DOBROTOLJUBLJE TOM 4

PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik

SVETI PREPODOBNI TEODOR STUDIT

Kratko svedočanstvo o njemu

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA

* 1-20
* 21-40
* 41-60
* 61-80
* 81-100
* 101-120
* 121-140
* 141-160
* 161-180
* 181-200
* 201-220
* 221-240
* 241-260
* 261-280
* 281-300
* 301-320
* 321-335
DOBROTOLjUBLjE
PREDGOVOR
sadržaj
Četvrti tom Dobrotoljublja se sav sastoji iz pouka monasima svetog Teodora Studita.
Najpre smo imali u vidu da sačinimo izbor monaških pouka svetog oca samo iz do tada
poznatog Malog katihizisa. Međutim, pre nego što smo pristupili samom delu, starci
ruskog Manastira svetog Pantelejmona na Atonu su uz Božiju pomoć na ostrvu
Patmosu u biblioteci Manastira svetog Jovana Bogoslova našli i prepisali i Veliki
katihizis u tri toma. Tada nam je došla misao da sačinimo izbor pouka svetog Teodora i
iz Velikog katihizisa, što je i učinjeno.
Količina tih pouka nas je nagnala da im odvojimo čitav tom Dobrotoljublja, što uostalom
nije na štetu našeg zbornika. Jer, njima se popunjava veliki nedostatak u poukama o
monaškom životu, tj. nedostatak u ukazanjima kako da se običan vidljivi poredak
inočkog života preobrati u činilac za ostvarivanje glavnog cilja monaštva. Svi asketski
spisi u prethodna tri toma i poslednjeg petog imaju u vidu unutrašnji život, koji je u njima
izložen svestrano. Međutim, manastirsko ustrojstvo u njegovom odnosu prema cilju
monaštva niko osim svetog Teodora Studita nije uzeo u obzir. Pouke o unutrašnjem
životu postoje i kod njega, uostalom samo kao rukovodeća načela. Kod njega je,
međutim, glavno uvek nešto manastirsko, naravno u vezi sa glavnim ciljem monaštva.
Svako, pa i poslednje poslušanje on predstavlja kao vredno pred Bogom, podjednako
kao i najviše, naravno ukoliko se obavlja u neophodnom duhu. On sve postojano
podstiče uverenjem da je svaki njihov trud korak u Carstvo nebesko, ka mučeničkom
vencu.
Za manastirsku braću radi se o neprocenjivoj knjizi. Međutim, i za svetovnjake će se
naći mnogo toga korisnog. Kod svetog Teodora retko koja pouka može da prođe bez
doticanja smrti, suda, ada i Carstva nebeskog. Za onoga ko ih pažljivo čita, slike tih
događaja se neizgladivo izobražavaju u umu, što može poslužiti kao izvor pobuda na
pokajanje i podsticaj na ispravan život. Eto zbog čega smo smatrali obaveznim da
pouke svetog Teodora pružimo kao sredstvo nazidavanja monaškom bratstvu, iako
Grčko dobrotoljublje nije ništa uzelo od njega.
Broj pouka ide po svom nizu, koji je nezavistan od broja u tomovima. Broj izvornog toma
i njegove numeracije u određenom tomu navode se na kraju svakog zaglavlja pouke.
Pouke iz Malog katihizisa se navode pod imenom četvrtog toma.
Pouke svetog Teodora nemaju uvek jedan predmet, već se mnoge dotiču i sporednih
stvari, u skladu sa tekućim potrebama monaškog života. Zaglavlja pouka u rukopisima
ukazuju samo na jedan, tj. značajniji predmet, usled čega se čitav sadržaj pouke često
ne može videti. Stoga je bilo neophodno da sastavimo podrobnija zaglavlja, što se i
učinilo.
Smatramo da nije suvišno da navedemo i malu belešku o rukopisima pouka svetog
Teodora koji se nalaze u biblioteci ruskog Manastira svetog Pantelejmona na Atonu,
kao i nekih koji se nalaze u Rusiji.
U Obitelji svetog Pantelejmona na Atonu su:
1) Veliki katihizis, koji je nedavno prepisan jednostavnim rukopisom i na prostoj hartiji u
tri toma, od kojih se u prvom nalaze 87 pouka, u drugom - 124, a y trećem - 60. Ukupno
ih je 271. U taj broj ulaze i nesačuvane pouke. Rukopis sa koga je učinjen prepis potiče
iz XI veka i napisan je na pergamentu. Na delu prepisivanja se potrudio bivši pilusiotski
mitropolit Amfilohije, koji je penzionisan.
2) Mali katihizis se nalazi u jednom tomu u rukopisu iz XI veka na pergamentu. U njemu
se nalaze 134 pouke.
Primedba:
i) U biblioteci S. P. B. Duhovne akademije postoji rukopis Malog katihizisa na
pergamentu još pre XI veka (verovatno iz IX veka). Radi se o daru Obitelji svetog Save
kod Jerusalima iz ruke tamošnjeg nastojatelja blažene uspomene arhimandrita Joasafa.
ii) U Moskovskoj sinodalnoj biblioteci postoje tri drevna rukopisna pergamenta pouka
svetog Teodora iz X, XI i XII veka. U prvom ima 126 pouka, u drugom - 123, a y trećem
- 76. Kao što se vidi iz njihovih zaglavlja (po saopštenju poštovanog sinodalnog
rizničara o. arhimandrita Vladimira), one ulaze u sastav Malog katihizisa. Iz tih
Katihizisa je odavno sačinjen izbor pouka za crkvenu upotrebu. Takva dva su u upotrebi
u Obitelji svetog Pantelejmona:
iii) Jedan sa 105 pouka, uzetih isključivo iz Malog katihizisa.
iv) Drugi sa 95 pouka uzetih iz I i II toma Velikog katihizisa i iz Malog katihizisa gotovo u
podjednakoj meri.
Samo te poslednje pouke postoje u prevodu na ruski, sačinjenom i izdanom Optinskom
pustinjom. I kod Grka jedino se one mogu naći u štampanom izdanju.
U zapadnim izdanjima svetih otaca (i ranijim i nedavnim od strane Migne-a) postoji
samo Mali katihizis na latinskom prevodu.
Može se javiti pitanje: zbog čega je napravljen izbor iz pouka, a ne celokupan prevod.
Odgovaramo da naš cilj nije bio knjiški, tj. ne da pružimo knjigu, nego ono što je u njoj
za nas poučno. Tom cilju će bolje odgovarati izbor. Uostalom, taj izbor, kao što nije
teško primetiti, predstavljaju gotovo potpune pouke. Učinjena su samo delimična
skraćenja, ponekad na početku, ponekad u sredini, a ponekad na kraju pouke.
Uostalom, sve što se pruža jesu reči svetog oca. Osim toga, izvesne pouke nisu u
potpunosti sačuvane, izvesne nisu uopšte, a kod ponekih je nejasan sadržaj. Sve takve
pouke su izostavljene. Treba sačekati da se negde nađu celoviti rukopisi. I tada već
treba prevesti pouke u njihovoj celini.

Sveti Teofan Zatvornik

SVETI PREPODOBNI
TEODOR STUDIT
sadržaj
Sveti Teodor je bio sin[1]*) visokorodnih i plemenitih roditelja (otac mu je nadgledao
sabiranje carskih poreza). Bio je odgojen u dobrom hrišćanskom vaspitanju. Naučio se
jelinskoj mudrosti i postao prekrasan govornik. Bio je izuzetan filosof a ujedno i
prosvećeni bogoslov. Kada su se pri Konstantinu Kopronimu naročito pojačala
ikonoboračka gonjenja, njegovi roditelji su ostavili svet i prihvatili monaški život. Sveti
Teodor je ostao u Carigradu i nastavio svoje obrazovanje. Posle Kopronima se zacario
njegov sin Lav, takođe jeretik, a potom njegova supruga Irina sa sinom Konstantinom.
Irina je štitila Pravoslavlje, kao uostalom i njen sin. Zajedno sa svetim patrijarhom
Tarasijem ona je sazvala VII vaseljenski sabor svetih otaca na kome je osuđena i
prokleta ikonoboračka jeres. Na tom saboru je bio i Platon, tj. deda prepodobnog
Teodora po majci. Po okončanju sabora on je sa sobom u pustinju uzeo i svetog
Teodora, zajedno sa njegovom braćom Josifom i Evtimijem, koji su rešili da prime
monaštvo. Naselili su se u Sakudionu, prelepom uzvišenom mestu okruženom šumom i
bogatom vodom. Mesto beše usamljeno: kroz njega je prolazio jedino puteljak. Ono im
se veoma dopalo i oni su na njemu ustrojili manastir i svetu crkvu u ime svetog Jovana
Bogoslova. Uz njih je počelo da se sakuplja bratstvo, te je monaški život zaživeo u
dobrom poretku, pod rukovodstvom mudrog Platona.
Sve prevazilazeći obrazovanjem i darovima, sveti Teodor je po postrigu napredovao
više od svih i u podvižništvu, iscrpljujući svoje telo postom, bdenjem i najnižim i najtežim
trudovima po manastiru: sekao je drva, nosio vodu, kopao zemlju u bašti i povrtnjaku i
đubrio ih, obučavajući se u smirenju. Iznad svega se on starao o uspostavljanju
blagočastive i bogougodne naravi. Stoga je kao zakon imao da svakog dana svom
starcu Platonu ispoveda sve pomisli i pokrete srca. I ispravno se starao da usavrši, a
neprilično da ispravi. Svakog dana on je, takođe, odvajao vreme za bogomislije i umnu
molitvu kako bi bezmetežnim umom predstojao jedinome Bogu i prinosio mu tajnu
službu. On je voleo da iščitava Božanstveno Pismo Starog i Novog Zaveta i dela svetih
otaca, naročito svetog Vasilija Velikog i njegova pravila i ustave monaškog života. On ih
je veoma visoko cenio i smatrao neophodnim, uopšte ne smatrajući monahom onoga ko
ih ne ispunjava.
Videći napredovanje u podvižništvu svetog Teodora, blaženi Platon je rešio da ga
obuče u sveštenički čin, što je i učinio sveti patrijarh Tarasije po njegovom predlogu i
zastupništvu. Primivši rukopoloženje više po prinudi, negoli po volji, sveti Teodor uopšte
nije oslabio svoj [život], već se pružio na još veće podvige, ostajući primer dobrog
monahovanja. Stoga je i u svojoj obitelji i u drugima imao mnogo podražavalaca.
Nakon izvesnog vremena blaženi starac Platon je, osećajući da mu se uvećava
staračka slabost, ushteo da se udalji od poslova, te da poslednje godine provede u
bezmetežju [tj. bezmolviju], ostavljajući za prejemnika svetog Teodora. Desilo se da se
razboleo. Prizvavši bratiju, on im je rekao da je bolestan i da se ne zna čime će bolest
završiti, usled čega želi da izabere svog prejemnika. Potom ih je upitao koga žele. Oni
su svi u jedan glas rekli: "Teodora". Njemu je blaženi Platon i predao vlast i sve
sekiracije nastojateljstva, sam se odvojivši na pokoj.
Od prvih dana u novom činu sveti Teodor je uvećao svoje podvige, ali je i od drugih
zahtevao strogo ispunjavanje ustava monaškog života. Naročito se on ustremio protiv
nemarnosti ili jedino spoljašnje ispravnosti i lakomosti. Pojedina bratija je roptala, ali se
postepeno i ispravljala. Uopšteno govoreći, poraslo je podvižništvo u obitelji.
I stvari u okviru obitelji tečahu dobro. Međutim, uskoro su spolja započele nevolje i
pritešnjavanja. Prvi povod beše nezakoniti brak mladog cara Konstantina, koga je
bespoštedno izobličio sveti Teodor. On je bio oženjen Marijom, ćerkom Filareta
Milostivog. Međutim, zavolevši drugu, on se njome i oženio, ostavljajući prvu. Brak je
obavio neki Josif, crkveni ekonom, mimo volje patrijarha Tarasija, koji se potom
svestrano starao da ga raskine. Ipak, on nije uspeo. Bojeći se većeg zla (s obzirom da
mu je car pretio obnovom ikonoborstva), on mu više nije dosađivao.
Međutim, blaženi Teodor nije ćutao, naročito stoga što su i velmože i činovnici počeli
slično da postupaju. Bojeći da se bezakonje ne pretvori u zakon, sveti Teodor je svim
monasima pisao da cara smatraju odlučenim od Crkve, ili samoodlučenim, s obzirom da
je svojim delom na sebe navukao kaznu odlučenja. Njegov postupak se pročuo i došao i
do cara.
Car se u početku ražalostio budući da je njegova nova žena Teodotija bila srodnica
blaženog Teodora po majci. Nadajući se, uostalom, da će ga laskanjem pridobiti za
sebe, on je supruzi preljubnici naložio da mu pošalje mnoštvo darova sa iskanjem
molitava za sebe i za rod njen. Međutim, blaženi ni darove, ni poslanoga sa njima nije
izneo pred oči. Potom je car zamislio da nekako sam vidi svetitelja i pogovori sa njim.
Stoga je udesio prolazak pored njegovog manastira, navodno hodeći negde po svojim
delima. Jer, on se nadao da će svetitelj izaći sa bratijom radi carskog pozdrava i pozvati
ga u obitelj. Saznavši o rečenome, međutim, svetitelj je naredio da zatvore vrata i da ne
otvaraju, ma koliko udarali. I oni su udarali i udarali, te otišli prazni.
Car se raspalio gnevom na prepodobnoga i poslao da ga pretuku i pošalju u zatočenje.
Došli su i pretukli ga, usled čega mu se telo pokrilo ranama i zemlja oblila krvlju. Potom
su ga poslali u Solun. U isto vreme su poslali u zatočenje i sve vodeće oce obitelji - njih
jedanaestoricu. Sveti Teodor je sve blagodušno trpeo. I stradajućoj bratiji je pisao,
tešeći ih i ubeđujući da sve što im se dešava blagodušno podnose. "Bogu je tako
ugodno. Ono što je od Boga, nama služi na dobro, ukoliko smo smireno blagodušni".
Pisao je on i papi i dobio utešni odgovor sa pohvalom za revnost po Bogu i
nepokolebivu hrabrost.
Car je, međutim, živeo rđavo, a carstvom upravljao još grđe. Stoga je svrgnut sa
prestola i uskoro umro. Carstvo je opet prešlo u ruke njegove majke Irine, koja je
vaspostavila ikonopoštovanje. Ona je odmah sve one koje je njen sin zatočio vratila na
svoja mesta. I monaški život je kod njih opet potekao u dobrom poretku.
Posle nekoliko godina došla je nova nevolja, više izazivajući glavobolju, negoli teškoću.
Agarjani su se, naime, približavali Carigradu. He želeći da se podvrgne nevoljama od
njihovih ruku, sveti Teodor je ostavio svoj Sakudion i preselio se u Carigrad, gde su mu
carica i patrijarh dali Studitski manastir, iz koga su monasi bili proterani Kopronimom
ikonoborcem, a novi se ne behu skupili. U njemu je u to vreme bilo samo dvanaest ljudi.
Primivši obitelj, sveti Teodor je ispravio ono što je trebalo ispraviti, dogradio ono što je
nedostajalo, razmestio svoju bratiju i monaški život je krenuo običnim tokom. Bratstvo
se množilo i uskoro je poraslo do hiljade. Nemajući mogućnosti da sve prati sopstvenim
očima, sveti je napor podelio sa drugim najdostojnijim starcima. Njima je on uručio
nadzor nad poretkom u raznim delovima manastirskih poslušanja, za koje je napisao
odgovarajuća pravila. Prepodobni se naročito starao da bratija nemaju neophodnost da
izlaze u grad, usled čega je u manastiru zaveo razne zanate: oni su imali svoje krojače,
obućare, stolare, stakloresce, kovače, zidare i ostalo. Bratija se za navedena zanimanja
opredeljivala u skladu sa svojim sposobnostima i sklonostima, imajući nad sobom
naročitog rukovoditelja i nadzornika. Sve se radilo kao i u svetu, premda ne po svetski.
Svagde je vladao red i pobožnost: ruke su se pružale na delo, a y ustima su uvek imali
Isusovu molitvu i Davidove Psalme. Svako (bilo veliko, bilo malo) narušavanje poretka
kažnjavalo se određenom epitimijom [tj. kaznom]. Da bi ređe postojala neophodnost da
se one primene, prepodobni se uvek u svojim poukama pored izlaganja opštih
hrišćanskih i monaških zakona doticao i pravila kojima se određivao poredak života u
njegovom manastiru. Na taj način se obnavljalo sećanje o dužnostima i u svakome
oživljavala revnost da bude ispravan u svemu, čak i najmanjem.
U međuvremenu je tiranin Nikifor svrgao sa prestola caricu Irinu. Njegovo prvo delo
beše unošenje smutnje u Crkvu protivkanonskim opravdanjem Josifa, tj. pridvornog
sveštenika koji je venčao Konstantina sa Teodotijom i koji je stoga bio lišen čina.
Patrijarh Nikifor (koji je došao posle svetog Tarasija) beše dostojan muž i po svojim
mogućnostima se protivljaše rečenome. Međutim, videći jarost cara i bojeći se od još
gorih stvari za Crkvu, on je Josifa primio u opštenje.
Međutim, sveti Teodor nije odstupao. On je javno izobličio carevu nepravdu.
Razgnevljen, car je svetog Teodora poslao na zatočenje. Kasnije je poslao i njegovog
brata Josifa, starca Platona i mnoge druge studitske monahe.
U to vreme su na Trakiju napali susedni varvari, usled čega je car trebalo da ide na njih.
Pred odlazak car je Teodoru poslao [izaslanika] da ga laskanjem ili pretnjama navede
na jednomislije sa njim. Međutim, pokretan Duhom Božijim, sveti Teodor je odgovorio:
"Trebalo je, care, da idući u borbu prineseš pokajanje i ispraviš ono što si narušio u
Crkvi Božijoj. Međutim, kako rečeno nisi učinio, znaj da se iz borbe nećeš vratiti živ. To
je pravedno opredeljelje Božije o tebi".
I zaista, car je bio ubijen u ratu. Posle njega carstvo je primio njegov sin Stavrikije.
Međutim, i on je ubrzo umro od pane koju je dobio u ratu. Za cara je potom izabran
Mihajlo Kiropalat, zaista dostojan carske vlasti zbog svoje blagosti i pravovernosti. On je
Teodora vratio iz zatočenja, kao uostalom i sve druge koji su bili sa njim. On ih je
obasuo počašću i ukinuo crkvenu podelu. Josif je, kao nedostojni ud, opet bio odsečen
od Crkve.
U to vreme je svešteni i svehvalni starac Platon otišao Gospodu i časno pogreben u
Studitskoj obitelji uz učešće patrijarha.
Sveti Teodor je po prestavljenju Platona (tj. svog duhovnog oca) zajedno sa bratijom
poživeo u miru i spokojstvu samo dve godine. Potom se ponovo podigla ikonoboračka
bura i uzmutila čitavu Crkvu. Izazvao ju je novi car Lav Jermenin, koji beše vojni
starešina u istočnim predelima carstva. On se pobunio protiv blagovernog cara Mihajla,
koji je, da bi izbegao međusobni rat, sam sa sebe skinuo carsku porfiru i obukao se u
monašku vlasenicu. Na taj način je carstvo ostalo pobunjenom tiraninu.
Lav se u početku pokazivao kao blagoveran i krotak. Kada se, međutim, učvrstio u
carovanju, on je počeo da huli na svete ikone i da poriče ikonopoštovanje. Raskrivajući
pred carem istinski smisao ikonopoštovanja, sveti patrijarh Nikifor ga je ubeđivao da ne
narušava mir Crkve svojim protivljenjem njenom učenju. Međutim, car uopšte nije
obraćao pažnju: naprotiv, on je umislio da svojim carskim autoritetom sve natera da se
potčine njegovom mišljenju. Stoga je on sabrao sve istaknute sveštenike i monahe,
svetog patrijarha i svetog Teodora i javno pred svima otkrio svoje zloverje, pohvaljujući
one koji ne poštuju ikone i prekorevajući one koji ih poštuju. Kao osnovu svog mišljenja
on je uglavnom naveo drugu zapovest: Nemoj praviti sebi idola niti ikakvo izobraženje. .
. Dodavao je još i sledeće razloge: "Kako se može opisati Neopisani i kako na ikoni od
jednog lakta smestiti Nesmestivog". Ili: "Kako se može imenovati Bogom onaj ko je
izobražen bojama".
Duhovni oci su sa poštovanjem objasnili caru da starozavetni zakoni nisu bezuslovno
obavezni za Hrišćane, te da ikone ne izobražavaju Boga kao neopisivog i nesmestivog,
nego kao Onog ko je blagoizvoleo da se javlja svetima i naročito kao Onog ko se otkrio
u Ovaploćenju. Osim toga, Bogom se ne imenuju daske i boje, nego Onaj koji je
izobražen na ikonama. Gledajući ga na ikonama, [ljudi] se Njemu misleno uzdižu. Oni
su mu predlagali i druge slične misli. Ujedinjujući ih sve, sveti Teodor je izgovorio
opširnu reč kako bi urazumio cara.
"Otkuda ti je, care, došla rđava misao da u Svetu Crkvu uneseš jeretičku naredbu i da
pocepaš njenu prelepu odoru, koja je sašivena gornjom blagodaću i apostolskim i
otačkim učenjem? Zar zaključuješ iz Starog Zaveta? Ti treba da zaključuješ razumno.
Razmotri sva mesta u Starom Zavetu u kojima se zabranjuje da se prave ikone i
izobraženja i da se poštuju. O čemu ona govore? Ona govore da napravljene ikone ili
izobraženja ne treba da smatramo bogom ili da im ukazujemo božansko poklonjenje, a
ne da ne treba da imamo ikone ili izobraženja i da ih poštujemo. Sveta Crkva ne
obogotvorava ikone i obraze koji su stvoreni rukom, već ih samo poštuje kao
izobraženja onoga što je dostojno poštovanja. Prema tome, druga zapovest (kao
uostalom ni druga slična mnogobrojna mesta iz starozavetnih spisa) ne odnosi se na
ikone Svete Crkve. Na njih se odnosi (reći ću na primer) zapovest Božija da se naprave
izobraženja heruvima i da se postave na najpoštovanijem mestu, tj. iznad kivota. Na njih
se odnosi i naredba da se načini zmija i da se pobožno gleda kako bi se [ljudi] izbavljali
od ujeda zmija, i slično. . .
Dakle, Stari Zavet ne zabranjuje pravljenje i poštovanje ikona koje se vrši sa razumom.
Šta, pak, vidimo u Novoj Blagodati [tj. u Novom Zavetu]? Sam Gospod naš i Spasitelj
izobrazio je sebe na ubrusu i poslao ga Avgaru, koji ga se dotakao i ozdravio. Sveti
Luka je naslikao izobraženje Majke Božije sa Prevečnim Mladencem na rukama. Kad
ga je videla, ona je rekla da će blagoslov njenog Sina i Boga biti na njemu. Otada u
Crkvi nisu prestale da postoje svete ikone, od kojih su mnoge postale čudotvorne i do
dan danas čine čuda. Nije li stoga jasnije od sunca da ikonopisanje i ikonopoštovanje
ima božanstveno, a ne ljudsko poreklo? Ti govoriš da nećeš da se nevidljivo i neopisivo
Božanstvo izobražava bojama. I mi takođe verujemo da je Božanstvo nevidljivo i
neopisivo. Na ikonama ne izobražavamo Njegovu suštinu, već njegovo javljanje,
naročito u domostroju Ovaploćenja. Onaj ko odbacuje ikonu Hrista Spasitelja, odbacuje
samo Ovaploćenje Vladike".
Saslušavši ga, car se razgnevio i rekao: "Ja odavno znam da si svadljiv i gord, misleći
da nema nikog umnijeg od tebe. I sada sa mnom drsko govoriš kao sa običnim
čovekom. Stoga bi odmah trebalo da budeš kažnjen. Međutim, poštedeću te dok se
tačnije ne otkrije i pozna ispravnost našeg umovanja. I ukoliko se tada ne budeš
pokorio, nemoj očekivati milosti".
Potom su se oci koji su se našli u palati dogovorili da više ništa ne govore. Jer, šta bi se
reklo onome ko ne ište urazumljenje, već hoće da gospodski pritešnjuje veru. Blaženi
Teodor je rekao: "Care, shvati i razumi. Sveta Crkva je nadležna da razmatra i
objašnjava stvari vere, a ne ti. Tvoje delo je da čuvaš svetski poredak. Držanje vere i
Svete Crkve u poretku jeste stvar pastira i učitelja crkvenih. Poslušaj apostola koji
govori: I postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje (1. Kor. 12,28).
Vidiš li? Učitelje, a ne careve. I druga mesta iz Pisma naređuju da crkvenim stvarima
upravljaju pastiri i učitelji Crkve, a ne carevi".
Car je, pak, rekao: "Zar ti mene izgoniš iz Crkve". Sveti je odgovorio: "He, ne ja. Izgone
te iz Crkve zakoni božanstvenih apostola i svetih otaca. Njih sledeći, i mi utvrđujemo da
bude anatema na onima koji počnu drugačije da blagoveste, čak i da se radi o anđelu
sa neba. Prema tome, ukoliko hoćeš da budeš unutar Crkve Hristove sa nama, koji se
poklanjamo ikoni Hristovoj, sledi u svemu patrijarha i sa njim svešteni sabor".
Car se razbesneo od njegovih reči i sve oterao od sebe. Potom se po gradu preko
grčkog eparha počela razglašavati carska naredba da niko ne sme da tumači ili da se
prepire o veri, već da svi idu za voljom cara. Naredba je došla i do svetog Teodora.
Međutim, on je onima koji su mu je preneli rekao: "Sudite, je li pravo pred Bogom da
slušamo vas više nego Boga (Dap. 4,19). Bolje bi bilo da nam jezik odrežu, negoli da
ćutimo i ne štitimo istinu vere kad pokušavaju da je iskvare". I od tada je on počeo bez
straha da sve uči i ubeđuje da se odlučno drže prave vere koju su nam oci predali.
Jedne je sam prizivao, drugima je sam hodio, trećima je pisao poslanice. Često je išao i
kod patrijarha kako bi se zajedno utešili opštom verom i kako bi ga podsticao na
blagodušno trpljenje nevolja i gonjenja koja imaju doći.
A gonjenja i nevolje su ubrzo došle. Patrijarh je bio svrgnut i prognan iz Carigrada. I svi
drugi pravoslavni arhijereji su bili osuđeni na zatočenje. Ikonama su se izrugivali, bacali
ih na zemlju i gazili nogama, te predavali ognju. Po gradu se podigao opšti metež.
Videći šta se dešava, prepodobni Teodor je osećao duboki bol u duši. Želeći da javnom
vređanju ikona suprotstavi njihovo javno poštovanje, prepodobni je naložio da se za
nastupajući praznik Cveti izvršni krsni hod oko obitelji na kome će bratija, držeći ikone
visoko, pevati: "Prečistom obrazu tvome poklanjamo se, Blagi", i druge pesme.
Saznavši za događaj, car mu je poslao strašne pretnje, tj. da će ga susresti zatočenje,
rane i smrt ukoliko ne prestane da štiti ikonopoštovanje. I s obzirom da nije mogao da
prestane ni rečju, ni poslanicom [da poštuje ikone], sveti je bio osuđen na zatočenje i
otpravljen u Apoloniju (azijsku ili vitinijsku). Bio je, naime, zatvoren u tamnicu u tvrđavi
koju su zvali Metopa.
Pa ipak, on je i iz tamnice slao poslanice, ubeđujući da se [svi] strogo drže
ikonopoštovanja koga se drži Crkva. Njegove poslanice su, međutim, došle i do cara,
koji je odmah poslao izvesnog Nikitu (Aleksijevog sina) da prepodobnog odvede još
dalje u mesto zvano Vonita, gde je trebalo da bude zaključan u tamnicu uz strogu
zabranu da razgovara ili piše o ikonopoštovanju. Kada mu je poslanik preneo volju cara,
prepodobni je odgovorio: "Promenu mesta primam sa radošću, s obzirom da je Bog na
svakom mestu, ali ne mogu da ne govorim i da ne pišem". I zaista, on je i po prelasku
na drugo mesto i govorio i pisao.
Saznavši za [njegov odgovor], car je opet poslao Nikitu naloživši mu da ga pokrije ljutim
ranama. Čuvši presudu od poslanika, sveti Teodor je sa radošću skinuo odelo i svoje
telo pružio za udarce. Međutim, videvši izmoždeno telo prepodobnog, ruka Nikite nije
mogla da se podigne da ga rani. I on se vratio ne dotakavši svetog.
Sveti je opet bez straha širio istinu o svetim ikonama, opširno razgovarajući sa onima
koji su mu dolazili i pišući svuda. Pisao je on i patrijarhu jerusalimskom,
aleksandrijskom, antiohijskom i rimskom, opisujući šta se radi u Carigradu i ištući
njihovu pomoć Pravoslavlju u molitvama i delima.
Desilo je jednom da je kod njega svratio klirik iz Azijske Crkve i čuo njegovu besedu,
usled čega je odbacio ikonoboračku jeres i obratio se u Pravoslavlje. Vrativši se u svoje
mesto, on je obratio i drugog klirika. Saznavši za događaj, episkop se caru požalio na
prepodobnog. Car je odmah poslao naredbu azijskom vojvodi da prepodobnog pokrije
ljutim ranama. Vojvoda je poslao jednog od svojih ljudi da prepodobnom zada pedeset
rana. Međutim, poslani se takođe postideo da podigne ruku čim je ugledao obnaženo
telo prepodobnog. Poklonivši mu se, on se vratio ne ispunivši zlu volju cara.
Međutim, poslanik još nije ni stigao da se vrati vojvodi, a prepodobnom se javio novi
poslanik od samog cara sa imenom Anastasije, veoma surov i nemilosrdan, koji ga je
svojim rukama pretukao, zadavši mu sto rana. Isto je učinio i njegovom učeniku
Nikolaju. Zaključavši ih potom u mračno i tesno mesto, on je naredio da ih drže strogo u
svakom lišavanju i otišao. Ta stroga naredba je bila tačno ispunjavana, a mesto beše
tamno, smrdljivo i vlažno. Kroz malo okno bacali su im po mali komad hleba, koji je bio
nedovoljan čak i za jednoga, te dodavali lonče vode, premda ponekad i svaki drugi dan,
kao da su imali nameru da ih umore glađu. Bol od rana i grubost prisluživača su
uveličavali njihovu teskobu. U takvoj nevolji sveti Teodor je rešio da se, hrabreći se
verom, hrani jedino Prečistim Telom Gospodnjim, koje je imao sa sobom. Sve, pak, što
su mu davali, on je prepuštao svom učeniku.
Posle dužeg vremena prolazio je tim mestom neki carski velmoža i saznao za udeo
prepodobnog i njegovog učenika. On je naredio da im se olakšaju stradanja, tj. da im
daju više hrane i pića i da sa njima postupaju milostivije. Na taj način je prošlo više od tri
godine. Potom je u ruke cara dospela jedna od poslanica svetog Teodora u kojoj se
izobličavala njegova nečastivost i savetovalo odlučno držanje Pravoslavlja i hrabro
trpljenje gonjenja i muka za njega. Car je pobesneo i poslao nekog velmožu sa
zverskom naravi da prepodobnom pokaže poslanicu i uveri se da li je njegova. I ukoliko
se pokaže da jeste, trebalo je da ga prebije na mrtvo. Prepodobni je priznao da je
njegova poslanica i bio nemilosrdno prebijen. Ostavljen je [da leži] jedva dišući. Nasitivši
svoju zlu narav, poslanik se vratio svom poslodavcu, dok su stradalnici, blagodušno sve
pretrpevši za istinu, počeli da se brinu jedan o drugom. Sveti Teodor nije mogao da se
pokrene: ležao je iznemogao i jedva dišući. Nije primao ni hrane, ni piće. Njegov učenik
je bio unekoliko jači. Zaboravivši na sebe, on je svu brigu posvetio prepodobnom, pojeći
ga i hraneći ječmenom kašom sa nekom travom. Pošto se unekoliko oporavio, sveti je i
sam počeo da pomaže svom učeniku, naročito se postaravši o njegovim ranama. Oni
su jedan drugome čistili rane i odrezivali komade [kože] koji su visili, te omivali
zagnojene rane, mažući ih čime su mogli.
Pomučili su se oni devedeset dana. He uspevši još da se sasvim oporave, od cara je
došao još jedan surov i nečovečan poslanik sa naredbom da ih odvede u Zmirnu, što je
i izvršeno uz nemilosrdnu stražu, uz lišavanja, zlopaćenja, nevolje i svecelu
iznemoglost. Jedino je naročita pomoć Božija stradalnicima dala silu da dođu do
naznačenog mesta, gde su bili predani u ruke episkopu (zlom nastavniku zloverja) i
zaključani u nisku, tesnu i mračnu kolibu, trpeći svakakve nedostatke i nevolje.
Nešto kasnije, od cara je došao nemilosrdni Anastasije i prepodobnom opet zadao sto
rana. Međutim, prepodobni je sve blagodušno trpeo, blagodareći Bogu.
Zmirnskom oblašću tada je upravljao carev srodnik i jednomišljenik. On se razboleo i
približio smrti. Neko od njegovih slugu mu je pomenuo svetog Teodora koji je imao dar
da isceljuje bolesti. I bolesnik je poslao da od prepodobnog potraže molitve. Nabrojavši
mu sva zverstva koja je učinio pravoslavnima (zbog kojih neće izbeći večne muke),
prepodobni mu je predložio da se bar pred kraj pokaje. Vojvoda se užasnuo pred onim
što ga očekuje i obratio se prepodobnom, ištući oproštaj i obećavajući da će primiti
Pravoslavlje ukoliko se isceli. Sveti Teodor mu je poslao ikonu Presvete Bogorodice
zapovedivši mu da je poštuje do kraja svog života. Primivši ikonu on je odmah osetio
olakšanje i počeo da se oporavlja. I kad već je skoro bio potpuno ozdravio, on je
(nagovoren zmirnskim episkopom, jeretikom) opet otpao u pređašnje zloverje. Od
episkopa je primio i jelej na blagoslov. Međutim, čim se njime pomazao, on je pao u
raniju bolest i zlo ispustio svoju dušu.
Prepodobni je u Zmirni stradao više od godinu i po. On bi i dalje stradao da zločastivog
cara nisu ubili. Na njegovo mesto je stupio Mihajlo (Travlos ili Valvos), koji je bio
ravnodušan prema veri, ostavljajući da svako veruje po svom nahođenju. Za njegovo
vreme su svi izgnanici i zatočenici iz prethodnog carovanja dobili slobodu. Stiglo je
naređenje da se pusti i sveti Teodor sa njegovim učenicima. (U zatočenju za vreme
Lava Jermenina sveti Teodor je proveo oko sedam godina, a pri Konstantinu je u
zatočenju proveo pet godina zbog izobličavanja za nepravilnost braka).
Kod svetog Teodora tada su se skupili svi učenici koji behu u izgnanstvu. Zajedno sa
njime oni su se vratili na svoje mesto i bili dočekani sa radošću i ljubavlju: sva Crkva se,
naime, radovala zbog njihovog povratka. Došavši do Halkidona, on se video sa
patrijarhom Nikiforom. Oni su se međusobno utešili sa sastradalnicima za istinsko delo
vere. Sa njim je on otišao i do cara da bi ga ubedili da prihvati Pravoslavlje. On je,
međutim, rekao: "Ja neću da se klanjam ikonama i neću da se vide u Konstantinopolju.
Vi ih držite gde hoćete i poštujte ih kako znate".
Sveti Teodor je potom zajedno sa svojim učenicima prešao u Kriskentijevu oblast.
Nastanivši se, on je već počeo da očekuje svoj kraj i pokoj. Međutim, zbog ustanka
izvesnog Tome (koji je hteo da otme carski presto), on je bio prinuđen da se privremeno
povuče u Carigrad, tj. do smirivanja meteža. On, naime, nije hteo da stalno živi u gradu
koji beše pun jeretičkog ikonoborstva. Po smirivanju nereda, on nije otišao u
Kriskentijevu oblast, nego u Akritov Hersonis, kod Crkve svetog Trifona, gde je svoj
život do kraja proveo u podvizima, okružen svojim učenicima.
Najzad je došlo vreme njegove blažene končine, u 67. godini po rođenju. Čim se
pronela vest [o njegovoj slabosti], odasvud su počeli da pristižu [ljudi] raznog čina i
zvanja, i bližnji i daljnji. Svi su želeli da čuju reči koje će reći. I prepodobni je govorio,
premda su zbog njegove iznemoglosti jedva mogli da ga čuju i oni koji su stojali blizu.
Stoga su doveli brzopisce kako se ne bi lišili pouke oni koji nisu mogli da ga čuju. Onaj
ko želi može da ih pročita u kodeksu pouka prepodobnog. Njegova bolest, uostalom,
nije dugo potrajala: sveti je opet mogao da ide, da odlazi u crkvu i da iduće nedelje
služi. Potom je izgovorio pouku bratiji i sa njima bio na trpezi. I 6. novembra, na spomen
svetog Pavla Ispovednika, on je takođe služio Božanstvenu Liturgiju i poučio bratiju. Tor
dana je bio i na večernjoj službi. Vrativši se u keliju, on je opet legao i počeo da boluje.
Odbolovavši četiri dana, on je petog dana otišao Gospodu, tj. ka bezbolnom životu.
Kada se približio čas njegovog prestavljenja, sabrala se bratija i počela da plače za
svojim ocem i učiteljem. Gledajući na njih, i on je na kratko zaplakao i rekao: "Eto, oci i
bratijo, došao je kraj mog života. Svi smo dužni da ispijemo tu čašu, neko ranije, a neko
kasnije. Niko, međutim, ne može da je izbegne. Ja odlazim putem kojim su otišli naši
oci. Ja idem ka večnom životu, ka Bogu i Gospodu našem, koga je zavolela duša moja,
koga je poželelo srce moje i čijim sam se slugom nazvao, premda i nisam dostojno
obavio svoj posao. Vi, pak, bratijo i čeda moja, istrajte u rečima koje sam vam predao,
držite pravu veru i blagočastivi život. Vi znate da ja nisam prestao da vam saopštavam
Reč Božiju ni u crkvi, ni nasamo. Sada vas usrdno molim da sve držite u svom umu i da
čuvate. Ja u srcu osećam tugu za vas budući da mi predstoji da dam odgovor za vas.
Potrudite se da odavde odete pred lice Gospodnje bez krivice".
Izgovorivši [pouku] i oprostivši se, on je naložio da njegovi učenici uzmu sveće, zapale
ih i počnu službu za ishod duše. Stojeći u krugu, učenici su počeli da pevaju: Blaženi su
neporočni (Ps. 118). I kad su po redu došli do [stiha]: Do veka neću zaboraviti zakone
tvoje, jer si me njima oživeo (st. 93), prepodobni je predao svoju dušu [Gospodu] (826.
godine).
Nju su prihvatili anđeli Božiji i poneli je prestolu Božijem, kao što istinski svedoči
prepodobni Ilarion Dalmatski, koji je video viđenje. Naime, toga dana, 11. novembra, na
spomen svetog Mine, on je usamljen hodao po svom vrtu i pojao Psalme. I odjednom je
čuo predivne glasove i osetio neizrecivo blagouhanje. Čudeći se, on je pogledao na
nebo i video mnoštvo svetlorizaca sa radosnim licima kako sa visine silaze sa pojanjem
u susret nekom časnom licu. Videvši sve, blaženi je sa užasom pao na zemlju i čuo
nekoga da govori: "To je duša Teodora, studitskog igumana, koji je za ikone postradao
do krvi. On je sada skončao i svečano ushodi. Njemu u susret silaze nebeske sile". To
viđenje je blaženi Ilarion ispričao drugim vrlinskim ocima. Oni su zabeležili dan i čas
događaja. Potom su saznali da se baš tada prestavio svehvalni Teodor Studit.
Končinu svetog Teodora je propratilo mnoštvo čuda. Njih je mnogo bilo i pre i posle nje,
tj. od njegovog groba i svetih moštiju.

________________________________________

NAPOMENE:
1. Životopis je sačinjen monahom Mihajlom. Up. u Patrologiae graecae, Migne, t.
99. Ovde se navodi odlomak.
SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT
PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA

1.
sadržaj
1) Koliko je visoko monaško služenje; 2) svako poslušanje koje se ispunjava po
Bogu vodi u raj, ma koliko bilo prosto; 3) nabrajanje vrlina koje vode u raj (1, 2)
1) Bog nas je uveo u svet da bismo, ugađajući mu dobrim delima, postajali naslednici
Carstva nebeskog. Po uvođenju u svet On je nama, tj. monasima darovao posebnu
veliku blagodat. Njome nas je On izabrao između svih i postavio pred svojim licem da
bismo služili Njegovoj sili. Neka stoga sada svako marljivo razmotri da li hodi u skladu
sa zvanjem na koje je prizvan, tj. da li se stara jedino o ugađanju Bogu.
2) Ispunjavajući poslušanja mi treba da delamo kao da od samog Boga primamo
naredbu. Od zdravih Bog zahteva dela po njihovoj meri. Pri delanju treba da na svaki
način izbegavamo da nekako sami sebe ne potkradamo taštinom pred drugim i
samomnjenjem kao da činimo nešto veliko. Gospod ima nagradu za svakoga ko se
trudi: trpezar će da se raduje sa prvomučenikom Stefanom; pekar će sam za Gospoda
biti čisti hleb; baštovan će da se nasladi dobrim plodovima raja, s obzirom da će se
udostojiti da postanje njegov obitavalac. I svaki drugi (i vinogradar, i duborezac, i
krasnopisac, i vratar), tj. na svakom poslušanju će dobiti dostojno uzdarje ukoliko ga
vrši kao trud za Gospoda. Gospod sve vidi i ništa se od Njega ne može sakriti. I za
sveće On da uzvrati po božanski.
3) Stojte u veri, muški se držite, snažite se. Sve da vam biva u ljubavi (1. Kop. 16, 13-
14), svakodnevno umirite kako biste živeli u vekove, bežite od zlih pomisli kao od samih
dela, pričljivost smatrajte velikim grehom, smeh - bludočinstvom, prejedanje i
presićivanje - ropstvom pohoti. Misli imajte gore a oči dole, budite čisti telom i dušom,
bodrite se dobrom nadom, nemojte se privezivati ni za šta na zemlji, jedino se Boga
bojte. Ukoliko se budemo ponašali na opisan način i ukoliko budemo imali slično
nastrojenje svakako ćemo likovati sa anđelima i radovati se sa svima svetima u vekove.

2.
1) O sebi ne treba da mislimo visoko; 2) treba da živimo za svu bratiju, kao i svaki
deo tela za celo telo; 3) naša poslušanja nisu teška, premda zbog odricanja od
vlastite volje zaslužuju mučeničke vence (1, 3)
1) Vi ste, bogoprizvani muževi, mudro postupili što ste ostavili svet i što oči vašeg srca
imate ustremljene prema Bogu. Stoga se starajte da živite bogougodno i da, živeći, ne
smatrate sami sebe mudrim (Rim. 12, 16) ni zbog duhovnih vrlina, ni zbog telesnih
preimućstava kako ne biste čuli: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, šta se hvališ
kao da nisi primio (1. Kor. 4, 7). Onaj ko mnogo radi, blagodaću Hristovom radi, primivši
odozgo od Boga silu radi bližnjega, a ne radi sebe.
2) Svi ste vi jedni drugima poslušnici i jedni drugima pomoćnici kao živi udovi jednog
tela. Udovi koji počnu da dejstvuju po svojoj volji (npr. Oči da ne rukovode ruke, jedna
ruka dane podržava drugu, noga da ne stupa u skladu sa dobrom celog tela) neće
sačuvati svoju silu: zajedno sa rastrojstvom samih sebe, oni će raslabiti i celo telo.
Stoga neka se raduje svako kome uspe da se više potrudi od drugih, trpeći hladnoću,
kišu i vrućinu. Naprotiv, neka plače i skrušava se onaj ko sedi bez posla kao nepotrebni
ud, koji živi u telu, ali ne i za telo i koji je dostojan jedino odsecanja.
3) Neka vaš sluh ne oteža da sluša ono što govorim. Naprotiv, shvatite koliko malim i
neznatnim trudovima je vama dano da steknete Carstvo nebesko. Mi ne prolivamo krv
kao mučenici. Naše udove ne odsecaju i ne lome nam kosti. Međutim, ukoliko uz svoje
lagane i neznatne trudove pridodamo i odricanje od svoje volje sa željom da ugodimo
Bogu i da bratiji poslužimo sa ljubavlju, mi ćemo postati podobni mnogostradalnim
mučenicima, pa čak i samom Gospodu, koji je radi nas podneo raspeće i smrt. Budite
dobre volje trudeći se. Vas očekuju mučenički venci.

3.
1) Bdite i utešite pastira, budući da neprijatelj ne spava; 2) nemojte zaostajati u
naporima s obzirom da se za svaki trud odmah na nebu odvaja nagrada; 3) pouka
kanonarhu; 4) kandilaru; 5) bolničaru; 6) i bolesnima (1, 4)
1) Ja od svetih otaca, i naročito od mog pravednog starca znam da đavo nikada ne
spava i da ne slabi u trudu da pogubljuje duše naše. On je svagda bodar i brz da poseje
plevu svoju dok ljudi spavaju (up. Mt. 13, 25). Stoga bogopozvana čeda moja i vi budite
bodri i trezvoumni kako niko ne bi upao u zamke đavolje. Ja volim da čujem kako svi
napredujete, te se tešim zbog poslušanja jednog, zbog smirenoumlja drugog i zbog
trudoljublja trećeg. Sina, pak, neposlušnosti, roptanja, gordosti, lenjosti, tromosti,
došaptavanja i pričljivosti mrzi duša moja. Ko sam, međutim, ja da tako govorim? Ja
sam pastir vaš, premda i nedostojan, a vi ste ovce moje za koje ću dati odgovor
Gospodu koji mi vas je poverio.
2) Napasajte se svi dobro i jednodušno i zajedno. Neka niko ne zaostaje. Onoga ko
zaostaje neprijatelj će zavesti u bespuće i pogubiti. I ovcu koja zaostaje vuk grabi i
odnosi u šumu ili u planinu. Delo spasenja nije lako. Put ka spasenju je pun znoja,
zamora, napora, bdenja, zadovoljnosti malim (tj. skromnom hranom, neznatnim
odmorom, rđavom odećom) i pre svega zahteva odsustvo svojevoljnosti. I Gospod u
skladu sa trudom određuje i svačiju nagradu. U udeo trudbenika svakodnevno se
dodaju venci.
3) Crkvene službe mi treba da ispunjavamo pristojno, pobožno i sa toplim srcem. I ti,
čedo moje, kanonarše (tj. tipikaru), budi pažljiv, budi za pevnicom i tačno prati vreme
koje je naznačeno za svako pojanje, s obzirom da si postavljen da pratiš prvo i najveće
naše delo. I sve drugo u vezi sa Psalmima i stihirama ispunjavaj kao što ti je
zapoveđeno sa čistom savešću. Neka poje onaj ko je sposoban da poje. Onoga, pak,
ko je pogodniji za čitanje postavljaj da čita. Nemoj biti nemaran, već budi pažljiv,
pravedno raspoređujući svakoga od bratije za čitanje ili pevanje. Određuj šta će ko da
čini u obične dane, a šta u praznične sudeći po glasu, izgovaranju i brzini čitanja kako bi
i drugi, ukoliko su prisutni, stekli korist. Neka kod tebe sve bude blagoobrazno i uredno
(1. Kop. 14, 40) kako bi se udostojio da od Gospoda čuješ: Dobro, slugo dobri i verni, u
malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti (Mt. 25, 21) i kako bi na nebesima bio
pribrojan liku svetih.
4) I ti, crkvenjače [tj. kandilaru], imaj strah i budi marljivu obavljanju poslušanja koje ti je
dato, budući da je od Boga i daje božanstveno. Pazi na osvetljenje hrama kao na svoja
dva oka, budući da se ono vrši pred licem Boga. Onaj ko pred carem pali svetiljke sav
postaje pažnja kako bi mu ugodio. He priliči li utoliko pre, čedo moje, da ti sa strahom i
ljubavlju vršiš paljenje sveća Svecaru Bogu, kome služi sva tvar. Ti ujedno treba da
čistiš i održavaš svetilnike, održavajući srazmernu svetlost. Ti pazi i na čistotu crkve,
metući je barem dva puta nedeljno. Briši prašinu sa ikona kako se ne bi oštetile i sve
drugo drži u redu. Pri čišćenju pazi da se ne ošteti nešto od crkvenih [stvari].
5) Čedo bolničaru, ti si mi treći na umu. Drži se onoga što ti je zapoveđeno. Ti si
dostojan velikih venaca zbog najtežeg, mučeničkog služenja, koje ne zna za odmor. S
obzirom da je visoko, ono će biti dostojno i visoke nagrade. Nemoj ovde očekivati i iskati
pokoja, da bi ga stekao tamo. Ukoliko se dobro potrudiš, nesumnjivo je da ćeš tamo
steći pokoj. Jedni čitaju, drugi se mole, treći se drže bezmetežja, ili nešto drugo
pohvalno čine. Međutim, i ti sa njima ideš uporedo, ili ih čak i pretičeš. Čim svane, ti
obilazi jednog po jednog bolesnika i saznavaj stanje bolesti kod svakog, naznačujući šta
je kome potrebno i korisno. Ukoliko istraješ u takvim naporima, u Carstvo nebesko ćeš
ući kao vencenosac.
6) Vi, pak, bolesna bratijo, sa blagodarnošću primajte sve što se sa vama dešava,
zadovoljavajući se onim što vam pružaju. Ukoliko poželite nešto drugo, samo pomenite
[o čemu se radi]. I sa onim što potom učini nadležni brat budite blagodarni sa ljubavlju.
Nemojte roptati: dovoljno je što vam brat služi kao rob iz ljubavi prema Bogu, svakome
pružajući ono što mu priliči po sili manastirskih sredstava. Ukoliko se budete ponašali
drugačije, bićete dostojni velikih muka.

4.
1) Sećajte se smrti i [davanja] odgovora i starajte se oko zaveta; 2) čuvajte usta;
3) koja bratija su za nastojatelja ruke, oči, noge; 4) kod nas je i telesni trud
duhovan; trudite se, podstičući jedan drugoga; Hristos je sa vama; 5) pouka i
ohrabrenje kuvaru (1, 5)
1) Pogledajmo na visinu nebesku i dubinu zemaljsku i na prirodu našu. Prilikom
umiranja, nas ljudi odavde prenose u nadsvetske oblasti, tj. iza granica ovoga sveta.
Bez ikakve prikrivenosti mi ćemo tada stati pred lice pravednog Sudije kako bismo dali
odgovor za dela svoja, nakon čega će nas primiti ili Carstvo nebesko (ukoliko smo činili
dobro), ili neugasivi oganj(ukoliko smo prebivali u gresima). Stoga neprestano
podgrevajmo revnost za bogougodni život sa kojom smo stupili u obitelj, sećajući se reči
koje smo tada izrekli i zaveta koje smo dali i budući svesni svog duga da rečenome
uvek budemo verni. Jer, nama će se suditi po rečima našim.
2) Čuvajte usta svoja u čistoti, uvek govoreći samo ono što je Bogu ugodno. Nemojte
sebi dozvoljavati ni laž, ni nepravedne prekore. Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta
vaših (Ef. 4, 29).
3) Oni koji se među vama trude predstavljaju moje ruke. Trudite se, ruke moje, i
nemojte se zamarati, pružajući se na ono potrebno: jer, mišica Gospodnja će vas
osnažiti (up. Ps. 88, 22). Vi, koji ste postavljeni da posmatrate druge jeste oči moje.
Gledajte pravo, predviđajući i predupređujući padove onih koji mogu da se omaknu
kako biste se i sami udostojili božanstvenog nadzora. Imam ja i noge. Noge moje, stojte
na pravom putu zapovesti Božijih. To cy oni koji hrabro i blagodušno nose bremena
ostale bratije, zbog čega će, ukoliko istraju u dobrom raspoloženju, dospeti u večni
pokoj. Ovim rečima hoću da podignem one koji su se opustili, da razlenjene probudim
na revnost i da palima u malodušnost dodam hrabrosti.
4) Radujte se, tešite se i okriljavajte se revnošću. Nemojte ništa izbegavati - ni duševne,
ni telesne napore. Jer, i naš telesni [trud] jeste duhovan, budući da se Bogu posvećuje.
Prema tome, ko je usrdan u telesnom, usrdan je i u duhovnom. Podstičite i ukrepljujte
jedni druge i u molitvama, i u poslušanjima, i u smirenju. Bodrite se međusobno na
svako dobro, u svemu postupajući blagopristojno i uredno. Idite jedni za drugima i
pomažite jedni drugima, te ćete biti telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27). Ja i
verujem da je vaša glava Hristos. Imajući ga za glavu, zašto bi se ikoga bojali. I šta sa
Njim vi nećete dobiti? Bićete vladike neba i zemlje, i nasledićete sve obećano.
5) Reč moja je [upućena] i tebi, čedo moje kuvare, koji se svakodnevno boriš u ognju,
koji cepaš drva, kuvaš hranu, nosiš vodu, čistiš i pereš povrće, čađaviš lice svoje, prljaš
odeću, znojiš se i pečeš, nastojeći na svaki način da bratiji predložiš potrebna jela. Ti
ćeš imati čast sa svetima i naručje Avraamovo će te upokojiti. Samo trpeći trpi i u
radosti provodi svoj dan. Budi usrdan i marljiv na svom delu, kako bi ti se tvoje
poslušanje prikazivalo i u snu. Od samog jutra se kao oganj ustremljuj na svoje
poslušanje, te ćeš izaći kao pobednik, dobro ispunivši svoje delo.

5.
1) Revnujte međusobno u dobrom, ali ne i u lošem; 2) mi živimo kao po moru
ploveći; duhovno značenje za nas dešavanja na moru; 3) blagotvornost
primernog brata za bratstvo, i zlotvornost rđavoga; 4) [naša] nagrada je
bezmerna; mi se ne trudimo uzalud; radujte se (1, 6)
1) Evo dobrih dana, evo vremena delanja, evo godine traženja Boga. Nemojmo sebi
dozvoliti da uzalud izgubimo ne samo godinu, nego ni dan. Neka kod nas budu
nepokolebivi podvig i revnost za spasenje, uzajamno dobro nadmetanje i prava revnost
za međusobno podražavanje u vrlinama. Ukoliko u nekome primetimo izuzetnu vrlinu
(na pr. mirnoću, pobožnost, poslušanje, smirenje, ili što drugo pohvalno), mi treba da
budemo ranjeni željom da mu budemo saputnici. Iz rečenoga će među vama da se rodi
savez mira i ljubeće raspoloženje. Onome, pak, što je suprotno nemojmo se učiti po
oponašanju, tj. videći nemarnoga nemojmo biti nemarni, videći stomakougodnika -
nemojmo biti stomakougodnici, videći pričljivoga - nemojmo biti pričljivi. Naprotiv, kao
mudri i Bogom naučeni sami po sebi sve ispitujući, dobra se držite (1. Sol. 5, 21).
2) Uhvatimo se za sidro naše vere, podignimo jedra nade i sa svom silom se [upustimo]
u plovidbu velikim morem sadašnjeg života. Jer, za vreme plovidbe neizbežno će na
nas nailaziti vetrovi (tj. ustajanje tela), [obavezno ćemo] susretati vrtloge (tj. uznemirenja
od telesne pohote i poročne misli koje niču iz dubine srca), kao i mnogo drugog što se
dešava pri plovljenju morem: pirate (tj. svezlobne demone), plićake (tj. zaslepljenost od
neznanja), podvodno kamenje (tj. nepredvidive zamke protiv naše duše), opasno
punjenje palube vodom (neotkrivanje grehova i grehovnih pomisli, od čega gine naša
duša, kao što ginu moreplovci koji su nemarni prema ispunjavanju palube [vodom],
budući da se usnuli zajedno sa brodom potapaju u dubinu mora). Mi se, pak, najčasnija
bratijo, čuvajmo od svega rečenog, budno hodeći putem Božijim. Naročito otkrivajmo
sve što se dešava u srcu našem kako voda rđavih pomisli ne bi preplavila naše duše
ikako nas ne bi opkolio krajnji bezdan, po reči proročkoj (Jona 2, 6).
3) Onaj ko je u bratstvu usrdan i u duševnim podvizima i u telesnim trudovima svetli kao
nebeska zvezda i mnoge prosvećuje. Onaj ko je revnosan u delima pobožnosti koja su
dostojna neba, ko je nelicemeran, ko izbegava smeh i ko je ćutljiv jeste anđeo na zemlji:
on kao da pred heruvimskim prestolom služi Bogu i Vladici tvorevine. Svojim vrlinama
koristeći drugima i pobuđujući u njima stremljenje ka duhovnom delanju, on je lučezarno
sunce koje obasjava i zagreva svu punotu bratije. Ko je, pak, mračan, taman i noćelik,
ko pomračuje one koji su pored njega i čini ih sebi sličnima? Naravno, onaj ko se
visokoumljem, slastoljubljem, zasmejavanjem, nedelanjem, sramnim delima,
nagovaranjima, drskošću i nečistotom kroz slaganje sa rđavim pomislima upodobljuje
satani koji je spao sa neba. Mi ne treba da se potčinjavamo uticaju takvih.
4) Naš trud nije dugotrajan, a nagrada je večna; zlopaćenje je kratko, a radovanje
trajno; opterećenje je privremeno, a pokoj beskonačan. Vi ćete se veseliti tamo gde je
svih radujućih se obitalište (Ps. 86, 7), odakle je odbegla bolest, žalost i uzdisanje (Is.
35, 10), gde nema plača, već [postoji] jedino radost. Prema tome, da li uzalud trčite? Da
li se naprasno trudite? Naravno, ne. Naprotiv, vi ste razumno, uzvišeno, divno, blaženo,
apostolski, mučenički, otački, anđelski, nebeski i bogougodno izašli(iz sveta), došli (kod
nas), rodili se duhovnim rođenjem, uzrasli i postali vojnici, naoružavši se duhovnim
oružjem, te pobeđujete Amalićane, Amoreje i Hananeje zajedno sa drugim plemenima
strasti. Vi ste iza sebe ostavili more sveta (odrekavši se od njega), vi ste prešli Jordan
kroz prosvećujuće i očišćujuće drugo krštenje prihvatanja shime (koja je dejstveno
pokajanje), te nadalje počinjete da ulazite u udeo svog nasleđa, u zemlju koju vam je
kroz svoje obećanje pokazao Bog u kome nema laži - u zemlju u kojoj teče med i mleko
besmrtnosti i večnog života. Stoga se radujte, likujte i veselite, videći veliko
čovekoljublje Božije. Pred našim očima je život, pred licem radost, pred nogama
blaženstvo. Vrata su odškrinuta - trčite da je dobijete (1. Kor. 9, 24). Ko će još stajati
neodlučan? Ko se neće ustremiti i nastojati sa sve većom revnošću, starajući se da
pretekne druge u sticanju predležećih riznica?

6.
1) Protiv pohote; ona je oganj kojim se ražiže večni oganj; nju i smrt može zateći
na delu; 2) saplevši se, ustajte mrzeći greh i zavolevši dobro; 3) izbegavanje
malih grehova, naročito praznoslovlja; navođenje predmeta za razgovor (1, 7)
1) Hrabrite se i dobro stojte protiv zamki đavolskih, znajući da naša borba nije sa telom i
krvlju, nego sa nevidljivim i gorkim goniteljem našim, sa satanom, i odstupničkim silama
koje su pod njim. Prema tome, onaj na koga napadne pohotna pomisao ne treba da se
uznemiruje i smućuje, već da je molitvom, stenjanjem i prolivanjem suza tera nazad i
odvaja se od nje, sećajući se onog (večnog) ognja. Naime, žeženje koje se sada
razgoreva u našem telu služi kao uzrok paljenja i onog (večnog) plamena. Prema tome,
ma koliko puta dnevno da napada takva pomisao, vi je u potpunosti istrebljujte i nećete
biti osuđeni. Ukoliko sa tom pohotom zajedno dolazi i pomračenje pomisli sa osećanjem
težine podvižništva, ti gore podigni oči srca svoga, te đavolju zamku raseci
pomišljanjem na mogućnost da se umre svakog časa. Neka se krepi svaki podvižnik
pomišljajući na upokojenje u beskrajnom životu.
2) Neka vas oseni blagodat Gospoda našeg i neka vam daruje čvrstinu da trpite
sadašnje teškoće. Podvizavajte se u borbi i bici, na svaki način se naprežući da pređete
put bez pokliznuća. Ukoliko se i desi nešto takvo (što ja, naravno, ne želim), brzo
ustajte. Primetite kakvo je vidljivo [postojanje]. Nebo je visoko, kao što je napisano, a
zemlja je duboka (Prič. 25, 3). I ko će se popeti na njega od onih koji su oboreni u greh?
Stoga ga omrzite, steknite nenavist prema njemu i odvratite se od njega, te se uhvatite
dobroga i činite ono što je Bogu ugodno.
3) Molim vas da, izbegavajući velike grehe, izbegavamo i takozvane male grehe, tj.
praznoslovlje i smejanje. Tiho i krotko se odnosite prema svakome. I kada vodite
razgovor među sobom radi progonjenja nehajnosti [tj. uninija], [pazite] da bude dobar.
Neka vaša reč bude ili o predstojećem vašem rukodelju, ili o rešenju nedoumice oko
nekog mesta Pisma, ili o čitanju po tipiku, ili o žitiju nekog svetog, ili o našem odrešenju
od tela, o dolasku anđela i o našem odgovoru pred Gospodom i Bogom za čitav naš
život u telu, o [okolnosti] da će sveti otići ka neizrecivoj radosti, a grešnici u neutešnu
muku. Pitajte jedni druge kako da izbegnemo tu strast (praznoslovlja) i da steknemo
vrlinu koja joj je suprotna (tj. mudroslovlje). [Raspitujte se] kako se javlja i pušta suza, i
zbog čega presahnjuje. [Govorite i o činjenici] da se nelicemernim poslušanjem,
smirenjem i ćutanjem usta navodnjavaju izdanci duše i niču usred raja kao drvo života.
[Naprotiv], oni se suše pričljivošću, smehom, neumesnim i neblagovremenim pogledom
očiju, roptanjem, surovošću, dugim spavanjem, prejedanjem i svakom drugom strašću
kojoj se proizvoljno predajemo.

7.
1) Visoko zvanje; blagodarite čuvanjem zaveta; 2) glavno je - steći Boga; 3)
vernost zvanju čini građaninom neba; dela te vernosti; 4) darovi Bogu na
Bogojavljenje; 5) reči Pisma o veličini obećanih dobara (1, 8)
1) Eto, Gospod i Bog naš ljudima javlja blagost svoju, sijajući lučama čovekoljublja kako
bi sve priveo sebi. Nas monahe On je nekako naročito izveo iz tame u svetlost. Kakvu
ćemo blagodarnost uzneti Bogu koji nas je izabrao i prizvao? Živimo sa ciljem
napredovanja u pobožnosti, odstranivši strasni i slastoljubivi život. Shvatimo, bratijo,
svoje zvanje i imajmo pred očima ono što zahteva monaštvo i zaveti koje smo izrekli
pred licem anđela. Živimo sa spremnošću da čim Bog pozove sa punom radošću
odemo odavde kao iz tuđine u vlastito stanište.
2) Vidite li ništavnost sadašnjeg života? Vidite li kako je nepostojan i brzoprolazan život
ljudski? I jedan je samodobar udeo, jedan dobar život i nenasitiva blagodat - steći Bora
kroz čuvanje Njegovih zapovesti. No, rečeno zahteva trud i napregnuto
samoprinuđavanje.
3) Vi ste građani Jerusalima, žitelji raja i sudeonici hora anđela svetih ukoliko stojite u
svom zvanju, ukoliko mu prebivate verni, ukoliko ga volite svim srcem, ukoliko se
prinuđavate na njegova dela, ukoliko se uzdržavate od svega što muje protivno i ukoliko
na svaki način pritešnjavate sebe. Radujte se u strahu Gospodnjem i čistite se od
svakog nečistog raspoloženja. Ubelite se i zablistajte kao sinovi svetlosti i starijim
ukazujte poštovanje, poslušanje i pokoravanje. Međusobna ljubav neka se bogato
množi među vama, a svojeglavost i samorukovođenje neka bude omraženo među
vama.
4) Došao je dan Bogojavljenja. [Došao je] Gospod s nebesa: susretnimo ga čisti.
Pripremimo sveta raspoloženja i Onome kome nosi čitava tvar prinosi darove i mi kao
dar prinesimo obnovljeni život, bogovidna zrenja i bogoljubivi plamen srca. Heka poneki
još prinesu ljubav prema bezmetežju, poneki neuspavljivu bodrost, poneki mnoge
molitve, uzdržanje, pokoravanje i izbegavanje roptanja, a svi - sve kako ni u čemu kod
vas ne bi bilo nedostatka.
5) Bog preko svetih svojih saopštava kakva nas slava očekuje u budućnosti. Sveti Pavle
uzvikuje: Stradanja. . . nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Sveti
David peva: Jer je bolji dan jedan u dvorima tvojim, od hiljada (drugih) (Ps. 83, 11), i:
Nasitiću se kada ugledam slavu tvoju (Ps. 16, 15). I neko od drugih proroka uzvikuje [da
ćemo otići na mesto] odakle je odbegla bolest, žalost i uzdisanje (Is. 35, 10). Onaj ko
želi može u Pismu naći još [mnogo] sličnih mesta koja nam ukazuju na nezamislivo
naslađivanje, veselje koje nema granica i neopisivost dobara koja je Bog obećao onima
koji mu ugađaju. Stojmo u rečenome, utvrđujmo se, izgrađujmo se i usavršavajmo se u
Hristu Bogu našem.

8.
1) Nemojte posustajati: trud je mali, a nagrada bezmerna; 2) nemoj popuštati telu,
zamišljajući da već ideš putem smrti; 3) uložimo svaku žrtvu za zapovest, ničega
se ne bojeći (1, 9)
1) Nemojte se zaustavljati i predavati lenjosti pri služenju Bogu. Gledajući na teškoće
sadašnjeg vremena nemojte se lišiti sladosti koja [pripada] budućem veku. I reči i dela
blagodušno podnosite. Svoj život uredite [na načelu] međusobnog prihvatanja u ljubavi
Božijoj i uzajamnog pomaganja u teškim poslovima. Ni čitavo stoleće koje biste proživeli
u podvigu ne može da se uporedi ni sa jednim satom besmrtne punote vekovečne
besmrtnosti. Pri tome je blaženo (i da kažem po ljudski vrlo probitačno) unekoliko se
kao u snoviđenju zlopatiti, a kao nagradu dobiti beskrajno blaženi život.
2) Nemojmo popuštati telu, koje su sveti smatrali neprijateljem i smiravali ga na svaki
način uzdržanjem. Ugađanje njemu je protivno duhovnom životu. Još malo pa ćemo
otići iz ovog života. Primere odlaska vidimo kod naše bratije, koji jedan za drugim silaze
u grob. I zar ćemo mi ostati ovde? Naravno, ne. Međutim, bratijo, kako je strašno delo
smrti. Stoga treba da se, nadahnjujući se odozgo, stalno nalazimo u stanju zrenja,
pomišljajući da već umiremo i da se već odvija odvajanje duše od tela, da su došli
anđeli (da ne kažem da navaljuju i demoni, s obzirom da se [pojavljuju] kod onih koji su
porobljeni strastima) i da se čuje: "Vreme je dušo, izlazi". I kakva će nastati teškoća i bol
razdvajanja sveze! Tada će dobro činjenje i neosuđivanje savesti biti velika pomoć,
uteha i zastupništvo za one koji odlaze. Tada će poslušnost dobiti smelost, smirenje će
privući blagovoljenje, suza će prekloniti na milost, obilje dela će dobiti silu nad
demonima, trpljenje pri svim delima će [postati] zastupnik - i neprijatelji će se vratiti
nazad prazni, a duša će sa anđelima u velikoj radosti poći ka Spasitelju. Međutim,
ukoliko se duša nađe u strasnoj navici i ukoliko je nadvladana grehom, nastaće strah - i
demoni će pobediti, svrgavajući je bednu sa sobom u bezdan ada, u tamu i mučni tartar.
I eto koristi toj duši (od popuštanja strastima).
3) Očistimo se još ovde. Prolijmo krv u podvizima i neka u nama nema ničega što bi nas
odvojilo od zapovesti Božijih: ni trud, ni bolest, ni naslađivanje, ni pokoj, niti ikakvo
zadovoljstvo. Čak i kad bi trebalo svaki dan da umiremo [sve] treba da trpimo sa
radošću, starajući se da živimo iznad svetskog mudrovanja. Nemojmo se bojati ničega
osim suda Božijeg: ni čoveka, ni zvera, ni ognja, ni mača, ni mora, niti ičega što izgleda
strašno. Jer, čovek (stvoren po obrazu Božijem) jeste gospodar i vladika zemaljske
tvari.

9.
1) Polje duše treba čistiti, zasejavati i zalivati kako bi donosilo duhovne plodove;
2) uzdržanje u hrani i snu i njegovi plodovi; 3) treba podnositi nemaštinu u odeći i
obući; 4) treba se rado zlopatiti radi budućeg (1, 10)
1) Kao dobra zemlja koju napaja kiša iz bogoblagodatnih tokova Duha Svetog, donosite
plod i umnožavajte vrline kao pune klasove žita. Kao što osvežavate polja, i zemlju duše
vaše od mislenog trnja čistite ognjem straha Božijeg i mačem istine. Po zapovesti
apostolskoj, sejte u duh kako bi od Duha požnjeli duhovne plodove, a ne u telo, da ne
biste od tela požnjeli truležnost (Gal. 6). Učite se trpljenju, istrajnosti, velikodušnosti,
smirenoumlju, međusobnoj ljubavi, mrzeći zavist, lukavstvo, prevaru, vređanje i
klevetanje.
2) Steknite uzdržanje. Uzdržanje se sastoji u pružanju telu hrane u skladu sa potrebom,
ni previše ga obremenjujući, ni previše ga olakšavajući. Slično postupaju pri tovaru
čamca: kad je pretovaren može poći ka dnu, a kad je suviše lagan izložen je opasnosti
da se prevrne gornjom stranom na donju. Slično je i u odnosu na san: treba ga primati u
skladu sa korisnim. Za srazmernom dijetom slede laki sni, a za njima - bodrost na
psalmopojanju, pažljivo slušanje čitanja i razumno shvatanje svake reči iz božanstvenih
pesama koje se pevaju. Uslađivana rečenim, duša stiče dobro nastrojenje, zagreva se i
prosvećuje se, okušajući plodove umerenosti u svemu. Od mnogog jela, pak, dolaze
teški sni, a od njih - pomračenje misli, nerazumevanje izreka pesama, skupljanje usta,
pomračenje očiju, duše i tela. Jer, sa spoljašnjim se saobražava i unutrašnje. Tada
duševni lopov pritrčava i krade šta hoće. Stoga je Gospod i rekao: Bdite (Mt. 26, 41).
3) Bog voli srdačnu reč, pokoran odgovor, dobro i nerastrojeno lice, tihu narav i smirenu
besedu. Onaj ko blagodušnije od drugih podnosi zlopaćenja, ko blagodari kada mu
nedostaje neophodna odeća ili obuća ili skufija zaista je delatelj Božiji koji za
privremena i ništavna dobra menja buduća i velika dobra. Ja se staram da sve svime
opskrbim, što vam govorim da se niko ne bi ogorčio, razdražio ili roptao ukoliko
[ponekad] ponestane neka stvar. Ima, međutim, i takvih koji, goreći ljubavlju prema
Bogu, proizvoljno sami sebe lišavaju [neophodnog]. Naravno, dobro čini i svako ko sa
blagodarnošću prima ono što mu se daje, nezavisno od vremena i kakvote.
4) Carstvo Božije je pred nama i nagrada večnog blaženog života očekuje one koji
ugađaju [Bogu]. Ko neće potrčati? Ko neće požuriti da uzme takve riznice koje se daju?
Ko dobrovoljno neće rešiti i da se zlopati, i da bude nag, i da trpi zimu i mraz, i da se
umrtvljuje podvizima radi takvih i tolikih dobara? I vi učestvujete u takvim trudovima i
podvizima. Jer, kroz odsecanje svojih prohteva, kroz odricanje od svega i kroz
svakovrsno trpljenje vi svakodnevno umirete, imajući život svoj sakriven u Hristu Isusu,
Gospodu našem. A kada se javi život naš, Hristos Gospod - vi ćete početi da se sa Njim
radujete večno (Kol. 3, 4). Nemojte ovde iskati pokoja. Naprotiv, ovdašnje zlopaćenje
smatrajte potvrdom tamošnjeg večnog spokojstva.

10.
1) Gospod ide sa nama - trpite; [navođenje misli] kojima se treba krepiti; 2) naš
cilj je raj, u kome ćemo zaboraviti sve nevolje; 3) u Gospodnjim ložnicama je
likovanje za zlopaćenje: ko ih stoga rado neće izabrati? 4) radujte se što živite u
teskobi i oskudici, što priliči monahu; 5) pomažite se međusobno u svemu:
Gospod je blizu (1, 11)
1) Hodite putem Božijim, svakodnevno imajući Gospoda za Saputnika, po Njegovom
obećanju. Jer, On sam je preko apostola svojih svima onima koji ištu zavet Njegov i
svedočanstva Njegova (Ps. 24, 10) rekao da se neće odvajati od njih do svršetka veka
(Mt. 28, 20). Međutim, Njegovi putevi i staze su nepoznati. On nevidljivo prisustvuje
očima uma i bezglasno razgovara sa onima koji su čisti srcem. Držite se svog pravog
puta, izbegavajući zamke zavidljivog đavola. Poprimite krila ljubavi Božije kako biste
leteli na oblacima, iznad svih prizemnih klopki. Namastite noge vaše uljem radosti i
zdravoumlja [tj. celomudrenosti], ne užasavajući se stupanja po skorbnom putu
Gospodnjem. Ukoliko ste žedni od malodušnosti - pijte vodu trpljenja; ukoliko ste gladni
od duševne iznemoglosti - okusite hleb koji hrani i krepi ljudsko srce, tj. reč mudrosti,
koja daje dobru silu i hrabrost. Vi ste dobro opasani i bodri. Gledajući, dakle, gore,
nemojte polagati na sebe teško podnošljiva bremena, tj. rđave neprijateljske želje. Za
onog ko ide putem koji vodi od zemlje na nebo dovoljno je što hodi bez malodušnosti,
ne polažući na sebe nikakav teret.
2) Vi ste dobro rasudili i mudro postupili što ste izašli iz sveta, te se sada prepodobno
vezujete za dom Božiji i delate i služite Gospodu svakodnevno, odvajajući se od svega
privremenog - i od roda, i od otadžbine, i od svakakvih pohota tela. Naše delo je
anđelsko delo. Pretrpimo i zlopatimo se još malo. Već dolazi kraj i granica našeg života.
Uzeće nas sveti anđeli i počećemo da se radujemo u vekove, postavši naslednici
obećanih dobara sa svima svetima. Tada kod nas neće biti nikakvog žaljenja - ni stoga
što smo živeli u bedi, ni stoga što smo se izmoždili u podvizima, ni stoga što smo se
ispostili ili se lišavali sna, ili trpeli mraz i zimu, ili što smo se na neki drugi način lišavali
zadovoljavanja svojih prohteva. Naprotiv, tada ćemo blagosiljati i ublažavati dan i čas u
koji je Bog blagovoleo da pobegnemo iz sveta i primimo monašku shimu. Tamo će
svako za svako ovdašnje zlopaćenje biti stostruko nagrađen. Umesto [svega] žalosnog,
mi ćemo tamo naći sve radosno i večno živo. Stoga neka niko od nas ne odbija da
pretrpi ono što dolazi. Jer, za uzvrat ćemo dobiti neizrecivo i večno radovanje. Neka se
ne desi da neko od nas čuje: Seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i:
Postavljena je među nama provalija velika (Lk. 16, 25-26). Eto strašnog glasa koji
odvaja grešnika od pravednika: on je strašan i kad se samo pomišljana njega. Kako će
tek biti ukoliko se čuje?
3) Koliko je nebo udaljeno od zemlje, toliko će oni koji se nalaze u gresima biti udaljeni
od Gospoda Boga našeg. Ostale Njegove istinske sluge će ući ka Njemu u Carstvo
Njegovo nebesko, u gornji Jerusalim, u veliki grad gde su nezamislive riznice, beskrajna
slava i večno radovanje. Tamo ćemo videti jedni druge i prepoznati se. Ja verujem da
ćemo i tamo zajedno biti u beskrajnoj radosti ukoliko uvek budemo vršili volju Božiju.
Ukoliko je tako, zar se nećemo potruditi, zar se nećemo rado zlopatiti? Nećemo li sa
radošću ispiti podsmehe i grdnje kao mleko? Nećemo li poželeti da smo na poslednjem
mestu i stepenu, ili čak - da smo ponižavani više od svih? Nećemo li izabrati da
svakodnevno svojevoljno umiremo kao Hristova nezlobiva jagnjad? Da, bratijo moja.
Da, oci moji. Takvim raspoloženjem su sveti ugodili Bogu.
4) Nemojmo ovde tražiti život u zadovoljstvu, tj. život bez neprijatnosti i teškoća.
Naprotiv, radujmo se kada smo u bedi i veselimo se kad se nalazimo u teškim
okolnostima, kada nas vređaju, pritešnjuju, kada trpimo nedostatak u neophodnim
stvarima, u staništu, u hrani i piću, u obući i odeći, ili u drugim neophodnostima. U tome
je svedočenje naše i u tome se ublažava monah: on neprestano stoji u borbi i podvigu.
Ukoliko niste takvi, očigledno je da ne stojite na monaškom poprištu, premda lažno,
pritvorno i licemerno nosite [monaško] ime. Uostalom, ja znam da se vi iskreno
potčinjavate monaškom ustavu, da iskusno idete njegovim putem i da živite anđelski,
imajući desnicu Božiju, koja vas podržava, imajući utehu Duha Svetog, koja vas krepi i
imajući svete anđele i sve bogoblažene mučenike i prepodobne, koji vam pomažu.
5) Ushodite na goru Božiju i u dom Njegov svet, po reči Isaije, najglasnijeg proroka (Is.
2, 3). Neka niko ne zaostaje i neka niko ne sedi. Pomažite se međusobno, stojte u
krepkoj međusobnoj ljubavi, podstičite jedni druge, sarevnujte jedni drugima,
podražavajte jedni druge. Neka među vama ne bude ni nepriličnog smeha, ni razonode
koja rasejava i raznežuje, ni dugih praznih razgovora, a razdor i neposlušanje čak ne
treba ni da se spominju među vama. Poželjno je da govorite umereno i časno, da
međusobno imate srdačno raspoloženje, da se jedan drugom obraćate tiho i ljubazno.
Sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1. Sol. 5, 21-22).
Neka Gospod mira da silu i krepost dušama vašim, neka vas sam napasa i neka vas na
vodama odmora hrani (Ps. 22, 2), vraćajući vas na staze prave, čuvajući vas od zamki
svezlobne zmije, veseleći vas, naslađujući vas, tešeći vas i udostojavajući vas svog
Carstva nebeskog.

11.
1) Neprijatelj postavlja zamke; vi se, pak, protivite i pobedićete; Gospod je
Pomoćnik; 2) besprekorno nosite napore i na poslu i na bogosluženju; nemojte ih
gubiti; 3) potrudimo se i pripremimo se da ne bismo kasnije, u času smrti, susreli
užas, već da bismo ugledali radost (1, 12)
1) Priđite prihvatimo svi opštu gotovost i revnost da sve više služimo Bogu i ugađamo
mu. I neka nas ništa u tome ne sprečava i ne zadržava: i od sveta se odreknimo
potpunije, i telo savladajmo, i od rodbine se udaljimo, i zadovoljstva prezrimo, i trud
izaberimo, i sva druga dobra dela izvršimo i činimo kako bismo, pokazavši se
nesapletenim u svom zvanju, nasledili Carstvo nebesko. Strašna zmija, svezlobni đavo
neodstupno puzi okolo želeći našu pogibao, tajno se prokrada i ulazi u naše srce sejući
u svakome semena zla: u nekoga [seje] grehovnu slast, kako bi ga zbog zadovoljstva i
jednočasovne naslade lišio okušanja večnih dobara i poslao u neugasivi oganj; u
drugoga [seje] strast zavisti (koja je ravna ubistvu) zbog dobre slave brata, kojom se
pomračuje njegov um i (kao kod onoga ko ide po noćnoj tami) ne da mu da vidi slavu
Božiju kako bi ga pokazala novim pogubnim Kainom; jednoga navlači na
stomakougađanje kako bi ga, pobedivši ga podstomačnim nasladama, udaljila od Boga;
na drugoga pušta nehajnost; kod jednoga rađa odvratnost prema vlastitom zvanju ili
prema sapodvižnicima, ili prema manastiru; drugoga navodi da se opterećuje
psalmopojanjem, čitanjem i usamljenošću; najzad - protiv nekoga podiže nezamislivu
prašinu strasnih pomisli i pokreta kako bi ga skrenula sa pravog puta i pogubila.
Međutim, Hrabrite se, i neka se ukrepljuje srce vaše (Ps. 30, 25). Jer, mi se nadamo na
Gospoda koji je satro vlast smrti i dao nam vlast da stajemo na zmije i skorpije i na svu
silu vražiju (Lk. 10, 19). Primer rečenog vidimo kod svetog Antonija Velikog, koji je
skršio i satro silu neprijatelja, koji više nije mogao da podnese čak ni senku njegove
svetinje. I svi bogonosni oci su ga pobeđivali. Pobeđuju ga u sadašnjem rodu i svi oni
koji svedušno služe Bogu.
2) Ja vidim da se vi usrdno trudite, prinoseći svoje trudove na žrtvu Bogu. Neka,
međutim, vaši napori budu svestrano besprekorni i dostojni nagrade. Kako, naime?
Delajte tiho i bezmetežno, bežite od prevaznošenja, gnušajte se drskosti, obucite se u
smirenje i prinuđavajte se na svako poslušanje. Pazite da na sebe ne navučete smrt
nekim grehom i nemojte se približavati jedan drugom za vreme strasti. Nemojte se
usuđivati da budete dvojica nasamo s obzirom da će se pojaviti oganj greha. Nemojte
doticati nikakve svoje udove, naročito jedan, inače će se javiti gnev, oganj i smrt. Pazite
na čitanje i bodro slušajte psalmopojanje. Nemojte dremati stojeći pred Bogom i
dobićete Njegov dar: On, naime, uvek deli nagrade bodrima. Žalosno je kad jedni od
lica Cara odlaze sa darovima, a drugi se šalju bez ičega. Jer, i jedni i drugi su bili za
istim delom. Međutim, jedni su delali lenjivo i sanjivo, a drugi - iskreno i sa svim usrđem.
Stoga se i njihov udeo pokazao kao različit.
3) Žurite, podvizavajte se, trčite, dostižite kako nam se ne bi zatvorila vrata, kako se ne
bi preseklo vreme našeg života, kako u grob ne bismo sišli nespremni, kako se sveze
sa telom ne bismo razrešili kao krivci, kako svete anđele u vreme razlučenja duše ne
bismo gledali bez smelosti, kako nas zbog grehova ne bi uhvatio onaj crnac, koji doseže
do nebesa (kao štose pokazalo Antoniju Velikom), kako nas ne bi progutao haos,
preispodnja, tartar, beskrajni oganj koji šumi, ili druga mučilišta kod kojih je plač i škrgut
zuba, već kako bismo tamo obreli mirni i blaženi dugi život, kako bismo pripali Hristu,
Vladici našem i Bogu i kako bismo ugledali onu besmrtnu krasotu i nepristupnu slavu
lica Njegovog, učestvujući u horu sa svetim anđelima i svima svetima i veseleći se [na
mestu] od koga je odbegla bolest, žalost i uzdisanje (Is. 35, 10).

12.
1) Izađimo odavde, tj. iz oblasti strasti kroz uzdržanje stomaka, očiju, jezika,
sluha, ruku i nogu; 2) pouka ekonomu, nadzorniku radova, skladišniku,
baštovanu i vrtlaru, nadzorniku štala i mlinaru (1, 13)
1) Uzvikujem vam, kao nekada Gospod učenicima: Ustanite, hajdemo odavde (Jn. 14,
31). Ja ne kažem da treba da se iščupamo iz tela pre nego što nas pozove Gospod, koji
nas je svezao sa njim radi ispitivanja naše vrline, nego da bismo i u telu mislili ono što je
iznad tela, kao što je o sebi napisao božanstveni Pavle, tj. da se razapnemo svetu. On,
naime, uzvikuje: A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24).
Hrabro podnosite sve teško i skorbno i budite u svemu uzdržljivi. Jer, da je bio
blagopokoran bogopredanoj zapovesti o uzdržanju, naš praotac ne bi umesto života
prigrlio smrt kroz neuzdržanje. Postite i nemojte kušati gorko drvo greha, ukoliko je
moguće čak ni mišlju. Na svaki način se od njega čuvajte na delu. Nemojte puštati
strasne poglede žednim očima i nemojte sami sebe podvrgavati očaranosti. Zatvarajte
uho do slušanja nerazumnih reči i nekorisnih priča. Usta naučite da pevaju samo ono
što je Bogu ugodno i da izbegavaju praznoslovlje. Ruke, noge i svi vaši udovi treba da
budu zaštićeni od svega strasnog.
2) Ti koji si primio poslušanje na ekonomiji staraj se da besprekorno i bez saplitanja
ideš među svojom bratijom, svime raspolažući sa smirenim mišljenjem.
Ti kome je uručeno da nadzire poljske radove sa svojstvenom ti mudrošću i čvrstinom
pazi na svoje delo, sve što mu priliči verno ispunjavajući i sve držeći u svom poretku.
Snishodi i sastradavaj premorenima, naročito iskušenicima. Reč vaša da biva svagda u
blagodati, solju začinjena. . . da donese blagodat onima koji slušaju (Kol4, 6; Ef. 4, 29).
Budite uslužni, blagorečivi, utešni, poučni, uredni i upraviteljni u svom delu.
Ti skladišniče uzdaj se u Boga i napreduj no dejstvu silne moći Njegove (Ef. 1, 19).
Trudi se na staranju o bratiji. Stičući njih, Boga stičeš, budući da ne hraniš ljude već,
ako hoćeš, apostole Božije. Pripremaj i pružaj im i jelo i piće, tj. najbolje što imaš. Ipak,
ni začina, ni slasti, niti išta od onoga čime oni koji žive za stomak pune svoju [utrobu]
neka ne bude kod tebe. To ne priliči blagočastivima. Povrće, hleb i voda su stvari koje
im priliče. U njima su naši oci nalazili veliku utehu.
I ti čedo moje, dobri kuvaru, staraj se o bratstvu, pripremajući mu hranu za utehu kako
bi u Carstvu nebeskom zasijao kao sunce.
Vi baštovani i vrtlari radite i starajte se da sve pružite bratiji, nudeći im povrće svake
vrste. Ugađajući njima vi ćete Bogu ugoditi i udostojiti se da se nasladite večnim
pokojem.
Vi koji ste uz skladišnika sa svom usrdnošću i dobrim proizvoljenjem upotrebljavajte
svoju silu na svoje delo čak do krvi, dobro se odnoseći prema prvoskladišniku, budući
da od njega zavisite.
Vi nadzornici štala nosite poslušanje koje je ugodno i Bogu i nama i dvostruko u odnosu
na druge služite bratstvu, zbog čega ćete biti ukrašeni dvostrukim vencima. Svako od
vas ko se više od drugih stara, dela i trudi svakako će dobiti i veću nagradu.
Priđite mi i svi vi koji se postavljeni kao mlinari. I vama govorim da treba da imate veliko
staranje o svom delu. Nemojte dozvoljavati ništa izlišno u odnosu na ono što je
određeno - ni u hrani, ni u piću, ni u bilo čemu drugom. I nama nije milo što ne možete
biti na pravilu, psalmopojanju i drugim službama. Međutim, drugačije ne može biti
uređeno zbog krajnje nužde. Ipak, nemojte padati u nehajnost s obzirom da ćemo mi
umesto vas ispuniti nedostatak, iako smo grešni. Vi samo budite bodri i pažljivi prema
sebi, imajte strah Božiji i uklanjajte se od svetskih razgovora.

13.
1) Ustajanje, jutrenja, prvi čas, poslovi; 2) predmet reči; takmičenje, izbegavanje
pokoja; toplina prema Bogu i izdržljivost u naporima; 3) potrpimo, kao Gospod, i
susrešćemo Njegovu milost; 4) izbegavati dela samougađanja i odsustva ljubavi
prema bratiji; 5) dostojan je časti onaj ko se zadovoljava sa nalozima nastojatelja;
ne treba prosuđivati te naloge; Gospod neka ispravi neispravne (1, 14)
1) Živimo po pravilima i porecima koji su za nas ustanovljeni, prinuđavajući se da u
svemu budemo ispravni - i u velikom, i u malom.
Čim udari klepalo, tj. kao na poziv anđela, svi odmah žurite da se blagodušno saberete
u crkvu da besedite sa Bogom i da mu služite pesmopojanjem. Jer, kao uzdarje nećete
dobiti nešto brzoprolazno i privremeno, nego darove od Boga koji oživljuju dušu.
Došavši u hram, vi jednim prizivanjem saglasno uznesite slavoslovlje Gospodu Bogu.
Potom poslušajte psalmopojanje i bodro pratite čitanje kako biste se prosvetili i u radosti
blagoplodno prebivali na bogosluženju, posramljujući đavola. Istovremeno nemojte
zaboravljati da unutarnje sa trezvoumljem obavljate molitvu kako bi vas Čisti video
čistima i kako biste iz hrama izašli prosvećeni, a ne pomračeni.
Završilo se pravilo. Vi tiho i mirno izlazite iz doma molitve. Neka se potom jedan hvata
za učenje, starajući se da ne izgubi sabranu riznicu od psalmopojanja kroz
praznoslovlje, već da blagu doda i ono što će naučiti. Drugi može da odahne prilegavši
na postelju ukoliko hoće i ima potrebu. Osenivši se krsnim znamenjem i smerno legavši,
on treba misleno da čita neki Psalam uz razmišljanje kako ne bi bio podvrgnut iskušenju
od kušača-neprijatelja. Jer, demoni vole da nas posle bogosluženja smućuju rđavim
pokretima kako bi se osvetili za poraz koji im je pričinjen pažljivim i pobožnim
prebivanjem u hramu i kako bismo zlo izgubili ono što smo dobro sabrali iz crkvenih
pesama i čitanja. Stoga oni pomračuju pomisli, telo čine nepokornim usled zamora na
psalmopojanju i izazivaju neprilična osećanja i saglašavanja. Naravno, onaj ko se ne
baca odmah u postelju čini bolje, uzdržavajući od sna i zanimajući se ili mislenim
udubljivanjem u Psalme, ili nekim drugim delom. [On, uostalom, treba da legne] ukoliko
ga san neodoljivo napada, s obzirom da će tada biti slobodan od iskušenja.
Provevši tako vreme, svi treba da budemo brzi i da ne zaostajemo jedan za drugim
žureći na vršenje prvog časa. Jer, zašto da gubimo svoju nagradu i da obremenjujemo
savest?
Pošto se pomolimo Bogu da delo ruku naših ispravi (Ps. 89, 17) i da se ceo dan ispuni
vrlinski, neka svako pristupa svom poslu po raspodeli, bilo sam ili zajedno sa drugima, u
skladu sa slučajem i potrebom. Neka vaš trud i posao na polju, u vinogradu, u kuhinji ili
negde drugde prema običnom rasporedu po određenim satima bude [praćen] stihovima,
molitvom i blagomislijem. Neka sve bude vršeno savesno i sa stihovima.
2) Vaša reč uvek treba da bude o priličnim predmetima, bilo da se odnosi na telesni ili
duhovni život, na neki troparili delo. Revnujte međusobno za dobro. Svako od vas ima
svoju dobru osobinu. Ako mu nešto i nedostaje, dopuniće ga drugi. Neka ga od njega i
pozajmi kao dobra pčela, trudoljubivo sabirajući med sa cvetova. Sklonost ka odmoru
neka bude daleko od vas i lenjost neka bude prognana. Budimo plameni prema Bogu i
izdržljivi u podvigu. Neka ništa ne postane prepreka između nas i ljubavi prema Bogu: ni
post, ni bdenje, ni hladnoća, ni vrućina, ni uvreda, ni oskudnost u potrebnom. Sve
smatrajući drugostepenim, svemu pretpostavimo naše spasenje.
3) Sve blagodušno trpimo, sećajući se kakva je strašna stradanja pretrpeo Gospod radi
nas. Kakvo je poređenje roba sa Vladikom? Stoga je ništavno sve što mi možemo
pretrpeti. Međutim, kao blag, Gospod prima i naše malo blagovoljenje. On je, po
pisanome, blizu onih koji ga očekuju. Njega nalaze oni koji ga traže. Ukoliko pokucamo,
On će nam otvoriti i ukoliko nastojimo - primiće nas i uvesti u svoju nadnebesku radost,
u nerukotvorenu bračnu odaju Carstva nebeskog.
4) Ja vas molim, prizivajući za svedoke nebo, zemlju i svete anđele, da ne budete
nemarni prema svom spasenju. Nemojte prezirati ni jednu zapovest, nemojte hoditi po
tami neotkrivanja (pomisli), bežite od tajnog jedenja, nemojte se zaplitati u slasti,
nemojte probadati mačem duše svoje, tj. nemojte stavljati u njih oganj drskosti, čak ni u
odnosu prema vašim udovima, sećajući se da su Hristovi i stoga - mnogočasni, nemojte
zlo govoriti i nemojte se raspaljivati gnevom jedni protiv drugih, nemojte držati zavist u
sebi, nemojte zlom vraćati za zlo, nemojte iskati vlasti, nemojte prevremeno želeti
kliričke stepene, niti se njima naslađujte u pomislima vašim, već sve rado otkrivajte
(svojim duhovnim ocima). I time se lečite, time prebivajte u zdravlju i od srca budite
svima poslušni. Eto sveštenstva, i sveštenodejstva i oboženja.
5) Onaj ko čistog srca pred mojim smirenjem otkriva sve svoje, ko o sebi smireno misli,
ko sebe smatra nižim od svega što diše i ko ne traži ništa više od onoga što je dobio od
mog smirenja zaista je, po meni, visoko i uvaženo lice. Jer, za vas nije korisno i prilično
da ispitujete moje naloge i da o njima rasuđujete po svome, razmatrajući zbog čega
sam jedno dao jedno poslušanje, a drugome drugo, zbog čega sam jednog uveo u klir,
a drugog postavio na drugo [mesto]. Gospod i Bog naš, koji iz nedostojnog izvodi
dostojno i sa đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112, 7), koji smirenima daje blagodat i
razum i koji silom opasuje nemoćne, neka i vas uredi, umiri i primi u svoj udeo, neka
vam da dobar život, neka vas u svemu ukrepi na savršeno delo, na ispunjenje
zapovesti, na bogougađanje i na podražavanje anđelima radi nasleđa Carstva
nebeskog.

14.
1) Ustremite se Bogu i sve drugo smatrajte ništavnim; 2) onaj ko se svakim
trudom trudi u manastiru dobro hodi ka gornjem gradu radi okušanja dobara; 3)
vaša spoljašnjost je dobra; ipak, pazite da među vama po unutrašnjem ustrojstvu
nema Jude, Gijezija i sličnih; 4) nemoj govoriti: "Uradiću to, i dostići ću ono", već
se trudi, sve ostalo predajući Gospodu (1, 16)
1) Priđite čeda i poslušajte me, pazite na reči moje i obratite pažnju na smirena slova
moje. Svima upućujem vapaj moj, svima saopštavam da se uznesete Bogu i da se
odrešite od pristrašća. Nama vapije i proročka reč: Priđite, uziđimo na goru Gospodnju,
u dom Boga Jakovljevog (Is. 2, 3), u dom bestrašća i umnim očima našim ugledajmo
radost koja nam je pripremljena po obećanjima nebeskih dobara. Prihvatite revnost,
primite ognjena krila i letite kao golubovi. Odavde uzletite [na mesto] gde je desna
strana vrlina, te prihvatite radost i duhovnu želju ljubavi prema Bogu. Okusite ljubav
Njegovu najslađu i u njoj sve drugo smatrajte drugostepenim, gazeći i sujetnu slavu, i
telesnu pohotu, i zverski gnev. I ništa od onoga što ovde izgleda utešno neće moći da
vas zapleni. Kao dobro opasani, mi ćemo biti lagani i oštrooki, i brzi [hodeći] putem koji
vodi u Carstvo nebesko.
2) Oni koji putuju neizbežno trpe i pate se. Slično je i sa nama. Jer, kao što vidite, naša
dela zahtevaju trud, podvig i zamaranje. Vi radite, iznemogavate, znojite se, trpite glad i
žeđ na njivi, ili u vinogradu, kod cedila za masline, u kuhinji, na gradilištu, u skladištu i
na svakom mestu vaše dužnosti. Svi idu putem Božijim približavajući se velikom gradu,
te će kroz smrt biti uvedeni u radost okušanja dobara koje su spremljena za one koji
vole Boga.
3) Videći one koji otkriveno dobro hode mi se tešimo, a videći neuredne - negodujemo i
žalostimo se, te ih po mogućnosti ispravljamo. Vaša, pak, unutrašnjost vidna je samo
vama i Bogu. Međutim, neka među vama nema nikoga ko bi skriveno, navodno u tami,
činio nešto neprilično. Jer, niko neće izmaći od oka Onoga koji sve vidi, čak i ako
izmakne našem. Ja uvek o vama mislim najlepše. Međutim, ko zna da li je među vama,
usred dvanaestorice, i Juda. Nije li kod dobrog nastavnika i lukavi Gijezije, koji u svojoj
duši nosi večnu gubu. Neće li se među vama naći slični sinovima sveštenika Ilija, koji
tajno jedu i Boga žaloste i čiji će žalosni kraj biti nezgodan i za mene još više negoli za
Ilija grešnog. Neka ne postradamo n mi (poštedi Gospode) kao Ananija i Sapfira, koji su
pokušali da apostolima kažu laž i pali gorkim padom. Jer, možda i među vama ima onih
koji, imajući u srcu laž, ne govore istinsko slovo u odgovoru na pitanje ili u slučajnom
razgovoru. Ja se bojim i pada Simona vrača, koji je sa vrhovnim apostolom svetim
Petrom hteo da bude radi časti i slave ljudske, iako je spolja pokazivao da želi da bude
učenik. Neka se niko od vas ne obazire nazad i neka ne otpada od svoje prvobitne
namere.
4) Neka niko ne govori: "Uradiću to i za toliko godina ću dostići ono". Onaj ko tako
govori, međutim, ne zna ni da li će proživeti današnji dan. On ne pomišlja da će možda
čuti: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti
(Lk. 12, 20). Podražavajmo neraskidivo jedinstvo apostola sa Učiteljem njihovim i
Bogom svih. Imajući uvek Gospoda pred očima, požurimo ka svome spasenju, sve
ostalo predajući u ruke Božije sa spremnošću da nešto malo pretrpimo i ožalostimo se
ovde kako bismo se večno radovali. Na rečeno nas priziva Bog, sadejstvuje Duh Sveti i
krepi Gospod Isus Hristos. Nemojte se bojati. Đavo je svrgnut. Hristos je vaskrsao i smrt
više ne caruje.

15.
1) Mi smo pobegli od sveta, ali nismo pobegli od talasa strasti, koje podižu ne
prijatelji: treba da pazimo i da se protivimo; 2) primeri čuda poslušanja koji su se
javili zbog vere: Dositej, Akakije, Zaharija i drugi; 3) hodite putem zapovesti, bez
roptanja nosite poslušanje i spašćete se (1, 17)
1) Premda smo pobegli od svega žitejskog i stupili u pristanište primivši našu sveštenu
shimu, mi još uvek prebivamo u svetu kao na moru, ne znajući kada će se na nas podići
burni đavolski vetar pokušavajući da pogruzi u dubinu lađu naše duše. [Mi ne znamo]
gde i kako ćemo sresti mislene pirate, na kakve ćemo podvodne stene strasti
neprimetno naići i kako ćemo za sve vreme našeg života bez brodoloma ostvariti našu
plovidbu od zemlje na nebo. Stoga treba da smo pažljivi, čeda moja, i da se čuvamo, da
smo bodri, te da pratimo i predviđamo napade đavolskog svelukavstva kako bismo se
spremni suprotstavili nagovaranju strasti, odbili njen napad i bezbedno nastavili svoju
plovidbu, držeći kormilo naše vere.
2) Oni koji se podučavaju podvižničkom životu dobrim primerima otaca se prosvećuju i
nepokolebivom verom postaju istrajni u svojim naporima. Verom je sveti Dorotej išao
putem poslušanja bez ispitivanja, verno ispunjavajući svaku naredbu svog rukovoditelja,
bez roptanja ponekad podnoseći udarac u obraz, a ponekad ismejavanje. Verom je
blaženi Avakir petnaest godina hrabro i mladićki podnosio udarce, podsmeh i
proganjanje kao da nije osećao teret neprijatnosti, ne samo ne žaleći se, već silno
braneći i štiteći one koji su ga napadali pred svetim ocem, koji ga je ispitivao. Verom je
Teodor Osvećeni zbog pomisli o igumanstvu tri godine bez protivljenja i roptanja nosio
odlučenje kojim ga je [kaznio] Pahomije Veliki. Verom je ubrao zreli plod poslušanja
onaj ko je tri godine strpljivo i usrdno zalivao očev žezal. Verom je uvek živi Akakije
ponekad pod očima imao masnice, ponekad na obrazima - tragove udaraca, ponekad -
jedan ili drugi ud povređen, sve smireno trpeći bez roptanja, usled čega se udostojio
besmrtnosti. Verom je uvek spominjani Zaharija blagodušno trpeo rane (iako beše
prepun Božanstvenog Duha), ne odvajajući se od oca. Verom je jedan divni[monah]
preplovio reku nošen krokodilom. Svako od poštovanih otaca i savršenih muževa je
oružjem vere prošao kroz oganj i vodu iskušenja lukavog i ušao u oblast večnog pokoja.
3) Za one koji hoće da se spasu nema nikakvih smetnji ili prepreka. Imajte pred očima
nelažne primere onih koji su sespasli i koji se spasavaju. Na mene nemojte gledati, ali
slušajte reči moje. Jer, premda sam grešan, ipak vam govorim istinu i ukazujem na
pravi put. Trudite se, čeda moja, odbacivši nepokoravanje i udaljivši neverje. Sa
strahom hodite putem zapovesti Gospodnjih. Ištite, i daće vam se; kucajte, i otvoriće
vam se (Mt. 7, 7). To verno znam i savršeno sam u to ubeđen. Svoja poslušanja nosite
bez roptanja. Trudite se na onome što vam je zapoveđeno bez lenjosti. Nemojte biti
nepostojani, brzi na protivrečenje i osvetu, ili drski na rušenje i pogubljenje duše.
Nemojte iskati slavu da biste je našli ne samo u budućem veku, nego i ovde, samo
blistaviju. Nemojte ratovati među sobom i nemojte razdraživati jedni druge zajedljivim i
uvredljivim rečima ukoliko se jednome naznači časnije, a drugome nešto niže
poslušanje, te here biti prvi prozvani i udostojeni mesta u večnim božanstvenim
obiteljima. Ukoliko, pak, budemo suprotno postupali, suprotno ćemo i obresti, s obzirom
da će na svaku dušu koja čini zlo naići jarost i gnev i posramljenje (Rim. 2, 89) i sada i u
budućem [veku]. Neka sa vama ne bude tako.

16.
1) Videći vaš napredak ja se radujem; ipak, bojim se i molim vas da ne prekidate
hođenje, uklanjajući se od svega nepriličnog i revnujući za sve prilično; 2) videći
smrt pred sobom steknimo dobro nastrojenje u srcu; nama nije lako da nosimo
velike telesne podvige; međutim, ukoliko u srcu sačuvamo dobro nastrojenje i pri
umerenom uzdržanju u svemu po ustavu i rukovođenju mi nećemo zaostati iza
velikih muževa; 3) opštežiteljno bratstvo je divno i po sastavu i po čudesima,
budući da je svako pobeđivanje strasti u stvari izgonjenje demona (1, 18)
1) Moja smirena duša čezne i iščezava u silnoj želji da se spasete, hodeći istinitim
putem i svakog dana se pružajući napred u usavršavanju. Ja se tešim videći vaše
odricanje od svega i samoodrečno udaljavanje od sveta, vaše nepovratno otuđenje od
svojih, rasipanje čitavog imanja i raspinjanje same vaše volje, te vaše jednodušno i
jednomisleno stremljenje ka Jedinome. Međutim, mene obuzima i bojazan da se neko
od vas na neki način ne liši dobara kojima se nadamo. Stoga molim i preklinjem:
nemojte prekidati svoje hođenje, već sve više revnujte da činite dobro na izgrađivanje
sebe i naziđivanje bližnjeg, pokazujući da ste bez saplitanja i sablazni svaki dan pred
Bogom i bratstvom. Nemojte se predavati revnosti u zavisti, ni pogubnom roptanju, ni
bogoprotivnoj gordosti, ni ropskom pristrašću, već dejstvujte poslušno, tiho i mirno, bez
taštine i častoljublja, razumno i sa dobrom savešću, radi samog dobra, radi naše svete
zajednice, radi zapovesti Božije i naše nastojateljske naredbe i, uopšte rečeno, radi
sopstvenog spasenja, svakog dana ištući ono što je Bogougodno i Njemu jedinom
stremeći sve dok ne dođe prestavljenje iz ovog života.
2) Poslednji čas ne stoji, već se brzo približava, a za poneke je već pred vratima. Stojeći
pred našim očima i pred našim nogama, neka nas on straši, smirava, čisti i otklanja od
krivice za bilo šta rđavo i skretanje sa pravog puta, učeći nas da uzajamni život vodimo
u pobožnosti, bezmetežnosti i dobrom jednomisliju, te u izučavanju Božanstvenih
Pisama, u čistoj molitvi i naporu u skladu sa snagama. I post je oruđe (premda telesno)
u duhovnom životu ukoliko mu prethodi sveto smirenje. Mi nemamo snage da se
dotičemo velikih svetootačkih podviga, a nije nam ni korisno. Čuvajmo ono što smo rekli
(tj. sećanje na smrt, pobožnost, bezmetežnost, jednomislije, poučavanje u Pismu, čistu
molitvu, trud i post po snazi) i u našem potčinjenom stanju birajmo ono što nam priliči,
strogo držeći opštežiteljni ustav. Kao što je određeno u jelu i piću - kušajmo ne samo
hleb i povrće, nego i vino i ulje, ponekad i ribu i sir uz prilično uzdržanje i bez vlastitog
rasuđivanja, koje je neumesno. I kao što je ustanovljeno i u svemu ostalom delujmo
mudro i razumno - i kada spavamo, i kada odmaramo, i kada hodimo, i kada sedimo, i
kada se skupljamo i razgovaramo, i kada praznujemo, jednako i kada sadimo, sejemo,
zidamo, tešemo. Ukoliko tako budemo postupali, uveravam vas da ni malo nećemo
zaostati za veličinom onih otaca.
3) Jedan od velikih prizora i čudesa jeste i naše sabranjeu ime Gospoda našeg Isusa
Hrista i skupljanje iz raznih zemalja i rodova, raznih uzrasta i načina života u jedno telo
koje je usklađeno i usmereno ka jedinstvu i jednom služenju. I premda je ono
mnogodušno, mnogosrčano i mnogoumno, ipak prebiva jednomisleno i jednosrčano
radi bogougađanja i služenja u slavu Presvete Trojice, a ne radi nečega rđavog. Prema
tome, naše sabranje (tj. bratstvo) je i samo po sebi veliko i dostojno poštovanja, zajedno
sa [drugim] velikim čudima. U njemu se, štaviše i na samom delu dešavaju čuda,
ukoliko živimo kako priliči. Jer, ne izgone li se i ovde demoni? Izgone se, čak ne jednog
ili drugog dana, već svakog dana i svakog časa: izgone se i opaljuju se. Onaj ko među
nama pobeđuje strast u stvari opaljuje i izgoni demona te strasti. Onaj ko pobeđuje
blud, izgoni demona bluda; onaj ko pobeđuje lenjost, izgoni duha lenjosti; onaj ko
pobeđuje gnev i zlopamćenje, izgoni duha gneva i zlopamćenja; onaj ko pobeđuje
osuđivanje i roptanje, izgoni duha osuđivanja i roptanja. Slično treba misliti i o
pobeđivanju ostalih strasti. Niste li stoga vi čudotvorci ukoliko ushtete? I Gospod prima
vaš način života kao i podvige pustinjaka i stubnika koji su činili divna čuda.

17.
1) Zašto smo napustili svet - da bismo se očistili; blažen je onaj ko živi u duhu tog
života, naročito u poverenju prema nastojatelju; 2) dolaze nam u obitelj da bi se
spasli: predstavite sebi primer monaškog života i manastirskog poretka (1, 19)
1) Pazimo na sebe, držimo se trezvoumlja, budimo bodri i uznosimo se svojim mislima
ka Bogu. Češće primenjujmo na sebe spomena dostojan uzvik Arsenija Velikog:
"Arsenije, zbog čega si došao ovamo". Jer, i mi smo izašli iz sveta. Zbog čega? He radi
pokoja tela, ne radi kušanja zadovoljstava, ne ni da bismo se naučili pismenosti i
krasnopisu, ili da bismo stekli znanja, ili da bismo postali dobri čitači, ne čak ni da bismo
ugađali sebi u proizvoljnom samosluženju, ne radi iskanja slave, radi veličanja i
prevaznošenja nad drugima i radi vlastoljublja. Mi nismo izašli ni radi čega sličnog. A
zbog čega zapravo? Radi toga da bismo se očistili od grehova, da bismo se obukli u
božanstveni strah, da bismo se smirili čak do smrti, do krsne smrti, tj. do odricanja od
svojih duševnih prohteva i umrtvljivanja telesne pohote, da bismo ratovali sa svojim
suparnikom - đavolom i da bismo se borili protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara
tame ovoga sveta (Ef. 6, 12), da se ne bismo predavali mnogorazličnim iskušenjima
tela, i najzad - da bismo stekli silnu veru u zastupništvo svog rukovoditelja igumana,
čime ćemo zaista moći da pogasimo sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6, 16). Sada,
pak, kažite kako delo stoji kod vas. Razmotrite, rasudite, ispitajte. I blažen je onaj među
vama ko ispunjava zapovesti, ko se nije dao u plen prodavcima greha, ko je tačan u
poslušanju, ko se prosvećuje savršenim ispovedanjem, ko se oblistava bogodanim
smirenoumljem i zlatosijajućim i hristopodobnim povinovanjem, ko je kao u porfirnu
mantiju obučen u nesumnjivu veru u svog rukovoditelja igumana, ko se ne koleba u
delima koja on ukazuje, ko ništa ne rešava pre njegovih rešenja i ko ništa na zemlji ne
smatra spasonosnim osim onoga što mu on naloži. Skrećem pažnju da ja ovde ne
mislim na sebe, nego na one koji strogo ispunjavaju zapovesti Božije.
2) U našu kinoviju dolaze Bogom poslane duše da se spasavaju. Stoga ispunjavanje
zapovesti kod nas treba da bude potpuno i strogo. Oni su došli da bi se prosvetili, a ne
da bi se pomračili. Sijajte, bratijo moja, iako sam ja taman, osoljavajte seblagodatnim
vrlinama, iako sam se ja napunio kvareži. U čemu treba da se sastoji vaša pohvala? U
svagdašnjem ustupanju bratu u reči, u izbegavanju protivrečenja i roptanja, u [nameri]
da postanete nezlobivi jaganjci, koji nisu jogunasti, nego blagoposlušni Pastirenačelniku
našem Hristu, u izbegavanju nepotrebnog smejanja i sramnih razgovora, u bodrosti u
psalmopojanju i u trezvoumlju u molitvama. Budite mudri, čedo moja, čistite se,
ozdravoumljujte se [tj. ucelomudrujte se], usavršavajte se i osvećujte se i postanite
bogovi (iako je smela reč) po obećanju Spasitelja preko psalmopojca: Ja rekoh: Bogovi
ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6).

18.
1) Opštežiće je vrlo pohvalno; blažen je onaj ko živi u njegovom duhu; 2) treba
sve više da napredujemo, ne trošeći uzalud svoje dane; 3) slava ocima: pazeći na
reči istine oni su primerno živeli u monaštvu; podražavajte ih (1, 20)
1) Ja vas bez lenjosti ubeđujem da revnujete za spasenje vaših časnih duša. I mislim da
vam mogu biti najkorisniji ukoliko vam napominjem o našem poštovanom životu. O
čemu bismo drugom i rasuđivali? Zar smo mi izmenili način života koji smo započeli da
bismo i besedom prešli na drugo? He, mi ne treba da prestanemo da mnogo puta
govorimo o istome. Mi nikada nećemo prestati da hvalimo dobro i da prekorevamo
rđavo, saopštavajući o veličini dobra i blaženstva potpunog udaljavanja od sveta i
jednodušnog opštežića bratije. Ono je zaista miro. . . koje silazi na bradu, bradu
Aronovu (Ps. 132, 2), ukoliko se [monah], stupivši u opštežiće, obuče u smirenoumlje,
odene u poslušanje i uzište odsecanje svoje volje, ukoliko prihvati bezdan ljubavi prema
Bogu, ukoliko u duhu ushodi iz sile u silu, ukoliko sve zavoli i sve trpeljivo ispuni po
zahtevima ustava opštežića, ukoliko ni u čemu nije lukav, ukoliko nema podozrivih misli
i zamisli koje ga odvajaju od Boga i igumana. Zagrlimo sa ljubavlju, bratijo, sve što se
dešava u opštežiću kao sveto i spasonosno, iako nam ponešto i izgleda neprijatno:
njime se, naime, potiru naši ćoškovi i mi se zaokružujemo kako bismo se lakše kotrljali
ka našem cilju.
2) Starajte se da jedan drugom prinosite korist i da ne tražite svoje, već ono što je
potrebno zajednici u svakom pogledu. Sve više se krepite i sređujte u dušama vašim,
držeći se u neprestanom potčinjavanju, svakodnevno se obnavljajući i sa tečenjem
dana, meseci i godina uzlazeći ka sve višem, sve dok postoji vreme za napredak i
bogaćenje. Nemojte se lenjiti, niti se predajite snu i nemarnosti: nemojte uzalud trošiti
dane ovog života. Kada dođe vreme odgovora mi ćemo jasno uvideti plodove napora i
neplodnost nerada, tj. videćemo da su oni koji su pazili na sebe i na svoje delo doneli
plodove, a da su oni koji su bili nemarni pogubili sebe.
3) Slava blaženim dušama svetih i prepodobnih otaca naših, koji zaista behu mudri i
razumni. Oni nisu uzalud slušali reč istine, niti su je oborili dole, popirući je nogama, već
su se iskreno trudili u znoju lica svoga, smiravali se, odsecali svoju volju, voleli da budu
poslednji, voleli oskudicu u svemu i siromaštvo, izbegavali protivrečenje, sve
blagodušno podnosili sa trpljenjem, rado se potčinjavali otačkim naredbama, goreli
verom, voleli ćutanje, nosili nemoći nemoćnih, bili gotovi i krv za njih da proliju, slično
mučenicima. I zašto mnogo govoriti? Vi i sami znate svoje prethodnike: podražavajte ih i
idite za njima da biste se udostojili i slavu njihovu da dobijete.
19.
1) Neka svako sve više napreduje u svojoj vrlini: poslušni - u poslušanju, smireni
- u smirenju, trudoljubivi - u naporima; 2) neka [svako ] bude ispravan na
poslušanju na koje je postavljen; 3) ukoliko budete postupali po rečenome,
Gospod će vas utešiti i ovde i u budućem veku (1, 21)
1) Produžite kao što ste počeli. He samo da ne treba da presecate vršenje dobrih dela,
već treba još više da ih umnožavate, razgorevajući se duhom i žureći na visinu
nebeskog života. Poslušni neka još više sluša, kako bi sabrao plod poslušanja,
potčinjavajući se ne samo pretpostavljenima, već i prostim licima bez buke i protivljenja,
ma šta naređivali. Smireni neka se još više smirava ustupajući u svemu, saglašavajući
se u svemu i nisko misleći o sebi. On treba da je skromnog izgleda, tihe i malobrojne
reči, ne sećajući se da je možda nekad bio iz plemićkog roda, ili da već dugo prebiva u
shimi, ili da zauzima neki visok čin, ili da ispunjava mnoge naloge. On ne treba da
podiže oči, ne treba da poprima surovi izgled ili da ima neki poseban hod stoga što je
uman, talentovan, krasnorečiv, za sve sposoban, ili što vlada nekim drugim pohvalnim
osobinama. Trudoljubivi i savesni u ispunjavanju danog mu poslušanja treba da radi kao
da [služi] Bogu, a ne ljudima, sve više se javljajući kao nepostidni delatelj i primajući na
sebe najteže poslove. On treba da se raduje što se pretovara radi bližnjeg u ubeđenju
da na nebesima skuplja veliku riznicu.
2) Svi zajedno - i skladišnik, i bolničar, i krasnopisac, i vinogradar, i vrtlar, i obućar, i
ekonom, i učitelj, i stražar, i budilac, i obraznik [tipikar], i crkvenjak, i pekar, i tesar, i
svako ko je postavljen na veliko ili malo delo - treba da budemo u neprestanom
pružanju ka napred sa neugasivom čežnjom za večnim dobrima, hrabro noseći svoje
napore, sve rado podnoseći, čineći sve što je bogougodno, sami sebi pripremajući
blago i žrtvujući se jedni za druge do spremnosti polaganja i duše za brata.
3) Ukoliko tako budete postupali, utešiće vas Jedinorodni Sin Božiji, koji je iz poslušanja
Ocu unizio sebe do bezmerne mere smirenja postavši rob (premda je Vladika svih) i
okusivši Krsnu smrt. I ja grešni ću se radovati i neopisivo veseliti zajedno sa vama, koji
ispunjavate zapovesti. I ne samo da će vas ovde proslavljati svi koji vide vaša dela,
nego ćete i u budućem veku likovati pred licem slave Hrista Boga zajedno sa horovima
anđelskim na [mestu] gde je obitalište svih koji se raduju.

20.
1) Mene raduju vaši uspesi. . . u jednome je smirenje, u drugome. . . (nabraja
monaške vrline); 2) odgonite daleko misao: "Još ćemo dugo živeti i uspeti"; 3) ne
treba da se prevaznosimo ni prirodnim darovima, niti sticanjem bilo čega i Bog će
nam dati još više; u suprotnom ćemo izgubiti [i ono što imamo] (1, 22)
1) Zemljodelca raduje plodno polje, a nastojatelja još više raduje duhovno donošenje
ploda duša koje su mu poverene na rukovođenje. Mene radujete i vi, čedo moja, zasade
moj i Božije prirastanje. Ja se radujem videći vaše staranje, revnost i trud oko svega što
je neophodno za spasenje. Mene u jednom raduje krotost, u drugom neumornost, u
jednom stidljivost i poštovanje, u drugom odbijanje i savlađivanje neprijateljskih priloga,
u jednome odsustvo roptanja u ispunjavanje naloženog poslušanja, u drugom mir i
tihost duševna, u jednom prostota naravi, u drugome vera prema mome smirenju koja je
iznad mog dostojanstva, u jednome bestrašće, u drugome nesvetoljubiva narav.
[Jednom rečju, mene raduje] duhovno napredovanje i usavršavanje svih vas u jedno
ljubazno telo, u jedinstvo [ostvarivano] Božijim pokretom odozgo i molitvom mog i vašeg
oca. Ja se radujem i divim, budući da je rečeno dostojno svakog divljenja.
2) Ja se bojim da zbog moje nemarnosti ili grehova kojim ga ogorčujem, Gospod od nas
ne povuče svoju promisliteljsku desnicu koja je pružena nad nama, te da među nas ne
uđe nešto o čemu ne priliči ni govoriti, pa čak ni pomisliti - lenjost ili rastrojenost nečije
duše, ili čak vidljivi ili nevidljivi pad. Stoga pazite na sebe i nemojte skretati sa smera
vašeg hođenja, ostajući istrajni i preobražavajući se iz svetlosti u svetlosti od bogoljepija
u bogoljepije. Budite nepokolebivi i nemojte izlaziti iz kruga delatnosti koju ste obećali
pred Bogom i anđelima i pred mojim smirenjem. Naprotiv, dodavajte trud na trud. Pazite
se da vas ne rastroji misao o mnogim godinama i dane raslabi krepost vašeg rešenja da
živite u samoprotivljenju i samoprinuđavanju. Ta misao je lažna. Jer, šta je naš život?
San i senka. Ta misao je lažna, premda može da prevari. Ona podstiče da sebi
popuštamo, umesto da smirenju dodajemo smirenje, i poslušanju - poslušanje. [A
popuštanje] često dovodi do potpunog rastrojstva bogougodnog života.
3) Pazite da se ono što vam se čini savršenstvo ne pretvori u grehovni žalac, naime -
vaša sposobnost da brzo učite, vaša poznanja, vaša opitnost u duhovnom životu, vaša
dobra savest, vaše trudoljublje, vaša iskusnost u rukodelju, vaše skladno pevanje, vaš
prijatni glas, vaši talenti ili bilo šta slično. Sve rečeno su darovi Božiji, koji treba da vam
služe na umnožavanje straha i smirenja pred Bogom Darodavcem. Ukoliko smo tako
raspoloženi, On će prema nama postati još milostiviji i još štedriji. I mi ćemo se obogatiti
svakim dobrom, postavši sveti Božiji hram i ukrašavajući se sve novim darovima.
Ukoliko, pak, podignemo svoju glavu pred Bogom i pogordimo se pred bratijom,
podižući obrve, zadižući ramena i usvajajući gordi hod, ukoliko počnemo da ispitujemo
zbog čega je nešto učinjeno, zbog čega nama nije uručen nadzor nad nekim
poslušanjem, i zbog čega drugi nadzire neki posao, ukoliko [iznosimo mišljenje] da je
neki posao izlišan i da predstavlja gubljenje truda i vremena - mi ćemo plodno vreme
preobratiti u nerodicu, vreme skupljanja dobitka - u trpljenje štete, vreme dobrog truda -
u pogubno nedejstvo i zlodejstvo. I umesto da ushodimo na goru vrlina, mi ćemo se sve
dublje spuštati u bezdan greha.
21.
sadržaj
Budite u dobru i nemojte puštati k sebi neprijatelja kako bi zavapio: "Svi su
postali zli" (1, 23)
Stazu zapovesti držite čistom pred očima vaše duše, smireno uviđajući i ispravljajući
svako saplitanje, bilo da se radi o neposlušanju (koje je dostojno osude) ili protivrečenju
(koje pokriva stidom). Hodite pravim putem i naći ćete pokoj dušama vašim. Naš
neprijatelj koristi svaku priliku da se ugura u naše bratstvo i da ga uzmuti. Nemojte ga,
međutim, primati, ograđujući se štitom vere i terajući ga mačem Reči Božije. Na taj
način neprijatelj nikada neće naći mesta kod vas i neće se pohvaliti da vas je doveo do
saplitanja. Pokažite se kao odred vojske Božije koji je nedostupan za njega. Umesto
hvalisanja, neka se on žali, kao nekada svetom Makariju: "Svi su postali zli prema
meni". Nemojte dati nogama vašim da se spotiču i neće zadremati, niti će zaspati čuvar
Izrailjev (Ps. 120, 34).

22.
1) Sve je od Boga; ipak, neophodna je i naša usrdnost kako bismo sačuvali
[vrline] i pružali se napred; 2) do sada vas je dobro čuvao Gospod i vi ste
napredovali; istrajte u istome - u molitvi, ćutanju i ostalom; 3) trpite teškoće i
skorbi; sav život je jedan dan, kojim se, međutim, može steći večno blaženstvo (1,
24)
1) Blagodarimo Bogu za svaki naš napredak. Jer, svako dobro među ljudima dolazi od
Njegove mnogoštedre blagosti: Jer je od Njega i kroz Njega i radi Njega sve (Rim. 11,
36). I onaj ko bi se drznuo da se pohvali da je nešto [značajno], čuće reči apostola: Šta
li imaš što nisi primio? A ako si primio, šta se hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4, 7). Pa
ipak, neophodan je podvig, napregnuto hođenje i neprekidno staranje sa smirenjem: oni
naš um utvrđuju u blagočastivom božanstvenom životu, ograđujući ga i usredsređujući
ga kako ne bismo odstupili od naše dobre namere, kako potonjom lenjošću ne bismo
posramili prethodne napore i kako se od vrlinskog života ne bismo vratili rđavom
življenju, već kako bismo se menjali dobrom izmenom i sve više čistili, prosvećujući se i
svakodnevno ushodeći gore, od svetlih postajući još svetliji, od zvezda postajući sunca i
od sile se oblačeći u još srčaniju silu. Odbacite, molim vas, svako telesno mudrovanje i
najveću prepreku vrline, tj. svetsku slavu, te duhovnim mačem secite svaku pristrasnost
i svaku slastoljubivost tela, prilepljujući se uz Boga i ushodeći ka Njemu po duhovnoj
lestvici. Svakodnevno postavljajte bogovidno načelo i udubljujte duhovne osnove,
drskosti tela obarajući kroz odsecanje prohteva, zapaljiva žeženja gaseći izlivanjem
suza, a mučnu pohotu za jelom i pićem ili nekom drugom ispraznošću progoneći
zrenjem budućih dobara.
2) Do sada vas je Gospod dobro čuvao molitvama moga i vašega oca. Vi ste
napredovali, hodeći carskim putem vrlina i oblistavši se krasotom bestrašća. Vi ste
uvideli da nemaništa bolje i poželjnije od izbavljenja od strasti, od stojanja iznad njih i
carskog vladanja svim zemaljskim, čime kao da sacarujemo sa Bogom. Nemojte
zaboraviti rečeno i nemojte zaspati, prekidajući život koji vam je predan i kojim ste
dobro hodili. Naprotiv, sve više ulazite na vrata Njegova u hvaljenju, u dvorove Njegove
u himnama (Ps. 99, 4), bogateći se plodovima vašeg poslušanja i pojeći se vinom
umiljenja, koje veseli vaša sveštena srca. Nemojte prekidati ni ostala vaša bogoljepna
dela, držite se ćutanja usta, nemojte udarati savest brata pokazivanjem lažnog i
samodovoljnog uzdržanja od bilo koje hrane, nemojte poprimati surovo lice, nemojte
govoriti mnogo i prazno i nemojte svoj pokoj pretpostavljati koristi bližnjeg. Svi budite
jedna duša, jedno srce, jedna volja u Hristu Isusu, Gospodu našem, imajući ga kao
svoju Glavu.
3) Jačajte u Gospodu, i u sili moći Njegove (Ef. 6, 10), i srčano trpite sve neprijatno,
skorbno i naporno, držeći pred očima uma tajnu smrti naše i smatrajući kratkim čitavo
trajanje našeg života. Po svetom Grigoriju čitav život je jedan dan za one koji su usrdno
zauzeti svojim glavnim delom spasenja. Pa ipak, za taj dan, za brzoprolazno vreme,
koje se kliza kao san, mi možemo da steknemo Carstvo nebesko, tj. Carstvo
beskonačnog veselja i radosti.

23.
1) Protivite se neprijatelju koji podiže strasti; 2) stariji pomažite mlađima; 3) ma
koliko puta da se podigne strast vi se usprotivite molitvom i sve će se umiriti; 4)
nemojte padati u nehajnost: Gospod je blizu (1, 25)
1) Podvizavajte se, čeda moja ljubljena, podvizavajte se, gospodo moja i vladike,
podvizavajte se protiv đavolskog opkoljavanja, protiv njegovih svakodnevnih napada
koji su usmereni na nas, protiv pomračenja nehajnošću, protiv jadnog prelaženja sa
mesta na mesto, protiv zavisti zmije, protiv neobuzdanosti neblagovremenog govora i
smeha i protiv svake strasti koja nam se suprotstavlja i koja nas napada.
2) Oni koji su prvi neka pomažu onima koji su poslednji, silni - nemoćnima, iskušani -
iskušavanima, bogati duhovnim plodovima - siromašnima u njima, oni koji su
napredovali - početnicima, davnašnji - skorašnjim. Pružajte im ruku, urazumljujte
rečima, ukazujte na bolje i podstičite na korisno kako bismo se svi spasli.
3) Setite se koliko je godina vašeg podvizavanja i iskušenja prošlo. Neka se svako seti
koliko je puta bio zahvatan iskušenjem, koliko je puta iznemogavao i bio malodušan, da
bi potom odjednom dobijao silu, dobro nastrojenje, krepost, duh koji oživljava i podstrek
preko reči urazumljenja ili bratske molitve. Potom je opet sledio podvig i opet ukrepljenje
krepkom desnicom Božijom. Slično će biti i u ostalo vreme vašeg podvižničkog života.
Štaviše, proći ćemo kroz oganj i vodu, i ući u odmor bestrašća (Ps. 65, 12).
4) Prema tome, neka niko ne pada u nehajnost i neka niko ne pada duhom. Pomažimo
jedni drugima, tešimo jedni druge i podstičimo na ljubav, trpljenje i revnost za
ispunjavanje zapovesti Božijih. I neka Gospod naš Isus Hristos, istinski Bog naš, Nada
beznadežnih, Potpora palih, Lekar bolesnih, Saputnik putnika i Pomoćnik njihovih
napora i, opšte rečeno, Uzdanje svih krajeva zemlje i onih koji su daleko na moru -
ustroji i ispravi put vaš i neka vam pomogne u svakom vašem poslu i kretanju, u pravom
hođenju ka potpunom spasenju i dostizanju grada Njegovog prebivanja.

24.
Protiv raspaljivanja strasti [koristite] Reč Božiju, čuvanje čula, naročito gledanja i
izbegavanje pokoja tela: pazite se; ukoliko si pao posle krštenja, nemoj pasti i
posle zaveta shime (1, 27)
Ovdašnje vreme je žarko i opaljujuće. Uostalom, ja ne mislim na prirodni oganj, nego na
nevidljivi, koji žeže dušu i koji izlazi od grehovnog uglja, potpaljivanog iskrama strasti
koje u naša srca polažu neprijateljski duhovi. Međutim, vi imate reku izlivanja Duha
(Reč Božiju) koja ističe iz Božanstvenih usta, kojom možete da ga gasite te da, slično
trima mladićima u ognjenoj peći, ostanete neopaljeni i nedostupni za njega. Pri tome
treba čuvati čula, naročito vid preko koga, pri nesmotrenoj upotrebi, u našu dušu ulazi
strasni oganj. Treba se čuvati i od drugih zaseda tela, kojima povod daje neumerenost u
hrani i piću, snu i svakom uspokojavanju ploti. Od svestranog uzdržanja rađa se krepost
prebivanja u vrlini, a od nemarnosti - svaka tiranija greha. Pazite da se opet na vratite u
navedeno ropstvo, od koga ste se oslobodili stupanjem u naše zvanje sa odgovarajućim
zavetima, te da na svoju glavu ne navučete dvostruke muke i za pad posle krštenja i
posle primanja [monaške] shime.

25.
1) Oni koji pobeđuju strasti (naslediće) vence, a oni koji im se predaju - muke;
ukoliko ste u prvom redu - dobro, a ukoliko ste u drugom - požurite da se
ispravite; 2) ustremite se ka zapovestima; neka niko ne bude lenjiv, dvojedušan i
nadmen; 3) neka svako od svog poslušanja donese svoju leptu; Gospod će je
primiti, ma kako mala bila; 4) ne zadržavajući se pred teškoćama, hodite
pomažući jedni drugima; 5) spoljašnje i unutrašnje nevolje su promenjive; potrpi i
doći će olakšanje; 6) ko se ovenčao bez napora; međutim, približava se smrt i kraj
napora i ti ćeš stupiti u lik svetih (1, 28)
1) Eto poprišta nadmetanja. Eto borbe. Onaj ko se bori uz podvig, ko dobro hodi i ima
um odrešen od svega čulnog i strasnog odnosi pravu pobedu, venčava se vencem
besmrtne slave i imenuje se sinom Božijim i naslednikom večnih dobara već odavde.
Onaj, pak, ko se zavodi grehovnim slastima i sam sebe gura u đavolske zamke trpi
istinski poraz, pokriva se stidom zbog grehova i postaje sin đavolji i naslednik geenskog
ognja i raznih drugih večnih muka. Uđite u sebe, ispitajte svoju veru i utvrdite kako i gde
stojite i hodite. I dobro je i predobro ukoliko se nalazite na pravom putu i ukoliko hodite
carskim putem. Ukoliko ste, pak, pogrešili u svom hođenju i dospeli na grehovne
strmine požurite da se vratite pre nego što se smrkne ovaj sedmi vek i nastane onaj
osmi, koji donosi sud i nagradu.
2) Ustremite se ka zapovestima Božijim i sejte seme vrlina u srca vaša kako biste u
svoje vreme požnjeli plodove pravde. Neka niko ne bude skrštenih ruku kako od pisca
Pričane bi čuo: Idi mravu, lenjivče, ili idi trudoljubivoj pčeli (Prič. 6, 6; 8). Neka niko ne
bude lukav i dvostrukog srca, tj. jedno imajući na srcu, a drugo govoreći kako ne bi bio
pogođen strašnom presudom sveštenopojca Davida: Uništiće Gospod sva usta lukava i
jezik velerečivi (Ps. 11, 4). Neka niko ne ostaje bez dela i posla kako ne bi potpao pod
osudu svetog Pavla, koji kaže: Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2. Sol. Z, 10).
Neka niko ne bude najpametniji kako ne bi iskusio ono čime preti sveti Jakov, govoreći:
Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak. 4, 6).
3) Svi bodro hodite u Gospodu i zapovesti Njegove izvršavajte. Neka svako u opšti naš
život kao u riznicu prinosi ono za šta ima snage i što mu je dostupno, tj. jedan
ekonomiju, drugi - sveštenosluženje, jedan - negu bolesnika, drugi - pevanje, jedan -
čitanje, drugi - baštovanstvo, poneko - krasnopis. Uopšte, neka ne postoji onaj ko nešto
ne prinosi kako se pred Gospodom ne bi pojavio prazan. Gospod ne prima samo velike,
već i najmanje prinose. On prima čak i onoga ko izgovara stih kojim se seća smrti (i koji
možda ništa više ne može da učini) kao što je primio dve lepte udovičine. Bog vrednost
dela određuje gledanjem na proizvoljenje delatnika. Imajući blagog i mnogomilostivog
Boga, koji više od nas samih želi da se spasemo, hodimo Njegovim pravim putevima i
obrešćemo pokoj dušama našim.
4) Neka nikakva slučajna teškoća na našem jevanđelskom putu ne prekida ničije
hođenje. Neka je naš put rapav i težak. Mi ipak treba da idemo brzo, da smo
blagodušni, da smo hrabri, da prelazimo sa brda na brdo i sa planine na planinu sve
dok sene popenjemo na goru Gospodnju i ne stanemo na Njegovo sveto mesto
bestrašća. Oni koji putuju jedan drugom olakšavaju put. I vi, po apostolu, nosite
bremena jedan drugoga (Gal. 6, 2).
5) Uvek se dešava da smo danas malodušni, a sutra hrabri, jednom tužnog
raspoloženja, a drugi put bodri, jednog trenutka opsednuti strastima, a drugog -
[pokriveni] Božijom pomoći koja ih preseca. Ti sutra nećeš biti kao što si bio juče,
ljubljeni, niti uvek ostaješ isti. Međutim, doći će ti blagodat Božija i Gospod će se zauzeti
za tebe. Tada ćeš reći: "Gde si bio do sada, Gospode". A On će ti uzvratiti: "Gledao
sam kako se boriš i čekao sam". Budimo trpeljivi i velikodušni. Pritesnimo se i utegnimo
telo svoje, potčinjavajući ga i daleko odbijajući strasti.
6) Da li se ko uvenčava ukoliko se ne podvizava? Da li se uspokojava onaj ko se ne
zlopati? Da li ko sabira plodove života ukoliko nije posadio i odnegovao vrline u duši
svojoj? Sadite, negujte, trudite se, zalivajte, čeda moja, delatelji Božiji, podražavaoci
anđela i sarevnitelji besplotnih. Zar ne vidite kraj podviga? Zar bratija ne umiru često?
Zar ne vršimo svakodnevno nadgrobna opela nad počivšim? Zbog čega se ti,
malodušni, ubijaš nevoljom? I tebi će doći smrt. Sa kakvom i kolikom radošću ćeš ti izići
iz ovog sveta i uzići na nebo, ka Bogu, u nepristupnu svetlost, u neizrecivu radost, u
neshvatljivu slavu, u anđelska prebivališta, u dvorove Gospodnje, u Crkvu prvorodnih, u
naručje Avraamovo. I koga ćeš ugledati tamo? Gospoda Boga Spasitelja našeg, Majku
Božiju, Vladičicu sveta, besplotne sile, heruvime i serafime i sve činove svetih apostola,
proroka, jeraraha, mučenika, prepodobnih i svih svetih, kojima nema broja. Zar te
rečeno ne ushićuje, ne oduševljava i ne podiže iznad svakog truda, svake nevolje i
neprijatnosti?

26.
1) Pogledavši na svet sa visine monaškog života ugledajte more sujete koje
besni; radujte se što ste ga izbegli; 2) okrećući potom pogled na sebe, ugledajte
opet iste predmete (roditelje, srodnike, imanje i ostalo) u božanstvenom i
blaženom vidu; trčite dobro da dobijete; 3) nabrajanje dobara koja vode gore i
rđavosti koje obaraju dole 4) tuga zbog monaških neispravnosti (1, 29)
1) Moju sadašnju pouku započeću apostolskim uzvikom: Radujte se svagda u Gospodu
(Fil. 4, 4). I kako da se ne radujete i da ne hodite u veselju kad ste se po predznanju i
predodređenju priziva Božijeg, koji sve sa mudrošću ustrojava, udostojili da primite ovu
jevanđelsku shimu, te sada sedite na uzvišenom vidiku visokog života i gledate na
ljudske sujete koje su ponikle na dole i kolebaju se kao na moru levo desno, nošene
nepostojanim kretanjem stvari. Ničega tu, kao što vidite, nema čvrstog i ništa se ne
održava u istom položaju: i carevi se menjaju, i knezovi padaju, i vladaoci zemlje umiru
kao ljudi, bračnici se ubrzo razdvajaju (ostavljajući i budući ostavljani), lepota vene,
mladost brzo proleće, naslađivanje ubrzo prolazi, svako imanje iščezava kao senka i
san i [javlja] se, [naprotiv], plač i udaranje u grudi zbog rastanka sa umrlima, nehajnost i
očajanje - zbog odvajanja od ljubljenih, nesnosna muka - pri neuspešnim pokušajima
željenog braka, ili čina, ili sticanja, ili uteha, ili naslada, [javlja se] i trzanje od zavisti i
ljubomore i od slučajeva poniženja i posramljenja i ostalo.
2) A vi na šta ste pozvani i šta vidite pošto ste se popeli na goru Gospodnju? Eto,
umesto zemlje predleži vam nebo, umesto roditelja - Bog, tj. istinski i vrhovni Otac,
umesto srodnika - sapodvižnici i bratija jednorodna po duhu, umesto prijatelja -
besplotni i bogovidni anđeli, umesto riznica - bogatstvo vrlina, umesto visokih činova -
neizrecivo veliko i beskonačno Carstvo nebesko, umesto bludne slasti - sladosno i
nenasito bestrašće, umesto svakog izobilja - neshvatljiva i neizreciva dobra. Uvidevši
rečeno, ubojte se Jedinog Živog Boga, ogradite se duhovno, obucite se u oklop i oružje
kroz zapovesti, uzmite duhovni mač, tj. Reč Božiju i srušite gospodare tame ovoga
sveta i duhove zlobe kako biste sa božanstvenim Pavlom mogli uzviknuti: Dobar rat
ratovah, trku završih, veru održah. Sad me čeka venac pravde, koji će mi u Onaj dan
dati Gospod. pravedni Sudija (2. Tim. 4, 78).
3) Uzdižu se do nebesa i silaze do bezdana, peva sveti David (Ps. 106, 26). Shvativši
rečeno na duhovni, mi način imamo sledeću pouku: onaj ko postepeno ispunjava
dužnost ushodi na visinu stupnjeva vrline, a onaj ko se predaje nemaru silazi u bezdan
pogibli. Sada pogledajmo šta podiže gore i šta spušta dole. Gore uzvodi
hristopodražavajuće poslušanje, smirenoumlje koje sjedinjuje sa Bogom, te
odstranjivanje od samoprevaznošenja, od svih zahteva, od stremljenja ka prvenstvu, od
želje za isticanjem, od lukavstva, od zluradosti, od častoljublja, od izazivanja smeha i
podsmevanja, od nadimanja i gordosti usled nečega iz ranijeg života (jer, ponekad neko
govori: "Ja sam bio nešto. . . ja sam imao nešto. . . ja sam učinio nešto", hvaleći se
onim što bi trebalo da sakriva i zaboravljajući, o sramoto, na svoj bogopodražavajući
čin). Dodaću još da [gore uzvodi] sabranost, opštenje sa bratstvom, spremnost na
iskanje oproštaja, saginjanje vrata i glave, obaranje ka zemlji očiju i veđa, skromno
držanje ruku i nogu, bezbrižnost u vezi sa odevanjem, i pre svega i posle svega
otkriveno iznošenje svakog duševnog pokreta. I da ne bih rastezao reč, [gore uzvodi]
svako drugo osećanje, raspoloženje i delanje koje je slično navedenim. Dole, pak,
spušta odsustvo straha Božijeg, budući da, po apostolu, u njegovom odsustvu nastaje
svaka gorčina i gnev i hula, kao i njihove posledice - gordo mudrovanje, nadmenost lica,
izokretanje (ili podizanje) očiju, širenje nozdrva, skupljanje veđa, podizanje kose.
4) Ja vidim da su se zbog mojih grehova neki od bratije pokvarili i zaboravili svoje
zavete pred Bogom, kao i strašnu opomenu da ćemo u budućem veku stati pred
strašno sudište. O bezumni i sporoga srca, [nevoljni] da u mislima drže svoju saglasnost
i rešenje od početka [monaškog puta]. Nismo li mi dali zavet da ćemo gladovati, biti
žedni, nagotovati, trpeti podsmeh, napade, rane, pa i smrt? Gde su, međutim, takvi
među nama? Čim nam se desi nešto neprijatno, mi se odmah smućujemo. Zamislite se
svi o sebi i prihvatite strah Božiji. Neka se niko od nas ne usuđuje da se vraća na ono
što smo odbacili. Nemojmo dozvoliti da, oplakujući svetovnjake zbog njihove sujete,
sami postanemo dostojni plača i u ovom i u budućem veku zbog svoje grehovnosti.
Kakva je korist što ti govore: "Oče sveti"? Kakva je korist što od nas traže blagoslov
kada sami ostajemo neblagosloveni i neobuzdani kao divlje zveri? Bog i Otac Gospoda
našeg Isusa Hrista neka sačuva one koji pravo hode Njegovim putem, a one koji su se
okliznuli neka povede stazama zapovesti svojih.

27.
1) Dnevne crkvene službe, oskudnost u opskrbljenosti, ispunjavanje pravila
opštežića, kazne i epitimije zahtevaju mnogo napora i trpljenja; međutim, vi se
hrabrite budući da oni vode ka spasenju; 2) napredujte kako biste bili mudri za
dobro i nerazumni za zlo; neka naročito reč vaša bude skladna (1, 31)
1) Molite se i ištite od Gospoda da mi da reč da otvorim smirena usta moja radi utehe i
podstreka duša vaših. Jer, ja vidim, bratijo moja, da vi svakog dana preduzimate veliki
trud u vršenju bdenja i ispunjavanju molitvenog pravila, budeći se u ponoć ili i pre
ponoći i zatim u određene sate, sedam puta na dan ispovedajući se Gospodu o
sudbama pravde Njegove. Vi preklanjate kolena i činite mnoštvo poklona, uz odgonjenje
zlih pomisli i njihovo otkrivanje ocima, te podnosite stid i ispunjavate epitimije, čime se
odbijaju raspaljene strele lukavog. Dodaću još da pobeđujete dremanje, da se
uzdržavate i odsecate svoje želje u vezi sa hranom i pićem, odmorom i šetnjom (na šta
je telo vrlo lakomo), da izbegavate sukob sa bratijom, da pokorno nosite odeću koja je
ponekad prljava, neuredna, neugledna i pocepana. Osim toga, vi [stalno čujete]: "Nemoj
reći. . . nemoj gledati. . . nemoj pipati. . . nemoj ići. . . utegni se. . . nemoj biti
malodušan. . . budi uvek spreman. . . nemoj se odvajati", što je naporno, teško i gorko.
Pa ipak, s obzirom da je usmereno na spasenje duša naših, sve rečeno treba da nam je
slatko, lako i udobno kako bismo sa apostolom mogli o sebi da kažemo: Ali u svemu
ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo, tj. Gospoda i Boga (Rim. 8, 37).
Nama je pripremljen nebeski venac, venac mučeništva, te radost neizreciva i
naslađivanje večnim dobrima. Hrabrite se, i neka se ukrepljuje srce vaše, svi koji se
uzdate u Gospoda (Ps. 30, 25). 2) Sve više se upražnjavajte u podvižničkom i blaženom
životu vašem kako biste dugovremenim prebivanjem stekli bogatstvo vrlina i uzrastajući
telesno napredovali i u duhovnom uzrastu, postavši mudri i iskusni u smirenju,
poslušanju i odsecanju svoje volje, a nemudri i nerazumni u prevaznošenju,
protivrečenju i lukavstvu: Jer će lukavi biti istrebljeni, a koji strpljivo čekaju Gospoda
naslediće zemlju (Ps. 36, 9). Nemojte dozvoliti da budete na saplitanje jedni drugima u
samovoljnom služenju, već neka se svako stara da izabere i učini ono što ne pričinjava
štetu bližnjem. Reč vaša, čeda moja, da biva svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.
4, 6). Neka ona ne bude pokazna, gruba, gorda, teška, bolna, neka ne diše zlobom ili
taštinom, neka nije nepristojna, prepirna, svadljiva, natrpana, smešna, nemarna i
prazna, već uviđavna, krotka, predusretljiva, prostosrdačna, mirna, popustljiva,
smirenoumna, blagopokorna, tiha, umerena, uredna, kako bismo njome poslužili
međusobnom spasenju i naziđivanju. Davite porive đavolske pohote i progonite gomile
neprijateljskih pomisli, te ćete imati duševno zdravlje i blagostanje, napredak i dobro
provođenje života, spremnost i pripravnost za sve dobro.

28.
1) Vi kao dobra zemlja za jednu ili drugi vrlinu donosite dobar plod; ja se time
tešim; ja se takođe divim što su se neki od vas posle ugodnog i znatnog života
pomirili sa našim oskudnim i neznatnim životom, te što su se svi odrešili od
tiranije srodničkih raspoloženja i drugih pristrašća, što zaista predstavlja
mučeništvo; 2) međutim, i nagrada je velika; radi nje je podnošljivo zlopaćenje
našeg života, koje je blisko sa prolivanjem krvi (1, 32)
1) Primajući reč mog smirenja, vi kao neka sočna i dobra zemlja uvek donosite i
prinosite dobre plodove, slično raju ukrašenom raznim krasotama vrlina. Jer, ja vidim i
prepoznajem šta se kod vas radi i za šta revnujete, te se kod jednog tešim krotošću
naravi, kod drugog - toplinom usrdnosti, kod jednog bezmetežjem, kod drugog -
čitanjem, kod jednog - trudoljubljem, kod drugog - bdenjem, ili nečim drugim. Kod svih
se, pak, tešim nepobedivom, neoslabnom i nesavladivom istrajnošću prebivanja u
porecima našeg opštežića. I divim se kako su neki od vas ranije živeli sretno i u izobilju,
da bi potom, počevši da žive za Gospoda, postepeno sve zaboravili i, postavši sasvim
drugačiji, stali da hrabro podnose sadašnje neudobnosti i lišavanja, čime izglađuju i
poništavaju svoje ranije grehove. Zaista, ljubav Hristova može sve: ona navodi i
podstiče visoko[rodne] da se smiravaju, one koji raskošno žive - da se zadovoljavaju
malim, bogate - da postaju bedni i siromašni. Ja se još divim i svima onima koji su radi
Jevanđelja Gospodnjeg ostavili sve: i roditelje, i braću, i žene, i srodnike, i otadžbinu, i
kuće, i običaje. Svako je, naime, nešto milo ostavio. I često se dešava da je onaj ko je
žrtvovao nešto naizgled malo i što ne može da se uporedi sa [žrtvom] nekog
visoko[rodnog], u stvari podneo veći i ogromniji trud. I već samo odbacivanje prevlasti
srodničke naklonosti ili proizvoljnih pristrašća dovoljno je da mu se pripiše mučeništvo i
da stekne smelost da, slično vrhovnom apostolu, usklikne Hristu: Eto mi smo ostavili
sve i za tobom pošli; šta će, dakle, nama biti, te da se udostoji časti da čuje: U novom
životu vi ćete sesti i sami na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih
(Mt. 19, 27-28).
2) Nećemo li se mi sve više prinuđavati na delanje i činjenje prepodobnog s obzirom da
su nam pripremljene tolike nagrade? Kako da ne podnosimo sve skorbno i teško u
životu po Gospodu, tj. napore uzdržanja, bdenja, prekore, poslušanja, pouke, ispovesti i
sve ostalo zbog čega se na nas mogu primeniti proročke reči: Jer tebe radi usmrćuju
nas sav dan, smatraju nas kao ovce za klanje (Ps. 43, 23). Zaista, vi niste daleko od
toga. Zar se vi ne koljete odsecanjem svojih prohteva, ranjivim izobličavanjima i
uzajamno poslušnim načinom života? I zar krv (premda ne čulno, ali svakako duševno)
ne teče iz srdaca vaših u navedenim slučajevima? Ipak, radujte se stoga što ne stradate
besplodno, već sebi pripremate venac slave, kao što govori apostol (1. Pt. 5, 4). Neka
vas oblista svetlost istinskog poznanja, ljubav prema Bogu, koja odvaja od sveta i želja
za večnim životom, koja umrtvljuje pohotu. Neka vas oni sve vode i uzvedu do višeg
stepena, do cilja naše pobožnosti, do kreposti srca i nepokolebive čvrstine pomisli.

29.
1) Izlazak [iz tela] je blizu; međutim, neka on bude sa dobrim zalihama; 2) vi ste
celog dana na trudovima poslušanja i molitava; i nemojte popuštati, budući da se
u njima nalazi vaše spasenje; 3) živi trpeljivo u kinoviji usred lišavanja, u
odsecanju svoje vol"e i prohteva, i uniženju i ostalim čulnim skorbima, što
predstavlja mučeništvo 4) do kraja treba trpeti u očekivanju učešća u radosti sa
svima svetima i u gledanju Vladičice Bogorodice i samog Gospoda (1, 33)
1) Ja smatram da se ja ne trudim uzalud saopštavajući vam reč mog smirenja, kao što
ni vi ne gubite uzalud vreme na njeno slušanje. Međutim, trud se neće otegnuti doveka.
Doći će, naime, vreme potpunog ćutanja. Mi nećemo večito živeti, budući da ćemo u
dogledno vreme, po opredeljenju Božijem, ili ja ili vi izići iz ovoga života. Ono što se od
nas ište jeste da pri ishodu odavde imamo dobre zalihe ispunjavanja zapovesti i
ugađanja Gospodu našem Isusu Hristu.
2) Ja vidim kako ste vi uvek usrdni u ispunjavanju svojih poslušanja: jedni u pripremanju
i pečenju hleba, drugi u obrađivanju vinograda, jedni na putu, drugi za rukodeljem, tj.
šivenjem, prepisivanjem, pranjem, pečenjem, kuvanjem, pripremanjem trpeze, u
kovačnici, u skladištu, u bolnici. Uza sve, vi bez propuštanja idete na sve crkvene
službe - na časove (prvi, treći, šesti, deveti, na večernju i povečerje). Sabravši se, vi
pobožno stojite, pevate i molite se bez lenjosti i nemara. Ja čitav taj trud vaš, teskobu i
tegobu imam u mislima. Ipak, nemojte se predavati malodušnosti, budući da apostol
govori: Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (Rim. 8, 37).
Naš trud jeste veliki, ali će nam kroz njega zasijati večno spasenje i bezmerna radost.
Stoga treba da se pri njemu radujemo i veselimo, te da se upuštamo u još veće podvige
i da čvrsto stojimo u borbi i mučeničkom životu našem po opštežiteljnom ustavu, ne
padajući ni pod kakvom težinom, ne okrećući se unazad i ne ustupajući ni pred čim
skorbnim i teškim.
3) Molim vas da stojite i da preduzimate svako dobro i svaku vrlinu, te da, po reči
Gospodnjoj, trpljenjem svojim spasavate duše svoje. Obnavljate se svakodnevno,
gledajući na smrtni čas. Sve smatrajući drugostepenim, čuvajte poredak, razumnost i
duhovnu ljubav. Na svaki način se udaljujte od pogubne drskosti kako biste jedni
drugima bili poslušni, kako ne biste roptali, prepirali se, zavideli i nadimali se. Dobro
bližnjega smatrajte svojim, podnoseći slučajnu nepažnju brata i blagoumno prihvatajući
moguće prekore i uvrede kao duševna lekarstva. Sve delajte i činite krotko, iskreno,
otkriveno, bez lukavstva i smućenja, kao pred licem svagda živog Vladike našeg. Eto
našeg mučeništva. Zašto ponekad neke vruće glave ištu da postradaju za Hrista od
spoljašnjih mučitelja? Podnosite hrabro i po pravilu ovde (tj. u opštežiću) muke, podvige
i ispovesti, ne savijajući glavu pred Vaalom, ne prinoseći dušu na žrtvu strastima, ne
odričući se onog što ste obećali i ne napuštajući do kraja poprište kojim hodite, ni mesto
na kome stojite, te ćete imati jednak udeo sa onima koji su prolili svoju krv u
mučeništvu, kao što veleglasno svedoče sveti oci.
4) Nemojte misliti da je spasen onaj ko je jednom, ili nekoliko puta ponešto pretrpeo.
Spašće se, naprotiv, onaj ko blagodušno podnosi sve što se dešava do samog kraja.
Onaj ko na sredini ili pred kraj oslabi i otkaže blaženo poslušanje biće dostojan žalosti i
ridanja kao pri brodolomu budući da ne samo gubi sav raniji trud, već neizbežno
potpada pod osudu na dan pravednog suda Božijeg. Stoga budite čisti i neporočni u
svemu i u sve dane svog života radi slave Božije, radi spasenja svoje duše i radi dobrog
u dela na nebesima sa ocima vašim. Neka bismo se udostojili da likujemo i da se
radujemo sa Antonijem Velikim, tj. sa svetlim svetilnikom, sa Evtimijem Bogonoscem i
Pahomijem Hristonoscem, sa mnogoopevanim Savom, sa Teodosijem sveblaženim, sa
Dorotejem bogoprosvećenim, sa Domentijanom ravnoanđelskim, sa Akakijem
svesvetim, sa Dositejem bogougodnim, sa Vasilijem uvek živim (tj. poslušnim)[1]*), sa
Zaharijom odevenim u Duha i sa Atrom, slugom Božijim. I zašto da govorim o ostalima:
sa Petrom i Pavlom, vrhovnim među dvanaestoricom apostola, sa [saborom] jeraraha,
jereja i svetih mučenika. Čak i ako ne uspemo da stanemo u red sa njima, ipak nećemo
biti lišeni njihovog viđenja, besede i zastupništva. Nadamo se daćemo videti i samu
Gospođu, Svecaricu i Vladičicu našu Majku Božiju i pristupiti njenim stopama.
Uostalom, mi očekujemo da vidimo i samog Vladiku svih i Gospoda našeg, iako je
[slično očekivanje veoma] smelo. Jer, božanstveni Pavle je rekao da ćemo u novom
životu biti uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu i da ćemo svagda sa Njim biti (1.
Sol. 4, 17). [Znajući] da nam predstoji takva slava, takva radost i takav život, ko, dakle,
neće zaigrati, ko neće uzrevnovati, ko se neće zagrejati i okriliti ljubavlju prema Bogu i
rešenošću da čini sve neophodno, ma koliko ga koštalo?

30.
1) Radi izbegavanja promenjivosti treba se potčinjavati ustavu opštežića koji
isključuje svako izdvajanje među bratijom, koji sve podjednako drži u delanju i
obezbeđuje od padova; 2) i ranije su bivala iskušenja među vama, ali je Gospod
pomogao te ste ih savladali; nemojte se predavati ni sada i proći će; 3) stojeći kao
na sudu pred Gospodom, držite se u monaškim vrlinama, i sve više napredujte u
njima (1, 34)
1) Videći vaš napredak, ja proslavljam Boga i radujem se u Gospodu. Ipak, bojim se
promenjivosti i nepostojanosti čovečijih rešenja zbog nemoći volje i lakomislenosti. Jer,
nije blažen samo onaj ko je započeo dobro delo, nego onaj ko se njime odlikuje, ko ga
je stekao kao naviku i ko je dostigao savršenstvo unjemu. Međutim, vrlo je teško uvek
biti u istom nastrojenju i ne potpasti pod prevrtljivost svezlobnog greha. Stoga molim i
preklinjem da hodimo istinskim putem Božijim, carskim srednjim putem, ne skrećući ni
na desno, ni na levo. Naprotiv, po ustavu, zapovesti i zakonu opštežića uvek činimo ono
što nam priliči u svakom momentu života. Opštežiće zahteva da svi na svejednako
gledaju i da svi sve podjednako žele. He treba da ima ni posebnih želja, ni pojedinačnih
stremljenja, ni samorazmišljanja, ni samoizabranosti, ni sakrivenih dovijanja i
lukavstava, ni radoznalih ispitivanja i upoznavanja, ni zanošenja mnogim, ni stremljenja
ka mnogome, koja dovode do iznemoglosti i trošenja snage. Opštežiće voli uzdržanje,
molitvu, skrušenost, spavanje na goloj zemlji sa ostalim delanjem, pri čemu je
neophodno držati se jednog pravila blaženog poslušanja. Njime sve treba obuhvatati i u
svemu se rukovoditi, kao što zapovedaju oci.
2) Molim vas da bodro stojite na kamenu vere i da bez saplitanja hodite stazom vrlina. I
neka oči moje ne vide ni jednog od vas plenom đavola zbog nekog greha, zbog pohote
tela, ili bolesti vlastoljublja, ili nadmenosti gordosti, ili taštine, ili neke druge strasti. Vi ste
se potrudili i u riznicu duša vaših sabrali bogatstvo vrlina. Neka se svako od vas seća
kakvim i kolikim iskušenjima je potpadao od svog stupanja u monaštvo, tj. kako je
iznemogavao, padao duhom i gubio nadu da će ostati živ zbog napada i rana od
satanskih pomisli ili zbog opštežiteljnih napora i teškoća, te kako ga je blagi Bog proneo
kroz sve kao preko talasa koji se međusobno sukobljavaju, svakome pružajući priliku da
nasledi nagradu u skladu sa trpljenjem. Gledajući, dakle, na te podvige, tj. na sve
pretrpljeno i stečeno, nemojmo zaboravljati da svoje oči okrećemo i na ono što predstoji
u sadašnjosti i šta nas očekuje u budućnosti. Neka nas od naše dobre namere ne
otrgne nikakva skorbna slučajnost, bilo da dolazi od ljudi ili od lukavih demona.
3) Molim vas da uvek gledate ka Bogu i da zamišljate da se nalazite na poslednjem
izdisaju, da vidite sabor anđela, da dajete odgovor svepravednom Sudiji, da dobijate
nagradu za dobro i da vam se uzvraća za zlo. Podvizavajte se dobro, bacajte sa vašeg
puta svaki kamen i prepreku i bodro ushodite na goru nebeskog života sve dok ne dođe
očekivani čas. Steknite [vrlinu] sveotkrivanja, izbegavajte vlastoljublje, [zavolite]
uzajamno poštovanje, jednodušnost, usrdnost za služenje, za rukodelja, za
psalmopojanje, za bdenja i za sva dobra i prepodobna dela. Vi već imate rečeno. Ipak,
ja govorim da biste vi još više revnovali i da biste se još više obogatili. Vi ste rečeno već
stekli, ali ja vam napominjem da se vi ustremljujete ka još većem sticanju u Hristu Isusu,
Gospodu našem.

31.
1) Za sve što ovde pretrpimo, tamo ćemo imati neopisivu nagradu; nelenjosno
hodimo našim napornim putem za svetima koji su njime već prošli, i koji su bili
ljudi kao i mi; 2) on detaljno nabraja sve koji nose razne službe po manastiru i
daje im zapovest: "Činite dela svoja kao pred Bogom, kao dela Božija, u slavu
Božiju" (1, 35)
1) Vi usrdno i pažljivo slušate moju smirenu reč. Stoga sam i ja pun usrdnosti da vam
oglašavam [istinu] i gotovo nenasit da u vaše sveštene duše sejem reči mojih smirenih
usta. Mi sada zajedno preduzimamo trud: ja govoreći, a vi slušajući i u delo pretvarajući
i ispunjavajući govoreno i slušano. A tada ćemo sa radošću i veseljem od pravednog
Nagradodavca Boga primiti nagradu za svoj trud, uzdahe, bedu, zamor, tugu, za
neznanje za pokoj, za spuštanje glave, za padanje duhom, dodaću - i za gladovanje,
žeđanje, ostavljanje roditelja, drugova, braće, srodnika, rodbine, otadžbine i svakog
zemaljskog blaga ovog sveta. Kakvu nagradu? Neuvenjivu i večnu slavu i čast, radost i
veselje i neobjašnjivi i neugasivi život, nenasitu sitost i nasladu na nasladu onim
neviđenim, nečuvenim i neizgovorenim dobrima, Carstvo nebesko, usinovljenje i
nasleđe Gospoda našeg Isusa Hrista, istinitog Boga i Cara vekova. Gledajući na
rečeno, nemojmo se razlenjiti niti padati u malodušnost, ma kakve nevolje da nam se
(ovde) dese u našim poslovima i naporima, tj. kada nam nalažu da činimo čas jedno čas
drugo, i kada se na poslušanju i pri potčinjavanju desi da osetimo žalac u srcu.
Naprotiv, po apostolskoj reči, što je za nama zaboravljajući, a stremeći za onim što je
pred nama (Fil. 3, 13), mi treba da sarevnujemo u božanstvenoj ljubavi svetima koji su
se usavršili ili kroz mučeništvo ili kroz čisti život. Šta, dakle? Zar oni nisu bili ljudi kao i
mi i zar nisu imali udela u istim strastima kao i mi? Međutim, oni su ushteli i izobilno
zavoleli. I mi ukoliko hoćemo možemo da se približimo Bogu i da poživimo visokim
životom.
2) Molim vas, budite pažljivi prema svojim poslušanjima i prilježno se trudite u njima:
krasnopisac u ispravnom i jednakom pisanju sa ljubavlju i trpljenjem; skladišnik u
sređivanju skladišta i neumornom zadovoljavanju telesnih potreba, u davanju i primanju
bez lenjosti i sa priličnom mirnoćom, pristojnošću i izvinjenjem po potrebi; zemljodelac u
kopanju vinograda; ili u ma kakvom drugom delanju, tj. zemljoradnji, prenošenju tereta i
slično. Izbegavajte roptanje, ne zaboravljajući stihoslovlje (tj. ponavljanje nekog stiha iz
Psaltira), čuvajući ćutanje i bežeći od praznoslovlja. Vrtlar i baštovan neka se trude
obrađujući vrt i baštu i pružajući bratiji dovoljno povrća i plodova. Kuvar neka se trudi u
spremanju jela, podnoseći vrelinu ognja i svako staranje zbog svog dela bez roptanja.
Bolničar neka se trudi u svestranom staranju za uspokojenje nemoćne bratije, jednome
pružajući pogodnu hranu, a drugome reč utehe i umirenja radi lečenja duševnih i
telesnih bolesti. Kanonarh neka se trudi oko poretka i urednog i pravilnog pojanja i
razgovetnog čitanja. Na isti način i kandilar, i onaj ko priprema pergament, i pekar, i
kovač, i trpezarac, i zlatar, i kotlar, i zidar, i krojač, a takođe i vratari, i buditelji, i stražari,
i učitelji, i najzad ekonom i pomoćnik ekonoma i svi - vršite svoje delo kao pred Bogom,
kao delo Božije i u slavu Božiju.
32.
1) Carski put znači da se sve čini po ustavu; onaj ko odstupa od njega skreće ili u
suvišak ili u manjak; moguće je i odstupanje, ali sa znanjem igumana; u
suprotnom ono neće završiti dobrom; 2) podvig početnika se sastoji u
odvikavanju od duševnog i telesnog i navikavanju na duhovno; međutim, kad on
okusi duhovnu sladost, demoni podižu druge i teže teškoće; ko se, pak, preda
rukovođenju igumana neće biti u opasnosti (1, 36)
1) Prilikom putovanja ponajpre nepriviknutost na trud hođenje čini teškim i napornim. U
nastavku, pak, nakon razmrdavanja mišića i tela, ono postaje manje naporno i teško.
Slično biva i na putu Gospodnjem. Po ispitivanju napora i iskušenja, Bog nam je već
dao da poznamo i uvidimo koji je put prav, a koji pogrešan, te kako da dođemo do kraja.
Hodimo carskim putem i merimo njegove hvatove, po reči otaca, izbegavajući obostrane
strmine, tj. i nedostatak i izobilje, koje se javljaju pri dejstvovanju mimo ustanovljenog
pravila i zapovesti ili u odnosu na hranu, ili na piće, ili na bdenje, ili na čitanje, ili na
izgovaranje (Psalama i molitava), ili na molitvu, ili na ćutanje, ili na skriveno delanje
srca. Naravno, dozvoljena su i odstupanja od uobičajenog poretka, premda uz savet i
znanje [starešine]. I reći ću vam da je sve što se čini sa mojim znanjem i sve što mi se
otkriva jeste svetlost, premda i jesam grešnik. Onaj ko se skriva od mene hodi po tami i
ne vidi kako se približava strminama pogibli. Misleći da ugađa Bogu, on ga razgnevljuje
i za druge postaje vinovnik saplitanja. Prema tome, čeda moja, idite putem na koji nas
priziva zakon poslušanja, izbegavajući da shvatite ono što je teško za shvatanje i ne
ispitujući delo poslušanja koje nije za ispitivanje, kao ni moje raznovrsne igumanske
naloge.
2) Podvig za početnika jeste da odbaci svetske navike i narav, ostavljajući stremljenja
srca koja su se ranije obrazovala. Kao od bure i uznemirenosti, on od nepostojanih
briga i strasnih dela treba da stupi u pristanište bezbrižnosti i bogoljublja. Međutim, još
je veći i teži podvig sačuvati neranjivost nakon okušanja pokoja kroz bežanje od
svetskog meteža. Jer, na nas ustaju druge pomisli. Na nas na moru ovog života
napadaju drugi pirati, tj. demoni, koji pokušavaju da potope lađu duše naše sa svim
dobrom koje nosi. Međutim, ukoliko se budemo usrdno koristili blagoprijatnim vetrovima
smirenoumlja i ne ponizimo dostojanstvo našeg kormilara kroz samovoljnu saglasnost
(na drugo usmerenje lađe), mi ćemo nesumnjivo dostići pristanište Carstva nebeskog.
Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove. Budimo, čeda moja, mudri kao zmije i
bezazleni kao golubovi (Mt. 10, 16), čineći dobra i prepodobna dela i trudoljubivo
obavljajući svoje rukodelje. Blaženi su oni koji trpe i koji se smiravaju, a ne oni koji lutaju
kao oblaci i uzalud troše čas za časom i dan za danom. Oni nisu ugodni ni nama ni
Gospodu.

