Dubravka Stojanovi

Konstrukcija prolosti sluaj srpskih udbenika istorije

Ubrzo posle raspada prethodne Jugoslavije i poetka ratova za jugoslovensko naslee i u Srbiji i u Hrvatskoj promenjeni su udbenici, i to na prvome mestu udbenici istorije, geografije i, donekle, maternjeg jezika. U obe drave udbenike su propisali prosvetni saveti pri ministarstvima prosvete, to govori o tome da se u njima menjala ideologija, ali se nije promenio princip dravne kontrole nad kolstvom, to je u gotovo svim evropskim, pa i veini susednih balkanskih drava zamenjeno slobodnim tritem na kome se za svaki razred nalazi po nekoliko udbenika razliitih autora i pristupa. Promena udbenika drastino se odrazila i na situaciju u Bosni i Hercegovini (BiH) u kojoj su Republika Srpska i Herceg-Bosna prihvatile udbenike iz Srbije i Hrvatske. Neto kasnije napisani su posebni udbenici za bonjaku decu, ime je Bosna krenula ne samo putem podele teritorija nego i podele istorijske svesti. Prvu celovitu analizu novih srpskih udbenika pokrenuo je 1993. Centar za antiratne akcije iz Beograda. Knjiga,1 koja je objavljena kao rezultat projekta Centra..., bila je i prvi pokuaj da se utie na javnost i resorno ministarstvo sa ciljem da se otvori javna debata o toj temi. Ministarstvo,
1

Beograd, 1994.

Ratnitvo, patriotizam, patrijarhalnost, ur. V. Pei i R. Rosandi,

32

Srpski udbenici istorije

meutim, nije odgovorilo ni na jedan poziv, pa ni na ponudu tima navedenog projekta da se u Zavodu za izdavanje udbenika predstave njihovi rezultati. Sledea dva projekta pokrenuo je Institut za istraivanje kolskih udbenika Georg Ekert iz Braunvajga u Nemakoj. Pod strunim rukovodstvom Volfganga Hepkena, profesora istorije Jugoistone Evrope u Lajpcigu, uraena su dva istraivanja: prvo je nosilo naziv Stereotipi o drugima u udbenicima istorije Jugoistone Evrope, a drugo se odnosilo na tretman ratova koji su od 1885. potresali taj prostor. Ta dva istraivanja objavljena su u knjizi Ulje na vatru koju je uredio V. Hepken. Posle nekoliko manjih inicijativa, 1999. pokrenut je dosad najopseniji projekat iji je nosilac nevladina organizacija Centar za demokratiju i pomirenje na Balkanu, sa seditem u Solunu. Formiran je i Komitet za udbenike sa zadatkom da rukovodi serijom od sedam konferencija na kojima se raspravljalo o nainima na koje su u udbenicima svih balkanskih zemalja prikazana kontroverzna i osetljiva pitanja prolosti. Do sada je odrano pet konferencija koje su se odnosile na sledee probleme: maarsko naslee u Jugoistonoj Evropi, kiparski problem, Makedonija i njeni susedi, Albanci i njihovi susedi te vizantijsko i otomansko naslee u Jugoistonoj Evropi. Poetkom novembra 2000. u Ljubljani treba da se odri konferencija posveena slici prethodne Jugoslavije i odnosa njenih naroda u dananjim udbenicima drava naslednica. Na toj konferenciji bie detaljno prouene interpretacije svih kontroverznih pitanja prolosti, od srednjeg veka i naseljavanja Slovena do ratova iz 1990-ih godina 20. veka. Osnovni cilj je da se posle te, kao i svih prethodnih konferencija, stekne precizna slika o nainima na koje se predaje istorija susednih naroda koji su inili prethodnu Jugoslaviju

