivac i lakom tip; eto slavnog pesnika koji je odluan izdajnik, a povrh toga vetrogonja i laov; eto revnosnog prvosvetenika koji je stvoren za tamnicu. Sve je to zbog toga jer greh treba povezati s kaznom, inae stvar nema nikakvog smisla. Greh postoji samo onda ako je posledica kazne. Ako nema kazne, greh je nevaei. A to ovako nije istina. ovek moe sasvim da potone u kvare bivstva, i moe sasvim u kvareu bia ako ne poiniti takozvano krivino delo, nee mu se nita dogoditi. I to je ono to je za Jevanelje nepodnoljivo. Ne grehovi, nego ljudi pokvarenog ivota. Jevanelje ne posmatra krivino delo, nego da li ovek ivi u iskvarenom bivstvu ili ne ivi. Ne trai pojedinane grehe koji mogu biti poinjeni ili ne, nego kakav se napor ini (vidi grenicu) u sred srede iskvarenog bivstva radi njegovog popravljanja. Greh ostaje greh i kvare bivstva, i to se ne moe zabauriti i ne sme se. Ali rana koju je greh naneo telu bivstva moe se izleiti ispravljanjem. Izuzetak je jedan jedini, onaj koji Jevanelje naziva grehom poinjenim protiv Svetog Duha, i koji bi se mogao definisati na taj nain da je to izdaja bivstva, zlo predstaviti kao dobro, gnusno kao privlano, nepravdu kao istinu, u naem sluaju onu injenicu da su dve ruke ubijale i pljakale, jezik lagao, ali ovek to svaljuje na nepravdu drutvenog ureenja. Pojam kvarenja bivstva prua mogunost oveku za to da on, pretpostavimo, u svetskim razmerama izravna unutarnje i spoljne razdore. Savez naroda na zemlji ima jedan jedini zadatak, paziti na istotu ivota naroda. Bilo gde, iz bilo kakvih razloga, bilo kakve prirode da je poinjeno kvarenje bivstva, ne primenjivati kanjeniku odmazdu ili represalije (novo kvarenje bivstva), nego uvesti ispravljanje. Ne samo meusobnim odnosima meu narodima, nego i naroito u unutarnjim stvarima naroda koji takoe pripadaju svetu. Ne moe biti skrivanja. Raiavanje unutranjih poslova stvar je celokupnog oveanstva. Neasnost znai opasnost i za sve druge narode. Zabrana uplitanja u unutranje poslove jedan je od onih bezobraznih i kukavikih sofizma o kojem je ve bilo rei. To je ono to omoguava kvarenje bivstva, i titi zmijsko klupko. Savez naroda moe u interesu intaktnog bivstva oveanstva da ukine dravna ureenja koja kvare bivstvo. Pre svega su takvi faizam i komunizam. Usled jednog teroristikog i diktatorskog i korumpiranog i gramzivog i finansijski nezasitog dravnog ureenja nemogue je intaktno bie ostalih naroda. Iskljueno je da bilo koji narod sam od sebe odabere teror, diktaturu, eksploataciju, la kada mu se otvara mogunost ivota pod humanim zakonima. Iskljueno je da bilo ko ima meusobno razliita miljenja o normalnoj ljudskoj egzistenciji, i da se toga odrie zbog neke fantazmagorije. Ko od toga skrene, ne treba ga kazniti, nego ga obavezati na ispravljanje.

 Uvoenje pojma kvarenja bivstva ukida razliku izmeu individualnog i zajednikog bivstva, jer se tako ne moe razdvojiti individua i kolektiv, nego ono to se moe razdvojiti i to treba odvajati jeste intaktna i korumpirana egzistencija. Kvarenje bivstva nikada nee poiniti zajedno vie ljudi uz optu saglasnost, nego uvek samo jedine dve ruke. Odgovornost je lina. Drutvo se ne moe pozvati na odgovornost za nedela. To to drutvo neto, bilo ta da uradi, bezglavo je nita. Ta misao je socijalni nestaluk. Uvek dve ruke. Zabranjeno je da se odgovornost razvodni u optem. Drutvo nikoga nikada ne prisiljava da poini nitkovluk, ni Raskoljnikova, ni Napoleona, ni diktatore, ni staricu zelenaa. Nema takve nepravde koja se moe ispraviti samo novim kvarenjem bivstva. to student nema novca za studije to nije razlog da ubije zelenaa. to je raspodela svojine u drutvu nepravedna to nije razlog da se sve oduzme. Znamo da ideju o podeli svojine nije sugerisala trezvena uviavnost, nego boleivost da je siromaan ovek dobar ovek, bogata zao ovek. Uslov za ostvarenje ekonomske pravde uopte nije ovakav sentimentalni tamjan. Poznato je da je sentimentalnost neto opasno, njena unutranja strana je bestijalnost. Krvoloni diktatori su uvek bili sentimentalni ljudi. Ali ako je pobuna u dravi, to jo nije razlog da se ljudi meusobno ubijaju. Sve to nije greh, nego stalno kvarenje bivstva, kaznom se ne moe srediti. Kvarenje bivstva koje treba ispraviti, i to ne drutveno, jer drutvo ne odgovara ni za ta, ono nije svesno bie, ne raspolae razumom i saveu. Zloin i kazna nije simbolino delo, jer po oznakama ne upuuju izvan sebe, i samo je istorija studenta Raskoljnikova. Ipak izgleda da je Dostojevskom palo na um i neto optije, na primer, kako to stoje stvari sa nepravednim ureenjem drutva, i s tim u vezi s odgovornou za dela s prebacivanjem ove odgovornosti na drutvo, i ta je to greh i kazna, i da li zadovoljava pojam greh, ili ne zadovoljava, i ne treba li za ovu veoma upavu stvar, greh i kaznu, primeniti neki konaniji i zgodniji izraz, i kad se ve nae takav izraz, ta bi bilo ako bismo pojam kvarenja bivstva primenjivali i izvan individualne ivotne sudbine na drutvene i istorijske odnose, i ta bi se ispostavilo ako bi uz pomo ovoga pojma ovek pokuao da premeri ovaj socijalizam, ili ve ta je, i malo ga otvorio i zavirio u njega, ne samo zato to je ovek radoznao, i to bi voleo da sazna kako odzvanjaju bune rei u stvarnosti, nego i zbog toga da u ovoj besprimernoj zbrci, koja jeste ovde, vidi malko jasnije.

Bezobzirni
(Demon i idila) Bezobzirni je takozvano obino bie, i to u takvom smislu da je stvarno obian, svakodnevan, ogrubeo, odnosno nevaspitan i bezobziran. Bezobzirni koji i ne sluti ta je to otmenost, ne da nije velikoduan, o tome nema ni govora. Ne ume niti da prata, niti da se izvinjava. Bezobzirnost je umanjena sposobnost za zajedniki ivot; veinom potpuna nesposobnost. S ovakvim biem ivot je tei, jer ono nema oseanja za humanu zajednicu. Prijatelja nema, roaka nema, porodice nema, i ako ih praktino ipak ima, tim gore, jer nema prave povezanosti. Ne prihvata jednakost s drugim ovekom. Postavlja zahteve za privilegije, smeta, navali na iniju s jelom. Sebe samog izdvaja od drugih. Iz bezobzirnosti. Ali da je to bezobzirnost, nema pojma. Zna da neto nije u redu, ali je ta linost uverena da nije ona uzrok tome, nego ostali. Meutim, nikada ne stie dotle da to uvidi. Ba zbog bezobzirnosti. Nalazi se iznad kritike. Njena linost je nedodirljiva. Svaka kritika bi bila nepravedna, ak uvredljiva. Neka mutna predstava o izuzetnosti koja je takoe bezobzirnost. Samo ona ima pravo da sudi. Verovatno je granini sluaj u ljudskom drutvu, neko ko je na ivici, dopola ve izvan zajednice. Bezobzirnost je u svakom sluaju uvredljiva, i to ne vrea nikoga lino, nego povreuje spokojstvo zajednikog ivota. Bezobzirnost prema drugima vrea i mene. I to nije ono kao kad me oepe ili umesto da me pozovu po imenu, dreknu na mene, hej, ili halo. To je beznadean sluaj. Beznadean? - strano je neto slino i izustiti. Jer ta to znai beznadean? To znai da ovde jo i ide nekako, ali, recimo, na drugom svetu nema nikakve anse. Na drugom svetu, odnosno u konanom postojanju. Tamo gde ovek zapravo jeste. Beznadean, jer izbegava sopstveno prosvetljenje, i tako nema nikakve mogunosti za oienje. Zbog toga on re ja u svakoj reenici koristi dva puta. Ne iz sebiluka jer nije sebian. Bar da jeste. Prema sebi isto tako nema obzira kao i prema drugima. Ono prema emu ima obzira jeste fiks-ideja i plahovitost. Nema bia koje bi manje bilo dostojno ljubavi. A formula za to je: gde god doem, mene svi vole. I tronuto dodaje: Ja sam ve takva linost. Bezobzirni je usamljen i nag, i bilo ta da uradi, ostaje nag, i sam. U neprekidnoj napetosti i bez bilo kakve pomoi. Mora da se pripremi za odbranu. Naravno, odbranu du cele linije treba razdvojiti od onoga to se naziva zatita. Ljubav se ne moe obrazloiti, i to ne zbog ovoga, ili onoga, nego zato to obrazloenje nije potrebno, odnosno ona je injenica data zajedno s egzistencijom, ali opet ljubav razreava ovekovu osamu i obavija oveka. Ljubav je zatita. Pored toga to ljubav jeste ljubav, ona je zatita, i jedina istinska zatita protiv toga to jesmo ovde na svetu, nagi i osamljeni. Nemogue je iveti bez zatite; odbrana je pak zaludna, jer neki deo mene uvek ostaje nepokriven, i moram da ga pokrivam. Oajan je pokuaj iveti bez ljubavi. Ne biti voljen i ne voleti, veinom je laskanje ili podmiivanje. Takav ovek bi zapravo voleo ako bi se za njega reklo da je nesrean. Onda bi ga barem saaljevali, i kroz ovu rupicu bi se mogao zavui kod drugih. Ipak neto. Odahnuo bi zato to je on nesrean. Nita drugo do nesrean. To je ono ime moe da odagna panju, odnosno spasonosna okolnost. Zbog toga je obian i nevaspitan, zbog toga bez ljubavi, i iskljuivo je zbog toga osamljen, zbog toga nag i cvokoe i strepi i skriva se, jer je nesrean. A opet, bilo bi uasno kad bi se ispostavilo da nije nesrean. Kad bi se ispostavilo da ovde nisu strani uzroci, da deluje moda i neka nepravda. I stvarno je i konstantno uasno kad pomisli da se pribliava trenutak u kojem e se to ispostaviti i da nee moi da izbegne njegov dolazak. Uzalud rastee vreme, sve je samo tee, a u tamnoj sobi jo se vie plai. Jednom e se ispostaviti da nije nesrean nego bezobziran, i da su njegovi gresi beskrajno tei od svih onih skupa koje je neprekidno pozivao i poziva na odgovornost. Jer na koncu krajnji je i konani sluaj koji se naziva neoprostivost. Odnosno to bi on mogao da oprosti, i to u prvom redu sebi samom. To je: briljivost u kvarenju ivota. Ne prosto kvarenje, i nije

jednokratno i nije neprekidno i nije sluajno i nije izuzetno. Paljivo i briljivo, znalaki i savesno neprekidno kvari, bez obzira da li ivot pripada njemu ili nekome drugome, neutaivo i nepobedivo kvarenje svega to jeste ivot, to on svrdla i potkopava, ranjava i truje, razara i ne zna nita drugo nego da se brani, tui se sumnjii, optuuje i naravno kvari. Ne iz sebiluka. Sebiluk je bar neastan. Biti sam i nag znai isto to i biti bedan. Ovu kategoriju bivstva svako neposredno zna. S bedom se samo jedno moe uiniti, priznati je i podnositi. Obino se kae da to ume samo dobra religija. Meutim, religija ovoga bednika samo reprezentuje. Hoe da bude dobar kada uzima priee, ali bi najradije primio vino iz posebnog kalea. Brani se, uvek se brani. Neistoa je njegova fiks-ideja. Higijena i lekar i udnja za lekovima. Sterilnom pripisuje takav znaaj kao da je istota sama. Zato se osea ukaljan? Uvek skriva neku prljavtinu? Preterana higijena je bekstvo od stvarnog oienja. Zato nema idilu. Jer nikada nije bio dete. Ne ume da bude prisan. Zbog toga je njegovo prisustvo tako enantno i neprijatno, naravno, i za njega samog. Kad bi jednom moglo biti tako da on sam nije prisutan! Opasna uzburkanost. Beda koja se niega ne plai koliko da e biti otkrivena. Svi e je videti. Oholost je kraj. Za oveka koji je svoje bie zasnovao na tome da se krije jedva da postoji vea katastrofa. ovek nikada ne moe biti toliko usamljen, i nikada toliko nag kao na sramnom stubu kada ga javno poniavaju. Da bi ovek mogao podneti poniavanje, treba mnogo, kao da samo treba piti iz svetog izvora koji se naziva izvorom izmirenja. Ima li ita meusobno udaljenije nego to su bezobzirnost i izmirenje? Ako gleda ovek pogrbljen, oborene glave i pogleda kojim kriom vreba, ima se utisak da nosi zabranjen teret, moda tamnu uspomenu donetu iz prolog ivota, to moda i nije istina, jer su se kod njega pobrkale granice izmeu istine i neistine. I konano, nita nije pouzdano, ne zna se da li se zbilo ili nije, pa i ono to se moglo dogoditi zaboravlja za veoma kratko vreme. Jedino fiks-ideja i plahovitost. Dogaaj koji se zbio pre dvadeset godina u njegovoj se uobrazilji pobrka s fantazmom na koji je pomislio pre pet minuta. U svakom sluaju ne veruje da postoje injenice. Samo plahovitosti. Naravno, zbog bezobzirnosti. injenica je ipak neto solidno, i postoji u njoj vernost. Ne veruje injenicama, verovatno, jer misli da moe zabauriti da je on zaista on; odnosno da je on onaj kakvim se prikazuje i iju ulogu igra na pozornici ivota. Ne zadovoljava se samim sobom. Moda je on onaj koji i ne postoji. I, recimo, obrnuta Vedanta: iz bivstva ne uklanja opsenu i zadrava stvarnost, nego brie stvarnost i zadrava opsenu. Samo zato da bi mogao ostati skriven. Za njega postoji samo psihologija. Njegove osnovne rei su duevnost i duevno stanje. Kao da je to njegova izuzetnost. I time kao da eli da porekne i svoju duu, ili da je bar dobro prikrije, kako je niko ne bi video. Moderna psihologija u naem ivotu zamenjuje poznavanje ljubavi. Vivisekcija umesto ivog srastanja u ljubavi. Zbog toga danas nema zajednice, tek kolektivnost. ivimo bez privlanosti. I gotovo je nemogue sve to izbei, jedino to je mogue jeste patiti od svega toga. Umesto bratstva - analiza, umesto poznavanja oveka - ubijanje. E, to je bezobzirnost. Bezobzirnost psihologija spasava od pogleda na sebe samog, i ui ga rafinovanim metodama kvarenja ivota. Jer su strah i teror povezani, i to se neko vie plai, on je sve raspomamniji terorista. Glas bezobzirnog se prepoznaje po tome to se plai, a istovremeno i zaplauje. Ako je ravnoduan, i onda je kao budilnik. Ali obino ili laska ili vrea. Bezobrazno pecka (ja sam sada mio), ili grubo vrea (sluim istini). Laska onome koga se plai, vrea onoga koga se ne boji. Ali i ono to se njemu kae nije u stanju da shvati drugaije. Uvek plahovitost Ne ume ni da se odlui da li da se boji ili da plai. Ali ipak najradije kvari. Ima strane oi kada istodobno uzmie i mrzi. To oko koje udi za kvareom, naroito levo oko, koje je manje nego kod drugih i postavljeno je nie i osovina mu je iskoena, to je oko furije. Mrzi jasne pozitivnosti, prozirnu duu, vedrinu i humor, prisnost i idilu. Niko ga nikada jo nije video da tek onako sedi i smeka se i raspravlja. Pogotovu da pevui. U njegovoj kui sve je neudobno i izaziva eniranje, ak se ne moe poteno ni sesti. Za njega ne postoji vrt obasjan suncem, namrekana voda, vedro nebo. Raspoloenje treba uzburkati. Nema bia koje je manje idilino. Idila je poetak svakog zajednikog

ivota. Neosetljivost za radost? Ne. Tamo gde vidi radost, lice mu pozeleni, najradije bi je zgazio. Deformisane crte, stenjanje, teina, muka, suze, novembar i sumorna jutra. Uvek ono to je morbidno. Uas od erotike. Odluno i oajno protestovanje protiv onoga od ega bi nekada mogla nastati nekakva srea. Uvek tuga, neista tuga, osea se kao uesnik u svakoj smrti, sasvim pouzdano zato to bi bio voleo da u njoj aktivno uestvuje, da ubija, treba na neki nain da opravda sebe, onaj koji je ubio nije bio on, ali budi u sebi sumnju da je ipak bio on, i to je veliki trijumf. Kvarenje ivota, bar u mislima. Ubijati, razarati, pustoiti, pustoiti. Izazvati zagonetku da je on, odnosno nije on, i to je manje, jo je vie. I zbog toga optuiti drugoga, samog sebe smatrati rtvom, zbog toga biti kivan na drugog, i prebacivati drugome. Kivnost, prebacivanje, dobro prikriveni, odnosno pozivati se izazovno, uz obrazloenje postavljeno vidljivo, koliko pati zbog tuih greaka, svetiti se zbog toga, ali sakriti osvetu, zbog skrivanja oseati griu savesti, ali to prebaciti na drugoga, poricati prebacivanje, i od svega toga smisliti optubu protiv drugoga, jer je on sam dobar. Ako je na jednom kraju sveta idila, na drugom je demon. Zbog toga ako je bezobzirni antiidilian, bezuslovno je demonski. Demonsko se moe prepoznati po plahovitisti, po fiks-ideji i po strci. I po tome emu se suprotstavlja, i emu je neprijatelj, i ta mora da kvari: dete, red, vedrinu, veselu jednostavnost, prisnost, humor. Svoju snagu dobija iz saveza s mranim silama. Demonsko ne misli, nego ima fiks-ideju, ne osea, nego je plahovito, nije delatno, nego je u strci. Demonizuje svoju okolinu, ali to nije naivno ubistvo, jer bi tada jedino bilo zloinac; u toj situaciji ak je i loa savest tek prazno razmetanje. Kvarenje ivota je neoprostivo. To je rezultat poverljivog zajednitva s demonima, to se ak ne moe ni priznati. Demona bezuslovno i uvek treba poricati, zbog toga ovek ne moe da ivi u svesti demonskog saveza. Demonizam je jedino mogu kao skrivanje. Zbog toga se demon niega toliko ne boji kao svetlosti. Na suncu mora da nestane. Bezobzirni se sve dublje skriva pred suncem. Nesposoban je za odnos ja - ti Demon nema svoje ti U svojim unutarnjim monolozima pere sebe od svojih samooptubi, raspravlja, utvruje svoju istinu, i sve prebacuje na druge. Uvek je drugi kriv. Obino loe spava. Nou dri odbrambene besede. Nevolja je to im ne veruje. Nema olakanja za druge. U tim oajnim besedama njegovi demoni mu doaptavaju delotvorne rei koje koristi danju i njima napada. Nabijen je optubama i pozivima na odgovornost, od kojih nema odbrane, jer u njima nita nije istina. Ne ivi meu istinskim ljudima, nego meu utvarama. Prijatelj mu je onaj koji ga vara i iskoriava. U njega ima poverenja. Ono to se njemu dogaa nije istinski dogaaj, nego stravina drama, samog sebe brka sa svojim demonskim doaptaem, bolestan je i postoji samo jedan jedini izlaz. Da, biti bolestan. Kad ne bi bilo tako, odnosno kada kvarenje ivota ne bi svalio na bolest, ve bi odavno bio prosvetljen, drugaije ne bi izdrao. Svest o bolesti je pouzdano sklonite. Bolest je privilegija. Na nju se uvek moe pozvati. O da, neophodan je pojaan obzir. Ne sme se napadati. Ne sme se kritikovati. Ali on pak moe da kritikuje i napada. Moe biti obian, nevoljen, moe biti jadan, moe imati fiks-ideje, moe biti razdraen, plahovit, moe da ivi u strci, moe da vrea, moe imati napade, moe da se baci na zemlju, da mrzi, da spletkari, da truje, da se boji, moe da sprovodi teror, moe da bude marljiv u kvarenju ivota - moe biti bezobziran. Instinkti kvarenja bivstva, koji se u oveku zgusnu kao autonomni kompleks, nazivaju se demonima. Naravno, to je neka moderna definicija, u celini psihologija. Trenutno nema bolje. Meutim, demon se ne moe uhvatiti psihologijom. On je mnogo vazduastiji, pa ipak mnogo konkretniji od onoga to ova definicija kae. Pre svega demon nema lica. Ne moe mu se pogledati u oi. Ne moe se naterati na priznanje. Ne zbog toga to lae (skriva se), bilo zbog instinkta, bilo zbog nedoslednosti koja je za njega karakteristina, nego ono to ima nije lice, nego sistem, organizacija i aparat odreenih sila koje razaraju ivot, ali ne poprimaju oblik. On ne moe imati prednost, jedino zbrku. Duboko se upija u oveka, tako duboko da nepodozrivom izgleda kao da i ne moe postojati izvan ivota, i kao da je jedna od osobenosti bia razaranje bivstva. U novije vreme psihologija je u to

ubeena, veruje da je ivotni instinkt zapravo instinkt smrti. Ovaj put, pak, nije re o smrti, nego o kvarenju ivota, i to dvoje se ne sme pobrkati. Izgleda da je ivot nekakvo udovite koje guta samo sebe, kada nestane, unitava sebe samog. Himera koja samu sebe poinje da unitava kada se rodi i kad pone da ivi, i sama sebe guta sve dotle dok za nas ne postane nita. Prema ovome je glavni zadatak ivota kvarenje ivota. Ali nije to uasno. Sam ivot je himera, to znamo. Uasno je to se poinju gomilati sile koje unitavaju ivot, i postaju samovlasni sistem iznad ivota, i preuzimaju vlast nad ivotom. ivot ima dva lica, dete i furija. Oba su uvek odvojena. Redak je sluaj da dve stvari nemaju negde dodirnih taaka. Ali dete i furija se nikada ne susreu. Ne mogu ni da se susretnu, jer dete ivi u idili, i ako ima neto to furija mrzi, i emu zavidi, i na to je ljubomorna, i to hoe da razori i uniti i otruje, to je upravo idila. Ako postoji neko koga demon bezuslovno i uvek eli da pokvari, to je dete. Demon nema detinjstva, moda ga je izgubio, moda je tako roen. To je bezobzirni. Jer idila je upravo obzirnost i nenost. Zbog toga je tako jednostavna i jasna i smirena i vedra. Demon je onaj koji posredstvom sebe samog nema dodira s Rajem. On nije poneo sa sobom miris Raja, i taj miris, kao med svoga bivstva, ne uva u sebi. Idila nije dobro. Agatos, kao to kau platonisti. Dobro je osobeno, ali i ono je jedna vrsta demonskog. ovek dobrim izaziva zlo, svecem razbojnika. Popravljati znai unitavati, ui tao. Nepodnoljiva dobrota! Idila, biti dete. Dete nije sladunjavo. Dete nije dobro. Idila je ono u emu se razgoreva bivstvo u ledenoj vatri slepog i tamnog stvaranja i preobraava u blagu i blistavu toplu svetlost. Gde iz brutalne razjarenosti zablista nena pitomost. Svet nije pozornica bitke dobra i zla. Kolosalna koncepcija bivstva jeste da u celovitom i potpunom bivstvu dobro i zlo jesu jedno i isto; to je ono kada hladna vatra leda zrai kao toplota svetlosti. Demon je ono protiv ega se hiljadama godina bori dobronamerno oveanstvo, i to eli da omete zakonom i samodisciplinom, moralom i askezom. Ali kroz ta se demon uvek probija. Otkuda ta uasna mo? I ta se moe uiniti? Izgleda, samo jedno, ono to verodostojan ovek kae: ne suprotstaviti se. Ali to nije pasivnost. Nesuprotstavljanje je pouzdanost i uzvienost. Propustiti. Postati nita. Postoje uspomene na Budu koje predstavljaju prazan tron. Ne slabost, nego nenost. Ne popustljivost, nego pomirenost. To je ono to hindu kultura naziva razreenje u bivstvu. To je kineski tao. to ne znai rastakanje linosti, nego da se gusto jezgro sila koje razaraju bivstvo u oveku rastapa u pozitivnosti bivstava. to jeste idila. Hindu kultura to naziva nirvanom. Jevreji to nazivaju Avramovo krilo. to je po religijama blaenstvo, i nema tako zakrljalog naroda koji za to ne zna, a misao uva i racionalizam u saaljenja dostojnom obliku, i naziva je utopija. Demon se u svakom sluaju i smesta moe prepoznati. Kvarenje bivstva se ne moe poiniti pokatkad i malko. I ne moe se sakriti. Ko ne ivi u idili, on bezuslovno ivi izvan nje. Izvan nje, to znai nasuprot njoj, u zbrci kvarea. Dete nije nevino. Dete ivi, kao to bi rekao Bataj, u svetu izlazeeg sunca. Budno je, i otvoreno prema celokupnom bivstvu, i prihvata ga. Postoji ono to postoji. Nita mu ne treba dodavati, niti mu oduzimati. Uvek je celina. Kasner pie da je dete potpuna i prava linost. Zato i zna sve da prihvati, jer je ono samo celina. Potpuno i istinsko svojstvo linosti poiva na svesti iz zlatnog doba. Nije korumpirana, nigde nije trula, nita joj ne nedostaje, svoju otricu nije izgubila, njena svetlost, miris, aura su nepovreeni. Jer je dete linost, svaki njegov odnos jasan je i jedini, prema roditeljima, prijateljima, anelima, lutki i cipelama. Dete nije stvar ivotnog doba, ono moe biti umetnik, mislilac, ena i svetac. Ono to je najdublje i najtajanstvenije, ponajmanje se moe sakriti. Izgleda da je Beme u pravu, oevidno je misterija. Zaodenuta stidom, bez oslonca. Kineska i indijska batina i Kabala ue da je uvar praga izmeu demona i idile ena. Gospodarica demona koja - kao to se govorilo u srednjem veku - raspolae vanrednim znanjem, i ume da zgazi glavu zmije. U njenom biu, pod osobenim i visokim dejstvom, zagonetna razjarenost demona moe