33.
1) Pri saznavanju načina ispravnog života iz Reči Božije treba da se sećamo žitija
svetih, koji su [vrline] već ispunili, započinjući strahom Božijim i završavajući
dubokim smirenjem; 2) ne treba da se prevaznosimo prirodnim darovima -
glasom, pevanjem i slično, već da se svi ukrašavamo smirenoumljem, iz koga
proističe svako dobro, i radi koga se [daju] svi darovi blagodati; 3) držeći se
smirenoumlja napredujte u svim vrlinama; naročito u borbi sa pohotom, odbijajte
prve priloge i ograđujte se od njih (1, 37)
1) Reči mog smirenja koje su vam upućene nisu ni zakonske, ni naredbodavne, ni
prazne, već, kako mi se čini, poučne i utešne, podsećajući na učenje i život naših
božanstvenih otaca. Nama je božanstvena blagodat već otkrila šta je prepodobno i
pravedno i blagočastivo. Vi tačno znate gde i kako treba usmeravati svoje hođenje kako
biste dobili Carstvo nebesko. Iz dana u dan se sećajte u čemu se sastoji spasenje
Božije ikakva su bila božanstvena dela prepodobnih otaca. Po njihovom obrascu živo
ukrašujući svoje duše bojama pobožnosti, podražavajte njihov život. Oni su kao načelo i
svrhu svog podvižništva imali najdublji srdačni strah Gospodnji. Iz njega je u njima
zasijalo pred Gospodom visoko smirenoumlje, kojim satanske zamke nisu smatrali ni u
šta. Naprotiv, oni su njime svezali samoga saplitača, položivši ga, po reči Jevanđelja
(up. Lk. 10, 19), savladanog i ismejanog, ispod nogu svojih. Od mnogih svetih navešću
vam kao primer onoga o kome se juče čitalo na jutrenji. Čitalo se o prepodobnom
Siluanu i vaše uši su pažljivo slušale slovo. Vi znate kako se on prekrasno pokazao
posle pristupajućeg izricanja zaveta, kako je porazio đavola oružjem smirenja, kako ga
je potopio u moru suza i kako je uzišao na visinu dobrog života, pokazavši u sebi
savršeni obraz velikog oca našeg Pahomija. I premda je živeo kratko, on se pokazao
kao viši od Teodora Osvećenog, Petronija triblaženog i Orsisija sveopevanog i čitavog
onog bratstva, budući odavde prenesen na nebesa uz anđelske pesme.
2) Eto koliko je veliki dar blaženog smirenoumlja. I nema ni jednog svetog koji je ugodio
Bogu mimo te vrline. U nju se i vi obucite. I odvojivši se pažnjom od lepog glasa,
melodije, prijatnog čitanja i ostalih prirodnih darova i sposobnosti, sveusrđe ustremimo
na dostizanje tog cilja. Ja neću da kažem da treba sasvim odbaciti navedena dobra
svojstva, već da ih treba smatrati drugostepenim: njih treba postaviti iza gospodarice
vrlina. Jer, ukoliko se usled navedenih dobrih svojstava veličamo pred onima koji su
rđavog glasa, ili se pre nekim gordimo, ili se prevaznosimo pred onima koji slabo i
neuko čitaju, ili podižemo obrve pred onima koji nemaju glas i rđavo pevaju, mise
svakako uzalud trudimo i ne puštamo strele u cilj, već protiv sebe samih, te zbog sličnog
propusta postajemo plen zveri iz bezdana, tj. đavola. Nemojmo tako, čeda moja.
Naprotiv, sa smirenjem i razgovarajmo, i radimo, i čitajmo, i pevajmo, i hodimo, i jedimo,
i odgovarajmo. Sve sa smirenjem radimo, te ćemo ugledati slatki, mili i presvetli plod
vrline koja nas čini podražavaocima Boga. On, naime, govori: Naučite se od mene; jer
sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11, 29). U njoj zaista
obitava pokoj, radi nje se talasi blagodati podižu u duši, njome isijava čistota srca, od
nje dolazi obilno izlivanje suza, iz nje izbija skrušenost, u njoj je mudrost, razum,
pobožnost, uzdržanje, bezmetežje i svako drugo vidljivo i slavljeno dobro.
3) Eto moje reči o prepodobnom smirenoumlju. Vi, pak, čeda Božija i čeda mog
smirenja, donesite dobre plodove pošto ga kao seme primite kao dobra zemlja, neko po
trideset, neko po šezdeset, a neko po sto, u skladu sa darom Božijim. Čuvajte se od
svakog zlog i rđavog dela, bežeći od drskosti i ištući bratoljublje. Odvraćajte se od
podmuklosti i zavolite bezbrižnost. Jer, kaže se: Nezlobivi i pravedni prianjahu uza me
(Ps. 24, 21). Niko neka nema posebnu naklonost prema drugome, neka bezbradi
nemaju smelo obraćenje prema bezbradima i neka ne ostaju zajedno u skrivenim i
tamnim mestima. Svi nepokolebivo stojte protiv napada đavola, gaseći požar pohote
božanstvenim molitvama i vapajima. Nije neobično što strasti dolaze. Međutim, naša je
dužnost da ih odmah, od prve pojave odbijamo. Došao je neprijatelj, pustio strelu i
pobegao. Ti, pak, skupi oči svoje duše ukoliko ti kušač navede neko neprilično
uobraženje. Odbaci daleko udicu slasti dok gorki lovac na greh pokušava da mamac
uvede u srce. Zatvori uši svoje kada počne da ti nudi lažljivu reč onaj koji je Evi u uši
našaptao smrt. He dodirni, ne okusi, ne opipaj (Kol. 2, 21) kada ti pristupi pripremač i
zgotovitelj grehovnih slasti bilo da sediš ili hodiš (tj. bilo da si u kući ili na putu). Nemoj
ih primati: zatvori se sa svih strana i budi kao ograđeni grad. Budi kao gvozdena stena i
nepokretni kamen kako bi ostao nepokolebiv ma koliko se na tebe ustremljivali vetrovi.
Hrabro odbijaj demone da bi bio dobar vojnik Gospodnji, nosilac Hristovih zapovesti i
mučenik blagodati i kako bi imao smelosti da kažeš sa apostolom: Dobrim podvigom se
podvizavah, put završih, veru održah. Sad me čeka venac pravde (2. Tim. 4, 78).

34.
1) Radi predupređenja smućivanja protiv poretka treba obaveštavati nastojatelja
čim se primete zamisli n uzbune; 2) neka svako po običaju vrši svoje delo, trpeći i
boreći se sa strastima i pohotama (1, 38)
1) Prebivajmo u onome u čemu smo postavljeni i nemojmo zamišljati ništa što
prevazilazi našu meru. Ako se i desi nešto slično, nemojmo biti uporni. Čedo, ukoliko
primetiš posebna druženja i podvajanja, udalji se od njih. Ukoliko ti neko pristupi sa
sličnim predlogom, odskoči od njega i nemoj se saglasiti čak ni da ga čuješ. Beži kao od
ognja ukoliko čuješ neke reči koje mogu da pokolebaju tvoju veru prema nastojatelju i
oslabe tvoju ljubav prema njemu. Jer, šteta od rečenog, malo po malo ulazeći u srce,
doći će do samih osnova spasenja. Osim mene nemojte imati ni jednog tajnika i
tajnovoditelja ukoliko hoćete da budete moji istinski poslušnici. Nemojte zle reči smatrati
bezopasnima, govoreći: "Ništa ne znači zanimati se time". Nije tako, deco moja, nije.
Ukoliko neko na opštu štetu skrene u neverje, vi treba da dođete i sve kažete. Možda će
neko iz neznanja i nerazumnosti reći: "Za tako nešto će me bratija osuditi i zamrzeti".
He, uopšte. Jer, ukoliko oni nisu moja istinska čeda, zašto bi i imao pohvalu od njih. A
istinska čeda će ići za tobom i pohvaliti te. Jednom rečju, ja vas molim i napominjem
vam da se svecelo i u svemu oslonite na mene, te da niko ništa nema utajeno i
sakriveno od mene. U suprotnom će se stvoriti žestoka rana.
2) Nastavljajući vaša ranija dobra dela, sapodvizavajte se i jednodušno dovodite do
kraja vaše hođenje u Gospodu. Sve hrabro podnosite: i uvrede, i napore, i teskobu, i
raspaljivanje tela, i pomračenje pomisli, i nailazak lenjosti i mrzovolje i sve drugo što
nam se obično dešava imajući jedinstvenu pomoću nepostidnom uzdanju u Boga i
strogom ispunjavanju zapovesti Gospodnjih, te sećanju na smrt i odsecanju svojih
prohteva. I udostojićete se mučeničkog venca i likovaćete sa anđelima u Carstvu
nebeskom.

35.
Projavljivanja dejstva Duha Svetoga i duha laži na nama, na koja se ukazuje da
bismo znanje koristili radi revnovanja (za prvo) i izbegavanja (drugog) (1, 39)
Neprijatelj se svagda sa besom ustremljuje na nas. Međutim, on se uvek okreće nazad
božanstvenom silom i molitvama mog i vašeg oca. On sebi nalazi plen jedino ukoliko
mu neko da mesto, tj. ukoliko od sebe odagna Duha Božijeg i primi tuđeg duha, koji ga
uči da čini i govori ono što sam voli. Kako biste naučili da raspoznajete oba dejstva, ja
ću vam ukazati na njihove odlike. Oni koji imaju Duha Svetoga projavljuju radost, mir,
dugotrpljenje, ljubav, te proiznose reči koje su slađe od meda i saća, koje, po reči
Gospodnjoj, proizilaze iz suviška srca i služe na prosvećenje i utehu onih koji ih slušaju.
Od njih se neprestano čuje: "Oprosti ili blagoslovi oče; ja sam nerazuman i jedini
grešnik; ja sam nedostojan da se ubrojim u bratstvo i gori sam od svake tvari". Onaj ko
slično govori i oseća svakako ima Duha Svetoga. Hoćete li čuti kakve su odlike i
suprotnog duha? Srce onoga ko ga ima izbacuje jarost, gnev, osuđivanje, klevetu,
neverje, odbojnost, mržnju, drskost, neposlušanje, protivrečenje, tvrdoglavost. Od takve
duše se udaljila svetlost, svetost i prepodobnost. Od nje je odstupilo smirenje,
skrušenost i trpljenje. U njoj su presušile suze, plač i srdačni bol. Od nje se odvojilo
nebesko zrenje, sećanje na smrt i na anđele, koji će je pratiti po smrti. Od nje su se u
mraku zaborava sakrile misli o svesvetskom stajanju pred strašnim sudištem Hristovim,
o groznom sudu i o nemogućnosti odgovora za sve što se mislilo, govorilo i činilo od
samog rođenja, a ne samo od vremena stupanja u monaštvo. Ja vam sve rečeno
izlažem kako biste videli čega da se držite i šta da izbegavate. Jer, ja imam jednu želju i
jednu molitvu, tj. da svi postanete sinovi svetlosti i dana, naslednici Božiji, sunaslednici
Hristovi, izabrani i osvećeni sasudi koji su jednim Duhom sjedinjeni kako biste na delu
poznali i srcem ispitali ono što je rekao sveti David: Gle, šta je dobro, ili šta je krasno,
nego da braća žive zajedno (Ps. 132, 1), mirno i jednodušno.

36.
1) Podvizi su neophodni; oni mudre ne zadržavaju u napredovanju, s obzirom da
za svaki postoji posebna nagrada; 2) uz moje rukovođenje prilažite i svoje
razumevanje dobrog i uzajamno bodrenje, budući da imamo zajedničko delo; 3)
prebivajte u dobrom, čuvajte revnost, držite jezik, čuvajte oruđa i stvari i molite se
(1, 40)
1) Nama je neophodan trud, duhovni znoj, božanstveni podvig, ispravna revnost i
duševno nastojanje kako bismo stupili na poprište i dobro dostigli do njegovog kraja, tj.
kako bismo posle prepodobne smrti bili ovenčani vencem pobede. Vi i sami znate da
napori donose pokoj, da se skorbi nagrađuju radošću, da se stenjanje napaja duševnom
utehom, da teskobe otvaraju prostor, da glad i post sazdaju besmrtno likovanje, da žeđ i
suvota grla toče vodu koja teče u život večni (Jn. 4, 14), te da uopšte oni koji seju u
suzama, žanju u radosti (Ps. 125, 5), kao što nas uverava psalmopojac sveti David.
Napisano je: Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite (Jn. 13, 17). Čovek bezuman
neće poznati, i nerazuman neće ih shvatiti (Ps. 91, 7). Vi ste, pak, umni, dobrog srca,
blagorazumni, pažljivi i rasudljivi. Vi ste poneke vrline već dostigli, poneke dostižete, a
poneke ćete, dodaću, još dostići. Jer, zapovesti nemaju mere i čovek utoliko smatra da
je daleko od njih ukoliko bolje poznaje Boga.
2) Ja vam dajem zakone i rukovodim vas, od jednoga zadržavajući, u drugome
utvrđujući i ukazujući kuda da upravljate svoje hođenje. Vi mi verujte u svemu i
povinujte se svemu što želim od vas po zapovesti kao železo u rukama kovača. Od
rečenoga vaše plovljenje postaje bezbrižno i vaš život bez nevolja. Razumevajući šta je
dobro i korisno, i vi sami među sobom činite [neophodno] i napominjite jedni druge. Jer,
svi mi imamo u vidu ono što je korisno za sve. Mi kao da se nalazimo na brodu koji plovi
po moru, na kome je i kormilar i mornar zauzet opštim delom. U sličnom odnosu stojimo
i mi, tj. ja i vi. Moje je delo da držim u rukama kormilo i da bodro upravljam brodom,
imajući oči obraćene na nebo i pogledajući ka zvezdama pravde radi usmeravanja
plovidbe. Međutim, i vi treba da ste bodri, te da svako čini svoje delo. Vi treba da se
obazirete levo i desno kako ne biste naleteli na nešto što izaziva brodolom, tj. na plićak
ili podvodne stene. Užad treba da držite u pripravnosti, ponegde popuštajući i ponegde
zatežući, te da činite sve neophodno kako bi naš brod uspešno stigao u pristanište
spasenja duša naših. Stoga ste vi i ostavili svet, njegove običaje i sva telesna
zadovoljstva i utehe.
3) Bratijo, istrajmo u podvizima, trpeljivo se upražnjavajući u dužnostima i ja sam uveren
da ćemo dobiti vence, postati građani neba i blaženstvovati u [mestu] od koga je
odbegao svaki bol, tuga i uzdisanje(Is. 35, 10). Budite čvrsti, prihvatite silu i svetilnik
vaše revnosti neka gori jelejem postojane prilježnosti kako se ne bi ugasio i kako ne
bismo neželjeno postradali kao lude devojke (up. Mt. 25). Oci časni, steknite
bezmetežje. He kažem da uopšte ne treba da govorite (što ne bi bilo izvodljivo u vašem
životu), već da ne govorite o nepriličnim stvarima i da ne pobuđujete smeh. Jer, mudrost
kaže da pričljivost neće izbeći greha. Štedeći usta ti ćeš biti razuman (Prič. 10, 19).
Budite pažljivi u ispunjavanju vaših poslušanja i nemojte biti nemarni kako ne biste
kvarili neophodne stvari, na primer kola, ili ralo, ili sekiru, ili čašu, ili tanjir ili nešto drugo,
usled čega bi se desio zastoj i usled čega biste vreme neophodno za duhovno delo
potrošili na ispraznosti. Takođe se svagda molite da vam se pošalje pomoć odozgo
protiv nevidljivih i vidljivih neprijatelja u Hristu Isusu, Gospodu našem.

37.
1) Imajući veru i ljubav prema meni vi se trudite; neka oni koji nalažu poslove
budu razumni, a potčinjavanje neka bude verno; 2) budite tuđi smehu i
uzajamnom ogorčavanju; jedni prema drugima budite blagi, učtnvi i bežite od
svega prekornog i sablažnjivog (1, 41)
1) Ja molim Boga da se ne umanji vaša vera i da ne ohladni vaša duhovna ljubav
prema meni smirenom, već da svi budemo utvrđeni u istom razumu (1. Kor. 1, 10) i u
jednakoj revnosti za ispunjavanje zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Ja znam da
se vi zlopatite, da trpite lišavanja, da nosite teške napore, da prolivate znoj. Ipak,
nemojte slabiti, molim vas, radi ljubavi Gospodnje, i produžite da se trpeljivo
podvizavate dobrim podvigom kako biste sa likovanjem bili ovenčani na nebesima. I ja
bih želeo da se zajedno sa vama trudim, ali me ometa bolest nogu. I ja bih želeo da
zajedno sa vama izlazim na dela i da radom smiravam svoje telo. Jer, blaženo je po
silama se truditi zajedno sa bratijom i prepodobno je učestvovati u poljskim radovima. Vi
sličnim naporima osvećujete svoja tela i duše činite bestrasnim kao istinski delatelji
Gospodnji, naravno ukoliko na dolični način ostvarujete ono što vam je naloženo, tj.
ukoliko stariji i raspoređivači sa strahom Božijim i sa saosećanjem prema bratiji čine
naređenja, a potčinjeni prema starijim drže pokornost i poslušanje. Vi raspoređivači
pazite da ne dodajete trud na trud i da ne naređujete bez saosećanja i staranja, već
budite pravedni, milosrdni, bratoljubivi i rasudljivi, budući da sva bratija nisu jednake
naravi, uzrasta i snage. Vi ste jedino pod tim uslovom dobili starešinstvo nad bratijom. I
blaženi ste ukoliko dejstvujete na [opisan način] s obzirom da će veliki darovi i dobra biti
vaše nasleđe u večnosti. I svi potčinjeni pazite da smireno prihvatate naloge starešina i
da dejstvujete blagopokorno od srca.
2) Neka među vama ne bude smeha kako ne biste rastužili Gospoda, neka ne bude
praznoslovlja kako ne biste ožalostili Duha Svetoga, neka ne bude mržnje kako se ne
biste ogorčavali. Jer, apostol je rekao: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa
svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef. 4, 31), i još: Nikakva rđava reč da ne izlazi
iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese
blagodat onima koji slušaju (Ef. 4, 29). A budite među sobom blagi (Ef. 4, 32), tihi,
bratoljubivi, podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef. 4, 2). Nosite bremena jedan drugoga
(Gal. 6, 2) snishodeći, opraštajući i poštujući jedni druge, ustupajući drugima prednost u
pobožnosti i strahu Božijem. Ukoliko hodite i živite na opisani [način], vi ste moji
svetitelji, ili pre - Božiji, vi ste anđeli Njegovi na zemlji, poklonici sile i služitelji slave
Njegove, naslednici Carstva nebeskog, sažitelji svetih i žitelji raja, kojima je dano da se
naslađuju nezamislivim dobrima koja su im pripremljena. Stoga se ja molim, ištem i
umoljavam da se vaše noge svagda upravljaju prema Bogu, da napredujete u sili
kreposti Njegove, da među vama nema sablazni, ni saplitanja, ni smrtonosne
neposlušnosti, ni nesretnog roptanja, ni usmrćujuće drskosti, ni prekorne želje zlog, niti
bilo čega zabranjenog i prestupnog. Neka vam Gospod Bog da mirnog anđela, vernog
nastavnika i čuvara duša i tela vaših koji će danonoćno odgoniti od vas zle demone i
rukovoditi vas u dobrom životu.

38.
1) Način života u poslušnosti je viši od svih [ostalih]: njega je i Gospod izabrao;
2) hodite dobro tim putem, trpeći i ne znajući za umor; jer, blizu je smrt i kraj
svemu; nemojte zaboravljati, međutim, ni druge vrline, naročito ljubav (1, 42)
1) Molim vas i preklinjem stojte, trpite hrabro, budite blagodušni i krepite se sećajući se
slave koje su se udostojili triblaženi i sveti poslušnici. Naravno, u skladu sa načinom
života kojim je ugodio Bogu svako će dobiti svoje blago u budućem životu. Pazite. Veliki
su, naravno, oni koji su se radi Bora sakrili u gorama, pećinama i jarugama zemaljskim,
tj. stubnici, pešternici i zatvornici i oni koji su nekim drugim načinom života proslavili
Boga. Neka vam je poznato da ni sam Razdavač darova po dolasku na zemlju nije
izabrao ni pustinjski, ni stubnički, niti neki drugi način života, već je blagovoleo da poživi
u poslušanju, kao što sam govori: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego
volju Oca, koji me posla (Jn. 6, 38). I opet: Jer ja ne govorih sam od sebe, nego Otac
moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim (Jn. 12, 49).
Opasavši se ubrusom i prihvativši delo služenja, On je omio noge učenika i nešto
kasnije rekao: Aja sam među vama kao sluga (Lk. 22, 27). Prema tome, Gospod i
Vladika svih je blagovoleo da primi naš poslušnički način života, a ne neki drugi. I nije li
za nas utešno i radosno što provodimo život koji je sličan Njegovom? I da li je umesno
da mi druge oblike života ublažavamo više od našeg? Ukoliko, naime, dolično i tačno
provodite taj život, vi ni sami nećete hteti da ublažavate neki drugi. Stoga i u Staračniku
može da se pročita kazivanje da je po otkrivenju od tri podvižnika onaj koji se nalazio u
poslušanju pretpostavljen pustinjaku i bolesniku koji sa radošću podnosi bolest. Da,
bratijo moja, zaista je veliki život naš i oni koji ga provode bez sumnje će se proslaviti sa
Avraamom, uzlikovati sa mučenicima i naseliti sa pravednicima.
2) Hodite dobro, nemojte se zaustavljati i neka vas ne vara zavidno oko đavola.
Namažite noge jelejem trpljenja kako biste, rasplamtevši se duševnim stremljenjem, bili
u mogućnosti da dovršite svoj put. Obucite se u odoru pravde i radovanja i pijte vodu
čistote i zdravoumlja. I neka niko ne govori: "Dokle ćemo". Jer, ta reč je reč lenjivca. Mi
nismo hiljadugodišnji. Danas ili sutra [će doći] smrt. Mi ćemo dobro činiti i hoditi otačkim
zakonom ukoliko je svakodnevno stavljamo pred oči. Tim zakonom su se upravljali oci
naši u malobrojnim danima ovog života. Neka među vama po svetoj molitvi moga oca
bude milost, mir, ljubav, poslušnost, blagost i uzajamno pomaganje i neka se od vas
udalji zavist, mržnja i sujeta. Tako živite i tako dejstvujte.

39.
Gledajte Gospoda pred sobom da se ne biste pokrenuli ni na šta rđavo;
prinuđavajte sebe na dobro, sećajući se izlaska [iz života], strašnog suda i
njegovih odluka (1, 43)
Čuvajte među sobom ljubav u svezi mira i neka vam Gospod bude s desne strane kako
se ne biste pokrenuli ni na pohotu, ni na gnev, ni na zavist, ni na smeh, ni na
praznoslovlje, ni na bilo šta drugo čime se dospeva do dna ada. Setite se šta govori ava
Dorotej: "Orlu, koji je jednom kandžom priklješten, svakako je uzalud što je čitavim
ostalim [telom] van zamke. Lovac bez truda može da ga uhvati ili ustreli". Pazite na
sebe i podvizavajte se s obzirom da Carstvo nebesko pripada podvižnicima. Kakav
ćemo strah i trepet susresti pri svom ishodu ukoliko budemo nemarno provodili svoj
život, naročito onoga strašnog dana kada arhanđelova truba probudi sve ljude, svaki
narod, svako pokolenje i svako pleme. Pomislite šta će biti tada. Nebo će se pocepati,
sastojci izgoreti i sva tvar se izmeniti. Sudija svih će zasesti na presto suda i bezbrojni
sveti anđeli će stati oko Njega. Potom će On pred svima izobličiti dela, reči i pomisli
svakoga po njihovoj vrsti, licu, mestu, vremenu i načinu vršenja. I sve će se desiti u
jednom trenutku. Najzad će, kako govori Pismo, oni koji su činili dobro otići u život
večni, a oni koji su činili zlo - u večnu muku, gde je plač i škrgut zuba, oganj neugasivi i
crv neuspavljivi, i društvo strašnih, ružnih i svezlobnih demona. Gde ćemo mi poći? U
život večni, tj. na večno prebivanje sa Gospodom ćemo poći ukoliko do kraja života
sačuvamo strah Božiji i ljubav prema Bogu, na osnovu kojih će iz našeg srca izlaziti
[reči]: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim. 8, 35).

40.
1) Strah Božiji odbija mačeve našeg neprijatelja; 2) podnosite uvrede; 3) nemojte
se nadimati spoljašnjim preimućstvima, nego budite smireni i pokorni; 4) stoga
ćete biti sa mučenicima (1, 44)
1) Iz dugovremenog opita vi ste u potpunosti poznali bogougodni obraz života u
monaštvu. Stoga se nemojte kolebati i istupati iz vašeg dobrog razumevanja. Zavolite
ono što vam se zapoveda i čuvajte ga u svemu. Prebivajte u ljubavi prema meni kao što
vas i ja volim više od svega na svetu. Međutim, neprijatelj ima mnogo zamki i među
nama i u nas lako seje zlo. I samo oni koji su proniknuti strahom Božijim daleko od sebe
odbijaju njegove mačeve (po sveštenorečitom Davidu), bodro se predaju podvizima
pobožnosti i sveusrdno pripadaju nebeskim zrenjima i delanjima.
2) Eto ja kao da se nalazim među vama i vidim i čujem da se istrgla oštra reč protiv
nekog od bratije, tj. prekor, uvreda ili nešto slično. Ti, pak, brate, koji si primio uvredu
nemoj da se pretvaraš u ljutu zver i nemoj biti malodušan, već budi čvrst i nepokolebiv.
Jer, uvreda i sramota padaju na onoga ko ih izriče, dok onome ko ih bestrasno prima
pripada pobeda. On se pokazuje kao čovek Božiji, a onaj drugi kao nepotrebni sluga,
koji sam sebe pogubljuje.
3) Uporno vas molim da se ne svađate, da ne vređate jedan drugoga, da ne podižete
visoko obrve, da ne govorite visoko, da se ne nadimate što lepše pevate, ili se više
trudite, ili ste pobožniji, ili možda što ste po svetski blagorodniji, ili što ste lepši licem. O
tome je ružno i govoriti. U svemu se oblačite u smirenoumlje, kroz potčinjavanje i
poslušanje se pružajući pred Gospodom i pred starešinama u obitelji.
4) Idite naznačenim putem i vaš trud neće biti uzaludan, niti vaši podvizi neuspešni. Ja
vam pred licem Gospoda Boga našeg, svetih anđela Njegovih i pred svom tvari
blagovestim da ćete, dobro završivši svoj put, likovati sa mučenicima, da ćete se večno
uljuljkivati u naručju Avraamovom i da će vas hor pravednih primiti u svoju sredinu.

41.
sadržaj
1) Odnoseći se prema ekonomu kao prema samostalnoj vlasti, vi uvodite
dvovlašće i razdeljenje; pri razdeljenju, pak, carstvo ne može opstati; 2) ja čitav
pripadam bratstvu, i drugo nije ni potrebno; 3) jednovlasni Gospod je blagovoleo
da i u ljudskim zajednicama postoji jednovlašće (1, 45)
1) Ja ne znam da li iz neznanja ili nepažnje ili iz zle misli vi slavite ekonoma na moje
beščašće i ističete njegovo lice na moje posramljenje, često govoreći: "Kad bi ekonom
bio prisutan dotično delo bi bilo mnogo bolje učinjeno. I gde je ekonom? Kad bi samo on
na to pogledao". I vi rečeno govorite da ja čujem. Drugi govore: "Sačekaj. Ekonom će
sve popraviti i doterati". Zar tako priliči? I da li je to dobro za njega, za mene i za vas? Vi
ste sebe pokazali kao kopilad nepokornosti, njega kao sposobnog da ispupi iz granica
svog čina i vlasti, a mene kao da nisam postupio po volji Božijoj, nego po telesnoj
privlačnosti, tj. po pristrašću i preteranom blagovoljenju prema bratu. He vidite li da na
taj način uvodite dva gospodara, dvoje vladika, dva načela. Glas Gospoda našeg Isusa
Hrista je izrekao: Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi, opusteće (Mt. 12, 25).
Dvojevlašće je već mnogovlašće, a mnogovlašće rađa podele. Podele su, pak, uzrok
razdeljenja i raspadanja. Zašto sami na sebe navlačite bedu, ne stojeći u svojoj meri i u
svom činu kao što priliči i udaljujući se od priličnog?
2) Ja sam grešan i neupotrebljiv. Ipak, odrešivši se i obnaživši se od svega, ja smelo
prebivam na svetom mestu i u svom bezumlju se usuđujem da kažem da se ni u čemu
ne udaljujem od dužnosti ni radi brata, ni radi dede, ni radi oca ili majke, ni radi srodstva
i uopšte ni radi čega telesnog. I čak kad bi trebalo da predam svoje telo i da prolijem krv
svoju ja uz Božiju pomoć i molitve oca moga ne bih odrekao samo da ne bih učinio
nešto nekorisno za vas i za sebe.
3) Jedan je Gospod i Zakonodavac, kao što je napisano, jedna vlast i jedno Bogonačelo
nad svim. Istočnik svake mudrosti, blagosti i poretka, jednonačelije se prostire na sve.
Ono je od blagosti Božije dobilo načelo. Njega u poretku života u tvorevini bez njenog
proizvoljenja i po Božijem podobiju treba da ustrojava proizvoljno samo jedan čovek.
Božanstveni Mojsije u opisu nastajanja sveta navodi reč koja je izašla iz Božijih usta:
Stvorimo čoveka no obrazu i podobiju našem (Post. 1, 26). Otuda uspostavljanje među
ljudima svakog načelstva i svake vlasti, naročito u Crkvama Božijim: jedan patrijarh u
patrijarhatu, jedan mitropolit u mitropoliji, jedan episkop u episkopiji, jedan iguman u
manastiru, pa i u svetskom životu, ako hoćeš da čuješ, jedan car, jedan vojskovođa,
jedan kapetan na brodu. I ukoliko u svemu ne bi upravljala volja jednoga ni u čemu ne
bi bilo reda i poretka, a ni dobra ne bi bilo, s obzirom da različitost volje sve ruši.

42.
1) Četrdesetnica ne zahteva samo telesno, već i duševno uzdržanje; 2) mera
posta za opštežiće je osrednja, svakog dana po malo; 3) uplašimo se Boga,
strogog Sudije i neka nas smrt ne zatekne nespremne; 4) ja se krajnje bojim smrti
i svega što je sa njom vezano; 5) ustanimo i ustremimo se na bogougodna dela
(1, 46)
1) Bog koji svime upravlja mudrošću svojom, koji vremenom i godinama predobro i
premudro rukovodi, i nama je tokom godine odredio spasonosne i dušekorisne dane
pošćenja, koje ćemo posvećivati isključivo Njemu i očišćenju od grehovnih
oskrnavljenja. Neka je blagodarnost Onome ko nam je ustanovio takve dane i koji nam
je dao da sada doživimo do njih. Mi uvek treba da živimo čisto i neporočno i da
ispunjavamo svaku zapovest Božiju. Ipak, [ta obaveza] naročito sada leži na nama.
Sada je vreme očišćenja i mi treba da se očistimo. Sada je vreme uzdržanja i mi treba
da ga se držimo ne samo u odnosu na jelo i piće (što je nedovoljno), nego i na
slastoljublje u srcu, i na sramno maštanje, i na zavist prema dobroj slavi brata, i na gnev
i nezadovoljstvo prema bližnjem, i na neobuzdanost jezika (kome se ne može dozvoliti
da leti po svojoj volji, već mu se mora naznačiti granica, vreme i mera za razgovor čak i
o doličnome), i na bludne poglede oka, i na slušanje rđavih reči, koje Bogu nisu ugodne.
Da, čeda moja. Molim vas da postanete oruđe i sladosni psaltir Duha Svetoga. Svoje
ruke čuvajte od nerazumnih pokreta i od pohotnih dodira kako se ne biste rastrojili.
Budite mirni među sobom.
2) Svečasna četrdesetnica je donekle teskobna za telo. Ipak, nemojte padati duhom.
Pretrpite malo pa ćete se priviknuti i prestati da osećate breme, naročito po prolasku
prve nedelje. Nama je za ishranu dovoljan hleb i voda i još ponešto. Naši triblaženi oci
su, kao što znate, živeli gotovo bez hrane. Jedni su se [uzdržavali] po čitavu
četrdesetnicu, drugi po nedelju dana, jedni po tri dana, a drugi su jeli svakog dana po
malo. Mi, pak, svakog dana primamo hranu, pa čak i raznovrsnu, i neka nas se u
poniženju našem opomene Gospod (Ps. 135, 23). I neka ovu našu malenkost primi kao
delo Antonija Velikog. Jer, mi živimo u opštežiću i hodimo carskim putem, koji su oci
pretpostavljali svemu. Samo budite čisti uvek u skrivenoj radionici duše i nemojte
dozvoliti da učinite bilo šta pogubno za duše vaše.
3) Ubojmo se Boga koji će osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1. Kor.
4, 5) i koji će dati svakome ne samo no delima njegovim (Rim. 2, 6), nego i po rečima i
pomislima, pa čak, što je još strašnije, i po gresima neznanja. I ko će opstati pred
jarošću gneva Njegovog? Ko će se javiti dovoljno nevin pred licem Njegovim? I ko posle
rečenog neće da stekne revnost da hodi pravim putem? Ko se neće napregnuti da
odbaci nemarnost i svoju sanjivu lenjost? Gore, pokrenite se. Noć je već prošla i
zasjaće dan budućeg nagrađivanja. Neka nas smrt ne zateče nespremne i neka na
nama ne ostavi neku neisceljenu i večnu ranu.
4) Ja ubogi i pre svih ljudi, ili bolje reći, jedini dostojan svakog mučenja, imam strah,
užasavam se i treptim od pomisli o razrešenju od tela, o dolasku svetih anđela po dušu,
o prolasku kroz vazdušna prostranstva i o davanju odgovora Svetodršcu, kao što je
napisano u žitiju svetog Antonija. O, nemoći moja. Šta li me očekuje? I kako nepotrebno
trošim dane, predajući se dremanju i snu u gresima svojim. Kako ću stati pred Boga,
Sudije svih i Gospoda? Kakvim ću očima pogledati na Njega koji svojim pogledom
isušuje bezdan i groznom rečju ruši gore? Šta ću reći u svoje opravdanje? Kakvog ću
zaštitnika naći? Kako ću umoliti Onog ko je neumoljiv? Kakvim ću gorkim suzama,
kakvim milim rečima i srdačnim uzdasima prekloniti na milost Onog ako je nepristupan
po pravdi svojoj? Teško meni, bratijo moja. Ja već odavde vidim svoj udeo. Ipak, imam
jednu nadu, tj. molitve našeg svetog oca i vaše blaženo zastupništvo.
5) Uostalom, ustanimo i prinudimo se na sva bogougodna dela, hrabro podnoseći
sadašnje i tešeći se nadom na buduće. Prezrimo telo, nemojmo gledati na napore, ni
skorbi, ni uvrede, ni gladovanje, niti na bilo šta drugo osim na delo svoje. Ukoliko
budemo živeli na navedeni način svakako ćemo se spasti i na nebesima biti primljeni u
lik svetih radi radovanja sa svima svetima koji su od veka ugodili Hristu Gospodu.

43.
1) Opštežiteljni trudbenici se ublažavaju: radujte se; 2) mi živimo teskobno;
međutim, i drevni podvižnici su tako živeli, i današnji žive; nemojte padati u
nehajnost; 3) ispunjavajte zapovesti i ustave, pomažite se međusobno, pazite na
čitanje, sa strahom gradite spasenje; izbegavajte opštenje sa ženama (1, 47)
1) Neka je blagosloven Bog koji nas je po izobilju milosti čovekoljublja svog prizvao u
sveto zvanje po svom svepredznalačkom savetu, tj. u svetu shimu ovu u kojoj mu se
svecelo posvećujemo u najbliskijem i najiskrenijem služenju i anđelopodobnom
slavoslovlju. On je srca naša raspoložio da se odreknemo roditelja, srodnika, otadžbine
i svega drugog, te da na sebe uzmemo blago i spasonosno breme Njegovo. On je i
naše smirenje udostojio da se objedinimo sa vama u zajedničkom životu. Desilo se,
međutim, da vas ja rukovodim i pasem, na što ja uopšte nisam ni pomišljao. Svagda se
radujte u Gospodu, čeda ljubljena, radujte se građani nebeski i zemaljski izgnanici,
stanovnici gornjeg Jerusalima i preseljenici odavde, naslednici Carstva nebeskog,
budući uskraćeni nasleđa zemaljskih dobara. Radujte se brzi putnici putem izgnanstva i
stradalnog stranstvovanja radi zapovesti Božije. Radujte ste jer ste poslednji u svetu i
jer posedujete dobra koja su iznad uma. Raduj se dobra i bogosabrana družino,
jednodušni i jedinosrdačni, oceljubivi i bratoljubivi sabore, drugi na zemlji anđelski liku,
obnovitelju drevnog života sveprepodobnih otaca naših. Radujte se poslenici Božiji,
trudbenici koji danonoćno delate svojim rukama kako ne biste nikoga opteretili i kako
biste poslužili ne samo sebi, već i nemoćnoj bratiji i potrebitima među spoljašnjima.
Raduj se nesakrušivi stroje, bogopodobni liku koji nisu narušili ni pretnja cara, ni strah
od knezova, ni očekivana smrt. Radujte se radosnici jedni drugih jer dobrobit brata
primate kao svoju i jer među vama nema zavisti, ni svađe, ni suparništva, već samo -
mira, ljubavi i zajedničkog života. Ja ne kažem da ni nemamo borbu. Jer, da li se
ovenčava onaj ko se ne bori i koga ne napadaju, ko ne prima strele i ne ranjava onoga
ko ih upućuje. Ja samo kažem da ne padamo od satanskih udaraca. Zaista, čeda moja
bogosabrana. Vi se hranite darom Duha, pijete vodu koju Gospod daje i od koje se više
ne žedni: ona njenim pričesnicima jeste izvor vode koja teče u život večni (Jn. 4, 14).
2) Nastala je zima i mi nemamo dovoljno staništa. I ona koja imamo su rđava i tesna.
Ipak, nemojte padati duhom. Jer, viste obilni i divni u vrlinama, ni u šta ne smatrajući
skorbi i jedino se starajući o ugađanju Bogu. Ukoliko se, pak, setimo drevnih svetih
otaca, ili čak i onih koji danas žive, shvatićemo da živimo u palatama. Zar ne vidite da i
sada sluge Božije žive pod vedrim nebom, u pećinama i grobnicama, da nose verige i
vrlo malo jedu, zadovoljavajući se samo hlebom? Poneki se i od njega uzdržavaju
jedući samo plodove sa drveća svaki drugi dan. I sada zaista poneki čine rečeno. Vi
nemojte da se žalostite. Jer, vi uopšte nećete biti iza njih, već ćete biti priznati jednakim,
ili čak i višim, kao što uveravaju oci, ukoliko svagda bez lenjosti budete spremni za
svako delo. Sve više se razgorevajte revnošću, krepite se i hrabrite se. Obarajte
neprijatelja svojim smirenjem, mačem ispovedanja i nožem poslušanja. Sunce pravde
neka uvek sija u srcima vašim odgoneći tamu strasti. Jer, kada ono zađe, zveri se
sakupljaju i ležu u obore svoje (Ps. 103, 22). Vi rečeno shvatite na duhovni [način].
Izlazimo na delo Gospodnje od jutra života do večeri smrti, ispunjavajući delanje svoje.
Još malo i pobedićemo.
3) Čuvajte pravila, zapovesti i ustanovljenja. Podignite onog ko je pao, potkrepite onog
ko je oslabio, u svemu se međusobno pomažite, i neka se na vama ispuni reč
premudrog: Brat kome pomaže brat jeste kao tvrd i visok grad (Prič. 18, 19). Pazite na
čitanje i zapažajte izreke koje su najkorisnije. Neka svako čini delo svoje sa marljivošću
kao delo Božije i neka svi grade spasenje svoje sa strahom i trepetom (Fil. 2, 12).
Nemojte zabijati mač u srce svoje i nemojte biti nemarni za duševno delo. Meni su neka
bratija otkrila da se u pojedinim slučajevima ne ponašate dobro. Jer, vi se zagledate u
žene i stupate u razgovor sa njima, koje nas izgone iz raja. Ili, zar ne znate šta je Eva
učinila Adamu? Bežite od njih kao veliki Martinijan. I ako već ne bežite telom, bežite
duhom. I kakve su samo reči: "Zbog čega on ili ona nije došla u nedelju? Svakako iduće
nedelje neće zaboraviti". Molim vas i preklinjem da uvek slušam dobro svedočenje o
vašem držanju. Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji me mišicom sile svoje
svakodnevno vadi iz dubine pregrešenja po zastupništvu svetog oca mog i po vašim
molitvama, neka i vama daruje da se držite istog pravila i da isto mislite (Fil. 3, 16), da
imate jedan duh, jedno shvatanje i jednu volju kako biste se, poživevši prepodobno i
pravedno, udostojili da dobijete obećana dobra sa svima svetima koji su od veka Bogu
ugodili.

44.
1) Strah zbog nastojateljstva; 2) napredujmo u odrešenosti od svega, sećajući se
suda; prinuđavajmo se na dobro i steći ćemo lakoću; 3) izbegavaj gledanje na lica
i strasne dodire drugih i svojih udova (1, 48)
1) Ja nisam lenj da vam govorim i utvrđujem vas u rečima istine koliko je moguće češće
kako se neko od vas iz neznanja ili nemara ne bi podvrgao ubodu žaoke smrti, tj. greha,
prestupivši zapovest i učinivši nešto neprilično. Pa ipak, i pored mog dela ja nalazim da
zloumešni stana uspeva da deluje na ponekog od vas, zbog čega imam plač i
skrušujuću tugu. Jer, ma šta ko sagrešio, ja nepotrebni ću da dam odgovor u dan
pravednog suda i otkrivenja svega što su ljudi učinili pred Gospodom ukoliko vam
unapred ne saopštim i ukoliko vas unapred ne utvrdim i naučim. I teško meni ako ne
propovedam jevanđelje (1. Kop. 9, 16). Naročito teško meni što zauzimam čin pastira
iako nisam dostojan da se nazovem čak ni ovcom. Jer, kakvo mi je opravdanje i kakvo
izvinjenje što prosvećujem druge, a sam sam tama i što lečim nemoćne strastima a sam
se njima zavodim? Ipak, iz ljubavi prema vama i iz poslušanja naredbi oca ja se pre
saglašavam da budem hrana za oganj geenski, negoli da vas oštetim. Ja svakodnevno
privodim na misao i razmišljam o sudu Božijem, o strogosti kojom Bog od svakog
čoveka traži da bude savršen u svemu i da je ispunjen svim vrlinama, naročito ukoliko je
propovednik. Šta da radim? Kome da se obratim? Koga da uzmem za sapodvižnika?
Ostaje mi jedino da se oslonim na vaše molitve, zajedno sa molitvama moga oca, te da
njima utvrđivan uzmognem da vas dobro rukovodim i podvizavam se protiv sopstvenih
strasti, u svemu se saobražavajući sa voljom Božijom.
2) Carstvo nebesko stoji pred nama. Steknimo ga vršenjem Božanstvenih zapovesti.
Nemojmo biti slastoljubivi i lenjivi, već se sve više učvršćujmo u svom odvajanju od
sveta i svega što je u njemu. Pobeđujmo lukave duhove sve dok se spasonosno ne
sakrijemo u neuznemiravanom pristaništu večnog života. Kakvo, pak, gorko mučenje
očekuje nemarne! Kakva će jarost i gnev doći na svaku dušu čoveka koji čini zlo (Rim.
2, 89), na svaku dušu Hrišćanina, a naročito monaha! Jer, ukoliko smo više
uspoštovani, utoliko više se od nas zahteva čistota života. Žalost zbog
samoprinuđivanja je kratkovremena, ali je večno naslađivanje koje iz njega proističe. Mi
treba da steknemo postojanu blagonastrojenost kratkovremenim samoprinuđivanjem na
svako dobro i u odnosu na jelo, i na san, i na razdražljivost, i na zle pomisli i na sve
drugo. Jer, ukoliko zavolimo dobro i prinuđavamo se na njega, Bog će nam dati silu za
njegovo vršenje, usled čega će put vrlina za nas postati lagan i dostupan. Greh je za
one koji mu se predaju ispunjen teškoća, strmina, žalosti, mraka, mrskosti i pogibli.
Priđite, čeda moja, i potecimo putem Božijim, koji je skorban i beskorban, tesan i širok.
U vašim bdenjima držite krepku nastrojenost, dobro pojte, dobro se molite, imajte ljubav
prema bratiji i izvesno ustezanje bez drskosti.
3) Drska smelost je veliko i ubistveno zlo. Mnogoiskusni đavo koristi našu nepažnju i pri
njoj brzo napada, lopovski se prikradajući unutra i ranjavajući dušu strelom svoje zlobe.
On nas navodi da gledamo lepa lica mladih, te slatkim osmesima pobuđuje
razgorevanje strasti. Ukoliko uspe jednog da obuzme i podstakne na nečistu ljubav, on
pokušava da i onog prema kome je okrenuta njegova strast opristrasti i strasno
raspoloži prema njemu. Potom će početi uzajamni pokloni i razmenjivanje pogleda i
posmatranja, duševna izlivanja i sladostrasne vatre. I najzad, ukoliko se ne javi posebna
pomoć Božija, otački pokrovi svest o iskušenju kod samih iskušavanih, doći će do
pogibli, do sodomskog izgaranja i gomorskog pogubljenja. Bežimo svi od rečenoga. I ja
prvi, koji sam već bio iskušan, prostirem ruku ka vama iskušavanima. Velika zaštita i
ograda u rečenome jeste čuvanje očiju i iskreno ispovedanje. Međutim, i u odnosu na
same sebe ne treba da dopuštamo nepažljivu smelost. Jer, i tu se krije smrt, što onima
koji ne znaju ne treba ni otkrivati. Vi, pak, koji ste postradali znate o čemu govorim.
Ipak, i svi treba da se čuvaju. Nemoj dodirnuti i dotaknuti i nemoj gledati na svoju
nagotu kako ne bi potpao pod Hanaanovu kletvu. Jer, pustinjski stub o kome govori
Antonije Veliki pao je upravo rečenim padom. Pazite, dakle, kako hodite da ne biste
zagrlili smrt. Jadan je čovek. Znate šta govori apostol: Ko će me izbaviti od tela smrti
ove (Rim. 7, 24). Mi sa svojim telom živimo kao sa divljim zverom i sa lavom. Ukoliko na
njega ne pružimo mač, ono će nas uhvatiti, satrti i ubiti.

45.
1) Demoni nas zavode i pogubljuju buđenjem strasti: treba da se borimo; 2) ako si
pao, ustani, plači i pokaj se i Gospod će te isceliti; 3) poslušajmo Njegov glas;
nemojmo biti malodušni i naoružajmo se; 4) izbegavajte sve prekorno u opštežiću
i napredujte u svemu što se traži (1, 49)
1) Kako ćemo ispraviti mi put svoj? Čuvajući reči Božije i sudove pravde Njegove (Ps.
118, 9; 7). Međutim, mi imamo i zaista neprestanu borbu sa gospodarima tame ovog
veka, koji gaje veliku i neprestanu gorčinu protiv nas, kao što je napisano u Lestvici
(Pouka 4, 35; 26, 126). Oni napadaju, smućuju, muče pohotama, golicaju
podstomačnim pokretima, raspaljuju peć pohote, umnožavaju zlo i čine ga raznovrsnim,
pri čemu su im opijanja smrtonosna. I ukoliko ne pazi na sebe, svaki čovek se kukavno
pleni ili zavišću (koja se upoređuje sa ubistvom), ili taštinom, ili tajnojedenjem, ili
saglasnošću sa zlim pomislima (što je i samo dovoljno da duša pođe u ad). Čovek koji
je ulovljen ma čime od rečenog već više nema Boga, nema Carstva nebeskog, lišava se
večnog života, gubi beskonačno radovanje, nasleđuje neugasivi oganj, neuspavljivog
crva, najkrajnju tamu i boravak sa demonima. Bratijo, neka niko ne postrada na sličan
način. Postarajmo se da izbegnemo zamke neprijateljske i krepko se borimo. Pretrpimo
oganj pohote i on će se svakako ugasiti. Jer, svesilni mig Božiji neće dozvoliti da
izgorimo u tom ognju ukoliko se borimo. Mi ćemo izaći u hladovinu rose čistote, slaveći
Boga sa svetim mladićima. Naoružajmo se protiv zavisti koja napada i ona će posle
kratkog vremena proći. Produžiće se jedan ili tri časa, ili možda i čitav dan, ali će na
ležaju iščeznuti. Izborivši se na taj način, ti ćeš se ubrojati u vojnike Hristove koji će
dobiti vence, a ne mučenja.
2) [Dešava se] da si ranjen, ali i da sam ranjavaš, pa i da padaš (ne bilo). Ipak, ustani
što pre. [Dešava se] da si se poveo rečju za onim što je neprilično, da si iskušan
pogledom očiju, da si zarobljen maštanjem zbog nedelatnosti uma i da si se prepustio
smehu. Opet se vrati ka doličnom, vaspostavi svoj poredak, postani pokajnik, daj slavu
Bogu, pruži ispovest, proli tople suze iz srca svoje duše, ispusti uzdah iz dubine svoga
srca, zastenji, obori glavu, skruši se i prepusti smirenoumlju. Eto lekarstva duše. Jer,
napisano je: Kada se vratiš i uzdahneš, spašćeš se i shvatićeš gde si bio (Is. 30, 15), i: I
dok još govoriš reći će ti: Evo dođoh (Is. 58, 9), i još: Ožalosti se i pođe oronuo i iscelih
puteve njegove (Is. 57, 17). Pogledaj kako imamo blagog, umilostivljujućeg, utešiteljnog
i brzouslišujućeg Boga. A on je žrtva pomirenja za grehe naše (1. Jn. 2, 2). On je radi
nas osiromašio, radi našeg spasenja se unizio, prihvatio rane, uvrede, sramoćenja,
izrugivanja i izlio svoju svesvetu Krv. Napisano je: Ranom Njegovom mi se iscelismo
(Is. 53, 5). Dođite, pristupimo i i pripadnimo Njemu i plačimo pred Njim jer je On Bog
naš, i mi smo narod paše Njegove i ovce ruke Njegove (Ps. 94, 67).
3) Danas poslušajmo glas Njegov i nemojmo ga više ogorčavati. Nemojmo se saplesti
kao drevni (Jevreji u pustinji) na roptanje zbog neverja, već potecimo bez lenjosti u
obećanu zemlju u koju se dolazi tesnim i skorbnim putem. I da su ondašnji poslušali
Isusa Navina i Halefa Jetonijina svakako bi nasledili ono što je Bog obećao. Međutim,
oni su se opterećivali i bili malodušni zbog težine puta. Oni su se bojali i protivljenja
naroda koje će susretati, bez obzora na pomoć nepobedive sile Božije. Stoga su bili
predani istrebljenju i njihov spomen je nestao sa bukom. I sa nama će se isto sada
desiti. Ukoliko, pak, budete slušali nas nedostojne, ukoliko se ne povučete, ukoliko ne
zasednete oko kotlova telougađanja, ukoliko ne pomišljate o ropstvu egipatskom i o
ropstvu strastima ovog sveta, od koga ste oslobođeni blagodaću i blagovoljenjem
Božijim, ukoliko se, naprotiv, zajedno sa nama obodrite i bodro ustanete sa srcem koje
plamti revnošću, obukavši noge u pripravnost za blagoveštenje mira, uzevši štit
nesumnjive vere i u svako vreme se duhom moleći svakom molitvom (Ef. 6, 14-18), mi
ćemo zajedno uspešno proći duhovni put satirući i pobeđujući inorodne i varvarske
strasti koje susrećemo. Mi ćemo i Jordan misleno preći putem suza i naslediti zemlju na
kojoj niče besmrtni život i plod dobara koja prevazilaze um.
4) Ja malobrojne i nedostojne reči i sada kao i uvek sejem u vas radi upražnjavanja
duša vaših. Primite, uostalom, i oskudnu reč [koju vam upućujem] i vašim dobrim
delanjem je umnožite po trideset, šezdeset i sto. Da, molim vas, blagodušno podnosite
teškoće svog života i sveusrdno ispunjavajte naložena vam poslušanja. Radujte se i
saradujte se sa mnom svi i svi budite uspešni. Neka niko ne ropće, neka niko ne želi
drugo (poslušanje), neka se niko ne gordi pred bližnjim (s obzirom da bi predstavljao
mrzost pred Gospodom i ljudima), neka niko ne čini sramna dela ni dušom, ni telom,
neka niko ne jede tajno, neka niko ne laže, neka niko ne osuđuje, neka niko ne
prekoreva, neka niko ne bude bez dela, neka niko ne izmišlja opravdanja za grehe,
neka niko ne bude dvojezičan, došaptač, razmetljivac, velerečiv, pritvoran, bratomrzac,
lenjiv, tvrdoglav. Naprotiv, na putu Božijem svi budite brzi, pokretni, podjednaki,
uzdržljivi, neumorni, sa savijenom glavom, poslušni, dostupni, mrzioci drske smelosti,
druželjubivi, prostosrdačni. Držeći se kao što je navedeno vi ćete uspešno izvršiti
podvig koji vam predstoji i, ugodivši Bogu, naći obećana dobra.

46.
1) Mi smo prizvani na visoki život: da li, međutim, živimo u skladu sa svojom
namerom i sa očekivanjem drugih; 2) ostanimo neizmenjivi u dobru i nemojmo se
prelešćivati strastima ni na delu, ni maštanjem; 3) zašto smo napustili svet da
bismo živeli u lišavašima i u nadi (1, 50)
1) Po reči apostola Pavla, javi se blagodat Božija spasonosna svima ljudima, koja nas
uči da se odrečemo bezbožnosti i zemaljskih požuda, naročito mi koji vodimo monaški
život, i da poživimo razborito, prepodobno, pravedno i pobožno u sadašnjem veku,
očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista (Tit.
2, 11-13). On će jednima, koji su istrajni u dobrim delima, dati Carstvo nebesko, a
drugima, koji se pokoravaju volji tela i odriču od dobrih nastojanja i dela - gnev i
neprestanu muku u ognju večnom (Rim. 2, 78). Pogledajte kako mi živimo? Da li živimo
po nameri koju smo imali u početku? Dobivši ime i naziv svetih i podvižnika, nemojmo
prvobitno posramiti kasnijim delima, nemojmo se upodobiti tamjanu koji najpre širi miris,
a potom garežom vređa [čulo] mirisa, i nemojmo ličiti na svetilnik koji u početku svetlo
gori i sve osvetljava, a potom se stavlja pod sud ili gasi.
2) Osobena crta istinske vrline jeste sve vreme čuvati svoj karakter: u tome se sastoji
naš trud. Jer, mi ljudi smo nekako lako promenjivi i izmenjivi na neprilično, po negde
izrečenom božanstvenom slovu: Čovekova misao od mladosti njegove prilježno stremi
zlu (Post. 8, 21). Odrekavši se sveta, mi ne treba opet da se javimo njegovi privrženici,
kao uostalom ni njegovih strasti. Zgazivši slavu, mi ne treba da je opet iz zloumlja
prihvatimo. Ispovedivši da smo se obnažili od svega, mi ne treba opet da pristupimo
željama za dobrima koja su nam tuđa. Zaboravivši na svoj zavet, koji smo dali pred
anđelima i ljudima, mi ištemo prvenstvo, učiteljstvo i pokoj. Drugi izjavljuju krajnje
nezadovoljstvo ukoliko im ne ukazuju pažnju i ukoliko ih ne poštuju kao najprepodobnije
muževe. Oni pred sobom ne gledaju smrt, ni strašni sud, ni osudu njihovih dela i
pomisli, već ono što ih privlači i što želi njihovo srce, što im slika misao koja se obratila
nizini i koja u mašti jednog uvodi u klir, drugog uzvodi do nastojatelja, jednog oblači u
reč mudrosti, drugom uručuje uređivanje i staranje o manastirskim potrebama. Međutim,
ne radi li se o satanskoj prelesti i obmani? Mi ne prekorevamo sve, ali postoje poneki
takvi. Naša reč je upućena svima na utvrđenje u dobrim pomislima i osećanjima.
3) Mi smo sve uračunali u drugostepeno i oprostili se sa svim zemaljskim. Stoga i treba
da se podvizavamo u onome čemu smo pristupili. Zbog čega smo izašli iz sveta? Da
budemo siromašni, da plačemo, gladujemo, žednimo, da budemo čisti srcem i
mirotvorci, da nas vređaju, progone, klevetaju, da budemo smetlište sveta, pa ako
ustreba i da se predamo na smrt za Onoga koji je radi nas umro. Jer, i oni koji su rešeni
i uvek na smrt gotovi postaju deo onih koji su zaista postradali i sa njima se proslavljaju,
te sacaruju sa jedinim Bogom našim i Svecarom Hristom.

47.
1) Budi čvrst u preduzetom životu i nemoj se lišavati radosti koje ti predstoje; 2)
šta možeš pretrpeti što već pre tebe i za tebe nije pretrpeo Gospod; 3) žalost zbog
begunca iz obitelji i savet starešinama; 4) priziv na molitvu za begunca(1, 51)
1) Umoljavam vas ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji se predao za naše
grehove, da budete čvrsti i nepokolebivi u vernom ispunjavanju svetih i životvornih
zapovesti Njegovih. Niko ne treba da drema kako se ne bi okliznuo na greh. Niko ne
treba da se predaje iskušenju đavola koji nas iskušava. Niko ne treba od nas lukavo da
sakriva greh, jedno nam objavljujući, a drugim se javljajući pred Bogom, koji nadgleda
puteve čovečije i prozire u skriveno. Nemojte sami sebe lišavati predstojeće radosti u
večnom životu. Spasavajte se od ovog ropotljivog i razvratnog roda i zamrzite svet i ono
što je u svetu, tj. svakakve pristrasnosti, slatke utehe, svoju volju i samougađanje. Mi
smo se odvojili od sveta i pristupili strahu Božijem. Mi smo umrli za greh i ne treba da
dopuštamo ništa od onoga što smo odbacili. Mi ne treba da opet trčimo za njim, niti da
ga prihvatamo. Ti si došao ovamo pobegavši od sveta i od svetskoga. Stoga prihvati
dobro i divno rešenje da se predaš u sluge poslušanja, te da sve rado trpiš radi Hrista
čak do krvi. Uostalom, rečeno si ti već obećao u svom odricanju pred licem Boga i
Njegovih anđela. Da li si takav, ti sam znaš. Međutim, čoveče, pazi s obzirom da se Bog
ne da obmanjivati (Gal. 6, 7). Kad neko prestupi Zakon Mojsijev, no iskazu dva ili tri
svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji
gazi Sina Božijega, i Krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži (Jev. 10, 28-29).
2) Gospod je za nas postradao. Čime bi ti, slugo, mogao da postradaš kako bi se
izravnjao sa Gospodom? Zbog čega se ti, ljubimče, razdražuješ? Zašto izlaziš iz sebe?
Zbog čega se smućuješ? Narugali su ti se. I Gospod tvoj je pretrpeo izrugivanje. Udarili
su te u obraz. A zar On nije svoj obraz predao na udaranje? Ismejavali su ti se. Isto se
desilo i tvom Vladici koji je preko proroka govorio: Ruganja onih koji tebe ruže padoše
na mene (Ps. 68, 10), i još: Probodoše ruke moje i noge. Izbrojaše sve kosti moje (Ps.
21, 17-18). I koje se kameno srce neće smekšati pomišljajući na životvorne strasti
Hrista Gospoda i na Njegovu smrt za nas. I zar vi niste proizvoljno rešili da se
svakodnevno prinosite na žrtvu za Njega? I zaista se žrtvujete na delu. Ja mislim da vi
niste tuđi revnovanju za rečeno, već podražavate Spasitelja i ištete da sastradavate sa
Njim s obzirom da ćete se i proslaviti zajedno sa Njim u Carstvu nebeskom. Naravno,
neki od vas se izdvajaju zbog izuzetne vrline i bolji su od drugih. Međutim, neka bi
Gospod Bog svima vama dao silu i krepost da dostignete meru uzrasta punote Hristove.
3) Kada se radujem nečemu hteo bih da se i vi radujete, a kada se žalostim hteo bih da
se i vi žalostite sa mnom. Sada ja imam veliku žalost zbog brata Orsisija. On je juče
iščezao od naših očiju? I jedini uzrok [njegovog odlaska] jeste greh moj. Kao loš pastir
ja nisam ni predvideo, ni predupredio, ni unapred iscelio bolesnog. Teško meni. Ja ću
se pravedno podvrći sudu i biti osuđen i predan na muke i patnje. Sažalite se na mene,
a i sami se pobrinite da moje nastojateljstvo nad vama ne postane uzrok moje večne
pogibli. Neka se svako od vas utvrdi u neophodnim pravilima i rešite da neizostavno sve
govorite na ispovesti. Neka svako prebiva u onome na šta je prizvan. Naročito vi koji ste
među prvima i koji ste se pre drugih odrekli od sveta [pazite] da se ne desi da nešto po
vašoj nesavesnosti, s obzirom da sebi dozvoljavate da pređete granice priličnosti i da se
ne držite u svemu poretka koji sam uspostavio za svakog potčinjenog. Ja, naime, čujem
da vi tučete. Ja, pak, tako nešto nisam naredio s obzirom da je zabranjeno
Božanstvenim Pismom. Sveti oci su doduše dozvoljavali [udarce] iz nužde u pojedinim
slučajevima, premda bez buke i preko drugog, naravno ne iz zadovoljavanja strasti. Vi
se, pak, neprilično svađate, te ste čak sebi i naviku stvorili. Naprotiv, bratiju treba
dovoditi u red ubeđivanjem, krotošću i ukazivanjem na vrlinu. Naša vlast, naime, nije
tiranska, već uvažava slobodu i priziva na rado potčinjavanje. Uvredljive reči "nerazumni
balvane", "glupane" i "porode ehidnin" i slično neka se ne čuju među vama, premda
stroga reč rečena bez smućenja i strasti sa umerenošću i ljubavlju zaista jeste
spasonosno lekarstvo. Jer, i lekar se koristi sa lancetom i opaljivačem radi lečenja
bolesti. Naša lanceta i opaljivač jesu epitimija i reč izobličenja. Mi se njima koristimo
jedino sa namerom da ustane pali i da se opet lati svoga puta, naravno, upotrebljavajući
ih sa milostivošću osobito u odnosu na nesavršene. Ni u odnosu na san, ni na hranu, ni
na odmor i ostalo ne mogu da se izjednače oni koji su se privikli [na vrlinu] i oni koji
nisu. Stoga želim da se početnicima čine ustupci dok se ne naviknu i dok sami ne
nauče da sve usrdno delaju. Zar je naša bratija samo za posao, za vinograd i masline?
Nikako. Njima treba pomoći da grade svoje spasenje. O tome starešine ponajpre treba
da se staraju, a potom već o veštastvenom. Po Jevanđelju svaka smirena i skrušena
duša iz dobre riznice svoga srca iznosi dobre reči. Takvoj duši su izobličenja i prekori
slađi od slatkog pića. Srce, pak, gordoga rađa svađu, gorke i grube reči, koje prati besni
pogled očiju, širenje nozdrva i zversko okretanje lica. Zar se brat koji je pogrešio može
izlečiti na taj način?
4) Molite se da se Gospod umilostivi i otkrije nam gde je brat stoga što je rečeno na
mene navelo tešku žalost i postalo uzrok gorkih suza. Nemojte misliti da je bekstvo
Orsisija nevažno delo s obzirom da je bio među poslednjima. Za mene je ono značajno
budući da je Hristos za njega umro.

48.
1)Smrt je blizu: pripremajte se, čisteći se od strasti; 2) treba da napredujete; 3)
izbegavajte praznoslovlje i smeh, zavolite ćutanje; ukoliko i govorite, govorite o
korisnom (1, 52)
1) Dani žure jedni za drugima i teku kao reka koja stremi napred i ne zastaje. A potom
[dolazi] i smrt. I koji je čovek koji će živeti i neće videti smrti (Ps. 88, 49). Čovek je kao
trava, dani njegovi, kao cvet poljski, tako procveta (Ps. 102, 15). Nemojmo dozvoliti da
budemo ismejani što nas je čas dolaska svetih anđela dočekao nespremne. Mi treba da
smo pažljivi prema svakom postupku, pokretu i reči kao da ćemo svakog trenutka biti
uzeti odavde. Mi treba da smo dobro pripremljeni i da sa nestrpljenjem očekujemo mig
od Boga svih i Vladike koji nas poziva na prestavljenje. Ukoliko se budemo držali na
[opisani način], nikakvo zlo se neće privezati za nas, zaborav od nas neće skrivati
sudove Božije, nećemo ratovati jedni protiv drugih, nećemo zapodevati svađe, nećemo
tražiti veću čast od drugih, nećemo se žalostiti što se nečemu nismo naučili, što nešto
nismo naučili napamet ili što se nismo umudrili. Naprotiv, sve rečeno smatrajući za trice
(Fil. 3, 8), samo jedno potražimo, tj. da očistimo dušu od strasti i da se usvojimo Bogu.
Ja vam ne govorim da ne učite (s obzirom da sam vam sam dao podrobna pravila šta i
kako treba da učite), već vam ukazujem šta treba da bude prvo, a šta drugo, šta delo, a
šta uzgredica. Gospod Bog naš, koji silom opasuje nemoćne i koji podiže sa zemlje
siromaha, i sa đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112, 7), koji i nas novorođene u pobožnosti
iz dana u dan preobražava u čoveka savršena (Kol. 1, 28), neka i nas ispuni muškom
silom i javi savršenima i iznad našeg dostojanstva.
2) Apostol nas uči da ištemo sve veće savršenstvo (Kol. 3, 1). Nemojmo prestati da
ištemo ono što nam još nedostaje i postarajmo se da sve više napredujemo, bogateći
se svakim dobrom. Ukoliko si zvezda, postaraj se da postaneš sunce; ukoliko si već u
dvorištu Božijem i ukoliko si pribrojan onima koji se spasavaju, postaraj se da budeš
postavljen nad pet ili deset gradova. Umnoži svoj talanat kako bi stao iznad mnogih;
zavoli mnogo da bi ti se i dalo mnogo; budi verni sluga Gospodnji kako bi prvenstvovao
nad svima u domu. Eto kakvi su božanstveni glasovi: strašni kad ih slušaš. Pa ipak, kad
razmišljaš o njima [uviđaš] da predukazuju na slavu.
3) Borite se protiv đavola i odbijajte njegove napade. Ja sam čuo da se mnogi od vas
prepuštaju praznoslovlju, tj. da se navečernjim susretima bez smućenja predaju smehu,
što je pogubno i za onoga koji čini i za onoga koji učestvuje. Neko od vas izgovara
smešnu reč i beslovesni smeh se odmah širi na sve. I đavo se raduje s obzirom da je na
tom mestu komandir i da mu se rečenim ugađa. Međutim, Gospod se sa svojim svetim
anđelima stidi vašeg rđavog delanja. Ubojte se Boga i trgnite se. Ukoliko govorim
nepravdu, pružite mi dokaze da lažem i ja ću ućutati. A ukoliko je pravedno, počnite da
se čuvate. Zbog čega vi ne obuzdavate sklonost ka pričljivosti i zbog čega ne ćutite i ne
izbegavate govor sve dok vas nešto ne upitaju? Očigledno je da ne znate za sladost
ćutanja koje dušu ćutljivca ispunjava radošću koja je iznad svake radosti. Naime, takav
ima Duha Svetoga za sabesednika. Vi mislite da je rečeno nešto neznatno i ne znate da
se u njoj [tj. pričljivosti] krije svako zlo. Božanstveni Jakov je izrekao da je jezik nemirno
zlo, puno otrova smrtonosnoga, te da je onaj koga obuzda savršen čovek (Jak. 3, 8; 2).
Vi se nemojte ogorčiti na mene iako vas ogorčavam. Ja sam vaš otac i reći ću rečima
apostola Pavla: Ko je taj koji mene veseli, ako ne onaj koga ja žalostim (2. Kor. 2, 2).
Desilo se da razgovarate? Dobro, no govorite o troparima i stihirama, pričajte svete
istorije, rasuđujte o korisnim stvarima i o delima koja vam predstoje. A o nekom polju ili
bašti, o biku ili štali ili nečemu sličnom vi uopšte ne morate govoriti. Ko može o
rečenome da pita i ko može da da ispravan odgovor? Međutim, jedan je nizašto pitao, a
drugi je ponovio pitanje i zapodelo se nezadrživo praznoslovlje. Bolje je, pak, da sedite
u keliji i ćutite. Onaj ko ćuti, ponavljam, ima Duha Svetog za sažitelja, kao što je i
suprotno očigledno.
49.
1) Slika stradanja Spasitelja radi nas: slava mu i blagodarenje; 2) povodom
promene poslušanja: reč onima koji ropću i koji su nepokorni; 3) na rečima su svi
spremni na delanje, a na delu - ne svi: prekor (1, 53)
1) Mi ponovo ulazimo u Svetu i Veliku Sedmicu stvarnog sećanja na strasti Hristove i
ponovo učimo šta je, koliko i radi čega za nas blagovoleo da pretrpi Gospod slave i Bog
i Spasitelj naš. I zar se okamenjena duša neće skrušiti i dirnuti kada predstavi kako
Gospoda izdaje učenik, kako se predaje u ruke bezakonika, kako ga vezuje vojnička
ruka, kako se vodi na sudište, kako se okrivljuje premda je Istina, kako sluša: "Lažljivče i
zločinče"? Spasitelja svih udaraju u obraz i On trpi, udaraju ga i ne protivi se, bolno ga
ovenčavaju trnovim vencem - i ne spaljuje drznike, odevaju ga u porfiru kao cara i kao
zločinca ga udaraju trskom. I najzad ga raspinju i probadaju kopljem, te Ženik svih
okuša smrt. On, međutim, uskoro ustaje, te i nas podiže od našeg pada, postavljajući
nas u neprekidnu besmrtnost. O, Gospode Bože naš i Sazdatelju. Šta ćemo ti mi, koji
smo prah i pepeo, dostojno prineti? Po bezmerno bogatoj blagosti svojoj ti nisi prezreo
svoje sazdanje koje gine, već si blagovoleo da dođeš i spaseš nas putem krajnjeg i
neizrecivog smirenja. I eto, saosećanjem spasenja i sile koju smo od tebe primili,
grešnim i nedostojnim ustima prinosimo ti hvalu i blagodarnost koji nas ispunjavaju.
2) Kod vas se desila promena poslušanja: jedan je postavljen na jedno, a drugi na
drugo, novo. Po otačkom predanju, na taj način se najbolje čuva i ukrepljuje bratoljublje,
jednodušnost i jednomislije. Međutim, neki su [promenu] primili bez opterećenja, a
nekima se pokazala teškom. Jer, jedni su privikli da odsecaju svoju volju, dok se drugi
nisu pripremili. Jedni nisu imali pristrašće prema poslušanju i njima je sve jedno gde će
ih postaviti, a drugima se jedno poslušanje dopada, a drugo ne, te jedno smatraju
poštovanim, a drugo ponižavajućim. I od ovih drugih jedni su se, ožalostivši se na
kratko, pomirili sa novim naznačenjem, a drugi su još uvek tvrdoglavi i istrajavaju na
svojoj volji, ne potčinjavajući se novom poretku. Ja svoju smirenu reč upućujem svima
vama. Oni koji su našu naredbu primili kao da dolazi od Boga i koji su, odsekavši svoju
volju, sa spremnošću prihvatili ono što im je naznačeno jesu blaženi, ugodni Gospodu i
nama i istinski (a ne prividno) ravni mučenicima. Oni koji su naznačenje najpre prihvatili
sa nezadovoljstvom i žalošću, a potom se ubrzo sa smirenjem okrenuli na bolje,
pokazali su da su dobri borci koji su Bogu prineli prolivanje krvi. Treći, pak, koji još uvek
ostaju u nepokornosti i koji pletu samoopravdanja koja im nameću strasti predstavljaju
otpadnike za koje je pravedno reći da nisu naši i da nisu ni bili naši.
3) Gospod je rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo
nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt. 7, 21). I još: Ako me
ljubite, zapovesti moje držite (Jn. 14, 15). Slično vam i ja kažem da nije svaki koji mi
govori "Oče, oče", moj učenik i da me voli samo onaj ko ispunjava moje naredbe.
Nemojmo biti mudri na rečima, a na delu se pokazati tuđi onom što govorimo. Često
sam od vas slušao: "Ako hoćeš, prolićemo svoju krv i umreti za tebe, i bacićemo se u
more, i hodićemo nagi, i ješćemo kamenje, i predaćemo udove svoje na odsecanje".
Slušajući, ja sam se radovao i blagodario Bogu. Međutim, kad sam potom video da se
ne slažete sa svojim rečima ja sam plakao i ridao, prigovarajući: "Ovi ljudi me ustima
blagosiljaju, a srce im je daleko od mene". Ipak, ja ne govorim o svima na taj način s
obzirom da sam ispitao blagopokornost mnogih koji su kao anđeli Božiji. Ja govorim o
drugima, premda i oni nisu uvek uporni u svojim željama. Ja govorim uopšte kako bismo
ubuduće svi bili ispravni u svemu. Tražite praotačka pravila kojima su oci naši uvek bili
verni pred Bogom. Ukoliko ne budete delali na navedeni način po svom ishodu se
nećete udostojiti praćenja svetih anđela i nećete biti postavljeni među oce vaše. Jer,
svako će tamo biti onakav kakav je bio ovde. Ja znam da vi svi želite da se spasete i da
se nalazite u broju spasavanih. Dobro tecimo i padajući u iskušenje nemojmo dozvoliti
da padamo. A ako se i spotaknemo brzo ustanimo, te ako zadremamo probudimo se.
Ja vas ne osuđujem već smatram slugama Božijim i nosim vas u srcu svom.

50.
Pouka pri pogledu na umrloga: starati se o nebu, a ne o telu (1, 54)
O kakvoj se tajni radi među nama? Kakvo obitalište očekuje sve? Grob od tri aršina[1]*).
Od zemlje smo uzeti i u zemlju ćemo se vratiti. Telo ostaje ovde, a duša se podiže gore.
Šta smo mi bili ranije i šta smo postali po prestupanju zapovesti? Ono je porodilo i smrt i
zbog njega smo postali truležni. Takvima treba i mi da se vidimo s obzirom da ćemo
umreti. Šta nas očekuje? Gde ćemo poći? Šta ćemo sresti? Zbog čega mi toliko
negujemo ovo telo koje je i naše i nije naše, koje je i prijatelj i neprijatelj, koje je i
klevetnik i staratelj, koje je i pogubno i spasonosno? Ma koliko da ga hranimo, da ga
odmaramo i da ga naslađujemo, ono će se ipak prevratiti u crve i smradno blato. I kakva
je korist da se staram za pepeo i da se borim za prah? Telo i krv ne mogu naslediti
Carstva Božijega (1. Kor. 15, 50). Stoga se dobro pobrinimo o sebi i nemojmo dozvoliti
da živimo kao što živi stoka. Beslovesnim životinjama je svojstveno da vole telo, da
proširuju creva, da podržavaju telesna stremljenja, da imaju vrelu krv, da debljaju telom
i da naslađuju sva čula. Čoveku, pak, koji je uspoštovan obrazom Božijim i koji hoće da
živi onako kako je sazdan ništa od navedenoga nije svojstveno. Njegovo delo je
anđelsko delo, tj. da sagledava nebeska dobra, da razmatra sliku stvaranja sveta, da
gori ljubavlju prema istinitom Bogu, da mrzi demone, da se unekoliko brine i o telu,
dajući mu samo neophodno i pod meru. Da, molim vas, ispravno mislimo i u budućem
veku, kada se svima bude davalo prema delima i namerama (tj. pravednima život večni,
a grešnima - oganj neugasivi), mi ćemo poznati da nismo pogrešili što smo delali na
[opisani način].

51.
1) Svi u obitelji se trude, prinoseći svoju žrtvu u opšte; stoga svima pripada ono
što se čini u manastiru; 2) svima se predlaže opšta hrana, piće i vino, ali svako
ima slobodu da se uzdržava; 3) u kom smislu je dobro da se bratija umnoži; sa
kakvim mislima nastojatelj treba da ih prima; i bratija u tome ima udela; dužnost
je primati i prestarele i ozleđene (1, 55)
1) Po reči apostola, dajte ude svoje da služe pravdi za osvećenje (Rim. 6, 19). Prihvatite
božanstveno mišljenje još izobilnije i poznajte istinsko anđelsko dostojanstvo časnog
obraza vašeg života. Vi ste ga, uostalom, već poznali predavši se Bogu savršeno sa
smirenjem i blagodušno noseći svakodnevne osetne napore u vašim duhovnim i
telesnim delima, koja su podjednako blagoprijatna i međusobno se dopunjuju. Jedan se
zanima čitanjem, drugi se moli, jedan sedi za rukodeljem u kući, drugi radi negde na
otvorenom vazduhu, jedan kopa vinograd, drugi kopa brazde, jedan se zamara na
poslu, drugi se bavi stolarstvom. I niko nije bez posla i niko ne sedi skrštenih ruku, već
svi prinose trud po silama svojim. Po meni ne treba prezirati ni vratara koji gleda na one
koji ulazi, ni čuvara vinograda koji plaši ptice budući da i oni pomažu celome telu
zauzimajući neznatno mesto noge ili palca. Svi smo mi jedna duša i jedna volja. Na taj
način se i projavljujmo svagda i neka se niko ne odvaja od satrudništva i sastradavanja
sa bratstvom. Ruke vaše se osvećuju i Bogu se vašim trudom prinosi žrtva i prinos. Zar
nisam u pravu? Zar vi ne hranite prestarele? Zar strance ne podmirujete hlebom,
povrćem, čašom studene vode ili vina i svim drugim što imamo u manastiru? Zar ne
ugošćujete prijatelje koji dolaze? Zar ne izdržavate sami sebe? Zar ne hranite i nas? I
šta je sve rečeno, ako ne prinošenje Bogu? Jer, napisano je: Milosti hoću, a ne
žrtvoprinošenje (Mt. 9, 13). Vi ste milostivi kada se nešto daje iz manastira. Jer, dajući
novac, odeću ili nešto drugo, ne poklanjam ja sam, već svi mi. Vi ste čeda moja i
saučesnici u svemu mome - i duševnom i telesnom. Moje srce gori za vas i vama nije
tesno u nama (2. Kor. 6, 12). Ja svakoga od vas grlim duhovnom ljubavlju, sa svakim
sastradavam i nastojim da svakoga zagrejem i uspokojim. Stoga znajte da onaj ko ima
nešto protiv nekoga ima i protiv mene, s obzirom da je on - ja. Stoga neka među vama
bude mir i duhovna ljubav, međusobno poštovanje i uzajamna pomoć. Neka poslednji
poštuju prve i najveće kao mene samog i neka ih u svemu slušaju sa strahom i ljubavlju.
Jer, onaj ko ne sluša nije čedo moje.
2) Krepite se duševnom hranom, trezvoumno i bodro ispunjavajući ustanovljene službe i
sveštene molitve, a potom, usled težine poslova - i telesnom hranom, tj. varenim
povrćem ivinom po ustanovljenoj meri. [Rečeno se odnosi] na one koji nisu krepkog
zdravlja. Za one, pak, koji imaju želju da se uzdržavaju[mi uznosimo] blagodarnost
Bogu: neka se uzdržavaju. Onaj ko pijene treba da se smućuje [misleći] da je pao, kao
što ni onaj ko ne pije ne treba da se nadima [misleći] da čini nešto veliko. Jer, jelo nas
ne postavlja pred Boga (l. Kop. 8, 8), naročito ukoliko smo još i tašti. Da li će neko
protivrečiti [mišljenju] da je za mlade nekorisno vino? Nikome, uostalom, ko je krepak
telom nije korisno da pije vino. Ipak, na kratko vreme ja namerno dajem da piju vino po
ustavu kako bi se smirile njihove pomisli.
3) Vama je poznato da nam skoro svaki dan svaki dan dolaze oni koji žele da stupe u
našu obitelj. Ipak, ja ne primam sve s obzirom da se ne staram da vas bude više nego u
drugim manastirima. Ja time neću da se nadimam, premda i jesam sujetan. Mi želimo
da se vi umnožite ali samo u slavu Božiju i po volji Njegovoj. Naravno, veći broj onih koji
su se sabrali zajedno veću hvalu uznose Bogu premda jedino ukoliko su ih sabrali u ime
Božije. Meni nije nepoznato da se Bog raduje zbog jednog grešnika koji se kaje. Koliko
se tek On raduje zbog mnoštva sličnih! On je među dvoje ili troje koji su sabrani u
Njegovo ime (Mt. 17, 20). Nije li utoliko pre i među mnogim sličnim? Znajući, pak, svoju
nemoć i mnogostrasnost ja ne želim da načelstvujem nad mnogim. Ja, naime, ni sam
nad sobom ne umem da upravljam. I jedino radi zapovesti koja naređuje da onoga koji
dolazi ne izgonimo (Jn. 6, 37), i radi [rečenoga]: Pustite decu neka dolaze k meni. . . jer
takvih je Carstvo Božije (Lk. 18, 16) ja popuštam i primam i neodraslu decu i mladiće, i
ostarele, i oženjene i neženjene, i zdrave celim telom i povređene, i jednoruke i hrome.
Ja rečeno ne činim po svom proizvoljenju ili kao nešto veliko, već kao potčinjeni i
obavezan da se držim božanstvenih otaca. Jer, ja ću biti prestupnik zapovesti ukoliko
ne činim tako. Šta ćete, pak, vi reći? Da li ste saglasni sa mnom i da li ćete učestvovati
u tome? Da ili ne? Neka mi svako odgovori kako bih bio usrdniji na tom delu. Jer, oni
treba da se hrane plodom vašeg truda, ili bolje darom Božijim, koji ispunjava sve živo
blagovoljenjem (Ps. 144, 16), koji daje životinjama hranu njihovu, i ptićima gavranova
koji ga prizivaju (Ps. 146, 9), i koji je rekao: Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju,
niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Uostalom, ja se
uzdam na vaše dobro rasuđivanje i nadam se da ćemo zajedno uvek usrdno ispunjavati
sve zapovesti i da se ni u čemu nećemo pokazati dostojni osude. Jer, ukoliko ne primim
prestarelog i ne uspokojim povređenog, ja ću biti prekršilac zakona ne samo u odnosu
na jednu zapovest, s obzirom da zapovesti predstavljaju neraskidivi lanac i drže se
jedna za drugu. Ukoliko narušimo i najmanju zapovest, mi ćemo se nazvati najmanji u
Carstvu nebeskom (Mt. 5, 19). A biti najmanji po svetom Zlatoustu znači potpasti pod
večno mučenje. Primajmo i decu i prestarele i povređene i blagi Bog nas neće prezreti,
već će nam dati sve neophodno i za dušu i za telo, kao što smo već od Njega primali
sve od prvog dana do danas.

52.
1) Neka traje bratoljublje; spasavajte se svi, čisteći se; izbegavajte pričljivost i
smeh; boli me kad čujem da je među vama nešto neispravno; 2) nemojte jedni
drugima davati bilo šta za jelo bez dozvole starešina, budući da činite sablazan;
ko ne ispuni rečeno, dobiće epitimiju, premda ne iz gneva, nego iz ljubavi; 3)
ukoliko hoćete da u svemu uvek budete ispravni sećajte se smrti (1, 56)
1) Nemojte sebi dozvoliti da se zlo odnosite među sobom, već pokazujte dobru
sarevnost i odgovarajuće bratoljublje. Ja vam govorim sa željom da se svi spasemo.
Jer, Gospod naš Isus Hristos govori: Nije volja Oca vašeg nebeskoga da propadne
jedan od ovih malih (Mt. 18, 14). Prema tome, spasavajte se svi. Prinudite se i
uzrevnujte da se pred Boga javite čisti kao što ste i sazdani u početku, noseći podobije
božanstvenog obraza. Nemojte biti žustri i nemojte se predavati rasejanoj pričljivosti.
Sastajući se uveče iemojte izazivati smeh, kao uostalom ni kad radite zajedno,
povlačeći jedni druge na pad. Veleglasni Jeremija negde u svojim bogopoučnim rečima
govori: Utroba me moja boli i osećanja srca moga se nezadrživo smućuju (Jer. 4, 19). I
ja nečisti i kukavni vam vapijem da me obuzima smrtna bolest i da me ranjavaju strele
pomisli kada čujem da se rđavo vladate.
Ubojte se strašnoga Boga, čeda moja, i nemojte nekakvim nemarom gubiti vaš dugi
podvig i blaženi trud. Mi smo savršili veliku plovidbu: zar ćemo u pristaništu doživeti
brodolom. Mi smo već prošli dug put: zar ćemo već u predverju božanstvenih obitelji
zadremati. Shvatite šta govorim, s obzirom da vam je Bog dao razumevanje. Hrabrite
se, i neka se ukrepljuje srce vaše (Ps. 30, 25). Podvizavajte se i obucite se u
smirenoumlje. Nemojte popuštati svojoj volji već pokazujte da sa radošću ispunjavate
moje naredbe. Onaj ko je umrtvio svoju volju ne odbija, ne zanemaruje i ne opterećuje
se naredbom, ma koliko bila teška, već rado sluša i pokorava se, saglašava se i ne
protivreči, kao što se, po reči Pisma, nerazumno živinče [pokorava] onome ko ga veže
(Ps. 72, 22). Neka svako od vas ispita sebe i svoj odnos prema poslušanju. Uostalom,
po spoljašnjim pokretima i ja mogu da primetim šta se nalazi unutra. Po svetom
Doroteju onaj ko nema svoje volje sve što se radi u manastiru smatra svojim delom i
uvek je spokojan. Onaj, pak, ko nije takav, uvek izgleda umoran i rastrojen budući da ga
vuče njegova volja, prelešćujući se i poprimajući razne vidove. Neka među vama nema
ni jednog takvog, već svi čistog srca služite Bogu u jednom duhu. Ukoliko sam ja jedno,
a vi drugo, svakako će [nastati] rat i deoba. Međutim, zašto biste vi ratovali protiv mene
ukoliko je dobro ono što vam govorim? Zašto mi zadajete napor i brigu?
2) Imam nešto da vam kažem, bratijo moja. Zbog čega ne ispunjavate jednu moju
zapovest kao ostale? Ona možda izgleda neznatna. Pa ipak, njeno narušavanje ruši
sve vaše velike ispravnosti. A i zašto bismo govorili "velika" i "mala" zapovest? Svaka
zapovest Božija treba da se ispuni i svaka neposlušnost pravedno donosi kaznu. Ja
sam mnogo puta govorio sa strogom pretnjom da nije dozvoljeno da jedni drugima
dajete nešto od hrane ili pića. Tako nešto priliči samo meni, ekonomu, podekonomu,
skladišniku ili i nekim drugim starešinama kojima sam dao nalog po tom predmetu.
Prema tome, ponovo potvrđujem da od današnjeg dana više niko ne čini tako nešto, s
obzirom da će podležati epitimiji kao za tajnojedenje. Pazite i nemojte da upadate u
navedeni greh iz lakomislenosti. Vi se jedni drugih stidite premda ne u dobru, bojeći se
u onome u čemu nema straha. Vi kažete da ne želite da ožalostite brata, ali žalostite
Boga i mene nedostojnog. Avaj zbog takve vaše savesti, koja je znak lakomislenosti,
odsustva ljubavi prema Bogu, samovolje i telesnog prijateljstva. Usudiću se da kažem
da ne treba da primate ništa čak ni od anđela. Eto, vi često primate povrće po
blagoslovu: njega jedite svi. Onaj, pak, ko ne može da ga jede neka ga vrati skladišniku,
ili, pak, neka kaže ukoliko želi da ga da nekome. Onaj ko postupa na takav način neće
pasti pod osudu. Zar vi ne znate da se od rečenoga uspostavlja nepotrebno druženje?
A može biti da vi dajete baš onima prema kojima imate nečisto raspoloženje. Međutim,
ništa slično ne treba da postoji. Jer, sablažnjivo je već i samo dejstvo. He rađa li ono
došaptavanje i ogorčenja, s obzirom da jedan prima, a drugi samo gleda? Drugi
svakako može pomisliti da ga ne vole. Ukoliko navedete da ne dajete u prisustvu
drugog svakako će biti neophodno da tražite naročito vreme i mesto, što znači da
uspostavljate skriveno druženje i sastanke. Šta govori sveti Vasilije Veliki? [On kaže] da
namigivanje očima i šaptanje na uho bližnjemu daje povod da se pomisli da se sakriva
neko rđavo delo. Prema tome, vama se ne dozvoljava da činite nešto slično bez znanja
lica koja su postavljena da [brinu] o rečenome. Onaj ko se pokaže kriv u tome
podležaće epitimiji. Ipak, nemojte misliti da će se [ona dati] iz gneva i razdraženosti. He.
Ja sam ih davao i dajem vam ih iz ljubavi prema vama. Ja se staram da podražavam
Gospoda, o kome apostol svedoči: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga
sina koga prima (Jev. 12, 6), kao i samog apostola koji o sebi govori: Koje taj koji mene
veseli, ako ne onaj koga ja žalostim (2. Kor. 2, 2).
3) Da li hoćete da ste uvek i u svemu ispravni? Sećajte se smrti, odvajanja duše od tela,
stajanja pred anđelima (u času smrti), dugog hođenja i stranstvovanja (po mitarstvima),
susreta sa Gospodom Bogom i Spasiteljem našim Isusom Hristom, strašnog odgovora
za sva dela naša, večnog mučenja, Carstva nebeskog i obećanih neizrecivih dobara.

53.
1) Ja se odvajam, ali dušu svoju ostavljam sa vama; i bez mene budite kao što ste
bili sa mnom; 2) pouke ekonomu; 3) saveti bratiji tim povodom (1, 57)
1) Odvajajući se privremeno od vas ja svoju dušu ostavljam sa vama i predajem vas
molitvama mog i vašeg oca, koje mogu da vas sačuvaju tvrde i nepokolebive na
svagda. Vi imate zapovesti Gospoda i Boga našeg, predanja svetih otaca naših i moje
smirene pouke i savete. Pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri (Ef.
5, 15). Ja kao da se ne odvajam od vas, nego kao da sam sa vama. Odsustvo učitelja
lažnim učenicima pruža radost, a istinskim žalost. Gospod kroz priču govori u
Jevanđelju: Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini kako mu je
naređeno (Mt. 24, 46). Mi nismo dostojni da na sebe primenimo navedene reči, ali se
radi vašeg utvrđenja u dobrom životu prinuđavamo da govorimo ono što je iznad nas.
Ja bih želeo da vas nađem kako ištete Boga kao i sada kada vas ostavljam i da ste
sjedinjeni u jednodušnosti, jednomisliju i u jednom srcu.
2) Vi znate da satana ima mnogo iskušenja, da je vreme prolećno i da su dani prijatni.
Pazite da u nekoga od vas ne uleti strela greha. Ti čedo, koji umesto mene primaš
nastojateljstvo nad bratijom budi u svemu koristan, snishodeći im, zadovoljavajući
njihove duhovne potrebe, strogo držeći pravila u psalmopojanju i molitvama. Jedno
dozvoljavaj kad je moguće, a drugo zabranjuj po potrebi. Nemoj biti ni previše blag, ni
preterano strog, već mešaj oboje, te jednim i drugim dejstvuj na dobro. Sa bolesnima
saosećaj, sa skorbnima budi žalostan, trudoljubivima pomaži. Čuj šta govori Pavle,
veliki vaseljenski učitelj: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne
gorim (2. Kor. 11, 29). Da li razumeš šta govorim? Neka ti Gospod da razum u svemu.
Ti imaš i opšteg našeg oca: njegove savete i naredbe prati u svemu. Onaj ko izvodi
dostojno iz nedostojnog biće kao usta moja, govori Gospod u Božanstvenoj Reči svojoj.
Nastojatelj koji dostojno upravlja potčinjenima, tj. bratstvom nazvaće se veliki na
nebesima. Šta govori Gospod svetom i velikom Petru? Ljubiš li me više nego ovi. . .
Napasaj jaganjce moje (Jn. 21, 15).
3) Vi ste ovce Hristove, čeda moja i bratijo. Molim vas imenom Gospoda našeg Isusa
Hrista, koji je sebe dao za grehe naše, da se pokoravate najstarijem među vama. Neka
se niko ne protivi njegovim naredbama. Jer, onaj ko se njemu protivi, protivi se Božijoj
naredbi. Sa njim će biti podekonom: i njega slušajte i neka ga niko ne prezire zbog
mladosti njegove. Jer, starost se ne sastoji u broju godina, kao što govori Božanstveno
Pismo (Mud. 4, 8). Star je onaj ko je stekao staračku mudrost. Svi budite mudri, svi
budite starci razumom. Neka niko nije mladenac poznanjem, već poznajte šta je dobra i
ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12, 2). Po njenim ukazanjima i živite.

54.
1) Ugađajte Bogu; starajte se jedni o drugima; nemojte biti mudri za sebe; budite
jednodušni; 2) monaštvo zahteva trud, a naročito smirenje; pokoj [se očekuje] u
budućnostn, premda i ovde postoji plod truda; svi manastiri sa trudom žive;
smireno se pokoravajući rečenome, mirno živite dok ne pređete [u drugi život]; 3)
brat Pahomije je počinuo; sećajte se njegovih vrlina: odsustva smelosti,
uzdržanja, smeha samo do osmeha, trezvoumlja i podražavajte ga; blagodarim
Bogu koji nam pokazuje dostojne ljude (1, 59)
1) Vi znate da Bog od nas zahteva da živimo bogougodno, prinuđavajući se u
sadašnjem veku na podvižničko pritešnjavanje u očekivanju da dobijemo život večni.
Ubojte se Onoga koji je jedini strašan u sudovima svojim i dobro se ponašajte jedni
prema drugima. Nemojte svemu pretpostavljati svoje telesne želje, jedan drugog
uvlačeći u svoje strasti. Ja saznajem da ste vi svadljivi u svojim besedama i da ne
rasuđujete i ne ištete ono što je svima korisno, već ono na šta svakoga vuče njegovo
raspoloženje ka samougađanju. Vi, dakle, ne ispunjavate apostolsku zapovest o
međusobnom staranju s obzirom da ste udovi jednog tela (1. Kop. 12, 25-26). Ukoliko
ste svi saglasni u nečem dobrom, vaše delo će biti blagouspešno. Ukoliko ste, pak,
raznih misli i, sledstveno, samoljubivi i pametni za sebe same vi ćete potpasti pod
proročku pretnju. Jer, veleglasni Isaija govori: Teško onima koji su pametni sami za
sebe i pred sobom razumni (Is. 5, 21). Dobro živi onaj ko ne nastoji ni na čemu i onaj ko
ne govori ili dela po svom osobitom razmišljanju i rešenju, već prema dotičnoj potrebi.
Ukoliko budete takvi vi više nećete ratovati među sobom, te nećete dozvoliti sukobe
među sobom, ni gorđenje, ni ismevanje. Koliko je bilo verujućih u Jerusalimu. Pa ipak,
kod svih je, po pisanome, bila jedna duša i niko nije imao ništa svoje - ni želju, ni
imovinu.
2) Čeda moja, život monaha ima mnogo napora i trudova, te zahteva znoj i trpljenje, a
ponajviše smirenje. Onaj ko se odlikuje tom vrlinom po svetim ocima nema opasnosti od
pada. On je pogodan za svako delo i postaje dragocen kao očišćeno zlato. Ja znam da
se vi do umora trudite na svom delu. Neka vam Gospod da milost i dobar život po
prolasku ovog života, tj. u drugom životu. Mi i ovde nalazimo plod od truda u utesi i
pokoju za telo. Znajte da ne dobijamo samo mi ono što je neophodno za život [svojim]
trudom. Da, i svaki manastir trudom i znojem održava svoj život. Jer, možemo li mi
učiniti lažnom reč istinitog Boga našeg koji je praocu rekao: U znoju lica svoga ješćeš
hleb svoj (Post. 3, 19). Nikako. Onaj ko se smireno pokorava ovom zakonu života dobro
hodi putem Božijim. Neka vam kao uteha i ukrepljenje posluži blagoslov oca našeg.
Imajte i usrdnu molitvu mog smirenja kojom, iako grešan i nedostojan, svakodnevno
umoljavam milosrdnog Boga da se sačuvate u uzajamnom miru, u popustljivosti, u
srdačnosti i ljubavi kako biste u vreme razrešenja od tela sa neosuđujućom savešću i
dobrom nadom prešli iz ovog u drugi život i dobili večnu blaženu nagradu.
3) Juče je počinuo naš brat Pahomije. Setite se vrlina tog muža, tj. kako je bio daleko od
drskosti i do koje mere je bio uzdržljiv. Naš otac govori da on, dok je bio baštovan, nije
sebi dozvoljavao da se mimo onoga što se daje na trpezi dotakne ni najmanjeg ploda.
Od drugih sam slušao da on ni ono što se davalo da bi se pojelo van trpeze nije jeo u
bašti kako ga niko ne bi podozrevao na svoju štetu. Svima nama je takođe poznato da
se on nikada nije smejao i da nikada nije išao preko osmeha, svagda čuvajući strogu
pažnju prema sebi i trezvoumno nastrojenje. I delatelj Božiji je zaista bio neumoran,
trudeći se, kao što znate, danonoćno, te je otišao blažen. Nemojte prestati da ga
poštujete najpunijim poštovanjem. Porevnujte da podražavate i njegove vrline kako
biste posle odlaska ostavili dobar spomeni poučan primer za celo bratstvo. Jer, u vašoj
je vlasti da vas po vašoj smrti poštuju u skladu sa vašom željom, tj. da ste blaženi, ili
sveti, ili prepodobni ili da vam priliči neki drugi naziv. I rečeno će biti moguće ukoliko već
se ovde budete ponašali u skladu sa [željom]. Primeri onih koji su tako nešto poželeli i
ostvarili pokazuju da ne postoji nikakva nepremostiva prepreka i nikakva nemogućnost
koja se ne može savladati. Vi poželite da budete nazvani blaženi, ravnoanđelski i
bogougodni i zaista ćete postati takvi ukoliko se budete uzdržavali od svojih želja,
ukoliko zavolite da se prinuđavate pa svako dobro i ukoliko izaberete da budete
smirenoumni u svemu. Ja sam uveren da ste takvi i da ćete ostati takvi, te se mnogi iz
naše obitelji prinose kao časni prinos Bogu. Ja se ushićujem i ispunjavam svakom
utehom stoga što mi je Bog, bez obzira na moju preveliku nedostojnost, darovao takvu
bratiju koja, usuđujem se reći, ni malo ne zaostaju za drevnima. I oni su se podjednako
odrešili od sveta, i potčinili se poslušanju, i sebe predali za ime Božije do smrti. Neka je
hvala Bogu koji je i u poslednje dane ove prizvao i projavio takve izabranike svoje. Jer,
svagde i po svoj zemlji ima mnogo onih koji mu ugađaju. Služite Gospodu sa strahom, i
radujte se Njemu sa trepetom (Ps. 2, 11). Tražite ga i dostići ćete Onoga ko vam daje
Carstvo nebesko.

55.
1) On izražava svoje blagovoljenje prema revnosnim trudbenicima i moli da se
revnuje i za duhovna dela i za manastirska poslušanja; 2) žurite na dela,
podstičući jedan drugoga i ne čekajući drugi poziv; savlađujte strasti: i premda
here imati rane od njih, nećete se lišiti nagrada dobrih vojnika; 3) budite milostivi
ne samo prema ljudima, nego i prema stoci; 4) čuvajte stvari, čak i stare sitnice;
5) uvek očekujte smrt; podigavši jedra plovite pazeći da negde ne procuri voda, tj.
iskušenje kroz čula (1, 63)
1) Sveti Vasilije Veliki je rekao da je sveblagi Bog čoveku dao dar slova da bismo jedni
drugima otkrivali savete i pomisli srdaca naših. I eto, i ja vama otkrivam šta je u srcu
mog smirenja. Premda sam kukavan zbog mnoštva grehova svojih, ja ostavljam svoju
nemoć i opasnost svog položaja te svo svoje staranje okrećem na vas, bojeći se i
trepteći za vas i zbog vas se podvizavajući u svemu. Stoga je onaj ko se među vama
iznad svega stara o svom spasenju zapravo moj gospodar, vladika i otac, a ne čedo i ja
mu se misleno bacam pred noge. Onaj ko je brz i usrdan u delanju svog dela jeste moja
sila i krepost. Onaj ko je ćutljiv, smirenouman i ko trepti od reči Božijih jeste duša moja,
srce moje i um moj. Međutim, ja se razdražujem zbog onog koji ništa ne čini s obzirom
da, po božanstvenom Pavlu, nije dostojan ni da jede (2. Sol. 3, 10), kao uostalom i zbog
onog ko okleva, zbog lenjivog, zbog onog ko ropće, sanjivog i dremljivog za delom.
Stoga vas molim da ustanete, čeda moja i bratijo, sapodvižnici i saputnici na putu koji
vodi na nebesa. Ponajpre se latite duhovnih dela toplo i krepko, razgorevajući se kao
oganj i žureći na noćna psalmopojanja i dnevne molitve. Potom se okrećite i na telesna
dela koja su vam u rukama, ustajući što ranije i ne dopuštajući da sunce nekoga
zatekne na odru, kao što je zapovedio sveti Vasilije Veliki. U tople časove dana može
se odspavati, premda na jedan sat da biste brzo opet ustali. Počuj šta se kaže u
Božanstvenim Jevanđeljima: [Žene] dođoše vrlo rano na grob (Lk. 24, 1). Vrlo rano su
hodili i Petar i Jovan, a y ponoć su na molitvu ustali Pavle i Sila (Dap. 16, 25),
podražavajući ono što se poje u Psalmima (Ps. 118, 62). I šta još o sebi govori Pavle?
Dan i noć smo radili da ne bismo bili na teretu ikome od vas (1. Sol. 2, 9). Vidiš li da se
apostol i propovednik Jevanđelja i lovac vaseljene posle služenja slovom okretao ka
zanatu i ručnom radu, dajući nam obrazac života po Bogu.
2) Nemojte biti zaboravni slušaoci (Jak. 1, 25), nego delatelji zakona i ispunjivači onoga
što vam je saopšteno po božanstvenom savetu. Revnujte međusobno i podstičite jedni
druge. Koje brži od drugih na poslušanju? Onaj ko ne čeka drugu reč od naredbodavca.
Ko je viši u smirenju? Onaj ko kod prve reči padana noge tražeći oproštaj i primajući na
sebe svaku klevetu. Ukoliko ste takvi, dobro znam da se radujete i veselite, da se
uznosite nadom na bestrašće i očekivanjem nebeskog blaženstva, da prebivate čisti
dušom, te da nemate zavisti i strasti. I premda vas ubadaju i škakljaju strasti, vi ste
naoružani duhovnom odvažnošću i odbijate demone koji vas napadaju. Uostalom, i onaj
ko odnosi pobedu u borbi zadobija rane. I da je sav u ranama, njega će Car nebeski
ovenčati s obzirom da nije umrtvljen grehom.
3) Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv (Lk. 6, 36). Napisano je:
Unutrašnjost nečastivih nije milostiva, a pravednik miluje duše stoke svoje (Prič. 12, 10).
Ponajpre javljajte milost jedni prema drugima, a potom i prema životinjama, ne
ostavljajući ih gladne i žedne, već im u svoje vreme dajući hranu i piće. Uhranjenost i
snaga teglećih životinja i jeste očigledni znak da pripadaju monasima. Ukoliko nisu
takve, očigledno je da nisu manastirske, već zlih i nerazumnih svetovnjaka.
4) Budite tačni ispunjivači pravila našeg života, čak do najmanjih sitnica. Vi revnujete za
rečena pravila u drugome, ali revnujte i u odnosu na stvari: nemojte bilo kako odlagati
povrće, nemojte dozvoljavati da trule plodovi, nemojte se odvraćati od starih parčadi ili
odrezaka veličine pedlja, kao uostalom ni odeće. Kao što je napisano u Staračniku,
monah treba da nosi odeću koju niko ne bi uzeo čak i da je tri dana izbačena iza vrata.
Utoliko pre on ne treba da se gnuša odeće koja još stoji na plećima. Još vam govorim
da ni suvarke ne prenebregavate i ne spaljujete uzalud, kao ni komade daske koji
možda još mogu biti upotrebljeni. Nemojte prolivati vino i ulje, što nije dolično.
5) Svakodnevno očekujte razrešenje od svoga tela, kada ćemo se javiti pred strašnim
licem Gospodnjim. Stoga neka vam suze budu hleb dan i noć (Ps. 41, 4). Sećajući se
rečenoga izmivajte pred Njim srca svoja. I ja se nadam da ćete proći kroz mesto šatora
divnog, do doma Božijeg, s glasom radosti i duhovnog ispovedanja odjeka praznujućeg
(Ps. 41, 5). Prema tome, nemojte se predavati tuzi i nemojte se smućivati zbog strasti,
čak i da vas silno uznemiravaju. Naprotiv, digavši jedra duše, vi blagodušno produžite
plovidbu i postarajte se da preplivate veliko i opasno more ovoga života, upravljajući se
molitvama oca našeg. Ukoliko i uđe zla voda kroz pukotine, tj. kroz čula vida (ukoliko
nešto strasno pogledaš, premda i nenamerno), ili sluha (ukoliko primiš prijatnu reč ili
melodiju), ili mirisa (ukoliko osetiš miris namašćenog tela), ili ukusa (ukoliko se nasladiš
nekim jelom), ili dodira (ukoliko se namerno ili slučajno dotakneš svog ili tuđeg tela i
upadneš u plen), postaraj se da je brzo izbaciš napolje kroz ispovedanje i suze. A
ukoliko strast dune suviše silno, treba spustiti jedra, tj. prihvatiti istinsko smirenje.
Ukoliko pukne uže, tj. krepost trpljenja, brzo ga doterajte kroz vaspostavljanje sile uma.
Ukoliko dejstvujete na [navedeni način], vi ćete bezbedno sa tovarom vrlina ući u tiho
pristanište večnog života.

56.
1) Početnici imaju jaka iskušenja zbog ostatka grešnih pristrašća i navika; 2)
veliki je obraz našeg života ukoliko ga uporedimo sa svetskim i u odnosu na ono
što sada imamo, i na ono što očekujemo; 3) kada ustaju iskušenja u snu ili od tela
i strasti, vi stojte i borite se sve dok ne pobedite; 4) on nabraja pomisli desne i
leve strane, predlažući da se drugim protivimo, a prvim prilepljujemo (1, 64)
1) Nemojte se čuditi što se dešava da se neko od vas oklizne ili sasvim otpadne od nas,
naročito od onih koji još prohode iskušeništvo i nedavno su stupili u obitelj. Oni ne
podnose lagano breme Hristovo zbog rđavih raspoloženja i sklonosti koje su ostale u
njima, tj. zbog odsustva trudoljublja, zbog svetoljublja i grehovnih navika. Oni se opet
vraćaju nazad, kao to ce pas vraća na svoju bljuvotinu (2. Pt. 2, 22). Istinita je reč
Gospodnja da je malo stado prema kome ima blagovoljenje Njegov Otac (Lk. 12, 32).
Malo je onih koji tesnim vratima i skorbnim putem idu u Carstvo nebesko (Mt. 7, 13-14).
Jer, ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa
i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk. 14, 26).
2) Veliki je i nadsvetski obraz anđelskog života našeg. Blažen je onaj koga je Gospod
za njega izabrao iz banalne ništavnosti sveta i ko je, pritekavši na Njegov glas, prihvatio
visok čin života, čekajući da zrenjem uma još ugleda Carstvo nebesko. Jer, u donjem
svetu je tama i mrak. Čovek koji umesto večnih i netruležnih dobara bira sujetna,
truležna, brzoprolazna [dobra], koja naslađuju samo ovdašnji život, u stvari kao da se
nalazi u noćnoj bitki i ne zna i ne vidi odakle dobija udarce i zbog čega se stvaraju
neprijatne okolnosti, udarajući ga kao talasi. Onaj ko je ugledao i razumeo rečeno
[rešava] da se istrgne iz gomile onih koji su zarobljeni đavolskim zamkama, te kao ptica
poleće gore i diže se na mislenu goru bogougodnog života, imajući ispod sebe
ismejanog i satrvenog lovca, tj. satanu, po reči Gospodnjoj: Evo vam dajem vlast da
stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju (Lk. 10, 19). Gazite i satirite mnogobrojne
glave njegove i svu njegovu gordeljivu ratničku silu, obukavši se u podvižničko
sveoružje. Eto šta svedoči o vašem usinovljenju Duhom Svetim i šta vas čini sinovima
Božijim.
3) Nemojte se kolebati ni zbog čega što se dešava sa vama radi ispitivanja vašeg
bogoljubivog raspoloženja. Nemojte se rastrojavati kada se na vas podigne unutrašnja
ili spoljašnja borba, već se držite u svom činu do krvi, nesumnjivo očekujući da ćete se
kroz trpljenje udostojiti venaca. Hrabrite se, suprotstavljajući se lukavoj zmiji koja vas
napada. Vi znate za ustajanje tela, tj. za domaće uspaljivanje protiv doma vašeg, protiv
časne duše vaše. Vi znate strasti tih arapskih vukova koji se spolja predstavljaju u
ovčijoj odeći, a unutra su zlobni gubitelji. Vi ih prepoznavajte po plodovima njihovim, kao
što kaže Sveto Jevanđelje, i tvrdo stojte na svome.
4) [Ponekad] u vama niču pomisli bogoljublja, zdravoumlja, pobožnosti, skrušenosti,
trpljenja, sećanja na smrt, na ishod, na susret sa anđelima, na stojanje pred anđelima,
na stojanje pred Gospodom, na odgovor pre Njegovim sudom, a na kraju ću dodati i
ono što je na prvom mestu - pomisli poslušanja, smirenja, odsecanja svoje volje,
podnošenja podsmeha i slično. Znajte da se radi o pomislima desne strane, pomislima
Carstva nebeskog, koje tabaju put ushođenja ka njemu i prate ga. Suprotne pomisli su
svetoljublje, greholjublje, slastoljublje, drskost, praznoslovlje, pospanost, taština,
neposlušnost, neverje, samovoljno služenje. I ko bi nabrojao sve strasti? Izbrojaću ux, u
većma od peska umnožiće se (Ps. 138, 18). Znajući, dakle, šta pripada desnoj, a šta
levoj strani, od drugog bežite što dalje i terajte ga u bekstvo protiveći mu se, kao što uči
apostol Jakov: Usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas (Jak. 4, 7), a ca prvim se
spajajte, opštite, sapostojite i steknite ono što je obećao isti apostol: Približite se Bogu, i
On će ce približiti vama (Jak. 4, 8). Uopšte ne dopuštajte samoljublje, samorasuđivanje,
svojeumlje, što otačka reč smatra istočnikom svih prelesti za poslušnika. Naprotiv, uvek
se držite bratoljublja, prostote, popustljivosti, poslušnosti, bogomudrosti, bogočašća,
savršene predanosti Bogu i izbegavajte lukavost, ljubav prema svetu i pretvaranje.

57.
1) Mi smo u borbi, u kojoj sam ja vojvoda i podstičem vas rečima da stojite; 2)
naši podvizi nisu mali; ipak, nemojte gledati na vidljivo, nego na nevidljivo i
radujte se, budući da je nagrada velika; 3) Gospod je sebe predao za nas;
predajmo i mi sebe za Njega, čvrsto stojeći u svom činu (1, 65)
1) Mi se nalazimo u ratu koji je težak i teško savladiv. Jer, šta govori božanstveni
apostol? Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i
gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Pred sukob
sa neprijateljem načelnik vojnog odreda rečju ohrabruje vojnike koji su mu podvlasni i
podstiče ih da se hrabro ustreme na pobedu. I ja, premda sam nemoćan, ipak imam
dužnost, obavezu i želju da vas, vojnike Hristove, svagda, a ne samo povremeno,
podstičem i obodrujem na odbijanje demonskih pukova i raznoraznih strasti beščašća.
2) Trud i znoj u vašim duhovnim podvizima nije mali, već krajnje naporan, borilački,
divan i natprirodan. Jer, vi svakodnevno noseći [teret] odsecanja svoje volje kao da
izlivate krv, i [podnoseći] prekore i uvrede - kao da [primate] duboke rane, i [prihvatajući]
naloge poslušanja - kao da [preduzimate] napor bitke. I nikome od vas nije dozvoljeno
da prestupi granicu dozvoljenog i naloženog. Vi svi zajedno stupate u borbu i zlopatite
se do iznemoglosti, stremeći i prinuđavajući se na sve što je svojstveno podvižnicima, tj.
na glad i žeđ, na hladnoću i nagotu, na slavu i beščašće i na sve ostalo čime se hvali
apostol (2. Kor. 6, 48; 11, 27). Pa ipak, radujte se čeda moja, radujte se gledajući na
nevidljivo, a ne na vidljivo. Jer, vidljivo je privremeno, a nevidljivo večno (2. Kor. 4, 18).
Setite se da je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kada ce y preporodu [tj. novom
životu] javi Hristos, život naš, onda ćete ce u vi javiti (Kol. 3, 33) kao što jeste, tj. večno
će se veseliti budući da će vam Podvigopoložnik vaš Vladika dati večne i neprocenjive
nagrade za vaše podvige u telu.
3) Gospodo moja i vladike, ostanite u ljubavi Božijoj. On nas je zavoleo i sebe predao
na osudu krsne smrti. I mi treba sebe da predamo za čovekoljubivog Vladiku, uznoseći
mu blagodarnost za [činjenicu] da nas je udostojio da se u ime Njegovo odreknemo svih
svetskih dela i poslova, svakog telougađanja i svega što je od ovog veka. I šta bismo mi
uzvratili Bogu koji nas je ukrepio na rečeno? Jedino [odlučnost] da zbog nemarnosti i
neosetljivosti ne izgubimo ono što smo već učinili, da nismo malodušni pred onim što
dolazi i da se ne plašimo budućnosti, već da smo spremni da rado i sa srčanošću čak i
krv prolijemo ukoliko je neophodno. Budite čvrsti i sve više se učvršćujte delajući sve
usrdnije, življe, bogougodnije i druželjubivije od sada i do veka.

58.
1) Sećam se smrti i svega što se tada dešava i molim se da mi se da da se očistim
i ne okusim oganj; vi se, pak, radujte gledajući na nagrade, iako je vaš sadašnji
[udeo] skorban; 2) evo četrdesetnice: susretnimo je sa radošću kao vreme
očišćenja i duševnog pokoja; nemojmo takođe zaboraviti da je ona i vreme
duhovne setve; zauzmimo se, dakle, za to blagotvorno sejanje; idući, pak,
carskim putem umerenosti u svemu, više se postarajmo o napredovanju u
smirenju (1, 66)
1) Setivši se smrti jednog od poštovane bratije, ja sam zastenjao i ožalostio se dušom
mojom pomišljajući na prestavljenje, na razdvajanje i odeljivanje duše od tela, na
uzimanje u drugu zemlju, na stupanje na neki drugi put, na prelaženje u drugi, neobični,
neispitani, nepoznati, neobjašnjivi i neizrecivi svet. Jer, ko može reći kakve ćemo tamo
imati susrete, kakvo hođenje, kakav prizor i događaje? I kakve će sluge Božije biti
poslane da nas odavde uzmu na nebesa? I da li se možda poslanstvo neće sastojati iz
zlih anđela. Ubojmo se takvog slučaja. Ko će putovati sa nama i sprovesti nas na onu
stranu? I gde ćemo ući? Da li u stranu upokojenja, u mesto šatora divnog, do doma
Božijeg, s glasom radosti i ispovedanja odjeka praznujućeg (Ps. 41, 5)? Ili, naprotiv, u
oganj i tamu, ka crvima i u druga bezbrojna mučilišta? Pomišljajući o rečenome, ja se
izbezumljujem, užasavam, treptim i molim da mi ovde bude dano da suzama omijem
bezbrojne grehe moje i da se unekoliko očistim pre nego što ispitam onaj sveproždirući i
beskonačni oganj. Vi se, pak, nalazite u podvizima i borbama za vrline. Stoga slušajući i
razmišljajući o rečenome vi imate radost i cvetate živeći u Gospodu. I premda je ono što
vas okružuje tužno, vi gledajte na večnu nagradu, revnujte bez lenjosti i malodušnosti i
privedite kraju tok svoj.
2) Evo nastupa sveta četrdesetnica, tj. prosvećujući i očišćujući period časnih dana.
Neka se niko ne straši i ne lenji. U ovo vreme su slatki umiljenje, uzvišavanje sveštenih
pomisli, izobraženje nebeskih zrenja, očišćenje srca i tela, odbijanje skverni strasti i
suzno omivanje pred Bogom u skrušenosti. Oraspoložimo se da ove dane primimo kao
vreme telesnog i duševnog upokojenja i utehe, čak više duševnog negoli telesnog. Ovo
vreme jeste vreme setve. Sve što se seje u telo preokreće se u truležnost, od čega
ostaje samo potpaljivanje pohote koje proizvodi životinjsku i beslovesnu uzavrelost krvi.
O, koliko smo mi ljudi u zabludi što se staramo o prolaznom i što smo prilježni za
nepostojano! U duševnoj, pak, setvi ne propada ništa od onog što se primi, ništa ne
odlazi uzalud, ništa se ne gubi, već se sve čuva i sve hrani zaista besmrtnom hranom
vaše časne duše. U njoj je radost, mir, vera, nada, ljubav, prosvećenje, očišćenje,
osvećenje i najzad oboženje. Nemojmo, uostalom, dozvoliti da se u odnosu na telo
pružamo u preteranosti i da skrećemo od ustanovljenog poretka, već idimo carskim
putem i u odnosu na hranu, i na piće, i na bdenje, i na usamljivanje, i na spavanje na
goloj zemlji i na ostalo. Naročito budimo revnosni u smiravanju božanstvenim
smirenjem, te da nelicemerno slušamo i sa korenom odsecamo svoju lukavu volju, kao
što je i odsecamo. Dejstvujući na opisani način u tihosti i ljubavi, vi ćete, ispunjeni
Duhom Svetim, ući u svetle dane Svetog Vaskrsenja Hristovog. Eto šta vam
napominjem kao dužnik i šta ću napominjati. Ispunite zapovesti i smirenu reč moju te će
vas zapečatiti Duh Sveti svojim pečatom.

59.
1) Pošto sam prebivao u svetskoj sujeti, ja sam zablagodario Bogu što sam
zajedno sa vama pobegao od nje; 2) nema ništa blaženije od našeg stanja i po
onome što je [naš] cilj, i po onome što se daje sada; 3) zavolimo Boga: jer, ima li
koga dostojnijeg ljubavi, i ima li uopšte blaženije ljubavi; vi ste tome pristupili i
započeli, ali je kraj daleko; 4) telo treba umrtviti, naročito njegove pohote
izbegavanjem svega što može da ih izaziva (1, 67)
1) Prekjuče sam po naredbi našeg vladike izašao iz manastira i popeo se u patrijaršiju,
a potom [otišao] na carsku Liturgiju. [Kod njih] sam proveo čitav dan i video prizore i
lica, kruženje svetskih dela i užurbanost koja goni ljude, kao i njihovu mnogopričljivost,
mnogobrižnost i svetske razgovore. I sve se dešavalo u vreme svete četrdesetnice.
Mene je [ono što sam video] udaljilo od običnog nastrojenja. U ušima mojim su
odzvanjale strašne reči i oči moje su se rasejavale mnogim i raznoobraznim
fantazijama. I sada se rečeno oseća u meni, te ja koristim sadašnje vreme da vam ga
saopštim. Iz zgusnutog oblaka padaju kapi kiše, a zbog pritešnjenog srca mog kapljale
su suze iz očiju mojih. Ja sam ispustio uzdah iz dubine srca mog i utišao uzburkanost
mojih pomisli. Molitvenim ushođenjem gore, ja sam zablagodario Gospodu i ublažio vas
koji ste izašli iz sredine sličnih i odlučili se od njih, odrekavši se čak i samog dodirivanja
sa svetskom nečistotom. Vi prebivate na poprištu potčinjavanja svakodnevno se boreći
sa iskušenjima trpljenja i duhom ushodeći na visinu vrlina bogougodnim nastrojenjem i
ponašanjem.
2) Ima li šta blaženije, poželjnije i lepše od vašeg položaja i stanja? Vi ste zaista čeda
Hristova i sluge Boga i Oca, koji ste se odrekli od tela i krvi. Ciljevi žitejskih ljudi su u
zemaljskom, a vaši - u nebeskom. Njima je svojstveno da se ovdašnjem raduju bez
radosti, da se ovdašnjim bogate bez osećaja bogatstva i da se ovdašnjim naslađuju bez
utoljavanja gladi naslađivanja. Ja o njima ne mogu da govorim drugačije. Kod vas je,
pak, veselje koje ističe iz nade, radovanje zbog obećanog u budućem veku, obogaćenje
u večnom pri siromaštvu u vremenom i okušanje nezamislivo slatkih duhovnih dobara
pri skorbnom uzdržanju. Nemojmo ublažavati, gledati, posmatrati i želeti ništa osim
onoga što nam je darovano po gornjem udelu i čime nas je obogatio Duh Sveti.
3) Dođite i uznesimo slavu Onome koji nas je prizvao. Priđite i zavolimo Onoga koji nas
je zavoleo. Dođite i ropski poslužimo Njemu kako bismo se udostojili gospodarenja nad
svime. Priđite i ubojmo se Njega kako bi nas se uplašio svet i zavoleli nas anđelski
likovi. Dođite i očistimo se od zlih dela i pomisli kako bi nas nepristupna Svetlost
oblistala munjom Duha i uzvela nas na visoku goru božanstvenog života, pokazavši nas
ljudima kao božanstveni grad. Slušali ste šta neko od svetih otaca govori u Staračniku:
ukoliko uspoštujemo Jedinog, tj. Boga, svi će početi da nas poštuju, kao što će nas
susresti suprotno ukoliko ga ožalostimo svojim gresima. I ko ne bi zavoleo Gospoda? I
ko se ne bi prilepio uz veliku i neprestanu Svetlost? Ko neće pojuriti prema velikom
Podvigopoložniku i Vencedavcu? Ko ne bi hteo da sacaruje sa Svecarem vekova? Ko
svemu neće pretpostaviti usinovljenje Onome od koga je svako očinstvo na nebu u na
zemlji, Ocu štedrosti i Vladici svih? Ko neće porevnovati da zajedno sa Gospodom
našim Isusom Hristom nasledi opštenje sa Ocem koje se ne može rečima opisati, u sluh
smestiti i mišlju ispitati? Vi ste izabrali rečeno i zavoleli, izašli na poziv i došli, započeli
tečenje i dovršavate ga. Ipak, još nije kraj podviga, još nije kraj trčanja, još treba
naporno trčati, još nije isteklo vreme takmičenja, kao štosu izrekla velika i zlatna usta
Duha. Zar ne čujemo šta govori Pavle, svetlost svetu i vaseljenski apostol: Ja, dakle,
tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego
iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam
odbačen (1. Kor. 9, 2b).
4) Vidiš li šta je izrekao čovek Božiji? Neophodno je umrtvljavanje i snažno
porobljavanje neukrotivog konja tela. Pritesnimo ga i obuzdajmo ga. Ja mnogostrasni i
mnogogrešni vas molim da on ne pojede uzde, da ne zbaci konjanika, tj. um i da nas ne
učini podsmehom za neprijatelje naše. Izbegavajmo strma mesta kako bismo
bezbednije putovali. Shvatite, uostalom, šta govorim. Teško lukavom pogledu koji u
dušu pušta otrov greha. Teško kukavnoj drskosti koja brzo spaljuje dom vrlina. Teško
mladićkim uzajamnim osmesima bezbradih ili i bradatih, koji u jednom trenu svrgavaju u
najdonja mesta strasti. Teško sitom stomaku i mnogom spavanju, koji porađaju i
umnožavaju zloplodno seme pohote. Teško onima koji se udružuju po dvoje i tajno se
sastaju radi sedenja i besede, koji međusobno otkrivaju sramne pomisli navodno radi
uzajamne koristi i pomoći, s obzirom da je među njima satana, a ne Hristos. Ogradite
sebe strahom Božijim i iznad svega se uzvišavajte u svom nebeskom ushođenju.

60.
1) Ustanite i potražite iscelenje kod Svelekara Gospoda; 2) naš život je uzvišen -
anđelski, a mi smo telesni i zemni; stoga se za uspeh u životu od nas zahteva
veliki podvig (1, 68)
1) Ustanite i ispravite se, te hodite dobro vašim putem. Neka se onaj ko drema u
nemaru probudi za radinost. Onaj čije suse ruke opustile i noge hramlju na obe strane
neka počne pravo da hodi po stazama zapovesti Gospodnjih. Onaj ko je slep zbog
strasnih pomisli neka oči umije u kupelji suza i, progledavši bestrašćem, proslavi
Gospoda. Onaj ko je kao gubavac pokriven grehovnim krastama neka toplo pristupi
Gospodu i svakako će čuti: Hoću, očisti se (Mt. 8, 3). I očistivši se, već se ubuduće
čuvaj gube. Onaj ko je gluv dušom i slep umom neka ište sluh i govor i naći će s
obzirom da Božanstveno Slovo isceljuje sve koji su rđavi po unutrašnjem čoveku. Ovu
reč ja upućujem onima koji su nemoćni među vama. Jer, zdravi nemaju potrebu za
lekarom nego bolesni (Mt. 9, 12).
2) Čin našeg života jeste veliki i preslavan. Ipak, do savršenstva se ne dolazi
jednostavno, nego uz mnogi znoj i podvig. I s obzirom da je božanstven i
anđelopodoban, on zahteva i velike napore i usrđe. Jer, mi telesni hoćemo da se
upodobimo bestelesnima. Nalazeći se u svetu, mi revnujemo da živimo kao da smo na
nebesima. Svezani sa telom i krvlju, mi se prinuđavamo da živimo kao besplotni i
beskrvni. Jer, po apostolu, telo i krv ne mogu naslediti Carstva Božijega, niti
raspadljivost nasleđuje neraspadljivost (1. Kop. 15, 50). Stoga je nama neophodna
velika čvrstina, velika pažnja i usiljena marljivost budući da, apostolski govoreći: Telo
želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal. 5, 17). Pazite da
ne dozvolimo da se u nama bolje potčini gorem, te da ono što treba da je gospodstveno
u nama ne bude nadvladano ropskim strastima tela kako se ne bi pokazalo da hodamo
na glavi držeći noge uvis.

61.
sadržaj
1) Prepolovljenje velikog posta; mi smo se potrudili i milošću Božijom vidim
plodove; zablagodarivši, krenimo dalje; 2) Bog i anđeli i svi sveti gledaju na
tečenje naše; potrudimo se, savlađujući prepreke i gledajući gore (1, 69)
1) Blagodat Duha Svetog nas je dobro dovela do polovine časne četrdesetnice u
kreposti i velikoj odvažnosti. Ja verujem da će ona i ubuduće da ide sa nama sve do
samog životvornog i svetlodavnog dana Vaskrsenja, dovodeći nas do ostavljenja
grehova i do većeg napretka. Okrenite se nazad i pogledajte kakvo je nekada bilo vaše
stanje i kakvo je postalo sada. Jedanput stekavši revnost za spasenje, duša se
neosetno kreće napred i ushodi na visinu vrlina, uzlećući na nebesa. I mi smo, bratijo,
sa revnošću stupivši zajedno u ove dane i odstranivši sve teškoće i prepreke, dobro i
pravo hodili do sada postavši drugi, zavolevši poredak i tačno ispunjavanje zapovesti.
Mi od ranije stečenog nismo ništa izgubili i samo smo se novim obogatili. Moje srce se
razveselilo i obradovao se duh moj stoga što su se umnožili plodovi vašeg
božanstvenog dela i što se vaša sveštena revnost udostojila boljeg udela, Apostol bi
rekao: Sverečeno, nije do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga koji
miluje (Rim. 9, 16). Njime nemoćni postaju silni i slabi se opasuje snagom (Ps. 17, 33).
Ipak, nemojmo se zadovoljiti onim što je već postignuto, već se mladićki ustremimo
napred. Neka se kao u orla obnovi mladost naša (Ps. 102, 5). Uvek se krećimo dalje i
napredujmo, ne smatrajući ni u šta meru stečenog dobra ili stepena do kojeg smo
dostigli sve dok vratima smrti ne pređemo od vremenskog ka večnome. I mi ćemo,
bratijo, zaista biti blaženi i dobićemo udeo blaženih anđela.
2) Mi imamo veliku slavu i čast ukoliko živimo kao što treba po našem obrazu. Gledajući
na nas, Vladika svih se raduje i vesele se svi sveti. Kao što mi telesnim očima
posmatramo one koji se takmiče na trkalištu i Bog i sav anđelski čin i sav sabor svetih
gledaju na nas i određuju dostojanstvo onoga što činimo. Hodimo, bratijo tom velikom
putanjom na stazi od zemlje na nebo, savlađujući suparnika našeg i poražavajući ga
kad se usudi da nas napadne, odbijajući ga hrabrom odlučnošću. On je plašljiv,
nemoćan i prezren, usled čega brat Božiji Jakov uzvikuje: Usprotivite se đavolu, i pobeći
će od vas. Približite se Bogu, i On će ce približiti vama (Jak. 4, 78). Nemojmo se vraćati
nazad ni u čemu, što bi bilo nesvojstveno onima koji usiljeno hode. Nemojmo nastupati
mlitavo, što bi bilo neprilično za one koji žure da održe pobedu. Obnaživši se, naprotiv i
od dela i od želja svojih i usmerivši pogled ka nebesima, dovršimo svoje tečenje kako
bismo mogli sa Pavlom da kažemo: Dobrim podvigom se podvizavah, put završih, veru
održah. Sad me čeka venac pravde (2. Tim. 4, 78).

62.
1) Naš položaj je sređen: čuvajte ga; 2) neka svako ispunjava svoje delo, naročito
ti, ekonome, a zatim i svi posle tebe: starešine neka dobro naređuju, a potčinjeni
neka rado slušaju; 3) volite epitimije i promene poslušanja; strahovanja svetog
Teodora u vezi sa razrešenjima (1, 70)
1) Neka je slava i zahvalnost Gospodu koji nas je sabrao i uklopio u jednomisliju i jednoj
volji. Stoga se usuđujem da kažem da je glava naša Hristos. Na Njega kao na
Načelnika i treba sve da usmeravamo i sve da obraćamo u Njegovu slavu. I niko neće
biti blaženiji od vas ukoliko do kraja ne otpadnete od dobrog nastrojenja. Neka vam
Gospod da da uvek dobro međusobno opštite, sve više se čisteći, prosvećujući i
neprestano krećući napred, makar malim dodacima vrlina. Vaš položaj je sređen i vi
treba da ga čuvate.
2) Neka svako ispunjava poslušanje kao što mu je zapoveđeno. Neka svako pazi na
sebe i neka ne ustaje na druge. U svemu čuvajte poredak. Naročito ti, čedo ekonome,
na kome leži veliko staranje, pazi da ništa ne činiš iz pristrašća ili gneva, sa krotošću
karajući one koji se protive (2. Tim. 2, 25), tj. neposlušne. Apostol govori: [Nastoj] u
vreme i u nevreme (2. Tim. 4, 2). "U nevreme" razumi kao: "U svako vreme", tj. u svako
vreme budi pažljiv i bodar. Uostalom, budi kao i ja, premda sam oskudan u svemu. Ono
što ja dopuštam, dopuštaj i ti, i što ja ostavljam, ostavljaj i ti: ukoliko tučem, tuci i ti;
ukoliko štedim, štedi i ti; ukoliko sam milosrdan, i ti budi milosrdan; ukoliko milujem, i ti
miluj; ukoliko volim, i ti voli, kako bi čuo: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio
veran, nad mnogim ću me postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21). Neka
slično postupa i onaj ko sledi posle tebe, a potom i oni koji slede iza njega. Prekrasan je
zakon da se potčinjeni ugledaju na načelnike, te da kod starešina izobiluje razumno
staranje za sve, a kod potčinjenih da izobiluje pokornost, neprotivrečenje, smirena
poslušnost i hitro ispunjavanje naređenog.
3) Zavolite epitimije i promene poslušanja i rukodelja sa uverenošću da oni koji vas
raspoređuju u vidu imaju vašu korist. Padajući u pregrešenja zbog moje nesavesnosti i
zbog mojih grehova, nemojte od mene tražiti prevremeno razrešenje. Jer, iako sam
grešan, ja sam postavljen za čuvara vezivanja pred Gospodom, koji mi je kroz [reči koje
je uputio] velikom i vrhovnom apostolu Petru rekao: I što svežeš na zemlji biće svezano
na nebesima; i što razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebesima (Mt. 16, 19).
Pomilujte me, čeda moja. Kako ću ja bilo kako razrešiti ono što je nerazrešivo i razdvojiti
svezano? Zar ne vidite sa kakvim strahom sam ja dužan da činim pomenuto kako bih
uvek imao pomoć božanstvene podrške u vezivanju i razrešivanju? Kako ćemo ugledati
svetlost rasuđivanja koja bi učinila da naše nalaganje epitimija i rasuđivanje bude u
skladu sa [voljom] Božijom? Možda je smelo, ali ja ću reći da po suštini stvari tako
zaista i treba da biva. Mene hvata strah i pokrivam se stidom kad govorim nešto slično,
moleći se da se ne otvori zemlja i proguta me, ili da se ne podignu gore i pokriju me.
Teško meni! Na kakvo sam delo postavljen? Znajući rečeno nemojte me primoravati.
Jer, može se desiti da ja razrešim, ali da Bog ne razreši, već odbaci moju molitvu, s
obzorom da Prečista Sila neće služiti mojim nerazumnim porivima i razrešenjima.
Naprotiv, On može da ne odobri moje dejstvo i da me uzme iz sredine živih, kao Ilija.
Neka vas Bog uveri, bratijo moja, da ne govorim da bih vas ožalostio i da bih vas
pritisnuo i stesnio vlašću, čuvajući stado Božije prinudno (1. Pt. 5, 2). Nebilo, Gospode.
Kakvu bih imao korist od toga? Moja čitava briga se odnosi na iznalaženje svih načina
za spasenje vas, tj. jaganjaca Hristovih i ovaca Božijih. I Gospod je u svojim pitanjima
božanstvenom Petru tu brigu označio kao prvi i najveći znak ljubavi prema Njemu (Jn.
21, 15). Slične reči slažući u srcima svojim i čuvajući ih verno na svoje izgrađivanje vi
dobro hodite, radujući se u Hristu Isusu, Gospodu našem.

63.
1) Otpraznovavši Pashu krenimo dalje u duhu četrdesetnice kako ne bismo
potrošili ono što smo stekli za njeno vreme, već ga umnožili; 2) predstavljajući
sebi gde idemo i šta ćemo dostići ne treba da popuštamo slastoljublju i da se
prilepljujemo za telesnu lepotu; 3) mi smo mnogo stekli za Pashu i pre nje: stoga
nije razumno bacati se na suprotno; 4) bratija odlaze jedan za drugim, a ni mi
nećemo ostati: stoga pazimo na svoje delo (1, 71)
1) Mi smo otpraznovali caricu dana, tj. Svetu Pashu, prosvetili se Božanstvenim
Tajnama i primili osvećenje Duha u savezu mira i ljubavi duhovnoj. Sada opet
započinjemo hod u druge dane godine. I u njima se menjajmo dobrom izmenom,
postajući bolji nego ranije. Nemojmo dopustiti da se u bilo čemu vraćamo nazad,
beščasteći podvig i duhovni trud prethodnog četrdesetodnevnog vremena, već pre
ostvarimo ushođenje na ushođenje i na prethodne vrline dodajmo druge. I ono što smo
dobro stekli i zadobili u pobožnosti i bezmetežju, u zdravoumlju [tj. čistoti] i
prostosrdačnosti, u postu ili nekoj drugoj revnosti svakodnevno će ne samo ostajati
celo, već i dobijati na veličini i savršenstvu.
2) Mi hodimo ka Bogu i pružamo se ka Carstvu nebeskom, ka svetlosti, životu,
neizrecivoj radosti, sladosnom i blaženom raju, večnim obiteljima, divnim mestima
slave, anđelskim horovima, likovanju svetih i večnom nasleđu. Nemojmo dozvoliti da
zaboravimo cilj koji je pred nama, da oslabimo u usrdnosti u hođenju niti da se
povedemo za neumesnim pomislima. Nemojmo biti slastoljubivi, ni svetoljubivi, ni
teloljubivi. Nemojmo da nas zarobi lepota lica, hoda i osmeha. Gledajmo u sebe, kao
što govori Grigorije Bogoslov. Zar ne vidite kako je postradala Eva povevši se za
krasotom grehovnog ploda? Nemojmo da i mi postradamo slično. Najzad, šta dobijamo
od popuštanja pohotama i strasnim privlačnostima? Ništa dobro, već samo unutrašnje
rastrojstvo, te stid i sram pred Bogom i ljudima.
3) Posle velikih posnih dana Bog te je uveo u Svetu Pashu i oživotvorio pričešćem
Svetim Telom svojim i Krvlju. Kako se kukavni usuđuješ da Gospodu uzvratiš suprotno?
Kako sebi dozvoljavaš da se okrećeš ka nepriličnim delima? Zar ti Bog nije dao um? Zar
te nije stvorio razumnim? Zar nemaš mislene oči? Zbog čega da budeš beslovesan?
Zbog čega da ne gledaš nadesno u nezamislivu krasotu Gospodnju, ustremljujući se ka
njoj svom dušom? [Zbog čega] da svoj pogled skrećeš na leve stvari, na sramotu greha,
na nečistote skvernih strasti? Budimo trezvoumni i um zanimajmo onim što vodi večnom
blaženstvu. Njemu okrećimo svoje namere i napore.
4) Ja svoju reč vama ne upućujem neprestano da bih češao vaše uši, niti da bih ispunio
trud oglašavanja, niti da bih čuo pljesak pohvale, već stoga što, obuzet strahom zbog
svog nastojateljstva, treptim za vaše spasenje. Mi služimo živoga Bora i nama se
priprema neumitno i nepotkupljivo sudište, kao i beskonačna presuda: Crv njihov ne
umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9, 44). Stoga vam uzvikujem i kao da pripadam ka
stopama vašim moleći vas da ne dopustimo da nas poslednji čas zatekne nespremne,
niti da kraj našeg života obuzme nerad. Ja neprestano vidim dejstvo tajne smrti. I pred
licem našim, kao što vidite, prolaze naša bratija. Videći rečeno, govorite sebi u svojoj
pomisli: "Šta smo mi? Zar i sa nama neće biti isto? Da li ćemo još ostati? I ako
ostanemo, dokle ćemo živeti? Zar i nas ne čeka grob? Zar se ne vidi i naš grob, tj.
poslednje ležište i stanište naše, puno crva i nesnosnog smrada". Jer, koji je čovek koji
će živeti i neće videti smrti (Ps. 88, 49).

64.
1) Mi smo se udostojili visokog zvanja; radujmo se, zahvaljujmo i radimo, te neka
svako podiže svoj trud i sve trpi; 2) neka je mnogo lišavanja; međutim, nama
predstoji večni život i Carstvo nebesko; zavolimo ta lišavanja i tecimo sa
oduševljenjem; 3) gledajte na primere svetih uzornih otaca; 4) gledajte na primere
onih koji su se proslavili u poslušanju; 5) podražavajte ih da biste se udostojili i
njihovog udela (1, 72)
1) Mi treba da se radujemo stoga što nas je Bog prizvao i izabrao za svet život. I
radujući se treba da zaboravimo na trud podvižništva, te da smatramo lakim sve
skorbno što se susreće na putu vrlinskog života, očekujući buduće naslađivanje. Mi
nismo dobili i nemamo vojničko zvanje, ni građanski čin, ni dostojanstvo vojskovođe, ni
carsku vlast koju tako mnogi žele, već nešto mnogo više od svega, tj. na delu, a ne na
rečima - najviši nebeski život. Apostol govori: Ako trpimo, s Njim ćemo i carovati (2. Tim.
2, 12). Dobivši, dakle, od Boga veliko preimućstvo na dar, tj. bez našeg usrđa, mi treba
da se radujemo i veselimo, da blagodarimo i molimo se, da sve činimo i govorimo kako
bismo ga sačuvali i učinili nedirnutim za mnogoobrazne napade koje na nas upućuje
preispodnji svetodržac. Neka nam stoga, bratijo moja, na delu ispunjavanja duga koji
leži na nama, svaka skorb bude prijatna i svaki trud sladak i poželjan. Primajmo svako
podvižničko lišavanje kao naslađivanje, udaljavanje od sveta - kao približavanje Bogu,
otuđivanje od zadovoljstava - kao pričešće nebeskim dobrima, teskobu uzdržanja - kao
široku trpezu.
2) Mi, doduše, pijemo vodu i jedemo suvarke, premaramo se radeći svojim rukama,
iznemogavamo u pomislima, gorimo na iskušenjima tela, razdiremo se željama,
umrtvljavamo lišavanjima i u životu prebivamo bez drugova i prijatelja, bez srodnika,
bez oca i majke. I zbog čega? Stoga što nam predstoji život večni i što nam se priprema
Carstvo nebesko, naslađivanje mnogim i nezamislivim dobrima, sveblažena besmrtnost,
bogatstvo slave i časti i mnoštvo drugih dobara koje ljudski jezik ne može izobraziti.
Hodimo, dakle, bodro i usrdno, zavolimo podvige samoodricanja i znoj dobrog delanja
kako bismo dobili vence i stekli bogatstvo koje oko nije videlo, za koje uho nije čulo i
koje u srce čovečije niše došlo (1. Kor. 2, 9).
3) Mi treba da se saobrazimo sa životom drevnih otaca naših, da idemo stopama
njihovih vrlina, da zavolimo njihova dela i da u sebi izobrazimo njihov način života. Veliki
beše naš začetnik Antonije Veliki, koji je prvi savladao našeg neprijatelja i proputio put
ka podvižničkim pobedama. [Veliki] je i blaženi i ravnoanđelski Arsenije koji je dostigao
najviši stepen podvižničkih vrlina i koji je slava naša. [Veliki] je i svešteni i božanstveni
Pahomije, koga imenujemo praocem našim. [Veliki] je i božanstveni Ilarion koji je
zasijao vrlinama kao zornjača koja isijava svako jutro. [Veliki] je i dobroslavni i svesveti
Evtimije, koji je istog imena sa blagočašćem, a sa njim i prepodobni Sava Osvećeni,
svešteni i ravnoanđelski Teodosije i ostali najsvetliji svetilnici vaseljene.
4) Pređimo rečju i na one koji su pokazali najsavršenije primere poslušanja. Uostalom, i
navedeni su se proslavili pošto su se prethodno pripremili blagodaću poslušanja. Na
poslušanje bez razmišljanja nas savetuje sin svetlosti Dositej, bogodani otac naš. Našu
ljubav prema ocima rukovoditeljima potkrepljuje Domentijan, bogoprosvećeni otac naš.
U trpljenju uvreda i podsmeha učvršćuje nas Avakir, bogoizabrani otac naš. Na
smirenoumlje nas podstiče Zaharija, svečasni otac naš. Dobrom izmenom nas menja
Siluan, mnogoplačevni i mnogosmireni otac naš. Na usrdnost u rukodelju nas pobuđuje
Jona trudoljubivi, obrazac ispunjavanja zapovesti Gospodnjih. Da li se bez želje za
podražavanjem može pomenuti bogoljublje blaženog Petronija, brzoposlušnost
božanstvenog Atre i svetog Marka, i prostota Pavla svečasnog i smirene vrline svih
sličnih?
5) Ni jedan čas ne bi bio dovoljan da sve njih nabrojimo. I navedeni su dovoljni da bi nas
pobudili na revnost i na podražavanje njihovih dela. Počnimo da dejstvujemo kao što su
oni dejstvovali i da se trudimo kao da smo uz njih, te ćemo dobiti njihovu pomoć. I
obogatićemo se slično njima pravednim i prepodobnim delima, a zatim se javiti
pričesnici i njihove slave i venaca u nebeskom Carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista.

65.
1) Pomišljajući na ono što su pretrpeli proroci, apostoli i drugi sveti radi Carstva
nebeskog i mi budimo revnosni; 2) šta sve [čovek] neće preduzeti radi telesne
ljubavi; zar mi radi Gospoda nećemo sve podneti (1, 73)
1) Nemojte misliti da je neznatno delo dostići Carstvo nebesko. Radi njega se, kao što
je rečeno, svi sveti potucaše u kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, u
patnjama. Radi njega se oni kojih svet ne beše dostojan potucahu po pustinjama i
gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim (Jev. 11, 37-38). Isaija je prerezan
testerom, Jeremija je spušten u blatnjavi rov, Jona je pogružen u more i bio progutan od
kita, Danilo je predan lavovima da ga pojedu, tri mladića su bačeni u ognjenu peć,
Zaharija, Pretečin otac je ubijen mačem, sam Preteča je takođe obezglavljen mačem. I
meni bi nedostalo vremena da pripovedam o božanstvenom Pavlu, koji kaže da je bivao
u trudu i naporu, u gladovanju i žeđi, u zimi i golotinji (2. Kor. 11, 27), kao i u drugim
bezbrojnim oskudicama, te o svetom Stefanu koji je ubijen kamenjem, o bratu Božijem
Jakovu koji je ubijen kod hrama. Kako bih ja nabrojao stradanja ostalih apostola, svetih
mučenika i podvige prepodobnih otaca? Njima nema broja. Eto kako su se oni udostojili
da dobiju obećana neizreciva dobra na beskonačne vekove. I mi smireni se slično
podvizavajmo. Jer, po božanstvenom Vasiliju Velikom, počasti pripadaju onima koji se
trude, a vence nasleđuju pobednici. Ostanimo borci i obnažimo se kao oni koji su uvek
spremni za borbu, suprotstavljajući se protivniku. Nemojmo odstupiti pred teškoćama,
nemojmo odustati zbog udaraca i nemojmo se okrenuti nazad. Neka revnost kao oganj
gori u našoj unutrašnjosti i ništa se neće zadržati pred očima našim. Pobeći će i demoni
koji se, po pisanome, tope kao vosak pred licem ognja duhovnog (Ps. 67, 3). I ljudi će
se uplašiti, ili barem postideti. Prešavši sve, mi ćemo uzići [na mesto] našeg života i
našeg neizrecivog pokoja.
2) Mi često vidimo kako onaj ko je obuzet telesnom ljubavlju sve trpi i preduzima svaki
napor imajući u vidu jedino zbližavanje sa licem koje je zlo poželeo. On se ne nasićuje
hranom, niti se zadovoljava pićem, niti se uspokojava snom. On ne želi ni ništa drugo
prijatno i utešno, već je, bedni, gotov i na sve druge napore i lišavanja čak do krvi. I šta
će steći i urizničiti? Samo pogibao duše svoje u geeni beskrajnog ognja. A zar mi radi
tople ljubavi prema dobrom, prekrasnom, neizrecivom i najželjenijem Hristu Bogu
našem nećemo pokorno da prebivamo pod igom blaženog i svetog poslušanja sve do
starosti, podnoseći svaku skorb i svaku strelu pomisli, ili strasti, ili uvrede, ili napada, ili
iskušenja, ili lišavanja, ili vređanja, ili prezira, ili poniženja, ili ocrnjivanja, ili bilo čega
sličnog? Mi smo slovesna bića i ne treba da se upodobljavamo beslovesnoj stoci. Kao
što smo započeli i dovde hodili sa uspehom, dostigavši izvesnu meru, mi treba i dalje
bodro da tečemo kako bismo blagouspešno okončali svoj put u Gospodu.

66.
1) Meni je Bog vas uručio; stoga i revnujem u vašem poučavanju; 2) molim vas da
se spasavate: spasavajući se i mene spasavate (1, 74)
1) Mogu li ja imati neki važniji posao od vašeg blagoustrojstva, s obzirom da ste moje
stado, moj udeo i moje nasleđe? Onaj kome smrtni car poveri vlast nad narodom ili
vojskom pokazuje svakodnevno staranje kako ne bi dopustio nešto neugodno caru i
doživeo neku štetu ili kaznu. Kako bih se i ja ubogi, koji sam primio starešinstvo nad
vama, zaista Hristovim vojnicima, mogao predavati nemaru čak i na jedan čas (a da ne
govorim o jednom danu, mesecu ili godini), i kako da ne pokazujem svo staranje o
vama rečju i delom, premda i jesam oskudan u svemu? Eto zbog čega ja, premda i
nedostojno i skromno, napominjem, i saopštavam, i savetujem, i nastojim, i molim vas,
koji ste moje srce, moja svetlost i moja pohvala da hodite dostojno vašeg zvanja.
2) Ja osećam veliku radost kada pomišljam na spasenje svih vas i na veliku nagradu
zbog toga. Sa druge strane, mene obuzima veliki strah i trepet kada predstavim sebi
kakav mi predstoji odgovor za svakog od vas. Pomozite mi, čeda moja, i spasavajte se,
bez obzira na ubogost i slepoću rukovoditelja kako biste zajedno sa sobom spasli i
mene ubogog. Spasavajte se revnosno ispunjavajući sve što vam se nalaže i što se
polaže na vas. Čuvajte poslušanje bez razmišljanja, bogopodražavajuće smirenje,
krepku veru, prosvećujuće otkrivanje [pomisli], istrajnu revnost u delanju, pobožnu
pažnju na psalmopojanju, neopterećujuće uzdržanje, skromnost u odevanju,
izbegavanje drskosti, udaljavanje od smeha i sporenja, odbacivanje [želje] za isticanjem
i uzajamnu ljubav.

67.
1) Voleći vas, ja se radujem kad napredujete i žalim kad vidim nekakav nered; 2)
vi ste se udostojili velikog zvanja i radi njega ste sve ostavili; stoga će svako od
vas čuti: Uđi u radost. . . ; 3) mnogo je onih koji bi želeli da budu kao vi, ali ne
mogu; stoga dajte slavu Bogu i budite ispravni (1, 75)
1) Jednom ću biti dužan da zaćutim savršenim ćutanjem. Ipak, dok je disanja u
nozdrvama mojim ja neću prestati da vam po svom dugu napominjem ono što smo
dužni, premda sa toplom ljubavlju prema vama. Vi ste čeda moja po proizvoljenju i
blagodati Božijoj. Stoga me obuzima velika radost kada vidim vaš poredak i
blagoobraznost, te vaš spasonosni život. Tada se ja okriljujem dobrom nadom i hodim
kao neki car, slaveći Boga. I tada me ništa drugo ne veseli. Kada, pak, vidim nered
među vama, mene kao da pokriva neka gora, te pokunjene glave hodim kao ubijen,
žaleći i prekorevajući se zbog rđavog nastojateljstva nad vama. Tada govorim sam sebi:
"Od takvog nastojatelja može li biti šta dobro, kao što se nekada govorilo o Nazaretu".
Požalite me, čeda moja, i dajte mi da se uvek radujem i slavoslovim Boga za vas, za
vaš napredak i vaš dobri udeo.
2) Vi ste stupili u zaista sveto zvanje, obukavši se u prepodobni život, pribrojavši se
anđelskom činu i čuvši i pošavši za Božanstvenim glasom: Ako hoćeš savršen da
budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima. . . pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). Na
taj način ste se raspeli svetu i već niste od seeta. Kad biste bili od sveta, svet bi vas
ljubio, a kako niste od sveta, zato vas možda mrzi svet (Jn. 15, 19), po reči Gospodnjoj.
U onaj dan vi ćete se sa svetim apostolima pohvaliti Gospodu, govoreći: Eto mi smo
ostavili sve i za tobom pošli (Mt. 19, 27). Mi ni oca, ni majku, ni braću, ni sestre nismo
zavoleli više od tebe, već sve smatrasmo za trice (Fil. 3, 8), držeći da je veće bogatstvo
steći tebe jedinog. Da li ja lažem? Zar ne govorim istinu? Zar vi niste tako postupili na
delu? Stoga ćete čuti: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je
pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34), ili: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si
bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21), ili
nešto drugo podobno.
3) I zar se vi ne radujete što ste se udostojili tako velikog blaga i što ste stupili u divni i
nebožiteljski život? Zar ne pevate sa Davidom: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mije
dao (Ps. 115, 3). Da. No, dodajte i ostalo: Čašu spasenja primiću (Ps. 115. 4), što
označava spremnost da se prolije mučenička krv ukoliko je neophodno. Zaista, mnogo
je lica koji bi želeli da vide ono što vi vidite, da čuju ono što vi čujete i da dobiju ono što
ste vi dobili. Međutim, ili radi vezanosti sa ženom, ili radi dece, ili radi telesnog druženja,
ili radi svetske slave, ili radi bogatstva, ili radi žitejskih običaja, ili radi drugih raznih
uobičajenih poredaka spoljašnjeg života oni nemaju snage da se odvoje od zemaljskog i
da se ustreme ka nebeskome. Oni po spoljašnjoj vidljivosti jesu sretni, dok su po
unutrašnjem stanju obremenjeni mnogim žalostima. Uznesimo slavu Bogu i budimo
revnosni da svagda dobro dodajemo dobru i bogougodno bogougodnom kako bismo se
usavršavali i prebivali u uzajamnom miru i saglasnosti, u dobrom ustrojstvu čak do
najmanje reči, lakog pokreta, pogleda, koraka i kako bismo uvek bili spremni za blaženi
ishod vratima smrti u blaženo nasleđe naše na nebesima.
68.
1) Svet se sastoji od ništavne sujete; naš, pak, cilj je visok i trudovi mnogo
plodni; 2) ko nam je dao silu da se odreknemo (sveta); Bog je blagoslovio našu
želju; stoga budimo verni izabranom putu (1, 77)
1) Neka je slava Bogu koji nas je izabrao iz utrobe majke naše na sveto zvanje i prizvao
na divnu i blaženu visinu monaškog života. Smelo je reći (premda ne i tuđe ciljevima
monaštva) da je nama zaista dano da razumemo tajne Carstva nebeskog više negoli
oni koji žive u svetu. Među njima mnogi gledajući ne vide i ostaju slepi umom zbog
zemaljskih dela koja ih zanose. Jer, šta je s njima? Oni ublažavaju bogatstvo i
brzoprolaznu slavu, raduju se utehama i zadovoljstvima, naslađuju se mirisima i
mastima, vinom, mekanom odećom, lepim konjima, mnoštvom robova, veličanstvenim
kućama, bljeskom dragog kamenja i drugom raznovrsnom sujetom. Oni se smeju,
igraju, skaču kao koze, presićuju se i debljaju se kao [životinje] koje se spremaju za
zaklanje. Ja se neću dotaći mnoštva njihovih drugih grehovnih običaja, niti govoriti o
onome što izazivaju i prouzrokuju. U njima oni imaju svoju pohvalu, gordost i utehu, ali
ne i oni koji su, po apostolu, raspeli telo svoje sa strastima i pohotama, tj. oni koji su
Hristovi, koji su, kao i mi, sluge i čeda Gospoda našeg Isusa Hrista (Gal. 5, 24). Naše
želje su drugačije i naše raspoloženje je usmereno na druge stvari. Mi ištemo utehe i
sladosti koje su iskonski čoveku naznačene u raju i kojih smo se lišili zbog svoje
nesavesnosti. Radi njih mi prihvatamo način života drevnih otaca koji su se potucali u
kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, u patnjama, kojih svet ne beše
dostojan (Jev. 11, 37-38). Mi se udaljavamo od prelesnog sveta i pristupamo Bogu,
gledajući i stremeći gore. Odvajajući se od svega, mi postajemo gospodari nad svime.
Eto uzvišenosti našeg zvanja.
2) Ko nas je otrgao od tela i krvi, od roditelja, srodnika i poznanika, gradova i sela i od
svega sa čime smo se srodili od detinjstva? Ko nas je oraspoložio da se predamo u
sluge duhovnim ocima i igumanima i da stupimo u svakodnevne podvižničke napore u
uzdržanju, bdenju i spavanju na goloj zemlji? Ko nas je prosvetio i naučio da ne cenimo
ni zlato, ni srebro, ni ukrašenost, ni uzvišenost, ni carsku krunu i porfiru, te da smatramo
časnijim da se obučemo u dronjke i krpljenju odeću negoli u blještave odore? Ko nam je
dao silu da se odrešimo od svega čulnog i telesnog i da počnemo da se upodobljavamo
gornjima kroz devstvenost, ostajući čisti i nepokvareni slično anđelima? Sve nam je
darovao Bog stoga što smo zavoleli Njega jedinoga i poželeli buduća dobra, večnu
slavu, neizrecivu radost, neprestano veselje, nepotrošivo bogatstvo i sve što je od
vajkada obećano blaženim ocima našim i pripremljeno za sve koji su revnovali da mu
ugode. I kad smo se već rešili i opredelili i kad smo izabrali, potrudimo se da istrajemo
strogo pazeći na sebe kako se ne bismo vratili nazad i u dan nevolje se našli iza
svetovnjaka. Postarajmo se da ostanemo čisti i sve više se utvrđujmo u devstvenosti,
ne dopuštajući raspuštenost ni u umu, ni u oku, ni u srcu, ni u telu.

69.
1) Treba trpeti sve neprijatno što susretnemo, te ćemo biti dostojni da stanemo u
red mučenika; 2) ištite Boga, budući zadovoljni uniženim stanjem na zemlji, slično
Spasitelju (1, 78)
1) Ja sam dužan da bdim nad dušama vašim, danonoćno se brinući o vama i naziđujući
vas rečju i delom kako bih vas uzveo u neophodnu meru savršenstva. Ipak, ni vi
nemojte spuštati ruke. Jer, ukoliko ja, koji se nedostojno imenujem vaš učitelj, nešto
trpim radi vas, i vi ste takođe dužni da radi mene i jedni radi drugih trpite, sazlopateći se
i sanevoljujući. Vi rečeno ne treba da smatrate nečim stranim i ne treba da bežite i
padate duhom pri nadolazećim skorbima. Mi se još nismo suprotstavili do krvi boreći se
protiv greha (Jev. 12, 4), mi još nismo prošli kroz oganj i vodu (Š. 65, 12) kao sveti
mučenici i još nismo izranavljeni i ozleđeni kao prepodobni i pravedni. Kako ćemo se mi
u budućem veku pohvaliti da smo stradali za Hrista kada hrabro i blagodušno ne
podnosimo čak ni male neprijatnosti koje nas susreću: ni prekor, ni postiđenje, ni
oskudicu u hrani, ni beščašće, ni prezir, ni suhojedenje, ni oskudno piće, ni odrpanu
odeću, ni napor poslušanja, ni rano buđenje na službu, ni stojanje na psalmopojanju, ni
ispunjavanje naložene epitimije? Da, čeda moja, blagodušno trpimo sve teško i
neprijatno kako bismo po pravdi pevali sa Davidom: Trpeći potrpeh Gospoda, i kako
bismo se po milosti Božijoj udostojili da kažemo: I obrati na me pažnju, i usliša moljenje
moje (Ps. 39, 2). U budućem veku prineće se razni plodovi: triblaženi mučenici [će
prineti] krv, prepodobni oci - svoje velike podvige i vrline, a mi - smireno trpljenje svega
rečenoga. I ja dobro znam da nećemo biti lišeni njihove časti, kao što nas uverava
božanstveni Antonije.
2) Tražite Boga iznad svega i živa će biti duša vaša (Ps. 68, 33). Tražite lice Njegovo
svagda kako bi se odrazilo u vašem čistom srcu (Ps. 104, 4). Spominjite čudesa
Njegova koja je učinio (Ps. 104, 5) među nama ranijih godina i koja sada čini,
umnožavajući naše bratstvo, hraneći nas i ne lišavajući nas ničeg neophodnog za život.
I za sve što nam čini mi treba da mu dolično uzvratimo. On od nas jedino ište da ga se
bojimo i da ga volimo svim srcem i svom mišlju svojom, po mogućnosti podražavajući
Njegov život u telu. On je sišao sa nebesa i bio stranac na zemlji kako bismo se i mi
svojim pomislima odvojili od svojih pohota. On je poslušao svog Oca kako biste i vi bez
roptanja slušali mene nedostojnog. On se smirio čak do smrti kako biste se i vi urazumili
da isto delate, ponižavajući sebe i smiravajući se u mislima, rečima, delima i pokretima.
Istinska i božanstvena slava se sastoji u [okolnosti] da smo neslavni među ljudima Boga
radi. Čast i dobro ime monaha se sastoji u [okolnosti] da ga beščaste radi Boga i da ga
ubrajaju među beščasne. I Spasitelj naš i Bog je noseći telo izabrao smireno i poniženo
[stanje] kako bi posramio slavne i bogate među ljudima. Stoga se rađa u pećini, polaže
u jasle, naziva sinom drvodelje, imenuje nazorejem, odeva u hiton sa prostim plaštom,
hodi peške i umara se. Stoga mu Jevreji prete kamenovanjem, stoga ga vređaju,
hvataju, raspinju, probadaju kopljem, polažu u grob. Potom On vaskrsava kako bi nas
podstakao da slično Njemu sve podnosimo pred licem anđela Njegovih i kako bi nas
najzad ovenčao u Carstvu nebeskom.

70.
Šta od vas Bog zahteva: odricanje od svoje volje i pokoravanje jednoj volji
nastojatelja; stoga nemojte da se usuđujete da se odvajate od drugih ni u čemu,
čak ni u dobru (1, 79)
Šta ja od vas tražim, ili pre - šta od vas zahteva Vladika svih i Bog naš? Ništa drugo do
da se dobro potčinjavate i da bez premišljanja pokazujete poslušanje čak do krvi. Vi
uopšte ne treba da se uklanjate od poslušanja s obzirom da ste pred svetim anđelima
obećali i nastrojili se da po njemu živite i delate. Vi sami znate šta su izrekla vaša usta i
kakve ste zavete dali kada sam postrigavao svakog od vas i oblačio u odeću veselja i
radosti, te razrešavao vaše padove koji behu nerazrešeni sa nesumnjivom nadom da
mojim donjim smirenim razrešenjem i Bog gore razrešava. Otkuda su, pak, među vama
nerazumne pomisli, nerasudljivi sudovi, beslovesne reči i neumesni prohtevi izuzev
zapoveđenog i ustanovljenog u ime Gospoda našeg Isusa Hrista posredstvom mog i
vašeg oca i sa saglasnošću i vaših prethodnika? Jedan želi da posti kako hoće, drugi da
se drži bezmetežja kako mu je ugodno, jedan da se uči onome što mu se sviđa, drugi
da zauzima dužnost oko koje se preganja. Zatim, postoje samovoljni planovi i lično
preduzetništvo, usled čega dolazi do opšteg raspadanja. Zar smo se mi radi toga
sjedinili? Zar se Hristos razdeli. . . Ili se u ime Pavlovo krstiste (1. Kor. 1, 13). Ove reči
se dobro odnose na one koji, povučeni svojim posebnim željama, ne gledaju i ne
obraćaju pažnju na jedinstvo na koje ukazuje moja smirenost uz potpuno razmatranje
dela. Bog od nas ne ište i ne želi ništa veliko i divno, već jedino da čuvamo opštežiće na
koje nas je prizvao i da, i pored sve moje nedostojnosti i mnogogrešnosti, živite i delate
saglasno sa voljom i rukovođenjem pastira koga vam je dao u slavu Njegovog
mnogopoklanjanog imena. Eto poprišta na kome može da se projavi vaša veličina i
divota, ili, bolje reći - mučenički podvig vaših časnih duša. I nije čudo što se
podvrgavate iskušenju. Ipak, nemojte dozvoljavati da ono ovlada vama na ugodnost
đavolu i nemojte obraćati pažnju na lukava i zla nagovaranja našeg i Božijeg
neprijatelja. Naprotiv, pazite jedino da sve trpite do kraja, da se bogatite smirenjem i
napredovanjem u ljubavi, da se ne ističete, da ne podižete obrve, da se ne gurate
napred, da niste surovi, da ne pokrećete svađe i prepiranja na štetu slušalaca. Stojte,
dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u
pripravnost za blagoveštenje mira (Ef. 6, 14-15). I neka vam Gospod Bog bude na
pomoći i neka vas spase.

71.
1) Uzroci greha su gordost i neposlušanje; od njih dolazi svaka nevolja; naprotiv,
od smirenja i poslušanja dolazi svako dobro; 2) vi koji ste nam došli od znatnih i
bogatih nemojte da se uzdižete, nego se smiravajte i podražavajte Gospoda, koji
se smirio radi nas; 3) uhvatimo se bogopodobnog života (1, 80)
1) Pazimo da se ne razbolimo dušom i udaljujmo se od uzroka koji rađaju bolesti, čime
ćemo izbeći i zlo koje ih prati. Prvi uzrok duševne bolesti jeste gordost, zbog koje je i
Danica (koji isijava izjutra) otpao. Drugi uzrok je neposlušnost, zbog koje je iz raja
sladosti bio izgnan prvosazdani. Iz dva uzroka su proizašli mnogi rodovi i vidovi mrskog
greha. Onaj ko želi, dakle, da se naslađuje dobrobićem neka bude dalje od gordosti,
obukavši se u smirenoumlje i poslušanje bez premišljanja. I on će imati radost i veselje
u glavi. Koliko će dobara privući ta dobra riza? Mir, krotost, poštovanje, poverljivost,
ustupanje bez prepiranja i sve dobro, prijatno i poželjno što inače odlikuje istinskog
čoveka Božijeg.
2) Vi koji ste došli iz gordeljivog života nemojte misliti visoko. Postavši smireni u životu
po Bogu nemojte se veličati što ste nam došli iz znatnog roda i nemojte se hvaliti onim
što je kod vas bilo ranije. Jer, možda ste vi siromašni i oskudni Božanstvenom
blagodaću. Gledajući na Hrista, Gospoda i Boga našeg, istinski bogatog Vladiku svega,
družite se sa smirenim (Rim. 12, 16) pomislima i osećanjima, podražavajući ga. On je
bio siromašan po spoljašnjosti i poslušan roditeljima. On je hodio peške, često se
umarao, vređan, ne uzvraćaše uvredom i stradajući ne prećaše (1. Pt. 2, 23). On je
podnosio udarce u obraz, ne ističući se odelom i zadovoljavajući se jednim hitonom sa
plaštom. Spavao je na travi ili na goloj zemlji. Hleb i tekuća voda su zadovoljavali
Njegovu potrebu za hranom. I kakvi smo mi podražavaoci Gospoda ukoliko se
opterećujemo i iscrpljujemo premda sada imamo svega u mnogo većoj [meri]?
3) Stoga vas molim da se hrabro latimo bogopodražateljnog života. Mi koji smo došli iz
(svetski) neznatne i siromašne okoline uopšte nemamo izvinjenja ukoliko se
opterećujemo i skorbimo zbog hrane, ili odeće ili drugih potreba koje udovoljavamo
podjednako sa drugima. Neka se svako seća šta je bio i šta je postao. Uostalom, je ni
prve, ni druge ne želim da odvojim i razlikujem. Jer, vi ste svi jedno. Ja vam govorim [sa
ciljem da vas ubedim] da svi podjednako i rado ispunjavate ono što vam se nalaže i da
ne rasuđujete o uzrocima mojih naredaba.