Dubravka Stojanovi

33

i da se napravi neka vrsta popisa razliitih tumaenja kljunih istorijskih trenutaka. Namera je da se rezultati svih konferencija objave i, kasnije, poslue kao materijal koji e pomoi da se vri politiki pritisak na nadlena ministarstva svih balkanskih zemalja za promenu i modernizaciju nastave istorije. * Udbenici istorije koji se danas koriste u Srbiji uvedeni su u nastavu istorije kolske 1992/1993. godine, godinu dana posle poetka ratova na teritoriji prethodne Jugoslavije. Smisao promene udbenika nije, kao to je bio sluaj u veini drugih postkomunistikih zemlja, bio u naputanju komunistike ideoloke matrice nego u nameri da se istorija prilagodi tekuim politikim dogaajima, odnosno da se prolost uskladi sa trenutnim politikim potrebama. Zbog toga srpske udbenike treba posmatrati pre svega kao posledicu ratova koji su se vodili na teritoriji prethodne Jugoslavije i potrebe da se oni stave u istorijski kontekst. Drastina promena istorijske svesti i brza konstrukcija novog nacionalnog identiteta ine osnovne motive za promenu udbenika i celokupnog nastavnog programa. U ideolokom smislu, srpski udbenici istorije rtve su ideoloke konfuzije koja je vladala u Srbiji proteklih deset godina. Zbog toga se u njima mogu nai neobine ideoloke kombinacije koje, ako udbenike koristimo i kao istorijski izvor za vreme iz kojega upravo izlazimo, mogu vrlo precizno predstaviti ideoloku meavinu na kojoj je poivao prethodni poredak. Taj komunizam s nacionalnim likom poivao je na racionalno teko razumljivom ali politiki vrlo

34

Srpski udbenici istorije

uspenom spoju nacionalizma i komunizma koji je odredio i ideoloku dvopolnost udbenika istorije. O nacionalizmu e u ovom saoptenju biti vie rei, ali je na ovom mestu potrebno napomentuti da u udbenicima istorije jo stoji podatak da je najnovije doba istorije poelo 1917. godine sa Ruskom revolucijom, kao i da je srpskom radnikom pokretu s kraja 19. i poetka 20. veka posveen isti broj strana kao celokupnoj istoriji srpske drave od 1878. do 1914. godine, to je kljuni period njenog modernog razvoja. Radniki pokret legitimna je istorijska tema, ali izdvajanje samo pokreta te drutvene klase, a posebno prostor njemu posveen, svedoe da se ne radi o pokuajima uvoenja drutvene istorije nego o zadranom pristupu istoriji iz prethodnog ideolokog razdoblja. O tome svedoe i gotovo pogrdno koritenje termina buroazija, pa i povremene osude samog kapitalistikog sistema. Pri tome se, opisujui uzroke privrednih kriza u meuratnom razdoblju, zakljuuje:
Osnovni uzrok kriza u kapitalizmu je protivrenost rada i kapitala i neusklaenost izmeu proizvodnje i potronje. U kapitalizmu se proizvodi radi sticanja profita uz visok stepen iskoritavanja radnika i siromanih seljaka.2

Pored tih zadranih starih interpretacija, u udbenike su, kao to je ve reeno, uvedene i mnoge izmene. Ve i sam pregled sadraja udbenika za osmi razred, koji je pretrpeo i najvee izmene, svedoi o nekima od motiva za njihovu izmenu. Iz te knjige izbaene su lekcije koje su ranije bile posveene drugima jugoslovenskim narodima i na njihovo mesto su stavljene lekcije u kojima se obrauje istorija Srba koji ive izvan Srbije. Budui da su promene udbenika
2

N. Gaea, Lj. Mladenovi-Maksimovi i D. Maksimovi, Istorija (za VIII razred), poglavlje: Ekonomske krize i pojava faizma, Beograd, 1994, 83.

