Mali priručnik (Digitalne) fotografije

Velikih razlika između digitalnog i analognog fotoaparata nema, osim u načinu na

koji se beleži slika. Digitalna fotografija predstavlja samo logičan nastavak analogne
fotografije tako da svi osnovni pojmovi važe i za novu
tehnologiju.

Dok je kod analognog fotoaparata u pitanju film osetljiv na

svetlost, kod digitalnog fotoaparata je to senzor osetljiv na
svetlost. U prvom slučaju, svetlo koje prolazi kroz objektiv pada
na fotoosetljivu emulziju na filmu, „uništava” je i na taj način
ostavlja trajnu informaciju na filmu. U drugom slučaju, svetlost
pada na senzor digitalnog fotoaparata i u njemu proizvodi struju
odnosno digitalnu informaciju koja se pohranjuje u memoriji. O
tome da osim toga nekih bitnijih razlika nema, svedoči i
činjenica da se za analogne fotoaparate proizvode tzv. „digitalna
leđa” koja se stavljaju umesto filma i pretvaraju analogni aparat u digitalni.

Objektiv

Moglo bi se reći da je osnovni deo svakog aparata

objektiv. Objektiv se sastoji od više sočiva koja
prelamaju svetlost i na taj način prave sliku koja pada
na senzor malih dimenzija. Objektiv može biti fiksiran ili
promenljive žižne daljine odnosno zoom objektiv.
Karakteristike zoom objektiva definisane su preko dve
vrednosti žižne daljine – širokougaone (wide angle) i
zumirane (telephoto). Njihov odnos predstavlja stepen
uvećanja: recimo, kod objektiva 5,4–16,2 mm uvećanje
iznosi 3X, što se dobija deljenjem veće vrednosti
manjom. To ne znači da ćemo neki objekat videti tri
puta veći nego što ga vidimo golim okom, već samo predstavlja odnos žižnih daljina. Kod
kompaktnih digitalnih fotoaparata ove cifre značajno su manje nego kod analognih
fotoaparata zbog manjih dimenzija senzora u odnosu na dimenzije filma. Zbog toga se
svaki put navodi i ekvivalentna vrednost za 35-milimetarski format (pređašnji primer je
ekvivalentan objektivu od 35-105 mm). Treba još reći i da je sposobnost maksimalnog
uvećanja objektiva srazmerna prečniku sočiva – veliko uvećanje zahteva i veliki objektiv.
Podatke o digitalnom uvećanju treba ignorisati jer se koriste u reklamne svrhe (isti efekat
se postiže softverom na kompjuteru). Zato ovde važi premisa – što više stakla, to bolji
objektiv.

Fizičke osobine sočiva uslovljavaju nejednako skretanje

svetlosnih zraka kroz sočivo i zbog toga je nemoguće
izbeći različite oblike optičkih aberacija. To je i razlog
upotrebe većeg broja sočiva unutar objektiva –
kombinacijom različitih sočiva moguće je postići svuda
(manje-više) podjednako oštru sliku, bez (naročito)
izraženih aberacija. Mi smo najčešće pominjali Deformacija u obliku bureta
hromatsku aberaciju. Ona se najlakše primećuje na
kontrastnim površinama (tamna silueta zgrade naspram svetlog neba ili bela slova na
crnoj površini) kao ljubičasti oreol. Od geometrijskih aberacija najčešća je deformacija u
obliku bureta (Barrel Distortion) koja je naročito primetna u širokougaonom položaju
objektiva. Kada se ocenjuje kvalitet objektiva, ne treba zaboraviti da hromatske i
geometrijske aberacije moraju postojati, ali je bitno da budu što manje.