72.
1) Epitimije i druge mere ispravljanja su spasonosne: one su put u raj; 2) uopšte,
naš poslušnički život u opštežiću je najspasonosniji (1, 81)
1) Za nas je bolje da se ovde ukratko ožalostimo, da budemo kažnjavani i osetimo
teskobu, a da se tamo radujemo i poživimo u veselju i prostranosti. Mi treba rado da se
potčinjavamo kaznama i da volimo one koji nas ispravljaju. Jer, kada se uklanjamo od
puta Božijeg mi treba da primimo spasonosna lekarstva zbog zla koje nam je pričinjeno.
Meni izgleda da su stoga naši sveti i čovekoljubivi oci, pokretani božanstvenom
ljubavlju, upotrebljavali razne stroge mere kako bi spasli svoje poslušnike. Oni su
nalagali epitimije, odlučenja [od Svetog Pričešća], pa čak i telesne kazne imajući u vidu
ne samo spasenje onoga ko je zgrešio, nego i njegovih savremenih i potonjih svedoka.
Jer, mnogi se i zbog straha od ljudi vraćaju na dobro. Prema tome, ukoliko pretrpite moj
teret uveravam vas pred licem živog Boga da ćete se spasti u Carstvu nebeskom, iz
koga je pobegao bol, tuga i uzdisanje. Ukoliko podnesete breme potčinjavanja
oslobodićete se od grehovnih strasti i poteći ka usinovljenju Božijem. Ugasite
raspaljivanje ploti i udostojićete se da pijete prohladnu i životvornu vodu u večnom
životu. Dobro završite put poslušanja i dobićete pobedne vence od velikog Cara.
2) Veliko je i slavno opštežiće. Njegovo breme je teško i lako, kao i Hristovo breme, po
Njegovoj reči. O rečenome svedoči samo delo i istina. I neka niko ne ublažava i ne
naziva istinskim poslušnikom ni stubnika, ni zatvornika, ni pustinjaka. Ja sam rekao
"istinskim" s obzirom da je istinski poslušnik samo onaj ko je dušu svoju predao
nastojatelju i prebiva pod njegovom voljom sve do krvi. I mi treba da se radujemo i
slavimo pošto smo dobili takvo blago: ono je veoma divno. Onome ko živi zasebno ne
treba se diviti, premda i živi ispravno. Poštujmo naš život i čuvajmo iskreno poslušanje
do smrti. I nemojmo gledati da li nas drugi hvale ili kude. Ukoliko se bojimo Boga,
nećemo se bojati ljudi i nećemo biti pobeđeni njihovim napadima. Imajući u vidu svoj
visoki cilj hodimo putem Gospodnjim i On će upraviti naš hod.

73.
1) Put je težak i skorban, ali [nas] stoga očekuju bezmerne utehe; potrpimo; 2) i
svi oci su trpeli; sada se oni teše, zaboravivši [na skorbi]; podražavajmo ih; 3)
ukoliko si čuo oštru reč, pretrpi: i Gospod je trpeo; smatrajući sebe poslednjim, ti
ćeš i rečeno i sve drugo skorbno podneti (1, 82)
1) Stojte u borbi, u svom podvigu potčinjavanja i u svom mučeničkom poslušanju. Iz
dana u dan prohodite vreme sadašnjeg života i obogaćujte duše svoje vrlinama kao
zalog za Carstvo nebesko, rizničeći obećana i neizreciva dobra. Tesan je i skorban put
Božiji, ali je široko i prostrano spokojstvo koje nas očekuje. Demonske strele su
raspaljene i jedna za drugom padaju na dom naše duše, ali ih rosa Duha gasi i na nas
usmerava vodu koja teče u život večni. Teskoba i skorb, mrzovolja i malodušnost, napor
i znoj, umor i iznemoglost, ponekad i izobličavanja i prekori jesu naš udeo. Međutim,
zbog njih se nama rizniči neizreciva radost i bezmerno veselje. Dođite i hrabro
pretrpimo malobrojne dane borbe da bismo se ovenčali vencem pravde.
2) Naši triblaženi oci su, provodeći svoje dane, podigli [velike] napore u postu, bdenju,
suzama, molitvama i svakom zlopaćenju. Sada, pak, kod njih nema nikakve žalosti zbog
prošlosti: oni su primili neizrecivu radost i sveblaženi pokoj. I mi treba blagorazumno da
gledamo na skorbi koje ponekad nailaze na nas, smatrajući ih ništavnim ili snom i
prolaznom senkom. Nemojmo dopustiti da od njih padamo duhom. Naprotiv, uopšte ih
ne gledajući, mi sa mladalačkom bodrošću treba da ispunjavamo zapovesti Gospodnje.
Neka nas ne žalosti borba, niti ponižava uvreda, niti smućuje izobličenje, niti lomi
ogorčenje, niti nadima gordost. Dole spuštajući oči, mi gore treba da ustremljujemo
dušu i da smo blagi, tihi, trpeljivi i međusobno popustljivi.
3) Desilo se da je neko rekao oštru reč. Zašto se, pak, ti skorbiš zbog uvrede? Zar
Hristos Bog naš nije čuo: Demon je u tebi (Jn. 7, 20) i prećutao. On je bio vređan
[tvrdnjom] da demone izgoni pomoću Veelzevula (Mt. 12, 24), ali se nije smutio. Mi se,
pak, iako smo po prirodi ništavni i po životu dostojni svakog prekora, pri najmanjoj
uvredljivoj reči odmah kostrešimo kao ježevi. Zbog čega radije ne okušamo od sladosti
smirenoumlja? Zbog čega ne stičemo opit dobrog potčinjavanja? Zbog čega se ne
laćamo oružja istinskih monaha? Ta oružja nisu čisto pisanje, ni slatko pevanje, ni bele
ruke, ni visina rasta, ni urednost, ni razneženost, ni nadmeno svetsko nastupanje, ni
velerečitost, ni smela reč, ni protivrečenje niti nešto drugo slično, već - osećati se
poslednjim, sve smatrati višim od sebe, biti spor na reči, a naročito uvredljive, ne biti
lakomislen, već pažljiv, truditi se oko onoga što je smireno i njime se upravljati, biti
pomirljiv, ljubazan, a naročito bez zavisti. Vi, uostalom, sve znate jer vas Bog uči i vi
uvek tvorite ono što mu je ugodno. Ostanite takvi i budite svime zadovoljni, svagda
iskreno radosni, okriljujući se nadom vašega zvanja.

74.
1) Svi žure kada car zove na večeru; nas je pozvao nebeski Car; zar nećemo po
žuriti, podnoseći sve; nemojmo biti malodušni, već se bodro borimo sa svime; 2)
sećaj se svega što je pretrpeo Gospod u životu na zemlji; raduj se ako ti upadne u
udeo da pretrpiš nešto slično (1, 83)
1) Ljudi bez lenjosti, sveusrdno i radosno žure kada ih car prizove ka slavi, dobrobiti,
bogatstvu, utehama i zadovoljstvu. Zar mi utoliko pre ne treba da sa radošću i
neumornim stremljenjem svakodnevno i svakočasovno hodimo na poziv Boga svih i
Cara ka Carstvu nebeskom, neprestanoj svetlosti, beskonačnom životu, neizrecivom
blaženstvu, usinovljenju i nasleđu večnih dobara (a ne ka navedenim truležnim i
ništavnim stvarima), po Njegovom ukazanju izbegavajući sve prepreke, ničega se ne
plašeći, ni pred čim se ne zaustavljajući (ni pred skorbima i teskobama, ni gladi i žeđi, ni
smrtnim opasnostima i mačem), već hrabro, bodro i svedušno idući podvižničkim putem
i sve podnoseći kao lako radi predstojeće sveblažene nade? Padanje duhom i
malodušnost zbog podviga dešavaju se zbog uspavanosti duše. Stoga vas molim da
gledate na kraj vašeg dela i da se podstičete da trpeljivo preživljavate svoj trudan
položaj potčinjavanja, projavljujući i njegove izuzetnosti: odricanje od vlastitih želja,
brzoposlušno dejstvovanje, ćutljivo podnošenje skorbnih sudaranja u mnogobrojnom
bratstvu, a ponekad i uvreda nižih i prigovora viših, kako bi se i na vas zaista mogle
primeniti apostolske reči: Do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ i golotinju, ne znamo za
pokoj i premaramo se, ali u svemu pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (1. Kor.
4, 11; Rim. 8, 37).
2) Jačajte u Gospodu, i u sili moći Njegove (Ef. 6, 10), te uz ranije vaše podvige i
podnošenje iskušenja dodajte i sadašnje i buduće, smatrajući velikom radošću što ste
se udostojili da [sve] rado podnesete za Hrista Spasitelja i da postanete podražavaoci
Njegovih stradanja. Oni koji razumeju upravo u rečenome vide najveću nagradu za
sebe. Setite se koliko je On postradao za nas. Zar nije bio mladenac u ploti? Zar nije
bežao od ubistvenog Irodovog lukavstva? Zar se nije potčinjavao roditeljima? Zar sa
dvanaest godina nije izobličavao one koji su se sabrali u hramu iako nije bio poučavan?
On je rečeno učinio da oni koji nisu prošli nauke ne bi bili žalosni. Zar nije hodio peške,
umarao se i tražio hranu na smokvi? Zar ga Jevreji nisu vređali? Zar nije slušao: Demon
je u tebi (Jn. 8, 48), i: Pomoću Veelzevula, kneza demonskog, izgoni demone (Lk. 11,
15)? Zar nisu hteli da ga zaspu kamenjem i zar se nije sakrio od njih? I još ranije za
vreme četrdesetodnevnog posta zar ga kao čoveka nije đavo iskušavao? I zar potom
nije omio noge učenicima kao sluga? Zar ga izdajnik nije predao? Zar ga Jevreji nisu
uhvatili? Zar ga Ana i Kajafa nisu ismejali? Zar ga ruka sluge nije udarila u obraz? Zar
ga ruke onih koje je sazdao nisu bičevale? Zar nije bio ovenčan trnovim vencem radi
poruganja? Zar se nije popeo na Krst? Zar u Njegove svete ruke i noge nisu zakucali
klinove? Zar na Krstu nije čuo mnogo uvredljivih reči? Zar Njegova rebra nije probolo
koplje? Zar u žeđi nije bio napojen sirćetom? Zar nije bio pogreben, i zar kao Bog nije
vaskrsao u treći dan? Da li mi za sebe možemo reći da smo slično postradali? Pokaži
mi, brate, da li su tvoja leđa bičevana kao Hristova? Da li se na tvojim obrazima vide
udarci? Da li su tvoje uši bile ranjene bezbrojnim ismejavanjima, uvredama i
izrugivanjima? Da li su svi tvoji udovi osvećeni stradanjem? Naravno, ništa od rečenog
nema kod tebe. Stoga barem blagodušno i sa ljubavlju prihvataj male skorbi koje te
susreću i Gospod Čovekoljubac će te po svojoj bezmernoj ljubavi proslaviti u [vreme]
preporoda [tj. novog života]. Čini tako radi svoje shime, budući da je shima upravo
obećanje da će se pretrpeti krst i smrt radi Gospoda.

75.
1) Videći dobre plodove života u našem činu, držite ga se strože, te ćete postati
obitelj Triipostasnog Boga; 2) rukovodeći se rečima Pisma, budite sa svima
ispravni i bogougodni, udaljujući se od svega prekornog (1, 84)
1) Pogledajte u kakvo vas je stanje dovelo vaše jednomislije i jednodušnost, te vaše
neznatno samoprinuđavanje na svako dobro. I kakve je samo plodove donelo? Otuda
su mir i tišina, iskreno međusobno poverenje, neraskidivo jedinstvo, spasonosna tuga i
prijatno ispovedanje, duboka skrušenost i smirenost koja joj odgovara, bratska ljubav i
oceljubivo raspoloženje. Govoreći apostolskim jezikom, vi ste u svemu pokazali sebe
čistim u sličnoj stvari (2. Kor. 7, 11). Blagosloven Gospod Izrailjev što pohodi i izbavi
narod svoj (Lk. 1, 68). Jer, vi ste Njegovi ljudi i izabrani narod. On vam podiže rog
spasenja (Lk. 1, 69) kroz vaše novostečeno dobro raspoloženje. Za vas je radost i
veselje, čast i dobra slava, mudrost, razum i savršeno poznanje da imate pohvalni i čisti
život pred licem Božijim. I neko od spoljašnjih ([tj. nehrišćanskih autora], koji ponekad
rasuđuju u skladu sa našim životom) govori: "Ja mudrim nazivam onog ko vodi
neporočni i besprekorni život, čak i da nije pismen i da ne ume da rasuđuje o onome
čime vole da se zanimaju Grci". Kad se, dakle, rečeno čini čak i onima koji se zanimaju
samo govorom i slušanjem, šta da kažemo mi koji treba da se držimo onoga što su
ustanovili sveti? Budite mudri i bojte se i treptite pred Gospodom Bogom, čuvajući
zapovesti Njegove. I blagodat će vas pokazati sasudom za čast, pripremljenim za svako
dobro delo (2. Tim. 2, 21). Jer, gde se naseli Otac i Sin i Sveti Duh radi duševne čistote,
tamo je i svako dobro, mudrost, gorenje duha, urazumljenje, nazidavanje i rukovođenje.
Gde, pak, njih nema, tamo su samo hladne reči, pokazivanje i samoisticanje, a često i
prelest i zabluda i uvek beskorisnost.
2) Pazite na čitanje i reč Pisma neka ne izlazi iz vas (tj. neka se ne zaboravlja). Uzdržite
jezik svoj od zla, naročito mlađi, koji nisu obučeni da ga obuzdavaju. Jer, on je
nepostojan i ispunjen smrtonosnim jadom, od koga većina uvek upadaju u grehe. Neka
kod vas nema lukavih sastajanja, neka se ne desi da se dvojica udruže na nešto lukavo
ili judejsko, neka nema laži i skrivanja po ananejski i sapfirski, neka nema reči "moje" i
"tvoje", koje su, po svetom Zlatoustu, ispunjene bezbrojnim zalima. Staro prođe, gle,
sve novo postade (2. Kor. 5, 17). Stoga prošlog treba da se sećamo samo da bismo
izbegavali strasti, a ne da bismo jedni kod drugih izazivali oganj pomisli. Ali što se vas
tiče, ljubljeni. . . ubeđeni smo da stvari stoje bolje i da vode spasenju (Jev. 6, 9). Može,
pak, biti da smo upali u ono što je bilo ranije kako bismo se, kao od pučine i od bure i od
velike uzburkanosti, ustremili u naše mirno pristanište. Mi više ne treba da volimo da se
upuštamo u opasno plovljenje usred valova, već da bez talasa bezmetežujemo u ovom
smirenom pristaništu u Hristu Isusu, Gospodu našem.

76.
1) Kod onog ko živi sveto svagda je praznik; hoćete li tako nešto - budite revnosni
u bogougađanju i sve trpite za Njega 2) sećajte se razloga zbog koga ste izašli iz
sveta i njega imajte kao svoj cilj; naročito čuvajte čistotu, udaljujući se od
opštenja sa onim ko greši protiv nje (1, 85)
1) Onaj ko sveto živi uvek ima praznik i nikada ne prestaje da praznično provodi dan,
budući da se svagda prosvećuje, čisti, uzvodi gore i budući da je uvek bogonosan i
obožavan. Hoćete li da budete takvi? Budite, molim vas i preklinjem, samopokretni,
samorevnosni i samopodsticajni na svako dobro i na svako ugađanje Bogu, podižući
svoje oči na zrenje večnih dobara. I sve što nailazi primite, podignite i podnesite: i
skorbi, i teskobe, i nasilje, i nevolje, i uvrede, i vređanje, i napore, i znoj, i sve slično
kako bismo dobili ono što želimo i našli ono radi čega smo izašli iz sveta. O, kako je
blaženo, oci moji, živeti ispravno, svrsishodno i pouzdano. I kako je prepodobno
provoditi dane u skrušenosti, smirenju i pobožnosti, pripremajući se za ishod, za susret
strašnog Sudije svih - Boga i za odgovor pred Njim.
2) "Arsenije, radi čega si izašao iz sveta", obično je govorio sam prepodobni radi
spasonosnog podsećanja. I mi treba da znamo radi čega smo izašli iz sveta i da se
sveusiljeno naprežemo za dostizanje cilja, ukrašavajući svoj život lepotom vrlina i
pripremajući svoje duše za neveste Vladici Bogu kroz čuvanje krasote presvetle
devstvenosti i istrajavanje u čistoti, neporočnosti i neoskvrnjenosti. Jer, mi se nazivamo
hramovima Božijim. A Pismo govori: Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog
(1. Kor. 3, 17). I ja i plačem i ridam zbog nekih koji ne mariše da spasonosno poznaju
Boga, te ih predade u pokvaren um da čine što je neprilično (Rim. 1, 28). A izbegavam
da kažem da ste i vi naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji
je učinio to delo (1. Kor. 5, 2). Jer, otuda dolazi nebriga, a potom i ista strast, budući da
se ne uklanjate od njega kao što bi trebalo. Vi se sastajete sa njim i smejete se,
upodobljavajući se onome koga izobličava prorok: Ako vidiš lopova, pomažeš mu, i sa
preljubnikom udeo svoj imaš (Ps. 49, 18). Nemojte se, uostalom, gneviti na mene zbog
sličnog izobličenja. Jer, teško meni ukoliko prestanem da vas izobličavam i da stojim za
pravedno delanje. A teško i vama ukoliko se ne budete udaljavali od onih koji rđavo
žive.

77.
1) [Naš] život je mnogopoželjan; ipak, ponajpre se molite da vaš upravitelj bude
bodar i mudar; potom se veselite uzdanjem da ćete dostignuti dobar kraj; 2)
čujem da među vama biva mnogo reči zbog sitnica usled nedostatka smirenja; 3)
sveti Dorotej, Dositej, Akakije i drugi su ćuteći sve primali i bili spokojni; 4) nas
smućuju naše želje i uznemirava njihovo nezadovoljavanje, budući da smo
zaboravili na nagradu za odricanje od njih; 5) mnogi od nas se razboljevaju:
bolesni trpite a bolničari neka se smireno trude; pazite da ne bude nereda pri
primanju lekara; i po ozdravljenju nemojte ostajati prazni i samovoljni (1, 86)
1) Istrajte u blagodušnosti, potrpite i budite hrabri u podnošenju nadolazećih nevidljivih i
vidljivih napasti od demona i ljudi. Ko ne vidi da je naš život prepun borbe? Ko neće
posvedočiti da je naš put mnogoskorban? Sa jedne strane se na nas svakodnevno
podiže borba, a sa druge nas snalaze mučne nevolje od sudaranja sa bratijom ili od
ispunjavanja poslušanja. Nas sa svih strana napadaju neprijatnosti, udarci i
pritešnjavanja. Nas kao da nosi pučina dok plovimo po velikom i mnogoopasnom moru
sveta podigavši jedro nade i upravivši se ka nebesima. Vi se, pak, molite da vaš
kormilar Božanstvenom silom i otačkim molitvama uvek ima otvorene oči svog uma, da
vidi i bude bodar kako bi dobro upravljao vašim brodom i verom ga usmeravao ka
pristaništu života. Potom se radujte i veselite što trudom oplovljavate more ovoga života
i nasleđujete život večni. Vi ni u kom slučaju ne treba da dozvolite da se kolebate, da se
zaustavljate ili zadržavate, već blagodušno, živo i usrdno treba da nastupate, hodite i
dohvatate se svega što može da satre drevnu zmiju, tj. đavola, ispunjavajući zapovesti
Gospodnje. Ti si možda mlad i početnik? Prihvati smirenje i poslušanje i drži ih se kako
bi, nakon dobrog početka, postepeno ushodio ka savršenstvu. Ti već možda dugo nosiš
shimu? Uostalom, pre bi trebalo da istakneš prevashodnost vrlina negoli godina.
2) Ja vam govorim stoga što čujem da među vama postoji praznoslovlje i sporovi,
smutnje i razdraživanja, mržnje i svađe, prepiranje i razdori, premda i ne kod svih. Pitam
vas, bratijo, odakle to među vama. Ja smatram da se uzrok krije u nedostatku smirenja.
Molim vas rečima apostola: Braćo, nemojte biti deca umom, nego zloćom detinjite (1.
Kor. 14, 20). Nemojte pričati isprazno bez koristi i želeći da bude po vašem, nemojte biti
krasnorečivi i bezumni. Nemojte svašta iznositi i isticati svakakve razloge. Prorok pita:
Koji je čovek koji želi života, koji ljubi da vidi dane dobre! On sam i odgovara: Uzdrži
jezik svoj od zla, i usta tvoja da ne govore laž. Ukloni se od zla, i čini dobro; traži mira i
idi za njim (Ps. 33, 12-14).
3) Zbog čega je sveti Dorotej video dobre dane i provodio bezmetežni život? Zbog čega
se naslađivao i divni Dositej, i uvekspominjani Akakije i sav sličan sabor? Ili zbog čega
su i neki iz našeg bratstva (što ne treba smatrati za drskost), tj. od onih koji još žive i od
onih koji su se prestavili, proživeli blaženo, bez smutnje i uznemirenja? Stoga što je
svako od njih sebe smatrao ništavnim i bio spreman da se pokorava svakome i u
svakom delu.
4) Meni, pak, (da ne kažem i vama) taština, svojevoljnost i slastoljublje ne daju da živim
spokojno, da mirujem, da u prostoti i nezlobivosti provodim malobrojne dane ovog veka.
Prema tome, onaj ko se uznemirava i opterećuje neka prekoreva sebe, a ne bližnjeg.
Onaj ko hoće ispravno da hodi i da miruje neka ne nastoji na svojim željama. I
prekratiće se tuga, umuknuće sporovi i divlje zveri će, po Jovu, biti u miru sa njime.
Osim toga, poznajte i verujte da vama predstoji Carstvo nebesko zbog nošenja odeće
koju ne želite, zbog poderane obuće, zbog neželjene mantije, zbog promene
poslušanja, zbog pretrpljene borbe, zbog podnošenja klevete kao i zbog ostalih
ništavnih stvari. Stoga se podvizavajmo da prema silama ugodimo Gospodu. I blažen je
onaj ko svoje služenje obavlja, vrši i ispunjava kao da ga Bog gleda.
5) Sada je kod nas vreme bolesti i mnogi od bratije su se razboleli. Bolničaru, hrabri se
jer je za tebe došlo vreme delanja. Nemoj propustiti slučaj da sabereš što više nagrada
za uspokojenje bolesnih, koje su veće od zlata i dragog kamenja. Vi, pak, bolesni,
saberite plodove trpljenja i ne tražite više negoli što vam se daje kako zajedno sa telom
ne biste bolovali i dušom. I zbog čega ste još neuki te čim se pojavi lekar žurite da se
raspitujete, da pokazujete svoje udove i da imenujete bolesti? Zar vas nije stid pred
svetskim čovekom? Možda on drugi put uopšte i neće doći. Stoga ja i prinuđavam sebe
da vam primetim rečeno i da vas popravim. Zbog čega ne čuvate poredak? Vi svi po
redu možete da kažete o sebi i svojoj bolesti, a u slučaju potrebe možete [poruku]
preneti i preko bolničara ili njegovog pomoćnika. A vaš nered je jedino zlo. Nemojte
tako, deco moja. I ubuduće nemojte tako činiti. Sa druge strane, nemojte da vam bolesti
budu povod za nerad. Po ozdravljenju nemojte da lutate uzalud, niti budite neuzdržljivi
kako se ne biste opet razboleli na teret drugih. I vi zdravi trpeljivo poslužite i ponesite
nemoći nemoćnih Gospoda radi i radi ljubavi bratske.

78.
1) Pri nailasku Arapa mi se na svaki način staramo da ne padnemo u njihove
ruke: na sličan način se čuvajmo i od mislenih neprijatelja, obukavši se u
duhovno oružje; 2) nemojmo se predavati, već se hrabro borimo i dostići ćemo
mir bestrašća (1, 87)
1) U sadašnje vreme strah navode na nas Arapi koji iznenadno napadaju i otimaju ne
samo imanje, već i ljude odvode u zarobljeništvo. One, pak, koje ne zaplene, oni
nemilosrdno istrebljuju, ubijajući muškarce i žene, stare i mlade. Ukoliko, pak, pažljivije
pogledamo primetićemo da se mi podvrgavamo podjednako strašnim napadima i tiraniji
i od demona, a ne samo od ljudi. Oni sa nama vode neprestanu i žestoku borbu koja
nikako ne prestaje i koja nema nikakvo određeno vreme. Oni jednog pogađaju strelom
greha, drugog vežu uzama strasti i odvode u plen u misleni Egipat, od [trećega] otimaju
seme spasonosne Reči Božije i muče ga glađu. Grabljivac i tiranin se na različite načine
izruguje nad nama i muči nas. I blažen je vojnik Hristov koji se naoruža duhovnim
mačem vere, te poražava, nanosi rane i zarobljuje, izbegavajući poraz, ranjavanje i
zarobljeništvo. Ukrepimo se i mi i prihvatimo duhovna (a ne telesna) oružja našeg
ratovanja, odbijajući one koji nas napadaju, držeći se u stroju i pomažući se
međusobno. Neka niko ne ostaje bez oklopa, tj. bez dobre vere, po apostolu, niti bez
štita, tj. smirenja, niti bez mača, tj. božanstvene molitve, niti bez kacige, tj. poslušanja,
niti bez duševnog konja, tj. žive spremnosti na svako dobro delo, niti bez ostalog
naoružanja kojim se čuva naš unutrašnji čovek. Nemojmo dopustiti da nam neprijatelji
nanose rane, da nas savladavaju i da podvrgavaju pod noge svoje. Silan u bitkama,
Gospod je oružjem Krsta porazio poglavarstva i vlasti i gospodare ovog sveta, davši
nam vlast da stajemo na zmije i skorpije i na svu silu vražiju (Lk. 10, 19).
2) Pazite da ne budete drski. Jer, oni koji se prepuštaju drskosti bivaju probodeni
kopljem i umiru. Pazite da ne delujete po strastima, budući da oni koji dejstvuju po njima
umiru večnom smrću. Nemojte da vam se u umu vrte lukave pomisli od kojih se pada u
ropstvo. Nemojte upadati u neposlušnost budući da neposlušni sebe izlažu strelama
neprijatelja. Nemojte se gorditi stoga što se kroz gordost nalazite pod mačem greha.
Nemojte biti lenjivi i nemojte ostavljati psalmopojanje i rukodelje stoga što ćete se inače
predali u ruke đavola. [Naročito izbegavajte] da skriveno dejstvujete rđavo, te da se
spolja pokazujete drugačijim negoli što ste unutra. Apostol govori: Dakle, pazite dobro
kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeći vreme, jer su dani zli (Ef. 5, 14-
15). Mi smo već ostareli i treba već da imamo dovoljnu vojničku veštinu. Onaj, pak, ko je
naučio da ratuje ne boji se neprijatelja. Stoga vas molim i preklinjem, časno vojinstvo
Hristovo, svešteni narode Njegov, izabrani borci Njegovi da ne budemo plašljivi i da se
ne predajemo. Ukoliko smo dobili rane izlečimo se pokajanjem; ukoliko smo zaklani
oživimo se pomoću suza i epitimije; ukoliko smo odvedeni u misleni Vavilon oslobodimo
se kroz pričešće Časnim Telom Gospoda našeg Isusa Hrista. I ukoliko istrajemo sa
trpljenjem u borbi, napadi će postepeno da se odstrane, neprijatelji će pobeći i mir
bestrašća je zasijati u nama, te ćemo se nazvati sinovi Božiji, budući da je rečeno:
Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati (Mt. 5, 9).

79.
1) Vreme žuri: treba da ste pažljivi, kao što i jeste i naročito da se starate o
smirenju i krotosti, podražavajući Hrista; 2) anđeli i sveti [nas] gledaju; sramota je
ne živeti prilično; iako je teško [živeti prilično], ipak se pripremaju velike nagrade;
3) i raj i ad su pred nama: svako će dobiti ono što izabere; 4) delo onoga ko deluje
po strastima jesu drvo i slama: oni će večno goreti i neće izgoreti (2, 1)
1) Vreme juri privodeći nas kraju sadašnjeg života. Međutim, ko je onaj ko razume i
ispituje rečeno i ko neće potrošiti vreme živeći ravnodušno prema delu svog spasenja
uhvaćen u đavolju zamku i lukavstvo? Ko hodi pazeći na sebe i ne predajući se
nemaru? Ko se svakodnevno priprema za smrt, svako svoje delo, i duhovno i telesno,
stavljajući pred lice Svedržitelja Boga? Ko svu svoju ljubav prenosi na želju tamošnjeg,
oko svoje duše podižući gore u nebesa i razmatrajući krasote tamošnjih prizora? Ko
lebdi zajedno sa gornjim silama, ni u šta ne smatrajući teške neprijatnosti, već
blagodušno podnoseći i uvredu, i poniženje, i zlopaćenje, glad i žeđ, hladnoću i vrućinu i
krećući se u bratstvu, po pisanome, kao drago kamenje? Među vama ja ne vidim jednog
ili dvojicu, već mnoge koji sa iskrenom verom i revnošću traže ispravno, budući pokorni,
poslušni, trpeljivi, iskreni, poverljivi i verni, bez obzira što nisu stekli naučno
obrazovanje, niti njegov nedostatak dopunili mnogim čitanjem, i razmišljanjem i učenjem
napamet. Oni imaju ono što je najviše potrebno, i čime se upodobljavaju Hristu, tj.
smirenje i krotost, slušajući reči Gospodnje: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i
smiren srcem (Mt. 11, 29). Svojom pažnjom se okrenite ka svetlosti i istini, ka
ispravnosti i krotosti, ka smirenju i blagosti. Uzdržavajte se, molim vas, od svakog
razdraživanja i negodovanja. Sveti David uzvikuje: Sinovi ljudski, dokle ćete biti
teškosrdni? Zašto ljubite sujetu, i tražite laž (Ps. 4, 3). Dokle će, Bože, da vređa
neprijatelj, da razdražuje protivnik (Ps. 13, 10).
2) Oprostite mi. Ja se stidim svetih anđela stoga što, kao čuvari naši, vide kako je kod
nas. Ja se stidim svetih i prepodobnih otaca čiji način života smo uzeli na sebe i život
kojih provodimo. Bratijo, trudimo se da prepodobno vršimo ono što je prepodobno, i
sveto - ono što je sveto. Nemojte biti, molim vas, ogorčeni, nepokorni, prgavi. Nemojte
biti grubi na rečima, gnevljivi, nadmeni, podsmešljivi, klevetnici, uvredioci. Nemojte biti
pričljivi, izazivači smeha i drski. Budite bogoljubivi a ne bludoljubivi, ćutljivi a ne
govorljivi, zadovoljni skromnom odećom a ne ljubitelji ukrašavanja. Neka su vam oči
dole, a um gore. Pazite da vas ne rani strela greha zbog vaše nemarnosti. I šta će doći
potom? Umesto truda se priprema pokoj, umesto podviga - venci, umesto uvreda - čast
i slava, umesto poniženja - pohvale, umesto probadanja - radost susreta, umesto
ropstva - vlast nad deset gradova, umesto odvajanja od roditelja i srodnika - nasleđe i
sunasleđe sa Gospodom našim Isusom Hristom, umesto odsecanja svoje volje -
naseljavanje sa prvomučenikom Stefanom. Osim toga, prvo je privremeno, brzo teče i
prolazi, a drugo - večno, besmrtno i beskrajno.
3) Ukoliko želite, vama je dostupno, dohvatljivo i pred rukama da dobijete Carstvo
nebesko, da okusite život večni, da steknete usinovljenje, da budete stanovnici raja, da
se upokojite u naručju Avraama, da uđete u nerukotvorenu ložnicu. Međutim, ukoliko
želite, (nebilo) vi možete da susretnete i suprotni udeo, tj. beskonačni oganj,
neuspavljivog crva, geenski plamen, škrgut zuba, udeo koza, udeo prokletih. [Suprotni
udeo će nas zadesiti] ukoliko ne budemo živeli dobro, ukoliko ne steknemo dobru
nastrojenost, ukoliko se ne održimo u svom činu. Ispravan stiče i dušu svoju i bratiju
svoju i mene ubogog. Onaj ko dobro čini i bogodolično hodi jeste častan pred
Gospodom, a časna je i reč njegova i lice njegovo. Blažen je on i ostaviće blažen
spomen iza sebe.
4) Kakvu korist ogorčenome donosi ogorčenost, i nepokornome nepokornost, i
neposlušnome neposlušnost, i gordome gordost? Ne sabira li on sebi gnev u dan gneva
i otkrivanja pravednog suda Božijeg? Zar se njegovo delo ne upodobljava drvetu, i senu
i slami i zar se na njemu neće ispuniti [rečeno]: Ako čije delo izgori, biće oštećen, a sam
će se spasti, no tako kao kroz oganj (1. Kor. 3, 15). U budućem veku on će mučiteljnim
ognjem biti očišćen od telesne zloće, goreće večno i neće izgarati, gledaće sa čežnjom
slavu svetih i zbog lišenosti će plakati i ridati bez koristi. Neka takav udeo ne postigne
nikog od vas. I čistimo se ovde ognjem straha Božijeg kako ne bismo okusili budući
plamen.

80.
1) Ja pohvaljujem vašu poslušnost: ostanite takvi; i delitelji potrebnosti i
poslušanja i njihovi primaoci neka dejstvuju bogobojažljivo; 2) bogatite se delima
milosti podražavajući Boga, ne gordeći se ukoliko uspete ponešto učiniti i ne
padajući u nehajnost ukoliko ne uspete (2, 2)
1) Gledajte kako uzrastate, kao se uzvišujete, kako se usavršavate, kako prinosite
plodove Bogu i nama i kako, ustrojavajući se u vašem dobrom životu, poslušanjem
stičete duše vaše. U svom smirenju vi ste uzdigli život vaš, a u poslušanju ste pokazali
svedočanstvo vaše savesti da ga prohodite bez lukavstva i licemerja. I uvek ostanite
takvi. Onaj ko se naznači, na primer, na jednu potrebu neka je vrši, molim vas, bez
pristrašća, bez neprijateljstva, bez nemarnosti, kao pred licem Boga svevidećeg. Jedan
neka naređuje, a drugi neka prima blagorazumno, dobrosavesno i pohvalno kako bi u
onaj dan čuo: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te
postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21). Takvog glasa su, oprostite mi,
nedostojni oni koji bez straha Božijeg i pristrasno izdaju ono što je bratiji potrebno, tj.
odeću, obuću, ili koji dele poslušanja. Naprotiv, njima [priliči drugi glas]: Neka je proklet
svako ko delo Božije vrši sa nepažnjom (Jer. 48, 4). Jer, koliko se samo zala rađa iz
rečenoga. Sa jedne strane ulagivanje, a sa druge strane roptanje i raspadanje mirnih
odnosa. Ja vam ne govorim da bi primaoci ustajali na uručioce, već da bi uručioci sa
strahom Božijim i bratskom ljubavlju delovali na najbolji način u vlasti upravljanja, koja
im je uručena. Ukoliko budete dejstvovali na navedeni način blagoustrojstvo, mir i tišina
će se sve više ukrepljivati i ukorenjivati u ljubljenom bratstvu našem.
2) Molim vas i preklinjem da srca vaša ispunite svakovrsnim dobrim namerama, da se
predate uzajamnoj ljubavi, da se radujete zbog napredovanja drugih i da skorbite zbog
saplitanja bližnjeg. Apostol govori: Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je
nebeski, takvi su i nebeski (1. Kor. 15, 48). A sveti David peva: Bog nebeski ljubi
milostinju i sud (Ps. 32, 5), i: Milosti Njegove puna je zemlja (Ps. 118, 64). I mi ga
podražavajmo. Danas završimo jedno, a sutra se prostrimo ka nečem drugom, ali
pazimo da zbog neuspeha ne padnemo u malodušnost, niti zbog uspeha u taštinu. Za
uspeh zablagodarimo Gospodu budući da [napredovanje] ncje do onoga koji hoće, ni do
onoga koji trči, nego do Boga koji miluje (Rim. 9, 16). Pri neuspehu, pak, trpimo i
uspećemo budući da Gospod uverava: Svaki. . . koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće
mu se (Mt. 7, 8). Na taj način ćete iz dana u dan graditi spasenje duša svojih, ushodeći
ka sve većoj visini. Sada je vreme istinske, a ne truležne trgovine, vreme duhovnog
natecanja, vreme obogaćenja večnim dobrima. Blažen je onaj ko trči, triblažen koji trpi,
a sveblažen - koji se svakodnevno razgoreva ognjem čežnje za Bogom i ljubavi prema
Njemu.

81.
sadržaj
1) Ustajanje strasti je strašnije od mača: pazimo, ograđujući se zapovestima i
naoružavši se odvratnošću prema grehu; 2) sada ustaje jedan, a sutra drugi
demon: no sve ih treba odgoniti imenom Gospodnjim i prinuđavanjem sebe na
dobro; nemojte biti malodušni kada vam nalažu epitimiju (2, 4)
1) Neka na meni bruse mačeve, neka zadaju rane, neka progone, neka prete smrću. Ja
se više bojim kada greh, koji caruje u meni, kao neku naoružanu vojsku protiv vrlina
pošalje mnoštvo besnih strasti. Jer, tada mi strašna strela grehovne slasti ranjava srce,
a ne telo. Tada mi je strašna i krv koja se ne izliva na zemlju, nego na dušu od
nevidljivog mača. Eto čega se bojim i od čega treptim. Pazimo na sebe, bratijo moja, i
gledajmo da se nekako u grad naše duše ne prokrade zlobnik, tj. gorda pomisao, ili
slast greha, naime grabljivica, ili smućujuće neposlušanje, ili pogubna samovoljnost, ili
ogorčena nepokajanost, ili nesalomljiva tvrdoglavost, ili nepokolebivo samoopravdanje,
ili nešto drugo što uznemirava dušu. Mi kao nekim opkopima treba da se ogradimo
Božanstvenim zapovestima, te ćemo uvek biti čitavi i zaštićeni. Ukoliko se ponekad i
desi da takav grabljivac uđe, čim ga primetimo požurimo da ga uhvatimo, vežemo i
izbacimo dalje od sebe. Naročito se naoružajmo protiv strasti, prihvativši nedostupnost
srca i krepost duha, kako ne bismo padali kada se borimo, već kako bismo odbijali i
daleko odbacivali nevidljive neprijatelje koji nas napadaju.
2) Jer, danas nas napada jedan demon, sutra drugi, pa opet neki drugi, tj. čas demon
bluda, čas stomakougađanja, čas visokoumlja, čas gordosti, čas drskosti, čas
samovolje i drugih bezbrojnih strasti. Mi treba da se svima protivimo, da sa svima
vodimo borbu i da sve pobeđujemo imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, koji će nas
ukrasiti vencima pobede u dan nagrađivanja. Blažen je, brate, onaj ko sluša rečeno i
razumeva i ispunjava, a dodaću - i prinuđava sebe svakodnevno na mislenu borbu. Jer,
za delo spasenja je neophodan podvig, i Carstvo nebesko samo podvižnici dobijaju.
Stoga ne treba da se čudite kad vam se dešavaju iskušenja, koja bivaju radi ispitivanja i
obučavanja u borbi. Nemojte biti malodušni kada vas urazumljuju, izobličavaju, nalažu
epitimiju, viču, vređaju i, ukoliko je nužno, i žaloste. Budite blagodušni, bodri i sa
velikom revnošću se laćajte dela. Jer, u rečenome je vaše spasenje, napredovanje,
mučeništvo i venci.

82.
1) Brat je otišao; zbog čega; nije pazio na sebe i predao se prelesnim pomislima;
da je pazio na sebe, psalamske pouke bi ga urazumile; nije imao ni čvrstu volju;
2) vojnici zemaljskog cara zbog zemaljskih prednosti su mu verni; zar mi nećemo
biti verni nebeskom Caru radi Carstva nebeskog; budimo takvi, podražavajući oce
(2, 5)
1) Ja sam vam nagoveštavao da se čuvate od napada neprijateljskih. A sada ću ukazati
na rđavi plod nepažnje. Nesretni brat Avakum je pobegao od nas. Naravno, [on je
pobegao] stoga što nije pazio na sebe i što se misleno nije čuvao. On nije zadržavao
pomisli koje su verne Bogu i blagočastive, i koje nisu mogle da ga napadaju, već
prelesne pomisli, koje su Boga i Njegovu pravdu sakrivale od duše. Stoga je i
postradao, sam sebe odvojivši od nas i pošavši za đavolom. I gde on sada luta kao
ovca koju su uhvatile zveri, bez rukovodstva i napasanja? Kako sad on može da peva
Bogu, od koga je otpao narušavanjem svojih zaveta? Stupivši na put [nečastivih], kako
on može da peva: Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnika (Ps. 1, 1). Ili kako može
da govori: On je počivalište moje u vek veka, ovde ću se nastaniti, jer njega izabrah (Ps.
131, 14). Od njega su daleko i reči: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i
usliša moljenje moje (Ps. 39, 2). I njemu više odgovaraju psalamske reči: Prokleti su koji
skreću od zapovesti tvojih (Ps. 118, 21). On je proklet i biće proklet ukoliko ga Gospod
Bog, na molitve oca mog i vašeg i sadejstvo vaših, ne privede obraćenju. Zašto se tako
nešto dešava sa nama? Zašto nas satana nalazi dostupne i otima? Zbog čega
dozvoljavamo da nismo obuzeti strahom Božijim i da nismo obučeni u oklop ljubavi
prema Hristu Bogu našem? Zašto dozvoljavamo da nas savladaju naše pohote i da se
pokazujemo hladni, preljubnici, nepostojani i, reći ću upravno, besplodni? Gde je vera
prema ocima? Gde je ljubav prema bratiji? I kako ćete se spasti od čulnih i mislenih
iskušenja kad odmah iznemogavate čim vas dotaknu skorbi i kad se okrećete u bekstvo
čim stupite na poprište borbe?
2) Da li vidite kako vojnici cara zemaljskog čuvaju vernost svoju prema njemu, kako se
tuku za njega i krv svoju prolivaju? I zbog čega? Da bi dobili počasti ili činove. Naši
podvizi su drugačiji. Oni su radi jedinog večnog i nevidljivog Cara svega, Boga, a ne
radi bilo čega zemaljskog. Oni su radi sticanja Carstva nebeskog, radi [nade] da
postanemo sunaslednici Hrista Gospoda, radi okušanja onoga što oko nije videlo, i uho
slušalo, i što na srce čoveku nije dolazilo. Pa ipak, mi mu ne ostajemo svi i uvek verni:
nas mogu da poremete, preleste i zavedu. Zar mi ne treba da smo trezvoumni? Zar da
se ne krepimo? Zar da se ne protivimo do krvi? Zar naše rođenje nije odozgo? Nismo li
mi sinovi Svetlosti? Kako da se ne javimo kao čeda poslušanja? Kako da ne pokažemo
da smo sveto seme? Kako da ne pokoravamo svaku pomisao na poslušnost Hristu?
Kako da se ne pružamo iznad svetskih mudrovanja? Kako da ne umiremo za Hrista,
čak i kad bi trebalo više puta na dan umreti za Njega? Da, čeda moja. Budimo sinovi
sile, vojnici Hristovi, istinski Božiji narod, anđelski hor, nepobedivi puk, po primeru svetih
otaca naših i blaženih koji su živeli pod njihovim rukovodstvom. Neka satana bude
zgažen i porugan pod nogama našim, kao što je bio i kod svetog Siluana, prepodobnog
Dositeja, uvekspominjanog Zaharije i svih prepodobnih poslušnika. Jer, je proslavljen
samo Dositej, ili samo Siluan, ili samo Zaharija, a ne i svi verni učenici njihovi? I njihovi
sledbenici su pripojeni slavi njihovoj. Budimo i mi, molim vas, kao i oni. Nemojmo da
nas savladaju napadi neprijateljski, nemojmo se uplašiti straha njihovog, nemojmo
dopustiti da nas umrtvi smrt grehovna. Naprotiv, sve ostale dane i časove života našeg
poživimo ugađajući Gospodu Bogu našem.

83.
1) Neka nas ništa ne odvoji od ljubavi Božije; naprotiv, istrajmo u podvizima i
vrlinama sve dok ne dostignemo u meru Hristovu; 2) mi smo učinili veliko delo
odrekavši se od sveta; nemojmo taj poduhvat posramiti nemarom i
samougađanjem, već podražavajmo oce (2, 6)
1) Ukoliko se desi neka narodna beda i svi se nađu u smutnji, mi treba danonoćno da
pripadamo Bogu sa suzama i uzdasima moleći ga da svoj gnev obrati u milost po
neispitljivim sudovima svoje premudrosti, te da vaspostavi mir u svetu. Ipak, mi ne treba
ni da ostavljamo svoje duhovno delanje, već da u njegovu korist okrećemo i ono čime
nas dotakne opšta nevolja. Jer, kako kaže apostol, onima koji ljube Boga sve pomaže
na dobro (Rim. 8, 28). Naime, izražavajući se apostolskim rečima, nas ni sadašnja
nevolja, pa čak ni još strašnija, zapravo ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni
sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći
odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8, 38-39).
Uznoseći se, dakle, ka Bogu i gledajući na tamošnja blaga, koja su nam pripremljena,
vršimo podvig koji nam predstoji sa radošću, čvrstinom i revnošću. Nemojmo se
raslabljivati mrzovoljom, niti iznemogavati od posta, niti se umarati od bdenja, niti se
zasićivati molitve, niti obamirati od napora u ispunjavanju drugih zapovesti. Ka svemu
rečenome tecimo i žurimo kao na neki praznik i veselje, ili bolje - kao ka svetlosti i
samom Bogu. I uzlazićemo iz sile u silu u ispunjavanju zapovesti i iz slave u slavu u
ukrašavanju sebe vrlinama, sve više se bogateći božanstvenim savršenstvima dok ne
dostignemo svi u jedinstvo. . . u meru rasta punote (Ef. 4, 13) Gospoda našeg Isusa
Hrista, radi koga smo se raspeli svetu i svet nama (Gal. 6, 14). Radi Njega smo sve
ostavili, i smatramo sve za trice da bismo Njega dobili (Fil. 3, 8).
2) Vidite li, čeda moja, kakvo i koliko delo smo mi učinili pobegavši od sveta i odrekavši
se od svega svetskog, od srodnika i rodbine, od roditelja, braće, sestara, gradova i
domova i od svega uopšte što pruža utehu telu i krvi? Nemojmo takvo delo osramotiti
svojom lenjošću, nemarom i nepažnjom, što će se desiti ukoliko počnemo da
ispunjavamo prohteve tela i da dejstvujemo po duševnim strastima. Nisu, međutim,
takvi bili naši sveti i prepodobni oci, koji su nam ostavili primere bogopodražavajućeg
smirenja, poslušanja bez razmišljanja, iskrene vere, odbojnosti prema svetu, ljubavi
prema Bogu, divnih podviga i prepodobnih dela. Njih podražavajmo, prinuđavajući se da
idemo njihovim stopama kako bismo se udostojili i njihove časti.

84.
1) Ko su bezbožnici: svi koji rđavo žive, naročito oni koji su, nasuprot svojim
zavetima, nezadovoljni oskudnom opskrbljenošću manastira; 2) treba da smo
zadovoljni onim što se predlaže na trpezi, svaku utehu smatrajući umanjenjem
večne utehe, kao što i ja sam uvek osećam; 3) naša trpeza nije rđava; u bolnici je,
pak, i trpeza i sve ostalo vrlo dobro; 4) dodajem: "Sami niste ništa doneli u obitelj,
a [tražite] jedno ili drugo; osim toga, gotovo ni za šta niste sposobni, a drugi koji
su bolji od vas se trude u potpunosti i trpe; na vas će [doći] pravedan gnev
Božiji" (2, 7)
1) Gospod govori: Trudite se ne zajelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život
večni (Jn. 6, 27). Ispunjavajte, naime, zapovesti, poučavajući se u zakonu Njegovom
dan i noć, kako biste, po reči božanstvenog Davida, bili kao drvo zasađeno kraj izvora
voda, kako biste dali plodu vreme svoje, i kako list vašeg spasenja ne bi otpao u
budućem veku. Nisu takvi bezbožnici, nisu takvi, nego su kao prah koji vetar razmeće
sa lica zemlje (Ps. 1, 34). Bezbožnici za nas neka ne budu samo oni koji neispravno
veruju, nego i svi koji prestupaju zapovesti Gospodnje. U odnosu na naš čin, bezbožnici
su neposlušni, gordi, pričljivi, tašti, drski, oni koji tajno jedu, roptači, oni koji vole da se
ukrašavaju, znatiželjni (tj. svi koji posmatraju i raspituju se), lenjivci, nemarni, došaptači,
svojevoljni, klevetnici, a ponajviše neblagodarni i oni koji ištu više od onoga što je
neophodno (tj. od onoga što se svima nudi u obitelji), oni koji ostavljaju staranje o duši i
popuštaju telu, oni koji ištu i zahtevaju jelo i piće kojih nisu dostojni i bune se radi njih,
pravdajući se sastavom svog tela, navikom i nemoći. Dobro bi bilo kad bi se oni zaista
razboleli: možda bi se kroz bolest izbavili od svoje najveće bolesti, tj. neblagodarnosti.
Jadni, oni kao da su zaboravili šta su pri svom stupanju [u manastir] obećali Bogu i
ispovedili pred licem mnogih nevidljivih i vidljivih svedoka. Zar nisu [obećali] da će
prebivati u gladi i žeđi i da će trpeti svaku žalost, teskobu, mraz, proganjanje, muke i
smrt. A sada podižu rat radi vina i jestiva. Oni su se izrugali zavetu, te će i sami biti
porugani. Kako se ne sećaju da ih je Bog gledao i slušao kad su davali obećanja?
Stoga se bojim da ih Bog ne preda u pokvaren um da čine što je neprilično i pogubno
(Rim. 1, 28).
2) Neka se otrezni onaj ko je takav. Naročito probudite duše vaše iz dremeža, iz
nemarnosti prema Božanstvenom, od sklonosti ka donjem, od [stanja] - ni studen ni
vruć. Rasplamsajte se božanstvenom ljubavlju i strahom. Primite prekor i obucite se u
oružje pravde. Drhtite i bojte se, i nemojte ratovati zbog onoga što se postavlja na
trpezu. I imam u vide u ne samo kad je postavljeno varivo, riba i sir, nego i kad se
predlaže samo hleb sa nakvašenim povrćem, kuvani bob ili nešto slično: i njih smatrajte
za veliku utehu. Zar se smireni neće ubojati, pomišljajući da će i zbog takve utehe biti
lišen večnih dobara? O sebi mogu reći da svako jelo i piće smatram putnim troškom na
putu za ad, naročito ono koje mi se davalo u vreme nemoći. Verujte mi, premda i
govorim u bezumlju, da do same smrti ne bih menjao običnu meru hrane i pića kad me
ne bi obuzimao veliki strah zbog neposlušnosti opštem ocu našem i kad me ne bi
ubeđivala vaša rasuđujuća reč. Samo iz tog razloga sam ja jeo i pio razno. Reći ću, pak,
još uvek u bezumlju, da sam to činio sa bolom u srcu, stenjanjem i ogorčenjem sa jedne
strane zbog moje nedostojnosti, a sa druge, zbog brige za vas nemoćne i zbog
oskudnosti u obitelji.
3) Uostalom, po blagodati Hrista Gospoda kod nas postoji neophodno. Stoga uznosite
slavu Bogu, neblagodarni. Mi i vino pijemo, i ulje i ribu jedemo, i u bolnici se pokojimo i
lečimo, čak ne jednom ili dvaput, nego svaki dan. Kod nas je izabrani brat, koji je stekao
iskustvo u lečenju bolesti, glavni bolničar. On ima tri, četiri i pet pomoćnika. Postoji
poseban kuvar, poseban skladišnik, naročiti staratelj o mastima, oblogama, zavojima i
vezivima. Oni ni na trenutak ne prekidaju svoj posao. I rashodi nisu mali: svaki dan se
daje riba koja se uzima ili od tri, četiri zakazana ribolovca, ili na trgu. Koliko je samo i
kakvog vina upotrebljeno i još se upotrebljava, koliko maslina, meda, čistog hleba i
mnogo drugog. Kako da za sve to, neblagodarni, ne blagodarimo? Kako da ne
uznosimo slavu Bogu? Kako da mu ne zapevamo hvalu?
4) Dodajem još da sami ništa nismo doneli u manastir i da od našeg rada nema
nikakvog dobitka, pa ipak tražimo: "Daj nam jedno, ili daj nam drugo". Mi nismo
sposobni ni za šta, ni da stojimo kod vrata, ni da služimo za trpezom. Mi neosetljivi i
nerazumni nismo svesni da smo možda poslednji i da su drugi, tj. časniji oci i bratija,
jedni napolje, a drugi unutar obitelji na mrazu i vetru, na vrućini i pripeci, kao neki
robovi, te kopaju, oru, obrezuju vinograd, peru, šiju, kuju, idu peške poslom po
gradovima, po poljima, po gorama premarajući se i iznuravajući se i ujedno sve
spokojno trpeći. Zaista, takvih je Carstvo Božije. Ti, pak, slepi, ogorčeni, lukavi i očajni,
pazi da ne čuješ u onaj dan: Svežite mu ruke i noge, pa ga bacite u tamu najkrajnju (Mt.
22, 13). Teško vama. Vi ne marite za karanje Božije, videći da ne kažnjava odmah.
Zaista, za vas je rečeno: Reče bezuman u srcu svome: Nema Boga (Ps. 52, 2). Zbog
čega? Stoga što ste se raspali i ogadili u postupcima (svojim), što nema onoga koji čini
dobro, nema ga nijednoga. Bog s neba pogleda svaki dan na sinove ljudske da vidi ima
li koji razuman ili da ga (koji) traži (Ps. 13, 12). Takve On upisuje u knjigu života, a
ostale ispušta. Bojim se da ne dođe sveti David i da ne zapeva o vama: Razdeli ih u
životu njihovom (Ps. 16, 14). Koga? Te zle od onih koji dobro hode. Međutim, razumite
ovo koji zaboravljate Boga, da (vas) ne zgrabi, i neće biti izbavitelja (Ps. 49, 22).
Oprostite i meni nerazumnome, čeda moja ljubljena, što vas štedim i što sam iz ljubavi
sa suzama naveo rečeno. Naime, ja mislim da je bolje da vas sad bičujem rečima,
negoli da se kasnije podvrgnemo večnim bičevima, od kojih neka bismo se izbavili
blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista.

85.
1) Žao nam je što su dvojica otišli; 2) ne treba se pouzdati ni u sebe, ni u druge; 3)
čim nešto malo učinimo mi se uzdižemo, usled čega i padamo; 4) pazite na sebe,
a za njih se molite (2, 8)
1) Opet se desilo iskušenje i opet sablazan. Opet ja kukavni plačem i setujem što su se
odvojili ljubljeni (što su dva brata pobegla), što su se survali oni koji su visoko živeli, što
se pomračiše oni koji su govorili da su mudri (Rim. 1, 22), što su oni koji su podneli
veliki i mnogogodišnji podvig i znoj blagočašća u jednom trenu sve izgubili i što su za
mene umesto vinograda postali trnje, umesto veselja - ogorčenje, umesto očekivane
sreće - nesreća. I ne znam šta bih rekao i šta bih progovorio o padu i krahu naše bratije.
Mogu samo da sednem i da plačem, govoreći: Gospode, ko se, dakle, može spasti (Mt.
19, 25).
2) Čoveka ne treba hvaliti sve do samog njegovog ishoda. Jer, put spasenja je vrlo
teško proći. I ko će samo izbeći tolike zamke đavolje? I zar čovek ne mora da se brine o
sebi sve do samog ishoda svoga? Rečeno je dobro znao onaj sveti otac koji je već pri
samim vratima smrti na reč đavola: "Izmakao si mi", odgovorio: "Ne znam". On je, dakle,
bio vrlo oprezan: ni u poslednji svoj čas on nije smeo da ima čvrstu uverenost u svoje
spasenje, bez obzira na visoku meru svojih blagočastivih napora.
3) Mi, pak, proživevši pet ili deset godina u manastiru i navikavši na manastirski ustav,
ili naučivši napamet nekoliko izreka iz Svetog Pisma, ili učinivši određeni broj poklona, ili
pomolivši se duže i popostivši - već smatramo da smo sve ispunili i počinjemo da visoko
mislimo o sebi. Stoga i padamo kao lišće (Prič. 9, 14), i naše kosti se rasipaju do pakla
(Ps. 140, 7) i pre nego što se istrgnemo, sušimo se (Ps. 128, 6). Mi sebe smatramo
mudrima iako smo neuki, i slovesnima, iako smo beslovesni. Mi sami sebe postavljamo
za učitelje, za revnitelje blagočašća i njegove verne predstavnike, smatrajući da se
jedino kod nas zadržala istina. Stoga se sa nama i desio takav slučaj, stoga i primamo
tamu kao svetlost, stoga smo i postali izgnanici iz Hristovog dvorišta i Njegovog stada
kao iz raja.
4) Pazite na sebe, bratijo moja, i ne trošite malo po malo vrline vaše i dobroverje vaše,
kako ne biste potpuno osiromašili i upali u ruke propasti. O zabludelima koji su otišli
sveusrdno se pomolimo kako bi ih Gospod urazumio i vratio kod nas.
86.
1) Tešim se vašom čvrstinom i postojanošću; napredujte još više, prinuđavajući
se i blagoslov Božiji će biti na vama; oni koji nisu takvi nisu Božiji; 2) u krštenju,
pokajanju i u našem zavetu mi smo se potpuno izmenili i postali novi; nemojmo
ponovo zidati ono što smo srušili i ponovo se okretali svetu iz koga smo izašli,
slično Izrailjcima koji su po izlasku iz Egipta uzdisali za njim; neka vas na rečeno
podstakne moja reč i neka vam Gospod pomogne (2, 9)
1) Ja svakog dana blagosiljam Boga oca moga koji vam je dao silu i krepost da čvrsto
stojite u svom podvižničkom poslušanju i smireno se molim da vam Gospod sve više
otkriva mislene oči vaše da vidite sve puteve Njegove kako biste prihvatili čežnju za
Njegovom Božanstvenom ljubavlju, za uspavljivanjem telesne pohote i za uzvišavanje
nad vlašću strasti, budući savršeni i ispunjeni svakom voljom Božijom (Kol. 4, 12).
Naravno, kao što znate, rečeno ne biva bez napregnutog usiljavanja, bez zlopaćenja i
odjednom, već uz veliki trud i danonoćno samoiznuravanje, uz prinuđavanje i
pritešnjavanje prirode i podnošenje svih skorbi koje se dešavaju u našem opštežiću od
ljudi ili demona. I onaj ko ne iznemogava pod njihovom težinom, već uz pomoć Božiju
sve podnosi i trpi, zaista dobija blagoslov od Gospoda, i milost od Boga Spasa svoga
(Ps. 23, 5), udostojavajući se Carstva nebeskog. Stoga je dobro i blaženo nositi
stradanja, biti stradalnik za Hrista i ne izbegavati nevolje. Da li, pak, onaj ko se valja u
levim stvarima, tj. u gnevu i svađi, u drskosti i nadmenosti, protivrečenju i neprijateljstvu,
nepotčiljavanju i sporenju, ogorčenju i ogovaranju, klevetanju i laži i smehu može da se
nazove Hristovim [slugom]? Zar nije on pre sin protivljenja, čedo gneva i naslednih
beskonačnih muka, a ne večnih dobara?
2) Zar vi nemate anđelski čin, bratijo? Zar vaš život nije svet? Zar vaš put nije
bogoizabran? Šta govori apostol? Jer ako opet zidam ono što razvalih, pokazujem se
da sam prestupnik (Gal. 2, 18). Mi smo svukli starog čoveka, koji truli usled prelesti
mnogolike zmije. Mi smo se odrekli onog što je bilo plod prvog gorkog zalogaja i
neposlušnosti dostojne izgnanja, kroz koju je u svet ušla mnogoskorbna smrt. Mi smo
krivicu svog rđavog ponašanja skinuli najpre u krštenju vodom i Duhom, a potom, po
velikom čovekoljublju Božijem, u drugom krštenju pokajanja i odricanja od sveta. I vaši
zaveti su po svedočenju svetih anđela zapisani kod Boga, a i kod mene ubogoga. Vi ste
se, dakle, omili, osvetili, razrešili od grehovnih uza i obukli u novog čoveka koji je
sazdan po Bogu u prepodobiju i pravdi. Zbog čega onda opet bežite nazad? Zašto se
opet vraćate na svoju bljuvotinu? Zbog čega, po reči Gospodnjoj, niste pripravni za
Carstvo Božije, mećući ruku svoju na plug pa se obazirući nazad (Lk. 9, 62)? Gospod je
svedok da govorim sa ljubavlju, štedeći vas i mučeći se bolno. Govoreći o Izrailjcima u
Starom Zavetu, Pismo [navodi] da su se svojim srcem okrenuli ka Egiptu, sećajući se
luka, mesa i kotlova egipatskih, kao i svog bednog života (Izl. 16, 3). I mi se slično
okrećemo svetu i onome što je u svetu. I ono što smo ranije činili i sada činimo ovde.
Teško meni! Kako se dešava da mi, koji smo pozvani da budemo ravni anđelima, nismo
slični ni sa pobožnim svetovnjacima, zbog nemarnosti dolazeći čak i do pravih padova?
Neka bude, molim vas, moja smirena pouka utvrđenje za one koji nisu pali, lekarstvo za
pale, opomena za nemarne, podsticaj za revnosne, podstrek za mrzovoljne, pomoć za
napadane i uopšte svima - sve, da se kako neki spasu (1. Kor. 9, 22). Jer, radi vas
imam i reč i disanje, a po sebi sam beslovesan i čak uopšte nisam čovek. Neka Bog i
Otac Gospoda našeg Isusa Hrista ispravi naše pogreške, utvrdi naše uspehe i dopuni
naše nedostatke. I kao što nas je izveo iz svetskog Egipta i proveo nas kroz grehovnu
pustinju, neka nas prevede i preko lukavog mora strasti. Neka ga raseče i isuši i učini
prohodnim put vrlina. I neka nas nazove svojim rodom izabranim i narodom svetim (1.
Pt. 2, 9). Neka nas useli u dobru zemlju vrlina i kroz smrt u zemlju krotkih.

87.
Nerazumno i pogubno postupate vi koji ste se odrekli od sveta i opet gledate na
njega: molim da se otreznite (2, 10)
Kao slovesni ljudi vi ste radi Boga ostavili sve - i srodnike, i braću, i svet, i sve što je u
svetu. Uzevši na sebe lako breme Hristovo zbog čega se, međutim, opet osujećujete,
posvetovnjačujete, ili čak satanizujete svojim delima? Kad neko prestupi Zakon
Mojsijev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko ćete
sada težu kaznu zaslužiti (Jev. 10, 28-29) vi koji narušavate zavet Duha i koji, po
svetom Vasiliju, kroz narušavanje poslušanja, Krv zaveta, kojom ste se pomazali u dan
odricanja od neprijatelja i sveta i sjedinjenja sa Hristom, za nesvetu držite (Jev. 10, 29).
Zar tako priliči? Zar vi jedan čas ovoga života (koji je zaista čas u poređenju sa
beskonačnim vekovima) niste mogli da pobdite sa Gospodom? Zar je to vaš zavet pred
Svedokom Bogom i pred slušaocima svetim anđelima? Zar su to označavale makaze
koje ste mi dali vašim rukama kao rukama Gospodnjim? Gde su dejstva tadašnjih
saveta, tj. suze, smirenje, nisko držanje i gledanje? O, čeda, čeda. Kako ste zalutali i
odstupili od ranijih vaših odluka? Ipak, milim vas i preklinjem, čeda moja, utrobo moja,
udovi moji, da se svi otreznite, da se svi obnovite duhom, da se svi sjedinite u jednoj
misli, u jednoj nadi, u jedno srce, vi sa mnom i ja sa vama, pred licem Gospodnjim, te
da počnemo da živimo i hodimo kako bismo stekli Carstvo nebesko.

88.
1) Radujem se što ste se sredili; to nije moje delo, nego dar Božiji; ja se radujem s
obzirom da sam jedno sa vama: neka vas Gospod čuva i pomogne da
napredujete; 2) mi smo rđavom i ništavnom pretpostavili bolje i dragocenije:
nemojmo padati u nehajnost; 3) mučenički venci su pred nama: hrabrimo se;
nosimo breme poslušanja i iscrpljivanja tela gledajući na počast gornjeg zvanja
(2, 11)
1) Dobro je da se dobročinstva Božija ne skrivaju, nego da se razglašavaju u pogodno
vreme kako bismo postajali još revnosniji na delu svome. Ja vidim jedno dobročinstvo
na vama. Vi ste, naime, blagodaću Hristovom kroz česte pouke i napominjanja o našem
delu, kao i kroz svakodnevna nagovaranja stupili na put duhovnog napretka sa dobrim
nastrojenjem i bogoljubivom revnošću. I vi sami sobom svedočite da govorim istinu.
Svedočim i ja jer sam dobio olakšanje u napornom bolovanju za vas. Posle mnogih
briga ja sam stupio u bezmetežje vašeg poretka kao u tiho pristanište sa duševnom
radošću. Zaista je istinita reč da svako karanje, dok traje, ne čini se daje radost, nego
žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani (Jev. 12,
11). I rečeno nije plod mog dejstvovanja, ni mog staranja i bolovanja, nego dar Božiji uz
vaše staranje i otačku pomoć. I zašto se ja nepotrebni veselim i radujem, ulazeći u tuđi
trud? Stoga što smo mi svecelo jedno: vi u meni i ja u vama. I posebna dela obojih
računaju se obojima. Neka Gospod, koji je strašan u sili i silan u kreposti, od sada i
ubuduće i meni daruje da budem revnostan i silan za dolično ispitivanje, traženje i
objašnjenje svetih zapovesti, te da vas čuvam u neraskidivom potčinjavanju, u
nelicemernom poslušanju i u nepromenjivoj veri, pokazujući vas sve više vrlinskima, sve
revnosnijima i sve spremnijim da sa hrabrošću i usrdnošću [krenete] na svaki duhovni
podvig, tj. na podnošenje skorbi i teskoba, gladi i žeđi, na podizanje svakog truda i na
trpljenje svega teškog i žalosnog kako biste se javili nepobedivi i primili vence trpljenja u
dan nagrada pravednog Sudije.
2) Zaista je dobra vaša trgovina. Jer, ostavivši truležno, vi ste dobili netruležno; lišivši se
roditelja, stekli ste Gospoda za Oca; udaljivši se od braće, za sažitelje ste stekli svete.
Vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo (1. Pt. 2, 9). Umesto otadžbine koja vas je rodila
i vaspitala, vi ste za otadžbinu dobili gornji grad, kome je neimar i tvorac Bog (Jev. 11,
10). Umesto nestabilnog i razrušivog doma vi sada imate šatore prepodobnih i
pravednih; umesto sujetne slave i prolazne časti - božanstveno i ravnoanđelsko
dostojanstvo; umesto veštastvenog izobilja i časti - nasladu večnim dobrima; umesto
potčinjavanja i odsecanja svojih želja - likovanje sa mučenicima; umesto ujedinjenja i
stranstvovanja bez rodbine - najbliže srodstvo sa svima svetima. Zašto da ste
mrzovoljni? Zašto da padate duhom i da se žalostite? Neka svako uzvikuje sa
božanstvenim Davidom: Zašto si žalosna, dušo moja, i zašto me smućuješ? Uzdaj se u
Boga, jer ću se ispovedati Njemu (Ps. 41, 12). Pošto s Njim stradamo. . . u podvižništvu,
s Njim ćemo i carovati (Rim. 8, 17; 2. Tim. 2, 12).
3) Venci mučeništva se i ovde stiču. Način opštežiteljnog života se sa pravom naziva
poprištem borbe. Stoga je blažen poslušni, divan ispovednik (koji sve o sebi otkriva),
prepodoban trpeljivi, bogoblažen verni i neizmenjivi u ispunjavanju zapovesti. Nemojmo
se odvraćati i uklanjati od započetog, nemojmo se raslabljivati u ustanovljenom poretku,
nemojmo dozvoliti da se vraćamo nazad ili da se zaustavljamo, nemojmo pokazati leđa
neprijateljima svojim, o, savojnici, o, saputnici, o, saborci. Nemojmo štedeti telo. Vreme
je kratko i život je za kratko vreme. Čak i da se produži sedamdeset ili osamdeset
godina, život je ipak ništa u poređenju sa beskonačnim vekovima. Pošaljimo bakarušu i
dobićemo hiljade zlatnika; pošaljimo momenat vremena i steći ćemo beskonačne
vekove; podnesimo trud od jednog časa i dobićemo beskonačni pokoj; zaplačimo da
bismo se večno radovali blaženim radovanjem; zaridajmo radi Hristove ljubavi da bismo
likovali u beskonačnim veseljima. Gledajući na počasti gornjeg zvanja podvizavajte se
dobrim podvigom sa radošću sve dok ne dostignete vreme svoje končine i iz ovog
pređete u večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.

89.
1) Mi smo, obrativši pažnju na priziv Božiji, sve ostavili; nemojte biti tužni, nego
se podstičite nadom i sve podnosite: venci su pred vama; 2) nemojte činiti ništa
neprilično i nemojte krasti, što se nigde ne uklapa i ne ostaje bez kazne; 3)
mesopusno (je vreme): nemojte stomak činiti bogom, već se punite vrlinama (2,
12)
1) Šta prilično da kažem vama, čedima Božijim, koji se povinujete reči jevanđelskoj, koji
ste ostavili svet i na sebe uzeli veliko, blaženo i poželjno delo poslušanja? Neka Bog
koji teši smirene i vas uteši posetom Duha Svetog, neka učini da verno hodite putem
zapovesti Njegovih, i neka vas učini naslednicima Carstva svog. Da, bratijo moja. Kako
ste dobro delo učinili, kako ste doneli mudro rešenje kada ste, na poziv Božiji po
primeru praoca Avraama, izašli iz zemlje svoje, od roda svoga, iz doma ovca svoga i
došli na ovo mesto podvižništva, koje vam je ukazao i do koga vas je rukovodio sam
Gospod. Vi ste pobedili plotsko mudrovanje i uzdigli se iznad njega. Vi radi Boga niste
dozvolili da vas zadrži srodnička ljubav, ni da vas zaustavi uobičajeni život, ni da vas
veže praotačko nasleđe, niti išta drugo da vam napravi prepreku. Stoga ste blaženi i
preblaženi. Nemojte biti mrzovoljni, ni žalosni i nemojte padati duhom. Naprotiv, nadom
na pripremljena dobra uzdižite se iznad sadašnjih skorbi i podvižničkih teskoba.
Veseleći se i radujući se prohodite put svoj i u trpljenju hrabro i bodro živite dan za
danom, nedelje za nedeljama, mesece za mesecima i godine za godinama. I šta će biti
na kraju? Vi ćete biti ukrašeni netruležnim vencem slave kada Gospod prizove nebu i
zemlju da bi sudio narodu svome.
2) Nemojte se predavati lenjosti, nemojte dremati, nemojte biti mlaki, nemojte se
svađati, ni prepirati, ni zlosloviti, ni praznosloviti, ni ugađati stomaku, (i dodaću nešto što
nije dostojno sluha i što se samo nekih tiče) ni krasti. Onaj ko počne da krade orahe
doći će i do velikog i onaj ko privikne da otima olovke (tj. guščje perje) pružiće se i na
odeću. Među nama se dešava krađa odeće, pojaseva, obuće i drugog. Da li je to
dobro? Zar su to Hristove sluge? Zar su to tuđi svetu? Ne ištu li oni zemaljsko umesto
nebeskog nasleđa? Zar se oni nazivaju svetima i blagoslovenima, primajući poklone
poštovanja od ljudi? Zar je takvo vaše staranje, napredovanje i usavršavanje?
Uostalom, ne radi se o opštem grehu. I ne čudite se što ja od pohvala prelazim na
prekore: za jedne se proiznosi jedna, a za druge druga reč. I ukoliko je toga bilo, od
sada molim, preklinjem, naređujem i opominjem da više ne bude. Ukoliko neko i posle
sadašnjeg saveta učini nešto takvo biće tuđ Crkvi Hristovoj, naravno ako pokajanjem i
ispovešću ne umilostivi Boga. Naravno, i onaj koji je ranije krao može da se izleči jedino
ukoliko prizna i obnaruži svoj greh. Nekada je Ahan oteo i sakrio nekoliko stvari, što je
dovelo do njegovog kamenovanja (Nav. 7, 21; 25). I onoga ko je zarobljen navedenom
strašću i ne prizna, pobiće nevidljivo kamenje. Stoga neka ustane pali i neka oživi u
Gospodu.
3) Evo i mesopusnog [vremena]. Nemojte obraćati misli svoje na svoje nekadašnje
prepuštanje sujeti, niti se usličujte onima koji se hrane kao za dan zaklanja. Za onog ko
je porobljen stomakom, trbuh predstavlja boga i slava je njegova u sramoti njegovoj (Fil.
3, 19). Uzmi nekog od takvih za primer i pogledaj kakav je po duši i po telu. Kaži mi zar
je tako nešto poželjno. Zar je on dostojan podražavanja? Naravno, nije. Naprotiv,
dostojan je svakog udaljavanja i prezira. Ti, pak, budi zadovoljan skromnim
udovoljavanjem potrebe za hranom, ostajući bez mesa i vina. Nemoj se starati da telo
napuniš, nego da dušu prepuniš plodovima Duha Svetoga, tj. mirom, ljubavlju, nadom,
verom, molitvom, psalmopojanjem, stihoslovljem, smirenjem, bdenjem, ranim
buđenjem, nezlobivošću, prostotom, čistim pomislima, skrušenošću, očišćujućim
suzama. Eto vašeg stalnog stola.

90.
1) Na meni je dug da vas uvek podstičem na borbu, a na vama - da uvek budete
duhovno naoružani i da se borite; 2) nije umesno da se žalimo na dugotrajnost
borbe; on navodi primere boraca i savetuje hrabrost; 3) ne treba da se plašimo
privida: neustrašivost i molitva su najbolja sredstva protiv njih (2, 13)
1) Ja po neophodnosti moram uvek da se obraćam sa rečju utehe i saveta vama koji se
trudite do premora na delu Božijem, tj. na vašem blaženom i mnogonapornom
poslušanju. Kad bi se vaš podvig i vaša borba sa napadima neprijatelja prekidala u bilo
koje vreme, i moje tešenje i savetovanje bi se prekidalo. Međutim, oni nikada ne
prestaju, te ni danju ni noću ne daju pokoja. Stoga po svoj pravednosti i na meni leži
dug da srazmerno u vaše duše dodajem i utehu, i podsticaj, i nadu, i silu, i bodrost, i
revnost za istrebljivanje nevidljivih pukova koji su se podigli protiv vas. Vojnik, kao što
znate, uvek treba da dejstvuje kao vojnik, strogo se držeći svega što zahteva njegovo
zvanje. Stoga i vi, istinski Hristovi vojnici, uvek treba da gledate da li je vaše oružje u
redu, da li imate mač poslušanja, oklop vere, kacigu nade na spasenje, štit smirenja, luk
molitve i sve drugo što je neophodno za naše duhovno vojnikovanje. I mnogo je lepše i
divnije videti vojnika Hristovog koji ima sve navedeno, negoli telesnog vojnika u
njegovom punom naoružanju. Stoga se, čeda moja, [postarajte] da se naoružate,
ogradite, doterate, ratujete i pobeđujete đavola koji vas napada. I nemojte se čuditi
ničemu što se dešava sa vama, tj. ni udarcima koje primate, ni strelama, ni
pokliznućima, ni padovima. Jedino [se postarajte] da brzo ustanete.
2) Neki se bune, čude ili čak padaju i u očajanje stoga što ih tiraniše ili sramna pohota,
ili neprijateljstvo, ili hula, ili zavist, ili izmenjivost ili nešto drugo slično. Ja se, pak, divim
njima samima. Kaži mi, brate, zar očekuješ da ćeš vence dobiti bez truda i nevolja, bez
borbe i pobeda. Međutim, neko govore: "Ja imam već toliko godina, toliko puta sam se
spremao, ispovedao i pričešćivao, izobilovao suzama i uzdasima, bio koristan i bratiji i
onima koji žive sa mnom u njihovoj nemoći". Avaj, kakva mudrost. Kaži mi koliko se
godina nalaziš u borbi. Tri, pet, deset. Blažena ama Sara se četrdeset godina hrabro
borila sa demonom bluda i sve hrabro podnosila. Smem da pomenem i avu Pahomija,
koji se obnažio u crkvi i jednog drugog koga je potkrepio ava Apolos. A i zašto bih
navodio bezbrojne primere podviga i borbi iz kojih su iskreni borci izlazili kao pobednici
bez ogorčenja, bez malodušnosti, bez gubitka hrabrosti, nadvladavši svoje nemoći i
migom odozgo odbijajući neprijateljske napade. Mi malodušni, pak, delamo i govorimo
malodušno, nemarno i neobučeno. Ja i napominjem da bismo se podigli iz malodušnosti
i postali bodri i stameni, uzdajući se u Boga i pojući u sebi: Ako se postroji na me tabor
(neprijatelja), neće se uplašiti srce moje; ako se podigne rat na me, ja ću se i tada
nadati (Ps. 26, 3).
3) Nemojte se bojati zastrašivanja i strašilišta koja ponekad demon noću izaziva,
pokazujući jedno ili drugo i preobražavajući se i menjajući izgled po želji. Ponekad on
pušta zvuk, ili zove po imenu, ili poprima izgled lava. Ti ga, pak, smelo rani
neustrašivošću i videćeš kako će se raspasti kao prah. Ukoliko ti se učini visok i ravan
sa krovom i veliki, obrati se molitvi pa ćeš, kao i Antonije Veliki, videti kako će nestati.
Neka on ide na tebe i napada, ili neka trese tvoje stanište i gmiže ka tebi. Ti se nemoj
plašiti i sve će proći kao mašta. Slično se dešava onima koji se boje straha gde nema
straha (Ps. 13, 5). Pazite i nemojte se plašiti onoga što uopšte nije strašno. Neka se pre
vas plaši onaj koji navodi strah zbog sile vašeg uzdanja na Boga i molitve Njemu.

91.
1) Došlo je proleće: čuvajte se; savetujem da se uzdržavate od vina, da ne jedete
do sitosti, da budete oprezni kad idete u grad i da svetske reči ne unosite u
manastir; 2) usput on govori o onima koji idu u baštu i ištu povrća mimo pravila
(2, 14)
1) Stojte čvrsto i nepokretno u uzdanju u Boga te ćete rastrgnuti mnogobrojne zamke
đavolske i biti iznad strasti, gazeći slasti i pohotu tela, čuvajući devstvenost i štiteći
duševnu i telesnu čistotu. Vidite, sada je prolećno vreme i uskoro će svaka oduševljena
priroda biti pokrenuta ka rađanju. Saobražavajući se sa rečenim, mi treba da
ograničavamo svoj san i hranu. Apostol govori: Dobroje ne jesti mesa i ne piti vina i ne
činiti ono na šta se brat tvoj. . . sablažnjava (Rim. 14, 21). Stoga i ja, bratijo moja,
zdrava (a ne bolesna) savetujem (i ne uzakonjujem) da radi vaših časnih duša ne pijete
vino, naročito mladi, budući da se od njega razgorevaju strasti. Mi i bez njega u sebi
imamo pokrete slasti koji su svojstveni našoj prirodi. Zbog čega bismo još u sebe unosili
i pobuđivanje od vina? Okusite i vidite kako je dobro uzdržanje od vina. Onaj ko se
uzdržava od njega videće da ga ne nose pomisli, da se ne raspaljuje dušom, već da je
svagda trezvouman u ljubavi prema Bogu i revnosan na sve dobro i na ono što
potpomaže spasenje. Onaj ko se uzdržava od vina u sebi nosi Duha Svetoga. Onaj ko
pije vodu oblači se u odeću umilenja. Ja vam, čeda, isto savetujem i u odnosu na hranu.
Izbegavajte beslovesno prejedanje i svagdašnje nasićavanje, od kojih se pojavljuju
semena bluda i sodomije. Pri svim drugim opreznostima, vi upotrebljavajte hranu i piće
[u meri] koja će vam [omogućiti daj vladate nad slastima, a ne da budete pod njihovom
vladavinom, te da ste gospodari tela, a ne da ste pod njegovom vlašću. Najbolji poredak
u odnosu između duše i tela se uspostavlja kada niže ne vrši nasilje nad višim. U
odnosu na izlazak iz obitelji čvrsto se držite pravila, tj. nemojte u nju unositi svetske
razgovore koji bi mogli smutiti bratiju.
2) Ja saznajem da neki od vas svraćaju u baštu i od baštovana traže povrće. I pošto im
po pravilu ne daje, oni se svađaju sa njim. To je satansko delo i ne treba da se dešava.
Oni će biti podvrgnuti epitimiji. Zar ono što se predlaže nije dovoljno? Kako ćeš ti
pobediti strasnost kada te pobeđuje povrće? Bićeš lakši od pera, smireni brate moj,
ukoliko se uzdržanjem ne ukrepiš u pomislima. Od neuzdržljivih su postajali uzdržljivi, i
od strasnih bestrasni. I sa nama će biti slično ukoliko se ne olenjimo da se strogo
držimo u svemu. Neka vas Gospod ukrepi i utvrdi.

92.
1) Naša prva vrlina jeste odsecanje svoje volje; 2) vreme teče i eto smrti, pa i sud
na kome će biti odobreni samo dobri; budimo dobri, izbegavajući sve rđavo; 3)
nerazumno je roptanje što se deca vaspitavaju u manastiru (2, 15)
1) U Carstvo nebesko vode mnogi putevi i samo jedan put. Put je jedan stoga što je
jedna vrlina, premda se ostvaruje i do dela dovodi kroz razna dobra dela. Prihvatimo nju
jedinu i svemoćnu, te jedan neka hodi putem bogopodražavajućeg poslušanja, drugi
putem Hristonosnog smirenja, koji je najravniji i najkraći, a obojica neka vole odsecanje
svoje volje kao neporočnu žrtvu. Ja ću sa prorokom zapitati: Koji je čovek koji želi
života, koji ljubi da vidi dane dobre (Ps. 33, 12), i odgovoriti: onaj ko istinski odseca
svoju volju. On će živeti i neće videti smrti (Ps. 88, 49) pada, već će dušu svoju izbaviti
iz ruke adove. On je sin svetlosti i njegova duša je očišćena od svake strasnosti. Jer, on
sa korenom istrže svaku strast. Otkuda su kod nas ogorčenja, neprijatnosti, sukobi,
sporovi, zavisti? Od nastojanja da činimo po svome i da zastupamo svoja rešenja i
prohteve. Da, zaista je tako. Jedini, dakle, način da se izbavimo od zamki đavoljih jeste
da odsecamo svoju volju.
2) Prolazi dan za danom i odlazi. Naš život žuri kao potok i približava se smrti. Vi ste
blaženi što ništavnim i privremenim stičete večno i nebesko. I doći će dan kada će
Gospod zasesti na prestolu slave svoje sa svetim anđelima oko sebe i pozvati nas i
uvesti u naselja pravednih. Kakve, međutim? Poslušne, pokorne, pobožne, vrlinske,
čiste srcem, skrušene, plačljive, trudoljubive, oceljubive, bratoljubive, ljubitelje
bezmetežja i molitve i sve druge koji usrdno prohode božanstveno delanje. Među vama
ima i onih koji su ukrašeni ne samo jednom, već mnogim vrlinama, koji su lepši od svih
sinova ljudskih, sijajući mnogim blagodatnim darovima Duha. Nemojmo dozvoliti da se
približimo ružnim i kvarnim grehovnim sramotama. Naprotiv, bežimo od pogubne
drskosti, od zlog međusobnog posmatranja, od razuzdanih osmehivanja, od satanskog
roptanja, od zlobnog ogorčavanja, sva primajući sa dobrim srcem - i hranu, i piće, i
odeću i poslušanje, ma kakvi bili. Eto vašeg dobrog podviga, eto svedočanstva vaše
dobre savesti, eto vašeg vojnikovanja u duhovnom napredovanju, eto, najzad, vašeg
uvenčavanja.
3) Ja čujem da neki nerazumni [monasi], videći decu koja se vaspitavaju kod vas,
govore: "Eto zbog čega ćemo poginuti. Eto od čega se raspadaju manastiri". Kakvo
bezumlje! Ono osuđuje i samog Gospoda koji govori: Pustite decu neka dolaze meni, i
ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije (Mk. 10, 14). Zar Hristos nije bio mladenac?
Zar nije bio dete? Zar nije bio dečak od dvanaest godina (Lk. 2, 42)? Zar nije bio zreo
čovek oko trideset godina kad poče (Lk. 3, 23) da čini čuda? Zašto je on beslovesan i
zbog čega se ne žali pre na samog sebe, s obzirom da je njegova pogibao u njemu
samom? On je mudriji i razumniji od igumana, ide desnijim putem od desnog i prepire
se [tvrdeći] da voli Boga više od svoje koristi, u stvari lutajući izvan opredeljenih pravila.
Ja ću, međutim, dodati da ova reč treba da prođe kao nalet vetra ukoliko nema nikoga
ko bi govorio na sličan način i ja nikoga neću izobličavati. Ukoliko, pak, postoji takav,
neka se ispravi kako ne bi upao u zamku đavolju. Šta je rekao onaj sveti starac? "Ja ću
primiti i ono što mi naredi dete kao da mi naređuje Sin Gospoda moga". Ili vi možda ne
razumete ono što čitate.

93.
1) U svemu se dobro podvizavajte; veliki je trud, ali je nagrada veća; sve više
napredujte; 2) vi imate mnogo iskušenja, ali nemojte biti malodušni: Gospod je
blizu; imajte na sećanju budući pokoj i nikada nemojte gubiti hrabrost (2, 16)
1) Gospod govori: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). I vi podnosite
napor i vrućinu podvižničkog života bez malodušnosti i u zakonu Njegovom poučavajte
se dan i noć kako biste bili kao drvo zasađeno kraj izvora voda (Ps. 1, 23). Kod nas
postoje mnogi napori, ali je darova Božijih još više. Mi prolivamo mnogo znoja, ali je ono
što stičemo večno. Ja znam da se podvizavate, da se na svaki način prinuđavate, da
živite mučenički, da se probijate kopljem i raspinjete odsecanjem svoje volje. Ipak,
radujte se stoga što vam se priprema Carstvo nebesko, blažena besmrtnost,
usinovljenje, sanasleđe sa Hristom, blagobiće, blaženstvo, radovanje, pokoj bez kraja.
Ko može da je mrzovoljan s obzirom da predstoje tolika dobra? I ko se može zaustaviti
pred bilo kakvim trudom i podvigom sve dok ga smrt ne prenese ka očekivanome?
Znajući da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti
(Rim. 8, 18), vi ste poneli vrelinu pohote, težinu mrzovolje, muku od napora, glad
uzdržanja i u svemu drugom teskobu i oskudicu. Stoga i možete da kažete sa
apostolom: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje (Rim. 8, 36).
Napredujući i ushodeći na visinu vrlina vi se nemojte plašiti demonskih maštanja i
podizanja pohote. Ipak, ova reč nije neophodna samo radi lenjivih, kolebivih i
podeljenih, već i radi vas kako biste se utvrdili i naoštrili u dovršavanju toka svoje
pobožnosti. Dođite svi i dodajmo strah na strah, budući jedni prema drugima tihi,
ljubazni, pokorni, srdačni i izvegavajući zavist, pristrašće, gordost, taštinu, smutnju i
roptanje. Neka osnova vašeg dobrog života bude trpljenje.
2) Ja ne poričem da vi svakodnevno imate mnoge skorbi. Međutim, zar one nisu radi
vašeg spasenja i radi nasleđa večnih dobara? Radi njih su trud i umor, usrđe i hođenje,
znoj i glad, teskoba i stenjanje, pometnja pomisli i talasi iskušenja koje navode nevidljivi
neprijatelji na moru ovoga života. Stoga ne treba da smo malodušni ili da se plašimo, ili
da padamo u beznađe. Hristos je sa nama. On će pružiti ruku i reći moru: Ćuti, prestani
(Mk. 4, 39), te će nastati velika tišina. I mi se napregnimo da hodimo, da požurimo, da
se krećemo napred. I ja sam uveren da ćemo dobro završiti plovidbu, da ćemo se spasti
od beda i uspešno dostići pristanište Carstva nebeskog, u kome je odbegao svaki bol,
tuga i uzdisanje (Š. 35, 10). I ima li šta blaženije od dela i truda iz koga će zasijati
svetlost, život, radost, mir, uteha i besmrtni pokoj? Onaj ko sa takvom verom i takvom
nadom hodi putem vrlina nikada ne iznemogava, ne zaustavlja se i ne okreće nazad ni
zbog ponete težine i skorbi, ni zbog predstojećih [napora], čak ni zbog smrti, probadanja
rebara ili prolivanja krvi. Stoga su se mučenici predavali na mučenja i trpeli sve vidove
zlostavljanja. Stoga su i prepodobni iskali prepodobnost i prihvatali svaki podvižnički
trud. Stoga i ja vas prizivam i ubeđujem da stupimo na podvig kako bismo se i ovenčali
zbog blaženog potčinjavanja i mučeničkog poslušanja. Da, molim vas, nemojmo
dopustiti da se lišimo neizrecivih i nezamislivih dobara. Nemojmo [dopustiti] da se ne
nazovemo sinovima i naslednicima Carstva nebeskog, ili da se lišimo radosti Hristove
ložnice i stajanja sa desne strane, na kojoj svi sveti u besmrtnom veselju likuju i
naslađuju se neopisivim božanstvenim dobrima.

94.
1) Vi znate zašto smo došli u obitelj: nemojte dopuštati ništa što je suprotno; vi
tako i činite; nemojte dozvoliti da uzalud propadnu vaši napori; 2) ja se staram o
vama i ukazujem vam na bolje; zbog čega vi samovoljno sebi izmišljate podvige,
tj. verige i pustinju; to nije dobro; naše opštežiće je najpogodnije za podvižništvo;
3) onaj ko hoće da bude viši od drugih neka se postara da sve prevaziđe u
podvižničkim vrlinama (i telesnim i duševnim), u kojima je najlakše napredovati u
opštežiću; 4) on nabraja vrline u kojima [monasi] napreduju i priziva revnitelje da
ih podražavaju (2, 17)
1) Zbog čega smo mi došli ovde izašavši iz sveta, otuđivši se od roditelja, srodnika i
prijatelja po telu, gradova, rodbine, sela i domova? Zar ne da bismo spasli duše? Zar ne
da bismo se udostojili otpuštenja grehova koje smo ranije učinili? Zar ne da bismo
ugodili Bogu? Zar ne da bismo stekli večna dobra? Zar ne da bismo poživeli anđelski,
revnujući sa besplotnim umovima i svetim i triblaženim ocima našim? I kako ćemo posle
svega činiti suprotno? Zar ćemo se smejati umesto da plačemo, ili se veseliti umesto da
se skrušavamo, ili se predavati nečastivosti umesto pobožnosti, ili sujeti umesto molitvi,
ili lutanju umesto pokoju, ili trčanju umesto bezmetežju, ili prljanju umesto čišćenju, ili
drskosti umesto tihosti, ili neuzdržanju umesto postu, ili osuđivanju umesto
psalmopojanju, ili samovolji umesto poslušanju, ili nadmenosti umesto smirenju? Naš
suparnik obično na sličan način navodi one koji zaboravljaju svoj zavet na dela koja su
mu suprotna. Međutim, vi dobro znate zbog čega ste se sabrali ovde i revnujete oko
dostizanja svojih ciljeva. Vi se čistite od greha i osvećujete. Molim vas, čeda, i
preklinjem da ne dopustite da se vaš trud pokaže uzaludan. Kako i koliko ste postili?
Koliko ste bili usrdni za bdenje? Koliko ste podneli uvreda, žalosti i lišavanja? I uopšte,
koliko ste već učinili uređujući svoj život? Nemojte dozvoliti da se ohladite ili da neka
trenutna naslada pogubi mnogoplodna i mnogoželjena dela vaša. Naprotiv, na ranije
napore dodajte nove kako biste dobro završili tok svog kratkog života i sa dobrom
nadom stupili u tiho pristanište beskonačnog života.
2) Gospod zna kako se staram oko uspokojenja svakog od vas i kako dušu svoju
raspolažem prema vašem stanju, tj. sa žalosnima se žalostim, sa onima koji
iznemogavaju iznemogavam kao nemoćan dušom, sa malodušnima sam malodušan,
sa napadanima se borim, sa nesretnima sam nesretan i sa iskušavanima se
razgorevam. Zbog čega mi onda smetate i ne saobražavate se sa onim što vam
naređuju, već se protivite i navodite svoje želje, ili bolje - svoje štetne pohote i gordeljivu
volju nasuprot zakonu poslušanja i opštežiteljnom ustrojstvu života? Zašto iz samovolje
pronalazite nova pravila i dokazujete da su sveta i božanstvena, premda su nečastiva i
bezakona? Jedni se iz svojevlašća, ili pre - po naređenju đavola tajno i bez mog znanja
pokrivaju verigama i druge navode na slično. Njima u grehu pomaže đavo. Drugi
pohvaljuju pustinjački život, pokoravajući se đavolu koji hoće da ih učini pustima. Drugi,
opet, po nagovoru dušegubnog neprijatelja našeg izmišljaju i predlažu nešto što ne
želim ni da pomenem. Zašto tako čine, ne obraćajući pažnju na svoj pravi, svrsishodni,
bogougodni i spasonosni život? Zar je neko od prepodobnih tako činio? Ako je i činio,
rešenje je donosio usled nekog ukazanja odozgo ili po blagoslovu svog duhovnog oca.
Ne očistivši se, pak, od ranijih grehova, ili i očistivši se, ali ne umirivši se još unutra i ne
okusivši sladost razlikovanja stvari, te budući slepi nesavesnošću i samovoljom, vi se
pružate na rečeno kao kugla po strmini, budući gurnuti prelešću zmije. Ne treba tako,
čeda moja. Verujte da je za vas najmudrije, najsvetije i najblagotvornije da prebivate u
zvanju u kome vas je prizvao Gospod, tj. u opštežiću pod rukovodstvom oca, u opštenju
sa bratijom, u bogospasavanom duhovnom toru. Onoga ko izlazi iz njega lovi zver, a
onaj ko ostaje u njemu poprima njegova svojstva, tj. jednodušnost, jednomislije,
saborilaštvo, satrudništvo, sastradavanje, saproslavljanje Boga. I vi ne treba da
izmišljate ništa što bi vas odvojilo od drugih.
3) Onaj ko želi druge da prevaziđe u vrlini, neka se u mislima spušta ispod svih, neka
nikome ne protivreči, neka se u njegovim ustima ne nađe laž ili roptanje, neka bude
spor na gnev, brz na poslušanje i još brži da kaže "oprosti" pri susretu upornosti u reči,
neka bude svetlo radostan u licu usled unutrašnjeg dobrog nastrojenja i molitvenog
obraćanja Bogu, neka su mu oči oborene dole, a um ustremljen ka Bogu, neka se uvek
uzdržava od smeha i neka se ne prostire preko prostog osmeha, neka bude uzdržan i u
reči, ne dopuštajući ni jedno pokvareno slovo i ni jedno koje ne služi na nazidavanje,
neka je zadovoljan onim što se predlaže na opštoj trpezi, ne jedući čak do sitosti, neka
je zadovoljan određenim vremenom za san, trezvoumno i bodro stojeći na službi i
starajući se da ni jedan stih ne propusti bez pažnje, neka svakog dana iznova započinje
i čak ni do večeri da ne udaljuje kraj svog života, već da je uvek spreman za ishod duše
iz tela, neka reke suza toči svakodnevno, a naročito uveče neka orošuje obraze svoje
sa uzdisanjem pri pomisli na dela koja je učinio u nemarnosti i na odvajanje duše od
tela u času smrti, na [čas] kad će je uzeti i povesti anđeli, na prolaženje demonskih
mitarstava, na odgovaranje za sve što je učinio u životu rečju, delom i pomišlju, na
mesto koje će potom kukavkoj duši biti određeno, tj. desno, u nedrima Avraama u
pokoju i blaženstvu u ložnici Hristovoj, ili sa kozama sa kojima će čuti: Idite od mene
prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25, 41). Eto
kako svaki od vas bez lenjosti treba da revnuje da prevaziđe druge. A u rečenome
najbolje možete uspeti u opštežiću koje je, po svetom Vasiliju Velikom, radionica svih
vrlina.
4) Hoću da vam objavim vrline nekih od vas, ne nazivajući ih po imenu kako bih pobudio
sarevnost kod onih koji ne žive kao što treba. Među vama postoje oni koji u poneke
dane iz iskrene vere i plamene ljubavi prema Bogu uopšte ne spavaju; ima i delatelja
plača kod kojih ni jedan dan ne prolazi bez vrelih suza; ima i onih koji ne pristupaju
Svetom Pričešću pre nego što se orose obilnom vodom suza; ima i ljubitelja čistote koji
uopšte ne gledaju na lica da se ne bi povredili; ima i onih koji potrebu za snom
ispunjavaju sedeći; ima i onih koji van trpeze ništa ne piju i ne jedu; ima i onih koji mi se
nikada nisu obratili sa iskanjem odeće, ili obuće, ili nečeg sličnog, već samo da bih im
odredio meru posta, bdenja ili nekog drugog premaranja na spasenje. Eto pravih srcem,
eto onih koji zaista ištu gornje, eto onih koji se sa revnošću staraju o svom spasenju i
koji ne samo da nastoje da ne čine štetu bližnjem, nego i da im na svaki način koriste,
samim svojim delima napominjući o ispravnom i pobuđujući lenjive na marljivost, a pale
na ustajanje. Onaj ko želi, neka podražava takve. A ako nema takve želje, budite
zadovoljni opšte ustanovljenim dobrim delima. Jer, umerenost je spasonosna i oni koji
je se drže sa dobrom savešću nesumnjivo će dobiti vence od milosrdnog i štedrog
Boga.

95.
1) Mi smo vojska Hristova; vidite da li je naše oružje spremno, jer neprijatelj ne
spava; borite se; 2) neka svako nosi svoje poslušanje; naš život je tren, ali njime
možemo steći večno blaženstvo; trudite se i nemojte se lenjiti (2, 18)
1) Mi smo vojska Hristova i od svega sveta izabrani danak Gospodu, koji je posvećen
Bogu na prinos. Naša borba nije sa krvnim i telesnim neprijateljima, već sa
poglavarstvima, i vlastima, i gospodarima tame ovoga veka, protiv duhova zlobe (Ef. 6,
12). Stoga je neophodno da se sabiramo, da se savetujemo, da rasuđujemo
neprestano, a ne samo jednom, ili dvaput, ili triput godišnje. Jer, i borba sa
neprijateljima je neprestana i bez prekida se podvrgavamo iskušenjima. Vojnici Hristovi
vidite da li su duše vaše opkopane rovovima, da li imate oklop vere, da li imate štit
smirenja, držite li spremnim koplje poslušanja, da li vas pokriva kaciga nade na
spasenje, da li se u rukama vašim nalazi mač hrabrosti, i pre svega, da li je pokorno
časno telo vaše i pokretno, da li je obučeno i obuzdano kako ne bi zagrizlo uzde i
zbacilo jahača, tj. um pred licem neprijatelja. Vi sve navedeno imate, odgovoriću ja sa
vas. Ipak, sve više ga stičite stoga što je mnogo onih koji napadaju s visine (Ps. 55, 3),
što su raspaljene strele lukavog koji ni jednog trenutka ne staje, ne jede, ne pije, ne
spava, već se danonoćno bori, kao što je negde rekao jedan od svetih otaca. Njegov
beživotni život i pogubno dejstvo se i sastoji u obaranju siromaha i ubogoga, u zaklanju
pravih srcem (Ps. 36, 14). Međutim, mač njegov da uđe u srce njegovo, i lukovi njegovi
da se polome (Ps. 36, 15). Kako? Ukoliko ga budemo odbijali navedenim oružjem. Sam
svegubitelj je priznao da ga satire smirenoumlje, da ga ubija poslušanje, da ga tera u
bekstvo molitva, da ga iscrpljuje post, da ga obara bratoljublje i vršenje svih ostalih
vrlina.
2) Ja, zarobljenik grehova, molim vas da hodimo dostojno zvanja na koje smo prizvani.
Držite se trpljenja i neka svaki podigne trud u delima ruku svojih, u obrađivanju polja, u
okopavanju vinograda, u pripremanju odeće, u pisanju knjiga, u stolarnici, u pekari i u
svakoj drugoj radionici i poslušanju. Za sve rečeno vam se na nebesima priprema velika
nagrada. Naš život brzo protiče i leti kao ptica. Pa ipak, mi bratijo možemo da načinimo
dobru trgovinu. U jednom vremenskom trenutku mi možemo da postanemo naslednici
blaženstva svih vekova. Jer, čitav tok našeg života zaista je jedan trenutak u poređenju
sa beskonačnom večnošću. I blaženi su oni koji su se umudrili u jedinom na potrebu,
triblaženi su oni koji su omrzeli svet, i sveblaženi su oni koji su radi Gospoda ostavili
roditelje, srodnike, prijatelje, braću i sve što je u svetu. I vi ćete biti proslavljeni s
obzirom da se isto učinili. Jer, Gospod je rekao: Proslaviću onoga koji me proslavlja i
poniziću onoga koji me beščasti. Vi zaista proslavljate Gospoda u udovima svojim. Vi
ste osvećeni udovi Hristovi, sebe prinosite na žrtvu i neprestano donosite plodove kroz
svoje poslušanje. Neka niko ne prekida svoje dobro tečenje, neka se niko ne predaje
mrzovolji, neka se niko ne razlenji, neka niko ne drema i neka se ne predaje se snu. Svi
budite saputnici vezani savezom ljubavi, svi jednovoljni, svi jednog srca. Budite dobri
trkači po Bogu, brzopokretni i uvekpokretni.

96.
1) Sećajmo se kakvi smo bili ranije, kakvi smo prizvani i kakvi smo sada, te
blagodarimo Bogu i rečju i još više ispravnošću života; 2) izašavši iz Egipta sveta,
trpeljivo prohodimo pustinju ovog života pod Božijom zaštitom i rukovođenjem,
čekajući da uđemo u Obećanu zemlju (2, 19)
1) Imajući u sebi kao svetilnik koji gori osećanje prema Gospodu i želju za večnim
dobrima, mi neprestano treba da dolivamo ulje kako se svetilnik ne bi ugasio i ostavio
nas u tami i kako ne bismo, lutajući u tami, upali u pogubni rov strasti. Šta predstavlja
jelej? Sećanje, razmišljanje i rasuđivanje o onome što je bilo, što jeste i što će biti.
Setimo se dana naše mladosti dok smo hodili u neznanju kao po tami, ili se zamajavali
sujetnim delima kao u talasima morskim, ili se pogružavali u telesna zadovoljstva kao u
vodeni bezdan. Potom se setimo kako nas je prizvao blagi Bog, kako je pružio ruku i
istrgao nas, kako nam je pokazao miran put, navevši nas da priđemo ovom svetlom i
svetom načinu života. Setimo se i ono što je između, tj. koliko je naših srodnika,
poznanika, prijatelja i drugova ostalo u istom gorkom položaju, dok smo jedino mi
izbavljeni kao od egipatskog ropstva i uzvedeni na visoku goru ovog života, odakle
vidimo kako se ljudi okreću kao u najdubljem rovu, kako se uzaludno metu, kako se
sudaraju, kako jedni druge sapliću, kako u znoju lica traže nešto navodno veliko, tj.
nepostojana zemaljska dobra koja brzo prolaze i koja su truležna, i što je još žalosnije
kao nagradu imajući da upadnu u ad i večne muke. Koliko samo veliku blagodarnost mi
treba da osećamo i prinosimo Dobročinitelju našem Bogu? Neprestano uznosimo Bogu
blagodarne hvale, gromkije od Izrailja pojući i pevajući: Pevajmo Gospodu jer se slavno
proslavi, konja i konjanika vrže u more (Izl. 15, 1). Međutim, blagodarenje će biti
nepotpuno ukoliko na odgovarajući način ne iskoristimo dobročinstvo, tj. ukoliko se
strogo ne držimo na udaljenosti od sveta, ukoliko se ne otuđimo od svojih, ukoliko ne
nipodaštavamo zemaljska dobra i ukoliko nismo u blaženoj pokornosti ustavima našeg
života.
2) Oslobodivši se od sveta, od prelesti i pohota njegovih, mi treba dobro da prohodimo
pustinju ovog života, tj. da budemo pokorni, poslušni, trpeljivi, velikodušni, ljubitelji
čistote i zapovesti Gospodnjih, da nikako ne ropćemo kao onaj drevni narod, da nismo
tvrdoglavi, teloljubivi, slastoljubivi, drski, da se ne prepiremo, da ne ustajemo protiv
samog Zakonodavca pri sećanju na egipatske kotlove od kojih smo se blagodaću
Božijom odrekli i udaljili. Molim vas da ne bude toga. Naprotiv, kao narod sveti, budimo
poslušni, rado trpimo da idemo ma gde nas pošalje mig odozgo, uvek hodimo po volji
Božijoj i blagodušno podnosimo teškoće puta, tj. nedostatak hrane, oskudicu pića i
svega neophodnog. Ukoliko budemo blagopokorni, anđeo Božiji će ići pred nama i
Gospod će za nas savladati strasti kao tuđe narode, te ćemo ući u zemlju u kojoj teče
sveti med i mleko, u zemlju krotkih i pravednih (a ne u zemlju Amoreja, Hananeja,
Farezeja i Eveja) i naslediti sva obećana dobra, sacarujući sa Vladikom Hristom. Vidite,
bratijo, predstojeće nagrade, poznajte i utehe koje su vam pripremljene, kao uostalom i
suprotne kazne i muke koje očekuju one koji nemarno žive. Hodimo putem koji nam
predstoji sa svom radošću, sa svim staranjem i nepokolebivim trpljenjem revnosno
ispunjavajući poslušanje kao svešteno delo, kao što su nekada sinovi Kata i Merarija
(Broj. 4, 15) uzdizali sveštene sasude. Neka niko ne bude neposlušan, roptač, drzak,
lažljivac, smehotvorac, zavidljiv, klevetnik, nemaran, lenjiv. Neka niko ni u čemu ne
posramljuje naš sveti život, već neka se svi usrdno staraju da čine ono što je ugodno
Bogu kako bismo dobro završili naš dobri podvig i najzad primili venac pravde u Hristu
Isusu, Gospodu našem.

97.
Vi ćete nesumnjivo naslediti večno blaženstvo zbog vašeg odricanja od sveta,
mučeničkog poslušanja i borbe sa strastima i nevidljivim neprijateljima: istrajte
(2, 20)
Neka bismo mi posle smrti uzleteli u nebeske i prenebeske oblasti, odakle je odbegao
svaki bol, tuga i uzdisanje (Is. 35, 10). I ja nedostojni očekujem da vi odete tamo i da se
nađete [na mestu] gde je stanište svih koji se vesele, gde su horovi radosnih i glas onih
koji praznuju, te da dobijete ono što je obećano svima svetima koji su od vajkada Hristu
ugodili, s obzirom da ste dobro hodili, da ste imali pohvalan život, da ste odsecali svoje
prohteve, da ste istrajavali u svakodnevnoj borbi i trpeli mučeničko poslušanje u kome
zaista ispovedate Gospoda i odričete se iskonski zlog đavola, dajući i primajući udarce
koji vam se neprestano nanose i misleno i čulno od telesne pohote, od demonskih
napada, od sudaranja sa bratijom, od prekora i prigovora od strane ekonoma, načelnika
radionica i raspoređivača ostalih poslušanja, nikada i ni u čemu ne narušavajući svoje
zavete pred Gospodom, već smelo i hrabro idući putem spasenja uz posramljenje i
odbijanje demonskih vojski koje izlaze na vas. Eto vašeg podviga. Vi sa apostolom
možete uzviknuti: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje,
ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju
vazdan, smatraju nas ovcama za klanje (Rim. 8, 35-36). Vi ste blaženi i triblaženi. Ipak,
nemojte zaboravljati da do kraja vršite podvig nepromenjivo pred licem Gospodnjim.
Vama svakodnevno predstoji borba, i svakodnevno dobijate vence.

98.
1) Mi smo siromašni, ali nas Bog hrani; mi smo mu blagodarni; ipak, ni mi ne
treba da ležimo; neka svako radi po svom poslušanju: tada će i Bog umnožiti
našu malenkost; 2) kod nas je sve opšte; trud jednog prelazi na sve i obratno; i
sve od Boga očekuje nagrada po trudu i usrđu; oni koji rade napolju i telesno
neće dobiti manje od onih koji rade unutra i duhovno; bolesni će biti nagrađeni za
blagodušno izbegavanje roptanja (2, 21)
1) Prvi predmet mojih staranja i molitava jeste da ostanete čisti, usrdni i nepokolebivi
delatelji u svom svetom i vrlinskom životu, te da se niko ne oklizne zbog napada
neprijateljskih, već da svi prebivaju trezvoumni i bodri u delanju časnih i poštovanih dela
blaženog poslušanja. Jer, kad je rečeno u doličnom redu, za sve ostalo se ne brinem,
iako se obično žalostim imajući u vidu teskobu telesnog života koji vodimo. Uostalom, tu
teskobu ja smatram širinom, siromaštvo bogatstvom, oskudicu izobiljem, rukovođen
nadom koja daje uverenost da Gospod neće umoriti gladom duše pravednih i da neće
ostaviti prepodobne svoje (u koje i vi spadate blagodaću Hristovom). Jer, On ih čuva
gornjim promislom, poji, pokriva i zagreva i duševno i telesno. I zar bi se toliko mnoštvo
(koje se većim delom sastoji od siromašnih i onih koji nemaju nikakvu ljudsku pomoć)
moglo ishraniti kako priliči i imati sve neophodno kad prst Božiji ne bi pomogao?
Podignite oči vaše i pogledajte koliko nas je ušlo u carski grad i koliko je među nama
nemoćnih, bolesnih, staraca, dečaka i dece. Pa ipak, Gospod sve podmiruje u
potrebama. Zar rečeno nije divno? Zar nije dostojno ublažavanja? Da, bratijo moja i
čeda. Ipak, mi ne treba da ležimo na boku, već i da sa svoje strane prinosimo trud i znoj
radi zadovoljavanja potreba bratstva. Jer, Bog se preklanja na milost kada vidi da
Njegove zapovesti ispunjava svo bratstvo zajedno: tada On iz nevidljivih istočnika šalje
sve neophodno. Stoga molim i napominjem da svako na delu na kome je postavljen
usrdno i marljivo radi i donese mnogi plod i duhovno i čulno. Jer, jedno se poznaje iz
drugoga: marljivi na telesnom je usrdan i na duhovnom, kao što je besplodan u
duhovnom nemaran i u spoljašnjem.
2) Kod nas je sve zajedničko: ne samo telesno i čulno, nego i duhovno i misleno. Vrline
i dobročinstva jednih postaju opšti za sve, kao uostalom i napori, što se može videti na
primeru tela po ukazanju svetog apostola Pavla: Telo je jedno i ima udove mnoge, a svi
udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo. . . I ako strada jedan ud, s njim
stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kor. 12,
12; 26). U telu se od glave do nogu, sdesna i sleva u svakom udu oseća pobuđujuća
potreba i njeno zadovoljavanje. Sličan je i odnos razuma prema duši. Moj i vaš otac je
prvi ud, ja drugi, a potom po redu svi do poslednjeg. I svi zajedno ćemo u dan
nagrađivanja imati ili pohvalu ili prekor. Znajući rečeno, čeda moja, svi tecimo, svi se
podvizavajmo, neka svako u opšte delo unosi svoj deo truda, neka niko ne bude
nemarniji u odnosu na druge i u služenju i meri snage koja mu pripada. Naravno, vi
znate da Bog u onaj dan neće odrediti meru koju mi sada određujemo. Jer, drugo je sud
Božiji, a drugo čovečiji. Može biti da će On tristotog postaviti kao trećeg ili četvrtog,
desetog odvesti u sredinu, a poslednjeg postaviti na prvo mesto, svakako prema
njegovom staranju i vrlini. I premda je strašno, može se desiti da nekog potpuno isključi
iz našeg sastava i pošalje u ad, naime onoga koji je i ovde bio drugog duha, drugog
mudrovanja i nastrojenja. Ipak, ja se usuđujem da vas uveravam da se niko od onih koji
se trude ne trudi uzalud: ni onaj ko ore, ni onaj ko kopa, ni onaj ko kuva, ni onaj ko peče
hleb, ni onaj ko skladišti [stvari], ni ostali. I niko od njih neće biti manje nagrađen od onih
koji se u usamljenosti upražnjavaju u psalmopojanju i stihoslovlju, ni od onih koji sede u
kelijama za svojim delom, naravno ukoliko sa usrđem služe Gospoda radi. Svakome će
se odmeriti u skladu sa merom koju on odmerava trudeći se i starajući u odnosu na
bratstvo. Znajući rečeno, oni koji služe unutra ne treba da ponižavaju one koji se trude
napolje. I oni koji se trude napolje ne treba da su mrzovoljni stoga što su navodno
omalovaženi. Neka svakome mera bude trud i usrđe. Neko će pitati: "A koja je mera
bolesnih", s obzirom da ne mogu da rade. Njegova mera je blagodarnost, trpljenje i
izbegavanje roptanja.

99.
1) Pouke nisu nekorisne: one bude one koji spavaju, a bodre ukrepljuju i
rukovode; na taj način svi mi se po malo krećemo napred; 2) mi ispovedamo
milost Božiju što se rđavo među nama umanjuje, a dobro ukrepljuje; ima onih koji
padaju, ali oni i ustaju i ispravljaju se; čuvajte svoje dobro nastrojenje i revnost
(2, 22)
1) Neko će reći da nema koristi od pouka stoga što se ne ispunjava ono što se u njima
govori. Često slušajući, naime, da ne treba da se smejemo, mi se ipak ne ispravljamo;
često poučavani da ne treba da praznoslovimo mi sve više praznoslovimo; često
savetovani da ne zavidimo bližnjemu, nas sve više savlađuje ta strast; često opominjani
da ne treba nepažljivo i sanjivo da stojimo na dnevnim i noćnim psalmopojanjima i
molitvama mi ipak lutamo mislima i dremamo. Jednom rečju, mi se gotovo ni u čemu ne
ispravljamo. Ipak, oni koji tako govore nisu u pravu. Najpre, ne može biti da se niko ni u
čemu ne ispravlja, kao što je nemoguće i da se svi u svemu odjednom isprave.
Naprotiv, danas jedan, a sutra drugi započinje i nastavlja svoj trud nad sobom. Zatim,
pri penjanju merdevinama ne može se odjednom sa prve pregrade koraknuti na
poslednju, već se postepenim uspinjanjem penjemo na vrh. I u delu vrlina se postepeno
napreduje i dostiže vrh. U oba smisla poučno napominjanje je veoma korisno,
pobuđujući i podstičući revnost na uspeh i navodeći načine i postupke koji vode ka
njemu, čime se časnim dušama pomaže da postepeno ushode iz sile u silu i sa zemlje
na nebesa. I još se nešto može reći. Obuzdavanje strasti se ne vidi i pored čestog
govora i slušanja o onome što smo dužni i šta treba da ispravimo. Šta bi tek bilo i do
kakve bi se rđavosti došlo kad bi carovalo ćutanje i kad se ne bi ukazivale i objašnjavale
dužnosti? Mene su oci naučili da su reči put ka delima: dobre ka dobrima i rđave ka
rđavim. I ja dobro znam da je zaista tako. Govor o boljem načinu života uvek podstiče
na bolje. Ja vam svedočim, čeda moja, da se od čitanja Bogonadahnutih Pisama i
unekoliko od slušanja mojih smirenih pouka vi podižete i pružate napred: strasni se
bude od uspavanosti i pristupaju ka ispravljenju, a oni koji dobro hode podstiču se na
još veće napredovanje.
2) Ja ispovedam blagodat Božiju i ne skrivam milost Njegovu. Jer, pogledajte. Kod nas
gotovo da nema prepiranja, kao ni kleveta, osuđivanja, uvreda, neposlušnosti, tajnog
jedenja. Čak i ako se nešto desi, s obzirom da nosimo telo koje je sklono zlu, oni koji su
sagrešili se odmah osvešćuju, kaju i ispravljaju ustanovljenim epitimijama, tj.
odlučivanjem od trpeze, suhojedenjem, stajanjem i poklonima, što se primenjuje u
skladu sa onim što je prigodno za lečenje postojeće nemoći. Stoga neka niko ne govori
da nema koristi od pouka. Kroz njih mi stičemo korist i napredujemo blagodaću
Hristovom i sadejstvom molitava mog i vašeg oca. Ushodeći, mi dobro ushodimo na
goru vrlina, budući prosvećivani, osvećivani i obožavani kroz veliki trud i znoj. Molim vas
i preklinjem da istrajemo u dobrom proizvoljenju i nastrojenju, odsecajući svaku
dvojedušnost. Malodušnost prognajmo za svagda i podstičimo se dobrom nadom i
očekivanjem budućih nagrada i večnih dobara. [trudimo se] dok je disanja u nozdrvama
našim kako bismo se posle sadašnjih skorbi i teškoća, tj. posle smrti udostojili nasleđa
Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.

100.
1) Teško je upravljati; ipak, ja trpim radi Gospoda koji je radi nas stradao do krsne
smrti; trpite i vi; 2) pogledajte misleno kako su trpeli drevni; 3) podražavajmo ih
(2, 23)
1) Kad bih čulnim očima gledao na skorbne neprijatnosti koje nam se dešavaju skoro
svaki dan, ja bih davno iznemogao i drugome predao uzde nastojateljstva. Međutim, s
obzirom da moj smireni um pogleda na Boga radi koga ste i vi ovde prizvani i radi koga
sam i ja sebe predao vama, ja ne otkazujem i ne očajavam, budući gotov da sve
pretrpim i budući ukrepljivan Hristom Gospodom po molitvi oca mog i vašeg. [Ja ne
otkazujem] radi vas, ljubljeni moji, i radi Gospoda mog i Vladike. On koji je sve stvorio,
radi mene je u tajni domostroja blagovoleo da bude i iskušan, i osramoćen, i ponižen, i
izrugan, i raspet, i proboden kopljem i pogreben. Šta, dakle, i ja sve ne treba da
podnesem? Ili bolje - čemu ja sa vama sve ne treba rado da se podvrgnem? Neka
dolaze skorbi, teskobe, rane, lišavanja, smrti. Šta je sve rečeno pri nesumnjivoj veri da
ćemo steći nagradu večnih dobara ukoliko budemo dobro ratovali, ukoliko budemo
bodro stojali i ukoliko se budemo hrabro protivili. Ukoliko nemoćno telo počne da
iznemogava i ukoliko ushtemo da mu popustimo, mi treba da se setimo da ćemo
naslediti gnev u dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg, te da se podstaknimo
na oduševljenu hrabrost.
2) 0, gde su sada one drevne svete duše? Kako se sada izgubilo njihovo oduševljenje i
revnost. Za njih je radost i veselje bila telesna skorb, a slava i veličina - krajnje uniženje.
Njih je ispunjavala plamena ljubav prema Gospodu i izjedala nenasita želja da ne
ispunjavaju svoju volju, a ne da je ispunjavaju. Oni nisu iskali da načelstvuju, nego da
budu pod vlašću i u poslušanju do same starosti. Gde je ona blažena prestarela glava
koja je smireno prestojala do svršetka trpeze? Gde je onaj mnogoiskusni biser
poslušanja tokom trideset godina? Gde su i ostali? Kao hor zvezda pred mojim umom
stoji taj svešteni sabor svetih, koji su prosijali vrlinama svake vrste. Protecimo misleno
njihove svete obitelji. Eto utvrđenja velikog Pahomija. Pogledajmo i na
uvekspominjanog Jonu, na preslavnog Petronija, na Teodora Osvećenog. Pređimo
potom ka obitelji Teodosija Velikog, pogledajmo i na večnoživog Vasilija, na Aetija
divnog ili na ostale. Potom pređimo na sveštena podvizališta blaženog Teoktista,
Evtimija Velikog, Save Osvećenog. Skraćujući reč još ću reći da misleno prođemo sve
što je bilo kod drevnih, srednjih i poslednjih, [ispitujući] kako su se dobro podvizavali da
dovrše svoje tečenje.
3) Na sličan način i mi treba da hodimo ukoliko hoćemo da nađemo život i istinsku
svetlost. Mi treba sve da podnosimo, da trpimo, nikako ni u čemu ne dajući spoticanje,
da se služba našeg dela ne kudi (2. Kor. 6, 3). A iznad svega uzmite štit vere, o koji
ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6, 16), prebivajući nepobedivi,
radujući se i saradujući se jedni drugima u blagovoljenju i dovođeni u sklad jednim
disanjem Duha kao jedno Telo Hristovo.

101.
sadržaj
Mi smo prizvani da se trudovima, lišavanjima i nevoljama čistimo od grehova;
jeste teško, ali nam je obećan večnoblaženi život; radujmo se svemu rečenome
(2, 24)
Hteo bih da vam ukratko pomenem o podvižništvu na koje smo prizvani, kojim čistimo
ranije grehe svoje i zbog koga se svakodnevno zlopatimo. Jer, naš put je zaista uzan i
skorban, po reči Gospodnjoj. Međutim, pošto je njemu obećan život večni mi treba da
se radujemo i revnujemo oko njegovog uspešnog okončanja. Mi dobrom revnošću treba
da sarevnujemo jedni drugima, trčeći kao na trkalištu i pobeđujući svog protivnika kako
bismo dobili venac pravde u dan nagrađivanja. Stoga teško neka se kod nas smatra
lakim, neprijatno - prijatnim, skorbno - radosnim, oskudica - ugodnošću, beščašće -
čašću, uvreda - pohvalom, nedostatak - izobiljem, korišćenje vode - korišćenjem vina,
kasno jelo - ranim jelom. Eto mučeničke crte našeg života, na kojoj se zasniva
očekivanje i nada na buduća dobra. Nemojmo, molim vas, plakati, niti biti malodušni
gledajući kako naš život žalosti i muči srce. Naprotiv, gledajući na [obećanje] da nam on
donosi usinovljenje, Carstvo nebesko i blaženu besmrtnost, revnosnije ga se latimo i
neprestano ga obnavljajmo, dodajući trud na trud, podvig na podvig, marljivost na
marljivost, poslušanje na poslušanje, odsecanje vlastite volje na odsecanje, molitve na
molitve, bdenje na bdenje, bogomislije na bogomislije, suze na suze, ljubav na ljubav.
Naš život se razlikuje od brzoprolaznog života i viši je od njega. On je čudan za one koji
razmišljaju svetski, koji se upravljaju telom i koji sadašnje pretpostavljaju budućem. Vi
ste ostavili svet i sve što je u svetu: roditelje, braću, decu i sve žitejsko, te ste svagda
spremni da, iz ljubavi prema Gospodu, budete u nevoljama, da stradate, da nosite
uvrede, muke u smrt. I vi ćete se iz sveta preseliti ka Bogu. Ostavljajući vremenski život,
vi ćete preći ka beskonačnom životu ukoliko do kraja budete projavljivali opit vernog
poslušanja.

102.
1) Ja vas ublažavam zbog vašeg iskrenog i uspešnog prebivanja u podvizima
opštežića; 2) nemojte verovati onima koji govore da svagde ima takvih; 3) naše
prvo oružje jeste otkrivanje pomisli; 4) njime se ukrašuje svako naše podvižničko
delanje (2, 25)
1) Ja vas ublažavam što vi u ovom rodu i u ove dane ištete Gospoda, što ste bodri nad
srcima vašim i što verujete da je duh vaš sa Bogom. Ja vas ublažavam i stoga što život
provodite iskreno i ispravno, zaista se odrekavši i istinski se izvukavši iz sveta, na
samom delu projavljujući svoj naziv. Vi ste se istinski razdvojili od svega i prebivate
jedino sa Bogom, Njemu jedinome služeći svojim prekrasnim životom. Otuda vaše
opštežiće kojim niko ništa ne naziva svojim, otuda vaše nepovratno otuđenje od
roditelja i srodnika po telu, otuda nelažna vera prema mom smirenju kroz otkrivanje
skrivenih srdačnih pokreta, otuda prostor u teskobi, zadovoljstvo u oskudici, uteha i
veselje i pored lišavanja u telesnim potrebama. I zašto mnogo govoriti? Otuda slava
vašeg života i [razlog] što se na jeziku svih.
2) Ja ne govorim da bih vam laskao, već vam napominjem da biste ostali čvrsti i krepki,
da biste se na svaki način starali da ne padnete sa visine, kako ne biste oslabili u
dobrom rešenju svog proizvoljenja, kako ne biste napustili svoje poslušničke borbe ili se
raslabili pokvarenim nadmudrivanjem i nagovorima ljudskim i ubeđivanjima da navodno
ima mnogo onih koji se boje Boga i koji mu služe još bolje od vas. Eto sablazni. A zbog
čega? Da se pokažu koji su postojani među vama (1. Kor. 11, 19). Prema tome, držite
se dobrog rešenja svoje volje i nemojte biti nemarni da ljubite Gospoda kroz dobra dela
i da tražite ono što potpomaže vaše spasenje. Jer, mnogo toga nije vidljivo za nas i mi
padamo i ne znajući kako, čak i ne znajući za pad, kao što uverava Davidova reč:
Pregrešenja (moja) ko će shvatiti (Ps. 18, 13).
3) Hoću da znate da za spasenje nema dejstvenijeg lekarstva od otkrivanja pomisli, što
ste i sami ispitali. Gospod nam je dao taj dar i takvo lekarstvo nam je pod rukama. Zbog
čega, dakle, neki od vas kasne da pristupe ispovesti i otkrivanju [pomisli], daveći se
ćutanjem, varajući se i puneći se neotkrivenim pomislima kao crvima? Ma ko bili, ja
žalim zbog vas i bolujem zbog vaše nemoći. Zbog čega se podvrgavate [opasnosti] kad
imate sredstvo da ozdravite, da se prosvetite i razveselite? Bog sve vidi. Jer, nema tvari
sakrivene pred Njim, nego je sve obnaženo i otkriveno pred očima Onoga kome ćemo
odgovarati (Jev. 4, 13). Osim toga, ja treba da vas poznajem. Da bih poznao moja čeda,
i oni mene, ja imam potrebu za vašom otvorenošću.
4) Eto istinskog duhovnog srodstva, pravog poslušanja, bezbrižnog hođenja, slatke
molitve, neprestanog napredovanja i ushođenja ka savršenstvu. Dobra je suza
skrušenja koja se lije iz očiju, dobra je čista noćna i dnevna molitva, dobro je trpljenje
skorbi, dobro je bavljenje rukodeljem, dobro je budno slušanje čitanja, dobri su sporost
u reči i beseda bez smeha, dobro je umereno uzdržanje, dobro je sećanje na smrt i
umereno podražavanje žitija svetih, dobro je izbegavanje strasti drskosti i čuvanje
božanstvenog smirenoumlja. Ipak, najbolje je otkrivanje i ispovedanje pomisli bez
žaljenja sebe. Sve ispitujte, dobra se držite (1. Sol. 5, 21).

103.
1) Misli i čula, reči i dela u svetu su sasvim drugačiji od naših: kod nas sve kao da
je u raju; 2) Bog je dao da je kod nas i unutra i izvan sve drugačije, negoli u svetu;
3) ipak treba da pazimo da ne postanemo gori od svetovnjaka (2, 26)
1) Slava Bogu koji nas je izabrao od utrobe matere naše u ovo svešteno zvanje. Neka
je blagodarnost Gospodu koji nas je prizvao na blaženi i divni obraz monaškog života.
Ja ću reći nešto što je smelo, ali nije daleko od istine: nama je zaista dano da
razumemo tajne Carstva nebeskog više negoli onima koji su u svetu, od kojih mnogi ne
vide o čemu se radi. Pogledajte samo njihova rasuđivanja i stremljenja. Oni ublažavaju
bogatstvo i prolaznu slavu, raduju se utehama i nasladama, ushićuju se mirisima i
dragim kamenjem, lepim staništima, vrtovima, gajevima i ostalim ispraznostima, smeju
se, šale se, igraju, debljaju se kao životinje koje se pripremaju za zaklanje i čine mnogo
drugog što ne treba ni pominjati. Ne treba pominjati ni rđave posledice koje se rađaju iz
rečenoga, kojima se oni ipak hvale. Eto šta hvale, čime se hvale i čemu se raduju. Ipak,
sve rečeno je ništavno i dostojno prezira u očima onih koji su telo razapeli sa strastima i
željama (Gal. 5, 24). I vi ste u Gospodu Isusu Hristu po svetom apostolu raspeli telo
svoje. Kod nas postoji druga želja i drugo raspoloženje prema stvarima. Mi ištemo i
nastojimo da steknemo dobrobiće koje je postojalo u raju sladosti, odakle smo izgnani.
Stoga mi i prihvatamo način života koji liči na prvobitni, udaljujući se od prelesnog sveta
i prilazeći Bogu. Mi skidamo žitejsku tamu i oblačimo umnu svetlost, od svega se
odričući i postajući gospodari nad svime.
2) O divnog li i velikog zvanja. Ko nas je odvojio od ploti i krvi, od roditelja, srodnika,
rodbine, od žitejskih običaja i svega svetskog? Ko nas je ubedio da se igumanima i
duhovnim ocima predamo kao robovi, te da prihvatimo naporni podvig uzdržanja,
bdenja i spavanja na goloj zemlji? Ko nas je prosvetio da na stvari gledamo bez
rasejavanja i prelešćivanja, te da ne smatramo nečim velikim ni zlato, ni srebro, ni
lepote, ni svetske veličine, pa čak ni carske krune i svilu. [Ko nas je prosvetio] da
smatramo dostojnijim i većim oblačenje u dronjke i zakrpe, te da se njima veličamo više
negoli blještavim plaštom? Ko nam je dao silu da pobegnemo od svega veštastvenog i
telesnog i da se sjedinimo sa višim poretkom života, slično anđelima preko devstvenosti
prebivajući čisti i neporočni? Eto naših pohvala. Nama ih je darovao Bog, koga smo
zavoleli. Mi smo poželeli buduća dobra, nepristupnu svetlost, večnu slavu, neizrecivu
radost, neprestano veselje, večno nasleđe, Carstvo nebesko, neiscrpno bogatstvo i sva
obećanja koja su izrečena preko anđela i otaca.
3) Stoga gledajmo i pazimo dobro kako se opet ne bismo obratili na suprotno i kako se
kasnije ne bismo našli iza onih koji žive svetski. Sve više se čistimo i utvrđujmo u
devstvenosti, starajući se umom i srcem da ne popuštamo demonu. Reč izaziva reč,
pogled privlači pogled, nemar potpomaže nerad i mi se postepeno srođujemo sa njima,
oni nas osvajaju i mi se nalazimo u položaju noćne vrane, rađajući grehovnu smrt.
Nemojmo, pak, tako, čeda moja. Pazite se jedni od drugih s obzirom da od bližnjega
dolazi i život i smrt. Neznatni nemar i izvesna bezbrižnost guraju u bezdan greha. Pazite
i gledajte i mali i veliki, prednji i zadnji, načelnici i rukovođeni. Gore smo bili ublažavani,
a ovde smo u beščašću; gore smo ličili na anđele, a ovde se usličujemo satani. 0
nekome je rečeno da bi mu bilo bolje da se nije rodio (Mt. 26, 24). Isto je prigodno reći i
o navedenom. No, dovoljno je o tome. Ja ništa nisam rekao da bih vas ožalostio, već da
bih predznanjem odvratio nailazeći mač greha.

104.
1) Ja imam dužnost da govorim, a vi da slušate; 2) vi me ustima poštujete, ali je
vaše srce daleko; kad sam vam govorio o teskobi u potrebama i ukazao na
uzroke, vi ste se pomirili sa našim položajem, ali ste potom počeli da ropćete,
naročito zbog primanja mnogih; 3) ja vam objašnjavam da je Bog Hranitelj i da će
pomoći; 4) nemojte roptati, inače nećete ući u Carstvo Božije, kao što Izrailjci
zbog roptanja u pustinji nisu ušli u obećanu zemlju; 5) kada je nešto slično bilo
kod otaca naših; naprotiv, svi oni su trpeli nevolju, ne odbijajući druge; 6) i vi ste
ovde prihvaćeni iako ste došli bez ičega; zbog čega sada ne želite da ukažete
milost drugima; ni pse koji umiru od gladi ne teraju, a vi hoćete da prognamo one
za koje je Hristos umro; 7) niste li obećali da ćete zajedno sa mnom sve trpeti; ili
ste zaboravili da je stradanje naš udeo; 8) pokajte se, budući da se ja neću
promeniti; osim toga, i vi ste učesnici u tim delima, budući da smo jedno; 9) setite
se koliko nas je puta Bog izbavljao iz nevolje; čega da se bojimo ukoliko
delujemo po zapovestima (2, 30)
1) Moje delo i moj neumorni podvig se sastoji u iznošenju reči za vas, u napominjanju
dužnosti i tešenju u trpljenju u vašem dobrom životu po Bogu. Pastiri beslovesnih ovaca
po neophodnosti preduzimaju trud nespavanja i brige oko čuvanja stada koje im je
povereno, izvodeći ga na pašu. I ja grešni, koji sam nedostojno primio načelstvo nad
vama, tj. Hristovim ovcama, moram da imam neuspavljivo duševno oko i da vam
oglašavanjem reči, kao nekakvom sviralom, ukazujem na dužnost i korist,
predupređujući vas od nepriličnog i pogubnog. Od mene se, dakle, traži rečeno, ali i vi
treba da se prema mojoj reči odnosite pažljivo, slušajući moj pastirski glas. Gospod
govori: Ovce moje slušaju glas moj. . . i za mnom idu. . . A za tuđinom neće poći, nego
će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn. 10, 27; 5). Rečeno se može
primeniti na vas i na mene.
2) Zbog čega sam vam izrekao sličan predgovor? Unapred vam kažem da ne bih
[želeo] da vam moja reč bude teška. Jer, neki od vas me poštuju ustima, dok im je srce
daleko od mene. I objasniću zbog čega. Kod vas se pojavila teskoba u telesnim
potrebama zbog rđavog roda prošlih godina, zbog priliva lica koje Bog iz pučine sveta
šalje u pristanište naše obitelji na spasenje i zbog dodavanja stranoprimnica i drugih
utočišta, s obzirom da se nalazimo u carskom gradu. Ja sam o rečenome sve
obavestio, izjavljujući duboku skorb i opterećujuću brigu oko načina zadovoljavanja
potreba za tekuću godinu. Ja sam iskao i molio da se zagrejete usrdnošću za uvećanje
uobičajene mere vaših rukodeljnih proizvoda, napominjući da nama, koji ištemo Carstvo
nebesko, priliči da idemo tesnim i skorbnim putem, na kome se nalaze nevolje,
pritešnjavanja, glad i žeđ, napori i znoj, nagota i siromaštvo i sve slično. Još sam dodao
da Bog često popušta da se podvrgnemo neznatnim iskušenjima kako bi ispitao našu
ljubav prema Njemu, tj. da li rado podnosimo skorbi koje nas susreću radi Njega. I vi ste
se pokazali kao što treba, opravdavši moje očekivanje. Međutim, nemajući istinsko srce
u odnosu na Boga, vi ste mu zablagodarili samo ustima, da biste potom zaroptali,
opterećujući se onim što se desilo i ustajući na mene grešnoga, kao nekada na Mojsija.
I vi ste prigovorili: "Zašto ih sakuplja toliko kad ne može da ih nahrani? I zbog čega? I ko
ga prinuđava da sabira toliko mnoštvo".
3) Od tih reči ja treba da se ogradim i da oglasim pravdu Božiju, ukazavši na mač Božiji
koji dolazi na takve. Od mojih grešnih ruku se neće tražiti krv njihove pogibli. Kao
neistinski sinovi moji, oni najpre nisu zajedno sa mnom rekli: "Zašto ih primamo", već su
kao tuđa i rđava deca rekli: "Zašto ih prima", sami sebe isključujući iz opštenja sa
mnom. Oni su krivi. i dostojni osude stoga što, kao što se peva u Psalmima, klevetaše
na Boga, i rekoše: Ne može li Bog spremiti trpezu u pustinji (Ps. 77, 19) takvim
mnoštvu. Zar ja dostavljam hranu, ili donosim plodove, ili punim žitnicu? I opet, zar ja
samovoljno i samovlasno primam one koji dolaze i umnožavam bratstvo? Nije li sam
Gospod i Bog Hranitelj sveta, koji otvara ruku svoju, i ispunjava sve živo blagovoljenjem
(Ps. 144, 16)? Ne govori li On sam: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo
će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Ne pobuđuje li i sam malodušne, govoreći: Pogledajte
na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani
ih. . . Koliko će više vas, maloverni (Mt. 6, 26; Lk. 12, 28). Ne savetuje li On preko
jednog mudraca: Ko verova Gospodu i postide se? Ili ko je istrajao u strahu Njegovom i
bio ostavljen? Ili ko ga prizva i bi prezren (Sir. 2, 10). I ne obećava li On opet kroz
Jevanđelje: I onoga koji dolazi neću isterati napolje (Jn. 6, 37). I ne naređuje li On:
Pustite decu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije (Mk. 10, 14).
I mnogo drugih mesta iz Pisma je saglasno sa rečenim. Zašto vi ustajete na mene
bednog i svojim vređanjem govorite bezumlje?
4) Vi ste, kao što se vidi, Izrailjci koji su izbavljeni iz ruke nevidljivog faraona, od gorkog
pravljenja cigli u ropstvu strasti i od mračnog Egipta svetske sujete, da bi potom, pri
prolaženju pustinje podvižničkog skorbnog života i susretu sa teškim nevoljama,
propustili da zablagodare Bogu, usled čega je izostalo i dobro raspoloženje koje je
trebalo da izazove javljanje potrebnog po Božijem promislu. Da, vi ste uzroptali na Boga
i kao da ste rekli: "Bolje bi bilo da smo umrli u Egiptu", sećajući se egipatskih kotlova, tj.
onoga što je svakoga najviše naslađivalo u svetu. Međutim, vi znate da su tad
postradali oni koji su roptali, da se niko od njih nije udostojio da uđe u obećanu zemlju i
da su im kosti ostale u pustinji. Bojim se, čeda, da i mi ne postradamo na isti način s
obzirom da činimo što i oni. Međutim, tada je bilo dejstvo šatora i zakona, a sada -
savršenstvo blagodati i istine Hristove. I rečeno nisu učinili svetovnjaci, nego oni koji su
među nama, tj. koji su se popeli na visinu anđelskog života.
5) Gde je i kada se kod naših prepodobnih otaca pojavilo roptanje? I da li su oni ikada
radi oskudice u telesnim potrepštinama odbili nekoga od onih koji su želeli da se
spasavaju u opštežiću? Nisu li, naprotiv, njihova vrata svagda bila otvorena ne samo za
one koji žele da se odreknu od sveta, nego i za sve potrebite siromahe? Zar nisu oni i
posle svoje smrti ostavljali posebna zaveštanja u vezi sa rečenim? Vi znate kakvi su u
vezi sa navedenim bili nalozi velikog svetila našeg Evtimija. Vi ste čitali kako je bilo kod
uvekspominjanih otaca naših Save i Teodosija Velikog, kao i kod preblaženog
Pahomija. I da li se kod njih dogodila oskudica? Jeste, i to višekratno. Kod jednog za
Uskrs nije bilo neophodnog čak ni za vršenje Liturgije, što je uostalom i kod drugih
bivalo. Oni su često imali svega u izobilju, a ponekad su i oskudevali. U oba slučaja oni
su, pak, blagodarili Bogu i blagodušno trpeli. Sa njima su stradala i njihova istinska čeda
sa radošću i veseljem. Oni, pak, koji nisu slični potpadaju pod kletvu i ginu. Stoga treba
da pazimo, čeda moja i bratijo.
6) Vi koji ropćete treba da se setite da se ne izdržavate od svog truda i da prilikom
dolaska ovamo niste sa sobom ništa doneli. I vi ste tada blagodarili i slavili Boga i nas
što se niste vratili nazad. I kao nerazumni vi sada nećete da ukažete drugima ono što
ste tada sami dobili. Vi ste škrti da drugima uručite dar koji ste sami dobili.
Nedruželjubivi, nesaosećajni i neosetljivi. Mi bismo bili dostojni odobravanja čak i kad
bismo primili beslovesne pse koji umiru od gladi. Jer, napisano je da pravednik miluje
duše stoke svoje (Prič. 12, 10). A zar nećemo primiti slovesne ljude, učesnike u
zajedničkoj prirodi, bratiju našu koji nas mole da ih primimo u pristanište posle
brodoloma i da ih spasemo od krajnje nevolje, one za koje je Hristos umro? Međutim,
bezumnici ne pomišljaju o rečenome.
7) Zar vi niste obećali da ćete zajedno sa mnom umirati za ime Gospodnje? A sada se
pri maloj teskobi u naporima i po trebama odričete i povlačite nazad. Zbog čega
naprotiv vi mene ne podstičete da ni jednog od siromaha koji dolaze ne otpustim
gladnog, žednog i bez tražene pomoći? Međutim, vi volite jedino da se sami nasićujete,
pa čak i presićujete, da jedete ribu, pijete vino ne samo po dve ili po tri krasovulje, već i
sa dodatkom, što oci zabranjuju. I na vama se ostvaruje [reč] da niko ne može služiti
dva gospodara, tj. i stomakougađanje i bogoljublje. Nerazumni i spori srcem shvatite da
(po zapoveđenom svetim ocima našim i po neprestanim napomenama mene grešnog)
mi treba da postradamo i da kroz mnoge nevolje uđemo u Carstvo nebesko.
8) Prema tome, pokajte se što ste mnogo sagrešili pred Gospodom. Ja neću odbiti
[nikoga] i neću se promeniti, već ću nastaviti kao što sam započeo da sa svom
srdačnošću i vatrenim srcem primam svakoga ko dolazi. I ne [primam] ih samo ja, već i
Bog koji zapoveda [ljubav] i vi zajedno sa mnom, budući da smo svi jedno. Vi svi delate
sa mnom kada odevam nagog, zagrevam promrzlog, obuvam bosog, beskućnika
uvodim pod krov, hranim gladnog i pojim žednog u ime Isusa Hrista, istinitog Boga
našeg, koji je sebe dao radi našeg izbavljenja od grehova. I mi verujemo u Njegova
obećanja da neće ubiti gladom pravednu dušu (Prič. 10, 3). Takve su i vaše duše koje
ne ropću (jer ja ne okrivljujem sve) i koje se raduju zbog ispunjavanja zapovesti Božijih i
umnožavanja bratstva, budući trpeljive u iskušavanjima Božijim, odrekavši se od svega i
rešivši se da do smrti stoje na delu Božijem.
9) Pogledajte nenaučeni, kojima se ponovo obraćam, koliko nas je puta Bog izbavljao iz
krajnje nevolje. I kakvih dobročinstava nas je udostojio radi molitava mog i vašeg oca.
Nije li nam dao žita i vina u doba oskudice? Nije li On podigao dobre ljude i nije li otvorio
njihove žitnice radi naše prehrane? Nije li nam do sada iz sela, gradova i ostrva slao
med, masline, sir, pokrivače, odelo i zlato od episkopa, načelnika i od onih koji su
odeveni u porfiru? Neka vam Gospod oprosti i neka učini da ubuduće budete krepkiji
kako biste sve podneli i pretrpeli sa ostalom bratijom i zajedno sa njima se udostojili da
dobijete venac pravde.

105.
1) Sada je lažljivo vreme (proleće): držite telo na uzdi; 2) mera pijenja vina i mera
hrane; 3) za uzdržanje će se (dobiti) nebeska dobra, prema kojima sadašnja
uopšte nisu dobra; 4) pogledajte na skupinu vrlina koja vas okružuje; gledajte na
nebo i sve će biti podnošljivo (2, 31)
1) Dobro se stiče trudom, ali ga nepažljivi lako gube. Ono što je stečeno dugim
vremenom može da se izgubi zbog kratkovremene nebrige. Stoga naročito pazite na
sebe u sadašnje vreme proleća kada telo počinje da se budi i kada plot, budući od
zemlje, traži da dejstvuje po zemaljskome. Navodljavana i đubrena, zemlja daje rastinje
po svome rodu. I telo koje se goji raznim jelima i pićima samo od sebe uskipi strastima
koje su u njemu sakrivene. Uzmite ga u svoje ruke i pritesnite ga. Po reči apostola,
staranje za telo nemojte pretvarati u pohote (Rim. 13, 14). Naprotiv, pružajući mu
neophodno u razumnoj meri, prebivajte i živite u duhu.
2) Neka postoji mera i u jelu i u vinu. Vino neka se prima radi male utehe na praznične
dane, pri krajnje zamornim telesnim naporima, pri bolestima i pri predstojećem dužem
putovanju. U drugo vreme treba biti zadovoljan jednom čašom, najviše sa dve. Jer, vi
znate šta se o rečenome kaže u Staračniku. U odnosu na jelo navešću vam reči
apostola: Jela će se ukinuti (1. Kor. 6, 13). Ja ne govorim sa namerom da vas sasvim
odvratim od njega, već sa željom da jedete i pijete blagoobrazno, bogodolično,
spasonosno za dušu i ukrepljujuće za telo, koje treba da vrši naložena mu dela.
3) Zar ne znate da vam se za slično uzdržanje i lišavanje svetskih zadovoljstava, tj.
mesojeđa, pijenja vina, banja i toplih bašta priprema božanstveni raj, koji ima drvo
života i vodu besmrtnosti, sladost Duha i neizrecivu krasotu večnih dobara? Za vas je
tamo pripremljen pokoj i svaka uteha. Još malo pa ćete kroz vrata smrti stići tamo i
početi da nenasito i večno okušate i pijete. Ovde, pak, ni dobra iz carskih dvorova nisu
sladost, već hrana za crve. Njihovo okušanje nije dobar život, već beživotnost,
naslađivanje njima nije radost, nego tuga, njihovo posedovanje jeste lišenost i njihovo
nasleđivanje jeste zaista sujeta nad sujetama, kao što je rekao najmudriji Solomon, koji
se u potpunosti nasladio utehama sveta.
4) Vi imate uzdržanje kao drugaricu, poslušanje kao suprugu, neporočnost, devstvenost
i milostinju kao kćeri, skrušenost i smirenje kao sveštene devojke. Pogledajte gore na
nebo i ugledajte gde je naše stanište, gde je naša Glava i opšti Otac svih - Hristos
Gospod, gde je naš grad - gornji Jerusalim. Zaista, vi ćete pobediti ukoliko sve pretrpite.
Vi ćete se ovenčati ukoliko budete zadovoljni sa svime. Ukoliko skončate na navedeni
način, vama će se otvoriti vrata Carstva nebeskog.

106.
1) Sve trpimo sa nadom na večno blaženstvo, po reči i primeru svetog Pavla; 2)
jer, i mi, kao i on, svakog časa susrećemo priliku da trpimo; 3) ukoliko budemo
trpeli, Božije blagovoljenje će biti na nama (2, 32)
1) Trudite se i podvizavajte se. Na skorbi vašeg života u Hristu koje nailaze na vas
nemojte gledati kao na nešto tuđe, strano i neočekivano. Zar došavši ovamo iz sveta
niste pred Bogom i Njegovim izabranim anđelima ispovedili da ćete blagodušno trpeti
svaku skorb i teskobu u gladovanju i žeđanju, u studeni i nagoti, u uvredama i
podsmevanjima i u drugim podvižničkim teškoćama radi Carstva nebeskog. I bolje je da
uopšte ne gledate na rečeno, već da trpite i da motrite na blaženi kraj svega. Kakav
kraj? Nasleđe Carstva nebeskog, radost zbog večnih dobara, okušanje besmrtnosti,
blaženstvo neprestanog života, usinovljenje, rajsku sladost i svaku drugu utehu. Zaista
je dostojno i pravedno veliki apostol rekao da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa
prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). On je tada hodio po svoj vaseljeni kao
usred lavova i tigrova, vučen i cepan nevernim, u gladi i žeđi i u danonoćnim naporima,
radeći svojim rukama kako ne bi nikoga opteretio i svojim trudom zarađujući ono što je
bilo potrebno njemu i onima sa njim.
2) Blago nama ukoliko budemo blagodarno i trpeljivo podnosili sve u okolnostima u
kojima se nalazimo s obzirom da nećemo biti lišeni njegovog udela. Ukoliko se, pak,
pokažemo malodušni, nezadovoljni i ropotljivi, mi nećemo imati opštenja sa onima koji
su se do krvi podvizavali protiv greha. I nećemo li se mi pokazati dostojni svake sramote
onoga dana s obzirom da ni najmanju stvar (tj. poslušanje bez protivrečenja, trud bez
roptanja, služenje bez gordosti, blagovremeno ćutanje, razumni govor, slučajno
prevođenje na drugo poslušanje koje odgovara pažnji i revnosti, odsecanje vlastite
volje, blagodarno nošenje naložene epitimije [tj. kazne], neoslabno stojanje na
psalmopojanju i noćnoj i dnevnoj molitvi i trpeljivo čitanje dnevno ustanovljenih
Psalama) nismo mogli ispuniti spokojno i prilično?
3) Ukoliko budemo blagopokorno, blagodušno i rado primali, trpeli i ispunjavali i sve
drugo što se ne može ni nabrojati, naš život će biti prekrasan i Bog kome ugađamo
svakako će na nas gledati sa blagovoljenjem i blagosiljati nas. Nemojmo odstupati od
rečenog načina života, čak i kad bi sledilo da svakodnevno umiremo zbog njega.
[Služimo] radosno, nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi (2. Kor.
6, 3).

107.
1) Sada je četrdesetnica: neka se svako pripremi kao što priliči; 2) ne zahtevaju se
samo spoljašnje umrtvljenje tela i telesni podvizi, nego ponajpre odsecanje svega
rđavog i vlastite volje, smirenje i poslušanje (2, 33)
1) Sada je, kao što znate, sveta četrdesetnica, koja od nas zahteva duhovne podvige
još više negoli u obično vreme, tj. usrdniju spremnost na sve dobro, blagodušnost,
hrabrost, trudoljublje, trpljenje, nebouzlaznu molitvu, suzotočno umiljenje, smirenje
skrušenog srca, umereno uzdržanje ne samo od jela i pića, nego i od zavisti, gneva,
nadimanja, roptanja, gordosti, dobromrzne strasti. Pogledajte se pažljivije i očistite se
po navedenom ukazanju, pripremivši sebe kao izabrane sasude, kao bogoglasne
svirale kako biste primili Duha Svetog. Na rečeno nas priziva vreme i ono je pravi post.
2) Neka mi niko ne govori: "Ja pojem i čitam stihove [iz Psaltira], molim se, vrlo malo
jedem, malo pijem, sedeći po malo odspavam, činim poklone, podižem svoje ruke
prema nebu mnogo sati". Naravno, sve je to dobro. Ipak, kaži mi da li imaš smireno
mudrovanje, skrušen duh, da li odsecaš svoju volju kako bi uvek bio poslušan i kako
nikada ne bi protivrečio, ni roptao, ni prepirao, ni zavidio bratu, ni mislio i govorio
sujetno, niti bio znatiželjan. Kaži mi da li postavljaš pitanja zbog čega jedan ima jedan
položaj, a drugi - drugi, menjajući se u srcu i poprimajući zversko lice, te iz zlog, a ne
dobrog skrovišta srca iznoseći reči neverja, [rđave] neustrašivosti i nesređenosti, koje i
one koji slušaju mogu da vrgnu u rov pada. Nisu takva dela posta i nisu takva
upražnjavanja u uzdržanju. Naprotiv, onaj ko ima smirenje i poslušanje kao sa dva krila
ushodi na nebo i postaje sabesednik Bogu.

108.
1) Nemojmo dati mesta razlenjenosti sećajući se da služimo Bogu, koji će i
uzvratiti po usrdnosti i revnosti; 2) čuvajmo u savršenstvu i svo ostalo ustrojstvo
života i spolja i iznutra; 3) hrabrite se imajući Boga za Pomoćnika, i Presvetu
Bogorodicu, i svetitelje Božije, a naročito naše - svetog Preteču i Bogoslova,
kojima pripada manastir; 4) uzdržavajmo se od nepriličnih razgovora i
razgovarajmo samo o dušekorisnom (2, 34)
1) Pazite da naša srca ne budu opterećena mrzovoljom, raslabljenošću i neumesnim
pomislima, što dovodi do bede unutrašnjeg pada u duši. Naprotiv, sa mladićkom
bodrošću i revnošću se postarajmo da zajedno proživimo ostalo vreme kratkotrajnog
života našeg, koji se stalno umanjuje kako bismo, po završetku dobrih podviga,
sveštenih upražnjavanja i časnih vrlina prešli u budući vek i udostojili se dobijanja
netruležnih venaca pravde od Nagradodavca Gospoda. Stoga neka svako gleda kako
prohodi svoje služenje. Neka se do starosti svako trudi da služi Gospodu kao da je
prisutan, izbegavajući nemar, malaksalost, lenjost i pritvornost i znajući da ne bi
ožalostio čoveka, već Boga, kome se posvećuje služenje. Mi smo ovde samo sasluge,
koji napominju o zapovestima Vladike. Oni koji ih ispunjavaju i oni koji ih narušavaju
nisu krivi pred nama i ne ugađaju nama, nego blagom Vladici i Bogu, koji ih je dao.
Neka svako svoje delo radi kao pred licem Boga, a ne ljudi, bilo da prepisuje knjige, bilo
da služi, ili ore, ili kopa gradinu. Neka svačije delo bude čisto, budući da Srceznalac
Bog meri napregnutost sile i usrđa koji se u njega ulažu.
2) Jezik treba čuvati od praznoslovlja, oko ograđivati od nepriličnih prizora, srce čuvati
od nečistih pomisli i sva čula trezniti strahom Božijim. Jedni prema drugima treba da se
odnosimo sa smirenoumljem i sa ljubavlju bez drskosti. Mi treba da vodimo dolične
razgovore, da gledamo na korisno, da slušamo samo ono što je prilično, da se
dodirujemo sa skromnošću, da pomišljamo na Božanstvene stvari, da se radujemo i da
se saradujemo u ispunjavanju zapovesti Božijih kako bismo dušespasonosno okončali
dane našeg stranstvovanja na zemlji.
3) Budite hrabri jer imamo Boga za Pomoćnika i Zastupnika u svom životu, te krepki
pokrov, tj. zastupništvo Presvete Bogorodice i molitve gospode naše, velikih svetitelja
Preteče i Bogoslova, u čijim manastirima živimo. I ako je Bog s nama, ko će protiv nas
(Rim. 8, 31). Ako je Gospod zaštitnik života moga, koga ću se plašiti (Ps. 26, 1). Ko će
nas savladati ukoliko imamo pomoć od Bogorodice i svetih? Niko i nikada. Demoni će
biti daleko od nas, ljudi će nas hvaliti, neprijatelji će se izbezumiti i niko neće opstati
pred licem našim. Ukoliko, pak, ne budemo takvi, sve će sa nama biti drugačije.
4) Stoga mi treba da istrajemo u doličnom ustrojstvu, naročito živeći u ovakvom gradu.
Uzdržavajmo se od razgovora o predmetima koji su nam tuđi. Nama je tuđe besediti,
razgovarati i raspitivati se i o carevima i o načelnicima. Premudri govori: Shvataj ono što
ti je naloženo (Sir. 3, 22). Mi imamo drugu brigu i druge besede. Svetovnjaci
razgovaraju o svetovnom i telesni pričaju o telesnom, dok mi [govorimo] o Bogu,
Spasitelju našem, i o onome što je dušekorisno, o vrlinama, o životu prepodobnih otaca
naših, o smrti, o prestavljenju, o susretu svetih anđela, o odgovoru pred prestolom
Hristovim, o pravednoj nagradi, o Carstvu nebeskom. Razgovarajući o rečenome, mi se
anđelski prosvećujemo, a prosvećujemo i svetovnjake. Ukoliko, pak, upadnemo u
sujetne razgovore, mi i sebi štetimo i drugi nas podvrgavaju podsmehu i osudi. Od sada
pazite i čuvajte usta svoja od nepriličnih beseda. Trudite se u svojim dobrim delima,
rasplamsavajući još vreliju revnost za ljubav prema Bogu i imajući gotovost da za
Njegovu istinu čak i smrt podnesemo. Vašu odlučnost Bog će primiti kao delo i u onaj
dan vas ukrasiti mučeničkim vencima.

109.
1) Revnosno i iz sve snage ištite nezemaljsko i Bog će vas blagosloviti; ukoliko
tako činite, napredovaćete; jer, tako su živeli svi oci; 2) opet prekor kradljivcima
stvarčica (2, 35)
1) Jedni biraju jedan predmet iskanja, a drugi drugi: jedan ište gospodstvo, drugi slavu
od spoljašnjeg činovništva, jedan zadovoljstvo i mnoga imanja u domovima, slugama i
poljima. Mnogoobrazne su pohote svetske. Ostavivši sve slično i duševno se preselivši
u drugi svet, vi želite i ištete nadsvetsko i nebesko, u čemu i prebivate svojim srcem.
Oko rečenoga je sve vaše staranje i trud. Vas ne brine i ne zanima ništa osim
savršenog očišćenja strasti i sticanja skrušenog i smirenog srca i potpune bezbrižnosti
ne samo u odnosu na drugove i poznanike, već i na roditelje i svaku sujetnost. Takvo je
Božije blagovoljenje o vama. I ja vidim kako se svaki od vas trudi, podvizava i prinuđava
da odbaci strast koja ga muči i da raspoloženjem prebiva samo sa jedinim Bogom.
Ukoliko istrajete u mučeničkom podvigu, Hristos Bog naš će vam dati silu i krepost da
odbacite svako strasno i satansko protivljenje, te da uspešno završite triblaženi podvig
koji vam predstoji, kao uostalom i sveti i bogonosni oci koji su ranije živeli. Zar su oni,
obučeni u telo i imajući jednake prohteve kao i mi, bez truda i podviga prošli ovaj život?
Nikako. Oni su mnogoobrazno stradali i pobeđivali, hodeći putem svakog poslušanja i
smirenja, uzdržanja i drugih vrlina, potčinivši telo duhu, uzišavši na visinu svetog života i
proslavivši se. Radi izgrađivanja duša naših setimo se vrlina prepodobnog oca našeg
Save (čiji spomen slavimo). Kao poslušnik, kao što znate, on beše veoma poslušan,
brz, uslužan, prihvatajući poslednja poslušanja i radujući se kao da vrši nešto slavno.
On je danonoćno bio u trudovima, nosio vodu i drva, prvi dolazeći na psalmopojanje i
poslednji izlazeći. O njemu je napisano i mnogo drugog, što se zbog nedostatka
vremena ne može nabrojati. Podražavajmo ga i mi, čeda, s obzirom da nije nemoguće
da ga podražavamo jedan u jednom, a drugi u drugom, pomažući i sarevnujući jedan
drugom. Iznad svega treba da se čuvate da ne postupate po svojoj volji i da bez
doličnog raspitivanja ne [činite] čak ni ono što izgleda dobro.
2) Ne mogu da prećutim jednu stvar koju, ne znam kako, među vama čine neke
neznalice i prezirači svakog poretka. Naime, radi se o veoma prekornom delu čestog
nestajanja ili pre - krađe [stvari]. Na primer, onaj ko u svojoj keliji ostavi sandale ili
olovku, ili drugo oruđe za rukodelje i izađe na kratko ili na duže zbog svog posla, po
povratku ne nalazi ostavljeno. Radi se o savršeno đavolskom delu, koje vređa i smućuje
bratstvo. Počeće da se javljaju podozrenja, klevete, ogorčenja pa i neprijateljstva
verovatno više prema nevinima, negoli prema vinovnicima. Vi lopovi počujte groznu
pretnju blaženog apostola Pavla: Ni lopovi. . . ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije
(1. Kor. 6, 10). Rekavši otimači, on nije dodao "srebra ili zlata, ili dragocene odeće", već
je izrekao opšte određenje. Ma na šta da se odnosi otimanje, i makar se radilo i o
najmanjoj stvari, otimač neće naslediti Carstvo nebesko. Da li čujete lopovi i otimači?
Molim vas da prestanete da kradete i otimate konac, igle, šila, olovke, lončiće, čaše,
nožiće, pojaseve i slično. Jer, ponavljam, ni oni koji čine slično neće naslediti Carstvo
nebesko. Zar se ne bojite apostolske opomene? Zar ja bedni izričem takvu opomenu?
Stoga vas molim da hodimo dostojno zvanja na koje smo prizvani, tj. čisto, prepodobno
i pravedno, udaljujući se od navedenog poroka kako bismo bili naslednici večnih
dobara.

110.
1) Po vašem opštenju dobro svakoga prelazi na sve, i dobro svih na svakoga; 2)
nemojmo biti ni lenjivi, ni svojeglavi; živeći opštim životom postarajmo se da se
uzdržavamo od rđavog i da revnujemo za pohvalno; 3) ono što činimo i
doživljavamo biva i prolazi i više se ne oseća; ono, uostalom, ostaje unutra i na
dan suda će se pojaviti na opravdanje ili osudu (2, 37)
1) Svako, po pisanome, ima svoj dar, jedan jedno, drugi drugo. Vi ste, pak, bratijo,
svezani savezom ljubavi usled čega činite svojim i napore i vrline svih drugih. Ti, na
primer, blagodušno podnosiš beščašće, drugi se odlikuje trudoljubljem, jedan izobiluje
ćutanjem, drugi pokornošću. Međutim, zbog opštenja svako od vas osim svog poseduje
i ono što imaju drugi. Stoga se radujte i saradujte jedni drugima. Neka svako napreduje
u daru koji poseduje, izbegavajući taštinu i vrlinu brata smatrajući većom. I ukoliko smo
sliveni jedni sa drugima i spojeni sjedinjenjem ljubavi, potrudimo se da sve više
napredujemo, usled čega će se Bog proslaviti u našem delu i veći deo vaseljene će čuti
za naš način života.
2) Niko neka ne bude svojevoljan i svojeobrazan. Teško onima koji su mudri za sebe i
razumni pred sobom (Is. 5, 21). Niko neka ne bude nemaran i lenjiv da ne bi čuo: Idi
kod mrava, lenjivče (Prič. 6, 6). Neka niko ne bude dvojedušan u rasuđivanju da ne bi
čuo: Dvojedušan čovekje nepostojan u svima putevima svojim (Jak. 1, 8). Uvek budite
pokretni i brzi na delalje zapovesti, iskreni, bez saplitanja prilikom ispovedanja svojih
skrivenosti, slobodni od taštine i daleko od svoje pohote, koja čini da je [čovek] kao
morski val što ga vetar podiže i vitla (Jak. 1, 6), budući da se nije utvrdio i da nema
osnove u srcu svome. Neka sve slično bude daleko od vas. Vi se starajte da steknete,
da urizničite i da se obogatite svim što je časno i pohvalno radi dobijanja Carstva
nebeskog.
3) Sve ono što svaki od vas čini, bilo pohvalno, bilo prekorno, zaista prolazi i nestaje
kao potok vodeni, pri čemu čak ni u osećanjima ne ostaje gotovo ništa od onoga što je
bilo juče. Stradanje zbog zapovesti, trud, plač, trpljenje, znoj, razdiranje srca,
pritešnjavanje, iznemogavanje, podvrgavanje uvredama oseća se samo trenutno, da bi
potom nestalo. Međutim, kod onog ko je rečeno okusio sve ostaje i čuva se u vekove
radi dobijanja nagrade. Onaj, pak, ko se teši, smeje, naslađuje, pravi nered, igra,
lenjstvuje, nikoga ne sluša, predaje se lakomislenosti, zavidi, gnevi se, besni, pravi
spletke, držeći se visokoumlja i slično ne samo da sada ne stiče nikakvu korist, već
stiče i neporecivu osudu u dan nagrađivanja i pravednog suda Božijeg. Razmislimo o
rečenome, bratijo, i latimo se vrlina, starajući se da na svaki način izbegnemo greh kao
nesretno i svepagubno zlo, te da bogougodno okončamo dane našeg života i
udostojimo se obećanih dobara sa svima koji su ugodili Bogu.

111.
Pouke se govore da biste vi, slušajući ih, ispravljali sebe; vi, međutim, ostajete
isti: nemojte više biti nepažljivi i nedelatni (2, 38)
Pitam vas radi čega se govori pouka. Da li da bi se samo pročitala u određeni čas i
počešala naše uši, ili da biste me pohvalili, ili bez nekog određenog cilja? Naravno ne,
nego da biste vi shvatili ono što se govori, svom dušom prihvatili smisao reči i doneli
plod blagodaću Hristovom, te uz pomoć molitve mog i vašeg oca. Međutim, ja vidim da
iz vašeg sećanja, čim se završi pouka, odmah sve iščezava bez traga kao da se uopšte
ništa nije ni govorilo. Stoga čim izađemo sa službe napolje odmah padamo u ista
sagrešenja kao i obično. Jedan počinje da razgovara u nevreme, drugi ropće, jedan
prede osude, drugi se sakriva u ugao kako bi zaspao i prespavao čas za rukodelje, a i
kad se javi ruke mu se pokazuju kao nemoćne, a kolena raslabljena (Sir. 25, 26). Neću
govoriti o ostalom. Ne treba, pak, tako čeda moja. Inače se može desiti da čujete: Ovaj
narod usnama me poštuje, a srce im je daleko od mene (Mk. 7, 6). Naprotiv, kada
čujete spasonosnu reč u mojoj pouci ili iz Božanstvenog Pisma koje čitamo neka se u
vašim srcima porodi kretanje straha Božijeg, iskra ljubavi prema Njemu, želja za
napretkom i namera da se verno ispunjavaju Njegove zapovesti kako bismo se udostojili
Carstva Njegovog.

112.
1) Mi smo na duhovnoj trci; ko su, pak, gledaoci; na šta treba da obrate pažnju
trkači; kako se trči po pravilu; 2) ne treba zavideti običnim prednostima u
manastiru; nerazumno je sve što nezadovoljni u takvim slučajevima govore; neka
se isprave oni koji tako čine (2, 39)
1) Vi ste trkači Vladike Boga, premda vaše trčanje nije po zemlji, nego od zemlje ka
nebu, imajući za posmatrače anđele i svetitelje, a ne ljude. Vence, pak, (neuvenljive)
daje sam Gospod. Blaženi ste vi što ste stupili na to poprište takmičenja, primivši
[monašku] shimu. Međutim, vi ste tek stupili na poprište, a venci se daju onima koji
završe trku. Neka svako od vas dobro gleda kako trči i neka primećuje znakove na
trkalištu koji određuju uspeh trke (tj. napredovanje u vrlinama), neka pažljivo gleda na
prepreke (tj. iskušenja tela, sveta i đavola) i neka se napreže da ih savlada (primajući
silu od Duha Svetoga). Neka niko ne gleda na stranu, već na jednu tačku ispred sebe,
tj. na cilj trke, ka njemu ustremljujući sve svoje sile. Trka još nije okončana. Do sada ste
dobro trčali. I od sada trčite sa jednakom usrdnošću i naprezanjem, revnujući jedni sa
drugima i pomažući jedni drugima. I ko će sve prestići? Onaj ko bude najsmireniji od
svih. Ko, pak, najispravnije trči? Onaj ko je najposlušniji, najpobožniji, ko u najvećoj meri
izbegava roptanje, ko najviše poje Psalme, ko se najviše drži bezmetežja,
najtrudoljubiviji, najmolitveniji, ko najviše otkriva [pomisli], ko najviše izbegava drskost,
najnezlobiviji, ko najviše izbegava zavist, najverniji, ko najviše voli [svog] oca, ko najviše
poseduje i ostale osobine savršene vrline i po duši i po telu. Eto u čemu se sastoji vaša
trka. Eto čime ushodimo iz sile u silu i od sveta ka nebesima.
2) Neka ljubav bude vaša glavna osobina, koja vas odlikuje kao učenike Gospodnje.
Prebivajući u ljubavi, rado primajte svako izdvajanje bratije, njihovo pretpostavljanje i
napredovanje u službama, rukodeljima, mestu stojanja i redosledu. Neka od vas odstupi
zavist, ljubomora i gnev. Blagostanje bratije neka svaki prima kao svoje blagostanje,
radujući se njihovom uspehu, čime se ugađa Bogu i stiče potpuna pobeda nad svime.
Ljubav je venac vrlina. Ogorčavati se, pak, što je nekome data prednost u služenju jeste
pokvareno i štetno delo, tj. znak suprotne strane. Ne treba tako činiti, čeda moja. Nije
pravedno govoriti: "Trebalo je da mene pretpostave njemu", ili: "Ja sam stariji od njega i
meni priliči više mesto". Bežite, molim vas, od sličnih zamki đavoljih. Naprotiv, ištite i
starajte se da steknete ono što je dobro, što je časno, što priliči svetima, što [pokazuje]
bratoljublje, smirenoumlje i što vas upućuje na kraj. U svemu postupajte kao deca,
nezlobivo, iskreno, kao izabrani narod Gospodnji, ne dopuštajući ništa mimo
zapoveđenog. Ukoliko se i desi neko pokliznuće, požurite da se ispravite i da [stvar]
zagladite prihvatanjem epitimije kako biste na dan nagrađivanja čuli željeni glas: Hodite
blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.
25, 34).