Dubravka Stojanovi

35

uinjene u kratkom roku, zamena lekcija je mehaniki izvrena, pa su napravljene upadljive nepropocionalnosti. Tako je istorija srpske drave od 1858. do 1914. prikazana na svega 11, dok je istorija Srba u Austro-Ugarskoj i BiH-u u istom periodu prikazana na 32 strane. Ako se ta pojava detaljnije analizira, mogu se nai i druga neadekvatna reenja. Upadljivo je, tako, da je Srbima van Srbije od sredine 19. veka do Prvoga svetskog rata posveeno est, dok je dravi Srbiji, u istom udbeniku, posveeno tri lekcije. Istorija drave Srbije u periodu 1903-1914. godine, koji se uzima kao vreme najstabilnije srpske demokratije i opteg prosperiteta, prikazana je na svega jednoj, dok je prolost Crne Gore u vreme njenog uspona i dobijanja dravnosti od sredine 19. veka do balkanskih ratova smetena na svega dve strane teksta. Srbi na prostorima Vojne krajine, civilne Hrvatske, Slavonije i Dalmacije u istom vremenu dobili su pet strana teksta. Takva nesrazmera, u kojoj je istorija Srbije dobila samo treinu prostora posveenog srpskom narodu od sredine 19. veka do 1914. godine, jeste posledica mehanike zamene lekcija koje su ranije bile posveene istoriji drugih jugoslovenskih naroda, ali u tome se moe nai i politika namera da se vei istorijski znaaj da onim delovima srpskog naroda koji su poetkom devedestih pokuavali da u ratnim sukobima formiraju srpske drave na teritorijama bivih jugoslovenskih republika. Ako se okrenemo analizi teksta i pitanju konstrukcije prolosti, analizom se mogu izdvojiti tri osnovna nivoa preko kojih se, pomou instrumentalizacije istorijskih injenica, nameu novi modeli miljenja o prolosti. Prvi nivo je nivo povrinske konstrukcije istorije, a mogli bismo ga nazvati faktografskim. Na tom nivou autori udbenika prilagoavaju istorijske injenice dnevno-politikim

36

Srpski udbenici istorije

potrebama. Najee su primenjivana tri metoda: neke injenice se iz istorije izbacuju, na nekim drugima se insistira vie nego to bi to odgovaralo istorijskoj realnosti, a neke se izobliuju do istorijske neistine. To se posebno odnosi na istoriju odnosa srpskog i hrvatskog naroda, u kojoj se, putem selekcije injenica, stvara utisak da su nedavni ratovi meu tim narodima imali svoje duboke uzroke u prolosti. Da bi se to postiglo najee su primenjena dva postupka: isputeno je, s jedne strane, sve to je te narode u prolosti povezivalo, dok su, s druge strane, svi dezintegrativni procesi meu njima izvueni iz istorijskog totaliteta i naglaeni. Ta ocena najvie se odnosi na udbenik za osmi razred osnovne kole u kome su integrativni procesi gotovo u potpunosti potisnuti, uz faktografske greke neophodne da bi se umanjio znaaj integrativnih i projugoslovenskih procesa u prolosti:
Ideja jugoslovenstva nije bila do poetka 20. veka rairena u Srbiji jer su pobedama u Prvome i Drugome srpskom ustanku stvoreni uslovi za samostalan nacionalni, politiki i kulturni razvoj.3

Takvom tvrdnjom se otvoreno ponitavaju ire integrativne ideje koje su u srpskoj istoriji zastupali Dositej Obradovi, Ilija Garaanin, Ujedinjena omladina srpska, Mihailo PolitDesani, zatim sve ono to je uinio knez Mihailo Obrenovi, ideje Vladimira Jovanovia i srpskih liberala 19. veka, integrativni koncepti Svetozara Markovia i svih politikih pravaca - od radikalskog do socijalistikog - koji su kasnije nastali na njegovom uzoru, kao i itava generacija srpske intelektualne i politike elite koja je poetkom 20. veka modernizovala Srbiju i dovela do stvaranja junoslovenske drave. Preutkivanjem integra3

Isto, 49.