Senzor

Senzor se nalazi iza objektiva i njegov zadatak je da beleži

količinu i vrstu svetla koje prolazi kroz objektiv. Senzor može
biti CMOS ili CCD. U današnjim fotoaparatima najčešće se
nalaze CCD senzori. Zanimljivo je to što se radi o crno-belom
senzoru koji detektuje samo jačinu svetlosti koja pada na
njega. Da bi se omogućila detekcija boja, preko CCD senzora
je najčešće postavljena tzv. Bajerova mreža (Bayer Pattern)
odnosno RGBG filter (Red, Green, Blue, Green) koji rastavlja
svetlost na komponente. Tako je za jednu tačku u boji na slici
potrebno osvetliti četiri tačke na senzoru. Dodatna zelena
Mreža filtera osnovnih boja komponenta je tu zbog stvaranja kontrasta na slici. Rezolucija
na CCD senzoru senzora jednaka je maksimalnoj rezoluciji slike koju on
proizvodi. Izražava se u megapikselima (milionima piksela) i dobija se množenjem širine i
visine slike u pikselima. Na primer, senzor od 3,2 megapiksela daje slike maksimalne
rezolucije 2048 x 1536 piksela. Sam senzor može biti veće rezolucije, ali se u obzir uzima
njegova efektivna rezolucija. Takođe, često se koristi i pojam interpolacije (softverske ili
hardverske) koji podrazumeva razvlačenje slike manje rezolucije na veću pomoću
matematičkog proračuna. Interpolaciju koriste proizvođači lošijih fotoaparata kako bi
većom (interpoliranom) rezolucijom senzora privukli kupce. Pri tom treba obratiti pažnju na
sitna slova kojima je napisana hardverska (odnosno prava) rezolucija senzora. Bilo kakvu
interpolaciju treba izbeći jer je to nešto što se može postići i upotrebom softvera i najčešće
je karakteristika lošeg fotoaparata.

Svedoci smo i stalne trke za povećanjem rezolucije

digitalnih fotoaparata. Nažalost, veća rezolucija senzora
ne obezbeđuje i kvalitetniju sliku, a često se dešavaju i
suprotni primeri. Od rezolucije CCD senzora mnogo je
značajniji kvalitet objektiva kojim je fotoaparat
opremljen. Ono što mnogi kupci ne znaju jeste da im je
za kućnu upotrebu (odnosno prikaz fotografija na
monitoru ili njihovo razvijanje u formatu 10 x 15 cm)
dovoljan fotoaparat rezolucije svega 2,1 megapiksela
(rezolucija slike 1600 x 1200 piksela).

Ekspozicija

Da bi se napravila slika, potrebno je senzor (odnosno film) nakratko izložiti svetlu.

Izlaganje svetlu naziva se ekspozicijom, a njeno trajanje meri se u sekundama (iako su
najčešće u pitanju delići sekunde). Dužina ekspozicije obrnuto je proporcionalna količini
svetla koje prolazi kroz objektiv – što više svetla to je ekspozicija kraća i obrnuto. Zato je
veoma važan opseg mogućih ekspozicija na nekom fotoaparatu, kao i to da li je nju
moguće ručno podešavati. Primera radi, sunčan dan zahteva ekspoziciju od 1/2000
sekunde, oblačan dan 1/320 sekunde, fotografija s upotrebom blica 1/60 sekunde, a noćna
fotografija bez blica vrednosti od nekoliko sekundi. Pri dužim ekspozicijama svaki pokret
fotoaparata ili objekta ostaće zabeležen na slici. Iako ovo može da proizvede zanimljive
efekte, to je nešto što najčešće ne želimo da postignemo (svi smo videli mutne slike bez
blica). Zato će nas savremeni digitalni fotoaparati upozoriti kada je ekspozicija predugačka
(uglavnom ekspozicije duže od 1/40 sekunde), pa je tada fotoaparat potrebno postaviti na
stativ ili ga nasloniti negde.

Naravno, upotreba blica eliminiše potrebu za stativom jer se ekspozicija skraćuje, a blic
dodatno osvetljava scenu. Međutim, blic je efikasan samo na kratkim odstojanjima
(slikanje u zatvorenom prostoru ili slikanje grupe ljudi). Ako, na primer, želimo da slikamo
nekoga na obali reke osvetljene svetlima grada, upotrebom blica ćemo imati savršeno
osvetljenu osobu i mrkli mrak iza nje (zato što kratka ekspozicija ne može da uhvati
dovoljnu količinu slabog svetla iz pozadine). U tom slučaju koristi se noćni režim koji
poseduje većina digitalnih aparata i koji kombinuje dugu ekspoziciju s upotrebom blica.
Dugom ekspozicijom „hvata” se pozadina, a na samom kraju okida blic i osvetljava osobu.
I u ovom slučaju neophodno je fiksirati fotoaparat kako bi se izbeglo zamućivanje slike
(recimo, ponekad je dovoljno osloniti ruku na banderu). Ovo se još zove i Slow Sync
režim. Napredniji fotoaparati poseduju režim koji je u opcijama označen sa Tv i u kojem je
moguće ručno podešavati trajanje ekspozicije, dok se automatika brine o svemu ostalom.