113.
1) Vi ste preduzeli dobru nameru; ona vas, uostalom, ne izbavlja od iskušenja
neprijatelja, koja vas i snalaze; ipak, budite verni svom zavetu i Bog će vam
pomoći da istrajete; 2) odbacite dela tame i napredujte u delima svetlosti: prva,
naime, privlače karanje Božije, a druga - blagoslov; 3) sada je kod nas mnogo
bolesnih: zdravi, poslužimo bolesnim, a bolesni - budite trpeljivi i zadovoljni
svime; mi nemamo sluge: bratija služe iz ljubavi po poslušanju; podstičite se
trudbenici: Bog sve vidi (2, 40)
1) Po blagovoljenju Božijem svi se vi nalazite u broju spasavanih, svi ste stupili na put
spasenja i svi imate samo jedno iskanje, tj. da se spasete. Međutim, postoji đavo koji je
protivnik svakog dobra i koji mnoge podvrgava iskušenjima i bez njihove želje: jedne
raspaljuje na pohotne slasti pomažući se željama mladosti, druge obara vlastoljubljem
zbog koga je i sam spao sa neba, neke opet raslabljuje nemarom, ili veže mrzovoljom,
ili rastrojava neverjem, ili pleni svojevoljnošću, ili uči neumesnim delima. I zašto
nabrajati sve čime on svakodnevno pokušava, nastoji i očekuje da nas saplete čim
dozvolimo da se raslabimo i čim se predamo raspuštenosti? Međutim, neka mu zapreti
Gospod Bog, koji je rekao moru: Ćuti, prestani (Mk. 4, 39) i neka ga otera negde daleko
od nas, što se i dešava kada se mi usredsredimo u sebi samima i neprestano pazimo
na prvi cilj našeg stupanja u obitelj. Mi smo, naime, pred Bogom koji svedoči obećali da
ćemo podnositi svaku skorb i teskobu sve do smrti.
2) Stoga svi odbacite sve što je protivno iskanju spasenja: malodušni - malodušnost,
slastoljubivi - slastoljublje, gordi - gordost, tašti - taštinu, drski - drskost, neuredni -
nered, pričljivi - pričljivost, svetoljubivi - svetoljublje, teloljubivi - teloljublje, žalosni -
nerazumnu žalost, zavidljivi - zavist, brzopleti - brzopletost, svadljivi - svadljivost, lenjivi -
lenjost. Eto dela tame, vidova zla i pronalazaka i nagovora lukavog. Blagome, pak,
Bogu su ugodni mir, krotost, smirenje, poslušanje, nezaviđenje, trudoljublje, marljivost,
bodrost, ljubav, nada, poredak, molitva. Eto dela svetlosti, oružja pravde i vrlina svetih.
Radi ljubavi prema Gospodu, ja molim da se probude uspavani od strasti i da prihvate
bodrost dremljivi od obuzetosti neprijateljskom prelesti. Ukoliko želimo da živimo dobrim
životom i ukoliko volimo da vidimo dobre dane poslušajmo onog ko govori: Ukloni se od
zla, i čini dobro; traži mira i idi za njim (Ps. 33, 14). Na šta oči Gospodnje gledaju sa
blagovoljenjem? Gle, oči su Gospodnje na onima koji ga se boje (Ps. 32, 18). Na šta se,
pak, gnevi lice Gospodnje? Lice pak Gospodnje je na činitelje zla, da istrebi sa zemlje
spomen njihov (Ps. 33, 16). Ukoliko želimo da pazimo, i sve ostale reči toga Psalma
predstavljaju prekrasne savete.
3) Ovih dana je kod nas mnogo bolesne bratije. Vreme je nezdravo. Mi zdravi
pomognimo bolesnima. Bolesni neka prime karanje Gospodnje kao spasonosno i neka
blagodušno podnose bolest, blagodareći za sve što nam se daje. Izbavivši se od bolesti
nemojmo lutati uzalud, nego opet pristupimo svojim delima. Jer, mi nemamo unajmljene
robove koji su određeni jedino za služenje, kao što biva kod svetskih ljudi. Mi smo sami i
robovi i gospodari, i oni koji služe i oni koji primaju usluge. Ipak, neka svaki gleda da
više služi, negoli da bez potrebe prima usluge. Bog vidi svakog od vas i njegovo delo i
služenje. On vidi šta je bio ranije i šta je sada, kako je ko živeo u svetu i kako živi u
obitelji, kako ko na sve prinuđava sebe i trpi, u šta se odeva i obuva i kakav trud podiže
pri ispunjavanju svog posla. I u svoje vreme On će svakome dati po delima njegovim.
Neka niko ne bude malodušan. Mi ćemo se javiti Bogu i predstati pred strašnim sudom
Njegovim. Davši odgovor o proživljenom životu mi ćemo dobiti ono što nam priliči.

114.
1) Obrađujmo svoje duše delajući u duhovnom smislu sve što čine zemljoradnici
kada obrađuju svoje polje; 2) držimo se i ratujmo kao što vojnici drže sebe i
ratuju; trpimo sve u našim poslušanjima radi Carstva nebeskog, kao što vojnici u
ratu sve trpe u očekivanju nagrada (2, 41)
1) Obrađujući svoje polje, zemljoradnik ne gleda na težinu truda, ne opušta ruke i ne
lenji se, već ima u vidu buduću dobit. Radi nje on se predaje trudu, znoju i iscrpljujućim
lišavanjima. I svaki od nas je dobio dušu kao neko polje koje treba da obrađuje u ovom
veku. I mi na njoj treba da obavljamo duhovna dela. Bog, naš Sazdatelj će u dan suda
od nas da zahteva odgovor o rečenome. Stoga vas molim i preklinjem da svi uopšte
usrdno obrađujemo polja svojih duša i da ih obnovimo po zakonima blagočašća kako ne
bismo sejali trnje strasti. Očistimo najpre oranice svoje od svakog korova greha i
bacimo na njih seme, orosimo ih kišom duhovnih suza skrušenosti, ogradimo snažnom
ogradom straha Božijeg kako useve ne bi uništavale mislene zveri, osvetlimo ih i
zagrejmo sunčanim zracima ljubavi kako bismo potom napunili naše umne ruke
pregrštima i sabrali mnoštvo žita, tj. svetih dela po zapovestima Hristovim. Radi
rečenoga je Gospod Bog svaku dušu prizvao u život, a nas naročito i na anđelski obraz
življenja. Molim vas da svako od vas u dobrom ponašanju pokaže svoja polja kako
cvetaju, daju plod i mirišu mirisom koji je ugodan Gospodu. [Rečeno će se postići] kroz
savršenu izmenu telesne naravi i odnosa, kroz pokorno poslušanje i hristoliko smirenje,
kroz svakodnevno usavršavanje i preobražavanje iz slave u slavu, kroz blještavo
odevanje dobrim delima, kroz odbacivanje svake neposlušnosti, kroz pokoravanje
svake pomisli na poslušnost Hristu, kroz saobražavanje sa opštim ustavom bratstva i
kroz svagdašnje samoukorevanje kojim se lako satire i umrtvljuje mnogoglava aždaja
gordosti i samovolje.
2) Na koje delo smo mi, bratijo, naročito prizvani? Na borbu i rat. Ne na laku borbu sa
ništavnim licima, već na žestoku borbu sa strašnim silama nevidljivih duhova, kao što
govori božanstveni apostol: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava,
i vlasti, i gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12).
Prema tome, neka niko ne ostane nepripremljen za borbu, neka niko ne izlazi
nenaoružan i neka se ne odstranjuje od vojničkih znakova. Ne treba da se čudiš kada
dobijaš rane i povrede ili kada susrećeš sukobljavanje. Sve rečeno i njemu slično
neodvojivo je od vojnika. I ne umire onaj ko je jednom dobio ranu ili pao pod udarcem.
Ne umire čak ni onaj ko se mnogo puta i bezbroj puta podvrgao rečenome, već onaj ko
se dobrovoljno predaje svojim neprijateljima na zaklanje. Stoga bratijo i oci treba da
budemo pažljivi i da krepko stojimo u borbi kao vojnici Hristovi. Vi znate da svaki vojnik
odlazeći na vojni pohod susreće mnoštvo neudobnosti, napora i neprijatnosti ili zbog
sunčane jare, ili zbog kiše, ili zbog hladnoće. On ne provodi raznežen život s obzirom
da ponekad želi da pojede komad hleba ili da popije čašu hladne vode kojih nema. On
je čitav dan ili noć u pokretu i prelazi iz mesta u mesto u blatu i prljavštini, umoran i
iscrpljen. I radi čega? Da bi ugodio vojvodi koji ga je zapisao u vojsku, da ne bi dopao u
spisak pobeglih, da bi u vreme deljenja nagrada bez prepirke bio priznat kao dostojan.
Slično se dešava i kod nas, premda na drugi način. Njihove nagrade su privremene i
brzoprolazne, a naše večne i netruležne. Njih daje Bog koji caruje nad svima. Stoga
potrpimo i podvizavajmo se u služenju koje leži na nama, čisto i besprekorno služeći
Gospodu. Onaj ko naređuje neka razumno i pažljivo naređuje, a onaj ko služi neka služi
bez roptanja i lenjosti. I mi treba da podnosimo vreme gladi i žeđi, uvreda i poniželja,
sukobljavanja i ožalošćenja, a naročito iscrpljenosti i raslabljenosti u vreme noćnog
psalmopojanja i molitvi, te svakovrsne neprijatnosti od onih koji nas vidljivo i nevidljivo
napadaju i svakodnevno pritešnjavaju u vreme rukodelja i ispunjavanja ostalih
poslušanja. I podvizavajući se dobrim podvigom i završivši trčanje, mi ćemo na molitve
oca našeg da se udostojimo venaca pravde u dan onaj u Hristu Isusu, Gospodu našem.

115.
Odbacivši sve pohotno i gnevno, prilepimo se uz Gospoda, nelažno radeći na
delima našeg poslušničkog zvanja (2, 42)
Slušajte i razumite šta nam govore i šta nam zapovedaju sveti oci. I ja nedostojni vam
predlažem isto u svojim poukama. Ono što oni govore i polažu u naše duše ja ću sažeti
kroz dve pouke iz Reči Božije: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici,
ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači,
neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10), i opet: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika
i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite među sobom blagi, milostivi,
praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 3132). I drugi
[pravednik] priziva: Hodite poklonimo se i pripadnimo Njemu i plačimo pred Gospodom
Stvoriteljem našim (Ps. 94, 6), i još: Uđite na vrata Njegova u hvaljenju, u dvorove
Njegove u himnama (Ps. 99, 4). Prema tome, utvrdivši se opomenama i priziv primivši k
srcu, dođite svi zajedno i poklonimo se Gospodu. Zaplačimo se pred Njim zbog našeg
prethodnog života i zbog svakodnevnih sagrešenja u znanju i neznanju, delima, rečima i
pomislima i uđimo u dvorove Njegove za pesmama i slavoslovljem, a ne sa psovkama,
besom, neposlušnošću i nadmenošću. Onaj ko ropće čini greh. Stoga nemojmo roptati,
niti izlaziti iz sebe, ni ružno govoriti i nemojmo biti sujetni budući da smo zemlja i pepeo,
prašina i prah, naročito oni koji iz nerazboritosti misle da su slavni zbog telesnih ili
duhovnih dela. Ja vidim da je prošlo obličje ovoga sveta za nas (1. Kor. 7, 31), budući
da smo mi nešto drugo u odnosu na svetovnjake: mi smo odeveni u drugačiju odeću,
živimo neobičnim životom, tj. kao bezbračni, bezimeni, bez nasleđa, kao neulovljivi,
skoro besplotni, raspevši se svetu. Jer, koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim. 8, 8).
Mi treba da nosimo znake koji odgovaraju životu koji smo uzeli na sebe kako bismo
istinski (a ne lažno) bili ono čime smo se nazvali. Budimo, dakle, poslušni, brzi,
bogobojažljivi, blagi, pobožni, druželjubivi, trpeljivi, blagodarni za sve što nam se daje
kako bismo dobro poživeli i postali naslednici željenog i traženog Carstva nebeskog.

116.
Povodom slučaja bežanja nekolicine: "Stojte i usavršavajte se, na svaki način se
bojeći da dejstvujete po svojoj volji, čak i u dobru" (2, 43)
(Neka [bratija] je pobegla iz obitelji i sveti otac izražava svoje žaljenje, dodajući. . . ). Vi
se poučite njihovim primerom i shvatite da je na vama Gospod čudesno pokazao milost
svoju [sačuvavši] vas od zamki đavola, usled čega ste ostali nepokolebivi i niste
odstupili od svete zapovesti poslušanja koja vam je predana. Nemojte da im se
upodobljavate, molim vas. Budući sinovi svetlosti, nemojte postajati sinovi tame i
protivljenja. Nemojte da vaše mnoge i blažene napore uzalud raspete i svoje duše
predate na večnu osudu. Jer, rečeno je: Kad neko prestupi Zakon Mojsijev, po iskazu
dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti
(Jev. 10, 2829) onaj ko zgazi zavete, ispovedanja i obećanja svetog zvanja našeg,
ismejavši tajinstvo našeg savršenstva. Stoga pazite na sebe, molim vas, i pravo hodite
putem Božijim, moleći se da se i oni probude i vrate iz dušegubne i smrtonosne prelesti
đavolske. Uostalom, poznato je da svako od vas svojim nastrojenjem pokazuje da li će
biti izabrani sasud ili sasud pogibli. Jer, onaj ko mimo opšteg ustava, mimo opšte koristi
i mimo naredbe nastojatelja u odnosu na čitanje, psalmopojanje, uzdržanje ili bdenje
čini nešto što mu se čini dobrim ili priličnim, pokrenut samovoljom (usled čega u svem
bratstvu obično proizilazi smućenje), svakako predstavlja oruđe zlog neprijatelja,
raskidajući svezu potčinjavanja i poslušanja i hodeći u tami za tragom svojih prohteva.
Treba imati u vidu da se po pravednom sudu nečastivi razdvajaju od blagočastivih,
kvarni od pravih, krivodušni od pravodušnih, lukavi od iskreno pobožnih, zlonaravni od
blagonaravnih. Jer, kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos
sa velijarom (2. Kor. 6, 14-15). Mi [ponekad] takve iz snishođenja i očekivanja
ispravljenja ne odsecamo [od sebe]. Međutim, svojim bekstvom oni sami sebe odsecaju
i odvajaju. Ako hoćete, setite se onoga što je napisano u Staračniku: "Samo mesto
izgoni one koji ne čine dela [koja mu priliče]".

117.
1) Opet su neki pobegli; kako izbegavati takav pad; ne treba obraćati pažnju na
nagovaranja neprijatelja i na reči onih koje je sablaznio; 2) poneki uveče van
poretka ištu hleba i vina: ja ću o tome dati opšti nalog; prestanite da se držite
svoje volje; 3) drugi samovoljno prelaze sa poslušanja na poslušanje: neka toga
ne bude; vlastita volja je propast (2, 44)
1) (Opet povodom pobeglih). Kako da se izbavimo od sličnog pada? Ne treba da se
prima savet zmije, niti da se sama zmija krije u srcu. Naprotiv, treba je brzo izobličiti i
ona će pobeći kao od ognja. Da su naši begunci ispunili navedena pravila uopšte ne bi
postradali. Vi, pak, čeda moja, pazite se i čuvajte se. Kao ovce stada Hristovog nemojte
se samovoljno predavati u plen đavolu. Uvedeni u raj zapovesti Hristovih, nemojte se
prelešćivati mamcima zle zmije ni na koji način kako ne biste bili vrgnuti u mračnu tamu
greha. Živeći anđelski nemojte dopustiti da vas pokrije mrak samovoljnog bekstva.
Naprotiv, trpite i ispunjavajte zapovesti. Neka niko ne opšti sa skupinom lukavih i sa
nečastivima neka ne sedi (Ps. 25, 5). Nečastiv i lukav je onaj ko se vezuje sa drugim i
dogovara o bekstvu ili o zadovoljenju neke druge strasti na svoju pogibao, i na pogibao
onog ko ga sledi. Prema tome, ukoliko takav [pokuša] da te odvoji od drugih i da sa
svog jezika u tebe uliva otrov zla, ti odskoči, stani podalje od njega i zatvori svoje uši
kako bi spasao i sebe i njega. Čak ni kad te vidi ožalošćenog od iskušenja koje se
desilo, ti ga ne primaj. Ti si se pravedno ožalostio i uznegodovao, ali ti on lukavo
ponovo pristupa. Jer, on je zmija koja pokušava da te privuče na svoju stranu. Ukoliko
počne da osuđuje tvoj raj, tj. opštežiće ili da okrivljuje one koji žive sa tobom, tj. tvoju
bratiju govoreći da je jedan ovakav, a drugi onakav, ili da je kod vas nešto loše, ti ga
odgurni i izobliči kao što priliči kako bi i njega ozdravoumio i sebe spasao. Šta, naime,
govore takvi? "Odvojimo se od ovdašnjih. Iguman je težak. Načelnik nad radionicama je
bezosećajan. Krasnopisac je nerazuman. Posla je mnogo, a izdržavanje ništavno. Svi
naređuju i svi zapovedaju. Nemamo snage da podnesemo napor truda. Nema načina
da se ovde spasemo. Pobegnimo odavde. Kuda? Gde nas oči vode. Samo da izađemo
odavde". Kada bi neko od zdravomislećih mogao da vidi njihove duše ugledao bi ih
mračnim, užasnim, demonskim, bez ičega zdravog, tj. i volje, i uma, usled čega i blude
levo-desno kao zalutale ovce. I nemojte misliti da govorim sa namerom da ih posramim.
Ne, naprotiv. Kod njih je još mnogo gore, nego što se može izreći. Uostalom, molite se
usrdno da se nađu i da se vrate ili sami, ili našom rukom. A naše delo je da budemo
čvrsti, izbegavajući uzroke sličnog pada i da se podvizavamo dobrim podvigom radi
nebeskog venca. Do mene je, pak, došao sluh da neki od vas neoprezno štite one koji
su se pokliznuli, iako su nedostojni ne samo zaštite, nego čak i prostog pominjanja. Za
vas je umesno jedino da ih jednostavno spominjete sa sažaljenjem. Jer, ni apostoli
izdajicu više nisu nazivali apostolom, već samo Judom, izdajnikom i lopovom.
2) Ja čujem da među vama opet postoji nered u večernje sate, tj. da neko traži hleba, ili
vina, čak i u vreme četrdesetnice. Vama je poznato da smo mi, došavši u ovaj grad, već
donekle izmenili način života koji smo imali van njega. Ja mislim na upotrebu jeleja,
vina, variva u dane četrdesetnice, a takođe i sredom i petkom. I bilo bi dovoljno.
Međutim, s obzirom da saosećam sa vama, a i zbog moje sopstvene nemoći i zbog
napornosti uzdržanja u gradu ja određujem da od sada u navedene dane uveče svi koji
žele mogu da dobiju čašu vina i komad hleba. Najzad, neka ne bude nereda i žustrosti,
niti svadljivih reči: "Ja treba da dobijem nešto jer sam se potrudio više od drugih".
Narušitelji poretka neće izbeći odgovarajuće epitimije i odlučenja. Vi koji nadzirete
radionice, čuvari poretka i upravitelji sa ostalim načelnicima drugih delova budite
predostrožni kako se opet ne bi desilo isto.
3) Pomenuću još nešto. Neki ne ostaju na poslušanjima na koja su određeni, već
prelaze sa jednog na drugo iz lakomislenosti i nepostojanosti. Stoga su i sami sebi na
štetu, i onima koji se drže poretka. I samim nadzornicima radionica i rukodelja oni
pričinjavaju izlišno nespokojstvo i trud. Neka se slične stvari ubuduće ne dešavaju.
Neka svako bude trpeljiv u poslu na koji je postavljen i neka radi kao što je
ustanovljeno. Jer, svakako je znak nereda, neznanja i neposlušnosti kada [čovek] sam
sebi izmišlja zanimanje i pokušava da ispuni svoje prohteve. Pošto smo ukazali i
zabranili zlo, neka više niko ne postupa na taj način. U suprotnom će dobiti epitimiju za
nered. Zar ne znate šta govori sveti Dorotej? Onaj ko je dostigao odsecanje svoje volje
postigao je punu meru unutrašnjeg pokoja. Stoga, onaj ko hoće da se nasladi
unutrašnjim pokojem treba da se drži navedenog puta, tj. odsecanja svoje volje. I postići
će pokoj i u vreme ovdašnjeg prebivanja, i u večne vekove u budućnosti. Bog i Otac
Gospoda našeg Isusa Hrista neka vam svima da da isto mislite i da ste u svemu
saglasni kako biste trpeljivo izdržali sve podvižničke borbe kao zalog večnog života i
nasleđa Carstva nebeskog.

118.
Podvizi su kratki, ali su dobra za njih večna; slasti grehovne su brzoprolazne, ali
su muke za njih beskonačne: njih neće izbeći lenjivi (2, 45)
Sadašnji život jeste vreme podviga, vreme skorbi i znoja. I oni nisu privremeni i uopšte
kratkotrajni, već danonoćni, dugovremeni i neprestani sve do kraja života. Međutim,
nemojmo zaboravljati da se ta bitka ne vodi radi ništavnih, poslednjih i ljudskih ciljeva,
već radi božanstvenih i nebeskih dobara. I ukoliko postojanim trpljenjem i usiljenim
čuvanjem svetih zapovesti u njoj budemo imali uspeha, mi ćemo naslediti Carstvo
nebesko, beskrajno blaženstvo i sladost neizrecivih, nečuvenih i neshvatljivih večnih
dobara. Ukoliko, pak, zbog nemara i lenjosti (nebilo!), zbog pristrasnosti i naklonosti
prema truležnim zadovoljstvima ovog veka u njoj ne budemo imali uspeha, nasledićemo
večne muke, bezmerno posramljenje i stajanje sa leve strane uz slušanje onog strašnog
glasa: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima
njegovim (Mt. 25, 41). Nemojmo dopustiti da se desi da čujemo taj strašni glas i
okusimo najužasnije odvajanje od svetih i pravednih, koji će se uzeti u neiskazanu
radost, u neizrecivu svetlost, u nenasitu sladost. [Nemojmo dopustiti] da nas po odluci
Gospodnjoj zajedno sa demonima odvedu u oganj večni, na škrgut zuba, u najmračniji
tartar, u nerazrešive uze na beskonačnost i na svagda, a ne samo na kratko vreme, na
nekoliko godina ili na nekoliko stotina ili hiljada godina. Gde će tada, kako govore sveti,
biti brat, ili otac, ili mati da izbave i zaštite? Međutim, brat neće izbaviti; hoće li izbaviti
čovek? Neće dati Bogu otkup za sebe (Ps. 48, 89). Ja ću zapitati nešto drugačije: "Gde
će tada biti nebriga bezbrižnih i nemar nemarnih? Gde će biti protivrečenje onih koji su
protivrečili i neposlušnost neposlušnih? Gde će biti gordost gordeljivih i drskost
svojevoljnika? Gde će biti stomakougađanje stomakougodnika, izmišljotine lažljivaca i
odricanje onih koji su se odrekli zaveta koje su dali pred Bogom, koji su zgazili Sina
Božijega, i Krv Zaveta držali za nesvetu, pomislivši da nema ni smrti, ni vaskrsenja, ni
suda, ni nagrađivanja, koji su se odvojili od bratskog opštenja u Duhu Svetom i lišili se
Duha Svetog, lutajući tamo-amo po strminama i jarugama svoje slastoljubive pohote".

119.
Mi smo izašli iz sveta: stoga nije čudno što stradamo u svetu; međutim, rečeno
nije šteta za nas, nego pomoć; trpimo, vreme brzo teče i uskoro će mu doći kraj;
Gospod sve vidi i za sve će dati nagradu (2, 46)
Po telu vi ste ostali bez roda i bez grada. Međutim, vi imate Jednoga Oca, Boga svih i
jedan grad - Gornji Jerusalim. Vi imate i sugrađane - svete od [početka] veka. I šta je
čudno što se ovde zlopatimo u podvižničkim lišavanjima i nevoljama, ponekad [trpeći]
skorbi i uvrede? Ipak, nemojte se smućivati, s obzirom da rečeno ne ometa, već
pomaže da u nama zasija pravda i mnoštvo mira, svetlost i život, neizreciva radost i
anđelsko veselje. Stoga vas preklinjem i molim da svoje duše ukrepite u trpljenju i da
svoje mišljenje utvrdite u Gospodu, blagodušno podnoseći i preživljavajući sve u
očekivanju dobijanja velikih budućih dobara. Vreme brzo prolazi i mi se približavamo
smrti, ili pre - ka nestarivom životu, budući da nad vama smrt neće imati vlast s obzirom
da ste unapred umrli proizvoljenjem kroz odricanje od sveta. Latimo se za svoje delo sa
staranjem i neka se svako napreže da čisto i prepodobno ispuni poslušanje koje mu je
naloženo, sa dobrom savešću ga prinoseći Nagradodavcu Bogu. Jer, Gospod vidi
svakog i njegovo delo, i njegovu usrdnost, ili lenjost i odlaganje. On sve nadzire i svima
će u Carstvu nebeskom dati odgovarajući nagradu.

120.
U našem duhovnom životu mi treba da odražavamo crte Gospodnjeg života u telu
na zemlji (2, 47)
Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao (Ps. 115, 3). Sećaću se [dobročinstava] i
blagodariću mu? Jer, pogledajte šta je bilo. Sa kakve visine i u kakvo uniženje je On
radi nas sebe spustio? Budući Bog i Vladika svega, On je primio obličje sluge. Njega je
u utrobi nosila Presveta Bogorodica, da bi, po rođenju kao Mladenac primio povijanje
pelenama i polaganje u jasle. On je bio dojen kao dete, postepeno rastući i od deteta
postavši dečko. Potom je postao potpun čovek i blagovoleo da primi krštenje, svima
nama točeći kupelj preporoda. On je, najzad, završio svoje služenje prošavši kroz
izdaju, kroz životvorna stradanja, raspeće, smrt i tridnevno Vaskrsenje. I sve rečeno je
bilo radi nas, tj. da bismo i mi duhovno prohodili isti put. On se bestelesno rodio od Oca
pre vekova, da bi se potom radi nas telesno rodio od Presvete Djeve. I mi se spočetka
rađamo telesno, a potom duhovno, tj. uopšte kroz sveto krštenje, a monasi i posebno,
naime kroz svetu shimu. Stoga mi treba da budemo kao deca (naročito novopostriženi),
tj. da podražavamo jednostavnost dece kako se ne bismo gnevili kao divlje zveri kada
nas oskorbe i uvrede, već kako, poput mladenaca, ne bismo ni primećivali [uvredu].
Hristos Gospod se u svemu povinovao svojim roditeljima. I mi treba da se povinujemo
svojim duhovnim roditeljima - ocima. Stupivši na svoje delo, Hristos Gospod je bio
vređan i zlostavljan od besnih književnika i fariseja slušajući: Demonu tebi (Jn. 8, 48);
pomoću kneza demonskog izgoniš demone (Mt. 9, 34); nije li ovo drvodeljin sin (Mt. 13,
55), kao i druge uvredljive reči. Potom je trpeo pljuvanje, udarce i bičevanje. Pa ipak,
On ni reči protivljenja nije progovorio, već je samo blagodario i molio se: Oče, oprosti
im, jer znaju šta čine (Lk. 23, 34). Neka rečeno podržavaju oni koji žele da se spasu i da
budu sunaslednici sa svetima. Pazite na sebe svi - od prvih do poslednjih. Neka kod vas
ništa ne biva iz zavisti, samovolje ili nepokornosti, već u svemu božanstveno i usrdno
ispunjavajte svoje delo kako biste ugodili Hristu i kako biste ga proslavili. Neka vam
Gospod da silu i krepost da se sve više čistite, usavršavate i prosvećujete, te da sijate
kao svetilnici u svetu.

121.
sadržaj
1) Neka se niko ne odvaja i neka ne gubi poverenje prema svom ocu; nemojte
slušati neprijatelja, iskusnog pronalazača zla; 2) rečeno ćete dostići otkrivanjem
pomisli, za šta vas molim spasenjem vašim (2, 49)
1) Ja se radujem i veselim gledajući na vaš napredak. Ipak, mene sa druge strane
obuzima strah i trepet da nekako ne dođe do nekog nereda koji bi srušio sve što je uz
mnogi napor i znoj stečeno. Stoga se svima obraćam sa uopštenom rečju: čuvajte se,
bdite i molite se. Neka niko ne pomišlja da se usami i da hodi zasebno, neka niko svoje
noge ne pomera sa tvrdog kamena vere svom duhovnom ocu, neka niko ne slabi u
svojim podvižničkim naporima. Neka niko ni na koji način ne pušta kod sebe
mnogoglavu zmiju, koja je svelukava i vešta u navođenju na greh pod blagovidnim
izgovorom. Ona je mnogoiskusni pronalazač greha i sejač zla koji je svrgnut sa nebesa.
Pavši na zemlju kao munja, ona se prokrala u raj i našeg praoca prelestila, da bi sve do
sada ljude učila svakakvom beščašću i gresima. Ona je i hrišćanski rod naučila jeresima
i nepriličnim delima, te i nas pokušava da rani i umrtvi strelama greha.
2) Stoga vas preklinjem i molim da čvrsto hodite svojim putem, obukavši se u sveoružje
svoje i nikako joj ne dozvoljavajući da priđe i približi se, što ćete, kao što sam rekao,
postići dobrom verom prema ocu, nepokolebivim ispovedanjem i potpunim otkrivanjem
svojih tajni, te smirenjem, nelicemernim poslušanjem i blagodušnim trpljenjem. Da,
bratijo, molim vas i preklinjem da se radi Boga, radi nagrade, radi večnog života i
njegove radosti, te radi straha od suprotnog, tj. neugasivog ognja i drugih bezmernih
muka još više potrudimo, da bodro hodimo, da pravo idemo, boreći se i prisiljavajući se
da bezbedno preplivamo veliko more ovog života kako bismo po smrti dobili vence
pravde i blaženu besmrtnost.
122.
1) Gledajući na kraj puta, putnici rado podnose sve teškoće koje ih susreću na
njemu: i mi treba sve da trpimo radi Carstva nebeskog; 2) i svi proslavljeni sveti
su trpeli: drugačije ne može (2, 50)
1) Oni koji hode dugim putem prelaze iz mesta u mesto, pri čemu je put ponekad ravan i
utaban, a ponekad ispresecan rupama i blatnjav od kiše. Proživljavajući ovaj život i mi
prelazimo iz dana u dan, iz godine u godinu ponekad susrećući neprijatnosti i teškoće, a
ponekad prijatnosti i radost. Gledajući na kraj puta oni se ne opterećuju njegovom
dužinom, niti se zaustavljaju zbog teškoća koje ih susreću. Podvizavajući se dobrim
podvigom poslušničkog i isposničkog života i hodeći dobrom stazom koja vodi u Carstvo
nebesko, ni mi ne treba da smo mrzovoljni, ni da se vraćamo nazad, ni da
iznemogavamo zbog neprijatnosti, prepreka i skorbi koje nas susreću i koje radi naše
koristi na nas popušta blagonakloni promisao Božiji. Zbog neznatnih i nevažnih dobitaka
privremenog života oni se ne zaustavljaju pred naporima putovanja koji im predstoje.
Utoliko pre mi radi večnih i neizrecivo velikih dobara treba sve da trpimo. Da bismo se
udostojili da dobijemo ono na šta se nadamo mi treba sve da blagodušno primamo i
podnosimo. Da, bratijo moja i čeda, hrabrije i blagodušnije podnosimo sve što nas
susreće i što je neraskidivo vezano sa našim podvižničkim načinom života: napore,
teškoće, post, bdenje, kolenopreklonjenja, spavanje na goloj zemlji, vrućinu i hladnoću,
glad i žeđ, siromaštvo odeće i obuće, izvesnu neurednost zbog napora, neizbežnost
poslušanja i molitvoslovlja. Vi ste blaženi i preblaženi što se trudite u svojim duhovnim
podvizima i što sa ljubavlju susrećete mislena i čulna iskušenja koja vas susreću.
2) I da li je iko od svetih koji su prosijali od vajkada ovdašnji život proveo bez znoja i
tuda, bez iskušenja i skorbi? Pomenimo Avraama, velikog među patrijarsima, prorocima
i učiteljima, ili pohvalu apostola - Pavla sa ostalim apostolima, ili oce koji su se potom
proslavili - Stefana Prvomučenika i sve druge koji su posle njega mučeni za Hrista, ili
Antonija Velikog i sve prepodobne koji su se sa njime i posle njega podvizavali: kod svih
ćemo naći bezmerne napore, znoj, borbe, umaranje, skorbi, gonjenja, napade, klevete i
svakovrsna iskušenja. Sveti Pavle govori: Potucaše se u kožusima i kozjim kožama, u
oskudici, u nevoljama, u patnjama; oni kojih svet ne beše dostojan, potucahu se po
pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim (Jev. 11, 37-38). I sa
svima je bilo tako. Inače se i ne može ugoditi Bogu. Bez napora se ne može ostvariti put
spasenja, niti se bez podviga može održati željena pobeda. Mi smo se poduhvatili istog
dela kao i oni, usled čega moramo voditi način života kojim su i oni proveli svoj
brzoprolazni vek.

123.
Čime treba da revnujemo jedni pred drugima, čime treba da prevazilazimo jedni
druge, i u čemu da se međusobno slažemo (2, 51)
Priđite i odbacimo mrzovolju i lenjost, te prihvatimo marljivost i revnost za ispunjavanje
svih zapovesti Gospodnjih. Dođite i potrudimo se da delom (a ne rečju) prevazilazimo
jedni druge u izbegavanju uporne svojevoljnosti, te u ustupanju [drugima], u trpljenju
skorbi, uvreda i podsmeha. Hajdete da stupimo u nadmetanje u izbegavanju smućivanja
drugih i sebe, podizanja obrva pred nižim i gordog zabacivanja glave pred višima (što
odlikuje gordost koja se podiže protiv Boga Svedržitelja, koja je sa nebeske visine
zbačena na donje krajeve zemlje), te u trudu oko ličnog mira i umirivanja drugih, oko
lične krotosti i ukroćavanja drugih, oko smirene naravi i smirenog mišljenja (što odlikuje
Sina Božijeg, koji se iz poslušnosti i smirenja očovečio, te Krstom i smrću spasao
čovečanstvo). Priđite i počnimo da podražavamo jedni druge u izbegavanju lenjosti i
odsustvovanja sa dnevnih božanstvenih službi i noćnog psalmopojanja (što je
svojstveno lenštinama i nedoraslima), te u naporu da steknemo usrdnost da delo Božije,
za preduhitravanje drugih u dolaženju u hram Božiji pre početka psalmopojanja (što je
svojstveno revniteljima blagočašća i vrline). Međutim, da ne bih nabrajao sve jedno za
drugim, reći ću uopšteno: svi se međusobno podražavajmo u dobru, udružimo se u
ljubavi bez drskosti, u mirnom raspoloženju i u blagom smirenoumlju, izbegavajući
lukavstva i uzajamna podozrenja i duhovnim jedinstvom utvrdivši duše u uzajamnom
poverenju. Neka niko ne bude Juda izdajnik, niti dvojedušan, ni nepostojan, ni
neuzdržljiv, ni sklon na blud, ni surov, ni tvrdoglav. Neka niko ne čini i ne postupa na
naveden način, nego neka svako napreduje samo u prepodobnom, pravednom i
bogougodnom, iz dana u dan očekujući svoju končinu i čekajući dan dolaska Gospoda
našeg Isusa Hrista, kada će se sve pretvoriti i preobraziti. Mi ćemo stati pred strašnim
prestolom Sudije u prisustvu svih besplotnih činova anđelskih i dati odgovor za sva
dela, reči i pomisli.

124.
1) Budite u svemu ispravni - i u unutrašnjem i u spoljašnjem; 2) u obitelj primajte
ne samo građane, nego i seljake (2, 52)
1) (Pismo iz zatočenja). Radujte se kao istinske sluge i delatelji Hrista Gospoda. On
vam je pripremio venac i Carstvo svoje ukoliko budete čuvali srdačno blagonastrojenje i
usvojeni način života, držeći se mira i čuvajući zavedeni poredak, istrajavajući u
neporočnosti i čistoti, pokornosti, smirenoumlju, trudeći se u rukodelju, psalmopojanju,
čitanju, otkrivanju pomisli i svemu drugom što vam je naloženo.
2) U vezi sa primanjem nove bratije želim da [kažem] da treba da se dopunjujete ne
samo sa građanima, već i sa seljacima, koji su prigodniji i naviknutiji na trud i poslove
koji su kod nas zavedeni. Umnožavanje građana, kako mi se čini, za nas neće biti
zdravo i blagotvorno ni u telesnom, ni u duhovnom smislu.

125.
Svi kao jedan čovek se držite zapovesti Božijih i poredaka naših, podražavajući
drevne (2, 53)
(Pismo iz zatočenja). Neka vas Bog ukrepi, bratijo moja najčasnija, u delima ruku vaših i
u vašim duševnim podvizima silom koju daruje Duh Sveti, u svemu vas čuvajući
neporočnim i neranjivim, gotovim na ispunjavanje svih zapovesti Njegovih i na
svakovrsno poslušanje. Gledajte pred sobom na dobra koja su pripremljena onima koji
su zavoleli javljanje Gospodnje i koji ni u šta ne smatraju sve ovdašnje, tj. slavu,
zadovoljstva, utehe i pokoj tela, koji su se raspeli svetu i um usmerili na zrenje
nebeskog. Slično su živeli i svi drevni ocu naši, odrekavši se sveta i svega što je u svetu
i služeći Gospodu u sveštenom i anđelskom činu našem. Držite, čeda moja, predanja
kao što ste ih primili, plamen strasti gaseći rosom zdravoumlja i čistote, te svoje
prohteve odsecajući mačem poslušanja. Budite iskusni delatelji zapovesti Gospodnjih i
dela ruku vaših [neka budu] u skladu sa naznačenjem onoga ko upravlja vama. Sve
vaše bratstvo kao jedna duša i kao jedan čovek neka bodro, blagodušno i jednodušno
vrši sva svoja duhovna i telesna dela kao pred licem Gospodnjim.

126.
1) Ostavljajući zemaljsko, ustremite se ka nebeskom, boreći se naročito protiv
gneva i pohote; 2) pouke potčinjenim i starešinama (2, 54)
1) (Pismo iz zatočenja). Vi ste se razapeli svetu i svet vama. Odvojite se od zemaljskog
i uzvisite se ka nebeskom životu, živeći jedinome Bogu i umrevši svemu drugom. Neka
vaše oči budu okrenute [cilju] ka kome je [okrenuta] i vera vaša. Neka vaše srce bude
bodro u onome čime se zarobljeni, po reči Gospodnjoj: Jer gde je blago vaše, onde će
biti i srce vaše (Mt. 6, 21). Vidite li da ste se udostojili anđelskih dobara i anđelskog
života? Stoga kao anđeli i hodite, ne potčinjavajući se uticaju slučajnosti. Protiv greha
se borite krotošću, a protiv pohote zdravoumljem. Neka te ne pobedi mala slast, koja te
svakodnevno i svakočasovno uznemirava. Na oružje protiv nje ukazao onaj ko je rekao:
Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i usliša moljenje moje (Ps. 39, 2) i izbavi
me od strasti, premda je prošlo prilično vremena.
2) Vama potčinjenima su poznati zakoni poslušanja, a vama načelnicima - zakoni
načelstvovanja. Vi, naime, proizvoljenjem treba da budete poslednji stoga što ste prvi,
podstičući se sastradavanjem i ljubavlju. Treba snishoditi, ali i ushoditi; progovoriti, ali i
oćutati; veselo i ljubazno se osmehnuti radi duhovne utehe, ali i poprimiti strogi izgled,
zdravoumno ne dozvoljavajući preteranost ni na jednoj strani. Neka oči vaše budu
neuspavljive u čuvanju pravila i pristupačne pri davanju odgovora. Nozdrve vaše neka
se ne šire gnevljivo, obrve neka se ne podižu gordeljivo, jezik neka se ne izvrće sujetno.
Svako čulo neka se drži smireno i svaki ud pristojno. Usta neka budu oruđe
psalmopojanja, um neka pomišlja samo o nebeskom, a ruke neka delaju samo dela
blagočašća i ljubavi. Neka niko ne bude neposlušan, svojevoljan, žestokosrdan. Svi se
sjedinite u jednodušnosti, zavolite se bez drskosti i međusobno pružite desnice radi
vašeg spasonosnog života.

127.
1) Radujem se što ste se opet sabrali iz rasejanosti i što ste se sredili kao što
priliči; ostanite verni svom činu i unutrašnje i spoljašnje; 2) pouka namesniku
Sofroniju naročito i svim drugim starešinama i potčinjenim uopšte (2, 55)
1) (Pismo iz zatočenja). Ekonom koji je došao obavestio me je da ste se opet sabrali
svi, i starešine i potčinjeni, i ponovo uspostavili običan poredak. Starešine su počele da
raspoređuju i dele odgovarajuće poslušanje svakome, a potčinjeni su ih prihvatili
pokorno i smireno i pristupili delu. Pri tome ste svi sjedinjeni ljubavlju, svi imate jednu
dušu, jednu misao i želju usred mirnog i uređenog života. I ja ne mogu izreći kako se
obradovala moja smirena duša i zablagodarila Gospodu. Jer, za mene je najprijatnije i
najutešnije pod nebom da vi živite dobro, ispunjavajući zapovesti Božije i prebivajući
verni ustavima vašeg anđelskog čina. Pošto je sve rečeno sada kod vas
vaspostavljeno, molim i preklinjem da svako prebiva u blagodušnom trpljenju,
dušespasonosno prohodeći dan za danom u nelicemernom poslušanju. Neka među
vama nema raznih želja, samovolje, svojeglavosti, poklonjenja vlastitoj volji, roptanja,
šaptanja, sakupljanja, razmaženosti, drskosti, smeha, lenjosti, malodušnosti, gordosti i
ničeg neugodnog Gospodu. Mi smo stavili svet i sve u svetu: roditelje, braću, prijatelje,
poznanike, sela, gradove, trgove, gledališta i sve drugo strasno i slastoljubivo kako
bismo zadobili Hrista i živeli nebeski, kako bismo istrebili strasti i obogatili se vrlinama,
kako bismo prepodobno i pravedno poživeli u sadašnjem veku i podražavali
prepodobne oce naše, te se udostojili dobijanja obećanih dobara. Eto našeg zvanja i
očekivanja. Takvo treba da bude i delo vaše, i obraćanje, i ponašanje, kako bi imenu
odgovarao i život. Neka on sija dobrim delima, dajući blagodat licima istog čina koja
vam se približavaju, kao uostalom i svetovnjacima, kako bi se proslavljalo ime Oca
našeg koji je na nebesima i kako bismo se i mi smireni radovali znajući i gledajući vas.
2) Čedo moje, Sofronije. Ja sam među mnogima izabrao tebe da načelstvuješ nad
bratijom. Pazi da se ne pokažeš neiskusan na moje posramljenje i postiđenje. Neka se
svetlost tvojih vrlina svetli kako bi se tvoje ime slavilo ne samo među bratijom, nego i
napolje. Onaj ko ima Boga u sebi kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti postaje
znamenit i na nebu i na zemlji. Budi pažljiv prema bratiji, blag, poučan. Razumno
napominji o dužnostima, ljubazno izobličavaj bezobrazne, pravedno nalaži epitimije
onima koji greše, očinski leči nemoćne, urazumljuj neznalice i sve čini na korist bratstvu.
Stoga sam ti i dao vlast koju i ja smireni imam od Boga po Njegovom promislu. I svu
drugi, i starešine i potčinjeni, verno vršite svoje delo u strahu Božijem kako bi se Bog sa
svetim anđelima radovao zbog vas. Trudite se usrdno, hodite u nezlobivosti, opštite u
prostoti. Nemojte prekidati otkrivanje skrivenih pomisli i želja, u kome se nalazi spasenje
duše i izbavljenje od strasti. Čuvajte psalmopojanje kao što je ustanovljeno. Stihoslovlje,
bdenja i čitanja neka budu po ustavu. Učenje Psalama i tropara napamet neka bude po
ukazanju duhovnih otaca. Najzad, molite se za moje smirenje, tj. da mi Gospod da
utehu i krepost da pretrpim predstojeće skorbi.

128.
Vi dobro živite; i neka među vama nema ni jednoga sa rđavom naravi; trudite se
da kao delatelji vinograda dobijete nagradu od Gospodara; ratujte kao vojnici da
biste se udostojili venaca od Podvigopoložnika (2, 56)
(Pismo iz zatočenja). Vi svi živite u Gospodu i sabirate obilne plodove spasenja,
udaljujući se od svakog lukavstva i svakog nereda. Neka među vama ne postoji
nesretno drski, nemarni, slastoljubivi, greholjubivi, telougodnik, sramni dušom, mrzilac,
otimač čak ni najmanje stvari, zavidljivac, prepirač, nadmeni, roptač, lenjiv, neradan,
neposlušan, gord, osoran, lažljivac, visokouman, sporljiv, izelica, pospan, rob tela i
sveta, Juda koji zamišlja izdajstvo svoje duše i odvajanje nekog brata iz bratstva. Takvi
sami sebe otimaju od Boga i beže od Njega, lutajući po bespuću greha. Oni neće da
trpe vrelinu dana, zbog čega neće dobiti ni nagradu od vinogradara. Iako vojnici
Svecara Boga, oni neće da ponesu vojne napore kako bi, hrabro se boreći, ugodili
Vladici, usled čega ni nagradu ne dobijaju. Oni se unose u spiskove begunaca: pošto ih
uhvate oni dobijaju kaznu. Prema tome, dobri vojnici, saborci, sapodvižnici i saputnici,
potecimo, napregnimo se, kucajmo i sve pretrpimo. Gospod je blizu i uvenčaće nas. On
gleda sa neba na svakog ko trči i plete vence onima koji pretrpe do kraja. Stoga svi
budite čisti preko ispovesti, mirni kroz smirenje i lakopokretni iz ljubavi prema delanju.
Glava kao glava treba da gleda šta je potrebno svakom udu. I odredivši šta kome da se
da, ona sve i svakoga treba da privodi u pokret.

129.
1) On priziva sve da blagodare Bogu što je izveden iz tamnice; 2) "naše iskušenje
je, kaže, bratiju podelilo na prave i neprave"; 3) on žali zbog drugih i moli se za
njih u očekivanju da će se ispraviti, a prvima savetuje da budu čvrsti i blagodare
Bogu za svoj uspeh, starajući se da uspeju u onome što im nedostaje (2, 57)
1) (Pismo iz zatočenja). Brz na milost i bogat u štedrosti, naš sveblagi Bog je na
zastupništvo Vladičice naše Bogorodice, na molitve naših pokrovitelja - svetog Preteče i
Bogoslova, kao i na vaša iskanja odagnao iskušenje i izveo nas iz zaključane tamnice.
Stoga svi zajedno uznesimo blagodarstvenu pesmu Bogu Dobročinitelju koji je skorb
pretvorio u radost i srušio zamke lukavog koje su protiv nas spremljene. Uostalom, ja
sam postradao zbog grehova svojih, a ne zbog čega drugog. Stoga sam ja blagodušan
verujući da će mi pretrpljeno biti na očišćenje grehova mojih.
2) U našem iskušenju svi mi smo već iskušani kao zlato u topionici, a naročito ovdašnji.
Oni koji su ranije živeli u Duhu Svetom i sa nesumnjivom verom ostadoše isti i uopšte
se nisu izmenili, nego su se, naprotiv, još više ukrepili i utvrdili nevoljom koja se desila.
Oni, pak, koji su prebivali u hladnoći srca, u dvojedušnosti, u teloljublju i nemaru, čim ih
je dotakao udarac zla odmah otpadoše kao lišće, kao pleva iz sita, sami iskočivši iz
manastira kako bi se pokazali oni koji su bili slični čistoj pšenici. Imajući rečeno u vidu,
božanstveni David govori u Psalmu: Razdeli ih u životu njihovom (Ps. 16, 14), tj.
grešnike i nemarne od vrlinskih i prepodobnih. O, pada. Zbog vlastite nemarnosti rasuše
se kosti njihove do pakla pogibli (Ps. 140, 7).
3) Uostalom, ja bolujem i plačem zbog njih i neću prestati da ih prizivam da se vrate sve
dok u meni bude disanja. Može biti da će se neko od njih raspaliti od male iskre
bogopoznanja i obratiti ka pokajanju, te se osloboditi od uza greha i kao zabludela ovca
napustiti put lukavog. Vi, pak, nemojte biti strašljivi zbog njihovog pada, već sa još
većim smelošću stojte u podvigu blagočašća, u podvižničkim upražnjavanjima, u trudu
rukodelja, u znoju borbe, u hrabrom susretanju svakodnevnih skorbi i napada sve do
krvi i čak do smrti, što smo i obećali, kao što znate, kad smo primali svetu shimu. Neka
sada svaki pogleda i rasudi šta je ispunio od onoga što je obećao, i šta još nije. I za
prvo neka uznese blagodarnost Onome koji mu je dao silu da sve podnese, a na drugo
neka upotrebi svoje usrđe kako bi ono što nedostaje ostvario na delu. Na taj način ćete
vi dostojno biti ukrašeni mučeničkim vencem, budući da Gospod govori: Moj verni sluga
nije onaj koji mi govori: Gospode, Gospode, nego onaj koji tvori volju moju (up. Mt. 7,
21).

130.
1) Mi smo ostavili sve da bismo ugađali Bogu; rečeno i činimo podražavajući
svete i idući carskim putem na kome se umnožavaju sve vrline i progone sve
strasti; 2) ukoliko ste takvi, Bog je u vama, a sa Njim svako dobro i svaka pomoć i
zaštita (2, 58)
1) (Pismo iz zatočenja). Budite zdravi u Gospodu i svoj dobar život produžite na
uobičajeni način, ispunjavajući zapovesti Gospodnje i hodeći u savetima Njegovim.
Jedino imajte u vidu i jedino želite da ugodite Bogu kroz umrtvljivanje strasti i
prihvatanje vrlina. Vi ste stoga i izašli iz sveta i stupili u manastir, ostavili žitejsku sujetu i
svako pristrašće, svako druženje i ljubav (i roditeljsku, i bratsku, i sinovsku, i srodničku),
kao i sve telesne slasti, žitejsku slavu i sve drugo prolazno i sujetno. Mi treba, dakle, i
da dejstvujemo u skladu sa našim rešenjem i željom da tako živimo, tj. u skladu sa
ciljem, idući tragom žitija svetih, sledeći njihove pouke i saobražavajući se njihovim
primerima. Mi ne treba da se obaziremo levo-desno, već da hodimo carskim putem koji
odlikuje poslušanje bez rasuđivanja, bogopodražavajuće smirenje, nebesko
bespristrašće, božanstvena čistota, ravnoanđelsko bestrašće, krotost, ispravnost,
ljubav, mir, revnost, trpljenje, trudoljublje i svako drugo bogougodno raspoloženje i delo.
Nasuprot navedenih vrlina stoje neposlušnost, roptanje, gordost, taština, nerad, drskost,
pristrašće, teloljublje i druga zla dela.
2) Vrline se rađaju od Boga, a strasti i gresi od satane. I nema nikakvog opštenja
između svetlosti i tame i nikakve saglasnosti Hrista sa velijarom. Budite sinovi Božiji,
sinovi blagopokornosti i poslušnosti, a ne sinovi gneva, protivljenja i pogibli. Neka se
niko ne odvaja od drugih željama i mislima, neka niko ne voli lenjost, neka niko ne
ropće, neka niko ne bude licemeran. Naprotiv, svi budite brzi na dobro, blagodarni,
brzopokretni, skrušeni, dostupni, saradosni, druželjubivi, nezavidni i miroljubivi kako bi
Gospod mogao da se smatra prisutnim među vama. Jer, On je među dvojicom ili
trojicom koji su sabrani u Njegovo ime (Mt. 18, 23). Utoliko pre će biti među vama
mnogima ukoliko neodstupno revnujete i svagda ispunjavate zapovesti Njegove. I šta će
vas ožalostiti, ili pritesniti, ili obeshrabriti ukoliko je Bog u vama? Ništa. Sve će biti
podnošljivo, makar se i radilo o nečem teškom duševno ili telesno. Jer, ako je Bog s
nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). I ako On. . . svoga Sina ne poštede, nego ga
predade za sve nas, kako da s Njim i sve ne daruje (Rim. 8, 32). Stoga stojte ne
kolebajući se u uverenosti da ćete biti naslednici Carstva nebeskog ukoliko sačuvate
neizmenjen vaš dobri život. Da, čeda, usrdno vas molim i preklinjem da u sebi zapalite
oganj božanstvene ljubavi, da se ispunite revnosti, da se ukrepite hrabrošću, da se
učvrstite u čistoti i neporočnosti, da se osvetite molitvama, moljenjima,
psalmopojanjima, bdenjima, skrušenošću, ispovedanjima, suzama i uzdasima.

131.
1) On na putu u obitelj traži njihove molitve, a njima - Božiju pomoć u njihovim
trudovima, budući da je žetva; 2) Atanasiju i Filipu napominje da dobro rukovode
bratijom, saobražavajući se sa naravi i nemoći svakog; 3) svima savetuje da
verno idu za svojim ciljem; 4) čuvajmo otačke zapovesti podstičući se strahom od
suda i smrti; on priča o smrti nekog pisara i izvodi poučne zaključke (2, 59)
1) (Pismo iz zatočenja). Ja idem ka vama i žurim u obitelj. Ponajpre ištem molitve vaše
da nam Gospod pomaže u putu na kopnu i na moru i da učini da se javimo blagougodni
pred Njim i dušom i telom. Potom vam napominjem da nismo bili bez brige za vas, niti
ravnodušni za vaš položaj, već smo vas sve vreme imali u svojoj smirenoj duši sa
dobrim željama, naročito sada kada ste, zbog žetve, u velikom kretanju i trudu. Neka
vas ukrepi Gospod Bog i u unutrašnjem i u spoljašnjem čoveku i neka vam da silu da
hrabro podnesete i spoljašnje i unutrašnje teškoće. Osim toga, ko će razumeti zamke
đavolje, zasede i sablazni?
2) Pazite bodro, čeda moja, Atanasije i Jefreme, i bogougodno upravljajte bratijom.
Svima pružajte neophodno - i duhovno i telesno. U obraćanju se prilagođavajte
karakteru i naravi svakoga, budući da nije svima isto potrebno. Jednome je neophodna
bodlja, drugome uzda, jednome epitimija, drugome oproštaj, jednome izobličenje,
drugome savet. Svako ima svoju strast i svoju naviku, sa čime treba usaglasiti i način
lečenja.
3) Svi vi ostali, bratijo, jeste čeda Božija. Radi Njega ste ostavili svet i došli ovamo, radi
Njega ste raskinuli svako opštenje sa telom i krvlju, radi Njega ste na ramena svoja
uzeli krst Njegov, iz ljubavi prema Njemu sve smatrate za trice i ništa vremensko niste
pretpostavili dobrima u budućem veku, koja je obećao. Vi ste u obitelj došli kao stranci i
došljaci i primili obraz monaškog života. Blagosloven je izbor vaš i sveto rešenje vaše.
Ipak, bratijo, molim i preklinjem da vodite život koji je dostojan velikog čina kako se ne bi
desilo da, nalazeći se van sveta, delujete kao da ste u svetu i kako ne biste, pobegavši
od tela, živeli po telu. I vi znate da se rečeno dešava čak i da vam ne kažem. Jer, zar mi
nismo telesni ukoliko smo strastoljubivi, ukoliko nastojimo na svojim željama, ukoliko se
otimamo oko prvenstva, ukoliko se sporimo oko mantija i druge odeće, oko mesta
stojanja, oko olovke i drugih ništavnih stvari? Nije li naša borba svetska? Nemojmo
dozvoliti, bratijo, da naše najsvetije zvanje spadne do smešnih detinjastih sporova.
Slava monaha je kad [trpi] beščašće, uvrede i klevete Boga radi, ne čineći ništa
dostojno osude i prekora. Ukras monaha se da se odeva u najružniju odeću. Neću više
govoriti o sličnome.
4) Čuvajte otačke zapovesti, slušajte reči svetih i radi trenutne slasti nemojte prezirati
večno blaženstvo. Doći će najzad i neće zakasniti Onaj ko će suditi svima. Može se,
pak, desiti da pre Njegovog dolaska dođe strašni anđeo koji odvaja dušu od tela, tj.
vreme nemoći i poslednjeg izdisaja. A rečeno je strašno i potresno, usled čega i
umiremo nemajući snage da izdržimo. A šta će biti po ishodu duše, tj. kada po nju dođu
anđeli? Koja strana će pobediti i uzeti nas? Ispričaću vam jedan slučaj koji se, doduše,
nije desio sa licem iz našeg čina, ali je veoma koristan. Kažu da je čuveni pisar
Stavrikije pri svom zadnjem času i poslednjem izdisaju počeo da se znoji, trese, škrguće
zubima i uzvikuje silnim glasom: "Pomozite. Spasite. Gospode pomiluj. Gomila crnih i
ružnih demona izlazi iz mora i ide ka meni". On je živeo na morskoj obali. Niko od
prisutnih nije ništa video. No, on je video i gorko žalio, i sam budući prema mnogima
neosetljivi pisar. Ko će, dakle, pobediti i pri našoj smrti - anđelski ili demonski hor? Tada
će nas odmah zagrliti oni koje smo ovde voleli. Ukoliko smo voleli čistotu, poslušanje,
smirenje i druge vrline, [prići će nam] anđeli, a ako smo voleli taštinu, nepokornost,
protivrečenje, raskoš, smeh, gledališta, [prići će nam] demoni. Jer, strasti su demoni, a
vrline anđeli. Ko će, dakle, pobediti? Ko će uzeti dušu moju? Pomilujte me, bratijo moja.
Međutim, svi zavolimo vrline kako bi pobedili anđeli i uzeli nas, a ne strasti, tj. demoni.
Avaj, tada bi bolje bilo da se nismo rodili. Jer, silniji će silnije biti ispitani (Mud. 6, 6),
naročito oni koji su u našoj shimi, jereji, igumani i ostale starešine među nama. Nemojte
se ljutiti zbog mojih reči. Ja ih ne govorim da bih vas nepravedno zaplašio. Naprotiv, ja
govorim ono što sam dužan, ispunjavajući svoju obavezu, ljubeći vas i želeći vam
dobro.
132.
1) On Sofroniju savetuje da prati ispunjavanje otačkih ustava, od čega dolazi
svako dobro, dok od suprotnog [dolazi] svako zlo; 2) treba se držati srednje mere
u duševnim i telesnim naporima; 3) ne treba ostavljati bez kazne nikakvu
neispravnost; 4) ta strogost je delo ljubavi, a ne gneva (2, 60)
1) (Pismo iz zatočenja). Čedo i brate Sofronije. Lati se svoj služenja brižljivo, sa
marljivošću i usrđem. Ja nalazim neophodnim da ti uvek pišem o istom kako bih
pobuđivao tvoje usrđe. Pazi bodro i u svemu rukovodi bratiju svoju, imajući kao
pomoćnika i savetnika avu Akakija, čedo moje. Posmatraj i prati izlazak svakog, tj. kako
opšte, kako dejstvuju, kako prebivaju, kako bi se sve okretalo u slavu Božiju i kako bi se
život vaš ustrojavao u granicama i pravilima svetih otaca naših i po zapovestima mog
smirenja. Jer, [na mestu] na kome žive i dejstvuju slično ugađa se Bogu, sija svetlost,
vlada mir i satana nema mesta s obzirom da strasti stoje daleko. [Na mestu], pak, gde
ne mare o rečenom i ne dejstvuju u istom duhu gnezdi se sve suprotno, tj. umesto
dobra - zlo, umesto svetlosti - tama, umesto Hrista - velijar. Stoga budi bodar i pazi
posmatrajući srca bratije posredstvom ispovedanja i upućujući ih na svako dobro delo.
2) Drži se sredine. Ni bezmetežju, molitvi i čitanju nemoj dopuštati da rastroje dela
telesnog života, ni opet prekomernim trudom u [telesnoj] oblasti nemoj spuštati um dole
od sećanja na Boga i od zrenja Božanstvenih stvari, pogružavajući ga u veštastveno.
Eto zakona istinskog blagočašća. I ukoliko sam živiš na rečeni način, i bratija će, sledeći
te, prihvatiti isto i početi slično da deluje. Jer, mi nismo ostavili svet da bismo ovde
spokojno jeli, pili i odevali se. I zar je u rečenome naše spasenje? Sa druge strane, mi
se nismo obukli u shimu ni radi sedenja bez dela i pokreta, bez hrane i odeće. Mi treba i
jedno i drugo u svoje vreme razumno da vršimo, po apostolskoj reči: A sve neka biva
bdagoobrazno i uredno (1. Kor. 14, 40). Stoga veliki apostol o sebi govori da nikada nije
zabadava jeo hleb, već da je njegovim potrebama i potrebama onih koji su bili sa njim
bilo dovoljno ono što se sticalo naporom njegovih svetih ruku (2. Sol. 3, 8; Dap. 20, 34).
To čini i u tome prebivaj. Niko da ne prezire tvoju mladost (1. Tim. 4, 12).
3) Nemoj ostavljati bez pažnje ono što zahteva ispitivanje kako kroz navodnu dobrotu
neki mali propust, ostajući nedirnut, ne bi bratiju doveo do velike neipravnosti. Ukoliko
neko tajno jede neka dobije epitimiju. I onaj ko ima nešto lično bez blagoslova, pa čak i
najbeznačajniju stvar, neka takođe dobije epitimiju. I onome ko drugome daje nešto za
jelo, ko se sa drugim menja za neku stvar ili nešto slično radi takođe treba dati epitimiju.
Ako ropće - takođe. Ako pokaže neposlušnost takođe. Ako neće da radi, neka i ne jede
(2. Sol. 3, 10). Onoga ko deli bratiju ili krade treba odlučiti, i ostalo, kao što je
ustanovljeno u epitimijama.
4) Slušajući moje reči, bratijo i čeda moja, nemojte ih smatrati teškim i nemojte misliti da
se rečeno ustanovljuje iz bezosećajnosti. Naprotiv, rečeno se čini iz očinske ljubavi i od
bola za duše vaše za koje mi treba da damo odgovor. Na nama leži težak sud ukoliko
vam ne saopštavamo ono što smo dužni, ukoliko vas ne odvraćamo od nepriličnog i ne
utvrđujemo u dobru. Osim toga, delo dobrog oca je da svoju decu ne ostavlja bez
karanja, već da im malim pretnjama i udarcima taba put ka dobijanju večnog života. Ilije
je bio otac dostojan osude i prekora stoga što nije izobličavao i kažnjavao svoje sinove
koji su narušavali zakon, usled čega je zajedno sa njima bio lišen života.
133.
Naši napori nisu veliki, a nagrade su bezmerne; stoga revnujmo, pobuđujući sebe
sećanjem na smrt i na sve što je prati (2, 61)
(Pismo iz zatočenja). Blaženi smo mi, čeda, što dobro čineći i dobro živeći neznatnim i
ništavnim zlopaćenjem stičemo utehe Carstva nebeskog. Jer, po rečima otaca, čitav
monaški trud je lagan i nije dostojan da se pomene pred beskonačnim blaženim
radovanjem. I vi treba da se radujete ukoliko trpite napore s obzirom da je velika vaša
nagrada na nebesima. Ipak, neophodna je pažnja i neprestano pomišljanje uma na
[mesto] našeg preseljenja, na ishod iz ovog sveta, na sretanje anđela, na stajanje pred
Bogom, na presudu Sudije i slanje na desnu ili levu stranu. Eto u čemu da osvanjujete,
o čemu da razmišljate, čime da se bavite. Pred licem Boga i Njegovih izabranih anđela
ja vam svedočim da hodite dostojno svoga zvanja, da ne skrećete na levo, da se ne
povodite za grehom, da ne padate u zamku drskosti, Ja vas opominjem i neću prestati
da vas opominjem. Otvorite vaše uši, razgorite se srcem i shvatite šta govorim, te
ostanite neporočni kako biste, kao delatelji vinograda Božijeg, dobili veliku i bezmernu
nagradu.

134.
Budite u svemu ispravni kako biste bili dobri kvasac za one koji će tek stupiti u
obitelj; pred očima imajte Boga, smrt i rešenje suda Božijeg; idite ili priđite; pred
[odlukom suda Božijeg] sve je ništa (2, 64)
(Pismo iz zatočenja). Strogo ispunjavajte zavete moje, koje ste primili pri stupanju u
monaštvo. Vi ste obećali da ćete ih čuvati dok ste živi, te upotrebite svo staranje da pod
rukovodstvom igumana stvorite blagoustrojstvo kako biste postali zakvaska za bratiju
koji će tek stupiti ka vama. Svojim ustrojstvom vi ćete ih zakvasiti i ispeći ognjem ljubavi,
predstavljajući ih Bogu na nebeskoj trpezi kao blagougodni hleb. Nemojte trošiti vreme
na telesni pokoj i ispunjavanje svoje volje, već ištite nebesku utehu i duševno
spokojstvo, nakon čega je umesna i umerena telesna uteha. Jer, ukoliko prethodi
duhovna uteha, ni telesna potom nije za prekor. Hodite u prepodobiju i pravdi, imajući
mir među sobom. Imajući uvek Boga pred svojim očima, sećajte se neprestano i smrti, i
skidanja odeće tela, i izlaska iz sveta, i stajanja pred Bogom i slušanja konačne presude
suda Božijeg, tj. ili: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i
anđelima njegovim (Mt. 25, 41), ili: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje
vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34). Pred rečenim su ništa i svet, i
zemaljska blaga, i ljudska slava, i lepo odelo, i miris ulja, i gozbe, i šetnje, i utehe i sve.
Vi se nasićavajte Bogom i Božanstvenim stvarima, opijajući se blagodaću Duga Svetog,
naslađujući se rečima Pisma, koje su slađe od meda i saća, ukrašavajući se odećom
zdravoumlja [tj. čistote], pravde i uzdržanja, bogateći se dobri delima, slaveći se
smirenoumljem, ushodeći na nebo bestrašćem, veličajući Boga sa anđelima i
ustreljujući protivnika strahom Božijim i svetom molitvom. Sve se više prosvećujte,
čistite i postajte nebeski da bi se i za vas kao iz usta Goslodnjih reklo: Niste od sveta
(Jn. 15, 19).
135.
Podvizavajte se, sećajući se izlaska [iz tela] i suda; ukazuju se neophodna delanja
i naročito ono što je neophodno za borbu sa telesnom pohotom (2, 65)
(Pismo iz zatočenja). Podvizavajte se, čeda moja, i tecite duhovnim putem, gore
podižući oči uma, gledajući na nebesko i motreći na večno. Motrite kada će i kako, tj. da
li u zimu ili u [vreme] žetve, danju ili noću, sada ili pod starost, ove ili iduće godine, ovog
dana ili časa doći moj poslednji izdisaj. Jer, smrt će svakako doći, doći će i suparnik-
neprijatelj i odrediće se pobeda ili gubitak svega. Podstičući se sličnim pomislima vi
nećete biti brzi na greh i nećete pasti u bezdan zla, već ćete najzad ugledati dobra
gornjeg Jerusalima. I njih ćete gledati u sve dane večnog života. Obavljajte i telesna
dela. Starajte se i o jednom [telesnom] i o drugom [duhovnom], ustima hvalite Boga,
jezikom govorite istinu, rukama radite po sili svojoj i nogama hodite putem mira. Sve
vaše telo je sveto i svi vaši udovi jesu Hristovi udovi. Apostol govori: Hoću li, dakle, uzeti
udove Hristove i od njih načiniti udove bludnice? Nikako (1. Kor. 6, 15). Udaljujte se od
drskosti. Neka niko nikoga ne ranjava i niko nikome ne govori rđavo. Od Boga se niko
ne može sakriti, budući da su oči Gospodnje hiljade puta svetlije od sunca, te proziru
sve puteve ljudske i razmatraju tajna mesta (Sir. 22, 2228). Nemojte se smejati
neumesno. Nemojte sedeti blizu jedan drugog kad razgovarate. Nemojte raspaljivati krv
presićavanjem stomaka. Kao dobar savet zdravima predlažem da ne pijete vina.
Dovoljna su za nas unutrašnja uznemirenja i dovoljan je prirodni oganj. Ukoliko se
spolja doda oganj od vina, zapaliće se nesretni požar, te telo neće izdržati, već će
uskipeti i poželeti svoje. Ja vas predupređujem, ukazujući vam na pogubne posledice.
Bog je ustanovio dan za ispitivanje, kada će osuditi i predati nezamislivim mukama sa
demonima one koji čine slična dela. Predupredite Gospoda u ispovedanju, otkrivajući
nagovaranja koja podmeće đavo. Sve činite blagoobrazno i umereno prihvatajte san.
Brzo se probudivši, vršite ustanovljeni čin bdenja. I bićete blaženi ukoliko vas Gospod
nađe da činite kao što rekosmo.

136.
1) Pitanjima o stepenu poretka kod njih i o uklanjanju ka nepriličnom, on podseća
na čitavo ustrojstvo obaveznog života; 2) potom savetuje: "Ako ste se trudili
trudite se još, ako ste se borili - borite se još i nemojte dopustiti da uzalud
propadnu vaši napori"; on ih podstiče obećanjem dobrog roda i Božijeg
odobravanja na sudu (2, 66)
1) (Pismo iz zatočenja). Pozdravljam vas sve pismeno i pitam kako idu vaša dela. Kako
vas ograđuje mir Božiji? Kako vas čisti strah Božiji? Kako se saveti Njegovi useljavaju u
srca vaša? Kako vas sjedinjuje strojnost poretka? Kako vas utvrđuje iskrena vera? Kako
vas vezuje utvrđeni zavet potčinjavanja? Kako vas uzvišava nelicemerno poslušanje?
Kakvo je vaše hristopodražavajuće smirenje? Kakvo je ulaženje i izlaženje vaše? I kako
ide ispovedanje skrivenosti? Zatim, kako idu dela ruku vaših? Da li je započela žetva?. .
. Obavestite nas i o svemu ostalom i obradujte nas. Me se nadamo u vas, ali se i
bojimo. I u nespokojstvu ponekad razmišljamo da li neko među vama ne čini nered, ili
možda ropće, ili ugađa telu, ili upada u drskost, ili se udružuje sa đavolom i zamišlja isto
što i oni koji su se sabrali na Gospoda i na Hrista Njegovog, govoreći: Raskinimo okove
njihove, zbacimo sa sebe jaram njihov. Onaj koji živi na nebesima podsmejaće im se, i
Gospod će im se podrugnuti. Tada će im odgovoriti u gnevu svome, i ujarosti svojoj
potrešće ih (Ps. 2, 35). Jer, ja sam postavljen nad vama po vašoj slobodnoj saglasnosti
i vi ste mi se sami predali u poslušanje. Stoga vam i govorim slično, saopštavajući vam
naredbe Gospodnje.
2) Vi ste se potrudili i još se trudite, borili ste se i još se borite. Vi čekate Gospoda u
svom podvižništvu, u svojoj poslušnosti, u odsecanju volje, u pritešnjivanju prohteva
svojih. Nemojte gubiti ono što ste već učinili. Pošto ste sejali i sejete u suzama,
uzdisanjima i svakakvim lišavanjima, vi ćete požnjeti u radosti kada Sudija svih bude
svakome davao po delima njegovim. Čuj nebo i pazi zemljo jer Gospod progovori.
Neka, bratijo, nama ne bude upućena slična reč: Rodih sinove i uzvisih ih i odvojiše se
od mene. Vo pozna svoga gospodara i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne
pozna i ljudi moji me ne razumeše (Is. 1, 23). Neka, naprotiv, reč bude [drugačija]:
Sinovi tvoji su kao mladice maslinove oko trpeze tvoje (u duhovnom smislu). Eto tako će
se blagosloviti čovek koji se boji Gospoda. (Ps. 127, 34). Slušajte, molim vas. Isto
mislite i u svemu se saglašavajte, sledeći rukovođenje svoga igumana. Živite kao oni
koji svakodnevno umiru. Zbog hrane i pića se nemojte smućivati, ogorčavati ili roptati.
Šta govori apostol? Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne
sablaznim brata svoga (1. Kor. 8, 13). Nemojte biti sinovi protivljenja, ni sinovi bluda, ni
čeda gneva i greha, gneveći Boga sramnim delima. Neka budu gore srca vaša. Neka
oko uma vašeg bude gore. Bog pravednog sudije Gospod (Ps. 93, 1). I nema tvari
sakrivene pred Njim, negoje sve obnaženo i otkriveno pred očima Njegovim (Jev. 4, 13).
Ko se neće užasnuti? Ko neće ustreptati? Ko se neće predati na ugađanje Bogu do
prolivanja krvi?

137.
Pouke o vršenju službi, o potkrepljivanju hranom i odmoru, o provođenju noći i
uopšte o ponašanju za vreme žetve (2, 67)
(Pismo iz zatočenja). Ja znam da se sada vi nalazite u velikim naporima opaljivani
sunčevim zracima i oblivani znojem zbog žetve i berbe grožđa. Stoga sam smatrao da
je blagovremeno da vam nešto prilično kažem baš o vašim naporima. Neka blagoslov
Gospodnji bude na vama, čeda moja, i neka vas blagoslovi Gospod Bog vaš sa visine
slave svoje, oživljujući vas i krepeći duše vaše i tela vaša kako biste imalo dovoljno sile i
za duhovna služenja i za telesne poslove i vršili ih bez krajnjeg zamaranja. Ja znam
koliko su vreli letnji dani na žetvi i koliko zamaraju. I kad naročito usrđe trudbenika ne bi
dodavalo silu, jedva bi ko mogao da ih podnese. Molim vas radi ljubavi Hristove da
stojite u jednom i u drugom podvigu. Blagoobrazno i sa dobrim nastrojenjem završivši
rano izjutra obično psalmopojanje i molitvu Bogu, vi pristupajte predstojećem delu i
radite, misleno čitajući Psalme sve dok ne nastupi treći čas. Potom prekinite posao i
zapevajte Gospodu sa razumom treći čas, podižući ruke svoje k nebu i ištući blagodat
Duha Svetog na ukrepljenje duša i tela vaših, Zatim načinite tri i četiri, ili više
kolenopreklonjenja sa pažljivom molitvom, te pojedite ono što je Gospod poslao, izuzev
u sredu i petak, kao što je kod nas ustanovljeno. Pazite samo da u vreme jela ne bude
buke i gurnjave. Ni u vreme rada na žetvi ne treba da bude sporova ili samovolje, od
koje nastaju borbe i vika, a ni razgovora, smeha i prepiranja. Ništa slično ne treba da
bude među vama. Naprotiv, vaše delo treba da bude blagosloveno, kao da se vrši pred
licem Božijim. Pomažite jedni drugima. Ukoliko onaj ko radi pored tebe zaostane zbog
odsustva snage ili neke teškoće, ti mu pomogni kako bi žetva tekla ravno i kako biste se
svi držali jedne revnosti. Kada po nalogu nadzornika posla budete odmarali u podne ili
noću spavali pod drvećem ili nastrešnicom, pazite da vaša tela ne budu blizu među
sobom ili da se ne dodiruju, kao i da se neka dvojica ne odvoje od drugih u skrovito
mesto. O rečenom moraju da paze nadzornici posla. Jer, sejač pleve je nevidljivo
prisutan. [Treba paziti] da se on skriveno ne potkrade i ne stavi svoj otrov u nekoga,
čime bi se prognevio Bog, naš Vladika. Stoga bdite. Na službi treba da pazite da se ne
žurite i ne zbunjujete s obzirom da je psalmopojanje kratko. Naprotiv, [služba] treba da
je pažljiva kako bismo mogli steći nastrojenost za svako dobro delo. I neka na njoj budu
svi, tj. neka niko nije odsutan. I makar radio za deset ruku, odsutni nije dostojan da jede
toga dana. I ja govorim zbog staranja o spasenju vašem, napominjući vam da neko ne
bi skrenuo sa puta Božijeg. Onaj ko ima izvesnu žalost ne treba da je skriva, već da je
objavi starešinama, koji će rasuditi i isceliti ono što zahteva iscelenje. Niko ne treba da
ostaje bez posla. Jer, takav nema udela sa bratijom i nije među onima koji ištu
Gospoda. Ukoliko ne možeš ili ne umeš da sečeš drva, skupljaj snopove. Ukoliko ne
možeš da sakupljaš snopove, beri vinograd, nosi vodu ili čini nešto drugo neophodno na
otvorenom vazduhu ili u domu. I Bog će primiti tvoje usrđe kao dve lepte.

138.
Čuvši dobre vesti o bratiji on se raduje i savetuje da još više napreduju,
izobražavajući kako treba da čine početnici i kakvi da budu sva bratija (2, 68)
(Pismo iz zatočenja). Došli su bratija i rekli mi kako su stvari kod vas, čime su me
neiskazano obradovali. Jer, za mene je velika radost da čujem da se svi blagodaću
Hristovom spasavate, zadržavajući svoje dobro nastrojenje i ispunjavajući Božanstvene
zapovesti, kojima se prosvećujete, postajete sinovi svetlosti i naslednici Carstva
nebeskog. Da, čeda moja. Tako mislite, tako ograđujte sebe, tako provodite dan za
danom, budući zagrevani Božanstvenom ljubavlju i obnavljani Duhom Svetim koji
obitava u vama. Umrtvljujte svaku slast i svaku pohotu razvratnog tela i umesto njih, kao
raj Božiji, nasađujte i uzrastajte uvekžive vrline. Sve pokrivajte, sve trpite u
potčinjavanju, u poslušanju, u dobročinstvu, u ljubavi, u saosećanju, jedni prema
drugima budući blagi, radujući se jedni drugima i noseći teret jedni drugih. Ponajpre, ti
čedo Varsanufije, čuvaj besprekornim služenje koje sam ti predao pred licem
sveoživljavajućeg Boga. Nemoj dejstvovati po pristrašću, ni po drskosti, ni po
negodovanju, ni po nerazumnom smiravanju, ni po nadmenosti uma, već mudro i blago,
kao dojilja koja greje čeda svoja. Budi spreman i dušu svoju da predaš za bratiju svoju i
čeda moja. Veliko je delo pasti stado Hristovo. Šta je Gospod rekao apostolu Petru?
Ako me ljubiš, pasi ovce moje. I ti, čedo moje, ako ljubiš Hrista Gospoda i mene
grešnog dobro pasi čeda moja, ili bolje - jaganjce Hristove. Ukoliko neki od njih skaču
kao koze (jer, čujem da ima i takih), ti ih ukroćuj i objasni da će u dan suda, ukoliko
ostanu koze, biti postavljeni sa leve strane Hrista Gospoda, na stranu onih koji ginu, u
sataninom udelu. Uplaši srca njihova i porazi ih groznom rečju kako bi postali jaganjci.
Jer, jagnjad su krotka, nezlobiva, smirena, poslušna, tiha, a koze brze, neukrotive,
svadljive i zlonaravne. Teško takvima, s obzirom da ih očekuje osuda na večni oganj.
Neka niko od vas, čeda moja, ne bude takav, molim vas. U suprotnom, pastir je
primoran da ih mori glađu ili da ih odluči od svoga stada. Shvatite šta govorim i tvorite
volju Božiju. I ti, čedo moje Danilo, shvati kako treba da se ponašaš među bratijom
svojom. Prosvećuj ih, osoljavaj, urazumljuj. Nemoj dopuštati nered, nove stvari, viku.
Voli blagonaravne, pobožne, krotke, umerene, trudoljubive, poslušne, smirene, one koji
ne ropću i ne smeju se. One koji su drugačiji mrzi bez mržnje i ispravljaj, ukazujući im
na dobar primer. Neka niko među vama ne bude tuđ Bogu i neugodan Njemu. Tuđ i
neugodan Bogu jeste onaj ko pravi nered, ko šapuće, ropće, izaziva smeh i tajno jede.
Niko takav neka ne bude među vama. Naprotiv, svi budite bogoliki, bogopokretni i
bogohodni. Gospod neka vas čuva, čeda moja.

139.
1) Strah Božiji i ljubav rasplamsavaju revnost i održavaju na dobrom putu; oni
koji ih nemaju predaju se nemaru i padaju; 2) treba se brinuti o njihovom
povratku na pravi put i moliti se za njih, a sebe držati još strožije (2, 69)
1) (Pismo iz zatočenja). Blagodat vam i mir u dobrom vašem ustrojstvu, u poslušnosti,
smirenoumlju, pobožnosti, blagosti, u danonoćnim pesmama vašim i stihoslovljima.
Pazite da kod vas sve prebiva bez izmene kao što je rečeno, što će i biti jedino ukoliko
budete imali strah Božiji i ukoliko se oganj Njegove ljubavi ne ugasi u srcima vašim. Jer,
kada se on ugasi u nekoj duši, počinju da se pojavljuju malodušnost i lenjost, kao i
drugo trnje i korov strasti, tj. raslabljenost i raspuštenost tela, lenjost i mrzovolja,
neumereni san, nenasito jedenje i svaki drugi vid greha, naročito vatra pohote,
pomračujuće pomisli, raspoloženja i dela pogubnog života. Znak da sveti i
neveštastveni oganj nije ugašen jeste svagdašnje revnovanje duše za dobro i usrdno
vršenje svega doličnog bez slabljenja i malodušnosti, naime, potčinjavanja, poslova,
stihoslovlja, ispovedanja, rukodelja, molitve, utvrđenih uzdržanja i svih ostalih dela koja
se podrazumevaju pod blaženim poslušanjem. Takav je blažen, Bogu ugodan i svima
mio, iz dobre skrivnice svog srca kao sveće iznoseći projavu Božanstvene blagodati,
koja se odražava i na njegovom bogolikom licu i u svim pokretima i rečima. Oni, pak,
koje savladaju neumesne pomisli postepeno skreću od doličnog, da bi potom potpuno
otpali od svog ispovedanja (zaveta), postajući plen đavola.
2) Molimo se, međutim, da Onaj ko svakodnevno priziva sve koji su skrenuli sa pravog
puta i njih vrati u njihovo stado kako ih greh ne bi satro do kraja. Ipak, ni sami nemojte
zanemariti pokušaj da pomognete onome koji gine. Teško se podnosi gubitak
beslovesne životinje. Utoliko pre oni kojima je povereno da napasaju slovesne ovce
treba sveusrdno da se staraju o pomoći onima koji ginu među njima. Oni su se podvrgli
padu, ali ostali treba utoliko snažnije da se drže doličnog, kao što je napisano:
Pravednici se straše kada padaju nečastivi (Prič. 29, 16). Prihvatite strah i pažljivije
nastavite hođenje s obzirom da vam đavo sa obe strane priprema provaliju. Stoga niko
ne treba da ostaje sa neispoveđenim pomislima, niti da dejstvuje po svojoj volji. Neka
niko nije slastoljubiv, ni samoljubiv, inače će se, savladan rđavim raspoloženjem,
okliznuti u rov pogibli i pobeći. Slični i sada u žalosnom stanju lutaju kao zabludele
ovce. Molitva je odstupila od njih. Jer, kome će oni uzdizati ruke kad su pobegli od
Boga. Psalmi i pesme zamiru na ustima njihovim. Kako će oni zapevati: Trpeći potrpeh
Gospoda (Ps. 39, 2), kad su se pogubili malodušnošću? Stoga se vi molite za njihov
povratak. Ipak, istovremeno se molite i za svoju čvrstinu: Ako se podigne rat na me, ja
ću se i tada nadati (Ps. 26, 3). Mnogo puta napadahu me od mladosti moje, i ne
nadjačaše me (Ps. 128, 2). On je počivalište moje u vek veka, ovde ću se nastaniti, jer
njega izabrah (Ps. 131, 14). Boreći se kao vojnici Hristovi i ne padajući, vi ćete se
udostojiti da dobijete vence pravde.
140.
On tuguje zbog onih koji narušavaju zavete i napuštaju obitelj, na svaki način ih
ubeđujući da se vrate na dobri put i da budu postojani u monaštvu (2, 70)
Saznavši sada šta se čini kod vas ja sam se poradovao i oskorbio: poradovao sam se
zbog zdravlja i blagostanja vaših proigumana i zbog bratije koja dobro hodi i koja je
dobro hodila, zbog blagočastive pokornosti, dobrog trpljenja i bogougodnog života, a
oskorbio sam se zbog onih koji su skrenuli sa puta i pobegli, premda su i opet prizvani.
Neka vas Gospod čuva i utvrđuje u ispunjavanju vašeg istinskog života. A onima koji
skreću sa puta obratiću se rečima proroka: Sinovi ljudski. . . zašto ljubite sujetu, i tražite
laž (Ps. 4, 3). Zašto ištete ispunjavanje svoje volje po pobuđivanju strasti i ne
postavljate pred oči strah Božiji, ni sud neumitni, ni oganj neugasivi, ni tamu najkrajnju,
ni škrgut zuba, ni neizobrazivo strašni tartar? Zašto bez straha i drsko, lažljivo i
lakomisleno sudite o Bogu u svojim besputnim poduhvatima? Dokle ćete zaboravljati
sudove Božije? Dokle ćete izbegavati osećanje pokajanja? Dokle ćete polagati lukave
savete u duše svoje, izmišljajući izvinjenja za grehe i predajući se sujetnim
očekivanjima? Podignite se, najzad, od pada, prognajte tamu koja vas okružuje i
presecite bezumna stremljenja duše. Od koga vi bežite? Od koga se odričete? Zar ne
od Duha Svetoga, koga ste primili u dan izbavljenja? Ipak, dovoljno je sada. Nemojte
više dodavati, nemojte davati da se đavo raduje zbog vas i prestanite da ugađate svom
neprijatelju. Zavolite Gospoda koji vas je zavoleo i primite u sebe dobrog Vladiku. I
došavši kao svedobar, On će vam oprostiti radi vašeg smirenja. Ispravite, molim vas i
preklinjem, neispravnosti duša vaših, utvrdite osnove srdaca vaših i saberite rasejanost
misli vaših. Setite se zaveta vaših. Čak i kad bi vam pretio oganj i mač, čak kad bi vam
predstojale muke i zlostavljanja, vi nikako ne treba da se uklanjate. Vi ste, pak, zbog
ništavne stvari zle želje svoje zgazili božanstveni zavet i sveštena obećanja, skočivši
kao ujedeni teoci, ustremivši se u bezvodna i neprohodna mesta, naselivši se u selu,
opšteći sa ženama i muškarcima i jedući i pijući kao [stoka] za zaklanje. Kakvi se
plodovi dobijaju iz sličnog semenja? Teško meni nesretnome. Bolje da me je progutala
zemlja. Vreme je da grešan i bezakon kažem sa prorokom: Padnite na mene gore i
pokrijte me brda (Os. 10, 8). Jer, oni koje sam rodio ostaviše zakon Božiji, oskvrniše
plot svoju, izdaše devstvenost i odbiše poslušnost, postavši podsmeh demonima. Zar
satana ne vodi tamo-amo one koji su mu poslušni, da bi ih potom progutao ustima
greha? Ipak, otreznimo se najzad, opomenimo se, progledajmo, skrušimo se,
pripadnimo sa ispovedanjem i postepeno prihvatimo raniji prekrasni život. Da, molim
vas sve koji stojite u domu Gospodnjem, u dvorovima Boga našeg da stojite hrabro, da
hodite neuklono, da budete pokorni vašem starešini i drugim načelnicima vašim. Oni
koji se odvajaju od njih, od mene se odvajaju, a oni koji ih primaju mene primaju, ili još
pre - Boga, radi koga ja jesam ono što jesam i vi ono što jeste.
141.
sadržaj
On ubeđuje da ostave svoje mudrovanje i svoju volju te da se sa verom predaju
rukovođenju radi stamenog napredovanja u ispravnom životu (2, 71)
Gledajući na borbu koja se odasvud podiže na nas, ja mogu da kažem rečima apostola:
Zaista nam se dade. . . žalac u telo, anđeo satanin, da nam pakosti, da se ne ponosimo
(2. Kor. 12, 7), nego da se smiravamo i da, kažnjavani, pribegavamo pod krepku ruku
Božiju, s obzirom da inače nemamo spasenja. Ukoliko sa marljivošću pokorimo naše
nepokorno mudrovanje i ukoliko poznamo sami sebe, tj. da smo potpuno kukavni i da
bez Božije pomoći i posredništva nekoga ko nas rukovodi ništa dolično ne možemo da
učinimo, u peć naših strasti će, kao nekada u vavilonsku peć, sići anđeo i iz našeg srca
istrgnuti plamen pohote, te duhom koji veje rosom našim dušama doneti dar čistote.
Stoga se smirimo i neka su nam dole i naše mudrovanje i naše oči. Neka se smiri naša
reč i neka se skrati pričljivost, te će milost čovekoljubivog Boga biti blizu. Neka niko ne
bude neveran, ni lukav, ni pokvaren. Neka niko ne blagosilja ustima dok mu je srce
udaljeno, kao što čini onaj ko sledi svoju narav i svoj razum. Niko neka ne traži što je
njegovo, nego svaki ono što je drugoga (1. Kor. 10, 24). Svecelo budite svetlost,
iskrenost, istinski sinovi. Hodimo kao deca, kao braća, kao sunaslednici. Nemojmo
primati ništa što bi moglo poslužiti na štetu drugome i nemojmo dopustiti nikakav novi
nered.

142.
On poziva na radost zbog prohođenja oskudnog života, punog lišavanja i nevolja,
uz podvižničke napore i napuštanje svega svetskog, što [odlikuje] istinski put ka
nasleđu Carstva nebeskog (2, 74)
Iako je donekle smelo, reći ću vam apostolskom rečju: Radujte se svagda u Gospodu, i
opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). Radi čega? Stoga što vršite delo Božije, što ste se
obukli u monašku shimu, što stojite pod zakonom poslušanja i ispunjavate ga
svakodnevno, što skorbite, što trpite teskobu, što patite, što ste tužni, što postite, što
bdijete, što spavate na goloj zemlji, što ste u naporima i zamorima na delu vašeg
poslušanja, što odsecate svoju volju, što prihvatate neočekivanost zapovedanja, što ne
perete telo, što nosite dronjke, što imate prljavu odeću i obuću, što (dodaću) [prihvatate]
epitimije [tj. kazne] i odlučenja, što ste u neprestanom sukobu, pod udarcima i ubodima,
ujedima i ustrelima kojima vas vidljivo i nevidljivo podvrgavaju demoni, tj. blud, lenjost,
prejedanje, nepostojanost misli i želja i druge neizbrojive strasti. Sudite sami da li sam
ispravno rekao: Radujte se svagda. Da, bratijo moja, vi ste blaženi i triblaženi stoga što
ste izabrali i što volite da sve trpite radi Boga. A šta proizilazi iz rečenoga? U budućem
veku će u vašim srcima zasijati pravda i mnoštvo mira, život, radovanje, večno
uspokojenje, usinovljenje i nasleđe Carstva nebeskog. Vi blagoumno, blagopohvalno i
bogoblaženo tražite i ištete da zamrzite svet i sve što je u svetu, vi ste se otrgli od
roditelja, braće, srodnika, prijatelja i poznanika, vi ste ostavili gradove, sela, polja,
domove i otadžbinu, vi ste se prilepili uz jedinoga Boga, služeći, predstojeći, radeći i
neprestano pojući blagom i preblagom Vladici, vi ne govorite o ocu i majci, vi se ne
starate o ženi i deci, vi ne brinete o robovima i robinjama, vi se ne uznemiravate zbog
sticanja i imanja, vi se ne borite oko činova i odlikovanja, vi se ne paštite oko jela i
iskričavih vina i drugih telesnih zadovoljstava. Vi [ne brinete] ni o čemu zemaljskom i
truležnom, nego jedino o bogougodnom životu i nasleđu večnih dobara na nebu, koja su
nam obećana. Niste li dostojni da vas Bog zavoli? I zar vas neće dostojno nazvati
sinovima? I zar neće u onaj dan da vam dostojno kaže: Hodite blagosloveni Oca moga;
primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34). Takvi su
podvizi vaši, takva vaša iskanja i takve nade. Stoga ću opet reći: Radujte se svagda.

143.
On podvižnički život upoređuje sa trkalištem, dajući podrobne pouke o uspešnom
završetku trke i dobijanju nagrade (2, 76)
Naš podvig je sličan trčanju na trkalištu, kao što ukazuje sveti Pavle (1. Kor. 9, 24).
Međutim, na njemu se određuje neznatno prostranstvo i kratko vreme. U našem
podvigu se, pak, put prostire od zemlje do neba i vreme određuje celim životom, posle
koga se razdaju venci pobednicima. Posmatrači našeg takmičenja su hiljade svetih
anđela. Podvigopoložnik je sam Vladika svih, koji sedi na nepristupnom prestolu slave
svoje. Protivnici su nam podmukli demoni koji se na svaki način staraju da nam postave
prepreke, da nas sapletu i pogube. Sudeći po svemu, vi i sami vidite da mora da
budemo pažljivi i oprezni, brižljivi i neumorni kako bismo dobro započeli trčanje i kako
bismo ga dovršili. Mi nemamo koristi ukoliko samo započnemo i ukoliko sa
mladalačkom živošću i muškom postojanošću ne nastavimo dalje? Pa ni rečeno ne
označava pobedu ukoliko sa istom revnošću i naprezanjem ne budemo trčali do same
smrti, čak i ako nam se život oduži. Bratijo i oci, trčimo i stremimo napred, ištući pomoć i
silu odozgo od čovekoljubivog Boga kako bismo dobro pretrčali i uspešno dostigli
naznačenu crtu i cilj. Reč Božija nam je ukazala na strašan podvig, obećavajući
neizrecivu radost i slavu onima koji dobro trče i pobeđuju, a nemarnim i lenjivim, koji se
ne miču sa mesta, koji se zaustavljaju pred preprekama i samovoljno skreću sa puta -
preteći najžalosnijim i užasnim udelom. Gospod govori: Ko ima uši da čuje, neka čuje
(Mt. 11, 15). Čujte čeda i pazite. Hodite bodro i pazite sa opreznošću, znajući da su
lukavi demoni uvek spremni da nam prepreče put i pripreme nam saplitanje. Znajte da
niko ne može da trči dobro ukoliko se ne obnaži od svega izuzev naprsnika vere. Ja ne
mislim samo na ostavljanje svega spoljašnjeg imanja, već i na odstranjivanje unutrašnje
raznovrsnosti i zemaljskih želja. U našem takmičenju niko neće imati uspeha ukoliko ne
obuči telo da je zadovoljno neznatnom hranom i pićem, ukoliko se umesto jelejem ne
umasti čvrstinom i neumornim trpljenjem, ukoliko pred primanje shime ne prođe
ispitujuća upražnjavanja kao neki gimnastički kurs. U vreme trčanja niko ne treba da
smeta drugim sapodvižnicima, da im zavidi ili da ih kleveće. Um i oči treba da su
ustremljeni ka uspešnom dostizanju cilja trčanja. Treba usiljavanju dodavati usiljavanje,
revnost revnosti, oduševljenje oduševljenju, ne obazirući se ni na desno, ni na levo, ne
gledajući na pohvale, ne zavodeći se taštinom, ne padajući u malodušnost zbog umora,
prepona i sudara, ne padajući duhom zbog saplitanja kako bi se sve ispunilo
prepodobno, smirenoumno, bratoljubivo i iskreno i kako bi se po uspešnom okončanju
trke udostojili obećanih nagrada od Gospoda našeg.

144.
1) Porevnujmo za svaku vrlinu i čuvajmo se od svega rđavog, naročito od onoga
što liči na dobro; 2) neprijatelj ima mnoge zasede; najbolje sredstvo za njihovo
izbegavanje jeste otkrivanje pomisli; 3) protiv svake strasti treba se naoružati
protivstrasnom borbom; kao primer daje se način borbe sa zavišću; 4) savet da
se u svemu drži poredak (2, 77)
1) Priđite, i mali i veliki, i početnici i starci pokrenimo se željom za opštom koristi i
prihvatimo najvatreniju revnost za spasenje, počnimo da činimo ono što priliči, ištimo
ono što je blagotvorno. Očistimo se od svake skverni ploti i duha, postanimo izabrani
sasudi čineći svetinju u duhu, bežimo od slučajeva za greh, nemojmo dopuštati gordost,
neposlušnost, slastoljublje, teloljublje. Stremimo da se obogatimo vrlinama smirenja,
poslušanja, čistote i bratoljublja. Odbacimo daleko od srca telesne i slastoljubive
sklonosti, presecimo odnose koji ih omogućavaju ne samo sa spoljašnjim, već i sa
svojim unutrašnjim, tj. nemojmo imati ni prema jednom bratu veću ljubav negoli prema
drugima. Jer, takva ljubav je lukava i mrska Bogu. Iako je po izgledu bratska, ona je po
suštini satanska.
2) Vi znate koliko zamki ima đavo i kako su vešte njegove podvale. Od njih će se
izbaviti samo onaj ko ispoveda pomisli i želje i ko ima veru prema svom rukovoditelju,
praćenu smirenjem i poslušanjem. Oni koji ne hode navedenim putem padaju, a padali
su i ranije, kao što čitamo. Oni, pak, koji su sledili navedeni zakon postali su blještave
svetiljke u svetu, izbegavši tamu greha i satrvši đavola umrtvljivanjem svojih prohteva.
3) Molim vas ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista da se umudrite na spasenje svoje.
Neka svaki preduzme podvig protiv strasti koja ga napada. Na primer, protiv strasti
zavisti neka uzme protivzavisni podvig, tj. mržnju prema ovdašnjoj kratkotrajnoj slavi, s
obzirom da se ona rađa iz želje da se pokažemo bolji od bližnjeg u živosti uma, ili
melodičnosti psalmopojanja, ili prijatnosti čitanja, ili nekom drugom duhovnom ili
telesnom sposobnošću. Začevši se, ona sažiže sporim ognjem, iscrpljuje i izjeda.
Međutim, kao udovi jedni drugih i s obzirom da smo svi jedno telo, mi treba da se
radujemo jedni drugima smatra
jući svojim sve čime se odlikuju drugi. Svaki se nečim odlikuje i svi čine jedno telo
bratstva, koje se svime odlikuje i pokazuje kao savršeno, dok njegova čast prelazi na
svakog pojedinačno. Jedan je lepog glasa, a ti si jakog glasa; jedan čita prijatno, a ti
brzo shvataš ono što se čita; jedan je sposobniji umom, a ti si sposobniji na delu; jedan
je korisniji u raspoređivanju poslova, a ti si usrdniji na poslušanju. I drugo je mnogo
bolje od prvog s obzirom da je ono što samo izgleda da je nešto pred onim što zaista
jeste nešto - u stvari ništa, Jer, šta je melodija, ili dobar glas, ili čitanje, ili brzo delanje, ili
lepo pisanje, ili muzika u odnosu na blaženo i najpoželjnije smirenje i poslušanje,
blagost i prostodušnost, krotost i tihost, nezlobivost i neropotljivost, bogoljublje i
dejstvenu molitvu i druge vrline, čije sticanje jeste delo proizvoljenja i iskanja. [I onaj ko
ih imaj, može biti i bez glasa, i bez umeća pevanja, i slabog čitanja, i sporog jezika, i
kosih očiju, i ružnog lica, i hrom. Na taj način je naš blagi Bog svima učinio dostižnim i
dostupnim dobrovrlina, postavivši ga u zavisnost od duševnih raspoloženja (u kojima se
seje, uzrasta i dostiže savršenstvo), a ne od telesnih
preimućstava.
4) Budimo zadovoljni sa onime što imamo i radujmo se onome što poseduje svaki od
bratije, sjedinjujući se međusobno i spajajući se u životu po Bogu sa svakim
blagoustrojstvom. Vidite li, bratijo, da se množimo. Stoga je neophodno da sve među
nama bude u poretku. Jer, ukoliko i nešto neznatno istupi iz svog poretka, čitav sastav
bratstva se pokreće i koleba, gubeći svoju krasotu vrline, kao što biva i sa svakim
drugim društvom. Za nas, koji smo se zajedno okupili u ime Gospoda našeg Isusa
Hrista i koji se nalazimo u činu anđelskog života svakako je neizbežno obavezan potpun
poredak u svemu, tj. da bez šuma i smućenja pevamo i molimo se, stojimo i menjamo
mesto, sedimo i ustajemo, spavamo i budimo se, ulazimo i izlazimo, pitamo i
odgovaramo, sastajemo se i rastajemo se, tražimo i dajemo, služimo i primamo uslugu,
polažemo i držimo, odevamo se i skidamo se, što se svakodnevno čini kod nas. Ukoliko
se u svemu očuva red, svo naše bratstvo će ličiti na pokojno more koje se pokreće
krotkim valovima koje navodi Duh Sveti. Ukoliko se, pak, iz nepažnje pojavi neki nered,
ono će se podići kao od silnog vetra i uragana, premečući se i kipeći talasima. Slično se
vidi i kod nas kad se podigne šum, vika, smeh i govor, kao nedavno pri razdavanju
svete vodice i u vreme odlaska sa trpeze, kada su četiri umirivača jedva uspeli da
uspostave normalan poredak među vama. Ne treba tako, bratijo i čeda moja. Vi znate
šta je rečeno o volji Božijoj, tj. da je ne samo dobra, nego i ugodna i savršena (Rim. 12,
2) na blagoustrojstvo mnogih. Ja vam uostalom, nisam izrekao prekor, već
napominjanje o ranijem kako bi se unapred izbegli slični slučajevi. Gospod mira i Bog
svake utehe, koji u poretku drži sve nebesko i zemaljsko, neka vam daruje silu i krepost
za svako dobro delo i pokret, za svaki mir i jednomislije, za svaki poredak i tihost u
iskrenoj međusobnoj ljubavi kako bismo se u dan otkrivenja Njegovog pokazali kao lik
svetih i sabor osvećenih sa svima svetima koji su mu od veka ugodili.

145.
Trpeljivi život u opštežiteljnom poslušanju jeste pravo mučeništvo (2, 78)
Čuvajte se lukavog opštenja, samouverene samovolje i pogubnog narušavanja
obiteljskih ustanova. Naprotiv, u svemu se saobražavajte sa ustavima koji su predani od
otaca. Jer, ono što je kod nas ustanovljeno nije utvrđeno bilo kako, nego posle
ispitivanja od davnih vremena, posle mnogih napora i znoja, po zahtevu i suštini našeg
anđelskog obraza života i na izobličenje onih koji drugačije misle o zapovestima
Gospodnjim. Produžite vašu dobru trgovinu i dovedite do kraja vaš put u Gospodu,
mažući se jelejem krotosti i trpljenja i podnoseći svakakve podvižničke teskobe, za koje
vam se priprema široko naslađivanje večnim dobrima. O kakvim se teskobama radi? O
onima koje svaki dan susrećete: o bdenju i psalmopojanju, trudu ruku, umerenom jelu,
umerenom piću, postepenom prohođenju poslušanja, o poretku u crkvi i pri hođenju, u
postupcima, odeći, obući i pokrivalima, o skorbima od lišavanja, od pretpostavljanja, od
prezrenja i svega sličnog. I ispravno svedoče sveti oci, a pre svih sveti Vasilije Veliki, da
je stanje poslušanja pravo mučeništvo. Ipak, pogledajte kakva ćemo dobra i kakvu
nagradu zbog njega dobiti. Neuvenljive vence, nasleđe Carstva nebeskog, usinovljenje,
netruležnost, besmrtnost i svako drugo nezamislivo blaženstvo. Imajući takva obećanja,
bratijo, sve više podnosite predstojeći trud podvižništva, ne strašeći se mogućih
pokliznuća ponekih i ne padajući duhom zbog teškoća i žalosti radi života po Bogu. Jer,
ukoliko se ovde ne žalostimo, u onaj dan nećemo biti obradovani. Ukoliko ovde ne
pretrpimo teskobu i ne zastenjemo, u budućem veku nećemo susresti prostor i veselje. I
ukoliko više ovde budemo žalosni i skorbni, onevoljeni i ugnjeteni, utoliko ćemo veće
utehe susresti. Umesto žalosti dobićemo radost, umesto siromaštva - bogatstvo,
umesto malih zemaljskih imanja - mnoga imanja nebeskih riznica, umesto telesnih
bolesti - duševno blagoustrojstvo, umesto ostavljanja sveta Gospodnje prizvanje. I kako
će nam biti kada čujemo onaj blaženi glas koji nas zove i govori: Hodite blagosloveni
Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34). Mi
treba da pretpostavljamo ljubav Hristovu čak i kad bi nam predstojalo da svakodnevno
umiremo. Predajmo sebe i na bijenje, i na vatru, i na sečenje, i na trpljenje svakakvih
muka, kao što su trpeli i sveti mučenici. Jer, nije samo njima priličilo da vole i ljube,
nego i nama. I njihov podvig i stremljenje nisu različiti, s obzirom da smo jedne prirode,
tj. Božija sazdanja, koja su u svet uvedena radi jednog cilja - proslavljenja Boga kroz
ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti. Odsecanje udova, prolivanje krvi i muke tirana
nisu uvek i svuda postojali. Mi smo se udostojili da stupimo u sadašnji podvig visokog
života u poslušanju i prihvatimo mučeništvo na drugi način: umesto odsecanja udova mi
odsecamo svoju volju, umesto prolivanja krvi mi izbacujemo grehovne pomisli i želje,
umesto tiranskih muka mi trpimo napade demona i neprijatnosti od strane sveta. Stoga
nije isprazna naša nada da ćemo u budućem veku dobiti isti udeo sa svetim
mučenicima.

146.
Povodom zemljotresa on pominje potres neba i zemlje poslednjeg dana i daje
odgovarajuću pouku (2, 79)
Posle jučerašnjeg zemljotresa nama je najumesnije da upravo o njemu govorimo, tj. da
kažemo zbog čega se on dešava. Među Jelinima jedni govore jedno, a drugi drugo.
Nama, pak, božanstveni David objašnjava, govoreći o Bogu: On koji pogleda na zemlju,
i čini da se trese; koji se dotiče gora, i one se dime (Ps. 103, 32). Kada gospodar svoj
gnevni pogled okreće na roba, rob počinje da drhti. I kada istinski Vladika svega i
Tvorac, pred kojim sve tvorevine stoje kao rob i robinja, ushte da pokaže svoje
pravedno negodovanje zbog naših grehova, Njegovo svevideće oko grozno pogleda na
tvar i čini da se trese kako bismo se uplašili i ustreptali kao robovi koji su na sebe
navukli gnev, te kako bismo postali zdravoumni i okrenuli se ispunjavanju Njegovih
zapovesti. Eto, bratijo moja, koliko je strašna sila Njegova, kakvo je projavljivanje
Njegovog negodovanja i kakva je jarost gneva Njegovog. I kad je sadašnje takvo, kakvo
li će tek biti buduće, u vreme okončanja svega? Jer, On sam govori sa opomenom: Još
jednom ću potresti nebo i zemlju (Ag. 2, 7) i pokazuje neuobičajenost [onoga što će se
desiti]. Kakav strah će se ugledati i kakav trepet kada zemlja da sve od veka umrle,
kada se nebo savije kao svitak, kada spadnu zvezde, kada se izmene svetila, kada se
zvuk arhanđelske trube pronese nad svima koji žive na zemlji, kada sam Boga naš
otvoreno priđe sa hiljadama anđela i arhanđela i gornjih sila, koje hode pred Njim, kada
se postave prestoli, kada zasedne sudilište i kada nepotkupljivi Sudija i Vladika otkrije
sve skriveno i sve što smo preživeli? Kako će biti kada se po svršetku svega u tren oka
proglasi velika i strašna odluka koja pravednike priziva u Carstvo nebesko i večni život,
a grešnike šalje u oganj večni, u strašni bezdan ada, u mračni tartar, ka neuspavljivom
crvu, na škrgut zuba i sve druge grozne muke? Ko će sve podneti, bratijo? Ko će
podneti takav strah i užas? Ko će opstati pred događajem koji pritiska i privodi u
istupljenje, tj. pred prizorom neba koje se razdire, zemlje koja se trese, mnoštva anđela
i samog Gospoda i Boga, koji na oblacima dolazi da sudi svoj zemlji? Međutim, ono što
se očekuje nije daleko, već blizu. Sudija je pred vratima. Eto Ženika. Izlazite u susret. I
blago nama ukoliko imamo svetle svetilnike čistote i jelej milostivosti i ljubavi u dovoljnoj
meri. Mi ćemo susresti Ženika sa radošću i ući u Njegovu ložnicu. Ukoliko, pak,
nemamo rečeno, bićemo odbijeni od vrata. Ona se neće otvoriti na naše kucanje jer
smo zlo mislili, dremali i ostali nepripremljeni. Da se rečeno ne bi desilo sa nama, oni
koji spavaju treba da se probude od sna nemarnosti, raslabljeni da ustanu od mrzovolje,
pijani da se otrezne od sramnih pomisli, nečisti dušom da se očiste od neumesne
pohote koja ih skrnavi i pokolebani dvojedušnošću, izmenjivošću i teloljubljem da utvrde
srca krepkom verom. Oni, pak, koji dobro hode neka još bolje hode, svetli neka se još
više prosvećuju, čisti neka se još više čiste, revnosti neka još više revnuju, vrlinski neka
još više zavole činjenje dobra, smirenoumni neka još više postanu smirenoumni,
poslušni neka budu još poslušniji. Svi sve dobro činimo i ispunimo svaku zapovest da
bismo postali dostojni da uđemo u ložnicu Ženika duša naših ne beskonačnu radost.

147.
Sve više napredujmo, revnujući u svakoj vrlini i izbegavajući sve rđavo,
ukrašavajući se podvizima anđelskog opštežića po primeru otaca i u očekivanju
velikih obećanja (2, 80)
Nemojmo sadašnjim delima posramiti podvige koje smo već prošli. Naprotiv, kao da tek
počinjemo, revnosno ispunjavajmo svaku dužnost i svaku vrlinu, primajući svetlost na
svetlost i ushodeći iz slave u slavu. Rečeno ćete dostignuti ukoliko se ispravno
ponašate, ukoliko se obučete u odeću smirenja, ukoliko se ukrašavate poslušanjem,
ukoliko projavljujete delatnu ljubav i krotost, ukoliko izbegavate samovolju i
samougađanje (od kojih dolazi smrt), lukavstvo, isticanje i slavoljublje (od kojih dolazi
brza pogibao i od kojih su pali svi koji su odvajkada pali na poprištu poslušanja). Sada,
pak, kad ste se već očistili od svakog trnja, pleve i čička, budite dobroplodni i pokažite
novi život, ništa ne unoseći od mudrovanja onih koji se sapliću kako inače ne biste
jednako postradali. Svi budite iskreni i čisti i blagodušno podnosite uvrede, poniženja i
napade. Svi projavljujte čvrstinu u borbi za dobro, uzdržanje i istrajnost, u čemu se
sastoji mučeništvo života u poslušanju. I svi koji ga pretrpe dobiće venac pravde. Goreći
ljubavlju prema Hristu i budući oprobani napastima i nevoljama, hrabro podnosite sve
što se svakodnevno dešava i prohodite zaista zlatan život naših otaca, koji ne zna za
neposlušanje, gordost, protivrečenje, drskost, uvredu, smutnju i u kome vlada mirno
anđelsko stanje, uspokojeno vejanjem Duha. Vi znate da je ono što vam govorim
istinsko dobro. A ako je dobro, onda je i poželjno. Ako je, najzad, poželjno, zašto ga ne
bismo zavoleli, poželeli i postarali se oko njega?

148.
1) Dobro se teško vezuje uz nas, a rđavo - lako; 2) dobri put je penjanje na goru, a
grešni put je spuštanje sa gore; 3) treba da gledamo gore i da ne silazimo na
zemaljske pomisli; 4) mi imamo razne darove i razne pomisli; nagradu ćemo, pak,
dobiti po usrdnosti i trudu; 5) blagodušno podnosimo sva lišavanja, neudobnosti,
teškoće i skorbi; jer, mi smo se i rešili na njih; oni su istinski put ka spasenju (2,
81)
1) Obično se dešava da onaj ko govori o grešnom jednom ili dvaput, slušaoce podstiče
na zlo. U odnosu na dobro [je drugačije]: onaj ko mnogo puta kaže nešto spasonosno
jedva da uspeva da privuče ponečiju pažnju i raspoloženje. Dobro se teško privija uz
ljudsku prirodu, a zlo vrlo lako.
2) Ići dobrim putem isto je što i penjati se na goru: koliko se samo sreće napora,
teškoća i neprijatnosti. Naprotiv, grešni put liči na silaženje sa gore: on je lagan i
prepreke se ne vide usled brzine hoda. Stoga je na dobrom putu neophodna i naročita
marljivost, i rukovođenje i predostrožnost. Ništa zemaljsko i truležno ne treba imati
uvidu, nego samo nebesko i večno, ukoliko želimo da ushodimo, a ne da silazimo. Kod
onog ko se penje na goru dolazi do nekog pomračenja ukoliko pogleda naniže. I kod
onog ko ushodi putem vrlina dolazi do pomračenja duhovnog oka ukoliko se pažnjom
prilepi za zemaljske utehe. Mi treba da gledamo gore s obzirom da je naša Glava -
Gospod Hristos gore i da je gore i naša riznica i večni život. Nemojmo slabiti u
ushođenju, ni padati duhom videći visinu [na koju se treba] popeti. Mi sami nemamo
snage da dođemo do kraja, ali je blizu pomoć Božija i Njegovo zastupništvo.
3) Mi smo stupili na taj put i napredovali, te svako od nas, saglasno svojoj revnosti i
trudu, stoji na jednom ili drugom stepenu vrline. Mi se međusobno duševnim
raspoloženjem razlikujemo više negoli izgledom tela. Jer, jedan sa manje, a drugi sa
više topline voli smirenje i poslušanje. Jedan se, opet, odlikuje darom ljubavi prema
bližnjem, a drugi usrdnim staranjem za mnoge, ili za poslušanje rukodelja, ili za poljske i
domaće radove, ili za udovoljavanje potreba, na pr. ekonom, skladišnik, trpezar, obućar,
krojač i drugi. Međutim, svako od nas ide putem Gospodnjim, koji svakoga privodi
netruležnim vencima.
4) Trpeljivo i smireno podnosimo napore, znoj i teškoće delanja, bdenja, posta,
psalmopojanja, kao i zimu, neuglednost odeće i ostale neudobnosti. Bog je svedok da
mi nije svejedno, da vas žalim, da saosećam sa vama i da se prema snazi trudim da
vam svima pružim pokoj. Međutim, i sami vidite da nije jednostavno odenuti, obući i
uspokojiti toliki broj. Uostalom, mi smo i pošli da gladujemo, žeđamo, nagotujemo,
siromahujemo radi Hristove ljubavi, po kojoj je i božanstveni apostol živeo u gladovanju
i žeđi, u zimi i golotinji i drugim lišavanjima (2. Kor. 11, 27). Zapravo, i svi sveti su se u
kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, u patnjama. . . potucali po
pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim (Jev. 11, 38). Zar ćemo se
mi, koji drugačije živimo, udostojiti jednake časti sa njima? Nikako. Stoga onaj ko vidi da
se nalazi u nekom od nabrojanih lišavanja treba da se raduje što se priopštio časti
svetih. Svi tako treba da gledaju na sve i da sve primaju sa blagodarnošću, tj. kao da
Bog udeljuje preko onih koji vam udeljuju [neophodno], izbegavajući svako roptanje ili
omalovažavanje. Blaženi smo, bratijo, ukoliko delujemo na [opisani način], budući da
ćemo se udostojiti pokoja na [mestu] gde nema ni bolesti, ni truda, ni lišavanja, ni
žalosti.

149.
On izobličava one koji ustupaju nagovorima neprijatelja i padaju, ubeđujući ih da
im se suprotstavljaju i ulivajući im nadu na pomoć Gospodnju (2, 82)
Začevši se, nemar postepeno povlači u rov pogibli onoga ko ne pazi na sebe. Onoga
kome postaje teško da preuzima svoja dela, ko protivreči pri naznačivanju poslušanja,
ko skreće od njihovog ispunjavanja, neprijatelj puni svojim nagovaranjima i
pobuđivanjima na vršenje prestupnih dela. I pristavši na njih, pada ne samo on, nego i
druge navlači na isto. Avaj, šta se radi? Kako demon pobeđuje? Kako postiđujemo
svoje čuvare, svete anđele? Kako se prebacujemo na stranu neprijatelja, na postiđenje
velikog Boga našeg, dobrog Pastira, koji je sebe dao na Krst i smrt radi našeg
izbavljenja? Kako ćemo pogledati u lice Njegovo? Kako ćemo pretrpeti gnev Njegov?
Neće se, naime, naći muka koja je srazmerna našoj nečastivosti. Drugi stiču Carstvo
nebesko, a nas otimaju naši dušegubitelji. Drugi projavljuju čvrstinu mučenika, a mi se
podvrgavamo padu odbačenih. Drugi se uzdižu do nebesa, a mi silazimo do dubina
zemlje. Drugi u srca svoja polažu ushođenje po stepenima vrlina, a mi preduzimamo
silaženje po stepenima pogibli. Nećemo li se otrezniti? Nećemo li doći sebi? Da, molim
vas, požurimo na delo, latimo se podviga, potecimo putem Božijim, izbegavajući uzroke
koji dovode do pada i sve čineći bogolepno i prepodobno, tj. poslušanje bez
rasuđivanja, neoslabni trud u rukodelju, smirenoumnu veru, otkrivanje svega što se čini i
misli na ispovesti i brzo odbacivanje nepriličnih pomisli. Na samom početku napada
demona mi treba da govorimo: "Idi od mene, satano", bilo da nas privlači ka pohotnoj
slasti, ili da nas pobuđuje na odstupanje, ili da nas navodi na lenjost, ili da nas podstiče
na netrpeljivost, ili da nas nagovara protiv vere. Jer, on uvek i svagde priprema zasede,
postavlja zamke, kopa rov. On ne spava i nije lenjiv, te ne traži ni hranu, ni piće, niti bilo
šta drugo. Njegovo jedino delo i danju i noću jeste da pogubljuje duše naše. Prvo i
glavno oružje naše protiv njega jeste otkrivanje pomisli uz Božiju pomoć i zastupništvo.
Nemojmo se predavati raslabljenosti i padu. Neka je on veliki silom greha, neka je
podmukao u načinima navlačenja na zlo, neka je zloban po prirodi i pronalazač i
vinovnik naše pogibli. Mi ne treba da se bojimo. Jer, od kako je Hristos Bog naš primio
telo naše i očovečio se, on je oslabio i mi pevamo: Neprijatelju nestade mačeva na kraju
(Ps. 9, 7). Jer, Gospod ga je pobedio i nama dao vlast da nastupamo na njegovu glavu.
Budući hrabri verom, mi treba da ga smatramo jednakim sa nemoćnim vrapcem, ili
ništavnim gmizavcem koji se gazi nogama.

150.
Odredivši šta smo, zbog čega smo, gde smo i kuda ćemo otići, on izobražava
odluku strašnog suda i udeo desnih i levih, izvodeći poučni zaključak (2, 83)
Napominjem vam da mi treba da razmišljamo, rasuđujemo i razmatramo šta smo, zbog
čega smo, gde smo i kuda idemo. Mi smo tvorevina Božija, delo ruku Njegovih, sazdani
po obrazu i podobiju Njegovom. Mi imamo vlast nad svime što postoji pod nebom, kao
što je pisano: Sve si potčinio pod noge naše (Ps. 8, 7). Mi smo drugi posle anđela, s
obzirom da su oni prvi po prirodi. Zbog čega smo? Radi slave sile Njegove, slično
anđelima, putem vernog ispunjavanja svih zapovesti Njegovih. Jer, mi smo samo nešto
malo umanjeni od anđela (Ps. 8, 6). I bićemo još manje umanjeni kada se svučemo od
truležnosti i obučemo u netruležnost. Gde smo mi? U mestu izgnanstva zbog
praroditeljske nesavesnosti, neposlušnosti i slastoljublja, koji su prešli i na nas, njihove
potomke. Stoga treba da plačemo i ridamo, žalostimo se i stenjemo, pomišljajući da
smo izbačeni iz prelepog obitališta, iz anđelskog prebivanja i iz blažene rajske utehe.
Gde ćemo otići? U tamošnji svet, u triblaženo anđelsko prebivalište, u svetlu stranu, u
nevečernji život pošto na strašnom svesvetskom sudu Sudija svih i Bog u jednom
trenutku rasudi sve i svakome da po delima njegovim. Onima koji su čuvali zapovesti
On će dati stojanje sa desne strane, neizrecivu radost, okušanje večnih dobara i
Carstvo nebesko, dok će one koji ga nisu poslušali i koji su iz nemara i slastoljublja čini
zlo, tj. blud, preljubu, otimanje, zavist, ubistvo, raspuštenost, nečistotu, odstupništvo,
gordost, taštinu i sve druge vidove zla, predati večnim mukama, ognju najkrajnjem,
otrovnom crvu, najcrnjoj tami i tartaru bez dna u saglasnosti sa njihovim gresima. Onaj
ko premudro [reši] da dobro prinudi prirodu i sve hrabro pretrpi, pa čak i umre za dobro,
ukoliko je neophodno, u onaj dan će se prosvetiti kao sunce. On će se naći među
svetima, u saboru anđela, u veselju mučenika i u naslađivanju proroka i apostola.
Međutim, teško onome ko zbog trenutne telesne slasti, zbog svetoljubive naravi, zbog
brzoprolaznih i ništavnih zadovoljstava dopadne u nesretni udeo stajanja s leve strane,
tj. pod nemilosrdnu odbačenost i nepovratno slanje na beskrajne muke i nerazrešive
uze, gde se jedino čuje: "Avaj", i: "Teško nama". I [tamo] nema izbavljenja, izmene i
čovekoljublja ni od Boga, ni od anđela, ni od svetih u vekove vekova. O rečenome
pomišljajte svi, bratijo moja, i oni koji dobro hode i oni koji se sapliću, i silni duhom i
malodušni, i oni koji su napred i oni koji slede, i vrući i hladni, i bogati i siromašni
vrlinama, i uopšte - svaki čovek, svaki rod i svaki jezik. Pobrinimo se i mi o rečenome,
prihvatimo dobre odluke i potecimo putem Božijim bodro i napregnuto, odbacivši svaku
strast kao zarazu. Podignimo ruke naše Bogu koji spasava, izjavljujući spremnost da
svakodnevno trpimo mučeništvo, tj. prolivanje krvi, odsecanje udova, struganje tela,
lomljenje kostiju, a ne samo lišavanje od hrane ili slatkog pića, lepe odeće, dobro
sašivene obuće, časti predstojanja i ostalog sličnog, o čemu je smešno i govoriti. I
dobro poživevši ovde u činu našeg zvanja, u smirenju i poslušanju i verno očuvavši
svoje zavete, mi ćemo iz ovdašnje tamnice izaći sa radošću i sa smelošću stati pred lice
Božije da sa dobrom nadom dobijemo dobra koja su obećana onima koji su živeli u
slavu Njegovu.

151.
Iz priprema za natecanja na svetskim poprištima on izvodi pouke i za one koji se
podvizavaju u nevidljivoj duhovnoj borbi (2, 84)
Pogledajmo kako se pripremaju za takmičenje na svetskim trkalištima kako bismo se u
ponečemu poučili u odnosu na naše podvige. Po nastupanju vremena za narodno
gledalište, pa čak i mnogo ranije, oni koji će se takmičiti vreme ne provode uzalud, već
se unapred vežbaju u onome u čemu će se takmičiti, stičući iskustvo u svemu što
predstoji, držeći odgovarajuću umerenost u hrani i izbegavajući jela koja ne doprinose
uspehu, kao što se i njihovi razgovori tiču jedino budućeg natecanja, tj. [razmatranja]
kako da se istupi i načini prvi korak, kuda se potom uputiti i ko na koga da napada.
Koliko je samo kod njih staranja i briga. I zbog čega? Da bi pobedom stekli truležne
vence i dobili ustanovljene nagrade, te da bi gledaocima i prijateljima pružili
zadovoljstvo pri posramljenju pobeđenih. [Vidite] li koliko je kod njih prethodnih napora i
razmatranja? Kakav tek mi treba da imamo podvig, kakvo staranje i opreznost i kakvu
neprestanu brigu o svemu! Jer, naš neprijatelj, protivnik i suparnik nije neiskusan, niti
neznalica, niti nemaran. Naprotiv, stojeći nasuprot nas, on razmišlja kakvu zamku da
nam spremi, kako da nam priđe, kako da nas napadne, kako da nas odbije, kako da nas
ustreli i kako da obori bednog monaha. Zar nam stoga ne predstoji veliki podvig? Zar ne
treba da imamo veliko staranje i marljivost? Ne treba li da, podigavši ruke gore,
prizivamo: "Gospode, pogledaj iz svetog staništa svog i podigni silu tvoju, i dođi da nas
spaseš (Ps. 79, 3). " I zaista, [treba prizivati] sa smirenjem i skrušenošću srca, sa
uzdanjem i hrabrošću, sa iskrenom verom i proverenim poslušanjem. I neće ostaviti
Gospod podvižnika vrline koji ga priziva u pomoć rečima: U Njega se pouzda srce moje,
i pomože mi, i procveta telo moje (Ps. 27, 7). I ko će se protiviti ukoliko On pomogne.
Ko će imati silu da obori? Niko. Čak i da bude hiljade neprijatelja, takav se neće uplašiti,
već će ih imenom Gospodnjim odbiti i rasterati. Budite hrabri.

152.
Primerom zemljoradnika, moreplovca, trgovca i putnika on podstiče na revnost
oko sticanja duhovnih dobara; pomenuvši smetnje od strane neprijatelja on uliva
nadu u uspeh uz pomoć Gospoda Spasitelja, koji priprema i ustrojava naše
spasenje, ukoliko se pokažemo dostojni Njegove pomoći (2, 85)
Zemljoradnik, moreplovac, trgovac i putnik se trude i staraju danonoćno, umaraju se i
iznemogavaju sa željom da dostignu svoj cilj. I dostižu ga. Međutim, naša zemljoradnja,
naša plovidba, naša trgovina i naše putovanje je od njihovih udaljeno kao istok od
zapada, ili bolje - kao nebo od zemlje. Stoga i naši napori, podvizi i znoj treba da su
mnogo prevashodniji, revnosniji i neprestaniji. Stoga i sveti David sa čuđenjem uzvikuje:
Ko će uzići na goru Gospodnju, i ko će stati na mestu svetom Njegovom (Ps. 23, 3). I
opet: Ko će mi dati krila kao golubu, i poleteću i počinuću (Ps. 54, 7). Mi se trudimo,
malo jedemo, malo spavamo, odstojavamo službe i molimo se u keliji, čitamo, slušamo,
pevamo, vršimo rukodelje, smiravamo se, vršimo poslušanje i sve trpimo. Zbog čega mi
ipak ne dostižemo željeno i nemamo uspeha? Zbog pregrada našem spasenju koje
postavlja naš neprijatelj - đavo. Od dana ovoga veka pa sve do danas on ustaje na naš
rod smetajući mu da se uspne na nebo, sa koga je on rinut zbog prevaznošenja. Ipak,
bratijo, nemojmo biti mrzovoljni i nemojmo padati duhom zbog teškoća našeg života.
Jer, mi imamo Boga kao Pomoćnika i Zastupnika, koji podiže sa zemlje siromaha, i sa
đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112, 7), koji opasuje snagom nemoć naše prirode (Ps. 17,
33) i pobeđuje našeg kušača, neprijatelja. Nemojmo biti malodušni videći koliko malo
možemo učini svojim silama. Jer Vladika svih, Bog više brine o nama negoli što ženik
voli svoju nevestu ili što se roditelj stara o svojoj deci. On se stara o našem spasenju i
raduje se našem dobrom ponašanju. On otvara oči našeg uma, pokazuje mu svetlu
krasotu svoju i svoju željenu lepotu, pod anđelskim svetlovodstvom ga uzvodeći ka
zrenju neba i svega što je na nebu i čuvajući ga od nevidljivih neprijatelja pod krovom
krila svog Božanstvenog promišljanja. I zašto mnogo govoriti? Iz ljubavi prema nama
grešnima On je blagovoleo da ostavi Očeva nedra, da prekloni nebesa, da u uniženju
siđe ka nama i da postane Čovek, budući Gospod svih. Sve držeći slovom svojim,
preproslavljen i preuznesen, On je postao Mladenac, rođen od skromne Majke, premda
je Onaj koji sve bogati. Vrhunac tajne je Njegovo primanje Krsne smrti za nas posle
strašnih strasti, kao i tridnevno Vaskrsenje, kojim nas je izbavio iz ruke zmije i dao nam
silu da je satiremo kao skakavca koji puzi. Koji je otac toliko zavoleo sina, ili mati kćer, ili
muž ženu, ili prijatelj prijatelja? Jer, On je za nas ljubljene toliko pretrpeo i postradao.
Slovom ne može da se izrazi i umom da se izmeri Njegova prevelika ljubav i blagostinja
prema nama. Zavolevši nas i postradavši za nas, On će svakako biti i naš Pomoćnik
svakog dana i časa. On je naš Zastupnik i Pribežište ukoliko sami ne odstupimo od
Njega. Znajući rečeno, pobrinimo se da budemo verni Gospodu, da ponesemo svaki
podvig, da hrabro podnosimo sve skorbno i činimo sve što nam je zapovedio i On će
nas učiniti pobednicima u borbi sa neprijateljem, dajući nam da bez prepreka
dostignemo željeni kraj.

153.
On pokazuje kako je blaženo služiti Gospodu; pomenuvši da su bratija zbog toga
i stupili u obitelj, ostavljajući sve, podstiče ih rečima Gospodnjim: Tražite i naći
ćete. . . trudeći se smireno u manastirskim poslušanjima, koja su po izgledu
žitejska, a po duhu - duhovna (2, 86)
Ima li šta krasnije i blaženije od služenja Bogu živome u prepodobiju i pravdi, od
čišćenja duše i tela, od čuvanja od svakog greha, od želje za budućim dobrima, od
svagdašnjeg uznošenja od sveta ka nebeskom, od posedovanja duše koju nije ulovila ni
jedna strast i koja poput ptice preleće sve zamke đavolje, leteći u visinama? Takav se
uvek veseli i raduje, naslađuje i ushićuje, već odavde započinjući sa okušanjem
začetaka budućeg sveblaženstva. I vi ste radi toga izašli iz sveta i došli ovamo, radi
toga ste se odrekli sveta i svega što je u svetu, radi toga ste postali stranci i došljaci i
otuđili se od domovine, roda i srodnika, radi toga ste postali drugi po izgledu i načinu
života i odvojili se od svih briga i staranja žitejskih. Prihvativši blagi podvig, vi treba da
ištete da biste dobili i da stremite da biste dostigli ono što je poželela duša vaša. Jer,
Gospod govori: Koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt. 7, 8). Vi ištite i ni o
čemu drugom se ne starajte i ne marite. I premda se zanimate običnim svojim
poslušanjima, vi nemate svetovna i žitejska zanimanja budući da ne delate iz strasti i po
svojoj volji i radi ugađanja telu, već radi svetog duhovnog bratstva, po poslušanju i
zapovesti i ponajpre radi bogougađanja. Bog će primiti vaš trud kao žrtvu i svepaljenicu.
I blaženi ste vi, bratijo, što ste izabrali anđelski način života koji vodi u nebeski
Jerusalim, čiji je Sazdatelj i Stvoritelj [sam] Bog. Hodite dobro ukrepljivani blagodaću i
ukrašavajući se vrlinama skrušenosti, poslušanja, smirenja, spremnosti na svako delo,
izbegavanja roptanja, te bdenja i molitve.

154.
1) Pomenuvši da ga opterećuje breme nastojateljstva, naročito pri misli da treba
da da odgovor za svakoga, on moli da mu pomognu; čime - napredovanjem u
monaškom životu; 2) potom određuje šta se može smatrati napredovanjem; 3)
najzad priziva da se razmotri da li napreduju, ukazujući na obeležja naprednih i
nenaprednih (2, 87)
1) Šta mislite kako se smirena duša moja odnosi prema mom nastojateljstvu nad vama?
Može biti da mislite kako se uznosim zbog svojih kratkih pouka koje vam upućujem,
nadajući se da njima u potpunosti ispunim dužnost nastojateljstva. Ipak, reći ću vam da
u iscrpljujućem i mučnom nespokojstvu provodim dane bednog života svog, ne
uspokojavajući se samo govorom o uzornom životu, već želeći i da na delu vidim sam
život. Stoga svakodnevno idem među vas i gledam na vaše ponašanje, tj. kako se
obraćate jedni drugima, kako se držite, kako pitate i odgovarate. Iz svega rečenoga i iz
pogleda vaših očiju i izgleda lica ja saznajem nastrojenje duše svakoga. I radujem se,
tešim se i oduševljavam nadom kad nađem nekoga ispravnog, a žalostim se, skorbim i
uzdišem kad nađem suprotno, pretpostavljajući da ga je strast nadjačala. I ja ne mogu
drugačije. Zar ja nisam dužan da dam odgovor za svakog od vas? Ko može ostati
ravnodušan ukoliko pomisli na rečeno? Ko neće zaplakati, uplašiti se i ustreptati? Veliko
je i strašno da čovek stane pred Bogom, neumoljivim Sudijom i da pruži odgovor o
svojoj pastvi, tj. da li se sačuvala u čistoti i neporočnosti, da li je ispravno hodila u svim
savetima Božijim i u svemu dužnosnom i u odnosu prema Bogu i u odnosu prema
bližnjem. Ja sam vam sve rekao da biste saznali za skorb moje duše, da biste se
sažalili na mene i pomogli mi. Čime? Sve većim stremljenjem ka napretku u
ravnoanđelskom životu našem.
2) Mi ne treba da se zadovoljimo [činjenicom] da se razlikujemo od svetovnjaka, već
treba u savršenstvu da sledimo život otaca naših, Mi ne treba da se zadovoljimo
[činjenicom] da prevazilazimo ponekoga iz našeg čina, već treba da revnujemo da se
izjednačimo sa najsavršenijima. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih (Mt. 22, 14).
Takođe, svoj napredak ne treba da merimo dužinom vremena, misleći na mnoštvo
godina koje smo proveli u monaštvu, već treba da gledamo da li dugotrajnosti vremena
odgovara i broj i stepen naših vrlina. I ne treba imati u vidu da je još jedan dan prošao,
nego [se pitati] da li je još neko delo smešteno u nebesku skrivnicu na utvrđenje duše u
budućem životu i da li je makar nešto malo dotato u čišćenju duše i pobeđivanju strasti
koja nas muči. Na taj način monah po imenu dolazi do monaha na delu, oslobađajući se
tame strasti i uza navika, čime duši i umu daje mogućnost da slobodno streme ka
Gospodu, Njemu jedinome pružajući ljubav i jedino sa Njime želeći opštenje.
3) Neka svako razmotri da li u sebi ima ono što traži, ili je još rob strasti, uznik grehova,
zarobljenik pomisli, usled čega je neuravnotežen u rečima, delima i pomislima, što se
projavljuje u neposlušnosti, gordosti, roptanju, svadljivosti, samoopravdavanju,
svojevoljnosti i prvom od zla - neverju. U onome, pak, ko se kreće ka željenome i ko
uspeva u borbi sa strastima projavljuje se svako dobro delo i svaki savršeni dar, tj.
krotost, mir, ljubav, saosećanje, izbegavanje roptanja, smirenoumlje, izbegavanje
zavisti, blagodarnost, trpljenje, molitva, psalmopojanje, bdenje, skrušenost, prolivanje
suza i svako drugo pohvalno dela nje i raspoloženje. On ne ište prvenstvo, već beži od
njega. On ne želi dopadljivo rukodelje, već ono koje naznači otac. On odseca svoju
volju i [prima] i poslušanje u kuhinji, i u bašti, i u polju, i svako drugo. On se ne prepire
zbog odeće, obuće, jela i pića, već strpljivo sve podnosi, makar bio odeven u rite, makar
se smrzavao i gladovao. On samo na jedno ustremljuje pogled - na sticanje tamošnjeg
pokoja.

155.
1) Srčani građanin se raduje kad ga car pozove da dobije nagradu; [raduje se] i
naš brat Hariton, koga je pozvao Gospod, okušajući sada od neopisivih nebeskih
dobara zbog podviga i manastirskih trudova koje je poneo; 2) pomišljajući o
tome, ko od nas se ne podstiče na slično, ne obraćajući pažnju na đavola koji nas
obično (ma kakvo poslušanje nosili) svojim nagovaranjem ili odvraća od dobrih
dela, ili ono što je učinjeno pomračuje rđavim pomislima i osećanjima; 3)
nemojmo zaboraviti da vrlina još u ovom životu dobija nagradu, ponekad vidljivo,
a uvek - nevidljivo, budući začetak i predokušanje buduće slave i blažensgva (2,
88)
1) U građanskom životu čoveka koji je osuđen na smrt zbog velikog prestupa obuzima
strah i trepet kada mu saopštavaju: "Izlazi, došlo je vreme". I za grešnika vest o
preselenju u drugi život obično biva strašna i užasna. Naprotiv, onaj ko očekuje nagrade
i vence od cara za izuzetna dela koja je učinio, svakako oseća radost kada čuje glas
koji ga priziva na uručenje. I pravednik se raduje kada mu anđeo smrti saopšti da se seli
odavde budući uveren da odlazi na primanje dobre nagrade. I mi se nešto slično
usuđujemo reći o bratu našem Haritonu. U
skladu sa svojim imenom, on je sa radošću i veseljem izašao iz tela i otišao na mesto
pokoja. Eto kako je, bratijo, dobro podvizavati se, eto kako se plodno prisiljavati prirodu,
eto kako je
blagotvorno trpeljivo prohoditi podvižništvo, eto kako je blaženo voditi borbu u
potčinjavanju do poslednjeg izdisaja. Jer, za malo godina, ili bolje reći - za gotovo jedan
dan (i šta je, naime, drugo sadašnji život u poređenju sa beskonačnim) rečeno je našem
bratu pružilo neiscrpno bogatstvo, nezamislivu slavu, neuporedivo veselje i beskonačno
Carstvo. I sada se on raduje i praznuje, nemajući nikakvo osećanje tuge zbog
preduzetih napora radi dobra, već se veseli u horovima prepodobnih, u šatorima
pravednih, u dvorovima mučenika, u gornjem Jerusalimu, majci svih svetih. On
sagledava neobjašnjiva i neizreciva dobra, nepristupnu svetlost, besmrtan život i
neiskazivo blaženstvo.
2) Pomišljajući o rečenome i mi, koji se još nalazimo na poprištu borbe, treba da se
podvizavamo, podstičemo smelom nadom, revnujemo, razgorevamo srcem, uzdižemo
umom, okrećući se raspoloženjem od sveta ka nebesima i dajući zavet da ćemo sve
činiti i pretrpeti iz ljubavi prema Gospodu. Da bismo dostigli ono što ištemo mi treba da
pretrpimo ne samo post i bdenje, spavanje na goloj zemlji, hladnoću i vrućinu, napor i
umor, poniženje i beščašće, nego, ukoliko je neophodno, i prolivanje krvi, odsecanje
udova, povrede tela i lomljenje kostiju. Da, bratijo, dobro je na taj način misliti i mudro je
na taj način dejstvovati. Đavo je otimač i stalno se vrti okolo kako bi od uma našeg oteo
prekrasne pomisli i uvukao ga u sujetne svetske pomisli. Nemojmo mu dozvoliti da nas
prelesti. Naprotiv, imajući na umu božanstvena obećanja o kojima svakodnevno čitamo,
koja u pesmama hvalimo i u molitvama izobražavamo, provodimo dan za danom,
nedelju za nedeljom, mesec za mesecom i godinu za godinom u staranju da svoja dela
pred Boga iznesemo čista, mirna, mila, neoskrnavljena gordošću ili taštinom ili
čovekougađanjem. Bilo da oremo, bilo da kopamo, kuvamo, tešemo, čuvamo, tovarimo,
sadimo, prepisujemo ili se bavimo nekim rukodeljem, tj. šijemo ili pletemo kotarice, mi
treba da se staramo da naše delo Bog uspoštuje kao savršeno, unoseći ga u nebesku
skrivnicu radi dobijanja večne nagrade. A kvariti svoja dela roptanjem, drskošću,
taštinom, smutnjom i protivrečenjem uopšte nije razumno, pa čak ni ljudski, tj. nije
svojstveno istinskom čoveku. Jer, pravi čovek je nešto veliko, slično uvekspominjanom
Jovu, koji beše istinski i blagočastiv, udaljavajući se od svake zle stvari (Jov 1, 8).
3) Neka svako obrati pažnju na [činjenicu] da marljivog i vrlinskog čoveka svi vole,
poštuju i slave, ne samo njegova bratija, već i svi koji slušaju o njemu. Jer, vrlina, čak i
kad je skrivena i kad je vrši nevidljivi čovek, po prirodi ne može da se ne projavi. Reč o
njoj će se pročuti i prozvučati svagde, po reči Gospodnjoj: Ne može se grad sakriti kad
na gori stoji (Mt. 5, 14). Ukoliko unekoliko potrpimo u dobrim delima i podvizavamo se,
doći će vreme pokoja ne samo u času smrti, nego i ranije, tj. kad se u nama utvrdi
bestrašće. Naime, po rečima svetih otaca, duša koja je svecelo zavolela Gospoda i kroz
poslušanje umrtvila svoje želje, dostiže pokoj i već odavde počinje da okuša buduće
blagobiće.
156.
U Dalmatskoj obitelji su izabrali novog nastojatelja jedino zbog njegovog
smirenja; smirenje je istinski vredno, smeštajući u sebe i čuvajući svako dobro;
ne tražeći da bude poznato, ono samo po sebi postaje znamenito i slavi se (2, 89)
Smatram da bi sada bilo dobro da sa vama pogovorim o jučerašnjem događaju. Po
nalogu našeg vladike ja sam morao da odem u Dalmatsku obitelj radi izbora novog
igumana. Trebalo je da se raspitamo koga hoće bratija obitelji i igumani koji su se
sabrali. I svi su jednodušno i jednoglasno ukazali na avu Ilariona. Zbog čega i zbog
kakvih odlika? Svakako, ne zbog njegovog znanja i zbog čuvenosti po životu, već samo
zbog njegovog smirenja, bogoljublja, izbegavanja ljudske slave i prikrivanja vrline
poslušanjem. Postojao je i drugi [monah] koji je više znao i bio stariji po godinama, ali je
bio slabiji u navedenim vrlinama. Stoga su avu Ilariona smatrali ugodnijim Bogu i
sposobnim da slovesno rukovodi bratiju. Vidite li, bratijo, koliko je poželjan dar
smirenoumlja? Ono je sveobuhvatna vrlina kojom se iznutra preseca svaka
samoumišljenost, kojom se progoni gordost, kojom se satire slavoljublje, kojom se
pobeđuje samovolja, kojom se umrtvljuje slastoljublje i kojom se uvodi krotost, mir,
ljubav, sastradavanje, trpljenje i mudroljublje. Ono je izvor vrlina iz koga izvire svaka
dobrota. Ono je bogonasađeni raj koji daje plod besmrtnosti. Međutim, po reči
Gospodnjoj, ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Ni onaj ko je stekao
rečenu vrlinu ne može za svagda da se skriva, čak i kad bi u običnom poretku bio
poslednji, čak i kad bi se sakrio pod zemlju, čak i kad bi ga neki klevetali iz zavisti. On
se, naime, sve više prepoznaje kao svetlost koja zasija na gori i koja na sebe privlači oči
svih. Slično se desilo i sa sadašnjim izabranikom, usled čega su i mnogi spoljašnji
izjavili svoje odobravanje sa izborom bratije.

157.
1) Došao je post i doveo u red i spoljašnje i unutrašnje; gledajući na rečeno, ne
mogu da se uzdržim da vam ne kažem: "Obratite u postojanu naviku takav način
života, inače nećemo moći da se spasemo"; 2) neprijatelj neprestano traži načina
da nas pogubi; mi, pak, neprestano treba da mu se protivimo, za šta nam je
Gospod dao silu; 3) najbolji način da se pobedi neprijatelj jeste podražavanje
Gospoda u onome ka čemu nas priziva: Jer sam ja krotak i smiren srcem; sav
zemaljski život Njegov beše poprište Njegovog smirenja radi nas (2, 90)
1) Uzdržanje je prekrasno, kao uostalom i poredak u dejstvovanju po Božanstvenim
zapovestima, koji se kroz njega projavljuje. Mi smo ušli u časne dane svete
četrdesetnice kao u tiho pristanište, izbegavši talase prethodnih dana. Mi sada
mirujemo, bezmetežujemo, tihujemo, marljivo pohađamo hram, pobožno
psalmopojemo, trezvoumno prohodimo molitvu, za trpezom se držimo neraznovrsnosti
u jelu i oskudice, i sve drugo čineći na spasenje duše. Nama više ne dolaze svetovna
lica i mi više ne idemo njima. Ovde ne mogu da se uzdržim od želje da vi, uzevši u
pomoć zdravo poimanje dobra, rečeni način života obratite u svagdašnju naviku kako
biste se i kasnije udaljavali od svih puteva koji vode grehu. Jer, [ja ne želim] da vi samo
pet ili deset dana vodite dobri život, a da potom zanemarite dobro i opet rušite ono što
ste ranije zidali, kao što govori apostol (Gal. 2, 18). Neka ne bude sa vama tako, bratijo.
Nemojmo se lako menjati da se ne bismo lako okretali po nagovoru kušača. Poželimo
da
zadržimo vrline, dodajući sve više dobrih dela u svom dobrom delanju. Mi treba da
znamo da za spasenje nije dovoljno da se kratko vreme dobro živi, već da se tokom
čitavog života istraje u delima spasenja.
2) Kušač, pak, ni danju ni noću ne prestaje da nas napada ustrojavajući podle zasede
na našu pogibao. On svagde postavlja zamke i na dušu pušta bezbrojne strele: čas
golicanje slasti, čas raspaljivanje pohote, čas uznemirenje i protivan vetar pomisli i
prohteva. On smućuje postolje uma našeg kao na nekom moru, te je svako prinuđen da
ispoveda: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93,
17). Potom se on privremeno umiruje, puštajući strelu pohote i nudeći otrov taštine.
Oslabivši sa jedne strane oštrinu žuči, on sa druge pogađa strelom zavisti, a ponekad
sa svih strana podiže prašinu na smirenje naše. Jer, on ima nenasitu želju da nas
pogubi. On ide protiv našeg Vladike i besni kada vidi da ushodimo na nebesku visinu,
odakle je sam spao zbog gordosti. Stoga su neophodni velika briga i nastojanje,
marljivost i usiljeni podvig da bi se pobedila zmija. Gospod govori: Š bojte se, ja sam
pobedio svet (Jn. 16, 33). Posle Njegove pobede i zbog Njegovog svetog Ovaploćenja, i
mi smo dobili silu protiv neprijatelja, kao što je sam rekao: Evo vam dajem vlast da
stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk. 10, 19). Mi,
dakle, možemo da gazimo sva njegova ustremljenja na nas i sve mnogobrojne
grehovne slasti.
3) Kako, naime? Podražavajući Onoga ko ga je pobedio. Mi ćemo biti Njegovi
podražavaoci ukoliko se obučemo u smirenje i krotost, kao što je sam govorio: Naučite
se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29). Car i Vladika svih, jedini
preslavni i preblagi po prirodi, prihvatio je smirenje i bio poslušan do smrti, i to do smrti
na krstu (Fil. 2, 8). Šta da kažemo mi? Ili koliko mi bedni i ništavni treba da se smirimo
da bismo mu se upodobili? On se odvojio od nebesa i sišao na zemlju. Koliko mi treba
da se odstranimo od svega svoga da bismo makar kao senka podražavali Njega? On je
postao Mladenac i bio dojen mlekom, ispunio sve zakonsko i pokoravao se roditeljima,
kao što je pisano. Koliko tek mi treba da smo deca zlobom i da se povinujemo
igumanima kako bismo makar jednom crtom ličili na Njega? On je gladovao i žeđao,
hodio peške i umarao se. Koliko i mi sličnog treba da pretrpimo da bi se pomislilo da
preživljavamo nešto kao i On? Najzad, On je primio vređanja i udarce, podsmehe i
izrugivanja, izdajstvo i stojanje pred sudom, bičevanje i raspeće, hulu i probadanje
rebra. Šta sve mi treba da pretrpimo da bi se moglo reći da ga podražavamo? Mi
rečenoga treba, bratijo, svagda da se sećamo i da gledamo na Njega, te da se
bezmerno smiravamo. Prihvatimo rado ono što nas susreće i što nam može omogućiti
da ga podražavamo. Ukoliko, pak, ne susretnemo nešto takvo, potražimo glad i žeđ,
podsmehe, uvrede, ponižavanja, nevolju, siromaštvo u odeći, u obući i u svemu
drugome. Pokrećući se unekoliko napred, ushodeći, uzdižući se i uzvišavajući se, mi
ćemo dostići u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13).

158.
1) On ublažava monahe koji su kroz odricanje od sveta napustili naslade i utehe,
slične mesopusnim [danima], i koji su prizvani na služenje Bogu u svetosti i
pravdi, u čemu se sastoji istinsko veselje i neprestani praznik; 2) on ih priziva da
se mišlju i željom više ne vraćaju kotlovima egipatskim, uveravajući ih da je naš
udeo najblaženiji; 3) mi treba da želimo jedino da nam Bog da da blagodušno
podnosimo sve skorbno i teško u našem životu (2, 91)
1) Sada su mesopusni [dani], kada se svetovnjaci predaju jelu i piću, šetanju, igrama i
svakom veselju. I šta? Zar mi sebe treba da oplakujemo što nemamo nešto slično?
Nikako. Zablagodarimo, naprotiv, Gospodu za sebe, tj. što nas je izvukao iz blata i
propasti sličnog života i uveo u naše pravo i svetozvanje, u služenje Njemu u
prepodobiju i pravdi. Nad njima se, pak, podsmehnimo, ili pre - zaplačimo stoga što se
zavode ništavnim utehama i lišavaju neizrecivih nebeskih radosti. Hodite, obradujmo se
Gospodu, uskliknimo Bogu Spasitelju našem; preteknimo lice Njegovo i ispovedanju i u
psalmima uskliknimoNjemu (Ps. 94, 12). Eto dobre svetkovine, eto pohvalnog veselja,
eto radosnog praznika. I mi možemo ne samo jednom ili dvaput, već uvek slično
praznovati i veseliti se u domu Božijem. Takvo veselje je predukus tamošnjeg blaženog
udela i njegov vesnik. Blaženi David govori: A ja ću se u pravdi javiti licu tvome, nasitiću
se kada ugledam slavu tvoju (Ps. 16, 15).
2) Molim vas da se svojim srcima ne vraćamo običajima opšteg života kao u neki
Egipat, niti da se sećamo mesa i kotlova tamošnjih. Naprotiv, obratimo pogled na sebe
same i na prekrasan život koji prohodimo i ostvarujemo. Jer, u njemu je ponajviše
Gospod zapovedio blagoslov i život do veka (Ps. 132, 3), te istinsko radovanje, nelažnu
nadu i spasonosno praznovanje. Ukoliko pitaju o napretku - mi više napredujemo,
ukoliko pitaju o udelu - mi smo izabrali dobri udeo, ukoliko pitaju o blaženstvu - mi smo
postali blaženi. Pobegavši od sveta i od svega što je u svetu, odbacivši sve sramne i
sujetne utehe, odrekavši se braka, rađanja dece i sticanja mi smo prihvatili devstvenost,
lišavanje i odricanje od svoje volje, u čemu se i podvizavamo, svakodnevno raspinjući
telo svoje i raspinjući se svetu i svemu što je u svetu. Stoga sa pravom možemo na
sebe da primenimo apostolove reči: A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i
željama (Gal. 5, 24).
3) Ko je sada blaženiji od nas? I šta bismo još u životu prijatnije i utešnije mogli iskati?
Ništa osim da sve ostale dane našeg ovdašnjeg stranstvovanja trpeljivo i hrabro
podnosimo sve teško i neprijatno, te da, sačuvavši se od padova pri susretu sa vidljivim
i nevidljivim iskušenjima, sa dobrom nadom dobijemo pripremljena nam obećanja.
Stoga budite hrabri, krepite se, utvrđujte se i sve blagoobrazno i uredno činite shvatajući
veličinu tajne naše shime i života koji ona zahteva. [Sećajte] se i života uvekspominjanih
svetih otaca naših i ugledajte se na njihove primere. Po njima se oblikujte i
preobražavajte kako biste se zaista nazivali sinovima njihovim i kako biste potom postali
saučesnici njihove radosti.

159.
1) Bdite nad sobom; jer, neprijatelj može iznenada da napadne i da vas pogubi; 2)
neki od vas se ponašaju raspušteno; 3) neka se to ne dešava ubuduće; učitelji
savetujte da se umesto rukovoditelja ne biste pokazali kao kvaritelji (2, 92)
1) Neka svaki gleda i primećuje da li čvrsto i nepokretnostoji na kamenu vere u
ispunjavanju svog zaveta i na mučeničkom putu opštežića, ne skrećući ni na desno, ni
na levo, već hodeći carskim putem i ne dremajući dušom kako se ne bi sapleo o kamen
pada svojom nogom i kako ništa ne bi činio iz samougađanja ili pristrašća. Ja vas vidim,
ali ne uvek i ne svagda, što je svojstveno jedino Bogu. I ja ne znam da li se neko od
vas, delujući sakriveno po svojoj volji, ili pre - po strastoljublju, rinuo u propast greha na
pogibao duše. Bojte se i strašite se i kad plovite po blagoprijatnom vetru, sećajući se na
mogućnost brodoloma. Jer, u trenutku može da se desi vetar, bura, uragan, pogibao,
smrt. Ponekad se čini da je mir i pouzdanje, ali se iznenada javi uzbuna, borba, rat i
probadanje duše, a ne tela (što je još gorče). Lukavi se pritajava privremeno da bi
doveo do bezbrižnosti i potom iznenada napada, preokreće pomisao i pogubljuje. Za
nas ne sme postojati bezbrižnost, niti vreme za pokoj. Lukavi neprijatelj je potopio na
dno mnoge koji su dostigli do samog pristaništa spasenja. I one koji su dostigli do
samog svoda nebesa on je zbog izvesnog nemara spustio na zemlju greha. On je
opustošio mnoge riznice vrlina, pokrao mnoge duhovne podvige i podvižnike ostavio
pustima. Znajući rečeno, bdite i nemojte dozvoliti dremež svojim očima.
2) Ja čujem da se neki od vas iz samopouzdanja drže bezbrižno. Oni bestidno gledaju
na druge, praznoslove i smeju se. Drugi se hvataju za ruke, ustima dodiruju usta i
obrazima obraze, što je dostojno plača. Da li će ko staviti oganj u nedra a da ne izgori
svoju odeću? I da li će ko ići po raspaljenom ugljevlju a da ne opeče noge (Prič. 6, 27).
Ni onaj ko čini slična dela neće ostati bez pada. Rđavo je takođe što poneki ukravašaju
svoje lice, štose ulepšavaju, doterujući trepavice i obrve i bojeći se kao bludnice. Oni
imaju šivene pojaseve, doteranu odeću, u hodu poprimaju moderne pokrete i
izveštačeno izgovaraju reči.
3) Svima sličnima kažem da ubuduće ne čine ništa slično. Inače će uzdom i žvalama
vilice njihove zauzdati reč (Ps. 31, 9). Jer, nas je Gospod postavio na izgrađivanje, a ne
na razaranje tih ljudi. Stoga ispunjavajte zakone. Učitelji, savetujte ono što je dolično
svojim učenicima i ispravljajte ih. Ja ne govorim iz podozrenja prema vama, ili što je
neko trovač umesto lekara, što je pomračitelj umesto prosvetitelja, što je zavodnik sa
pravog puta umesto putevoditelj ili što je gubitelj umesto spasitelja. Učitelji su pred
učenicima izobraženje pobožnosti, primer spasenja i slika svakog dobrog dela. Ukoliko
se dešava suprotno, neka se uzmu i odstrane takvi kako svoju krastavost ne bi preneli
zdravima. Ja sve navedeno ne bih hteo da govorim, ali me neophodnost prisiljava.
Želim da svi pravo hodimo kako bi se i Bog poradovao našem dobrom životu.

160.
Radujući se poretku bratije i [činjenici] da kod njih sve ide po ustavu, pri čemu su
svi zadovoljni manastirskom opskrbljenošću, on dodaje da je, uostalom, glavno
živeti [sa ciljem] da se po smrti uđe u pokoj Božiji, čemu i treba sve usmeravati (2,
93)
Videći da mu se zeleni polje, koje je svojim rukama obradio i zasejao, zemljoradnik se
raduje i veseli. I ja se veselim i radujem zbog vaših duhovnih plodova, premda i ne kao
o plodu mojih napora. Ja nalazim pravednim da ispovedam istinu da blagodaću Božijom
sve više napredujete i postajete bolji. I vi sami možete posvedočiti rečeno. Zar ne vidite
poredak, mir i tišinu koji [vladaju] među vama? Zar niste svi čvrstom verom i
neraskidivim savezom sjedinjeni kao jedna duša i jedno srce? Zar ne revnujete svi oko
sve potpunijeg ispunjavanja Hristovih zapovesti? Među vama nema pojedinačnog
udruživanja, koje razdeljuje i drobi jedno bratstvo na ugađanje neprijatelju đavolu. Kod
vas nema samougađanja i samovolje kojom bi svako živeo i delao kako hoće, već vlada
jednoobrazni život po Bogu. Kod vas nema [slučajeva] da neko ravnodušno luta tamo-
amo, na razorenje i rastrojstvo čitavog tela bratstva, već po blagovoljenju Božijem sve
teče po ustavu i u jelu i u piću, i u bdenju i u spavanju, i u trudu i u odmoru, i u ulascima
i u izlascima, i u razgovorima i u ćutanju, i u čitanju i u psalmopojanju, i u molitvi i u
bezmetežju, i u odeći i u obući. Doduše, ne daje se svima podjednako budući da nisu
svi isti po uzrastu, vaspitanju, stanju, sposobnostima, vrlinama i meri zdravlja. Ipak,
svakome se ukazuje dužna pažnja i pruža neophodno, budući da su svi udovi jednog
tela, premda se i ne udostojavaju podjednake časti (1. Kor. 12, 23-24). Ipak, rečeno nije
prvo. Najglavnije je da, dobro svršivši svoje delo, kroz smrt uđemo u pokoj Božiji posle
znoja i napora ovdašnjeg života i okusimo neizrecivu radost večnih i neopisivih dobara.
Očekujući rečeno, potrudimo se da sve više napredujemo, da pazimo na sebe, da smo
trezvoumni, da smo bodri, da kao po danu blagoobrazno hodimo, da se radujemo u
uzdanju, da trpimo skorbi, da se prinuđavamo na sve dobro, da telo potčinjavamo duhu,
da smatramo čašću beščašće za Hrista, da prvenstvom smatramo poslednje mesto i da
se radujemo uniženju Gospoda radi. I savršivši put mi ćemo se nastaniti sa mučenicima
i udostojiti se da se u beskonačne vekove radujemo sa prepodobnima.

161.

Mi pevamo: "Primiću čašu Gospodnju"; ta čaša je prihvatanje mučeništva koje se

za nas sastoji u mučnoj borbi sa strastima; mi stojimo na tom putu; dobro ratujte
da biste se udostojili odgovarajućih venaca (2, 94)
Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao (Ps. 115, 3)? Šta ako ne da [zapevam]
Davidovu pesmu sa istinskom rešenošću za ono što se peva u njoj. Čašu spasenja
primiću i ime Gospodnje prizvaću (Ps. 115, 4). Čaša je prihvatanje mučeništva. Ipak,
naše mučeništvo nije u prolivanju krvi, nego u unutrašnjoj dobrosavesnoj borbi. Ona se
sastoji u odbijanju da preklonimo kolena pred Vaalom, tj. da se ne predajemo telesnoj
pohoti, da savlađujemo sve što se vidljivo i nevidljivo navodi na nas, tj. iskušenja, buru
pomisli, vatru pohote i želja, teškoću lišavanja, nevolja i poniženja. Eto dobrih mučenika.
Eto vojnika Hristovih. Eto podvižnika i otimača Carstva nebeskog. Radujte se, budite
blagodušni, hrabrite se, dobro hodite, uzlazite iz sile u silu, penjite se na sami vrh vrlina
i lebdite u visokim zrenjima. I u rečenom prebivajte neprestano, sve dok ne dođe kraj
života i prevede vas ka veselju i radovanju koje vam je pripremljeno od postanja sveta.
Blažen je i preblagosloven onaj ko sluša rečeno i privodi ga u delo, dodajući oganj na
oganj u svome srcu i zapaljujući u sebi plamen Božanstvene ljubavi koji doseže do
nebesa. Međutim, kukavan je onaj ko zatvara svoje uši, ko voli sujetu i traži
brzoprolazne telesne naslade. Neka niko ne traži samo svoje, već neka gleda ono što je
bližnjeg, smatrajući ga sopstvenim, budući da smo udovi jedni drugima, čime radujemo
Gospoda, a sebe činimo boljim i savršenijim.

162.
1) On opisuje izgled pokojnika i spominje ono što se vidi u grobnici; 2) potom
izlaže kratki obzor dobrog života pokojnika; 3) najzad izvodi zaključak o čuvanju
čistote tela i duše kako bi postali dostojna nevesta Hristova (2, 95)
1) Sećanje na smrt svagda deluje spasonosno, naročito kad stojimo pred licem umrlog
brata, kao u sadašnjem slučaju. Opet pred sobom vidimo čudnu tajnu. Onaj ko je pre
jednu minutu bio sa nama duhom već više nije sa nama. Onaj ko je sa nama govorio
svojim ustima umukao je potpunim ćutanjem iako zvuk njegovog glasa još odzvanja u
našim ušima. Kakav čudan prizor. Mi ga vidimo i ne vidimo. Njegovo telo se vidi, a
njegov duh je odstupio od nas. On leži bez pokreta i dejstva: nema ni disanja, ni
gledanja, ni reči. Sva čula su vidljiva, ali ni u jednom nema živog dejstva. On je kao
kamen i kao neka bezdušna stvar. Pogledajmo na mesto počivališta ranije preminulih. I
šta ćemo videti, bratijo? Pogledajte i poučite se. Prah i pepeo. Istrulela tela. Isušene
lobanje. Obnažene kosti. Samo neprijatna ružnoća i žalosna i odvratna gomila. Može li
se razlikovati brat od brata, lep od ružnog, mladi od prestarelog? Ne, sve je istrulelo i
izgubilo svoj izgled. Neka izvoli ko hoće da razmotri gde je pohotna slast, gde
naslađivanje jelima, gde uspokojavanje snom i sve drugo što se čini radi ugađanja telu.
Gde je stezanje ruku, gde zagrljaj, gde poljubac? Sve je prošlo ovde i sve je sa sobom
preuzeo onaj ko je, kao bogataš iz priče, rečeno poslao u ad na potpaljivanje
neugasivog ognja.
2) Neka niko od naše bratije ne postrada na sličan način. Neće postradati ni naš sada
prepodobno počivši brat Rafailo, koji je prešao u beskonačni život dobro provevši
sadašnji u besprekornom povinovanju i poslušanju. Mlad godinama, on je bio sed
mudrovanjem. Mali uzrastom on beše veliki duhom. Njegovo unutrašnje dobro
nastrojenje je poznato meni, dok je njegovo spoljašnje ponašanje i vama poznato. U
njemu je sve bilo vrlo dobro i dostojno svake pohvale. On beše zaista dobar i
blagorodan, sačuvavši bogopodražavajući obraz. Usuđujem se da kažem da je dostojno
nosio ime jednog od anđelskih predstojatelja. Eto kakvu uverenost imam o svom čedu.
Imajte je i vi, jer je on zaista dostojan. No, obratimo se započetoj reči.
3) I mi ćemo nakon neznatnog vremena preći tamo. Umrećemo i nas će urediti, opojati i
sahraniti. Jer, koji je čovek koji će živeti i neće videti smrti (Ps. 88, 49). Stoga vas molim
i preklinjem da živimo prepodobno i neporočno i da se ponašamo nevino i besprekorno,
čuvajući čistim ne samo telo, nego i dušu. Telo potčinjavajmo duhu kako ne bi
pobesnelo i ustajalo podstomačnim pokretima. Obuzdavajmo ga strahom Božijim kako
bi pokorno i smireno bilo zadovoljno merom hrane, pića, sna i odmora koja je određena
ustavom i posebnom naredbom. Na dušu pazimo kako se ne bi slagala sa skvernim
pomislima i pokretima. Neka ona sva uzleće ka Bogu, sagledavajući jedino Njegovu
krasotu stoga što je i sama jedina zaista prekrasna i dostojna ljubavi. Sve ostale krasote
su privid i ništa. Ograđujući je molitvom i psalmopojanjem, mi treba da je predstavimo
kao blagougodnu dobrom Ženiku, Hristu Bogu. Blago nama ukoliko na navedeni način
okončamo svoje hođenje. Mi nećemo umreti, već ćemo biti živi, praćeni utešnom
othodnom pesmom: "Blažen je put kojim danas idete jer vam je pripremljeno mesto
pokoja".