da se preobrati u idilu. ena ivi s demonom u prisnosti, i bezuslovno vlada silama koje kvare ivot. Ali ako ih ne obuzda, puta ih na oveka. Pokvarena ena raspolae uasnom moi koja je jaa od svakog znanja i svakog morala i svakog zakona. Korumpirana ena nije grena, nego demonska. Neodoljivi prodor kvarenja ivota, koji svojom samovoljnou brie svako spokojstvo, protiv kojega ovek uzalud pokuava da se odbrani preciznim nainom ivota. Nema trezvene i pouzdane ravnotee koju nee naruiti i koju nee ismejati. ena je uvar zlatnog doba, i ko narui zlatno doba, ena pusti na njega podzemni svet, ena koja je u poverljivoj i bludnoj prisnosti s demonima, kako kae Vergilije. Mukarac svojim astoljubljem lomi u sebi dete, ena svojim demonskim kvarenjem ivota. Ne kao da eli da poremeti idilu. Ovde nema kao da. Stvarno je razara. Zato? Da bi vladala? Zbog samog kvarenja. ta je upravo demonsko. Samo da ne bude idile, samo da bude poremeaj, uzburkanost, mrnja i razdor i krv, plahovitost, fiks-ideja i strka. arenilo, blud i la. Demonsko jezgro je sve jezgrovitije i tvre. Sredite ovekove gladi za ivotom prema samom sebi jeste Ja, koncentisani ivot. e. ak i onda ako razori bie oveka jo vie. Bestidno i besramno i podlo i nacereno. Od svih oitovanja demona najopakiji je koketni demon. Demon je suprotnost milosti. U srednjem veku se govorilo da priroda nije konano mesto oveka, jer je na svet pun demonskih sila. Zbog toga ovek ovde i ovako nikada ne moe biti ovek u svome domu. Ovo ovde nije idila. Svojom delatnou ovek treba da realizuje stanje milosti. Meutim, realizacija milosti ne zavisi od oveka. Milost je upravo ono to se samo dobiti moe. Ipak, niko je ne dobija niti je moe dobiti, ako na to nije spreman. Kada je spreman? Ne odupirati se. Izmirenje. Samo ne demonsko kvarenje ivota. Samo dete. Izraz za to je pokajanje, to su Grci nazivali metanoia, Jevreji teuvah, latinski conversio. Zapravo znai preobraanje. Okrenuti lea demonskoj aktivnosti, obrnuti se od kvarenja ivota i vratiti se u detinjstvo, i otkriti da ovekovo bivstvo moe biti celo i isto samo u idili. Preokret je pobrkan s religijom, ali nema nikakve veze s religijom, ve i zbog toga to su za ovaj korak, nezavisno od religije, znali svi narodi sveta u drevna vremena. Vratiti se onome to je u oveku isto i jednostavno. Knez Mikin i Aljoa Karamazov Dostojevskog predstavljaju ovakve pokuaje proterivanja avola i zasnivanja ivota na detinjstvu. Jer ono to demon ne zna to je preobraenje. U tolikoj meri da demona treba nazvati nesposobnim za preobraenje. Demon je nemir i uzbuenje u idili. Njemu su nepodnoljivi red i svetlost. Njegov elemenat su bes i pljuvanje, buka i bezobzirnost, i od toga se on ne moe odvojiti. Ako se korumpirani ovek, umesto da bude kao dete, suprostavi intaktnom bivstvu i kvari ga, to se naziva demonizam. Demonizam nije moralna, nije psiholoka, nije egzistencijalna, nego ontoloka kategorija, jer dotie samu egzistenciju u njenom intaktnom ili korumpiranom svojstvu. Suprotstavljanje se nikada ne zbiva svesno, ali se nikada ne dogaa bez pristanka, bez nagovora. Ali je nagovor ve i sam demonski. Nije pitanje svesnosti ili nesvesnosti, ve istote ili neistote. Odrei se demonizma znai ukinuti suprotstavljenost s intaktnim bivstvom i vratiti se (metanoja) prema izvornom smeru bivstva. Sredite demonskog oveka je Ja, ali ne zbog egoizma, demonski ovek ne voli samog sebe, ve je pohlepan na samog sebe. Osea da je prikraen, manje mu pripada, i zbog toga poinje da zahteva sve vie. Zato mu nije dovoljno? Uvek je gladan. Jer nema idilu. Kvarenje ivota nije instinkt, ve bes i ludilo. Kvari ono ega je edan, i lomi ono to eli da dosegne. To je demonsko. Za demonizam nisu vaei ni psihologija, ni biologija, ni filozofija, ni moral. On je specifina smea zlodela i pomame, poiva izvan kruga matematike verovatnoe, neoekivan je, iznenadan i izazovan, istovremeno kvarenje i oseanje zluradosti zbog kvarenja. Vidljiv je u trenu i ve ga nema; ovek posegne za njim, ali je nestao; poinje da ga istrauje, ali on ve nije to. Vidljivo svojstvo se poziva na ono to nije vidljivo, ali ga iznutra odrava; ali pozivanje izaziva zabunu, jer iznutra se ne nalazi to, i pozivanje vodi u prevaru. Sve je demon. Istovremeno postoji i nema ga. Nije iracionalan, nego fal. Istovremeno lian i bezlian. Doslednost razuma je krhkija od fiks-ideje, vatra oseanja je slabija od plahovitosti, snaga delatnosti je manja od strke. U korumpiranom bivstvu ovek je sve dotle igraka

demona dok mu ne okrene lea. Zbog toga su u korumpiranom bivstvu demonskim silama natopljeni ivot i sudbina i zajednica, zajedniki ivot, ljubav, brak, prijateljstvo, umetnost, filozofija, razum i zbivanje; na svakoj taki stvarnosti demonska arita razvijaju svoju mo.

Mira Malo je naih kniga iji znaaj dosee ma i osrednja dela kineske ili arapske ili hindu batine. Evropa se ukopala u istorijska uzbuenja, i ne moe ni da dospe do svojih pitanja opstanka. Stvarnost i ne dotie, jedino joj je zanimljiva. Zbog toga je bezvredna. Meu malim brojem ovih knjiga bila bi La Rofukoova kad bi joj temeljna re bila ispravna. A temeljna re je: sebinost. Nema vee nevolje nego kad neko temeljne rei shvata u njihovom nepravom znaenju. La Rofuko pretpostavlja da je sebinost samoljublje. U tome je saglasan s konvencijom Evrope koja traje dve hiljade godina. Smatra da je ljubav neto to i nije nita drugo do nagon majmunice. Licka svoje mladune i kljuka ga slatkiima. Naravno, ovakva majka katkada i pojede svoju decu, ponekad uini i neto runije, to je znano pod nazivom brinog vaspitanja. La Rofukoova definicija je: Bog je kaznio oveka zbog njegovog prvobitnog greha i zbog toga mu doputa da od svoga samoljublja naini idola koji e mu potom razoriti svaki tren njegovog ivota. Voljenom biu ja ne elim samo dobro, nego i ono to je njemu dobro, i to ja znam. Sebinost naime eli dobro za Ja, ali ne sluti ta je istinski dobro. Ljubav je kada neije egzistencijalne tekoe preuzmem na sebe da bih ivot uinio lepim. Zato? Jer ga volim. Ljubav nije histerija. Nije smea razmaene sentimentalnosti i bestijalnosti, kao to je La Rofukoova sebinost. Samoljublje nije sebinost. Sebinost je ovekova glad za ivotom prema sebi samom. Moramo uzeti na znanje da ne ivimo u samoljublju nego u gladi za ivotom. U delu Bekstvo od slobode Erih From s uzornom jasnoom razlae ovu misao. Sebinost nije samoljublje, veli on. Sebinost je jedna vrsta neutoljive pohlepe, sebinjak se samo sobom bavi, sve u strahu da nee dobiti dovoljno i da e neto propustiti, proet zaviu prema svakom kome je pripalo vie. Zbog toga sebinjaku nedostaje pouzdana osnova svesti, samopotovanje. Samo se zanosi sobom, samo mazi sebe, opinjen je sobom. Narcizam? Moda i jeste. U svakom sluaju nedostatak ljubavi. Moderni Evropejac ivi u ovoj samopoudi i samozanosu, ije je jedino uivanje sebe sama opljakati i iz sebe iscediti za sebe svaku nasladu i progutati je. Sebinjak ivi u torturi ivotne ei a demon sebinosti pokazuje se monijim i od najmonijeg u oveku, od erosa. Nema takve ljubavi, kae La Rofuko, koju ne bi nadjaalo koketiranje. Radost koju prua drugi ovek i drugi pol ne moe se meriti sa uivanjem koje sam sebi prua. Koketiranje rtvuje drugoga samom sebi, ljubav - sebinosti. Ja, ja. Sebinost koja samu sebe i druge odmah pljaka za ivotno uivanje. Sve meni, progutati i poderati, a povrh toga, budui da ono to radi nije dobro, sve skriva sloenim mehanizmom, jer, kao to La Rofuko pie: Svoju podlost doputa da bude prikazana samo pod osvetljenjem kakvo ona sama eli. Samoljublje je doputeno, ak obavezno ponaenje. ovek treba da voli sebe. Nezasitost sobom je pak zabluda. Samoljublje samo po sebi hoe da uspostavi i ouva intaktnu sutinu bia; sebinost prihvata ivot i u ovoj datoj korupciji, bilo kakav da je, halapljivo e ga proderati, jer u ivotu, na osoben nain, uvek ostaje neto od prvobitne nesvarljive opojnosti meda s ukusom vina. La Rofuko naziva samoljubljem neto to je zapravo i stvarno glad oveka prema sebi samom, jer je svako nae uivanje vezano za telo, odnosno za nae Ja. Svi koji su proitali i jednu jedinu reenicu iz Maksima i refleksija znaju da je savrena ova analiza demonske gladi za ivotom prema sebi samom u delu La Rofukoa. to znai da je meu pretenim istorijskim i knjievnim improvizacijama u Evropi formulacija ovog dela konana i verodostojna. Jedino to umesto rei samoljublje u celoj knjizi treba staviti izraz glad za ivotom prema sebi samom; rei sebinost treba vratiti pravo znaenje i ni za trenutak se ne sme upasti u greku pa videti da u sebinosti tinja ma i jedna jedina iskra ljubavi. Sebinost je demonska glad oveka prema samom sebi, po svemu sudei prvi uzrok bludnje naeg korumpiranog bia. Ni uang Ce, ni Patanali, ni Halad ne bi pobrkali pojmove samoljublja i gladi prema samom

sebi. Onaj ko poseduje makar i povrne pojmove o iskonskom poretku sveta, nee nainiti takvu grku. Naprotiv. Sebinost, odnosno glad prema ivotu u Evropi je teak greh, bio i ostao od samog poetka pa do naih dana. Bee samo jedan jedini mislilac koji nije poinio ovu greku, Jakob Beme. Gier (otprilike kao kama u hindu batini), odnosno udnja ne mora bezuslovno da kvari bivstvo. Osnova naeg bivsta nije jednoznana, nego paradoksalna; uvek ivimo meu suprotnostima i protivrenostima; uvek meu dvosmislenostima. e prema ivotu se ne sme bezuslovno smatrati stranputicom. Najvii stepen postojanja, veli sufi, ovek dosee gorei besnim plamenovima u ovoj elementarnoj pohlepnosti. To je ono to islam naziva mira. Jer Boga eli i telom, kao Halad ili Rabija. ovek eli da ga okusi i miris da mu udahne, zbog toga sufi saznanje o Bogu naziva sonim saznanjem (marifa). Ako ovek eli da stekne pojam o tome kakvo je to saznanje, ne treba da ini nita drugo do da ovu marifu uporedi sa saznanjem moderne nauke. Saznanja moderne nauke imaju ukus gipsa. Onako kako sufi saznaje, to je sjajno i vatreno i ukusno poput slatkog groa. Kakav je to miris? Kao lavandula? Kao bor ili lovor? Na krajnjem stupnju saznanja, kada se mira ostvaruje i dua sjedinjuje na vrhuncu, opojnost je takva kao kod izuzetne ljubavi u izuzetnim trenucima. U Evropi je bilo i onih koji su ovako znali da tumae saznanje u znaku Jevanelja; veina ih je meutim, uzmakla pred istunskim popovima. Ostalo je nekoliko pesnika, Milton, Helderlin, Vordsvort, Kits. ula mi slue zato da Boga saznam i prstima i jezikom i nosom i uima. Jer e (Gier, kama, trina, libido) je ono to je u meni bilo neutaeno, i ostalo je neutaeno, i nikada se ne moe ugasiti. Glad za ivotom se ne moe utoliti. Glad za ivotom znai da sam rascepljen, i da moram jesti i piti, i da moram udahnuti, i moram progutati. Zbog toga Beme veli da Sveti Duh (penuma hagion) nije nita drugo do sakralna pouda. A to opet zavisi od pravilnog tumaenja rei. Evropa nije prevazila glad prema sebi, zbog toga ve dve hiljade godina i ne postoji nita drugo nego, na jednoj strani, raspomamljena glad za uivanjem, a, na drugoj, unitavajue poricanje sopstvenog Ja. Jer askeza koja samu sebe mori i nije nita drugo do jedan oblik Ja-gladi, kao to ni glad za ivotom nije drugo do samoodricanje. U torturi pohlepe ivimo lakomi prema uivanju. Zbog toga istorija Evrope i nije drugo do napor za vlau, za posedom, za produetkom ivota, za luksuzom, za uivanjem, a istovremeno poricanje ivota i unitavanje i muenje Ja. U kripcu izmeu potpunog odricanja od ivota i neobuzdane ei za ivotom. Kao da nas naa sveta knjiga ne ui da je jedno isto tako loe kao i drugo. Svet treba uzdii, ili ako vam se vie dopada, treba ga produhoviti, i to tako da mu ne poriemo ni jedno jedino zrnce praine. Loe je postavljeno pitanje: da li za svet ili protiv njega. Ispravno treba pitati: ta je to to je manje od ivota i ta je to to je vie od njega? I kao da ovek pre nas hiljadama godina nije raspolagao ovim znanjem koje se naziva sonim saznanjem, jer ovek moe da ivi visokim ivotom i moe da zadri med ivota s ukusom vina. Ono to hindu batina naziva kama, Latini Libido, ono to je za Bemea Gier. Raspomamljena e za ivotom, kao prirodna mo, nema predznaka; nastaje kvarenje bivstva samo onda ako se zavri rad Ja, postaje sebino, edno samog sebe i kvarie bivstvo i onda ako je to svetovna glad za ivotom, ali i ako je kaluerska askeza i muenje. Sve za mene. I patnju. I uivanje, i blaenstva drugog sveta, s halapljivim jedenjem i jurnjavom i sa trostrukim biem. Od samog poetka u Evropi je to znalo mnogo ljudi. Ali ako je i bilo mnogo onih koji su raspolagali snagom prosvetljenja, niko nije znao to je oivotvorenje. Karakteristian je sluaj La Rofuka. Jasno vidi. Jasno kao Platon ili Avgustin, bilo koji srednjovekovni mistik ili svetac, kao moderna psihologija ili egsistencijalizam koji prosvetljenje egzistencije (Existenzerhellung) smatra tako vanim. I jeste to. Samo to je ovo prosvetljenje premalo. Prosvetljenje u najveem broju sluajeva obasjava oveka oajnom logikom samospoznaje, ali nita vie. Istinski zadatak poinje posle prosvetljenja. Steeno je saznanje od koga se ovek uasava, jer mora da se uasava. A opet zna da tim saznanjem nije stekao ni slutnju o autentinom biu, samo je spoznao sopstvenu korumpiranu sutinu, a nita nije mogao ostvariti od svog istinskog bia. Evropa poseduje vie ispravnih metoda

osvetljavanja, ali ne poseduje metod realizacije. Evropa zapoinje onim Sokratovim pitanjem da li se vrlina moe nauiti? Znanje o vrlini i praksu vrline, koji su pre toga bili jedno, ona je razdvojila. U batini ovakvo pitanje ne postoji. Batina prua apsolutni ivotni poredak u kojem se misao ne moe odvojiti od njene realizacije. Batina je poredak sveta pre stvaranja (preegzistencija), koji je bio istovetan i vaei, jeste i bie za svaki svet i za svako bivstvo. Pisani spomenici ove batine su svete knjige (Veda, Tao, Orfej, Tora, Jevanelje). Za ljude koji ovako pitaju, kao Sokrat, otvara se pukotina izmeu misli, rei i ina, prelaz i istovetnost nisu neposredni. Da bi ovek iz teorije stupio u praksu, neophodan je nov podsticaj. To je podsticaj realizacije koji je u Evropi izostao. Ova kriza zapoinje kod Platona. Evropsko miljenje ve dve i po hiljade godina ne radi nita drugo osim to prosvetljava oveka. Ali nije sposobno za oivotvorenje. Oivotvorenje je mira. Put uzdizanja. Ascencio. Ascende teipsum. Uzdigni sebe. Ako se uzdignem na nebo, ceo svet u podii za sobom. Nebrojeni niz konfesija, sve sama samopriznanja iz kojih ne sledi nita. Misao postoji, bez odgovornosti. Uasna teina neostvarenog ivota. Ono to ne podignem, to mene pritiska. Jer uspeo ivot ne zavisi od toga ta je ovek priznao, nego da li je izvrio onaj preokret (teuvah, metanoia, conversio) bez kojeg istinskog ivota nema. Premalo je prosvetljivanje egzistencije. S konfesijom najvie to ovek moe jeste da bude samo bolji. Najjeftinija je stvar biti dobar, od nje je samo jedno jeftinije, biti lo, a i od toga je jo jeftinije - biti nikakav. Raspolaemo obiljem znanja o tome koliko batina izbegava opasnosti gladi za ivotom i poricanja ivota, antagonizam dendija i askete. Znamo i zato. Bilo da gutam uivanja, bilo da muim sebe, uvek ostajem unutar kruga pohlepe prema sebi samom. Sve je to svet moga Ja. Skuen, jedna jedina taka. Zemno uivanje, ili vanzemaljsko blaenstvo. Svet dati za drugi svet ili drugi svet za ovaj svet. Ovo ili-ili je za batinu (zen, sufi, hasidi, joga, Jevanelje) znak preseenog ivota. Bodhisatva se ne odrie ni jedne jedine kapljice mora, ni jednog jedinog kamenia Himalaja, da se i ne pominje to ne naputa ni jednu jedinu duu. Za bodhisatvu postoji samo ceo svet i celina bivstva. Ona ne eli svoje blaenstvo. Ni hasidi, ni sufi, a znamo da to ne eli ni onaj koji je uestvovao u posveivanju Jevanelja. e za blaenstvom ima samo religija, ima Evropa, to je e za uivanjem, samo je premetena na drugi svet. Batina nije religija, nego znanje o apsolutnom redu postojanja. ovek Jevanelja se okree od gladi za ivotom i za blaenstvom (metanoia, teuvah), kree putem uzdizanja i ceo svet uzdie sa sobom. Vie nema ni govora o Ja. Zadravam ono to je dobro u uivanju ivota i zadravam ono to je dobro u samoporicanju, jer bez askeze nema uzvienog ivota. Bodhisatva odbacuje sopstveno blaenstvo; bezbroj puta bi se moglo stupiti u nirvanu, ali se uvek vraa, opredeljuje se za patnju bivstva, eventualno da bi se oslobodilo nekog crva. Dok bivstvovanje ne nainim savrenim, nema mira za mene i ne mogu da predahnem nigde i ni u emu. U svome Ja, u religiji, u zemnim uivanjima, u blaenstvu ovek ivi osobenim ivotom, zatvorenim ponaanjem koje je iznueno. Jednom vrstom ropstva. Svaka religija je tamnica. Saloni su tamnice. Prvi korak ka osloboenju, veli Halad, bekstvo je iz usamljenosti. Evropa je usvojila poseban oblik ovog zatvorenog ponaanja. Naziva se sistemom, bar ga je Kasner nazvao sistemom. Platon i Aristotel grade ovakav sistem. I od hrianstva je nainjen ovakav sistem, Toma Akvinski je od Jevanelja izgradio ovakav sistem, filozofije su ovakvi sistemi, nauke, drave, teorije, drutva, narodi, vojske, industrijska preduzea, pogledi na svet. Znak za prepoznavanje; sistema u tome je to postoji u njemu uvek bar jedna taka gde se stvari ne slau. A u toj taki se potom sve surva. Nema krpea i nema popravki. Sve je beznadeno i mora se odbaciti. A drugi sistem je isto tako lo, trei jo mnogo gori. To je sistem, bilo da je pogled na svet, bilo religija, bilo drutvo. Batina nije sistem, nego red. Red se moe prepoznati po tome to sebe sama neprekidno popravlja. Sistem je organizacija, red je organski. Ako sistem negde nije dobar, a uvek se ispostavi da negde nije dobar, on se raspada. Ako red negde nije dobar, on sebe sama ispravlja. Batina nije sistem, nego red, u svim oblicima koje znamo, kod Kineza, Indusa, Jevreja i Grka. Red nije zatvorena i

statina graevina, nego otvoren smer i put. Mahajana je velika staza; sufi sebe naziva tariga, staza; Tao znai put; Ja sam put. Put uzdizanja. Mira. Evropa je imala i ima sistem, red nije imala i nema. Meu sistemima jedan je loiji od drugoga. ovek ne stie da ih odbacuje. Svuda slepa doslednost, bez obzira na sve ostalo, nemoni da sebe same koriguju kao dravni i drutveni i religiozni i filozofski sistemi, redom su se ruili i ruie se. S uasnim silogizmima i savreno bez logike. Monomanijake i fiksne ideje. Svi su oni plod gladi svedene na sebe samu, koja ne vidi dalje od sopstvene fiksne ideje i koja sebe jo zamilja kao samoljublje.

