POTPUNO ISCELJENJE

Knjiga o fascinantnom isceljenju kroz uvid u sopstvenu sutinu i Duhovno carstvo. Ovo je jedna od najmonijih poruka ne samo naeg doba, koja nam je dar sa Neba.

2 Mnoge religije, mnogi putevi

Za razliku od hinduistikih tradicija koje sam upijala kod kue, rano for-malno obrazovanje mi je zapoelo u katolikoj koli koju su vodile asne ses-tre. Do vremena kad sam napunila sedam godina, ve sam poela uviati uticaj koji imaju kulturne i religijske razlike. kola se nalazila u prekrasnoj, prostra-noj staroj zgradi, tri sprata visokoj i krunisanoj ljupkom zasvoenom kapelom. Takoe je bila zgodno smetena nedaleko od nae kue, tako da se do nje stiza-lo etnjom. Prvog dana kole sam novu uniformu obukla prepuna ponosa. Uniforma se sastojala od blistavo bele haljine bez rukava i mornarsko plavog sakoa sa crve-nim amblemom. Oseala sam se zaista dobro i bila zadovoljna sobom, jer, kada sam ula u kolsko dvorite, videla sam da su sva druga deca obuena isto kao ja. Uniforma mi je dala neki oseaj pripadanja. Svaki dan smo poinjali peva-njem himni, u emu sam takoe duboko uivala. Kako to da tvoja porodica ne ide nedeljom u crkvu?, pitao me je jednom Jozef, drug iz razreda, nakon otprilike mesec dana od poetka kole. Zato to nismo Katolici. Mi smo Hindusi i idemo u hram ponedeljkom uvee, rekla sam. Mora rei roditeljima da te svake nedelje povedu u crkvu da se moli Bogu, inae nee otii u raj kad umre, kazao mi je Jozef. Jesi li siguran u to?, pitala sam. Jer, ako je to tano, sigurna sam da bi moji roditelji znali za to. Naravno da sam siguran pitaj bilo koga u koli. Ili, jo bolje, pitaj sestru Meri na narednom asu prouavanja Biblije. Ona garantovano zna istinu. Zna ta Bog zaista eli! bio je uporan.

Jozef mi se dopadao. Izgledalo je da mu je zaista stalo i da zaista eli da odem u raj. Stoga sam pitala sestru Meri i, ne moram ni rei, ona je potvrdila neophodnost da idem u crkvu i prouavam Bibliju ako elim biti u bojoj milo-sti. Ljubazno se ponudila da mi pomogne razumeti re boju. Kad sam se tog popodneva vratila iz kole, odluila sam porazgovarati s majkom o onome ta je sestra Meri rekla. Mama, moji prijatelji i asne sestre kau da moram nedeljom ii u crkvu i da moram prouavati Bibliju ako elim otii u raj kad umrem. Ne, Beta, rekla mi je majka, neka te to ne zabrinjava. Samo svima u koli reci da smo mi Hindusi; onda, kad jo malo odraste, prouavae nae svete spise, Vede. Ljudi iz razliitih krajeva imaju razliita verovanja. Naui-e da, kada umremo, ponovo se raamo u drugaijim okolnostima. Mislim da deca u koli ba nee poverovati u to, rekla sam pomalo poti-teno. I bojim se. ta ako su oni u pravu? Ne mogu ba svi da gree. Kako ses-tre mogu da ne budu u pravu? Majka me privukla sebi i rekla: Ne plai se, Beta. Niko zaista ne zna isti-nu pa ni sestra Meri. Religija predstavlja samo put do nalaenja istine; religi-ja nije istina. Ona je samo put. A razliiti ljudi slede razliite puteve. IAKO PRIVREMENO UTENE, majine rei nisu u potpunosti uklonile moje strahove. Kako je vreme prolazilo, strah u vezi s neuklapanjem u religiju mojih drugova je samo rastao, umesto da se smanjuje. elela sam da mi sestra Meri kae da u ipak dospeti u raj, iako sam Hin-duskinja, ali ona to nije htela. Iz onoga to sam uila u koli, moglo se zaklju-iti da crna sudbina eka one koji ne dospeju u raj. ta ako Bog odlui da doe po mene dok spavam? Sestra Meri kae da je On svuda i da sve zna. To znai i da zna da nisam krtena! I tako, leala sam budna nou, ne usuujui se zaspati, za sluaj da Bog ne poeli iskoristiti tu priliku da mi pokae kakva sudbina eka one koji nisu u Njegovoj milosti. Roditelji su postajali sve zabrinutiji zbog mojih briga i neprospavanih noi. Kad su shvatili da mi se strahovi vremenom ne smanjuju, ve

postaju sve jai, odluili su da me, u osmoj godini ivota, premeste u Ostrvsku kolu. Ta britanska kola grupica od est zgrada s pripadajuim zemljitem se ugnezdila na brdima Hongkonga, odmah iznad Bowen Roada. kola je bila svetovnija, i u to vreme su veinu uenika inila deca britanskih iseljenika koji su bili slubenici vlade ili su radili u meunarodnim korporacijama koje su pomogle izgradnju i razvoj grada.