Dubravka Stojanovi

37

tivnih ideja i jugoslovenskog projekta srpska prolost ostaje neobjanjena i netano predstavljena, a stvaranje Jugoslavije u dva navrata u 20. veku, kao i njena dva krvava ruenja ostaju neobjanjiva i podlona politikim instrumentalizacijama. Umanjivanje znaaja jugoslovenske orijentacije praeno je izvlaenjem iz istorijskog konteksta onih pojava koje su obeleavale dezintegrativne procese meu narodima prethodne Jugoslavije, posebno izmeu Srba i Hrvata. Koreni srpsko-hrvatskih sukoba naeni su u poecima naseljavanja Srba-graniara na hrvatskoj teritoriji poetkom 16. veka. U svakoj lekciji koja obrauje to pitanje u udbenicima za sedmi i osmi razred vie puta se ponavljaju stalne namere hrvatskog plemstva da Srbe pretvori u kmetove, hrvatskog Sabora da Srbe politiki podini i Katolike crkve da ih verski preobrati. Te istorijske injenice izvuene su iz istorijskog konteksta uvek sloenih odnosa Srba i Hrvata, ali i ukupnog konteksta feudalnih i dravno-pravnih odnosa u sklopu Habsburkog Carstva. Budui da je istorija same Hrvatske gotovo potpuno izostavljena iz novih udbenika, uenici nee umeti da navedene injenice postave u istorijski sklop kome pripadaju. Tako nije napisano da je zemlja na kojoj je nastala Vojna granica oduzeta hrvatskim plemiima, pa da su odatle poticali i njihovi napori da je povrate. Nije napisano da je borba za iura municipalia, tj. proirenje feudalnih odnosa bila uperena protiv itavog stanovnitva Vojne granice, pa i njenog hrvatskog i katolikog stanovnitva, i da to sve proistie iz sloenih feudalnih odnosa i prava koja su imala malo veze sa nacionalnim aspektom pitanja, posebno to nacionalne svesti tada i nije bilo. Politiki napori hrvatskog Sabora i bana da pod svoju jurisdikciju stave taj prostor, takoe, imaju vie veze sa

38

Srpski udbenici istorije

kontinuitetom sukoba izmeu Zagreba i Bea nego sa srpsko-hrvatskim sukobom. Srpsko-hrvatski odnosi u prolosti zaista su bili mnogoznani, puni protivrenosti, bogati integrativnim i dezintegrativnim procesima, i kao takve ih treba i predstaviti. Izvlaenje samo kontinuiteta sukoba iz te mnogoznanosti posledica je navedene potrebe da se istorija podredi politikim potreba trenutka i da se rat koji je voen izmeu Srba i Hrvata u trenutku pisanja udbenika stavi u istorijski kontinuitet sukoba ta dva naroda. Time se sugerie utisak da je sukob jedini odnos u kome se ti narodi mogu nalaziti, da je to njihovo prirodno, takorei endemsko stanje, na koje se ne moe uticati i za koje ljudi ne mogu imati odgovornosti. Takvim postupkom istorija se zloupotrebljava da bi se stvorio utisak kako je sadanji sukob izmeu Srba i Hrvata samo prirodan rezultat ukupnog prethodnog istorijskog razvoja, ime se istorijskim misticizmom aboliraju elite koje su odgovorne za dogaaje u poslednjih 10 godina. Na drugome, dubljem nivou konstrukcije istorije sugeriu se koncepti istorijske i nacionalne svesti kojima se stvara stereotipna predstava o vlastitoj naciji i njenom istorijskom mestu. Poruke o istorijskoj sudbini sopstvenog naroda koje se u udbenicima alju preko na razliite naine koritenih i interpretiranih istorijskih injenica esto se poklapaju sa zloupotrebama istorije koje su u javnosti koritene u propagandne svrhe tokom prethodnih 12 godina. Pri tome, kada je re o tom drugome nivou konstrukcije istorije, na kome se formuliu poeljne osobine nacionalnog identiteta, treba imati na umu da je gotovo identina matrica naena u komparativnim istraivanjima udbenika svih balkanskih zemalja. Time se ne umanjuje znaaj srpske interpretacije sopstvene prolosti nego se ukazuje na poseban problem