ivotno delo
ovek mora da ostvari delo iz sebe samog, kako bi veito u njemu iveo. Ali delo mora ostati otvoreno; kako bi ga prihvatio onaj koji hoe u njega da stupi. Delo moe biti kua, moda slika, moda drava. Ahil nije pisao pesme, pa ipak niko ne moe rei da nije ostvario delo, svojim inom delo herojskog ivota. Sveci. Delo treba razlikovati od atrakcije. Delo je nainjeno od materijala ljudskog ivota, kao da je jedini, gust i konaan oblik onoga to e nestati; atrakcija je bravura koja se moe nauiti i ponavljati. U atrakciji nedostaje ovek. Hindu batina delo naziva karma, neim to od tronosti nestaje, ali ostaje. Atrakcija nije opus, samo akt, bez ranga i bez veliine. Delo je neto to postoji, to je vie od ivota i ivot se za njega mora dati. Ne zato da bi ostalo, nego zato da bi postojalo. Ali veito da postoji. Svaka cigla u ivotnom delu staje odricanja neega u ivotu. Uivati u ivotu, istovremeno izgraditi delo, toga nema. Ne poputa od svoje okorele vernosti i zato delo prebacuje oveka u konsekventnost nezavisnu od ivota, u bivstvo izraeno na viem nivou, u srazmerama koje daleko prevazilaze mere tog Ja i samog sebe, vie se ponavljajui od sebe sama. Karma je koncentrisan oblik svih misli, rei i postupaka oveka, u monijem prostoru od ivota i s posledicama koje se ne mogu otkloniti; jedino to je mogue jeste likvidirati karmu. Likvidacija karme (ivotnog dela), meutim, takoe je delo. To delo se u Indiji naziva nirvana, u Arabiji fana.To je konano delo; spoljnih znakova nema, trajnost mu je apsolutna. ovekov ivot prevazilazi sebe samog i u koncentrisanim izvodima se slae u sferama koje lie na ivot; ipak u drugom vidu i s drugaijom silom povratno deluje na ivot, i oblikuje ivot prema sopstvenoj slici. Znamo da ivot nema cilja; ima smisao. Smisao, pak, sam ovek smeta u sebe time kakav ivot smatra dostojnim sebe. Ako ivot ostaje ispod odreene mere, besmislen je; ako prestupi meru, i sam ivot poinje da bude delo. Svesno se gradi, i jednoznano, ne moe se uopte razumeti kao bioloki ivot, nego kao muzika, poezija ili metafizika. Jer ivotno delo ima osobenu logiku, nezavisnu od biolokog ivota. Ova logika nije intenzivno uestvovanje u prirodnim dobrima ivota, ve veliina. To dvoje se ne moe usaglasiti. Veliina ivota na nivou istog uivanja smatra se izdajom, jer sa svoje strane dri za vaeu neumoljivo viu vernost. Imam pravo da ivim psiholoki ili socijalni ivot, nivo veliine, meutim, smatra to nevernou prema ivotnom delu. Iako mnoge stvari govore protiv, ovek je prisiljen da ivotno delo smatra lino svojim. Istina, uz ustruavanje da li je bivstvo, koje delo predstavlja, Ja ili, ako je Ja njegova esencija, neko daleko iznad Ja. Jedan putnik je rekao za Partenon da umetnost za njega uopte nije potresan prizor, prema tome nije lepota. inilo mu se da se mesto, tano ono mesto gde je Partenon izgraen, izdie iz svoje okoline i bar za jedan korak je vie u svom postojanju. Teko je to obrazloiti, jo tee se moe dokazati. Arhitektonski sve je korektno. Greka ili savrenstvo. Ovako kako ovde stoji ovaj hram, kao da je vii nego to jeste. Izgradnja dela zbiva se protiv oveka; to je takvo stanje kao kada od nekoga (koji sam ja i nisam ja) sa zagonetnog mesta dobijam odgovor, ne na pitanje ta treba da kaem i ta treba da uinim, nego kako treba da ivim. Istinsko delo je posthumno. Dok stvaralac ivi, i delo je u opseni koja je svakom ivom data prinadlenost zajedno sa ivotom. Jer dok neko ivi, ima samo ivot, tek kad umre, pretvorie se u sudbinu. Tema ivotnog dela pak zakljuena je i gotova i sudbinska. Postoje dela koja pet minuta pre

smrti mogu biti znaajna; pet minuta potom nigde ih nema. Dela za koja stotinu godina niko nije znao, i odjednom kao da su danas nastala. Ne sme se videti prednost u onome u ta je ovek stavio svoj ivot. Meu velikim delima nema razlike u godinama. Svako delo veliko je istodobno. Svako veliko delo stalno je prisutno. Svako veliko delo je moj savremenik. Grci su izradu ivotnog dela nazivali poezis, jednostavno pravljenjem. I za hebraizam samo je jecirah. Moda zato to u toj izradi niko nije stajao njima nasuprot. Danas i mi, kada pravimo ivotno delo, stojimo nasuprot sebi samima; delo nije stvaranje, nego ponovno stvaranje nas samih iznad sebe. Nije poezis, nego meta-poezis. Moda je Grcima i Jevrejima ivot ovakav kakav jeste bio dovoljan da naine delo. Mi sami sebe treba da uzdignemo iznad sebe. ber, kao to ree Nie. Realnost ivotnog dela je nadrealnost. Ono to je ivot, privremeno je i bezoblino. Sudbina mora biti konana, zavrena, zakljuena, bar jedan korak vie od ivota, kao Partenon. Skok iz ivota u delo. ivotno delo je metapoezis, ovek sebe samog gradi iznad sebe za beskonanost. Od ovoga ivotnog dela treba razlikovati delo koje je u odnosu na ivot predimenzionirano, delo koji je veinom namerna zabuna kako bi ovek izgledao vei nego to jeste. To je atrakcija. Ono to je ispunjeno moima viim od ivota, ostaje; atrakcija se raspada zajedno sa ivotom. Atrakcija se ne izgrauje od permanentnog rtvovanja ivota, upravo zbog toga nije prolaznost alhemijski preobraena u konani smisao; atrakciju prireuje ovek, vie samo radi delovanja. Moda radi jo neeg manjeg. ovek urasta u delo kao u svoje konano otelotvorerije; atrakcija jedino moe posluiti da bismo se skrili iza nje. U dobrom delu sluajeva delo i atrakcija se lepo mogu razluiti, ak i unutar jednog ostvarenja dokle je delo i odakle poinje atrakcija. Atrakcija prikazuje neku izvanrednu varijantu oveka; delo prikazuje normalnog oveka. Znak izvanrednosti je usiljeni ton koji je fal. Trik, bravura, zaslepljenost je rezultat odreene prevarantske virtuoznosti ije je ime stil. Autentino delo nema stila. Apsolutno delo su svete knjige (objavljenje). Delo koje je postalo svetovno nazivamo knjievnou. Jezik svetih knjiga je autentian jezik. Jezik knjievnosti je sofistiki. Donja granica sofistike jeste urnalizam. Autentian jezik je istina, sofistika je pod znakom zanimljivosti. Znak urnalizma je senzacija. U arhaikom razdoblju ovek nije morao sam da trai delo, nego ga je dobijao kao zadatak. To je bilo ono vreme kada su ivot oblikovala velika kolektivna dela, takozvane kulture. Nepouzdano je kada je, po miljenju mnogih sredinom drugog milenijuma pre Hrista, stvaranje ivotnog dela postalo individualan zadatak. U svakom sluaju bilo je to u vezi s religioznim zbivanjima to je ovek traio svoje spasenje individualno, a ne u kolektivu. Od tada je stvaranje individualnog ivotnog dela u vezi s milju line besmrtnosti, i sakramentalni je akt. injenica je da pored znaaja individualnog ivotnog dela sve vie opada znaaj kolektivnog. Individualna dela, kao to su prorok, svetac, kralj, heroj, pesnik i ostali, dobila su svoj oblik. Kolektivistiki pokuaji postajali su sve beznadeniji, i danas je ve nemogue i zamisliti spasenje unutar neke kolektivne kategorije, naroda, kaste, klase, nacije, religije. ovek verovatno i nije u stanju da se bez ostatka utopi u bilo koji kolektiv. Kulture

vie ne postoje, a izgradnja nove kulture je nonsens. Nema religija, naroda, klasa. Postoji jedan jedini kolektiv, oveanstvo rasprostrto po celom svetu, i u toj zajednici spasenja (ivotno delo) je individualno. Danas kolektiv nudi oveku degradirano i po vrednosti nie spasenje, koje prihvata samo bie delimino lieno ljudske sutine, ali i tada samo pod prinudom. U ovom trenu kolektiv je prepreka ostvarivanja individualnog ivotnog dela. Od vremena pojave hrianstva ovek iskljuivo sam prosuuje kakvo spasenje smatra dostojnim i kakvo e delo stvoriti od sebe, i gde hoe u venosti da se nastani. Autentian uzor oveka dvadesetog veka nije dravnik, general, milijarder, naunik, slikar, nego bie kakav je Albert vajcer. ak i onda ako onih atraktivnih ima ogroman broj, a ovakav je samo jedan jedini. Jedan je vie od deset hiljada, kae Heraklit. Ljudska sutina ivotnog dela. Albert vajcer je ivotno delo formulisao jezikom jevanelja, jer ovako e svi smesta razumeti i rei: hrianstvo nije uilo o opratanju grehova, niti o vaskresenju, nego da ovek treba da izgradi carstvo boije. To je ono ivotno delo koje je obavezno za svakog oveka posebno i za celo oveanstvo ukupno i koje moramo ostvariti, jer ako to ne uinimo, neopozivo emo propasti. Carstvo boije univerzalno je ivotno delo oveanstva i individualno svakog oveka, zapravo smisao ljudske istorije, koja stupa na mesto raspalih kultura i utapa u sebe narode, nacije, klase, religije, naroito meusobno odvojene individue, sve u znaku univerzalnog jedinstva i poetno postajanje zlatnog doba na viem nivou ostvaruje kao konano bivstvo u konanom vidu. Stvar je veoma jednostavna: dok su na zemlji istrebljivani narodi, vajcer je u praumi leio ljude, i dok je na zemlji besnelo besprimerno podlatvo za to vei imetak i za to vie vlasti, on je radio da bi mogao kupovati lekove za svoje bolesnike. Neto jednostavnije zaista ne postoji. ak nema potrebe ni za genijalnou, tek treba biti jednostavan normalan ovek. Temelj svetih knjiga je red. Red je samo jedan, preegzistentni, to znai da je bio i postoji pre nego svet. Red sebe samog iz sebe regulie, neprekidno ureuje i dri u redu. Metafiziki red (Indija, Kina), objektivni red kosmosa (Orfej), religiozni etici red (Iran, Judeja), red ljudskog bivstva ovde i u venosti (Jevanelje). Kada se izgubi svest o redu, nastaju sistemi. Sistem je ono to eli da bude red, ali ne moe, neto se negde uvek zgrei i na toj taki propadne. Ovu misao je ovako formulisao Rudolf Kasner. Jezik reda prepoznatljiv je po tome to ne dokazuje (nije sofistiki), nego izjavljuje (objavljenje). Istorijske drave i drutva, religije i pogledi na svet i filozofije nisu u znaku reda, nego sistema. U Evropi, izuzev nekoliko izuzetnih mislilaca, graeni su samo sistemi. Samovoljne misli s nedoglednim (sofistikim, dijalektikim) nizovima dokaza koji se bar na jednom mestu pokau neodrivim i raspadnu se. Dok danas ivimo na ruinama svih poruenih sistema. Ako je misao neophodno dokazivati, veli Vovnarg, znai da je loe formulisana. Moralisti nije potreban sloen postupak da bi rekao to eli. Kad bi tako bilo, od svakog amforovog epigrama mogao bi se sagraditi takav sistem kao to je Kantov. Moralista eli autentian jezik. Moralista je svetovni prorok (Montenj, Sebastijan Frank, Erazmo, Paskal, Kjerkegor, Lihtenberg, Nie). Ono to zahteva, postoji. Nema potrebe za sistemima. Dovoljna je jedna jedina reenica. U onom obliku u kojem ivi, bivstvo je kvarno, prepuno nedostataka, jama i rupa i pukotina i nizbrdica, i antagonizmi se meusobno pritiskaju. Nema smisla izbegavati protivrenosti, graditi ravan i prijatan svet ija vea polovina nije istinita. Ono to je autentino u Evropi, to nije rekao sistem Tome Akvinskog, Dekarta, Kanta, Hegela, nego moralisti. U svakom sluaju sistem je slika aparata vlasti. O aparatu vlasti, pak, znamo da je u svakom

sluaju porobljiva bivstva. Sistem stoji na putu ostvarivanju reda. Sistem karakterie zavrenost jednom za svagda, a red beskraj. Sistem je gr; red je smisao. U redu postoji sve; iz sistema uvek neto izostane. Svaki sistem je pedantan i zbog toga je bez humora. I otuda je komian. Red je u svakom trenu drugaiji, pa ipak je uvek isti. Red je uvek otvoren; sistem je zatvoren i prua najpovoljnije mogunosti za skrivanje. U sistemu ovek opirno dokazuje; veinom ono to je neodrivo. Dokazivanje u sistemu je odbrambena taktika oveka koji se skriva. Oblik miljenja reda je epigram. Epigram je otvoren, i ne dokazuje. Tao-te-ing, Linji, Heraklit, Vedanta, sankhja, grki mudraci, Talmud, moralisti. Ako neko odjednom napie vje nego to moe stati na jednu posetnicu, ne govori istinu. Sakralni red je tiha svakodnevica. Mera stvari u sistemu je ovek (sofistika). Zbog toga je nuno dokazivanje. Sofistika dijalektika je neumesno meanje u apsolutni red bivstva; epigram je akt razmiljanja vieg reda. Ko je svestan reda, tome nije potreban sistem (tao). Sistem je oblik oajne anarhije, a od svih je najoajnija utopija. Moderni epigram je spculation sans sanction (Valeri), neodgovoran lov na mogunosti. Da bi se knjievnost mogla odbraniti od brljivosti, ona stvara osobena jezika uzbuenja. Apsolutni sistem (thorie pure) ne govori nita, jedino dokazuje. Ovi postupci (metodi) golih dokaza samih za sebe osnova su aparata. Birokratija, tehnika, nauka, dravna mo, industrijska organizacija, automatizacija, mainizam, teorija pritiska na dugme. Sistem kvarenja bivstva. Baza sistema je princip, princip je fiks-ideja, fiks-ideja vodi u teror. Apstraktna arhitektura. Slepa racionalizacija. Tamnika filozofija: ta da bude racionalan pravilnik zatvora, koja je to ideologija koja e ivot u zatvoru uiniti prijatnim. Razlika. Rusija: samo kolektivni zatvor. Amerika: svakome sopstveni zatvor. ovek ima obavezu prema delu. Niko svestan dela ne moe imati obzira prema praktinim gleditima, recimo ivotnim i ambiciznim gleditima. Treba da se drim doslednosti za koju niko ne moe rei da je njegova, ali koju niko ne moe porei. Ako ovek ivi u viem redu stvarnosti dela, svestan je postojanja takve moi koja je u odnosu na sile u njegovom biolokom biu beskrajno vea, i ista je ludost i to ako sebe s njima identifikuje, kao i to ako se ne identifikuje. Razlika je u tome to ako dam svoj ivot, samo u patiti, ako delo poreknem, uprljao sam se.

Napomena uz ivotno delo

Slepa i neizleiva manija delatnosti Evrope bila je, a i danas je, prepreka da ovek ovde razume osnovne rei drevnih i istonih svetih knjiga. Ovakve osnovne rei, ne govorei ovog puta o ostalima, u prvom redu izravaju najvie stanje koje je dostino za oveka. To je u sankhji purua-prakriti, u Vedanti atman i nirvana, u jogi nivriti, unijata u Budinim govorima, vu-vei u taou. Razumevanje nije bilo mogue, jer su ove rei od samog poetka u Evropi bile tumaene delatnou, dovoene su u vezu s nedelanjem, pa tako i prevoene. Bili su u uverenju da ono to nije delanje bezuslovno mora biti nedelatnost, odnosno pasivnost. To je na ovaj nain elementarna greka. Greka je bila u starom veku, u celom srednjem veku (mistika), u novom veku (kvijetizam). Zbog ovog nerazumevanja propala je jedna od najdubljih evropskih duhovnih tenji, soledad. Jednostvno, nije se ni znalo ta se hoe, ponajmanje je to znao, naravno, Molinos, spiritus rector soledada. Osnovne rei drevnih svetih knjiga nisu za nas razumljive ako im pristupamo s milju delatnosti, nego s milju na ivotno delo. Veran prevod rei vu-vei nije nedelanje, ili neaktivnost, nego uzdravanje od izgradnje individualnog ivotnog dela. Navriti u jogi ne znai pasivnu svest koja je bez ostatka pacifikovana, nego poravnavanje nemira takve svesti koju ovek budi u sebi izgraivanjem ivotnog dela. Nirvana ne znai nepostojanje, prazninu i nitavnost, nego konano isto i prozirno stanje ogranienja individualnog ivotnog dela. Jer unitenje ivotnog dela jeste apsolutno ouvanje bia. ivotno delo uvek ostaje objekt, a kad je objekt onda pripada svetu, prolazan je, promenljiv, opsena; ako se ne objektivizira, bie ostaje u apsolutnom postojanju. Ove osnovne rei u svetim knjigama usmeravaju izgradnju ivotnog dela, odnosno oslobaanje od tereta dobrih i loih postupaka delatnosti. Delatnost sudbu tka. Dsoeuvrement, kako precizno i lepo kae francuski izraz; rasturanje ivotnog dela ili likvidacija ili slino. U svakom sluaju nezainteresovanost u stvaranju ivotnog dela, koja nije ni delatnost, niti nedelatnost, kako ui Bhagavadgita: ni prakriti ni navriti. A ako nije ni ovo no ono, onda je sasvim pouzdano plevljenje zametka karme, i u svakom sluaju takva delatnost koja umesto da gradi, razara, odnosno umesto da akcijom i reima i mislima stvara mogunosti za noviju ljudsku sudbinu, razara sva nova u uvek novija tkiva i preplete sudbine, koji su se nagomilali, prosvetljava ih i ukida. Tkanje sudbine, aktivnost, kod Kineza teh, kod Indusa akti, u sankhji prakriti, to je aktivan, roditeljski, enski elemenat koji tka ivot; jer analogija stvaranju ivotnog dela je raanje. Kad je re o ruenju ivotnog dela, svete knjige vele: likvidacija dela ene (akti, prakriti, teh). Uz to treba ukinuti talasanje i nemir svesti; to je jedini cilj Patanalijeve Joga-sutre: ita viriti nirodah. To je tenja budizma, unjata, mahaunjata, velika praznina. Ne rast karme, nego njeno ruenje. Razaranje poetka svake vrste. U Evropi bi se reklo likvidacija istorije, i istupanje iz istorije. Ako bi pak trebalo delovati, to bi se inilo bez linog doprinosa. Ako bi trebalo govoriti, govor je ne-govor. Ako se razmilja, misao je ne-misao. Puta se da sile preko mene plave svet, ali ja niti sam saglasan niti sam nesaglasan. Zato je savreno prikazivanje Bude prazan tron. Zato je savren Budin govor govor cvea kada je hodoasnicima pokazao struk cvea i nije ni re proslovio. Ruenje ivotnog dela je takvo delo koje je ruenje one delatnosti ija je posledica da se u oveku gomilaju mogunosti novije sudbine, nastaju novije sklonosti, nezadovoljene elje, udnje, ciljevi, poude, nereena pitanja, nepopustljivost, mrnja, zavidljivost, ljubomora, astoljublje. Sve je to rezultat ei za ivotom, koja u beskraj eli da produi ivot. Odnosno, kad se nezadovoljene elje i udnje poistoveuju sa sobom, s nosiocem instinkata, s induvidualnim Ja. U tom stanju, koje hinduska i kineska batina nazivaju nirvana i vu-vei, ovek razara svaku vrstu poistoveenja s individualnim Ja. Onaj koji deluje nije on, nego neka mo u njemu koja deluje kroz njega. On sam je prazan. Zato Genon

veli da osloboenje nije stanje koje je iznad oveka, nego je od oveka vee zbivanje u ne-prostoru i ne-vremenu, u kojem delatni element nije ljudska individua, to jest, ne zbiva se u poistoveivanju s Ja. Ona je izvan individualnosti, znaajno je to nije samo izvan individualnosti, nego i rui individualnost. A ono, pak, to ostaje jeste: Praznina, nirvana, nitavilo, unjata, mahaunjata. Zato to se raspala veza izmeu aktivnosti i ljudskog bia, rezultat aktivnosti i njen trag gomilaju se u ljudskom biu i ne okupljaju se u oveku i u njemu se ne izgrauje novija sudbina, odnosno njegovo ivotno delo. ivotno delo: praznina. Ne-delo. Jedino pouzdano i nesumnjivo i veno i konano. ovek je odbacio svaku vrstu identifikacije, i zadrao je samo jednu jedinu, identifikaciju s prazninom. Jedinu identifikaciju koja, budui da je svaka druga identifikacija sa aktivnou ili milju ili reju ili delom pogrena, kriva i lana, ova je stvarno identina i istinita. To je ono to Genon naziva identit suprme: to je identifikacija s gornjim stepenom postojanja. Savreno ivotno delo je ne-delo. Ne moe se projektovati izvan, nego je rezultat realizovan u ljudskom biu. Iz ovoga ne-dela vie se ne moe isplesti sudbina. Delatnost za ostvarivanje ovoga dela nije gradnja, nego neprekidno predavanje i razaranje, sve dok ne ostane nita, i onda predavanje jo i ovoga nita i predavanje i samog predavanja.

Pismo J. V.
Stapanje bez ostatka s bezlinim boanstvom i lino fiziko vaskrsenje za mene su uvek bile dve stvari. Znamo da je to suprotnost Istoka i Zapada, odnosno drevnog doba i istorijskog perioda. Merekovski ju je definisao, smesta sam prepoznao da je to ono i rekao sam: mora postojati takva egzistencija gde je to dvoje jedno. Tim pre, jer ako bi bilo dvoje ovek ne bi mogao da izdri. Ipak je dvoje, jer ako se ovek oisti i postane proziran, i bez ostatka se stopi s duhom Boga stvoritelja, nikako se ne moe izmiriti s tim ako ovek potone u smrt, bledunjavo svetli u nepouzdanom, smanjenom postojanju, pa i fiziki vaskrsava, i posle stranog suda zauzima svoje veito mesto. Jedno drugo bezuslovno iskljuuje; zbog toga je izvesno da je to dvoje jedno. Uvek sam bio uveren, a i danas sam, da sam ovim dvema mislima, koje se meusobno iskljuuju, dotakao najdublju taku naeg bivstva. Ono to se ne moe objasniti razliitostima kulture, niti promenama istorijskih razdoblja; sve je to plitka nauka. Jer ako posle ivota i ima bezbroj mogunosti - kao to ui batina - a ovo su samo dve od bezbroj mogunosti, sigurno je da se postavljanjem ove misli cepa sama egzistencija. Pocepano bivstvo pokazuje dvoje: potpuno upijanje u boansko bivstvo i trajnost linog bia u beskraju. Batina u svakom sluaju kae neto to se moe nai u mahajani isto tako kao i sufiju, orfici i hrianstvu. ovek sazreo da se oslobodi zemnog ivota ne prepoznaje se po tome to istupa iz ivota i ostale ostavlja na cedilu. Uopte ne. To ak ne rade ni sveci. ovek bi mogao da istupi iz ivota i mogao bi da zauzme svoje konano mesto na osnovu zasluga za koje se izborio; ali on to ne ini. Vraa se u ivot, otelotvoruje se i prihvata sudbinu da aktivno uestvuje u oslobaanju slabih dua. To je ono bie ijim posredstvom mi, zabludeli, stiemo do svetlosti, bez ega bi na poloaj ovde bio beznadean. Ne zbog sebe samog. Ono u emu ovde moe imati udela veoma je malo, neznatno, gotovo opsena, zaista jedva i da predstavlja neto, velikim delom je neurednost i tama, neukost, ali je uglavnom patnja. Nije doao zato da uiva. Specifino je da je ivot med; ali nita vie. Nema nikoga ko se ne bi opio ivotom, ali ak i oni koji ga smatraju jedinim ostaju nezadovoljeni. Ovo bie sve to zna, ali se vraa da oslobodi nekoga ili neke. Vraa se iznova i uvek. Postoji ponovno stapanje u beskonanosti; postoji smrt u prokletstvu ili u blaenstu; postoji ponovno otelotvorenje kako bi se osvetlila tama koja se nalazi u sudbini due; postoji povratak kako bi drugi bili osloboeni. Sve to nije razdvojeno. Sve je isto to. Religija sa svim tim nema nikakve veze. Sve je to pre religije. To je batina. Hrianstvo u svom izvornom obliku, kako je objavljeno u Jevanelju, nije religija, nego batina i to po svoj prilici onaj temelj batine koji bez ostatka izrie smisao bivstva. Isus je otelotvorenje bia Boga, pojavio se ne da nagradi ili kazni oveka, nego da ga oslobodi, da razbije kapiju smrti i da otvori vie stepene bivstva. S pojavom hrianstva nenadano je obezvreeno ono to nazivamo: ivot. Uasan strah od nitavnosti ivota. A ivot nije nitavan. ivot je opsenjujui fenomen zanosa, ali je prilino nizak stepen u odnosu na vie svetove koji su otvoreni bivstvu. U Evropi je potrajalo vie stotina godina dok ona nije prebolela posledice obezvreenja, ali nikada vie nije bilo mogue vaspostavljanje ivota kao jedine vrednosti. Ma koliko prividno da tako izgleda, ni danas nije tako. Kapija prema viim nivoima bivstva je otvorena i eka raskriljena. Uivanje ivota bez smetnji dogaa se samo uz lou savest. Zbog toga svaka misao, re i in, koji izviru iz puke gladi za ivotom, nije nia drugo do potpuno zatvaranje od celokupnog bivstva, upravo zbog toga i jeste protivnost duhu. Kvarenje bivstva. Srednji vek je bio protivnost duhu, ne u znaku onoga to je uio, nego u znaku onoga kako je izdao ono to je uio. Protivnost duhu, meutim, jo nije najvea nevolja; u evropskom novom veku pojavila se stranost duha. Pod razliitim imenima, kao racionalizam, kao nauka, kao materijalistiki pogled na