Sama kola je bila raskona, prelepa, pravo umetniko delo svog vremena, sa kabinetima za razliite nauke i jezike, eksperimentalnim zoolokim vrtom, sportskim salama i bazenima. Meutim, kao indijskom detetu u dominantno britanskom okruenju, moje tekoe nisu prestale. Veina dece u razredu je bila plavokosa, plavih oiju, tako da su me esto zadirkivali samo zbog toga to imam tamniji ten i gustu, crnu, talasastu kosu. Um mi je esto bio ispunjen mislima poput: elela bih da me Bili prestane zvati imenima poput Sambo! Pored toga, uglavnom sam bila poslednja koju su birali u sportski tim, i retko kada su me zvali da se ukljuim u neku igru. Nadalje, druga deca su mi esto uzimala stvari, poput knjiga i olovaka, kad nisam gledala. Usled takvog odnosa, oseala sam se usamljeno, tuno i odbaeno, ali u javnosti sam suzdravala suze i plakala sam u jastuk, u spavaoj sobi kod kue. Nisam ak htela ni da mi roditelji znaju da doivljavam maltretiranja u koli, jer nisam htela da me posmatraju kao problem. Na kraju krajeva, ve su me premestili iz jedne kole, tako da sam se pretvarala kako se dobro prilagoa-vam i kako sam zaista srena. Ipak, jedan dogaaj je imao jak uticaj na mene. Sedela sam u menzi i gle-dala svoja posla kada je Bili, koji je upravo zavrio s rukom, ustao sa sedita dijagonalno od mene. Podigao je posluavnik sa ostacima hrane i, prolazei pored mene, namerno prosuo sadraj posluavnika pravo u moj ruak. Svi oko mene su prasnuli u smeh. Moda je, ustvari, tek aica aka pri-metila ta je Bili uinio, ali meni se inilo da se svaka osoba u prostoriji smeje meni. Osetila sam kako u meni bes kljua. Dostigla sam taku u kojoj mi je bilo dosta. Dosta mi je bilo da me zovu Sambo, da sam poslednja koju biraju u tim, da me maltretiraju, da mi kradu stvari. Jednostavno vie nisam mogla da trpim. Gotovo sam skoila sa stolice, uzela au slatkog soka od narande i okre-nula se da se suoim s Bilijem, koji me je gledao i smejao se. Pogledala sam ga pravo u lice i izlila mu pie po glavi. Sada se zaista itava prostorija poela smejati, ali, sreom, ovaj put ne me-ni. Gledali su Bilija koji je stajao tu, s lepljivim sokom od narande koji mu se slivao s kose niz lice i na odeu.

4 Moja prava ljubav

Nakon povratka u roditeljski dom u Hongkongu nisam se elela integrisati nazad u indijsku zajednicu, budui da sam se oseala kao potpuni drutveni ot-padnik. Stoga sam se okrenula graenju karijere, u pokuaju da steknem kak-vu-takvu nezavisnost. Dobila sam posao!, uzviknula sam jednog dana, uletevi kroz ulazna vra-ta u stan, u kome je otac sedeo u svojoj omiljenoj fotelji gledajui veernje vesti. Jedna prijateljica me je obavestila o upranjenom mestu u kompaniji u ko-joj je radila, smatrajui da je posao kao stvoren za mene. Radila je u jednoj francuskoj kompaniji za modne dodatke, koja je svoju robu distribuirala irom Azije. Traili su pomonika menadera prodaje, za promociju proizvoda i ispu-njavanje narudbi na veliko, uz mogunost putovanja u okolne gradove. Proda-ja i distribucija me inae i nisu neto privlaili, ali bila sam uzbuena, najvie zbog mogunosti za putovanja i nezavisnost. Bravo, Beta! Znao sam da hoe!, zablistalo je lice mog oca dok se okre-tao da me pogleda. Ispriaj mi sve o tome. Kad poinje? Kome podnosi iz-vetaj? Kakve su ti dunosti? Poinjem prvog dana narednog meseca. Tako sam uzbuena! Izvetaje podnosim regionalnom menaderu za izvoz. Ovo radno mesto ima sjajan po-tencijal. Ako se dokaem efu i pomogne m mu prebaciti zacrtanu normu, dae mi neke teritorije da pokrivam sama, nezavisno. ta to znai?, pitao je otac, sada s malo manje entuzijazma. Znai da postoji velika mogunost da u putovati po itavom