163.
1) Naša borba je sa duhovima zlobe i sa njihovim vođom đavolom; 2) oni
neprestano prave zamke na našu pogibao; i mi treba da se neuspavljivo čuvamo i
da im se suprotstavljamo na radost Gospodu i Njegovim anđelima; 3) tako
neizbežno treba da činimo ukoliko želimo da dostignemo bestrašće i da za borbu
dobijemo mučenički venac; 4) za uspeh u tome neophodni su smirenje sa
poslušanjem, neuspavljiva molitva, paženje na sebe, svi podvizi
samoumrtvljavanja i otkrivanje pomisli (2, 96)
1) Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame
ovoga veka (Ef. 6, 12), protiv neprijatelja našeg đavola, koji je od početka zloban i koji
se na samom početku postanka sveta prokrao u raj i prelestio našeg praoca na
prestupno okušanje zabranjenog ploda, čime je postao vinovnik njegovog isterivanja iz
raja sladosti na ovu zemlju. Od tog vremena iz pokoljenja u pokoljenje on goni rod
ljudski, učeći ga svakom zlu. On nas i sada svakojako napada, puzeći šišti imaše repom
ulagujući se kako bi lakše prevario. On lopovski ulazi i izlazi i lovi duše koje nisu
utvrđene i pažljive. Stoga su nam neophodni veliko trezvoumlje, znatna budnost i
ogromna opreznost i marljivost kako nas ne bi napao i ranio.
2) Znajući njegove zamisli i zamke, naoružajmo se na svaki način i počnimo da mu se
suprotstavljamo i odbijamo ga ne lenjeći se i ne popuštajući ni sebi, ni njemu, kao što
uostalom i on ne odstupa i ne popušta tražeći našu pogibao. Premda mnogo puta
dnevno napada i trpi neuspeh, on i dalje nastoji na svome kao da još i nije započeo da
se bori. On iznova napada još silnije, uzevši sa sobom i druge duhove zlobe. Ni mi ne
treba da odstupamo i da popuštamo pri svakodnevnim i svakočasovnim napadima na
nas. Iako smo pokazali već mnogo pažnje i napregnutog usrđa sa uspehom, mi ne
treba da se menjamo. Naprotiv, uvek se protiv njega držimo iste revnosti, probuđenosti i
protivljenja kako bi se, videći naše silno suprotstavljanje neprijatelju, Bog radovao i
veselio zbog nas, kao uostalom i sveti anđeli Njegovi, koji nam pomažu na Njegov nalog
i mig.
3) Jer, mi još nismo dostigli meru bestrašća i sa njom slobodu od borbe, čime bi naš um
bezmetežovao u samom sebi daleko od sukobljavanja. Nju su posle mnogih napora,
znoja i podviga nasledili i nasleđuju neumorni revnitelji. Mi, pak, koji smo još obuzeti
strasnošću, treba uporno da prebivamo u podvigu i neprestanom umaranju bez
mrzovolje i opuštanja ruku. Imajući uvidu svoju izmenjivost i promenu taktike
neprijatelja, mi svakodnevno i svakočasovno moramo iznova da započinjemo. Eto dela
onih koji se iskreno podvizavaju. A kakav je kraj? Sveto je dostignuti visinu bestrašća, a
blaženo je ne biti pobeđen u borbi i uvek opstajati, krećući se postepeno ka visini i
savršenstvu. Takav će primiti mučeničku krunu. Jer, vojnika koji se sa polja sukoba
vraća sa ranama car ne prezire i ne osuđuje, već naprotiv pohvaljuje, dariva i odlikuje.
4) Podvizavajmo se kao vojnici Hristovi i svoje vreme smatrajmo vremenom borbe sa
neprijateljima, u kome se samo čuje zujanje strela i udarci mačeva. Jer, napisano je:
Mnogi nas napadaju s visine (Ps. 55, 3), svaki dan nailaze i vode borbu, stavljaju
zamke, kopaju rovove, pripremaju zasede i svakakve druge podvale. Ko će ih izbeći, ko
će se sakriti od njih, ko se neće saplesti nogom i ko neće upasti u njihove zamke?
Jedino onaj ko ima smirenoumlje u zajednici sa poslušanjem, neumornom molitvom,
usrđem na delu, pokornošću bez protivrečenja, pokretnošću bez roptanja,
neuspavljivom trezvoumnom pažnjom u odbacivanju sramnih pomisli i u prihvatanju
dobrih zrenja, bdenjem, psalmopojanjem, poklonima i iznad svega i zajedno sa svime -
ispovedanjem vlastite skrivenosti, izbegavanjem drskosti i umerenošću u reči. Svim
navedenim se naš unutrašnji čovek zatvara u tvrđavu, usled čega neprijatelj nema sile
da deluje protiv njega, te najzad odlazi.

164.
Opis spoljašnjeg izgleda čoveka Božijeg, tj. istinskog monaha (2, 97)
Pazimo na sebe, bratijo, i nemojmo trošiti svoje dane i vreme uzalud. Eto, dan je već
prošao i mi ga više nećemo videti, Međutim, dela koja smo u njemu učinili [svakako] su
zapisana. Blago nama ako su dobra, i teško nama ako nisu. Čuvajmo svoja čula od
krađe, većinom držeći pognutu glavu. Neka oko bude pažljivo, nerasejano i neka se ne
kreće tamo-amo. Jer, ono što se vidi u oku vidi se i u duši: spoljašnji čovek joj sve crta.
Neka lice ne bude mračno, niti rasejano, već prilično i krotko, većinom tužno i orošeno
suzama skrušenosti. Hod neka bude smiren, bez nadmenosti i gordosti. Neka nema
podizanja ramena i mrštenja obrva, ni šumnog nastupanja, ni tresenja stasa. Reč neka
bude prijatna, ni previše glasna ni suviše tiha, praćena ozbiljnošću u očima i drugim
udovima, bez širenja nozdrva, mahanja ruku i okretanja lica. Jer, čovek Božiji je sređen
u svemu, budući oruđe Duha koji obitava u njemu i koji ga upućuje i u govoru, i u
gledanju, i u jelu, i u piću. I mi treba da postupamo sređeno i po pravilu u svemu: i u
odelu, i u obući, pomišljajući da je sa nama uvek i u svim slučajevima i pri svim delima
prisutan Gospod Bog naš.

165.
1) Navevši reč apostola: Evo sad je najpogodncje vreme, on objašnjava da
apostol pobuđuje našu revnost na građenju spasenja; 2) potom dodaje: "Vi tako i
činite, blago vama" (2, 98)
1) Čemu nas uči sveti Pavle i šta savetuje kada govori:Evo sad je najpogodnije vreme,
evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Odbacimo, dakle, dela tame i obucimo se u
oružje svetlosti (Rim. 13, 12). Kao dobri otac i učitelj, on nas budi iz lenjosti i odgoni
duševni dremež od mislenih očiju naših, dobro upravljajući naše korake po Bogu i
navodeći ih na stazu dobrog delanja. Poslušajmo njegovo božanstveno učenje, živahno
ustanimo, otreznimo se i potecimo još usrdnije stoga što se dan života svakog od nas
već primiče kraju. Potrudimo se da se pripremimo da nam bude dobro i da poživimo u
vekove, naslađujući se neizrecivom radošću. Jer, teško nama ukoliko nas kraj života
zatekne sa nespremnom i nepripremljenom dušom. Ko će nas tada izvući iz ruku
dušegubne zmije? Ili, u čemu ćemo naći olakšanje kada budemo mučeni zbog nemara
u kome smo proveli ovdašnji život? Stoga neka nas ostave oni koji nas ostavljaju i neka
se predaju bezakonju oni koji čine bezakonje, tj. oni koji su otišli od nas. Ili bolje -
pomolimo se za njih i postarajmo se da ih pozovemo nazad, budući da Bog neće smrti
grešnika, nego da se obrati i bude živ (Jez. 33, 11).
2) Vi koji blagodaću Božijom prebivate u podvigu poslušanja i čuvate svoje zavete pred
Bogom i ljudima treba da se radujete i veselite, budući da vam je pripremljena velika
nagrada na nebesima. Vi samo treba do kraja da pazite na sebe i da verno ispunjavate
sve što vam je zapoveđeno u Hristu Isusu, Gospodu našem, kao vojnici koje je On
sakupio. Jer, vi Njemu vojnikujete i Njemu služite danonoćno, sećajući se Njegove reči:
"Moj je onaj ko tvori volju Oca mog nebeskog, a ne onaj koji mi govori "Gospode,
Gospode"", i apostolskog saveta: Hoćeš li pak da se nebojiš vlasti? Čini dobro, i imaćeš
pohvalu od nje (Rim. 13, 3).

166.
1) Budite čvrsti u životu i sve trpite kako biste dobili večno blaženstvo; i kada ga
se udostojite, vama će biti žao što niste još više trpeli; 2) sećajte se i snažno
osećajte dan suda i nagrade i nikada nećete pasti u lenjost i roptanje; 3) onaj ko
se drugačije ponaša porobljen je strastima i ima zversku narav, a onaj ko nije -
[liči] na anđela (2, 99)
1) Vama ne treba da se govori onako kako se govori kod drevnih proroka: Čućete
sluhom i nećete razumeti, i gledajući nećete videti. Jer, odeblja srce tih ljudi i ušima
svojim teško čuju i oči svoje skupiše (Is. 6, 9-10). Jer, vi ste trezvoumni i bodri,
otkrivenim licem odražavajući slavu Gospodnju (2. Kor. 3, 18). Vi ste otresli nečistotu
pristrašća prema svetu sa duševnih očiju kroz vaš svešteni poslušni život i počeli ste da
čisto vidite stvari, tj. životnu sujetu i neprestano talasanje ljudskih dela u raznim
pravcima. Vi ste razumeli da je jedino čvrsto i poželjno dobro vredno ljubavi zapravo
Bog, kome treba težiti vrlinskim životom. Neka je blagosloven Gospod i Bog otaca
[naših], koji nas je udostojio da budemo pričesnici te časti i da vodimo takav
mudroljubivi život. Stoga gledajmo gore, gde je Glava naša - Hristos. Mi umom ne treba
da predstavljamo nekakve truležne i brzoprolazne lepote, već nebeske i nadnebeske
krasote i okušanje i tešenje tamošnjim neopisivim i neizrecivim dobrima, o kojima ni um
nikada nije pomišljao, ni uho slušalo, ni srce maštalo budući da su nemislivo
prevashodna. Njih ćete, ja vas uveravam, i vi dostići ukoliko vam Gospod da silu da do
kraja trpeljivo podnosite predstojeći podvig. I vi ćete se upokojiti [na mestu] gde nema ni
bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja. Tada vi veleglasno zablagodarite Gospodu koji vas je
prizvao na taj svešteni život. O pretrpljenim skorbima ne samo de neće biti pomena, već
će vam biti žao što niste imali priliku da podnesete još mnogo veće podvige, skorbi i
teskobe negoli što ste podneli.
2) I šta ćemo ugledati onog strašnog dana javljanja Gospoda našeg Isusa Hrista, u koji
će otkriveno doći sa bezbrojnim milijardama anđela i arhanđela i sesti na presto
strašnog suda, sabravši sa četiri kraja zemlje sve narode i svaku dušu, otkrivajući dela
tame i objavljujući pomisli srca? Jedni će biti uzeti u radost sa desne strane Gospoda, a
drugi otići sa stidom na levu stranu. Jedni će biti uvedeni u svetle obitelji, u raj sladosti,
u Carstvo nebesko, a drugi poslani u oganj neugasivi, na hranu crvima, na škrgut zuba,
u tamu najkrajnju, u dubinu tartara, u nerazrešive uze i svako mučenje, saglasno sa
svojim gresima? Tada će jedni zasijati kao sunce i početi da se raduju i vesele punim
srcem, neućutnim pesmama proslavljajući Gospoda i shvativši kakvom blagom Vladici
su dobro poslužili. To su mučenici, koji su za Njegovo ispovedanje prolili krv, apostoli,
proroci, ispovednici, prepodobni i pravedni. Posle njih su arhijereji, jereji, monasi i
svetovnjaci koji su pokazali duševno mučeništvo i koji su poživeli u dobrim delima,
poduhvatima i podvizima. A drugi će početi da stenju i ridaju, "avaj" na "avaj" dodajući i
prokletstvo na prokletstvo prizivajući na svoju nesavesnost, vezivani, bijeni i vređani
odbačenim duhovima, i još više sebe osuđujući i žigošući, trzajući se u očajanju i ne
očekujući kraja neizdrživim mukama, koje su određene na večne vekove, kao što im je
glasno rečeno: I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt. 25, 46).
Primajući k svesti sve rečeno, možemo li se razlenjiti u našim trudovima i znoju?
Možemo li biti malodušni u teškoćama sadašnjeg života? Nećemo li se, naprotiv,
oduševiti srcem i razgoreti revnošću koja je plamenija od ognja, do kraja prebivajući
verni ustavima našeg samoodrečnog poslušničkog života, ma koliko da košta?
3) Primimo sve rečeno u svest i istrajmo u njemu, usrdno čineći sve na šta nas bude
pobuđivalo. Jer, onaj ko je prema rečenome ravnodušan, svakako je, budite uvereni,
ulovljen strastima, te drema u nemarnosti. On ima opterećeno srce, on je slastoljubiv,
on zavidi, on je lakomislen, on je lenjiv, on se kao medved zagnjurio u snove, on jedino
traži šta će da pojede i popije, on riče kao lav koji nije zadovoljio svoje zle prohteve, on
kao leopard skače sa jednog zadovoljstva na drugo, on kao lisica smišlja kako da
dostigne ono što mu srce ište, on postaje zao kao kamila u [nameri] da se osveti
bližnjem za neko slučajno ožalošćenje, on rže kao konj iz pohote prema ženskim telima
i stvarima, on postaje bestidan kao vuk u drskosti na svoje pogubljenje i na pogibao
bratske duše. I zašto mnogo govoriti o raznim strastima, zbog kojih se poneki
upodobljavaju ne samo zverima, već ih i mnogo prevazilaze svojom zverskom naravi.
Onaj, pak, ko stoji na strani dobrih pomisli sija kao anđeo, lučenosan je kao heruvim i
mnogoočit kao serafim. On pazi da na njega slučajno ne skoči dušegubna aždaja. On je
hrabar kao vojnik koji ognjeni mač zadivljujuće pomisli iznosi na greh i koji demone
opaljuje žeženjem uz pomoć blagih pomisli. On kao stalnotekući izvor toči čiste tokove
suza skrušenosti i kao hram Božiji se izgrađuje od zlatnih kamenova vrlina. On kao
jaglje nezlobivo (podražavajući svog Vladiku) neće protivrečiti niti vikati, već će ići i
povinovati se ocu i bratiji, čak i da mu smrt predstoji. Eto, pokazan vam je život i smrt.
Neka svako izabere šta želi.

167.
1) Naša borba je sa zlim duhovima; stoga treba da pazimo i da se obučemo u
sveoružje vrlina na koje ukazuje apostol, kojima je data sila da odbijaju i
pobeđuju protivnike; 2) ta borba je mislena i odbija se suprotnim mislima i
molitvom Gospodu; 3) ona se iznenada podiže i naše unutrašnje stanje čini
promenjivim, kao što je promenjivo stanje vazduha; rečeno, pak, nije strašno za
one koji paze na sebe i krase se vrlinama sa uzdanjem u Boga (2, 100)
1) Po apostolu mi ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i
gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Stoga mi
treba da imamo trezvoumlje, bodrost, brižno staranje, napregnuto usrđe i
samoograđivanje duhovnim oružjem, tj. nesumnjivom verom kao kacigom, nepritvornim
poslušanjem i nelicemernim smirenjem kao štitom i svakom drugom vrlinom koja može
služiti kao oružje protiv varalica naših i koja ima silu u odbijanju nevidljivih neprijatelja
naših.
2) Borba je velika i strašna, kao što znate, i uvek na dejstvu, ne prestajući čak ni u
vreme molitve i Svetog Pričešća. Ona privodi u kretanje i podiže pomisli o kojima nije
lepo čak ni govoriti. Smirena, pak, duša, pomisli koje je ranjavaju odgoni sa mržnjom,
protivrečeći im svetim pomislima i istovremeno se molitvom obraćajući Gospodu. I
pomoć od Gospoda dolazi odmah, te Istok sa visine poražava i progoni aždaju. Stoga
ne treba da smo malodušni niti da ustupamo pri napadima. Jer, pri neustrašivosti srca,
um prebiva nedostupan za napade ne samo u vreme Pričešća, nego i u svako drugo
vreme.
3) Neprijatelji napadaju u svako vreme, čak i kad ih ne očekujemo. Kada smo u dobrom
i mirnom nastrojenju u duhu ili odskrušenosti koja nas je obuzela, ili od čiste molitve, ili
od čitanja, ili od nekog drugog sveštenoslovlja, on nas napada, smućuje i koleba nam
srce, tj. kao da nas iz pristaništa izbacuje na talase i iz svetlosti dana - u noćnu tamu
pomisli. Sa nama se dešava isto što i sa atmosferom u toku dana: ona je jasna pri
sijanju sunca, tamna pri nailasku oblaka, pa se opet osvetljava i opet omračuje zbog
promena u vazduhu. Ne dešava li se isto i sa nama? Mi čas svetlimo, slično svetlom
danu, od dobrih pomisli, čas se pomračujemo rđavim pomislima, da bismo se opet vratili
u oblast svetlosti predavši se molitvi ili nekom drugom dobrom upražnjavanju. [I
promene] se ne dešavaju jednom na dan. Promene u vazduhu se ne dešavaju isto kao
kod nas. One su prirodne i dešavaju se po zakonima koje je mudrost Božija ustanovila.
Kod nas, pak, one zavise od našeg proizvoljenja i samovlašća. Đavo doduše pokušava
da nas liši svetlosti dobrog stanja posredstvom priloga, ali mi imamo silu da ga
odbijamo i da Suncepravde uvek osijava naš um, kao što je bilo i kod svetih i kod svih
koji dobro žive. Jer, i sada ima mnogo svetih koji se, kao drago kamenje, kreću po
zemlji. Oni se ne odlikuju činjenjem znamenja i čuda (s obzirom da se svetost ne sastoji
samo u njima), već čuvanjem prave vere i tačnim ispunjavanjem zapovesti Božijih,
iskrenom ljubavlju prema bratiji (u kojoj nema zavisti), radovanjem zbog blagostanja
bližnjeg, stojanjem iznad ljudske slave i svakom drugom vrlinom. Eto kako se projavljuje
svetost u svakom čoveku. Vi, pak, koji ste izašli iz sveta i raspeli se svetu pored ostalog
treba da se odlikujete i nesticanjem i devstvenošću, odricanjem od svoje volje i
blagodušnim trpljenjem svih lišavanja i skorbi, koji su nerazlučni od obraza našeg
života. Živeći na navedeni način, vi ste sveti i bićete ubrojani u svete, sabor
prepodobnih će vas primiti u svoju sredinu i vi ćete se večno radovati u šatorima
mučenika.

168.
1) Hodeći svojim putem nemojmo gledati na zemaljsko i brzoprolazno; svoj
pogled učvrstimo na nebesko i večno; jer, jedno raslabljuje, a drugo ispunjava
hrabrošću; 2) tako su rekli svi oci; tako i mi treba da hodimo, ukrašavajući se
svakom dobrotom, odvajajući se od svega rđavog i čisteći se; neka naš život
bude u skladu sa našim imenom (2, 102)
1) Naš život je neki put. I on se ne prolazi za dan, za dva ili za mnogo dana, već tokom
čitavog života, sve dok se ne preselimo iz ovdašnjeg u budući vek. I neophodno je
veliko naprezanje, sila, pažnja i usrđe kako se ne bi izgubila hrabrost i kako se ne bi
prestalo sa hođenjem. Jer, veliko je rastojanje i postoje neprijatelji i protivnici koji
pripremaju svakovrsne prepone i saplitanja za naše korake po Bogu. Pa ipak, sa druge
strane mi za Zastupnika, Rukovoditelja u podvizima i Saputnika imamo samog Gospoda
i Vladiku svih i za čuvare i staratelje svete anđele. Gle, neće zadremati, niti će zaspati
čuvar Izrailjev (Ps. 120, 4). Stoga se svoga puta latimo usrdno, sa usrdnom
napregnutošću, sa plamenom željom, ne gledajući dole, već gore ustremljujući oči. Jer,
ukoliko budemo gledali dole mi ćemo se razboleti lenjošću, malodušnošću i
raslabljenošću usled lutanja naše misli i prilepljivanja našeg srca za sujetnost i slasti
ovog života, tj. za blud, stomakougađanje, lakomost, gledališta, sujete, ukrašavanja,
maštanja i za sve ostalo brzoprolazno i pogubno. Ukoliko, pak, naš pogled utvrdimo na
nebeskom i večnom, naša sadašnjost će biti skorbna i bolna, puna truda i umora, posta
i bdenja, odsecanja volje i lišavanja i svega što je neizbežno u našem podvižničkom
životu i napornom poslušanju, ali mi ipak nećemo iznemogavati pod težinom nadolazeći
skorbi, niti ustupati pred strastima koje se podižu. Naprotiv, mi ćemo sa smelim
mudrovanjem trčati i hoditi gledajući na nebo i uperivši pogled na Boga, stremeći ka
Carstvu nebeskom i rajskoj utesi, ka netruležnoj sladosti, ka nevečernjoj svetlosti i
anđelskom blaženstvu.
2) Svi oci su slično trčali i pobedili: mučenici, prepodobni, pravedni, blagočastivi,
bogoljubivi, monasi, svetovnjaci, muževi, žene, mladići, starci. Oni su ono što se ovde
dešava smatrali izvesnom obukom. Ukoliko želimo njihovu slavu i blaženstvo, i mi treba
rado da postradamo u našem bogoljubljenom obrazu života. Zavolimo ga, bratijo, i
rešimo da sve pretrpimo i podnesemo sa hrabrim mudrovanjem i neoslabnim
nastojanjem, imajući oči u glavi, kao što naređuje mudri (Prop. 2, 14) i ne ustremljujući
ih ka nogama. Jer, oni koji pomišljaju o nebeskom i njime zanimaju um zaista imaju oči
u glavi, dok oni koji se priklanjaju sujetnom i njime se zanimaju - spuštaju oči ka
nogama. Bilo bi žalosno i čudovišno kad bi neki čovek noge imao na vrhu, a glavu dole.
Međutim, još je žalosnije i nečovečnije postradati slično na duševnom [nivou]. Hodimo
kao što priliči mudrima i onima koji oči imaju na glavi, pomišljajući o Bogu i
Božanstvenim stvarima i saobrazno njima delajući. Oči u glavi su vera, nada i ljubav, od
kojih dolazi krepko trpljenje, čistota, bratoljublje, mir, krotost, skromnost, hrabrost, dobro
ustrojstvo, uzdržanje, svaka dobrota, svako cvetanje vrlina i plodonosnost. Kod onih koji
misle i čine suprotno biva suprotno: neverje, beznadežnost i mržnja, od kojih dolazi
netrpeljivost, malodušnost, blud i preljuba, drskost, slastoljublje, stomakougađanje,
lakomislenost, ukrašavanje, smeh, sukob, zavist, ubistvo i svako drugo satansko delo i
dejstvo. Mi koji smo Božiji treba da se trudimo oko Božanskog, čisti - oko svetog,
neporočni - oko devstvenog, blagočastivi - oko prepodobnog, mirni - oko bratoljubivog,
skromni - oko nebeskog, nesvetoljubivi - oko nadsvetskog. Neka se poredak ne
pretvara u nered, naime kao svetli nemojmo se truditi oko tame, ni kao čisti - oko bluda,
ni kao blagočastivi oko neporetka, ni kao slavomrsci - oko taštine. Inače ćemo biti
lukavi, bogoborci, besoljupci, dodajući vatru na adski oganj. Kao Božiji ištimo Božansko,
u skladu sa svojim imenom i zvanjem. Mi smo monasi, stranci, odvojeni [od sveta],
devstvenici, nazivajući se slugama Božijim i anđelima. I svi podrazumevaju da smo
zaista takvi. Neka se ne desi da neko od nas nije Božiji, da nije tuđ svetu, da nije
devstvenik. Neka niko ne ropće, niti čini blud, niti se svađa, niti je mrzovoljan, niti
malodušan. Jer, veliki gnev Božiji je blizu i uzvratiće. Bog se ne gnevi toliko na one koji
su u svetu rđave duše, koliko na nas koji svecelo treba da mu pripadamo. I gospodar
više negoduje na sluge koji pred njegovim očima greše, negoli na one koji su daleko od
njega. Gnev Božiji se ne rasprostire podjednako na sve nas, već projavljuje
raznoobraznost. Drugačiji je prema onima koji postojano prebivaju u zlu, drugačiji
prema onima koji se čas ispravljaju, čas opet padaju, drugačiji prema onima koji su tek
primili shimu, a drugačiji prema onima koji su ostareli u shimi. Jer, onaj ko duže prebiva
u shimi svakako treba da projavljuje izuzetnost u životu. Ukoliko ničemu ne služi, starost
je dostojna osude i podsmeha. Jer, zaista je smešno videti sedog čoveka kako uči u
školi zajedno sa decom.

169.
1) Vi ste Hristovi vojnici; vama priliči da ste u svako vreme pod punim
naoružanjem; kakvim; 2) koren sveg zla jeste gordost; treba, međutim, ratovati
protiv onoga što nas napada trenutno, budući da nije kod svih isti [slučaj]; 3-16)
razne misli o duhovnoj borbi (2, 103)
1) Vi ste vojnici Hristovi. U ratu, pak, treba razmišljati, tj. [videti] šta je neophodno za
borbu, te svoje oružje držati u poretku kako biste u svako vreme bili spremni da se
uhvatite u koštac sa neprijateljem. Vidite da li ste i vi gotovi i u kakvom su stanju vaša
duhovna oružja, tj. da li su otkočena, očišćena i izribana. [Ja mislim] na mač poslušanja,
na oklop vere, na kacigu spasonosne nade, na štit smirenja, na tobolac dobrih pomisli i
najzad - na kolesnicu, tj. časno telo vaše, koje je ujedno i konj koji treba da je dobro
obučen za sve, koji ne treba ni da je previše ugojen (inače neće biti pogodan za
trčanje), ni previše tanak (inače će biti slab za neophodno kretanje) i koji treba da dobro
nosi uzdu straha Božijeg kada je upotrebljavaju kako ne bi skretao sa ispravnog smera
puta i kako ne bi zbacio konjanika, tj. um svojim neobuzdanim skokovima. Eto kakvim
vas uvek želi Reč Božija, budući da je kod vas neprekidan rat, neprestani koštac i svako
trenutno streljanje.
2) Ko je među vama srčan, ko silan, ko vojnik, koji protivničke pomisli seče na hiljade i
koji je ponajpre oborio gordi um, kao nekada božanstveni David Golijata? Jer, šta biva
iz rečenog? Odbijanje duhova zlobe, tj. mnogobrojnih i raznoobraznih grehovnih strasti.
Gordost uma je prvo i poslednje zlo. Zbog nje je sa nebeskih visina i anđelske svetlosti
pala aždaja, koja nas sada sve iskušava. Iz nje su, kao iz nekog korena, izrasle hiljade
grehovnih loza. Mi treba da se podvizavamo i borimo protiv onog što nas sada napada,
budući da svakog časa jednog napada jedna strast, a drugog - druga. Jedan boluje od
bludne strasti, a drugi od stomakougađanja, jedan od lenjosti, a drugi od zavisti, jedan
od gneva, a drugi od neverja, jedan od nepokornosti, a drugi od samoljublja, jedan od
nerada, a drugi od jarosti. Sve navedeno jesu dejstva jednog duha satanskog.
3) Veliki je i raznovrsan naš podvig: odasvud treba da imamo oko, sa svake strane
nadzor, unaokolo ogradu kako se ne bi prokrao neprijatelj, kako nas ne bi ranio i uzeo u
plen, kako nebi na nas stavio ruku, tukao nas i ubio.
4) Mi treba i da osmatramo i da se sa svoje strane hvatamo u koštac i da ratujemo
protiv [neprijatelja]. I dešava se da dobijemo jedan udarac i da damo deset, ili da
dobijemo malu ranu i da uzvratimo porazom do smrti.
5) Onaj ko ima ranjeno telo ište lekarstvo. I onaj kome je ranjen duh treba da traži
odgovarajući lek. Taj lek je ispovest sa epitimijom. Potom opet treba da izlazi na borbu.
6) Onaj ko pobedi u telesnoj borbi dobija nagradu. Onaj, pak, ko pobedi u duhovnoj
borbi dobija mnoštvo venaca. I ukoliko je svakodnevna borba, svakodnevni su i venci i
nagrade.
7) I blaženi ste vi ukoliko se držite i ne predajete se. Krepite se i nemojte padati u
malodušnost, sve dok se bitka ne završi vašim preseljenjem odavde.
8) Budite hrabri, čeda moja ljubljena i bratijo, budite hrabri budući da imate Boga kao
Pomoćnika, anđela kao staratelja o vašem životu, svete (koje prizivate) kao zastupnike i
znamenje Krsta Hristovog kao nepobedivo oružje.
9) Nemojmo se bojati od mnoštva nevidljivih neprijatelja koji nas napadaju unaokolo
kroz rđave pomisli, nemojmo prekloniti kolena pred Vaalom telesnih slasti, nemojmo
predati neprijateljima svoje zdravoumlje [tj. celomudrenost], koje je Hristos unevestio
sebi u svetinji, nemojmo svoje udove (koji su udovi Hristovi, tj. prečistog i besmrtnog
Ženika) učiniti udovima bluda i sudovima nečistote.
10) Nemojmo za savetnika imati zmiju, koja pokušava danas izagna iz naše rajske
kinovije. Nemojmo otvoriti vrata neprijateljima demonima i nemojmo dozvoliti da ukradu
riznicu naše duše.
11) Kako je za nas dobro da prebivamo u gradu koji je za nas ustrojio Gospod Bog od
raznih vrlina. Kako je blaženo sačuvati dostojanstvo naše duše slobodnim od greha.
Duša koja nije porobljena strastima jeste sva slobodna, sva bogovidna, sva
gospodstvena, sva svetlovidna, sva obradovana, bogosabrana, bogoispunjena,
nebeska.
12) Drugačija je, pak, duša koja je porobljena i nadvladana strastima - tiranima. Može
se videti kako mnogo i užasno strada, vučena na razne strane na robovanje svakoj
strasti i svakom sramotnom delu. Dobijajući naređenja od demona, ona bez prigovora
izvršava naređeno. Nad njom vlada demon telesne slasti, demon zavisti, demon mržnje,
demon nadmenosti, demonstomakougađanja, demon lenjosti, demon neverja, demon
hule, demona gneva, demon gordosti, demon laži, demon otimanja i demoni svih drugih
strasti čija se imena mogu nabrojati.
13) Svako služi demonima kojima je prelešćen. Njegova bedna duša se muči pod
njihovim bremenom. Jadan je život njen. Ona je sva bedna, sva tamna, sva mračna, sva
pomračena, sva bezbožna, sva bezobrazna, sva odvratnog izgleda za sve
dobromislene.
14) Nemojmo poniziti naše dostojanstvo, čeda, nemojmo prodati našu slobodu.
Postavši gospodari, nemojmo biti robovi (1. Kor. 7, 22-23). Nemojmo promeniti našu
svetlost u tamu, nemojmo pretvoriti našu krasotu u ružnoću, nemojmo odvratiti lice naše
od Boga da bismo ga obratili na sramni lik greha, nemojmo skinuti svetlu odeću vrlina
da bismo se obukli u sramne dronjke bezakonja. Budući sinovi Božiji, nemojmo se
obratiti u porod đavolji.
15) Da li će onaj ko ima zdrav um rešiti da se, budući gospodar, preda u ropstvo? Da li
će onaj koga je Bog usinovio pristati da se nazove đavoljim porodom? Da li će neko
odbaciti neizrecivo blagorodstvo vrlina i izabrati da se priopšti niskorodnom strasnom
životu? Da li će ko potražiti da od duhovnog bogatstva pređe u duševnu bedu i
oskudnost? Da li će ko pretpostaviti da izgubi Carstvo nebesko da bi stekao oganj i
tamu i druge strašne večne muke? Takvo delo ne priliči zdravoumnim i onima koji nisu
izgubili smislene korake, već bezumnima i neosetljivima. Jer, njime oni koji su sazdani
po obrazu i podobiju Božijem radi nasleđa večnih dobara kroz beslovesno slastoljublje
proizvoljno silaze u dubine ada na večnu osudu.
16) Probudimo se dremljivi, otvorimo oči žmirkavi, poslušajmo neposlušni, primimo silu
raslabljeni, rešimo se na hrabrost, podignimo se i stupimo na spasonosni put. Zavapimo
Gospodu - i On će učiniti. Jer, Blizu je Gospod svima koji ga prizivaju. . . u istini. . . i
smirene duhom spašće (Ps. 155, 18; 33, 18).

170.
1) Staranje o duši on poredi sa staranjem o vinogradu; 2) on priziva na takvo
staranje na radost našem Vinogradaru, Gospodu; 3) on nas bodri [govoreći] da
smo se već prilično potrudili u svom činu; ipak, govori da treba još da se potru
dimo, hodeći neporočno u manastirskom poretku i podvižničkim naporima (2,
104)
1) Juče ste, berući grožđe, blagosiljali lozu koja je imala bogat plod i žalili zbog one na
kojoj nije bilo grožđa. Šta hoćemo da kažemo? I vi ste postali vinograd Gospodnji.
Imajući duhovne plodove i budući puni grožđa, vi ste dostojni divljenja Delatelja duša
vaših. Nemajući, pak, ploda, vi ste dostojni kletve i odsecanja, kao što govori Gospod:
Svaka loza koja ne rađa roda odseca se i u oganj baca (up. Jn. 15, 6). Vinograd nije
slučajno plodan: on se najpre sa velikim trudom nasađuje, te uzrasta, sazreva i najzad
donosi plod. Pošto prinese plod, on se orezuje, okopava, ograđuje, trebi od suvih grana
i čisti od svega što može da ometa plodnost, kao što znaju opitni vinogradari. I potom
on ponovo daje plod. Slično se može videti i kod nas. Da li će iko doneti plod ukoliko
nije preživeo nešto slično, tj. ukoliko nije nasađen i uzrastao, ukoliko ne poraste do
punog duhovnog uzrasta u Hristu, ukoliko nije okopan, otrebljen i ograđen zapovestima
Hristovim? Onaj ko nije prošao sve navedeno svagda se pokazuje kao nezreo i
neplodan. Na njega i pogledaju svi pogubni demoni koji prolaze putem.
2) Stoga se prihvatimo, molim, obrađivanja duše i marljivog staranja o njoj, tj.
podvižničkog delanja i običnog poretka asketskog života. Prihvatimo tegobu uzdržanja,
trud bdenja, stid ispovedanja unutrašnje rđavosti, rane epitimija, čuvanje usta, srce bez
maštanja, nepokolebivu veru, nesmutivo stanje pomisli. I ne može doneti ploda onaj ko
sve navedeno ne čini. Oni ne treba da se nazove lozom Hristovom. Zbog čega smo mi
došli ovde, bratijo? Da donesemo bogat plod i da Gospoda hranimo svojom plodnošću.
Naš blagi Vladika je gladan našeg spasenja. Ukoliko vidi da se spasavamo, On se
raduje i okuša od ploda. Neplodnu, pak, smokvu, On će prokleti. On svakodnevno
dolazi ovamo i gleda kakvi smo. Stoga su neophodni podvig, marljivost, vatrena duša,
staranje, smirenje, poslušanje, pažnja, pesmoslovlje, krotost, razumnost, trudoljublje,
bratoljublje, trpljenje, čvrstina i uzdanje kako bismo postali izabrani sasudi i usavršeni u
Duhu Svetome.
3) Ja priznajem da ste se vi u prošlom vremenu potrudili, pobedili, mnogo podneli, prešli
dovoljno puta, posramili lukavog, odbili bitku, odrešili se od pristrašća, sačuvali
zapovesti, očuvali otačku veru, prestali da strahujete ljudskim strahovima i od srca se
pripremili za smrt radi ljubavi prema Gospodu. Kod vas je sve bogougodno i pohvalno,
svešteno i nebesko. Ipak, još malo potrpimo, molim vas najčasnija bratijo, istrajmo
nepokolebivo u veri, izdržimo bez straha pri napadima nevidljivih i vidljivih iskušenja i
nemojmo ustupiti pred velijarom ni u jednoj njegovoj borbi, govoreći: Gospod je meni
pomoćnik, i ja ću pogledati smelo na neprijatelje moje (Ps. 117, 7). Gospod je zaštitnik
života moga, koga ću se plašiti? Kada se približuju na me zlostavljači da pojedu telo
moje, tlačitelji i neprijatelji moji, oni oslabiše i padoše (Ps. 26, 12). Oni se smetoše i
padoše, a mi ustasmo i ispravismo se (Ps. 19, 9). Pevajmo misleno i hrabrimo se
duševno, usrdno prohodimo naša poslušanja, u svemu čuvajmo pobožnost ne
izgovarajući pokvarenu, ropotljivu, svadljivu, osuđujuću, buntovnu i drsku reč. Rado se
stičimo na posao, na bdenje i psalmopojanje, saglašavajući se međusobno u krotosti i
smirenju, u dobromisliju, u odstranjivanju od sveta, u stremljenju ka nebu, u
kratkoslovlju, u izbegavanju smeha, u pobeđivanju ustupanjem. Govorimo: "Oprosti", u
nezlobivosti i miroljublju, čime se stiče veliko oružje protiv đavola.

171.
1) Treba da pazimo da ne skrenemo sa puta zapovesti; neprijatelj se na svaki
način stara da nas skrene sa njega; radi uspeha u tome treba da čuvamo čula; 2)
ukoliko tako budemo čuvali sebe, neprijatelj će odstupiti pobeđen i žalostan, a
duša će se radovati; u protivnom će slediti suprotno; 3) neka toga ne bude sa
vama; a ako se i desi, požurimo da se iscelimo pokajanjem, čuvajući se potom od
pada (2, 105)
1) Mi treba uvek da pazimo na sebe i u svakom slučaju da se održimo u zakonu
Božijem, ne uklanjajući se od zapovesti ni nadesno, ni na levo, već hodeći carskim
srednjim putem na kome prebiva spasenje, nezabludivost i uspešnost. Rečeno treba
imati u vidu i paziti i poznavati. Jer, varljiva zmija, grabitelj duša, đavo svagda budno
gleda kako da nas svede sa tog puta, kako danas baci niz strminu strasti i uzme u
kukavni plen. Pobedimo ga i prebudimo bez prelesti budući bodri i trezvoumni i čuvajući
svoja čula. Oko ne treba da gleda ono što ne priliči, uho ne treba da prima varljive reči i
našaptavanja aždaje, ruke ne treba da dodiruju ni svoje ni tuđe udove iz strasti ili
kretanja pohote, noge ne treba da stupaju na puteve protivljenja i na skrivena mesta ni
čulno ni misleno.
2) Ukoliko budemo postupali i čuvali se na navedeni način, držeći se doličnog
ispovedanja, neophodnog smirenoumlja i dužne nastrojenosti, aždaja će biti pobeđena i
lukavi odbačen od srca. I on će, svezlobni, škrgutati zubima stojeći izdaleka s obzirom
da nikada ne pada u mrzovolju ma koliko puta bio pobeđen i oteran. Duša će se, pak,
radovati i hrabriti, ushodeći sve više ka Bogu, nalazeći se u svetlosti i najvišim i
najtaninijim zrenjima i budući obožena i nebeska. Ukoliko čini suprotno od rečenoga,
ona će suprotno i pretrpeti, tj. biće savladana i porobljena strašću kojom je pobeđena,
pomračiće se zlim pomislima, spustiće se u dubinu zla, mučiće se i trzati, nigde i ni u
čemu ne nalazeći pokoja i još ovde okušajući plod gorčine koji je očekuje u budućem
veku.
3) Neka se ne desi da nekada pretrpimo nešto slično. Nemojmo dozvoliti da nas privlači
prelest greha. A ukoliko se i desi rečeno, najbrže ga odsecajmo i odbacujmo kao strelu
koja nam je nanela ranu. Ranjeno, pak, mesto lečimo lekarstvom pokajanja, bilo da je
pogrešilo oko, uho ili ruka. I potom se marljivo čuvajmo. Jer, i nerazumne životinje
izbegavaju ili pažljivo zaobilaze mesto na kome su se jedanput ili dvaput okliznule kako
ne bi upale u istu nevolju. Mi smo, međutim, počastvovani obrazom Božijim i naučeni
rečju mudrosti i ne treba da se pokažemo gori od beslovesne prirode, voleći strast od
koje se desio greh i tražeći istu strminu i isti rov u kome se desio pad. U suprotnom bi
se desila užasna i najžalosnija stvar. Međutim, mi kao mudri hodimo mudro i kao čisti
devstveno poživimo kako bismo se pokazali jači i silniji i od spoljašnjih iskušenja. Duša
koja se čuva i postaje nepobediva pred napadom strasti uopšte se ne boji ni ognja, ni
mača, ni zveri, ni careva, ni vlasti, ni skorbi, ni teskobe, ni progona, već je uvek
spremna da uzvikne: Zato se nećemo uplašiti kad se zemlja zatrese, i premeste se gore
u srca mora (Ps. 45, 3). Čuvajmo se od unutrašnjih napada i nećemo se bojati
spoljašnjih.

172.
1) Naša hrana treba da bude vršenje volje Oca nebeskog, uz život po pravilima
podvižništva i porecima manastirskog poslušanja; 2) neprijatelj besni videći takav
naš dobar poredak i tišinu, ne nalazeći pristupa k nama; 3) hrabrite se protiveći
se neprijatelju i ne slušajući njegova našaptavanja; pre obraćajte pažnju na vašeg
anđela čuvara (2, 107)
1) Gospod govori: Jelo je moje da vršim volju Onoga koji me je poslao, i izvršim
Njegovo delo (Jn. 4, 34). O, bratijo. On nam je darovao vlast da Boga nazovemo Ocem.
Stoga i naša hrana treba da bude da tvorimo volju Oca našeg nebeskog. Šta zapravo
treba da činimo? Šta da radimo? Vi ste odgovor već pokazali svojim ranijim životom,
živeći po zavetu koji ste dali. I ja mogu da odgovorim: "Živite kao što ste živeli.
Produžite da sa blagodušnim trpljenjem podnosite trudove uzdržanja, težinu poslušanja,
iznemoglost od bdenja, nevidljive strele pomisli, oganj pohote, pomračenje mrzovoljom,
rane od zavisti i svega ostalog čime gubitelj duša naših, tj. đavo pokušava da nas gurne
u dubinu ada".
2) Budite hrabri jer on napada. Njega odbija sila Božija u vama i on ne može da vas
sruši. On škrguće zubima gledajući kako vodite miran i postojan život, ne budući u
stanju da vam učini štetu. On se napreže da se ubaci među vas i da ulovi dušu vašu u
pogibao, ali ne nalazi mesta videći da ste kao stenom ograđeni zakonom Gospodnjim.
On priprema zamke i zasede, starajući se da vas namami u njih, ali se cepa od zlobne
griže što vidi da ispovedanjem raskidate sve njegova lukavstva. Uopšte, on nema mesta
gde je jak strah Božiji, gde se pazi na zapovesti, gde su na dejstvu obični ustavi našeg
života i gde se rado prihvataju i ispunjavaju epitimije.
3) Stoga se radujte i budite oduševljeni, blagodušni i hrabri. Krepite se i napredujte,
uopšte ne dajući mesta besnom demonu. Uopšte nemojte dozvoljavati da do vaših ušiju
dođu našaptavanja lukave zmije. A ukoliko i dođu, odgonite ih i odbacujte. Vi znate kako
je on prelestio prvog čoveka i kako i sada uspeva da prelesti one koji se predaju
njegovim prevarama. On predlaže samo zlo, ma kako ga inače prikrivao dobrim
izgledom. On navodi samo na ono što vodi gordosti, zavisti, telesnoj pohoti,
neuzdržanju i svemu što oskrnavljuje dušu. Ipak, vi više slušajte ono što vam dobro
napominje Hranitelj vašeg života, savetujući zdravoumne, hrabre, opšteprihvatljive
pomisli o smrti, o prelazu u drugi život, o budućim večnim dobrima, kao i o beskonačnim
mukama. On napominje kako jednih da se udostojimo i kako da izbegnemo druge kako
bismo se sve više utvrđivali u činjenju dobra i revnosnije hodili putem Gospoda Boga
našeg, sve dok nam ne dođe određeni kraj života. I Vladika, kome smo ugađali,
prevešće nas odavde ka večnom pokoju.

173.
1) Negovanje duše ne zahteva posebno vreme i pripreme kao obrađivanje zemlje;
ono je izvodljivo u svako vreme i čitava priprema se sastoji u želji i rešenosti da
se guši sve rđavo i da se podstiče sve dobro; 2) preduzmimo rečeno,
podražavajući oce koji su iskali i nalazili, kucali i nailazili na otvoreno (2, 110)
1) Za obrađivanje duše je pogodno svako vreme, za razliku od obrađivanja zemlje. Za
njega nisu neophodni ni volovi, ni plugovi, ni drugo zemljoradničko oruđe, već samo
proizvoljenje i usrdna želja, kojima se seje dobro seme i žanju dobri plodovi za večno
naslađivanje i pokoj. Ono [se sprovodi] ne samo danju, nego i noću, i izjutra, i u podne, i
za jelom i za pićem, i u sedenju i ustojanju, i u razgovoru i u ćutanju, i u hođenju i u
stajanju, i na delu i u dokolici ukoliko smo trezvoumni i bodri. Neophodno je da ne
bludimo i da se ne prelešćujemo pomislima, kružeći umom ili telom, da ne ištemo
zadovoljenje svojih telesnih želja, da se ne sporimo međusobno, da ne padamo u
neposlušnost i roptanje, u taštinu i gordost, niti u iskušenje da istrajavamo na svome i
izabiramo prvo mesto ni na šta se ne obazirući. Jer, rečeno našem umu ne dozvoljava
da bude sa Gospodom, da pomišlja o doličnom, da bude smiren i skrušen, te da sve
skorbno štose dešava prima pokorno i sa radošću.
2) Nemojmo dozvoliti, bratijo, da dane svog spasenja trošimo u neradu, lenjosti i
nemaru, te da vreme svog života provodimo bez koristi. Naprotiv, stupimo u trgovinu
vrlina i ištimo bogatstvo nebeskih dobara, umudrujući se mudrošću svetih otaca naših
koji ni dana nisu gubili uzalud, već su se čvrsto i napregnuto ustremili na očišćenje
duše, na proganjanje strasti i prihvatanje nebeskih raspoloženja, ne štedeći ni trud, ni
znoj i svim srcem ištući jedinoga Boga. Oni su iskali i dobili, kucali i nailazili na otvarana
[vrata]: otvarana su im vrata ljubavi, vrata pravde i ulaz ka Hristu putem bestrašća. Oni
su ušli u večnu i neuvenljivu radost i veselje. Dođite, spasavani, i potecimo putem otaca
naših, sačuvajmo njihova zaveštanja, očuvajmo čista i neporočna srca. Nemoj revnovati
lukavima, niti zavidi onima koji čine bezakonje;jer će se kao trava brzo osušiti, i kao
lišće zeleni brzo će otpasti (Ps. 36, 12). Nemojmo gledati na one koji su brojniji ali žive
nemarno, već na one koji su retki ali revnuju za svoje spasenje i bogougađanje. Njih
podražavajmo, za njihovom vrlinom pođimo, njihovim očima gledajmo na sve, njihovim
umom rasuđujmo o svemu i njihovim jezikom govorimo kako bismo se udostojili i
njihovog blaženog i radosnog udela.

174.
1) Dobivši silu za bogougodan život radi ostavljanja sveta i stupanja u manastir
sa zavetima, blagodarite Gospodu koji vas je prizvao; i nemojte blagodariti rečju,
nego delom života koji ste izabrali, u čemu se i sastoji pobeda nad svetom; 2)
Gospod je pobedio stradanjem, Krstom, smrću, ukazavši nam na put potpune
pobede; za njim su na isti način svet pobedili apostoli, zatim mučenici i potom
prepodobni; 3) takav je put ka Bogu; i nema nikoga koji njime nije išao; 4) stoga
se nemojte čuditi što susrećete teškoće, već se pre radujte i hrabrite (2, 111)
1) Za mene je najpoželjnije i najradosnije da čujem i vidim kako hodite u pobožnosti i
kako se bogodolično ponašate, ispunjavajući sve zapovesti Gospodnje i nelicemerno
čuvajući monaški život, u kome sete se ponovo rodili duhom i kroz koji ste se oslobodili
ranijih sagrešenja. Štaviše, njime ste dobili i duha sile protiv vidljivih i nevidljivih
neprijatelja i za neustrašivo susretanje svega što nailazi u služenju Bogu živome i
čuvanju Njegovih zapovesti. Zablagodarite, proslavite i zapevajte Gospodu koji vas je
prizvao, kao uzdarje prinoseći trpeljivo prebivanje u podvižništvu. I ubuduće nastavite
da se podvizavate u dobru, razgorevajući se ljubavlju prema Bogu. Vama Gospod
svakodnevno plete vence ukoliko u svom dobrom proizvoljenju održite čvrstu rešenost
da sve pretrpite i da ne izdate ništa od onoga što vam je zapoveđeno. Jer, zapovest
Gospodnja jeste večni život, a njeno narušavanje - smrt. Mi treba da ispovedamo istinu i
da se ne slažemo sa onima koji su protiv nje, žrtvujući sva životna preimućstva i slavu i
čast kod careva, arhijereja i drugih. Jer, napisano je: Kakva je korist čoveku ako sav
svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt. 16, 26). Eto radi čega su neophodni naša čvrstina
i podvizi.
2) Gospod govori: Nemojte se bojati, ja sam pobedio svet (Jn. 16, 33). On ga je pobedio
da bismo i mi, sledeći ga, takođe pobedili. Kao Bog, On je svagda Pobeditelj sveta.
Sada, pak, On govori da ga je pobedio i kao Čovek. I odmah su za Njim svet pobedili i
apostoli, i mučenici, i prepodobni, i svi koji su blagočastivo i bogodolično poživeli. Kako
su, pak, održali pobedu Gospod i Njegovi sveti? Bez borbe, bez mučenja, bez prolivanja
krvi i bez progonstva? Ne. Naprotiv, uza sve još i krstom i smrću. Vi znate za skorbi
Gospodnje, za uvrede i podsmehe, za izdaju, osudu, udarce, pljuvanje i raspeće. Ipak,
vaskrsavši, On je spasao svet. Na sličan način su postradali i apostoli. I ko će izreći
stradanja i mučenja mučenika, kao i podvige i lišavanja prepodobnih?
3) Reč Božija kaže: A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni. A zli
ljudi i opsenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se (2. Tim. 3, 12-13).
Tesan je i skorban put koji vodi u Carstvo, a širok je i utaban put pogibli (Mt. 7, 14). Na
drugom su svetska radost, utehe i telesne strasti, preziranje zakona Božijih, bezbrižnost
za smrt i ljudski strah, a na prvom su skorbi od sveta, proizvoljni napori i svakovrsna
lišavanja, kao što govori apostol: U oskudici, u nevoljama, u patnjama. . . potucajući se
po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim (Jev. 11, 37-38). I niko
od svetih po njemu nije prošao bez stradanja.
4) Stoga se nemojte čuditi kada susretnete skorbi. Naprotiv, još više se radujte što ni
vas nisu mimoišle i još silnije se razgorevajte u ljubavi prema Bogu, čime ćete i pohotu
izmoriti i demone prognati. Jer, onaj ko voli Jedinoga, sve ostale ostavlja pozadi i onaj
ko se boji Jedinog nikog drugog ne može da se boji. Zdravo rasuđujte, čuvajte
pobožnost i činite molitve i moljenja za sve. Neka je Hristos među vama. On je prisutan i
među samo dvojicom ili trojicom. Utoliko pre će biti među vama tolikim, koji ispunjavate
Njegove zapovesti.

175.
1) Odvajajući se privremeno, on moli starešine i potčinjene da dejstvuju i žive po
ustavu, ukazujući i način; 2) kao pobudu za rečeno on naročito ističe [činjenicu]
da Bog sve vidi i da će za sve tražiti odgovor (2, 112)
1) Odvajajući se privremeno ja vas molim ljubavlju Gospoda našega Isusa Hrista da za
malobrojne dane mog odsustva čuvate obične opštežiteljne poretke u poslušanju i
smirenju. Načelnici neka ne naređuju samovlasno, niti drsko, niti kao trgovci i ne na
ljudski način, već bogodolično, blagotvorno, spasonosno, kao pred Božijim očima i kao
oni koji će biti suđeni i koji će mu dati odgovor za sve što govore i čine. Potčinjeni i
poslušnici pokorno i bez prepiranja ispunjavajte ono što vam naredi i moj namesnik i
ostali načelnici. Vi ste čeda Božija i kao čeda svetlosti treba da hodite. Vi ste jaganjci
Hristovi i napasajte se tiho i smireno. Neka niko ne pravi nered i neka ne skače kao
koza, hraneći se trnjem strasti. Neka niko ne postupa kao Juda, tj. među bratijom
budući kao brat, a napolju zamišljajući izdaju na pogibao svoje duše. Neka niko ne bude
kao Isav, prezirući svoje spasenje i svoje preimućstvo prodajući za ukradeno jelo i piće.
Neka niko ne ostaje bez dela, lutajući tamo-amo i neka ne gubi dane uzalud, dok se
druga bratija usiljeno trude, trpeći vrućinu dana i hladnoću noći bilo na vratima, ili u
bolnici, ili u cipelarnici, ili u stolarskoj radionici, ili na nekom drugom poslušanju služeći.
Sličan prestup je strašan i po apostolu takvi neka i ne jedu (2. Sol. 3, 10).
2) Svi hodite po putevima Božijim. Po skrivenim mestima i na zla savetovanja i sujetne
zamisli neka ne stupaju noge vaše. Jer, oči Gospodnje, koje su hiljadu puta svetlije od
sunca, posmatraju sve puteve vaše i razmatraju tajna mesta (Sir. 23, 27). Čak i da si na
skrivenom mestu, neuspavljivo oko vidi sa kime si, šta govoriš i šta radiš. Pazi da te ono
ne vidi kako razgovaraš sa satanom, kako zamišljaš sramna dela ili kako činiš nešto
sramno. Gospod ti neće istog trenutka uzvratiti po zasluženoj meri, ali će narediti da se
zapiše greh tvoj i označiti pad tvoj, bezglasno i nevidljivo ti uzvikujući: To si činio, i ja
ćutah; smislio si bezakonje - da ću ti biti sličan! O6ličiću te, i metnuću pred lice tvoje
grehe tvoje (Ps. 49, 21) na dan suda. Gde ćemo pobeći od ruke Onoga koji vlada
svime? Da li možemo učiniti nešto rđavo a da se ne sazna? Na levu stranu ne odlazite
čak ni u mislima, već u svemu dejstvujte spasonosno i bogougodno kako bi se Gospod
radovao i veselio gledajući vas i kako bi u knjigu života uneo vaša dobra dela, u dan
otkrivenja svega uvenčavajući vas neuvenljivim i večnim vencem pravde.
176.
1) Stojte srčano, gledajući gore i božanstvenim zrenjem kao strelama odbijajući
neprijatelje spasenja; 2) onaj koga smućuje strast ne treba da se predaje,
pomišljajući na sramotu kojoj se podvrgava onaj ko se predaje i [znajući] da ga
neprijatelj prelešćuje, predstavljajući mu rđavo kao dobro; 3) i uopšte, prema
unutrašnjim pokretima zaključuj koji je duh blizu tebe - dobri ili zli, te jednog
slušaj, a drugog teraj (2, 114)
1) Stojte hrabro opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši
noge u pripravnost za blagoveštenje mira (Ef. 6, 1415), gledajući gore, ka gornjem
stremeći, gornje ištući, um zanimajući nebeskim, starajući se za ishod iz tela i za susret
sa Sudijom i odgovor pred Njim. Istražujte Božanstvena Pisma i žitija svetih, te ono što
je dušekorisno i spasonosno okrećite protiv neprijatelja kao strele.
2) Onaj koga uznemirava strast ne treba da se predaje mrzovolji i da joj se prepušta,
budući da je Gospod blizu svima koji ga prizivaju (Ps. 144, 18) i s obzirom da će ga
pronaći duša koja ga ište (up. Sir. 6, 16). Samo neka ona stoji čvrsto, neka uzdiše i
stenje, neka proliva suze, uzdiže ruke svoje k nebu, bije se u grudi, te pomišlja o
sramoti kojom grehovno delo pokriva već pred samim sobom i ljudima, a ne samo pred
strašnim prestolom Božijim. Neka se rečenim odvraća od greha i utvrđuje u dobru. Jer,
napisano je: Sine, nemoj prenebregavati pouke Gospodnje, niti slabi kada te izobličava.
Gospod ljubi onoga koga kara i bije svakog sina koga prima (Prič. 3, 11-12). I na
drugom mestu opet [piše]: Nemoj biti brz u vreme nailaska (Sir. 2, 2). Gospod, naime,
ispituje našu ljubav i njenu čvrstinu. On [ispituje] da li Njegovoj ljubavi pretpostavljamo
sramnu, nesretnu i ubistvenu slast, koja je slatka samo na ukus, a u stvari strašno gorka
kada se proguta. Naš dušegubitelj pokazuje suprotno, tj. tamu pokazuje kao svetlost.
On navodno seje duhovnu ljubav, dok se u stvari radi o najmrskijoj mržnji. Vojniče
Hristov nemoj da su ti nepoznate njegove zamisli, ni njegova lukavost. Ukoliko išteš
život traži svetlost, tj. Boga i Njegova zapovest.
3) Po stanju svoje duše možeš da prepoznaš da li ti je prišao neko od naših ili od
neprijatelja. Ukoliko ti duša ostaje bezmetežna, nepokolebiva, sa staranjem za nebeska
zrenja i puna želje za pripremljenim dobrima možeš da otvoriš vrata srca i da ga primiš i
večeraš sa njim da bi te nahranio radi još veće ljubavi prema Bogu i Božanstvenim
stvarima. Ukoliko, pak, njegova blizina smućuje tvoju dušu, puni je gomilom pomisli i
tvoje oči okreće ka telu i krvi, ka svetskim vezama i pristrašćima, ka predručnom
zadovoljstvu, do besnila te uzbuđujući i raspaljujući slasnom pohotom stani dalje i odbij
aždaju. Ona je došla da bi u jednom trenutku uništila tvoje mnogogodišnje napore, tvoje
podvižničko usrđe, mnoge suze, molitve i hrabre borbe i savlađivanja neprijatelja. Ona
je došla da tebe, vojnika Hristovog, pokaže plenom trenutne pohotne slasti i da hrabrog
muža napoji čašom otrova grehovne slasti i umrtvi na vekove. Ja vam ne pišem kao
bestrasan, već kao iskušavani, ili još pre - kao mnogostrasni. Nešto sam saznao iz
onoga što sam pročitao, a nešto iz pouka mog oca i onoga što sam slušao od drugih.
177.
1) Na nas po dejstvu neprijatelja napadaju mnoge strasti; treba da se borimo,
obukavši se u duhovno sveoružje; 2) od tog oružja nije poslednje poznanje
božanstvenih istina putem slušanja pouka, kojima se mi, na žalost, rđavo
koristimo; 3) stoga smo i neispravni i prilepljujemo se za rđavo, premda treba
samo poželeti i čitav dan činiti jedino ono što je prilično; 4) počnite da tako
postupate (2, 115)
1) Stojte hrabro u svom mnogotrudnom životu, trpeći dnevnu vrućinu i noćnu hladnoću i
misleno i čulno. I misleno morate više da trpite s obzirom da se u nama nalazi oganj
pohote koji još više od haldejske peći raspaljuje nevidljivi Navuhodonosor. Na nas
napadaju i druge strasti, jedna za drugom nailazeći na kukavnu dušu: gnev, jarost,
zlopamćenje, gordost, lenjost, raslabljenost, pristrašće, samoljublje i najveće od zala -
neverje. Nama je neophodno mnogo hrabrosti i velikodušnosti, mnogo nelenjosne
kreposti i sile, trpljenja i blagodušnosti, trezvoumlja i bodrosti kako bismo mogli da
odbijamo iskušenja koja se podižu protiv nas i lukavstva đavola, kako ne bismo
preklonili kolena pred Vaalom pohote, kako se ne bismo poklonili idolu strasti, kako ne
bismo uništili ono što smo dobro sabrali, kako ne bismo razorili ono što smo uz Božiju
pomoć sazdali. Navedene strasti se inače mogu izbeći jedino ukoliko se svesrdno
pouzdamo u Gospoda i obučemo u sva duhovna oružja radi poražavanja neprijateljskih
sila.
2) Duhovna oružja su molitva i uzdanje, smirenje i poslušanje, ljubav i vera,
bespristrasnost i savršeno odvajanje uma od svega svetskog, svagdašnje poučavanje i
razgovor o spasenju, pažljivo i razborito gledanje i slušanje, kao i upotrebljavanje usta i
ruku, svagdašnje ograđivanje sebe strahom Božijim i pomišljanjem na Boga sa
nezadrživom željom budućih dobara. Ukoliko se navedeno ne nalazi u nama mi ćemo
svakako upasti u grehovnu pogibao i upasti u ruke neprijatelja koji nas mrze. Avaj!
Koliko mi samo slušamo, koliko nam saopštavaju Pisma i koliko nas uče bogonosni oci.
Mi ipak sve zaboravljamo i uopšte se ne staramo o rečenome. Seme koje zemljodelac
poseje po površini zemlje kupe ptice pre nego što ga plug sakrije pod zemlju. I lukave
neprijateljske ptice kao da iz naših usta otimaju božanstvenu reč, usled čega duhovna
semena ostaju bez dejstva i mi ostajemo besplodni, ne donoseći izdanke vrlina. I šta bi
se drugo moglo pomisliti s obzirom da se mi odmah pošto čujemo oce koji govore o
zdravoumlju [tj. čistoti], o hrabrosti, o pravdi ili o nekoj drugoj vrlini pokazujemo u sasvim
suprotnom [svetlu], kao da ništa nismo slušali. Nama govore o sudu i suzama, a mi
izlazeći počinjemo da se smejemo i kikoćemo. Naše duše obuzdavaju strogim rečima o
čistoti, a mi se odmah predajemo pohoti, bludno posmatrajući jedni druge i govoreći i
primajući najdrskije reči. Nas ubeđuju na smirenje i pokornost, a mi se odmah
nadimamo, pokazujući se zveroliki i neposlušni. Nas ubeđuju da postimo, a mi se
predajemo stomakougađanju. [Nama govore] o bdenju, a mi se odmah predajemo snu,
o krotosti - a mi se odmah predajemo jarosti, o ćutanju - a mi praznoslovimo, o poslu - a
mi se izvlačimo. Jednom rečju, mi kao da se naročito okrećemo putu koji je suprotan od
onog na koji nam ukazuje pouka. I ja ne govorim samo o novodošavšim, već i o onima
koji misle da su nešto i koji su prizvani na načelstvo u nekoj oblasti, pa čak i o onima
koji sveštenodejstvuju. Avaj! Koliko stradamo od satane varalice?
3) Zbog čega mi odvraćamo lice svoje od Boga živoga, tj. odnedostižne krasote i
obraćamo se ka sujetnom i brzoprolaznom? Zašto volimo i ljubimo gorko i privremeno,
ostavljajući najslađe i večno? Očigledno je da naše duševne oči i sluh nisu očišćeni, da
slabo vidimo istinsko blago i da se lišavamo njegovog okušanja. Dođite i opet
pristupimo delu, iako smo se već sasvim raslabili, opet oživimo iako smo već sasvim
obamrli, opet počnimo sa bodrošću iako smo već sasvim usnuli. Mi treba samo da
poželimo i sve će biti. Onog dana kada položimo dobru i krepku nameru mi ćemo dostići
i meru spasenja. Jer, mi nismo vezani za žitejska dela koja bi nas ometala da se latimo
dobrih dela. Ukoliko ushtemo, nama je lako da se čitavog dana zanimamo delima
spasenja. Izjutra je razumno pevati Davidovu pesmu: Ujutro ćeš uslišiti glas moj, ujutro
ću stati preda te, i videćeš me (Ps. 5, 4); u treći čas: Duha tvoga Svetoga ne oduzmi od
mene (Ps. 50, 13); u šesti čas: Nećeš se bojati. . . od strele koja leti po danu. . . od
susreta i demona podnevnoga (Ps. 90, 56); u deveti čas: Prikloni, Gospode, uho tvoje, i
usliši me, jer sam ja siromah i ubog (Ps. 85, 1); uveče: Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda
(Ps. 103, 1) i ostalo. Ukoliko svakodnevno postupamo kao što je rečeno i podstičemo
jedni druge, ukoliko se prosvećujemo dobrim rečima i delima bez raslabljivanja i
pomračivanja bezbrižnom ravnodušnošću i praznoslovljem, mi ćemo se spasti s
obzirom da od jutra do večeri možemo da vršimo jedino ono što priliči. Naravno, ni
najpažljiviji čovek ne može da izbegne nerazumnu reč, ili neumesnu želju, ili neki drugi
strasni pokret. Ipak, zbog skrušene molitve Bog će nam oprostiti. Prohodeći dan za
danom na opisani način, mi ćemo hoditi putem Božijim, očekujući vreme razrešenja od
tela kada će doći venci, radost i veselje za sve koji se podvizavaju i prinuđavaju radi
Gospoda.
4) Pazite na svoj trud, na svoje podvige i borbu, odgoneći nemar i preuzimajući usrdnu
revnost u uverenosti da svako ko želi može da živi dobrim životom, da ushodi ka
savršenstvu i da se ukrasi svakom vrlinom. Veoma je poželjno stremiti ka Bogu, iskati
živo opštenje sa Njim i dostići ga s obzirom da je svetlost, život i istina. I zar pristajanje
na nagovaranje satane nije smrt, tama i pogibao, s obzirom da je on zaista smrt, laž i
propast? Na taj način se pred svakim od nas nalazi život i smrt. Prihvatimo život, latimo
se svetlosti i preuzmimo besmrtnost. Bežimo od tame, mraka i pogibli kako bismo se
udostojili Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.

178.
1) Vi ste sada dobro završili svetu četrdesetnicu i obogatili se duhovnim
plodovima; 2) čuvajte ih, strogo pazeći na sebe, naročito u pashalne dane, kada
se po ustavu razrešavaju izvesne utehe (2, 116)
1) Vi ste se podvizavali dobrim podvigom za vreme svetečetrdesetnice. Vi ste postili po
sili i iznad sila, vršili odgovarajuća bdenja, trezvoumno se poučavali, služili bez lenjosti,
čuvali um u čistoti, jezik uzdržavali od osuđivanja, usta od praznoslovlja i sve svoje
udove od svakog greha, izloživši ih kao oruđa pravde i bogougodnog života. Izgleda da
nikada ranije niste tako dobro i blagoprijatno prošli put posta. Zbog čega? Zbog vaše
stroge pažnje prema sebi i delu svog života, te zbog naročite milosti Božije koju ste
privukli i od koje, po pisanome, ishodi svaki dar dobri i svaki poklon savršeni (Jak. 1,
17). Na taj način ste vi uspeli u životu i obogatili se duhovnim plodovima.
2) Neka vaše bogatstvo bude sakriveno i vaša riznica duhovnih dobara nedostupna za
otimačke napade neprijatelja. Neka bi vam se dala blagodat na blagodat i bogatstvo na
bogatstvo do kraja života. I biće kao što je rečeno ukoliko ne oslabite u strogosti vaše
pažnje i ne dopustite nemar i nebrigu u vreme posle Svete Pashe, kada se po ustavu
ostavljaju psalmopojanje, obični časovi, kolenopreklone molitve, naporna noćna bdenja,
kada se na trpezi razrešava vino, ulje i variva, te [dozvoljava] podnevni san, dvokratno
obedovanje, šetnja i ostalo. Prema tome, ukoliko se ne bude držao trezvoumlja i ukoliko
ne bude sve činio sa strogom pažnjom, um će biti u opasnosti da izgubi sve što je dobro
stekao i da od bogataša postane siromah, sa visine slave se rinuvši u jarak neslavnog
pada. Stoga vas molim i preklinjem da se držite strogo kao pod ključem sve dok ne
izbegnemo ovdašnje neprijatelje i klizave slučajnosti, tj. sve dok se ne preselimo na
[mesto] gde ćemo biti bezbedni od pada i potkradanja.

179.
1) Nemojmo obraćati pažnju na nagovaranja neprijatelja: naš praotac je obratio
pažnju i bio isteran iz raja; 2) neprijatelj i nama u svakoj prilici podnosi svoja
[nadri]lekarstva; budimo uvek gotovi da ih odbacimo (2, 117)
1) Otpočinite, i poznajte da sam ja Bog (Ps. 45, 11). Dakle, od nas se zahteva da
otpočinemo od svega i da se upražnjavamo u jedinom na potrebu. Nama su u delu
našeg života neophodni nenasita želja za dobrom, neoslabno trezvoumlje, krepko
trpljenje i neprestano protivljenje našim neprijateljima. Jer, uvek su blizu mislene zveri,
grabitelji naših duša i demoni od kojih dolaze gresi, bezakonja i svaka nepriličnost.
Neko niko iz nemarnosti ne oslabljuje podvige, neka niko ne luta svojevoljno, vučen
slastoljubljem i samoljubljem, neka se niko ne [povinuje naredbama] tuđinca, već neka
se u svemu povinuje zapovestima Gospodnjim. Jer, sam Gospod govori: Ovce moje
slušaju glas moj. . . A za tuđinom neće poći. . . jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn. 10, 27;
5). Gde je Hristos, đavo nema mesta. Gde Njegov glas saziva ovce, šištanje zmije se
ne čuje. Dok je imao zdrava čula svoje duše i dok je slušao Božanstveni glas, praotac
naš Adam se nalazio u raju i dobijao visoka zrenja. Prihvativši, pak, našaptavanje zmije
i okusivši od drveta greha, on je odmah osetio sramotu nagote i sakrio se od Boga. Na
pitanje: "Gde si", on je odgovorio: "Čuo sam tvoj glas i sakrio sam se jer sam nag". "Ko
je u tebe položio taj strah, Adame, i ko ti je pokazao da si nag". Lukavi glas i odstupanje
od zapovesti Božije. Potom je sledilo izgnanje iz blaženog mesta i osuda na trud, skorbi
i lišavanja u ovom životu. Stoga se držimo dalje od saveta zmije.
2) Nemojmo primati nagovaranja strasti koje ona zlobno priprema. Taj odvratan
pripremač svakog bezakonja je ugotovio sasude sa raznim ponudama, kao što je video
neko od svetih (sveti Makarije Veliki). I on svakome prinosi jelo u skladu sa strašću kojoj
je naklonjen. I okusivši, [čovek] se raspaljuje strašću. Jednom on daje da okusi od
bluda, drugom od zavisti, jednom od stomakougađanja, drugom od samovolje i od
sklonosti za sakupljanje. Bratijo, treba da budemo pažljivi i uvek spremni da odbijamo
napade besnog neprijatelja. Stoga treba da smo naoružani duhovno, tj. da nosimo oklop
vere, štit smirenja, kacigu poslušanja i svih ostalih vrlina. Znajući svoje stanje neka
svako dejstvuje sa čistom savešću. Volimo jedni druge po duši, a ne po telu. Oči treba
da imamo dole, a um gore.
180.
Post je ugodan Bogu, ukoliko se uzdržavamo i duševno i telesno; ukoliko se
[uzdržavamo] samo telesno, on mu nije ugodan; potrudite se da budete ispravni u
tome (2, 120)
Već dolazi vreme kraja posta. Ispitajte da li ste ispunili sve što je priličilo, tj. da li ste
stekli poslušanje bez protivrečenja, nelicemerno smirenje, skrušenu pobožnost,
neprestanu molitvu, bogougodni plač, duboko uzdisanje, veru bez saplitanja,
nepostidnu nadu, blagodušnost bez roptanja i svestrano uzdržanje od prepiračke reči,
od uvredljivog slova, od svadljivosti, sukobljavanja i samovolje. Uzdržanje zahteva sve
navedeno. I uzdržavajući se od rečenog mi hodimo putem blagočašća i podvizavamo se
dobrim podvigom u očekivanju večnih neizrecivih dobara. Ukoliko se, pak, nađe nešto
od suprotnog, tj. neposlušnost, gordost, roptanje, došaptavanje, samovolja,
raspuštenost, svadljivost, ogorčenost, mržnja, gnev i nepriličnost ostalih skvernih strasti,
mi Bogu nećemo prinositi ugodni post. Iako ćemo postiti telesno, naš post će biti nečist,
neugodan i odbačen. Shvativši rečeno, potrudimo se da neporočno sačuvamo sve
zapovesti Gospodnje, da odbacimo sve prekorno, stidno i sramno i da sve činimo
blagoobrazno i pravilno. Jer, dobro nije dobro ukoliko se loše izgovara ili čini. Zbog toga
nemojte biti nerazumni, nego shvatite šta je. . . dobra i ugodna i savršena volja Božija
(Ef. 5, 17; Rim. 12, 2).

181.
sadržaj
1) Trudite se na ispunjavanju zapovesti Božijih i opštežiteljnih zaveta, te će vas
Gospod obradovati neizrecivom radošću; 2) takva je suština našeg zvanja i
njegovih nada; nemojmo biti nemarni u ispunjavanju poslušanja; 3) ta poslušanja
nisu isprazna; niko od nas ne služi čoveku, nego Bogu, koji prima služenje i
nagrađuje ga; trudite se u tom duhu i savršeno ispunite delo svog zvanja; 4) na
taj način ćemo postati podražavaoci otaca i samog Gospoda; 5) neka vas u
rečenom utvrdi i sačuva Gospod (2, 123)
1) Molim i ištem da nepokolebivo i nepokretno stojite u svetom zvanju na koje ste
prizvani, ispunjavajući zapovesti Božije i sudove Njegove. Svagda prebivajte u
najrevnosnijoj i najtoplijoj ljubavi prema Gospodu, izgoneći svaku tuđu strast iz srdaca
vaših. Krepite se u podvižništvu svom, svaki dan sve usrdnije i trezvenije hodeći u
bdenju i psalmopojanju, u poslušanju i smirenju, u služenju i pošćenju i u svemu
ostalom. Neka vam kao dokaz uspešnosti građenja vašeg spasenja bude posedovanje
upornosti u trudu i borbi i znoj vašeg života. Krepite se jer će na kraju za vas umesto
sadašnjeg zlopaćenja i skorbi zasijati večni pokoj i neprestano radovanje. I apostol nas
podstiče, savetujući nam da ne gledamo na sadašnje, koje je privremeno i truležno, već
na buduće, koje je večno i blaženo (2. Kor. 4, 18).
2) Mi smo se udostojili dara anđelske shime, poželelivečni život i netruležne vence,
zavoleli željeno usinovljenje i Carstvo nebesko, usled čega pred sobom imamo i mesto i
vreme [za borbu] i poprište i slavljeništvo. Nemojmo biti nemarni i nemojmo štedeti
snage, već se svedušno sa revnošću ustremimo na sticanje Carstva nebeskog i
nebeskih dobara još više od onih koji ištu zlato i srebro, drago kamenje i ostale truležne
dragocenosti. I nećemo imati uspeha ukoliko ne budemo neprestano pazili na sebe,
neprestano se poučavali u božanstvenom i starali se da na najbolji način ispunimo
poslušanje koje je naloženo na nas. Jer, ono nije telesno i ljudsko, već sveto i
spasonosno, ukoliko se dolično ispunjava.
3) Jer, kod nas niko ne služi telu i krvi, nego Gospodu Bogu, što On i prima kao prijatnu
žrtvu. I On je obećao da će nam u budućem veku uzvratiti doličnom nagradom. Neka
niko ne misli da služi čoveku, čak i ako dobije poslednje poslušanje. Naprotiv, neka misli
da služi samom Gospodu, koji prima služenje preko služenja bratiji. Stoga sa strahom i
trepetom ispunjavaj služenje, imajući Njega samog za Nadziratelja. Jer, On će osvetliti
što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1. Kor. 4, 5) vaših. I mi ćemo savršeno
ispuniti sve delo našeg zvanja ukoliko budemo slično pomišljali (što uostalom i jeste
istina) i ukoliko međusobno služenje budemo vršili kao božanstveno služenje.
4) Otuda će na vas zasijati luče svih vrlina, tj. ljubavi, mira, krotosti, tihosti i pokornosti. I
poznaćemo da zaista sledimo po stopama prepodobnih otaca naših, budući sarevnitelji
njihovog života. Sećajte se blaženih onih žitija i njihovog hođenja putem pokornosti i
poslušanja, te izuzetne prevashodnosti njihovog smirenja i potčinjavanja. Revnujući, oni
su porevnovali za Gospoda, koji je sam rekao: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i
smiren srcem (Mt. 11, 29). Po apostolu, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa
Bogom, ne goje sebe. . . unizio. . . i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2,
68). Pogledajte ko se nalazi među spasenim i ublažavanim. Samo oni koji su ga
podražavali, smirili se, bili poslušni i pokorni i koji su pretrpeli sve dolazeće skorbi,
poniženja, izrugivanja, podsmehe, udarce, progonstva i tamnicu. I neki od vas su
pretrpeli rečeno, ili čak i svi, s obzirom da se u jednom udu svo telo proslavlja ili trpi
beščašće.
5) Neka nas Gospod sve više čuva kao svoje dobre vojnike, kao svoje verne sluge, kao
željene muževe, kao izabrani narod, kao svešteni sabor. I pokazavši se kao delatelji
zapovesti Božijih u ovom zaista preljubotvornom i grešnom rodu, mi ćemo se udostojiti
da budemo naslednici Hrista Gospoda i Carstva nebeskog.

182.
1) Vi ne slušate ni moje pouke, ni savete otaca, ni Reč Božiju i ostajete bez
ispravljenja, što za uzrok ima telougađanje i nemar za spasenje; 2) mi treba da
budemo revnitelji za sve dobro; međutim, kakvi smo; 3) zašto smo nemarni i
zašto smo se opustili, popravimo se barem od sada (2, 124)
1) Zar zemljodelac ne seje da bi potom požnjeo? Zar se trgovac ne trudi da bi stekao
dobit? Zar se i onaj ko je postavljen da širi reč učenja ne trudi sa nadom u napredovanje
i usavršavanje slušalaca? U odnosu na vas, pak, radi grehova mojih, reč moja je ostala
savršeno nedejstvena. Ja mnogo sejem i mnogo se trudim, ali ne vidim nikakvog ploda.
Ja govorim, oglašavam i napominjem i ponekad na kratko sila moje reči dolazi do vašeg
duševnog sluha, da biste potom vi sve odmah zaboravili i ostali u istim sagrešenjima. Ja
stoga plačem i razdire mi se srce, nemajući silu da prekinem vaš nered. Naravno,
neuspešnost dolazi od nemoći mojih smirenih reči. Neka je, dakle, u rečenome krivica
sa moje strane. Međutim, zar vi ne slušate i reči Božanstvenog Pisma? Ne oglašavaju li
one svakodnevno vašem sluhu spasonosne dogmate? I sveti oci šta naglašavaju? Šta
saopštavaju? O čemu svedoče? Čime opominju? Zar oni pred oči vaše ne dovode onaj
strašni i neumitni sud, potresno i konačno rešenje Božije, poražavajuće odbacivanje i
beskonačne muke, neugasivi oganj, otrovnog crva koji ne umire, najgušću tamu,
tartarsku preispodnju i ostalo što se usput zamišlja? Ne ukazuju li oni, naprotiv, i na
Carstvo nebesko, beskrajan život, nepristupnu slavu, neizrecivu svetlost, nezamislive
krasote raja, Avraamova nedra, šator svetih, dvorove pravednih, anđelske činove i
neobjašnjivo radovanje? Pa ipak, kod vas se ne primećuje nikakvo ispravljenje, pa čak
ni kajanje. I kakvu ćemo mi uopšte reč poslušati kada jedino ištemo da zadovoljimo
svoje telesne strasti i pristrašća, kada smo se sasvim opustili, kada nam je na umu
samo kako da nešto pojedemo i popijemo, kakvu smešnu reč da kažemo na štetu svoje
duše i duše onoga ko sluša i kako da sakrijemo svoju krivicu ili da je svalimo na drugog
i uopšte, kada mi svoje duše ne činimo radionicom prepodobija i pravde, nego svakog
bezakonja i nepravde?
2) Trebalo bi da mi gledamo na gore, da mislimo na gornje, da ištemo višnje, da vidimo
u kakvo smo se zvanje obukli, kome smo se obavezali, za kolike smo grehe ranijeg
života dobili oproštaj i za kakve smo se krivice nemarnosti posle primanja shime
udostojili oproštaja. Trebalo bi da treptimo, stenjemo, smiravamo se i skrušavamo se,
da hodimo sa otežalim srcem i pognutim pogledom, sećajući se smrti koja je uvek
spremna, stajanja pred Sudijom po ishodu iz tela i sretanja strašnih anđela. Trebalo bi
da podražavamo naše svete oce koji su prema sebi bili krajnje strogi i u svemu oprezni,
iskreni, uredni, nezlobivi, krotki, mirni, mirotvorni, bezmetežni, pesmoljubivi, blagodarni,
poslušni, smirenoumni, izbegavajući drskost i teloljublje. Oni behu zaista izabrani
sasudi, spremni za svako dobro delo i imajući u sebi Duha Svetog.
3) A šta radimo mi nesretni? Zašto smo lenjivi? Zašto smo se opustili? Zašto se Reč
Božija ne dotiče duša naših? Zašto ne točimo suze? Zašto ne smekšamo svoje
okamenjeno srce? Zašto se ne izmenimo savršenom izmenom? Zašto se svakodnevno
ne pokrećemo ka boljem kako bi se videlo da smo pobegli od sveta i uzdigli se iznad
običnog ljudskog mudrovanja? Doći će i neće zakasniti strašni dan koji privodi u trepet i
čas prestavljenja. Tada ćemo zastenjati gorko, bolno i neutešno, nemajući hrabrosti da
kažemo: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje (Ps. 107, 2). Međutim, ukoliko
me slušate, dođite, poklonimo se i pripadnimo samome Hristu, Caru našem. Zastenjimo
i pobolujmo pred Njim iz sveg srca. I kao Onaj koji je blizu svima koji ga prizivaju u istini
daće nam pomoć i silu da odbacimo grehovne navike i stupimo u poredak vrlinskog
života ne izbegavajući nikakve žrtve. Ja ne govorim da ne jedete, da ne pijete, da ne
ležete da odmorite, da nemate utehe i da se ne sastajete sa bratijom radi besede, već
tražim da sve bude blagoobrazno, umereno, u pogodno vreme i na priličnom mestu, da
se vrlina dodaje na vrlinu i uspeh na uspeh, te da poživimo mirnim i anđelskim životom.

183.
Mnogi od vas su ispravni: ali zašto ne i svi; priđite i obodrimo se svi, dok je još
vreme (31/, 2)
Poneki od vas odgovaraju zahtevima Reči Božije, premda samo malobrojni. Zbog čega
ne bismo ustali svi i probudili se od dubokog sna nemarnosti, potekavši ka svetlosti
poznanja i želji za večnim blaženstvom? Zbog čega ne umrtvimo udove svoje koji su na
zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol. 3, 5) kako bismo postali hramovi Božiji u
koje bi blagovoleo da se useli Otac, Sin i Duh Sveti? Zbog čega ne čuvamo monaški čin
i rečju i delom sa svom strogom pažnjom izbegavajući i smeh, i lukavstvo, i roptanje, i
gordost pred bližnjim, i nadmenost kojom se govori: "Ja sam bio nešto i imao nešto"?
Dokle će demon praznoslovlja da vlada nama? Dokle ćemo biti oruđe lažljivog duha
neposlušnosti? Dokle će se nadimati naše srce, budući tašto zbog malih i ništavnih
stvari i vređajući bratiju zbog toga što ih nemaju? Dođite, čeda, i poslušajte me.
Prihvatimo strah Božiji i dajmo desnice jedni drugima radi građenja spasenja svim
silama. Dok smo još u telu, dok se još produžava vreme našeg stranstvovanja, dok su
još umesne molitve i moljenja, suze i pokajanje potecimo da postignemo prezir prema
svetu, da odbacimo svako telesno mudrovanje, da umrtvimo sve zemaljske želje, te da
sve naše raspoloženje prebacimo na sveto, dobro i božanstveno.

184.
Obraz podvižništva u opštežiteljnom poslušanju je viši od svakog drugog: on je
hristopodoban; idite tim putem (31/, 9)
Stojte hrabro, krepite se i trpite sve poretke života vašeg. Uznesite se mišlju gore i
sagledavajte nebesko, gde ćete sa Isaijom ugledati Gospoda kako sedi na visokom i
uznesenom prestolu, okružen heruvimima i serafimima i svim zborom anđela. Takvim
ćemo ga ugledati i u dan strašnog Njegovog drugog dolaska. Oni koji su dobro završili
podvig odbacivanja telesnih zadovoljstava i koji nisu dozvolili da njima ovladaju slasti
ovog veka tada će čuti preblagosloveni glas Njegov. I pravednici će se prosvetiti kao
sunce od neizrecive radosti jer će Podvigopoložnik, Gospod i Bog naš podeliti darove
prema dostojanstvu svima i svakome. Da, bratijo moja, svi sveti će se udostojiti da
okuse blaženstvo i dobiju tamošnja dobra prema činu u kome su blagougodili ovde.
Veliki su, naravno, oni koji su se radi Boga sakrili u gorama, pećinama i jarugama
zemaljskim, tj. stubnici, pešternici i zatvornici. Ipak, ni naš čin uopšte nije niži od
njihovog. Neka vam je poznato da ni sam Razdavač darova po dolasku na zemlju nije
izabrao ni pustinjski, ni stubnički, niti neki drugi način života, već je blagovoleo da poživi
u poslušanju, kao što sam govori u Jevanđelju: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju
svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn. 6, 38). I opet: Jer ja ne govorih sam od sebe,
nego Otac moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim (Jn.
12, 49). Opasavši se ubrusom i na tajnoj večeri prihvativši delo služenja, On je omio
noge učenika i nešto kasnije rekao: Aja sam među vama kao sluga (Lk. 22, 27). Prema
tome, ovaplotivši se, Gospod je blagovoleo da primi naš poslušnički način života, a ne
neki drugi. I nije li za nas utešno i radosno što provodimo život koji je sličan Njegovom?
I da li je umesno da mi druge podvižničke oblike ublažavamo više od našeg? Ukoliko,
naime, dolično i tačno provodite taj život, vi ni sami nećete hteti da ublažavate neki
drugi.
Stoga i u Staračniku može da se pročita kazivanje da je od tri podvižnika po otkrivenju
onaj koji se nalazio u poslušanju pretpostavljen pustinjaku i bolesniku koji sa radošću
podnosi bolest. Da, bratijo moja, zaista je veliki život naš i oni koji ga provode bez
sumnje će biti proslavljeni sa Avraamom, sa mučenicima i pravednicima.
Hodite dobro. Neka vas ne zaustavi đavo koji vam zavidi, niti se sami zaustavljajte zbog
lenjosti. Namažite noge jelejem trpljenja, obucite se u odoru radovanja, pijte vodu
čistote i zdravoumlja. I neka niko ne govori: "Dokle, ćemo". Jer, ta reč je reč lenjivca.

185.
1) Upoređivanjem podvižnika sa plodnom vinogradskom lozom, on pobuđuje na
revnost za donošenje plodova vrlina; 2) on zaključuje: "Time bih jedne želeo da
obradujem, a druge da urazumim" (31/, 13)
1) Vinogradar se raduje kada se loza širi. Radujem se i ja kad vidim da neko od vas
donosi duhovne plodove. Blagoslovena je grana koja je bogata duhovnim grozdovima
koji daju vino skrušenosti, koje veseli Boga i ljude. Međutim, neka se ne desi da o
nekome od vas bude rečeno ono što je u ime Božije izrekao prorok Mojsije: Čokot
njihov je od Gomore, grožđe im je žuč i puca su im gorka (Pon. 32, 32). I u Jevanđelju
je izrečena strašna opomena, tj. da će se svaka loza koja ne daje dobar plod odseći i
baciti u beskonačni oganj. Blagodaću Božijom u našem bogonasađenom vinogradu
postoje različite loze. Jedan, na primer, pored sladosti delanja ima i reč koja je
začinjena solju Duha Svetog, dok se drugi ukrašava dubokim smirenjem. Jedan se,
opet, sve više razgranava zbog mnogoplodnosti, tj. snaži se i raste duhovno, dodajući
podvige na podvige, a drugi je duboko sa mnogim korenjem urastao u zemlju, tj. postao
mnogogranat i bujan, usled čega pruža rasad i za druge loze. On je utvrđen na dobrom
putu, te koristi i drugoj bratiji koji padaju ili su ožalošćeni neprijateljskim napadima. Ipak,
nemajući osećanja, vinogradne grane ne saosećaju jedne drugima. Vi, pak, kao
osećajni i bogonasađeni treba da saosećate jedni drugima, da zajedno rastete i
donosite plodove kako niko ne bi ostao besplodan, već kako bi svi bili prepuni plodova
od božanstvenog delanja i ljubazni radi mnoštva duhovnih grozdova, tj. vrlina.
2) Sličnim poređenjima bih hteo jedne da obradujem, a druge da urazumim. Za sve bih,
pak, hteo da podignem lestvicu od zemlje do neba mojom smirenom rečju kako biste
ushodili do viših zrenja i silazi do dubina srca, do razumevanja nepostojanosti i
brzoprolaznosti ljudskog života, te sujetnosti i krhkosti ljudskih dela. Ja bih rečju želeo
da vas prenesem u tamošnji svet i da vam pokažem tamošnja neizreciva i bezbrojna
dobra. Želeo bih da vas stavim pred lice Boga živoga, Tvorca svega i Vladike i da vam
omogućim da razumete kakva je tamošnja strana, tj. kakav je večni pokoj, kakvo je
neopisivo radovanje, nenasito veselje i sveblaženo prebivanje sa anđelima i svima
svetima kako biste se, uznevši se i prosvetivši se, odvojili od svega sujetnog, kako biste
istinskim smatrali samo večno dobro koje vam je pripremljeno i kako biste sve sadašnje,
što dolazi i odmah iščezava, smatrali ništavnim.

186.
Sećajući se razloga napuštanja sveta i dolaska u obitelj, revnujmo da dostignemo
[svoj cilj], usvajanjem opomena izbegavajući saplitanja (31/, 15)
Sada izričem reč blaženog Arsenija: "Arsenije, zbog čega si došao ovamo". Ja i vas i
sebe prizivam da se pitamo zbog čega smo izašli iz sveta i došli ovamo. I odgovoriću za
sve: naravno, da bismo stekli Boga, da bismo postali sinovi Božiji, da bismo nasledili
Carstvo nebesko i da bismo prestali da budemo telo i krv koji ne mogu naslediti Carstva
Božijega (1. Kor. 15, 50). Gospod nas je prizvao na sveto zvanje. Uzmite, dakle, krst
Hristov i nelicemerno idite za Njim, ne dvoumeći se između Njega i sveta, već svecelo
sve Njemu jedinome predajući i posvećujući. Podvizavajte se dobrim podvigom.
Podvizavajte se i dovršite svoj put, hrabro podnoseći sve teško i skorbno što susretnete.
Olakšanje sebi crpite u nadi na nasleđe obećanih dobara.
Mnoštvo zlih duhova nam se približava i napada na nas i iznutra i spolja. Gospod
govori: Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe (Mk.
7, 2122). Protiv vetrova tih duhova podignimo jedra naše duše kako bismo plovili svojim
putem sa opreznošću, kako ne bismo odmah upali u nevolju nasukavši se na sprud i
podvodno kamenje, tj. na neznanje i skrivanje pomisli. Mesta koja su opitom obeležena
kao opasna treba svakako izbegavati kako ne bismo poginuli. Ne treba skretati ni
desno, ni levo, već ići carskim srednjim putem.
Mi ne treba da oklevamo na dobro kao da smo obamrli, niti da suviše žurimo zbog
vreline krvi i da skrećemo sa srednjeg puta, kao da može biti desnijeg puta od desnog.
[Sa nama se rečeno, pak, dešava] kada hoćemo da se pokažemo bolji od drugih i kada
se raspalimo samopouzdanjem, nasleđujući proročku opomenu: teško, teško onima koji
su mudri sami sebi i razumni sami sebi (Is. 5, 21).

187.
Svi zajedno skladno hodimo, napredujući svako u svojoj vrlini, ne ištući ništa
svoje i ne odbijajući nikakav trud u uverenosti da ćemo nesumnjivo dobiti
Carstvo nebesko (31/, 15)
Dođite da zajedno potecemo. Neka jedan poteče poslušanjem bez premišljanja, drugi
nepokolebivim trpljenjem, jedan hristopodobnim smirenjem, drugi čuvanjem pomisli,
jedan bolnom skrušenošću, drugi očišćujućim suzama, jedan bratoljubljem bez zavisti,
drugi poučnom rečju ili izgrađujućim psalmopojanjem po daru blagodati Božije, i drugi
opet ukazivanjem na način vršenja [vrlina]. Neka svako čini ono što može: onaj ko može
da uči neka se uči, onaj ko može da psalmopoje neka psalmopoje, onaj ko može da se
moli neka se moli, onaj ko može da čini poklone neka čini poklone. Neka samo sve
bude sa pobožnošću i trpljenjem. Neka niko ne traži samo svoje i neka niko ne sledi
samo svoje raspoloženje, s obzirom da bi se otuđio od dobrog poslušanja. Neka se
među vama ne čuje: "Će mogu, ne mili mi se, nisam zdrav", čak i kad bi rečeno bilo
istinito. Kažem vam istinu pred nevidljivim Bogom i Njegovim izabranim anđelima da će
samo oni koji prinuđavaju sebe (po reči Gospodnjoj, Carstvo nebesko s naporom se
osvaja, i podvižnici ga zadobijaju - Mt. 11, 12) i koji se stešnjavaju u svemu (jer su uska
vrata i tesan put Mt. 7, 14) preći iz smrti u život (Jn. 5, 24), iz truležnosti u netruležnost,
iz tame u svetlost, iz ropstva u usinovljenje Bogu, iz doline plača u presvetlo i
sveradosno Carstvo nebesko.

188.
Našeg praoca je prevario neprijatelj; on i nas prelešćuje, varljivo nam zlo
predstavljajući kao dobro; poslušavši ga, praotac se prevario; prevarićemo se i
mi ukoliko ga poslušamo; nemojmo ga slušati, već zatvarajmo uši od svakog
njegovog nagovaranja (31/, 16)
Da li da se setimo našeg prvog prebivanja u raju i izgnanju, ili vaspostavljanja svega u
budućem veku? Oba predmeta znanja su za nas veoma važna. Nama nije nepoznato
kako je naš praotac Adam isteran iz raja. Kakav je, pak, bio uzrok? Gordost i drska
nepokornost pred Bogom koji mu je dao i samo biće i život. On nije ostao veran danoj
zapovesti, već se očima očarao u duši željom za čulnim zadovoljstvima. Pomišljajući da
je plod dobar za jelo i krasan izgledom, po nagovoru žene ili pre - na prevaru zmije, on
je okusio zabranjeno i od svetlosti dospeo u tamu. Gorko okušanje slatke po izgledu
neposlušnosti njega je isteralo iz raja i spustilo u ovaj život, pun napora i skorbi.
Mi, pak, treba da se pobrinemo da izbegnemo njegovo stradanje, pazeći da ne
upadnemo u iste zamke. Nemojmo dozvoliti sebi da se povedemo za privlačnošću
čulnog zadovoljstva, lepote i krasote ni unutrašnjim mislenim maštanjima, ni slučajnim
utiscima o telu i čulima. Jer, ono što vidimo ponekad može da izgleda prekrasno i
dobro, iako je na delu drugačije. I ukoliko ga okusimo, ono će i u nama, kao i u Adamu,
izazvati smrt, truležnost i osudu. On je poverovao zmiji koja mu je šaptala: U dan u koji
okusite od drveta poznanja dobra i zla otvoriće vam se oči i postaćete kao bogovi (Post.
3, 5). I nama slično šapuće aždaja da ćemo, ukoliko ostvarimo pohotu, zadobiti
bezmernu radost i punu slobodu od svega opterećujućeg. Poslušavši je, on se
obmanuo u očekivanju, izgubivši sasvim i ono što je imao, žalosno otpavši od Boga. A
mi? Zar ćemo je mi poslušati? Međutim, njene nam namere nisu nepoznate (2. Kor. 2,
11), kao uostalom ni varljivi mamci.
I ma koliko da nas mami, da nas zove, da izaziva pokrete u dušama našim, mi treba da
je daleko teramo od sebe. Jer, ona pokušava da nas liši božanstvenog i blaženog
dejstva, da nas istera iz raja zapovesti Gospodnjih i da sa nas skine bogodani anđelski
obraz kako bi nas potom survala u preispodnju zemlje. Ogradimo okvire naših pomisli i
zatvorimo vrata, ne stupajući u razgovor sa njom. Kad ustane grešnik, tj. đavo naspram
mene, postadoh gluvonem i ponizih se (Ps. 38, 23) pred Bogom. Uopšte čak ne
pomišljajući da nam je pristupio neprijatelj, mi treba da se zapečatimo nepobedivim
oružjem krsta i rečima Bogonadahnutih Pisama, ukrepivši se u građenju svog spasenja.
Postarajmo se da svakodnevno napredujemo, ne znajući za sitost u dobrom delanju i
podvižništvu. Nemojmo se uspokojavati [mišlju] da napredujemo, da nešto znamo i da
nekoga u nečemu prevazilazimo. Naprotiv, porevnujmo da sve zapovesti Božije
savršeno ispunimo. Eto našeg dobrog podviga. Eto našeg blaženog ushođenja i
pohvalne trgovine, nepropadljive riznice i zaloga budućeg nasleđa večnih dobara.

189.
1) Iskustvo rđavih posledica od zadovoljavanja prohteva samougađanja treba da
nas nauči uzdržavanju; 2) najzad, neka nas njemu nauči sećanje na smrt koja je
uvek spremna; ona je podsticala mučenike i prepodobne oce, krepeći ih u
strogostima samoumrtvljavanja (31/, 17)
1) Radujte se i veselite se. Hodite dobro i budite iznad varljivih privlačnosti sveta, mišlju
stremeći gore ka nebesima i gledajući tamošnju neizrecivu slavu. Vi znate da čitav naš
podvižnički trud nije ništa u poređenju sa Carstvom nebeskim, te da sadašnja skorb i
nevolja u odnosu na večno spokojstvo liče na neprijatno sneno maštanje. Mi smo dobro
rasudili i dobro učinili što smo izašli iz sveta silom Onoga koji nas je pozvao u svoje
nebesko Carstvo. Međutim, mi treba i da živimo dobro, postepeno napredujući u vrlini i
iz onoga što nam se dešava učeći se da ne dopuštamo da nas savlađuje sujetnost.
Koliko puta smo se predavali zadovoljstvima? I ništa nije ostalo. Koliko puta smo
nasićavali stomak? I zadovoljili smo želju stomaka, ali nismo ništa od sitosti zadržali kao
zalihu, izuzev što smo otežali telom. Ukoliko smo popuštali sramnim pomislima, potom
smo proklinjali sebe, žanjući skorb umesto utehe. Ukoliko smo se nasićavali snom,
potom smo kukali za sobom kao za beslovesnim. Posle grubosti mi smo se prekorevali i
posle smeha smo plakali. Uopšte, čovek nema nikakvog dobra od čulnih zadovoljstava.
Ukoliko svagda želimo da okušamo utehu i rasterećenje čuvajmo zapovesti. U njima
nalazimo istinsko zadovoljstvo, prinoseći obilan plod pravde sa osvedočenjem savesti.
2) Počujte, bratijo. Nemojmo se predavati snu i nemarnosti, niti uzalud trošiti svoje
vreme. Dolazi čas prestavljenja. I nije li već i došao? Bog će poslati anđela koji će
odmah uzeti dušu i odvesti je. Kuda? Zar se ne užasavamo slušajući? Zar ne drhtimo
pomišljajući o rečenome? Sećajući se rečenoga, sveti mučenici su radosno predavali
svoje telo na grebanje, na odsecanje udova, na lomljenje kostiju, zaista postavši prizor i
anđelima i ljudima (1. Kor. 4, 9). I oni su potom bili uvenčani. Naši prepodobni oci, sveti
monasi su se podvizavali i telo smatrali neprijateljem. Oni su se naslađivali
gladovanjem, zimu smatrajući toplotom i lišavanja trpeći kao izobilje. Njih nije savladala
ljubav prema roditeljima niti ih je privezanost za decu odvajala od namere. Njih nije
remetila naklonost prema braći, niti im je zlato i srebro bilo privlačno, kao uostalom ni
dobra odela, ni hrana koja raspaljuje telo. Oni su jeli i odevali se samo da bi preživeli,
svakakva lišavanja trpeći kao besplotni. Uzrevnujmo da ih podražavamo. Zlopatimo se
na svaki način, podnoseći i glad, i hladnoću, i uvrede, i podsmehe i sve druge
neprijatnosti kako se ne bismo lišili Carstva nebeskog.

190.
1) Nama je teško s obzirom da neprijatelj svagde priprema zamke da bi nas
prelestio; znajući rečeno, pazimo na sebe i suprotstavljajmo se; 2) podstičimo se
[mišlju] da ćemo uskoro ući u pokoj; 3) urazumljujmo se iz Reči Božije i spisa
otaca (31/, 19)
1) Naš podvig je veliki. Teško je savladati našeg neprijatelja budući da je njegova zloba
protiv nas velika. On noću ne spava i danju ne drema, niti se zanima bilo kakvim drugim
brigama. On se samo šunja oko bogoizabranog stada našeg kako bi ulovio neku
neopreznu i neutvrđenu dušu i progutao je. Vama su poznate njegove zamke. Stoga se
i čuvajte. On pobuđuje na greh, nabacujući pomisao kao udicu i prikrivši je slašću. Vi,
pak, nemojte biti nerazumni kao ribe. Govoreći apostolski, njegove nam namere nisu
nepoznate (2. Kor. 2, 11). Stoga se nemojte varati spoljašnjim izgledom, već izobličite
njegovu podmuklost i oterajte ga. Lišivši se uspeha, on će sa gorčinom da se povuče.
Evo njegovih iskušavajućih nagovaranja: jednom on predlaže zavist, drugome lenjost,
jednome prelazak na drugo mesto, drugome gordost. On ponekad sve predlaže
jednome, na svaki način nas vukući u zamku smrti. Pazimo na sebe i imajmo Gospoda
sa desne strane duše. I sa Njime ljubljenim i željenim mi ćemo izbeći zarobljavanje.
Neka vas ne tiraniše gnev koji je dat jedino protiv neprijatelja zmije. Neka oganj pohote
kod vas nema slobodu da vam srca raspaljuje na sramna i neprilična dela. Vi ljubite
jedni druge ukrasivši se krotošću i obukavši se u prekrasno bestrašće.
2) Još neznatno se prinudite i nazvaćete se blaženima. Još neznatno se naterajte da
trčite i dostići ćete nebeski, presvetli i prekrasni grad, gde je neopisivi bračni hram
devstvenih duša, gde je naručje Avraamovo, gde je božanstveni raj i Carstvo nebesko.
Imajući u mislima taj grad, podstičimo se na brže trčanje po putu ka njemu, ne
obraćajući pažnju na trud i umor.
3) Pazite na bogonadahnute reči Jevanđelja, Apostola, Proroka i dušekorisnih spisa
otaca. Njima hranite i nasićujte svoje duše. U delima koja su vam predana blagodušno
prebivajte sa trpljenjem, bratoljubljem, uzajamnim pomaganjem i sastradavanjem kako
bi se u svima i kroz sve slavilo ime Boga našeg, kome služimo i kome se poklanjamo.

191.
1) Trpljenjem pobedimo neprijatelja i udostojimo se neizrecivih dobara radi kojih
su se mučenici predavali na muke, a prepodobni na sve strogosti
samoumrtvljavanja; 2) podražavajmo ih udaljavajući se od svega rđavog i
revnujući za svako dobro, čime i ushodimo ka savršenstvu (31/, 24)
1) Vi na poprištu poslušanja stojite u neprestanoj borbi, primate udarce lišavanja i
bičevanje u napadima skorbi, te prolivate krv u odricanju od svoje volje. Ipak, budite
hrabri stoga što sebi pripremate vence, počasti i nagrade za dobru pobedu. Usprotivite
se đavolu, i pobeći će od vas. Približite se Bogu, i On će ce približiti vama (Jak. 4, 78). I
veliki učitelj vaseljene Pavle naređuje: Obucite ce y sveoružje Duha Svetog. . . da biste
se mogli održati nepokolebivi protiv lukavstva đavolskoga (Ef. 6, 11). On se vašim
trpljenjem odbija, savlađuje i obara kao nemoćan. Vi ga njime gazite nogama, usled
čega se na vama ispunjava obećanje: [Dajem vam vlast] da stajete na zmije i skorpije i
na svu silu vražiju (Lk. 10, 19). Da, čeda moja. Ukoliko se još neznatno budemo
podvizavali dobićemo blaga, radovanje i slavu koju usta ne mogu izreći, niti um postići.
Stoga su mučenici sebe kao ovce predavali na zaklanje, stoga su se prepodobni obukli
u najstrože podvige i vršili ih.
2) I mi ih podražavajmo, podstičući jedni druge i pomažući jedni drugima. Molim vas
smireno da među nama ne postoji neposlušanje koje je Adama isteralo iz raja, ni
gorđenje pred Svedržiteljem Bogom, koje je sa neba svrglo Danicu koja je zasijala na
samom početku, ni stomakougađanje, koje je Isava navelo da proda svoje prvenaštvo,
ni slastoljublje, koje je preko lukave Dalide učinilo da nepobedivi Sampson postane
podsmeh pred neprijateljima, ni zavist, koja je Kaina učinila bratoubicom. Naprotiv,
prihvatimo vrline, od jednog usvajajući krotost, od drugog - revnost, od jednog -
trpljenje, od drugog - nepobedivost, od jednog - bratoljublje, od drugog - smirenje,
poslušanje i bogoljublje kako bismo bili sinovi svetlosti i dana i sunaslednici sa onima čiji
ste život podražavali. Ushodite, bratijo, na visoku goru vrlina i u srca svoja polažite
ushođenja Duha. Budite nebeske lestvice i uzvisujte se kao kedri livanski, ištući gornje i
gornje misleći. Sabirajte svoj um kako bi vas kraj života zatekao u sličnom nastrojenju i
pravo preveo u blaženi raj na beskonačni život.

192.
1) Prizovimo i Gospod će nas izbaviti iz ropstva grehu i neprijateljima; 2) no,
pošto budeš izbavljen, drži se; inače ćeš opet upasti u ropstvo; da ne bi
postradao, drži se straha Božijeg i ljubavi prema Gospodu, podržavajući ih
sagledavanjem divnih dela Božijih, tj. stvaranja, promišljanja i izbavljenja; 3)
ukoliko živo sebi predstaviš Gospodnja stradanja radi nas, nikakve skorbi i
lišavanja te neće pokolebati i odvojiti od puta Božijeg (31/, 25)
1) Sve više ištimo Boga i biće živa duša naša (Is. 55, 3). Prilježno ga prizovimo i On će
pogledati na nas kao na drevni Izrailj, uslišivši naš vapaj i stenjanje duša naših koje
tuguju. I On neće poslati Mojsija, nego će sam doći da nas otme iz ruke mislenog
faraona i gorkog ropstva njegovim strastima. Sve dok se nalazimo u grehovnom Egiptu,
nas neizbežno progone pomisli koje su mu potčinjene. Videvši, pak, naše trpljenje, blagi
Bog nas znamenjima i čudesima svog prisustva u nama i brojnim ranama izvodi u
zemlju bestrašća. I zbog svog oslobođenja mi mu sa punim radovanjem pevamo
pobedničku pesmu.
2) Znajte, međutim, da se poneko predaje svojim neprijateljima ukoliko je nemaran i ne
održi se čvrsto u prvom nastrojenju, koje je njime vladalo u vreme obraćenja i posle
obraćenja. Neka se, pak, rečeno ne desi ni sa jednim od vas. Načelo i podsticaj
unutrašnje dobre izmene i čvrstine u nama jeste useljenje straha Božijeg u srce od
poznanja i zrenja divnih dela i sudbi Božijih, tj. Njegovog izvođenja svega u biće iz
nebića, stvaranja svetlosti jednom rečju, rasprostiranja neba kao svoda, sabiranja kao
meh vode morske (Ps. 32, 7) po pisanome, razlivanja vazduha za disanje svega živog,
postavljanja sunca i meseca kao neka dva oka sa mnoštvom raznoobraznih zvezda,
izvođenja iz zemlje plodonosnog drveća, trave i cveća, naređivanja da se iz zemlje
pojave sve zveri, a iz mora sve ribe i ptice, stvaranja našeg praoca Adama vlastitim
rukama i njegovo smeštanje u raj sladosti, određenje suncu da izlazi i zalazi, čime
postoji dan i noć i čime se meri tok našeg života, i naročito Njegove uzvišenosti i
bezdana Njegove mudrosti. Njega jedinog treba da se bojimo i jedino pred Njim da
treptimo. Međutim, mi treba i da ga volimo stoga što je radi nas postao Čovek i u svemu
se upodobio nama osim u grehu, što je za nas bio predan i odveden na sud, što je radi
nas pretrpeo udarce, pljuvanje, podsmevanje, bičevanje i najzad raspeće i smrt. Sve je
On to pretrpeo kao Čovek i potom vaskrsao kao Bog, pobedivši dušegupca đavola i
spasavši svoje omiljeno stvorenje.
3) Ima li koga ko, posle razmišljanja o rečenome, ne bi primio svako ismevanje ne samo
bez smućenja, nego i sa radošću? Sećajući se uvreda i kleveta koje je pretrpeo
Gospod, neće li svaki rado podneti svakovrsno zloslovlje? Videći da Gospoda udaraju u
obraz, neće li svako poželeti da i sam sa radošću pretrpi udarac u desni obraz, te da
okrene glavu i radi udarca u levu stranu? Misleno predstavljajući Gospoda koji je raspet,
proboden kopljem, koji je okusio žuč i sirće, neće li svako biti . spreman na svaku smrt?
Da, čeda moja, molim vas da se razapnemo svetu i strastima. Ukoliko bude neophodno,
predajmo se i na udarce, ili barem krotko pretrpimo rane i ubode koje pričinjavaju reči
osude i uvrede, te izlivanje krvi od odsecanja svojih prohteva. Na taj način ćemo biti
slični Hristu, koji je postradao iz čovekoljublja. Svi se podstaknite na nelenjosno
ispunjavanje svojih poslušanja, okrilivši se molitvama i razgorevši se ognjem Duha, te
izlivanjem suza i uzdasima smirenja.

193.
1) Pamteći čime će završiti naš život, revnujmo da ugađamo Bogu, podražavajući
oce naše; 2) opštim savetovanjem i uzajamnim sadejstvom mi nećemo ostati
daleko iza njih, iako na delu mnogi rečeno ne primećuju; 3) za rečeno nema
nepremostivih prepreka, s obzirom da zavisi od našeg proizvoljenja (31/, 28)
1) Poznajmo, čeda, šta je život naš, kome služimo u telu ovom i čemu privodi tajna
našeg razrešenja sa telom. I držeći rečeno u umu, budimo marljivi u ispunjavanju
zapovesti Božijih, te neumorni u građenju svog spasenja. U ovom nemarnom rodu se
pokažimo kao revnitelji bogougodnog života, kao što su u drevna vremena oci naši,
cvetajući ovde kao krin poljski i kao raj bogonasađeni i budući orošavani vodama Duha,
prinosili plodove svih vrlina, udostojivši se da se nazovu prijateljima Gospodnjim. Oni su
ugodili Bogu, prebivajući isti u životu. Hraneći se visokim zrenjima, oni su stekli nebo.
Mudro se
koristeći svojim stranstvovanjem na zemlji, oni su sa anđelima postali jedan hor i naselili
se sa Bogom.
2) Ko, pak, sada tako hodi? Ko će uzići na goru Gospodnju (Ps. 23, 3), kao što je
napisano. Ko će mi dati krila kao golubu, i poleteću Duhom i počinuću na gori
savršenstva (Ps. 54, 7). I čija će pravda zasijati u dane njegove (Ps. 71, 7)? Međutim, i
mi opštim savetovanjem i opštim uzajamnim poučavanjem preduzmimo naporda ne
zaostanemo za njima.
Nemojmo dopustiti da nas nazovu pokvarenim i preogorčujućim naraštajem (up. Ps. 77,
8), koji nije ispravio svoje srce, već naprotiv - pokoljenjem pravih, koje će se blagosloviti
(up. Ps. 111, 2). Pokažimo se dostojni primanja nagrade za vrline. Pođimo svetim
putem otaca naših, po stupnjevima njihovim hodimo, merimo hvatove njihovog tečenja,
ispitujmo njihovo žitije, uzrevnujmo njihovim delima i podražavajmo način njihovog
delanja makar neznatno i delimično, po meri učenika koji projavljuje opit podražavanja
svog učitelja. Oni su izobražavatelji bogopodobnog obraza i umetnici vrlina. Mi [se
potrudimo] da izobrazimo makar senku njihovu. Oni su tuđinci i mi budimo tuđinci.
Njihova otadžbina je nebo te neka i naša postojbina bude gornji Jerusalim. Njihovo
imanje su zapovesti Božije, što i mi treba da ištemo. Oni nisu bili vezani (srodničkom)
ljubavlju prema telu i krvi, niti su se naslađivali slastima ovog veka, pa ih nemojmo
poželeti ni mi. Oni su se postarali i postali takvi uz trud, te i mi upotrebimo trud da
postanemo slični. U drevna vremena se zbog njihovog divnog života svuda razglašavalo
o njima, te je glas došao i do nas. Neka i naše ime postane poznato potonjim
naraštajima radi podsticaja na dobro revnovanje. Ima li čega blaženijeg i utešnijeg?
3) I ukoliko hoćete [rečeno], nećete imati nikakve smetnje. Ondašnji Bog je i sada isti,
Jevanđelje nije zastarelo, zapovesti se nisu izmenile i vreme se nije izokrenulo. Onaj
koji je onda promišljao i sada se stara o svima. Zar i sada nisu isti noć i dan, setva i
žetva? Neizmenjivi i nepromenjivi Bog naš je uvek isti te i sada kao od početka čuva
svoje sazdanje. On istim zracima ljubavi osijava sve ljude i neće smrt grešnika za
svagda. Jednakost ili izmenjivost za svoj uzrok imaju naše proizvoljenje, tj. od nas zavisi
[skretanje] i na dobru i na lošu stranu. Prema tome, šta nam smeta za uzrevnujemo u
podražavanju otaca, te u prihvatanju njihovih podviga i sjaja njihovog života? I mi koji
živimo u opštežiću možemo da zablistamo na taj način ukoliko zajedno sa drugima
projavimo život koji je jednak sa životom otaca. I rečeno će se i zbiti ukoliko na svaki
način čuvamo svoja srca od najmanjeg skretanja od zapovesti Gospodnjih.

194.
1) Vi kao dobri voćnjak donosite razne plodove; 2) sada su sveti dani (posta) i sve
potpomaže naše duhovno oživljavanje: i uzdržanje, i službe, i čitanje, i
sarevnovanje; 3) koristite se svime, a iznad svega budite mirni (31/, 29)
1) Za dobru zemlju je veoma korisno blagovremeno orošavanje kišom, koje potpomaže
njen prinos obilnih plodova za hranu živih stvorenja. Neka bi i naše nedeljne pouke koje
izlaze iz mojih smirenih usta takođe bile korisne za umnožavanje i rast vrlina koje
čuvaju vaše časne duše. Vi mi zaista ličite na raj koji je ispunjen različitim rastinjem:
jedan me naslađuje smirenjem i poslušanjem, drugi me hrani prilježnošću za svoja dela,
jedan me obasipa blagouhanjem pobožne naravi, drugi me ushićuje visokim vrlinama,
kao čempres uzvisujući svoje grane. Jednom rečju, svaki od vas se odlikuje nekom
vrlinom, čineći i
dela koja joj odgovaraju. Pazite, čeda, da niko ništa ne ostavi bez rašćenja. Neka niko
ne uvene od vreline pohote i neka niko ne bude besplodan zbog gordosti koja uništava
svaki plod. Uz
revnujmo i međusobno se podgrevajmo, jednodušno praveći stub od zemlje do neba, te
steknimo vrlinu koja dostiže do nebesa.
2) Sada su sveti dani i vi se osvećujete. Za vreme posta i oskudnog jela vi se čistite i
dušom i telom. Kroz pravilno psalmopojanje i čitanje vi postajete milozvučna lira kojom
se
služi Duh. Sabirajte se brzo na službe i činite anđelski hor. Obuhvatajte se ljubavlju,
odbacujući zavist, te jednom željom nastojte da svi zajedno budete zapisani na
nebesima. Izbegavajući međusobne sukobe i iskreno uzajamno mirujući, vi podražavate
jednomislije besplotnih. Neka vam bude jedna briga i oko jednog se međusobno borite:
da najbolje ispunjavate naredbe i da budete sinovi poslušanja. Nemojte se bogatiti
sticanjem veštastvenog dobra, budući da sve imate i da ništa nemate kao vladari sveta i
naslednici Carstva nebeskog.
3) Najglavnije je da na delu projavljujete ispravnost proročke izreke: Gle, šta je dobro, ili
šta je krasno, nego da braća žive zajedno. Stoga vas i ja nazivam mirom miomirisnim,
koje silazi na bradu Aronovu i rosom Aermonskom, koja silazi na gore Sionske (Ps. 132,
13). Eto kakvim se imenima ukrašavate i kakvim se pohvalama venčavate. Pazite da
pokažete da ne nosite tuđa imena ili da živite nedostojno pohvala. Sada od mene
[pohvale] dobijate na rečima, a y budućem veku ćete na delu dobiti pravednu nagradu
od pravednog Sudije i sveštedrog Nagradodavca.

195.
1) Vi treba da dobijate imena duhovnih otaca i da živite u jednom monaškom
duhu po ustanovljenim pravilima; 2) pamtite zavete pri postrigu i budite im
saglasni i unutra i spolja, što neka bude jedina vaša razlika u odnosu na
svetovnjake; 3) za rečeno će vas Bog upokojiti u svojim divnim stanovima (31/,
30)
1) Ostavivši roditelje, braću, srodnike i čitav svet, vi ste došli ovde i postali moja
duhovna čeda, preobražavajući se u bogougodnom životu. Stoga više ne treba da vas
zovemo po imenu onoga ko vas je rodio telesno, već po imenu duhovnih otaca i
praotaca naših, pokazujući da ste se sasvim odvojili od prirode i po proizvoljenju
prihvatili duhovno rođenje. Stoga ovde niko nema svoje volje po svom mudrovanju, već
svi zajednički jednako mudrujemo, jednodušno se Bogu ustremljujući. I sada se na
vama ispunjuje ono što se pripoveda u Delima, tj. da u naroda koji poverova beše jedno
srce ijedna duša; u ncjedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve
beše zajedničko (Dap. 4, 32). Da li razumete ono što slušate? Ispitajte sebe [i vidite] da
li ste čvrsti i nepokolebivi (1. Kor. 15, 58). Ja želim da vam nagovestim da vi ne treba
čak ni misao da dopuštate o odstupanju od monaških poredaka u bilo čemu. Jer, ona je
neprijateljsko našaptavanje. Napomenuću vam i još nešto: Ako se ko i bori, ne dobija
venac ako se ne bori no pravilu (2. Tim. 2, 5). Monah koji preduzima podvige koji nisu
po ustanovljenim pravilima neće dostići savršenstvo i neće dobiti venac.
2) Vi znate i često ste slušali kako se ispituju bratija koji primaju shimu. Smisao svega je
da se daje i polaže zavet između Boga i čoveka [kojim se ustanovljuje da će čovek]
gladovati, žeđati, nagotovati, trpeti uvrede, podsmehe i zlopaćelja, pa čak i krv proliti za
Hrista ukoliko je neophodno. Stoga se nemojte odvraćati ukoliko se desi da se pretrpi
nešto slično s obzirom da se podvrgavate onome što ste obećali podnositi. Zar je ono
što se tada govorilo bilo dečija šala? Nikako. To cy bile sveštene reči. Njihov svedok je
Bog i Njegovi izabrani anđeli. Naprotiv, susrećući rečeno mi treba da se radujemo što
nam se pružila prilika da ispunimo delić obećanog. Za one koji žive napolje poželjni su
pohvala, zadovoljstva i udobnost, a za nas je poželjno i radosno suprotno. I sama shima
nam ukazuje na rečeno. Oni se raduju zbog svetskog, a mi zbog Božanskog, oni zbog
telesnog, a mi zbog duhovnog, oni zbog naslada, a mi zbog uzdržanja. Šta nas odvaja i
razlikuje od njih? Ne mislite li vi da crna rasa i duga brada čine monaha? Nikako. Ne,
pravi monah je onaj čiji se spoljašnji izgled slaže sa unutrašnjim nastrojenjem i
raspoloženjem, usled čega može da kaže: "Ja sam upravo to i ne menjam se". Da,
molim vas, na taj način razmišljajte, te prihvatite uzdržanje, bezmetežje, čitanje,
uzajamno poštovanje, ispovedanje, trudoljublje i svaku drugu pohvalnu osobinu. Slične
crte umnožimo u sebi te ćemo prineti dobre plodove. Neka svako sarevnuje sa bratom u
dobru i neka ga podražava bez zavisti.
3) "I živ sam ja, govori Gospod, i proslaviću one koji me proslavljaju, i pripremiću im
mesto pokoja, zemlju živih, mesto šatora divnog (Ps. 41, 5)". Neka bismo i mi čuli
rečeno i ugledali Svetlost sveta i Sunce pravde, naslađujući se Njegovom neizrecivom
radošću. Jer, On je sav sladost i želja. Pomolimo se molitvom i revnosti dodajmo
revnost da bismo dostigli onaj svetli dan na radost. Blažena je duša koja je Gospoda
stekla svojim dobrim životom i koja ga ima kao štedrog Dobročinitelja, s obzirom da će
je primiti u večne obitelji.

196.
1) Pouke govore o najvažnijem delu, tj. spasenju duše; stoga treba da ih slušate
sa punom pažnjom i željom; 2) u suprotnom njihovi saveti neće podejstvovati na
dušu; a ukoliko i podejstvuju, neće se dugo zadržati, već će ispariti; 3) stoga ih i
slušajte i čuvajte i ispunjavajte te ćete dobre plodove požnjeti i ovde, a još više u
budućnosti (31/, 32)
1) Ukoliko uđe u trezvoumnu dušu, koja se bodro brine o svom spasenju, Reč Božija je
odmah zagreva i pobuđuje na još veće i savršenije ispunjavanje zapovesti. Ukoliko,
pak, uđe u dušu koja, kao kod mene, spava i nemarno prebiva u zlu, ona ostaje
besplodna, te se bez dejstva razliva po vazduhu. Stoga vas molim da ne gledate na
mene ništavnog, nego na časnost crkvene pouke budući da predlaže opštekorisne
napomene upravo o najglavnijem, tj. o delu našeg spasenja. [Ona objašnjava] kako da
se spasemo, kako da idemo putem Božijim, kako da izbegnemo zamke đavolje, kako da
se očistimo od strasti, kako da uspemo u vrlinama kroz koje dostižemo vrh savršenstva,
kakva i kolika dobra dela treba da učinimo da bismo dobili Carstvo nebesko. Sadržeći
takve predmete, naša pouka za vas treba da je poželjna i dostojna poštovanja.
2) I pored sličnog odnosa, vi u našim besedama teško možete naći i dobiti korist koju
tražite stoga što postoji neprijatelj koji nam se suprotstavlja u svemu i odbija nas od
dužnosti ukoliko slušamo njegova rđava nagovaranja. Utoliko se dešava da naša
priroda poklizne ka nepriličnom, ne čuvajući jednako raspoloženje prema poukama i ne
ceneći ih. Jer, čuvši naziđujuću besedu ili razmišljanje o ishodu odavde kroz vrata smrti
u drugi život, o izlaženju na sud, o slušanju konačne odluke o udelu za večnost, o
nagradi za čitav život, ona odmah dolazi do skrušenosti, uzdiše, plače i stenje da bi, čim
prođe nešto vremena, sve opet zaboravila i umesto skrušenosti [opet birala]
ogorčenost, umesto prolivanja suza - smeh, umesto uzdisanja - rasejanost, posvuda
vrteći licem i očima. I ostaje da se samo zajedno sa apostolom uzvikne: Ja jadni čovek!
Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim. 7, 24).
3) Nemojmo tako, bratijo moja. Naprotiv, mi treba da slušamo i da se skrušavamo, i da
se ustremljujemo ka boljem, da dodajemo oganj na oganj, i da razgorevamo duše svoje
ljubavlju prema Bogu i jedni prema drugima, međusobno se pobuđujući i podstičući na
poslušanje, smirenje, trudoljublje i na svako drugo dobro delanje našeg anđelskog
života. Mi za sada samo sejemo, usled čega se trudimo, umaramo i plačemo. Međutim,
uskoro ćemo se obradovati stoga što ćemo sa radošću požnjeti zasejano sa suzama i
početi da carujemo zajedno sa Vladikom svih i Bogom, naravno ukoliko usrdno
postradamo u našem samoodrečnom poslušništvu. Stoga ja neću prestati za vas
prizivam da se podvizavamo sve dok ima vremena. Potrudimo se još malo, pretrpimo
još neznatno dok prođe ovaj život koji liči na san. Ja se usuđujem da vas uveravam
imenom Božijim da ćete biti uvenčani i stupiti u horove nebeskih žitelja, veseleći se i
radujući se u beskonačne vekove.

197.
1) Vojnici za vreme rata nemaju odmora, već se odmaraju tek kad se vrate kući; i
mi smo u duhovnom ratu čitavog života i naš pokoj će biti u drugom životu; 2)
stoga ratujmo bodro, ni u čemu ne ustupajući neprijatelju i ne bojeći se njegovih
prizračnih zastrašivanja (31/, 33)
1) Za one koji ratuju ne postoji gotovo nikakav odmor sve dok traje borba, već samo
veći ili manji sukob sa neprijateljem. Oni čas pripremaju oružje, čas se smenjuju na
straži, čas idu u izviđanje, koristeći kratko vreme na san i na jelo i svagda budući
spremni, opterećujući se strahom od iznenadnog napada. Pošto se po okončanju rata
vrate u postojbinu, za njih će nastati vreme odmora, mira i radosti, te će se i nagrade za
vojničke zasluge i carski darovi razdeliti.
I kod nas se može videti nešto slično. Zar i mi nismo u stalnoj borbi i ne držimo li se
vojničkog poretka? Da, kažem, vam, još više negoli oni. Jer, kod nas je sve naročito: i
oružje nije obično, tj. nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja (2. Kor. 10, 4),
i neprijatelj je poseban, tj. pali duh, đavo, čija vojska jesu sve sile koje su zajedno sa
njim i kroz njega spale sa neba. Prema tome, sadašnje vreme nije vreme pokoja i
nemarne bezbrižnosti, već vreme borbe. Stoga treba da se ogradimo mislenim
sveoružjem i da, prihvativši duhovni mač, stupimo u bitku. I pošto prođe manje ili više
uspešno određeno vreme borbe, Podvigopoložnik naš i Bog će odrediti kraj bitke i
prizvati nas iz sadašnjeg tuđinovanja i stranstvovanja u naše istinsko mesto obitavanja i
otadžbinu, o čemu pišu i objašnjavaju i zakon, i proroci, i apostoli i učitelji.
2) Sada nam je, bratijo, poznato poprište, a poznata nam je i borba. Stojmo hrabro i
borimo se nepokolebivo. Mi imamo borbu sa svim svojim rđavostima: sa mrzovoljom, za
stomakougađanjem, sa mnogim spavanjem, sa nečistom pohotom, sa praznoslovljem,
sa lakomislenošću, sa smehom, sa drskošću i sa svakom drugom nečistom strašću.
Onaj ko neodstupno stoji, bori se i suprotstavlja se sa upornošću, neprestanom
molitvom i otkrivanjem [pomisli], najzad će nadvladati neprijatelja i pobediti, usled čega
će se, kao borac Gospodnji, udostojiti neuvenljivog venca slave u Carstvu nebeskom.
Molim vas, bratijo i duhovni saborci, da ne okrenemo leđa, da se ne prepustimo obmani,
da ne znamo za umor i da se, obarajući protivnika, ne uplašimo njegovih nemoćnih
zastrašivanja i strašilišta.
Ponekad on pokušava da predstavi nešto veliko i užasno, što je, međutim, za pažljive
samo vazdušni privid i senka. Zar sličan nije bio i onaj koji je nekada ustao protiv
Antonija Velikog, pojavljujući se čas kao zmija koja puzi, čas kao lav ili vuk, ili kao neka
druga opasna životinja? Pred tim hrabrim mladićem on se pokazao kao tama i prelest,
te je njegovim molitvama bio odbačen daleko. Stoga ni mi ne treba da se bojimo kada
neprijatelj protiv nas navede nešto slično, kada podigne gore pomisli i predstavi strmine
strasti. Naprotiv, osenimo se znamenjem životvornog krsta u mirnom nastrojenju i on će
pobeći. Sada nam je, bratijo, neophodno trpljenje. Stoga, kao što je rečeno, trpimo i
podvizavajmo se. Neka svako od vas pazi gde i kako korača. I ukoliko dela po mojoj
smirenoj zapovesti, po opštežiteljnom ustavu i uz odsecanje svoje volje biće mu dobro.
Jer, kušajući on ne jede, pijući ne pije, spavajući ne spava i prebivajući u svetu ostaje
iznad sveta, u gradu prebivajući kao u pustinji. I dovoljno je rečeno.

198.
1) Mi smo na poprištu takmičenja: treba da se naprežemo, inače ništa nećemo
dobiti; 2) ne treba da dremamo; vidite da jedan za drugim odlaze; požurite da
pripremite neophodno za onaj život; 3) vi tražite veliko delo, tj. da budete u
opštenju sa Bogom; i postići ćete traženo; kako - vernošću zavetima; 4) u pustinji
rečeno nije bilo lako; sada ste prešli u grad i predstoji vam ispit: nemojte se
posramiti; 5) eto, govorim vam kako treba da se držite (31/, 34)
1) Znajući da nam predstoji kupovina koja nema cene (tj. nasleđe Carstva nebeskog i
beskonačnog života), nemojmo biti nemarni, niti se predavati snu lenjosti sve dok živimo
u ovom veku. Trkalište je otvoreno, staze su očišćene i izmerene, nagrade su odvojene
i ocenjivači su na mestima. Stupite, borci, na takmičenje. Marljivi i revnosni istupaju
napred i venčavaju se, dok se lenjivi lišavaju venaca i gube svoju neprocenjivu dušu,
odlazeći prazni iz ovog života u večnu muku.
2) Zar ne vidite kako se svakodnevno poneko uzima odavde i, posluživši u ovom životu,
odlazi ka Vladici svome - i star i mlad, i car i rob, i arhijerej i jerej, i nastojatelj i
poslušnik? Onaj ko je iskao ovde, naći će tamo. Onaj ko je odavde poslao riznice,
susrešće ih tamo. Onaj ko se odrekao ovdašnjeg, sa izobiljem će dobiti tamošnje. A
vama je data blagodat da pobegnete od sveta i da se ujedinite sa Bogom.
3) Vama predstoji bliskost sa Bogom i najiskrenije služenje u radosti i veselju. Vaše delo
i vaš podvig je da ostanete verni svom zavetu. Stoga istrajavajte u činu i vrlini u kojoj se
nalazite, ne popuštajući više i svoje duše pretvarajući u hram Vladici i Svecaru Bogu.
4) Ja zaključujem da vas Bog prima u vašem dobrom nastrojenju stoga što ostajete isti i
što ste se iz bezmetežnih mesta (sa gora) preselili u šumna i mnogoljudna mesta
(Carigrad), tj. iz pustinje u grad. Uostalom, onaj ko Bogu prinosi vrlinu kao žrtvu svagde
se poštuje kao zlato, te slava od njega i radi njega ushodi ka Bogu. Ona je se i odavde
uznela. Neki su dobronamerno ili nedobronamerno upravo govorili: "Da vidimo da li će
se održati u svom nastrojenju". Ja se, pak, nadam da ćete se vi sačuvati i zadržati u
njemu i da ćete se i u gradu ponašati kao u pustinji, i usred gradskog šuma očuvati mir i
bezmetežje u svojim dušama. Eto vam pravog ispita. I vi ćete zaista biti dostojni
divljenja ukoliko izdržite. Sveti Bogoslov negde kaže: "Nije čudno što zima donosi mraz i
što sunce sija. Oni deluju bez svog proizvoljenja". Ni kod vas nije za veliku pohvalu
držati se bezmetežja u pustinji i u usamljenosti čuvati neuznemirenost. Međutim, sasvim
je druga stvar živeti u gradu kao u usamljenosti i usred šumne gužve biti kao u pustinji.
Hvala Bogu što vas, po molitvama mog i vašeg oca, čuva nepovređene i čvrste u vašem
činu.
5) Vaša slava i pohvala je u vama samima. Stoga se postarajte da, zbog dela izlazeći iz
obitelji, [sve] ispunjavate u pobožnom nastrojenju, projavljujući bogobojažljivost i u
hodu, i u držanju, i u pogledu, i u ophođenju, i u razgovoru, i u svemu. Da, čeda moja,
molim vas. Nemojte dozvoliti da o vama kažu nešto neodobravajuće. Mnogo očiju gleda
na vas i mnogo usta govori o nama i protiv nas. "Neka ne kažu. . . Gde je Bog njihov
(Ps. 78, 10), gde je vrlina njihova, i ko njima rukovodi. Kako se oni bestidno ponašaju,
vrteći očima tamo-amo i razlivajući smeh kao neka bludnica". Pazite da ne učinite
nesreću svome bratstvu i ubojte se besmrtnog Boga. Svaku reč govorite kao da je sluša
sam Gospod i svako delo činite kao pred očima Njegovim. Na taj način će vaše stanje
biti ispravno i vi ćete biti kao svetilnik usred carskog grada.

199.
U izrekama se ukazuje na vrline i monaške podvige sa savetom da se u njima
napreduje (31/, 35)
Za monaha je uzdržanje veliko oružje. Ono predstavlja vrata za svaku drugu vrlinu.
Ipak, onaj ko je stekao poslušanje jeste Hristov podražavalac, smirenoumni - anđelolik,
a onaj ko sve svoje otkriva ocu - čist kao sunce. Stoga niko ne treba da se skriva, kako
ne bi postao neisceljiv.
Tražite ono što je korisno i ono što vas podstiče na smirenje. Ništa suprotno rečenome
ne dozvoljavajte.
Vi znate gde ćemo se uskoro preseliti i šta ćemo biti po razlučenju od tela. Stoga
budimo pažljivi i držimo se trezvoumlja. Neka naš um uvek ushodi ka Bogu i sagledava
večna dobra i blaženo naslađivanje njima, kao i gorčinu udela onih koji su dopali u ad,
gde su strašne i bezmerne muke.
Živ je Gospod i blagosloven Bog: mi se nećemo raskajati što smo primili ovu shimu, što
smo odbacili sve svetsko i kao mačem odsekli sve telesno. I ukoliko istrajemo u našem
dobrom podvigu, mi ćemo slaviti i veseliti se u sve vekove. Naš podvig je post, bdenje,
hrabra spremnost na sve što zahteva podvižnički život, takođe i blagodušno trpljenje
svih skorbi i uvreda, prekora, udaraca, progona i izdajstava radi ljubavi Božije.
Podvizavajte se svi, i veliki i mali, i novi i stari. Svi dobro tecite i sa gotovošću žurite na
bdenja, na poslušanja i poslove. Neka budu prognani od vas lenjost, gnev, svadljivost,
zavist, protivrečenje, podozrivost i sve druge strasti. Naročito napredujte u uzajamnoj
ljubavi, budite duhom vatreni; Gospodu služite; budite u nadi radosni, u nevolji trpeljivi,
u molitvi postojani (Rim. 12, 11-12).

200.
1) Ublaživši bratiju za strogi monaški život i ukazavši u njemu na crte mučeništva,
on ih ubeđuje da produže [podvig], podstičući ih nadom da će u budućnosti biti
zajedno sa mučenicima; 2) uveravajući nas da ćemo u budućnosti u savršenom
vidu dobiti sve čega se sada lišavamo proizvoljno, on nas ubeđuje da se
radujemo svim lišavanjima i da se krepko držimo svog puta; 3) pomenuvši
smrtnost, on priziva da se pripremamo za smrt i, naznačivši poklone, ište da se
molimo za umrlog brata, koji svoju savest nije očistio od srebroljublja (budući da
su u njegovoj keliji našli dva srebrnjaka) (31/, 36)
1) Zahvaljujem vam, čeda, što iz tople ljubavi prema Bogu iz dana u dan napredujete u
ugađanju Gospodu, neprestano prebivajući u pobožnosti, dobroj nastrojenosti, podvigu,
uzdržanju, zadovoljavajući se onim što se daje, tj. hlebom pod meru i neznatnom
[količinom] vina, ne zaostajući za drugima u nošenju napora na poslu i ne ostavljajući
pravilo, tj. brzo se budeći i dolazeći na sabranje, te trpeljivo stojeći do kraja službe,
projavljujući krotost, nezlobivost i izbegavajući roptanje (kojim se neće izbeći greh).
Takvi su podvizi onih koji provode poslušnički život u odsecanju vlastite volje. Oni su na
mučeništvu s obzirom da umesto ognja, kotlova sa smolom, [železnih] noktiju, mačeva i
krstova imaju navedene podvige, koje prate i uvrede, beščašće, sohojedenje,
iznuravanje tela kroz uzdržanje, prisiljavanje sebe, trpljenje oskudice u svemu - u odeći,
u obući, u krovu i u svemu ostalom neophodnom za život. Hrabro nosimo naš mučenički
podvig u ime Gospoda našeg Isusa Hrista budući da nam predstoje venci za trpljenje
nevolja i stradanja i budući da ćemo se naći u jednom činu sa svetim mučenicima.
Umesto sadašnjih skorbi, lišavanja i uzdaha nama će se dati večni život, neizreciva
radost i neopisivo veselje.
2) Mi ovde nemamo svog grada s obzirom da smo se odrekli i otadžbine, ali ćemo tamo
biti građani gornjeg Jerusalima. Mi nikoga ne treba da zovemo ocem po telu, ali će nam
stoga u onom veku Bog biti Otac. Mi na zemlji nemamo nasleđe, ali će nam se tamo
dati nasleđe sa Hristom. Mi odbijamo telesne utehe hranom, pićem i svim drugim čulnim
zadovoljstvima, ali je vama poznato da ćete se tamo naslađivati onim što oko nije
videlo, ni uho čulo, i što na srce čoveku nije dolazilo. Stoga se radujte. Gledajući na
rečeno, nemojte padati duhom, nemojte se lenjiti i nemojte se bojati ni sadašnjih, ni
budućih teškoća, pa bile i još teže. No, šta ja govorim? Nemojte obraćati pažnju ni na
oganj, ni na mač, ni na smrt, držeći se krepko svog puta.
3) Posle upokojenja naše bratije vidite da smo i mi svaki čas bliži smrti: juče je otišao
jedan, drugi pre nekoliko dana, na vratima je još po neko, a posle njih - ko? "Mogu biti
ja", neka kaže svako i neka počne da se priprema. Hoću da vam saopštim žalost moje
duše zbog upokojenog brata Vasilija. On je, naime, otišao ne očistivši svoju savest,
budući da su kod njega našali dva srebrnjaka. Avaj, kakvo slepilo. Na čemu ga je
zadržao đavo? Dva srebrnjaka je smatrao dragocenijim od Carstva nebeskog. Ja sam
mu više puta govorio da [monah] ispunjava svo mesto greha čak i ako uzme samo
jedan ovol, ili jednu iglu, ili jednu olovku ili bilo šta drugo i sakrije ga kod sebe. Vi ste
rečeno videli i sami kod svetog Kasijana koji govori da, po svetom Marku, jedan greh
ispunjava mesto jedanaest grehova (pri čemu se punota grešnosti meri [brojem]
dvanaest). Smatrajući nešto svojim i posedujući ga, on je svoju dušu i srce položio u
njega: jer, duša je gde je i blago. A gde je odricanje? Pomolimo se za njega i jednu
nedelju svakodnevno za njega činimo po tri poklona i po trideset molitava da mu
Gospod oprosti sagrešenje njegovo.
201.
sadržaj
Izobrazivši bratiju koja je savršena u svim monaškim podvizima, on dodaje:
"Budimo uvek takvi, čineći svaki u svoje vreme svoje delo" (31/, 37)
Neka bi Bog pogledao na vaš nasad. Neka bi vas On, koji je sam nasadio vaš istinski
vinograd, napojio vodama Duha Svetog i uzdigao do mere savršenstva i svake istinske
plodnosti. Takvo delo, pak, jeste iznad mene i previšuje moju nemoć. Meni priliči da
kažem: Ko sam ja, Gospode, i šta je dom oca moga, te si uzvisio mene skvernog i
nečistog, nedostojnog da se nađem čak i u redu ovaca. Međutim, On me prima i strpljiv
je sa mnom, ištući i očekujući moje obraćenje i ispravljenje. Jer, ko će stati pred Njim i
umilostiviti ga za grehe? Ko će Njegovo stado napasati u kreposti? Ko je blizak Bogu i
ko mu može i druge privoditi? Ja sam od rečenoga daleko kao što je daleko nebo od
zemlje. Ipak, ja se radujem što vi pravo trčite i hodite po zapovestima Božijim, jedni
druge podražavajući u dobru i svi zajedno se uzvišavajući ka savršenstvu. Zaista u
vama obitava Bog, koga blagosiljate i kome služite, i Duh Sveti počiva u vašem
sabranju. Vaš hor jeste anđelski hor, psalmopojanje - pojanje besplotnih, i svo vaše
držanje - zaista nebesko ponašanje, u kome nema ni senke tela i krvi, ni samovoljne
želje, ni pogubne brige, ni sujetnog staranja, ni odvratne utehe ni ičeg prelestivog. I
među vama nema prelešćenog, već je sve ispunjeno tišine i mira. Vi imate jednu želju i
jednu volju, jednu dušu i srce, jedno tečenje, jedno stremljenje (da dostignete Boga),
jedan život. Vi ste zaista bogozvano anđeloliko bratstvo. Iako u telu, vi ste iznad tela. I
premda ste u svetu, vi ste po bestrašću izvan sveta. Vi ste dostigli dobru meru. Hodeći
carskim srednjim putem, vi izbegavate provalije i sa jedne i sa druge strane. Bogu su
ugodni vaši podvizi, vaše uzdržanje, vaš san i vaša bodrost, ćutanje i govor, trud i
odmor, molitve i moljenja. Ponekad mi unekoliko umerenije i snishodljivije delujemo
zbog svoje nemoći, ali se ubrzo opet hvatamo za strogost. Ukoliko nas jedan čas
unekoliko rastroji, drugi opet sve popravlja, jer dolazi jutrenja, pa Liturgija, čitanje žitija
svetog i pouka. I opet dolazi do svog poretka onaj koji se unekoliko odvojio od njega. Mi
smo jedni drugima pomoć i ograda i uz pomoć Božiju i molitava oca našeg đavo nema
mesta među nama. Dođite i poduhvatimo se svaki svog služenja. Neka niko ne vrši delo
Gospodnje sa nemarnošću bojeći se opomene koja je izrečena za nemarnog i onoga
koji ropće. U vreme napora se trudite, a y vreme odmora počivajte, u vreme sna
spavajte i u vreme molitve se čisto molite, plačite i prolivajte suze budući da smo
prizvani na plač. U vreme određeno za potkrepljenje hranom jedite ono što je
predloženo sa blagodarnošću, a u vreme govora govorite razumno. Jer, po Reči Božijoj,
za svaku stvar postoji vreme. Eto kako hodi onaj ko dobro provodi svoje dane. Neka vas
u sličnim delima i raspoloženjima utvrdi, ukrepi i održi Gospod Bog naš, u slavu svog
svetog imena.
202.
1) Odsecanjem svoje volje vi sebe prinosite na žrtvu Bogu; uvek budite takvi i u
svemu, i milost Božija će biti sa vama; 2) samo sve činite čisto, smireno i
blagoobrazno; 3) bogatite se vrlinama svako po svome daru; jer, ne daje se sve
svima, premda u plodovima svega svi učestvuju, budući da smo svi - jedno telo
(31/, 38)
1) Ja želim da dobijete očekivana dobra i da budete plodna i ugodna žrtva Bogu kroz
svoje poslušanje. Vi, naime, kroz odsecanje svoje volje uvek koljete sebe kao žrtvu i
prinosite je na duhovni žrtvenik, tj. na blagougodan miris Vladici Bogu. Stoga i ja
revnujem božanstvenom revnošću da vaš prinos bude neporočan i da se vaše služenje
ne odbaci i ne bude lišeno blagonaklonog Božijeg blagovoljenja. I rečeno će biti ukoliko
budete revnosni, trpeljivi i postojani u molitvi, smirenju, skrušenosti, bogomisliju,
uzdržanju i u borbi sa protivnicima njihovom savlađivanju. Molim vas da budete takvi i
da trpite, da hodate stazama vrline, da se borite i pobeđujete, te ćete dobiti nebeske
vence.
2) Vi ne hodite n ne trudite se uzalud. Ipak, pazite da se ne spotičete, niti da zbog
neznatnog popuštanja nemaru ili malih pokliznuća ne srušite sa visine uzdanje vaše i ne
razorite do kraja duhovni dom vaših vrlina. Stoga, kao čisti sve čisto delajte za čistoga
Gospoda, te sve nevino i neporočno posvećujte Ženiku Hristu. Reč vaša da biva svagda
u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol. 4, 6) i narav
vaša neka bude ukrašena blagošću kako bi prenela blagodat onima koji se približavaju.
Neka vašim kretanjem, hodom i govorom upravlja Bog kako bi bili na izgrađivanje onima
koji vas vide. Želeo bih da svi budete kao oci naši, kao Akakije, Dositej, ava Kir, Antioh,
Petronije, Evtimije i Sava, pa i kao Antonije Veliki, a ne kao ja, koji sam nečist i
nerazuman.
3) Bogatite se vrlinama i po danoj vam blagodati punite svoju riznicu suzama,
skrušenošću, dugotrpljenjem, naporima, skorbima. Jer, jedan ima jedno, a drugi drugo
po prirodi i Božijem daru. I nemoj se žalostiti i zavideti ukoliko u jednom prevazilaziš
bližnjega, a y drugom zaostaješ za njim. Svaki [neka živi] no meri vere kako mu je Bog
udelio (Rim. 12, 3). Uostalom, niko se ničega ne lišava. Jer, svi ste vi jedno
mnogobrojno telo i vaše vrline prelaze sa jednog na drugog po bezmernoj blagosti Bora,
koji na svakog misli kao na sve i na sve kao na svakog.

203.
1) Pohvaljujem vas što, ostavivši sve, hodite uskim putem; 2) radujte se
rečenome, s obzirom da je nagrada velika; 3) znajući rečeno, hrabrite se i smireno
trpite sve što se desi u okviru poretka našeg života (31/, 39)
1) Ja vas hvalim pred Bogom i pred ljudima zbog vaše vernosti našim pravilima i vašeg
trpeljivog sledovanja za stopama naših drevnih otaca silom Božijom i sadejstvom
molitava oca našeg. Vi ste uzmogli da primite najbolji život, odvojivši se od tela i krvi i
rodivši se odozgo, od Boga. Još živi, vi ste umrli proizvoljenjem. Još se nalazeći u telu,
vi stremite onome što je iznad tela. Ljubav prema roditeljima vas nije zadržala i ne
zadržava vas, kao što vas više ne zanima ni dom, ni otadžbina. Na vama se ispunjava
reč apostola: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20). Osim toga, vi trpite skorbi,
zlopatite se danonoćno, postite, vršite bdenja, čuvate se čistima, iscrpljujete telo i borite
se sa odsecanjem svojih prohteva. Eto tesnog puta koji vodi u život, po kome samo
malobrojni hode. Naprotiv, po širokom i prostranom putu, koji vodi u pogibao, hode vrlo
mnogi.
2) Radujte se i veselite se stoga što vam se rizniči velika nagrada na nebesima. Ima li
šta poželjnije od dobijanja neizrecive svetlosti nakon trpeljivog prebivanja u poslušanju
do kraja? Ima li šta blaženije od udostojavanja da živite sa anđelima? Ima li šta divnije i
čudesnije od postajanja obitavaocima raja, u kome je netruležnost i svako obilje večnih
dobara i gde je voda koja teče u beskonačni život? Ima li šta uzvišenije od sijanja sa
svima pravednicima i od sunasledništva Hristu? I šta se može uporediti sa radošću i
bezmernim oduševljenjem ukoliko se, pri sabranju čitave tvorevine pred strašnim
prestolom Hrista Boga našeg i prilikom Njegovog javljanja u slavi sa bezbrojnim
vojinstvom anđela, nađete u broju onih koji će čuti: Hodite blagosloveni, [tj. daleko od
onih koji će čuti]: Idite od mene prokleti?
3) Stoga vam uzvikujem da hrabro podnosimo sve sadašnje skorbi. Smelo se protivimo
u telesnoj borbi i gasimo oganj pohote koji se raspaljuje u udovima našim. Trpeljivo
nosimo napore bdenja, posta, poslušanja i rukodelja. Rado odsecajmo svoju volju i
smireno podnosimo uvrede od bratije. Pobožno istrajavajmo na crkvenim sabranjima
psalmopojanja i molitve. Trpimo siromašnu odeću i obuću. Nemojmo voleti slavu ljudsku
i gasimo gnev. Progonimo mrzovolju i lenjost, umeravajmo porive duše i zatvarajmo
mnogorečita usta, priučavajući ih da govore samo neophodno i korisno. I sve ostalo
činimo što priliči da delamo pred licem svevidećeg Boga. Neka vam iznad svega naš
Gospod Bog, silni i moćni i divni u svetima svojim, po molitvama oca našeg daruje jednu
dušu i jedno srce, jednim Duhom vas čuvajući nepokolebivim pred Njim.

204.
1) Udaljujte se od svega što može da razdraži nečistu pohotu i trpite sve
neprijatno, [očekujući] veliku nagradu; 2) koliko samo trpe svetovnjaci, služeći
sujeti; a mi služimo Bogu radi Carstva; kako da ne trpimo sve što nam se dešava
na tom putu (3/2, 1)
1) Ja bih hteo da vidim svakog od vas lično i da po mogućnosti sa svakim pogovorim,
bolujući zbog vašeg spasenja. Međutim, progonstvo nam rečeno ne dozvoljava, usled
čega pismeno molim sve vas (i one koji su još zajedno i naročito rasejane) da marljivije
pazite na sebe, ne dozvoljavajući sebi ništa osim onog što je naređeno. Naročito
izbegavajte drskost u međusobnim odnosima. Nemojte dugo razgovarati sa decom, i
osobito sa ženama. Ukoliko se i javi neophodnost da ih vidite ili govorite sa njima,
budite u najvećoj meri pažljivi, imajući um gope, a oči dole. Jer, Pismo govori: Ne
zagledaj se u devicu. . . Nemoj ostajati dugo sa pevačicom (Sir. 9, 5; 4). Držite se i
ponašajte se kao oni koji znaju da je Bog prisutan i da posmatra svaki vaš pokret i
dejstvo - i telesno, i duševno. Ma na koje mesto da se uputite blagodarno podnosite sve
teškoće prilikom proganjanja u očekivanju nagrade koja vam je pripremljena za trpljenje.
Jer Bog nije nepravedan pa da zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste za Ime
njegovo (Jev. 6, 10) od prvog dana svog odricanja, kada ste ostavili svet i sve svetsko:
roditelje, decu, braću, srodnike i otadžbinu, i samo telo predavši na nošenje tegoba
poslušanja. Kako je samo veliko vaše zvanje. I kako vam je još veća nagrada
pripremljena.
2) Zar ne vidite da i oni koji žive u svetu imaju teškoća i nevolja. Oni koji se bave
seoskim gazdinstvom podležu narodnim porezima i zahtevima, usled čega im jedva
samima ostaje ponešto za izdržavanje. Oni koji stupaju u vojnu pešadijsku ili pomorsku
službu napadaju ili bivaju napadani, pobeđuju ili su pobeđivani. Mi smo, pak, slobodni
od svega navedenoga i udostojavamo se da služimo jedinome živom i istinitom Bogu.
Zar nam rečeno nije dovoljno da bismo se utešili, blagodarili i radovali? Jer, ukoliko
budemo živeli pažljivo, sve čineći pristojno i po pravilu, uzdržavajući se od telesnih želja
koje vojuju na dušu, odmah odbijajući njihove napade i čuvajući čistotu duše mi ćemo
se nesumnjivo udostojiti večnih dobara.

205.
U mesopusno [vreme] se ne treba predavati neuzdržanju, nego se udubljivati u
čitano Jevanđelje, te imati odgovarajuću nameru da se živi svetije kako bismo
nasledili Carstvo nebesko (3/2, 2)
Opšti je zakon da se današnjeg dana kod verujućih svetovnih ljudi priprema meso. Šta
mi vidimo? Vidimo kako se oni sada predaju neuzdržljivom jedenju mesa i pijenju vina,
te raznim igrama i zabavama o kojima je sramno i govoriti (Ef. 5, 12). Trebalo bi,
zapravo, da jedu umereno i da blagodare Gospodu za ono što je predloženo,
pripremajući se za predstojeće još veće uzdržanje u svemu. Oni se, pak, povinuju
nagovaranju đavola i čine potpuno suprotno. Vama ću reći da mi monasi ne treba tamo
da zalazimo ni pomislima, niti da želimo ono što oni žele, budući da nije dostojno želje,
već svakog poricanja i odbijanja. Mi treba da se okrenemo pažnjom i razmišljanjem ka
Jevanđelju koje je sada čitano o velikom i strašnom danu drugog dolaska Gospoda
našeg Isusa Hrista, na kome će On, kao najpravedniji Sudija, ovce postaviti sebi sa
desne, a koze sa leve strane. I onima koji su sa desne strane On će izgovoriti blažene i
željene reči: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno
od postanja sveta (Mt. 25, 34), dok će onima sa leve strane izreći gorku i poražavajuću
odluku: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima
njegovim (Mt. 25, 41). Pomišljajući na navedenu odluku koja je puna strave, trepeta i
izbezumljenosti, i mi i oni sa suzama treba da umilostivljujemo milostivog Boga pre
nego što dođe čas da na delu okusimo ono što smo čuli. Oni, međutim, po svome
provode ove dane. Mi, pak, došavši sebi od jevanđelskog kazivanja koje smo čuli,
stavimo u srce da sa velikim strahom i trepetom služimo Gospodu našem, izgoneći
svako zlo iz duše i umesto njega uvodeći svako dobro raspoloženje, tj. štedrost,
blagost, smirenoumlje, krotost, dugotrpljenje i sve što je pohvalno. I poživevši dostojno
Hristovog Jevanđelja, mi ćemo se udostojiti Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu
našem.

206.
Premda je kod nas uvek post, ipak neka svako doda ponešto u nastupajućem
postu; iznad svega uzmite štit vere i kacigu spasenja (3/2, 3)
Nemojmo iz dana u dan odlagati svoje ispravljenje, kao što nas uči naš neprijatelj. Jer, ti
ne znaš šta će poroditi današnji dan (Prič. 3, 28). Već su pred vratima najželjeniji dani
svete četrdesetnice, koji nam uvode dar posta. I Gospod naš je istu količinu vremena
postio. Tim oruđem On je pobedio kušača koji ga je iskušavao. Mi, pak, činimo
drugačije, s obzirom da sve dane svog života provodimo u postu. Jer, kod nas nema
raskošnih jela od mesa, mi ne žurimo da sutra pijemo pivo, mi se ne raspitujemo gde su
gozbe, ne spavamo na ležajima od slonovače, ne jedemo koze koje se još doje
mlekom, ne pijemo iskričava vina, što sve veleglasni Isaija pripisuje onima koji mudruju
telesno. Sve navedeno je daleko od blagočastivih, i još dalje od našeg časnog
opštežiteljnog monaštva. Kod nas je i jednostavnih jela malo. Mi nemamo ničega što do
bezumlja razdražuje dušu. Kod nas je hleb pod meru i nešto malo biljne hrane. Nas
neće uplašiti svečasna četrdesetnica s obzirom da je njena ishrana gotovo jednaka sa
hranom ostalih dana. Uostalom, neka i svako od nas ponešto dodaje u našim
isposničkim vrlinama: postu neka dodaje usamljivanje sa rukodeljem, poslušanju -
odsustvo smućivanja, ćutanju - popustljivost, psalmopojanju - mirno ustrojstvo. Jedan
neka se sa velikim usrđem lati posla, drugi neka ćutanje ukrašava pravovremenošću,
jedan neka bude na radost i utehu žalosnoj bratiji, drugi neka umnoži poklone ili
služenje ili neophodne naloge. Uopšte, neka niko ne bude lenj i bez posla. I ono
najmanje što neko priloži biće ugodno Bogu ukoliko se učini sa usrdnošću, kao što su
pokazale dve lepte udovice. Napredujte i u bdenju, u psalmopojanju i u svakom poretku.
Iznad svega uzmite štit vere kako biste mogli da izbegnete zamke đavola i da pogasite
sve ognjene strele lukavog. I kacigom spasenja pokrijte glavu, utvrđujući se u Hristu
Isusu Gospodu našem.

207.
Jedan jedno, a drugi drugo prinosi po ustavu; opšte, pak, neka vam svima bude:
ništa ne činiti po svojoj volji i paziti na sebe kako kroz pomisli neprijatelju ne
bismo dali ulaz u sebe i kako bismo bez prepreka napredovali u svemu dobrom
(3/2, 4)
Dajući nam život, blagi Bog naš nas iz godine u godinu vodi putem ovog života. On nas
je po svom čovekoljublju uveo i u sadašnje vreme posta u kome svako ko je revnostan,
kao što je rečeno, umnožava svoje podvige po svom proizvoljenju. Onaj ko revnuje na
uzdržanju posti po dva ili tri dana; onaj ko revnuje oko bdenja provodi mnogo vremena u
bdenju; onaj ko upražnjava kolenopreklonjenja sada umnožava njihov broj. Slično je i sa
ostalim podvižničkim delima. Jednostavno rečeno, u ove dane može kod svih da se vidi
velika revnost i usrdnost za podvige. Istinski, pak, poslušnik, koji uvek deluje po zakonu
poslušanja, svagda ima jednak obraz podvizavanja, nezavisno od vremena. O čemu se
radi? On nikad ne hodi po svojoj volji, već se u svom dejstvovanju upravlja nalozima
svog rukovoditelja, što i predstavlja najviše revnosno delanje, koje zadobija mučeničko
odlikovanje. Eto kako čine revnitelji. Uostalom, svima je poznato da se ustavom i po
drevnom predanju u vreme posta menja određena primena hrane, umnožavaju pokloni i
uvećavaju psalmopojanja. Stoga molim da sa radošću i bez mrštenja primimo dar posta.
Mi sa veselim licem treba da ga provodimo u nezlobivosti, u neosuđivanju, u
bezgnevlju, u bezazlenosti, u odsustvu zavisti, a naročito u miru i međusobnoj ljubavi, u
krotosti, u poslušnosti, u umnožavanju milosti i dobrih plodova. Iznad svega se držimo
bodre pažnje u odnosu na priloge pomisli kako ne bismo otvorili vrata strastima i đavolu
dopustili da uđe, kao što uči Pismo: Ukoliko me napadne duh vladatelja, nemoj ostavljati
svoga mesta (Prop. 10, 4). Jer, neprijatelj ima vlast da podmeće pomisli, ali ne i da
ulazi. Mi smo sami svoji gospodari: ukoliko ne otvorimo vrata, on neće ući. Ogradimo
svoju dušu kao nevestu Hristovu i sačuvajmo je neranjenom od strela pomisli, čime
ćemo postati stanište Duha Svetog i udostojiti se da čujemo: Blaženi čisti srcem, jer će
Boga videti (Mt. 5, 8). I uopšte, apostol govori: Što god je istinito, što god je pošteno, što
god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu,
bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno, to mislite. . . i činite, i Bog mira biće s vama
(Fil. 4, 89).

208.
Isposnički napori se olakšavaju navikom, pri trpljenju i istrajnosti, a iznad svega
bogomislijem, čiji predmeti se navode (3/2, 5)
Svaki početak je težak. I početak posta je zbog promene ishrane i načina našeg
dejstvovanja obeležen teškoćom i naporom. Ipak, trpljenjem i postojanošću teškoće se
olakšavaju i smekšavaju, kao što je napisano: Jer svako karanje [tj. obučavanje], dok
traje, ne čini se daje radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji
su kroz njega izvežbani (Jev. 12, 11). Prošavši jednu nedelju posta, mi smo stekli
izvestan opit i treba još usrdnije da se pružimo ka nastavku, znajući da usrdnost čini
snažnim i dušu i telo, kao što ih, naprotiv, lenjost čini teškim i tromim. Ipak, nemojmo se
naprezati preko mere u svojim podvizima kako bismo zajedno sa duhovnim napretkom i
zdravlje sačuvali. Jer, zar je korisno najpre brzo trčati, a potom sasvim oslabiti i
zaustaviti se? Bolje je trčati sa odmerenošću i uzdržanošću, imajući u vidu rastojanje do
kraja. Celodnevno naprezanje u trudu i pažnji obično porađa potrebu za popuštanjem.
Stoga (i za vreme posla i posle njega) dušu hranimo dobrim bogomislijem i duhovnim
zrenjima, te pomislima o nebeskom, sladosnom i veselom, a ne o svetskom, sujetnom,
smućujućem i gorkom. U Psalmu se peva: Setih se Boga, i obradovah se (Ps. 76, 4).
Naš um treba da je [obuzet] Bogom, nebeskim zrenjima, krasotom raja, večnim
obiteljima, anđelskim zborovima i našim preselenjem. [On treba da pomišlja] gde su
sada duše pravednih i grešnih. [On treba da pomišlja] kako će se desiti javljanje
Gospoda našega Isusa Hrista, kada će, po Reči Božijoj, nebesa proći, sastojci se
raspasti, a zemlja i sve što je na njoj izgoreti, te duša opet primiti svoje telo. [On treba
da pomišlja] kakvo će biti sabiranje ljudi od Adama do skončanja veka i kako će željeno
i strašno lice Hrista Gospoda biti svetlije od sunca. Najzad, [on treba da pomišlja] kakva
će biti konačna odluka, koja pravednike poziva u Carstvo nebesko, a grešnike šalje u
večne muke. Eto o čemu treba misliti i brinuti se i u čemu se treba kretati umom. Mi
treba da budemo izvan sveta i da ništa zajedničko nemamo sa onima koji žive u telu.
Od navedenih pomisli mi treba da dospevamo do skrušenosti, suza i prosvećenja, učeći
se da ovdašnji život provodimo mirno i bezmetežno, sa nadom na buduća večna dobra.

209.
1) Pre svega Bogu treba blagodariti za biće, za usinovljenje kroz krštenje, za
monaštvo, za ispovedništvo pred ikonoborcima; 2) [treba blagodariti] za veru od
koje je sve i koja se javlja u raznim stepenima, premda je svima dostupna, bez
obzira na skromno poreklo i neznanje (3/2, 6)
1) Bog nam je ukazao na mnoge vrline koje nam pomažu u našem spasenju. Jedna od
prvih jeste blagodarenje. Apostol govori: Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svome kroz
Isusa Hrista za sve vas što se o veri vašoj govori no svemu svetu (Rim. 1, 8). I on uvek i
za sve blagodari Bogu. I kao što je sam blagodario za sve, on je i drugima zapovedao:
Na svemu zahvaljujte. I da neko ne bi pomislio da se radi samo o njegovom dobrom
savetu, on dodaje: Jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1. Sol. 5, 18). I u
Lestvici se kaže da u molitvi svemu treba da prethodi blagodarenje: "Na hartiju naše
molbe stavimo pre svega iskrenu zahvalnost" Bogu. Kazavši šta potom sleduje na
molitvi, sveti Lestvičnik zaključuje: "Ovaj način molitve je najbolji, kao što je Gospod
preko anđela objavio jednome bratu" (Pouka 28). Zablagodarimo Bogu najpre stoga što
nas je iz nebića priveo u biće, sazdavši nas za dela dobra, koja... unapred pripremi da u
njima hodimo (Ef. 2, 10). Zablagodarimo mu što nas je usinovio kroz sveto krštenje, kao
što govori Jevanđelje: A onima koji ga primiše, tj. onima koji veruju u ime Njegovo dade
vlast da budu čeda Božija; koji se ne rodiše od krvi, ni od želje telesne, ni od želje
muževljeve, nego od Boga (Jn. 1, 12-13). Zablagodarimo mu što nam je darovao da
stupimo u monaški savršeni život, nagovestivši ga u svojoj reči jednom mladiću: Ako
hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima... i dođi, uzmi krst
svoj i hajde za mnom (Mt. 19, 21; Mk. 10, 21). Zablagodarimo mu i što nas je uveo u
predstojeće ispovedništvo (za ikonopoštovanje), ne dopustivši da se prelestimo i
padnemo u jeretičku zabludu. Jer, mi smo poznali i ispovedamo da je Jedinorodni Sin
Božiji primio telo, da se može opisati po telu, da ima ikonu i da u njoj prima poklonjenje.
Koliko se ljudi nalazi izvan Jevanđelja u zabludi i neverju? Koliko je, opet, onih koji su
prihvatili Jevanđelje, ali su zabludeli u veri i pretrpeli brodolom kao i ikonoborci, koji ne
ispovedaju da se Hristos može opisati po telu i da ima ikonu, kojoj se treba poklanjati,
čime se lišavaju spasonosnosti Njegovog domostroja? Pomišljajući o rečenome, mi
imamo zbog čega da srdačno zahvaljujemo Gospodu. Kroz blagodarnost, pak, dolazi
skrušenost, od koje se javljaju suze. Suze, pak, [donose] prosvećenje, koje omogućuje
napredak u delu spasenja.
2) Zablagodarimo Bogu za veru i za meru vere koju imamo. Jer, sama po sebi, vera je
jedna, ali je u zavisnosti od našeg zagrljaja - velika ili mala. I Gospod govori Petru:
Maloverni, zašmo posumnja (Mt. 14, 31). On na drugom mestu kaže: O ženo, velika je
vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš (Mt. 15, 28). I opet: Ni u Izrailju tolike vere ne nađoh
(Mt. 8, 10). Na taj način je vera jednom mala, a drugi put velika. Neka niko ne govori:
"Ja sam neuk i ne mogu da shvatim veru". Sveblagi Bog, naime, na sve rasprostire luče
svoje blagodati. Apostol govori: Jer gledajte, braćo, na nas pozvane: nema my ni
mnogo mudrih no telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitoga roda; nego što je ludo
pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra
Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom svetom i poniženo izabra Bog, i
ono što je ništavno, da uništi ono što jeste (1. Kor. 1, 26-28). Primećujete li da se i na
nas odnosi rečeno? Da li se sećate makar blaženog brata našeg Tadeja, ako već ne
drugih? Nije li on bio Skit? Nije li služio kao rob kod ljudi? I nije li on u monaštvo stupio
posle oslobađanja od ropstva? Kakav je, međutim, on bio i u prethodnom i u sadašnjem
ispovedništvu? Obuhvativši svoju veru i obuhvaćen svojom verom, on ju je dostojno
usvojio, javivši se kao savršen muž i udostojivši se ukrasa venca mučeništva. On se tri
dana posle stradanja odavde preselio u drugi život. I mi treba da budemo slični.
Nemojmo kao izgovor iznositi svoju neukost, već tražimo, upoznajmo i uveličavajmo
svoju veru. Jer, vera koja dela kroz ljubav ostvaruje naše spasenje. Od njih obe je
spasenje duše. Jer, ni vera, ni ljubav same po sebi ne spasavaju, već jedino kad su
sjedinjene i spojene. Neka bismo se i mi nastrojili da dostignemo u savršenog čoveka, u
meru rasta punote Hristove i udostojili se da sa svima svetima [dobijemo] večna dobra.
210.
Kao pobuda na nošenje bremena posta neka služi njegova blagotvornost (uz
čuvanje, uostalom, mirnog i ljubaznog nastrojenja) i velika obećanja onima koji
nose njegov teret (3/2, 7)
Post je dobar ukoliko se sačuva i dobro nastrojenje duha, tj. mir, krotost, dobrota,
poslušanje, smirenje, saosećanje i svako drugo dobro raspoloženje. Đavo se, međutim,
na svaki način stara da u isposnike položi suprotno, tj. da budu drski, gnevljivi, jarosni,
naduveni, čineći da od posta imaju više štete negoli koristi. Mi, pak, kojima njegove
namere nisu nepoznate (2. Kor. 2, 11), treba da se ponašamo mirno, tiho, krotko,
pristojno, podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef. 4, 2) i znajući da je rečeno ugodno
Bogu. I ukoliko ne budeš imao takvo raspoloženje, ti Bogu nećeš ugoditi čak ni da
saviješ svoj vrat, da se obučeš u džak i da pepelom pospeš glavu. Post pritešnjuje i
isušuje telo, ali širi i uvećava dušu. Zbog toga mi ne malaksavamo, nego ako se naš
spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana y dan. Jer naša prolazna
mala nevolja priprema nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2. Kor. 4,
16-17). Gledajući na nagradu, mi možemo blagodušno da podnosimo teškoće vrline,
zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udeo u nasledstvu svetih u svetlosti; koji
nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1, 12). Ne
pričešćujemo li se mi često Njegovim Prečistim Telom i Krvlju? I šta može od rečenoga
biti prijatnije i slađe, s obzirom da oni koji se pričešćuju sa čistom savešću nalaze život
večni. Ne razgovaramo li mi svakodnevno sa božanstvenim Davidom i sa ostalim svetim
ocima kroz slušanje onoga što se čita? I ima li čega utešnijeg za duše? Nismo li mi
raskinuli svaki odnos sa svetom i sa srodnicima po telu? I opet, šta je blaženije i više od
rečenoga? Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja
Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno
telu slave Njegove, no sili kojom On može sve učiniti i sebi pokoriti (Fil. 3, 20-21). Stoga
se radujmo i veselimo, prezirući svako telesno zadovoljstvo. Jer je svako telo kao trava,
i svaka slava čovečija kao cvet travni: osuši se trava, i cvet njen otpade (1. Pt. 1, 24).
Delo, pak, vrline ostaje zanavek. Brat Božiji govori: Zlopati li se ko među vama? Neka
se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka peva Bogu (Jak. 5, 13). Onaj, pak, koga iskušava
zla strast (a kušač nikada ne prestaje da iskušava) neka trpi slušajući onoga ko govori:
Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji
Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1, 12). Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite
(Jn. 13, 17).