svet. Stranost duha ne napada, bar ne otvoreno kao neprijateljstvo duha; potkopava, kleveta, sumnjii, neutralizuje, razvija indiferentnost, izmilja teorije, poziva se na um. Stranost duha otuuje oveka od svega to je ozbiljno u egzistenciji i ui oveka da jednom ivi, ovde i sada, i zbog toga je najispravnije ako sve podere. I moderna evropska glad za ivotom tea je nego to je bila helenskorimska, jer nije nevino paganska. To je korumpirano pijanstvo jetkog oveka protiv hrianstva i osveta hrianstvu. Poreknuto je sve izvan samog ivota, i to na naunoj bazi. I iz toga je nastala dna uobraenost koja je poela da bude uverena kako moe nepovreena da skoi s tornja. Naravno, duh nije ono najvie. To je samo ono najree i najtananije agregatno stanje koji moemo domaiti, stanje koje moe da prome i moe da prosvetli ono grublje i gue. ovek evropskog novog doba postao je stran duhu i neutralisao je hrianstvo. Ali ga nije neutralisao onaj koji je napadao hrianstvo (nauka), nego onaj koji se izdavao za hrianina, mada nije bio, ak je upravo iveo u stranosti duha kao bilo ko drugi. Hrianstvo su kompromitovali hriani. Hrianstvo je izgubilo sav svoj uticaj. Hrianstva, kae Kjerkegor, nema. Naravno, to nije tano. Hrianstvo je danas isto ono kao kad su bile izgovorene rei Jevanelja, samo to je ovek u svojoj otuenosti duha, kako bi mogao da ivi i bez zapreka uiva u ivotu, poverovao da je ono popovska prevara, moda bedna zabluda. ta je hrianstvo? Otvaranje prema celini bivstva. to i indijska ili kineska ili iranska ili grka orfika batina, ali u odreenom pogledu sve one skupa, jer ni jedna batina ne ume da stopi u sebe sve ostale, samo hrianstvo. Hrianstvo je osnovno stanje svake batine. ta se to danas zbiva? Obezduhovljeno zatvaranje od potpunosti. Danas je ivot iskljuiva mogunost egzistencije. A ivot je neogranieno ui od cele egzistencije. Misao o unitenju posle smrti do krajnosti je uzbuivala oveka. ovek se baca na ivot kao na jedinu mogunost, plaka ga i cedi i krade. I eto uzroka osiromaenja, iskvarenosti, zatamnjenosti, razdora, pohlepe, sunovrata, propasti. Ovaj rezultat kako je ovde formulisan ne smatram niim drugim do gnozom. Kad bi ovo samo ovako bilo, bio bi vredan pokuaj, ako je hrianstvo kao religija ve neopozivo izgubljeno (i jeste izgubljeno), da se s druge strane, ono jo pokua spasiti kao batina. Ne, nije opravdano. Nije to strategija, ako je kao religija propalo, pretvoriti ga u batinu i podii ga na rang. Hrianstvo kao religiju baciti betiji istorije. Za mene u tome nije bilo nikakvog nasilja, nikakve prepredenosti, niti boleivosti. Treba raunati na linu neostvarljivost, ali odrati vernost prema otkrivenoj istini i podnositi rei kao to su irealan, fantasta, mistik, fanatik, neivotan, religiozan, zaslepljen, neozbiljan, nesavremen, sekta i luda. Pitanje svakako treba postaviti: ako je hrianska religija propala, jer je propala, to je nesumljiva injenica, ima li smisla da neko izgrauje takvu teoriju pomou koje bi se jo mogla spasiti rafinovanim mudrovanjem? Ima li smisla tvrditi da je samo religija propala, ali hrianstvo nikada nije bila religija, i pad nije ni dotakao sutinu hrianstva? Hrianstvo je objavljenje osnovnog stanja postojanja, a to ne moe propasti, jer je to saznanje istine naeg svevremenog bivstva. injenica je jo da je hrianstvo, pored svega, bilo religija potlaenih i siromanih i neukih, a danas je hrianstvo stameno samo kod duhovno razvijenih i intelektualno viih ljudi, i to stamenije nego igde. Istovremeno oni intelektualno i kastinski nii vratili su se paganstvu. Tu su misao izneli Rene Genon i Leopold Cigler i sasvim je pouzdano da je to ona misao koja je, poev od sredine dvadesetog veka, najozbiljnija, s obzirom na njenu teinu i znaaj. Razlika izmeu Genona, Ciglera i onoga to sam ja mislio bila je to su oni raspolagali mnogo veom spremom od mene; ja sam morao mnogo da pronalazim, morao sam da koristim intuiciju, esto da nasluujem, preterujem, da bivam povran, ishitren. Genon i Cigler su iveli ivotom modernih evropskih mislilaca, u graanskim ivotnim uslovima, raspolagali su dobrim bibliotekama, materijalno su bili obezbeeni, sa slobodnim mogunostima putovanja, intelektualnim radom, bez

moralnih i materijalnih pretnji. Ja sam bio prinuen da se izloim takvom ivotu koji se nalazio oi u oi na bojitu sa stranou duha. Mana. Ali naroito prednost. Budui da nisam prihvatio ponueni ivot, morao sam da se povuem iz zajednice strane duhu, usred situacija opasnih po ivot, morao sam da ivim u sasvim prividnoj zajednici, radei poslove koji nagrizaju duh, samo zbog egzistencijalnog minimuma, inae osamljen, sutinski dolazei u dodir samo s nekoliko prijatelja (od kojih me je veina tokom vremena izneverila zbog manjeg ili veeg nagradnog dobitka). Bio sam spreman da iz svog stava izvedem sve posledice do najjednostavnijih praktinih pitanja, da stvorim poseban nain ivota, da se lino uhvatim u kotac sa silama koje kvare bivstvo i da ono to sam nauio iz batine, kao ispravnost, prihvatio ozbiljno, i da svoje misli zaista ugradim u svoj ivot, da ne ostanem za pisaim stolom (kada pisaeg stola uopte nisam ni imao), i da se ne zadovoljavam milju, odnosno da je ostavljam u njenom stanju ideje, nego da je zaista primenim, i ako to nije bilo mogue, da se povuem iz svake vrste aktivnosti. Naroito da se dosledno uzdravam od naina ivota stranog duhu, da ne uestvujem u modernom kvarenju bivstva, i najhitnije: iskljuiti neogranienu i besramnu glad za ivotom. ta je to? Egzistencijalizam? Nedvosmisleno pod time podrazumevam da sam isprobavanje teorije morao da vrim na samom sebi. Dosledno sam morao da je pretvorim u ivotno delo, da ono to mislim u odreenoj meri pretvorim u ivotno delo, da ono to mislim u odreenoj meri pretvorim u svoj stav i snagu koja formira bivstvo. Ako ovek to ne ini, teorija je nitavna. Ako neko neto zastupa a to ne izvrava, govori pseudologiju (sistem lai), a sam on je, pak, pseudoegzistentan (ivi lanim ivotom). Primeri su sistemi lai i njihovi autori tokom istorije. Genon i Cigler i drugi koji su stvarali sline teorije nisu konkretno stali oi u oi s modernim kvarenjem bivstva, odnosno oni su u svom ponaanju ostajali graani (naunici, istraivai, pisci). Recimo da su se srozali nazad u zastareli ivotni poredak devetnaestog veka, kao trenutno veina ljudi irom zemljine kugle. Jer dvadeseti vek nije uspeo da se probije iz graanskog ivotnog poretka, bar do sada. Graanski nain ivota, koji je u znaku ivotnog standarda, prepoznatljiv je po tome to je sklon da zbog hrane, zbog stana, zbog plate, zbog konfora prihvati svaku vrstu kompromisa, ali najvie duhovni kompromis. Boljevik je pokuao da se probije iz graanstva, ali je stigao samo do pljuvanja, potom do kompromisa zbog ivotnog standarda i tako se ponovo srozao u la zbog egzistencije. U svom egzistencijalnom odranju postao je isto toliko kompromitovan kao graanin. U drugoj polovini dvadesetog veka, kod naroda koji su iveli u komunistikim reimima, rairila se jedna vrsta boljevizma zasnovanog na skaskama, ija je jedina osnova zavidljivost na blagostanju, sve ideje su mu graanski ideal, zbog toga je, razume se, sumnjiav i oportunista. Sve ostalo je po starom, amerika i parika moda, reklame, komforna civilizacija, kolektivna putovanja i reprodukcija. Jedan jedini ovek je umeo da se hvata u kotac s graanstvom, umetnik, ali je i on dospevao samo do boemstva, odnosno ostao je u krugu samovlje i parazitizma. Tolstojeva veliina se u svojoj punoj celovitosti iskazuje na ovome mestu. Graansko miljenje za Tolstoja tvrdi da pie fenomenalne romane, a razglaava teorije za ludake. Odnosno, to je u njegovim delima atrakcija, tome se divi, a ono to ima nezgodne posledice, to se tumai kao nespretni fanatizam. Nita nije toliko karakteristino za graanina kao onaj trenutak kad mu je dirnut komfor, on zapoinje da kudi. Tolstoj je pripadao onima koji su otkrili da je hrianstvo snaga koja formira bivstvo, a znamo da je u trenutku njegove realizacije najvei protivnik graanski ivotni standard. U celokupnoj naoj novijoj istoriji (sem Dona Raskina) Tolstoj je bio jedini znaajan ovek koji je bio blizak apostolu Petru, onoj jevaneljskoj vernosti koja je nedvosmisleno bila nespretnost, ali nespretnost kao sveca, jer se u presudnim trenucima pokazao kao stena, i to bez i trunke patosa, ak je imao odvanosti da ono to misli realizuje sve do svakodnevnog naina ivota, sve do odevanja i ishrane, i to s jednostavnou deije due, emu graani nisu stizali da se dovoljno nasablanjavaju. Tolstoj je bio nespretan, ali to nije znailo nita, jer je znao da je jedino pitanje ljudskog bivstva kojim

snagama slui i koje snage potuje i kojim snagama je veran. Sve drugo izvan ovoga ne znai nita. Tolstoj je znao da je glupost ono to se danas radi. U prvom redu zbog toga to stvari i ne radimo zbog njih samih, nego iskljuivo zbog toga kako se ne bi ostvarilo neto dobro i ispravno. Kako se ne bi ostvarila istina, ali se to ne moe izbei. Svako delo, bilo pozitivno, bilo negativno, slui realizaciji istine. Ono to se danas zbiva jeste suludi pokuaj da se realizuje suprotno od dobrog. Kao da via vlast - dok protiu sadanji dogaaji - kae: moje carstvo grade moji neprijatelji. Oni koji me poriu i poniavaju i pljuju i uteruju u la i ismevaju. Jer sve lano, mrano, prljavo, podlo i besmisleno to se zbiva sada - i ve od pre mnogo hiljada godina postepeno, ali izgleda u sve brem ritmu, dolazi do kraha, i jedno iza drugog stavlja sebe van snage, jer pokuavaju da se realizuju, ali se ispostavlja da su neprilagodljivi i da propadaju. Na koncu preostaje jedna jedina mogunost, red, istota, mir i radost. Tu jedinu mogunost trebalo bi i ostvariti zato to je sve ostalo postalo nemogue. To je ostalo jedino to jo nije isprobano. Naravno, najbolje bi bilo kada bi ovek odmah odustao od svojih pokuaja kvarenja bivstva, i kad bi uvideo da njima samo upropatava sebe samog. Nee. Mada niko nee moi da sprei ostvarivanje. Nema nikakve nade da e se kvarenje moi ustaliti. Postoji samo jedan put. I na koncu ovek bi trebalo da postane pametan, zaista bi trebalo da eli svoju dobrobit i trebalo bi da razume sopstvene interese. Ko veruje da se moe odrati ovo mnotvo ludih nitkovluka, taj nije vie iste pameti. Ne treba initi nita drugo, samo razumeti glas Jevanelja. Nije to neto kako bismo mi uinili i inimo, ak ni onda ako sve promislimo od samog poetka. Ono to Jevanelje kae, kae s takvog mesta odakle se odjednom sagledava celina, jednim jedinim pogledom, recimo s vrhunca sveta. Ko to razume, moe da naini razliku izmeu toga ta je ljudska re i ta je objavljenje. Nisam mogao otii, ali ne bih ni otiao da budem asketa, vanaprasta, umski pustinjak. Nije bila re o srednjovekovnom poricanju ivota, nego o vaspostavljanju istote ivota. Bez askeze nema ozbiljnosti; ali je askeza kao program muenje ivota. Nisu stavljeni na kocku sopstveni spas i osloboenje, nego traenje takvog puta koji vodi ka osloboenju. Ako ovek samo na sebe misli, onda i kontemplativni ivot isto tako moe biti kvarenje ivota kao i razvrat. Treba raditi na delu oslobaanja tako da ovek primenjuje na sebi samom istinu koju je naao, da sebe samog sve vie prosvetljava i da tako ne prestaje da pokazuje ovaj put u sve jasnijoj i jednostavnijoj formulaciji. Jer Jevanelje nije sladunjavo uenje, ve najumnije, ak najkorisnije od svih vladanja. Zato? Zato to Jevanelje otvara bivstvo iz vee dubine nego indijska, kineska, jevrejska, grka batina, s tim to, istina, ostavlja netaknutim njihove istine (ni jedna se jota ne moe izgubiti!), ali dotie ono mesto koje povezuje sve batine. Jevanelje eli da realizuje poredak ivota u ljubavi. Ljubav nije oseaj, nije boleivost, nije izuzetno stanje, nije svetinja, nije uzvienost; ljubav je izvorno normalno stanje postojanja. Osnovno stanje svakog postojanja. Ali nije prvo, ve drugo stvaranje, odnosno stanje iskupljenja, jer je delo drugog stvaranja vee od prvog, ali bez mogunosti razdvajanja od drugog. Tako ui teologija (Bader). Teologija je neophodna, jer u istini i isti razum eli da uiva. U pomamnoj difuziji stvaranja ljubav stalno odrava uzajamnu pripadnost i jedinstvo. Ljubav je u matematici ono to je beskrajna integracija u beskonanoj diferencijaciji. Ljubav je ono to su ljubav i majinstvo u tamnom i vrelom animalitetu. Ljubav je jedinstvo porodica i naroda i nacija. Ljubav sve nivoe bivstva stvara u jedinstvu uzajamnosti. Ljubav je radnja bivstva u kojoj stvaranje u ludoj mnoini bogatstava realizuje red i srazmeru i lepotu i istinu na taj nain to povezuje i spaja i srauje i uravnoteuje i proima. Ljubav nije patos nego normalnost. Ljubav je ono zato ne znaju indijska (izuzev bhakti), kineska, jevrejska, grka batina. Ljubav nije zanos, ve otrenjenje. Jer ljubav postoji, dua treba da se spoji sa svojim Bogom, i to ako se neko probudio, zadravajui svoje lino bie, ako je proveo ivot u polusnu, bezlino, tako da ponovo usni u Bogu i stopi se s njim. Oseam se obaveznim da odgovorim na pitanje ta me je prinudilo da dospem do kraja ove misli. Kakav se moj interes nadovezuje na to da hrianstvo ne otkrivam kao religiju, ve u pojaanom

smislu kao batinu - i u tome kao objavljenje o osnovnom stanju svevremenog bivstva - i da pokuam da ga realizujem koliko mi sposobnosti dozvoljavaju. Ovakve stvari nisu pogodne za naroite praktine prednosti. iveo sam nasuprot svojim individualim ivotnim interesima. Drugaije reeno: posmatrao sam samo ono to mi je bilo od koristi. Misao mi je nanosila i nanosi isti teret kao i drugima. Spreavanje neogranienog iskoriavanja ivota i otuda i uivanja. Verovatno da me ova namera nije mogla voditi, niti me je vodila. Preostaje astoljublje, rei neto to jo niko rekao nije, ili to ih je reklo malo njih, ali ni oni dovoljno jesno i nedvosmisleno. U drugoj polovini dvadesetog veka najhitnije pre svega i iznad svega ostaloga bilo je razumevanje batine - i poetak njenog otkrivanja. Pojedine batine, njihove uzajamne veze, i jedinstvo koje se u vremenu i u prostoru rasprostiralo na celokupno oveanstvo. Otkrie tog dogaaja je nedvosmisleno slava; razlikujui ga i odvajajui i suprotstavljajui onome to se naziva uspehom. Naime, uspeh prohuji na drutvenom nivou, a pretpostavka slave je, kao to kae Kasner, da oveanstvo ima sakralnu istoriju. Verovatno sam eleo da uestvujem u slavi. Misao o batini omoguila je otkrie pogrenog svojstva dosadanjih kolektivnih kategorija. Postoji samo jedna jedina verodostojna zajednica: oveanstvo. Narod, nacija, klasa, kasta, religija, pogled na svet iskljuivo unutar njih, ne kao neto to razdvaja, nego kao znak bogatstva i mnoine, ali samo u sluaju ako su podreeni misli univerzalnog oveanstva. Batina nije istorijsko uzbuenje, niti drutvena revolucija, niti osnivanje religije. Prvo njeno obeleje: konano spokojstvo istine. Batina ne revolucionie; revolucija je propala, ali je propao i konzervativizam. Propao je i srednjovekovni mrak, ali je propalo i prosvetiteljstvo, propala je i romantika, ali je propalo i razoarenje. Meutim, nita tako neopozivo nije propalo kao ivot, ivot u graanskoj formulaciji, kao komfor i uivanje i kompromis i nauka i darvinizam i cilj i psihoanaliza. Sve je to potpuno nesavremeno i zastarelo. Propala je pobuna protiv Evrope i propala je izdaja Evrope bilo budizmu, bilo Grcima, zajedno sa crnakom i indijanskom i egipatskom umetnou, umetnou Maja i Acteka, i vie nema egzotizma. Ali na to mesto ne stupa neto novo, ve staro. Propale su sve veliine koje su do sada uestvovale u istoriji, naroito genije, politiar, diktator, bankar, svetenik, dendi, pesnik, umetnik. Preostao je samo svetac, specifino preobraen, kao najprirodniji ovek, koji je ovek to se samo po sebi razume, odnosno jednostavan je, normalan ovek koji se suzdrava od svakovrsnog isticanja i privilegije. Ni to nije novo, nego staro, veoma staro, s poetka vremena. Nikakva sekta, nikakva fiks-ideja, nikakav racionalizam, nikakva nauka, nikakva estetika, nikakvo miropomazanje, nikakva kultura, ve takav ovek koji je kralj meu narodom preobuen u lano odelo i to meu takvim narodom gde je svako kralj.

Trenje brati
Napis o branju jabuka nastao je ranije. Trenje brati sasvim je neto drugo, ve i zbog muzike. U oktobru, kada se jabuke beru, moe sojka da zakreti, katkada se oglasi svraka, inae je u bati tiho. to se mene tie, u junu se neu ni popeti na trenju, sve dok u komijskom grmlju ne zapeva slavuj. Pripada joj. Ovaj svet ovde oko nas, kao to Bader kae, nije izvorno ostvarenje, nego njegovo polomljeno oblije. Zbog toga su ovde najlepe tragine sudbine i ruine. Ali znamo za izvorno ostvarenje i jednom sam o njemu doiveo iskustvo. Na Jugu, kada sam jednog jutra leao na beloj steni, ispod rascvalog oleandera, i kroz duge svilenkaste iglice borova alepskih svetlucao je zlatni azur mora. Glas mog slavuja nalikuje ovome zlatu, tako je loman i teak i mirisan. Samo ukus potpuno zrele trenje koja blista u grimizu nalikuje mu. Kau da je pesma slavuja ljubavni poj. Sigurno nije. Ako se probudim u doba suneva izlaska, oi ne otvaram, uvom potraim poj ptice i sluam; po glasu znam da je nebo vedro, a na istoku je nekoliko belih paperjastih oblaka, trava je rosna, okoti vinove loze zapoinju cvetanje, sitne muice ve su popale po lozi, i blagi jugoistonjak pirka. I jo mnogo vie. To je ono to Orfej naziva kosmos aoides, raspevani svet. ovek nije kadar za ovu muziku, moda Mocart, samo je ton kod njega, naroito kad je najlepi, ve ruina i tragedija. Dole u gradini junaka pesma kosa. Jato senica, iak, kukavica i svraka kreti, kao mali dobo. Svega toga nema u doba berbe jabuka. Kada uberem i poslednju trenju, simfonija je zavrena. Vinova loza je precvetala, zri malina, ribizla i breskva. Ve prethodni dan voka se obie vie puta kako bi se utvdilo koliko su trenje zrele na pojedinim granama, i gde treba berbu zapoeti. Moj je princip, ne koristiti merdevine ako je mogue. Merdevine znae uplitanje koje remeti odnos izmeu voke i mene. Primetio sam da ni voka ne voli merdevine. Naroito trenja. Trenja je najosetljivija od svih voaka. Rast njenih grana je takav da se meu njenim ravama uvek moe udobno smestiti. Najee nudi mesto za sedenje, katkada i naslonja. To sam ve primetio u detinjstvu. Na najgornjim spratovima kronje postoje veoma dobra odmorita, tu moe ovek da se smesti, da gleda naokolo, uvek je na domaaju nekoliko treanja koje se mogu ubrati i pojesti. Postoji i mogunost da se kotica uzme u ruke i da se ispali pritiskom izmeu dva prsta. I to sam nauio jo u detinjstvu. Kotica trenje moe daleko da se ispali, do susednog drveta, ak i dalje, ako je sree. Grane jabuke obino ne pruaju udobnost. Ne moe se zasesti u njenim raljama, a nasloniti se nije mogue uopte. Jabuka je od ruine vrste, u svakom sluaju sujetna, ne brine se ni o emu izvan sopstvene lepote. Trenja lii na idealno bie. amfor veli da je idealno bie lepo vaspitano dvanaestogodinje dete. Najbolje bi bilo, nastavlja on, ovakvom biu poveriti sve prestole na zemlji. S gledita udobnosti drugo drvo ne dolazi u obzir. Moda jo ljiva. Seam se iz detinjstva nekoliko ljiva koje su me gostoljubivo prihvatale meu svoje grane. Orah retko, iako tako izgleda. Orah o sebi ima naivnu gigantsku fantaziju, i voli da preraste sebe samoga. Popeti se na te dinove najee je teko, a odmoriti se meu njihovim granama gotovo je nemogue. Najvea razlika izmeu berbe jabuka i treanja jeste to ovek u oktobru u podne, ako je iole trezven, jede krike jabuke s orasima i medom. Jabuku je najbolje ve rano ujutru isei, preliti medom, da bi do podne pustila dovoljno soka. Veernji meni je orba od zeleni i peeno kestenje s motom. Jun, razume se, nema ovako bogat jelovnik. Ima, meutim, neto to upravo traje toliko kratko, i upravo je tako neponovljivo i nezamenljivo poput kestenja - orba od graka. Onaj ko eli da ivi po savrenom nainu ishrane, taj se rano ujutru penje na trenju, najede se treanja, zatim, dok rosa nije sasvim isparila, nabere graka, stavi ga na senovito mesto i prekrije maramom, kako bi u podne, kad doe vreme za pripremu orbe, graak bio jo savreno sve. Graak treba brati rano ujutru