regionu! Iako sam zaista ponosan na tebe, draga, rekao je otac, ne zaboravi da je ovo samo neto da ti proe vreme dok ne pronae mua. Ne elim da se toliko posveti karijeri da postane previe nezavisna za udaju! Tvoja majka i ja se jo uvek nadamo da emo ti pronai savrenog partnera. Ao, tata ne kvari ovaj trenutak! Stvarno sam uzbuena zbog ovog pos-la! Da, znam, rekao je. Pa, nikad se ne zna. Danas nekim muevima ne smeta da im supruga bude zaposlena. Samo ne elim da se kasnije razoara ako se tvom buduem muu ne bude svialo to radi i putuje, to je sve. Ali, u pravu si nemojmo danas razmiljati o budunosti. Danas emo slaviti tvoj uspeh! Gde je mama? elim da joj kaem lepe vesti. Onda vas oboje vodim na veeru ja astim!, pitala sam dok sam izlazila iz sobe da telefoniram bratu Anopu i podelim dobre vesti s njim. Konano su stvari krenule na bolje. Poela sam sticati nezavisnost, kako finansijsku tako i drutvenu. KAKO SU GODINE PROLAZILE, roditelji su i dalje pokuavali da mi pronau mua, ali su polako poeli uviati da vode unapred izgubljenu bitku. Njihovi pokuaji su me donekle frustrirali, budui da nisu shvatali da, unu-tar granica nae kulture, ja nisam smatrana tipinom; reputacija mi je bila uka-ljana, usled raskinutih zaruka. Bila sam svesna da me pripadnici moje kulture smatraju samosvesnom, pobunjenicom, idealistom, tvrdoglavom i upornom, to su sve nepoeljne osobine za jednu enu. Uprkos tome, roditelji su mi se i dalje nadali da u se, samo ako me upoznaju s pravim mukarcem, promeniti za nje-ga i okrenuti kuanskom ivotu. U meuvremenu, karijera u francuskoj kompaniji je ila uzlaznom puta-njom, i posao je zahtevao da poseujem susedne gradove. Premda sam i dalje ivela u roditeljskom domu kad sam bila u Hongkongu, putovanja su mi omo-guavala odreeni stepen slobode i nezavisnosti, to sam cenila i u emu sam uivala, i omoguavala su mi da upoznajem razne ljude iz svih slojeva drutva. Polako sam poinjala ponovo uivati

u ivotu. Ustvari, oseala sam da sam sre-na, popularna i uspena kad god bih izala iz ogranienja moje kulture. Volela sam tu stranu svog ivota ljude s kojima sam se susretala, posao i putovanja. Uloga tradicionalne indijske domaice me uopte nije privlaila. To mi uopte nije padalo na pamet i nisam videla nikakve koristi u tome da odustanem od onoga to imam, tako da sam nastavljala obeshrabrivati roditeljske pokuaje da mi nau savrenog partnera. Meutim, negde u podsvesti mi se uvek motalo oseanje da sam na neki nain neadekvatna. Oseala sam da sam omanula, ili da nisam dostigla stan-dard koji se od mene oekivao. Taj uporni glasi me je svuda pratio, pobrinuvi se da nikad ne osetim da sam dovoljno dobra ili da sam neto dovoljno zaslui-la. Na neki nain, bila sam oteena roba... ili manjkava... JEDNOG DANA KRAJEM 1992., prilino neoekivano, upoznala sam oveka koji e mi postati mu, premda mi se isprva nije inilo da je on savren mukarac za mene. Upoznali smo se sluajno jedne veeri, preko zajednike poznanice. Zna li tipa po imenu Dani Murani?, pitala me Naina preko telefona, dok sam sedela za radnim stolom pokuavajui da na vreme zavrim sedmini izvetaj o prodaji. Naina je bila prijateljica koja nije ivela u Hongkongu, ve je u tom trenutku bila u poseti, i spremale smo se da te veeri zajedno odemo na pie nakon posla. Ne, nikad ga nisam srela, odgovorila sam. Zato pita, i ko je on? Jedan jako sladak Sind1 momak koga sam upoznala prolog leta u Njujor-ku. Izgleda da ivi i radi u Hongkongu. Iznenaena sam to ga nikad nisi sre-la, odgovorila je. Zna ti mene. Izbegavam nau zajednicu, naroito nakon 'incidenta'! Ima mnogo Sinda u Hongkongu koje nikad nisam srela, tako da te to ne treba izne-naivati, odgovorila sam. E, pa sad e ga upoznati, rekla je. Pronala sam ga i zamolila da nam se pridrui na piu veeras. Kasnije te veeri, kad smo Naina i ja ule u Klub '97, prefinjeni klub
1