211.
Pouka o miru i saglasnosti, o plamenoj ljubavi prema Bogu, o marljivom trudu na
građenju spasenja i uopšte o priličnom monaškom životu (3/2, 8)
Radujem se zbog vas što hodite u jednomisliju, što mirno živite i trpeljivo prohodite
vreme posta. Rečeno vam je na spasenje i na učvršćenje vaše nade. Veliko je blago mir
i jednomislije u bratstvu. Po udaljavanju zla nereda i nepostojanosti, protivrečenja i
osuđivanja, neposlušnosti i gordosti i svakog drugog lukavstva, oni donose dobro i sebi
samima i drugima, kojima daju primer vrline, usled čega je i sami još više stiču.
Vinovnici sablazni će naslediti osudu, a oni koji podstiču na vrlinu će naslediti blagoslov.
I neka se nikada ne desi da otpadnemo od dobre nastrojenosti i od pohvalnog
ponašanja, ili da prestanemo da volimo Boga.
Jer, napisano je: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom,
i svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk. 10, 27). Onaj ko voli na navedeni način
ne zna za sitost, ni umor, ni iznemoglost, već neprestano dodaje oganj na oganj i
revnost raspaljuje revnošću, ushodeći iz vrline u vrlinu u srcu svome i prelazeći iz
duhovne sile u silu.
Zar ne vidite kako se oni koji se trude oko tela staraju za ono što je prolazno i truležno?
Zar se pred vašim očima ne nalaze oni koji prave čamce po čitave dane, ne dajući sebi
ni najmanji odmor kako bi zaradili nešto novca i svoje domaće opskrbili neophodnim za
njihove potrebe? A zar mi, koji ištemo da se obogatimo onim što je Božanstveno, da
dobijemo Carstvo nebesko, da se nasladimo večnim dobrima i da izbegnemo večne
muke, nećemo sve uzeti na sebe sa gotovošću i revnošću? Zar rado nećemo žrtvovati i
svoju krv ukoliko bi bilo neophodno da je prolijemo radi Gospoda?
Da, bratijo moja, stojmo bodro, radujmo se u nadi, trpimo skorbi i prebivajmo u
molitvama. Pazimo na svoja rukodelja, na psalmopojanje, na stihove i na čitanje,
uzdržavajući svoj um sličnim zanimanjima od skitanja po sujetnim predmetima. Jer,
nerad je majka zla, a delanje - čuvanje uma. Nemojmo istupati iz svoje dobre
nastrojenosti, već poštujmo poslušanje, poredak, uspokojavanje bližnjega i sve što
pomaže naše spasenje, uvek se moleći za one koji ovde prebivaju i bratiju koji su
rasejani na mnogim mestima. Jer, mene boli srce stoga što očima ne vidim kako se
spasavaju.

212.
Pouke govorim po dužnosti; no, da bi se javio plod, pomozite mi vašim
napredovanjem uz sadejstvo pouka; vaš napredak je i moj, budući da smo jedno;
vi ste ga pokazali ispovedništvom pred ikonoborcima i trpljenjem muka od njih;
nemojte posramiti tu svoju odvažnost (3/2, 9)
Za vaš telesni opstanak je neophodno jedno, a za duhovni drugo. Prvo vam daje
ekonom, tj. hranu, piće, odeću, a drugo - ja smireni kroz reč i pouku. Prvo se ne daje po
prohtevima, a drugo se ispunjava po dužnosti. Govoreći vam kratke i oskudne pouke,
ja, dakle, ne činim ništa veliko. Naprotiv, ja se bojim i treptim, budući da za vaše duše
neću dati odgovor caru, ili vlastelinu, ili načelniku, već Sudiji svih i Bogu, pred kojim se
poklanja svako koleno nebeskih, zemaljskih i preispodnjih, i koga ispoveda svaki jezik.
Vi, pak, kao bratoljubivi, pomozite i meni i sebi: samima sebi napredovanjem u svakoj
vrlini, a meni svojim molitvama. Uostalom, vaš uspeh je i moj uspeh, i obrnuto: A vi ste
telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27); i ako strada jedan ud, s njim stradaju svi
udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26). Pošto
se ja staram o vašem [dobru], i vi treba da se starate o mom [dobru]: ja sam u vama i vi
u meni zbog naše uzajamne ljubavi. Eto zakona dobrog uređenja istinskog bratstva.
Neka vaša poslušnost meni bude iskrena i nepokolebiva, s obzirom da ste se u njemu
rodili, uzrasli, usavršili za ovaj novi život, te blagodaću Hristovom dostigli meru
Njegovog ispovedanja (povodom ikonoborstva). Vi se niste ustrašili careva, ni zaplašili
načelnika, ni odstupili pred stradanjem, ranama, progonstvom, tamnicama, smrću.
Stoga ste postali znameniti, kao što je svima poznato. Nemojte izdavati svoju vrlinu,
nemojte postideti svoju pohvalu, neka se vaše dobro ime ne promeni u ružni naziv.
Naprotiv, na pohvalnoj prošlosti naziđujte i budućnost, svagda se čuvajući i unutra i u
spolja. Ograđujte se čuvanjem zapovesti, pobeđujući svako iskušenje i svaku skorb
podnoseći trpeljivo. Znajte da se mi još nalazimo u podvigu i progonstvu, ne znajući šta
će roditi sledeći dan. Uostalom, ako je Bog s nama, ko će protiv nas? On koji svoga
Sina ne poštedje, nego ga predade za sve nas, kako da nam s Njim i sve ne daruje
(Rim. 8, 31-32). Eto kako da se nadate i kako da ste uvereni. Živeći u navedenoj nadi i
uverenju vi ćete, uveravam vas, steći nasleđe sa svima svetima.

213.
Smrt je blizu: treba da se pripremamo; kako; sve treba činiti u slavu Božiju; treba
da smo jednomisleni i uzajamnostarateljni, da čuvamo čula, da obuzdavamo misli
i da revnujemo za dobro u očekivanju bestrašća (3/2, 10)
Dan za danom naš život se skraćuje i mi se približavamo smrti. Nama predstoji da se
preselimo odavde i da se pridružimo bratiji i ocima našim. Stoga se od nas zahteva
veliko trezvoumlje, pažnja i srdačna priprema. Biblijsko kazivanje o potopu Gospod
upoređuje sa onim što će se desiti prilikom Njegovog drugog dolaska: Slično kao što
beše u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu (Lk. 17, 28) i dođe potop i
odnese sve; tako će biti i dolazak Sina Čovečijega (Mt. 24, 39). Mi se čudimo kako su
se tadašnji [ljudi] neosetljivo i bezbrižno odnosili prema dolazećem potopu, ne
pokazavši ni strah ni trepet. Međutim, ne nalazimo li se i mi u bezbrižnosti zbog koje njih
osuđujemo. Kod nas se ne priprema kovčeg koji se gradio sto godina. Međutim, mi
svakodnevno vidimo mrtvačnicu koja se puni i koja će i nas primiti. Gotovo
svakodnevno smrt uzima ponekog od bratije naše i on odlazi. I ono što se pri tome kod
nas dešava je daleko strašnije od onoga što se dešavalo (pri potopu). Stoga i treba da
smo pažljiviji.
Ja ne kažem: "Nemojte jesti, ni piti, niti se odevati", već, po učenju apostola: Ako, dakle,
jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite. Ne budite na
spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj (1. Kop. 10, 31-32). Da, bratijo,
molim i preklinjem, opet po rečima blaženog Pavla, da upotpunite moju radost, tj. da isto
mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni, ništa ne čineći iz prkosa, niti za
praznu slavu, nego smirenjem smatrajući jedan drugoga većim od sebe(Fil. 2, 23).
Ogradimo svoja čula, tj. gledanje, sluh, miris, ukus i dodir, kroz koje ulazi smrt.
Obuzdajmo um kako ne bi skretao u nepriličnost, kako ne bi izobražavao rđave prizore,
kako ne bi porađao grehovne želje, od kojih nema ni koristi ni zadovoljstva. Naprotiv,
sve više bolujmo i skrušavajmo se, imajući u vidu jedino očišćenje duše i napredak u
bestrašću, i u njima nalazeći utehu i zadovoljstvo. Nemojmo biti mrzovoljni, već se
držimo nade da ćemo okusiti bestrašće i obradovati se zbog njegovog sticanja.
Napregnuto i neprekidno žurimo za njegovim tragom, budući da revnost dopunjuje ono
što nedostaje, imajući Boga za Pomoćnika. Gospod je blizu onih koji ga čekaju, i duša
koja ga ište naći će ga. Provodeći život na navedeni način, mi ćemo svakako dobiti
Carstvo nebesko.
214.
Sećajući se Boga, sećaj se i smrti; nemoj se vezivati za život, niti za bilo šta što
se u njemu ceni; rečeno se najviše traži od nas koji smo se odrekli od sveta (3/2,
11)
Kao spasonosno napominjanje, pouka je blagotvorna, budući da nas podstiče na
trezvoumlje i bodrost pri vršenju obaveznih poslova. Ona nas poučava da nikada ne
prestajemo da pomišljamo na Boga, da ga volimo ili da se sećamo svog odvajanja od
tela. Jer, mi ćemo se odvojiti od njega i umreti, kao i svi oci naši, preselivši se u drugi
svet i stupivši u život koji nema kraja. Ovdašnji život liči na senku i san, i ograničen je sa
nekoliko godina. Ja ne mislim na vreme od nastanka sveta, već na život svakog čoveka,
koji retko dolazi do Davidske granice, i još ređe je prelazi. Svi sveti su sav život
razmišljali o rečenome. Apostol svedoči: U veri pomreše svi oni ne dočekavši ostvarenje
obećanja, ali ih videše izdaleka, i pozdraviše, i priznaše da su stranci i prolaznici na
zemlji. Jer oni koji tako govore pokazuju da traže Otadžbinu, I da su mislili na onu iz
koje su izašli, imali bi vremena da se vrate; ali sad žele bolju, tojest nebesku. Zato se
Bog ne stidi njih da se naziva Bog njihov; jer im je pripremio Grad (Jev. 11, 13-16). Eto
grada našeg. Eto otadžbine naše. U njoj su oci i bratija naša i po telu i po duhu. I zašto
mi sadašnji život još smatramo dostojnim pažnje? Zašto se privezujemo za njegove
običaje? Nerazumno je ne želeti povratak iz tuđine u domovinu ili iz rata u mir. Mi smo
se, pak, voljena bratijo, kao razumni odvojili od sveta i svega što je u svetu. Stoga čitav
svoj život pomišljajmo na smrt, odbijajući svaku pohotu, svaki nemar, svaku
raslabljenost, svaku mrzovolju, svako zlo kako bismo ugodili Bogu i postali naslednici
nebeskih dobara.

215.
Gospod nam je dao mir, koji nas obavezuje da spolja budemo u miru sa svima, a
unutrašnje da mirujemo u sebi od strasti i griže savesti (3/2, 12)
Nedeljni [tj. vaskrsni] dan je dan mira. U njemu je Gospod, pobedivši neprijatelja,
učenicima rekao: Mir vam (Jn. 20, 21). I svojom rečju On nije samo njima dao mir i nije
im ga dao samo za jedan dan. Naprotiv, On svima svagda izriče takav mir, pa i nama
smirenima. Imajmo mir i budimo mirni u sebi. Po spoljašnjem čoveku nemojmo dozvoliti
da imamo mržnju ni prema jednom od bratije, već prema svima budimo ljubazno
raspoloženi. Jer, Gospod govori: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete
imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). Po unutrašnjem, pak, čoveku čuvajmo mir i
spokojstvo od pogubnih strasti, kako bismo i mi sa apostolom mogli govoriti: Imamo mir
u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz koga i pristupismo s verom u ovu
blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 12). Mi smo,
međutim, izmenjive prirode, usled čega se dešava da se podvrgavamo nesretnim i
skorbnim kolebanjima i uznemirenjima. Ipak, mi odmah treba da požurimo da se vratimo
u pređašnje stanje, tražeći mir u Bogu, kao što govori apostol: Jer On je mir naš, koji i
jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo,
ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim zapovestima i propisima, da oba sazda u
samome sebi u jednoga novoga čoveka, stvarajući mir i da pomiri sa Bogom ijedne, i
druge ujednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu (Ef. 2, 14-16). Obraćajući se
svome Ocu, i Gospod govori o delu koje je ispunio: Delo svrših koje si mi dao da izvršim
(Jn. 17, 4). On je izmirio zemaljsko i nebesko, i nas čineći sinovima mira i ljubavi.
Možda će neko reći: "Kako, zar mi nismo u neprestanoj borbi, kao što govori i apostol:
Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame
ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12)". Mi ćemo odgovoriti da
navedene reči ukazuju na vrstu i veličinu borbe, ali ne i na nas kao njene nosioce. Jer,
on na drugom mestu govori: Jer oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom
za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja
Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 45). Onaj ko
se nalazi u navedenom raspoloženju očigledno poništava borbu i uvodi mir.

216.
Treba slušati pouke i, verujući im, ispunjavati njihove savete (3/2, 13)
Ja vam i sada prinosim kratku i oskudnu, ali neodložnu meru slova kako sam ne bih bio
osuđen za ćutanje, i kako se vi ne biste lišili pouke. Vi se, uostalom, većim delom
poučavate čitanjem svetih otaca. Pa ipak, vi imate potrebu i za mojim smirenim
poučavanjem. Usudiću se da kažem da u njemu imate čak veću [potrebu] negoli za
njime. Jer, tamo nalazite opšta rasuđivanja, a ovde se govori upravno o vama sa
izobličenjem i ispravljanjem. Kaže se: Obličiću me, u metnuću pred lice tvoje grehe tvoje
(Ps. 49, 21). I Gospod kaže: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a cad
izgovora nemaju za greh svoj (Jn. 15, 22). Naravno, neka se ne desi da se rečeno
odnosi na vas. Jer, ja sa vama ne govorim kao sa nepokornim i grešnim, već kao sa
sinovima poslušanja, kao sa ljubljenim čedima i kao sa jednodušnim satelesnicima i
saborcima. Budite hrabri i napredujte da biste bili čisti i besprekorni na dan Hristov, puni
plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju (Fil. 1, 10-11). Reč moja je za
vas. Ja se nadam da će Onaj ko je davno iz kamena izveo vodu za Izrailj i iz mog
kamenog srca izvesti kratko slovo kako biste se orosili i zablagodarili Gospodu, koji
hrani, napaja i upravlja život naš u sadašnjem živovanju kao u pustinji. Pošto sam se
već setio drevne povesti, zaustavimo pažnju i na ono što se tada desilo sa
nepokornima, o kojima apostol govori: Ali većina od njih ne beše no Božijoj volji, jer biše
pobijeni u pustinji. A ovo biše primeri nama, da ne želimo zla kao što oni želješe, Niti
bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je napisano: Cede narod da jede i pije, i
ustade da igra. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan
dvadeset i tri hiljade. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija
izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1. Kop. 10, 5-
10). Razmišljajući o rečenome, bratijo, bežimo od uzroka gneva Božijeg, bežimo od zle
pohote, bežimo od roptanja, izbegavajmo da kušamo Hrista. Kako je moguće Njega
kušati? Padajući u pomisli neverja i govoreći: "Da li ćemo imati sve što nam je
neophodno? Da li ćemo izdržati borbu sa neprijateljem? Da li ćemo sve pretrpeti".
Nemojmo činiti rečeno, bratijo moja. To cy reči neverja i sumnje, koje ne treba
dopuštati. Jer, poverovavši čvrstom verom, mi ćemo sve moći pretrpeti. I Noje je
poverovao i izbegao pogibao potopa. I Avraam je postao otac mnogih naroda. I Mojsije
je prošao kroz Crveno more kao po suvom. I tri mladića i Danilo su ostali nepovređeni.
Jednom rečju, verom su se svi sveti opravdali. I mi ćemo, verujući sve podneti i pobediti
sa Hristom, udostojivši se i venca pravde.
217.
1) Oslobodivši se od žitejskih, svetskih i grehovnih veza, nemojmo dopustiti da
se opet vratimo na njih; 2) neka niko ne misli da spoji služenje Bogu i ropstvo
grehu i strastima (3/2, 14)
1) Odgoneći naš nerad i podstičući revnost, apostol je rekao: Gospod je blizu. Ne brinite
se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje
vaše (Fil. 4, 5). Nemojmo biti nemarni, već se krepimo i hrabrimo na delanje na koje nas
je prizvao Gospod. On nas je prizvao iz opštenarodnog prebivanja u monaški život, On
nas je obukao u rizu spasenja i odenuo u odeću veselja, On nasje iskupio od
prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal. 3, 13). Nemojmo dozvoliti da opet
postanemo dobrovoljni robovi strasti. Rob koji je otkupljen zlatom nikako neće pristati da
opet dopadne ropstva. Naprotiv, udaljivši se podalje od mesta svog ropstva, on se
raduje što se udostojio da se oslobodi od ropske tiranije. Uostalom, ropstvo samo po
sebi nije neko naročito zlo, budući da apostol govori: Jesi li prizvan kao rob? Nemoj da
brineš, nego ako i možeš postati slobodan, radije se strpi. Jer koji je kao rob prizvan u
Gospodu, slobodnjak je Gospodnji; tako i koji je prizvan kao slobodnjak, rob je Hristov
(1. Kop. 7, 21-22). Pa ipak je istina da onaj ko se oslobodio ropstva ne želi da opet živi
pod njegovim bremenom. Utoliko više i mi treba da se držimo daleko od greha, budući
jednom oslobođeni od njega. Ili možda ne znamo šta nam je napravio? Nije li nas
isterao iz raja? Nije li nas učinio smrtnima umesto besmrtnim? Nije li nas uveo u
mnogoplačevni život? Ne postaje li preko njega svako zlo? Stoga ga izbegavajmo kao
najvećeg neprijatelja i zamrzimo ga kao dostojnog mržnje. Zavolimo, naprotiv, vrlinu
koja nas čini anđelima, pa čak i bogovima, po pisanome: Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi
Višnjega svi (Ps. 81, 6).
2) U čemu se, pak, sastoji suština vrline? U odvajanju od sveta i prilepljivanju uz Boga.
Gospod govori: Niko ne može dva gospodara služiti. . . Ne možete služiti Bogu i
mamonu (Mt. 6, 24). Mi ne možemo stremiti i vrlini i grehu. Jer, kakvu zajednicu ima
svetlost s tamom (2. Kor. 6, 14)? Stoga su zapovesti Hristove lake i rasterećujuće, a
gresi teški i opterećujući. Teška je i [okolnost] da se mi naprežemo da spojimo
suprotnosti i da smatramo da je moguće da smo blagonakloni prema telesnoj pohoti i da
možemo da se uspešno bavimo duhovnim delima. Okrenimo se sebi [i zaključimo]:
ukoliko smo dostigli meru savršenstva zablagodarimo Bogu od koga je svaki dar dobri i
svaki poklon savršeni (Jak. 1, 17), te se potrudimo da ostanemo čvrsti, strahom Božijim
se čuvajući neizmenjivim i nepokolebivim u dobrom raspoloženju našem; a ukoliko smo,
pak, u mnogome nepotpuni, požurimo i napregnimo se da dostignemo savršenstvo dok
još postoji vreme za delanje, utvrđujući se verom, okriljujući se nadom, vezujući se
ljubavlju, ukrašavajući se smirenoumljem, veseleći se poslušanjem, ispitujući se
trpljenjem, prosvećujući se ispovedanjem i svim drugim vrlinama svedočeći da smo
istinski monasi, nelažni poslušnici i iskusne sluge Gospodnje u Hristu.
218.
1) Treba pažljivo da slušamo Reč Božiju, odakle nam dolaze sva duhovna
raspoloženja; 2) slično su postupali svi sveti i pružili svedočanstvo kroz dobre
plodove; 3) i mi postupajmo na rečeni način, sećajući se dobročinstava
Gospodnjih(3/2, 15)
1) Svi ljudi imaju oči i uši, premda i ne vide i ne slušaju svi, već samo oni koji imaju uvo
koje čuje i oko koje vidi. Stoga je i Gospod rekao: Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt. 11,
15). O gluvim ušima i prorok govori: Dade im Bog duh neosetljivosti, oči da ne vide i uši
da ne čuju (Is. 6, 9; Rim. 11, 8). Stoga ono što se čita slušajmo pažljivo, a ne nemarno
kako ne bismo pretrpeli osudu. Naprotiv, mi treba da možemo da kažemo: Nauk
Gospodnji otvori mi uši (Is. 55, 5). Onaj ko sluša pazi, skrušava se, čisti se, prosvećuje
se, raduje se i sve ovdašnje smatra ništavnim. On samo želi Hrista da zadobije,
slušajući ga kako govori učenicima: Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama (Jn. 14,
18). I opet: Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam (Jn. 15, 14). I opet:
Još malo i svet me više neće videti, a vu ćete me videti, jer ja živim, i vi ćete živeti (Jn.
14, 19). I opet: A vu ste oni koji ste se održali sa mnom u iskušenjima mojim. I ja vama
zaveštavam Carstvo, kao što Otac moj meni zavešta da jedete i pijete za mojom
trpezom u Carstvu mome (Lk. 22, 28-30). Slušajući navedeno, bogoljubac je spreman
da svakodnevno umire za Hrista.
2) Eto kako su živeli svi sveti i sa kakvom rešenošću i svečanošću su izjavljivali svoju
ljubav prema Gospodu. Jeremija govori: Ja se ne umorih idući za tobom i dan ljudski ne
poželeh (Jer. 17, 16). Sveti David govori: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao
(Ps. 115, 3). Apostol govori: Jer je vama darovapo ne samo da verujete u Hrista, nego i
da stradate za Njega (Fil. 1, 29). Dela apostolska govore da su se svi apostoli radovali
udostojivši se da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap. 5, 41). Jednom rečju, sveti su
sličnim uzvicima izražavali svoju veliku ljubav prema Hristu Gospodu.
3) I mi, bratijo, pažljivo slušajmo ono što se čita i zavolimo ljubljenoga Boga našeg,
svagda mu blagodareći za dobra koja nam je učinio, tj. što nas je izabrao od početka za
spasenje u svetinji našeg sadašnjeg zvanja, što nam je darovao da mu služimo u
Pravoslavnoj veri i što nam je, kao neku obilnu trpezu, predano učenje svetih. I
blagovremeno je da apostolski kažemo: Ako je Bog s nama, ko će protiv nas? On koji
svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako da nam s Njim i sve ne
daruje? Ko će optužiti izabrane Božije? Bog je onaj koji opravdava. Ko će osuditi?
Hristos je onaj koji umrije, pa još i vaskrse, koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje
za nas (Rim. 8, 31-34). On hodatajstvuje pred Bogom i Ocem i daje nam Carstvo
nebesko.

219.
1) Pomene nemojmo vršiti samo spoljašnje, nego i duhovno; 2) sećajmo se da
ćemo i mi otići; 3) tim sećanjem se podstičimo na pripremanje za ishod (3/2, 16)
1) Juče smo prilično vršili pomen oca našeg. Jer, duhovna deca treba da ukazuju
poštovanje prema svom ocu. Ipak mi ne treba da mislimo da je pri pominjanju dovoljno
da izvršimo službu spomena i da se telesno utešimo. Naprotiv, mi treba da porodimo i
duhovne utehe. Pokrenuvši čula na kratko vreme, telesna uteha odleće, dok je duhovna
uteha nenasita i trajna. Onaj ko je zaplakao, ko se umilio, ko se skrušio srcem zaista je
dobro izvršio spomen svog oca ili brata. Setite se ranijih dana dok je otac bio prisutan,
dok je besedio i opštio sa nama, a zatim predstavimo sebi [mesto] na kome se sada
nalazi, te sa kime prebiva i sa kim opšti, kao i sva naša bratija koji su počinuli. Zar ono
što se pomišlja i sluša neće svagda dušu privodi ti u ushićenje?
2) Okrenimo se potom i sebi samima i pomislimo kako ćemo nakon kratkog vremena i
mi otići odavde i kako će nas drugi spominjati kao što mi sada pominjemo svoje
prethodnike. Da, takav je naš udeo. Mi smo smrtni ljudi i ne znamo šta će biti sutra. I šta
je život naš? Para koja se na kratko pojavljuje i nestaje; prolećni cvet koji izjutra niče i
uveče vene. Čovek je kao trava, dani njegovi, kao cvet poljski, tako procveta (Ps. 102,
15). Čovek se upodobi ništavnosti, dani njegovi kao senka prolaze (Ps. 143, 4). Svako
telo je seno i svaka slava ljudska je kao svet trave (Is. 40, 6). Jer ogreje sunce sa
žegom, i osuši travu, i cvet njen otpade, i krasota lica njena propade (Jak. 1, 11). I mi
ćemo uvenuti i preći odavde, kao što su rekli sveti, čija smo poređenja naveli.
3) Blažen je onaj koji je razuman i koji traži Boga (Ps. 13, 2). Blažen je onaj ko se
svakodnevno prisiljava na napore i znoj poslušanja, koji ne protivreči, ne ropće, koji je
pokoran, spreman za delanje, marljiv u služenju, skrušen srcem i uvek se sprema za
ishod. Jer, doći će kraj i neće zadocniti. Doći će i carski vesnik silazeći sa neba i
govoreći duši: "Eto, sada izlazi. Očekuje te Car i Bog svih". Neka bismo se mi,
molitvama oca našeg, obreli spremni, bez straha prelazeći u večni život.

220.
1) Kraj četrdesetnice nas postavlja pred lice Pashe; međutim, i čitav naš život
stoji pred licem Pashe, premda ne privremene, nego večne, koja je neizmerno
bolja; 2) gledajte na nju, sećajući se šta je o njoj rekao Gospod, i podstičući se na
podvižničke trudove, podražavajući svete; 3) nemojte obraćati pažnju na lukavu
zmiju, koja pokušava da nas obmanom navede na lepo i slatko za telo (3/2, 17)
1) Četrdesetnica se približava kraju i duša se raduje zbog približavanja Pashe, koja
predstavlja vreme predaha i okušanja plodova od preduzetih napora. Zbog čega sam,
pak, ja progovorio o tome? Stoga da bih vam napomenuo da je i čitav naš život okrenut
ka večnoj Pasci i očekuje njeno približavanje. Iako je velika i značajna, ovdašnja Pasha
je, po rasuđivanju naših otaca, samo obraz one Pashe. Ovdašnja Pasha traje jedan dan
i prolazi, a ona je neprestana. Od nje se udaljio svaki bol, tuga i uzdah i u njoj [prebiva]
radost, veselje i večna uteha. U njoj je glas onih koji praznuju i skup slavljenika, viđenje
večnopostojeće svetlosti, blažena svetkovina Hristova, trpeza puna večnih dobara i
novo piće, o kome je Hristos rekao: Kažem vam pak da od sada neću piti ovoga roda
vinogradskoga do onoga dana kada ću piti s vama novoga u Carstvu Oca moga (Mt. 26,
29).
2) Pred svoje Vaznesenje na nebo, on je o tom Carstvu rekao svojim učenicima: Idem
da vam prapremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću
vas k sebi da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, u put znate (Jn. 14, 24). I na
drugom mestu On opet govori: U onaj dan znaćete vi da sam ja u Ocu svome, i vi u
meni, i ja u vama (Jn. 14, 20). I opet: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom
gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn.
17, 24). Da bi se shvatilo da te reči nisu bile upućene samo apostolima, već i svim
verujućim, On je opet rekao: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči
njihove poveruju u mene: da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni
u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao (Jn. 17, 20-21). Šta je utešnije od
ovih reči? I šta je ubedljivije? Koju dušu one ne mogu smekšati? Kakvo srce one neće
skrušiti? Takvo srce bi pravedno trebalo nazvati kamenim, a ne ljudskim. Pomišljajući o
rečenome, sveti su blagodušno pretrpeli sve što su podnosili, skorbi smatrajući radošću,
teskobe - širinom, stradanja - nasladom, podvižničke napore - utehom, smrt - životom. S
obzirom da težimo istom cilju i budući da ištemo Pashu zajedno sa njima, i mi treba da
hrabro podnosimo sve neprijatno što dolazi, ne padajući pod njegovom težinom i
izbegavajući malodušnost, sve više se podstičući na plameniju revnost.
3) Nemojte obraćati pažnju na lukavu zmiju koja nam priprema raznovrsne zamke uz
pomoć naših strasti, koja se preobražava u anđela svetlosti, koja stvari pokazuje
onakvima kakve nisu, koja tamu predstavlja kao svetlost, i gorko kao slatko. Ona je
prelestila našeg praroditelja, opčinivši njegovo gledanje i ružno mu pokazavši kao
prekrasno, da bi ga potom kroz okušanje [ploda] izbacila iz raja. Znajući, pak, iz opita da
je lažljivi obmanjivač, mi nemojmo izaći iz raja zapovesti. Kada nam pokaže prekrasan
plod, mi nemojmo na njemu zaustaviti oko duše i tela našeg, već na svaki način
okrećimo pogled kako se ne bismo prelestili. I šta je zapravo plod koji izgleda lep?
Telesna ljubav i zla pohota svake od pogubnih strasti. Ukoliko ih izbegnemo, mi ćemo
se spasti i udostojiti da sa svima svetima praznujemo večnu Pashu.

221.
sadržaj
1) Posle zime cveta i daje plodove biljno carstvo; i duša posle lišavanja, skorbi i
teškoća duhovno cveta i donosi duhovne plodove, kojima se raduje i hrani
Gospod; 2) podnosimo sve nevolje i teškoće našeg podvižničkog života kako
bismo prineli plod, radujući i hraneći Gospoda, od čega nema ništa blaženije; 3)
za rečeno će nas uverava sam Gospod; kako, dakle, da sa svakom radošću ne
podnosimo svaku teškoću našeg života (3/2, 18)
1) Zima je prošla i nastupilo je proleće. Mi vidimo kako tvorevina Božija oživljava:
rastinje cveta, zemlja se pokriva zelenilom, ptice počinju da pevaju i sve ostalo se
obnavlja. I mi se svime naslađujemo i slavimo premudrog Umetnika svega Boga, koji
svakog leta kao da presazdaje i preobražava svu tvar svoju, primetno nas uveravajući
da ono što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi,
tj. Njegova večna sila i Božanstvo (Rim. 1, 20). Mi, uostalom, ne treba da se
zadržavamo samo na rečenome, već da i dalje prostiremo svoj misleni pogled, te da i u
samima sebi vidimo ono što se dešava u tvorevini. Kako? Kroz poređenje. Uzrok
obnove vidljive tvorevine jeste zima, u kojoj se zemlja i sve što je na njoj podvrgava
neprijatnom uticaju snega, vetrova i bira. Slično biva i sa dušom: ukoliko najpre ne
pretrpi zimu skorbi, lišavanja i beda, ona neće dati cvet ni plod. Ukoliko, pak, pretrpi sve
slično, prineće očekivane plodove i dobiti blagoslov od Boga, kao što je napisano: Jer
zemlja koja upija dažd što često na nju pada, i koja rađa bilje korisno onima radi kojih se
i obrađuje, prima blagoslov od Boga (Jev. 6, 7).
2) I mi treba da podnosimo svaku nevolju, svako lišavanje, svako vidljivo i nevidljivo
iskušelje koje nas napada u vreme posta koji teče u gladovanju i žeđanju i u svim
ostalim zlopaćenjima kako bismo postali plodonosni i kako bismo dobili blagoslov od
Boga. Mi treba da prihvatimo kao gosta i nahranimo Gospoda Isusa. Mi se, naime,
naslađujemo gledanjem zelene, rascvetane i plodne tvorevine. I Gospod se raduje
gledanjem na našu dušu koja duhovno cveta i donosi plod. Kakav plod? Ljubav, radost,
mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost, uzdržanje (Gal. 5, 22-23). Eto čime se
On hrani i naslađuje. I blažen je onaj ko ga time hrani stoga što će i On njega nahraniti
večnim dobrima. Blažen je onaj ko ga prima kao gosta jer će i On njega primiti u
Carstvo nebesko. Onaj ko zemaljskog cara primi u svoj dom ima veliku radost i veselje.
Neće li se utoliko pre [radovati] onaj ko prima Cara nad carevima i Gospodara nad
gospodarima?
3) I mi ga zaista primamo, kao što se vidi iz Njegovih reči: Ako me neko ljubi, reč moju
držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14,
23). I opet: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga
će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn. 14, 21). Zbog navedenih
obećanja mi sve treba sa radošću da trpimo i činimo, slušajući apostola koji govori:
Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome telu dopunjavam što nedostaje
Hristovim patnjama, za telo Njegovo, koje je Crkva (Kol. 1, 24). I sveti Jakov govori:
Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različna iskušenja, znajući da kušanje
vaše vere gradi trpljenje; a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni
bez ikakvog nedostatka (Jak. 1, 24). Vidite li da se u iskušenjima nalazi radost i u
skorbima - veselje? Svetitelji su tako živeli. I mi se napregnimo da idemo njihovim
stopama kako bismo zajedno sa njima nasledili Carstvo nebesko.

222.
Nabrojavši podvižničke vrline, u kojima se poneki naročito uspevali u [vreme]
posta, on dodaje: "Budite takvi uvek ne menjajući se sa promenom vremena" (3/2,
19)
Već se nalazimo na samoj granici posta, budući da se, kao što vidite, gotovo završava,
Pismena svedočanstva koja su do nas došla iz davnih vremena uveravaju nas da su se
u ovo vreme u svoje obitelji vraćali blaženi oci iz okoline Jerusalima. Oni su vreme svete
četrdesetnice provodili u pustinjama. Oni su kao prvine na dar mnogoštedrom Vladici i
Bogu prinosili visoke vrline u kojima su uznapredovali u svojim pustinjskim podvizima.
Ni vi ne prinosite ništa malo i neznatno. Naprotiv, prema svojim silama vi prinosite
gospođu svih vrlina, tj. ljubav, zatim bogosvetlo smirenoumlje, hristopodobno
poslušanje, neuspavljivo trezvoumlje u molitvi i psalmopojanju na bdenju, naročito usrđe
u ispunjavanju napora rukodelja. Nije nedostojno pohvale ni presecanje rasejanosti,
uzdržanje od nepriličnih pogleda, skromnost u hodu, blagorazumnost u odgovorima i
uzajamnom opštenju. Neću početi da govorim o obuzdavanju drskosti, odbacivanju
pričljivosti, uzdržanju u hrani, odbacivanju mnogog spavanja, pažnji prilikom čitanja i
najzad, o blaženom i mučeničkom odsecanju vlastite volje, koje je trebalo postaviti na
prvo mesto, budući da ga Gospod, kao jedinu istinsku žrtvu, iznad svega traži od nas.
Sve navedene osobine su dobar i prepodoban prinos. Usudiću se da kažem da se od
vas niko pred Gospodom neće pojaviti prazan, već će svaki prineti svoje dobro. Vi ste,
dakle, na temelju svog podvižništva naziđivali zlato, srebro i drago kamenje, tj. dela koja
neće sagoreti na ognju budućeg ispitivanja, a ne greholjublje, ropstvo strastima, sramni
govor, stidne pomisli, tajno jedenje, laž, neprijateljevanje i druga dela, koja apostol
upoređuje sa drvima, senom i slamom (1. Kor. 3, 12). Vi ste za kratko vreme isposničkih
dana stekli duhovnu riznicu. Stoga nemojmo dopustiti da je sa promenom vremena
izgubimo, predavši se neprijatelju i suparniku. Neka dođe do promene vremena i neka
dođu drugi dani. Vi, pak, u svojoj pokornosti volji Božijoj i u svojoj ljubavi prema Njemu
ostanite nepromenjivi. Ili, promenite se, ali jedino dobrom izmenom, manje savršenstvo
zamenjujući većim savršenstvom, od iskre postajući svetilnik koji gori i od meseca se
preobrazivši u sunce. Samo se nemojte zaustavljati i okretati nazad ka utehama sveta,
koje prolaze kao san, premda i podvrgavaju večnom gorenju u ognju. Prema tome,
molim vas da, nastavljajući dosadašnje prebivanje u bogougodnom nastrojenju,
otpraznujemo i praznik Cveti, da otvorimo manastirska vrata i primimo one koji nam
dođu, viđenje i besedu sa njima uredivši na slavu Božiju. Neka oni koji nas vide po
božanstvenom apostolu kažu da je Bog sa nama kao u svom hramu (1. Kop. 3, 16).
Čineći kao što rekosmo, mi ćemo i Svetu i Veliku Pashu otpraznovati bogougodno,
saobražavajući se strastima Hristovim i obasjavajući se svetlošću Vaskrsenja.

223.
1) On pominje neko iskušenje koje su svi zajedno dobro podneli; 2) on ukazuje
kako teče iskušenje na greh i kako se treba protivi grehu, odbijajući prilog, i
ostalo; 3) da ne bi bilo priloga, ne treba da se vraćamo na ranije čak ni mišlju, dok
spoljašnje treba da se strogo držimo poretka dobrog ponašanja; 4) više od svega
se čuvajte napuštanja obitelji; 5) uopšte, neka kod vas sve bude blagoobrazno i
pravilno; sve činite kao pred Gospodom; 6) završen je post, zablagodarimo
Gospodu i nemojmo prestati da se popravljamo (3/2, 20)
1) Gospod je u Jevanđelju rekao: Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje
kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane (Lk. 22, 31-32). Nešto
slično se i sa nama desilo. Ipak, sveblagi Bog nije dozvolio da se ožalostimo preko
mere, već je učinio sa iskušenjem kraj, da bismo mogli podneti (1. Kop. 10, 13). Vi
znate o čemu govorim. Ja sam primio vaše bratoljubivo sastradavanje kao bogougodno,
spasonosno i pohvalno, po rečima apostola: Jer gle, baš to što se vi no Bogu
ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah,
pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.
Kor. 7, 11). Vaše raspoloženje zaista beše bratsko, kao što i zahteva reč istine. Jer,
kaže se: I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja,
s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26).
2) Pogledajte samo kakvo je staranje i naprezanje kod đavola, kako kao lav ričući hodi i
traži koga da proždere (1. Pt. 5, 8), koga da uhvati kao plen delimično ili u potpunosti.
Uhvativši nekoga delimično, on nije zadovoljan, već se pruža na još gore sve dok ne
izazove grehovnu smrt. On najpre nastoji da prihvatimo prilog [tj. grehovnu pomisao]
kako bismo u srcu zamislili nešto loše. Oskrnavivši i zarazivši dušu, on je sablažnjuje da
istupi iz granica prirode, čineći je bezumnom, beslovesnom i slepom. I ona već stremi
ka nepriličnom, tj. umesto svetlosti - tami, umesto sladosti - gorčini, umesto životu smrti.
Takva je nesreća od kušača. Mi, pak, bratijo, na svaki način čuvajmo duše svoje, ne
dajući mesta đavolu. Mi odmah treba da odgonimo prilog. A ukoliko budemo savladani,
u krajnjoj meri nemojmo se oskrnaviti saglašavanjem. A ako i na tom nivou pretrpimo
nesreću, nemojmo dozvoliti da dugo prebivamo u sličnom nastrojenju kako se ne bismo
priklonili grehu.
3) Sa nama se rečeno dešava zbog naših ranijih pristrašća i zbog prisećanja. Stoga
izbegavajmo pristrašća i mladalačka prisećanja. Jer, zalaziti u njih i maštom prebivajući
u njima znači vraćati se srcem u Egipat. Mi, pak, rečenoga treba da se čuvamo po
unutrašnjem čoveku, dok po spoljašnjem treba da činimo ono što nas uči apostol:
Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga
što je notrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha
Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i
hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite među sobom blagi, milostivi,
praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 29-32).
4) Izbegavajmo napuštanje obitelji kako ne bismo imali uzrok za pad. Avaj. Tvoja bratija
je unutra, a ti si napolje. Tvoja bratija je u bezmetežju, a ti si u praznoslovlju. Tvoja
bratija je spokojna, a ti prelaziš sa mesta na mesto. Otuda su sablazni, otuda padovi.
Čemu se podvrgava ovca koja se odvoji od stada? Zar ne postaje plen zverima? Slično
je i sa onim ko pobegne iz obitelji. Neka ne bude toga, bratijo. Neka sve kod vas biva
blagoobrazno i uredno, sve sapažnjom i opreznošću, sve kao pred licem Gospodnjim,
koji vidi i skriveno i otkriveno, i dnevno i noćno, i svaki telesni i misleni pokret.
Nemojmo, dakle, biti na saplitanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj. I dovoljno
smo rekli.
5) Četrdesetnica se završava. Uznesimo slavu Bogu koji nas je udostojio da je dovršimo
i koji nam je dao silu da ponesemo njene uobičajene podvige. Trud je prošao i nagrada
ostaje. Telo se stanjilo, ali se popravio duh. Popravljajte ga i osvećujte i dalje te će
vasceli duh vaš i duša i telo da se sačuvaju bez poroka za dolazak Gospoda našega
Isusa Hrista (1. Sol. 5, 23).

224.
1) Nemojmo prestati da se sećamo stradanja i Vaskrsenja Gospodnjeg, kako nas
strasti ne bi ulovile; 2) sada je proleće, koje oživljava sve telesno; budimo oprezni
i strogi prema telu; 3) potrudili smo se u postu; međutim, posle kraja posta nije
kraj trudovima: čitav život treba da se trudimo nad sobom; 4) činimo tako (4, 1)
1) Udostojivši se da blagodaću Hristovom otpraznujemo Svetu Pashu, prihvatimo opet
svoja dela. Istovremeno i radimo i sećajmo se životvornih strasti Spasitelja našeg, Isusa
Hrista i Njegovog slavnog Vaskrsenja. Jer, nikako ne treba dozvoliti da sa prolaskom
Pashe prođe i naše sećanje na njih. Pred oči uma treba uvek da privodimo spasonosne
strasti Gospodnje, Njegovo raspeće, pogreb i Vaskrsenje. Neprestano se zanimajući
takvim predmetima, mi ćemo biti neulovljivi za strasti. Ukoliko nas ponekad usled
nepažnje ulove, mi brzo treba da pogledamo na raspetog Isusa, Gospoda slave i
odmah će zasijati iscelenje dušama našim. Slično je u davna [vremena] i Izrailj, kad su
ga ujedale zmije, pogledao na bakarnu zmiju i odmah se isceljivao (Br. 21, 9). Vama je
poznato da zle pomisli ujedaju kao zmije i u dušu ulivaju otrov, koji sa svim staranjem
treba odmah izbacivati kako se odugovlačenjem ne bi stvorila neizlečiva rana.
2) Vidite, sada je proleće. Ono je roditeljka [tj. buditeljka] krvi (a krv - tela). Telo, pak,
želi protiv Duha, a Duh protiv tela (Gal. 5, 17), budući da snaženje tela slabi duh, a
snaženje duha slabi telo. Budimo oprezni i u upotrebi hrane, pića, sna i svega drugog
držimo strogu umerenost kako telo ne bi nadvladalo duh, već kako bi duša održala
pobedu nad telom.
3) Trkač na poprištu se proglašava pobednikom kada pretrči sve stadije (i prvi dotrči do
naznačene crte), a ne kada pretrči samo dve stadije. Ni mi (nismo pobednici ukoliko
dolično provedemo) samo četrdesetnicu ili Pedesetnicu. Naprotiv, kažem vam da
ukoliko sav svoj život ne istrajemo u pažljivom podvigu mi nećemo izbeći zamke đavola
i nećemo dobiti pobedne nagrade.
4) Stoga se stalno podvizavajmo dobrim podvigom, prolivajmo znoj radi sticanja vrlina,
pritešnjavajmo telo, proganjajmo strasti, svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa
(2. Kor. 4, 10) i svagda sami u sebi osudu na smrt doživljavajući (2. Kor. 1, 9). Jer,
svakako ćemo i mi umreti kao i oci naša i bratija. I mi ćemo se prestaviti i otići na
nepoznata mesta, te ugledati prizore koje nismo videli. Ta reč je strašna i onoga ko ima
um privodi u istupljenje. Prebivajući, dakle, u strahu i trepetu, držimo svoja čula u
strogom poretku. Na svaki način se čuvajmo od ispraznog slušanja, od štetnog
gledanja, od mirisa koji razmazuju i od svakog opasnog koraka, svecelo se posvećujući
Svetome Bogu kako bismo, ugodivši mu, poslali naslednici večnih dobara.

225.
1) Prošla je Pasha i prošla je strasna [sedmica]; međutim, pashalno radovanje i
sećanje na stradanja Gospodnja treba da su uvek živi u nama kako ne bismo
živeli za sebe, nego Gospodu koji je umro i vaskrsao za nas; 2) stoga i posle
Pashe treba da prebivamo u duhovnim i telesnim podvizima, ne izmišljajući
nikakva opravdanja za njihovo izbegavanje; 3) on ih prekoreva što su se skupljali
zajedno na tajnom mestu iako im je govorio da tako nešto ne čine; on im ukazuje
kako da se ponašaju kad se javno skupljaju radi razgovora i kako da se drže u
svako drugo vreme; 4) on napominje da se sećaju dobre upokojene bratije i da ih
podražavaju, navodeći primer brata Domentijana (4, 2)
1) Pasha je prošla i praznik se završio, ali radovanje ili praznovanje, ako hoćete, nije
prošlo. Jer, mi duhovno treba da se uvek radujemo i praznujemo, po reči apostola:
Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). I strasna sedmica je
prošla, ali sećanje na stradanja Hrista Spasitelja našeg treba da je u nama uvek novo i
živo. [Mi uvek treba da se sećamo] da se Gospod slave za nas raspeo i bio pogreben i
vaskrsao u treći dan, savaskrsavši i saoživotvorivši i nas sa sobom kako mi živi ne
bismo više živeli sebi, nego Onome koji je za nas umro i vaskrsao (2. Kor. 5, 15) i kako
bismo sa smelošću mogli da kažemo reči apostola: A živim - ne više ja, nego živi u meni
Hristos; a što sad živim u telu, živim verom Sina Božijeg, koji me zavoli i predade sebe
za mene (Gal. 2, 20). Zaključak iz navedene tajne jeste da treba da budemo mrtvi za
svet i živi za Boga.
2) Prema tome, i posle Pashe mi treba da smo trezvoumni i bodri, da se molimo i
držimo umiljenja, da točimo suze i prosvećujemo se, da uvek umiranje Gospoda Isusa
na telu nosimo, da svakodnevno umiremo proizvoljeljem, da se svagda misleno
razdvajamo sa telom i odlazimo Gospodu kroz udaljavanje od telesnog mudrovanja.
Nemoj govoriti: "Sada nije četrdesetnica". Jer, za trezvoumnog je uvek četrdesetnica.
Nemoj govoriti: "Ja se već odavno podvizavam i imam potrebu za odmorom". Jer, ovde
na zemlji nema odmora. Nemoj govoriti: "Ja sam ostareo u vrlini i ne bojim se". Jer,
strah od izmene i pada nikad ne treba da nas napušta, s obzirom da je satana mnoge
ostarele u vrlini survao u jamu greha u jednom času. Zato koji misli da stoji neka pazi da
ne padne (1. Kor. 10, 12) i onaj ko misli da je dobro zaštićen neka se pazi da ne bude
ostavljen bez ikakve zaštite. Neka kod vas uvek postoji opreznost, pažnja i stroga mera
i u snu, i u jelu, i u piću i u svemu drugom kako bi telo svagda bilo pod pritiskom i
obuzdavanjem. U suprotnom će ono, poskočivši kao ždrebe, da nas surva u bezdan
greha.
3) Ja sam vam u nedavnoj pouci savetovao da se ne odvajate i ne zadržavate nasamo
na skrivenim mestima, pa ipak su neki od vas činili suprotno. Šta hoćete? Da dođem k
vama sa prutom ili sa ljubavlju i duhom krotosti (1. Kor. 4, 21). Ja sam vam govorio i vi
niste poslušali. Vi ste videli da je vaš brat za tako nešto dobio epitimiju i niste se
uzdržali. Pazite da neko ne padne u sličnu vrstu greha. Pouke se ne govore uzalud i u
prazno. Jer Bog nije Bog nereda, nego mira (1. Kop. 14, 33). A sve neka biva
blagoobrazno i uredno (1. Kop. 14, 40) da bi se kod nas u svemu proslavljao Gospod.
Vi bratijo, koji se sabirate sa raznih [mesta], pazite gde i kako sedate i kako se ophodite.
Nemojte biti kao oni koji su dobili razrešenje na sve, nego kao svezani Duhom, ne kao
oni koje niko ne nadzire, nego kao oni koje nadzire Gospod, koji vidi svaki pokret i
svako dejstvo vaše. Nemojte lutati tamo-amo, kao da vas neko vuče, već budite kao
stranci koji se odmaraju. Pazite na svoje rukodelje, molitve i psalmopojanje i ništa
nemojte srebroljubivo sabirati ovde, već budite zadovoljni onim što posedujete. Jer, sam
Gospod je rekao: Neću me ostaviti, niti ću me prezreti (Nav. 1, 5). Stoga svako od nas
sa smelošću može da govori: Gosnod je meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi
učiniti čovek (Ps. 117, 6).
4) Sećajte se bratije vaše i gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru
njihovu (Jev. 13, 7). Takav je bio blaženi Domentijan koga smo opevali i čiji je spomen
sa svetima. Kakvu je on trgovinu ostvario? Kakav je on proveo život? Nije li on mnogim
naporima i podvizima stekao večno nasleđe? On je bio siromašan čovek i neznatan po
telu. Međutim, s obzirom da je izabrao vrlinu i da je zavoleo Boga, i Bog je njega
uzvisio, po reči Pisma: Proslaviću samo one koji me proslavljaju i onaj ko me ponižava
biće bez časti (1. Car. 2, 30). Zbog takve bratije treba da se radujemo i veselimo.
Međutim, od toga mi nećemo imati koristi ukoliko i sami sa svoje strane nešto ne
prinesemo. I prinevši nešto po svojoj sili, mi ćemo imati čast sa svetima u Hristu Isusu,
Gospodu našem.

226.
1) Čuvajmo mir među sobom kako bismo zatvorili usta onima koji su radi da hule
na naš način života; 2) podstrek za rečeno neka bude ljubav prema Gospodu, koja
je nadahnjivala sve svete; 3) mi se ponekad predajemo izazovima zbog hladnoće
ljubavi prema Gospodu; nju, dakle, treba da obnavljamo i snažimo (4, 3)
1) Mi smireni se radujemo kad vidimo da svake godine dolazite ovamo i vaš dolazak
praznujemo kao drugu Pashu. Svako od vas nam prinosi telesne [darove po meri]
onoga što je njegova ruka sabrala. I mi ćemo stoga, kao neko uzdarje, vama predložiti
duhovne [darove]. Prema tome, molim vas imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da
hodite dostojno monaškog zvanja koje ispovedamo i gonjenja koje smo pretrpeli za
Gospoda. Vladajte se dobro u svetu, da bi za ono za što vas opadaju kao zločince bili
posramljeni, videvši na delu vaše dobro ponašanje (1. Pt. 2, 12). Postarajmo se da i za
same sebe i za one koji se protive istini čvrsto ustrojimo svoj život, održavajući dobro
ponašanje u uzajamnim odnosima i u dobrim poduhvatima držeći se dobrih pravila. Kad
se sabiramo u crkvu držimo apostolska pravila. Apostol govori: Svaki od vas ima
psalam, ima pouku, ima jezik. . . i sve neka bude za izgrađivanje (1. Kop. 14, 26). Kada
negde odemo po potrebi hodimo pobožno kako bi na našem licu sijala izvesna blagodat
na nazidavanje onih koji vide. Kada se desi da govorimo sa ženom treba da imamo
punu pažnju i da skromno uzdržavamo oči od gledanja kako ne bismo primili žaoku i
strelu u srce.
2) Jednom rečju, sve treba činiti u slavu Boga, koji nas je zavoleo i predao sebe za nas
(up. Ef. 5, 2). Ljubav prema Njemu dovodi do istupljenja onoga ko ga voli, ne
dopuštajući mu da pripada sebi, već jedino Ljubljenome, što se može primetiti i kod onih
koji vole duševno ili plotski. Muž koji voli ženu celog sebe predaje voljenoj: on kao da
diše njom i o njoj neprestano mašta. On ni na sunce koje mu se ukazuje neće da gleda,
već samo na svoju željenu. On neće da uzme učešća u trpezi mu se predlaže zbog
želje da bude jedino sa svojom ljubimicom. Ko je, međutim, krasniji od Hrista? Šta je
sladosnije od Njegove ljubavi? Zar On nije krasan lepotom većma od sinova ljudskih
(Ps. 44, 3)? Nije li On sav sladost i želja (Pes. 5, 16)? Pokazujući toplinu svoje ljubavi
prema Njemu, sveti uzvikuju: Kao što čezne jelen za izvorima voda, tako čezne duša
moja tebi, Bože (Ps. 41, 2), ili: Jer nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da
ako jedan za sve umre, to svi umreše. I Hristos za sve umre, da oni koji žive ne žive
više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse (2. Kor. 5, 14-15). Eto kakvom je
ljubavlju Bog zavoleo svet. I eto kako su silno i nezadrživo sveti Njega voleli.
3) Ne voleći ga plameno, mi postajemo plen zlih pomisli i telesnih pohota, umesto
zadovoljstva susrećući skorbi, umesto sladosti - gorčinu i umesto mira - uznemirenost.
Mi bratijo treba da se probudimo i otreznimo, te da očistimo dušu od sličnih pogubnih
želja kako bi u nama obitavao Hristos. Jer, gde je čistota, tamo je i Hristos. Takav je
blaženi i poželjni život. Živeći na taj način, mi ćemo naslediti Carstvo nebesko u Hristu
Isusu, Gospodu našem.

227.
1) Vi ste postom sabrali duhovna dobra; sada se postarajte da ih sačuvate; 2)
stoga treba izbegavati nemarnost, strogo paziti na sebe i dejstvovati sa bodrom
opreznošću; 3) izbegavajte slučajeve koji pobuđuju na greh, čuvajte čula i
naročito krotite pomisli; 4) ukoliko ne budete tako činili, pašćete u greh; greh nam
je, pak, načinio i čini mnogo zla (4, 4)
1) Vreme nas priziva da posle praznika opet krenemo sa besedama i običnim
poučavanjem. I ja im pristupam sa usrdnošću znajući da sam radi toga postavljen i da
ću teško [odgovarati] ukoliko ne saopštavam reč istine u skladu sa svojim silama. Šta
bih vam rekao u sadašnje vreme? Ranije ste, tj. u vreme svete četrdesetnice, kao u
neko pristanište sabirali duhovno bogatstvo kako biste stupili u Svetu Pashu. I nosili ste
sa sobom mnoge i dobre tovare vrlina, tj. post, bdenje, molitvu, trudoljublje i ostala
prepodobna staranja. Stoga sada predmet naše izuzetne brige i staranja treba da bude
očuvanje svega navedenog.
2) Jer, ne treba smatrati da u duhovnom pristaništu biva kao u telesnom. Naime, čim
stupi u [telesno pristanište] i usidri se, [čovek] se predaje nedejstvenosti i bezbrižnosti u
odnosu na morske talase i druge neprijatne slučajnosti. Naprotiv, u [duhovnom
pristaništu] od pokoja strasti postaju silnije i svirepije i duhovi zlobe (tj. duh bluda, duh
stomakougađanja, duh lakomosti, duh lenjosti, duh gordosti) napadaju sa većom
neukrotivošću kao nekakva bura. Stoga je veoma umesan strah da se i u pristaništu ne
potone na dno. Nekada je sveti David neoprezno pogledao na Urijevu ženu i potom
postradao, što znaju oni koji su čitali (2. Car. 11, 1; 4). Pismo govori: Jede Jakov i nasiti
se, i odmetnu se ljubljeni (Pon. 32, 15). [Jednom] je neko nepromišljeno dodirnuo
[nešto], te se raspalio pohotom i rodio bezakonje.
3) Slušajući šta se govori, ti treba da paziš: beži od mesta i prizora koji su opasni zbog
pobuđivanja na greh, te oči, sluh, miris, ukus, pipanje, jelo, piće i san sveži strogim
pravilima kako te ne bi potopili valovi strasti. Takođe treba znati da se onaj ko plovi po
čulnom moru nevoljno podvrgava burama i talasima, dok je onaj ko plovi po mislenom
moru gospodar i bure i zatišja. Jer, ukoliko hrabro odgoni neumesne pomisli, on će se
ispuniti tišinom, imajući Svetoga Duha kao Saputnika, kao što se priča o svetom
Arseniju. Međutim, onaj kome su čula raspuštena i ko ne ometa da se u njemu podižu
pohote kao neki talasi - u stvari sam u sebi podiže najgoru buru. I ukoliko ubrzo ne
ukroti uznemirene pomisli, on će žalosnim glasom zavapiti: Dođoh u dubine morske, i
bura potopi me (Ps. 68, 3). Ja zapravo hoću da kažem da treba da gospodari dobra
pomisao i da bolje ne treba da bude savladano od goreg, tj. da duh treba da vlada i da
se upravlja ka boljem.
4) Ili, zar ne znate šta je učinio greh? Nije li on u svet uveo smrt? Nije li iskvario zemlju?
Nije li vaseljenu ispunio grobovima od početka sveta sve do sada? Jer, čovek je bio
netruležan do prestupa zapovesti i ništa od navedenoga nije bilo na delu sve dok je
prvosazdani nepokolebivo ostajao veran zapovesti koja mu je data. [greh] je vinovnik i
večnih muka; on je potpala neugasivog geenskog ognja; on je hrana nezaustavljivog
crva; on je čoveka koji se nalazio u časti učinio sličnim beslovesnoj stoci. Budući da je
mnogobedstven i smrtonosan, mi treba da bežimo od njega po svojim silama, te da
biramo vrlinu koja ljude pokazuje kao anđele, koja se protivi demonima, koja progoni
sve strasti i koja, najzad, kao nagradu dobija Carstvo nebesko, koje neka bismo dostigli
svi mi blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega.

228.
1) Nemojte se predavati nemarnosti, budući da je smrt uvek blizu, a po smrti sud i
nagrada; 2) sluge zemaljskog cara sa strahom se trude da ispune sve - i veliko i
malo; zar nisu utoliko pre dužni da se trude oni koji služe nebeskog Cara; 3)
usrdno ispunjavajmo sve i na bogosluženjima i na poslušanjima; naročito budite
iskreno mirni među sobom (4, 5)
1) Dugotrajnost ovdašnjeg života u nama ne treba da rađa dosadu, lenjosti ili nemar,
već usrdnost i marljivo staranje o bogougađanju, s obzirom da smo uvek blizu smrti. Ni
jedan rob se ne prepušta nemaru ukoliko se približava svom gospodaru, kao uostalom
ni poslanik koji treba da da odgovor onome koji ga je poslao. Naprotiv, oni su vrlo
zabrinuti, usled čega izgleda kao da su izvan sebe. A zar smo mi nešto drugo? I mi se
približavamo našem Gospodu, ili, bolje reći, Gospod se približava nama, kao uostalom i
Njegov strašni sud, na koji će svi izaći nagi i otkriveni da bi dali odgovor o proživljenom
te da bi ili dobili Carstvo nebesko, ili večnu muku. Ko će se predati nemaru ukoliko
pomišlja o rečenome? Zar se neće svako silnije od ognja rasplamsati revnošću da čini
volju Gospoda svoga kako se ne bi pokazao kao sluga koji je bio svezan za ruke i noge
i izbačen iz svadbene odaje (Mt. 22, 13).
2) Ukoliko nas navedeni primeri ne straše, postarajmo se da življe sebi predstavimo
buduće kroz uporedbu sa onim što se dešava sada. Zar ne vidimo kako se jedni
neprijatelji cara muče u tamnicama, dok se drugi kažnjavaju bičevanjem, kako se jedni
šalju u progonstvo, a drugi lišavaju očiju, i kako su poneki čak u opasnosti da se liše i
samog života? Ne stoje li i ne služe li sa strahom i trepetom čak i oni koji nisu ni zbog
čega krivi kad ih negde pošalju u rat i na druga teška dela? I nema nikoga da se prepire
ili da se ne povinuje. I tako je kod smrtnog cara. Ne priliči li utoliko pre da se kod
besmrtnog i jedinog Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima sve čini sa
strahom i trepetom i da se čini jedino ono što je naređeno? Čujete li šta govori Reč
Božija? Ili prezireš bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da me
dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem
sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga, koji će dati
svakome no delima njegovim (Rim. 2, 46).
3) Neka nas rečeno zastraši. Svaki dan provodimo sa svakom pažnjom i budnim
samočuvanjem. Rano ujutru na znak odmah živahno ustajmo progoneći san. Posle
trezvoumne molite u keliji i na opštem sabranju neka se svaki lati svoga posla -
skladišnik u skladištu, kuvar - u kuhinji, i ostali - svaki na svom mestu. Neka [se nigde
ne nađe] roptanje, ni neposlušnost, ni vika, ni protivrečenje, ni zloća, koja se tajno čuva
i hrani iznutra uz mirnu spoljašnjost da bi zbog neznatnog povoda ujela slično zmiji i
osvetoljubivoj kamili. Desila se neka uvreda i potom prošla. Međutim, da li se iskreno
desilo pokajanje i opraštanje? Nemojte se ponovo razgorevati pomislima, niti
pokušavajte da vraćate zlo za zlo, ni uvredu za uvredu; nego naprotiv, blagosiljajte,
znajući da ste pozvani da nasledite blagoslov. Jer koji hoće da ljubi život i da vidi dane
dobre, neka uzdrži jezik svoj od zla, i usne njegove da ne govore prevare; neka se
uklanja od zla i neka čini dobro; neka traži mir i neka mu stremi. Jer oči Gospodnje
obraćene su na pravednike, i uši Njegove na molitvu njihovu; a lice Gospodnje protiv
onih koji čine zlo (1. Pt. 3, 9-12).

229.
1) Sva tvorevina praznuje Hristovo Vaskrsenje, pokrivajući se cvetovima i šireći
miris; i mi treba da praznujemo taj praznik nad praznicima, šireći iz sebe duhovni
miris, pripremivši ga u sebi sjedinjavanjem svih vrlina; 2) ipak, u ove dane pre
svega treba da mirišemo Pravoslavljem u odnosu na ikonoborstvo, koje
posramljuje sam Gospod; 3) držimo i pravu veru i mirišimo vrlinskim životom (4,
6)
1) U vreme praznika Hristovog Vaskrsenja i čitava tvorevina kao da odbacuje
umrtvljenost, tj. kao da odlaže zimski tužni pokrov i ponovo se rascvetava i oživljava:
zemlja se pokriva zelenilom, drveće lišćem, životinje skakuću i igraju, more se
uspokojava i sve se preobražava u bolje stanje. Zbog čega ja o tome govorim? Eto, kad
se bezdušna i beslovesna tvar raduje presvetlom Vaskrsenju i poprima praznični izgled,
ne treba li utoliko pre mi, koji smo počastvovani slovesnošću i obrazom Božijim, da se
ukrašavamo dobrim životom i da mirišemo duhom? Zaista, Hristov miris je onaj ko je
ukrašen vrlinom, kao što svedoči apostol: Jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima
koji se spasavaju i među onima koji propadaju: jednima miris smrti za smrt, a drugima
miris života za život (2. Kor. 2, 15-16). Prigodno je da kažemo da je i Adam pre
prestupanja zapovesti bio miris Božiji, budući ukrašen besmrtnošću i netruležnošću, te
obuzet nebeskim zrenjima. On je bio nasađen u raju kao neko cvetno i mirisno drvo,
mirišući vrlinama. Možemo pomenuti i da je patrijarh Isaak, osetivši prijatan miris od
sina svog Jakova, rekao: Evo mirisa moga sina kao mirisa pune njive koju je blagoslovio
Gospod (Post. 27, 27). On je, naravno, miris shvatao duhovno. I mi, bratijo, mirišimo
blagouhanjem koje ćemo sebi, kao iskusni mirisar, pripremiti spajanjem svih vrlina?
Takav miris je blagosloven, takav miris je prijatan Bogu, takav miris privlači anđele i
progoni demone. Takvim mirisom su čiste duše privučene da slede za Hristom
Gospodom, kao što se peva u Pesmi nad pesmama (Pes. 1, 23). Tako uvek treba da
bude.
2) Međutim, u sadašnje vreme treba da mirišemo prvenstveno Pravoslavljem usred
ikonoboračkog beščašća. Ikonoborci uzvikuju: "Bog je bestelesan i ne može da se
izobražava". Ioni misle da izgovaraju neku veliku mudrost. O, nerazumnih. Da li vi
ispovedate da je Gospod Isus Bog? Pretpostavljam da ćete reći: "Da". Počujte,
međutim, šta sam govori, javljajući se po Vaskrsenju svetim apostolima i posvećujući ih
u najskrivenija i nadumna tajinstva spasonosne vere po svom neizrecivom snishođenju.
Radi uveravanja u istinu svog Vaskrsenja, On je kušao hranu premda Njegovo sveto
telo po Vaskrsenju nije u njoj imalo potrebu. On je jeo i pio i bio dodirljiv, te je onima koji
su mislili da je duh rekao: Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom; opipajte me i
vidite; jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam (Lk. 24, 39). Šta će
ikonoborački hristoborac reći na to? Da li Gospod ima telo i kosti? I može li stoga biti
izobražavan na ikoni? Ukoliko ne može drugo, ni prvog nije bilo. Govoreći da ima telo,
On (ćuteći i sa podrazumevanjem) sam svedoči da može biti izobražavan na ikoni. Jer,
te dve crte podrazumevaju jedna drugu. Stoga će ti ikonoborci zajedno sa manihejcima
biti osuđeni na večnu pogibao (2. Sol. 1, 9), kao što je napisano.
3) Mi, pak, bratijo, [prebivajmo] u pravoslavnom mudro[ljublju], verujući da je moguće
videti Gospoda našega Isusa Hrista na ikoni i pokloniti mu se na njoj. Uspokojavajući se
na rečenome, mi svu svoju revnost obratimo na [napor] da u skladu sa dostojanstvom
naše vere pokazujemo i čisti, besprekorni i neporočni život kako bismo, ne hramajući ni
na jednu ni na drugu stranu, iskusno hodili i dostigli Carstvo nebesko.

230.
Pomišljajući o meri uzvišenosti naše prirode Godpodnjim Vaznesenjem, nemojmo
dozvoliti da je pomračujemo nedostojnim životom (4, 7)
Nama je pred vratima praznik nad praznicima - Vaznesenje [Uznošenje] Spasitelja
našeg Isusa Hrista, tj. veliko i natprirodno tajinstvo. Naime, naša priroda se uzima iza
predela vidljivog neba, kao što je napisano: A Bog, koji je bogat u milosti. . . nas, koji
bijasmo mrtvi zbog grehova, oživi sa Hristo. . . i s Njim zajedno vaskrse i zajedno posadi
na nebesima u Hristu Isusu (Ef. 2, 46), sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog
načelstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne
samo u ovome veku, nego i u budućem; i sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi
iznad svega za glavu Crkvi, koja je telo Njegovo, punota Onoga koji sve ispunjava u
svemu (Ef. 1, 20-23). Vidite li na kakvu je visinu slave podignuta priroda ljudska? Nije li
[podignuta] od zemlje na nebo? Nije li iz truležnosti [preneta] u netruležnost? Koliko se
samo poneki [ljudi] trude da postanu prijatelji zemaljskog i smrtnog cara? Mi, pak, koji
smo nekada bili otuđeni i svesno neprijatelji u zlim delima (Kol. 1, 21), odjednom
postajemo ne samo pomireni sa Bogom i Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, već se
uzvisujemo i do usinovljenja. Sada je naša priroda na nebesima, pri čemu joj se
poklanja sva vidljiva i nevidljiva tvorevina. Eto veličine neizrecivog čovekoljublja blagog
Boga našeg. Misleći o njemu i znajući njegovu neshvatljivost za naš um, blaženi Pavle
se moli da Bog Gospoda našega Isusa Hrista verujućim dade Duha mudrosti i otkrivenja
da ga poznaju. . . da bi znali u čemu je nada poziva Njegova, i kakvo je bogatstvo slave
nasleđa Njegova u svetima, i kakva je neizmerna veličina sile Njegove na njima koji
veruju no dejstvu silne moći Njegove, koju učini u Hristu (Ef. 1, 17-20). Šta je, međutim,
bilo? Sveblagi je došao nama kroz devstveno rođenje, potčinio se odgovarajućim
zakonima prirode, uzišao na Krst, prikovavši na njega obveznicu koja nas svojim
propisima optuživaše (Kol. 2, 14), sišao u najdonje predele zemlje, razrušio smrtne
bolove, vaskrsao, sa sobom podigao ljudsku prirodu i najzad se uzneo u slavi,
pokazavši se kao naš Zastupnik pred Bogom i Ocem. Eto ukratko značenja ovog svetog
praznika. Sagledavajući ga i shvativši da smo telo Hristovo, pobožno uspoštujmo dar i
čuvajmo svoje blagorodstvo. Nemojmo izdati blagodat i nemojmo udove Hristove. . .
načiniti udovima bludnice (1. Kor. 6, 15), već se još više očistimo i u pomislima i u
delima, još više se odrešujući od telesnih pohota koje vojuju na dušu i vladajući se
dobro (1. Pt. 2, 12). [Neka] naš život bude miran, blagopokoran, poslušan, smiren,
srđen, što ga i čini blaženim. Utehe, pak, i zabave, smeh i neuzdržanje treba da
prepustimo teloljupcima i životoljupcima, koji gledajući ne vide, slušajući ne čuju i koji
imaju okamenjeno srce i opterećene uši kako ne bi razlikovali dobro od zla, svetlost od
tame i život od smrti. Mi se, pak, bratijo, držimo ispovedništva u kome stojimo i hvalimo
se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 2). Latimo se podvižničkih napora u kojima su se
podvizavali sveti (među kojima i sada opevani blaženi Pahomije), zdravoumno
gledajmo, zdravoumno slušajmo, zdravoumno pipajmo i svim udovima se zdravoumno
služimo kako bismo bili naslednici večnog života po obećanju.

231.
1) Gospodnjim Vaznesenjem je vaznesena naša priroda: stoga uspoštujmo
veličinu dara i ukrašavajmo sebe svim vrlinama; 2) onaj ko nije takav, nije ud
Hristov; stoga neka se pokaje i uprepodobi onaj ko je potčinjen bilo kojoj strasti;
onaj ko se povremeno podvrgava pokretima strasti neka žuri da uvek obnovi
duhovno nastrojenje; 3) žuri budući da je smrt uvek blizu, dok po smrti [sledi]
osuda nepokajanim (4, 8)
1) Mi praznujemo Vaznesenje Gospodnje, tj. dovršetak domostroja Gospoda našeg
Isusa Hrista. Izvršivši sve po volji Očevoj, On se uzneo u slavi, te ja i nas, vaskrsnuvši
nas, postavio na nebesa u svom svetom telu. Kakvo je bogatstvo slave Njegove i kakva
je neizmerna veličina sile Njegove (Ef. 1, 18) kad je smirenu i ništavnu prirodu našu
uzveo na carski presto i kad joj se sve nebeske sile poklanjaju. Pomišljajući o
rečenome, ispunimo se straha i trepeta i pobožno uspoštujmo veličinu dara, te živimo
dostojno naše Glave, tj. kao udovi Hristovi i kao satelesnici i sanaslednici Njegovi, u
čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemernoj, u
reči istine, u sili Božijoj (2. Kor. 6, 6), sa svakom poslušnošću i smirenoumljem, sa
svakim staranjem i pažnjom, ništa neumesno ne govoreći i ništa ne čineći protiv
zapovesti.
2) Prema tome, onaj ko skrnavi telo već nije ud Hristov, ni onaj ko zlopamti više nije ud
Hristov. Ni onaj ko je obuzet bilo kojom drugom strašću više nije ud Hristov, usled čega
nije dostojan ni da se pričešćuje Svetim Tajnama. Jer, apostol govori: Ali čovek neka
ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i
pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi
slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A
kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1. Kop. 11, 28).
Stoga postanimo prepodobni i očistimo se kako bismo dostojno bili nazvani udovima
Hristovim i kako bismo se dostojno pričestili Svetim Tajnama. Međutim, nemojmo se
čuditi ukoliko nam se desi da se usled nemarnosti razgorimo zlom pohotom, ili gnevom,
ili zavišću, ili mržnjom, ili nečim drugim što je mrsko Bogu. Naprotiv, brzo obnovimo
svoju raniju dobru nastrojenost i nemojmo odugovlačiti u zlu. Jer, proizvoljno
zadržavanje u njemu donosi neizvinjivu osudu.
3) Osim toga, zar smrt ne može da dođe iznenada? Eto, juče smo posetili bolesnog
episkopa i našli ga u velikoj nevolji. On je bio potpuno iscrpljen vrućicom i okretao
pogled levo desno, nigde ne nalazeći pomoć. Zar i mi ne možemo da se odmah
podvrgnemo sličnoj [nevolji]? Šta su, pak, te muke u poređenju sa budućim? San i
senka. Onaj oganj se neće ugasiti i onaj crv ne umire, mrak se ne razvejava, uze se ne
razrešuju, škrgut zuba ne prestaje, kao što su i sve ostale muke večne. Zaista, bratijo,
razmišljajući o tome prestanimo da smo strastoljubivi, da zavidimo, da se gnevimo, da
osuđujemo, da klevećemo, te nemojmo ništa drugo rđavo činiti. Naprotiv, postanimo
mirotvorci, držimo dobro nastrojenje, skrušavajmo se, činimo dobro, bogoljubazno
volimo jedni druge i sve naređeno činimo rado i sa usrdnošću kako bismo izbegli večne
muke i dobili večni život.

232.
1) Gospod je obećao drugog Utešitelja, što se i ostvarilo na Pedesetnicu; eto
velikog [događaja[; 2) šta ćemo mi uzvratiti; ispovedajmo veličinu Cara;
podstičimo se na svako dobro i protiv svega strasnog i telesnog, u čemu se
nalazi jedino gorčina; svaka uteha je jedino u Bogu; 3) bežimo od svega
nepriličnog (4, 9)
1) Mi praznujemo Pedesetnicu i silazak Duha Svetoga, o čemu govori Gospod: Ako ja
ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama. A kada dođe On.
. , uvešće vas u svaku istinu (Jn. 16, 7; 13). Kakvo obećanje! Čime smo samo
udostojeni! On nije obećao da će poslati anđela, ni čoveka, već svog sopstvenog Duha.
Prema tome, ispunivši Očevo delo, Jedinorodni Sin Božiji uzlazi na nebesa, a Duh Sveti
silazi. I On nije drugi Bog, nikako, već drugi Utešitelj, kao što je pisano. O, neizrecivog
čovekoljublja! Bog biva naša Uteha. On teši skorbnu i namučenu dušu kako ne bi
padala duhom u teškim okolnostima, po svedočanstvu svetog apostola: Spolja borbe,
iznutra strahovanja. Ali Bog koji teši ponižene, uteši nas (2. Kor. 7, 56). On teši srce
koje je zastrašeno demonskim strašilištima, kroz smelo uzdanje uzvodeći ga ka
nepobedivoj hrabrosti, po svedočenju svetog Davida: Jer si mi ti, Gospode, pomogao, i
utešio me (Ps. 85, 17). On teši i priziva neprijateljski um da stekne mir i tišinu, po
svedočenju apostola: Umesto Hrista, dakle, molimo, kao da Bog poziva kroz nas:
Molimo u ime Hristovo - pomirite se sa Bogom (2. Kor. 5, 20). Vidiš li neshvatljivo
snishođenje? Vidiš li neuporedivi dar? Gore se za nas Jedinorodni Sin zalaže pred
Ocem, kao što je napisano: Koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas (Rim.
8, 34). Dole, nas, pak Duh Sveti teši mnogoobrazno.
2) Šta ćemo uzvratiti Gospodu za sve? Nama ostaje samo da prihvatimo psalamsku
pesmu i da uzvikujemo: Sve će kosti moje reći: Gospode, [Gospode], ko je sličan tebi?
Koji izbavljaš siromaha iz ruke jačih od njega, i sirotu i ubogog od grabitelja njihovih(Ps.
34, 10). I opet: Pomoć je naša u ime Gospoda, Stvoritelja neba i zemlje (Ps. 123, 8). I
još: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). I:
Gospod je meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi učiniti čovek (Ps. 117, 6).
Imajući takvog Utešitelja, Duha Svetog, nepobedivu silu, Velikog Zaštitnika, Boga i
Pomoćnika, nemojmo se bojati straha neprijateljskog i nemojmo se ustrašiti protivničkih
sila, već hrabro i čvrsto požurimo na podvižničke i ispovedničke borbe, proživljavajući u
njima dan za danom i ne prelešćujući se obmanama zmije. Nemojmo iznemogavati pod
neprestanim njenim napadima, već ugasimo telesnu ljubav s obzirom da dom naše
duše ispunjava ognjem.
Uveravam vas da ona nije zadovoljstvo, već opasna bolest, da nije slast već istupljenje
uma i zlo pomračenje. Rečeno poznaju oni koji su ukrotili besnilo ploti i omili njenu
skvernu, te oni koji su se prilepili uz Boga svim srcem. Jer, šta je od Njega slađe i
poželjnije? Onaj [ko ga je stekao] i u telu živi iznad tela, u svetu iznad sveta, ovde
prebivajući i živeći iznad vidljivog: njegovu dušu talasi blagodati, koje podižu tiha
kretanja Duha, ispunjavaju tišinom po meri mogućeg.
3) Zbog čega dopuštamo da nas slastoljublje pobeđuje i kvari, menjajući nas i
spuštajući ka zemlji, ka ploti i krvi, sasvim nas otuđujući od sveblagog Boga našeg?
Bežimo od svake strasti: bežimo od srebroljublja, izvora izdajstva, bežimo od neverja,
koje nas odvaja od opštenja sa Gospodom, bežimo i od svake druge strasti koja opseda
našu dušu, tj. od gneva, zavisti, mržnje, samoljublja i odvajanja, kako nas smrt ne bi
zatekla nespremnim i kako nas ne bi odvojila od Boga. A odvajanje od Boga jeste i
odvajanje od Carstva nebeskog. Njega neće izbeći niko od onih koji ne čine ono što je
ugodno Bogu. Da bismo, pak, uzmogli da izbegnemo gnev koji dolazi na sinove
protivljenja, počnimo da neodstupno ugađamo Bogu, te očistimo i obnovimo svoje duše.
Budite smeli. Gospod je blizu svih koji ga prizivaju.

233.
1) Praznik je svih svetih; ko su oni; sve mučenici: jedni mučenici u krvi, a drugi -
podvigom samoumrtvljivanja; 2) ubrojmo se i mi među njih; naši tirani (strasti,
strasni ljudi i demoni) hoće da odstupimo od Boga i pređemo na njihovu stranu; s
obzirom da se ne slažemo, mi nosimo teškoće spoljašnjih lišavanja i unutrašnje
borbe; 3) budimo čvrsti do kraja i udostojićemo se udela mučenika (4, 10)
1) Mi smo se udostojili da otpraznujemo praznik nad praznicima, Svetu Pedesetnicu.
Sada nam predstoji i praznik svih svetih. Koliko se sada pominje svetih i kakvi se samo
pominju? Ko će izbrojati zvezde nebeske i pesak pokraj mora? Tako su bezbrojni i
svetitelji Božiji, svedoci istine Božije i mučenici, koji su se verno protivili neprijateljskoj
sili tirana i hrabro i sa radošću pretrpeli muke svih vrsta: oganj, mač, zveri, točkove,
železne nokte i sve drugo što je mogla da izmisli zloba. Oni su muke smatrali utehom, a
prolivanje krvi - radošću. Sa tim ubeđenjem oni su išli po usijanom ugljevlju, gasili
raspaljenu vatru, te svojom prirodom izvršili ono što prevazilazi prirodu, poražavajući
tirane i careve. I šta su oni svedočili? Oni svedočahu da je Isus Hristos Sin Božiji i da se
Njegovim imenom dariva večni život, kao što je napisano. Međutim, da li su svedoci
istine samo oni koji su prolili krv? Će, svedoci su i svi oni koji su poživeli božanstvenim
životom, o kojima apostol govori: Potucaše se u kožusima i kozjim kožama, u oskudici,
u nevoljama, u patnjama; oni kojih svet ne beše dostojan, potucahu se no pustinjama i
gorama i no pešterama i no jamama zemaljskim. I nešto niže: Imajući oko sebe toliki
oblak svedoka, odbacimo svako breme i greh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem
hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vere (Jev.
11, 37-38; 12, 12). Vidiš li kako on naziva mučenicima i sve ljubitelje prepodobija, tj. one
koji proizvoljno sa trpljenjem provode skorbni život?
2) Na taj način, bratijo, i mi se pribrojavamo mučeničkom zboru. Jer, ljubeći i trpeljivo
podnoseći mnogoskorbni put krstonosnog života, čuvajući zavet devstvenosti i ne
odričući se mnogih borbi koje zahteva poslušanje, mi svedočimo da je Isus Hristos Sin
Božiji, da postoji sud i nagrada, da pred strašnim sudom Hristovim treba da damo
odgovor o životu koji smo vodili i o protivljenju đavolu, Hristovom neprijatelju, koji nas
muči i bičuje navođenjem rđavih pomisli i smrtonosnih pohota, kojima nas navodi da se
odreknemo Boga. Zaista, oni koji su se pokvarili u bezakonim pomislima svojim i
osećanjima, te se povinuju i slede neprijatelja, samim delima i svojim nastrojenjem
govore da za njih nema Boga, po svetom Davidu koji je rekao: Reče bezuman u srcu
svome: Nema Boga (Ps. 52, 2). Jer, ukoliko u dušama ljudi najpre ne proizvede zaborav
Boga i izvesno odricanje od Njega, neprijatelj um ne može da navede na pohotu tela, na
pristajanje na greh, na vino, na razvrat, na gozbe, na lakomost, na idolopoklonstvo i na
svaku drugu nepriličnost. Uspevši u rečenom, on ovladava dušom i odvaja je od Boga,
te gura u večno mučenje zajedno sa sobom. Kako je samo bedna takva prevara i kako
je strašan njen kraj.
3) Mi, pak, kao dobri svedoci Hristovi, još treba da pružamo dobro svedočenje, još treba
da produžimo da ispovedamo dobro ispovedništvo, radujući se sa svima svetima što
smo se udostojili da svedočimo o Hristu ne preklanjajući kolena pred Vaalom, tj. ne
pristajući na pohote tela i druge grehovne slasti. Nemojmo verovati neprijatelju dok nam
bude podmetao pomisli odricanja od poslušanja, već mu se hrabro protivimo. Čak i da
[ponekad] pokleknemo, nemojmo biti savladani. Vi znate kakav je plod takvog
mučeničkog svedočenja. Vi znate da će svedoci Hristovi, koji su ga pred svima svedočili
i za istinsko svedočanstvo podneli neverovatne muke, u budućem veku biti objavljeni
kao Njegova sanaslednici, kao što govori apostol: A kada se javi Hristos, život naš,
onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi (Kol. 3, 4). Do kraja života produživši svedočenje,
neka bismo se i mi sa njima udostojili dobijanja večne nagrade i sa Hristom u vekove
prebivali u veselju i radovanju.

234.
1) Neka naša nedeljna pouka [tj. pouka u vaskršnji dan] bude sećanje na dobra
koja nam je Gospod doneo svojim Vaskrsenjem; 2) setivši se njih, mi ne možemo
a da ne prihvatimo podsticanje na ljubav prema Gospodu koji nas je toliko
zavoleo, projavljujući je ispunjavanjem Njegovih zapovesti i udaljavanjem od
svega što mu je neugodno; 3) radi ukrepljenja tog pobuđivanja dodajmo sećanje
na smrt; povod za rečeno nam daje i smrt brata Evdokima (4, 12)
1) Ukoliko smo pažljivi, i sam vaskrsni dan, koji sada praznujemo, već nam daje
dovoljnu pouku. Jer, na današnji dan Gospod naš Isus Hristos je podigao nas, koji smo
grehom bili oboreni dole; na današnji dan On je oživeo nas, koji smo bili umrtvljeni
sagrešenjima i neobrezanjem našeg tela; na današnji dan On nam je opet otvorio raj
radi okušanja od drveta života, koje je Njegovo Životvorno Telo i Krv; na današnji dan
mi, kao podignuti iz mrtvih, proročkim glasom možemo da uzvikujemo: Gde ti je, smrti,
žalac? Gde ti je, pakle, pobeda (1. Kop. 15, 55). Nju je pobedio Onaj ko je rekao: Će
bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16, 33). Govoreći apostolskim rečima, na današnji
dan Bog i Otac nas vaskrse i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu da pokaže u
vekovima koji dolaze preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom prema nama u
Hristu Isusu (Ef. 2, 67). O, neobjašnjivog li dara. Od čega i ka čemu nas je On priveo?
Od smrti u život, iz tame u svetlost, iz ropstva na slobodu, od neprijateljstva u iskreno
prijateljstvo. Njegova milost se pružila sve do [okolnosti] da nas je učinio saobraznim
liku Sina Njegova (Rim. 8, 29). Kakve li neizrecive blagodati. Kakve li preizobilne
veličine Njegove ljubavi prema nama. On je Jedinorodnog Sina svog dao radi
izbavljenja svih nas. Kako da zbog toga ne uzvikujemo: Ko će izreći sile Gospodnje,
učiniti da se čuju sve hvale Njegove (Ps. 105, 2)?
2) Zavolimo Onoga koji je toliko zavoleo nas, umrimo za Onoga koji je umro za nas i
nemojmo se vraćati telu i krvi, nemojmo se varati prelestima zmije, nemojmo se zanositi
žitejskim slastima i nemojmo dozvoliti da okusimo plod greha, od koga [dolazi] smrt. Jer,
napisano je: Ako mi grešimo hotimice i posle primljenoga poznanja istine, my više nema
žrtve za grehe, nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati
protivnike (Jev. 10, 26-27). Stoga sa pobožnošću i strahom služimo Gospodu, sa
razborom i dobrim stanjem provodimo život, sa blagorazumnim trpljenjem ispunjavajmo
služenja koja se nalažu na nas, sa tačnošću se držeći naređenog ne samo u duhovnim,
već i u telesnim delima, čak i u paljenju drva i sipanju vode.
3) Iznad svega se sećajmo da nam neizbežno predstoji smrt. Eto, sada je i naš brat
Evdokim otišao Gospodu. I ukoliko nas smrt brata ne urazumi, već nas [ništa] neće
preokrenuti. Šta će nas zadržati od pogubnih strasti, ukoliko nas tajna smrti ne
ubeđuje? Zar je nepoznato da nas strašni čas smrti može zastati iznenada, još dok
govorimo ili se savetujemo o jednom ili drugom? Taj čas je strašan i nepodnošljiv za
one koji su obuzeti gresima, koji svoje padove nisu očistili pokajanjem, koji žive
neuredno, koji su nemarni i svojenaravni. Međutim, on je sladostan i mnogoželjan za
bogoljubive, za blagočastive i vrlinske, za blagopokorne i smirene. Stoga molim i
napominjem, bratijo, da takve pomisli primate k srcu, da se udaljujete od strasti prema
silama, da ljubavlju grlite Hrista i da napredujete u vrlinama kako biste, dovršivši svo
tečenje života, nasledili Carstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.

235.
1) Setivši se da je neko umirući rekao: "Iznenađen sam", i ispustio duh ne
uspevši da završi reč, on izvodi zaključak da treba da živimo u stalnoj spremnosti
na smrt; 2) napomenuvši da je rečeno lakše ostvariti u opštežiću, on žali one koji
žive usamljeni i pohvaljuje one koji žive udvoje ili utroje, a najviše one koji žive u
zajednici (4, 13)
1) Danas je vaskrsni dan i meni predstoji da vam govorimo smrti. Vidite li kako često
bratija i oci jedan za drugim odlaze od nas? Za nas je rečeno napomena da ćemo i mi
skoro preći odavde. Međutim, mi nećemo preći u nekakva zemaljska i truležna mesta,
već u neveštastvena i večna obitališta, iz kojih već nema povratka onome ko jednom u
njih uđe. Zaista je strašna smrt kada slušamo o njoj. Ipak, neuporedivo je strašnija kada
je vidimo očima, kao što smo okusili pre šest dana pri smrti halkitskog igumana. Mi smo
ga zatekli pri poslednjem izdisaju i zaprepastili se pred onim što se dešavalo. On je bio
sa nama i u jednom trenutku otišao od nas, budući predan smrti. Zaista je strašno ono
što se čulo i trepetno ono što se videlo. Još dišući, blaženi je ispustio glas: "Iznenađen
sam". Posle te reči on je malo zatresao glavom i rukom, te zamukao, ne uspevši da
kaže o čemu se radilo. Međutim, mi smo osećali šta je značila ta nedoumica. Ja vam,
uostalom, nisam naveo [primer] da bih bilo kakvu senku naveo na počivšeg. Nikako, već
da bih sebe uplašio i vas podstakao da se pobrinete da vas poslednji čas ne zatekne
iznenada i da vam iz grla ne bi u momentu ishoda izašao sličan uzvik. Budimo uvek
gotovi za taj čas da ga ne bismo sreli sa smućenjem. Jer, napisano je: Pripremih se, i
ne smutih se (Ps. 118, 60). Međutim, mi rečeno nećemo postići ukoliko ne budemo
uvek pazili na sebe i ukoliko ne budemo krepko čuvali ono što činimo dobro, ukoliko se
ne budemo ispravljali pokajanjem za ono u čemu grešimo i ukoliko ne budemo uvek
spremni da odemo na nebo. Jer, kome tamo treba da predstanemo? Zar ne Sudiji svih i
Bogu, kome se poklanja svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom i
kome se svaki jezik ispoveda (Fil. 2, 1011). Ikakav odgovor mi treba da damo? Zar ne
za sve što smo u životu učinili delom, rečju i pomišlju?
2) Rečeno u meni izaziva užas svaki put kad ga se sećam, i skoro da me dovodi do
nesvesti. Vi, uostalom, koji ste blagoposlušni i koji sve staranje polažete na silu
poslušanja, o rečenome možete da pomišljate bez straha. Jer, život u istinskom
poslušanju je zaista [neustrašiv]. Međutim, kakvo će opravdanje pred strašnim
Hristovim prestolom pripremiti sebi oni koji odbijaju poslušanje i žive nasamo, lutajući
tamo amo i ne nalazeći gde da čvrsto stanu svojim nogama? Avaj, kakva nesreća. Kako
je zlo privlačno. Kako su se okrenuli unazad oni koji su pravo hodili putem monaškog
života? Jer bolje bi im bilo da ne poznaše Put pravde, negoli kad ga poznaše što se
vratiše od predate im svete zapovesti. Njima se dogodilo ono što veli istinita poslovica:
Pas se vraća na svoju bljuvotinu, i: Svinja se okupala pa se u blatu valja (2. Pt. 2, 21-
22). A šta je sa tobom, prijatelju? Ti vučeš jaram roba. Time se opravdavaju oni koji
napuštaju obitelj kako bi živeli nasamo: oni govore da je u obitelji ropstvo. Ti si zbacio
jaram sveta i pobegao od njega, oslobodivši se od svih telesnih običaja. Nećeš li,
međutim, uzeti i ženu. . . Jer, te dve stvari su nerazdvojne prinadležnosti sveta i onoga
što je u svetu. Za one, pak, koji vode krstonosni život, tuđe je i jedno i drugo. Međutim,
razlog toga je, kao i obično - greh. Pošto smo strastoljubivi i srebroljubivi, samo po sebi
se uz nas vezuje i ženoljublje. Potom, da ne bi bilo svedoka i izobličitelja onoga što se
dešava tajno, mi nećemo da imamo brata kao sažitelja, već izabiramo usamljenost, ili
tačnije - ropstvo [u rukama] lakomosti, s obzirom da smo se već potpuno predali grehu i
postali robovi tela i krvi. Otuda raspad unutrašnjeg poretka, otuda sablazni, otuda
padovi. A meni je odatle plač i seta. Ja izobličavam i pretim, ali me ne slušaju. Neka,
međutim, takvi obrate pažnju na ono što govori Gospod: Da nisam došao i govorio im,
ne bi greha imali; a cad izgovora nemaju za greh svoj (Jn. 15, 22). Ja sam čist od krvi
takvih. Trebalo bi ih u potpunosti odseći od naše zajednice po zapovesti (neka ti bude
kao neznabožac). Međutim, ja odlažem stoga što je sada gonjenje da bi se kako izbavili
iz zamke đavola, koji ih je žive ulovio da vrše volju njegovu (2. Tim. 2, 26). Blagosloveni,
pak, od Gospoda jeste vi koji živite zajedno udvoje ili utroje, ili (što je još dostojnije
pohvale) koji živite po opštežiteljnom ustavu, sedeći kući i ne praveći neblagovremene
izlaske (izuzev najnužnijih), naročito ne na trgove i praznike, već služeći jedni druge i
gospodareći nad svetom. Neka se vama, koji sve činite bogoljubazno i blagoobrazno,
umnoži blagodat i mir i neka ugledate dobra gornjeg Jerusalima u Hristu Isusu,
Gospodu našem.
236.
1) Budimo bodri, oživljavajući se Rečju Božijom i očekivanjem iznenadnog
dolaska Gospoda, u kome će bodri biti uzeti da ga susretnu; 2) ko su ukrašeni
vrlinama, na koje se ukazuje u Gospodnjoj reči o blaženstvima; brižljivo gradimo
svoje spasenje na taj način, ne bojeći se nastupajućih progona, ma čime da su
propraćeni (4, 14)
1) Mi treba da govorimo i nikada ne treba dugo da ćutimo. Jer, ćutanje navodi san na
dušu, a san je uzrok smrti. Moleći se za izbavljenje od njega, sveti David govori:
Prosveti oči moje, da ne zaspim na smrt (Ps. 12, 4). Reč koja se kreće u srcu jeste izvor
vode koja teče u večni život: šta može biti korisnije od toga. Znajući za rečeno, blaženi
apostol govori: Reč Hristova neka obitava u vama bogato i u svakoj mudrosti učite i
urazumljujte cebe (Kol. 3, 16). Vidiš li kako nam on naređuje da se sami međusobno
učimo i urazumljujemo, a ne da se zadovoljavamo jedino sopstvenim napominjanjem.
Ja smireni ispovedam da svaki put kad sa vama besedim osećam veliku korist: prizivam
se od meteža ovog života, postajem trezvoumniji i dolazim do osećanja svojih
sagrešenja. Zaista, ovdašnji život je mnogometežan i svakodnevno se u uši polažu zle
reči i sujetno slušanje, pored toga što đavo napada pomislima koje su protivne dobru.
Sve to treba odagnati rečju, čuvati čistu savest i paziti na ono na što smo naznačeni. A
na šta smo naznačeni? Na služenje Bogu živome i istinitome (Jev. 9, 14), i na
očekivanje Sina Njegova s nebesa, koga podiže iz mrtvih, Isusa, koji nas izbavlja od
gneva koji dolazi (1. Sol. 1, 10), kao što je napisano. Međutim, ni jedan rob ne drema,
ne odmara se i ne spava u očekivanju svoga gospodara. Kao odgovoran njegovom
sudu, on je trezan, bodar i nespokojan zbog susreta sa njim, o čemu opet apostol jasno
govori: Jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom arhanđela i sa trubom Božijom, sići s
neba, i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti; a potom mi živi koji ostanemo bićemo zajedno
s njima uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s
Gospodom biti (1. Sol. 4D617).
2) O kojima se radi? O siromašnim duhom, o onima koji plaču, koji su čisti srcem, krotki,
mirotvorci, milostivi, o onima koji nose breme poslušanja i koji čuvaju nerušivo
ispovedanje. Oni će biti sa Njim. Oni, pak, koji čine rđava dela, neposlušni, nepokorni,
odstupnici od ispovedanja, oni koji odbijaju poslušanje i koji čine svakakva druga zla
neće biti ni uzneseni na oblacima, niti će sa Gospodom biti, već će (što je najjadnije) biti
osuđeni na večnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile Njegove (2. Sol. 1, 9).
Tako nešto neka se o nama ne pomisli, niti kaže. Stoga treba na svaki način da se
staramo o delu svog spasenja, znajući da je i gonjenje pred nama i da nam se iskušenja
približavaju. Nemojmo se, pak, uplašiti i nemojmo se ustrašiti od iskušenja koja ustaju
na nas. Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Ukoliko je u ranijim
gonjenjima bio sa nama, zbog čega i u sadašnjim ne bi bio sa nama smirenima, dajući
nam krepost i silu za sve, po svome obećanju. Ta i šta će nam učini protivnici naši? Da
li će nas opet prognati? Međutim, Gospodnja je zemlja i punoća njena (Ps. 23, 1). Da li
će nas opet zaključati u tamnicu? Međutim, nema ničeg slađeg od tamnice ukoliko u nju
dospeš zbog Hrista. Da li će opet da nas bičuju? Time će nam, međutim, dostaviti veće
vence. A šta ako nas usmrte? Ta, i Gospod naš je bio usmrćen. Stoga apostol i govori:
Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati (2. Tim. 2,
11-12). Takav je bio blaženi Teodor, najveći Hristov svedok, čiji spomen sada vršimo.
On je sve sa radošću pretrpeo za Hrista. Sa takvom verom i smireni poslužimo
Gospodu. Sa takvim uzdanjem pretrpimo svaku skorb i teskobu nevolja koje dolaze da
bismo se i zbog poslušanja i zbog ispovedanja udostojili nasleđa Carstva nebeskog u
Hristu Isusu, Gospodu našem.

237.
1) Progonstvo; on savetuje da se raduju zbog toga; 2) on izobličava nepriličnost
ikonoboračkog rasuđivanja; 3) on objašnjava zbog čega govori protiv njih; 4) on
priziva da se služi istini ne samo rečima, nego i delom ili dostojnim životom (4,
15)
1) Juče smo praznovali spomen svetog Preteče Gospodnjeg i spomenuli naš monaški
život. Tada smo, međutim, bili svi zajedno i u dom Božiji hođasmo jednodušno (Ps. 54,
15). Sada smo, pak, rasejani kojekuda, po raznim mestima i naseljima. Međutim, pošto
smo rasejani radi Boga, mi treba da se radujemo, po danoj nam zapovesti. Jer, Gospod
je rekao: Radujte se u veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima (Mt. 5, 12).
Osim toga, mi se time upodobljujemo i Gospodu, koji je rekao: Ako mene goniše, i vas
će goniti, ako moju reč održaše, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti zbog imena
moga, jer ne poznaju Onoga koji me posla (Jn. 15, 20-21).
2) Zaista, Judejci su, na primajući Sina, pokazali da ne poznaju Oca. I ikonoborci, ne
primajući ikonu Hristovu, pokazuju da ne poznaju Hrista. Istina je očigledna, ali je
postiže jedan od hiljadu. Pogledajte kako se kod njih razdvaja njihovo zlomišljenje: oni
čas govore da nikako ne treba postavljati ikonu Hristovu, čas kažu da je moguće,
premda samo u istom značenju sa znacima koji se upotrebljavaju u ratu i u lovu. Oni,
međutim, tvrde da im se ne treba poklanjati, kao što se ne treba klanjati liku konja, bika,
lava, tigra, zmije, ribe ili ptice. Ko neće zastenjati slušajući rečeno i ko neće proliti suze
što se ne stide da ikonu Hristovu, pred kojom trepte anđeli i drhte demoni, porede sa
likovima četvoronožaca, gmizavaca, riba i ptica išto smatraju da je, slično njima, ne
treba poštovati. Kakve li strašne izmišljotine, i kakve li još strašnije drskosti. I šta još?
Lik čoveka imenuju čovekom, bika - bikom, kamilu - kamilom, i uopšte po imenu
slikanog imenuju lik. Međutim, oni ne dozvoljavaju da se ikona Hrista Boga Gospoda,
Majke Božije ili nekog od svetih nazove po imenu, čak ni u prenosnom smislu, već
jednostavno govore "ikona", izbegavajući da kažu čija je kako ne bi, po njihovom
mišljenju, pogrešili. Takve nerazumnosti i takve hule su oni prepuni. Vi, pak, bratijo,
pazite šta su rekli sveti oci naši i znajte da je sveto i poštovano i mesto gde se Hristos
rodio, usled čega svako prihvata, čuva i poštuje kao sveštenu riznicu pesak ili kamen
koji je sa njega dobio. Utoliko je pre dostojna poštovanja i poklonjenja ikona Hristova,
na kojoj se On, kao u ogledalu, jasno vidi i izaziva osećanja koja su mu svojstvena kao
da je prisutan. Jer, svojstvo izobraženja je da predstavlja lice izobraženoga.
3) Žaleći srcem zbog ikonoboračke zablude i bojeći se kazne zbog ćutanja, ja smireni
po neophodnosti govorim ono što govorim, premda malo i kratko. Inoslavni ne prestaju
nasamo i javno, pismeno i usmeno da pokreću svoj hulni jezik na Hrista. Zbog čega da i
mi, sedeći kući, ne porazgovaramo među sobom o onome što nam priliči u sadašnjim
okolnostima? Jer, kako bismo pretrpeli gnev Božiji ukoliko bismo postupili drugačije?
Osim toga, kakvi bismo bili podražavaoci otaca naših, koji su ćutanje i sakrivanje u
sličnim slučajevima pravedno nazivali izdajstvom istine.
4) Prema tome, treba govoriti i slušati, služeći istini i rečju i delom. Noseći sa sobom
samo torbu i žezal, sveti apostoli su ne samo božanstvenom propoveđu, nego i
neporočnim životom pokorili vaseljenu, prosvećujući pomračene i solju mudrosti soleći
one koji su obljutavili. Ukoliko ih podražavamo, bratijo, i mi ćemo zaslužiti odobravanje.
Mi treba da smo zadovoljni onim što imamo i da nismo srebroljubivi. Mi treba da smo
siromaštvoljubivi, da ne izlazimo bez potrebe, niti da se upoznajemo sa ženama, od
kojih dolazi smrt. Ukoliko budemo postupali na navedeni način, u nama će se proslaviti
Bog, uvećaće se predstojeće ispovedanje, a protivnici će se bar malo posramiti i
oraspoložiti ka obraćenju. Ukoliko je drugačije, postoji opasnost da umesto ublažavanja
zaslužimo večnu osudu. Sam Bog mira, koji sve preokreće i pretvara na dobro, neka
umiri Crkvu svoju, a nas neka sačuva vernima istini i uvede nas usvoje Carstvo
nebesko.

238.
1) Sad je vreme žetve; na nju liči i naša duhovna žetva; 2) naši plodovi su vrline;
3) žitnica je smirenje; 4) vreme je čitav život; 5) sredstva su svi naši podvizi i
poslušanja (4, 16)
1) Sadašnje vreme jeste vreme žetve, vreme truda i znoja, u kome se ispunjava
psalamska reč: Tad izlazi čovek na delo svoje, i na posao svoj do večera (Ps. 103, 23),
ne dajući sebi pokoja sve dok ne završi žetvu, ne ovrše požnjeveno i dobijeno seme ne
unese u žitnicu. Šta reći na to? Kada je za telesno sticanje neophodan takav napor, nije
li još neophodniji za duhovno [sticanje]? Nama predstoji žetva, kao što se kaže kod
apostola: A ovo velim: Ko škrto seje, škrto će i žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa
blagoslovima će i žnjeti (2. Kor. 9, 6). I opet Gospod govori svojim učenicima: Ne kažete
li vi da su još četiri meseca pa će nastati žetva? Eto, velim vam: podignite oči svoje i
vidite njive kako se već žute za žetvu. I koji žanje prima platu, i sabira rod za život večni,
da se raduje zajedno i koji sije i koji žanje (Jn. 4, 35-36). Eto, ukazano vam je na žetvu.
2) Izađimo sa punim usrđem na žetvu i saberimo plodove, premda ne telesne i
prolazne, već duhovne i one koji ostaju zavečni život: osvećenje i mir, ljubav i radost,
blagodušnost i trpljenje, milosrđe i krotost, i svaku drugu vrlinu. Eto duhovnih plodova
koje treba sakupljati sa rasuđivanjem, tj. sa pažnjom da se sa dobrom ne pomeša i
nešto zlo. Naime, mi treba da volimo bez pristrašća, da revnujemo za dobro bez zavisti,
da govorimo o bratu bez neprijateljstva, i uopšte - da iskreno činimo dobru i ugodnu i
savršenu volju Božiju (up. Rim. 12, 2).
3) Unošenje plodova u žitnicu za nas će predstavljati njihovo čvrsto smeštanje u riznicu
smirenoumlja, po ukazanju samog Gospoda, koji govori: Tako i vi kad izvršite sve što
vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni
učiniti (Lk. 17, 10). I apostol nas rukovodi, govoreći: Šta li imaš što nisi primio? A ako si
primio, šta se hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4, 7).
4) Eto kakva je naša žetva i kakav je naš trud koji nam ne predstoji samo dva ili tri
meseca, nego do samog kraja našeg života. Međutim, ukoliko se uporedi sa budućim
vekom, on će izgledati kao jedan dan. Jer, tamo neće biti kraja, već će se svako hraniti
u vekove od plodova svoga truda, večno se radujući.
5) Mi jedino treba da umrtvimo udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu
pohotu i lakomstvo (Kol. 3, 5), i da smireno ponesemo breme poslušanja, podržavajući
jedne druge, noseći bremena jedni drugih, i ispunjujući zakon Hristov (Gal. 6, 2). Blažen
je onaj ko pred svima saginje glavu i ko se najviše trudi, budući da je nagrada veća
ukoliko je trud veći. Onaj ko na sebe uzme poslednje poslušanje biće uspoštovan
prvenstvom, kao što govori Gospod: I pošto cede dozva Dvanaestoricu i reče im: Koji
xoće da bude prvi neka bude poslednji od sviju i svima sluga. Jer Sin Čovečiji nije
došao da mu služe nego da služi, i da dade dušu svoju u otkup za mnoge (Mk. 9, 35;
10, 45). Razmislimo o rečenome, bratijo, i prinudimo se da dejstvujemo na [opisan
način] kako bismo se udostojili da čujemo onaj glas: Dobro, slugo dobri i verni, u
malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt.
25, 21).

239.
1) Žetva je; svi se trude neumorno; i mi, svako na svom delu, treba da se trudimo;
2) tamo mogu da se pozivaju na svoje nemoći, a mi ne možemo; jer, neophodno
je samo ushteti i potražiti; 3) na taj način su dejstvovali oci i sada okušaju od
plodova (4, 17)
1) Vreme je žetve, kao što vidite, i svaki zemljoradnik se pokreće na sabiranje semena.
Ni naporan trud ni sunce koje opaljuje ne umara delatnika, koji se trudi od jutra do
mraka, čas se savijajući, čas se ispravljajući, sve dok ne završi posao koji mu predstoji.
A mi, koji se nazivamo Hristovim slugama i koji provodimo monaški život, da li takođe
imamo žetvu? Imamo je. Na nju je Gospod naš Isus Hristos ukazao svojim učenicima,
govoreći: Ne kažete li vi da su još četiri meseca pa će nastati žetva? Eto, velim vam:
podignite oči svoje i vidite njive kako se već žute za žetvu. I koji žanje prima platu, i
sabira rod za život večni, da se raduje zajedno i koji si je i koji žanje (Jn. 4, 35-36).
Očigledno je da i kod nas postoji setva i žetva, premda ne u neko određeno vreme, već
uvek i svagda. Stoga, bratijo, mi treba da žanjemo usrdno: onaj koji uči treba da žanje
učenje, predstojatelj staranje o svima, ekonom - ekonomiju, služitelj - služenje,
poslušnik - poslušanje, bezmetežnik - bezmetežje, molitvenik prebivanje u molitvi i svi -
sve po svojim silama. Nikako ne bi bilo prilično da telesni [ljudi] marljivo pristupaju
svojim poslovima, a da duhovni [ljudi] duhovnim delima prilaze lenjo i nemarno. [Ne
priliči] ni da oni ne odstupaju od svojih napora iako se oblivaju znojem, a mi da imamo
odvratnost prema podvižničkom usrđu. Zar nama ne predstoji Carstvo nebesko, večni
životi neizreciva radost? I da li je moguće steći bilo šta veliko i željeno predavajući se
lenjosti? Nikako. Prema tome, treba se probuditi od sna lenjosti i nemara, i sa svom
revnošću se latiti posla, budući da se ne ište nešto truležno i brzoprolazno, već
netruležno i večno. Na taj način se i o nama može reći: Trudove plodova svojih ješćeš;
blažen si, i dobro će ti biti (Ps. 127, 2).
2) Neka niko ne govori: "Ja sam nemoćan i ne mogu da žanjem". Nemoćni telom ne
može da podnese telesne napore. Međutim, u duhovnom delanju je dovoljna volja da bi
se činilo dobro: ti imaš suzu, skrušenost, čuvanje uma, mir i svetost [tj. zdravoumlje,
čistotu], koji su Bogu najmiliji (Jev. 12, 14). Neka niko ne govori: "Razbio sam se od
pada i ne mogu da ustanem i hodim pravo". Ti samo treba da ushteš i pokušaš, te će te
podići Onaj koji podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112, 7).
Zar ne ustaje onaj ko pada? I da li se ne vraća onaj ko zađe (Jer. 8, 4). Živ sam ja,
govori Gospod, i neću smrti grešnika, nego da se obrati nečastivi od puta svoga i bude
živ (Jez. 3, 11). Možemo li imati opravdani razlog i obrazloženo izvinjenje što sa svom
revnošću ne pristupamo vršenju zapovesti kako bismo dobili obećanja dobra?
3) Pogledaj kako su se trudili sveti oci, tj. kako su sejali, žnjeli, sabirali u svoje žitnice i
kako se sada raduju, očekujući javljanje poslednjeg dana u kome će zasijati kao sunce.
Nemojmo, bratijo, dozvoliti da budemo odstranjeni od tih blaženih. Nemojmo radi
neznatnih, ništavnih i kratkovremenih zadovoljstava da izdamo naše spasenje,
[nasleđujući] i besmrtno mučenje. Naprotiv, u skladu sa silama napregnimo se da idemo
za njima, sve podnoseći i sve trpeći kako bismo nasledili Carstvo nebesko u Isusu
Hristu, Gospodu našem.

240.
1) Umirući, svetovnjaci ostavljaju zaveštanje; i monasi imaju zaveštanje; kakvo da
smo stranci i došljaci ovde i da ne treba da tražimo ovdašnje; 2} čujmo navedeno
zaveštanje i latimo se njegovog ispunjavanja; 3) podražavajmo oce, koji su slično
postupali (4, 18)
1) Vreme žetve [tj. vrućine] raslabljuje telo, bdenje čini teškim, a ponekad razlenjuje i za
slušanje pouka. Međutim, po ustanovljenju apostola, mi treba da budemo kao oni koji
svakodnevno umiru. Onaj, pak, ko umire obično govori svoje poslednje nadgrobne i
oproštajne reči, čime slušaoce čini pažljivima. Ni mi se nemojmo lenjiti da slušamo i
pazimo na ono što se govori kao da prisustvujemo čitanju zaveštanja. Zaveštanje ljudi
koji žive telesno kao telesno i govori o telesnom, tj. o nasledstvu koje se ostavlja ženi,
deci, braći i srodnicima. Ono još daje poneke naloge, kao što obično biva. U našem,
pak, životu zaveštanje ne objavljuje ništa slično. A šta, zapravo? Ono [govori] da smo
stranci i došljaci na zemlji i da ništa ne donesmo na svet, usled čega je jasno da ništa
ne možemo ni odneti (1. Tim. 6, 7) prelazeći iz truležnosti u netruležnost, iz beščašća u
slavu, iz smrtnosti u besmrtnost. Stoga onaj ko bi takvo zaveštanje nazvao Jevanđeljem
uopšte ne bi pogrešio, budući da je i apostol priznavao da mu je umreti i sa Hristom biti.
. . mnogo bolje(Fil. 1, 23). Na drugom mestu [on] opet kaže; Jer ja se već prinosim na
žrtvu, i vreme moga odlaska nastade. Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah. Sad
me čeka venac pravde, koji će mi u Onaj dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo
meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju dolazak njegov (2. Tim. 4, b8).
2) Vidite li kako on govori o našem prestavljenju odavde kao da blagovesti Jevanđelje.
Prema tome, pošto je naše zaveštanje Jevanđelje, sa sladošću poslušajmo šta se
govori u njemu i revnosno se latimo podviga, ne obraćajući pažnju i srce ni našta
žitejsko, ni prema roditeljima, ni braći, ni srodnicima, ni prema ičemu tvarnom,
podražavajući jednog od svetih otaca koji je, izlazeći iz svoje kelije, na svoju glavu
stavljao pokrivalo da ne bi gledao sunčev sjaj. Kada su ga pitali za uzrok, on je
odgovorio: "Zašto bih želeo da vidim privremenu svetlost". Istupivši iz granica svega
tvarnog, taj bogoljubivi muž se latio jedino ljubavi prema Bogu i zrenja. On razmatra i
podnebesnu tvar, diveći se i hvaleći najvišeg umetnika - Boga. Ipak, uskoro prešavši
sve čulno, on se pogružava u zrenje nevidljivih stvari, crpeći radost i opojno duhovno
veselje.
3) Sličan je bio i patrijarh Avraam, budući da je napisano: Verom se naseli on u zemlji
obećanoj kao u tuđoj, i u šatorima stanovaše sa Isakom u Jakovom, sunaslednicima
istoga obećanja. Jer očekivaše grad koji ima temelje, kome je neimar i tvorac Bog (Jev.
11, 9-10). Takav je i veliki Mojsije, koji verom ostavi Egipat, ne pobojavši se jarosti
careve, jer se čvrsto držaše Nevidljivoga, kao da ga vidi (Jev. 11, 27). Takvi su i svi
sveti koji nisu gledali na vidljivo, nego na nevidljivo i koji nisu stremili vremenskom, nego
večnom, čime su se obrazovali po božanstvenom podražavanju po meri dostupnosti.
Takvo stremljenje treba da prihvatimo i mi. Mi nikada ne treba da dozvolimo sebi da
poželimo lepote ovoga veka, niti da se divimo onima koji žive po telu. Naprotiv,
zastenjimo zbog njih budući da su prihvatili sujetu sticanja zlata i srebra i telesnih
zadovoljstava, iako su primili blagovest o nasleđu obećanih dobara. Mi, pak, bratijo,
govoreći apostolski, koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju (2. Kor. 3, 18),
ištimo gornje i počnimo da mislimo o gornjem, gde Hristos sedi s desne strane Boga
(Kol. ZD) kako bi se i za nas moglo reći: Vi niste od sveta (Jn. 15, 19), i: Vaše življenje
je na nebesima (Fil. 3, 20). Neka bismo tamo i predstali bez osude na dan nagrađivanja
po pravednom sudu Božijem, tj. pred strašnim prestolom Hristovim i neka bismo čuli
željeni glas prizvanja na nasleđe Carstva nebeskog.

241.
sadržaj
1) Trpljenje je najveća vrlina; ona je put svetih; napredujmo i mi u njoj; 2) hoćeš li
da napreduješ - odseci svoju volju te ćeš sve lako trpeti; osim toga, trudi se u
trpljenju; jer, ukoliko više pretrpiš, utoliko ćeš biti bolji i viši; 3) on obaveštava da
žive manastirski i primaju one koji žele da dođu kod njih, premda su u
izgnanstvu; on dodaje: "Stariji i starešine pružajte mlađima primer u svemu" (4,
19)
1) Revnosno podnosimo sve naporno i skorbno radi Boga sa nadom na nagradu.
Apostol govori: A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada?
Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem (Rim. 8, 2425). Na taj
način je trpljenje najveća vrlina. Zbog trpljenja su mučenici ukrašeni nebeskim
dijademama. Trpljenjem su i prepodobni stekli vence pravde. I mi projavljujmo trpljenje
u poslušanju, u smirenju, u bezgnevlju, u ispunjavanju služenja i u svemu što zahteva
podvig istrajnosti. Na taj način ćemo i mi sa njima dobiti nagradu.
2) Meni je poznato poslušničko breme i bol odsecanja volje, ali mi je poznata i sladost
takvog života. Jer, po odsecanju vlastite volje put je lagan i spasenje lako. Prema tome,
treba samo odseći volju da bi se odmah pojavio spokojan i blažen život. U opštežiću
ima napora, ali ima u uteha. Onaj ko se trudi više od brata imaće i veću nagradu.
Apostol govori: Svaki će primiti svoju platu prema svome trudu (1. Kop. 3, 8). Onaj ko se
iz ljubavi potčinjava drugome biće u svoje vreme uspoštovan prvenstvom. Jer, Gospod
je rekao: I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga (Mt. 20, 27). Možda
neko ne može da se prihvati suviše teškog posla? Ipak, ne treba da je nemaran i za one
poslove koje može da izvrši. Neka se u svemu slavi Bog i neka niko ne bude
nepodesan za ono što je korisno bratstvu. Mi smo o rečenome već često govorili, ali ni
sada ne napominjemo bez potrebe. Naime, pred nama leži veliki podvig. U Pismu se
kaže: Eto, ja sam pred lice tvoje postavio život i smrt (Pon. 30, 19). Mi i govorimo, i
tešimo, i učimo i savetujemo da bismo se držali života i izbegavali večnu smrt. I ja znam
i ubeđen sam da ono što se govori nije nekorisno ni za mene smirenog, ni za vas koji
slušate.
3) Ja neću da vi ne znate da mi živimo kao u manastiru, iako smo prognani radi Reči
Božije. Stoga mi one koji dolaze sa željom da se odreknu sveta ne vraćamo nazad. Mi
rečeno ostvarujemo preko naše bratije koja je rasejana na sve strane: mi njima
zapovedamo da primaju takve i po mogućnosti pribrajaju bratstvu. Istina, mnogi su otišli
od nas, ali su nam mnogi i pristupili, usled čega se naše bratstvo uvećava. Bog se slavi
kod nas. On će i nas proslaviti u sebi, po obećanju. Ipak, kakvo je starešinstvo, takvi su
i potčinjeni. Stoga molim one koji su na[položaju] glave da prepodobno, pravedno i
pobožno poživimo naprimer drugima, sobom napravljajući druge ka ispravnosti i u reči i
u životu. Neka među nama nema ni nepriličnog uzvika, ni prepiračkih razgovora.
Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga
što je potrebno (Ef. 4, 29) kako se naše delo među njima ne bi oskrnavilo, već kako
bismo se, blagougodivši u svemu Gospodu, blagom Bogu našem, udostojili dobijanja
obećanih dobara.

242.
1) Preobraženje je obraz budućeg veka; za tu svetlost i krasotu smo mi
prednaznačeni, budući za nju i stvoreni prvobitno; 2) pošto je tako, zavolimo tu
svetlost i krasotu, odvraćajući se od svega bezobraznog, strasnog i nečistog; 3)
ukoliko se desi nešto slično [tj. nečisto), požurimo da se očistimo; neka niko ne
govori: "Ja ne mogu", s obzirom da je Bog obećao da će rečeno učiniti
iskateljima; postoji mnoštvo primera; 4) prema tome, rečenome se ostaje tuđ
samo po proizvoljnoj ravnodušnosti i nemarnosti (4, 20)
1) Udostojivši se da sada praznujemo pretprazništvo Preobraženja Gospodnjeg, mi smo
u vezi sa njim sastavili i pouku, kratkom rečju ispunjavajući svoj dug. Svi Gospodnji
praznici napominju tajinstvo javljanja u telu Spasitelja našeg Isusa Hrista, naime,
[činjenicu] da se rodio, krstio, raspeo, bio pogreben, vaskrsao trećeg dana i uzneo se u
slavi. Praznik, pak, Preobraženja živopiše stanje budućeg veka. U Preobraženju je lice
Gospodnje zasijalo kao sunce, a odeća Njegova je postala bela kao svetlost. Na takav
način će On doći opet sa nebesa kao munja, u sili i slavi mnogoj da sudi svima. Sa Njim
su na gori bili sveti Petar, Jakov i Jovan. I tada će sa Njim biti izabrani u Carstvu
nebeskom, naslađujući se neizrecivim bogojavljenjem i neobjašnjivim radovanjem. Ko je
spreman za tako nešto? Ko je dostojan da uđe u tu radost? Jedino onaj ko ima čist i
neporočan život. Čist kao najčistija svetlost, Bog naš kod sebe prima samo čiste. On je
u nas položio čistu dušu, te je čistu i traži od nas. Ona je sazdana po obrazu i podobiju
Božijem. Kao izobraženje Božanstvene lepote, ona u njoj i učestvuje. Znajući rečeno,
psalmopojac govori: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj (Ps. 29, 8), tj.
krasoti duše. Inače će ona, skrenuvši u bezobrazne grehovne strasti i postavši
bezobrazna, otpasti od Boga i lišiti se božanstvenih nagrada.
2) Mi, dakle, ispovedamo da imamo prekrasnu i prelepu dušu i da takvu, kao zalog,
treba da je predstavimo Bogu u poslednji dan vaskrsenja. Stoga molim i prosim da
zavolimo tu njenu krasotu i da sačuvamo takvu njenu lepotu, ne obraćajući pažnju i srce
na krasote ovoga veka i na lepote tela i krvi. Jer, one i nisu lepota, već kumir lepote, ili
pre - prah i pepeo. Rečeno mi vidimo i na onome što se dešava pred našim očima:
najlepši i najkrasniji se sutra polaže u grob, ispušta smrad i sve odvraća od sebe.
Prema tome, ovde nema ničeg lepog i dostojnog divljenja osim vrline, kojoj iznad svega
i treba da stremimo.
3) Mi ispovedamo da se često dešava da se slaba duša oskrnavljuje nečistim
pomislima. Jer, ko će ce pohvaliti da ima čisto srce (Prič. 20, 9). Stoga treba brzo da se
očistimo i uzvedemo na ranije dobro nastrojenje. U suprotnom, tj. zakasnivši u zlu, ona
će privući smrt. Neka niko ne govori: "Ne mogu da se očistim s obzirom da sam
obremenjen mnogim gresima". Treba čuti Gospoda koji govori: I ako gresi vaši budu
kao skerlet, ubeliću ih kao sneg, i ako budu kao crvena tkanina, ubeliću ih kao vunu (Is.
1, 8). Vidite li neizrecivo čovekoljublje Božije, po kome ne samo da obećava da će
očistiti pokajnika, već i da će ga uzvesti na vrh blagoobrazne krasote? Primeri za
rečeno su pred našim očima. David je bio prorok, ali je pao u greh bluda i ubistva. Ipak,
on nije pao u očajanje već je, brzo pribegnuvši pokajanju, opet dobio proročki dar. Car
Manasija je pedeset pet godina Izrailja udaljavao od istinskog Boga, ali se pokajao i
zadobio spasenje. Po odricanju od Gospoda, vrhovni apostol je upotrebio lek suza i
opet dobio breme apostolstva. Prošavši ćutanjem pored bezbrojnih primera,
[pomenuću] da je Marija Egipćanka došla do krajnje granice nečiste pohote, da bi se
potom dolično pokajala i uzišla na sam vrh vrline.
4) Na taj način, nema opravdanja da se pozivamo na nemoć i nesposobnost ukoliko
iskreno poželimo da se spasemo i ukoliko sa revnošću pristupimo delu. Rečeno je
nemoguće samo onome ko je potpuno neosetljiv i proizvoljno se predaje u ruke smrti.
Stoga i čujemo: Zbog čega umirete, dome Izrailjev, govori Gospod (Jez. 18, 31). Zbog
čega mi izabiremo večnu smrt kad nam predstoji besmrtni život? Naš blagi Vladika
svakodnevno vapije: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti
(Mt. 11, 28). Međutim, mi nećemo da sa sebe zbacimo breme svojih grehova. On
uzvikuje: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati
svetlost života (Jn. 8, 12). Mi se, međutim, okrećemo na suprotnu stranu i samim delima
izričemo hulnu reč: Odstupi od nas. Mi nećemo da znamo za puteve tvoje (Jov 21, 14).
Posle toga nama samo predstoji da čujemo presudu i odbacivanje: Idite svetlošću ognja
vašeg i plamenom koji ste raspalili (Is. 50, 11). Ipak, mi treba da znamo da, po rečima
apostola, oni koji tako nešto čine neće naslediti Carstva Božijega (Gal. 5, 21). Neka se
ne desi da se tako nešto s pravom kaže i za nas. Gospod govori: Vi ste prijatelji moji
ako tvorite što vam ja zapovedam (Jn. 15, 14). Činimo sve što je zapoveđeno kako
bismo se udostojili da budemo prijatelji Gospodnji i nasledimo Carstvo nebesko.

243.
1) Prestavio se blaženi Mihajlo, sinadski mitropolit; uspoštujmo njegov spomen
budući da je molitvenik za nas; 2) steknimo i pouku od njegove končine, tj. da se
uvek spremamo za ishod [iz tela]; smrt, naime, može uvek da nas zatekne, kao što
vidimo u bezbrojnim primerima; 3) neka niko ne govori: "Ne mogu", s obzirom da
[rečeno zavisi] od naše volje (4, 21)
1) Naš duhovni otac, najsvetiji sinadski mitropolit Mihajlo se prestavio Gospodu. Njegov
život je bio pohvalan, a reč silna. Mi verujemo da ćemo i u predstojećem ispovedništvu,
zajedno sa drugim ocima i ispovednicima, imati i njegovo zastupništvo pred Gospodom.
Stoga neka se ne prevaznose u sebi zloimeniti ikonoborci govoreći da su Hristovi
ispovednici rastuženi (zbog smrti svetog Mihajla). Naprotiv, neka znaju daje
prestavljenje takvih lica za Crkvu Božiju nepokolebiva tvrđava, za nas koji smo ostali -
utvrđenje u istini, a za njihovu pomračenu prelest - izobličenje.
2) Čoveka spasava vera koja kroz ljubav dela (Gal. 5, 6). Stoga vas i sada i uvek molim
da verno ispunjavamo Božanstvene zapovesti i da uvek budemo spremni za ishod, tj.
za smrtni čas, s obzirom na njegovu neizvesnost. Vi, naime, znate da je otac naš, koga
smo pomenuli, odjednom bio obuzet silnim bolovima i vrelom vrućicom, da bi sledećeg
dana postao bezglasan, a trećeg dana predao duh svoj Gospodu. Pre njega znameniti
petropavlovski iguman Atanasije nije ni jedan dan preležao u bolesti, već je gotovo
odmah bio uzet iz ljudske sredine. Mi čujemo da neki umiru poraženi munjom, a da se
drugi utapaju u moru. Jednom rečju, ima mnogo neočekivanih slučajeva zbog kojih
treba da pazimo na sebe. Mi treba da se bojimo da nas đavo iz dana u dan ne
obmanjuje zaboravljanjem smrti, te da nas iznenada ne privede poslednjem času u
krajnjoj izbezumljenosti, pri čemu nećemo biti u stanju da bilo šta učinimo na delu
pokajanja. Zar nas ne plaše navedeni primeri? Zar ne dolazimo do trepeta kad
pomišljamo da u tom času svezani jezik ni glasa ne može da ispusti? Duša koja izlazi,
odvajana od tela, nema nikog ko bi joj pomogao iako možda ima mnogo prisutnih koji
plaču. [Njoj može pomoći samo] dobra savest. Stoga vas molim i prosim da se
postaramo da uvek prebivamo u ispovedanju, u suzama, u molitvama, u poslušanju, u
smirenoumlju, u usrdnom služenju i u svakom dobrom delanju kako nas poslednji čas
ne bi zastao u nemaru i bezbrižnosti i kako ne bismo, po [rečima] molitve svetog
Davida, zaspali na smrt (Ps. 12, 4).
3) No, možda će neko reći: "Ja želim, ali ne mogu". Kakve li reči? Kad bi se radilo o
nečemu što izlazi iz prirodnog poretka, ja bih se saglasio da je nemoguće, na primer,
leteti povazduhu, ili hoditi po moru, ili govoriti nosom, ili mirisati jezikom. Sve slično je
nemoguće i neprirodno. Međutim, ukoliko se radi o onome što je prirodno i što zavisi od
proizvoljenja, slična reč je lažna. Jer, kao što možemo da smo rasejani i da se
smejemo, mi možemo i da se smiravamo i da prolivamo suze. Kao što možemo da se
skrnavimo grešnim željama i pletenjem neumesnih pomisli, mi možemo i da se
sačuvamo neporočnim i čistim od strasti. Kao što možemo da se ogorčimo i da smo
uporni u zlu, mi možemo i da imamo umiljenje i da se skrušavamo. Može da se desi da
nas je zla pohota, prešavši u naviku, učinila nemoćnim za dobro i silnim za zlo. Ipak, ne
treba očajavati, nikako, već treba opet da se rado laćamo za delo i da se na svaki način
staramo da ne samo ni jedan dan, nego ni jedan čas ne provodimo nemarno. Naprotiv,
uvek treba da smo trezvoumni i bodri, neporočni i čisti i da se prilepljujemo uz Boga,
kako bismo i mi mogli reći; Prilepi se duša moja uz tebe, a mene prihvati desnica tvoja
(Ps. 62, 9). Na taj način, dobro prošavši ovdašnje prebivanje, mi ćemo se preseliti sa
dobrom nadom i dobiti Carstvo nebesko.

244.
1) Vrativši se sa sahrane halkidonskog episkopa Jovana, on pohvaljuje bratiju što
ih je našao u običnom dobrom poretku i želi da uvek budu takvi; 2) potom
izobličava nerazumnost nekih glasina o kojima je čuo; prva glasina: episkop je
bio svet i po veri i po životu - kako je onda tako umro (od proliva); druga glasina:
mi po vaskrsenju nećemo prepoznavati jedni druge, budući da tela trule i raznose
se neznano kuda; 3) na kraju iznosi savet: "Čuvajte veru, budući da vidite koliko
ima zastranjivanja, te živite sveto, s obzirom da znate kakvim i kolikim vetrovima
na nas duva neprijatelj" (4, 22)
1) Na kratko se odvojivši od vas prethodnih dana, ja sam se opet vratio i zatekao vas u
međusobnom miru i dobrom nastrojenju. I ja sam zablagodario Gospodu zbog vašeg
poretka, koji je svojstven poslušnicima koji su iskusni i utvrđeni u dobru. U njemu se još
više utvrđujte blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista kako biste i u mom smirenom
prisustvu i u mom odsustvu uvek ostajali zdravi i nepovređeni. Uzrok mog odvajanja
beše, kao što znate, smrt blaženog halkidonskog mitropolita Jovana. Dobrim podvigom
se podvizavajući, put skončavši i veru održavši, on je otišao Gospodu da primi venac
ispovedništva sa ranijim svetim ocima i bratijom našom.
2) Međutim, poneki su u nedoumici što je on umro od iscrpljujućeg proliva i [pitaju se]:
"Da je bio dobar, zar bi loše završio". Oni su bolesni od nepoznavanja stvari, budući da
se dobra ili loša smrt ne određuje načinom končine. Naprotiv, [dobra smrt se određuje]
očuvanjem Pravoslavne vere i besprekornim životom. A pokojni je upravo takav bio.
Nema ničeg prekornog u [činjenici] da je [čovek] skončao od vodene bolesti, od proliva
ili od nečeg drugog razornog, na suvom ili na moru. Jer, [način] ne zavisi od nas, već od
skrivenih sudova Božijih. Bog zna šta je za koga korisnije: On ustrojava i produžetak
života i njegovu končinu.
Drugi neki se, na propast onih koji slušaju, spore [tvrdeći] da se pri preporodu [tj. u
novom životu], kada Sin Božiji dođe da sudi svima, mi nećemo međusobno poznavati.
Jer, govore, tako nešto neće biti moguće s obzirom da ćemo od truležnih, kakvi smo,
postati netruležni i besmrtni, usled čega neće biti ni Jelina, ni Judejca, ni varvarina, ni
Skita, ni roba, ni slobodnjaka, ni muškarca, ni žene, već će svi biti anđeloliki. Ja, pak,
tvrdim da će biti moguće da se prepoznamo. Najpre, setite se da [je rečeno]: Što je
ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk. 18, 27). Osim toga, mi ni samo vaskrsenje ne
ispovedamo na osnovu ljudskih mudrovanja. Jer, za to mudrovanje je savršeno
neshvatljivo kako će istrulelo telo, koje je posvuda razneseno, koje su zveri pojele, ptice
iskljuvale ili ribe progutale, poslednjeg dana biti sabrano i vaskrsnuto. Pa ipak,
neizrecivom silom Božijom svako telo će se sabrati u celinu i vaskrsnuti. I svaka duša
će poznati svoje sopstveno telo, sa kojim je proživela na zemlji. A ukoliko pozna svoje
telo, nesumnjivo će poznati i telo svoga brata.
Osim toga, takvo mudrovanje vodi odricanju budućeg suda. Jer, sud ne biva nad
nepoznatim licima: niko ne privodi na sud ljude koji ne znaju za sebe i druge, već
poznate, kao što je napisano: Obličiću me, u metnuću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps.
49, 21). Prema tome, ukoliko ne budemo prepoznavali jedni druge, nama se neće ni
suditi. A ako nam se ne sudi, mi nećemo dobiti dostojnu nagradu za svoja dela. Prema
tome, kako će se ispuniti ono što je Gospod rekao apostolima: Sešćete i sami na
dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih (Mt. 19, 28), ukoliko oni ne
budu znali one koje sude?
Na taj način se odasvud dokazuje da je neumesna takva pretpostavka i da je po
nečastivosti ravna Origenovom basnoslovlju. Mi, pak, bratijo, verujmo da ćemo
vaskrsnuti i da ćemo prepoznavati jedni druge premda ne u svojstvima truležnosti, kao
što smo sada, nego u krasoti netruležnosti po neizrecivom Božijem htenju, kao što su i
naši praroditelji u raju i pre prestupa prepoznavali jedno drugo, budući netruležni. Oni su
se i posle prestupa, tj. podvrgnuvši se truležnosti, takođe prepoznavali. Stoga treba
verovati da će i u budućem veku brat prepoznavati brata, otac čedo, žena muža, prijatelj
prijatelja, dodaću - i podvižnik podvižnika, ispovednik ispovednika, mučenik svog
sastradalnika, apostol apostola i svi sve, kako bi stanište svih koji se vesele bilo kod
Boga, koji zajedno sa svim ostalim darovima udeljuje i uzajamno prepoznavanje.
3) Molim vas da krepko čuvamo svetu veru, s obzirom da vidite koliko ima skretanja od
nje. Mi smo dužni da blagodarimo Bogu što nismo upali ni u kakvu zabludu, već smo
dobili i držimo Pravoslavnu veru. Na isti način i život treba da nam bude neporočan, s
obzirom da znate da đavo danonoćno na nas veje [svoj] vetar. Ipak, on ništa ne može
da nam učini ukoliko nas svagda nas nalazi ograđene verom i ljubavlju prema Hristu
Gospodu. Stoga stojmo i od nas će pobeći ta aždaja. Plačimo da bismo pogasili
raspaljene strele pohote. Smirimo se pod krepku ruku Božiju i On će nas uzvisiti.
Istrajmo u savršenom trpljenju i đavo će iščeznuti, a mi ćemo spaseni ući u Carstvo
nebesko.

245.
1) Postoji običan i duhovni praznik; postoji obična i duhovna trgovina; 2) i mi smo
trgovci; naši biseri su vrline; najskupoceniji biser je Hristos Gospod; neka svako
od nas bude mudar trgovac; 3) naš trg su poslušanja, koja su ujedno i biseri, i
kupovina i cena (4, 23)
1) Na nekim mestima se povremeno dešavaju praznici, kao i sada u Nikomidiji. Na te
praznike se skupljaju ljudi i prodaju i kupuju. [Njihovo skupljanje] traje kratko, s obzirom
da se brzo razilaze. Međutim, duševni praznik jeste jedan i neprekidan, s obzirom da se
rasprostire na čitav život. Predmeti kupovine i prodaje u njemu nisu zlato i srebro, nisu
odelo i druge prolazne i truležne stvari, već spasenje duše, večni život i Carstvo
nebesko. Za njih ljudi treba da pokažu sveukupno staranje. Međutim, oni se o njima
neznatno brinu, svo usrđe okrećući na sujetne i truležne stvari.
2) Nemojmo, bratijo, dozvoliti da skrenemo sa našeg glavnog cilja i od dobre kupovine,
već slušajmo Gospoda koji govori:Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17, 21).
Svakodnevno se najusrdnije trudimo da ga steknemo, ne sakupljajući zlato i srebro, već
pravu veru i neporočan život, poslušanje, trpljenje, smirenoumlje, velikodušnost i ljubav,
koja je sveza savršenstva (Kol. 3, 14). Vi ste dobri trgovci koji ste ostavili sve i umesto
svega kupili dobri, predobri i najskupoceniji biser - Hrista, u trenutku kad ste rešili da
uzmete krst i da idete za Njim u prepodobiju i pravdi. Praznik je vreme radovanja i
nedremljive bodrosti. Stoga i mi budimo radosni i bodri, na sadašnjem prazniku kupujući
svoje spasenje. Dobar je prodavac onaj ko u svemu dejstvuje sa pobožnom pažnjom i
nikada ne izlazi iz sebe. Dobar je kupac onaj ko radosno prima beščašće. Dobar je
menjač onaj ko daje krv i prima Duh kroz trpljenje s kojim ostvaruje poslušanje.
3) Pošto se naša reč kosnula poslušanja, uspoštujmo one koji u kuhinji ispunjavaju svoj
red [službe] s obzirom da se više trude [od drugih] i da nose breme ostalih, ljubavlju
ispunjavajući zakon Hristov. Uspoštujmo i one koji se staraju o neophodnim potrebama
bratije kao dobre i iskusne ekonome u Gospodu. Uspoštujmo i one koji rado i pobožno
učestvuju u psalmopojanju, jer su dostojni velike nagrade. Pogledaj kakav je život naš,
kakvo dejstvovanje, kakva blažena kupovina, koju su obavljali i svi sveti oci naši sa
punom usrdnošću. Dobro je obavivši i uspešno okončavši, i mi ćemo se sa radošću
vratiti kući, po reči svetoga Davida: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod
učini dobro (Ps. 114, 7). Neka bismo svi mi u čas smrti ispustili takav glas kao molitvu
na odlasku, kako bismo potom dobili večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.

246.
1) Bog je Sina svog Jedinorodnog poslao u svet kao Iscelitelja svih naših
duhovnih i telesnih bolesti i Darodavca svih dobara; i svako po sebi zna šta je On
učinio i šta sada čini; 2) i kako da se ne voli takav Dobročinitelj iz sve duše; i
kako, pak, da ne mrzimo našeg zlotvora i upropastitelja (4, 24)
1) Nastupio je početak nove godine. Na ovaj dan se u Jevanđelju čitaju sledeće reči:
Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovestim siromasima; posla me da
iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni, i slepima da će
progledati; da oslobodim potlačene; i da propovedam prijatnu godinu Gospodnju (Lk. 4,
18-19). Pošto je Sina Božijeg Jedinorodnog Otac poslao u svet kao Iscelitelja,
potražimo kod Njega prosvećenje očiju naših kao slepi, oslobođenje kao zarobljenici,
utehu kao skrušeni. Ko je, pak, slep? Onaj ko je oslepljen pristrašćem. Ko je
zarobljenik? Onaj ko se zavodi neumesnim pomislima. Ko je skrušen? Onaj ko je
obremenjen gresima. Sve takve isceljuje Gospod. Jer, On nije samo Lekar tela, već i
duša. On nije bio prisutan telesno samo sa onima koji su onda živeli, već je i sada uz
sve prisutan nevidljivo i takođe čini dobro uzimajući greh sveta i lečeći svaku bolest i
svaki nedug. Neka stoga niko ne ostane neprosvećen i neisceljen, već neka pristupi sa
verom da bi dobio blagoslov od Gospoda, i milost od Boga Spasa svoga (Ps. 23, 5). O,
neizrecivog čovekoljublja. On nas je iz nebića priveo u biće, potom nas je pale podigao,
da bi nam, kao treće, darovao blagodat monaškog savršenstva. Čak i ako još grešimo,
On se ne odvraća, već prima one koji pristupaju. Kada smo skrušeni, On daje utehu,
kada plačemo - teši, kada trčimo maže uljem, kada smo iscrpljeni - krepi, kada smo
ranjeni - leči, kada smo gotovi da se rinemo na samo dno ada - pruža ruku i
čovekoljubivo izbavlja iz nevolje. Stoga bi po pravdi svako mogao da kaže: Da mi
Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). Gurnut
posrnuh da padnem, i Gospod me prihvati (Ps. 117, 13). Svako zna u kakva je padao
iskušenja i kako je odmah Boga nalazio kao Pomoćnika u svojim skorbima. Osim toga,
nas gladne Sveblagi telesno hrani godišnjim plodovima, a duhovno - Prečistim Tajnama
više negoli majka i dojilja, želeći nas i grleći sa ljubavlju. Majka mlekom hrani svoje čedo
neko vreme, dok nam naš Vladika i Otac svoje sopstveno telo uvek daje na hranu i piće.
O, neispitljive dobrote. O, neprevaziđenog dara.
2) Ko neće ljubiti takvog Dobročinitelja? Kako da se On ne želi? I kako da se uz Njega
ne vežemo do neraskidivosti? I zaista, ukoliko prema Njemu ne budemo na taj način
raspoloženi, zavapiće nebo i zastenjaće zemlja na nas, dok će nas kamenje izobličiti za
neosetljivost. Da do toga ne bi došlo, latimo se ljubavi prema Njemu, krajnje mrzeći
đavola i odvraćajući se od njega. Dobročinitelja treba voleti i želeti po meri Njegovih
dobročinstava, kao što i lukavog treba mrzeti po meri zlodela i odvraćati se od njega.
Jer, on je gubitelj našeg života. On je, po reči Gospodnjoj, čovekoubica od početka (Jn.
8, 44). On je rod naš isekao na bezbroj sekti, čijim mudrovanjem ga kao grehovnim
strelama ranjava i ište da ga sasvim proguta. I kad ga ne bismo mrzeli, ne bi mogla da
se nađe dostojna kazna koja bi nas mučila po zasluzi: jer, mi bismo bili blagonakloni
prema svom neprijatelju i ubici. Bežimo, pak, bratijo, od njega, bežimo prema svojim
silama. Šta znači to bežanje? Ono je uzdržanje od zlih dela i pomisli, kao i prilepljivanje
uz Boga i posvećivanje dobrim delima. Stoga se latimo dobra sa svim smirenjem,
krotošću i blagopokorno služeći Gospodu u uverenju da ni jedno dobro koje nije
ograđeno smirenjem nije zrelo i trajno. Ukoliko postoje oni koji nadmeno misle o sebi,
neka se smire pod krepku ruku Božiju kako ne bi uzalud trčali, već kako bi se udostojili
Carstva nebeskog.
247.
1) Sada je vreme berbe vinograda, odakle možemo izvesti pouku za sebe, s
obzirom da smo i mi vinograd; kao vinograd Božiji mi treba da prinosimo
grozdove vrlina, svecelo se posvećujući Gospodu; 2) nemojmo se vraćati nazad,
niti hoditi dvema stazama; 3) kada neprijatelj počne da nas iskušava, stupimo u
borbu i savladaćemo ga (4, 25)
1) Danas ćemo se rečju dotaći onoga što nam je pred očima. O čemu je reč? Počelo se
sa branjem grožđa. Mi vidimo da se kod grana koje su obremenjene grožđem javlja
radost i blagoslov, a kod oskudnih - tuga i gorčina. "Šta mi imamo sa tim", reći će neko
od slušalaca. Imamo vrlo mnogo, s obzirom da se prenosno i mi zovemo vinogradom
Gospodnjim. Gospode, Gospode, pogledaj s neba i vidi i poseti vinograd ovaj, i utvrdi
ga, njega koga zasadi desnica tvoja (Ps. 79, 1516). Ne govori li Gospod i u Jevanđelju:
Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez
mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5). Budimo u našem blagom Vladici s obzirom da je
Njegov nasad sličan vinogradu i prinesimo mu grožđe vrlina kako bismo se udostojili
Njegovog blagoslova. I neka se ne desi da, prinoseći trnje i čičak strasti, potpadnemo
pod osudu: Svako drvo koje dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca (Lk. 3, 9). U
odnosu na nas sečenje se odnosi na smrt, a bacanje u oganj - na oganj večni, u koji će
biti bačeni svi koji čine rđava dela, koji odstupaju od ispovedanja [vere], koji tela svoja
kvare porocima, oblaci bezvodni, koje vetrovi vitlaju; drveta jesenja, besplodna, dvaput
umrla, i iz korena iščupana; besni talasi morski koji se penušaju svojim sramotama;
zvezde lutalice, za koje se mrak tame čuva zanavek (Jd. 12-13). Stoga apostol Pavle
vapije: Bežite od bluda, Svaki greh koji čovek učini van tela je, a koji bludniči svome telu
greši. Ili ne znate daje telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, koga imate od
Boga i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo (1. Kor. 6, 18-10).
2) Kako da se ne stidimo neba i zemlje ukoliko se ponovo vraćamo nazad mi, koji smo
kupljeni časnom Krvlju Hristovom? Kako da ne crvenimo pred samima sobom što se
spolja pokazujemo svetlima, a iznutra smo puni svake nečistote? Dokle ćemo hramati
na oba kolena? Kada ćemo se, najzad, utvrditi na jednom putu? Jer, mudri govori:
Teško grešniku koji hodi na dve staze (Sir. 2, 12), tj. po stazi greha i vrline, s obzirom da
one nemaju ništa zajedničko. Ne može se blagoumnim nazvati sluga koji čas služi svom
gospodaru, čas njegovom neprijatelju. Mi treba u potpunosti da se posvetimo Bogu, s
obzirom da jedino na taj način možemo da postanemo pričesnici života po Bogu. Stoga
se nemojmo zadržavati na čulnom kao beslovesne životinje, već duševnim silama
uziđimo ka zrenju nebeskog, čula obraćajući od truležnog ka netruležnom i od
brzoprolaznog ka neprolaznom.
3) Nemojmo, takođe, dopustiti da naš mudrijaš zla kvari srca naša otrovom zlih pomisli.
Naprotiv, čim on poseje pohotnu slast, ili kakvo drugo zlo, mi treba da požurimo da od
sebe brzo odgurnemo lukavog lažljivca. Kako? Molitvama i moljenjima, suzama i
uzdasima i srdačnom skrušenošću. Takva je naša nevidljiva borba i takvo je
neobjavljeno sukobljavanje. Podražavajući telesne vojnike, mi treba da gorimo duhom i
da progonimo svoje nevidljive neprijatelje. Primajući rane, oni ne odstupaju imajući nadu
na nagrade. Ni mi ne treba da se povlačimo čak i ako nas pokriju bezbrojne rane, već
treba da stojimo i borimo se budući ukrepljivani Božijom pomoći. Ja vas za to molim s
obzirom da se radi toga i trudim, govoreći vam svoje kratke pouke. Ja se radujem zbog
onih koji dobro hode i uzdišem zbog onih koji se pokliznu. Stoga svi treba da pravo
hodimo, da činimo dobro, da smo trpeljivi u psalmopojanju i molitvama, u službama, u
poslušanjima, u smirenju i Bog mira će biti sa nama.

248.
1) Dobivši dar osvećenja, postarajmo se da ga sačuvamo, naročito bežeći od
telesne pohote: ona je protivna stanju blagodati, svrgava u ropstvo i donosi
strašljivost; 2) njeno umrtvljavanje pruža sve suprotno (4, 26)
1) Ja se veoma radujem kada dolazi neki Gospodnji praznik. I pravo je. Jer, ulazeći u
zrenje tajinstva radi koga je ustanovljen praznik mi se prosvećujemo. Tako je i sada, na
dan Uzdizanja časnog i životvornog Krsta. Jer, velika je radost što smo se udostojili ne
samo da vidimo, nego i da celivamo i zagrlimo drvo na kome su stajale noge Gospoda
našeg Isusa Hrista, i na kome je On raspet i prolio svoju životvornu Krv. Poneko se
mnogo trudi da stekne mnogo propadljivog zlata. A mi odjednom imamo dar: tek što
smo celivali Krst, mi smo primili prosvećenje, osvećenje i izbavljenje. Tako je blagodat
brza i tako se dar vernima daje bez truda. Za čuvanje, pak, takve blagodati neophodan
je trud molitve i bodre pažnje, naročito stoga što se na ono što je lako stečeno obično
lako[misleno] gleda i ne čuva se kao što treba. Eto zbog čega vam i uzvikujem da se
čuvamo od slične pogreške i da počnemo da marljivo čuvamo dar.
Mi svoja osvećena usta ne treba da skrnavimo lažnim rečima i sujetnim razgovorima. Mi
svoje osvećene oči ne treba da pomračimo bludnim pogledima, niti da svoje obasjano
srce ocrnimo skvernim sećanjima. Apostol vapije: Da ne caruje, dakle, greh u vašemu
smrtnom telu, da ga slušate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje grehu za
oružje nepravde; nego predajte sebe Bogu, kao oživljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu
za oružje pravde. Jer greh neće vama ovladati, pošto niste pod zakonom nego pod
blagodaću (Rim. 6, 1214). Vidiš li da je greh carovao u zakonu, dok nas pravda, koja se
zacarila u blagodati, izbavlja od svakog greha. Jer, napisano je: Ali se opraste i
posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Xpucma u Duhom Boga našega (l. Kop.
6, 11).
Uspoštujmo, molim, očišćenje i sačuvajmo osvećenje. Kad smo već postali poštovani,
zbog čega sami sebe survavamo u beščašće? Zašto se preko mere staramo o telu koje
ćemo uskoro ostaviti u grobu? Zbog čega pohotnu slast smatramo prijatnošću, kada je
zaista smrtonosna bolest? Slast pohote jeste đavolova udica i razgoreva neugasivi
oganj. Pa ipak, mi ljudi stremimo ka njoj kao robovi, sami sebe predajući u plen.
Ja sam slušao kako je jedan od onih koji su bili obuzeti tom strašću govorio da je bolje
staviti omču na vrat, negoli robovati tom grehu. Jer, on kao žestoki gospodar svome
robu naređuje: "Idi", i on ide, "dođi", i on dolazi, "učini to", i on čini. Na isti način on svom
potčinjenom naređuje da čini i gore [stvari]: "Govori sramno", i on govori, "učini rđavo", i
on čini.
Takav obično stenje i trese se kao Kain: ploveći po moru on podozreva brodolom,
prolazi li po pustinji - boji se da ne padne u ruke razbojnika, udari li grom - čini mu se da
je radi njega [puklo], bljesne li munja - boji se da ga ne opali. Videći, on ne vidi i
slušajući ne čuje, imajući rastrojena čula. Šta je užasnije od takvog života? Meni se čini
da je bolje biti predan zverovima, negoli pogubnim strastima, s obzirom da od prvih gine
samo telo, a od drugih i duša i telo.
2) Kod vrlinskog [čoveka] biva sasvim drugačije. Budući slobodan od greha (ne samo
od slasti pohote, nego i od svake druge strasti), on se raduje i okuša zadovoljstvo u
samom sebi. On caruje pravdom i nije mu strašno ni na moru, ni na kopnu budući da u
njemu živi Bog, koga priziva u opasnim slučajevima: Ćeću se bojati zla, jer si ti sa
mnom (Ps. 22, 4); neću se uplašiti od mnoštva naroda, koji me okolo napadaju (Ps. 3,
7); zato se nećemo uplašiti kad se zemlja zatrese, i premeste se gore u srca mora (Ps.
45, 3). Vidiš li šta znači dobar život? On je pravi blaženi život. Njega smo i mi dobili po
Božijoj milosti. O njemu sada treba da bude sve naše staranje i briga. Uzrevnujmo da
još više napredujemo u njemu, u svemu se potčinjavajući sa pobožnošću i na delu
projavljujući svako poslušanje, smirenoumlje i duševnu čistotu.

249.
1) Gledajući kako se zasejavaju polja, steknimo pouku da se zasejavamo
semenjem duhovnih raspoloženja; 2) noć raste: pobrinite se da se uzdržite od
mnogog spavanja, kao i od svakog izlišnog zadovoljavanja telesnih potreba; 3)
car se vratio sa pohoda; ipak, nemojte padati duhom: prebacimo na Gospoda
tugu svoju (4, 27)
1) Sada je kod vreme za sejanje veštastvenog semena, tj. pšenice i drugog. Mi vidimo
kako ljudi od ranog jutra žure na to delo i do noći se neumorno trude, na svaki način se
starajući da dobro i dovoljno poseju za svoje godišnje telesne potrebe. Zbog čega, pak,
mi, sejači duhovne setve, spavamo i ostajemo nezasejani sa neophodnim? I kako ćemo
potom izdržati večnu glad? I kakvo ćemo opravdanje navesti za svoju nedejstvenost?
Bolje je da se probudimo iz sna i da počnemo da delamo još usrdnije od onih koji seju
veštastveno. Ko škrto seje, škrto će u žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima
će u žnjeti (2. Kor. 9, 6). Šta, pak, mi da sejemo? Molitve, moljenja, iskanja,
blagodarenja, veru, nadu, ljubav. Eto semena blagočašća. Eto čime se hrani duša. Na
veštastvenoj žetvi zemljoradnik strpljivo čeka ujutru i uveče da dođe kiša. U našoj
duhovnoj, pak, setvi mi sami smo gospodari kiše i rose, tj. plača i skrušenosti. Pošto je
delo u našoj vlasti, ja molim da sejemo mnogo i da obilno zalivamo, te će se umnožiti
porod naše pravde, kako bismo, kad nastane duhovna žetva, mogli ruke i krilo da
napunimo duhovnim snopovima, te da se udostojimo da čujemo: Blagoslov Gospodnji
na vama (Ps. 128, 8). Blagoslovismo vas iz doma Gospodnjeg (Ps. 117, 26). Trudove
plodova svojih ješćeš; blažen si, i dobro će mu biti (Ps. 127, 2). Takva je naša reč o
tome.
2) Hoću da vam, bratijo, napomenem da su noći kod nas počele da rastu po meri
smanjivanja dana. Vama je poznato da bdenje isušuje telo, a da ga mnogo spavanje
deblja. Međutim, zajedno sa debljanjem tela i strasti se hrane. Tim povodom imam
nešto da vam kažem. Šta, naime? Svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima molitvu.
Sve neka se srazmerno obavlja i sve neka bude za izgrađivanje duše (1. Kor. 14, 26),
na blagoustrojstvo duha, da vas satana ne iskuša vašim neuzdržanjem (1. Kor. 7, 5). I
ja ne govorim samo o snu, već i o hrani i piću i o svemu drugom. Jer, prekrasno je sve
što je po meri, s obzirom da nas čuva od skretanja na jednu ili drugu stranu i od
saplitanja.
3) I sada ću nešto reći. Pošto se samodržac [car] vratio sa pohoda, u vašim srcima će
se možda podići pomisli o [smeru]kojim će poći crkvena dela, a posebno i naša. Mi o
rečenome imamo rukovodstvo Pisma: Prenesi na Gospoda brigu svoju (Ps. 54, 23) i On
će učiniti. Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Prošlih godina je On čuvao
naš život i izbavljao nas od raznih iskušenja i skorbi. Mi se nadamo da će nas i ubuduće
čuvati. Mi samo treba da živimo dostojno Jevanđelja, da imamo nebeski život i da smo
na zemlji kao stranci i došljaci. Jer, ko je od onih koji su odvajkada ušli u ovdašnji život
ostao u njemu zasvagda? Nisu li svi koji su došli opet izašli kao iz strane zemlje? Jer,
naše ovdašnje prebivanje jeste stranstvovanje, a naš istinski boravak i nasleđe jeste u
drugom životu. Preselivši se u njega, neka bismo se udostojili da sa svima svetima
postanemo naslednici Carstva nebeskog.

250.
1) On ukazuje na veliko dobro obnavljanja života u Hristu Isusu; 2) kakvo je
naznačenje tri sile duše i kako ih je iskvario pad; 3) on priziva da se ispravno
deluje svim silama [duše] i da se čuva blagorodstvo kojim smo u Gospodu
oblagorođeni; 4) on zaključuje: "Tako su dejstvovali oci, tako dejstvujmo i mi" (4,
30)
1) Gospod naš Isus Hristos ima veliko i neizrecivo čovekoljublje prema nama. On ne
samo da je došavši blagovestio mir nama koji smo daleko i onima koji su blizu (Ef. 2,
17), po napisanom, već je i, uzišavši na nebesa, ostavio svete apostole da nam slično
blagoveste, po pisanju blaženog Pavla: Molimo u ime Hristovo - pomirite se sa Bogom.
Jer Njega, koji nije znao greha, učini grehom nas radi, da mi postanemo pravda Božija u
Njemu (2. Kor. 5, 20-21). Eto bezmernog staranja o nama. Eto neizrecivog
čovekoljublja. Njega, koji nije znao greha, učini grehom nas radi. Kako i na koji način?
On ne govori o grehu kao bezakonom delu koje se sa pravom osuđuje. Nikako. Jer, On
greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim (1. Pt. 2, 22). [On hoće da kaže]
da se On obukao u našu prirodu koja je povređena grehom da bi nemoći naše uzeo i
bolesti poneo (Mt. 8, 17), da bi se za nas raspeo i podvrgao se najsramnijoj smrti. Eto
šta znači: Njega... učini grehom nas radi. Radi čega? Da mi postanemo pravda Božija u
Njemu. Kako? Kroz izbavljenje od greha koji je dostojan osude i kroz život i kretanje u
Njemu. Zbog toga [apostol] navodi: A sarađujući s Njim, molimo vas da ne primite
uzalud blagodat Božiju (2. Kor. 6, 1). Vidite li kako [nas] uverava i ubeđuje. Šta znači:
Da ne primite uzalud blagodat Božiju. Znači da mi ne treba da se vraćamo nazad, da se
ne predajemo strastima od kojih smo se odrekli i da ne narušavamo zavete koje smo
dali pred Bogom i anđelima kao svedocima. Nego šta? Da hodimo u novom životu (Rim.
6, 4), u čistom, neporočnom, vrlinskom i nebeskom životu.
2) Došavši dovde, hteo bih da vam pokažem jednu skrivenu silu reči. O čemu se radi?
Ljudska duša ima tri sile: slovesnu, razdražajnu i želateljnu. Delo slovesne sile je da
veruje u Svetu Trojicu. Delo razdražajne sile je da se gnevi na zmiju kušača i da ga ne
pušta u blizinu. Delo, pak, želateljne sile jeda želi i voli Boga koji nas je stvorio.
Izmenivši, pak, i preokrenuvši duševne sile, đavo je preko njih počeo da nam sprema
propast. Kako? On je želateljnu silu kod našeg praoca sablaznio na okušanje
zabranjenog, razdražajnu silu je kod Kaina pobudio na ubistvo brata Avelja i slovesnom
silom je čovečanstvo zaveo na idolopoklonstvo. Eto kakav je način delovanja zavidljivog
neprijatelja našeg.
3) Mi, pak, treba da ostanemo u onome u čemu smo stvoreni: svima trima silama mi
treba da se utvrđujemo u dobru i da se ukrašavamo Duhom, ne dozvoljavajući da
izgubimo blagorodstvo kojim nas je oblagorodio Gospod, usinovljujući nas Bogu i Ocu.
Jevanđelje govori: A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija (Jn. 1, 12).
Pošto smo postali čeda Božija, nemojmo dopustiti da postanemo deca gneva. Pošto
smo imenovani naslednicima Božijim, nemojmo dozvoliti da postanemo naslednici
neugasivog ognja. Pošto smo priznati za udove Hristove, nemojmo od sebe načini
udove bludnice. Nemojmo se obazirati na svet i na ono što je u svetu. Nemojmo okretati
oči na lepotu sadašnjeg života, koja je sujetna i brzoprolazna. Pretpostavimo da smo se
nasitili zadovoljenjem pohote tela i krvi: Međutim, kakva je korist u krvi mojoj, kada
budem silazio u propast (Ps. 29, 10). Pogledajmo u grobove i uvidimo čime završava
pohotna slast. Pretpostavimo da smo okruženi imanjima i novcem. I šta? Nismo li nagi
ušli u svet? Nagi ćemo i izići iz njega, ne noseći ništa osim ispravnih ili rđavih dela.
Stoga sveti David i vapije: Jedno molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu
Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i da posećujem
hram sveti Njegov (Ps. 26, 4).
4) Eto blaženog života. Eto dobrog udela koji su izabrali sveti oci naši, kao i blaženi
ispovednik Pavle, koga sada pominjemo. Mi smo nešto malo čuli o vrsti i veličini
njegovih borbi i podviga. Podražavajući njega, i mi usrdno produžimo napore našeg
podvižništva i podnosimo teret gonjenja koga smo se udostojili, ne odstupajući od
uobičajenih naših delanja. Neumorno hodimo svojim putem. Ukoliko se i spotaknemo,
požurimo da ustanemo, savlađujući neprijatelja svog đavola kako bismo i mi dobili
venac pravde sa svima svetima u Hristu Isusu, Gospodu našem.

251.
1) On od svoje bolesti prelazi na misao o smrti i od stradanja u bolesti - na večne
muke; 2) on priča kako su se u dosadašnjem gonjenju jedni proslavili, a drugi
posramili i sasvim izgubili; 3) drugima on upućuje reč žalosti, izobličenja i
zastrašivanja posledicama (4, 31)
1) Ja sam bio bolestan i vašim molitvama sam opet ozdravio. Međutim, dokle ćemo se
mi na taj način vraćati zdravlju? Naravno, doći će smrtni čas kada više neće biti mesta
za takvo vraćanje. Doći će on i odvojiće me od vas: on će me poslati odavde na drugu
stranu. Ipak, vi zbog toga ne treba da pomišljate o sirotanstvu. Naime, ne laže Onaj koji
je rekao: Neću vas ostaviti sirotne (Jn, 14, 18), i: Evo, ja sam sa vama u sve dane do
svršetka veka (Mt. 28, 20). Osim toga, mi ćemo se ugledati onoga dana. Samo kada bi
bilo moguće reći [da ćemo se videti] u neizrecivoj radosti i beskrajnom životu. Šta sam,
pak, prepatio za vreme bolesti vi znate. Obuzet jezom, ja sam se podvrgao
nepodnošljivoj drhtavici, da bih uskoro bio obuzet palećom vrućicom čitavog dana.
Stradajući, ja sam tada pomislio neće li tako i u budućem veku od muka u tartaru
prevoditi u geenu ognjenu, s obzirom da će bedni čovek biti osuđen na dve (ili i više)
muka. I bilo da će se čovek podvrći jednoj ili dvema mukama, već iz sadašnjih stradanja
se može zaključiti da je neizdrživ gnev Božiji prema grešnicima. Obuzevši se strahom i
trepetom, mi stoga treba na svaki način da se potrudimo da ne upadnemo u one
neizdržljive muke.
2) Eto, i sadašnje gonjenje je za pojedine poslužilo kao povod za projavljivanje vrlina,
usled čega su prosijali kao svetila vasioni, držeći reči života na moju pohvalu, ako bih
mogao da kažem, za dan Hristov (Fil. 2, 1516). Koliko su dobra oni učinili? I kakvo su
savršenstvo dostigli? Oni su se sami spasli i[druge] spasavaju. Postavši opitni kroz
trpljenje iskušenja i očistivši se kao zlato u topionici kroz izgaranje u ognju skorbi i
stradanja, oni i druge privlače [stradanju], postavši spasitelji mnogih - i svojih, i tuđih. Za
druge, uostalom malobrojne, pak, gonjenje beše povod za rđava dela zbog njihovog
samovoljnog života, koji nije bio obuzdavan zakonom poslušanja i koji im je ostavljao
slobodu da vrše svoja stidna [dela]. Stoga je za njih veoma umesno reći rečima Pisma:
Potamne kao čađ izgled njihov (Plač. 4, 8).
3) Takvim ću i ja zavapiti: "Sinovi bezakonja, vi ste ostavili Gospoda, izmenili zakone
monaškog života i ne umete pravo da hodite, već se kao hromi klatite tamo amo. Vi ste
se odvojili od svojih saputnika i postali ženoljubivi. Jedni od vas žive usamljeni, a drugi
uzimaju robove ili se čak upuštaju u trgovinu, pobuđivani srebroljubljem. Vas ne plaši ni
proročko karanje, ni apostolska opomena, ni saveti moga smirenja. Jedan od [vas] je,
zarobljen lepotom, skliznuo u otimačinu i čak u odricanje od Boga. Šta činiš, nesretni
sine pogibli? Koliko puta si pevao: Kuda ću poći od Duha tvoga, i od lica tvoga gde ću
pobeći (Ps. 138, 7). Ili hoćeš, potpuno zaveden, da se udružiš sa zmijom koja je
prelestila Evu i koja je zajedno sa njom iz raja izagnala našeg praoca Adama? Ne misliš
li da se još odrekneš Hrista, sa kojim si se sjedinio kroz zavet devstvenosti, te da se
spojiš sa grehom, kroz koji je smrt ušla u svet? Zar ne čuješ šta uzvikuje Jevanđelje o
onima koji postupaju na takav način: Crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9, 44).
Zar ne obraćaš pažnju na ono što govori apostol: A bludnicima i preljubnicima sudiće
Bog (Jev. 13, 4) Šta stičeš vršenjem greha? Zar ne stičeš mrak i ubod srca mačem? Zar
se ne survavaš u dubinu očajanja? Zar ne dobijaš samog satanu, koji te sada, kao
nekada Judu, prinuđava da se uhvatiš za omču? Otrezni se, pomračeni. Beži od smrtne
zamke, izgubljeni. Nemoj dozvoliti da se zapetljaš u adsku zamku, koja bi te prinudila da
ovde živiš Kainovim životom, stenjući, tresući se i bežeći od svakog poznatog lica, dok
bi u budućem životu bio osuđen na geenu ognjenu, tj. kada dođe Gospod... da se
proslavi u svetima svojim i pokaže se divan u svima (2. Sol. 1, 10) koji su verno hodili u
zapovestima Njegovim. On će njima dati dostojne nagrade, a protivnike će poslati u
beskrajne muke koje su im pripremljene".