zato to se ispred kasnije suneve ege tako mogu spasti svee jutarnje esencije. ovek je istovetan s najviim duhom u onome to majstor Ekhart naziva iskrom due, a to je, kao to Indusi ue, pravo bie oveka, atman, nije stvoreno, ve od vajkada postoji i neprolazno je. Ali ovek je i stvor, roen je i umree. A ako je stvor, ne moe opstati sam po sebi. A ovek je znak ropske prolaznosti, da bi opstao, mora u sebe unositi snagu, odnosno mora se hraniti. A opet, ono to pojede i popije, to nije nita drugo do Brahman kao to kau Indusi. Jer hrana je Brahman, ue Upaniade. Jelo je Brahman; pri tome se mora ostati. Zbog toga su vana ula. Ono to je moj uitelj Don Kauper Pouis pisao u odbranu ula, to sam nauio i sledim do poslednjeg slovca. Verovatno da u celokupnoj svetskoj knjievnosti nema nita potresnije od scene gradonaelnika Girda, u Pouisovom romanu Romansa u Glestonbariju, kada on na uskrnju nedelju stavlja pod pazuho ogroman hleb, naliva u bokal vino, odlazi u vrt pod procvalo drvee, klekne, odvaljuje komadeke hleba, trpa ga u sebe i preko njega pije vino u velikim gutljajima, a u meuvremenu misli na vaskresenje, i suze mu se slivaju u potocima. To je seanje na poslednju veeru Gospodnju. Za mene je ovaj ovek grandiozan prikaz neutaene brahmanske gladi, mnogo vie nego bilo kakvo samozatajivanje. Zapravo Kinezi su u pravu, sve treba pojesti, to god se moe. Ja sam nepoverljiv prema onima koji birkaju. Probirljivost, pak, smatram za histeriju. Usteem se da priznam, ali postoji jelo kojie nikada nisam mogao, pa ni danas ne mogu da pojedem, to je skorup s uzvarenog mleka. Ova odbojnost sigurno je znak neke temeljne korupcije mog bia. Teka greka u karakteru i u sklopu, odstupanje od normale, ali tu nita nisam mogao da izmenim. Hijerarhija, naravno, postoji i ovek ima pravo da izgradi subjektivni poredak vrednosti. Niko od mene ne moe zahtevati da maline sa lagom stavim u istu ravan sa kembiima. Ali sve treba pojesti, to god se moe. A onaj ija su ula zdrava, taj zaista i pojede sve to se moe pojesti. To je normalno, i za mene je to pravi ovek, i na zemlji i van nje. Okusiti. Beme gradi svet od ukusa. esto mislim na ovu analogiju, dobro bi bilo sagraditi svet od mirisa cvea, nauiti ta znai narcis, ljubiica, cvet vinograda, cvet vinje, divlja rua, zova, maslina, imela, kokotac, lavandula, a ta znae mirisna drvea, jela i lovor. Ni jabuke se ne mogu brati ako ovek doe sa strkom. Kasner strku naziva prenapregnutou. Za njega je ona najalosnija u ivotu naeg doba. Gijen je ovako karakterie: pohitaj da ivi. Sam ivot se rasipa u nepostojanje. Nervoza, uurbanost, vremenska panika. to se mene tie, ja bih zadrao izraz strka. To je ono to ide uz moderno varvarstvo rada. Istorija rada je istorija korupcije bivstva. Svoj hleb zaradi u znoju lica svoga. Kakvo prokletstvo! I nita se ne moe izmeniti. Sree u radu nema. A zadovoljstvo u radu samo je jedno, ako radim da svet i sebe samog usmerim na izvorno mesto, i da ih uinim ponovo normalnim. Kako je sada, nije to ono. Ovo sada je narkotik, bekstvo, samoubistvo, bes, jarost, ludilo. A ako hajka dalje ne ide, ak treba i neto lagati. Bolje da i ne kaem. Kada izgradnja spoljnjeg sveta poiva na ruenju unutarnjeg. Trenutno to je ono, ini mi se, od ega ovek najvie pati. Prisiljen je da radi neto ime sebe, uz velika naprezanja i s koncentrisanom panjom, uz potpuno angaovanje svojih sposobnosti i znanja, ak i iznad njih (prenaprezanje), rasipa u nita. Ni jabuke se ne mogu brati varvarski, u strci i pomami. Iz ruke isklizne najlepa, padne i oteti se. A trenje uopte nije mogue brati kada je ovek u strci. I ne treba raditi suprotno od onoga to ovek ini kada radi. Ne. Branje treanja pripada drugom nainu ivota. Onom gde nema nervoze, ni urbe, ni prenapregnutosti, niti to vie za to krae vreme. Gde nema strke. Branje treanja nije spokojstvo. Nema nikakve veze s varvarskim radom. Da bi ovek umeo da bere trenje, treba da bude jednostavan, odnosno normalan. Inae samo uurbano grabi, i bolje e uraditi ako ode na fudbalsku utakmicu. Branje treanja je zanimanje koje je savreno osloboeno uzbuenja. Kad se ovek dobro smesti na vrh kronje, korpu okai na pogodno mesto, na dohvat ruke, kuku, kojom spoljne ogranke moe da prikui, poloi lepo du grane, ima vremena za sve. Moe se diviti predelu, bilo vrtu ispod sebe, ije je lice odavde odozgo sasvim drugaije, kao da je anfas sa susednim drveem. Moe da zapali cigar duvana, da slua slavuja, ili kosa, i da posmatra kako blista suneva svetlost na smiraju

iza uskovitlane pene ledeno-kristalnih oblaka. U meuvremenu oprezno hvata trenje za vrh peteljke, povlai ih u smeru suprotnom od prvca rasta, kako bi lake popustile, i odvojile se bez nasilja. Plodove stavlja u korpu, dve po dve, tri po tri trenje, onako kako mu dolaze pod ruku. Nije preporuljivo hvatati odjednom vie od tri, jer to plod bolno oseti. Za vreme berbe treanja na vrhu kronje doao sam do iskustva koje nisam stekao ni za vreme sviranja na klaviru, ni za vreme pisanja, ni za vreme razmiljanja, niti za vreme putovanja. To je iskustvo slobode. Jer kako ni u jednoj drugoj delatnosti nisam do toga doao, morao sam pretpostaviti da nisam ni umetnik, ni pisac, ni avanturista, niti mislilac. Po svoj prilici ja sam jednostavan ovek koji se osea i zna da je slobodan u jednostavnim ivotnim okolnostima i uslovima. O slobodi jedino mogu rei da nije ni prijatna, niti neprijatna, ali je vie prijatna. Nikakvog traga uzbuenju. Oseao sam se potpuno otvorenim i to bee dobro, sasvim dobro. Kao da sam nekom mogao pogledati pravo u oi. Stvari me nisu ni spreavale, niti izbegavale, a nisu ni iezavale. Najprostije reeno, svaka stvar je bila ono to jeste, i bila je tamo gde jeste. U svemu bee neke geometrijske nepokolebljivosti. Sloboda je ranije za mene znaila potpunu nezapreenost; to, naravno, nije bila sloboda, nego samovolja; sada znam da biti slobodan nije nita drugo do biti pouzdano svestan onoga to jeste i gde jeste, i znati kako se treba kretati izmeu stvari. Eno, korpa visi na grani, kuka lei pored nje, ako ovaj grozd treanja elim da domaim, moram ovde stati kako bih bez rizika mogao ubrati plodove i staviti ih u korpu. Korpa je inae prilino ispunjena, treba da siem, da je ispraznim u veliku korpu koja se nalazi pored stabla, jer inae bi se trenje ovako nagnjeile, i bre pokvarile. Svest da nisam ni umetnik, ni mislilac, ni pisac, niti neto drugo, nego da sam jednostavno ovek, ispunila me je neobinim zadovoljstvom. Oseao sam se osloboen udnih uzoraka, a to je doprinelo razumevnju sopstvene slobode. Nikakva produkcija. Nikakva senzacija. Nikakva prinuda. Nita to odudara od poretka, odnosno nita abnormalno. Ve i po tome to iskustvo nije bilo iznenadno oslobaanje, odnosno potres. Jednostavno, bilo je tu, ne kao pojava, nego kao prisustvo. Ne kao da sada mogu initi to hou, ne ushieno kao to pie apostol Pavle: meni je sada ve sve doputeno! Sloboda je uzbuenje samo dotle dok je nema, dok je neto u oveku to mu zabranjuje; im se sve mogunosti otvore i nestanu otpori koje je ovek pokazivao prema samom sebi, ona odjednom postaje jednostavna. Ako posebno ne pribavimo saznanje o njoj, neemo je ni primetiti. Po svoj prilici u pravu su oni koji kau da bi zemlja sasvim lako mogla postati raj, samo je mi pretvaramo u pakao. udno je da sam u detinjstvu, kad mi se neto ne bi dopalo, ili me je diralo, ako bi moda doli neki ljudi koje nisam voleo, beao na trenju, ak i onda kada plodova na voki ve odavno nije bilo. Leti, ili u jesen, zaseo bih sasvim na vrhu u naslonja i za kratko vreme se smirio.

Nikogovi
Poetkom dvadesetih godina, odmah posle svetskog rata Hofmanstal je primetio da se graanin pretvorio u Svakogovia (Jedermann). Profil graanina nikada nije bio naroito otar, izuzev sluaja genija koji, naravno i nije bio nita drugo do graaninov protest protiv sebe samog, ree prerastanje sebe. Ranije se svetenik mogao razlikovati od kuvara. Granice su, poev od ovog trenutka, poele da se potpuno gube. To je izgledalo kao kada se probue kutije s bojama i sve se boje pomeaju. Ili kada se kompletan ruak saspe u kantu. Svakogovi je nastao u ovakvom periodu splaina. U oveku je jo bila neka nijansa karaktera, ali vie samo kao dekoracija. Svejedno je ko je ko. Svakogovi misli da karakter nije ni vaan. Bitno je da nae svoj raun. Ljudi su postali zamenljivi. Uglavnom i ene. Jer Svakogovi se moe oeniti Svakogovikom. Brak je onakav kakav je. I drutvo je onakvo kakvo je. I drava. Samo bi posao morao biti bolji od ostalog ali konano i on je onakav kakav je. Posle Drugog svetskog rata Svakogovi je samo ponegde na zemlji preostao, u vedskoj ili vajcarskoj, balzamovan, inae je nestao. Svakogovi je bio pojava demokratije, a izgubio se i ostao bez karaktera ali jo je imao, ako i ne lice, ono bar karikaturu. Jo je umeo da bude zavidljiv, gramziv i intrigant, lukav, i znao je zadrhtati, iako ve nije imao pojma ta to znai, ali je sve to jo nazivao: dosta licemerja, budimo ono to jesmo. I jo vie, tako je to uvek bivalo tokom istorije. Jer je Svakogovi bio snob, pozivao se na istoriju, kao pravi graanin, zbog toga mu je bila neophodna genijalnost. Svakogovi je verovao u talenat, u tom smislu je Osnivao institute za ispitivanje talenta, gde je vajar bivao upuen za pekara ili obrnuto, jer i to je svejedno. Posle Drugog svetskog rata pojavljuje se onaj koji nije bio vaan. U odnosu na to ni jedno mesto vie nije bilo stabilno. ovek koji je doao posle Svakogovia, to jest Nikogovi, ve nije lice, ali vie nije ni karikatura. Najvie shema. I to retko. Ve samo kostim, uniforma, ali i to je tek izgovor. Uglavnom samo znaka koju nosi u zapuku, jer je lan fudbalskog tima ili partije. ovek se tetovira kao pored Konga. Da bi se meusobno mogli razlikovati, numeracija je postala opravdana, ba kao u logorima za internirce. ene su se pretvorile u crtee modnih listova, ali ni to nije bilo vano. Ranije su humoristiki listovi bili puni karikatura kraljeva i predsednika. Bilo je vladara koji su sakupljali svoje karikature, i bili ponosni na njih, jer su sve to smatrali kao znak svoje popularnosti. Delom je tako i bilo. Ako im se humoristiki listovi nisu podsmevali, ministri su bili uvreeni. U periodu Nikogovia nije da nema karikatura zato to je vlast bez humora i to bi joj moglo pasti na pamet da zatvori karikaturistu, nego zato to su dravnici i ministri zapravo nepostojea bia, bez lica, vie i nisu maske, i nisu karikature, nego nita ne znae. Kao to ih jue nigde nije bilo, ni sutra ih nee biti, ak ih ne treba ni zaboravljati, jer nikada i nisu znaili neto. Kada se skine tabla ulice koja je po njima dobila ime, izgubie se u nepostojanju. Za Svakogovia je karakteristian kompromis. S njim se jo moglo pogaati. Otpor vie nije pokazivao ni u jednom smeru, cene su, meutim, manje-vie bile vrste. To je jo bio period trebera. Ko li ono bee treber? Moe mu se suprotstaviti onaj koji ne samo to nije treber, nego je upravo na suprotnoj strani od njega. Mogao bi se nazvati herojem. Za heroja je zakon neminovnost drugaiji nego to je uobiajeno. Specifian ali vrst fakat, koji nazivamo realnost, pred njim, ali samo pred njim, poputa, ono to je za nas zid od kamena, za njega je najvie elastina membrana, i u stanju je da je toliko zatee koliko je neophodno njegovom poduhvatu. Za velike stvari potreban je veliki prostor. Jer se realnost moe rastegnuti. Za primer nam odmah moe posluiti Heraklo, ili Gandi. Nije to kao putovanje, kada ovek poe od kue, svet se otvori i to je dalje stigao, perspektive su sve vee. Na putovanju se samo razmiu zavese koje se nalaze jedna iza druge, jer sve je samo prizor, ne sloboda. U junakoj sudbini pri svakom koraku se raspadaju slojevi bivstva, i ne javljaju se drugi pejsai kao u panorami. Otvaraju se nepoznate mogunosti, ljute se kore, nije dovoljno zuriti s palube broda, uvek

treba neto uiniti, uvek treba nekuda prekoraiti, gde opet treba neto uiniti, s potpuno nepoznatim posledicama. Junaki ivot nije povlastica Herakla. Grci su smatrali za heroje ratnike, kraljeve, umetnike, mislioce, lekare. I ne samo oveka koji se zbog svoje krivice mora slomiti. Heroj je onaj, veli Seneka, koji se ne moe pobediti; najvie ubiti. Onaj kome uspe da bude jai od svoje sudbine bar u velikom trenu svog ivota. Onaj koji ostvari veliinu, bez obzira da li e tada propasti ili nee. Realnost nije krajnja granica ni za trebera. Meutim, ova realnost nije, kao u ivotu heroja, kameni zid, nego neka rastegljiva materija, katran, ili neto podobno. treber se ne bori s realnou, nego se u nju uvlai. Realnost nije vaea ni za trebera; neminovnost nije ni za njega. Za malene stvari maleno mesto treba, tek da moe da se ugura. A posle, ako mu poe za rukom, bie bezobrazan, i poee ostale da izgurava. Gura se, i to do onih od kojih neto oekuje. Heroja i trebera povezuje astoljublje; isto ono to ih i razdvaja. astoljublje heroja kulminira u rtvi, to znai da i konano plaa sobom. To je otmenost herojskog ivota. Zbog toga je heroj plemenit ovek. Jer je rtva: znati da postoji neto to je vie od ivota i dati ivot za to vie. Herojski ivot je zavreno delo, ak i onda ako je on slomljen. treber se ne lomi, najvie je mogue da nagrabusi. treber se ne moe ubiti, najvie to je mogue jeste da se zgazi. rtva? - ne pada mu na pamet. Malene prednosti. Realna politika. to jeftinije, tim bolje. Ako ima uspeha, drzak je, i ne proputa da se pozove na svoje zasluge. treber je bez dostojanstva i zato je nemogue da njegova tragika bude bar komina. Nije dramatian i, to je bitno, nema sukoba. treber je bez suprotnosti, verovatno da se ak ni neastan ne bi odvaio da mu se usprotivi. Ne pogleduje oko sebe, i ne vidi ta ko kae o onome to on ini. A to je isto kao kad bi ovek rekao da je ispod mere. Takav je ovek koji se najvie pribliava nebitnosti. Samo se probija napred, i to je tano obrnuto od proboja heroja. I realitet trebera se proiruje, jer u blatu tvrdoglavo pue, ali poto je ispod mere, nikada se ne moe rei da je zadovoljan. ta moe? Moe initi i moe govoriti ta god hoe, beznaajno je, samo je jadno to se ljudski ivot i na to moe proerdati. Nikogovi ne zna za otpor i zbog toga je u razdoblju Nikogovia ukinuta svaka vrsta kompromisa. Nema od ega da se odustane. Zato nema pogaanja. Nema vie konflikata. Ranije je jo znailo tekou to to su ljudi morali da biraju izmeu zloina i lai. Posle Drugog svetskog rata zloinac je ve suvie odreen, u izvesnom pogledu bio je dramski karakter zato da bi bio prihvaen. Pravi zloin postao je prilino redak. Ali ni to vie nije bilo kompromitujue; ako uspe, zavide mu, ako ne, sleu ramenima. Bio je nespretan. A opet je i sama drama ukinuta, jer sukob uglavnom znai naprezanje za dobro. Umesto drame doao je skandal. U skandalu ovek ne propadne, nego se uprlja. Dogaaj drame je naprezanje, dogaaj skandala je raskrinkavanje (frojdizam). Centar drame je krivica, centar skandala je sramota. U razdoblju Nikogovia, meutim, vie nema ni skandala, jer ovek ivi u kalu. Nema srama, jer su svi unapred ukaljani. udno je da ono to je uinio Musolini, ili Hitler, iako izgleda kao velika ljaga, nije skandal od kojeg se die kosa na glavi, nego od toga to se zbilo nije nita bilo, to jest ostala je rupa, jama i praznina, iz toga nita nije usledilo, i u oveku nije ostalo nita drugo do uas i gaenje. To se u jo veoj meri odnosi na epigone diktatora. Jer u razdoblju Nikogovia preuzimanje i primena vlasti ne znai naroitu tekou. Kao ni karijera. Relativno lako savladiva vetina koja je u prirunicima tako precizno opisana, kao i postupak spravljanja nitroglicerina. Karijerizam je metodian postupak koji moderan ekstravertiran Evropejac u glavnim crtama primenjuje kao uobiajeni nain ivota umesto joge i drugih spirituelnih metoda. Jer vana je samo spoljanost. Afirmisati se. U interesu svoga cilja i Evropejac je prinuen da bude asketa, jer bez samoodricanja nita se ne moe postii, pregaranje se meutim, ne dogaa, zbog onoga to je vie od ivota, nego zbog onoga to je manje od ivota. To je la. Ono to Evropejac postie svojom tehnikom afirmacije, nije slava, moda uspeh, nije veliina, moda poznatost, nije delo, moda atrakcija. Za karijeru postoji recept. Najvanija stavka je, kao to znamo, besramnost. Nedostatak obraza.

Nitkovluk je potreban za to. Zato su postali moni diktator, besramnik, policajac, dounik, ef ureda; besramnost, odnosno bezobrazluk je preduslov da ljudsku sutinu neko moe primiti kao nitavnost. Koga si kompromitovao? Nikogovia. Sam pred sobom ni onako ne znai nita. Jedino potenje. Nikogovia u odnosu prema potenju karakterie nepoverenje. Veruje samo u prevaru. U razdoblju Svakogovia potenje je bilo komino. Ismevano je, ne zato to je moralni valer, nego to je odlika i obraz i vrstina, neto to postoji. Za Nikogovia potenje je prevara. Moe se zamisliti samo kao ala. Inae se stvari u razdoblju Nikogovia mogu podneti jedino u obliku vica. Vic nije humor, nije satira, nije ironija. Vic nije u korespodenciji sa smenim, nego s neozbiljnim. Nikogovi je onaj koji e zbijati viceve sa svojim ivotom. Vano je oduzeti stvarima otricu. Velike stvari nazvane malim reima. Bagatelizovati. Javni ivot je ve razumljiv samo kao vic. Privatni ivot jo i mnogo vie. Nije komino, nego neozbiljno. Tano onako kako to predstavljaju humoristiki listovi. Izgleda da smo sa sobom doneli nita od kojega smo nainjeni. Nikogovi ne nastaje tako to se ovek zgrio, obimom postajao sve manji, na koncu taka, pa je onda i ona nestala. ovek je postajao sve teniji, substancija mu se razreivala, na taj nain mu se oblije raspalo, bivajui sve praznije i nebitnije. Nikogovistvo je zapravo beznaajnost, nema linost, svoje Ja, ponaanje, samosvesnost, jer je sve to Nikogovi delimino napustio, a delimino izgubio; nikogovistvo je ono gde bi nekoga trebalo da bude, ali nema nikoga. Ne pod uticajem neega spolja. Nikogovi hoe jedno, da ivi; ali ta pod tim podrazumeva, znamo ve. Nikogovi je jedan od junaka Dostojevskog, bie koje ivi u velegradskoj tmini, u kanalizaciji, prljavi asketa triavosti, mrani svetac podlosti koji besumuno razjeda u sebi sve ono to jo moe biti ljudsko, a pobesnela triavost kod njega je jo slava, suprotno s kasnijim kod kojih je kaljanje po sebi razumljiva konvencija, i prihvaeni svakodnevni nain ivota, kao jutarnje kupanje i ispeglana koulja. Stanovnik kanalizacije izraz je najvanijeg pojma modernog Evropejca, realnosti. Realnost je zbirni pojam pojave stvorene posredstvom korupcije bivstva, recimo, realnost su splaine u kojima ivimo. Za stanovnika kanalizacije, meutim, to je jo trijumfalno otkrie, i oajno se cereka sebi kada se razmee svojom obscenom egzistencijom i svakoga pljuje, on je tako glup da nije u stanju to da uvidi. Tada jo niko nije smeo da pomisli na totalnu izdaju. Ni stanovnik kanalizacije nije smeo da poveruje da e demonsku sutinu oveka degradiranog u Nikogovia tako brzo izgubiti, i da e ona postati ne samo obina, nego i obavezna, ak normalna. Danas bi sasvim pouzdano uzeo k znanju, s licem koje gori od srama, da je izgubio svoju izuzetnu poziciju, jer je njegova velika vizija, bie redukovano na nultu taku, postala opta. Nije bila dovoljno uniena. Nije bio dovoljno niko. Bio je gord to plazi jezik. Neto slino danas vie ne postoji. Nema vie skandala. Nema vie samopotovanja. Samo postoji hazard, i svako moe biti oduvan. Drugi predak Nikogovia je agitator. Jer agitator ne objavljuje neki program pogleda na svet, nego nezavisno od svakovrsnih programa onespokojava i remeti i uznemirava oveka, bolje rei budi puku uzrujanost, i buni oveka bez cilja i smisla. Agitator ne saoptava teze i misli, nego liava oveka njegove sigurnosti, ak ravnotee, ak mira. Teza je samo izgovor. Svejedno je zato se ovek buni, samo nek se buni. Agitator ne veruje u ono to govori, a to je jo specifinije, on i ne govori da bi mu se poverovalo, ali i ne lae i ne zavodi, i nikoga nee da prevari, nego budi bes i zavidljivost i srdbu i krvoprolie. Zato? Sigurno ne zbog toga to kae. Zbog nemira, zbog uzrujanosti, zbog puke pobune da bi bio nered i preokret, ali onda ak ni to, ni uzrujanost, da ne bude nita. Nikogovi je inae nastao, kao pokuaj masovnog reavanja egzistencije, iz socijalne gladi. Preduslov da se ostvari Nikogovi jeste da se ovek dobrovoljno odrekne svoje supstancije. Stepeni su sledei: graanska osrednjost (idol talenta, genije), bilo ko - svejedno ko - la- obezsupstancijalnost niko. Opte je poznato da je meanjem i raspadom kasta u prolom veku zapravo nestala zajednica. Postojee drutvene formulacije bile su surogati zajednice i u nedostatku zajednice u oveku je morala

da nastupi socijalna glad. Anarhika samovoljnost, to individualizam jeste, nije bila odriva. Zajednica se mora nai; glad je nepodnoljiva. Naravno, ako u istoriji navale gorui nedostaci, nema vremena za mirna reenja. Smesta. Upravo se to zbilo. Zbog toga je nacionalizam, socijalizam, faizam, komunizam oajni improvizovani pokuaj, i nije istinski, nego pseudosocijalan. Nijedan ne rauna na oveka; samo neka bude kolektiv. ovek je niko. I ovek je to prihvatio pod prividom da ivi zajedno. Naravno, nije to bio izbor, nego bekstvo. Ne potraga za prirodnom zatitom, nego skrivanje. Kolektiv Nikogovia je totalna drava, kao to je baza totalne drave da ovek bude niko. Ne osrednji, ne bez ponosa, ne svako, ne laov, ne neozbiljan, nego niko koji ne znai nita, samom sebi ne znai nita. Nikogovi se ipak mora pridravati totalitarizma, jer ako ne bi tako bilo, ak ni bioloki ne bi mogao opstati. Totalna drava bar lae, bar eksploatie, bar internira, i bar kae da se razvija. Totalnu dravu nije nainio Nikogovi, kao to Nikogovia nije nainila totalna drava. Oboje su nastali odjednom iz onog aparata iz kojeg potie moderna birokratija, industrijsko preduzee, banka, vojska, tehnika, i ija je baza racionalistika nauka. Jer je nauka stvorila pojam bezlinog aparata sveta. Moderna drava je nastala iz naune misli onikogovljenog totalnog svetskog pogona. Biti Nikogovi znai iveti u aparatu. Skriti se u organizaciji, egzistenciju podkraduckavati za sitna ivotna uivanja, dok ovek u meuvremenu ostaje neprimetan. Da mu ipak neto pripadne, ako bi eventualno hteo da zadri i skrije neto. Ali ponajee ni ne dospeva do njega. Dikator nije izuzetak. Diktator nije vladar, nego jedna od funkcija aparata, i ako bi eleo da bude slobodan, aparat bi ga u tom trenu odbacio. Socijalno je ukinuto. Postoji samo aparat. Kao to je ukinuta individualnost, i postoji samo Nikogovi. Hajdeger - a gotovo istovremeno i Kami - kae da je za vreme koje je usledilo posle Drugog svetskog rata karakteristino ne-mir i ne-rat, neto bezono i beskarakterno. Izmeu te dve stvari ovek ne moe da naini razliku. Jer ne moe da naini razliku izmeu istine i lai. To je ono ime se koriste totalne drave i to zloupotrebljavaju, istina, la, svejedno. U razdoblju Svakogovia granice su se prelivale, u razdoblju Nikogovia nestale su. Postoji samo pogon. U pogonu su zajedno istina i la, kao mir i rat, bez razlike. Istinom se naziva ono to trenutno obezbeuje protok u pogonu. Sutra e biti drugaije. Prekosutra e onaj ko to izgovori biti zatvoren. Kao to u nauci nema istine, postoji samo statistika verovatnoa. Aparat mora da radi. Razlikovanje istine i lai, nesavremeno je. Ne postoje pitanja o istini, samo postoje administrativna i organizaciona pitanja. Ono to se naziva naunou nije nita drugo do pojaavanja one teze da je svet bezlini aparat. A ako se ljudsko bivstvo podredi aparatu, ovek gubi svoju supstanciju. Nikogovi ak i nije lo. Najpre je bio lakouman, odnosno neozbiljan. To se zbivalo jo onda kad se odupirao istoti i istini, kada je jo, recimo, bio racionalista i ateista, i sipao viceve, jer je to bar bio idiotizam. Onaj koji je kasnije za neto ovako, primena odgovornosti ili ozbiljnost, smatrao primenljivim cerekanje, konano je postao zastareo ovek. Zato? La je tehnika afirmacije. Zato od svega toga praviti krupnu stvar? Bazu za sud je konstruisala nepristrasnost nauke. Kasner veli da e nauka okonati u kolosalnoj lai. Grei. Nauka je pola od kolosalne lai, od toga da je vasiona aparat. Nikogovi je stanovnik ovog vasionskog aparata. A ta injenica i nije tragina, nije ni komina, jer nema u njoj drame, ak nema ni skandala, i nije ni sramna i nije ni vic, puka injenica.