Sindh je bila provincija u Britanskoj Indiji od 1936. do 1947. i kasnije u Pakistanu od 1947. to 1955. Najvei grad je bio Karai. Prim. ur. MM.

u cen-tru grada, odmah sam prepoznala momka o kojem mi je priala, iako ga nikad ranije nisam srela. Stajao je sam, oputen, u rolki kestenjaste boje i crnim pan-talonama. Podigao je pogled kad smo ule, i, premda je doao da se sretne s Nainom, videla sam da pogledom prati svaki moj pokret dok smo mu se pribli-ile i sele. ak i dok ga je Naina pozdravljala nije skretao pogled s mene, i u trenutku kad su nam se pogledi sreli kroz nas je prostrujalo neko oseanje pre-poznavanja. Kao da smo se poznavali oduvek, i kao da se atmosfera napunila elektricitetom. Bila sam sasvim svesna da i on osea isto, i poeli smo razgova-rati. Uklopili smo se na toliko mnogo razina, i do kraja veeri smo ve razme-nili telefonske brojeve. Na moje oduevljenje, nazvao me je odmah sutradan i poli smo na veeru. Bio je neverovatno romantian; doneo mi je cvee i poveo me u ljupki restoran, Jimmy's Kitchen, koji nam je i danas jedan od omiljenih.

13 Pronalaenje sopstvenog puta

Malo je ko ili ak niko iz drutvenih krugova u kojima sam se kretala delio ili razumeo moj novi pogled na svet. Nisam se vie niega bojala. Nisam strahovala od bolesti, starosti, smrti, gubitka novca, ili bilo ega. Kad vam smrt nije strana, onda je malo ta preostalo to vas moe uplaiti, budui da se uvek smrt smatra najgorim moguim scenarijem. A, ako vas to najgore ne uznemira-va i ne uzbuuje, ta onda preostaje? Nadalje, bilo mi je prilino teko ponovo se integrisati u obian ivot, jer mi se ovaj svet i dalje inio nestvarnim. Ono drugo carstvo mi se inilo mnogo stvarnijim. Kao to sam ve opisala, bila mi je neshvatljiva ozbiljnost s kojom se svi odnose prema svemu npr. koliko su svi pod stresom u vezi s novcem i finansijama, iako imaju toliko drugih, lepih stvari u kojima mogu uivati i na kojima trebaju biti zahvalni. Takoe, nisam shvatala zato ljudi toliko zanema-ruju sve ostalo ukljuujui ljubav, odnose, talente, kreativnost, individual-nost, itd. zbog novca, i koliko vremena provode obavljajui poslove u kojima ne uivaju. Nain na koji ljudi posmatraju ivot, inio mi se sasvim pogre-nim. Prioriteti i vrednosti su pogreno postavljeni, i sve je izgledalo naopako. Shvatila sam da sam, verovatno, i ja pre razmiljala isto tako, ali nisam mogla ni pomisliti da se ponovo vratim tome. Znam da nikad vie neu samo zbog novca prihvatiti neki posao u kom ne uivam, razmiljala sam. Moji kriterijumi za posao i obavljanje bilo ega su sa-da mnogo drugaiji. ivot i vreme provedeno na ovom svetu su mi mnogo vre-dniji. Pored toga, Dani je uvideo da ni za njega nita vie nije isto, nakon inten-ziteta svega kroz ta je proao gledajui moju borbu s rakom i