Dubravka Stojanovi

39

koji proistie iz susreta tako formulisanih istorijskih svesti balkanskih naroda. Budui da su sve one zasnovane na ideji o sopstvenoj istorijskoj ispravnost i istorijskoj krivici drugoga, treba razmiljati o toj paranoinoj slici balkanske istorije u razbijenom ogledalu, to se u svim krizama pokazalo kao vaan psiholoki generator sukoba. Kljune ideje o vlastitom istorijskom identitetu, koje se emituju preko tog drugoga nivoa instrumentalizacije istorije, jesu ideja o istorijskoj ispravnosti sopstvene nacije, ideja o sopstvenoj naciji kao istorijskom pobedniku te ideja o svom prostoru i svom narodu kao pupku sveta. U ovom radu te ideje bie samo ukratko opisane da bi bilo vie prostora za kljunu ideju o naciji-rtvi, a koja odreuje srpsko-hrvatske odnose. Ideja o istorijskoj ispravnosti sopstvene nacije vaan je element svake ideologizacije istorijske svesti. Komparativna analiza srpskih udbenika istorije je pokazala da se odnos prema ratu u udbenicima menja u zavisnosti od tipa konflikta i uloge koju je Srbija u njima imala. Dok su svetski ratovi prikazani objektivno, sa korektnim uvidom u kompleksnost uzroka, interesa i motiva za rat svih strana, uzroci ratova koje je Srbija zapoinjala i u kojima je kao svoj ratni cilj imala proirenje teritorija nisu objanjeni ili se ak stvara utisak o odgovornosti druge strane. Primeri za ovo su srpsko-bugarski rat iz 1885. i akcije srpske vojske u severnoj Albaniji tokom 1912. i 1913. godine.4 Druga vana komponenta istorijske svesti jeste svest o vlastitoj naciji kao pobednikoj. Takav utisak stvara se tako to se o srpskim porazima u udbenicima govori malo ili
4

Up. isto, odnosno i detaljniju analizu D. Stojanovi, Udbenici istorije kao ogledalo vremena, u: Ratnitvo, patriotizam, patrijarhalnost, n. delo.

40

Srpski udbenici istorije

nimalo, dok se pobede detaljno opisuju. Uz to, retki navedeni porazi redovno se obrazlau ili opravdavaju, dok se pobede ne objanjavaju - one se podrazumevaju. Ovde se moe navesti primer Berlinskog kongresa: od njegovih odluka navedene su samo one koje su znaile srpske diplomatske uspehe, dok je zanemarena istorijska injenica da je takvo reenje istone krize u ondanjoj Srbiji primljeno kao poraz koji je, zbog austrougarske okupacije BiH, ostavio teak utisak i bio izvor kriza koje su usledile te, na kraju, dovele i do Prvoga svetskog rata. Meu elementima eljene istorijske svesti moe se nai jo jedan koji je posebno zanimljiv i koji je imao vanu ulogu u politikoj propagandi tokom poslednje decenije. To je stereotipna ideja o Balkanu kao buretu baruta. Zanimljivost je u tome to je taj stereotip, koji je u svetu odreen negativnim konotacijama, potpuno prihvaen u srpskim udbenicima istorije, ali sa pozitivnim odreenjem. O tome svedoi injenica da se Gavrilo Princip u njima naziva srpskim nacionalnim herojem,5 iako on ni izbliza nije tako doivljen u Beogradu u vreme atentata 1914. godine, pa ni u kasnijoj istorijskoj obradi. Slino svedoi, u lekciji o Prvome svetskom ratu, a na mestu gde se pominju Cerska i Kolubarska bitka, i sledea reenica:
Ovim bitkama izmeu Austro-Ugarske i Srbije zapoeo je Prvi svetski rat.6

Re je o hronolokoj greci, jer je taj rat poeo 1. avgusta, dok je Cerska bitka trajala od 12. do 20. avgusta, a Kolubarska bitka bila u decembru 1914. godine. Meutim,
B. Vlahovi i B. Mihajlovi, Priroda i drutvo (za III razred osnovne kole), Beograd, 1993, 53. 6 Isto.
5