Pogovor o Nekogoviu
U svakom sluaju, po pravu na sramotu, postoje mnogo naunika, umetnika, svetenika i filozofa koji protestuju protiv totalnog nikogovistva. Od broja naravno, nita ne zavisi; stvar ne zavisi od toga koliko ih je. Pre od toga, pie Genon, to su tenje nejake i delimine. ovek pokuava da u razdoblju Nikogovia spasi svoju humanu sutinu, ak i da pripremi neku vrstu duhovne restauracije. Nekogovi je veinom nezavisan od nauke, umetnosti, religije, filozofije. Jer naglasak nije na produkciji, nego na intaktnosti ljudske linosti. Nekogovi, bez obzira na kojem podruju, suoen sa Nikogoviem eli da zadri ozbiljnost svoje ljudske sutine, i ma koliko nejako i delimino, kao to pie Genon, prieljkuje uspostavljanje legalnog i normalnog naina ivota. Nekogovi hoe u sebi da sauva, ukoliko je mogue, supstancijalnu sutinu ljudskog bia, i ako ne mora, nije treber, ni karijerista, ali ni Svakogovi. Otuda, ako i nije sasvim Nekogovi, ipak je Nekogovi, a ne Nikogovi. Ne zato to je naunik. Nauka je verovatno izgubljena; kao to prirodne nauke kvare bivstvo, kao to su duhovne nauke aleksandrinizam. Nauka je mesijanizam graanina, jer on od naunika oekuje da iskupi svet. Proleter, poto nigde nita novo ne ume rei, preuzima ovaj mesijanizam, naduvava ga i gomilom privilegija zatrpava naunika, u uverenju da se iskupitelju mora obezbediti velika plata. ivotni ideal proletera nije mnogo novca, kao to je bio ideal graanina, nego velika plata. Proletera inae ne treba pobrkati s Nikogoviem. Proleter, ako je i primitivan, legitimna je kasta, i ima svoje apsolutno mesto u drutvu isto kao i brahman ili vitez ili ekonomska kasta. Nikogovi je pak ljam izvan kaste, avama, kao to kae hindu batina, ili, kako ga Genon naziva: cadavre psychique. Nekogovi je nezavisan od toga to je umetnik. Karakteristino je da je znaaj Klea, Mondrijana, enberga, Bartoka, Malarmea, Rilkea, Mura, Brankuzija samo manjim delom u njihovom delu, vie je u njihovom prihvatanju odgovornosti za delo, u naporu za uspostavljanje legalnog i normalnog naina ivota. Kao i kod izuzetnih naunika. I kao kod svetenika, ili filozofa, koji su, bez obzira na religiju ili pogled na svet, uesnici tog istog napora. Budista Suzuki i hebraista Buber i katolik Pivara stoje na istoj liniji s Maritenom ili Ciglerom ili estovom i Berajevom i Garbijelom Marselom. I istovetni su u tome da su delimini i nejaki. Nekogovi nije punovana linost. Nekogovi tek to je Nekogovi, nije sasvim Nikogovi. Uvek je pod sumnjom i nesiguran, jer izvan njemu slinih na druge se ne obazire. To je bila taktika graanstva, bilo ko da bilo ta bitno kae ili komponuje, slika ili pie, svejedno. Indolencija. Preutati. Uutkati ako je mogue. Genije je idol, ali bi najbolje bilo s njim uiniti ono to je kasnije totalitarizam inio, ako je genije mnogo brbljao, mrak bi ga progutao za zatitu drave. Evo odmah i sluaja Alfreda Vebera, koji je razotkrio aparat, mada ne u meri koja bi bila poeljna. Vie samo kao pojam, nauniki. Otkrie nije imalo nikakvih posledica. Oldos Haksli bi rekao zato to dravnici danas ne itaju dobre knjige. Dananji dravnici su nepoverljivi prema onima koji se dive dobrim slikama, itaju dobre pesnike i sluaju dobru muziku. Kao to su dobri slikari i kompozitori nepoverljivi prema dravnicima. Ko je u pravu? Nedvosmisleno slikar, jer ako on i nije od velikog znaaja, bar je Nekogovi, a dravnik je pak Nikogovi. Alfred Veber osea nostalgiju prema drevnom velikom i vrstom i integralnom nainu ivota kao to je bio kineski, hindu, iranski, hebrejski, egipatski i orfiki grki. Ovaj nain ivota zastarelim naunikim jezikom naziva se kulturama, i na osnovu toga sadanji trenutak istorije ne moe se smatrati niim drugim do krizom kulture. Naravno ovo je ve odavno iza nas. Poetak Evrope su kae Veber, Termopili, gde je malena grupa ljudi zadrala persijskog kolosa, i izginula, ali je odbranila slobodu Grka. Smisao bitke je sledei: postoji neto to je vie od ivota i zbog tog vie i ivot treba dati. To je baza evropskog naina ivota. Slava Evropljanina. Posle Termopila hrianski muenici, srednjovekovne sekte, Hus, ordano Bruno u svakom sluaju su

odravanje intaktne sutine ljudske linosti, ak i onda ako se mora i ivot dati. Ono to se danas zbiva to su obrnuti Termopili. Pretena veina oveanstva za ist i puki ivot, bio on ma kakvo sramotno ropstvo, prodala bi svoju slavoljubivu slobodu za to bolje pare. Sa svojom slobodom, razume se, i slobodu drugih. Ako se ovekov ivot odvoji od njegove vrste take, raspada se i ponovo zakrlja. U onom trenutku kada je Evropejac izdao svoju slobodu, izgubio je i ozbiljnost. Umesto slobode doao je aparat. Umesto termopilske egzistencije doao je Nikogovi. Dananji inovniki i tehnokratski aparat, vlast i rad i privatni ivot, to jest pretvaranje celokupnog naina ivota u aparat, samo se tako moe shvatiti ako ovek zna da je nastao po cenu izdaje slobode, a ta je izdaja tekla i tee ve vekovima, i ako zna da je protiv toga, podjednako i na istoku i na zapadu, veliki deo oveanstva prestao da protestuje. I u svom nikogovistvu ovek je prisiljen da iz dana u dan sve vie odustaje i od svog biolokog bivstva, a u tom svom nikogovistvu danas je ve zadovoljno smiren. Onaj ko ivot daje za vie od ivota, slobodan je, onaj koji to ne ini, najpre je sluga, zatim Nikogovi. Genon kae da je pokret bivstva u svakom sluaju antinomian, i zato paralelno s aparatom, pored okotavanja, tee i raspadanje. Istovremeno mehanizovanost i rasturanje, kao istovetne pojave. Vie kod onoga ko hoe da ostane Nekogovi; ko ne eli biti Nikogovi, on mora s dve strane da se brani, i da bude pozitivan, mora se otvarati i ovravati. Gde se Nikogovi mehanizuje, tamo se otvara, gde se Nikogovi raspada, tamo ovrava. Jer ovek manje-vie nosi u sebi intaktno bie, i to svako bez izuzetka. Ali u odravanju egzistencije pretena veina kompromituje sebe. Zbog vlasti, zbog imetka, zbog slave prlja svoje izvorno bie. Najvie zbog astoljublja. Zbog sasvim malo, i uvek zbog sve manje. Mehanizuje se i u toj istoj meri, apsorbuje se u raspadu. To je nikogovistvo. Aparatizovano i nultifikovano. Punovane egzistencije nema, i sve je tee zamisliva. Nikogovi ne zna nita drugo do da unese svoje individualne sposobnosti i svojstva i darovitosti. Zato ostaje Nekogovi, ne ba Nikogovi, ali tek Nekogovi. Nema saznanja o spirituelnosti koja nije vidljiva, i nije nadljudska, nego je vea od oveka. Ono to Nekogovi pokuava da ostvari to je direktno produavanje individualnosti. Nije to ono to je potrebno. Nije religija, nije spasenje. Nije nauka, nije umetnost, nije muzika, nije filozofija, ne osnova svega toga. Ono to je potrebno jeste usavravanje ovekovog bivstva, i to uz pomo ostvarivanja sila iz veeg sveta nego to je ovekov, kao to Genon pie, jer je ostvarivanje realizacija operacije boanske rei (opration du verbe divin). Ova delatnost nije nadljudska, nego nadindividualna. Biti sposoban za prijem verodostojnog duhovnog delovanja. Da bi to mogao uiniti, oveku je neophodan preokret koji see do korena: poetno i veito i apsolutno ponaanje oveka, ka osnovnom stanju. To je ono stanje kada je ovek u svesnoj i budnoj komunikaciji ne sa nadljudskim silama, nego sa silama koje su iz veeg sveta od ovekovog. Ono to hindu batina naziva vidja.

Izmirenje
Autentino miljenje mora da proishodi iz sadanjice. Stvarno prisustvo, meutim, nije dovoljno. To je tek situacionizam. Moderno miljenje ini znaajnim to to na savremenost primenjuje univerzalnu ljudsku meru. Mera je batina, odnosno svete knjige. To je kraj one sofistike koja je zapoela pre dve hiljade i petsto godina. Jer mera svih stvari nije ovek. Mera stvari je znanje oveanstva o postojanju, znanje koje je uvek postojalo, i danas postoji, ali za veinu ljudi je zapreteno, neostvarivo, kao to kau Beme i Genon, za to je ponekad znala tek poneka usamljena, pokatkad manja zatvorena zajednica. Ova mera, kao normalno ponaanje, nalazi se u svakom oveku; to se naziva osnovno stanje. Specifian, jedini napor modernog miljenja u Evropi jeste da ovek pokua da bude svestan osnovnog stanja i njegovog vaspostavljanja. ta je zastarelo? Pre svega je zastarela misao da se poredak moe pronai, i da se prema njemu moe ovekov ivot preobraziti, moe se stvoriti nova egzistencija, nova kultura, promeniti istorija, moe se izgraditi nova religija, novo drutvo, nova filozofija. Zastareli su pojmovi pogled na svet i filozofija i religija i ekonomija i istorija, kultura. Od njih se jedino moe izgraditi sistem, a mi, pak, znamo da nema ispravnog sistema. Ni jedan sistem nije vaei. Poredak se, pak, ne moe pronai, jer je on u svim vremenima i na svim mestima istovetan i dat, i to zajedno sa svetom i postojanjem. Poredak batine je preegzistentan, odnosno postoji od poetka zaetaka, i svet je nastao od misli poretka. Zastarela je vlast jedne kaste, bilo svetenike, bilo viteke, bilo graanske, bilo radnike, zajedno s pripadajuom organizacijom ivota; jer ovek ne ivi u fantazmagorijskom kolektivu, nego u drutvenoj hijerarhiji, i uvek je iveo u njoj, i u odravanju poretka zdrave zajednice mora da uestvuje svaka kasta. Loa je vlast jedne kaste. Bilo koje kaste. Jo je gora vlast bez kasti. Zastareo je pojam naroda, nacije, rase kao zajednice sposobne za ivot, jer je on klica za nadmetanje i za razdor, za ljubomoru i za nemir, za glupi ponos i za intrige i za lai. Zastareo je onaj pojam politike koji ne izjednaava suprotnosti u mrnji kasta i naroda, nego ih potpiruje i odrava. Zastarela je religija, jer od razlika uverenosti u objavljenja stvara razdvojene i neprijateljske zajednice; mnotvo uverenja ne stvara anarhiju, nego je znak bogatstva duha. Svetenstvo je religiju prodalo totalitarnoj vlasti, viteka kasta je vlast prodala za novac, graanstvo je obilje zemaljskih dobara prodalo za triave i bedne ivotne ciljeve; proletarijat, koji se pokazao neproduktivnim u stvaranju svog osobenog ivotnog poretka, nije bio sposoban ni zata drugo osim za ostvarenje graanskih ivotnih ideala na jo niem nivou, umesto obnarodovanog osloboenja doneo je teror rada, i ropstvo. (ovek gubi istotu svog bia onog dana kada postaje sluga.) Zastarela je nauka koja nije autentino saznanje, nego ideologija totalne graanske prakse, kasnije proleterske vlasti. Ta nauka liferuje one ideje i sredstva uz iju pomo je lake i pouzdanije vriti nasilje nad oveanstvom, eksploataciju oveanstva i skrivanje stvarnosti. Gde je neprijatelj? Neprijatelj je aparat. Nije ga bilo lako otkriti. Gotovo svi su znali da je neprijatelj vlast koja kvari ivot, ve i zbog toga to su skoro svi patili od istovetnih uzroka. Meutim, tamnu taku su traili u tehnici, mnogi u dravi, u ekonomiji, u prirodnim naukama. Aparat je univerzalni sistem kvarenja

bivstva, koji se oituje na svim podrujima ljudskog bivstva, u tehnici, u dravi, u nauci. Karakteristika mu je to je bezlian. Javlja se kao ivotni poredak, i to kao racionalnost ija je prednost to se lako moe realizovati, jer je praktina i korisna. Javlja se kao trezvena mudrost koja pojednostavljuje i olakava stvari. Pogreno i zbog povrnosti su se maine smatrale i smatraju neprijateljem, jer postoji uverenje da je mehanizacija sutina. Mehanizacija je, meutim, isto spoljni momenat; aparat je kvarenje. Mehanizovanje je posledica aparata. Organizacija koja stupa u pogon pritiskom na dugme. Jer tehnika nije autonomna koncepcija, nego, - naroito u svom modernom obliku, kao raketa i atomska tehnika, prislukivanje, vetaki mozak sredstvo aparata za kvarenje bivstva. Najjae podruje vlasti aparata i nije tehnika, to je samo oevidna pojava praslike aparata; najvea vlast je birokratija. Industrijsko preduzee, banka, partija, vojska, nauka. Gde je ivot neorganski preobraava se u organizaciju, odnosno aparat diriguje ovekom. Ranije se aparat i nije mogao otkriti; finansijski, vojni, politiki aparati ogromnih razmera nastali su posle Drugog svetskog rata. Aparat jo nije sasvim povezan univerzalni i jedninstveni sistem kvarenja bivstva, ali ve ezdesetih godina ovoga veka svi znaci govore da se proirio na celokupno nastanjenu zemlju i na podruje celog bivstva u znaku demonskih mranih saveza. A ono to je najvanije, postalo je nedvosmisleno da to ne radi niko, nego nastaje, kao to se kae, kao nesavladiva mo nezavisna od ljudske elje. Prethodno, u doba Velikog inkvizitora kvarenje bivstva se jo zbivalo na inicijativu ljudi. To je bilo vreme religiozne (klerikalne) i politike apsolutne vlasti. Od tada je izgraen totalitarizam, tehnika i nauka, tri institucionalne aktivnosti aparata za kvarenje bivstva. Jer je zaduenje Velikog inkvizitora bilo da se umea tamo gde se pojavi svetlost, i da je ugasi. Aparat je realizovao takav sistem koji je unapred spreavao pojavu svetlosti, ak je pronalzio formule za proslavljanje mraka i ropstva, i zauzimao jedinstven teorijski ratni poloaj protiv netaknutog i autentinog bivstva, koji je obavezan, pod ivotnom pretnjom, da bude ukljuen u naruavanje bivstva. Za onoga koji je bio izvan naruavanja bivstva nije bilo hleba. Veliki inkvizitor je bio estetiki korumpiran, i graanstvo je jo sauvalo neto od ove mondene korupcije. Totalitarna korupcija pripada rulji. Onamo je ovek jo svako, ovde niko. Naravno, one ideje koje realizuje ovek ne izmilja sam. Misli koje usmeravaju ivot zrae s natprirodnog nivoa bivstva, zbog toga se dogaa sasvim retko da ih moe dokuiti tek jedan jedini izuzetan ovek; saznanje o njima pribavlja vie ljudi, daleko jedni od drugih, potpuno nezavisni jedni od drugih. Neto slino kae i Platon kada govori o idejama. Ideje koje utiu na ljudsko bivstvo dobijamo s vieg, prvenstveno ireg nivoa bivstva, i te ideje upravljaju naim ivotom. Nae prirodno bie je samo organ u zemnoj realizaciji ideja. ovek samo odluuje kakvu e silu primiti u sebe i u kojoj e je meri realizovati. On ne moe da menja prirodu i svojstvo sile. Zbog toga su zloini protiv ivota, ubistvo, rat, pogubljenje, ne samo nepravedni, nego potpuno nerazumni, jer oduzimaju oveku ivot zbog takvog ina iji se podsticaj ne nalazi u oveku. Sam ivot je neduan, i nita drugo, kao med, kako veli Vedanta. Nezavisno od ivota u oveku zrai ideja, misao, i ovek dela pod njenim nadahnuem ili prinudom. To je jedan od najznaajnijih delova uenja batine; zajedno s tim to batina ui na koji nain treba meusobno razlikovati misli i ideje, i otkrivati ih prema njihovoj prirodi. To je diakrizis pneumaton, razlikovanje duha, o kojem govori Jevanelje. Diakrizis pneumaton je bilo znanje duhovne kaste, kako ovek da razvije tetne i povoljne duhove, da povoljne primi, a tetne da ne pusti u sebe. Ovu sposobnost je duhovna kasta u Evropi izgubila veoma rano, u drugom veku posle Hrista, i to ju je izgubila zato to je kler prihvatio u sebe sile vlasti, i to je u sebi otvorio mogunost za ideju svetske prevlasti. Od tada se ivi u katastrofalno pogrenom antropolokom shvatanju da ono to ovek kae i ini i misli i objavljuje i realizuje, da je to individualni pronalazak oveka. Ono to je meusobno suprotstavljeno na duhovnom nivou to nikada nije ovek naspram oveka, nego pod dejstvom viih sila otelotvorena misao naspram misli, i ne treba unititi oveka, nego treba poznavati onaj postupak kojim se moe i mora obesnaiti tetna misao.

Aparat ne potie od oveka, nego je realizacija vie misli. Aparat nigde nije ravan oveku, i niko ne moe u punoj meri da se identifikuje s njim. Uzaludna je primena nasilja prema idejama koje se realizuju prema viem uticaju. Samo je brahman (duhovna kasta) raspolagao znanjem kojim raspoznaje neispravno, i nasuprot njemu ume da probudi ispravno, i u stanju je da obesnai neispravno. Kao to Jevanelje ui, ne sme se suprostaviti zlu. tetna je borba protiv zla, jer prisiljava zlo na odbranu i time ojaava njegovu poziciju. To je znanje starog Tolstoja. I Gandijevo znanje. Ne odupreti se. Zraiti tetnost i odgovarajuu, ali svetlu i istu silu, i onda e tetno nestati (satjagraha). Ono to se zbiva danas tano je obrnuto. ovek ne ume da razlikuje ideje, obezbeuje slobodno delovanje tetnih sila, i ove su se sile zgusnule u jedinstvenu organizaciju koja se rairila po celoj zemlji. Nema duhovne kaste, nema brahmanskog znanja. Nestala su znanja gnostika, koja su oni jo posedovali. Nepoznata je diakriza, prvosveteniko znanje. Sme li se izmiriti? Uzrok nevolje je rano izmirenje. Ne prihvatam nikakvu zajednicu koja danas postoiji. Ni narod, ni naciju, ni kastu, niti klasu, ni rasu, ni religiju, ni pogled na svet. Jedina zajednica, iju vanost za sebe primam, jeste zajednica svetaca, Crkva. Jedinstvo oveanstva u znaku Jevanelja. Biti sam jeste ludilo, ali pre biti lud, nego korumpiran. Kler, vojska, industrija, banka, nacija, drava, univerzitet, socijalizam, faizam, komunizam, mondeni graanin, ak mondeni proleter udruili su se u jedan jedini aparat za naruavanje bivstva u okviru kojeg se nalazimo u permanentnom ratnom stanju. to se naziva borbom za opstanak. Ne priznajem taj ivotni poredak, i smatram ga nelegalnim. Spremnost na rat je spremnost na ubistva. Ili kompromis. U stvarnosti je kompromis reenje slabog oveka, ako nema ruka, onda bar mrvice. Rezultat je pseudo-pacifikovani ovek, zbog malih uivanja suludo juriti u rasipanje do propasti. A o svemu, pak, duboko utati, praviti se kao da je prolazna zabuna, i teiti se time da je, konano, uvek tako bilo kroz istoriju. Protiv toga je mogu samo jedan jedini stav: najodlunija suprotstavljenost i beskompromisnost na svakoj taki. Anatema. Nema izmirenja. ovek treba za sebe da rezervie celu zalihu mrnje sveta, kako se ne bi dao, i kako ne bi bio sposoban da popusti. U ovoj mrnji mora biti radikalna ovenost oveka. Razjarenost je moje izmirenje. Ne trpim nigde, u nikome nikakvo kvarenje bivstva. Na mestu uda Aparat je udo. Sasvim je sporedno to se naziva realnim. Danas ve, kau, nema uda. Ali postoje. udo je ono to se naziva realnim. Nema u njemu vere? Ma postoji. Vera u smee. Aparat je udo, jer je udo kako ovek, koji u svom sreenom i normalnom i verodostojnom postojanju hoe da uestvuje u dobrima ivota, moe da stvara takve pretpostavke i okolnosti u kojima do ovih dobara ili ne dolazi, ili dosee od njih malo samo po cenu srozavanja u podlatvo. udo je, jer postoji upravo suprotnost od onoga to ovek eli da realizuje. Nedvosmisleno je prljavo i gnusno udo, udo zablude, slepila, imoralnosti, nemira, prostakluka, lai, kvarei, zloina, neozbiljnosti, triavosti, ponovo bez obzira da li se to naziva realnou. udo, jer je ovaj svet ovde obrnuto od onoga za im ovek udi, pa ipak je tu, u sugestivnoj opseni, pokriva i guta bitnu stvarnost i razreava je svojom arolijom. Bezuslovno je udo, jer ovek eli da ivi intaktnim ivotom, a stvarno ivi iskvarenim bivstvom; to se prirodnim putem ne moe protumaiti. To je loe udo. Samo unutar njega moe nastati misao o borbi za opstanak. Stvarnost je, pak, briga o opstanku. To je normalno. Samo unutar loeg uda je mogua spremnost za ubistvo ili kompromis, i mogue je o svemu utati, i moe se lagati.