povratak s praga smrti. Pre moje bolesti je Dani radio na odeljenju prodaje i marketinga u jednoj meunarodnoj organizaciji, gde je bio na elu distribucije proizvoda za Aziju. Sada mu je odlazak na posao bio zatupljujui i monoton, nakon svega kroz ta smo zajedno proli. Oboje smo odrasli, promenili se i toliko toga nauili! Dani je oduvek sanjao da vodi sopstveni posao, i sada sam mu rekla da to i uini. Ohrabrivala sam ga da ivi svoj san. Pre mog IBS-a bih bila previe up-laena da ga ohrabrujem, mislei samo na to koliki je to rizik; kako emo se izdravati ako nam posao propadne? Meutim, stavovi su mi se promenili i ispunjavanje sna mi se inilo mnogo vanijim, kao i to da ne ivimo ivot ispunjen kajanjem. Dakle, ohrabrivala sam ga da zapone sopstveni posao koji je oduvek eleo, da pravi i razvija sis-teme za procenu karijere za studente i korporacije. Ispalo je da mu je prelaz od rada za nekog drugog do rada za sebe bio olak-an, jer ga je kompanija za koju je radio otpustila, budui da je toliko dugo od-sutvovao s posla starajui se za mene. Ranije bi me to veoma uznemirilo. Me-utim, nakon IBS-a, to sam posmatrala kao samo jo jednu potvrdu da univer-zum radi za nas. Pruena nam je prilika da se bavimo neim uzbudljivijim! Da bismo bili u stanju upustiti se u tu novu avanturu, morali smo drastino smanjiti rashode. Preselili smo se u manju kuu i uveliko smanjili line izdatke. Zavrili smo u veoma skromnom susedstvu, prilino udaljenom od uurbanih urbanih podruja Honkonga. Kua nam se nalazila u zabaenom seocetu u bli-zini kineske granice, gde smo bili izolovani od nae zajednice, to nam je dalo priliku da se pregrupiemo i ponovo procenimo sopstvene ivote. To je pred-stavljalo drastinu promenu u odnosu na ono na ta smo navikli, i oseali smo se kao da ivot poinjemo iznova novi poetak. U PROLOSTI BIH DANIJEV gubitak posla ili nau potrebu da drama-tino smanjimo rashode i preselimo se smatrala kao neto negativno. To bi mi prouzrokovalo veliki strah, jer mi je ugroavalo sigurnost. Meutim, rei Vrati se i ivi svoj ivot neustraivo! su mi odzvanjale u umu, i znala sam da e sve biti u redu. Od svih poruka koje sam donela sa sobom iz IBS-a da smo svi je-dno, da smo u svojoj sri svi ljubav, da smo velianstveni ova je bila najjaa i neprestano je odzvanjala u meni. I inilo mi se da dolazi i od mog oca i od Sa-ni, moje

najbolje prijateljice, jer kad god bih je zaula u glavi, ula bih je izgovorenu njegovim ili njenim glasom, u zavisnosti od situacije. Sada sam sve do-gaaje posmatrala kao deo velike avanture koja se odvija, i usled toga sam se oseala kao da ivot poinjem ispoetka, obrisane prolosti.

17 Dopustiti i biti Ja
Znam da sam ovo ve rekla, ali valja ponoviti: svoj ivot sada ivim iz uivanja, a ne iz straha. To je jedna veoma jednostavna razlika izmeu onoga ko sam danas i ko sam bila pre IBS-a. Sve to sam ranije inila, inila sam i ne uviajui to da bih izbegla bol ili da bih zadovoljila druge ljude. Bila sam uhvaena u krug injenja, tenji, traenja i postizanja; i najmanje sam obraala panju na sebe. Strah mi je bio pogonsko gorivo ivota strah da u razoarati druge, da sam sebina, da nisam dovoljno dobra. U sopstvenom umu sam uvek bila neuspena. Nakon IBS-a vie ne oseam da sam se na ovaj svet vratila da bih ita pos-tigla. Vratila sam se samo da budem. Usled toga, sve to inim, inim iz ljuba-vi. Vie me ne brine da li u sve uraditi kako treba, niti da li u se uklopiti u pravila i doktrine. Jednostavno sledim sopstveno srce, i znam da tako ne mogu pogreiti. Ironino je to sam tim putem zadovoljila mnogo vie ljudi nego to je moje staro ja ikad uspelo. Razlog za to je to sam jednostavno mnogo sretni-ja i osloboenija. I to je upravo uveliko uticalo na moje zdravlje. Budui da sada sebe pos-matram kao beskrajno bie, fizika strana se postara sama za sebe, budui da je ona samo odraz onoga to mi se odigrava u dui. Bezuslovna ljubav prema sebi mi neverovatno pojaava energiju, a univerzum reaguje u skladu s tim. Spoljanji svet odraava ono to oseamo u vezi sa sobom. Kad odbacimo negativna samoprosuivanja, svom svetu doputamo da se preobrazi. Kako se on preobraava, tako smo u stanju oseati sve vee

poverenje. A to vee pove-renje oseamo, vie smo u stanju da prestanemo pokuavati kontrolisati ishode. Kad se pokuamo prepustiti tom toku i kretati se s njim, umesto da se vrsto pridrav amo doktrina drugih ljudi i verovanja koja smo nekad imali, mnogo bolje i preciznije odraavamo ono ko i ta zaista jesmo.