Dubravka Stojanovi

41

iza te greke krije se potreba da se naglasi kako je upravo ovo prostor na kome poinju prekretni istorijski dogaaji, kao to je to i prostor na kome se oni zavravaju, pa se tako i lekcija zavrava sledeom, takoe istorijski pogrenom reenicom:
Austro-Ugarska i Nemaka su posle Bugarske predale oruje (srpskoj vojsci) i Prvi svetski rat je zavren 1918. godine.7

Budui da nije predstavljen istorijski sklop u kome se odigrao taj rat, stie se utisak da je kljuni sukob bio onaj izmeu Srbije i Centralnih sila, iz ega se dalje moe izvui zakljuak o kljunoj ulozi Srbije u svetskim dogaajima. Posebno vanu komponentu konstruisane istorijske svesti ini ideja o naciji-rtvi. Ta slika o sopstvenoj naciji kao rtvi gotovo svih okolnih naroda sistematski se formira tokom itavog kolovanja, a ono to posebno zabrinjava jeste brutalnost s kojom su ak i najmlaoj deci prikazani zloini. U ovom izlaganju nee biti navoene interpretacije koje se odnose na druge narode (Albance, Bugare, Turke...) nego samo nain na koji su opisani srpsko-hrvatski odnosi. Tako se ve u treemu razredu osnovne kole devetogodinjim uenicima, u posebno zaokruenom delu lekcije, sugerie da veu panju posvete zloinima izvrenim nad Srbima:
1. itajte tekstove o genocidu nad Srbima i drugima narodima. 2. Postoje filmovi o tome, treba ih gledati i o njima razgovarati.8

Takav tekst praen je zastraujuim fotografijama na kojima se nude lobanje sa ele kule, masovno streljanje u Kragujevcu, odvoenje kragujevakih talaca na streljanje, narod u zbegu, naga tela jasenovakih rtava... Pored na7 8

Isto, 55. Isto, 62.

42

Srpski udbenici istorije

vedenih ilustracija i sam jezik kojim su pisani udbenici oslikava potrebu da se uenici okiraju. Tako su na drugome mestu muenja u Jasenovakom logoru opisana sledeim reima:
Jasenovaki logorai su klani noevima, ubijani bradvama, sekirama, ekiima, maljevima i gvozdenim polugama, streljani i spaljivani u krematorijumu, ivi kuvani u kotlovima, veani, satirani glau i hladnoom jer se u logoru ivelo bez hrane i vode.9

Takve formulacije, bez obzira na njihovu istorijsku utemeljenost, razvijaju strah, nepetost i anksioznost kod sasvim male dece ili tinejdera kojima su namenjeni. Budui da su na slino brutalan nain predstavljeni odnosi i sa drugima susednim narodima, moe se rei da udbenici istorije razvijaju jedan paranoidan model istorijske svesti koji moe dati solidnu osnovu za mrnju i prezir prema susednim narodima, ime mogunosti za dalje nesporazume, sukobe i revane ostaju trajno otvoreni. Konstruisanjem takvih dimenzija istorijske svesti obrazovanje dobija znaajnu mobilizatorsku funkciju sa odloenim dejstvom, jer se kapital mrnje i model ponaanja nametnuti u najranijim godinama ivota prenose i na neko budue vreme, ime se smanjuje mogunost racionalnog suoavanja sa prolou i sadanjou. Na treemu, najdubljem nivou instrumentalizacije istorije moe se govoriti o odreenim konceptima filozofije istorije koji dominiraju udbenicima. Analize pokazuju da se istorija uglavnom predstavlja kao strogo determinisan tok, kao neumitni zakon koji deluje mimo volje ljudi. Istorija je time svedena na sudbinu, metafiziki tok nezavisan od pro9