Simon Veil kae da je loe kada se ivot odvoji od svojih korena, i manjevie, to je kao smrt. ivot je prekriven i zatamnjen i otrovan, i ovek u zlu ostaje sam i bez potpore, i to je najuasnije, dua je nesposobna za ljubav i naputena je. Ali to je malo. U zlu ne strada samo ljudski ivot. Od zla odjekuje celokupan svet. Zlo je napad na egzisteciju. Zbog toga je svetskih razmera. Zlo nije greh, ono je mnogo dublje i monije. Zlo je kvarenje bivstva koje dosee svaku taku na svetu. Prekriva svet i zamrauje ga i pokuava da ugasi ukupnu svetlost postojanja. Ne stojim naspram oveka. Istina i svetlost u meni nalaze se nasuprot tamnim silama uda koje kvari bivstvo, i izmirenje s njima je zabranjeno. S ovekom se treba izmiriti. ovek ivi u udu opsene, i oduvek je u njemu iveo, u udu dremka u polusnu, ne moe potpuno ni da se probudi, sem brahmana, duhovnog bia. Jevanelje ui o izmirenju sa ivim ovekom, ali nikada ni pedalj nije poputalo kvareu bivstva, i smatralo ga je nelegalnim. emu ui hrianstvo? Hrianstvo nije religija. Religija je istorijskog i drutvenog i duhovnog porekla, s dogmatikom i svetenikom organizacijom i obredima. Hrianstvo je uenje o ponaanju u normalnom bivstvu. Postoji dijalektiko oslovljavanje. Kao da meusobno govore zatvoreni sistemi. Obino raspra, jer niko ne odustaje od svoje zatvorenosti. Re je o problemima. Ratuju teze, i ele da pobede jedna drugu. Tvrdnje i dokazi. ovek se ugradio u teze i sisteme. Jezik je postao dijalektiki logos, zapravo izvan oveka. Ljudi ne razgovaraju jedni s drugima, nego se bore apstraktne teze. Postoji egzistencijalno oslovljavanje u kojem nema sistema, ni problema, ni dokaza, a nema ni stvarnog pitanja. Stojim naspram oveka. Jezik je ovde egzistencijalni logos. Stojimo oi u oi, i otvorili smo se, i dodirnuli jedan drugoga. Nezaklonjeni smo, i jedan i drugog prosvetljujemo svojim reima. Zajedno smo. Isus nikada nikoga nije oslovio dijalektiki, i nikada nije govorio o stvarnim pitanjima, i nije raspravljao, i nije dokazivao, nego je uvek doticao sutinu oveka. Ne argumenti. Ne odbrambeni sistem. Ne pitanja; ne grean, ili nevin. Sada tebi govorim, otvorio sam ti se, i otvori mi se. Pusti me u sebe, kao to ja tebe putam u sebe. Jevanelje je egzistencijalni logos, i ne ui na tezama, nego oslovljava oveka. oveka koji je nezaklonjen i otvoren i jednostavan, i koji odgovara na oslovljavanje, odbacuje odbrambenu zatvorenost. Jevanelje egistencijalni logos naziva altheia, to jest istina, jer aleteja istovremeno znai i istinu i neprikrivenost. Ko nije prikriven, on je otvoren, to jest proziran, na koncu istinit. Ko se zatvara od prozirnosti, on se ne otvara, umesto njega poinje da govori teza, princip, pitanje, argument, on raspravlja, i on je dijalektian. Potpuno prozirnim biem Jevanelje naziva dete. Dijalektiki arhetip zatvorenosti jeste farisej koji se skriva kad uje oslovljavanje, i na re odgovara tezom, i dokazuje i raspravlja i brani se i izdvaja se, jer farisej (perisum) na hebrejskom znai izdvojeni. Farisej uvek nalazi izgovor da se izdvoji, i da ne mora da bude zajedno s drugima, i gradi sistem, odnosno tamnicu, bilo da je to zgrada ili drava ili teorija, i u to se zatvara. Jevanelje oslovljava oveka u njegovoj egzistenciji, tamo gde je dete i to je ostalo neiskvareno u svakome i to uvek i pod svim uslovima. Ko se otvori i odazove, on je alths, odnosno nezaklonjen, odnosno istinit. Ko se zatvori, on je dijalektiar, ostaje u ivotnoj lai i izdvojen, sam i za sbe, i odbija poziv. Ko se od poziva skriva, njega ni Isus ne moe otvoriti. Egzistencijalni logos jedini danas razreava aparat U miljenju, u umetnosti, ali naroito u ivom govoru. Jer egzistencijalni poziv budi dete, izvorno bie oveka (Genon: tat primordial, Beme Urstand), i otvara se put povratka na osnovno stanje egzistencije. Istina (aleteja, nezaklonjenost) razara aparat.

ta da inimo? Ne moemo initi nita drugo osim da se odazovemo pozivu i da dalje pozivamo. Odluno, nedvosmisleno, jasno, prosto, korenito, na svim takama, bez kompromisa se suprotstaviti besramnom udu. Ne oveku, jer u svakome ivi autentian i istinit ovek, al-insn al-kmil, kako ga naziva sufi, on ne moe da bude uniten nikakvim kvareom, i nema tame iz koje nije u stanju da se probudi. S ovekom se treba izmiriti. Opratanje i pomirenje su obavezni. Ali nije doputeno nikakvo spokojstvo da se ovek pouzda u korupciju, i da mu se svest zatamni aparatom, i da se ponaa tako kao da je sve u redu, i da porekne i preuti tamu, ili ak da gradi teorije za njenu odbranu. ta znai izmiriti se? Nikako ne znai opratati kvarenje bivstva. Neemo tako daleko ii. Znai da vie nema straha. Razjarenost prema silama koje kvare bivstvo ostaje i dalje, ak se pojaava. Ali treba primiti k znanju da kvare bivstva nema anse. Sve ovo ovde je improvizacija i privremeno je, hazardno i neozbiljno. Aparat samo moe jedno, da uniti oveanstvo. Ali bilo ta da se dogodi, ljubav prema oveku je obavezna, i to s istom onom odlunou s kojom - dok traje kvarenje bivstva, samo traje na jednom jedinom malom prostoru - treba odrati nepomirljivi otpor. Time to se ovek odazove pozivu, ili se zatvori pred njim, samom sebi sudi. Na koncu vremena, kau, vraa se poetak.

ovek koji je otkrio pokidane niti oveanstva

1 Bela Hamva saoptava sledeu misao: ako neki ovek, zarobljen u peini, otkrije istinu i ne moe nikome da je saopti, istina nije izgubljena, ona traje i ivi, i nai e svoj put. Ova misao je utena, iako do realizacije takve istine mogu proi decenije i vekovi. Ali svako ko rauna na realizaciju istine ne sme se drati pojedinanog ljudskog roka, ve mora misliti na vekove i oveanstvo. Tako i delo Bele Hamvaa sa zakanjenjem stie do ljudi, ali ipak stie; krivica nije Hamvava, on je svoje delo ostvario; mi ga nismo otkrili, nismo ga objavili, odnosno objavljuje se tek posle niza proputenih godina. Pored mnogih eseja objavljenih po asopisima i listovima, izvesnog broja prigodnih izbora i ponovljenih pretampavanja, konano su dostupna tri Hamvaeva kapitalna dela: roman Karneval, pisan 1948-1951, objavljen tek 1985. godine; studija-monografija Scientia sacra I, napisana 19431944, objavljena tek 1988. godine; Patom 1-111, zbirka eseja, pisana od 1958. pa do 1966. godine, objavljena tek 1992. (I) i 1993. (II-III). Za nas, savremenike Bele Hamvaa, sve su to tek objavljivanja, kada znaajna dela velikog autora nisu mogla da stignu do nas, kao to jo nisu dostupni njegovi rukopisi neobjavljenih dela. Ali, samo zakanjenje od trideset, etrdeset, pedeset ili ezdeset godina zaista ne znai mnogo, pogotovo za budue generacije, jer istina, ponovo otkrivena istina B. Hamvaa namenjena je celokupnom oveanstvu, vekovima koji slede; zbog toga takva istina ne kasni, uvek stie na vreme da bi bila jednom realizovana. I pored toga to svi rukopisi Bele Hamvaa nisu objavljeni, ve se sada s izvesnom pouzdanou moe rei da je za razumevanje dela B. Hamvaa najznaajnije njegovo ostvarenje Scientia sacra, iji je drugi deo, na alost, ostao nedovren, ali ni dovrena poglavlja jo nisu objavljena; ali konanu sumu, ak testamentarnu poruku predstavljaju eseji njegove poslednje zavrene knjige Patam I-III. Pogotovu za ljude ovoga veka navikle da svuda trae i vide istorijski razvitak, pa i individualni razvoj i promene kod jednog stvaraoca tokom njegovog ivota, poslednje delo B. Hamvaa je naroito privlano kao njegova konana istina o svetu u kojem je iveo, ali i kao poruka koji su smerovi, mogui pravci daljeg ljudskog ivota na zemlji. Zbog svega toga ovo delo starog i mudrog Hamvaa ima poseban znaaj i moe podstai na vieznane analize. 2 Bela Hamva je neodoljiv pisac. Patam je najpaljivije organizovana zbirka eseja; kompozicija knjige bi se lako mogla meriti s nekim romanom, ak s pesmom. Nije uopte teko zamisliti da Patam sledi strukturu soneta, na primer. Patam I tada predstavlja dva katrena, sledi zlatni presek, zaokret, Patam II je prvi tercet, dok je Patam III drugi i rekapitulacija u poenti. ak bi se s ovog stanovita mogao prilino pouzdano analizirati raspored svakog eseja unutar zbirke: sonet se razrasta, uspostavljaju se analoke veze i poklapanja, oscilacije uzleta i opadanja se smenjuju Treba takoe zapaziti, s istog kompozicionog stanovita, smenjivanje tema, krupnih problema, velikih pitanja i malenih, sitnih zapaanja koja slue za predah (Direktni moral i loa savest, ontvarijev veliki kedar, Teorija i teorija, Humanizam, Nemakarstvo, Ajnpren supa). I tako dalje. I kad raspravlja o najteim i najkomplikovanijim pitanjima, Hamva ostaje neodoljiv pisac. On prosto uvlai itaoca u raspravu, paljivo dozira dokaze, ali ostaje pisac koji ni jednog trenutka ne eli da bude dosadan: ustupak itaocu je sam nain izlaganja, oblik esejistikog pripovedanja, ali drugih popusta nema; Hamva e itaoca osvojiti i dovesti ga do kraja eseja, bez patetike e mu saoptiti svoju misao o svetu. Hamva ne izlae samo svoju misao, on trai za nju gnezdo, oblik kojim e je saoptiti i time, uz

intelekt, angaovati i ula itaoca, i izazvati utisak i doivljaj teksta. Ako neko i ne bude sasvim ili do kraja shvatio svojim umom pisca, ipak e biti njime oaran i razumee ga, uinie mu se da ga sasvim shvata, i, ako je tako, zaista e ga i shvatiti i predati mu se s potpunim poverenjem. Uz svest da je Patam ipak poslednje zavreno Hamvaevo delo, ovi eseji pruaju bogatstvo moguih itanja i ispitivanja. Mogue ih je uporeivati s ranijim esejima i drugim delima Bele Hamvaa. I tada sledi iznenaenje za ispitivaa naviklog na istorinost i uobiajeni individualni rast jednog stvaraoca i mislioca. Naime, negde od 1930. godine Hamva se nije menjao, pogotovo nije imao prelomnih zaokreta: jedino je stalno bivao sve precizniji i odreeniji, upotpunjavao je svoj osnovni stav o oveku i ivotu. Za divno udo, poznog Hamvaa emo smesta prepoznati po ranom Hamvau. Rani esejista Hamva ve ima izgraen osnovni stav, samo to nije sasvim precizno razvijen, katkada nam se moe uiniti ak i da je naivan. Kasnije e pojedinostima upotpuniti i produbiti svoje poglede, zaokruiti znanje o svetu i bivstvu. Hamva s lakoom i neoekivano progovori direktno o sebi i u nekom eseju. Ali je svakako u tom pogledu najdragoceniji Intervju (Patam I): u nedostatku sagovornika i prijatelja istog nivoa, Hamva se odluuje na oblik intervjua da bi direktno odgovorio na najhitnija pitanja koja su iskrsla na njegovom intelektualnom putu, pa i u savremenom ivotu. Naravno, sve njegove tvrdnje mogu se proveriti i dokazati u njegovim delima. I saznajemo da je krajem tridesetih godina, kada je ve okonao ispitivanje evropske filozofije i kulture, podrazumevajui i stare Grke, zaplovio prema filozofijama bliskog i dalekog Istoka. Pretpostavka, nasluena i zabeleena mnogo ranije, o pokidanim i zaboravljenim vezama koje su negda povezivale oveanstvo, pokazala se sasvim razlonom: svete knjige uvaju znanje koje je oveanstvo, pre svega Evropa, odbacilo i zaboravilo. Otkrivanje ovih pokidanih niti znai za Hamvaa pronalazak stabilne linije oko koje se sve moe okupiti i ime se sve moe saznati i protumaiti, samo na sasvim drugaiji nain nego to je to inio evropocentrini ovek. Dananjem itaocu se jo mogu uiniti pretencioznim neke Hamvaove tvrdnje, pogotovo one o njegovoj linosti, ali nikako onima koji razumeju njegovo delo, kao ni buduim itaocima. Mi svi ivimo u pseudoegzistenciji, u lanom ivotu, tvrdi Hamva. On sam trai izlaz u povezivanju istinske linije Evrope s Istokom. Hteo sam da konano i neopozivo utemeljim ljudski ivot. Linija sveti Avgustin, Paskal, Nie meko se spaja sa drugom, starijom linijom Vedanta, mahajana, Kabala, sufi, tao, orfika. Ono to kaem ne treba da se pojavi u knjigama, nego da se realizuje u radionici i, u kuhinji i u postelji i u vinogradima. Najkrupniji zadatak: Nai i probuditi i realizovati jezgro ivog bia iza ivota, najvee je ostvarenje koje ovek moe dosegnuti. Sve je toliko zaputeno i poremeeno da za poetak realizacije Hamva navodi rokove koji su mnogo dui od pojedinanog ljudskog ivota: posle izrade plana tek sledi uenje od sto pedeset godina, zatim sledi podizanje uenika, opet stotina godina I posle etiri stotine godina takvog rada mogla bi zapoeti realizacija tako zamiljenog dela kojim bi se izgradio istinski ivotni poredak oveanstva. Eseje Patama mogue je itati i uz poznavanje prethodnih Hamvaevih dela. Hamva oduvek poklanja ogromnu panju kulturi i proizvodima kulture. Kod njega je sve povezano. Takozvani razvoj, pogotovo kasnije u Evropi, pojednostavio je i podelio na segmente bogato isprepletanog ivota: iz religije je izvedena filozofija, iz filozofije nauka, celina je razbijena, ideoloki je izvrena izolacija pojedinih delova koji vie nisu meusobno povezani, pa i ne znaju jedni za druge. Svetenik, filozof, naunik dele i izoluju, umetnik, pogotovo pesnik pokuava da svet obuhvati u celini i u svoj svojoj sloenosti. Zbog toga je umetnik, naroito pesnik onaj uvar celovitosti sveta koji odrava veze sa svim silama, i ne moe se racionalno svesti samo na jedan segment sveta. Njegov svet je tvoraki, slian Bogu. Rani Hamva esto posee za pojedinim umetnostima i umetnicima, i pomou pojedinih autora i njihovih dela tumai svet. I koliko god da je svaka umetnost samo specifian pristup celokupnom svetu - Hamva nikada ne govori izolovano o pojedinim umetnostima -, mogue je pratiti kako je rani

Hamva saglasan s poznim, s esejima iz Patama. Kad on govori o muzici, onda gotovo da i nema razlike izmeu Tubalice (1943, est i po taktova indijanske tubalice iz amazonskih prauma), Bartoka (1946) i Sonate za dva klavira iz Patama I. Kao da su sva tri teksta pisana u isto vreme, uzastopno. I ne samo ovi tekstovi, nego i svi ostali o muzici, ili oni gde se pominje muzika, predstavljaju jedinstven i neprotivrean pogled kojim se dubinski saznaje i tumai jedan umetniki fenomen, ali u svom njegovom bogatstvu i raznolikosti, no nikada ne sama vrsta umetnosti, nego ona u sklopu s celokupnim svetom. Ako nekoga uopte ne interesuje muzika, ipak e sa strau i zadovoljstvom itati Hamvaeve eseje o muzici, ak e mu se moda desiti da i ne primeti da je re o muzici, jer se preko umetnosti muzike tumai, na jo jedan nain, ukupan svet. Isti je sluaj i s likovnim umetnostima, slikarstvom i skulpturom. Hamva je posredstvom umetniki oblikovanih predmeta tumaio i ranije svet, napisao je niz eseja u kojima je gotovo vizionarski tumaio drutva, odnose u njima i sistem njihovih vrednosti. Kao da raspolae ogromnom strunom literaturom, Hamva pie o estetici peruanskih vaza, o kamenovima Inka (1934), o indijanskim izatkanicama (1939), o Stounhendu (1940); a u Patamu I dva sveobuhvatna eseja: Zeleno i ljubiasto i Tangi, ili mistika logike, i opet gotovo da i nema nikakve razlike izmeu ranijih i novijih eseja, sve je jedinstveno obuhvaeno od drevnih predmeta do savremenog slikarstva, ali opet ne izolovano nego u ukupnom svetu. Nije drugaiji sluaj ni s poezijom, ni s romanom, niti s drugim umetnostima; kao da je Hamva oduvek znao sve, samo to je u pojedinim trenucima bio sklon i da zapie svoju misao i da nas uvede i posveti u ono to je njemu bilo savreno jasno. Ali takvo znanje je mogue zato to Hamva raspolae ukupnim znanjem, vizijom do koje je doao i potvrdio je analizom oveanstva i njegovih civilizacija preko najznaajnih ostvarenja. Umetnost je onda vana jer se po njoj moe videti celina drutva, ali i celinu drutva valja otkriti u njenoj neporemeenosti koja gotovo nigde vie i nije prisutna, niti se moe nai u istom stanju. Pa ipak, treba primetiti da Hamva, iako daje veoma visoko mesto pesniku, misao o njemu se za nijansu izmenila. Kao umetniku-stvaraocu uope, Hamva odreuje visoko mesto za pravog pesnika koji je jedini ostao da brani i odrava celokupnost sveta, dok su svi ostali skliznuli u pseudoegzistenciju. Najizrazitiji takav esej je Poeta sacer (1943), gde je, raspravljajui o primerima pesnika Hajnea, Getea, Helderlina, visoko odredio mesto Helderlina koji natkriljuje svoja dva velika savremenika upravo po tome to se svesno odrekao mnogih stvari da bi odbranio poeziju kao inioca koji sve u sebi spaja i ne priznaje nikakvu korumpiranost. Nije drugaija situacija ni u Patamu, ali je naglaeno da su i pesnici, kao i drugi umetnici, korumpirani u drutvu, a za primer velikog pesnika Hamva sada uzima Orfeja kao poslednjeg velikog sakralnog pesnika ije je delo iskupiteljsko (esej Orfej). Ni ovaj put nema nikakvih protivrenosti u pristupu i miljenju Bele Hamvaa, jedino se zapaa da je on neto stroiji; isuvie je malen broj velikih pesnika koji nisu korumpirani, koji nisu izdali sveti krug poezije, jedinu vezu izmeu ljudi i boanstva. Ali umetnika dela su veoma pogodna, zbog toga to ih svi znamo, da se na njima ekspliciraju stavovi o smislu i znaenju oveanstva, o oveku koji nije budan i dalje tone, o grehu u koji srlja ak i ako ne zna za njega, o optoj korumpiranosti i tenji za spasenjem kroz pojedinani napor ili uz drugog oveka kao uitelja. I tada Hamvau moe dobro da poslui roman (Fragment o teoriji romana, 1948) ili Dostojevski (Besi [iljegelizam] iz Patama I, Predgovor za Zloin i kaznu iz Patama III). Ali mnogo su bitnije dubinske analize drutva sve od drevnih vremena, no naroito analize naih vremena koja jo uvek traju. Iz ovih analiza proizilaze, kao njihovi prirodni delovi, i analize umetnikih dela, i zbog toga nema nikave protivrenosti u Hamvaevim tekstovima. Uostalom kako bi i moglo biti nesklada i protivrenosti u Hamvaevoj misli kad sve proizilazi iz njegove prevrele linosti koja i ujedinjuje sve ono to je on napisao i zapisao. U tom pogledu je iz Patama I kljuni esej Direktni moral i loa savest; on na nov i jo celovitiji nain objedinjuje Hamaevu ranije izloenu misao o

naem svetu. Hamaevi eseji iz Patama mogu se itati i sasvim samostalno kao autohtona dela koja predstavljaju vrhunac svetskog eseja, dela u kojima je prirodno stopljena i misao i oblik saoptavanja. A to se odnosi na svako Hamvaevo delo, ak i ono najsloenije i najtee, kao to je Scientia sacra, ali ponajpre na eseje. I to na sve eseje. Analiza bilo kog eseja iz Patama mogla bi to pokazati, ali je najcelishodnije ukazati na arobni preplet esejistikih tkiva u omanjem eseju koji fnema za predmet takozvanu veliku temu. Takvi eseji su Ajnpren supa, Krevet, Oekivanja, alabrak Gospoda Boga, Trenje brati. Hamva je vie puta pisao o jelima i vinima, a Ajnpren supa je jedan od malenih esejistikih bisera. Iako je re samo o ajnpren supi, u eseju se nalazi istovremeno i celokupan svet i ceo Hamva. ovekovo poreklo je, kae Hamva, veim delom izvan prirode pa on sam mora da spravlja svoja jela; po tome kakva jela spravlja i kako se hrani moe se prepoznati ovekov ivot; ajnpren supa je jedno od tih jednostavnih i dobrih jela; najtee krivino delo je krivotvorenje ivotnih namirnica; i na kraju druge strane sledi hamvaevska poenta, malena tema je vraena u veliki kontekst cele civilizacije: Na poloaj u svakom sluaju nije beznadean; imamo jo Bahovu muziku, i palatu Piti, imamo Velaskeza i Helderlina, normalnost jo nije sasvim nestala sve dok imamo svoju ajnpren supu, krompir i kuvani pirina. Odjednom, ali ne kapriciozno, za ljubav vatrometne poente, na istom nivou su se nali ajnpren supa, Bah, Velaskez i Helderlin, krompir i pirina, palata Piti. Pa kako onda ne isprobati i okusiti tu ajnpren supu, ako je nikada ranije nismo jeli?! Zbog svega toga Hamvaa je najbolje itati bez ikakvih prethodnih znanja, prepustiti se piscu i njegovoj misli, itati ga i upijati kao beletristiku, biti otvoren italac na koga e tekst delovati odmah na jedan nain a na drugi, produbljeni - malo kasnije, naknadno, kad se spoje doivljaj teksta i njegova nosea misao. Treba zavideti onima koji jo nisu otkrili ove eseje. 3 Prosto je neverovatno koliko je Bela Hamva aktuelan i neophodan tuma ovog sadanjeg trenutka u ovom ovakvom naem svetu, a verovatno i vremena koje e uslediti. Ni za trenutak neemo posumnjati da pogaa sutinu onoga to nas upravo brine, ali on problem obuhvata, definie i kad ga tako saznamo, gotovo nam je lake. Najbolje je posluiti se citatima: Nedostatak kulture u prvom redu znai da ovek ostaje bez odbrane naspram obeenjaka i gadova. Zajednica nije nauena da ih izoluje. Ljudi ih se plae i poputaju im, i pokunje se i uzmaknu, gotovo da im se dive. Moralnih zlodela ovde nema vie nego kod drugih naroda. Ali je zastraujui nivo ivota. Jer je greh tako brutalna povreda moralnog poretka, protiv koga ume da se bori svaki narod. Protiv egzistencijalne korupcije koja kalja ivot nekulturan narod je bespomoan. On je beznadeno izloen malim lupeima i vetrogonjama, podmuklim nametljivcima i bunim razmetljivcima, intrigantskim staretinarima i drskim nepotenjainama (Direktni moral i loa savest). Ali Hamva ne ostaje na definisanom problemu, zaranja i trai ravanje u prolosti, dolazi do sledeeg saznanja: Evropa se ne nalazi na temeljima batine. Evropa ne zna za verodostojnu egzistenciju, i to znai da su loe njene informacije o temeljnim faktima bivstva. Ono to je Evropa stvorila, od Sokrata i Platona, produkt je istorijskih zabuna, plod krize, u najboljem sluaju je izvetaj o istorijskom stanju koji je nastao kao posledica pogrene postavke egzistencije, a njegovo znaenje je i od toga neznatnije. Naime, veoma velikim svojim delom on i nije drugo do sloen sistem obmane, samoodbrane i samoopravdanja pseudoegzistentnog oveka. Pseudoegzistenciji odgovara pseudologija. Odatle, ali u drugom eseju (Lajo Sobo, ili jedini sistem), sledi pogubna posledica organizacije drave: Zalud sebe drava naziva socijalistikom ili demokratskom, ako se nije obraunala s metodama la-nasiljeizrabljivanje. Ova drava je isto tako loa kao i bilo koja druga monarhija ili feudalna drava, ali je i od njih gora, jer joj je la krupnija, prema tome prinuena je da vie eksploatie i da primenjuje vee nasilje. Ne lagati ak ni onda ako izgleda da od toga zavisi ivot celokupnog naroda. Bezuslovna