252.
1) Bogojavljenje na um privodi veličinu dobara od dolaska Gospodnjeg na zemlju
u telu; 2) šta ćemo mi uzvratiti - mi dajemo svoj život u krstonosnim podvizima i
sadašnje ispovedništvo pred ikonoborcima; samo istrajmo čvrsto i u jednom i u
drugom (4, 32)
1) Eto, približava se praznik Bogojavljenja. Dan radosti je pred vratima, zaista velike
radosti, kakve nije bilo od veka. Jer, Sin Božiji nam dolazi nishodeći nam kroz rođenje
od Djeve i lično nam se javljajući, a ne više kroz zagonetke i simvole, kao što su ga
viđali starozavetni oci. Ništa blaženije se nije desilo u svim pokolenjima i ni jedno čudo
Božije od veka nije bilo divnije. Stoga anđeli blagoveste o tajni koja se izvršila, zvezda
ukazuje da se na zemlji rodio Prenebeski, pastiri žure da ugledaju spasenje koje im je
blagovešteno, mudraci nose carske poklone i peva se neobično nova pesma o
neobično novom delu Božijem, kojim se Bog na visini proslavlja i na zemlji širi mir.
Apostol svedoči: Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu
koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim
zapovestima i propisima, da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čoveka,
stvarajući mir; i da pomiri sa Bogom i jedne, i druge ujednom telu krstom, ubivši
neprijateljstvo na njemu (Ef. 2, 1416). Rečeno su od veka hteli da vide proroci i
pravednici, ali nisu videli osim u veri. Mi, pak, i sagledasmo i ruke naše opipaše Njega,
po pisanome. Videli smo... i objavljujemo o Slovu života: Život se javi(1. Jn. 1, 1-2) i mi
primismo usinovljenje.
2) No, šta ćemo uzvratiti Gospodu za sve što nam je dao (Ps. 115, 3). Predupređujući
odgovor, sveti David je uzviknuo: Čašu spasenja primiću i ime Gospodnje prizvaću (Ps.
115, 4). I mi se, bratijo, radujmo što smo se udostojili da uzvratimo Gospodu za sve što
nam je dao. Kakvo je to uzvraćanje? Krstonosni život koji smo prihvatili i ispovedništvo
u kome stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 2). I rečeno treba da
praznujemo kroz čitav život, a ne samo jedan dan. Oni koji se upravljaju telom i nalaze
se u plenu strasti ne mogu da praznuju, čak i ako liče na one koji praznuju, budući da su
robovi strasti i prodani grehu, kao što je napisano: Svaki koji čini greh rob je grehu. A
rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek (Jn. 8, 3435). Mi smo se udostojili da se
nazovemo sinovima po blagodati, usled čega ćemo u kući ostati vavek samo ako
prvobitnu vepy do kraja čvrsto održimo (Jev. 3, 14). Ukrepljivani Duhom Svetim, stojmo,
dakle, u našem monaškom činu i starajmo se jedan o drugome u podsticanju na ljubavi
dobra dela (Jev. 10, 24), u poslušanju, smirenju, krotosti i u svim drugim prekrasnim
staranjima, ne slabeći u svojoj rešenosti, već dodajući usrđe na usrđe, utoliko više što
vidimo da se približava dan Gospodnji. Jer, približava se veliki i slavni dan u kome će
Sudija svih da se otkriveno javi i bude viđen u slavi u kojoj su ga videli apostoli pri
Božanstvenom Preobraženju, svakome dajući po delima njegovim. Neka bismo i mi sa
svima svetima videli kako sa blagoprijatnim licem gleda na nas i kako nas prima u
Carstvo svoje nebesko.

253.
1) Izrailju koji stranstvovaše u pustinji beše obećan pokoj; međutim, nisu svi ušli
u njega; i nama je obećan pokoj; ali može se desiti da ne uđemo svi u njega; 2)
šta da radimo da bismo ušli - ne treba da postupamo kao što su oni postupali (4,
34)
1) Eto prelazimo iz godine u godinu, iz jednog vremena godine u drugo, od praznika ka
prazniku i nema nikakvog zaustavljanja u ovom životu. Svakako, mi ćemo morati doći i
do njegovog kraja i preći u pokoj svoj. Napisano je: Jer ko je ušao u odmor Njegov i
sam je počinuo od dela svojih, kao i Bog od svojih (Jev. 4, 10). O kakvom se pokoju
radi? O Carstvu nebeskom, na koje nas apostol podstiče, govoreći: Postarajmo se,
dakle, da uđemo u taj počinak, da ne bi ko nao no istom primeru nepokornosti (Jev. 4,
11). Šta onhoće da kaže? Bog je Izrailjcima obećao da će ih uvesti u obećanu zemlju.
Oni, međutim, nisu ušli stoga što su se pokazali kao nepokorni i ogorčili ga. Ni mi,
dakle, nikada nećemo ući u Carstvo nebesko ukoliko smo nepokorni Njegovim
zapovestima. Gospod govori: Četrdeset godina negodovah naraštaju onom, i rekoh:
Vazda se zabluđuju srcem (svojim), i oni ne poznaše puteve moje, tako se zakleh u
gnevu svome: Neće ući u pokoj moj (Ps. 94, 1011). Tako je bilo kod njih. Kod nas se,
pak, pokornost od svakog očekuje tokom čitavog života, a ne samo četrdeset godina.
Ukoliko se ne postaramo da ispunimo sve zapovesti, Bog i za nas može reći:Neće ući u
pokoj moj. Kosti onih koji nisu ušli pale su u pustinji. Ukoliko ni mi ne uđemo, i naša tela
i duše će biti bačeni u geenu ognjenu. I ta kazna će biti neuporedivo teža, budući daje
napisano: Kad neko prestupi Zakon Mojcujev, no iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre
bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i
Krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vređa (Jev. 10, 28-29).
2) Koji uzrok je njima pregradio ulazak? Neverje, roptanje, hula, protivrečenje,
ogorčenost, gordost, blud. Eto šta ih je pogubilo. Bežimo i mi od tih strasti kao od ognja,
verujući obećanjima Božijim, budući da je moćan da ispuni ono što je obećao. Nemojmo
roptati (up. 1. Kop. 10, 10), ni huliti, niti se ogorčavati, ni protivrečiti. Budimo među
sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio
nama (EF. 4, 32), svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4, 10) i uvek
budući gotovi na smrt za Gospoda. Svagda se obnavljajmo molitvama, moljenjima,
suzama, zrenjima nebeskih viđenja. Živeći na taj način mi nećemo ući u zemlju kojom
teče med i mleko, kao drevni, već u zemlju krotkih, gde je izvor života i besmrtnosti, gde
je krasota nebeskog Jerusalima, gde je radost i veselje, gde je blistanje blažene i
živonačelne Trojice...

254.
1) Devstvenost je iznad bračnog života; 2) blagodareći Bogu što nas je udostojio
tog zvanja, pazimo da ne padnemo; 3) koje ćemo sredstvo upotrebiti - borbu i
pobedu višeg nad nižim, čemu su usmereni svi naši podvizi; 4) dodaću joj jednu
reč: vratio se brat Memnon; primite ga sa bratskom ljubavlju, kao što je u priči
otac primio sina koji je bio otišao od njega (4, 35)
1) Takmičari se na trkalištima sastaju jednom godišnje na kratko vreme, a potom se
natecanje završava: pobednici i pobeđeni, kao i gledaoci se razilaze. Oni, pak, koji su
na poprištu devstvenosti ne hode jedan dan, već čitav život. Njihov put i njihovo hođenje
po njemu su nevidljivi, kao što je nevidljiva i borba koju imaju sa nevidljivim
neprijateljima. Devstvenost je najviša vrlina, koja doseže do samih nebesa. Ljudi se po
načinu života dele na dve [grupe]: na one koji žive bračno i na one koji žive bezbračno.
Oni koji žive bračnim [životom] sastavljaju donji svet, a bezbračni ispunjavaju gornji
svet. Jedni podležu robovanju truležnosti, a drugi se udostojavaju da blistaju
netruležnošću. Onaj ko bi video čoveka sa krilima sa pravom bi se zadivio, s obzirom da
vidi izgled i čoveka i anđela. Slično ioni koji podvižnički čuvaju devstvenost predstavljaju
neko čudesno viđenje i za anđele i za ljude. Jer, oni su i u telu i iznad tela, u svetu i
iznad sveta. Za onoga, naime, ko se odriče od sveta kažu da je izabrao nadsvetski
način života. I Gospod u Jevanđelju kaže: Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz
utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su
sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Ko može primiti, neka primi (Mt. 19, 12).
Vidite li da je za mnoge taj dar nesmestiv. On je ostavljen samo za one koji se raspinju
načinom svog života.
2) Radujmo se i saradujmo se međusobno, blagodarimo i bezmerno zahvaljujmo što
smo po Božijem čovekoljublju prizvani da tako veliko zvanje, kojim se Bog proslavlja i
kome se ljudi dive. Osim toga, trudimo se da vodimo što pažljiviji život, s obzirom da su
mnogi padali sa takve visine i u davna vremena, i danas. Jedni su se bili naduli
prevaznošenjem, drugi su bili poraženi nemarnošću i neradom, što dušu privodi u
pogibao.
3) Koje je sredstvo kojim se izbavljamo od rečenoga? Ptica u svom letu nalazi sredstvo
da se izbavi od bede. Jer, osetivši blizinu lovca, ona rastavlja krila i preleće na drugo
mesto, izbegavajući ulovljavanje. I mi kada pristupi lovac duša naših, tj. đavo treba da,
okriljeni duhom, zrenjem poletimo gore, tražeći ono što je gore... i misleći o onome što
je gore (Kol. 3, 12). Ukoliko nam predlaže pohotnu slast, mi treba da se postidimo
blagorodstva duše. Ukoliko pokreće dejstvo greha, mi svom mišlju treba da zamislimo
strogost suda. Suprotstavljajući jedno drugom i pomisli odbijajući pomislima, mi ćemo
se spasti od pogubnika. A kakav je venac podviga? Za telesne borce postoji truležni
venac, a za nas - netruležni. Oni imaju privremenu radost, a mi - večno veselje. I
blaženi smo mi ako smelo pouzdanje i nadu kojom se hvalimo do kraja nepokolebivo
održimo (Jev. 3, 6). Stoga molim da istrajemo u molitvama i moljenjima, u skrušenosti i
suzama, u smirenoumlju, poslušanju, ispovedništvu i u drugim podvižničkim delanjima,
te da, uz Božiju pomoć, odnesemo pobedu nad neprijateljem. O tome je dovoljno.
4) Sada [recimo] nešto o bratu Memnonu. On se nekako povratio i vratio, usled čega
treba da ga primimo, kako, , . ne bi bio savladan od prevelike žalosti (2. Kor. 2, 7). Hoću
ipak da vam kažem da je svaki koji čini greh ne samo rob... grehu (Jn. 8, 34), po reči
Gospodnjoj, već i mrzak ljubiteljima vrline. Oni bi se čak i postideli da ga celivaju kako
se ne bi okaljali njegovim grehom. Međutim, pošto ni Gospod naš Isus Hristos nije
odbacio bludnog sina koji se vratio, pošto je sve rasuo sa bludnicama, ni mi nećemo
odbiti ovog brata, već ćemo ga druželjubivo primiti i sa blagodarnošću se razveseliti se
zbog njegovog povratka, moleći se za njegovo spasenje. Ispunjavajući zapovest kao
učenici Gospoda Spasa našeg, mi ćemo biti dostojni da nasledimo Carstvo nebesko.

255.
1) Koliko je kod nas bratije skončalo u izgnanstvu za ikonopoštovanje i od muka;
oni su svedoci istine Pravoslavlja; jeretici ništa slično nemaju, budući da osećaju
da im osnove nisu čvrste; mi smo, pak, nazidani na temelju apostola i proroka; 2)
za spasenje je nama neophodno jedino da na tom temelju zidamo zlato i srebro, i
drago kamenje, tj. svet i neporočni život, čisteći se pokajanjem čim se desi da
sagrešimo u bilo čemu (4, 36)
1) Počinuo je brat naš Teodul. On beše jedan od boljih: po poslušanju iskusan i po
ispovedništvu čvrst. On je primio rane za Hrista, te je u tamnici i u izgnanju okončao
život. Šta može biti radosnije od rečenoga? Mnogo naše bratije (preko sto njih) su bili
prognani na [razna] mesta i, zasijavši poput zvezda, ostavili svoja sveštena tela kao
svedočanstvo Pravoslavlja onima koji sada žive i potonjim rodovima. I ja ne govorim
samo o našem bratstvu, nego i o bratiji iz drugih manastira, koji su svoj život završili u
izgnanstvu. Eto najvećeg utvrđenja Crkve Božije. Ona ima oblak svedoka o poklonjenju
ikoni Gospoda našeg Isusa Hrista, Prečiste Bogorodice i svih svetih Njegovih. Čak i kad
ništa drugo ne bismo imali u rukama, rečeno bi bilo dovoljno za dokazivanje istine
onima kojima imaju um. Neka se postide protivnici, tj. inoslavni. Jer, ko je od njih, boreći
se za svoju veru, bilo kada podneo takva stradanja? Niko i nikada. Oni slično
životinjama u noći svoje jeresi caruju i bivaju smeli. Međutim, kada se pojavi svetlost
dana i kada kao Danica zasija Pravoslavlje, oni se skrivaju u jazbine svog lukavog
mudrovanja. I neka plutaju pri svetlosti svog ognja, koji su sami zažegli. Mi, pak, koji
smo nazidani na temelju apostola i proroka i bogonosnih otaca naših, ostanimo tvrdo
ukorenjeni i ubuduće, ni malo se ne kolebajući ljudskim zastrašivanjem.
2) Po apostolskoj zapovesti, nama za sticanje spasenja predstoji da, na osnovi naše
prave vere, zidamo zlato, srebro i drago kamenje, a ne drva, seno i slamu (up. 1. Kop.
3, 12), tj. hranu za oganj. Onoga ko je na taj način utvrđen, ništa ne može pokolebati u
njegovoj veri u Gospoda. Napisano je: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona
postavši za nas prokletstvo (Gal. 3, 13). Nemojmo dopustiti da opet potpadnemo pod
prokletstvo. Hristos nas je omio u Krvi svojoj, banji preporoda i obnovljenja Duhom
Svetim. Nemojmo dozvoliti sebi da se ponovo vratimo sramnim delima, od kojih smo se
odrekli. Ukoliko ne učinimo tako, može se desiti da nam u dan svog otkrivanja kaže: "Ja
sam vas učinio svojim satelesnicima, a vi ste moje udove učinili udovima bludnice; ja
sam vas omio od grehova vaših, tako da nemate ni mrlje ni bore, ili što tome slično (Ef.
5, 27), a vi ste se opet obložili smradom strasti i ocrnili sa prljavštinom grehova; ja sam
vas obilno ispunio umnom svetlošću kroz Duha Svetoga, a vi ste svoj um načinili
staništem besnih strasti; ja sam vas učinio sanaslednicima večnih dobara, a vi ste
izabrali da budete sanaslednici mog protivnika: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji
je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25, 41)". Neka mi nikada ne bismo čuli taj
strašni glas, niti okusili takav neizdržljivi gnev. Stoga sa svakom revnošću uzrevnujmo
da steknemo čistotu, suze i srdačnu skrušenost, ispunjavajući svoja poslušanja bez
roptanja. Budimo bodri na delu Božijem danonoćno kako neprijatelj, prokravši se, ne bi
progutao nepažljivu dušu. Zamke zmije se jedva izbegavaju pri budnosti. Pri spavanju,
da li će se one izbeći? Međutim, neko će reći: "Naša priroda je pala i nemoćna". Ja sam
sa tim saglasan i nalazim se u istoj prirodi. Ipak, evo šta molim: čim se desi nešto [što je
izraz nemoći], neka se odmah javi pokajanje, ispovedanje, skrušenost srca i živo
stremljenje ka vaspostavljanju ranijeg dobrog stanja. Tako dejstvujući svakodnevno, mi
ćemo dostići ono što ištemo. Dostigavši, pak, ono što ištemo, mi ćemo se udostojiti da
čujemo i željeni glas: Hodite [blagosloveni]... , i postati naslednici Carstva nebeskog.

256.
1) Praznike treba praznovati sa duhovnom utehom; 2) praznici prolaze, a i čitav
život će proći, što ne treba da zaboravljamo, već da uvek budemo gotovi za
ishod; 3) za njega treba da uređujemo svoj život po spoljašnjem i još više -
unutrašnjem čoveku; 4) mi ne treba da odstupamo ni od čega neophodnog (4, 37)
1) Prošli su praznici i Božića i Krštenja Gospodnjeg [tj. Bogojavljenja], koje smo
praznovali u čast Gospoda Boga našeg u ovakvoj krajnosti [tj. u izgnanstvu]. Nemojmo,
međutim, biti žalosni zbog toga, već se vrlo radujmo što za Onoga, koji je radi nas sebe
ponizio uzevši obličje sluge (Fil, 2, 7), mi trpimo izgnanstvo i živimo u tuđoj zemlji. Jer,
praznovati upravo znači prilepljivati se uz Boga kroz udaljavanje od veštastvenog i
bespristrasnost prema svetu i svemu svetskome. Jer, šta ćemo reći o onima koji žive u
pustinjama, gorama i provalijama zemaljskim? Zar oni ne praznuju? Oni još bolje od
drugih praznuju u svom bezmetežju. Oni praznuju uzvišenije i bogopriličnije od onih koji
imaju mogućnosti da praznike provode u utehama, pirovima, jelima i piću, zaboravljajući
da sami sebe varaju. Njih stoga i Pismo oplakuje, govoreći: Naslađivaste se na zemlji, i
živeste raskalašno; uhraniste srca vaša, kao na dan zaklanja (Jak. 5, 5). Jer, takvi su
postali slični svinjama koje su spremne za zaklanje: Njihov bog je trbuh, i slava u
sramoti njihovoj (Fil. 3, 19). Prema tome, praznici se bolje praznuju ukoliko pazimo na
sebe i ukoliko provodimo život koji je dostojan našeg zvanja i ispovedanja Hrista.
2) Nemojmo, međutim, ispuštati iz vida da dani naši beže kao na konjima, dok vreme,
kao nekakav točak koji se okreće, jedne uvodi u život kroz rođenje, a druge izvodi
odavde kroz smrt. I ona ih ne izvodi samo u jednom uzrastu i ne samo u jednakoj
pravovremenosti, već i starce pre mladih, i mlade pre staraca, i očeve pre dece, i decu
pre očeva, a ponekad i mnoge ljude zajedno svakog uzrasta. Tako je blagovoleo da
ustanovi Bog kako bismo se mi, usled neizvesnosti smrtnog časa, svakog časa
pripremali za ishod. Budimo trezvoumni i bodri kako nas smrt ne bi, došavši
neočekivano, našla nespremne. Jer, tada ćemo se raskajati, premda bez koristi i ploda.
Zar ne znate da sam prethodnih dana ja neočekivano pao u bolest? I umalo se duša
mojanije uselila u ad. I premda sam se sada popravio, ipak ne za svagda. Jer, svakako
mi, ostarelom, već predstoji da vas ostavim i preselim se ka ocima i braći mojoj. Molite
se da se rečeno desi u mojoj punoj svesti u Hristu i u savršenom očišćenju savesti za
sav moj život. Pošto su me obuzele muke u bolesti, ja sam pomišljao i govorio sam
sebi: "Kada je ova muka [teška], kakva će tek biti u budućem veku? I kad mi ne
podnosimo tri ili četiri dana stradanja, kako ćemo pretrpeti večne muke".
3) Ja vam savetujem da o rečenome i vi razmišljate, te da svagda o njemu razmišljajući
živite pažljivo. Po spoljašnjem čoveku [živite] sa svakom pobožnošću, smirenoumljem,
trudoljubljem i trpljenjem, a no unutrašnjem - sa čuvanjem srca i sa [nastojanjem] da
vam velika, lukava i zla zmija ne našaptava [zle pomisli] i ne napada vas, kako od
hrama Božijeg ne biste pravili obitalište strasti. Na svaki način se starajte da se
pokažete čisti pred Gospodom, još ovde, pre budućeg veka, počevši da živite blaženim
životom. Jer, šta je blaženije od života sa čistim srcem i u miru sa Bogom. Rečeno,
uostalom, nije moguće ukoliko ne prethode napori, molitve, suze, skrušenost, revnost,
gorenje duha. I pri svemu tome, neprijatelj ne prestaje da nas napada i da u nama
raspaljuje iznenadnu, neočekivanu i nevidljivu borbu. Nju on pokreće stoga što vidi da
se staramo da uziđemo na nebesa i da se udostojimo neizrecive radosti.
4) Međutim, stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti
(Rim. 8, 18). Stoga se sa svom usrdnošću i sa svom krepošću vere i nade
podvizavajmo u vođenju borbe kako bismo razrušili sve zamke demonske. Mi treba da
podražavamo takmičare na trkalištu koji se naprežu da trče. Oni se pri kraju trke zadišu
i dospevaju veoma blizu nesvestice. Ipak, kod njih je trka kratka i venac truležan, dok
kod nas bitka traje celog života, usled čega je i venac netruležan, kao što su i sve druge
nagrade večne. Neka bismo ih mi i dobili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg
Isusa Hrista.

257.
1) Treba da podražavamo svete oce; međutim, podražavaj one koji su istog roda
života sa tobom, inače će proizaći šteta; 2) potom on navodi primere; 3) nemoj se
prihvatati onoga što nije tvoje; ukoliko si kinovijat - podražavaj kinovijate; potom
ukazuje na lica; 4) pustinja pripada pustinjacima, a ti trpi opštežiteljne teškoće,
kao i ja (4, 38)
1) Čitajući žitija otaca naših i razmatrajući ih, mi se divimo. I pravo je. Jer, zaista su divni
oci naši budući da su u telu živeli anđelopodobno sa svim bestrašćem i ugodili Bogu.
Međutim, mi ne treba samo da im se divimo, već i da ih podražavamo prema
mogućnostima. Uostalom, treba da ih podražavamo sa rasuđivanjem, tj. konovijat -
kinovijata, bezmetežnik bezmetežnika, pustinjak - pustinjaka, iguman - igumana. Jer,
kakva je korist da podražavamo onoga ko ne vodi isti način života sa nama. Jer, mi ne
samo da ne bismo imali nikakve koristi, već bismo očigledni imali i štete. Mnogi su iz
navodnog bogoljublja ostavljali svoj način života, ustremljavajući se ka drugome. Ipak,
oni su samo svoj izgubili, dok željeni nisu stekli.
2) Kao dokaz rečenoga setićemo se onoga što se desilo u našem rodu, ostavljajući
drevna kazivanja. Kakvu je korist pojcu donelo penjanje na stub? Nisu li ga sneli u
izvansebnosti? I sada on nije ni kinovijat, ni stubnik. Kakvu je korist doneo stub i
izvesnome Sapritu? Nije li on sa njega sišao radi Pravoslavlja, da bi potom pao u jeres i
postao izdajnik, te je sada najžešći među progoniteljima? No, pogledajmo i na naše
bratstvo. Naš Petar je ostareo u poslušništvu i dobro u njemu napredovao. Potom je
otišao u pustinju vučen pobožnošću? Kako se, međutim, vratio odande i kakav je kraj
imao znate i sami jer ste videli svojim očima. Nije li i Amfilohije, koji još živi, najpre
postao stubnik, potom zatvornik, da bi sada sramno lutao tamo amo.
3) Sve rečeno je bilo i dešava se po đavolskom iskušenju koje navodi da se borimo za
tuđe, kako bismo i svoje izgubili. Stoga apostol vapije: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u
onome neka ostane pred Bogom (1. Kor. 7, 24). Ako si prizvan kao bezmetežnik, ti
nemaš šta da razmišljaš o opštežiću. Ako si prizvan kao kinovijat, ti nemaš šta da
nagađaš o bezmetežju. Neka svako u svom činu ugađa Gospodu. Svako u svom činu
ima primere po kojima treba da uređuje svoj život. Ti podražavaj one koji su prosijali u
opštežiću. Koje, dakle? Ne samo drevne svetitelje, nego i one koji su u našem bratstvu
bili i jesu. Podražavaj blaženog Domentijana, čija je vera ognjena. Podražavaj blaženog
Zosimu, čije je poslušanje nelicemerno. Podražavaj blaženog Marka, koji je, primajući
uvrede i beščašća kao počast, umeo da svoje stanje sačuva nepokolebivim. Podražavaj
Terentija, koji se, služeći bolesnicima u kuhinji, nikada nije predavao malodušnosti, niti
uklanjao od truda, već se nije slagao da pređe na drugo poslušanje kada su mu nudili.
On je pretpostavljao da se zlopati na starom poslušanju. Podražavaj i drugu mnogu
bratiju, koji su izuzetni u svojim poslušanjima i čija imena se nalaze u knjizi živih. Eto
koga da podražavaš, a ne pustinjake.
4) Neka pustinja i gore ostanu za avu Joanikija i njemu slične. Ti zavoli poslušanje i
odsecanje svoje volje. On u sadašnje vreme ne trpi gonjenje, a ti si gonjen za pravdu.
On nije zaključan u tamnicu, a ti prebivaš u tamnici radi Gospoda. On nije tučen, a ti si
pretrpeo udarce za Hrista. Sve što si ti pretrpeo jeste neuporedivo više od spokojnog
pustinjskog prebivanja. Ja smireni ću reći nešto i o sebi samom. Pošto sam nedostojno
postavljen za vašu glavu, treba li da se udaljim u pustinju i da ostavim nastojateljstvo, ili
treba da započnem neki drugi način života. Međutim, glavi i pastiru nije svojstveno da
tako postupa, budući da je dužan da svoju dušu položi za ovce svoje. Ni vi ne treba da
pomišljate, niti delate nešto drugo od onoga što sada jeste. Jer, od toga dolazi
besplodnost i nered predstojećeg života, a od trpeljivog prebivanja u poretku zavedenog
poslušničkog života dolazi duhovna plodnost. Stoga neka svaki hodi onako kako ga je
Gospod podario i prizvao. Neka tako živi i ugađa Gospodu da bi se udostojio da čuje:
Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti; uđi u
radost gospodara svoga (Mt. 25, 21).

258.
1) On pokazuje šta je monah; 2) potom izobražava u čemu su se sadašnji monasi
udaljili od ranijih; 3) potom napominje da je to [odstupanje] protivno Reči Božijoj;
4) najzad (objašnjava) kako da se pokažu ispravni u rečenome i pobuđuje ih na
nspravku (4, 39)
1) Ništa nije blaženije i uzvišenije od našeg života. Jedino treba da živimo po svom
imenu i da nemamo suprotno življenje. Monah je onaj ko jedino na Boga gleda, jedino
Boga želi, jedino Bogu stremi, jedino Bogu hoće da ugodi i jedino u Bogu nalazi mir,
postajući vinovnik mira i među drugima. Onaj, pak, kod koga postoji razdor, zavist,
deoba, po pisanome jeste kratkovid... zaboravivši svoje očišćenje od starih grehova (2.
Pt. 1, 9).
2) Krivi znaju zbog čega sam ja to rekao. I nisam rekao da bih vas ogorčio, već da bih
vas utvrdio da ubuduće ne padate u ista sagrešenja. Naši oci nisu prihvatali ogovaranje:
onaj kobi čuo ogovaranje zatvarao je uši, ili bi ga okretao na dobru stranu. Sada, pak,
mi lako otkrivamo sluh klevetniku i slušamo ga sa željom sa kojom nikada u crkvi nismo
slušali čitača. Kod naših otaca se nije govorilo ništa neprepodobno, već sve tiho i
pristojno, dok sada govore sa gnevom, vikom i iskrivljenim licem. Može li šta biti
ružnije? Kod naših otaca nije bilo roptanja, već je svako sa blagodarenjem primao ono
što mu se davalo, usled čega je gorko postajalo slatko, i neprijatno prijatno. Sada, pak,
mi ropćemo i osuđujemo ne samo sami za sebe, već i pred svima, kako bismo stvorili
što više roptača i više Boga ožalostili.
3) Ne treba tako da bude, bratijo moja, ne treba. To nije monaško delo. I nije mali greh
osuđivanja i vređanja. Jer, rečeno je da opadači... neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor.
6, 10). Ni roptanje nije mali greh, budući da je napisano: Nemojte roptati kao što neki od
njih (Izrailjaca u pustinji) roptaše, i izgiboše od istrebitelja (l. Kop. 10, 10). Ni
praznoslovlje nije mali greh, s obzirom da je pisano: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz
usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese
blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni
za dan izbavljenja (Ef. 4, 29-30). Vidite li čime opominje apostol? Mi, naime,
praznoslovljem žalostimo Duha Svetoga. Ili, zar se ne bojimo što ćemo na dan suda biti
dužni da, po reči samog Gospoda, damo odgovor za svaku praznu reč?
4) Zašto posle svega ne pazimo na sebe? Zbog čega se ne pripremamo da budemo u
dobrom stanju pred onim što će nas zadesiti? [Recimo] da su te uvredili. Podnesi
uvredu velikodušno i podavi u sebi ogorčenje, kao što je činio sveti David: Smutih se i
ne govorih (Ps. 76, 5). Na taj način će uvreda proći, a tvoja vrlina ostati vavek. [Recimo]
da je postavljena hrana koja ti ne odgovara. Ti, međutim, blagodari za ono što se ima.
Jer, ono što ti osuđuješ i smatraš lošim drugi bi želeli makar da probaju. Uostalom, kad
se sa nama ne bi dešavalo nešto slično kako bismo mogli dokazati svoju poslušnost? I
kakva je njegova pohvala? Ni uzdržanjem, naime, ni bdenjem, ni ležanjem na goloj
zemlji, niti sa bilo kojim drugim podvigom mi ne možemo da se pokažemo iskusni u
životu kao sa odsecanjem svoje volje, tj. sa mučeništvom koje je nerazdvojno od
opštežiteljnog života. Sveti apostol Petar zapoveda: Odbacivši, dakle, svaku zlobu i
svako lukavstvo i licemerje, i zavist i sva ogovaranja, žarko želite razumnoga i pravoga
mleka, kao novorođena deca, da o njemu uzrastete za spasenje, ako već okusiste daje
blag Hristos Gospod (1. Pt. 2, 13), ako želite večni život, ako ne odbijate da sledite
dobre savete i ako ne se umarate i ne padate duhom, svagda se odvraćajući od
sagrešenja i padova. Postajući iskusni na taj način, mi ćemo se nesumnjivo udostojiti
večnog života u Hristu Isusu.
259.
1) Mi treba da se sećamo onoga što nam je darovano domostrojem Ovaploćenja;
2) treba da živimo obnovljenim životom, tj. po njegovom duhu; 3) treba da bežimo
od vethosti, tj. od pohotne slasti i zavisti, od kojih dolazi svo zlo; 4) treba da
revnujemo za svako dobro, voleći i nevolje radi njega (4, 40)
1) Mi treba da smo željni slušanja Reči Božije kao što žedni žele da piju, i gladni da
jedu. Jer, mi od slušanja dobijamo veoma mnogo: od nemarnih postajemo revnosni, od
revnosnih najrevnosniji. Kakvu reč mi sada slušamo? Jer Bog tako zavole svet da je
Sina svoga Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima
život večni (Jn. 3, 16). I On ga nije jednostavno dao, već ga je [dao] do smrti, i mo do
smrti na krstu (Fil. 2, 8). Mi smo bili robovi đavola zbog Adamove neposlušnosti,
savladani smrću, prodani grehu i potčinjeni truležnosti. Međutim, došao je Jedinorodni
Sin Božiji, kao što je pisano, i cede dao za izbavljenje svih, te ne samo da nas je izbavio
od vlasti smrti, nego nas je i omio od naših grehova svojom Krvlju (Otk. 1, 5), načinivši
nas naslednicima svoga Carstva. Vidiš li Njegovu krepku i silnu ljubav? Vidiš li
bezmernu milost Njegovog čovekoljublja? Kako su nepostižne Njegove milosti i kako su
neispitljive Njegove štedrosti, koje je bogato izlio na nas kroz Isusa Hrista, Spasitelja
našeg.
2) Šta ćemo na to reći mi, bedni i šta ćemo pomisliti? Da li ćemo se opet vratiti na greh?
Hoćemo li poželeti ropstvo? Hoćemo li izabrati beščašće, truležnost i osudu? Ne bilo. Mi
koji umresmo grehu, kako ćemo još živeti u njemu? Ili zar ne znate da svi koji se
krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo? Tako se s Njim pogrebosmo kroz
krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u
novom životu (Rim. 6, 24). Hodimo, dakle, bratijo, u novom životu kako što smo obećali
iznova prilikom primanja shime. Živimo u pravdi i prepodobiju, kao što i dolikuje svetima
(Ef. 5, 3), u miru i jednomisliju, u časnosti, u blagorodstvu i pobožnosti, u svetosti i
bestrašću, ne povodeći se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja (1. Pt. 1,
14), već kao od ognja bežeći od ranijih pristrašća, budući utvrđeni na kamenu vere
naše.
3) Eto šta je obnovljenje. A šta je vethost? Grehovna slast, kojom je bio ulovljen naš
praotac Adam (postavši izgnanik iz raja i potpavši pod breme sadašnjeg
mnogoplačevnog života našeg) i zavist, kojom se raspalio Kain i ubio svog brata Avelja
(stoga što je prednost data njegovim darovima, usled čega je potom čitavog života
stenjao i drhtao). Od dve navedene strasti u svet je ušlo bezbrojno zlo, zbog koga je
došao potop (koji je istrebio sve živo na zemlji), te gorki udeo Sodoma i Gomora (koji su
ognjem i sumporom pretvoreni u pepeo radi ukazanja na njihovu nečastivost). Vidite li
šta su učinili greh i pohota očiju sa nadmenošću življenja?
4) Kao što je već rečeno, mi smo milošću Božijom prizvani, dobili slobodu i potekli ka
usinovljenju. Stoga stojmo u slobodi kojom nas je oslobodio Hristos i sačuvajmo u slavi
kojom nas je proslavio, izbegavajući sve ništavno i sve smatrajući bezvrednim zbog
Hrista. Beščašće smatrajmo čašću, žalost radošću, rane - nasladom, gonjenje -
blaženstvom, smrt - životom, kao što su činili i pomenuti sveti oci naši i bratija, čija su
imena u knjizi živih. I mi ćemo, živeći na takav način, sijati kao svetila vasioni, držeći
reči života (Fil. 2, 15-16), dok ćemo se u budućem životu udostojiti nasleđa Carstva
Božijeg.
260.
1) On ukazuje da uvid u žitija svetih u nama oživljava sve dobro i odbija sve loše;
2) potom priziva da ih svako po vrsti svog poslušanja podražava; 3) [najzad]
savetuje da se izbegava neposlušnost, lenjost i roptanje (4, 41)
1) U ove dane, čitajući žitija svetih otaca naših, mi crpemo veliku korist i učestvujemo u
radosti koja se ne može opisati. Jer, šta je slađe od razmatranja njihovih besmrtnih
dela, čuda i pobede nad demonima? Meni se čini da čak i kamenje oseća tu korist, a ne
samo slovesan čovek. Od toga se prosvećuje um čovekov, odbijajući pomračujuće
mudrovanje tela, dok duša stiče umilenje, uzlazeći ka božanstvenoj ljubavi. Najistinitije
se može reći da je (sabor svetih) Božiji edemski raj koji je ispunjen i ukrašen
raznovrsnim duhovnim plodovima, a ne veštastvenim rastinjem. U njemu miriše miris
života. U njemu zmija ne ujeda, već dobija rane, i ne izgoni, već biva izgnana, kao što i
priliči. S obzirom da je Carstvo Božije u nama, neće pogrešiti onaj ko svete nazove
Carstvom nebeskim. U njima je počinuo sveblagi Bog. I kao neki štedroljubivi Car, On
svojim slugama deli darove. I šta bi nam posle rečenoga predstavljala zemaljska
carstva? Šta predstavlja ništavna slava i stomak koji će se ukinuti? Šta je zlato i srebro,
i svetle odeće, i svaka druga sujeta? Ono se čak ne može ni porediti sa [nebeskim], kao
uostalom ni svetlost sa tamom, život sa smrću i istina sa snom.
2) Ukoliko je sve kao što smo rekli, radujmo se radošću neiskazanom i proslavljenom
(1. Pt. 1, 8) što smo dobili bolji deo išto smo počeli da pripadamo izabranom rodu, koji
sija nebeskim blagorodstvom. I nemojmo se samo radovati, već porevnujmo i da
podražavamo njihove vrline prema svojim silama kao bi bilo očigledno da ne nosimo
prazno ime, [tj. da se ne desi] a imamo izgled pobožnosti, a da smo se sile njene...
odrekli (2. Tim. 3, 5). Dolazeći u apoteku, svako bira lek prema svojoj bolesti. Želeći da
dobro podražavamo svete, i mi treba da izabiramo primere koji su srodni sa našim
životom, crpeći korist iz njihovog života. Ja nedostojni ću gledati na one koji su bili
dostojni pastiri, ekonom - na one koji su verno i razborito upravljali gazdinstvom, a
skladišnik - na one koji su rasudljivo i savesno držali skladište. Slično treba da postupa i
kanonarh, kuvar, trpezarac i svi ostali, u skladu sa svojim poslušanjem. Dobri primeri će
se naći za sve, ukoliko samo hoćemo da ih vidimo i da ih podražavamo.
3) Neka ni kod koga ne bude neposlušanja. Čim si pozvan, javi se. Jer, govoriti: "Doći
ću, sačekaj malo", nije bezgrešno delo, niti izmiče osudi, naročito ukoliko je upućeno
ekonomu. Neka se niko ne odriče svog poslušanja, već neka ga do smrti blagonaklono
ispunjava, što i predstavlja monaško savršenstvo. Neka niko ne ropće, osuđujući naše
mesto što nema jednog ili drugog. Jer, on potpada pod sud onih koji su roptali u pustinji
i čija je pogibao užasna (Bro. 16). O kome se radi? O neznalicama, netrpeljivcima i
onima koji imaju detinji um. Oni nisu dostojni ni da vazduh udišu, a kamoli da primaju
tolike utehe. Uostalom, sveblagi Bog naš neka urazumi nerazumne, razumne još više
umudri i sve spase u svom Carstvu, u Hristu Isusu, Gospodu našem.
261.
sadržaj
1) Sve ono što se želi po duhu sveta jeste kratkotrajno, dok je jedino vrlina večno
blažena; 2) nju ublažavaju čak i ovde, kao što vidimo iz svakodnevnog
spominjanja svetih u Crkvi; 3) a šta će biti tamo - tamo će sveti biti kao sunce i
biće sa Hristom; 4) porevnujmo da se udostojimo rečenog i da izbegavamo
suprotno (4, 42)
1) Neki od ljudi hvale bogatstvo, neki vlast, neki uspeh, neki nasladu. Međutim, ništa od
navedenoga nije dostojno ublažavanja, stoga što ne prebiva za svagda, već nestaje
zajedno sa sadašnjim vekom. Čak ni ovde, navedeno ne teši na dugo. Ono se samo
pokazuje i odmah iščezava, kao san. Jedino je vrlina dostojna ublažavanja kao posed
koji je večan i koji svoje posednike čini blaženim. Setimo se koliko je od vajkada bilo
vlastelina i onih koji su se tešili. Pa ipak, ni jedan nema spomen sa pohvalom. Međutim,
slava vrlinskih [ljudi] jeste neugasiva.
2) Rečeno se može videti iz onoga što mi činimo. Juče smo ublažavali svetog
Zlatoustog, a sada ublažavamo uvekspominjanog Jefrema, da bismo sutra ublažavali
drugog svetitelja. Na taj način oni kao svetilnici tokom čitave godine jedan za drugim
sijaju na svodu Crkve. Njihov spomen otvara naša usta na hvalu i osvetljava naše
hođenje po Bogu. Stoga je istinita sveštena reč: Jer koje unapred pozna, unapred i
odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom
braćom. A koje unapred odredi, one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda
one u proslavi (Rim. 8, 29-30). Šta ćemo na to reći? Zar mi nismo zajedničari takvog
prizvanja i slave? Naravno da jesmo. Ni nama smirenima nije tuđ krstonosni život i
nagrada blaženstva. Jer, mi sve do sada trpimo gonjenje, mimo ranijih podviga dobrog
ispovedništva. Koliko je samo divna sila vrline. Išta samo ona daruje onima koji se nje
drže.
3) I to je ovde. A šta će biti u budućem veku? Ko uopšte može izobraziti ono blaženstvo
i onu slavu? Gospod o tome govori: Tada će ce pravednici zasjati kao sunce (Mt. 13,
43). On sam jeste Sunce pravde i obećao je da će i pravednici, koji su mu saobrazni,
zablistati kao sunce. I apostol tvrdi: S Njim stradamo da se s Njim i proslavimo (Rim. 8,
17). Gospod je od Oca molio: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam
ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn. 17, 24).
Vidite li gde ćemo otići? Gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. 3, 1), gde je radost
i veselje, gde su horovi anđela i Crkva prvorodnih koji su napisani na nebesima, gde su
bratija koji imaju isti čin sa nama. Tamo ćemo i mi uskoro otići i tamo ćemo se
obradovati Njemu, koji snagom svojom gospodari vekom (Ps. 65, 67). On ne gospodari
nad vekom tokom hiljadu ili deset hiljada godine, već nad vekom koji ne stari i koji nema
kraja.
4) Ko je dostojan rečenoga? Onaj ko je revnosan, te se svakog dana i časa drži
trezvoumlja i bodrosti kako ne bi zadremao dušom. Jer, ukoliko dremamo, strasti kao
zveri napadaju na nas i savlađuju dušu. Sve, pak, dok prebivamo na straži i bdimo nad
sobom, otimač nas neće pokrasti, niti će nas oteti zmija. Prema tome, neophodno je
bdeti i umom razmatrati ono što smo ranije naveli, kao i njegovu suprotnost, tj. muke
koje prete onima koji se protive volji Božijoj, neugasivi oganj, tamu najkrajnju,
neuspavljivog crva i sve drugo. Jer, ispunivši se takvim pomislima, mi ćemo moći da
mimoiđemo zamke đavolske, da bez prekora pređemo tamo i dobijemo Carstvo
nebesko.

262.
1) Videli smo mnoga dobročinstva Gospodnja pri prelasku iz pustinje ovamo:
stoga treba da blagodarimo ne samo rečima, nego i delom; 2) čime ćemo uzvratiti
živimo u slavu Božiju, budimo miris Hristov, uziđimo na goru da bismo videli; 3)
stoga ostavimo donje i ukrasimo se gornjim; 4) rečeno nije daleko od nas, budući
da je u nama (4, 43)
1) Svagda se naslađujući Božijim dobročinstvima, mi uvek treba i da mu blagodarimo od
toplog srca u napregnutoj molitvi. Pogledajte i sadašnje dobročinstvo. Mi smo, bojeći se
Agarjana, bili prinuđeni da pobegnemo. I On nas je za mnogo dana hranio na mestu u
koje smo bili odbačeni, kao u pustinji. Nije li nam i ovde potom otvorio vrata milosrđa,
[pružajući] nam i prekrasni hram i pristojna staništa kod našeg jednodušnog brata?
Kako je samo veliko Božije staranje o nama. Šta On nije učinio od onoga što je trebalo
učiniti? Tokom našeg bekstva On nam je udelio hleb, vino, ribu i ostalo neophodno
prema potrebi, pa čak i više od potrebe, usled čega su se divili oni koji su rečeno
posmatrali. Mi bedni stoga ne treba samo da blagodarimo, već i da duše svoje do krvi
polažemo. Stoga molim da u sebi razgorimo najkrepkiju ljubav prema Njemu i da se
svecelo prilepimo uz Njega, dajući mu najljubaznije uzdarje.
2) Kako ćemo mu uzvratiti uzdarje? Živimo i ovde u slavu Njegovog imena, kako bi se
na nama ispunilo ono što je rekao:Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide
vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16). I apostol negde
govori: A hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu u Hristu Isusu, u kroz nas javlja
miris poznanja svoga na svakome mestu; jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima
koji se spasavaju i među onima koji propadaju (2. Kor. 2, 14-15). Vidiš li da je vrlinski
[čovek] miomir Hristov, ma gde živeo. Vrlina po svojoj prirodi nije skrivena. Stoga onaj
ko je upražnjava postaje svima poznat, kao što je napisano: Ne može se grad sakriti
kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Grad je duša ljudska, a gora - visina vrlina. Oni koji su se
popeli na nju sijaju kao svetila vasioni, držeći reči života na pohvalu sebi samima za dan
Hristov (Fil. 2, 1516). Popnimo se i mi, braćo, na tu svetu goru.
3) Međutim, mi na nju ne možemo da se popnemo ukoliko najpre ne ostavimo donje, tj.
želje tela i pomisli, kao i pogubna zadovoljstva ovog života. Udaljavanje od njih i jeste
ushođenje ka vrlini. Prema tome, neka se srce očisti od skvernih pomisli, neka se oko
ozdravoumi da gleda pravo, neka se uho zatvori za slušanje zlog, neka se jeziku
zabrani da govori isprazno, neka se ruka uzdržava od nepriličnih dodira, neka se noga
usmeri na miran put, neka se svi udovi obuče odgovarajućem dobru i neka se osvete
blagoobraznošću Hristovom. Zemaljski car blagonaklono pozdravlja onoga ko je lep i
ukrašen telesno. Nebeski Car, pak, jeste blagonaklon prema onome ko je ukrašen
duhom, čak i ako je po spoljašnjosti siromah, slep, hrom i ima ostale nedostatke, koje
ljudi preziru. Otuda su neblagorodni - blagorodni, neslavni slavni, siromašni - bogati.
Stoga su blaženi apostoli od ribara postali lica koja načelstvuju po čitavoj zemlji. Otuda
je sveti Antonije bio mudriji od mudraca, iako nije učio nauke. Otuda je, da navedem
primer koji nam je bliži, naš Tadej, Skiti rob, kao što znate, uzišao na visinu ispovedanja
Hrista i postao slavan u svetu.
4) 0 neizrecivog čovekoljublja blagog Boga našeg prema nama. On nam je darovao
lagan pristup sebi. Jer, nije neophodan ni posrednik, ni novac, ni očekivanje povoljnog
slučaja. Treba samo ushteti i sve je učinjeno. Prema tome, želiš li da budeš veliki na
nebesima? Izaberi da ovde budeš poslednji. Želiš li da se nazoveš sinom Božijim? Umiri
dušu svoju od strasti. Želiš li da te vide oči Božije? Drži se pravde. Ko je, pak, dostojan
za rečeno? Onaj ko rado prima učenje, ko voli pravdu, ko stremi da se obogati
nebeskim dobrima. Neka bismo i mi, u sličnom raspoloženju ispunjavajući životvorne
zapovesti, dobili Carstvo nebesko sa svima svetima u Hristu Isusu, Gospodu našem.

263.
1) Neka svako usrdno ispunjava svoje poslušanje, kao pred Bogom; 2) ja ću
ispunjavati svoje, a vi svoje, te ćemo biti udovi međusobno, ustrojavajući opšte
dobrobiće (4, 44)
1) I onaj ko ispunjava poslušanje i onaj ko ga nalaže treba sa svakom pažnjom i
usrđem, tj. podvižnički da vrše svoje delo: i ekonom, i podekonom, i skladišnik, i kuvar, i
trpezarac i svaki drugi, kako ne bi potpali pod groznu kletvu koja kaže: Proklet je čovek
koji delo Gospodnje vrši sa nemarnošću (Jer. 48, 10), već kako bi postali dostojni
Gospodnje naklonosti, po rečenome: Ko je, dakle, taj verni i mudri sluga koga postavi
gospodar njegov nad svojim domaćima da im daje hranu na vreme? Blago tome slugi
koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad
svim imanjem svojim (Mt. 24, 45-47). Vidiš li kakvu i koliku čast On daje onome ko
dobro služi? Očigledno je onome ko ne služi dobro pripada suprotan udeo. Stoga vas
molim da svako savesno ispunjava poslušanje koje mu je povereno, čime proslavlja
Boga i stiče svoje spasenje. Ekonom neka ekonomski udovoljava telesnim potrebama,
svakome dajući ono što priliči izbegavajući licemerstvo i pristrašće i držeći se
blagonaklonosti i bratske ljubavi. Skladišnik neka pazi da bratstvo opskrbljuje hranom,
svoje delo vršeći iskreno i sa jedinstvenom željom da ih uspokoji. Neka on u skladištu
nema ničega pokvarenog. Čuvajući savest u kuvanju i pravljenju hrane, kuvar neka [ima
misao da] svoje služenje prinosi samome Bogu. Neka trpezarac, držeći trpezu čistom,
kao i sve sudove u njoj, služi bratiji kao Gospodu. Neka slično deluju i ostali na svojim
poslušanjima.
2) Ja ne govorim da bih vas podigao jedne protiv drugih, već da bi se svako u onome u
čemu je prizvan postarao da ispuni svoj dug da služi drugima, imajući pred svojim
umnim očima Boga, od koga i treba da očekuje celu nagradu. I zar meni smirenome nije
poveren poseban domostroj? Jeste, čak najveći. Meni predstoji da se staram i bdim nad
dušama vašim, da umoljavam i urazumljujem svakoga, da zasebno i u zajednici sa
svima saopštavam pravdu Božiju i mač koji dolazi, dok vi bez lenjosti treba da
ispunjavate svoja poslušanja. Budimo na taj način jedno telo i jedan duh, kao što smo
prizvani u jednoj nadi našeg prizvanja, voleći jedni druge kao međusobne udove, trpeći
jedni druge, starajući se jedni o drugima i noseći bremena jedni drugih kako u vreme
ishoda (kad je već kasno) ne bismo zažalili zbog uzalud utrošenog vremena u nemaru.
Naprotiv, uvek budimo dobro pripremljeni za taj ishod i odlazimo sa iskrenom nadom, sa
dobrom savesti, dobijajući Carstvo nebesko.
264.
1) On izobličava [bratiju] koji su se potukli; 2) on ukazuje na gordost kao na uzrok
koji uči: "Ako me samo pipne, i ja ću njega", dovodeći potom i do dela; 3)
sredstvo protiv nje je ukorenjivanje u srcu dobrih namera (4, 45)
1) Ja se od vas nisam odvojio na dugo. Ipak, kada sam se vratio našao sam nered o
kome treba da vam saopštim. Nered je [bio veliki]: neki su, pruživši svoje ruke, besno
dohvatili druge sa gnevom i vikom. Za jednog od njih nije čudno, s obzirom da je još
svetovnjak i da nije primljen u bratstvo. Za drugoga je, međutim, krajnje čudno budući
da je monah, tj. budući da je trebalo da se raspeo svetu i da je telo prikovao na krst.
Kako si ti brate sišao sa krsta, kako si se oslobodio od eksera i kako si ruke svoje po
judejski položio na Isusa Hrista? Jer, On sam je rekao: Kad učiniste jednome od ove
najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40). Zar se ti nisi ustrašio pred licem Onoga koji
je to rekao? Zar se nisi postideo anđela čuvara tvog života? Zar se nisi uplašio bratije i
tuđih lica koji su te gledali? Gospod je zapovedio: Tako da se svetli svetlost vaša pred
ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16).
Tebe je, naprotiv, tvoje rđavo delo pokrilo mrakom, usled čega se huli ime Božije. Teško
meni grešnome. Na kakvu smo mi visinu života pozvani, i gde smo se survali,
ponašajući se kao zlonaravni svetovnjaci. Ti kažeš da je on započeo svađu. Zar ti,
međutim, nisi čuo kako je krotko Gospod odgovorio slugi koji ga je udario u obraz: Ako
zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ (Jn. 18, 23). I opet je na Krstu
[rekao]: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34). Znajući rečeno, trebalo je da
blagosiljaš kada je prekorevaju, da se moliš za one koji te tuku i da ćutiš kada te vređaju
(1. Kop. 4, 12-13). Ne podražavajući dobro, ti si, pak, postao podražavalac drugog.
Apostol je zapovedio: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka
su daleko od vas (Ef. 4, 31). Vi ste, međutim, došli do tuče, vukli se za kosu i
međusobno se davili. Zakon Božiji je prezren. Govoreći proročkom rečju: Uzalud kovač
kuje srebro (Jer. 6, 29). Uzalud se i ja smireni trudim do zamora. Uostalom, ja neću
prestati da činim svoje delo, utoliko pre što imam mnogo pažljivih slušalaca.
2) Gde je uzrok takvog beščašća? Jer, ne treba samo izobličiti greh, već i ukazati na
lek. Zla savest je izabrala zlu novost, tj. gordo mudrovanje o sebi i zamisao zlog srca.
"Ukoliko mi on kaže nešto, i ja ću mu odgovoriti". "Ukoliko mi on učini nešto, i ja ću mu
uzvratiti". I kada se desi smućenje iz bilo kog povoda, mi napolje iznosimo ono što smo
smišljali u skrivenosti. Jer, ne laže Onaj koji je rekao: Jer od suviška srca usta govore.
Dobar čovek iz dobre riznice iznosi dobro; a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo (Mt. 12,
34-35).
3) Neka naše srce postane skrivnica dobrih namera. Tada ne samo da nećemo iznositi
ništa lukavo, već nećemo ni početi da se tučemo, nego ćemo okrenuti i [levi] obraz
ukoliko nas udare u desni (Mt. 5, 39). I ma šta da se desi, mi ćemo postupiti po
jevanđelskoj zapovesti. Zašto umirete, dome Izrailjev (Jez. 33, 11). I nama je prikladno
reći: Zbog čega iz dana u dan isprazno i uzalud trošimo svoj život, pokazujući se znalci
u jelima i u pijenju vina, a neznalice u delanju zapovesti Božijih. Nije li bolje da se
ukrepimo u sebi kako se ubuduće ne bismo ogorčavali, srdili, jarostili i vikali, od čega,
inače, kao strele ponekad iskaču uvredljive reči, pa i ponešto još lošije. Zapovedam
vam pred Bogom koji svemu život daje i pred Hristom Isusom koji posvedoči pred
Pontijem Pilatom dobro ispovedanje: Da održite zapovest čistu i besprekornu (1. Tim. 6,
13-14) kako me ne biste prinudili da vas podvrgnem najtežim epitimijama. Naprotiv,
svagda i u svemu delajte prilično i u redu kako biste mene grešnog uspokojili, Bogu
ugodili i udostojili se večnih dobara.

265.
1) On još prekoreva one koji su se potukli; 2) potom sve priziva na mir, koristeći
podstrek iz Svete Pričesti; 3) zatim neprimetno dodaje reč o devstvenosti, koju
pohvaljuje; 4) sredstvo za njeno [dostizanje] jeste kajanje u ognju straha Božijeg i
kaljenje u suzama (4, 46)
1) Ni ja ne treba da se nasitim spasonosnim besedama, ni vi dušekorisnim slušanjem.
Mi za oboje treba da imamo nenasitu želju kao oni koji su žedni da zahvate vodu, što će
služiti kao znak napretka i osnova spasenja. Jer, reči utiru put delima: dobre - dobrima,
a suprotne - suprotnim. Mi, pak, želimo da činimo dobro. Stoga treba da se koristimo
dobrim poukama i blagim razgovorima, izbegavajući grešenje u dužnostima. Učeći nas,
i apostol govori: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za
izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite
Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. I dalje: Svaka gorčina
i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite među
sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama
(Ef. 4, 2932). Vidite li šta on zapoveda? Kakve li samo tačnosti u određenju zapovesti.
Na drugom mestu on govori još strože: A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i
željama (Gal. 5, 24). Oni, naime, kao da su nepokretni za grehovno dejstvo. Na osnovu
rečenoga rasudi kakve su osude dostojni oni koji su se potukli. Oni ne samo da su se
posvađali, već su i ruke podigli jedan na drugoga. Zar ti koji si još svetovnjak i koji si tek
pribrojan nama dižeš ruku na monaha? I zar se ti, monaše, usuđuješ da štapom biješ
onoga ko se priprema za zavet poslušanja? Ne, ti već nisi monah [usamljenik], već
monomah [jednoborac], ti nisi podvižnik, nego razbojnik, ti nisi čedo mira, nego čedo
gneva. I zar udarci nisu došli od uvredljivih reči? I zar ponekad za udarcima ne slede i
ubistva? Stoga će oni koji tako postupaju biti podvrgnuti odgovarajućoj epitimiji kako ne
bi došli do još goreg.
2) Vi ljubljeni, kao učenici krotkog i miroljubivog Vladike, treba da među sobom živite
krotko i mirno: Imajte mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.
12, 14). Stidite se Vladičinog Tela i Krvi, jer se udostojavamo da ih se pričešćujemo.
Duša koja prima Prečiste Darove ne treba da dopusti da se smućuje, da besni i da ima
neprilične želje. Usta koja crpu iz besmrtnog istočnika ne treba da izgovaraju nečiste i
smrdljive reči. Oči koje su osvećene Časnom Krvlju ne treba da gledaju zverski, niti da
dozvoljavaju da se u njima odslikavaju bludni prizori. Ruka koja prima Božanstvenu
skrivnicu ne treba da dodiruje ništa neprilično.
3) Najzad, i svi udovi, kao Hristovi udovi, treba da se čuvaju i održavaju [u čistoti].
Naravno, svaka vrlina je velika i poželjna. Pa ipak, ni jedna nije poželjnija od
devstvenosti. Ona je najpre zasijala u raju, pre nego što je zmija svojim
nadmudrivanjem prevarila praroditelje. Devstvenost se udostojila da bude Hristova
majka. Devstvenost ljude čini anđelima i svet uzvodi ka netruležnosti.
4) Možda će neko pitati kako da je steknemo. Jedino bezbrojnim naporima i znojem.
Jer, veliko staranje i ogromni napori neophodni su za veliko delo. Oštar mač dobro seče
napadače. I duša koja je u strahu Božijem iskovana kao u ognju i koja je prekaljena u
vodi suza treba da seče demonske pomisli, loveći ih kao plen. I ukoliko otupi, nju opet
treba oštriti kako bi ih ubijala ne samo na hiljade, nego i na desetine hiljada, kao štose
peva o Davidu. Jer, mnogi su koji nas napadaju s visine (Ps. 55, 3) i bezbrojni su duhovi
zlobe koji protiv nas ratuju. Onaj ko im se protivi do kraja jeste Hristov vojnik: on i dobija
vence.
Neka bi milost Božija dala oproštaj onima koji su sagrešili, a vi koji dobro hodite neka
biste dobili ukrepljenje u revnosti za ispunjavanje svake zapovesti Božije i za sticanje
Carstva nebeskog.

266.
1) Revnosni [monah] se ne uzdržava samo od rđavih dela, nego i od pomisli, čime
stiče mir Božiji, u kome se opija božanstvenim zrenjima; 2) pazimo na sebe i
nemojmo dozvoliti da se pomisli zadržavaju u duši, naročito bludne i gnevljive (4,
47)
1) Nemarni i neoprezni grehom smatraju samo čin bezakonja, tj. preljubu, blud,
raspuštenost, nečistotu i svako drugo zlodelo, protiv kojih je i zakon strog. Međutim,
revnosni [čovek] i onaj ko želi da se sa svom tačnošću saobrazi sa zapovestima ne
smatra nevinim ni neprilična mislena maštanja, od kojih u telu proizilaze neprilični
pokreti, usled čega se na svaki način stara da ih u sebi ukine, te da prebiva u pokoju u
odnosu na pogubne strasti. Rečeno i znači imati mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa
Hrista, kako napominje i apostol (Rim. 5, 1). Učvrstivši se u njemu, duša se raduje
velikom radošću i naslađuje nenasitom sladošću, voleći da ulazi u pomisli o Bogu i da
se, sve do samozaborava, udubljuje u zrenje neizrecive veličine Njegove. Ukoliko se
desi da izađe iz sličnog stanja i da je zakači beslovesna pohota, ona se smućuje i
uznemirava kao brod koji je u nevolji zbog ustalasanog mora. I ukoliko joj Gospod ne
dođe u pomoć, ona će biti u opasnosti da pretrpi brodolom.
2) Stoga treba paziti da se poročne misli ne zadržavaju u nama. Naprotiv, njih treba
odmah čupati iz korena. Jer, ukoliko nađe mesto da uđe unutra, zmija će se ugurati i
već neće otići sve dok ne porodi smrt. Stoga Pismo govori da će zmija gledati na petu
čoveka, tj. na kraj delanja, dok će čovek gledati na glavu zmije, tj. na prvo pojavljivanje
grehovne pomisli u duši (Post. 3, 15). Stojmo, dakle, hrabro protiv napada pomisli,
uništavajući ih pre raspaljivanja pohote i sekući slano more greha, kako bismo zajedno
sa Davidom mogli reći: Prođosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u odmor (Ps. 65, 12).
Uostalom, dušu ne uznemirava i ne menja samo jedna strast. Nju još više uznemirava
gnev, budući da se kaže: Gnev je njihov na podobije zmije (Ps. 57, 5), i još: Jarost će y
nedrima bezumnih počinuti (Prop. 7, 10), i najzad: Stremljenj ejarosti je njegov pad (Sir.
1, 22). Od čega se rađa takva strast? Od gordeljivog mudrovanja o sebi i od prezrivog
mudrovanja o drugima, od smatranja sebe nečim značajnim (Gal. 6, 3), i od nadimanja
nad nižima. Podražavajući Gospoda, smireni srcem jeste krotak i tih, nesporljiv i
bešuman. Ukoliko se i desi [prepirka], on radije prima negoli što čini uvredu i radije
prima udarac negoli što ga daje.

267.
1) Poslušanja su međusobno povezana; treba jedni drugima da pomažemo, te da
uvek, bez odbijanja i kašnjenja slušamo one koji određuju poslušanja; 2) nemojte
se predavati smućujućim pomislima, koje dolaze od lukavog; 3) radi rečenoga
prihvatite trpljenje, koje je u svemu neophodno (4, 48)
1) O čemu bismo sada pogovorili? Govoriću o spoljašnjem obrazu našeg života ili o
životu po ustavu. Jer, premda smo u izgnanstvu, mi ipak živimo kao u opštežiću, tj. ne
jedan ili dvojica zajedno, već mnogi. Iako nemamo udobnosti opštežića, mi do
neophodnog dolazimo sa trudom, pa čak ne samo [da imamo] za sebe, nego i za druge.
Jer, neprestano nam dolaze oci i bratija, atakođe i stranci i siromašni. I sve primiti i
zadovoljiti zahteva veliki duh i znatan trud. Stoga ekonom mora da bude rasudljiv i
pažljiv, kao poslenik Božiji. Međutim, uspeha ipak neće biti ukoliko ekonom ne bude
imao podekonoma koji će se sa njim slagati i biti jednako budan. Ni podekonom neće
takođe ni u čemu uspeti ukoliko ne bude imao skladišnika koji će ga u svemu slediti. Ni
skladišniku neće ići po želji ukoliko ne bude imao dobrog pomoćnika u kuvaru. Ni
kuvaru, opet, ni ostalim za njim neće ići kako treba ukoliko ne budu imali druge
saradnike. U jednom telu je mnogo udova i svi udovi se staraju jedan o drugom. I ako
strada jedan yd, c njim stradaju svi udovi; aako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju
svi udovi (1. Kop. 12, 26). Slično je i u bratstvu: ukoliko se ne očuva navedeni poredak
neće biti ni opštežića, ni mira, ni jednomislija, već će biti podela, deoba i razilaženja. Ko
će, dakle, smeti da bilo šta čini po svojoj pojedinačnoj želji ili da se bavi svojim
pojedinačnim delom ili rukodeljem kada je već svanulo, ne izlazeći na zajedničko i
opštekorisno delo? I kako će bilo ko smeti da se ne odazove na neko delo i da se ne
potčini onima koji imaju vlast nad njim? Takav već nije poslušnik, nego neposlušnik, ne
brat, nego stranac. Ukoliko je i bilo toga ranije, ubuduće se čuvajte kako zbog krivice i
nereda ne biste poneli epitimiju. Zar ne čujete šta naređuje apostol: A budite među
sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama
(Ef. 4, 32). I mi takvi budimo međusobno, noseći bremena jedni drugih i ispunjavajući
zakon Hristov, kao što je napisano(Gal. 6, 2).
2) Ja sam vas ranije molio a i sada vas molim da ne iznemogavamo pod težinom
pomisli, već da sa radošću Duha Svetog obavljamo podvig borbe koji nam predstoji,
gledajući na Načelnika vere i Savršitelja Isusa, koji daje molitvu onome ko se moli i
pobedu onome ko želi da pobedi. He sećate li se kako se nedavno podigla nepogoda,
da bi se potom vazduh očistio? Slično biva i sa pomislima: unekoliko uznemire, a potom
odu. O, kad nas uopšte ne bi uznemiravale. I zašto da mi nemamo uvek mira u dušama
svojim? Međutim, tako nešto je nemoguće s obzirom da smo promenjivi: mi ni jednog
dana ne ostajemo isti, a kamoli za svagda. Ti, pak, pogledaj na upornu zlobu đavola: i
kad ga teraju, on opet dolazi. I premda je tama, on se pretvara u anđela svetlosti,
pokušavajući da nas zauzme obmanom. Neka, pak, zmija odstupi od nas, koji svagda
treba da govorimo: "Nećemo se odreći tebe, Hriste, i nećemo učiniti lažnim svoje
ispovedanje". Ili, zar ne znate iz kakvog stanja smo mi došli? Zar iz tame nismo došli na
svetlo? Zar iz neznanja nismo stupili u znanje? Zar iz beščašća nismo ušli u čast? Mi
imamo i slovo, i znanje i hvalu. I vi ste sinovi, istinski časni, obučeni u zlato zbog vašeg
zlatnog poslušanja.
3) Šta još nedostaje? Trpljenje. Apostol govori: Jer vam je trpljenje potrebno, da pošto
izvršite volju Božiju primite ono što je obećano (Jev. 10, 36). Kakvo obećanje? Sam
Gospod je rekao: Idem da vam pripremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto,
opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, i put
znate (Jn. 14, 24). I radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn. 16, 22). Pomišljajući o
rečenome i nazirući neizrecivu i nezamislivu slavu koja će se otkriti na svetima sve
podnosimo velikodušno. Ukoliko naiđe glad gladujmo, ukoliko imamo svega - budimo
zadovoljni, ukoliko bude neophodno da umremo - umrimo kako bismo nasledili večni
život u Hristu Isusu, Gospodu našem.

268.
1) Na poklade je [uobičajena] razuzdanost čulnih zadovoljstava, koja je tuđa duhu
Hrišćanstva; 2) blagodarimo Gospodu što nas je izveo iz sveta i uveo u naš tih
život, iz koga je prosijalo mnogo svetih koje i mi podražavamo; 3) budimo mu
verni, pripremajući se za predstojeće podvige ispovedništva (4, 49)
1) Nastupajuće dane [belih poklada] ljudi obično smatraju prazničnim zbog gozbi i
nepristojnosti koje se dešavaju, ne razumevajući da oni kroz uzdržanje od mesa
ukazuju na opšte uzdržanje, a ne na prejedanje i pijanstvo, što inače priliči jelinskim
praznicima. Hrišćani sve mogu da upotrebljavaju, premda staranje o telu, po učenju
apostola, ne treba da pretvaraju u pohotu (Rim. 13, 14). Postavši zakon, međutim, zlo
svet vodi kuda hoće. Mi stoga treba da izbegavamo neuzdržanje čak i u onome što
smemo da upotrebljavamo: jer, neuzdržanje je mati greha. Sve dok se u raju uzdržavao
od okušanja onoga što je bilo zabranjeno, naš praotac Adam se radovao i veselio,
ispunjavajući se božanstvenim ozarenjima i nailascima. Kada je, pak, narušio uzdržanje
i okusio od drveta neposlušnosti, on je odmah bio isteran iz raja sladosti. Za njega je
neuzdržanje postalo roditeljka smrti. Od presićenosti hlebom Sodomljani su počeli da
besne u sramnim strastima, usled čega su na sebe navukli gnev Božiji i bili progutani
ognjem i sumporom. I mrski Isav je, povučen svojim žednim očima, za jedno jelo prodao
svoje prvenaštvo. I za narod Božiji [se kaže]: Sedoše ljudi da jedu i piju i ustaše da
igraju (Izl. 32, 6). Isto se čini i u današnje dane: svetkovine i pijanstvo, uzvici i demonski
plesovi i danju i do kasne noći. Neuzdržanje je zlo i kroz njega je u svet ušla smrt.
2) Mi treba da blagodarimo Bogu što nas je izbavio od takve ispraznosti i uveo u blaženi
život, gde postoji umerenost, a ne neuzdržanje, trezvoumlje - a ne pijanstvo, mir - a
neizgubljenost, bezmetežnost - a ne buka, blagodarenje - a ne sramni govor, čistota,
svetinja i zdravoumlje - a ne raspusnost. Iz takvog života zasijali su svi naši božanstveni
oci koji su, uz Božiju pomoć, satrli strasti, prognali demone, postali ravnoanđelski, činili
čuda, dobili nebesku slavu i postali predmet divljenja u svetu. Jedan takav je bio blaženi
Antonije, čiji život smo čitali i videli kako ga je Bog proslavio u podnebesju. Zemaljski
carevi su smatrali velikim što mu pišu i što su od njega mogli da pročitaju napisanu reč.
Život tih blaženih provodimo i mi smireni. I da i na delu revnujemo sa njima svedoči
savršenstvo naših monaha, odricanje od sveta, otuđivanje od otadžbine, od roda i svih
poznanika, potčinjavanje, poslušnost, kao i ispovedništvo koje nam predstoji, zbog koga
se i nalazimo u progonstvu.
3) Radujmo se i saradujmo se međusobno što nam je Bog dao sve rečeno i što
provodimo duhovni život u kome, ukoliko hoćemo, možemo da praznujemo svaki dan i
da se radujemo neuvenljivom radošću. Stoga molim da se još jače latimo za naš podvig
i za ispovedništvo koje nam predstoji. Jer, već se proneo sluh da samodržac razmatra
naše delo, usled čega može uskoro da se pojavi carski poslanik. Nemojmo se,
međutim, smućivati onim što se govori: Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8,
31). Ukoliko nam je pomogao u prethodnim okolnostima, pomoći će nam svakako i
ubuduće. Mi samo treba hrabro da stojimo i da pazimo na sebe. On će nam dati silu u
svemu kako bismo mu blagougodno poživeli do kraja i dobili Carstvo nebesko.
269.
1) Proganjanja su pred vratima: susretnimo ih blagodušno, uzdajući se u pomoć
Božiju i hrabreći se obećanjima za pretrpljena gonjenja za veru; 2) sa jereticima
ne treba imati opštenje; naročito treba izbegavati one koji su na rečima verni, a u
srcu jeretici; 3) ikonoborstvo ratuje protiv dogmata Ovaploćenja Boga Slova i
protiv zapovesti poštovanja Boga i poklonjenja Njemu (4, 51)
1) Sada bi trebalo govoriti o uzdržanju s obzirom da nam je pred vratima sveta
četrdesetnica. Međutim, priče koje se svagde šire ne dozvoljavaju nam da rečeno
učinimo, već našu misao i reč prenose na drugo. Već sam vam rekao da samodržac
razmatra naše delo i da se već govori da nam preti preko nikomidijskog [načelnika]. I
ukoliko mi odgovorimo bogodolično, on svakako neće podneti, već će požuriti da uradi
ono što je zamislio. I šta bismo rekli? Treba da se pripremimo na nova gonjenja u
uverenosti da će se po umnoženju stradanja umnožiti i utehe Svetoga Duha, kao što
govori apostol: Da kao što su stradanja Hristova obilna u nama, tako je kroz Hrista
obilna i uteha naša. Ako li se mučimo, za vašu je utehu i spasenje, koje se postiže
podnošenjem onih istih stradanja koja i mi trpimo; ako li se utešavamo, za vašu je utehu
i spasenje; i nadanje je naše pouzdano za vas, znajući da kao što ste zajedničari
stradanja tako ste i utehe (2. Kor. 1, 57). Svojim rečima apostol nam pokazuje da mi
zajedno učestvujemo u stradanjima i u utehama budući da smo jedno telo ijedan duh,
kao što smo i pozvani u jednu nadu zvanja našeg (Ef. 4, 4). Nemojmo padati duhom i
nemojmo biti malodušni, već se rešimo da čvrsto stojimo za delo Božije svi zajedno kao
dobri vojnici Hristovi, noseći svoje oružje koje nije telesno nego silno Bogom za rušenje
utvrđenja (2. Kor. 10, 4), naime razboritost, hrabrost, zdravoumlje i pravdu. Njima
ispunimo ono što je rekao Gospod: Akad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi
(Mt. 10, 23). I odlazeći nemojmo se brinuti šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo
se odenuti (Mt. 6, 31). Jer, On sam je rekao: Neću me ostaviti niti ću me prezreti (Nav.
1, 5). On će nam i tamo otvoriti vrata milosti i u svemu biti naš Pomoćnik. Kako da se ne
radujemo kad imamo takva obećanja? Kako da se ne veselimo što smo učenici
Gospodnji? Slično su gonili i svete apostole, kojima je Gospod govorio: Blaženi ste kada
vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene.
Radujte se i veselite se, Jer je velika nagrada vaša na nebesima, jer su tako progonili
proroke pre vas(Mt. 5, 11-12). Prema tome, sadašnjica je radosna i uveseljavajuća s
obzirom da nam pruža neizrecivu radost, večni život i beskrajno Carstvo.
2) Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite (Mt. 10, 5). Mi rečeno
treba da shvatimo u vezi sa jereticima. Prema tome, nemojmo ulaziti u njihove crkve i u
njihova staništa. Naprotiv, mi treba da [tražimo] sinove mira i blagočastivo seme, te da
se kod njih zaustavljamo i primamo hranu, kao i ranijih godina. Čuvajmo se od onih koji
se pretvaraju da drže istinu i koji govore da su pravi rukovoditelji, premda nisu, već se
nalaze u zabludi, varajući i varajući se (2. Tim. 3, 13). Njihova je osuda pravedna (Rim.
3, 8). Čuvajmo nepokolebivu veru i neporočni život, ne umanjujući i ne oštećujući ni
jedno ni drugo, već ostajući celoviti i savršeni.
3) Predmet predstojećeg ispovedništva jeste dogmat o Ovaploćenju Gospoda našeg
Isusa Hrista. Onaj ko ne ispoveda da se Gospod naš Isus Hristos može izobraziti
živopisom u stvari ne ispoveda da je bio vidljiv u telu. Jer, biti vidljiv u telu i biti predmet
za ikonopis jeste ista stvar. Potom, onaj ko se ne poklanja svetoj ikoni Gospodnjoj, ne
poklanja se ni samom Gospodu. Ono što je na ikoni izobraženo jeste Prvoobraz i onaj
ko gleda na ikonu pred sobom vidi Prvoobraz. Govoreći da se poklanjaju Gospodu
ikonoborci lažu. Na njih mogu da se primene reči Pisma: Govore da znaju Boga, a
delima ga se odriču (Tit. 1, 16). Mi se, pak, poklanjamo Hristu i Njegovoj ikoni,
Bogorodici i njenoj ikoni, svetima i njihovim ikonama. Mi smo rečeno kao apostolsko
učenje primili od svetih otaca naših. Ja vam, čeda i bratijo, predajem taj zalog vere kroz
Duha Svetog koji živi u nama i vi ga sačuvajte ceo i nepovređen. Molite se za nas
smirene da nam Gospod da reč kad otvorimo usta svoja (Ef. 6, 19) kako bismo sa
smelošću rekli istinu i kako se ne bi posramila nada naša, već kako bismo zajedno sa
vama besprekorno dovršili podvig koji nam predstoji i dobili Carstvo nebesko.

270.
1) On opet prekoreva razuzdanost poklada i uopšte svetovni život, blagodareći
Bogu što je monahe izbavio od njega; 2) treba tugovati zbog svetovnjaka koji žive
po duhu sveta, podražavajući apostole, proroke i sve svete (4, 52)
1) Ja često ublažavam vaš život, što ne činim lažući, već istinski, želeći da izrazim
žaljenje zbog onih koji žive svetski i da vas učinim revnosnijim. Vi i sami znate šta oni
sada čine: svetkovine i pijanstva, pesme i plesove i sve druge pronalaske lukavog u
svetu. Po pisanome, njihova je osuda pravedna (Rim. 3, 8). Naš život, pak, nije takav.
Mi danonoćno hvalimo Gospoda po ustavu koji su nam predali naši sveti oci. Kod nas
psalmopojanje sledi za psalmopojanjem, čitanje za čitanjem, molitva za molitvom.
Zatim, nama je u mislima bdenje nad pomislima, a u srcu - poučavanje u božanstvenim
rečima. Mi imamo blagovremeno bezmetežje, priličnu besedu, međusobno služenje.
Kod nas je sve vagom i merom uzakonjeno, premda se za praznik obično predlaže i
izvesna uteha. Čuj šta Gospod govori Judi: Što činiš, čini brže. A ovo ne razumede niko
od onih što behu za trpezom zašto mu reče. A neki mišljahu, budući da u Jude beše
kesa, da mu Isus reče: Kupi što nam treba za praznik; ili da dade štogod siromasima
(Jn. 13, 27-29). Vidiš li da je kod njih i za praznik postojala briga o siromasima? I mi
smireni se, kako vidite, staramo da ispunimo rečeno. Neka je blagosloven Bog koji nas
je udostojio da postanemo zajedničari takvog života. On nas na njega nije prizvao zbog
dela pravednih koja mi učinismo, (jer ništa na zemlji dobro ne učinismo), nego no svojoj
milosti (Tit. 3, 5). Stoga svako od nas sa skrušenim srcem svagda treba da govori: Šta
sam ja, Gospode, i šta je dom oca moga, me si me zavoleo (2. Car. 7, 18).
2) I naše delo je slično. U svetu će se retko naći slično. U njemu posle noći dolazi dan
sa brigama i poslovima ovoga sveta u samoobmanutosti bogatstvom i u drugim
brigama, pri čemu čovek nema vremena ni da uzdahne. I ljudi se čas dogovaraju
međusobno, čas se sa neprijatnošću sukobljavaju. Prorok kaže: Kletva i laž, i ubistvo, i
krađa, i preljuba razliše se no zemlji (Os. 4, 2). [Razlilo se] i mnogo toga drugog, što je
teško i navesti. Setivši se svega, blaženi Zlatoust je rekao da će se teško i najmanji deo
sveta spasti. Eto strašne, ali istinite reči. Čovek koji ima dobra osećanja ne može a da
se ne žalosti i tuguje zbog rečenoga. Jer, zar mi nismo svi braća jedni drugima? Nismo
li mi svi iste krvi? Nismo li mi svi od jednog blata? Svako oseća žalost ukoliko ugleda
životinju kako se kliza po strmini u propast. Nije li utoliko žalosnije videti pogibao braće i
jednovernih? Iz istog razloga je blaženi apostol oplakivao neprijatelje Krsta Hristovog i
sa neprestanim bolom u srcu se molio za njih (rim. 9, 23). Prorok Jeremija je plakao
zbog Izrailja i svoj plač je svestrano opisao u Pismu. I veliki Mojsije je vapijao Bogu: I
sada, ako im ostaviš greh njihov, ostavi. Ako li ga ne ostaviš, i mene izbriši iz knjige
tvoje (Izl. 32, 32). I svi sveti su se, obuzeti sličnim sastradavanjem, molili za ljude koji su
se nalazili u sličnom stanju. Ukoliko hoćemo da idemo za njima, ni mi ne treba da se
staramo za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil. 2, 4), moleći se za svet, žaleći i
bolujući srcem zbog onih koji žive razvratnim životom, koji su obuzeti jeresima, koji su
pomračeni neznaboštvom. I ukratko, apostol nam zapoveda: Molim... da se čine
moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude (1. Tim. 2, 1). Postupajući na taj
način mi ćemo najpre sebi doneti korist, skrušavajući se i čisteći se od strasnih navika.
Izbavivši se od njih, mi ćemo dobiti večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.

271.
1) Četrdesetnica je presekla buku i metež i svetovnjake prizvala na blagočastivi
poredak; 2) post obnavlja dušu i čini je Božijim staništem; stoga ga treba
susretati s radošću i držati ga; 3) posteći telesno, treba da postimo i duhovno od
strasti i pohota, koje neprijatelj predstavlja privlačnim po izgledu, iako su u stvari
bezobrazne i gorke; 4) uza sve, poštujmo isposnički i crkveni poredak, kao
uostalom i vancrkveni (4, 54)
1) Vreme četrdesetnice u poređenju sa vremenom cele godine liči na neko tiho
pristanište u kome ljudi, stičući se, dobijaju duhovni mir. Jer, predstojeće vreme nije
spasonosno samo za monahe, već i za svetovnjake, za velike i za male, za načelnike i
potčinjene, za careve i sveštenike, i za svaki rod i uzrast. Gradovi i sela se uspokojavaju
od šuma i meteža, umesto čega se svagde oglašavaju psalmopojanje i slavoslovlja,
molitve i moljenja, kojima se umilostivljava naš blagi Bog i umiruje naš duh ukoliko mu
iskrenog srca i sa strahom i trepetom pripadamo i plačemo pred Njim, obećavajući da
ćemo se ubuduće popraviti i poboljšati. Međutim, neka se svetovnjacima obraćaju
crkveni predstojatelji. Ja, pak, koji sam postavljen za glavu vas najčasnijih, svoju reč
obraćam vama i ukratko iznosim ono što priliči.
2) Post je obnova duše. Jer, apostol govori: Ukoliko se naš spoljašnji čovek i raspada,
utoliko se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2. Kor. 4, 16). I ukoliko se obnavlja, on
poprima i blagoobraznost po uzoru prvosazdane lepote. Ulepšavajući se, pak, on k sebi
ljubavno privlači Onoga koji je rekao: Ja i Otac njemu ćemo doći iu njemu ćemo se
nastaniti (Jn. 14, 23). Post, dakle, svojim običnim dejstvom čini da postajemo stanište
Božije. Stoga treba da ga prihvatimo sa radošću, ne opterećujući se jednostavnošću i
oskudnošću hrane. Mi, naime, vidimo da je Gospod silan da nam dostavi raznovrsnu i
bogatu hranu, budući da je hlebom i vodom nahranio hiljade ljudi u pustinji. Osim toga,
nenaviknutost na takvu ishranu će, olakšana revnošću, prestati da bude neprijatna.
3) Uostalom, post se ne ograničava na oskudnost hrane, već zahteva uzdržanje i od
svega rđavog, po kazivanju svetih otaca naših. Uzdržavajmo se od mrzovolje,
nemarnosti, lenjosti, zavisti, ljubomore, zle naravi, samougađanja. Uzdržavajmo se i od
telesne pohote, s obzirom da mnogoobrazna zmija napada i na isposnika. Iz Pisma
čujemo da je plod koji me je umrtvio bio krasan na izgled i dobar za jelo. Obrati,
međutim, pažnju da je on bio nazvan krasan po izgledu, a ne po prirodi. Slast pohote
[se može uporediti] sa čovekom koji uzme nar prijatne spoljašnje crvene boje i koji se,
potom, iznutra pokaže kao truo. Ona pritvorno obećava nečuvenu slast, da bi se, po
zadovoljenju, pokazala gorčom od žuči. Ona probada dušu oštrije od mača koji je oštar
sa obe strane. Slično je postradao i naš praroditelj Adam, koga je prevarila zmija.
Dotakavši se zabranjene hrane, on je umesto života našao smrt. Slično su postradali i
svi koji su od tog vremena do danas na podoban način bili prelešćeni. Sam budući
tama, [đavo] se pretvara u anđela svetlosti. Na sličan način on ume da zlo preobražava
u dobro, gorko u slatko, ružno u lepo, smrtonosno u oživljavajuće, čime svezlobni ne
prestaje da uvek prelešćuje svet. Mi, pak, nemojmo dozvoliti da nas prelešćuje sličnim
mamcima. Nemojmo dozvoliti da postradamo kao ptice koje, gladno se bacajući na
vidljivu hranu, upadaju u zamke lovca. Naprotiv, rasuđivanjem skinimo varljive pokrovce
sa zla, te ga pogledajmo golo kao što jeste, čime ćemo ga lako izbeći.
4) Budimo bodri u psalmopojanju, usrdni u pesmama i pažljivi u čitanju. Preklanjajmo
kolena po meri koja je određena za svaki čas i radimo svojim rukama stoga što je rad
dobar. Osim toga, onaj ko ne radi smatraće se nedostojnim okušanja hrane. Nosimo
bremena jedni drugih i naročito se postarajmo da među sobom budemo blagi, milostivi...
krotki, poslušni, puni milosti i dobrih plodova (Ef. 4, 32; Jak. 3, 17). I mir Božiji, koji
prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu (Fil. 4, 7). Neka
biste se ovde udostojili da besprekorno dočekate svetli dan Hristovog Vaskrsenja, a u
budućem veku, po vaskrsenju mrtvih, da dobijete Carstvo nebesko.

272.
1) Dom duše treba graditi sa većom ljubavlju negoli žitejski; 2) građa za duševni
dom jesu vrline, tj. strah Božiji i ostalo, naročito uzdržanje; 3) svako dnevno
isposničko kušanje hrane je bolje negoli dvodnevno ili trodnevno jedenje, po
svedočenju božanstvenih ukazanja i po primerima otaca (4, 55)
1) Ljudi koji žive [svetovnim] životom ne daju sebi mira ni danju ni noću kada podižu
skupoceni dom, radeći, premišljajući i starajući se sve dok delo ne dovedu do željenog
kraja. Njihovo staranje za delo je veliko, usled čega im je um čitav (na gradilištu): oni
žive i zamišljaju kako da što bolje naprave tavanicu i krov, kako da pod ukrase raznim
mramorom i kako da pridaju odgovarajuću lepotu svemu ostalom kako bi sve
predstavljalo prijatni izgled za ljubitelje sličnih stvari. I onoga ko bi pokušao da ih odvrati
od sličnih briga, oni bi dočekali sa velikom nelagodnošću, smatrajući da im čini veliku
uvredu. Mi, međutim, dižemo netruležno, a ne truležno stanište, koje se ne sastavlja od
kamenja i drveta, već od duhovnih darova. I zar ćemo se mi razlenjiti i biti iza njih u
revnosti za takvo delo? Zar takva nepravilnost ne bi bila preterana? Njihovo zdanje će,
nakon prihvatanja mnogo plotoljubivuh ljudi i posle promene mnogih gospodara, najzad
biti napušteno, zapušteno i srušeno. Naše, pak, prima Duha Svetog, po reči
božanstvenog apostola: Vi ste hram Božiji i... Duh Božiji obitava u vama (1. Kop. 3, 16).
I on će sa onima koji ga poseduju, pošto budu uzeti odavde, ići zajedno i biće sa njima
nerazdvojno u vekove.
2) Iz kakve se građe zida takvo zdanje? Iz vrlina koje se usvajaju. Uzmi najpre strah
Božiji i položi ga kao temelj, s obzirom da je početak mudrosti... strah Gospodnji (Ps.
110, 10). Potom [uzmi] razboritost, hrabrost, zdravoumlje i pravednost. Držeći se
međusobno i savezom ljubavi sastavljeni i povezivani pomoću svih zglavaka (Ef. 4, 16),
oni rastu u hram sveti u Gospodu (Ef. 2, 21), kao što je pisano. Takav hram svagda
zidajmo u sebi, bratijo, i nemojmo prestati da ga ukrašavamo svakom lepotom vrlina
kako bismo se udostojili da u njemu obitava Sveti Duh, te kako bismo privlačnom
lepotom života na sebe privukli oči anđela i svetih. Jedna od vrlina jeste i uzdržanje i nju
mi sada upražnjavamo više od drugih. Stoga uznesimo Bogu slavu što smo jedno
njegovo poprište već prešli. Neka su naša lica i izmenila svoju spoljašnjost. Ta izmena
je dobra, budući da sija bledoćom uzdržanja. Neka su se naša usta ispunila gorčinom
žuči usled zakasnelog uzimanja hrane. Ipak, naš duh se bogato nasladio, okrilivši se
nadom. Prema tome, radujmo se, izabravši bolje i oraspoloživši se za njega.
3) Možda će neko reći da se svakodnevnim uzimanjem hrane krnji savršenstvo posta.
Nikako. Jer, Gospod nam inače ne bi naredio da svakodnevno ištemo nasušni hleb. Ni
proroka Iliju gavran ne bi svakodnevno hranio u pustinji. Ni [sveti] Pavle, koji se pre
božanstvenog Antonija naselio u pustinji, ne bi svakodnevno odozgo primao hleb. Ni
sam sveti Antonije ne bi svakodnevno okušanje hrane pretpostavio postu [tj.
neuzimanju hrane] koji je duži od jednog dana ili nedeljnom postu. I ja ću navesti razlog
za rečeno. Trudeći se tokom celog dana, naše telo se umara i iznemogava, te ima
potrebu za odmorom i potkrepljenjem. Stoga je Sazdatelj ustrojio da se ono
svakodnevno potkrepljuje primanjem hrane kako bi opet bilo sposobno za dalji trud.
Telo, pak, onih koji po dva, po tri ili više dana ne uzimaju hranu postaje iscrpljeno i
raslabljeno, usled čega više nisu u stanju da prave poklone sa drugima, niti da glasno
pevaju kao što priliči, niti da ispunjavaju dela poslušanja. Prema tome, svakodnevno
primanje hrane ne dozvoljava se samo nemoćnima, već se ostavlja i savršenima, po
otačkom pravilu koje nam je predato. Neka bi se nama dalo zdravlje tela i krepost duha
kako bismo poslužili Bogu živome i istinitome u očekivanju poslednjeg dana u kome
neka biste zasijali sa svima svetima kao sunce i nasledili Carstvo nebesko.

273.
1) Nedelja posta je prošla; smirivši telo, mi smo duši pridali vrednost, kako bi bila
ugodna Ženiku Hristu; 2) duša je nevesta Hristova: čuvajmo je čistom za njenog
Ženika; 3) stoga treba pritešnjavati telo; 4) rečeno je teško, ali je nagrada velika
(4, 57)
1) Propostivši prvu sedmicu, mi jedni drugima izgledamo unekoliko drugačiji nego što
smo bili, s obzirom da smo oslabili i pobledeli. Međutim, apostol govori: Ako se naš
spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2. Kor. 4, 16). Telo
koje se obilno hrani obično se rascveta i ispuni. U duhovnom smislu takva postaje i
duša kroz uzdržanje. Smirivši, naime, telo mi smo duši pridali krasotu. Želeći tu krasotu,
sveti David se molio: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj (Ps. 29, 8). Blaženi
apostol govori da nas je tom lepotom obručio Hristu: Jer revnujem za vas Božijom
revnošću, jer vas obručih mužu jedinome, da devojku čistu privedem Hristu. Ali se bojim
da kao što Evu prevari zmija lukavstvom svojim, da se tako i misli vaše ne odvrate od
prostodušnosti koja je u Hristu (2. Kop. 11, 2-3). Vidiš li veličinu dara? Mi smo se
udostojili da Hrista imamo za Ženika. Vidiš li kako se onaj ko nas je obručio boji za našu
čvrstinu?
2) Prema tome, naša duša liči na obručenu devojku. Takva devojka se uzdržava od
viđanja sa muškarcima, na sve načine se starajući da ostane čista za vreme venčanja. I
duša treba sasvim staranjem da se čuva čistom od pogubnih strasti greha do samog
svog ishoda. I ukoliko iz tela kao iz svoje devojačke odaje izađe lepa, sijajući dobrim
delima, ona će obradovati anđele. Ukoliko, pak, bude oružnjena gresima, ona će
obradovati demone na Hristovu žalost, o čemu je uostalom žalosno i misliti i govoriti.
3) Stoga mi pritešnjavamo svoje telo i prema njemu se strogo odnosimo, čime kao
uzdom zadržavamo porive ploti kako ne bi svrgla upravitelja - um. Mi, uostalom, tako
[treba da postupamo] ne samo u vreme posta, već i čitavog života. Jer, podvižnički život
jeste obuzdavanje strasti, gospodarenje nad pomislima i neprestana borba sa
nevidljivim neprijateljima.
4) Telu svakako nije lako. Ipak, naša prolazna mala nevolja priprema nam preizobilno i
neizmerno večno bogatstvo slave, s obzirom da ne gledamo na ovo što se vidi, nego na
ono što se ne vidi (2. Kor. 4, 17-18). Prema tome, radi nevidljivih dobara, u koja anđeli
žele zaviriti (1. Pt. 1, 12), radi Ženika Hrista, kome smo obručeni, ja vas preklinjem i
molim da sačuvamo čistu dušu svoju od zlih dela i od nečistih pomisli koje nas
oskrnavljuju, kao što je rekao Gospod. Nemojmo pomišljati ništa loše, s obzirom da se
od pomisli, kao od ognja, razgoreva pohota. Naprotiv, držimo se daleko od strati. Pri
samom prilogu odbijajmo kušača i dobrim delima obasjavajmo dušu. Sveusrdno se
latimo uzdržanja koje nam predstoji kako bismo se čisti preselili odavde, sa neizrecivom
radošću ušli na nebesa i udostojili se naslađivanja veseljem bračne nebeske Hristove
odaje.

274.
1) Napali su ikonoborci, ali su izdržali; on bodri, uveravajući da će Bog gotovost
da se sve pretrpi primiti kao samo delo; 2) [on govori] o postu: "Produžimo
srčano, premda ne po svojoj volji"; 3) potom pohvaljuje isposničke napore; 4)
[najzad] priziva da se svako delo vrši u svoje vreme (4, 61)
1) Juče je bila bura, a sada je tišina. Juče su bili talasi, a sada je spokojstvo. Neka je
blagosloven Bog koji je i iskušenje odagnao i nama dao krepost da ostanemo
nepokolebivi, čak i pri očekivanju onoga čime su nam pretili. Takvi su istinski Hrišćani?
Takvi su nelažni monasi. Oni su uvek spremni da se prepuste nevoljama radi vrline i
ništa ne pretpostavljaju zapovesti Božijoj. (Neprijatelji gonitelji) su došli i rekli šta su
rekli. Potom su otišli više postiđeni svojim postupkom, negoli što su nas ispunili
strahom. Vama će, pak, Gospod dati punu nagradu stoga što ste izabrali da budete
gonjeni za Njega. Bogat milošću, On obično venčava onoga ko je izabrao dobro i za
samu odlučnu nameru. Iskušenje još nije prošlo, već još uvek preti s obzirom da su se
svagde razišle naredbe upravitelja da niko ne ostane tuđ jeretičkom mudrovanju. Stoga
čujmo šta govori apostol: Mudro se vladajte prema onima koji su izvan, koristeći vreme,
Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome
odgovoriti (Kol. 4, 56). On nas poučava da se ne bacamo u iskušenja tek tako, niti da
prećutkujemo Reč Božiju. Gospod govori: Ako li odstupi [pravednik], neće biti novolji
duši mojoj (Jev. 10, 38). O tome je dovoljno.
2) Post se već dovoljno pomerio napred i pobuđuje nas dasa sve većim usrđem
stremimo dalje po proizvoljenju, tj. ne sa žalošću ili prinudno. Jer Bog ljubi dragovoljnog
isposnika (2. Kor. 9, 7). Uostalom, opštežiteljni zakon ne dozvoljava da se svako
ponaša kako hoće. Opšta granica uzdržanja za poslušne jeste odsecanje vlastite volje.
3) Post je dobar stoga što ukroćuje strasti i telo potčinjava duhu. Suze su dobre stoga
što srce omivaju od grehova i stavljaju ga čistim pred Boga. Molitva je dobra stoga što
okriljuje um i čini ga sabesednikom Bogu. Ljubav je dobra stoga što svagde prezire
svoje na korist bližnjeg. Revnost je dobra stoga što olakšava napore i duh čini mladim,
dok starca oraspoložuje da dejstvuje sa mladićkom brzinom.
4) Budimo blagodušni i revnosni. U vreme psalmopojanja budimo usrdni, u vreme rada
budimo revnosni, u vreme ćutanja budimo razumni, u vreme razgovora budimo
umereni. Jednom rečju, sve činimo uredno i po činu, kao što nam je zapoveđeno,
uzdržavajući se od svake smutnje i prepiranja. Poklone i obična molitvoslovlja treba
činiti prema silama, uz čuvanje telesnog zdravlja. Neka vas Bog mira dovede do carice
dana, tj. svetlog Vaskrsenja Hristovog, i neka vas udostoji Carstva nebeskog, koje nije
jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim. 14, 17). Njima neka
nas obogati Bog u Isusu Hristu, Gospodu našem.

275.
1) Mi ne treba da opštimo sa jereticima, čak i kad nas prisiljavaju; uz pomoć
Božiju sve ćemo pretrpeti; 2) blaženo je postati sudeonik Hristovih stradanja; 3)
budimo odvažni (4, 62)
1) Nalazeći se izvan manastira, mi smo se snašli prema mogućnostima i prema
okolnostima. Sada, pak, kada gonitelji ne nastavljaju gonjenje protiv Hrista, mi treba da
čujemo proročku reč: Izađite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod (Is. 52, 11;
2. Kor. 6, 17). Poneki rade drugačije. Oni će stoga sami za sebe dati odgovor Gospodu
u dan suda. Meni se čini da su oni koji idu zajedno sa njima u stvari ravnodušni u
odnosu na jeretike. Vidite li kako nas izbegavanje da idemo za njima odvaja od sveta i
ujedno vodi ka skorbi, ka teskobi, ka gladi, ka tamnici, ka smrti. Ali u svemu ovome
pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (Rim. 8, 37). Videvši da nam je duša žedna
Njega, On nam daje silu da radi Njega podnesemo stradanja, o čemu, pored drugih,
svedoče i četrdeset mučenika, čiji spomen sada vršimo. Mi ne možemo reći da su oni
imali drugačiju prirodu. Oni su Boga zavoleli istinskim srcem, usled čega su u svoje
nemoćno telo primili silu da pobede nevidljivog neprijatelja i da izvrše podvig koji
opevaju svi Hrišćani.
2) Zaista je blažen onaj ko se udostojio da unekoliko postane zajedničar Hristovih
strasti: da bude gonjen kao što je On bio gonjen, da bude uhvaćen kao što je On bio
uhvaćen, da pretrpi bičevanje kao što ga je On pretrpeo, da bude vređan kao što je On
bio vređan, da bude zaključan u tamnicu kao što je On bio zaključan. Shvati zbog čega
je napisano: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i
carovati; ako li se odreknemo, i On će se nas odreći; ako li izneverimo, On ostaje veran,
jer se ne može samoga sebe odreći (2. Tim. 2, 11-13). Vidite li kakva su obećanja i
kakve opomene?
3) Oraspoložimo se i podvizavajmo se kako ne bismo posramili ono što smo već
pretrpeli blagodaću Hristovom: izgnanje, tamnicu, bičevanje. I šta da kažemo? Možda
nismo svi sedeli u tamnici, ali opštenje života jeste i opštenje stradanja. Jer, ako strada
jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi
udovi (1. Kor. 12, 26). Budimo za svagda jedno telo, jedan duh, kao što smo i pozvani u
jednu nadu zvanja svoga (Ef. 4, 4), imajući Hrista za Glavu kako bismo ugodili Bogu u
dobili Carstvo nebesko.

276.
On saopštava pripovest kako su u Bugarskoj verni Hrišćani pre izabrali da
pretrpe smrt, negoli da za vreme svete četrdesetnice jedu meso, odakle zaključuje
da se ikonoborcima treba protiviti do smrti (4, 63)
U današnjoj pouci jednom pripovešću hoću da vas oraspoložim na utehu. Evo o čemu
se radi. Oni koji dobro znaju govore da je u Bugarskoj izašla zla naredba od tamošnjeg
cara da Hrišćani i braća naša koji se nalaze u zarobljeništvu u vreme svete
četrdesetnice jedu meso, te da one koji se povinuju ostave žive, a one koji se ne pokore
ubijaju. I reč nečastivog je dobila silu. Sabrao se narod sa ženom i decom i nastao je
plač i veliki vapaj. Sa jedne strane beše zaštita hrišćanskog zakona, a ca druge strah od
telesne smrti. I najzad je došla žalosna vest: bili su pobeđeni i preklonili se pred
nečastivom naredbom. Međutim, četrnaestorica su se odvojili i, stavši naspram njih,
počeli da ih ubeđuju da ne ustupaju i da se ne pokore, tj. da se ne saglase da, nasuprot
hrišćanskom zakonu, jedu meso. Na njihove reči iz naroda su se čuli uzvici i ubeđivanje
da treba ustupiti neophodnosti i potom pokajanjem zagladiti krivicu, izbegavajući da se
tek tako predaju smrti. Međutim, njih rečeno nije ni malo ubedilo i umekšalo: oni su
stojali na svome, gledajući na Boga i na obećano blaženstvo. Videvši nepokolebivu
čvrstinu tih muževa, Skit je zamislio da preko jednog pokoleba i prekloni na svoju stranu
i ostale. Ubivši jednog i njegovu ženu i decu razdavši Skitima, on se nadao da će druge
pokolebati i savladati... Međutim, oni su još više postali nepokolebivi, uzvikujući:
"Hrišćani smo i držimo se časti brata našeg, koji je umro". U tom ispovedništvu oni su
svi bili prebijeni do smrti i skončali u Gospodu.
Vidite li kako je i sada na snazi blagovest Carstva Božijeg? Gospod govori: Koji ljubi oca
ili mater većma nego mene, nije mene dostojan... i koji ne uzme krst svoj i ne pođe za
mnom, nije mene dostojan. I opet: I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu
ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10, 37; 38;
28). Oni su poslušali jevanđelske zapovesti, ostali poslušni Gospodu i ovenčali se
vencem mučeništva, podražavajući svete Makaveje. Jedino, njihov broj beše dvostruk, s
obzirom da onih beše sedam, a njih četrnaest. Jedni su postradali stoga što nisu hteli
da jedu svinjsko meso, a drugi stoga što za vreme posta nisu hteli da okuse nikakvo
meso, tj. da prestupe hrišćanski zakon. O, blaženih li muževa. O, blažene li trgovine: za
jedan trenutak vremena steći večni pokoj.
Šta će na rečeno odgovoriti oni koji opštenje sa jereticima ne smatraju odricanjem?
Tamo se desilo odricanje naroda zbog saglasnosti da jedu prosto meso u vreme posta.
Ovde se, pak, [utoliko pre radi o odricanju] budući da postoji opštenje u žrtvi koja se
nečastivo prinosi. Gde su oni koji govore da stradanje za Hristovu ikonu nije
mučeništvo? Tamo su mučenički podvig primili zbog nesaglasnosti da naruše zakon
Hristove Crkve. Ovde se, pak, još svetliji mučenički podvig preduzima zbog
nesaglasnosti da se odreknemo samog Hrista u Njegovoj ikoni. Međutim, tako govore
mračni ljudi pomračenog razuma zbog svojih jeretičkih mudrovanja. Oni svojim padom
pokušavaju i drugima da postave prepreku u pravoverju i pravom hođenju. Mi, međutim,
proslavimo blagog Boga našeg, koji proslavlja one koji ga proslavljaju i koji i u ovom
rodu javlja mučenike. Mi treba da pomišljamo da su ljudi bedni po izgledu, maloučeni i
uz ženu i decu ipak sve ostavili iz ljubavi prema Hristu. Utoliko pre mi koji nismo
oženjeni i koji smo ostavili svet treba da, kad zaište vreme, budemo slični svetim
revniteljima vere i blagočašća.
Međutim, rečeno treba da ostvarimo tek u svoje vreme, ukoliko Hristos zahteva. Za
sada čvrsto stojmo u mučeništvu koje se neprestano vrši u savesti. Nemojmo prekloniti
kolena pred Vaalom i nemojmo ustupati i gubiti od pomisli. Gasimo raspaljene strele
lukavog suzama, molitvama, skrušenošću i odgovarajućim zlopaćenjem tela, kako
bismo i mi sa apostolom mogli reći: Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše pohvale,
koju imam u Hristu Isusu Gospodu našem (1. Kop. 15, 31), i ujedno sa svetim Davidom:
Jer tebe radi usmrćuju nas sav dan, smatraju nas kao ovce za klanje (Ps. 43, 23). Neka
bismo se sa njima udostojili da postanemo i naslednici Carstva nebeskog.

277.
1) Evo Blagovesti; početak domostroja [Ovaploćenja] nas obavezuje da ga
duhovno praznujemo; 2) potom se moli i žalosti zbog onih koji ga ne primaju i ne
koriste se njime; 3) on podražava apostola Pavla i proroka Mojsija (4, 64)
1) Došle su Blagovesti, tj. početak Gospodnjih praznika. Mi ne treba da ga praznujemo
jednostavno kao mnogi, već sa razumevanjem tajinstva koje se praznuje. O kakvom se
tajinstvu radi? Sin Božiji postaje Sin Čovečiji i kao Posrednicu izabira Presvetu Djevu.
On se useljava u nju i čini je svojim hramom, postajući savršeni Čovek. Radi čega?
Napisano je: Da iskupi one koji su nod zakonom, da primimo usinovljenje (Gal. 4, 5), da
više ne bismo bili robovi, nego slobodnjaci, da više ne bismo bili strasni, već bestrasni,
da više ne bismo bili svetoljupci, nego bogoljupci, da više ne bismo hodili po ploti, nego
po duhu. Jer koji su no telu telesno misle, a koji su no Duhu duhovno. Jer je telesno
mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život i mir. Jer je telesno mudrovanje
neprijateljstvo Bogu pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može. A koji su no
telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim. 8, 58). Ukratko rečeno, takvo je značenje tajinstva.
Stoga mi treba duhovno da praznujemo u njegovu čast i da se duhovno ponašamo dok
traje, tj. da smo u pravednosti i prepodobiju, u ljubavi, u krotosti, u miru, u dugotrpljenju,
u blagosti, u Duhu Svetom, kako se ne bismo pokazali besplodni i nedejstveni u odnosu
na domostroj Gospoda našeg.
2) Osim toga, mi treba da se molimo i skrušavamo zbog sveta. Zbog čega? Stoga što je
Sin Božiji došao da spase svet, asvet ga je odbacio. Njega odbacuju plemena i narodi,
Njega odbacuju varvarski narodi, Njega odbacuju i oni koji prizivaju Njegovo sveto ime
neispravnošću svoje vere i rđavošću svog života. Šta On nije učinio od onoga što je
trebalo učiniti? Budući Bog, On je postao Čovek; smirio je sebe i bio poslušan do smrti,
čak krsne smrti; dao nam je da okusimo Telo Njegovo i da pijemo Krv Njegovu;
udostojio nas je da ga zovemo svojim Ocem, i Bratom, i Glavom, i Učiteljem, i Ženikom,
i Sanaslednikom. Učinio je i mnogo drugog, što ne mora ni da pominjemo. Pa ipak ga
odbacuju. Njega. odbacuju i On trpi. I govori: Jer ne dođoh da sudim svetu, nego da
spasem svet (Jn. 12, 47). Šta bismo mogli reći? Istinski učenici žale zbog odricanja
saučenika, čime javljaju svoju ljubav i prema Učitelju, i prema učenicima. Na isti način i
istinske sluge stradaju srcem zbog nevernosti svoje braće.
3) Stoga veliki apostol naređuje da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za
sve ljude, za careve i za sve koji su na vlasti (1. Tim. 2, 1). On na drugom mestu govori
o samom sebi: Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom
Svetim, da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka; jer bih želeo da ja sam
budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje no telu (Rim. 9, 13). Vidiš li silu
ljubavi? Vidiš li visinu čovekoljublja? Slično i Mojsije govori Bogu: Ako im ostaviš greh
njihov, ostavi. Ako li ga ne ostaviš, i mene izbriši iz knjige tvoje, u koju si me zapisao
(Izl. 32, 32). I mi kao istinski, ane kao lažni učenici ne treba da se staramo samo za
sebe, nego iza bratiju, i za ceo svet, žalosteći se i moleći se. Na taj način čineći ono što
je Bogu ugodno, mi ćemo postati naslednici večnog života.
278.
1) Na dan Blagovesti on pohvaljuje devstvenost; 2) pomenuvši da je neprijatelj
napada, on ubeđuje da je snažno čuvamo (4, 65)
1) Na dan Blagovesti ću pokušati da vam nešto ukratko kažem o značaju zaveta
devstvenosti koji smo primili na sebe. Kome je arhanđeo Gavrilo rekao: Raduj se,
blagodatna! Gospod je s tobom (Lk. 1, 28). Zar ne - Presvetoj Djevi? I od koga se
ovaplotio i očovečio sam Bog Slovo? Zar ne - od blažene Djeve? Prema tome, ta
devstvenost je proizrasla Život svih. Ta devstvenost je carica vrlina. Ta devstvenost je
nevesta i nevesto voditeljka Hristova. Ako hoćete, čujmo šta govori blaženi apostol
Pavle: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; a koje
oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi. Razlikuje se i žena od devojke.
Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom
i duhom; a koja je udata brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi mužu (1. Kop. 7, 32-
34). Vidite li značenje reči? U braku ne postoji vreme da se brine o ugađanju Gospodu,
već samo svetu. Stoga se devstvenosti daje dobri udeo. I u Carstvu nebeskom će se
devstvenosti dati prvenstvo. U Otkrivenju svetog Jovana Bogoslova je napisano: Ovo su
oni koji se ne oskvrniše sa ženama, jer su devstvenici; ovo su oni koji idu za Jagnjetom
kuda god pođe (Otk. 14, 4).
2) Eto kakvog se preimućstva udostojavaju oni koji su izabrali devstvenost. Oni idu za
Hristom i raduju se sa Njim. Nemojmo, međutim, zaboraviti da se upropastitelj našeg
života, tj. đavo silno napreže da visoko i natprirodno delo sruši ponajviše strašću koja
mu je suprotna. I ko će izbrojati one koje je od veka uspeo da sruši? Šta može biti
žalosnije od toga? Mi, pak, čuvajmo dušu svoju kao zenicu oka čistom za Ženika Hrista,
ne predajući poverenu nam skrivnicu devstvenosti. Nemojmo dozvoliti da postradamo
kao što stradaju ribe koje, budući prevarene mamcem, gutaju udicu i nalaze smrt. Jer,
telesna slast jeste udica koja ne hrani, već uništava, koja ne oživljuje, već usmrćuje.
Neka se silom Božijom izbavimo od nje i ubuduće ostanemo čisti i nesablažnjeni sve
dok ima daha u našim nozdrvama kako bismo se kao pobednici preselili odavde i
dobiliCarstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.

279.
1) Pasha je željeni praznik; no duhovna Pasha, tj. očišćenje od grehova i strasti
još je poželjnija; 2) i onaj ko nema drugo i ne može praznovati Pashu; 3) vi, pak,
niste takvi; kod nas postoji dobar poredak koji vodi Bogu; 4) revnujmo za
duhovnu Pashu kako bismo je se i u budućem veku udostojili (4, 67)
1) Već prešavši polovinu posta uz pomoć Božiju, mi vidimo kako se približava Pasha.
Zbog čega mi, pak, napregnuto želimo da dostignemo Pashu koja dolazi i odlazi? He
činimo limi isto već mnogo godina? Proći će i sadašnja Pasha. Jer, u ovom veku ništa
ne stoji nepokretno, već dani prolaze kao senka (Jov 7, 9) i život naš trči brže od trkača
(Jov 9, 25), sve dok ne dostigne svoju granicu. Šta, zar ćeš reći da Pasha nije poželjna?
Naravno da je poželjna, čak veoma. Kako da ne. Postoji, međutim, Pasha koja se vrši
svakodnevno. Koja? Očišćenje grehova, skrušenost srca, suze umilenja, čistota savesti,
umrtvljenje udova koji su na zemlji, tj. bluda, nečistote, strasti, zle pohote i svakog greha
koji se vrši delom. Onaj ko se udostoji da bude u sličnom dobrom nastrojenju
Gospodnju Pashu, tj. mnogoželjeni praznik vrši svaki dan, a ne jednom godišnje.
2) Kako će, pak, praznovati Pashu onaj ko nema rečeno, već je obuzet strastima? Kako
može da praznuje onaj kome je stomak bog, ili koga raspaljuje pohota tela, ili koga grize
zavist, ili ko je pogružen u srebroljublje, ili ko je zarobljen taštinom, ili ko je obuzet
drugim strastima? Zar će neko za onoga koji izgara od vrućice reći da spokojno počiva?
I da li će neko reći da onaj ko je pretrpeo brodolom ima uspešnu plovidbu? Nikako. Onaj
ko se nalazi u tami ne stoji u svetlosti. Ni onaj ko prebiva u grehovnim delima ne može
da praznuje Pashu.
3) Ali što se vas tiče, ljubljeni, iako ovako govorimo, ubeđeni smo da stvari stoje bolje i
da vode spasenju (Jev. 6, 9). Jer, naš život upravo jeste pripremanje za praznik. Šta mi,
naime, činimo? Kod nas je psalmopojanje za psalmopojanjem, čitanje za čitanjem,
poučavanje za poučavanjem, molitva za molitvom. Oni sukao neki krug koji nas vodi
Bogu i sjedinjuje sa Njim. Dobrog li načina života. Blaženog li i triblaženog života.
4) Prema tome, ustremimo se da svakodnevno praznujemo ukazanu poželjnu Pashu
prema silama, tj. umrtvljenje strasti i vaskrsenje vrlina, podražavajući Gospoda: Jer On
postrada za nas, ostavljajući nam primer da idemo Njegovim stopama (1. Pt. 2, 21). Ja
ne govorim [sa namerom] da postanem sudija drugih budući da će svaki svoje breme
nositi (Gal. 6, 5), već da bismo, osećajući blagodat koju nam je Bog dao, zahvalili
Darodavcu i proslavili Dobročinitelja. Jer, On ne samo da ovde daje sve neophodno,
veći onima koji mu usrdno služe do kraja dariva sva obećana dobra, večnu nebesku
Pashu. Neka bismo nju svi dobili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa
Hrista.

280.

Blaženo je sastradavati Hristu; podstičimo se i pripremimo se na stradanja (4, 70)

Četrdesetnica je već pri kraju. Kao njena kruna približava se spomen na životvorne
strasti Hristove, iz kojih mi možemo da pocrpemo veliku utehu za sebe. Jer, kad je
Gospod i Bog naš bio uhvaćen zbog naših grehova, hoće li biti veliko ukoliko i mi,
nepotrebne sluge, budemo uhvaćeni zbog Njega? Kad je On bio svezan, odveden i
zaključan u tamnicu, da li će biti čudno ukoliko mi slično postradamo za Gospoda i
Vladiku? Mi treba sve da pretrpimo, čak i ako nas podvrgnu bičevanju. Pretrpimo čak i
ako treba da podnesemo šamare. Podnesimo čak i pljuvanje. Najzad, ako treba i da
umremo, predajmo sebe na uvek blaženu smrt.
Blago onome ko se u bilo čemu od navedenog pokazao kao zajedničar Hristovih strasti.
Eto blaženstva. Eto besmrtnosti. Zar ne čujemo šta govori apostol: Ubuduće da mi niko
ne stvara teškoće, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim (Gal. 6, 17). On kao
da [kaže]: "Neka me niko ne prezire jer ja na telu svome nosim ukrase Svecara Hrista".
Sličan je bio sveti Ignjatije, koji se nazvao Bogonoscem s obzirom da je na sebi nosio
Hristova stradanja. Sličan je bio i sveti Evstratije, koji je za vreme svojih stradanja
uzviknuo: "Sada sam poznao da u meni živi Hristos".
O, blaženih li uzvika. O, triblaženih li duša. Jer, čiji spomen mi vršimo? U čiji spomen
podižemo sveštene hramove? Čijim moštima se poklanjamo? Mučeničkim,
ispovedničkim, prepodobnim. Oni su ovde od Gospoda dobili veliku slavu. Kakvo će tek
proslavljenje dobiti u budućem veku? Ono se ne može zamisliti i izraziti. Eto dobre
trgovine. Eto blažene zamene: malim trudom i podvigom steći večna i beskrajna dobra.
Podražavajmo ih i mi. Pomešajmo svoju krv sa najsvetijom Krvlju Gospodnjom. Jer, i
sada je tako nešto moguće, s obzirom da se priroda nije izmenila i budući da se nije
izmenio Onaj koji je rekao: Ja sam Gospod Bog vaš i ne menjam se (Mal. 3, 6). On sve
podjednako voli, za sve je umro, svima predstoji kao neiscrpna sladost i želi da se svi
spasu, što za Njega predstavlja bogatstvo. Jer, apostol govori: On je bogat za sve koji
ga prizivaju (Rim. 10, 12).
Prema tome, prizovimo ga i u sadašnjim okolnostima i daće silu i krepost dušama
našim. Zagrlimo ga i On će uništiti naše vidljive i nevidljive neprijatelje. Sačekajmo ga i
On će nas ovenčati u dan vaskrsenja mrtvih, u dan javljanja Njegove slave. Neka bismo
se tada udostojili da bez osude predstanemo Njegovom prestolu i da damo dobar
odgovor.

281.
sadržaj
1) Razmotrivši stradanja Gospodnja pobudimo se na sastradavanje; 2) vi ste već
sastradavali, ali i ubuduće istrajte u sastradavanju i u svim drugim vrlinama; 3)
podstičimo se nadom da ćemo se sa Njim i proslaviti; kakva će samo tada biti
radost sastradalnicima i kakva tuga onima koji su se izmakli; 4) pomišljajući o
rečenome, čuvajmo se u čistoti i napredujmo u svemu dobrom (4, 72)
1) Današnji dan (Velika Sreda) jeste svet i poštovan budući da u njemu Gospod počinje
da prima krsna stradanja za nas, po reči Davida koji je rekao: Zašto se uzbuniše narodi
i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše
zajedno na Gospoda i na Pomazanika Njegovog (Ps. 2, 12). Oni su se sabrali,
sastavivši zao savet protiv svoga Vladike, na kome se lukavi Juda odriče od svog
Učitelja i prodaje ga. Potom je sledio izdajnički poljubac, vezivanje i odvođenje Gospoda
svih od strane neprijatelja na sud. Pošto je stao pred njega, Sudiju svih pitaju? I pošto je
odgovorio (o, strašnog li sluha), Njega sluga udara po obrazu, što On dugotrpeljivo
podnosi i govori: Ako zlo rekoh, dokaži daje zlo; ako li dobro, zašto me biješ (Jn. 18,
23). Potom ga klevetaju i osuđuju, zatim prima izrugivanja, podsmehe, izigravanja,
udarce, šamare, udare trskom po glavi, bičevanje, prikivanje na Krst. Popevši se na
njega, On se moli za svoje ubice: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34).
Najzad ga poje sa žuči i sirćetom i - Besmrtni umire, predavši duh svoj Bogu i Ocu. I
mrtvome mu probadaju rebra. Takva su ukratko stradanja Gospodnja. I onaj ko
razborito sluša jevanđelska kazivanja o njima više se neće ni gneviti, ni ogorčavati, ni
besneti, ni gorditi, ni nadimati nad bratom, ni zavideti, ni predavati slavoljublju, već će se
na svaki način starati da bude smiren, da se skrušava, da se smatra zemljom i
pepelom, da želi učestvovanje u Hristovim strastima, da bude saobrazan Njegovoj smrti
kako bi imao udela i u slavi Njegovog Vaskrsenja.
2) I vi budite smeli, reći ću vam. Jer, vi ste već uzeli udela u Vladičinim strastima.
Pogledajte gde ste. Niste li radi Njegovih reči i radi svedočenja o Njemu u izgnanstvu i
progonstvu? Niste li i ranije trpeli zaključavanje u tamnicu? Niste li prolili krv usred
uvreda i izrugivanja? Nisu li neki od bratije naše hrabro skončali usred stradanja? Eto u
čemu je naša pohvala u Gospodu. Eto kakav je dar naš. Međutim, pošto naša čvrstina
nije pouzdana usled naše izmenjivosti i usled nemogućnosti da zasigurno tvrdimo šta će
roditi sledeći dan, ja vas molim da u Gospodu stojite nepokolebivo i neizmenjivo,
jednodušno i jednomisleno se sapodvizavajući za jevanđelsku veru, ni u čemu da se ne
plašeći protivnika (Fil. 1, 28), nikako ni u čemu ne dajući spoticanje (2. Kor. 6, 3), nego
se u svemu pokazujući kao sluge Božije (2. Kor. 6, 4), tj. u poslušanju, u smirenoumlju,
u krotosti, u velikodušnosti. Jer vam je trpljenje potrebno, da pošto izvršite volju Božiju
primite ono što je obećano. Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i
neće odocniti (Jev. 10, 3637).
3) Ukoliko će doći i neće zakasniti, zašto bismo malaksavali zbog nevolja (Ef. 3, 13) i
zašto pre ne bismo bili gotovi da za Gospoda umiremo svaki dan? Jer, napisano je: Ako
s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati;ako li se
odreknemo, i On će se nas odreći; ako li izneverimo, On ostaje veran, jer se ne može
samoga sebe odreći (2. Tim. 2, 11-13). Kakvu će samo radost imati sveti kada ugledaju
Gospoda koji silazi sa nebesa sa anđelima sile svoje, prizivajući ih ka neizrecivoj
radosti, ovenčavajući ih i nameravajući da sa njima živi u vekove. I kakvu će, opet, imati
žalost oni koji nisu poverovali u Jevanđelje i koji su prestupali Njegove zapovesti, tj. oni
koji će, po napisanome, biti osuđeni na večnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave
sile Njegove kada dođe u onaj Dan da se proslavi u svetima svojim i pokaže se divan u
svima verujućima (2. Sol. 1, 9-10).
4) Sagledavajući i razmišljajući o rečenom, očistimo sebe od svake nečistote tela i
duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem (2. Kor. 7, 1), stremeći ka boljem i hitajući ka
savršenstvu. Mrzeći zlo držimo se dobra. U bratoljublju budimo jedni prema drugima
nežni; čašću činimo jedni druge većim od sebe. U revnosti ne budimo leni; budimo
duhom vatreni; Gospodu služimo. Budimo u nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u molitvi
postojani (Rim. 12, 9-12). Prebivajući u takvoj neporočnosti iskreno mi ćemo
nastupajuću Pashu otpraznovati na dostojan način i udostojiti se da večno okušamo
nebeska dobra.

282.
1) Predivno je što takav Gospod strada; 2) sva tvar se užasnula; zar ćemo mi
ostati bez učešća; 3) za toliku ljubav uzvratimo ljubavlju i spremnošću da sve
pretrpimo i u poretku našeg života i u progonima (4, 73)
1) Sećanje na stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista dušu uvek privodi u skrušenost i
umilenje, naročito u ove dane (Veliki Petak), u koje su se i izvršila. Koja stradanja?
Ubilački savet protiv Gospoda, Njegovo hvatanje od strane Judejaca, vođenje na smrt,
stajanje pred Pilatovim sudom, suđenje, raspitivanje, šamari, pljuvanje, vređanje,
ismejavanje, podizanje na Krst, prikivanje ruku i nogu, okušanje žuči, probadanje rebara
i sve ostalo što se desilo i što svet ne može da smesti, niti čovečiji (pa ni anđelski) jezik
da izrazi. Predstavimo sebi o kako velikom i neobjašnjivom tajinstvu se radi. Gospoda,
koji otkriveno vidi savete srca i koji zna svaku ljudsku pomisao, vode na savet koji ga
osuđuje na smrt. Onaj koji drži sve moćnom rečju svojom (Jev. 1, 3), predaje se u ruke
ljudi grešnika. Onaj koji vezuje vodu u oblacima i blagovremeno orošuje zemlju, vodi se
vezan. Onoga koji je nebo izmerio pedljom i zemlju šakom i koji je gore postavio na
vagu (Is. 40, 12), sluga udara rukom. Onaj ko je zemlju ukrasio raznovrsnim cvećem,
venčava se na posramljenje vencem od trnja. Onaj ko je posred raja nasadio drvo
života, prikiva se na drvetu radi ismevanja. O, kako strašnog i natprirodnog prizora.
2) Sunce je to videlo i smrklo se, video je mesec i potamneo, osetila je zemlja i zatresla
se, osetilo je kamenje i raspalo se. Sva tvar se zgrozila pri vređanju Gospoda. Bezdušni
i neosetljivi sastojci su od tih prizora i od straha Božijeg izašli iz svog poretka, postavši
kao oduševljeni i osećajni. Zar mi koji smo udostojeni slovesnosti i za koje je umro
Hristos u ove dane nećemo da se skrušimo i zaplačemo? I zar ne bismo bili beslovesniji
od beslovesnih, i neosetljiviji od kamenja? Ne bilo. Naprotiv, dospevši u bogodolično
istupljenje i izmenivši se dobrom promenom, prolijmo suze, predajmo strasti na
zaklanje, podnošenjem uvreda uzvratimo za uvrede nanete Gospodu, pretrpimo rane
zbog Njegovih rana delimično na delu poslušanja, a delimično u predstojećem
ispovedništvu.
3) Zar ne vidimo koliko je u svemu tome pobuda na božanstvenu ljubav? Ko je podneo
zaključavanje u tamnicu? Ko se predao na zaklanje radi ljubljenoga? Sveblagi Bog je
radi nas osuđenih podneo bezbrojna stradanja. Stoga je blaženi apostol, pomišljajući o
rečenome i nalazeći se u silnom osećanju ljubavi prema Bogu, sa pravom rekao: Jer
sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni
budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi
Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8, 38-39). Jer Bog tako zavole svet
daje Sina svoga Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da
ima život večni (Jn. 3, 16). Nemajući ništa dostojno od dela svojih da uzvrate na takvu
ljubav, sveti su sami sebe, tj. tela svoja i krv svoju prineli u naporima podvižništva i u
zlopaćenjima, pojući sa blaženim Davidom: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je
dao (Ps. 115, 3). Sličnim glasom i mi svagda vapijmo Gospodu, nenasitim
raspoloženjem duše mu služeći neprestano i sve više stremeći ka boljem kako bismo sa
svima svetima bili naslednici večnih dobara.

283.
1) Radujem se zbog vaših uspeha u dobru; 2) nemojte se, međutim, zaustavljati,
već se pružajte dalje, podražavajući svete i podstičući se obećanjima (4, 81)
1) Ja sa vama vodim razgovor po želji, a ne po prinudi, premda je i neophodno da sa
vama besedim. Ja revnujem za vas Božijom revnošću (2. Kor. 11, 2), premda i jesam
grešan. I ja se zbog vašeg napretka radujem velikom radošću. Ukoliko vas često i
oskorbim, kao nedavno, [namera] mi je da poznate ljubav koju prema vama imam
izobilno (s obzirom da onaj ko voli marljivo vaspitava i nije nemaran prema kažnjavanju:
Jer koji je to sin koga otac ne kara - Jev. 12, 7) i da budete savršeni i potpuni bez
ikakvog nedostatka (Jak. 1, 4). I ispovedam da ste poslušni i pokorni i da strogo
ispunjavate otačke zapovesti kao možda niko u ovom rodu od onih koji se nalaze u
poslušništvu. I govorim bez laži jer je sve istina. I ko je u toj meri jednodušan sa ocem i
ko toliko sledi igumana u svemu što je saglasno sa zapovestima Gospodnjim kao vi, koji
ste iskusni i u jednom i u drugom? Kao dokaz neka posluže gonjenja, izgnanja, tamnice,
zlopaćenje, suprotstavljanje do krvi u podvigu protiv greha (Jev. 12, 4). I rečeno nije
vaše, već je dar Božiji, od koga neka vam bude i pohvala. Neka drugi imaju novac,
imanja, manastire i drugu opskrbljenost. Meni jeza dobru slavu dovoljno da imam vas i
da se vama ukrašavam. Jer, vi ste moja radost i venac slave, život i svako dobro.
2) Jedino vas molim da ne odstupate od vašeg dobrog proizvoljenja, da ne polažete
granicu dobru i ushođenju po stupnjevima savršenstva. Oni koji se pašte oko sticanja
veštastvenih imanja ne nalaze sitost u uveličavanju bogatstva. Ni vi u duhovnom
usavršavanju nemojte prestajati da se prostirete napred do poslednjeg svog izdisaja.
Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti
(Rim. 8, 18). Zar u žitijama svetih ne vidite sa kakvim su oni trudom i znojem prohodili
svoj život? Zar ne vidite sa kakvim su prolivanjem krvi i sa kakvim stradanjem sveti
mučenici završili svoj život? Zbog čega? Da bi stekli Hrista. Jer je ovo što se vidi
privremeno, a ono što se ne vidi, večno (2. Kor. 4, 18). Zar sunce nije dobro? I ono će,
međutim, najzad potamneti. I mesec nije li dobar? No, i on će prestati da daje svetlost. I
zar zvezde nisu dobre? Ipak, i one će pasti. Zar nebo nije dobro? Ipak, i ono će ostareti
kao odeća. I sve će se izmeniti: biće novo nebo i nova zemlja, kao što ne pisano. I
započeće neizrecivo blaženi život u Hristu i sa Hristom. Takva su naša obećanja. I
takvim napominjanjem pomažimo sami sebi u pobeđivanju čulnog natčulnim.
Božanstvenom ljubavlju podavljujmo telesnu ljubav, po učenju apostola: Tražite ono što
je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, a ne što je
na zemlji (Kol. 3, 12). Nemojte se valjati u glibu pohote, niti se davite u blatu strasti, čiji
je kraj pogibao. . . Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i
Spasitelja Gospoda Isusa Hrista (Fil. 3, 19-20).

284.
1) Dobivši ranu ja sam pribegao lečenju i eto - razgovaram sa vama, odakle
izvlačim pouku da čim neko dobije grehovnu ranu odmah treba da žuri ka
lekarstvu pokajanja; 2) nemojte kasniti, jer smrt može da dođe; izaći, pak, na sud
bez očišćenja zaista je strašno; 3) pazi na sebe i ne slušaj neprijatelja koji te uči
da odlažeš [pokajanje] (4, 82)
1) Ožalostila vas je rana na mojoj nozi. I pravo je. Jer, vi mi saosećate i u radosti i u
tuzi, kao bratoljubivi i oceljubivi. Otuda ću ja uzeti predmet za svoju pouku. Na koji
način? Kada sam zbog svojih grehova dobio ranu, bilo je neophodno brzo lekarstvo i
odgovarajući pokoj, usled čega tokom tri dana nisam mogao da opštim sa vama. I pošto
je po milosti Božijoj bolest izlečena, ja sam opet sa vama. I eto, govorim sa vama.
Slično je i sa duševnim ranama. Neko je, recimo, dobio ranu u srcu od viđenja ili
slušanja. Ili se poveo za demonskom pomisli i raspalio se zlom pohotom, gnevom,
jarošću, mržnjom, zavišću, protivrečenjem, neposlušnošću ili nekom drugom pogubnom
strašću. On treba odmah da pristupi lečenju, tj. pokajanju, skrušenosti, plaču, uzdisanju
i srdačnom bolu, kao i drugim lekovima preumljenja. I izlečivši se, on opet treba da dođe
do prethodnog dobrog poretka. U suprotnom će se na greh nadovezivati greh, i rana na
ranu, i strast će postati neizlečiva, usled čega ćemo se razboleti grehom na smrt.
2) Neka među vama, bratijo moja, ne bude tako. Ponajpre, vi treba da pazite na sebe, tj.
da ne grešite. Jer, ima li šta slađe i blaženije od čiste duše i uma koji nije ranjen
strastima? Ukoliko se desi da pogrešimo usled sklonosti [na greh] naše prirode, mi
treba odmah da se ispravimo, ne ostavljajući ni jedan čas u sebi nešto neisceljeno. Jer,
smrt je lopov i ne znamo u koji će čas doći: da li u ponoć ili u zoru. A izaći iz tela i stati
pred sud Hristov nepripremljen jeste vrlo opasno i krajnje strašno. Jer, apostol govori:
Jer je reč Božija živa i delotvorna, oštrija od svakog dvosekloga mača, i prodire sve do
razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca, I nema tvari
sakrivene pred njim, nego je sve obnaženo i otkriveno pred očima Onoga kome ćemo
odgovarati (Jev. 4, 12-13). I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde
će se javiti (1. Pt. 4, 18). Danila proroka je uhvatio užas i istupljenje kada je u viđenju
ugledao sud Božiji. Šta ćemo tek doživeti mi kada u stvarnosti dođemo na taj sud? [On]
govori: Ognjena reka je tekla ishodeći pred Njim. Hiljade hiljada mu služahu i desetine
hiljada mu predstojahu. Sud zasede i knjige se otvoriše (Dan. 7, 10). Ko će opstati i ko
će sačuvati smelost kada se rečeno desi? Niko osim onog ko ima pravu veru i dobra
dela, osim onog ko je stekao hrabrost, pravednost i zdravoumlje, osim sina posdušanja i
osim savršenog u potčinjavanju.
3) Stoga treba da pazimo na sebe sa svakom opreznošću i da svaki čas sa strahom
očekujemo ishod. I neće se sakriti naš neprijatelj čovekoubica, koji nas potkrada i koji
nas svagda nagovara da sadašnje vreme provodimo u neradu i nemaru, te da
postupanje po zapovestima odložimo za budućnost. Mi ga, pak, svagda odbijajmo i
udaljujmo silom Božijom. Ja smireni se sada i obraćam vama sa rečju kako biste se,
čuvši pet reči iz usta mojih, utešili zajedno sa mnom napominjanjem koje vam
predlažem. Jer, napominjanje je dobro stoga što uvek obnavlja dušu. Podražavajući
naše oce, ja znam i uveren sam da ćemo napredovati u građenju svog spasenja, da
ćemo umilostiviti Boga i udostojiti se da dobijemo Njegovo Carstvo.

285.
1) On poziva na blagodarenje Bogu što ih i u tuđoj zemlji štedro dariva svakim
opskrbljenjem; 2) da se, pak, ne bi lišili milosti, on ih ubeđuje da revnosno
ugađaju Bogu u veri i u uzdanju (4, 83)
1) Mi treba da blagodarimo Bogu za dobročinstva koja nam čini, naročito u našem
prebivanju u tuđoj strani. Jer, i nalazeći se u progonstvu, mi provodimo život kao u
manastiru ne zadovoljavajući samo svoje potrebe, već i onih koji nam dolaze. Jer, vidite
da nam mnogo naše bratije dolazi sa svih strana. I gde bi se oni pre obratili nego Bogu i
našem smirenju? Osim toga, zar ne vidite koliko drugih stranih otaca i bratije dolazi kod
nas, u svemu trpeći bedu i nedostatak? Gotovo da ni jedan dan ne prođe a da ne
primimo po nekog. Pa ipak, kod nas nije bilo nedostatka u neophodnom. Naprotiv,
svega imamo u obilju. Stoga mi jedino možemo da kažemo da zaista ne laže Onaj ko je
rekao: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati
(Mt. 6, 33). I zaista, mi imamo na raspolaganju plodove pšenice, vina i jeleja (Ps. 4, 8) i
drugih potreba iznad očekivanja, pri čemu nemamo dovoljno sila da ispustimo glas
blagodarenja blagosti Božijoj. A ako se i desi da u tom smislu budemo stešnjeni i
obremenjeni, treba samo videti kakva potom dolazi nagrada i kakva se potom uznosi
hvala Bogu. Sami nastojatelji manastira se dive što je nama Bog dao da činimo ono za
šta je njima nedostalo snage. Radi čega? Da bi se u tome poznala sila Božija po veri i
uzdanju našem. I meni se čini da je ono što se sada dešava kod nas veoma slično
onome što je bilo u vreme prebivanja Izrailja u pustinji? Već je četvrta godina kako ne
sejemo i ne žanjemo, a Bog nam sve vreme daje neoskudnu hranu telesnu. On nam
nije dao manu kao kišu sa neba, ali nam je otvarao žitnice onih koji imaju u izobilju i
pružao ono što je potrebno za nasićenje gladnih. On nam nije vodu istočio iz kamena,
ali je za nas istočio vinske sasude rukama blagočastivih. On nas je uštedrio i sa
mnogim drugim, o čemu sada nije jednostavno govoriti. I zar rečeno nije divno,
zapanjujuće i pohvalo? I reći ću još nešto apostolskim rečima: Mi smo kao siromašni
koji mnoge bogate, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju (2. Kor. 6, 10).
2) Eto darova blagoga Boga i Njegovih dobročinstava. I mi imamo strah da svojom
neosetljivošću za Njegovo posebno poštovanje prema nama ne oskorbimo svog
Dobrotvora. Stoga svi zajedno, bratijo, budimo veoma pažljivi. I mi koji smo ovde i oni
koji su odvojeni sveusrdno ispunjavajmo zapovesti Gospodnje i starajmo se jedan o
drugome u podsticanju na ljubav i dobra dela (Jev. 10, 24), ne dozvoljavajući sebi da
živimo nemarno, ne čineći volju tela i pomisli, ne prepuštajući se roptanju (slično
drevnim roptačima) i ne iskušavajući Gospoda (slično negdašnjim kušačima)
dvoumljenjem da li može i ubuduće da nam čini [dobro]. Jer, napisano je: Sve je
moguće onome koji veruje (Mk. 9, 23). Prema tome, ukoliko budemo iskreno verovali,
Gospod će nam po našem iskanju dati sve što je neophodno za spasenje naše i za
telesni život. I mi ćemo uspešno proći pustinju ovoga života, osvetljavani svetlošću
istine. Naoružani duhovnim oružjem, mi ćemo duhovnog Amalika obratiti u bekstvo i ući
u Carstvo nebesko (a ne u obećanu zemlju, s obzirom da ne ištemo privremeno i
prolazno). Jer, veran je Onaj ko je rekao: Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo
Carstvo nebesko (Mt. 5, 10).

286.
1) Spoljašnja iskušenja su ljudska i lakša; 2) demonska su teža; i njih ćemo, pak,
pobediti uz pomoć Božiju, ukoliko ne oslabimo u protivljenju; 3) eto neprestane
borbe i mučeništva (4, 84)
1) U nevoljama koje su nas sustigle blagovremeno je da zajedno sa apostolom kažemo:
Drugo nas iskušenje nije snašlo osim čovečijega (1. Kor. 10, 13). Ja govorim imajući u
vidu Teoktista, dobrog starca, koji je naš po svemu. O kakvom se iskušenju radi? On je
zatočen na ostrvu Halkit, dok su njegovog starca potčinjeni oklevetali da ne pominje
samodršca, usled čega je bio žestoko pretučen. Iskušenja se rasplamsavaju i nas
većinom smatraju njihovim vinovnicima. Jer, kako se može dopustiti da onaj ko upravlja
manastirom sam po sebi ne pominje samodršca? Ili kako dopustiti da oci i bratija koji su
se izbavili iz zatočeništva i prebivaju u gradovima smućuju jeretike. Iziđite iz njihove
sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog (2. Kor. 6, 17). Oni koji
suprotno postupaju doživljavaju skorbne protivnosti. Stoga smo se mi smireni udaljili od
onih koji žive u gradovima i živimo u njihovoj okolini kako ne bismo dali povod onima
koji traže povoda (2. Kor. 11D2). I Gospod nas je do sada sačuvao netaknutima. On će
nas i ubuduće sačuvati ukoliko pazimo na sebe, tj. ukoliko ne govorimo bez razboritosti i
ukoliko svoje uši ne pružamo na [slušanje] sujetnih i nedobronamernih reči. Apostol
govori: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba
svakome odgovoriti (Kol. 4, 6). I brat Božiji opet govori: Tako govorite i tako tvorite kao
oni koji će zakonom slobode biti suđeni (Jak. 2, 12). Stoga možemo biti uvereni da
nećemo upasti u neblagovremeno iskušenje, već ćemo se izbaviti od sadašnjih zala kao
od zamke.
2) Rečeno i jeste ljudsko, tj. lako iskušenje. A demonsko je veoma teško i sakriveno.
Neprijatelj je svakog dana, časa i minute prisutan i iskušava nas, usled čega je veoma
teško protiviti mu se i teško odneti pobedu nad njim. Ipak, staranje i revnost uspevaju da
učine ono što priliči i što se traži. Revnosno se protivimo i uz pomoć Hristovu ćemo
pobediti, budući da On zajedno sa nama podnosi iskušenja. Stoga je i rekao: Bez mene
ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5). Budimo revnosni da ne padnemo u navedeno
iskušenje i da ne budemo pod rukom đavola. Ovdašnje zatočenje na ostrvu na kratko
vreme zapravo i nije zatočenje. Pravo zatočenje je biti odbačen od Boga i bačen u tamu
najkrajnju. I ovdašnje bičevanje od nekoliko udaraca nije bičevanje. Pravo bičevanje je
tamo gde će udarci biti bezbrojni i stradanja beskonačna. Gospod govori: I izići će oni
koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda (Jn. 5,
29). Toga se bojmo i strašimo, jačajući svakom snagom, no sili slave (Kol. 1, 11) Duha
Svetoga koji je u nama, obarajući pomisli, popisanome, i svaku oholost, koja ustaje
protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu, budući
neprestano gotovi da kaznimo svaku neposlušnost (2. Kor. 10, 46).
3) Eto neprestane borbe. Eto mnogostradalnog mučeništva. Jer, onaj koga svagda
udaraju pomisli pa se ipak ne predaje, i onaj ko ne preklanja kolena pred Vaalom, već
se suprotstavlja i savlađuje strasti pohote, gneva, jarosti i straha u stvari svakodnevno
trpi mučenje i sa apostolom može da kaže: Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše
pohvale, koju imam u Hristu Isusu Gospodu našem (1. Kor. 15, 31). I na kraju podviga
on će moći smelo da doda: Dobrim podvigom se podvizavah, put završih, veru održah.
Sad me čeka venac pravde, koji će mi u Onaj dan dami Gospod, pravedni Sudija (2.
Tim. 4, 78). Neka bismo svi mi imali mogućnost da kažemo slično, ukrasivši se vencem
pravde i ušavši u Carstvo nebesko.

287.
1) Naša priroda je sanjiva i lenjiva; reč, pak, o obećanjima je budi; 2) na delu su
rečeno pokazali prepodobni i mučenici; 3) zašto mi spavamo: ustanimo i iziđimo
na slobodu od pohote i strasti; 4) okusimo rajske radosti i sladosti (4, 83)
1) Govoreći Timoteju, apostol pokazuje kakav podvig učitelj treba da ima za svoje
učenike: Propovedaj reč, nastoj u vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, uteši, sa svakom
strpljivošću i poukom. Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće podnositi (2. Tim. 4,
23). Naša priroda je sklona lenjosti i stremi dole, zaboravljajući na učenje. Stoga je
svagda neophodno da se udarcima reči, kao nekakvom palicom, budi iz sna kako bi
videla radost koja joj predstoji. I zaista, zar nam nije obećano Carstvo nebesko, i
besmrtni život, i rajska sladost, i ravnoanđelska čast, i večni pokoj?
2) Zbog čega [mi trpimo] okove i tamnice, zbog čega - progone i zlopaćenje, zbog čega
- muke i smrti? Zar ne zbog dobijanja obećanih dobara i izbegavanja strašnih muka?
Pogledaj sa kakvom radošću mučenici prolivaju krv, sa kakvom spremnošću idu pod
mač, u oganj, ka zverima i na svaku drugu vrstu mučenja. Pogledaj takođe sa kakvim
zadovoljstvom prepodobni umrtvljavaju i opterećuju svoje telo, ništa ne smatrajući
poželjnijim od vrline.
3) Zašto onda mi dremamo? Zbog čega se rasplinjujemo u pogubnim i truležnim
strastima, koje ranjavaju srce oštrije odstrela? Zato iziđite iz njihove sredine i odvojte
se, govori Gospod(2. Kor. 6, 17). Izađimo od njih kao iz Sodome i Gomore, koji su
sagoreli u ognju i sumporu. Odbacimo mudrovanje tela, koje se protivi i bori protiv duha.
Oslobodimo se od porobljujućih pristrašća i naći ćemo pokoj dušama našim. Šta može
biti spokojnije od duše koja nije uznemirena strastima i koja ima mir u Bogu?
4) Eto radosti i veselja, eto blažene utehe i sladosti. Dali želimo da okusimo od te
sladosti? Mi, međutim, treba da bežimo od telesne slasti, koja rađa truležnost i smrt.
Apostol govori: Jer koji seje u telo svoje, od tela će u požnjeti trulež, ako sejeu duh, od
Duha će požnjeti život večni (Gal. 6, 8). Da li želimo da postanemo slavni? Prezrimo
ispraznu ljudsku slavu i obucimo se u smirenoumlje, ukrasivši se svim dobrim delima.
Na taj način ćemo i sadašnji život dobro završiti i dobiti buduća dobra blagodaću i
čovekoljubljem Gospoda našeg IsusaHrista.
288.
1) Sadašnje gonjenje je slabije, ipak, treba trpeti; sadašnji rod će imati pohvalu u
trpljenju; 2) uvek budimo spremni da neustrašivo susretnemo napade na
Pravoslavlje; 3) sa nevidljivim našim, pak, goniteljem borimo se neprestano; 4)
budimo krepki u nadanju na Boga, koji će nam dati snage (4, 86)
1) Poslednje tri godine mi vodimo neki novi život: mi nismo potpuno gonjeni, ali ne
možemo ni da kažemo da nismo gonjeni. Mi vidimo jedni druge i živimo jedni pored
drugih, što predstavlja delo čovekoljublja Božijeg. On je video da iznemogavamo tokom
ranijeg gonjenja, te je zatvorio tamnice, ali ipak gonjenje zbog Pravoslavlja po svojim
nepoznatim sudovima nije prekratio. Eto kako je sada. Uostalom, gledajući uopšteno na
stvar, ja smatram da je malo progonjenih za Gospoda. Videći, pak, koliko svakodnevno
naše bratije dolazi ovamo ja osećam izvesno olakšanje u srcu zbog broja onih koji nisu
preklonili svoja kolena pred Vaalom, već su se sačuvali za Gospoda kao svetle zvezde
na svakom mestu Njegove vladavine. Sličnu pohvalu ima i sadašnji rod za sledeće
[pokolenje]. Jer, Bog je zaista u nama i Crkva nije izgubila svoju silu po nelažnom
obećanju Gospodnjem. Oni koji je odvajkada napadaju raspršili su se kao morska pena,
dok ona kao nesalomljivi kamen prebiva u veri i ispovedništvu.
2) Stoga mi treba da se radujemo i likujemo. Međutim, istovremeno treba da se držimo
trezvoumlja i budnosti, te da budemo pripravni kako opet iznenada ne bi nastalo
iskušenje. Jer, ispovedništvo treba sačuvati ne samo jednom ili dvaput, ili čak ne pri
mnogim iskušenjima, već čitavog života, sve do samog njegovog kraja, ne bojeći se ni
zlih glasina, ni bičeva koji su spremni da razderu telo, ni tamnica koje uništavaju telo,
niti bilo kakvih ljudskih napada. Strašnim treba smatrati jedino Boga, po čijem se migu
sve kreće, a bojati se treba jedino večnih muka koje su neiskazano mučne. Sadašnje,
pak, sve - i radosno i skorbno prolazi brzo kao san, zbog čega je i napisano:Strela
dečija postaše udarci njihovi (Ps. 63, 8).
3) Sa njima ipak treba da se borimo, naročito sa našim nevidljivim goniteljem, koji nas
napada svaki dan. On ne prestaje da nas udara, premda ne čulnim bičevima, već
nevidljivim pomislima. On nas ne opaljuje veštastvenim ognjem, već zlom pohotom. On
i svim drugim strastima iskušava i opseda naše duše. Stojte, dakle, opasavši bedra
svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje
mira; a iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele
nečastivoga; i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha, koji je reč Božija (Ef. 6, 14-17). Eto
apostolskih zapovesti. Njih i mismireni izgovaramo i molimo da niste malodušni u
nevoljama i da ne iznemogavate u iskušenjima znajući da se dobija više venaca ukoliko
se pretrpi više iskušenja.
4) Neka nam Bog daruje silu, budući da je silan i da će učiniti ono što je obećao. On je
moćan da nas ukrepi da podnesemo ne samo rane, nego i oganj, i mač, i zveri, i sve
drugo slično. Ubeđen u rečeno, apostol govori: Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz
Onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni
poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga
tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8,
37-39). Ukoliko se raspoložimo da delujemo na navedeni način, mi ćemo se nalaziti u
neprestanom mučeničkom podvigu, usled čega će nam i udeo biti sa mučenicima.
289.
1) Progoni su dar: treba živeti dostojno dara; on objašnjava kako; 2) iz suprotnog,
on naročito prekoreva život osobenjaka, koji ima rđave posledice: lakomost,
nemar, pad; 3) on sve nagovara na trezvouman i usrdan život (4, 87)
1) Kroz gonjenje Bog nam je dao najveći dar, kao što sam kaže u Jevanđelju: Blaženi
prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5, 10). Pazimo da se ne desi
da, živeći nedostojno rečenog blaženstva, gonjenje ne obratimo u svoju osudu. Gonjeni,
najpre, ne treba da ima usamljenički život, već da živi zajedno sa drugom bratijom. Jer,
Gospod kaže: Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.
18, 20). Potom, on ne treba da izlazi napolje (osim u krajnjoj potrebi), već da prebivana
mestu u kome je primljen kao stranac, zanimajući se molitvom, moljenjem, čitanjem,
psalmopojanjem, rukodeljem i drugim dobrim delima, koja su uobičajena kod nas. On
treba da izbegava viđenje sa ženama i da se udaljuje od svakog brata koji živi neuredno
(2. Sol. 3, 11), da bude dobrodušan, blagodaran, pun uzdanja, zadovoljan sa onim što
se ima i spreman za primanje stradanja za Hrista. Jer, gde je gonjenje obično postoje i
stradanja.
2) Oni koji žive usamljeno nasleđuju teškoću, budući da mudri govori: Teško
usamljenome. Jer, kad padne, nema ko da ga podigne (Prop. 4, 10). Oni, pak, koji imaju
sluge gube svoju monašku slobodu, a koji kupuju polja, vinograde, volove i mule na
sebe navlače Gijezijevu gubu. Odatle se rađaju srebroljublje, lakomost, nepostojanost,
odsustvo želje da se živi sa ostalom bratijom, navika da se ide na svoj način i po svojoj
volji, huljenje imena Božijeg zbog nas među neznabošcima, kao što je napisano (Rim.
2, 24), i duševni pad. I kako da ne padne onaj ko živi nemarno. Apostol govori: Ne znate
li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji,
razoriće njega Bog (1. Kor. 3, 16-17). On opet govori: Ne varajte se: ni bludnici, ni
idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni
pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10). I rečeno
se govori o onima koji žive u opštežiću. A o vama [se ne govori] tako. Već kako? A koji
su Hristovi, razapeše telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24), i još: Vi niste od sveta (Jn.
15, 19), i još: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20).
3) Zbog čega mi gubimo svoje blaženstvo? Zbog čega ponižavamo blagorodstvo svog
zvanja? Zbog čega ne podražavamo našu bratiju koji dobro žive i čiji je život slavan i
pohvalan pred Bogom i ljudima? Nije li vreme da se već jednom otreznimo? Nije mi
vreme da se povratimo u svoj čin? Nije li vreme da se pobrinemo za svoje spasenje,
stavivši pred svoje oči svoj ishod i stajanje pred Hristovim sudištem? Mi ćemo morati da
damo odgovor za svaku praznu reč? Kakav ćemo tek odgovor dati za velike i teške
grehe? Otreznimo se bar u veče svog života, odbacimo strasti, odbacimo dela tame i
obucimo se u oružje svetlosti (Rim. 13, 12), na svaki način čuvajući svoje srce i
ugađajući Gospodu da bismo se spasli i postali naslednici večnih dobara.
290.
1) Otišao je pokojnik pred mojim očima; i sa nama će isto biti; zašto negujemo
telo; 2) on je bio uznemiren na smrtnom odru, budući da dolazi do napada pomisli
koje je [čovek 1 voleo: dobre teše, a zle muče; 3) nemojmo sebe vezivati ni
strastima, ni strasnim pomislima (4, 88)
1) Ima je ičega blagotvornijeg i spasonosnijeg za dušu od sećanja na smrt? Da vam o
njemu govorim ja sam pobuđen smrću elejskog episkopa, koga vi niste videli kako
umire. Mi smo, pak, videli i stekli veliku korist. Mi smo se umilili srcem, videći u sebi ono
što smo videli u njemu. On je izašao i otišao, i više se neće vratiti u ovaj život. Više mu
nisu potrebni ni nebo, ni zemlja, ni more, ni sunce, ni mesec, ni zvezde. On više neće
disati ovim vazduhom, niti ispuštati glas iz grla. On neće gledati očima, ni slušati ušima,
ni mirisati nosom, ni pipati rukama, ni hoditi nogama. On neće više ništa činiti od onoga
što je svojstveno ovom životu - ni veliko, ni malo. Za njega su zatvorena njegova vrata
za svagda i on sada očekuje sud i nagradu. A nagrada se još priprema, po napisanome:
I svi ovi, osvedočeni u veri, ne dobiše obećanje; zato što je Bog nešto bolje predvideo
za nas, da ne bi oni bez nas dostigli savršenstvo (Jev. 11, 3940). A šta mi možemo
očekivati? Ništa drugo. Zar se nećemo podvrći i mi istome? Zar se nećemo na isti način
vratiti u zemlju iz koje smo uzeti? Zar nećemo na isti način umreti i pretvoriti se u prah i
pepeo? Pogledajmo u grobove i shvatimo kako će završiti naš sastav, koji je sada živ.
Zašto toliko negujemo bedno telo koje će uskoro da predamo zemlji i crvima? Zašto se
oblažemo strastima sa kojima ćemo se susresti pri ishodu?
2) Jedva dišući, umirući je govorio kako su mu se javila dva lica, muškarac i žena, i
izobličavali ga bez žalosti, usled čega je stenjao, zvao u pomoć, tresao se i užasavao
se ishoda iz tela. Vidite li kakva je osuda smrti? Demoni istupaju kao naši izobličitelji i
osuđivači. U vreme ishoda ćemo ugledati pomisli koje smo rado primali i sprovodili u
delo. Mi treba da gledamo Gospoda pred sobom svagda (Ps. 15, 8), da smatramo da je
blizu anđeo čuvar našeg života i da zamišljamo svetitelje kako bismo i pri poslednjem
izdisaju videti slične misli. Ukoliko, pak, u sebi slikamo grehovne obraze i slažemo
demonske pomisli, mi ćemo ih susresti i [pri izdisaju], što će biti žalosno i pogubno.
3) Podvizavajmo se da ne budemo obuzeti takvim idolima u vreme ishoda, već da se
nađemo čista srca kako bismo sa smelošću mogli i mi da kažemo: U miru ću zajedno
usnuti i počinuti (Ps. 4, 9). Jer, za vrlinskog smrt jeste san, kao što je i Gospod rekao:
Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim (Jn. 11, 11). Ukoliko je ona san,
očigledno je da je i vinovnica uspokojenja, budući načelo večnog života, kao što govori
apostol: No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, me postade prvenac onih koji su umrli (1.
Kor. 15, 20), i nešto dalje: Pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle,
pobeda? A žalac je smrti greh, asila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade
pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista (1. Kor. 15, 54-57). I Gospod govori: Onome
ko pobedi daću da jede od drveta života koje je u raju Boga moga (Otk. 2, 7). Eto,
otkriveno je poprište Carstva nebeskog. Eto, predstoji triblaženi podvig. Pobednik će
[dobiti] venac i okušanje večnog života. Potrudimo se da i mi pobedimo đavola, da
satremo strasti, da se u potpunosti očistimo od svakog zla i steknemo vrline kako bismo
postali stanovnici raja i udostojili se da okušamo od drveta života.
291.
1) Spasenje treba graditi neprestano i sa usrdnom revnošću; 2) vojnici su usrdni
u službi zemaljskom caru; zar ćemo mi biti lenji da služimo nebeskom Caru radi
nebeskog; 3) gledajte na svete: kakvog samo roda ljudi nema među njima;
međutim, nema ni jednog lenjivog i nemarnog; ima i palih među njima, koji su se
[potom] pokajali i revnosno i trudoljubivo ugađali Bogu; 4) neka ustane nemarni,
neka obrati pažnju na apostol[ove reči] i neka uzrevnuje (4, 89)
1) Postoji vreme za svaku stvar pod nebesima (Prop. 3, 1), govori mudri. Vreme, pak,
za građenje našeg spasenja je svagda i svagde. Jer, apostol govori: Radujte se svagda,
molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte (1. Sol. 5, 16-18). Navedenim trima
vrlinama se određuje naše spasenje. Jer, radost je znak činjenja svake pravednosti,
neprestana molitva ne daje mesta đavolu da nas napada, a blagodarenje je
svedočanstvo o ljubavi prema Bogu. Odasvud se ogradivši tim delanjem, revnosno
ugađajmo Bogu, ne predajući se malodušnosti ni u kakvom slučaju i ne raslabljujući se
nemarom ni u ispunjavanju poslušanja, ni u psalmopojanju, ni u rukodelju, već sve
vršeći sa usrdnim raspoloženjem kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije (1. Pt.
4, 10).
2) Zar ne vidimo kako vojnici sa usrđem žure zajedno sa svojim carem na delo svoje?
Na kakvo delo? U rat, na klanje, nasmrt. I oni se radi prolazne slave i radi
brzoprolaznog bogatstva sa gotovošću ustremljuju na sve. A mi smo prizvani u Carstvo
nebesko, u neizrecivu radost i život večni. Hoćemo li, dakle, biti lenjivi i nemarni, ili
ćemo se sa svom revnošću i bodrošću pokazati kao dobri vojnici Hristovi?
3) Čitajte knjigu koju držim u ruci i uvidećete i poznati crte izuzetnosti svetih otaca.
Koliko je velika kod njih revnost. Kakvo je silno gorenje duha. Kakvi podvizi. I kako ih je
proslavio sveblagi Bog, pokazavši ih kao neke bogove kroz znamenja i čuda koja su
činili. I proslavili su se ne samo oni koji su od početka bili dobri i nisu poznali greha, već
i oni koji su skrenuli sa dobrog puta i padali u teške grehe, da bi se potom ispravili
najboljim pokajanjem. Stoga niko nema opravdanje za nemar i nebrigu za spasenje.
Jer, [uzrok za propast] jeste jedino neosetljivost i okamenjeno srce, koje se oblikuje
nepokajanim životom.
4) Takvome apostol uzvikuje: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće me
Xpucmoc (Ef. 5, 14). Ili prezireš bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne
znajući dame dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim
srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga, koji će dati
svakome no delima njegovim (Rim. 2, 46). Pogledaj, nemarni, i uboj se opomene, te
ustani iz sna nemarnosti. Eto, otišao je prepodobno i brat Kandid. Pre njega je otišao
neko drugi, a i posle njega će neko. I nema nikoga ko bi za svagda ostao ovde. Svi
ćemo preći. Ipak, blago onome ko je dobro poživeo s obzirom da je uspešno obavio
svoju kupovinu, te se došao da dobije večnu, revnošću i marljivošću stekavši bolje.
Međutim, tržište još postoji i razmena za Carstvo nebesko još predstoji. Stoga priđite,
molim vas, i svi požurimo na kupovinu Božanstvenih i netruležnih dobara kako bismo
zajedno sa svom našom bratijom postali naslednici Carstva nebeskog.
292.
1) Zapovedam svima da se neoslabno staraju za spasenje; 2) treba se uzdržavati
od suđenja drugih na osnovu vidljivog, budući da je glavno unutrašnje
ustrojstvo; 3) neka svako revnuje za unutrašnje, ne primajući rđave pomisli i ne
popuštajući pokretima strasti, koje narušavaju čitavu unutrašnjost (4, 90)
1) One koji revnuju za spasenje duše molim da još više revnuju, a nemarne molim da
ustanu iz nerada i nemara. Evo sad [tj. u ovom životu] je najpogodnije vreme, evo sad je
dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Ukoliko ga izgubimo, više nećemo naći drugo. Neka kod
nas ni jedan dan ne prođe u neradu i nemaru, već se na svaki način pobrinimo da
urizničimo ponešto od večnih dobara: moljenje, molitvu, prozbe, blagodarenja, skrušene
suze, prosvećenje uma, nebeska zrenja.
2) Ipak, nemojmo suditi o onome što se nalazi u našoj bratiji po onome što se nalazi u
nama. Naprotiv, mi treba da dobro mislimo kako svako u sebi skriveno gradi svoje
spasenje, čak i ako spolja izgleda drugačije. Zar se kod naših otaca nije dešavalo da su
oni koji nisu izgledali nešto naročito neuporedivo svetlije zasijali od onih koji su izgledali
kao izuzetni? I u našem bratstvu se mnogo puta dešavalo da su više od drugih prosijali
oni koji su smatrani kao neznatni i neslavni, naročito u vreme ispovedništva. Zbog
čega? Meni izgleda da se[uzrok] nalazi u unutrašnjem stanju, a ne u spolja vidljivoj
marljivosti i revnosti. Jer, carstvo vrlina se nalazi [u čoveku] koji ima mirno stanje i
čistotu srca, krotost i bezmetežnost. Na njega i Gospod gleda, po pisanome: Na koga
ću pogledati ako ne na krotkog i ćutljivog, i na onog ko trepti od mojih reči (Is. 66, 2).
3) Uzrevnujmo kako bi svako sebe Gospodu predstavio sa čistom savešću, ne
otvarajući vrata đavolu kroz primanje grehovnih pomisli. Znajte da, primajući ih, mi
stradamo, postajemo divlji, menjamo se i sabiramo svaku gorčinu pod vidom
zadovoljstva. I opet, kad se otreznimo i vratimo doličnome, mi osećamo veliki mir i tišinu
slađu od meda, te kao da se skrivamo u pristanište posle bure. Vrlina je, dakle, slatka,
ljupka i poželjna, a greh je gorak, poguban i odvratan. Stoga je za divljenje što nas ipak
pleni greh i što se ne prilepljujemo uz vrlinu. Većinom rečeno biva zbog nemoći naše
prirode i stoga što čovekova misao od mladosti njegove prilježno stremi zlu (Post. 8,
21). Ipak, nemojmo kasniti i nemojmo žaliti usrđe da bismo se vratili na dobar put.
Videći naš trud, Gospod će se osvetiti za nas, te će nam za bolno naše usrđe uzvratiti
večnim nagradama, dok će nas za trpljenje skorbi ovenčati vencem pravde, pribrojati
svetima i udostojiti Carstva svoga.

293.
1) Pazimo i bodro ratujmo, s obzirom da je mnogo neuspavljivih neprijatelja; ipak,
ne treba da ih se bojimo s obzirom da imamo silne pomoćnike i nepobedivo
oružje; 2) u vidljivoj borbi se za pobedu dobijaju venci; u našoj, pak, nevidljivoj
borbi pobednik (tj. vencenosac) je već onaj ko se ne predaje neprijatelju; 3)
pokažimo srčanost u suprotstavljanju i bićemo blaženi (4, 91)
1) Napregnuto i neprestano pazimo na sebe s obzirom dani dan ni noć ne odstupaju oni
koji vode borbu protiv nas. O kome se radi? O duhovima zlobe, gospodarima tame
ovoga veka, kojih ima bezbroj i čiji je bes protiv nas neopisiv. Ipak, mi ne treba da se
bojimo, niti da ih se užasavamo. Mi imamo Saborca i Zastupnika, tj. Duha Svetoga i
Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt. 8, 17), koji je i
sam stradao budući kušan, te može pomoći onima koji bivaju kušani (Jev. 2, 18) i kome
sa smelošću uzvikujemo: Sudi, Gospode, onima koji mi čine nepravdu, vojuj protiv
vojujućih na me. Uzmi oružje i štit, i ustani u pomoć moju; izvuci mač i prepreči (put)
nasuprot gonitelja mojih (Ps. 34, 1-3). Jer, zaista nas gone neprijatelji naši i žedni su
naše pogibije, polažući sablazni na naše puteve i na svaki način pokušavajući da nas
gurnu u rov greha. Mi im se, pak, kao vojnici suprotstavljamo, obučeni u oklop vere i
ljubavi is kacigom nade spasenja (1. Sol. 5, 8). I tim oružjem se odbija neprijatelj.
2) I divno je što mi u samoj borbi dobijamo vence. U telesnoj borbi na borilištima borac
ne dobija venac ukoliko ne obori svog protivnika. A kod nas se venac dobija i ukoliko
borac ne obori svog protivnika. Rečeno je jasno iz onoga što je bilo otkriveno jednom od
svetih otaca naših. Naime, nekog učenika je sedam puta napadala [pomisao] da ode na
počinak bez blagoslova starca. Međutim, on je sedam puta savladao napad, da bi za
trpljenje dobio sedam venaca. Prema tome, ukoliko zbog samog protivljenja dobijamo
vence, molim vas da se hrabro protivite napadačima, ne iznemogavajući zbog
dugotrajnosti borbe. Nije li svetu Saru četrdeset godina silno napadao demon bluda? Pa
ipak, ona nije iznemogla i pala u malodušnost. Poznato je takođe da je jedan poslušnik,
koji je imao istu borbu, odbio da se iguman pomoli za njega kako bi mu se prekratila
bitka, s obzirom da se za trpljenje pripremaju pobednički venci.
3) Za prevladavanje, pak, te borbe najsilniji su molitva, suze i skrušenost srca. Prema
tome, kada nas napadne neprijatelj, ili čak i kad nas, zbog naše nepažljivosti, rani,
pustivši nam strelu pohote u srce, mi odmah upotrebimo molitvu protiv njega i on će bez
zadržavanja pobeći. Prolijmo suze i ugasiće se ugalj prelesne strasti. Smirimo se i
podignuće nas Gospod. I blažen je onaj ko se neprestano prinuđavana na delo Božije,
trpeći skorbi poslušanja i čuvajući svoju neporočnost nedirnutom. Dostigavši kraj
podviga, on će sa punom utehom i zadovoljstvom preći odavde. On se od sluha zloga
neće se uplašiti (Ps. 111, 7), po pevanju svetoga Davida. Zar mi ne vidimo kako se
vojnici koji su u ratu pokazali hrabrost sa slavljem i radošću vraćaju u domovinu,
pokazujući znakove borbe i pobede? Nama se čini da će i onaj ko je u nevidljivoj borbi
pokazao hrabrost i podvizavao se dobrim podvigom takođe biti slavno proslavljen u
velikom gradu, čiji je Neimar i Tvorac Bog. Njega će pohvaliti anđeli i uvenčati Gospod.
On će naslediti večne utehe. Neka bismo ih se i mi udostojili blagodaću Gospoda našeg
Isusa Hrista.

294.
Skorbi i gonjenja šalje Bog radi ispitivanja; po ispitivanju On ih prekida; name
gonjenje se produžuje stoga što se mi još nismo do krvi suprotstavili (4, 92)
Želja našeg srca i molitva Bogu jeste mir Crkve Božije. Jer, šta je blagotvornije od mira,
tj. od tihog i bezmetežnog života u našim obiteljima? Ipak, i dugotrajnost gonjenja može
da bude korisna s obzirom da daje povod da se projave najiskusniji u veri. Stoga
apostol govori: Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u
gonjenjima, u teskobama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan (2. Kor. 12, 10).
Stoga ostavimo pitanja o dugotrajnosti, već svu brigu položimo na Boga koji zna kako
da blagotvorno ustrojava trajanje navedenih i drugih okolnosti. Počuj šta govori Pismo:
Bog iskušavaše Avraama (Post. 22, 1). Ti ćeš reći: "Iskušavao ga je, ali kratko". He,
naprotiv. On ga je iskušavao tokom mnogih godina i mnogim iskušenjima. I tek kad je
video da je postao savršen u veri, On je rekao: Sada poznah da se bojiš Boga jer nisi
poštedeo sina svog ljubljenog mene radi (Post. 22, 12). Iskušavao je on i Jova još većim
iskušenjima mnogo godina. Videvši da je savršen u trpljenju, On je rekao: Zar misliš da
sam ti zbog nečeg drugog učinio što sam učinio a ne da se pokažeš pravedan (Jov 40,
3). On je na sličan način i ostale proroke, i svete apostole, i blažene mučenike, i sve
prepodobne i pravedne mnogim skorbima i tokom mnogih godina ispitivao, te potom
svedočio o njima i primao ih. Slično i o nama treba pretpostaviti. Još se ne
suprotstavismo do krvi boreći se protiv greha (Jev. 12, 4). Mi još nismo dovoljno goreli u
ognju skorbi i još nismo dovoljno na opitu pokazali iskrenost naše vere. Stoga se još
produžava gonjenje.