N. Gaea, Lj. Mladenovi-Maksimovi i D. Maksimovi, Istorija (za VIII razred), n.d., 122.

Dubravka Stojanovi

43

cesa i svake promenljivosti. Time se dobija mitska, antiistorijska percepcija vremena u kojoj je vreme zaustavljeno, svedeno na veno prisustvo ili veni povratak istog. Klju tog antiistorijskog pristupanja bolje se moe uoiti na onim mestima na kojima se eksplicite tvrdi da se istorija ponavlja, to nije samo amaterski pristup istoriji nego i vrlo opasno propagandno sredstvo. Tim sredstvom se zaobilaze sve razlike u vremenu i istorijskim procesima koje ine sutinu istorijskog miljenja i namee se esencijalistiko shvatanje istorije kao neega to ima svoju stalnu i nepromenjivu prirodu. Takav odnos prema prolosti posebno je opasan kada se kao matrica nametne interpretaciji odnosa meu razliitim narodima jer se time namee pogrena slika da narodi sa svojim uvek istim, nepromenjivim i za sve njihove pripadnike vaeim osobinama samo igraju svoje davno zapisane istorijske uloge. Uz netanu sliku o prolosti takav manir namee i odnos prema budunosti, koja e se, sledstveno tom modelu, takoe svesti na veno ponavljanje istog, to je koncept zatvorenog kruga na kome se temelje sva zatvorena drutva.

Saetak
U radu su prikazani rezultati analize srpskih udbenika istorije objavljenih poetkom devedesetih godina. Poseban naglasak je stavljen na zloupotrebe prolosti u njima iji je cilj da se istorija koja se dogodila prilagodi dnevnim politikim potrebama. Pri tome je pokazano da se istorija instrumentalizovala na tri nivoa: na nivou injenica, na nivou istorijske svesti i poeljnog miljenja o sopstvenoj naciji te na nivou filozofije istorije. Na prvome nivou je, insistiranjem na pojedinim injenicama i izbacivanjem nekih drugih, namera bila da se pokae kako su sukobi izmeu srpskog i hrvatskog naroda zapoeli jo u 16. veku i da je itava prolost tih naroda obeleena neprijateljstvima. Na drugome nivou analizirani su kljuni autostereotipi (nacija-rtva, istorijski ispravna nacija, Balkan-bure baruta, nacijaistorijski pobednik) koji

44

Srpski udbenici istorije

su vani za formiranje istorijske svesti i predstava o ulozi sopstvene nacije u prolosti. Na treemu nivou pokazana je osnovna filozofija istorije koja se moe prepoznati iz interpretacija prolosti koja se svodi na istoriju kao veno ponavljanje istog.

Zusammenfassung
Im Artikel wurden die Resultate der Analyse der serbischen Lehrbcher aus der Geschichte dargestellt, die am Anfang der neunziger Jahren herausgegeben wurden. Besonderer Akzent wurde auf den Mibrauch der Vergangenheit in ihnen gelegt, dessen Ziel ist, dass sich die Geschichte, die geschehen ist, den tglichen politischen Bedrfnissen unterordnet. In der Arbeit wurde gezeigt, dass die Geschichte auf drei Niveaus instrumentalisiert wurde: auf dem Niveau der Tatsachen, auf dem Niveau des geschichtlichen Bewutseins und der wnschenswerten Meinung ber die eigene Nation und auf dem Niveau der Philosophie der Geschichte. Auf dem ersten Niveau, mit dem Insistieren auf den einzelnen Tatsachen und mit dem Herauswerfen der anderen, war die Absicht, dass man zeigt, dass die Streite zwischen dem serbischen und dem kroatischen Volk noch im 16. Jahrhundert angefangen haben und dass die ganze Vergangenheit dieser Vlker von den kroatischen Feindschaften bezeichnet wurde. Auf dem zweiten Niveau wurden Slsselautostereotypen (Nation - Opfer, geschichtlich korrekte Nation, Balkan - Schiepulvertonne, Nation geschichtlicher Sieger) analysiert, die sehr wichtig frs Formieren des geschichtlichen Bewutseins und der Vorstellungen ber die Rolle der eigenen Nation in der Vergangenheit sind. Auf dem dritten Niveau wurde die Grundphilosophie der Geschichte gezeigt, die aus der Interpretationen der Vergangenheit zu erkennen ist, die an die Geschichte als ewige Wiederholung des Gleichen zusammenfhrt.