posledica svake lai jeste eksploatacija i nasilje. Hamva polazi iz Evrope, odlazi na Istok i na razlikama opet odmerava Evropu. Jedan od njegovih zakljuaka glasi: U Evropi je nezamisliv mudar ovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga to fje ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije genijalan, nego apsolutan ovek, odnosno normalan (Corona borealis). Uvek je re dakle o normalnom, pravom oveku koji nije korumpiran, o svojstvu ovekovom kojim je on negda raspolagao i kojem treba da se vrati. I Patam II predstavlja sumu Hamvaevog razmiljanja o drutvu i oveku u njemu. Re je o svojevrsnoj rekapitulaciji svega to je Hamva i ranije mislio i govorio, samo je sada u ovaj luk na jednom mestu okupio ceo takozvani razvoj evropske civilizacije. Oblik saoptavanja ovaj put kao da je ustupak svima onima koji su se razvijali i kolovali na liniji od ranog pozitivizma pa do kasnog marksizma (znai Evropljanima) da bi mogli pratiti jo jednom, ako im ranije nije bilo jasno, skraeni i pregnantni kurs o takozvanom razvoju drutva. Pa iako je u pozadini istorija, ipak je i ovo pravi Hamva, naroito upeatljiv kad je re o analizama savremenog drutva. Jedan od tih nalaza glasi: Ujednaavanje ekonomskih razlika ne ini drutvo vie integrisanim, to jest ujednaeni prihodi ne skraaju razdaljinu meu ljudima. Ali razdaljinu ne skrauje ni proirenje politikih prava. Jo manje stvara integrisano drutvo jednopartijski sistem. Moderne diktature su ekstremno dezintegrisana drutva, gde ne samo da nema jedinstva, nego u interesu lakeg ostvarivanja politike moi posebno se motri (dravna bezbednost) kako se ne bi integrisale grupe i individue i miljenja. To su narodi koji ive u pseudosocijalnom gde se sprovodi svesna socijalna dezorganizacija protiv ostvarivanja jedinstva. Gde se integracija esto spreava terorom. Na koga se odnosi ovaj nalaz? - Na Srbiju, na Rumuniju, na Slovaku, na Hrvatsku, na Maarsku?! Naravno ne samo na njih, nego na celokupno drutvo, Hamvaeva misao je univerzalna i dubinska. Isto tako je mogue na marginama Hamvaevog dela neprekidno ispisivati konkretna imena linosti iz trenutnog politikog i javnog ivota, kao da su prema njima sadanjima nastali Hamvaevi snimci. itaoci iz raznih drava, kultura, nacija ispisali bi na margini uvek drugo ime uz ovakav Hamvaev nalaz: Svaki diktator je neko ko poseduje viu mo, nije ni ovek, nego reprezentant kolektiva. Iz gledalita to moe biti ubedljivo, iz blizine je prilino komino. Ve i zbog toga to je ovakav kolektivni ahretip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmagorina himera. U humanim drutvima je veoma redak ovakav nain razmiljanja u arhetipovima, a karakteristian je za primitivne zajednice. Uz to ide i magijska praksa. U krajnjoj liniji amanizam, onaj amanizam s kojim se u poslednje vreme, ne sasvim bez osnove i razloga, mnogi bave. Ko politiki posmatra, potpuno pogreno shvata diktatore i njihovu istorijsku ulogu. Politika mo je samo jedna i suena oblast za delatnost ovakvih pseudosakralnih subjekata. Diktator ima bezuslovnu vlast nad svim nivoima privatnog i javnog ivota, on usmerava nauna istraivanja, odreuje stil umetnosti, obiaje, miljenje, veru, zakone, i to samo on, jedinom svojom enuncijacijom, i nepogreivo. Ali ne treba lokalizovati neto to je univerzalno, ve samo konkretizovati u italakoj svesti: jer e takve linosti nestati sa scene, niko za njih nee ni znati, a Hamva e i dalje biti aktuelan. Ali ipak, igra konkretizacija toliko je privlana i toliko je linosti koje bismo mogli ispisati na marginama, da uz javne linosti treba upisivati i onu drugu kategoriju, prijatelje, poznanike, komije, jednostavno zato da bi se videlo kako je Hamvaevo delo ovako tek jo univerzalnije i kako s lakoom obuhvata ne samo dve kategorije ljudi, nego i celokupan ivot. 4 Jedan od najteih perioda Hamvaevog ivota (iako ih je bilo vie, gotovo ceo ivot mu je protekao u nepovoljnim stvaralakim uslovima), upravo je period kada je nastajala zbirka Patam. Gledano naknadno, nama se moe uiniti da su najtee godine Bela Hamvaa bile produktivno

najplodnije: za vreme rata kada je u tri maha pozivan u vojsku i bio na frontu, nastala je Scientia sacra (1943-1944); kada je najuren s posla napisao je grandiozan roman Karneval (1948-1951) i radei kao pomoni fiziki radnik na hidroelektrani daleko od Pete i biblioteka okonao je zbirku Patom (19581966). injenice tako govore, pa ipak sve to nije tano: Bela Hamva je bio svestan svoga poslanja, on je znao da e napisati i okonati svoje zamano delo, ak je govorio ako ne bude mogao drugaije, delo e zavriti i na grudobranu rova. Tragino je to je takav stvaralac iveo pod tako nepovoljnim uslovima, pa je morao da uloi mnogo vie energije kako bi realizovao svoje delo, i to bi pod drugaijim uslovima ostvario svoje delo ne samo lake, nego bi napisao i jo poneku knjigu. Za nas je dragocena svaka stranica Bele Hamvaa, mi bismo voleli da je ostvario jo poneko delo; on je ipak ostvario svoj opus. Mi se vajkamo i kukamo to nam ve odavno nije dostupno celokupno delo Bele Hamvaa, iako moramo biti svesni, ako smo istinski poznavaoci ovoga opusa, da na osnovu samo malog broja stranica treba da otkrijemo, naslutimo i prihvatimo put koji je naznaio Bela Hamva. Kao to znamo za Heraklita i na osnovu iskidanih odlomaka i delova reenica. Istina se ne moe ni zabauriti, niti unititi. U budimpetanskom asopisu Holmi (februar 1993) itamo izvrstan esej Engleza Riarda Rortija Hajdeger; Kundera i Dikens. Raspravljajui o romanu i o potrebi suprotstavljanja teorijskih i antiteorijskih tradicija izmeu Istoka i Zapada, autor kae: U naoj informisanosti o Istoku naroito veliku pomo bi predstavljalo za nas, filozofe Zapada ako bismo bili obaveteni o takvim istonim kulturnim tradicijama koje su se podsmevale istonoj filozofiji. Ne mislim na komiku radionice (onako kao na primer kao to se Platon podsmevao Protagori, Hjum prirodnoj teologiji, Kjerkegor Hegelu ili Derida Hajdegeru), nego na to kada filozofiju izvrgavaju komici takvi ljudi koji i pored truda nisu u stanju da slede miljenje neke filozofije, odnosno oni koji i ne pokuavaju da odre korak s jednim nainom miljenja. Ne treba obratiti panju samo na japanske Hajdegere, indijske Platone, kineske Hjumove, nego i na kineske Sternove i indoneanske Rablee. Nisam dovoljno obrazovan pa da mogu da kaem da li zaista ovi poslednji postoje, ali i pored svega se nadam i vrsto verujem da oni postoje. Negde na Istoku su sigurno iveli ljudi koji su s uivanjem parali tkanje koje su tkali sveci i mudraci (str. 244). Da li e maarski italac moi da se pomiri s ovim primamljivim miljenjem, zasnovanim na klackavoj ravnotei. Izvrsni i podsticajni Rorti je evropocentrini filozof, bez obzira na ogroman napor koji ulae, u naelu, da bi shvatio i druge, ovde Istok: on Istoku namee modele Zapada; beei od jednog, on trai isto to! Maarski italac, kao i prevodilac ili urednik, mogli bi da se pozovu na Hamvaa i reenje je jasno: Istok ima svoju filozofiju koja nije isto to i filozofija Zapada, odnosno Evrope. Ona veza prave evropske linije sa Istokom, s njegovom batinom koja se ne menja, sve je obuhvaeno. Ne individualna filozofija u evropskom smislu. Maar bi to ve mogao da zna, on ima Hamvaa, ali jo ne zna; ali kada e za Hamvaa saznati izvrsni Rorti, i kada e moi da se koristi njegovim delom? (U istom broju asopisa nalazi se i esej Ferenca Fehera Roman i progonstvo; autor se poziva na ovaj isti esej Rortija, ali ne na Hamvaa!) U asopisu Kortar (Budimpeta, 1993, br. 6, jun, str. 72-89) objavljena je rasprava okruglog stola o putevima i ansama graanskog razvoja u Maarskoj, petnaestak uesnika navode i pozivaju se na znaajna imena, izmeu ostalih, s dobrim razlozima, i na Itvana Biboa i andora Maraija, savremenike Bele Hamvaa, ali ne pominju niti pomiljaju na samog Hamvaa. Svi oni znaju za Hamvaa, poneki, verovatno, potuju i cene njegovo delo, ali da su se samo pozvali na Hamvaa i ukljuili ga u raspravu, razorili bi samu temu o kojoj raspravljaju. I Bibo i Marai su linosti izuzetnog formata, ne samo to imaju ostvareno delo, nego su svojim ivotom i postupcima ostali visoko moralne linosti, nisu skliznuli u korumpiranost; jasno je da mogu posluiti kao uzor i svojom biografijom i svojim delom. Te dve krupne linosti su takoe bile iskljuene iz maarske kulture, gotovo isto kao i Hamva. Ali i Bibo i Marai se vraaju i lako integriu u kulturu kojoj organski, pre svega, i pripadaju. A Hamva ne, ili veoma teko i polako. Zato?

Nije li to zbog toga to je Hamva izrekao veoma teke rei o Maarima, Maarskoj i drutvenom razvoju posle rata i posle 1956. godine? Dovoljno bi bilo navesti njegovu analizu stanja posle 1956. godine (Intervju, Patam I), ali, s druge strane, ne sme se onda smetnuti s uma ni njegova tanana studija Pet genija! A opet ta su sve Bibo i Marai rekli o Maarima i Maarskoj, Marai u Dnevnicima, pa im to ne spreava povratak i normalnu integraciju u kulturu svoga naroda. Bibo je bio i Hamvaev prijatelj! Re je o neem drugom: Bibo i Marai su Evropejci, izuzetne linosti ali Evropejci. Njih s lakoom prihvata maarska kultura upravo zbog toga. Hamva je, nema dvojbe, poao i izrastao iz maarske i evropske kulture, ali ih je visoko nadrastao. Zbog toga kao da se tee integrie u maarsku kulturu, univerzalan je, pripada celom svetu; retko govori o specifino maarskim problemima, ali Maari takoe pripadaju svetu o kojem tako duboko razmilja Hamva. Univerzalnost u dananjim vremenima izgleda kao mana, i ta Hamvaeva osobina oteava i privremeno odlae njegov povratak i znaajnije delovanje. 5 Hamva je veliki zagovornik humora; za njega je humor ne samo jedno od najhitnijih svojstava oveka, ve i put kojim se mogu savladati sve nedae, gotovo sve. Zbog toga on esto koristi humor u svojim delima, a esto i pie o njemu. Ne znamo za Hamvaeve fotografije na kojima se on smeje, ali ga po nekim njegovim delima moemo zamisliti u poloaju Bude koji se zadovoljno i razuzdano smeje ne samo licem, nego i celim telom. O humoru je Hamva pisao i u Fragmentu o teoriji romana, ali je jo bitnije da je izvanrednim humorom proet i roman Karneval, ali i drugi njegovi romani (Silvester, U odreenom pogledu, Naime). I Katalin Kemenj skree panju na bitan elemenat humora u romanu Karneval Ali zbog prirode teme, u esejima Patama humor gotovo da i nije mogue ukljuiti: humor je ivotna pojava i njegovo prirodno mesto je u romanu, u dodiru razliitih linosti, raznih shvatanja i njihovih sukoba. Razume se, Hamvaevi eseji su povezani s njegovim romanima: italac e biti zadivljen kako ideje iz eseja prelaze u romaneskno tkivo, a da ne ostaju puka ilustracija, nego poprimaju intenzivan i autohton ivot. Samo znalac Hamvaevih ideja i eseja moe da otkriva veze i istovetnosti. Recimo u Patamu I je objavljen esej Dodatak o osrednjosti, u kojem se Hamva duhovito i atraktivno obara na tehniku civilizaciju i njene skalamerije, koje se ne mogu ni uporeivati s otkriima duha. A onda se treba prisetiti onoga udesnog pronalazaa iz Karnevala koji celog veka usavrava svoj tehniki pronalazak maine koja radi dvadesetak operacija, ali ih uvek sve pobrka i upropasti izazivajui humor i bufoneriju. Ali i meu esejima Patama postoji jedan, i to najobimniji, u kojem je doao do izraaja Hamvaev izuzetni, razuzdani i poraavajui humor. I to u eseju s veoma ozbiljnom temom. Jer bi se gotovo moglo i smelo tvrditi da humor razara esej i ozbiljnu temu. I to je tano, samo ne i kad Hamva nae ton za esejistiki oblik. Re je o eseju Disertacija o dravnoj administraciji Hamva se poduhvata da napie studiju o novoj disciplini koja se javila u naunim krugovima Evrope, o dravnoj administraciji, i zasniva obiman rad, koji je, razume se, izgraen na istorijskom razvoju dravne administracije, sledi podela na periode, od egipatskih faraona pa prema naem dobu. Navodi se obimna nauna aparatura, brojne fusnote, izdanja studija na engleskom, nemakom i francuskom jeziku; citiraju se zbornici s kongresa naune asocijacije koja se bavi ovim problemima, specijalistiki asopisi, ak se koristi i trotomni antologijski izbor poezije inovnika. Savren, akribian i utemeljen pregled istorije razvoja administracije i inovnitva, krupna meusobna neslaganja naunika, diskusije, dokazi i protivdokazi Ukratko, veoma ozbiljan esej ije se ideje mogu podsticajno dalje koristiti, kao, recimo, ona o strahu ovekovom od elementarnih sila, pa strahu od drugih plemena i ljudi, do straha od ljudi iz svoje neposredne blizine. I odjednom, posle pedesetak strana, tekst se prekida, ostaje nedovren!

Malo je neobino to Hamva tako pomno belei literaturu, to su esta njegova pozivanja na druge autoritete, jer veoma je malo tekstova kod kojih nailazimo na fusnote, kad je re o Hamvaevim esejima. Ako se provere citirani autori i njihova dela objavljena u Londonu, Beu, Cirihu, Berlinu, Parizu, Oksfordu, Hajdelbergu, lako e se otkriti sjajan humor, ironija i lepa prevara. Ceo tekst, ma koliko bio konzinstentan, podsticajan, zapravo je podsmevanje istorijskom pristupu koji sve moe da dokae, podsmevanje nauci koja o svemu moe ubedljivo da raspravlja, podsmevanje uobiajenom i jalovom evropskom pristupu koji raspravlja o niemu i dokazuje nita, a sve izgleda potaman i vrsto. Prefinjena ironija i to u obliku parodiranja naune rasprave. Pa ipak, treba jo jednom naglasiti: Hamva ak i pod tim uslovima prua podsticajne ideje svojim itaocima, nije sve svedeno na obezvreivanje, ak ni pod uslovom kad je namera humor, ironija, parodija. 6 Uporeujui Evropu s drugima, pre svega s Istokom, ali i sa civilizacijama Srednje Amerike, Hamva je precizno otkrivao zaturene elemente jedinstva celog oveanstva. Njegov nalaz je nedvosmisleno jasan: jedan od krupnih problema Evrope je nedostatak uitelja i ne uvoenje u posveivanje. Hamva kae: U Evropi nikada nije bilo uitelja, moda tek mistiara i filozofa. Mistika i filozofija su iste teorije koje ne umeju same sebe da realizuju. Uglavnom nisu ni ostvarive. Askeza u Evropi jeste e za ivotom koja se suprotstavila samoj sebi, drugim reima samozavaravanje. Nije askeza nego samomuenje. Nije metod za pribavljanje duhovnih sila, nego muenje ivota (J. V. ili realizacija). Treba dodati da su ak mnogi evropski jezici izgubili znaenje rei uitelj koje sada znai uitelj u osnovnoj koli, pa koriste, moraju da koriste danas istonjaki termin guru. Ve i po malopreanjem citatu jasno je da se Hamva ne moe svrstati u mistiare, ali moe u izvanredne poznavaoce koji su prouili mistiku. U istom eseju (iz Patama I a pisan je 1961. god. u Tisapalkonji, na gradilitu) kada govori o pokuaju J. V. (koji je stvarno postojea linost) da sam izvri odvajanje od korumpiranog drutva i da stigne do posveivanja i realizacije, Hamva ustanovljava: Na poetku J. V. nije umeo da naini razliku izmeu samomuenja i prave askeze. to se podrazumeva samo po sebi. Nije imao uitelja koji bi mu pomogao da prestupi preko postojeeg praga izmeu ei za ivotom i duha. Nedostatak uitelja (batina) koban je za celu istoriju Evrope, i u odnosu na sudbinu svakog oveka. Hamvaevo delo, pored ostalog, stie evo i uspeva da izvri opoznelu nadoknadu u Evropi: Hamva vie nije iv pa da lino otvori svoju kolu i da bude voa i uitelj, ali je ostvareno njegovo delo koje po mnogim svojstvima moe da preuzme ulogu takvog uitelja. Hamvaevi eseji su pisani tako jednostavno i jasno da mogu biti rukovodstvo (uitelj, guru) mnogim osetljivim itaocima, pomo u samostalnom traganju za reenjima, za putem, za izlaskom iz korumpiranosti, u pokuaju da se nae spas koji je uvek pojedinaan i individualan. S ovoga stanovita bi trebalo ispitati vrednost Hamvaevih tekstova, i eseja i romana. Ali treba ponoviti da su njegovi tekstovi jednostavni i pitki, lako se prelivaju u itaoca i osvajaju ga, samo to treba videti kako je Hamva stigao do takve jednostavnosti i prohodnosti, pogotovo onda kada govori o veoma sloenim i dubokim problemima koje ne samo to je teko shvatiti, nego ih je jo tee razjasniti, a da ne doe do pojednostavljenja i uproavanja. Hamva je najpre sve prefermentirao za sebe, pa tek onda i za svoje itaoce, uenike. Moda vieslojnost Hamvaeva u romanima i nije tako neobina, evropski itaoci su navikli i na romane o kojima se beskrajno moe raspravljati, a da se nikada ne doe do opte saglasnosti i jedinstvenog zakljuka. Ali Hamva je veliki majstor eseja. U pojedinim esejima, na primer, neprekidno se variraju i ispisuju gotovo iste reenike konstrukcije, a da tekst ni za trenutak ne daje utisak takvog ponavljanja. Reenica je ista i jasna kao i sama Hamvaeva misao. Mogu se nabrajati ak i nizovi Hamvaevih tekstova koji predstavljaju antologijske uzore.

Hamva, umetnik i mislilac, uskoro e dobiti sledbenike i uenike, uskoro e stei zaslueno priznanje, ne svih, samo odreenih krugova i slojeva, uskoro e postati autor koji e se najee citirati i koji e se pozivati u pomo kao neoboriv dokaz za neku tezu. iveli smo u istim decenijama s Belom Hamvaem, nee nam verovati da ga nismo lino poznavali, da nismo shvatali veliinu njegovog dela. Sudei prema prvim predznacima, posle stogodinjice roenja Bele Hamvaa (1997) - sledi vreme Bele Hamvaa i delovanje njegovog dela. Sava Babi Jul 1993.

Endnote
Roman se kod nas prevodi pod naslovom Zli dusi (Prim. prev.) 2. W. C Thorndyke: The Insolence of Office (Brljavost kancelarije), London, Salvator Press, 1931. 3. Konrad Pysch: Prinzipien der Beamtenwissenschaft (Prinicipi nauke o inovnitvu), Wien Zurich Bern, 1948, I-II. 4. Internationale Gesellschaft zur Frderung der Beamtekunde (Meunarodno nauno drutvo za istraivanje inovnitva). 5. Vierteljahrsschrift fr Soziologie der Behrden (Tromesenik za sociologiju vlasti), Wien Zurich Belin. 6. Kongress der Geselschaft zur Frderung der Beoamtekunde (Kongres drutva za istraivanje inovnitva), 1948, 1952, 1955, 1958. 7. W. C. Thorndyke: The Anatomy of the Government (Anatomija administracije), London, Salvatore Press, 1960 8. W. C. Thorndyke: Nav. delo: The Definition of the Official Act (Definicija administrativnog akta). 9. Lorenz Teig: Beamtengesnge. Amstlyrik in der Weltgeschichte (Pesme inovnika. Lirika kancelarije u istoriji sveta), Berlin, 1955,I-III. 10. Constant Charpente: Essai sur loutrage (Studija o sramu), Paris, Ed. Colin. 1952. 11. Bernard Oussard: La falsification par le haut (Falsifikovanje odozgo), Paris, Chapelle, 1942. 12. Lewis Hudson: Brigands in the Sacristy (Razbojnici u svetilitu), London, Sandy and Son, 1948. 13. B. B. Hollowbarde: The Public Document (Javni dokument), Oxford, Hausehold Library, Number 6. 14. B. B. Hollowbarde: Nav. delo 15. Titus Paragon: Behrde und Fledermaus (Vlast i slepi mi), Heidelberg, 1955. 16. Paragon: Nav. delo 17. P. P. Souie - B. Capaud: La sociologe de l'employ subalterne (Sociologija podreenog inovnika), Paris, Monmartre, 1957. 18. Lorenz Teig: Abgrund der Geschichte (Provalija istorije), Vierteljahrsschrift fur Soziologie der Behrden, XIII tom. 19. W. C. Thorndyke: Nav. delo 20. W. C. Thorndyke: Nav. delo 21. Pierre Paul Savetier. Le Corpophage, Pari, Presse Uoite, 1958. (I na nemakom: Der Dreckfresser) 22. Pierre Paul Savetier. Nav. delo 23. L. Teig: Bearntengesnge, I tom 24. A. C. Rain: Analysis of Hundredtwenty Autographs of High Officers (Analiza sto dvadeset potpisa visokih inovnika), Kongresni godinjak, XI tom. 25. C. Charpente: Servitude, terreur, mensonge 26. Mark-Aurel Schulze: Der Uresekretaer (Drevni sekretar), Vierteljahrsschrift, IX tom 27. to se tie ovoga vidi jo V tom kongresnih materijala Drutva za inovniku nauku, gde se vie predavanja bavi prasekretarom. 28. W. C. Thorndyke: Nav. delo, The tree big monsters (Tri velika udovita), 29. G. Bookseller Community and Collectivity (Zajednica i kolektivnost), London, Chatam, 1952. 30. Louis Saint-Oran: La legislation a rebours (Nalije zakonodavstva), Paris, Tapias, 1954.
1

31. G. Bookseller Community and Collectivity. Zajednitvo ivi u zajednikoj jednodunosti, kolektivitet u rasutoj mnogodunosti. 32. W. C. Thorndyke: Nav. delo, The Office-state (Drava kancelarija) 33. Rudolphe Sassu: Le fanatique obscur, Paris, 1953 34. Osborne Westinghause: How to make truth in the modern society? (Kako se pravi istina u modernom drutvu?), London, Chief and Comp. 1957. 35. Osborne Westinghouse: Guillotin or Concretation Camp? The great question of the government (Giljotina ili koncentracioni logor? Veliko pitanje moderne dravne administracije). London, Chief and Comp. 1959. 36. L. Teig: Nav. delo. 37. A. Besserholm: Das Nilpferd in der Konditorei (Nilski konj u poslastiarnici), XXX, The Public Document, Zurich, 1956. 38. T. S. Brooch: The sentimental officer (Sentimentalni inovnik), Kongres - XIX tom. 39. M. C. Exeter Sweet voice flies throught the ether (Slatki glas leti kroz vazduh), Kongresni godinjak, 1958. 40. W. C. Thorndyke: Nov. delo, Suffering for ever? (Patnja zauvek?), 41. E. D. Huli: Economie statement and structure of the bureaucracy (.Ekonomske osnove i struktura inovnike vlasti), London-Cape town-Sidney, World-crisis Series, Vol. 27,1959. 42. E. D. Huli: Nav. delo 43. E. D. Hull: Nav. delo, The Control police (Zvanina kontrola), 44. E. D. Huli: Not-Boccaccio-stories of an economic nonsens (Nebokaovske prie iz jedne apsurdne nacionalne ekonomije) 45. Arnold Perron: Un Rive dfaillant, Paris, Metteur, 1957. 46. E. B. Wallace: The World of the Mediocrity, London, Pencil and Stone, 1959. 47. G. B. Balling: Malthus and Edison, Book of the recent times, No. 12, London, 1955. 48. George William Allington: Technocracy and Bureaucracy, Diseases of the modern human life, New York, Ontario, 1956. 49. 50.