295.
1) Ma koliko da je grešan, [čovek] može da se pokaje, što govore primeri Davida-
razbojnika, Marije Egipćanke i drugih; 2) nemoj misliti da su se oni navodno i
ovde nasladili grehom i da će u budućnosti okusiti rajska dobra: kod grešnika
nema radosti, budući da je jedino vrlina radostotvorna (4, 93)
1) Nema nepremostive prepreke za onoga ko iskreno želi da se spase. I nije nemoguće
da se pokaje i obrati Bogu čak ni onaj ko je došao do krajnje granice zla. I postoji
mnogo svedočanstava da navedena reč nije laž. Jedno od mnogih svedočanstava jeste
pokajanje Davida, načelnika razbojnika, pripovest o kome smo nedavno čitali u crkvi. U
njoj se vidi da je on ranije bio čovekoubica i ispunjen svakog zla, te da se pokajao i
pristupio Bogu, da bi potom dostigao savršenstvo i čak isceljivao posednute đavolom. I
anđeo mu je rekao: "Davide, Davide, Bog ti je oprostio grehe i od sada ćeš činiti
znamenja". U njoj se takođe vidi i Božije čovekoljublje: On ne samo da mu je oprostio
čovekoubistva, već ga je pokazao i čudotvorcem. Hoćeš li da vidiš i drugo
svedočanstvo? Pogledaj na Manasiju koji je pedeset dve godine Izrailja odvajao od
Boga i terao ga da služi bezdušnim idolima. Pa ipak, pokajavši se iskreno on se spasao.
U duhovnoj radosti on je zapevao Bogu pesmu koju Crkva Božija do danas peva. Onih,
pak, koji su se poveli za telesnom ljubavlju i potom se pokajali ima bezbroj. Među njima
je božanstveni David, koji je posle preljube i ubistva opet dobio dar proroštva. Tu je i
Marija Egipćanka koja je posle nenasitog grešenja grehom te vrste uzišla do
anđelolikosti i udostojila se dara prozorljivosti. I tako dalje. Stoga niko nema opravdanja
da misli i govori da neko od onih koji su se nagrešili ne može kroz pokajanje da poteče
spasenju.
2) Na umu imajući slične primere, i mi steknimo još veću revnost za spasenje i još veću
nadu na njegovo dostizanje, verujući da će Bog, koji je po neizrecivoj milosti svojoj
prizvao i spasao i one koji su pali u dubinu zla, spasti i nas koji mu danonoćno služimo.
Slušajući, međutim, o obraćenju grešnika neka niko ne govori: "Znači, on se nasladio
ovdašnjim dobrima, pa će se nasladiti i tamošnjim". Onaj ko je savladan gresima ne
naslađuje se ni ovdašnjim ni tamošnjim dobrima. Jer, kakva je sladost činiti blud,
ugađati stomaku, biti srebroljubiv, otimati i biti zarobljen i drugim strastima? Zar slični
pohotljivci nerope y ognju slično bolesnima od vrućice? Stoga je ispravnije reći da takvi i
ovde trpe kaznu, a i u budućem veku će biti predani večnim mukama zbog ovdašnjih
pogubnih i truležnih uteha. Udeo onih koji greše i koji su razvratni jeste stenjanje i
kidanje, a ne okušanje slasti. Onaj, pak, ko je zavoleo vrlinu i ko živi vrlinski poseduje i
jedna i druga dobra, okušajući neizrecivu sladost kroz bestrašće, kao i svi sveti koji se
svagda raduju u Gospodu i koji u poređenju sa ljubavlju prema Bogu sve ostalo
smatraju drugostepenim. Podražavajući ih, i mi treba da se radujemo i saradujemo jedni
drugima, revnujući za svoje spasenje i držeći se podviga trpljenja, poslušanja,
odsecanja svoje volje i drugih delanja kako bismo, usavršivši se njima, postali
naslednici večnog života.

296.
1) Svetovni ljudi mnogo trpe radi ništavnih dobara; zar mi nećemo trpeti radi
večnih dobara; 2) osim toga, kakve su naše teškoće i šta se očekuje; 3) sve
blagodušno podnosimo sa nevarljivom nadom (4, 94)
1) Monaški život je teskoban i skorban, što je očigledno iz Gospodnjih reči: Ako hoće ko
za mnom ići, neka se odrekne cebe, i uzme krst svoj i za mnom da ide (Mt. 16, 24).
Međutim, i svetovni život je mučan, kao što glasno svedoči ono što vidimo u njemu.
Ipak, ostavimo svetovnjake da se nose sa svojom skorbi, a mi se, kako i priliči,
okrenimo na svoju. Naša skorb biva sa radošću Duha Svetog, s obzirom da i ono što
izgleda kao žalosno ima udela u radosti zbog nade koja se upućuje na nebesa. Neće li
stoga biti sramno za nas što oni radi neke male slave i nagrade mnogo trpe, a mi radi
velikih nebeskih dobara nećemo da blagodušno podnosimo ništavne žalosti koje nas
susreću?
2) I šta su zapravo naše skorbi? Neko delo koje nam je protiv naše volje naznačeno,
neka naredba koja nam se ne sviđa, nešto neprijatno u hrani, piću, odeći, obući, mestu i
vrsti poslušanja, ili šta drugo slično što nas opterećuje. Pa ipak, sve navedeno iako je
skorbno, ne bi trebalo da nas odvoji od dužnosti: Jer mislim da stradanja sadašnjeg
vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Čak i kad bi nas
svakog dana pekli na ognju, radi nje bi trebalo sve da podnosimo. Utoliko pre treba da
trpimo laka i podnošljiva iskušenja. Ja vam ne govorim da bih razdražio skorbna čula,
već da bismo poznali ljubav kojom nas je zavoleo blagi Bog naš, koji nas je izveo iz
svetovnog života i ubrojio u svešteno i nebesko zvanje. I ono što zahteva od nas, On ne
zahteva za sebe. On ni u čemu nema potrebu, budući bogat u svemu, već hoće da mi
sebi učinimo dobro i spasemo se.
3) Stoga, odloživši svaku dvojedušnost, u trpljenju stičimo svoje duše, držeći se iznad
svakog nadolazećeg iskušenja i ne dajući nikakvoj pomisli da ovlada nama u trenutku
kada, radi našeg ispitivanja i obučavanja, bude popušteno da nas susretne nešto
skorbno, što će ožalostiti našu dušu, kako bismo i mi imali smelosti da sa apostolom
kažemo: Svačim smo ugnjetavani, ali ne potišteni; zbunjivani, ali ne očajni; progonjeni,
ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni; svagda noseći na telu umiranje Gospoda
Isusa (2. Kor. 4, 8-10). Takvom blagonastrojenošću i blagoustrojstvom života ugodivši
Bogu, i mi ćemo postati naslednici Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.

297.
1) Putnici sve trpe u nadi na pokoj; i mi sve trpimo u nadi na večni pokoj kako bi
se u nama proslavljao Bog; 2) kada se, pak, u nama Bog proslavlja: kada vide
naša dobra dela; budimo takvi; 3) radi rečenoga podražavajmo svete oce,
apostole i samog Gospoda; 4) Gospod je sve trpeo radi nas: trpimo i mi; inače
nam nema spasenja; 5) ja sam trpeo: smirite se i vi pod krepku ruku Božiju (4, 95)
1) Onaj ko je na dugom i teškom putovanju mora da se trudi i trpi, podvrgavajući se
raznim neprijatnostima putovanja. Onu nadi na pokojno pristanište podnosi neprijatnosti
i savlađuje teškoće, pružajući se ka napred sa svim usrđem i revnošću. Na šta nas
upućuje takva priča? I mi smo na tesnom i skorbnom, dugom i teškom putu u ovom
životu. I drugačiji put i ne može biti s obzirom da za čitav život treba sa sačuvamo
devstvenost i zdravoumlje, potčinjavanje i poslušanje. Pri tome, mi treba da obaramo
pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i da pokoravamo svaku
pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 45), kao i da činimo sve drugo što je sa
rečenim neraskidivo povezano po poretku monaškog života. I ovde, međutim, postoji
dobar kraj. Šta, naime? Život večni, koji je nelažni Bog obećao onima koji ga očekuju sa
trpljenjem. Radi tog večnog života sa blagodarnošću i trpljenjem podnosimo sve
teškoće sadašnjeg života, proslavljajući Boga i u telu našem i u duhu.
2) Kako se, pak, proslavlja Bog navešću putem rasuđivanja o jednom slučaju. Pre dva
dana su ovde došli svetovnjaci da nas vide. I videći kako prebivamo u jednomisliju, kako
rukama ispunjavamo trud poslušanja i kako ustima ponavljamo Davidove pesme, oni su
proslavili Boga i zablagodarili mu, stekavši pouku. Na taj način se na nama ispunilo ono
što je Gospod rekao: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra
dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Viste u ovom slučaju
proslavili Boga u svom telu i u duhu. I dalje se starajte da ga proslavite u svim
okolnostima, držeći se bogodolično i udaljujući se od nepriličnog, po savetu svetog
Davida: Nemoj revnovati lukavima, niti zavidi onima koji čine bezakonje; jer će se kao
trava brzo osušiti, i kao lišće zeleni brzo će otpasti (Ps. 36, 12). Naprotiv, revnuj
vrlinskim i dobrim.
3) U žitejskim okolnostima oni koji su se posvetili izvesnom zanatu revnuju da pravila
svog omiljenog posla pozajme od najboljih majstora, a ne od najgorih: stolar od
iskusnog stolara, živopisac od najboljeg živopisca. Uopšte, niko neće stati da podražava
neiskusne i neznalice. Ukoliko uopšte bude nekog podražavao, podražavaće samo
najiskusnije i znalce. Ukoliko takvo pravilo i zakon važi za veštastveno i truležno, zar
utoliko pre i u umetnosti nad umetnostima i u nauci nad naukama ne bi trebalo da
uređujemo svoj život po primeru svetih muževa, a ne po njihovoj suprotnosti?
Podražavajmo one koji su od mladosti do starosti prebivali u poslušanju, tj. ne samo
drevne starce, nego i one koji su prosijali u našem bratstvu. Podražavajmo one koji su
jednostavnošću razarali lukavstva đavolja. Podražavajmo one koji su u poslušanju bez
premišljanja dobro upravili svoj podvižnički put. Ako hoćete, podražavajmo onoga koji je
zapovedio: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1. Kop. 11, 1), i na drugom mestu:
Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas
ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu na prijatan miris (Ef. 5, 12).
4) Hristos je na žrtvu i prinos za nas sebe dao Bogu. Zarmi radi Njega sa
blagodarnošću nećemo podneti beznačajne skorbi? Hristos je podneo svaku uvredu, po
rečenome: Ruganja onih koji tebe ruže padoše na mene (Ps. 68, 10). Zar mi nećemo
podneti beznačajnu uvredljivu i prezrivu reč? Kako ćemo se naseliti sa svetima ukoliko
ne idemo za njihovim stopama? Kako ćemo carovati sa Hristom, ukoliko se ne
saobražavamo Njegovoj smrti i ne priopštavamo Njegovim prečistim strastima? I ako se
pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti (1. Pt. 4, 18). Vidite li kako
se veoma određeno govori da se pravednik jedva spasava. Uostalom, pravednikom ne
može da se nazove onaj ko je netrpeljiv, ko je isključiv, ko pamti drevne uvrede i njima
se razgoreva i smućuje, nemajući mira sa Bogom. Kako će se on spasti? Zar onaj ko
postupa na taj način po neophodnosti ne biva otrgnut od kinovijskog opštenja? I po
preselenju odavde, zar neće po neophodnosti potpasti pod večnu osudu?
5) U bezumlju govorim: "Nisam li i ja bio poslušnik? Nisam li imao igumana, ekonoma,
duhovnog i telesnog oca? Nisam li imao duhovnu i telesnu bratiju". Ja sam se među
njima kretao kao u ognju, bacan tamo amo i vodeći boj sa dva suprotna života. Ipak,
mogao sam da se spasem jedino trpljenjem, odgovarajućim ispovedanjem i
pripisivanjem sebi svake krivice. U suprotnom bi bilo nemoguće imati mirnu dušu u
nevoljama. Smirite se, dakle, pod moćnom rukom Božijom (1. Pt. 5, 6) i naći ćete pokoj i
bezbrižnost. Napisano je: Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2.
Kor. 6, 2). Odbacimo lukavstvo od duša naših, naučimo da činimo dobro, pokažimo se
čisti pred Onim ko nam je učinio dobro pre nego što dođe onaj strašni Dan kada ćemo
biti dužni da damo odgovor za svaku praznu reč. Prošavši ovaj život sa dobrom
savešću prema snazi, mi ćemo postati dostojni nasleđa večnog života.

298.
1) Ma koliko da objašnjavam, kod nekih od vas se stalno projavljuje nemir; 2) on
dolazi od nedostatka ljubavi, bez koje, uostalom, više nismo učenici Hristovi; 3)
ištimo, međutim, mir, usvojivši dobru revnost (4, 96)
1) Možda se može činiti da često besedim sa vama i da već nema neophodnosti da vas
i dalje poučavam i da vam napominjem budući da ste dovoljno nastrojeni na prilično
ponašanje. Ipak, sada vidim da još uvek postoji krajnja neophodnost. Jer, i pored mojih
čestih saveta u nekima od vas još uvek ne prestaje da deluje nemir i tvrdoglavost. I ja
se čudim kako oni koji, sudeći po vremenu, već treba da budu učitelji još uvek prebivaju
detinjasti, nerasudni i bezumni.
2) Uzrok rečenoga jeste oskudevanje u ljubavi. Jer, po apostolu ljubav dugo trpi,
blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji,
ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi (1. Kop. 13, 47). Očigledno je da ukoliko
nje nema kod nas nadvlađuje suprotno, tj. neverje, beznadežnost, netrpeljivost, razdor,
drskost. Nalazeći se u takvom nastrojenju, možemo li se mi dostojno nazivati
Gospodnjim učenicima? Jer, sam Gospod odlučno govori: Po tome će svi poznati da ste
moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). I na drugom mestu opet
[kaže]: Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici. I poznaćete istinu, i istina
će vas osloboditi (Jn. 8, 31-32). Ukoliko, dakle, nemamo istinsku ljubav i ukoliko imamo
neprijateljstva, sukobe i razdore, mi nismo Hristovi učenici, već učenici Njegovog
neprijatelja, što predstavlja tešku reč. No, zbog čega bismo i živeli mi bedni? Zašto da
dišemo ovaj vazduh ukoliko ne činimo ono čime se ugađa Gospodu?
3) A onaj koji vas uzbunjuje snosiće osudu, ma ko bio (Gal. 5, 10). Stoga molim da
ištete mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda; pazeći da ko ne ostane
bez blagodati Božije; da ne bi nekakav koren gorčine uzrastao i napravio nemir, i njime
se zarazili mnogi (Jev. 12, 14-15). O čemu se radi? Vi treba da pokažete blagu revnost
u odnosu na lukave, mrzeći zlo i odvraćajući se od njega, ali same [grešnike] ne
smatrajući neprijateljima, nego ih urazumljujući kao braću (2. Sol. 3, 15), kako biste
imali apostolsko odobravanje, koje je negde izraženo [rečima]: U svemu pokazaste
sebe čistim u ovoj stvari (2. Kor, 7, 11). Ja vam govorim ljubeći vas i štedeći vas, i
ujedno se bojeći udela Ilija. Ukoliko vi ne rasuđujete slično, nakon malo vremena će
doći dan kad će vam se oduzeti ovaj jezik. I tada ćete shvatiti da je bilo istina ono što
sam vam ja smireni govorio. Bog mira, koji hoće da se svi spasu, neka vas sve sačuva
u miru na putu zapovesti Njegovih i neka vas uvede u svoje večno Carstvo.

299.
Sveti Teodor nije primio ono što su u obitelj poslali oni koji su se pokajali zbog
jeretičkog ikonoborstva, a potom opet otpali; neki od pravoslavnih su ga
prekorevali da navodno izaziva mržnju prema pravoslavnima i gonjenje; sveti
Teodor opravdava svoje držanje (4, 97)
Govore da se opet podigao međusobni rat, tj. ikonoborački rat. Ima li šta gore od
[okolnosti] da Hrišćani sami sebe istrebljuju? Mi treba uvek da molimo Boga da umiri
naše sugrađane i u odnosu na svetovnu vlast i u odnosu na veru. Radi toga mi smireni i
sedimo ovde. Uostalom, mi ne treba da sedimo tek tako, već sa velikom pažnjom i
vernošću svom cilju, kako propovedajući drugima sami ne bismo postali neupotrebljivi.
Ja govorim imajući u vidu one koji su, primivši epitimiju, opet prešli na stranu
nepravoslavnih. Mi smo nedavno odbili ono što su nam poslali kao štetno i opasno za
dušu. Saznavši, neki od otaca koji su sa nama su uznegodovali, usled čega se izrodila
smutnja. Mi se, pak, odričemo od raspaljivanja smutnje. Ipak, mi zbog nekih koji se
smućuju ne možemo da umanjujemo bilo šta od istine ili da oskrnavljujemo ispovedanje
Hrista s obzirom da se bojimo greha ravnodušnosti prema veri, koji jedan od proroka
izobličava [rečima]: Oni ne razlikuju sveto od skvernog, i čisto od nečistog ne
raspoznaju (Jez. 22, 26). Saglasno sa njim i apostol govori: Jer šta ima pravednost sa
bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa
velijarom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa
idolima (2. Kor. 6, 14-16). I opet: Zapovedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našega
Isusa Xpucma, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne no predanju koje
primiše od nas (2. Sol. 3, 6). I još: Koji se brat zove ako je bludnik, koristoljubac, ili
idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete (1. Kop.
5, 11).
Sve rečeno straši i pritešnjuje naše srce. Stoga smo rasudili da je bolje podneti veliku
skorb i teskobu negoli izdati svoju vernost i spasenje. Napisano je: I ako strada jedan
yd, c njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi
(1. Kop. 12, 26). Vi ste naši najbliži udovi i unutrašnjost srca te smo smatrali
neophodnim da vas obavestimo o događaju kako biste znali i kako biste znajući
sastradavali, pomišljajući o onome što se ovde dešava.
Sami rasudite o onome što se govori: može li se smatrati pravednim da se podjednako
poštuju i da se ima podjednako opštenje sa onima koji su iz svojih manastira prognani
zbog istine i sa onima koji su zavladali manastirima zbog izdajstva istine. Da li prognani
uzalud trpe progonstvo? I da li smo se i ranije uzalud podvizavali za [istinu]? Ili smo čak
obmanjivači, jednima govoreći jedno, a drugima drugo. I protiv nas bi pravedno uzdisali
oni koji se verno drže ispovedništva kad bi uvideli da opštimo sa onima koji su bili na
sablazan Crkvi Božijoj. Nemojmo, međutim, da nas oni prevare i da zajedno sa njima
nađemo pogibao.
Ranije smo mi bili čvrsti, po zahtevu vremena. I sada treba da budemo čvrsti, uopšte se
ne menjajući. Jer, apostol govori: Ako li odstupi [pravednik], neće biti no volji duši mojoj.
Mi, međutim, nismo od onih koji odstupaju na propast, nego od onih koji veruju na
spasenje duše (Jev. 10, 3839). Vidiš li kako je on odstupanje nazvao propašću? Stoga i
na drugom mestu govori: Čist [sam] od krvi sviju. Jer ne propustih da vam objavim svu
volju Božiju (Dap. 20, 2627).
Utvrđujući se na apostolskom učenju i na učenju svetih otaca naših, koje je saglasno sa
apostolskim, mi se uzdržavamo od opštenja sa jereticima i sa izdajnicima koje su
povukli, te štitimo tačno ispovedanje u kome stojimo, i hvalimo se nadanjem slave
Božije (Rim. 5, 2). Mi se staramo da pravo hodimo i u svim drugim vrlinama, da bismo
bili savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak. 1, 4) i da bi mir Božiji, koji
prevazilazi svaki um, sačuvao srca naša i misli naše u Hristu Isusu (Fil. 4, 7).

300.
1) Trpimo sve nevolje i spolja i iznutra, koristeći se uobičajenim sredstvima,
naročito molitvom i nepokolebivom verom; 2) naše snabdevanje se smanjilo, ali
nam je Gospod pomogao; nadajmo se da će nam i ubuduće pomagati, kao i
Jakovu, Iliji i drugima (4, 98)
1) Niko ne može da postane mučenik bez stradanja, kao što se niko ne uvenčava
ukoliko po pravilu uspešno ne izdrži borbu (2. Tim. 2, 5). Nemojmo iznemogavati, već
sve blagodušno podnosimo: i prigovore i prekore (kao udarce bičem), i odsecanje svojih
prohteva (kao prolivanje krvi) i nametanje pomisli (kao požare koje raspaljuje đavo).
Oganj se gasi od vode kojom ga polivaju, a plamen pohote - od prolivanja suza. Zamor
od truda prolazi od pokojnog ležanja na odru, a obremenjenost uma pomislima leči se
poverljivim ispovedanjem. Eto spasonosnih lekarstava. Razumno se koristeći njima, sve
više ozdravljajte u Gospodu. Brat Božiji je uzvikivao: Ako li kome od vas nedostaje
mudrosti, neka ište od Boga koji svima daje jednostavno i bez karanja, i daće mu se. Ali
neka ište s verom, ne sumnjajući ništa; jer koji sumnja on je kao morski val što ga vetar
podiže i vitla. Jer takav čovek neka ne misli da će primiti što od Gospoda. Dvojedušan
čovek, nepostojan je u svima putevima svojim (Jak. 1, 58). Nemojmo biti dvojedušni i
nemojmo se kolebati sumnjom pri našim iskanjima. Neka naše prozbe Bogu budu
praćene blagodarenjem i iskrenom verom, te ćemo dobiti ono što ištemo, tj. ugasiće se
tuđi oganj, neobuzdane pomisli će se razvejati i mi ćemo uz pomoć Božiju uspešno
proći podvig poslušanja koji nam predstoji.
2) Osim toga, želim da znate da naš kovčežić prima neznatnu dopunu: dok rashodi
rastu, prihodi ne dostižu. Sada je i vino nestalo, usled čega, naravno, žale nemoćni.
Međutim, budite hrabri. Gospod nas je brzo pogledao u odnosu na pšenicu i vino i
druge potrebe, i još će učiniti ukoliko na Njega položimo svecelo uzdanje i ukoliko uvek
činimo ono što mu je ugodno, ne odstupajući od svog poverenja u Njega. Jer, On sam
je rekao: Neću me ostaviti, niti ću me prezreti (Nav. 1, 5), i opet: Ištite najpre Carstvo
Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Nije, međutim, čudno
ukoliko smo ponekad i u oskudici: to je ispitivanje i proba vrlina. Nije li patrijarh Jakov
bio pravedan. Pa ipak, pritešnjavan glađu on je naše oce poslao u Egipat da kupe
pšenicu. Nije li i prorok Ilija bio pravedan. Ipak, i on je, došavši u Sareptu Sidonsku,
uzviknuo udovici: Donesi mi sada malo vode da popijem. . . i komad hleba da pojedem
(3. Car. 17, 10-11). On nije tražio ništa drugo do najjednostavniju i najneophodniju
hranu. Ko, pak? Ilija, koji je jezikom zaključao nebo da ne daje kišu i koji je opet
molitvom razrešio epitimiju. Ukoliko, pak, mi ništavni (i po spoljašnjem stanju i po
unutrašnjem ustrojstvu) i postradamo nešto slično neće biti ništa neprilično. Mi, pak, ne
treba da se opterećujemo time, već da smo uvek blagodarni: i pri izobilju svega i pri
oskudici. Jer, u rečenome je obeležje učenika Hristovih. Imajući navedeno raspoloženje,
mi ćemo lako podnositi nevolje sadašnjeg života i naslediti buduća dobra.

301.
sadržaj
1) Neprijatelji nas okružuju i uvek napadaju neočekivano: treba da se čuvamo; 2)
kako - strahom Božijim i uzdanjem u Boga, suzama i poučavanjem u Reči Božijoj,
čuvanjem uma i odbijanjem pomisli; 3) juče ste neuredno pevali, čime se žalosti
Sveti Duh i vi umesto koristi dušama stičete štetu; ubuduće pevajte uredno (4, 99)
1) Pri nedavnim napadima Agarjana nas je sve uhvatio užas od padanja u ruke
bezbožnika. I, svakako, ne bez razloga. Međutim, mi i ne razmišljamo da postoje i
napadi demona na nas i ne čuvamo se da zbog svog nemara ne postanemo plen
duhova zlobe. Napad vidljivih neprijatelja biva u određeno vreme, o kome se može
saznati na osnovu glasina koje mu prethode, što onima koji žele slobodu daje
mogućnost da nekuda pobegnu. U odnosu na nevidljive neprijatelje ne postoji slična
mogućnost s obzirom da je njihovo jedino danonoćno staranje ispitivanje načina kako
da nas napadnu ne dajući nam časa ni da predahnemo. Stoga u vezi sa njima treba da
imamo veći strah i neophodna je veća samoodbrana kako ne bismo postali njihov plen i
kako bismo izbegli dušegubne napade.
2) A gde bismo pobegli? Naravno, Bogu, kako i peva sveti David: Bog nam je utočište i
sila, pomoćnik u nevoljama koje nas snađoše veoma (Ps. 45, 2), i: Postaviće se oružan
anđeo Gospodnji oko onih koji ga se boje, i izbaviće ih (Ps. 33, 7), i još: Koji se uzdaju u
Gospoda kao gora su Sion; neće se pokolebati do veka koji živi u Jerusalimu (Ps. 124,
1). Prema tome, ukoliko budemo imali strah Božiji i poverenje u Njega, nećemo se
uplašiti od neprijatelja naših.
Imajmo, međutim, u vidu da neprijatelji zauzimaju tvrđave uglavnom zbog nedostatka
hleba i vode. Šta oni predstavljaju kod nas? Suze i Reč Božiju, kojima se hrani i
spasava duša. Njihovim nedostatkom ona se kvari i postaje plen [neprijatelja]. Napisano
je: Reč Hristova neka obitava u vama bogato (Kol. 3, 16), i suze neka se ne umanje.
Postoji, uostalom, kako kažu, i unutrašnja izdaja. Šta ona predstavlja? Strasti koje žive
u nama i pomisli koje budi telesno mudrovanje: one izdajnički otvaraju vrata
neprijateljima demonima. Njih treba odmah izgoniti i na svaki način paziti da ne bude
zauzet naš grad, tj. duša, da nas ne zavede greh i da ne postanemo zarobljenici
pogubnih strasti, već da prebivamo u vrlini sa kojom smo sazdani u slavu Tvorca našeg
i na pohvalu meni grešnome.
3) Juče ste me rasrdili svojim pevanjem. Molim vas i preklinjem da pevate pristojno i po
tipiku, a ne prosto, tek tako i smućeno, žalosteći Duha Svetoga, a ne mene grešnoga.
Jer, Njegova je zapovest: Psalmopevajte razumno (Ps. 46, 8). A razumno se ne može
pevati ukoliko se ne čuva poredak, tj. ukoliko hor ne započinje novi stih pre nego što se
završi pevanje prethodnog. Bilo da je psalmopojanje glasno ili tiho, sporo ili brzo, iznad
svega treba čuvati red. Čuvanje reda je najbolja crta svakog dela, utoliko pre u besedi
sa Bogom. Jer, u neredu dolazi do rđavih fantazija i rasejavanja čula, dok se pri redu
čuva pažnja, trezvoumlje i sladost o kojoj svedoči sveti David, govoreći: Kako su slatke
grlu mome reči tvoje, većma od meda [i saća] ustima mojim (Ps. 118, 103).
Stoga molim i preklinjem da sa svim staranjem ispunjavamo tu vrlinu, čuvajući se
međusobno i ispravljajući se u pevanju. I pevajući razumno, mi ćemo obresti pokoj
dušama našim. Pružajmo jedni drugima dobar primer i u svemu drugome ugađajući
Bogu, čime ćemo postati dostojni nasleđa Carstva nebeskog.

302.
1) Da ne bi upadao u sujetne [misli] i da se ne bi valjao u grehovnim pomislima,
um treba držati u bogomisliju: u zrenju svojstava i dela Božijih, anđelskih činova,
staništa svetih i ovog vidljivog sveta; rečenim se čuva krasota duše; 2) krasota
duše, sa kojom je stvorena, izgubljena je u padu, ali se obnavlja u krštenju, u
pokajanju i podvižničkom životu (4, 100)
1) Gde um uvek treba da bude i gde da prebiva srce? U bodroj pažnji prema delu
Božijem, na podvižničkom poprištu, ne dozvoljavajući da budemo vučeni levo desno
kao zarobljenici. Da li u moru ponestaje vode ili vazduh za onog ko diše? Ni u nama ne
treba da ponestanu dobre pomisli uz ustremljenost očiju našeg uma na bezgranično
more divnih dela Božijih. Ukoliko se udubljuje u njih, um neće imati vremena da se
povede za sujetom nečeg žitejskog ili da se veže sa rđavim pomislima. Jer, kao uvek
pokretan, on ne može da prebiva u miru. On se nezadrživo kreće u smeru u kome ga
uputimo - bilo desno, bilo levo. Ukoliko ga usmerimo na desno, on će sa Davidom
zapevati: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj, a ukoliko ga usmerimo na
levo [zapevaće] sledeći stih; A kad si okrenuo lice svoje, ja postadoh (sav) smućen (Ps.
29, 8). Bog se odvraća od nas kada se um zanima ispraznostima, a pogubno smućenje
[dolazi] kada se duša bavi grehovnim zamislima. Stoga se postarajmo da um uvek
usmeravamo na desno i da mu pružamo dobre prizore. Kakve? Anđelske nebeske sile,
tamošnja neizreciva dobra, svetla obitališta svetih apostola, proroka, mučenika i svih
pravednika, podjednako kao i nebeski svod, blistavo sunce, sveli mesec, grupe zvezda i
sve druge stvari koje podležu čulima, naravno ne da bismo se zadržavali na njima, nego
da bismo se preko njih uznosili Tvorcu svega - Bogu, čuvajući svoju krasotu
nepovređenom.
2) Jer, Bog nas je obdario krasotom spočetka nas stvorivši po svom obrazu i podobiju. I
premda smo se mi kroz neposlušnost pomračili i pokvarili, On nas je obukao u krasotu
blagodati banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim koga izli na nas obilno
kroz Isusa Hrista Spasitelja našega (Tit. 3, 56). Kada smo se potom opet iskvarili, On
nam obezbeđuje treće sredstvo za vraćanje krasote, tj. pokajanje u zavetu devstvenosti,
oprostivši nam sve grehe i izbrisavši obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše
(Kol. 2DZ14) zbog krstonosnog života, sličnog krštenju. Neka stoga naša duša prebiva
u svojoj krasoti kako bi se udostojila da čuje: Sva si lepa, draga moja, i poroka nema na
tebi (Pes. 4, 7). I ukoliko se opet desi da se oskrnavimo porokom (budući da smo
prevrtljivi, da niko nije čist od skverni (Jov 14, 4), i da se niko ne može pohvaliti da ima
čisto srce - (Prič. 20, 9), požurimo da se očistimo suzama pokajanja. Sveti David se
moli: Operi me, i biću belji od snega (Ps. 50, 9). I Bog preko proroka Isaije priziva:
Omijte se i bićete čisti. Izbacite lukavstva iz duša vaših (Is. 1, 16). I blažena je duša koja
se uvek čisti, koja se udaljuje od svake rđave sklonosti, koja jedino Boga voli i želi i koja
svakodnevno sa zadovoljstvom očekuje smrt. Jer, i nama će doći smrt i mi ćemo biti
dužni da isplatimo opšti dug. Stoga neka svako od nas živi prepodobno i pravedno da
bismo se udostojili da nam dušu uzmu anđeli Božiji i odnesu na nebesa radi večno
blaženog života u trenutku dok nam naši ostaci na opelu budu ležali radi poslednjeg
bratskog celiva.
303.
1) On je pomenuo one koji su se udaljili iz obitelji i potom pali u jeres i
iskvarenost; 2) potom ubeđuje na opreznost, ističući da neprijatelj najviše nastoji
da skrene sa puta i pogubi monaha (4, 101)
1) Sada je malo onih koji slušaju usled odlaska nekolicine bratije. Ipak, čak i jedan
slušalac da ostane, mi ne treba da smo nemarni prema poučavanju. Jer, Gospod
govori: Gledajte da ne prezrete jedpoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi
na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga. Jer Sin Čovečiji dođe da spase
izgubljeno (Mt. 18, 10-11). O, kako je neizrecivo Božije čovekoljublje. Vladika je u obliku
sluge došao pobeglom robu kako bi ga oslobodio od ropstva đavolu. Došla je istinska
svetlost da traži izgubljenu drahmu, tj. da je pozove iz grehovnog mraka. Ne treba li i mi
smireni, podražavajući sveblagog Gospoda, da bolujemo zbog svakog od vas, i da
govorimo, i da samu dušu polažemo za njega? O kad bih ja imao krila da poletim i
počinem u svakom bratstvu, da ih pogledam i pogovorim o obaveznom. I ne samo
njima, nego i onima koji putem Kainovim pođoše i u prevaru Valaamove plate upadoše
(Jd. 11). Koga ja nazivam takvim? Leontija, Jeremiju i Nektarija, koji su odstupili od nas
i od vere. Kao nagradu za odstupništvo oni su dobili predsednička [mesta]. Kad bih ih
video i pogovorio sa njima, ja smireni bih dušu svoju položio za njih, ukoliko ništa drugo
ne bih mogao da učinim. Želeo bih da vidim i one koji su, zbog grehova mojih, odbacili
svetu shimu i obukli se u odeću bezakonja i greha kako bih i zbog njih zaplakao. Jedan
od njih je Pajsije koji se, kako govore, pružio do [velikog] zla. Naime, po carskom nalogu
postavljen za načelnika, on je započeo borbu, počinio ubistva i u sukobu izgubio život.
Kakva nesreća. U kakvu propast se rinuo dostojni plača. Najpre je iskočio iz bratstva,
potom pošao za svojom pohotom, razvraćajući se čas jednim, čas drugim kao
beslovesna životinja, da bi najzad odbacio monaštvo. Zatim je zaključio tragediju o kojoj
smo već čuli.
2) Pomenuvši rečeno, molim da se pomolimo za njih. Sami, pak, treba da se krepko
držimo svog puta ni malo ne umanjujući podvižničku postojanost. Jer, i malim
popuštanjem i lenjošću duša se survava u pogibao. Eto zbog čega žalim one koji žive
usamljeno i oplakujem ih kao gotov i lak plen đavolu. Jer, vuk i iz staje grabi ovcu. Neće
li utoliko lakše progutati onu koja se nalazi izvan stada? Zar ne znate kakvim besnilom
đavo diše protiv nas? On napada na svakog čoveka, a ne samo na smirene monahe.
On se raduje pogibli mnogih. Ipak, on se najviše naslađuje kad uspe da obori jednog
monaha. Stoga on neumorno napada, prikrada se i bori kako bi poslušnog odvojio od
poslušanja, bezmetežnika - od bezmetežja, stubnika - od stuba, zatvornika - od
zatvorništva. Jer, posle takvog pomeranja, on ih već vodi kako hoće. Oni, pak, koji
nepokretno prebivaju u svojim merama i mestima, vršeći vrline, zaista su neulovljivi za
đavola, budući da su iznad njegovih zamki.
Stoga, koristeći se silom koja nam je data protiv đavola, odbijajmo ga ograđujući se
strahom Božijim i obarajući ga nebeskim pomislima. Nemojmo dozvoljavati da njegove
pomisli ovladaju nama, već ga pobedimo da bismo se udostojili venca pravde od
Podvigopoložnika našeg Hrista Gospoda.
304.
1) Budimo bodri naročito povodom gonjenja, budući da neprijatelj žešće napada;
koliko je on [ljudi] već pogubio od nastanka sveta; isto i sada hoće; 2) kako izbeći
njegove zamke - smirenjem i povinovanjem predanim zapovestima; potom on
izobražava dug život i spolja i iznutra, sa ukazanjem na nagrade radi podsticanja
(4, 102)
1) Vodimo život dostojan gonjenja za Hrista u svakoj pobožnosti i častitosti (1. Tim. 2,
2), kao čeda poslušnosti i nepovodeći se za pređašnjim željama iz vremena našega
neznanja (1. Pt. 1, 14). Nemojte slabiti naboj vaših podvižničkih nastojanja. Jer, vidite
da đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pt. 5, 8). Videći da smo sada
razdirani gonjenjem, on ulaže silne napore u očekivanju da sada lakše uhvati dušu. Mi
se, pak, u svako vreme i na svakom mestu držimo trezvoumlja i bodrosti, ograđujući se
Božanstvenim zapovestima. I ne nalazeći mesta u nama, on će posramljen otići. A ako
ga pronađe, on će sve više navaljivati. I neće odustati sve dok ne porazi i pogubi. Ili, zar
ne znamo koliko je on [ljudi] već pogubio od stvaranja sveta? Nije li on doveo do
izgnanja iz raja prvog čoveka, zarobivši ga grehovnom slašću? Nije li on Kaina
nagovorio na bratoubistvo? Nije li on odvojio Judu od sabora apostola, učinivši ga
izdajicom Života svih? Nije li on predao smrti i mnoge druge, kojima nema broja? On i
sada vara, podstiče i navodi na svako zlo, te guta gotovo čitavu vaseljenu. Vrlo je teško
izbeći ga: neophodna je krajnja pažnja. Jer, on ne pokušava samo raspuštenim i niskim
životom da nas skrene sa ispravnog i uvuče u suprotno, već i preteranim podvižništvom.
Raznoobrazno se pretvarajući, on priprema razne zamke i prevare, posvuda po zemlji
rasprostirući svoje mreže da bi nas ulovio. Njih je video blaženi Antonije i odozgo primio
ukazanje da ih jedino smirenje može izbeći.
2) Prema tome, obukavši se u smirenje, izbegavajmo skretanje sa pravog puta i
njegovo napuštanje, hodeći carskim putem i ne skrećući ni desno, ni levo, već tačno se
uklapajući u pravila svete zapovesti koja nam je predana i idući za stopama svetih otaca
koji su nam prethodili i koji imaju stanište na nebesima. Neka se um naš uzdržava od
rđavih pomisli, neka se srce poučava u Božanstvenim rečima, neka se usta otvaraju
samo radi slavoslovlja Boga, neka oči gledaju samo ispravno, neka uho ne sluša sujetu,
neka se ruke prostiru na svoje delo, neka noge stupaju pravo, neka hrana i piće budu
umereni, neka je san određen ustavom, neka bude samo neophodnih izlazaka, neka se
ne nađe mesto za drskost, koja pričinjava smrt, neka ništa neumesno ne deluje među
vama, već neka se sve vrši prepodobno i mudro. Takav put nije dugačak i granica
podviga je blizu. Kakva je, međutim, nagrada za trud? Carstvo nebesko, radi koga se
još malo podvizavajmo i borimo. Ukoliko se spotaknemo, požurimo da ustanemo,
ukoliko zadremamo - probudimo se i opet budimo bodri. Prinudimo prirodu, umrtvimo
udove koji su na zemlji, steknimo vrline. Sve rečeno ja i sebi govorim, budući da sam i
sam obložen nemoćima, imajući jednu prirodu sa vama. Neka Gospod da svima nama
da se iskreno potrudimo i poživimo bez saplitanja, te da odavde pređemo sa dobrom
nadom i da se udostojimo blaženog večnog života.
305.
1) On ukazuje na zapovesti zakona i Jevanđelja, ističući i njihovu razliku, te kaže
da ne mogu naslediti Carstvo Božije oni koji ih ne ispunjavaju; 2) on pominje
njihov strašan udeo u smrti, sudu i po osudi; 3) potom ih priziva da se obrate
Gospodu u pokajanju, sve dok se nisu zatvorila vrata Njegove milosti (4, 103)
1) Sazdavši nas i iz nebića privevši u biće, Boga nas je uveo u ovaj život kao u neku
školu kako bismo se naučili jevanđelskim zapovestima Njegovog Carstva. Šaljući svoje
učenike na propoved, On im je zapovedio govoreći: Idite, dakle, i naučite sve narode
krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio
(Mt. 28, 19-20). Kakve zapovesti nam je On zapovedio? Po Starom Zavetu je bilo
zapoveđeno: Ne ubij, ne čini preljubu, ne kradi, ne svedoči lažno (Izl. 20, 13-16). Po
Novom Zavetu je dao više i savršenije zapovesti, budući da govori: Čuli ste kako je
kazano starima: Ne ubij, jer ko ubije, biće kriv sudu. Aja vam kažem da će svaki koji se
gnevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svome: "Raka", biće
kriv sinedrionu. I opet: Čuli ste kako je kazano starima: Ne čini preljubu. Aja vam kažem
da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu u srcu svome. I
opet: Još ste čuli kako je kazano starima: Ne kuni se krivo, a ispuni to si se Gospodu
zakleo. A ja vam kažem: Ne kunite se nikako. I opet: Čuli ste daje kazano: Ljubi
bližnjega svoga, i mrzi neprijatelje svoga. A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje,
blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze (Mt. 5, 21-44). Vidiš li
razliku između Zaveta? Jedan zabranjuje dela, a drugi sama raspoloženja srca od kojih
dolaze dela, kako bi se iskorenio greh. Ukoliko se, dakle, pokaže da mi ne živimo ni
zakonski, ni jevanđelski, već neznabožački, šta ćemo dočekati u onaj dan? Apostol
govori: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni
muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti
Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10).
2) Kao što sam vam ranije često govorio, i sada vam odlučno saopštavam: neka niko ne
živi po svojoj volji, neka niko nije ravnodušan prema delu spasenja, neka niko ne
skuplja zlato, neka ne stiče robove, neka ne umnožava konje i bikove i neka se ne
obremenjuje nikakvim drugim sticanjem, od čega se porađaju najveći i najpogubniji
gresi. Međutim, među vama još uvek ima nekih koji su uporni i koji se protive istini. Ja,
smireni, sam, međutim, čist od vaše krvi s obzirom da nisam prestajao da vam
saopštavam pravdu Božiju i da sam neućutno objavljivao o dolazećem maču na sinove
protivljenja. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od njega (1. Kor. 10, 22). A već i
sekira kod korena drveću stoji; svako, dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u
oganj baca (Mt. 3, 10). Zar se ne bojite tog primera? Zar ne drhtite pred tom
opomenom? Zar se ne bojite smrti koju kroz neko vreme nećemo zaobići? Kako ćemo
susresti strašne anđele koji po običaju dolaze da nas uzmu iz tela? Kako ćemo proći
onaj dugački put ne stekavši neophodne zalihe? Kako ćemo sa nečistom savešću stati
pred sudište Hristovo, pred kojim će se pokloniti svako koleno i koga će svaki jezik
ispovediti? Ukoliko se pokažemo takvi, svakako ćemo biti poslani na [mesto] gde je
oganj neugasivi, neuspavljivi crv i plač i škrgut zuba.
3) Da se rečeno ne bi desilo, dođite, poklonimo se, pripadnimo i zaplačimo se pred
blagim Bogom našim, susrevši Njegovo lice sa ispovedanjem, iskanjem, skrušenošću,
suzama, molitvama, postom, čistotom i dobrim ponašanjem. Jer, On je očišćenje
grehova naših. On još nije zatvorio vrata milosti svoje pred nama i ne odvraća se od
onih koji mu se obraćaju, već ih milostivo prima kao bludnicu, kao razbojnika i kao
bludnog [sina]. Da, molim vas, ustanimo, probudimo se, podvizavajmo se. Deca koja
dobro uče radosno žure u svoj dom kada ih otpuste iz škole. I mi, iskreni učenici
Jevanđelja, po odrešenju od ovog života, sa radošću treba da se preselimo u večni
život.

306.
1) On pohvaljuje poslušanje kao najplodniji podvig, prekorevajući one koji žive
van poslušanja; 2) potom svoje ubeđuje da sve više napreduju u poslušanju,
napominjući da će uskoro Gospod doći i svakome dati po delima njegovim (4,
104)
1) Blagodaću sveblagog Boga vi verujete i povinujete se mom smirenju, ne čineći ništa
osim onog što vam je zapoveđeno. Za rečeno radost i venac nemam samo ja, nego i vi,
koji ste i pre mene vrlinu postavili kao cilj života. Može li za poslušnika biti nešto slađe,
poželjnije i radosnije od života po zapovesti i od [izbegavanja] da postupa po svojoj
volji? Eto istinskog poslušanja i nelažnog života. Postoji mnogobrižni i bezbrižni podvig.
Mnogobrižni se odnosi na one koji su još obuzeti svojim prohtevima. Bezbrižni se
odnosi na one koji su uspeli potpuno da odseku svoju volju i koji imaju smelost da kažu
apostolski: A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gad. 2, 20). Ne živeći po svojoj
volji, on preko igumana živi za Boga i otkrivenim licem odražava slavu Gospodnju,
preobražavajući se u taj isti lik, iz slave u slavu, kao od Duha Gospoda (2. Kor. 3, 18).
Takav se ne stara o svetu, ne boji se smrti, provodi bezbrižan i ničim ne opterećivan
život, svega sebe predajući Bogu. Onaj, pak, ko se oslanja na svoje želje, ko zakone
poslušanja gura u zadnji plan i ko se pokorava svojoj volji i samougađanju [u stvari] vodi
mučni život, živ se ulovivši da vrši volju đavola (2. Tim. 2, 26). I svi njegovi postupci su
neodobravajući, premda ponekad izgleda da posti, da vrši bdenje ili da čini neko drugo
dobro. Jer, sve što nije od vere greh je (Rim. 14, 23). Ono što nije po opštem ustavu
pripada samom delatelju i tuđe je bogougodnom blagočašću.
2) Stoga ja takve sa pravom prekorevam, dok vas hvalim i molim da sve više prebivate
u dobrom poslušanju, u trpljenju, u odsecanju svoje volje, u veri, nadi i ljubavi i u svim
ostalim poslušničkim delima na sopstveno spasenje i na dobri primer svemu bratstvu.
Da, molim vas, jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće
odocniti (Jev. 10, 37). Doći će poslednji dan koji će i osvetliti što je sakriveno u tami i
objaviti namere srca (1. Kor. 4, 5). Doći će strašni i nelažni Sudija, koji će privesti
poslušnika poslušniku, igumana igumanu, episkopa episkopu, velmožu velmoži, cara
caru, te će jednog izobličiti ili opravdati preko drugog i svakome dati po delima
njegovim: Život večni onima koji istrajnošću u dobrim delima traže slavu i čast i
besmrtnost; a jarost i gnev onima koji se uporno protive istini a pokoravaju se nepravdi.
Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo (Rim. 2, 69). Rečenog treba da se
krajnje bojimo, te da se sa svakim naporom postaramo da nas čas smrti ne zatekne
praznim u dobrim delima, već da nas nađe sa bogatim plodovima dobrih dela. Neka
nam se neprijatelj protivi u dobrom činjenju (s obzirom da je po reči Gospodnjoj
čovekoubica od početka, i da ne stoji u istini, jer nema istine u njemu - Jn. 8, 44). Mi,
pak, protiv njega upotrebimo hrabrost i velikodušnost, suprotstavljajući mu se naporima,
znojem, molitvama, moljenjima i suzama. I on neće ni u čemu uspeti protiv nas zbog
Gospodnjeg sadejstva u našim borbama i Njegovog zastupništva u našoj nemoći. On će
nam i dati večnu pobedu.

307.
1) Pomenuvši plodnost pouka, on sve priziva da se zajedno izgrađuju u stanište
Božije; 2) potom ubeđuje da postanemo hram Božiji i da ne dozvolimo da se on u
nama razori, ujedno navodeći i sredstva [za njegovo održavanje] (4, 105)
1) Neka niko ne govori da su naše pouke uzaludan trud. Ne, mi od njih dobijamo veliku
korist. Plug za zemlju i voda za žednog je ono što je naša poučna reč za onoga ko sluša
otkrivenim srcem. Od čega duša obično postaje gora? Od čega dolaze razdori, sukobi i
deobe u bratstvu? Upravo stoga što nema pouka i saveta. Ukoliko, pak, postoji pouka i
savet, naći će se i mir i poredak, na kojima, opet, počiva Duh Sveti. Stoga se ja smirni
sa strahom i ljubavlju staram da sa vama vodim besedu, da vas savetujem, tešim,
opominjem, te da i sebi i vama pomognem da se spasemo od mnogorazličnih iskušenja
đavola. Ispovedam da mi i vi mnogo pomažete, naročito prvi u bratstvu, budući da ste
mi saradnici u dobru. Sveti Pavle govori: Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da
uzraste (1. Kor. 3, 6). Prema tome, ne radi se samo o mom, već i o vašem dobrom delu,
a više o svega - o Božijem, od koga dolazi sve dobro ljudima. Stoga vas molim da
prema danom vam poslušanju sve usmeravate ka opštoj koristi i da se uzajamno
Duhom pripremate za Božiju obitelj. Apostol opet kaže: Jer temelja drugoga niko ne
može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovome temelju
zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, svačije će delo izići na videlo; jer će
Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je (1.
Kor. 3, 11-13). Vidite li kako on vrlinu upoređuje sa zlatom, srebrom i dragim kamenjem,
a porok - sa drvima, senom i slamom. Podvrgnuvši se ispitivanju ognja na sudu, jedni
(zapaljivi) će izgoreti, a drugi (tvrdi) će se sačuvati.
2) On potom dodaje još strašniju reč: Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji
obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog; jer je hram Božiji
svet, a to ste vi (1. Kor. 3, 16-17). Veliki je dar što se udostojavamo da se nazovemo i
da budemo hram Božiji. Velika, je, pak i pretnja ukoliko razorimo hram Božiji, budući da
će [utom slučaju] i Bog nas razoriti. Stoga nemojmo razarati hram Božiji u sebi.
Udostojivši se da u sebi imamo živog Duha Svetog, nemojmo dozvoliti da postanemo
stanište strasti. Oslobodivši se od greha, nemojmo dozvoliti da nas đavo opet porobi.
Naprotiv, budimo čisti i besprekorni. . . puni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i
hvalu Božiju (Fil. 1, 10-11). Neka srce naše bude bodro, ispunjeno straha Božijeg i
napajano stalnim pomišljanjem na smrt. Jer, greh se ne može pojaviti [na mestu] gde
postoji takav strah i takve pomisli. Ukoliko je, pak, srce neosetljivo i okamenjeno, u nas
se lako seje pohota, koja nas razdražuje i smućuje. I ona nas neće ostaviti sve dok se
ne vratimo na ranije dobro nastrojenje. Latimo se stoga truda kako bismo napredovali u
dobru i potom obreli neprekidni pokoj. Latimo se plača kako bismo obreli radost u
Gospodu. Latimo se hođenja tesnim i skorbnim putem kako bismo obreli prohladni život,
koji se iz njega rađa. Eto najveće od svih trgovina. Eto najveće sreće: neznatnim trudom
i podvigom u sticanju vrlina steći bezmerna i večna blaga. Neka bismo ih se udostojili
svi mi.
308.
1) Naš život liči na plovidbu morem; 2) krmanoš je um; kako on treba da upravlja
lađom života da bi izbegao brodolom; 3) navedene pouke nisu samo za najmlađe,
nego i za starije, s obzirom da opasnost ni od njih nije daleko; 4) pazimo da ne
izgubimo ono što smo sakupili dugim trudom (4, 106)
1) Život čovekov je kao neko drugo more po kome mi, sevši u ovo telo kao u neki brod,
misleno plovimo. Oni koji plove po običnim morima povremeno se sakrivaju u
pristaništa, a mi plovimo neprestano, i danju i noću, i u nepogodi i u buri. I naše more je
puno nevolja i veliko koliko je dugačak naš život. U njemu je mnogo strašnih burnih
talasa, koje podižu duhovi zlobe, I uopšte se ne može reći koliko je na njemu pirata-
demona, koji pokušavaju da nas potope. Videći rečeno, sveti David molitveno kliče: Da
se izbavim od onih koji me mrze, i od voda dubokih. Da me ne potopi bura vodena, niti
da me proguta bezdan, niti da bunar zatvori nada mnom usta svoja (Ps. 68, 15-16).
Veliki muž, David se bojao i molio da ne bude potopljen, pa ipak je jednom zadremao i
postradao. Šta tek da kažemo mi smireni i koliko treba da se bojimo i molimo da ne
postradamo na isti način?
2) Naš um kao neki krmanoš odbija buru strasti ukoliko je budan i bodar, budući
unekoliko poprskan kapima pomisli koje navaljuju. Ukoliko se, pak, preda lenjosti i
nemaru, on prihvata strast koja udara kao besni potok. Napunivši se njome, on najzad
trpi veliki grehovni brodolom o kome je žalosno slušati, a još žalosnije - iskusiti. Strašna
je, dakle, i nevoljna plovidba našeg života. Stoga pažljivo i bodro držimo njegovo
kormilo, daleko odbijajući strasti i odmah obarajući neumesne pomisli koje se
potkradaju kako nas ne bi potopile {ukoliko ih zadržimo).
3) Govoreći, ja imam u vidu ne samo mladiće, nego i starce koji su dugo vremena
proveli u podvižništvu. Jer, đavo ni njih ne ostavlja nedirnute, i često ih dovodi do
žalosnog pada, kao što negde govori veliki i bogonosni Vasilije: "Zaista je najžalosnije
videti da neko posle posta, posle surovog života, posle dugotrajnih molitava, posle
obilnih suza, posle dvadesetogodišnjeg ili čak tridesetogodišnjeg uzdržanja usled
nepažnje i nemara duše odjednom svega bude lišen". Ja smireni sam rečeno čuo i
video, te sam ga oplakivao i oplakujem, pomišljajući [o okolnosti] da je bogatstvo vrlina
koje je sabrano tokom tolikih godina lukavi đavo u jednom trenutku razgrabio,
ostavljajući podvižnika blagočašća praznim i nepotrebnim. Velika je, dakle, tajna našeg
spasenja i veliko je besnilo đavola protiv nas. On ne podnosi da vidi kako se mi
penjemo na nebo, sa koga je on pao.
4) Međutim, neka njega sa njegovom velikom jarošću protiv nas. Mi se, pak, i mali i
veliki, i mladi i stari jednodušno čvrsto rešimo da, uz Božiju pomoć, ne dopustimo da iz
nepažnje propadne ono što smo mnogim naporima i podvizima sabrali, tj. odricanje od
sveta, poslušanje, zdravoumlje [tj. celomudrenost], suze, prvo i poslednje ispovedanje.
Naprotiv, neuspavljivo bdimo, držeći podignuta jedra naše nade i upravljani vetrom
Duha kako bismo stigli do kraja života i stupili u pristanište besmrtnosti, bogatstvom
vrlina stekavši Carstvo nebesko.
309.
1) Juče je došao poslanik od cara i mi svi smo se uznemirili, znajući da nam car
nije naklonjen; kad bismo znali da nam je naklonjen, mi bismo ga drugačije
susreli; slično će duša susresti i vesnika smrti: biće radosna ukoliko je uverena u
Božije blagovoljenje, ili će je spopasti užas ukoliko nije uverena; 2) pomirimo se
sa Bogom i učinimo anđele prijateljima; rečenome pomažu suze pokajanja,
bdenje nad sobom, uzajamna molitva i naročito pričešćivanje Svetim Tajnama; 3)
on izlaže kako treba pristupati Svetim Tajnama i koliko su spasonosne, te kako
mu je žao što se retko pričešćuju, sa napomenom da ubuduće češće pristupaju
(4, 107)
1) Juče je ovde stigao carski poslanik. I mi smo se krajnje uznemirili, dirnuti
neočekivanošću njegovog dolaska. Pošto smo potom saznali da nije došao radi nas, mi
smo se još brže razrešili straha. Sada vas pitam zbog čega smo se uplašili? Svakako
zbog znanja da car ne samo što nije zadovoljan sa nama, nego nas i mrzi i prezire. I
obratno, da smo mili caru i da pripadamo broju njegovih bliskih, zar se ne bismo
obradovali dolasku lica od njega, znajući da se prema nama odnosi blagonaklono?
Zašto, pak, ja započinjem sličnu reč? Na sličan način se ni duša koja je dobrim životom
stekla Božije blagovoljenje neće uplašiti kad Car svih po nju pošalje anđela, već će sa
zadovoljstvom da pogleda na njega i sa radošću da ode svom Vladici. Ukoliko, pak, nije
takva, uhvatiće je smućenost i užas, budući da u sebi nema čvrstine i da niotkuda ne
očekuje pomoć i utehu. Jer, ovde brat ili prijatelj može da uspokoji dušu ili da otera
strah. Tamo, pak, tako nešto nije moguće: anđeo će nemilosrdno i žestoko uzeti bednu
dušu. Slušajući ovu reč ne osećamo li pokrete straha u duši? I kada samo slušanje
izaziva strah, kako ćemo tek postradati kada se u samoj stvarnosti nađemo u sličnom
položaju? Kako će tada duša stati na sudištu Hristovom? Po proroku Danilu, reka
ognjena izlazi i teče ispred Njega, hiljade hiljada mu služe i deset hiljada po deset
hiljada stoje pred Njim (Dan. 7, 10). Sudija je strašan i neumoljiv i [traži] odgovor čak i
za praznu reč, kao što je rečeno u Jevanđelju (Mt. 12, 36). Kako će tada duša istrpeti
rečeno? Zaista, strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jev. 10, 31). Još će strašnije biti
kad čuje pravednu odluku koja je predaje beskonačnom mučenju.
2) Stoga vas molim i preklinjem da se pre smrti izmirimo sa Bogom, da steknemo
Njegovo blagovoljenje, da anđele koji će doći po nas učinimo prijateljima. Neka naše
misleno oko bude budno i um nepobediv, ne pristajući na nagovaranja strasti. Ukoliko
se ponekad i okliznemo, brzo ustanimo. Mi mnogim suzama treba da gasimo raspaljene
strele lukavog, ljubavlju se uzvišavajući ka Hristu. Mnogo je moćna, kaže se, usrdna
molitva pravednika (Jak. 5, 16). Stoga postoji potreba da se molimo jedni za druge i da
se molitveno pominjemo. Mnogo mogu i suze i skrušenost, a iznad svega -
pričešćivanje Svetim Tajnama. Ja se mnogo čudim što vidim da se nemarno odnosite
prema rečenome, ne znajući za razlog. Nedeljom još i pristupate Tajnama. Kada, pak,
Liturgija biva drugog dana, niko ne prilazi. Nekada su se u manastiru po želji pričešćivali
svakog dana. Sada je rečeno vrlo retko, ili se već više nigde ne može sresti.
3) Ja, uostalom, ne kažem da želim da pristupate Tajnama prosto, tj. bilo kako. Jer,
napisano je: Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije.
Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega (1.
Kor. 11, 28-29). Ne, neću ja to. Nikako. [Ja hoću] da mi gorimo od želje da se
pričestimo, te da se po mogućnosti čistimo, udostojavajući se [velikog] dara. Jer, hleb
koji predstoji jeste pričešće životom, kao što govori Gospod: Ja sam hleb živi koji siđe s
neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje
ću ja dati za život sveta (Jn. 6, 51), i opet: Koji jede moje telo i pije moju krv u meni
prebiva i ja u njemu (Jn. 6, 56). Vidiš li neizrecivi i bezmerni dar? Gospod nije samo
umro za nas, već nam je sebe predložio i za hranu. Šta bi snažnije moglo da projavi
Njegovu ljubav prema nama? I ima li šta spasonosnije za našu dušu? Niko se ne lišava
svakodnevne obične hrane. Naprotiv, onaj ko je [jedan dan] ne okusi veoma se
opterećuje. Šta, pak, znači da smo ravnodušni kad nam se predlaže hleb života i čaša
besmrtnosti, a ne običan hleb i obična čaša? Zar da se takvo delo ne smatra
neophodnim? Takav [stav] služi kao svedočanstvo velikog nerazumevanja i
besmislenosti. Ako smo do sada i postupali tako, molim da se ubuduće ukrepimo i ne
dopustimo dosadašnje [držanje], znajući silu dara Božijeg. Naprotiv, uvek u skladu sa
silama čistimo sebe i pristupajmo da se pričestimo Svetim i Osvećujućim Tajnama, što
će nam, kako mislim i kako jeste, mnogo pomoći da se održimo čisti. Jer, mi ćemo se
[na čistotu] podsticati pripremanjem za Pričešće i njegovim očekivanjem. Pri
ravnodušnosti prema Pričešću strastima se ostavlja veća sloboda i veći prostor da nas
ulove. Osim toga, Pričešće će nam biti svagdašnji zalog za večni život, koga neka
bismo se svi udostojili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.

310.
1) Napred, napred po putu vrline; 2) kako - svaki dan provodeći u činjenju
neophodnog, za šta se i daje primeran program; 3) on pobuđuje [na ispravno
delanje] krasotom i sladošću vrline i pogubnošću greha; 4) zbog čega izostaje
uspeh zbog neiskrenosti želje (4, 108)
1) Vrlina je stalno živo delo koje se nikada ne zaustavlja u svom stremljenju ka napred i
koja svoje privrženike vuče ka sve većem savršenstvu. Ukazujući na rečeno, apostol
govori: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao,
kao što mene dostiže Hristos Isus, i dalje: Što je za mnom zaboravljam, a stremim za
onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade gornjega prizvanja Božijega u
Hristu Isusu (Fil. 3, 12/14). Prema tome, u vrlini ne treba da bude nikakvog zastoja,
budući da zaustavljanje označava početak skretanja na zlo. Ni mi nemojmo da stojimo
na putu vrlina, već se uvek dobro krećimo i uvek kao novi ushodimo iz sile u silu, dok ne
dostignemo svi, . , u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13).
2) Kako, dakle, treba postupati? Svakog dana treba revnosno da činimo ono što smo
dužni. Navedimo dva primera. Ustavši od sna, požurimo na molitvu. Vrativši se, latimo
se usrdno za posao pevajući u srcima našim Gospodu i ujedno radeći rukama. Po
prolasku dana sa blagodarnu i skrušenošću pođimo na spavanje. Takvim tokom stvari i
na nama će se ispuniti reči svetog Davida: Dan danu govori reč, i noć noći objavljuje
znanje (Ps. 18, 3). Neka nam ni jedan dan ne prođe u ravnodušnosti prema poslu i u
mislenoj i srdačnoj porobljenosti. Neka ni [jedna] noć ne prođe u popuštanju pokoju i
sramoti u mislima (a kamoli na delu). Jer, reč istine zahteva da nam bude čista i duša, a
ne samo telo.
3) Hoćemo li uopšte nešto da želimo? Želimo, onda, vrlinu, budući da je njeno okušanje
sladosno i nenasito. Ili možda volimo da se naslađujemo lepotom? Šta je, pak, lepše od
Gospoda, čijom lepotom se sve ukrašava? Zla pohota, međutim, dušu čini besnom i
proždire je surovije od bilo koje zveri. Od nje ne dolazi zadovoljstvo, nego mučilački
život. Apostol govori: Telo i krv ne mogu naslediti Carstva Božijega, niti raspadljivost
nasleđuje neraspadljivost (1. Kor. 15, 50). I kaži mi da li postoji neko koga greh, pošto
ga je porobio, nije osramotio, ponizio i predao smrti. I da li postoji neko koga vrlina nije
uzvisila i pokazala divnim u svetu? Od mnogih uzmi dvojicu: Amnona i Josifa. Zar
jednog blud nije doveo do smrtnog srama, a drugog očuvanje zdravoumlja [tj. čistote]
pred Egipćankom - do carske [krune]? Eto koliko je vrlina omiljena, poželjna i
spasonosna. Greh je, naprotiv, mrzak, odvratan i poguban. Pa ipak, mi ljudi upadamo u
velike zablude, umesto života birajući smrt, umesto svetlosti - tamu i umesto
netruležnosti - truležnost. Šta može biti dostojnije žaljenja?
4) Zbog čega, pak, iako želimo, mi ne možemo da budemo ljubitelji dobra? Stoga što
naša želja nije istinska, nego pritvorna. Jer, kao samovlasni [tj. slobodni], mi biramo ono
što želimo. Prema tome, da istinski želimo dobro, mi bismo ga i izabrali. Doduše, rđav
život od mladosti u nama stvara gotovo nesavladive strasti. Apostol, međutim, govori:
Kao čovek govorim zbog nemoći vašega tela. Jer kao što davaste udove svoje da
robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte udove svoje da služe pravdi
za osvećenje (Rim. 6, 19). Dakle, kao suprotnost sklonosti ka grehu, mi treba da
pokažemo stremljenje ka vrlini. Istrajmo u kucanju i sveblagi Bog će nam svakako
otvoriti vrata, tvoreći u nama ono što mu je ugodno i dajući nam večni život.

311.
1) Neko je skončao sa pohvalama i on iznosi pouku da ga podražavamo; 2) potom
savetuje da se sećanjem na kraj [života] podgreva revnost, kao što su i svi sveti
činili; 3) on ublažava one koji tako čine i dodaje: "Budimo i mi takvi" (4, 109)
1) Sada smo se potpuno uverili da je naš brat Teosost umro. Stoga treba o njemu da
kažemo nešto ukratko. On beše iskusan muž, imajući pohvalu kod mnogih - i monaha, i
svetovnjaka. On je slušao i druge navodio da ga slušaju. Stekavši iskustvo stradanjem
on je mogao, apostolski govoreći, da pomogne onima koji su u iskušenju. Stoga je
stekao mnoga dobra čeda po Bogu. Potom se podvrgao velikim i teškim nevoljama i
teskobama, progonima i iskušenjima za istinu, od kojih je i skončao i otišao Gospodu.
Zbog čega ja rečeno navodim? Da bismo na ovom bratu mi videli svoju budućnost.
Naime, ukoliko dobro i prepodobno poživimo, i mi ćemo, slično njemu, po smrti dobiti
pohvalu od drugih, ležeći kao podstrek dobre revnosti za poslušne. Ukoliko ne budemo
dobro živeli ne samo da nećemo biti pohvaljeni, nego ćemo se pravedno podvrći
beskrajnoj muci, o čemu je strašno i pomisliti, a ne govoriti.
2) Ti treba da vidiš kako mi jedan za drugim prelazimo odavde i da se [pitaš] kuda
odlazimo. Naš život se ovde ustrojava radi malobrojnih dana, tj. da bismo poživeli radi
ispitivanja i probe vrlina, a zatim prešli na [mesto] gde ćemo zauvek biti. Razmišljati o
rečenome jeste delo blagorazumnih. Onaj ko razmišlja plaši se i uvek drhti,
svakodnevno umirući proizvoljenjem i svakodnevno očekujući razrešenje od tela, čime u
sebi podstiče revnost za predstojeća dela po poslušanju koje mu je povereno i
neprestano dodaje trud na trud. Jer, otkuda natprirodni podvizi kod svetih? Otkuda
njihova poslušnost do same smrti? Otkuda nepobedivo trpljenje mučenika pri odsecanju
udova i prolivanju krvi? Svakako od pomišljanja na brzoprolaznost života i na iznenadnu
smrt, na stojanje pred strašnim sudištem i na beskrajnost večnih muka. Otuda je kod
njih sve, tj. trpljenje najsurovijih stradanja kao u tuđem telu.
3) Blažena je duša koja o rečenome pomišlja dan i noć, provodeći privremeni život kao
strankinja koja je na prolazu i koja čeka blaženi i beskrajni život, o kome govori apostol:
Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori
taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar
osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije (Rim. 8, 19-21).
Vidiš li šta se obećava? Da će se sve pretvoriti u netruležnost i da će se tvorevina iz
ropstva izvesti na slobodu. Kakav će biti dan o kome sveti David govori: Jer je bolji dan
jedan u dvorima tvojim, od hiljada (drugih) (Ps. 83, 11), i sveti apostol Petar: Jedan dan.
. . je kao hiljada godina (2. Pt. 3, 8)?
Tamo pružajmo i mi svoj um i srce, tamo prenesimo svoju čežnju, tamo preselimo svoje
pomisli i želje kako bismo se sakrili od kneza ovoga veka, koji ima vlast da nas
iskušava, ali ne i silu da nas sruši ukoliko smo ograđeni oružjem našeg podvižništva. Ja
smireni želim ne samo da ga izbegnete, nego i da ga pobedite i dobijete venac pravde
od Hrista Isusa, Gospoda našeg.

312.
1) Samo istinski monasi mogu da se raduju usled bezbrižnosti o žitejskom i
staranja jedino o ugađanju Bogu i čuvanju devstvenosti; 2) oni i nemaju razloga
da se žaloste: gresi su im oprošteni, a rane od pomisli i strasti presecaju borbom
koja im priprema vence; treba samo srčano da se bore i pobeđuju neprijatelja; 3)
obodrimo se: uskoro će doći Onaj što dolazi (4, 110)
1) Apostol svima zapoveda da se svagda radujemo u Gospodu (Fil. 4, 4). Raduju se
obično jedino istinski monasi, koji se ne staraju ni o ženi, ni o deci, ni o robovima, ni o
novcu, ni o imanju, niti o bilo čemu od onoga o čemu se staraju teloljupci. Oni imaju
samo jednu brigu, tj. kako da ugode Gospodu. Briga o tome i jeste svagdašnja radost u
Gospodu. Jer, pored braka, robova i svih nespokojstava koja se rađaju iz njih, tj. pored
muke duha koju je Bog, po rečima Solomona (Prop. 1, 13), dao sinovima ljudskim da se
upražnjavaju u njoj, nije lako radovati se u Gospodu. Navedene stvari, naime, odvajaju
um od prepodobnog sećanja na Boga, uz koje je jedino i moguće da se [čovek] raduje.
Stojeći u redu onih koji se raduju u Gospodu, radujmo se u saradujmo se jedan drugom,
od Nagradodavca Gospoda očekujući nagradu za devstvenost i siromaštvoljublje. On je
obećao da će dati nagradu i za čašu hladne vode, a ne samo za velika i natprirodna
dela. Jer, zaista je veliko i natprirodno delo devstvenosti: ona se dotiče anđelskog života
i uvodi čoveka u prvobitno rajsko stanje, u kome nije bilo ni braka, ni ropstva, već je
život bio bez nevolja i žalosti.
2) Možda će neko reći da se ne raduje, već da je žalostan. Molim da mi se kaže odakle
ta žalost. Da li stoga što je ranije učinio mnogo grehova? Međutim, oni su već oprošteni
zbog ispovedanja, odricanja od sveta i prihvatanja bremena poslušanja. Možda stoga
što te svakodnevno ranjavaju pomisli? Međutim, ukoliko ih odbijaš, [ti već imaš]
predskazanje tvog ovenčavanja. Jer, nikada se ne ovenčava onaj ko nije stupio u borbu,
nego onaj ko se srčano borio i pobedio. Vidite li da je ono što ste mi naveli kao uzrok
žalosti u stvari za vas uzrok radosti? Radujmo se duhovnom radošću, srčano ustajući i
protiveći se zamkama đavoljim. Molitvama i moljenjima odbijajmo njegove priloge,
smirenjem i poslušanjem kidajmo njegove zamke, suzama i skrušenošću ga potapajmo
kao faraona, samoprekorevanjem i ispovedanjem ga odbacujmo daleko od sebe i svim
drugim dobrim delanjem ga rušimo uz Božiju pomoć. Neka je on raznovrsan u svojim
zamkama, neka je iskusan u zlobi, neka zna vreme koje je najpogodnije da nas
napadne, ištući našu smrt, neka ume da se pretvara da je pobeđen kako bi potom
neočekivano napao na nepripremljenu dušu kako bi sa njom činio šta hoće. Mi stojmo
na svojoj straži, budimo trezvoumni i bodri, neka nam oko uma bude budno i srce
plameno u ljubavi prema Bogu, te ćemo biti nepobedivi i nepromenjivi.
3) Da, molim da ne budemo malodušni u borbi i da ne slabimo u bici sa neprijateljem.
Jer, blizu je kraj borbi i podviga. Još malo, tj. ili u čas končine svakoga od nas ili pri
kraju veka (pri javljanju sa nebesa zajedno sa anđelskim silama u plamenom ognju i u
slavi neizrecivoj) doći je Onaj koji dolazi i neće zakasniti. I ugledaće ga svako oko, i oni
koji ga probodoše; i zaplakaće zbog Njega sva plemena zemaljska (Otk. 1, 7). Strašnog
li i neopisivog prizora. Tada će se obradovati oni koji su se podvizavali dobrim
podvigom, koji su ostali čvrsti u iskušenjima, ljubitelji prepodobija, savršeni delatelji
poslušanja i svi koji su u svemu Gospodu ugodili. Neka bismo se i mi ubrojali u njih i
zajedno sa njima se nasladili večnim dobrima u Hristu Isusu, Gospodu našem.

313.
1) Naš zemaljski život je promenjiv zbog prve neposlušnosti; 2) odričući se od
sveta i obećavajući poslušnost, mi se izbavljamo od takve promenjivosti; ipak,
neophodno je srčano stojanje u podvizima; 3) držimo se trezvoumlja i bodrosti,
čuvajući se u čistoti; ukoliko i pogrešimo, pokajmo se i ispravimo se (4, 111)
1) Čujmo šta govori apostol: A ovo kažem, braćo, daje ostalo malo vremena: od sada i
oni koji imaju žene neka budu kao da ih nemaju. I oni koji plaču kao da ne plaču, i koji
se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju. I koji ovaj svet
upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta (1. Kor. 7, 29-
31). Šta znači: Prolazi obličje ovoga sveta! On prolazi, teče i ni jednog dana nije
postojan; jednog dana je vedro, drugog oblačno; juče je bilo lepo vreme, danas je
nepogoda; jedan se penje na visinu, a drugi pada sa visine svog dostojanstva; bogataš
postaje bednik, a bednik postaje bogataš. I beskrajnim izmenama i promenama se
podvrgava naš bedni život, nemajući postojanosti ni u čemu. Zbog čega? Zbog naše
drevne neblagorazumnosti. Pošto u raju nismo obratili pažnju na svetu zapovest koja
nam je data i pošto smo obmanuti zadovoljstvom lukave zmije, mi smo pravedno
predani mnogostradalnom i izmenjivom životu ovom. Zbog njega se, međutim, desio
dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas uzvodi na prvobitno stanje i vaspostavlja
bežalosni i beskorbni onaj život. Stoga je mudro i razumno delo biti postajan usred
nepostojanosti i nepromenjiv - usred promenjivosti. Kome je svojstveno rečeno? Samo
onima koji su se raspeli svetu i pošli za Gospodom.
2) Blagodaću Hristovom i mi smo takvi, dobrim odricanjem odrekavši se od sveta i
predavši se prekrasnom poslušanju, kojim ushodimo u drevno stanje. Pošto smo zbog
neposlušanja i nepokornosti izgnani iz raja, sveblagi Bog naš je blagovoleo da kroz
poslušanje i blagopokornost ponovo ulazimo u njega. Radujmo se što smo u
poslušanju, koje nas uvodi u večni život. Neophodni su, uostalom, i istrajnost u
podvizima i trpljenje u skorbima. Telesna pobeda se dobija uz mnoge napore i znoj.
Utoliko pre pobednički proći kroz poprište našeg [tj. monaškog] života mogu samo
hrabra i srčana lica.
3) Stojmo, molim vas, hrabro, neprestano se držeći trezvoumlja i bodrosti, jedinom
Bogu ustremljujući našu čežnju. Svoj um zaposlimo postojanim zrenjem [tj.
sagledavanjem] Njega, omivajući se suzama i umiljenjem i prosvećujući se molitvama i
moljenjima, kojima se privlači blagodat Svetog Duha. Jer, Bog se najviše raduje zbog
duše koja je čista od strasti. Duša koja blagouha vrlinama svakako je mirisnija od
mnogocvetne livade. Ukoliko ponekad i zadremamo, požurimo da se probudimo. Ako i
sedam puta na dan sagrešimo, sedam puta se i pokajmo - i bićemo primljeni. Ako i
sedamdeset puta sedam puta postradamo, srazmerno se i pokajmo i nećemo biti lišeni
nade na pomilovanje po Božijem obećanju. Molim samo da budemo postojani i da se ne
olenjimo da ustajemo posle padova. Već je blizu kraj podviga, već su bliski radost i
veselje i venci pravde, kojih neka bismo se udostojili svi mi blagodaću i čovekoljubljem
Gospoda našeg Isusa Hrista.

314.
Brat se iznenada upokojio: otuda nadahnuta pouka da [svako] bude spreman za
ishod [iz života] i da uvek pomišlja na njega, prebivajući u bogougodnim delima
(4, 112)
Dođite da položimo spasonosni zavet u odnosu na poslednji dan i da se izmirimo sa
Bogom pre negoli nastupi neodložni čas smrti. Jer, kaže se: Jer nema ko bi te u smrti
spominjao; i u adu ko će te slaviti (Ps. 6, 6). Zar ne vidimo kako se svakog dana uzima
neko od bratije? Zar ne vidimo kako danas živimo, a sutra nas nema, ličeći na ovce
određene na zaklanje? Eto, uzet je i brat Liverije. Njegova končina je skrušila moju
smirenu dušu. Jer, kako pričaju, njega su našli u keliji posle iznenadne smrti. Ležao je
na boku kao da spava. Takav je njegov kraj. Mi ne znamo kakav će biti naš kraj i
kakvom ćemo smrću umreti. Hoće li ona doći iznenada ili sa izvesnim predznanjem, na
kopnu ili na moru, dok smo sami ili dok smo okruženi bratijom? Onaj ko bi poznao um
Gospodnji i ko mu bio savetnik mogao bi da zna i dan i čas i mesto i način naše smrti.
Zaista je strašna odluka smrti i strašno je upasti u ruke Boga živog. Stoga molim da
uvek budemo u podvigu, uvek pažljivi, uvek na delima po Bogu. Jedan je dobio visok
čin, drugi se obogatio, a neko je postao car. Pa šta? Sve prolazi kao san. Usniše san
svoj i ne nađoše ništa u rukama svojim svi ljudi bogati (Ps. 75, 6). Svaka slava ljudska
je kao cvet travni (Is. 40, 6). Izabranici Božiji su učinili najbolje delo i dobili neoduzimljive
činove. Kakve? Jedni su [dobili] apostolski, drugi proročki, jedni mučenički, drugi
prepodobni [čin]. Drugi su, opet, dobili neki niži [čin], no ipak spasonosan. Njihova
imena su u knjizi živih, njihova slava je neuvenjiva i radost neizreciva. I mi treba da ih
podražavamo te ćemo svakako dobiti neki od tih činova. Jer, blagodat je izobilna i
svakome ko želi, i malom i velikom, i mudrom i prostom, i starcu i mladiću - predstoji
dobri dar. Ukoliko ih, pak, ne budemo podražavali, Vladika nas neće pustiti u nebesku
bračnu ložnicu, već će pred nama zatvoriti vrata njena. Gospod govori: Teško onome
čoveku koji izda Sina Čovečijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovek (Mt. 26, 24).
Svakome je jasno da se ova reč odnosi na izdajnika. Ona, međutim, pravedno može da
se primeni i na svakog ko izdaje svoje sopstveno spasenje. Zar mi ne mislimo o
javljanju Velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista? Zar mi ne pomišljamo na strašnu
odluku koju će izreći nepotkupljivi Sudija svima koji stoje s leve strane? Zar ne
zamišljamo neugasivi oganj i nepredstavljive večne muke? Ko će ih razumeti? Ko je
razumni krmanoš koji dobro upravlja sobom i koji dušu svoju spasava od brodoloma
[koji mu spremaju] duhovi zlobe? Mi smo po blagodati Hristovoj izabrali tihi i bezmetežni
život. Ipak, sve bolje prohodimo svoju plovidbu i sve blagodušnije susrećimo sve što
nam dolazi, strahom Božijim ograđujući svaki ud. Oku zabranite da gleda radoznalo,
uho neka ne prima sujetne zvuke, jezik neka ne osuđuje (budući da brat Božiji govori:
Ko ogovara brata ili osuđuje brata svoga ogovara zakon i osuđuje zakon - Jak. 4, 11),
ruka neka radi (s obzirom da po apostolskom prosuđivanju onaj ko neće da radi, ne
treba ni da jede - 2. Sol. 3, 10), noge neka idu pravo putem mira, srce neka ne skreće
na reči lukave i neka ne izmišlja izgovore za grehe (Ps. 140, 4). Kod vas neka sve biva
blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14, 40) kako bismo se, poživevši dobro, udostojili večnih
dobara.

315.
1) Čuvajući veru treba da napredujemo i u dobrom životu, naročito u zdravoumlju
[tj. celomudrenosti], protiv koga najviše napada neprijatelj; 2) on započinje
sramnim pomislima, a potom raspaljuje telo i dovodi do dela; kasnije on
pohotljivog čini sličnim šugavcu; 3) kako izbeći [njegove napade]; treba da se
protivimo pomislima, obraćajući se molitvi pri prvom njihovom pojavljivanju; 4)
podstiči se na suprotstavljanje mišlju da si primio usinovljenje po blagodati, a da
kroz greh postaješ rob đavola, te se protivi i navedenoj strasti i svim ostalim (4,
11Z)
1) Dve vrline grade spasenje čoveka: vera i ljubav. Kad bih video da grešite u nečem
protiv vere, ja bih poveo reč o njoj, starajući se na svaki način da vas usmerim ka
pravoslavnom mudrovanju. A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji prilazi
Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže (Jev. 11, 6). Pošto
je blagodaću Hristovom vaša vera zdrava, ja ću je ostaviti i ponešto pogovoriti o
delatnom životu, čiji pokretač treba da bude ljubav. Prema tome, molim vas da i sada,
kao i uvek, ne budete nemarni za podvižništvo, za gospodarenje nad pomislima, za
mnogocenu riznicu devstvenosti, koju smo po milosti Božijoj primili i protiv koje
neprijatelj sa svom silinom usmerava svoje zamke ištući da njenim otimanjem otme i
naše spasenje. On, naime, zna da se tom vrlinom upodobljujemo Bogu i da se, obrnuto,
njenim gubitkom pribrojavamo beslovesnoj stoci, kao što je napisano: I čovek u časti
budući, ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan (Ps. 48,
13).
2) O, koliko je [ljudi] od vajkada naš prevarant zarobio telesnom pohotom. I sve do sada
on ne prestaje da vara ne samo mlade, nego i stare, ne samo nemarne, nego i marljive,
protiv svake duše se gotovo koristeći tim oružjem. On taj otrov počinje da priprema
sejanjem neumesnih pomisli. Raspalivši srce pohotama tela i krvi, on ga potom izaziva
da kaže nešto zabranjeno. Zatim nagovara na drsko dodirivanje udova. I najzad nanosi
smrt. Jer, apostol govori: Tada želja zatrudnjevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt
(Jak. 1, 15). Izbegavajmo tu večnu smrt i izbegavajmo tu mnogobolnu duševnu bolest.
Meni izgleda da je ta bolest slična šugi. Češući se noktima, šugavi sebi navodno
pričinjava zadovoljstvo, iako u stvari zadobija mučne rane, koje su utoliko veće ukoliko
se više češe. I onaj kojim je ovladala pohotna strast ne dobija zadovoljstvo nego pustoš,
ne blagodušnost nego - bezdušnost. On je dostojan žalosti, budući da je beznadežan,
strašljiv, bojeći se čak i senke, a ne samo budućeg suda.
3) Kako da se izbegne to zlo? Najpre treba sveusiljeno i neodstupno odbijati priloge
svaki put kada se strast pojavi. Nije čudno što se ona pojavljuje. Međutim, ona silu
poprima ili od nepažnje uma (koji nije zauzet dobrim pomislima) ili od zavisti neprijatelja.
Ma kako bilo, ranjeni treba što pre da ustane, da se moli, da uzdiše, da proliva suze,
odlučno odbijajući strasti. I one će se ubrzo stišati, a ti ćeš se uspokojiti u Gospodu.
Tada ćeš poznati da je za dušu najsladosnije da nije obuzeta i porobljena strastima.
4) Zar ti nisi čuo šta govori Gospod? Svaki koji čini greh rob je grehu. A rob ne ostaje u
kući vavek, sin ostaje vavek (Jn. 8, 34-35). Zar ćemo mi, oslobodivši se greha i dobivši
usinovljenje, ponovo postati robovi greha? Zar ćemo postati podanici đavola kad smo
već stali pod krepku ruku Božiju? Nikako. Apostol negde kaže: Jer ako opet zidam ono
što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik (Gal. 2, 18). Nemojmo dopustiti da
budemo narušitelji zaveta Božijih. Nemojmo opet postajati robovi đavola pošto smo već
dobili slobodu od njega. Nemojmo sebi sabirati gnev za dan gneva i otkrivanja
pravednoga suda Boga (Rim. 2, 5). Jer, o takvima je napisano: Crv njihov ne umire, i
oganj se ne gasi (Mk. 9, 44). Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi (Gal. 5,
1), gnušajući se mrskih maštarija zmije. Svakodnevno se protivimo i borimo ne samo
protiv te strasti, nego i protiv svih drugih, podavljujući zavist, kroteći lukavstvo,
bratomržnju i svaku drugu zlobu kako bismo izbegli večne muke i stekli Carstvo
nebesko.

316.
1) On veliča monahe, nazivajući ih izabranim rodom i Hristovim vojnicima; 2) ko
brani veru u svim jeretičkim progonima i ranije i sada - sve monasi; 3) budući
takvi, čuvajmo se u čistoti i držimo se iznad svakih strasti; 4) nemojte se
smućivati što se ruše manastiri i što ne uspevamo da ih obnovimo u dovoljnoj
meri; potrudimo se da odbranimo veru i sve ostalo će nam se dodati (4, 114)
1) Bratijo i oci. Ja neću prestati da vas imenujem dobrim imenom bratstva i očinstva,
znajući da su u odnosu na vas istinska imenovanja, a ne samo lažno nazvanje. Jer,
istinski oci i bratija su oni koji su više od roditelja, više od braće, više od svog roda, više
od svoje otadžbine, više od svega vidljivog zavoleli Boga i prihvatili život u zajednici u
kojoj je jedno srce, jedna duša, jedan Otac - Bog i jedna otadžbina - nebeski Jerusalim.
Takvi ste i vi, bratijo moja ljubljena. Nazvaću vas i rečju Pisma: Rod izabrani, carsko
sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, koji objavljuje vrline Onoga koji ga dozva iz
tame u čudesnu svetlost svoju (1. Pt. 2, 9). Zaista je čudesna svetlost monaški život, u
koji smo prizvani i u kome proiznosimo pohvale Onome koji svojom vrlinom pokriva
nebesa. U njemu se nastanjuje razboritost, zdravoumlje, hrabrost i pravednost; u njemu
su trofeji pobede nad lukavim u Hristu Isusu. Jer živeći u telu, ne vojujemo po telu; jer
oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući
pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku
pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 35).
2) Ukoliko uzmemo u obzir vidljive neprijatelje, videćemo koliko je bilo gonjenja na
Crkvu Božiju. I zar nisu najviše bili gonjeni, bijeni i ubijani oni koji su se raspinjali svetu?
Zaobići ću prošlost. I u sadašnjem rodu i tokom jeresi koja sada deluje ko se
suprotstavio do krvi boreći se protiv greha (Jev. 12, 4)? Zar ne blaženi oci i bratija naše i
drugih obitelji? Zaista, takva dela i podvizi pripadaju prvenstveno monasima. Monasi su
nervi i oslonac Crkve. Kolikog li dostojanstva koje nam je darovano blagošću Božijom.
3) Lopovi su u blizini riznica. Riznica, pak, duše su vrline. Ja napominjem i molim da
smo trezvoumni i bodri kako se ne bismo prelestili grehovnom slašću kako se ne bismo
ozverili gnevom, kako se ne bismo pomračili neverjem, kako se ne bismo ogorčili
neispovedanjem i kako se ne bismo predali vlasti ni jedne strasti. Držeći se iznad
bednih strasti, usrdno se pružajmo napred, sve dok ne dostignemo kraj života.
4) Naš sluh se žalosti zbog pustošenja manastira od strane neprijatelja Gospodnjih. No,
zbog čega da se žalostimo? Jer, manastir i hram Božiji smo mi, kojima je i rečeno: Ako
neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog (1. Kor. 3, 17). Dostojno je sažaljenja i tuge
što su i ti hramovi često bili rušeni od strane naših gonitelja. Ipak, većim delom oni su
promislom Božijim opet bili obnavljani. Možda se neko smućuje zbog [okolnosti] da ne
uspevamo da vaspostavimo i obnovimo sve manastire koji su pretrpeli gonjenje.
Međutim, kako sadašnje gonjenje [hoće] da sruši veru, čitav naš podvig treba da bude
obraćen na njenu zaštitu i opstanak. I sve dok to nije učinjeno, dok se još huli ime Boga
našeg i dok se sveti oci predaju anatemi, nema koristi od njihovog obnavljanja. Zar neko
od onih koji se takmiče na trkalištu dobija nagradu ukoliko pretrči polovinu poprišta? Jer,
kazano je: Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu (2. Tim. 2, 5).
Stoga ostavimo takve pomisli i čvrsto se držimo ispovedanja vere i srcem i rečju,
verujući nelažnom obećanju: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo
će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Neka bismo se rečenog i udostojili blagodaću i
čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.

317.
Jedan brat je umro, a drugi je na samrti; a zar smo mi besmrtni; sećajmo se toga
časa; sve što je sveto obitava uz sećanje na smrt, a jedino strasti se mogu naći
[na mestu] gde njega nema; ne priliči nam da imamo pohote; sada je vreme, i ne
odlaži ga do sutra; sada se kaj; ustani i moli se protiv strasti, kao i Mojsije protiv
Amalika (4, 115)
Naš brat Jakov je već otišao Gospodu, a brat Vasilije je na samim vratima smrti. A zar
smo mi besmrtni? Zar i mi nećemo popiti čašu koju su ispili oni koji su pre nas otišli?
Blažen je onaj ko se tim delom bavi u svojoj duši, sećanje na smrt imajući kao dušu
svog života. Jer, sećanje na smrt prate pokajna osećanja, skrušenost, suze, hlađenje
prema svemu zemaljskom, naslađivanje nebeskim, prosvećenje, čežnja za boljim i
nebeskim. Ukoliko, pak, nema rečenog niču zle pomisli koje je Gospod osudio u
Jevanđelju (Mt. 14, 19) i kojima se love i porobljuju životoljupci.
Mi, pak, svagda i uz sve treba da se sećamo smrti i da se na svaki način staramo da
ostalo vreme života u telu ne živimo više po željama čovečijim, nego po volji Božijoj. Jer
smo dosta proteklog vremena života proveli čineći volju tela i pomisli (1. Pt. 4, 23).
Dovoljno smo se prelešćivali prelešću koju priprema đavo (koja nas udaljuje od dobrih
raspoloženja i poduhvata). [Dovoljno smo se prelešćivali] varljivim zlim pomislima, od
kojih nikad nismo dobili nikakvu korist, već samo neprijatnosti i poniženja.
Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Zato, kako veli
Duh Sveti: Danas, ako glas njegov čujete nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev.
3, 78). Videvši sklonost ka grehu naše prirode, koja čak ni jedan dan nema postojanost,
On je sada i danas čovekoljubivo odredio za pokajanje, kako niko ne bi imao povoda da
se uklanja od njega i kako bi se svako (bez obzira da li je mnogo ili malo grešio, da li je
odavno pogrešio ili tek započinje), čuvši spasonosni poziv, sa svom usrdnošću
svakodnevno obnavljao i čistio pokajanjem.
Vidite li čovekoljublje blagog Boga našeg, koji nam pruža brzo i lako lečenje greha.
Leče se i telesne rane. Međutim, za njihovo izlečenje je neophodno duže i kraće vreme.
I tek potom [ljudi] mogu ponovo da stanu u [bojni] red protiv neprijatelja. Mi, pak,
možemo da se izlečimo odmah, tj. čim dobijemo ranu, te da se bez zakašnjenja, ukoliko
hoćemo, okrenemo na svoje neprijatelje.
Nemojmo propustiti da se svakodnevno kajemo i obnavljamo duhom. Nemojmo
dopustiti da pad umom, rečju ili delom postane povod za raslabljenje i nemar. Naprotiv,
ma koliko puta bili poraženi, odmah ustajmo i, bojeći se suda Božijeg, opet se sa svom
silom naoružajmo protiv strasti.
Kada se sluga Božiji Mojsije molio na gori sa rukama pruženim ka nebu, Amalik je bio
pobeđivan. Kada ih je, pak, spuštao, [Amalik] je pridobijao silu. Ukoliko naš um uziđe na
goru molitve u [trenutku] kad ga budu pritešnjavale strasti, te svoje pomisli (kao ruke)
pruži ka Bogu, i mi ćemo pobeđivati nevidljivog Amalika. Ukoliko, pak ne učini rečeno,
sam će biti pobeđen. Vidiš li, dakle, šta treba da radimo? Kada nas napadnu neprijatelji,
mi um i ruke treba da podižemo prema Bogu, koji može da nas spase od smrti. Jedino
time će neprijatelji biti naterani u bekstvo, a mi steći venac pobede i naslediti Carstvo
nebesko.

318.
1) Pri glasinama da se pripremaju novi pritisci na veru, on izražava oduševljenu
gotovost da sve pretrpi; 2) potom prelazi na unutrašnju borbu i poziva da se
obuku u oružje pravde i da se hrabro bore, podstičući se [nadom] na spremnu
pomoć odozgo (4, 116)
1) Mislim da nas opet očekuju iskušenja i skorbi. Apostol umesno primećuje: Ali se ni za
što ne brinem, niti marim za svoj život, samo da završim put svoj s radošću i služenje
koje primih od Gospoda Isusa: da posvedočim jevanđelje blagodati Božije (Dap. 20,
24). I mi po danoj nam meri vere slično mudrujmo i govorimo, radujući se mučenjima za
Hrista i blagovoleći da stradamo za Njega. Nemojmo odbijati da opet podnesemo
gonjenja, s obzirom da smo već mnogo puta bili proganjani. Slušajući da nam kroz
mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14, 22), poželimo da sve više stradamo i
trpimo kako bismo se sa većom nadom udostojili da dobijemo blaženi ulazak. Može biti
da sa nama, po milosti Božijoj, i neće da se desi ništa nepoželjno. Ipak, dobro je pre
stradanja da se oraspoložimo za podnošenje onoga što je svojstveno stradanju kako
bismo ga, ukoliko dođe, dolično dočekali. Jer, nepripremljena duša se lako savlađuje.
[Ona će biti pobeđena] ukoliko se bez dobre pripreme odjednom upusti u borbu.
2) Zašto, pak, ja govorim o borbama kao o nečem slučajnom? Mi imamo svakodnevnu
borbu, svakodnevni rat, premda ne vidljivi, nego nevidljivi, koji ne nanosi rane telu, već
duši, pokušavajući da je pogubi. Stoga opasavši bedra naših pomisli i kao vojnici
Hristovi obukavši se u oružje pravde, ratujmo usrdno i nedremljivo. Jer, onaj ko spava
ne zaslužuje trofeje. I onaj ko leži na boku ne sabira bogatu žetvu. I u jednom i u
drugom neophodan je veliki trud i znoj. Utoliko pre su oni neizbežni u našoj borbi u kojoj
lete munjezračne strele zle pohote, težnje ka slavi, zavisti i huli. Postoje i mnoge druge
zamke đavola, koji na svaki način pokušava da pokoleba i proguta dušu, usled čega
[čovek često biva] u nedoumici i za život (2. Kor. 1, 8). Stoga svakome priliči da uzvikne:
Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). Ali u
svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (Rim. 8, 37) Još [treba]
davidski da govorimo: Bogom ćemo učiniti silu, i On će uništiti neprijatelje naše (Ps.
107, 14). Jer On je mir naš, koji ijedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je
rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši ga telom svojim (Ef. 2, 14-15), tj. pobedivši i
satrvši đavola i darujući nam silu da ga pobeđujemo, uz obećanje života večnog, koji
neka bismo svi stekli u Hristu Isusu, Gospodu našem.

319.
1) U Vitiniji su se pojavila dva leoparda i napadaju ljude, što mi daje povod da
vam napomenem o nevidljivim zverima koje posvuda riču hoteći da nas
progutaju; 2) šta mi da radimo; da se nalazimo pod krovom Božijim i da se
krijemo, držeći čula unutra; 3) eto ulovljenog, koga oplakujem kao mrtvog; zbog
čega se to desilo; stoga što je živeo sam za sebe, odvajajući se od svih, protiv
čega neću prestati da uzvikujem; 4) on ukoreva bratiju što su iznosili napolje ono
što je nedavno rekao (verovatno o jeresi i progonima) (4, 117)
1) Ja veoma želim da vam u svakoj prilici pružim reč utehe i pouke. Čuvši da se u Vitiniji
desio neobičan slučaj, ja ću ga uzeti kao povod reči za vas. Šta se, naime, desilo? Kažu
da su se odjednom pojavila dva leoparda i da ne grabe volove, ovce ili druge životinje,
već samo ljude. Stoga se ondašnji stanovnici, pogođeni velikim strahom, svu noć do
same zore zaključavaju u svojim domovima. Takva nevolja je očigledan dokaz karanja
Božijeg. Ja ću vam, pak, reći zbog čega me ta vest posebno zanima. Stoga što i kod
nas postoje mnoge ljute zveri, tj. duhovi zlobe. Ljuta zver je i gnev, i pohota, i zavist, i
taština, i sve druge strasti, koje nas drsko napadaju ne samo noću, već i danju,
nastojeći da dušu ugrabe sebi za hranu. Stoga blaženi Petar naređuje: Budite trezveni i
bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pt. 5, 8). I
sveti David se moli: Da ne zgrabe dušu moju kao lav, nemajući ko da izbavi, niti ko da
(me) spase (Ps. 7, 3).
2) Šta mi treba da radimo? Mi treba da se nastanimo pod krovom Boga nebeskoga (Ps.
90, 1), te da ostanemo unutra i da se ne rasejavamo lutanjem čula. Jer, kada oko luta,
kada uho prima pokvarene zvuke, kada usta izgovaraju neprilične reči i kada se um
upušta u neumesne pomisli, duša kao da se vije po pustim mestima i lako postaje plen
divljih zveri.
3) Eto, postradao je i jadni Memnon, koga je ulovio đavo. I ja ne gledam njegovu
okrvavljenu odeću (kao što je u davnini patrijarh Jakov gledao odelo sina svoga Josifa),
već njegovu dušu, koja je umrtvljena mačem greha. Jer, greh je majka smrti. On je
našeg praoca Adama učinio smrtnim, premda beše besmrtan po blagodati. Greh je na
svet naveo opštu pogibiju vodom. On je popalio Sodomu i Gomoru i gradove oko njih.
On i sada svakoga ko ga začinje predaje večnoj smrti. Bežimo od njega kao od ognja.
Jer, bolje je upasti u oganj, ili pod udar mača, ili u zube zveri, negoli u ruke pogubnih
strasti. Od čega je pao naš jadni imenovani brat? Jedino zbog odvajanja od ostalih. Jer,
nije lažna reč istine koja izriče: Teško usamljenome, jer kada padne nema drugog da ga
podigne (Prop. 4, 10). Bojeći se rečenog, ja smireni nisam prestajao da mu govorim ono
što ni sada ne prestajem da govorim ostalima: neka niko ne ostaje sam, neka niko ne
voli da putuje sam, neka niko ne luta bez posla, neka niko ne bude nasamo sa ženom,
od čega se kao oganj zapaljuje rđavo prijateljstvo. Sin poslušanja pazi, povinuje se i
spasava se u Gospodu, a nepokornog sina živog lovi đavo i predaje smrti. Ja nisam kriv
za krv ovog jadnika, s obzirom da nisam ćutao, već sam predviđao mač koji ide na
njega. Ipak, ja plačem i ridam [zbog] njega kao zbog vlastitog uda.
4) Međutim, ljubljeni, ja i vama imam da kažem nešto prekorno. Šta, naime? U Delima
apostolskim je napisano: A kad prođe oko tri časa, posle smrti i pogreba Ananije, uđe i
žena njegova, Sapfira, ne znajući šta se dogodilo (Dap. 5, 7). Ona nije saznala [šta se
dogodilo] iako se [sve] desilo javno i premda je bilo prisutno mnogo naroda stoga što je
svemu carovao red i strah Božiji, pri čemu su se svi držali pažljive opreznosti. Kod nas
je, međutim, [drugačije]. Jer, ja sam pre nekoliko dana rekao nešto u poverenju i moja
reč se odmah prenela u Carigrad, pa čak i u Prusu. Ja [osećam] teskobu i kada govorim
i kada ne govorim: kada govorim - s obzirom da će se napolje izneti ono što ne treba da
se iznese; a kada ne govorim - budući da ne znam kako je bolje po stupiti s obzirom da
sam lišen saveta drugih. Zbog čega smo mi toliko neuzdržljivi na jeziku? Zbog čega
sami sebe pre vremena guramo u nevolju? To nije obeležje iskrenih učenika, već pre
neprijateljskih lica. Molim vas da prestanete da se podvrgavate takvoj sramoti. Neka od
sada među nama vlada uzdržanje jezika, poredak, strah Božiji, i red u svemu kako
bismo, po volji Božijoj poživevši i Njemu ugodivši u svemu, postali naslednici večnih
dobara.

320.
1) Svetovni [ljudi] se bave svojim poslovima, a mi svojim, koji su viši od svih; 2)
budimo verni svom činu, boreći se sa svime što mu je protivno; 3) stoga činite
svoje delo u svoje vreme (4, 118)
1) Svako se svojim povestima naslađuje i hvali: vojnici vojničkim delima, moreplovci -
morskim, zemljoradnici - ratarskim, drugi majstori i zanatlije - onim što se odnosi na njih.
Uopšte, nema nikoga ko se ne bi naslađivao delima svog zvanja. Nama nisu na radost
priče o takvim delima. Jer, naše nije ništa telesno, nego se odnosi na spasenje duše, na
ugađanje Bogu, na preseljenje odavde, na useljenje tamo. I apostol govori: [Naše je] što
god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je
dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno
(Fil. 4, 8). Eto predmeta za naše razgovore, kao uostalom i za brigu i staranja. Ima li
čega radosnijeg i blaženijeg? Rečeno svako može videti iz končine jednih i drugih
stvari. Ni početak ni kraj prvih stvari ne ide preko granica ovog veka. Početak, pak,
naših stvari je u drugom, gornjem svetu, u kome je i njihov beskrajni i večni kraj. Jer,
njihova priroda je vrlina koja one koji je vrše čini bogovima. Istinit je, naime, Onaj koji je
rekao: Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6). O, kakve smo se velike
milosti mi udostojili. Hodite, obradujmo se Gospodu, uskliknimo Bogu Spasitelju našem;
preteknimo lice Njegovo i ispovedanju i u psalmima uskliknimo Njemu (Ps. 94, 12), jer
nas je Bog izabrao od početka za spasenje u svetinji Duha i veri istine na koje nas
prizva kroz primanje shime naše, da zadobijemo slavu Gospoda našega Isusa Hrista (2.
Sol. 2, 13-14).
2) Stojmo čvrsto u veri, prihvatimo nelažno poslušanje, sačuvajmo nepovredivo
zdravoumlje. Mi imamo jedan predmet ljubavi - Ženika Hrista, koji je krasan lepotom
većma od sinova ljudskih i jedno nasleđe - Carstvo nebesko, tj. dobra gornjeg
Jerusalima. Neka telo i krv, bogatstvo i slava i sva sujeta daleko odstupe od nas.
Uostalom, sve dok smo u telu imaćemo borbu. Jer, da nema vrlina ne bi bilo ni borbe.
Ukoliko se desi da nas zarobe tuđe pomisli, brzo se prizovimo trezvoumlju, više od
svega se bojeći greha na delu, koji je smrtonosni otrov i korak koji nas daleko odbacuje
od Boga. Pomisli odbijajmo pomislima i protiv želja privodimo želje bez lenjosti i
slabljenja. Cilj demona koji nas napada je da nas neprestanošću borbe gurne u
mrzovolju i raslabljenost, kako bismo prestali da mu se protivimo. Međutim, ukoliko
istrajemo u nepokolebivom protivljenju đavolu i suprotstavljamo mu se, mi ćemo
nesumnjivo pobediti i dobiti pobedni venac koji nam je pripremljen na nebesima. Brat
Božiji govori: Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac
života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1, 12).
3) Prema tome, radujte se u Gospodu. Vi koji nosite velika poslušanja znajte da se u
njima za vas krije velika nagrada. Vi koji učite pazite da ne ožalostite Gospoda. Čim
nastupi vreme posla odmah pristupajmo radu. Čim nastane vreme učenja odmah se
prihvatimo lekcije. Međutim, ukoliko tvoj brat pristupa poslu, a ti se hvataš učenja, već
ne hodiš putem ljubavi nego se odvajaš od bratstva. Zar ti ne čuješ šta govori apostol:
Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata
svoga (1. Kor. 8, 13). Ti, pak, ne samo da sablažnjavaš brata svog, već se ne javljaš ni
kad te zovu, izmišljajući opravdanja i ne pomišljajući da u stvari sabiraš sebi gnev za
dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim. 2, 5). Da se tako nešto ne bi
dešavalo, poslušajmo apostola koji govori: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.
Kor. 14, 40): najpre posao, a potom i učenje. Pomažimo se uzajamno kao što priliči
svetima. Polažimo duše jedni za druge kao iskrena bratija kako bi se Bog proslavio u
nama i mi, dejstvujući u Njegovu slavu, postali naslednici večnog života.

321.
sadržaj
1) Približava se poslednji čas: nemojmo biti nemarni; 2) ištimo Boga
ispunjavanjem zapovesti: jer, tada nećemo imati nikakve zaštite izuzev vrlina; 3)
sećajmo se smrtnog časa i umrtvljujmo udove na zemlji: telo i sve telesno je
truležno; jedino vrlina prebiva večno; 4) on ukazuje na znak razlikovanja istinskih
znamenja od prividne lepote (4, 119)
1) Nama nesumnjivo predstoji smrt, tj. opšta epitimija za sve. Mi sa jedne strane imamo
nadu na sticanje Carstva Božijeg, dok nam sa druge strane preti geena ognjena. Da li je
stoga uopšte meni umesna lenjost da govorim, a vama da slušate? Nikako. Treba činiti i
jedno drugo, utoliko pre što vidimo da se približava onaj dan. Jer, neprestano se svakog
časa i svake minute približava poslednji čas svakog čoveka i strašno očekivanje suda i
jarost ognja koji će progutati protivnike (Jev. 10, 27), kao što govori apostol. Nemojmo
se lenjiti i nemojmo ni jedan dan izgubiti bez dela ili nerazumno, već uvek budimo
trezvoumni i bodri.
2) Recimo psalamski: Tražite Boga, i živa će biti duša vaša (Ps. 68, 33). Kako da
tražimo Boga? Čuvanjem Njegovih zapovesti po ukazanju jevanđelskih blaženstava, tj.
smirenoumljem, plačem, krotošću, čistotom srca, mirom i svetošću (up. Jev. 12, 14).
Dostigavši njih, iskatelj Božiji je našao Boga, te je u vreme ishoda [iz tela] bez straha,
ne plašeći se demona. On se neće smutiti ni zbog prisustva anđela, već će im pristupiti
kao prema svojima, te će radosno otići svom Vladici, imajući kao dobru saputnicu dobru
savest. Onaj, pak, ko se nije pripremio na takav način upašće u nezaobilazne teškoće,
nemajući kome da obrati svoje oči niti da od koga zatraži pomoć. Nadovezujući se na
primer, reći ću da onaj ko upadne u ruke zlih ljudi, ili u morske talase, ili u bedu od
zemljotresa ili u neku drugu nevolju ipak ne gubi nadu da će se izbaviti. Tamo je, pak,
oduzeta svaka nada na spasenje i nema nikoga ko bi pomogao - ni anđela, ni čoveka,
ni oca, ni majke, ni brata, ni druga - savršeno nikoga. I bedna duša u potresnom užasu i
neutešnom razdiranju srca odlazi odavde i tamo sreće nešto čiju stvarnost zaista
nikakva reč ne može predstaviti. Jer, i na dobra koja je Bog pripremio onima koji ga
ljube i na njihovu suprotnost, koja je pripremljena sinovima protivljenja [podjednako se
odnose reči]: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe. . . (1. Kor. 2, 9).
3) Stoga molim da nezaboravno imate sećanje na smrt kako biste umrtvili udove svoje
koji su na zemlji (Kol. 3, 5) i kako biste istrgli slastoljublje iz duše. Jer, kakva nam je
korist od teloljublja? Od njega ćemo imati samo bolnu muku. Takvo je svako telo:
začinje se u truležnosti i završava u truležnosti. I svaka slava ljudska je kao cvet travni.
Jedino je vrlina nerazrušiva i neoduzimljiva. Zavolevši je, sveti su ugodili Bogu, zbog
čega su njihovi duhovi na nebesima u slavi, a tela - naše pribežište na zemlji, [izdajući]
znamenja, čudesa i silu.
4) Moja reč se kosnula znamenja. Pomenuću vam da se, kako čujemo, ona i danas
dešavaju. Pa i sasvim nedavno. Jer, blagodat Duha i sada dejstvuje neoskudno, kao što
je nekada dejstvovala. Ipak, ne treba bez razboritosti verovati svakoj glasini koja se
pronosi. Naime, napisano je: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od
Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svet (1. Jn. 4, 1). Mnogim jereticima i
narušiocima zapovesti Božijih se i ranije (pa i danas) (na način koji je poznat jedino
Božijem promislu) dopuštalo da čine znamenja koja liče na čuda. Njima ne treba da se
zavodimo. Naprotiv, treba ispitivati da li su oni istiniti učenici Gospodnji po znacima koje
nam je sam Gospod predao. On govori: Po tome će se i poznati da ste moji učenici ako
budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). Naučen tom rečju apostol je potom pisao:
Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje
ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako
imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve
imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi
(1. Kor. 13, 13). Vidite li visinu ljubavi? Kao neka carica ona stoji iznad svih darova
Duha i nikada ne može da otpadne. Oni, pak, koji čine znamenja ponekad otpadaju.
Jer, Gospod govori u Jevanđelju: Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode,
nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom
čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi
koji činite bezakonje (Mt. 7, 22-23). Strašnog li odgovora! Neprijatne li odluke!
Ustremimo se sticanju ljubavi i njenih saveznika - vere i nade, te ćemo poživeti
pouzdanije od onih koji čine čuda. I pošto budemo prepoznati kao istinski učenici
Gospodnji mi ćemo naslediti Carstvo nebesko.

322.
Vreme juri i smrt prilazi: zašto se uzalud smućujemo; potom sledi izobličavanje
lakomosti među monasima (4, 120)
Naši dani prolaze kao sati, nedelje kao dani, meseci kao nedelje i godine kao meseci.
Vreme trči i sa sobom tera sve ka poslednjem danu javljanja Gospoda našeg Isusa
Hrista, u koji će, kako govori Reč [Božija], sve biti obnaženo i otkriveno pred očima
Njegovim (Jev. 4, 13). Zašto se čovek uzalud mete? Zašto se car uzda u zlato i u vojsku
svoju? Zašto se vlastelin hvali imanjima i pašnjacima? Zašto se bogataš nada na
nepouzdano bogatstvo? Zašto se slastoljubac pogružava u grehovno blato? Treba
svakodnevno da plačemo i tugujemo, te da se prema silama čistimo pre nego što
nastane sud smrti kako bismo izbegli gnev koji ide na sinove protivljenja. Pismo govori:
A ovi hule na ono što ne znaju; a što po prirodi kao beslovesne životinje znaju, u tome
se razvraćaju, Teško njima, jer putem Kainovim pođoše i u prevaru Valaamove plate
upadoše, i pobunom Korejevom izgiboše (Jd. 1011).
Bojim se da se ova reč, poričući njih, ne dotakne i vas koji smatrate da ste nešto (up.
Gal. 2, 6). Jer, jedan se stara o očevom nasleđu i preduzima dugačka putovanja, drugi
preduzima velike brige i upotrebljava veliko usrđe želeći da uveća prihode, treći se
ponaša lakomo i nemonaški da bi nešto stekao. Ne zaslužuju li oni isti prekor? Oni
prethodni još mogu da navedu neki slab izgovor za svoje ponašanje s obzirom da imaju
brigu o ženi i deci. Kakvo ćete, pak, izvinjenje imati vi koji ste se raspeli svetu i kojima je
krst čitavo bogatstvo? Nisu li dostojni najtežih muka oni koji postupaju na rečeni način?
Jer, napisano je: Jaki će jače biti ispitivani (Mud. 6, 6), i: Strožiji sud će biti na
starešinama (Mud. 6, 5), i opet: A kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati
(Lk. 12, 48). Sinovi ljudski, dokle ćete biti teškosrdni? Zašto ljubite sujetu, i tražite laž
(Ps. 4, 3), pronalazeći opravdanja radi zaštite svojih strasti?
Pogledajte na drevni rod i vidite da li se postideo neko ko je verovao Gospodu. Ili da li je
ostavljen neko ko je prebivao u strahu Njegovom? Ili da lije neko prizvao i bio prezren
(Sir. 2, 10). Nije li se patrijarh Avraam preselio iz svoje zemlje po naredbi Božijoj? Pa
ipak je postao otac mnogih naroda. Nije li patrijarh Jakov samo sa žezlom sišao u
Mesopotamiju? On se, međutim, vratio bogat. Nije li Josif bio odveden u Egipat radi
prodaje? Pa ipak je tamo postao jednak sa carem. Gonjen Jezaveljom, nije li prorok Ilija
pobegao čak bez torbe? Pa ipak je bio hranjen gavranom. Nisu li blaženi apostoli na
propoved izašli bez ičega i bez oružja? Pa ipak su pobedili celu vaseljenu.
Nismo li i sami pre nekoliko godina pretrpeli progon i otimanje? Ipak, i u odnosu na nas
vi morate da priznate da obećanja Božija nisu lažna. Otkuda, pak, to zlo? I otkuda takva
sujeta? Očigledno stoga što smo zaboravili dobročinstva Božija, slično drevnom Izrailju.
Mi iskušavamo Boga, kao što su ga neki od njih iskušali. Šta se, pak, o njima kaže?
Četrdeset godina negodovah naraštaju onom, i rekoh: Vazda se zabluđuju srcem
(svojim), i oni ne poznaše puteve moje, tako se zakleh u gnevu svome: Neće ući u
pokoj moj (Ps. 94, 10-11). Pazite da se i nama ne kaže nešto slično ukoliko smo
nezahvalni Dobročinitelju i ukoliko nismo zadovoljni sa onim što imamo. Stoga naše
noge ovde ne nalaze pokoja i lutamo tamo-amo; stoga su među nama suđenja i
rasprave, kao kod svetovnjaka; stoga volimo da živimo usamljeno, a ne sa bratom (ili da
smo samo pritvorno sa bratom). I može li onaj ko za saputnicu ima srebroljublje sa
bratom da živi u iskrenoj jednodušnosti? Nikako. Teško takvim nerazumnicima.
Ja ne govorim o vama, bratijo moja, ni o onima koji i ovde i tamo žive bogolepno, nego
o onima koji žive rđavo, tj. mimo zapovesti koja im je data. Njih molim da najzad počnu
da hode ispravno i da se poprave kako niko od njih ne bi poginuo i kako bismo se svi
nerazdvojno spasli.
323.
1) Skončao je starac visokog života; on ga je pohvalio zbog podvižništva i
trpljenja muka od ikonoboraca; 2) potom bratiji daje savet da sećanjem na smrt
od sebe odbacuju sve svetsko i bude revnost za sticanje svih vrlina; 3) na rečeno
on ih podstiče dobrim plodovima navedenog dejstvovanja i rđavim plodovima
suprotnog; 4) on pominje da je brat koji se vratio iz Jerusalima opet poslan natrag
i da se moli za njih (4, 121)
1) Postoje mnoga korisna kazivanja od kojih duša dolazi do umilenja i skrušenosti. Ipak,
ni jedno nije korisno koliko najavljivanje smrti. Jer, smrt je za nas strašna tajna i kada
slušamo i kada razmišljamo. Pošto se i sada upokojio časni starac, neophodno je reći
makar nešto kratko na opšte nazidanje. Dovoljna pohvala starcu je [činjenica] da je od
mladosti do duboke starosti služio Gospodu. Osim toga, on je bio jedan od najhrabrijih
ispovednika. Njega je nečastivi Lav prilično mučio. Sa trista udaraca njemu su izranjavili
leđa i grudi, a pesnicama i šamarima su mu ugruvali lice i izbili dva zuba, da bi ga posle
nekoliko godina pustili iz tamnice na slobodu. On se vratio na svoj raniji način života, tj.
na stubništvo i zaključao se u svoju keliju. U njoj je u velikoj nevolji i teskobi bio do kraja
svog života i u miru predao svoj duh Gospodu. Nečastivi gonitelj je uzalud vršio
bezakonje. Srčani borac je uzišao na nebesa ukrašen vencem ispovedništva.
2) Šta ćemo, pak, mi učiniti i pomisliti, bratijo? Koliko ćemo još vremena živeti? Još
dugo, ili kratko? I ko zna šta će roditi današnji dan? Stoga primimo pouku koju pruža
smrt starca. Jer, ono što smo videli kod njega, uskoro će biti i sa nama. I nema nikoga
ko bi prestupio granicu smrti koja mu je određena. Nemojmo nikada zaboravljati smrt
kako nas ne bi ščepala večna smrt. Nemojmo voleti sadašnji vek kako ne bismo postali
neprijatelji Bogu. Jer, napisano je; Koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji
postaje (Jak. 4, 4). Zar ne znate da ljubav prema svetu duši ne dozvoljava da čezne za
izlaskom iz tela? Izrailj je stremio da se oslobodi iz egipatskog ropstva i da uđe u
obećanu zemlju. I mi treba silno da želimo da se oslobodimo od služenja truležnosti u
ovom telu i da uđemo unutar iza zavese gde kao preteča za nas uđe Isus (Jev. 6, 19-
20), tj. u raznicu dobara gornjeg Jerusalima. Zamrzimo sujetu sveta, rado stičimo vrline,
obogatimo se bogougodnom trgovinom, tj. molitvama, suzama, očišćenjem,
prosvećenjem i bestrašćem, koji čine zalihe budućeg života. O jelu i piću, o odeći i o
svemu neophodnom za telo brinimo samo koliko možemo da živimo i ispunjavamo
zapovesti Božije.
3) Ukoliko vreme budemo provodili po rečenome, za nas će svaki dan biti praznik i
slavlje. Čak da na nas naiđe neizbrojno mnoštvo nevolja, naša dobra savest se neće
pomračiti. Ukoliko, pak, budemo živeli u zlobi i zavisti, u ogorčenju i svakom lukavstvu,
mi ćemo svakodnevno imati smrt i sud i osudu još pre suda. Potom će doći smrt kao
neki lav koji riče. I kako će duša podneti svoju večnu bedu? Jer, napisano je: Vreme je
da počne sud od doma Božijeg; ako li preo počne od nas, kakav li će tek biti kraj onima
što se protive jevanđelju Božijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i
grešnik gde će se javiti (1. Pt. 4, 17-18). Budimo svagda oprezni i bodri, hrabri i istrajni
neprestano napredujući u delu Gospodnjem, znajući da trud naš nije uzalud u Gospodu
(1. Kor. 15, 58).
4) Vi znate da je brat Sokrat došao sa istoka vršeći svoje poslušanje i izvinjavajući se
zbog zakašnjenja. Kao iskusnog brata mi smo hteli da ga ostavimo ovde. Međutim, s
obzirom da je napisano: Blažen je onaj ko ima seme u Sionu i srodnike u Jerusalimu (Is.
31, 9), mi smo rasudili da ga opet pošaljemo [nazad], očekujući da preko njega
dobijemo milost. Mi treba da se radujemo što je jedan iz našeg bratstva tamošnjim
najsvetijim patrijarhom postavljen za sveštenika u svetom Sionu, majci svih Crkava.
Neka blagi Bog i njega i nas sačuva i ispuni svaku blagu nameru dobrote i delo vere u
sili, da se proslavi ime Gospoda našega Isusa Hrista (2. Sol. 1, 11-12).

324.
1) Kada nas napadnu nevidljivi neprijatelji, pribegnimo Onome koji može da nas
spase, i On će nas zaštititi; jedino budimo postojani u služenju Njemu, 2) nemoj
se čuditi što ti dosađuju rđave pomisli i strasti; rečeno se dešava od Adamovog
pada; iako se mi obnavljamo u Hristu Isusu, staro pri nepažnji opet podiže glavu;
3) uostalom, svetitelji Božiji su blagodaću Božijom pobeđivali sva grehovna
nadiranja; podražavajmo ih i mi (4, 122)
1) Jačajte u Gospodu, i u sili moći Njegove. Obucite se u sveoružje Božije, da biste se
mogli održati protiv lukavstva đavolskoga (Ef. 6, 10-11). Jer, on ne spava, već uvek
bodro stoji protiv nas. I on je utoliko uporniji ukoliko vidi duše koje se hrabro podvizavaju
protiv njega. Prema tome, kada počne da nastupa (a nastupa danonoćno) ustanimo
bodro i prilježnom molitvom i vrelim suzama pribegnimo Onome koji može da nas spase
od grehovne smrti. I neprijatelj će brzo pobeći. Je3, u Psaltiru se kaže: Prizovi me u dan
žalosti, i izbaviću te, i proslavićeš me (Ps. 49, 15). Možda te je ranio neprijatelj? Isceliće
te Gospod. Možda te je smutio? Međutim, Onaj ko je rekao moru: Ćuti, prestani, te -
postade tišina velika (Mk. 4, 39), umiriće i naše uznemirene pomisli. Koliko su velika
dobročinstva Božija! Mi ne uspevamo ni da ga pozovemo, a On, blagi, već dolazi sa
milošću i štedrošću, te daje molitvu onome ko se moli, rasejava oblak tuge i kroz dobre
pomisli svetlošću ispunjava srce. I šta sve On nije učinio za nas? Uostalom, drugačije i
ne može biti. On je i sebe samog predao na Krsnu smrt za nas. Zar nam i sve ostalo
neće dati? Stoga istrajmo u svedušnom služenju Gospodu, brzo ustajući od slučajnih
padova i usrdno hodeći po poprištu podvižništva sa znanjem da su na kraju podviga
pripremljeni venci. Ponaročito se koristimo ispovedanjem koje predstavlja uzdu za
grehe. Čuvajmo smirenoumlje kojim se uništavaju sve strele lukavog raspaljivanja.
Čuvajmo veru s obzirom da bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6).
2) Poneko se može čuditi i nedoumevati što nas [ponekad] love neumesne pomisli i
pored usrdnih podviga. Mi međutim, stradamo zbog prestupa Adamovog. Jer, [apostol]
govori: Ali smrt carova od Adama do Mojsija i nad onima koji ne sagrešiše sličnim
prestupom kao Adam (Rim. 5, 14). Naša priroda se krajnje razbolela slastoljubljem.
Međutim, po dolasku Hristovom mi smo se banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom
Svetim (Tit. 3, 5) opet uzvisili do prvobitnog stanja. Međutim, pošto je jednom obolela i
pošto se naučila bolesti, ona pri nepažnji lako sklizne u grehovnu slast.
3) Uostalom, sveti oci su se ukrepili strahom Božijim i ljubavlju prema Njemu, usled
čega su ne samo sami istrajali u nepokolebivosti, već su i drugima pružali ruku pomoći,
izgoneći demone i čineći mnoštvo drugih čuda. Potrudimo se da ih podražavamo prema
svojoj sili, premda smo daleko od njihovog života. Blagi Bog će i naš mali prinos primiti
kao što prima njihova velika dobra dela, zajedno sa njima nas udostojavajući Carstva
svoga.
325.
Slično običnim putnicima, i mi, stranci na zemlji, koji stremimo u nebesku
otadžbinu, ne treba da se vezujemo ni za šta ovdašnje, ne treba da se
obremenjujemo ničim, već da stremimo pravo ka očekivanom, podstičući se
neopisivošću tamošnjih dobara i užasima koji nas očekuju ukoliko ne dođemo do
njih (4, 123)
Uobičajeno je da se putnici međusobno bodre i podstiču tokom puta, ne skrećući ni levo
ni desno, već hodeći carskim putem. Osim toga, oni [se podstiču] i da umereno jedu i
piju kako bi umerenošću ishrane sebi učinili lakšim teškoće putovanja. Međutim, zašto
navodimo takav primer? Vi sami vidite da smo i mi putnici u ovom životu, nailazeći na
bezbrojne teškoće. Mi jedni druge treba da tešimo i podstičemo na podvige, na
nezabludno hođenje, na uzdržanje u jelu, piću i snu kako se ne bismo opteretili i postali
lenjivi za dalje hođenje i kako se ne bismo vratili prijatnostima ovdašnjeg života. I obični
putnici se ne vraćaju nazad, niti skreću levo ili desno, već se drže jednog pravca,
stremeći da dostignu do određenog mesta odmora.
O, koliko je prekrasno mesto našeg upokojenja! I kako je blaženo prebivanje u njemu!
Ono nije privremeno, već večno. Ono je puno netruležnih, a ne truležnih dobara. U
njemu je radovanje, mir i neprestani praznik. Evo šta govori Gospod u Jevanđelju: U
kući Oca moga stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam
pripremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi
da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, i put znate (Jn. 14, 24). Vidiš li
neizrecivo i nezamislivo obećanje. Ko neće ustati i potrčati kako bi dostigao te večne
stanove? Njih je poželeo blaženi David i zapevao: Kako su mila naselja tvoja, Gospode
nad vojskama. Žedni i topi se duša moja za dvorovima Gospodnjim (Ps. 83, 23).
Eto zaista željenih prebivališta. Mi smo ovde kao na progonstvu. I naš boravak ovde nije
dugačak. I čitav ovdašnji vek u poređenju sa budućim jeste kao jedan dan. Zašto bismo
se mi družili sa svetom? Zašto da se divimo sadašnjem? Zašto da obraćamo pogled ne
samo na jednu ili drugu stvar, već i na nebo, na zemlju, na more, na sunce, na mesec i
zvezde ili na sve ostalo vidljivo? Zar uskoro nećemo ostaviti ono za šta smo se uzalud
vezivali? Sveti David govori: Jedno molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu
Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i da posećujem
hram sveti Njegov (Ps. 26, 4). Onaj ko se udostoji da stupi u njega izbaviće se od onog
teškog dana o kome govori neko od proroka: Šta će vam taj dan Gospodnji? On je
tama, a ne videlo (Am. 5, 18). I blaženi apostol ga naziva danom gneva, govoreći:
[Svojom upornošću i nepokajanim srcem] sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja
pravednoga suda Boga koji će dati svakome po delima njegovim (Rim. 2, 56).
Upotrebićemo jedan primer od onoga što se desilo među nama kako biste unekoliko
sebi predstavili mučnost onog dana. Naime, setimo se onog čoveka koji je, prolazeći
ovuda, bio poražen demonom, te je osećao davljenje i žegu po celom telu, usled čega
je vapijao dan i noć, ni u čemu ne nalazeći utehu i olakšanje. Zar mislite da je mučenje
tog čoveka bilo lako? Naravno, ne. Ipak, ono je kao san u odnosu na buduće. Kako
ćemo mi izdržati neugasivi oganj, neuspavljivog crva i bezbrojno mnoštvo drugih večnih
muka? Ipak, po milosti tvojoj, Gospode, molitvama svetih tvojih i našeg blaženog oca
neka se izbavimo od svih njih i dobijemo dobra obećana vernima.
326.
Gde je utočište od neprijateljskih zamki; u udaljavanju od svega grešnog, od
pomisli i poročnih sklonosti; činimo rečeno, podstičući se blaženstvom mira srca
i pogubnošću strasnih talasa (4, 124)
Bojeći se da ne upadnemo u ruke Agarjana, mi smo pobegli sa ranijeg mesta i sada
živimo ovde. Međutim, mi treba da osećamo mnogo veći strah da ne upadnemo u ruke
nevidljivih neprijatelja. I mi od njih treba da bežimo u još dalje i još bezbednije mesto. U
čemu se sastoji to bežanje? U udaljavanju od greha, kojim đavo kao nekim mačem na
svaki način pokušava da nam ubije dušu. Izbegavajmo ga najmarljivije, čak i na [nivou]
pomisli. Jer, greh započinje u pomislima, da bi potom prešao na reči, i najzad na dela.
Teško je ne biti ulovljen neumesnim pomislima, budući da je [njihovo dejstvo gotovo]
neprimetno. Međutim, čim primetimo da smo zavedeni, požurimo da se izbavimo od njih
molitvama, suzama i srdačnim bolom koji rađa strah Božiji. Jer, ukoliko se zadrže u
nama, one mogu da izazovu smrt duše svakog trenutka. U nama se neprestano vodi
bezglasna borba. I poraz mi možemo izbeći jedino ukoliko se um uz pomoć odozgo
neoslabno i svagda protivi grehu.
Zar mi ne vidimo kako su ova tri dana talasi besneli na moru. Slično je i besnilo strasti.
Ono je, uostalom, mnogo opasnije, s obzirom da je i brodolom duše pogubniji. Ipak,
vinovnik morske bure je Bog, koji radi koristi na more šalje vetrove u blagopotrebno
vreme. Duševne bure, pak, vinovnici smo mi sami. Za nas je bolje da prebivamo u
pokoju, kao u nekom pristaništu, i da ne otvaramo vrata strastima. Jer, čim ih otvorimo
duhovi zlobe će zaduvati kao neki burni vetrovi i u nama će se podići velika bura. Mi
nećemo moći da se spasemo ukoliko ne požurimo da utišamo taj metež. Kakvu potrebu
imamo mi da dopuštamo da dospemo u takav metež, da se podvrgavamo takvoj buri i
da budemo u strahu da ne pretrpimo brodolom? Nije li bolje naslađivati se mirom i
spokojnom tišinom, na navlačeći proizvoljno na sebe lakodostupnu bedu? Zar mi ne
prekorevamo za nerazumnost one koji u vreme morske bure izlaze iz pristaništa i
podvrgavaju se opasnosti da budu potopljeni od valova? Ipak, mi sebe treba da
smatramo neuporedivo nerazumnijim ukoliko se guramo u talase strasti. Jer, ne podiže
li strašne valove zla pohota kada dune u našem srcu? Zar nas ona ne koleba i ne
potapa, spuštajući nas do dna? Ne izvodi li na takav način iz sebe um i zavist,
ranjavajući i srce i telo? Ne pomračuje li takođe dušu neverje, čineći je tromom i
raslabljenom? Ne izvodi li i svaka od ostalih strasti čoveka iz njegovog prirodnog stanja i
ne čini li ga najnerazumnijim?
Izbegavajmo pogubne strasti kako se i o nama ne bi reklo ono što je Bog rekao o
prepotopnim [ljudima]: Neće Duh moj prebivati sa ovim ljudima doveka jer su plot (Post.
6, 3). Bog ih ne naziva telom stoga što su imali plotsko telo (s obzirom da je i Bog Slovo
postao telo - Jn. 1, 14), nego zbog njihovog telesnog mudrovanja, koje je ogrezlo u
neprilične pohote i ostalo bez sile i raspoloženja da se uznosi ka Bogu. Mi koji smo se
posvetili Bogu po napisanom: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20) neka bismo čuli;
Oni nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta (Jn. 17, 14).
Šta je blaženije od [života] koji je tuđ nepriličnim pohotama i od upravljanja Duhom, a ne
telom ne samo u budućem, nego i u sadašnjem veku? Ono je blaženstvo, sladost,
dobrobit, anđelsko življenje. Takav po izgledu živi kao i svi u svetu, iako je po duhu
dostojniji od onih koji nose dijademu, budući da je vladar sveta koji je ukrašen
božanstvenim odlikama, uvek spreman za ishod [iz tela] i lišen straha od smrti.
Podvizavajmo se po svojim silama da postanemo takvi. Jer, rečeno je moguće ukoliko
ga svecelo poželimo. Postavši takvi, mi ćemo se ovde čitav život naslađivati utešnim
raspoloženjem duha, ma kakve spoljašnje nevolje susreli, a u budućem veku ćemo
naslediti Carstvo nebesko sa svima svetima.

327.
1) On podstiče na bespogovorno poslušanje, primerima dokazujući njegovu
blagotvornost kao i pogubnost neposlušanja; 2) on upoređuje bratstvo sa telom u
kome svaki ud vrši svoje delo, usled čega telo živi; stoga i navodi: "Činite i vi
tako, i biće vam dobro" (4, 125)
1) Bojeći se osude koju [je primio] onaj ko je svoj talanat sakrio u zemlju i kome je
Gospod rekao: Zli i leni slugo. . . Trebalo je zato moje srebro da daš menjačima; i
došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom (Mt. 25, 26-27), ja vam po neophodnosti govorim
kratke pouke, a vi kao dobri menjači govoreno treba da sprovodite u delo, što i činite
bdagodaću Božijom kroz svoje dobro poslušanje. Međutim, među vama postoje neki
koji ne samo što dobijeno ne umnožavaju, već i svoje gotovo pogubljuju. Ko su oni? Oni
koji odbijaju poslušanja i koji kao opravdanje navode jedino: "Oprosti". Šta ti govoriš,
brate? Ti si obećao da ćeš do smrti biti poslušan, a sada odbijaš posao za koji si
sposoban po blagodati Božijoj. Tvoj [izgovor] da se "bojiš da preplivaš more" jeste [delo]
bezverja, budući da si se ustrašio straha, gde straha nema (Ps. 13, 5). Jer, da si veran
poslušanju ti bi ne samo na čunku preplovio more, već bi i, skinuvši odelo, nag
preplivao vodu, podražavajući stalnopominjanog poslušnika koji se, oslanjajući se na
otačku zapovest, nije uplašio da prepliva bujicu. Naime, on ju je preplivao bez ikakve
opasnosti na divljenje onih koji su ga videli. Poslušanje ukroćuje i zveri. Neka kao dokaz
posluži onaj ko je po naredbi svog starca vezao hijenu. Poslušanje deluje i kod mrtvih,
kao što potvrđuje Akakije, koji se javio iz groba. Međutim, zbog čega navoditi razne
slučajeve? Sam Jedinorodni Sin Božiji je ostvario domostroj spasenja ljudi budući
poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2, 8). Takva su divna dela i plodovi
poslušanja.
Hoćeš li da sada saznaš i za pogubne posledice neposlušnosti? Seti sa Adama koji je
neposlušnošću prema Bogu okusio zabranjeni plod i uveo smrt u svet. Seti se Saula koji
nije poslušao svetog Samuila i koji je izgubio ne samo carstvo, nego i život u Gelvujskim
gorama. Seti se i onog čoveka Božijeg, koji je bio obmanut lažnim prorokom i pao u
neposlušnost zapovesti, usled čega je predan na hranu lavu. I zar blaženi apostol (iz
pobožnosti odbivši da mu Gospod opere noge) nije čuo: Ako te ne operem, nemaš
udela sa mnom (Jn. 13, 8)? Nije li i [monah] koji je kod svetog Evtimija iz navodno
opravdanih razloga odbio poslušanje stočara odmah zadobio demona i počeo da
ispušta penu? Eto suda nad svakim ko odbija poslušanje, tj. nad onim ko se prepire:
Prepiranje podiže svaki zli poslušnik: Gospod će na njega poslati nemilostivog anđela
(Prič. 17, 11).
2) Uopšte rečeno, mi mnogi smo jedno telo u Hristu, a pojedinačno smo udovi jedni
drugima (Rim. 12, 5). Jedan zauzima mesto oka, drugi - uha, jedan - nosa, drugi -
jezika, jedan - ruke, drugi noge. Ukoliko svi udovi ne budu vršili svoje delo, tj. ukoliko
počnu da se prepiru i da oči traže da slušaju, uši - da mirišu, nos - da govori, jezik - da
pipa i ruka - da ide - zar neće sve da se raspadne i da pogine telo? Stoga neka svako
nosi svoje poslušanje. Neka svako darom koji je primio od Boga služi na opštu korist
svima, imajući u misli da je naš udeo u ruci Božijoj. Onaj ko plovi neće [obavezno]
skončati na moru, kao što ni onaj ko živi na kopnu neće [obavezno] na njemu naći smrt.
Naprotiv, kraj svakoga će nastupiti po opredeljenju Božijem, koje je u odnosu na vreme,
mesto i način smrti određeno još pre stvaranja sveta.
Ja rečeno nisam izložio toliko radi onih o kojima je reč, s obzirom da sam ih već
prihvatio radi pokornosti, već radi onih koji slušaju kako bismo marljivo pazili na sebe.
Zavete koje smo dali pred Bogom i Njegovim izabranim anđelima mi treba delatno da
ispunjavamo, ne odbijajući naredbu čak i ako sa sobom donosi smrtnu opasnost. Tako
zapovedaju sveti oci, ponajpre sveti Vasilije Veliki. Živeći na taj način, mi nećemo pasti
u grehovnu smrt, već ćemo pravedno poživeti i udostojiti se Carstva nebeskog.

328.
1) Posle dolaska [Gospodnjeg] smrt Hrišćana je radosna, ukoliko je dočekuju
spremni; 2) pripremimo se kako priliči (4, 126)
1) Ja sam unekoliko zanemoćao. Moje srce se pomerilo i izgledalo mi je kao da ću da
odem od vas. Koliko ću još vremena poživeti ja smireni? Vidite li da je već i starost moja
došla i da su moji vršnjaci već otišli. Šta, dakle? Da li da se žalostim? Nikako. Neka se
žaloste ako hoće oni koji žive po telu, razdvajajući se od žena, dece, slugu, imanja i svih
naslada ovog života, kojima se i porobljuju. Za nas, kojima se svet razapeo i kojima, s
obzirom da odricanje od sveta i zavet poslušanja, predstoji jedino krst, tajna uspenja pre
treba da bude radosna, negoli žalosna. I zašto kažem - za nas? I svi Hrišćani treba da
se sa radošću odnose prema svom ishodu.
Pre dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista smrt je, carujući kroz prestup Adamov nad
našim rodom, bila strašna i neprijatna čak i za svetitelje. Međutim, pošto je Hristos, tj.
život svih okusio smrt za sve (Jev. 2, 9) i pošto nam je put novi i živi otkrio i obnovio
zavesom, tojest telom svojim (Jev. 10, 20) (po pisanome: Pobeda proždre smrt - 1. Kor.
15, 54), mi se umirući više ne spuštamo u carstvo ada, nego se uzvodimo u Carstvo
nebesko. Mi se više ne postavljamo u mesta mračna, i u senku smrti (Ps. 87, 7), nego
uzlazimo ka svetlosti nepristupnoj i životu neprestanom, koji je Bog obećao onima koji
ga ljube. Prema tome, prestavljenje samo po sebi sada nije odbojno i ne treba ga
izbegavati, već ljubazno celivati, naravno, ukoliko smo spremni u srcu. Bez te pripreme
ono je i sada strašno, budući da ćemo u vreme ishoda biti prinuđeni da prizivamo
godine i dane u koje je trebalo sticati dobra dela. Ono je strašno i teško s obzirom da će
zatečeni u takvom stanju da se smuti srcem i obespokoji budući da ne prelazi ka
nagradama za dobre podvige, neko ka kazni za grehe. O, kakav strašan prizor će on
susresti!
2) Da ne bismo postradali i mi, ja napominjem i molim da uvek budemo gotovi za
blaženi ishod, svaki dan smatrajući poslednjim danom života našeg, kao što nas uči
sveti Antonije. Jer, ukoliko budemo delovali na [opisan] način, mi nikada nećemo biti
raspušteni, nemarni, lenjivi, isprazni, prkosni, nepokorni, neobuzdani i izazivači smeha.
Naprotiv, mi ćemo biti blagopokorni, suzdržani, skrušeni, blagonastrojeni, krotki, mirni,
iskreni, nesablažnjivi i gotovi na svako dobro delo kroz podražavanje svetih, koji su kroz
sličan život dobili obećana nebeska blaga. Ja sam sve rečeno izložio ne samo radi vas,
već starajući se da i sebe utvrdim u dobru kako bismo, provevši život u pripremi za
ishod, u njegovo vreme bili bez smućenja strahom i trepetom, već da bismo u radosti
uzvikivali sa Davidom: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod učini dobro,
i: Ugodiću pred Gospodom u zemlji živih (Ps. 114, 7; 9). Neka bismo svi mi dobili
rečeno.

329.
Odsecanje vlastite volje je najveći hristopodobni i apostolski podvig, premda
sada svi ne vide njegovu visinu (4, 128)
Poučna reč navodi na skorb oskudne vrlinom, i ujedno uči isceljenju od vlastitih nemoći.
Jer, sama žalost zbog nedostatka u vrlinama neprimetno dušu podstiče na staranje oko
samoispravljenja. Apostol govori: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za
spasenje (2. Kor. 7, 10). Pogledajmo, uostalom, u čemu se sastoji ono što nas žalosti.
[Nas žaloste] neprilične pomisli koje ustaju na nas i kao neka neprijateljska vojska
opsedaju dušu našu? Međutim, napisano je: Ako se postroji na me tabor (neprijatelja),
neće se uplašiti srce moje; ako se podigne rat na me, ja ću se i tada nadati (Ps. 26, 3).
Ili [nas žalosti] teško breme poslušanja? No, opet je napisano: Blažen je čovek koji
ponese breme od mladosti svoje (Plač. 3, 27), i još: Jaram je moj blag, i breme je moje
lako (Mt. 11, 30). Ili [nas žalosti] što nam naš život pod bremenom poslušanja ne
dozvoljava ništa lično? Ali, evo opet reči apostolske: Eto mi smo ostavši sve i za tobom
pošli; šta će, dakle, nama biti (Mt. 19, 27). I njima je dano i divno i strašno obećanje. No,
zar nismo i mi slično njima ostavili sve i pošli za Gospodom? Nije li jedan ostavio
roditelje, a drugi braću? Nije li jedan [ostavio] ženu i decu, a drugi kuće i polja? I nisu li
svi ostavili ono što je više od svega - svoju volju i svoje prohteve, tj. ono što je za ljude
delo koje je najteže za ispunjavanje.
Jer, [možda] će neko pomenuti usiljeni post, ili bdenje, ili spavanje na goloj zemlji, ili
izbegavanje kupanja, ili pustoš mesta, ili neko drugo božanstveno delo. Ipak, sve
[nabrojano] biva po vlastitoj volji delatelja. Ono što se vrši po vlastitoj volji čak i ako je
teško biva lako ostvarivano, [pomagano] sopstvenom željom. Ono, pak, što se čini uz
odsecanje vlastite volje biva sa velikim trudom, čak i ako po sebi nije teško. Takvo
delanje su sveti oci nazvali prolivanjem krvi. I ono je svojstveno jedino istinskom
poslušniku, koji sa apostolom može da kaže: A živim - ne više ja, nego živi u meni
Hristos (Gal. 2, 20). Pošto ne živi po svojoj volji, on kroz volju igumana živi Bogu i
postaje podražavalac Onoga koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju
svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn. 6, 38). Vidite li visinu našeg života? Ili vas
lažem kada tako govorim? Ne, sama istina svedoči o istinitosti mojih reči.
Slava ljudi koji se upokojavaju u navedenom načinu života uopšte se ne smanjuje zbog
[činjenice] da im ljudi ne pletu pohvale. Jer, Bog ne gleda kao čovek i drugo je sud
Božiji, a drugo ljudski. I koliko će neznatnih za navodno znatne u ovom svetu u dan
nagrade biti slavniji od svih, po napisanom: Ali će mnogi prvi biti poslednji i poslednji
prvi (Mt. 19, 30). Prema tome, radujte se i drhtite: jedno radi dara Božijeg, a drugo radi
prevrtljivosti uma, budući da nismo svagda jednaki. Stoga, starajmo se jedan o drugome
u podsticanju na ljubav i dobra dela (Jev. 10, 24), ne opterećujući se (što stalno
govorim) odsecanjem svoje volje. Nemojmo se lenjiti u vršenju poslušanja, već se
podstičimo revnošću, podržavajući jedni druge i noseći bremena jedni drugih kao braća,
kao jednodušni i kao sutelesnici. Podvizavajući se iz dana u dan na navedeni način i
ispunjavajući hođenje svoje, vi ćete, kao što dobro znam, nesumnjivo dobiti neuvenljivi
venac slave.

330.
1) U duhovnoj nevidljivoj borbi neustrašivo i hrabro uzdajuće protivljenje
neprijatelju uvek odnosi pobedu: od takvih neprijatelji beže; 2) u borbi protiv
jeresi uopšte ne treba stupati u opštenje sa jereticima, niti ih pominjati: ja sam
rečeno zabranio (4, 129)
1) Ja sam nemoćan i rečju i delom. Ipak, neophodnost mi nalaže da vam tešim i budim
duhovno prema silama. Oni koji se u ratu bore sa neprijateljem imaju potrebu za
bodrenjem od strane saboraca. Utoliko pre vi koji vodite borbu sa nevidljivim
neprijateljima imate potrebu da vas pomazuju poučnim rečima i da se usmeravate u
duhu. Vaša borba nije jednodnevna, nego na čitav život, zbog čega vam, ukoliko
odnesete pobedu, [pripada] venac netruležnosti. Međutim, ukoliko budete pobeđeni,
[nasledićete] večno teret besmrtne sramote. Neka nam se ne desi da postradamo i da
se posramimo u nadi našoj! Naprotiv, nemojmo sumnjati da ćemo, uz Božiju pomoć,
odneti pobedu nad đavolom postojanom pažnjom prema sebi i neprekidnim
protivljenjem neprijatelju. Vama je poznato da se i obični vojnici nalaze u krajnjoj
bodrosti kada se hvataju u koštac, menjajući se u licu i izgledajući drugačiji negoli ranije.
U taj čas na sećanje im ne dolazi ni žena, ni deca, ni roditelji, ni braća niti bilo ko, već im
je um, i srce, kao uostalom i telo usmereno na borbu. I mi smo po unutrašnjem čoveku
dužni da se slično nastrojimo, ni malo se ne bojeći protivnika i pružajući se na njih sa
revnošću i plamenim duhom, kao dobri vojnici Hristovi. Videći nas takvima, naši
neprijatelji se udaljuju, ne smejući da krenu u napad. Međutim, ukoliko vide da se kod
nas umanjila hrabrost i oslabio napon sila i pažnje, oni natežu svoje lukove i dušu
ranjavaju strelama, tj. neumesnim pomislima. Ipak, ni u takvom slučaju mi ne treba da
očajavamo, već treba da se brzo, shvativši svoj propust, pokajemo i opet napregnemo
sile, te stupimo u neuspavljivu borbu. I tako treba uvek činiti.
2) I sada je jeretička borba razlivena po čitavoj vaseljeni. I ako hoćete, podignite oči
uma vašeg te će te ugledati svo podnebesje puno ranjenih u toj borbi. Jer, zmija uzima
pod svoju vlast ne samo neverne jeretike, bludnike i preljubočince i druge koji čine
slične nepriličnosti, već i one koji se ravnodušno odnose prema takvima i stupaju u
opštenje sa njima, budući da je istinita reč: Onaj ko se dotiče smole pocrneće i ko opšti
sa gordim postaće mu sličan (Sir. 13, 1). Stoga sam ja, premda me prekorevaju,
zabranio da se pominje kao pravoslavan na sveštenim spominjanjima i na Božanstvenoj
Liturgiji onaj ko se pretvara da je pravoslavan i ne prestaje da opšti sa jeresju. Kad bi on
ispovedio greh svoj i pričestio se Svetom Tajnama, čak i u času smrti, pravoslavni bi
mogli za njega da vrše prinos. Međutim, on je otišao u opštenju sa jeresju. Kako bi se,
dakle, on mogao uvesti u pravoslavno opštenje? Sveti apostol govori: Čaša blagoslova
koju blagosiljamo nije li zajednica Krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica Tela
Hristova? Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba
pričešćujemo (1. Kor. 10, 16-17). Sudeći prema rečenome, pričešćivanje jeretičkim
hlebom i čašom čini da pričesnik pripada skupini koja je protivna pravoslavnoj. Naime,
od svih takvih pričesnika sastavlja se jedno telo koje je tuđe Hristu. Apostol na drugom
mestu uzvikuje: Jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost
s tamom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa
idolima (2. Kor. 6, 1416). Zbog njih treba plakati. Za one, pak, koji su još među živima
treba da se molimo da im se da da se istrgnu iz zamki đavola. Za sebe, najzad, treba da
zahvaljujemo što nas je Bog izabrao od početka za spasenje u svetinji Duha i veri istine
(2. Sol. 2, 13) kako bismo mu služili u Pravoslavnoj veri do pravog ispovedništva. I
ukoliko ga ostvarimo neporočno i besprekorno On će nas udostojiti svog nebeskog
Carstva.

331.
1) Ostala dela imaju svoje vreme, ali delo spasenja uvek treba da se vrši; 2)
nemojmo ga odlagati videći da smrt kosi sve i pomišljajući na mudre i lude
devojke; 3) ustanimo i porevnujmo da se pripremimo za susret sa Ženikom (4,
130)
1) Za razna dela određuju se razna vremena: jedno je vreme za setvu, a drugo za
žetvu; jedno je vreme za mir, a drugo za rat; jedno je za delanje, a drugo da bezdejstvo.
Za građenje duševnog spasenja, pak, pogodno je svako vreme i, ukoliko hoćemo,
podesan je svaki dan. Budimo uvek pokretni i dobro nastrojeni za dobro, ispunjavajući
se mladićkom revnošću za ostvarivanje reči Božijih: Jer nisu pravedni pred Bogom oni
koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon (Rim. 2, 13). Prema
tome, pošto nam predstoji duhovna borba, mi treba da ratujemo blagodušno i da uz
Božiju pomoć progonimo demonske pomisli koje ustaju na nas. Jer, ukoliko se ustale u
nama, one izazivaju duševnu smrt. Ukoliko predstoji duhovna žetva, mi treba usrdno da
žanjemo kako bismo u duhovne žitnice sabrali dovoljno zaliha za večni život i kako ne
bismo večno umirali od gladi. Uvek je i vreme molitve, i vreme suza, i vreme čišćenja od
padova i vreme zadobijanja Carstva nebeskog.
2) Zašto se premišljamo? Zašto kasnimo? Zašto odlažemo dane svog ispravljenja? Ne
prolazi li obličje ovoga sveta (1. Kor. 7, 31)? Nisu li bezbrojni oni koji od nas odlaze
svakodnevno? Ne slave li grobovi koji se neprestano otvaraju pobedu nad našom
bednom prirodom? Ne čini li isto i zemlja, primajući tela naša koja su joj srodna? Zar
ćemo mi ovde ostati do kraja? Zar ne vidimo koliko je već [monaha] otišlo iz našeg
bratstva? Gde su blaženi oci naši? Gde su duhovna i telesna braća? Gde su drugovi
naši i prijatelji u naporima, rukodeljima i psalmopojanju? Kako smo mi zaboravni. Kada
nastupi smrt nekog brata ili oca, mi odmah dolazimo sebi, skrušavamo se i dajemo
zavet da ćemo ubuduće ići pravo. No, posle izvesnog vremena, mi zaboravljamo na
skrušenost i na svoje dobre namere. Svetitelji Božiji, međutim, nisu postupali tako. Oni
su čitav život razmišljali o smrti, svakodnevno umirući, svakodnevno se raspinjući svetu
i svakodnevno proizvoljenjem odlazeći Bogu. Stoga sada tamo žive blaženim i
nevečernjim životom. I zar vas ne plaši primer deset devojaka? Evo ženik dolazi, izlazite
mu u sretanje. I mudre ga dočekaše i uđoše s njim na svadbu. A lude su zbog
nedostatka dobrih dela zakasnile. I kad su povikale: Gospodaru, Gospodaru! Otvori
nam, čule su odgovor: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. Tako su i ostale napolje.
Gospod je još dodao: Stražite, dakle, jer ne znate dana ni časa (Mt. 25, 6; 10-13).
3) Prema tome, treba da bdimo, da dušu budimo iz sna, da se držimo trezvoumlja, da
se skrušavamo, da se čuvamo u čistoti i neporočnosti, da idemo u svetlosti kako nas
smrt ne bi postigla iznenada i pred nama zatvorila vrata milosti. I već neće biti nikoga ko
bi otvorio i pomogao. Stoga požurimo da za ishod pripremimo dela koja su ugodna
Bogu. Lenjivi neka ustane na delo, neposlušni neka počne da sluša, nadmeni neka se
smiri, surovi neka smekša, nepokajani neka se skruši, neispovećeni neka se ispovedi,
besposleni neka počne da se trudi. Neka se svi isprave i late za dobra dela. Dodaću još
nešto: ženoljubivi neka se otrezni, tj. neka ne prebiva često sa ženama i neka se ne
zadržava dugo sa njima. Jer, od toga se zapaljuje oganj greha, kao što slušamo u
Pismu, koje govori: Dali će ko staviti oganj u nedra, a da ne izgori svoju odeću? I da li
će ko ići po raspaljenom ugljevlju, a da ne opeče noge? Tako [prolazi] onaj ko ide ženi
udatoj (Prič. 6, 27-29). Međutim, i devstvenica je udata ukoliko je stupila u monaštvo,
kao i ona koja je dala monaške zavete: njihov Ženik je Gospod slave. Ja govorim onima
koji su se rasejali levo desno i žive svojevoljno, izmišljajući opravdanja za svoje grehe i
ne shvatajući da je Gospod naredio da izvadimo i oko koje sablažnjava (Mt. 5, 29), a
kamoli šta drugo. Vama, pak, evo šta ću reći: Dužni smo pak mi jaki slabosti slabih
nositi (Rim. 15, 1), i za neuredne predstavljati obrazac dobrog postupanja. Vi ste
blagodaću Hristovom, uostalom, već takvi. Ipak, sve više napredujte, te ćete se spasti u
Gospodu našem Isusu Hristu.

332.
1) On ukazuje da su ciljevi i delatnosti monaštva iznad svih drugih činova i
zvanja; 2) ono sve sebi privlači, bez obzira na teškoće; 3) on priziva na radost i
blagodarenje Gospodu što smo ga se udostojili i na staranje da budemo pravi
monasi (4, 131)
1) Bogu uznesimo slavu stoga što smo se udostojili da izaberemo dobri deo, tj. da
sedimo kod nogu Isusovih i slušamo besedu Njegovu (Lk. 10, 42; 39). Drugi se staraju i
uznemiravaju za mnogo, tj. za ženu i decu, za imanje i novac, dok mi imamo jednu brigu
- kako da ugodimo Gospodu. Drugi ratuju za zemaljskog cara i prinuđavaju se da robuju
njegovim naredbama čak do prolivanja krvi. Mi smo, pak, u proizvoljnom ratu u kome sa
svom slobodom ispunjavamo zapovesti Svecara Hrista u nadi na dobijanje
beskonačnog Carstva nebeskog. Drugi preduzimaju duga i naporna putovanja radi
ništavnih i kratkotrajnih imanja, a mi jedino treba da danju i noću pritičemo u hram Božiji
kako bismo uznosili hvale veličini Božijoj, stičući duhovne, neukradive i večne riznice, a
ne zlato koje propada.
2) Mi ponekad susrećemo ponešto skorbno i teskobno po spoljašnjem položaju ili po
unutrašnjem stanju. Mi, pak, [sve] lako podnosimo zbog Reči Božije i naše nade. Mi,
naime, znamo da se radujemo u nevoljama i da se ne osećamo teskobno u teskobama.
Naš život samim svojim neprijatnostima privlači one koji imaju um. Ko ne voli roditelje i
ko nije raspoložen prema njima? Ipak, ostavljajući ih iz ljubavi prema Bogu, sinovi
ljudski dolaze ovamo. Šta je tesnije od supružništva u kome, po reči Gospodnjoj, dvoje
postaju jedno telo? Ipak, jevanđelski mač i takve raseca i šalje ovamo. Ovde velikaš
napušta svoje imanje, bogati bogatstvo smatra za trice, bedni zaboravlja svoju bedu i
siromašni prestaje da je siromašan. Ovde i car skida svoju porfiru i postaje ravan
ostalima. Jer, naše bratstvo je jednako časno telo Hristovo i obitelj naša je opšte
pristanište spasenja, koje je podjednako spasonosno za sve. Kod nas je sve drugačije,
tj. suprotno svetu. Kada se desi smrt, ovde se ne čuje vapaj i plač, kao kod ljubitelja
života, već se u tišini vrši pogreb počivšeg. Jer, ovde ni žena ne uzvikuje, ni deca ne
vrište, ni srodnici ne pletu plačevne pesme sećajući se čas jednog, čas drugog, već
ishod biva sa radošću i sprovod sa dobrom nadom. Doduše, ima i suza zbog duhovne
ljubavi prema upokojenom. Međutim, u njima nema ničeg neumesnog, s obzirom da je i
Gospod plakao kod groba Lazarevog po svojstvu naše prirode (Jn. 11, 35). Da li je od
veka postojao neki blaženiji život? Da li je neki drugi način života više približavao ljude
Bogu? Stoga je umesno da davidski uzvikujemo: Jer ovde zapovedi Gospod blagoslov, i
život do veka (Ps. 132, 3).
3) Radujmo se i saveselimo se jedni drugima, neućutno blagodareći i bezmerno voleći
sveblagog Boga našeg budući da nas je prizvao iz tame u svetlost, iz poniženja u slavu,
iz neznatnosti u priznanje. Svako od vas zna od koga se rodio, otkuda se ovamo
ustremio, sa kim je potom stupio u opštenje, koga imenuje bratijom i sa kime je
nastanjen. I ta preimućstva su samo predverje budućih obećanja. Ukoliko dobro
završimo podvig koji nam predstoji, ukoliko se na sve moguće načine podvizavamo da
podnosimo napore i da prinosimo plodove poslušanja po činu i ustavu koji važi među
nama, mi ćemo na kraju obresti ono što oko nije videlo, što uho nije čulo i što čoveku na
srce nije dolazilo, tj. ono što je Bog pripremio onima koji ga ljube (1. Kor. 2, 9). Neka
bismo svi dobili rečeno.

333.
1) Učestala umiranja učvršćuju sećanje na smrt, a sećanje na smrt i dodir sa njom
donosi strah Božiji; strah Božiji, pak, čisti srce od strasti; 2) idimo rečenim putem
ka blaženom bestrašću (4, 132)
1) Učestale su vesti o smrti koje se čuju i izdaleka i izbliza, a naročito o smrti naše
duhovne braće i otaca. Eto, pored drugih ostavio nas je i brat Grigorije. Njegov život je
bio pohvalan, a smrt - blažena. Jer, on se upokojio u izgnanstvu za Hrista. Šta, dakle? I
mi, naravno, i mali i veliki, i stari i mladi moramo da pređemo odavde. Svi imamo istu
epitimiju smrti. I jedni ranije, a drugi kasnije odlaze iz ovog života. Prema tome, kako da
ne razmišljamo o smrti i o onome što ćemo susresti po izlasku duše iz tela? Kako ćemo
izdržati predstojanje anđela ukoliko se nismo obukli u oružje svetlosti? Kako ćemo poći
onim putem ukoliko sa sobom ne ponesemo zalihe večnog života? Kako ćemo mimoići
kneza ovog veka, o kome je Gospod rekao: Dolazi knez ovoga sveta, i u meni ništa
nema (Jn. 14, 30), ukoliko ne budemo slobodni od strasti koje nas čine robovima?
Gospod govori: Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako.
Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. O, milog li glasa. Ako li taj
rđavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne tući
drugove svoje, a jesti i piti s pijanicama. Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne
nada, i u čas kada ne misli, i raseći će ga napola, i daće mu udeo sa licemerima; onde
će biti plač i škrgut zuba (Mt. 24, 46-51). Zar nas ova priča ne plaši? Zar ova opomena
ne izmožduje naša tela? Jer, ne radi se o basni i o pustim rečima. Naprotiv, reč uopšte
ne dospeva do tačnog izražavanja onoga što će se tada desiti. Jer, onaj plač nije isto
što i ovaj, i tamošnji škrgut zuba nije isto što i ovdašnji. Između njih je veća razlika
negoli između sna i jave. Stoga se tamošnji oganj ne gasi, a ovdašnji gasi, i ondašnji crv
ne umire, a ovdašnji umire. Međutim, ko o tome misli i rasuđuje? Ko to vidi i čuje? Jer,
moguće je gledajući ne videti i slušajući ne čuti usled okamenjenosti srca i strastoljublja
srca. Ko ima plač koji ublažava Gospod i ko se svakodnevno čisti od oskrnavljenja koja
dolaze sa raznih strana, ne odlažući očišćenje za sutra? Kaže se: Dostaje svakom danu
zla svoga (Mt. 6, 34). Ko čežnji za Bogom da daje bogočežnjivost odbacujući svaku
ovdašnju pristrasnost kako bi sa Davidom mogao da kaže: Prilepi se duša moja uz tebe,
a mene prihvati desnica tvoja (Ps. 62, 9)? O blažene bespristrasnosti. Eto kakvi treba
da budemo, braćo. Slovo očekuje da se tako nastrojimo, tj. da budemo plameni duhom,
obučeni u oklop vere, okriljeni nadom i potpuno spremni za ishod.
2) Stoga molim i preklinjem da, kao oni koji svakodnevno umiru, prinuđavamo sebe
prema silama na sve prilično, znajući da vrlina po prirodi zahteva podvizavanje i da
podiže gore, dok samougodljivi greh vuče u preispodnju. Steknimo očišćujuće suze koje
rađa skrušeno srce i smirenoumlje. Učinimo svete anđele svojim prijateljima bestrasnim
životom kako bi nas u vreme ishoda druželjubivo uzneli ka Vladici. I ja ne govorim kao
da sam što dobro učinio, nego želeći da zajedno sa vama [dobro] činim. Najzad, ja sam
dužan da govorim, a ne da ćutim, budući da vas ljubim ljubavlju Božijom. [Ja želim] da
svi mi, čineći dobro, postanemo naslednici večnog života.

334.
1) On ukoreva [bratiju] što su prestali da otkrivaju pomisli; 2) potom navodi
primere groznih karanja Božijih na one koji se ne kaju kako bi dao podstrek za
ispovedanje (4, 133)
1) Ja sam se ovih dana ožalostio zbog vas neizdržljivom žalošću, budući da ste prestali
sa uobičajenim ispovedanjem, koje je najveće i najspasonosnije delo u našem životu. I
kad bih video da ste postali bolji i svršeni, ja bih se obradovao budući da bih dobio
olakšanje u poslu. Jer, lečenje nemoći drugih zahteva veliki trud. Međutim, kako kod
vas vidim suprotno, ja se pitam u čemu je uzrok. Jer, kažite mi odakle kod vas drskost i
neredi koji od nje proizilaze. Zar njihov uzrok nije u neispovedanju i skrivanju pogubnih
pomisli? Početak, naime, i koren sagrešenja naših jeste neumesna pomisao. Ukoliko se
otkriva, ona se milošću Božijom progoni, a ako se skriva - postepeno prelazi u dela
tame. Otuda duševne smrti, otuda međusobne deobe, otuda reči samoopravdavanja,
koje porađa neznanje i zabluda.
2) O, čoveče. Životinje koje nemaju razuma same po sebi, kao što vidimo, znaju koja
jela su im štetna i izbegavaju ih. Ne treba li utoliko pre čovek [da zna šta mu je štetno] s
obzirom da se od samog krštenja obogatio svakim poznanjem dobra? Zar ti ne čuješ da
Pismo govori da Bog ne poštede stari svet, nego sačuva propovednika pravde Noja, i
sedmoro s njim, i navede potop na svet bezbožnički (2. Pt. 2, 5). Zar nisi čitao da
Gospod gradove Sodom i Gomor osudi na propast i u pepeo pretvori, postavivši ih za
primer budućim bezbožnicima (2. Pt. 2, 6). Zar nisi često slušao da apostol uzvikuje: Ne
varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni
lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1.
Kor. 6, 9-10). Slušajući rečeno, kako možeš reći da ne znaš šta je rđavo? To je samo
pretvaranje i izbegavanje [odgovornosti]. Zar se ne bojite opomena? Zar ne drhtite pred
Onim pred kojim drhti sva tvar? Neka se, dakle, niko ne udaljuje od ispovedanja.
335.
1) Rekavši da voli bratiju, i da je uveren da i oni njega vole, on priziva da
blagodare Bogu za takav savez i da pretrpe ukoliko se desi da ih strogo
prekoreva; 2) potom ih ubeđuje da uopšte rado podnose napore i skorbi u
građenju spasenja, budući da drugačije ne može biti; zbog velikih obećanja koja
su sa njima sjedinjena, oni ne mogu da naruše radost koja je svojstvena svetima;
3) verno hodimo putem Božijim i požurimo da ustanemo ukoliko se desi da se
spotaknemo (4, 134)
1) Reč Božanstvenog Pisma [iznosi]: Ja volim one koji me vole i oni koji me traže
obrešće blagodat (Prič. 8, 17). Na drugom mestu ono ukazuje i na obeležje ljubavi,
govoreći; Onaj ko voli prilježno kara (Prič. 8, 17). Budući da sam ja smireni postavljen
za vašeg nastojatelja, po neophodnosti sam vas u prošloj pouci izobličavao i korio,
premda ne da biste se, po reči apostolskoj, ožalostili, nego da biste poznali preizobilnu
ljubav koju imam prema vama (2. Kor. 2, 4). Jer, i ja se žalostim sa vama u vreme
žalosti vaše, kao što se i tešim u radosti vašoj. Ili, na koga drugog da gledam, ili zbog
koga drugog da se žalostim i radujem? Vi ste i moja braća, i čeda, i oci, i prijatelji, i
srodnici, i voljeni, i željeni, i radost, i venac, i sve što može izraziti iskrenost mog
opštenja sa vama. Ja vam svedočim svoju uverenost da ste i vi prema meni takvi. Vi
niste privezani ni za roditelje, ni za braću, ni za rod, ni za otadžbinu, ni za bilo šta
vidljivo, već samo za Boga i za moje smirenje po Bogu.
Stoga uznosimo blagodarnost Bogu u Duhu Svetom, koji nas je sjedinio u međusobnoj
ljubavi da budemo jedno telo, jedan duh, kao što smo i pozvani u jednu nadu zvanja
svoga (Ef. 4, 4). Radujmo se i saradujmo se jedni drugima. I nemojmo se otuđivati jedni
od drugih stoga što se ponekad dešava da vam govorim prekorno. S obzirom da sam
podstaknut ljubavlju i opštom korišću, vi karanje podnosite trpeljivo. Jer, napisano je:
Sine, nemoj prenebregavati karanje Gospodnje i nemoj slabiti kada te izobličava. Jer,
Gospod voli onoga koga kažnjava i kara svakog sina koga prima (Prič. 3, 11-12), I
apostol dodaje: Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji
je to sin koga otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a
ne sinovi (Jev. 12, 78).
2) Bogatstvo i vlast i ostale žitejske stvari koje su poželjne za ljude ne dobijaju se na
dar, nego zahtevaju velike napore i znoj. Može li se, stoga, pretpostaviti da je dostizanje
Boga i božanstvenih nagrada lako i jednostavno delo, ili da nije ispunjeno bezmernim
naporima i znojem? Zar takva pretpostavka ne bi bila svedočanstvo krajnje prostote i
kratkovidosti? Zbog čega mi čujemo da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo
Božije (Dap. 14, 22), i da su uska vrata i tesan put što vode u život večni (Mt. 7, 14)?
Koji je uzrok rečenog? Mi, naime, sami nismo hteli da prebivamo u raju bezbrižnog
života i bezmerne radosti koja nam je bila data na početku, već smo nesavesno radije
izabrali da padnemo u sadašnji mnogostrasni i mnogoskorbni život, iz koga opet ne
možemo da izađemo ukoliko ne prođemo školu nevolja, podražavajući Gospoda našeg
Isusa Hrista, koji umesto predstojeće mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu (Jev.
12, 2).
Skorbi po Bogu nama se olakšavaju nadom na večna dobra, usled čega obično nisu
suviše teške. Stoga se za svete sadašnje vreme naziva [vremenom] praznika. Sveti
David svedoči, govoreći: Radujte se pravedni u Gospodu (Ps. 32, 1). On, dakle, ukazuje
na svagdašnju radost. Slično i blaženi apostol potvrđuje: Radujte se svagda u Gospodu,
i opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). I navedeno se govori o onima koji su bili u nevoljama
i plakali, koji su se podvizavali i prebivali u borbi i koji su mnogoobrazno stradali. Jer,
tuga po Bogu kod vrlinskih [ljudi] pruža povod za radost.
3) I mi svaki dan provodimo kao praznik, blagodušno podnoseći skorbi radi Boga i ne
slabeći zbog đavolskih zamki i napada. Ukoliko se desi da poneko zadrema ili se
umom, rečju ili delom zavede na nešto neprilično, neka požuri da ustane i da se vrati na
prethodno dobro nastrojenje, te da opet sa vrelim usrđem počne da služi Gospodu,
znajući da od cara počasti dobija vojnik koji se bori i suprotstavlja, a ne onaj ko beži sa
polja bitke. Prebivajući, dakle, do poslednjeg izdisaja u nevidljivoj borbi, i mi ćemo se
udostojiti večnih dobara po milosti Božijoj, te dobiti Carstvo nebesko u Hristu Isusu,
Gospodu našem.

sadržaj