Pri naročito dugim ekspozicijama (dužim od dve sekunde) na slici se javljaju svetle tačke
usled neizbežnih grešaka na CCD senzoru. Bolji aparati pri ovako dugačkim
ekspozicijama posle snimanja slike snimaju još jedan „prazan” kadar (tačnije, sa
zatvorenom blendom o kojoj će biti reči kasnije) i vrše njegovo oduzimanje od prve
fotografije. Na taj način se eliminišu samo svetle tačke sa slike i dobija se savršeno čist
noćni snimak. Snimanje jedne slike će u tom slučaju trajati dvostruko duže, ali je
fotoaparat već posle prvog snimka dozvoljeno pomerati.

Kompenzacija ekspozicije

Kompenzacija ekspozicije se koristi kada nismo

zadovoljni time kako je automatika odredila trajanje
ekspozicije. Na taj način je moguće premostiti izabranu
vrednost ekspozicije i celu sliku dodatno posvetliti ili
potamneti. U slučaju kada je najveći deo scene
izuzetno svetao, osoba koju slikamo može ispasti Merenje osvetljenja: levo na
tamna ako sve prepustimo automatici. Tada se osnovu cele slike, desno na
upotrebljava kompenzacija ekspozicije i scena se osnovu subjekta
dodatno posvetljava. Kompenzacija ekspozicije se
obeležava sa EV i kreće se od nule u pravilnim koracima u pozitivnom ili negativnom
smeru (na primer, ±3EV u koracima od 1/3).

Merenje osvetljenja

Na osnovu merenja osvetljenja scene određuje se trajanje ekspozicije. Digitalni fotoaparati

imaju ugrađene svetlomere pomoću kojih mere intenzitet svetla odbijenog od površina koje
fotografišemo. Kako bi se izbegao problem osvetljenja koji smo naveli u objašnjavanju
kompenzacije ekspozicije, kod nekih aparata je moguće promeniti način merenja svetlosti
(tzv. Light Metering Modes). Uobičajen način je procenjivanje osvetljenosti celog kadra
(Evaluative), pri čemu dolazi do ujednačavanja osvetljenosti. Ako se uključi centralno
merenje (Center Weighted), aparat ponovo uzima u obzir celu scenu, ali pri merenju
težište stavlja na centar fotografije. Na ovaj način je moguće izbeći problem tamnog
portreta pri jakom pozadinskom osvetljenju. Najuži način merenja predstavlja merenje u
tački (Spot Metering) gde se u obzir uzima samo nivo osvetljenosti centralnog dela kadra.
Otvor blende

Otvor blende predstavlja otvor dijafragme unutar

objektiva. Dijafragma kontroliše količinu svetlosti koja
prolazi kroz objektiv. Kao što mi čkiljimo pri jakom
svetlu, tako se i dijafragma automatski zatvara kada
ima puno svetla odnosno otvara pri slabom osvetljenju.
Otvor blende označava se F brojem (F Stops) – što je
broj manji to je otvor blende veći i više svetla prolazi Različiti otvori blende: levo F22,
kroz objektiv. Objektivi kroz koje prolazi velika količina desno F2,8
svetlosti nazivaju se „brzim objektivima” jer su ekspozicije u tim slučajevima kratke.
Ukoliko fotoaparat ima promenljiv otvor blende, navode se dve vrednosti. Ili se navode
maksimalna i minimalna vrednost (recimo, F2,8–F8,0) ili se navode najveći otvori blende u
širokougaonom i telefoto položaju (recimo, F2,8(W)–F3,5(T)). Otvor blende se kreće u
predefinisanim koracima između maksimalnih vrednosti (na primer, F4,8, F5,6, F6,3, F7,1,
F8,0) i značajan je za postizanje tzv. efekta dubinske oštrine. Kada slikamo portret i želimo
da pozadina bude zamućena, blendu je potrebno što više otvoriti (odnosno postaviti je na
što manji F broj) i dobićemo lepu umetničku fotografiju. Ukoliko želimo da i subjekat i
pozadina budu podjednako oštri, onda blendu treba zatvoriti (postaviti na najveći F broj).
Pri tom treba imati u vidu da je neophodno promeniti i dužinu ekspozicije jer se menjanjem
otvora blende menja količina svetla koja prolazi kroz objektiv. Napredniji fotoaparati
poseduju Av režim u kojem se menja otvor blende, a automatika se brine za ostalo. Na
takvim aparatima postoji i M režim (manuelni režim) u kojem korisnik ima punu kontrolu i
nad ekspozicijom i nad otvorom blende.

Što se dubinske oštrine tiče, od kompaktnih digitalnih fotoaparata ne treba očekivati čuda
jer je zbog malih objektiva mala i količina svetla koja prolazi kroz njih, pa samim tim i
maksimalni otvor blende nije prevelik.

ISO osetljivost

Pojam ISO osetljivosti je preuzet od analognih aparata jer je u pitanju ISO osetljivost filma.
Fotoosetljivi sloj na filmu može biti različitog nivoa osetljivosti na svetlost koja se izražava
u ISO, ASA, DIN ili GOST jedinicama. Prva dva standarda su ekvivalentna i u upotrebi su
na digitalnim fotoaparatima. Filmovima veće osetljivosti moguće je slikati u uslovima
slabije osvetljenosti, ali se na tim fotografijama pojavljuje zrnasta struktura. Iako kod
digitalnih fotoaparata nema filma, sličan efekat se javlja i kod njih. Povećavanjem ISO
osetljivosti se u stvari pojačava signal koji dolazi sa CCD senzora, ali se isto tako pojačava
i tzv. šum na fotografijama koji se javlja kao posledica nasumičnog kretanja elektrona kroz
senzor. Zbog čega bi onda bilo ko povećavao ISO osetljivost? Kao što smo pomenuli, u
uslovima slabijeg osvetljenja potrebna je duža ekspozicija, ali to povećava rizik od mrdanja
fotoaparata i pravljenja mutne slike. Povećavanje ISO osetljivosti sa 50 na 100 prepoloviće
potrebno trajanje ekspozicije, osetljivost od 200 smanjuje trajanje ekspozicije četiri puta i
tako dalje. Na taj način je pri slabom osvetljenju moguće slikati objekat u pokretu bez blica,
a da se on ne pojavi kao šarena fleka na fotografiji. Cena koja se pri tom plaća je povećan
nivo šuma na fotografiji.

Balans bele boje

 Balansom bele boje se određuje odnos boja na
fotografiji. Kada je balans bele boje prepušten
automatici, fotoaparat će pokušati da svaku scenu
uproseči. To može rezultovati lošim bojama jer
automatika ne zna da li slikamo pejzaž prekriven
Balans bele boje: levo je pravilno snegom ili pejzaž u proleće prebogat jarkim bojama.
izmeren, desno je podešen na Zbog toga postoji više predefinisanih podešavanja
scenu osvetljenu običnom balansa bele boje (sunčan dan, oblačan dan, scena
sijalicom osvetljena običnim sijalicama, scena osvetljena
neonkama...). Na boljim fotoaparatima moguće je
izmeriti balans bele boje. To se radi tako što se na datom osvetljenju pred objektiv postavi
bela površina tako da ispunjava ceo kadar, a zatim se pritisne određeno dugme. Tako će
sve boje na snimljenoj fotografiji biti verne.

LCD ekran

Verovatno je najveća prednost digitalnih fotoaparata postojanje LCD ekrana na kojima je

moguće videti snimljene fotografije. Međutim, to nije njihova jedina uloga. LCD ekran je
veoma značajan pri kompoziciji kadra jer on prenosi kompletnu sliku koja će biti
zabeležena. Za razliku od analognih fotoaparata kod kojih se film krije iza zatvarača u
mraku do trenutka ekspozicije, CCD senzor je kod digitalnih fotoaparata stalno izložen
svetlu koje prolazi kroz objektiv, dok se blenda nakratko zatvara pri fotografisanju. Na taj
način se ono što CCD senzor beleži prenosi direktno na ekran. Naravno, više puta smo
pominjali da korišćenje ekrana drastično skraćuje životni vek baterija, pa tako većina
aparata poseduje ugrađeno optičko tražilo. Međutim, optičko tražilo se odlikuje
nepreciznošću („hvata” oko 80 odsto snimljene slike) i pojavom paralakse. Paralaksa se
javlja zbog toga što se optičko tražilo ne nalazi u istoj tački gde i objektiv. Kada
fotografišemo udaljene objekte, paralaksa je zanemarljiva. Što je objekat bliži, to je
paralaksa izraženija, a odlikuje se u tome da ono što se vidi kroz tražilo ne odgovara
onome što se vidi kroz objektiv. Tražilo je zbog toga praktično neupotrebljivo prilikom
pravljenja makro snimaka. Naravno, ništa od ovoga ne važi za profesionalne SLR (Single
Lens Reflex) fotoaparate (bilo digitalne bilo analogne) jer se slika u tražilu dobija pomoću
sistema ogledala koja reflektuju sliku iz objektiva