REFORMA OBRAZOVANJA PRED IZAZOVIMA DRUŠTVA ZNANJA

Prof. dr Stanoje Ivanović

Učiteljski fakultet, Beograd

1. ODLIKE DRUŠTVA ZNANJA

Društvo znanja je izraz koji ukazuje na nove suštinske karakteristike društva koje su proizvod
istorijskog razvoja i koje sve značajnije utiču na njegovu budućnost. To je stanje u kome ekonomski,
socijalni, kulturni i drugi procesi i sve ljudske aktivnosti u presudnoj meri zavise od znanja i
sposobnosti zasnovanih na znanju. Postoje i druge floskule koje ukazuju na značaj znanja u društvenom
životu („društvo učenja“, „obrazovno društvo“) ili na značaj pojedinih inovativnih elemenata u njemu
(„inovativno društvo“, „informatičko društvo“), ali se ovde ima u vidu više različitih činilaca koji su
povezani sa obrazovanjem.
Društveni razvoj koji je podstakao stvaranje društva znanja zasniva se na razvoju ekonomije i
produktivnosti rada koji su rezultat znanja, na širenju inovacija posebno u sredstvima rada, na razvoju
tehnologije i tehničkih dostignuća, na unapređivanju organizacije rada i upravljanja, na širenju kulture i
menjanju načina života. Društveni razvoj zasnovan na znanju podstiče stvaranje novog znanja, a novo
znanje postaje ključni izvor modernizacije u svim oblastima ljudskog delovanja.
Razvoj „društva znanja“ počiva na usponu tehnologije i primeni tehničkih dostignuća u
različitim oblastima društvenog života. Kako ističe P. Draker revolucija produktivnosti rada i „primena
znanja na znanje“ omogućili su razvoj privrede zasnovane na znanju i razvoj društva u kome znanje
predstavlja „jedini značajan resurs“ (Draker, 2005, str. 59). Od njega zavisi ne samo ekonomski razvoj,
nego i ukupna organizacija i napredak društva. Međutim, ovde se misli na praktično, korisno i
primenljivo znanje, na „znanje koje može da se dokaže na delu“, koje daje praktične rezultate, što je
svojevrsna preorijentacija u shvatanju suštine znanja, njegovih intelektualnih, moralnih i duhovnih
vrednosti. Suština je svedena na pojavni oblik.
Ekonomski uspon nastao širenjem novih tehnologija predstavlja područje „ekonomije znanja“,
delatnost „stručnih radnika“ koja se organizuje i obavlja u informatici, finansijama, informisanju,
medijskoj kulturi. Informaciona tehnologija omogućila je nove sektore rada i novu vrstu radne snage
(„sajber stručnjake“) koji svoje znanje i svoj rad realizuju u virtuelnom prostoru. To je širok spektar
poslova i aktivnosti od izrade i plasiranje programa i internet – usluga, do obavljanja komunikacije,
posredovanja i analize pojava. „Hajber radnici nalaze se među nosiocima nove političke kulture koja
prevazilazi tradicionalne podele“, već doprinose stvaranju novog društvenog i kulturnog poretka (E.
Gidens, 2002, str. 198).
Drugim rečima, promene u profesionalnoj strukturi društva pod uticajem tehnološkog razvoja
rezultat su promena u sferi rada. Menja se sadržaj i karakter rada, kao i način njegovog obavljanja.
Tako se pod uticajem automatizacije u velikoj meri eliminiše tradicionalni manuelni rad u proizvodnji i
uslužnim oblastima, a ljudska delatnost se prilagođava tehničkim sredstvima. Istovremeno, dolazi do
ekspanzije novih, inovativnih poslova i zanimanja (naučna istraživanja, umetnost, zanimanja vezano za
medije i masovnu kulturu). U skladu sa novim oblicima organizacije rada šire se zanimanja vezana za
organizaciju rada i društvenog života (planiranje i upravljanje društvom, zadovoljavanje različitih
javnih potreba i usluga, zaštita ljudi, obrazovanje, saobraćaj, turizam, ekološke aktivnosti).
Podizanje životnog standarda i izmenjen način života, na razvoj i održavanje socijalnih
funkcija društva, širi aktivnosti u ovim oblastima (socijalni rad, briga o mladima i starima, briga o
porodici). Na jednoj strani, dolazi do ekspanzije zanimanja u proizvodnji i uslugama (visokostručnih
kadrova, eksperata, specijalisti, administrativnog osoblja), a na drugoj strani dolazi do razvoja
zanimanja za potrebe slobodnog vremena (sport, kultura, turizam, obrazovanje, zabava itd.).
Međutim, promene u radu i tehnološki razvoj nisu jedini elementi od kojih zavisi društvo
znanja. Promene u drugim oblastima, socijalni uslovi i načini života doprinose ukupnom preobražaju
društva. Društvo znanja treba da postane „izvor razvoja za sve“. Međutim, izgradnja ovog društva ne
može se svoditi samo na tehnološke inovacije. Informacione i komunikacione tehnologije izazivaju
promene u organizaciji i koncipiranju znanja koje predstavlja osnovu ekonomskog i društvenog
razvoja. Društvo znanja se zasniva na razvoju nauke i njenim dostignućima koja treba da vode računa o
održivom razvoju i zaštiti sredine.
Kriterijumi za društvo znanja su dostupnost savremenih tehničkih sredstava, sloboda
izražavanja i sloboda informacija, učešće znanja u smanjivanju nejednakosti i ostvarivanju zajedničkih
vrednosti. „Društva koje uče ne mogu štedeti na istraživanju prirode različitih formi znanja koja
razlikuje opisna znanja (činjenice i informacije) proceduralna znanja („na koji način“) objašnjavajući
znanja (koja daju odgovor na pitanje „zašto“) i usmeravajuća znanja. Tokom ovih istraživanja potrebno
je ostvariti napredak u oblasti kognitivnih nauka“ (Towards Knowledge Societies, 2005, str. 58). Jedan
od zadataka društva znanja jeste u preosmišljavanju delatnosti u socijalnoj sferi koje su povezane sa
proizvodnjom, prenošenjem znanja i njegovom primenom. Kako je znanje uslov svih delatnosti, to su
pored znanja važne i nauke o znanju. Otuda potreba za „kognitivnim naukama“, od filozofije i
sociologije, do lingvistike i antropologije koje razmatraju „mentalne aspekte saznanja“ i pomažu
naukama o obrazovanju i sticanju znanja kao procesu. Osnova društva znanja je naučiti razmišljati,
naučiti koristiti naučna dostignuća i kulturne tekovine i koristiti fleksibilne načine učenja u uslovima
„zastarevanja kompetencija“.
Rasprava o znanju, njegovom stvaranju, širenju i primeni, ukazuje da ono ima epistemološku i
moralnu osnovu. Epistemološka osnova ima u vidu vrste i karakteristike znanju i način do njegovog
dolaženja. Razmatranje različitih istorijskih pristupa znanja to potvrđuje. Koksova analiza razlika
između teorije o rešavanju problema i kritičke teorije u shvatanju znanja ukazuje na različitu
epistemološku osnovu (prema R. Dale, 2005, p. 137). Teorija o rešavanju problema znanje shvata kao
konkretne i praktične oblike koji služe iskustvu i aktuelnim potrebama. Za nju je znanje fragmentalno i
podređeno rešavanju problema. Kritička teorija polazi od opšteg i teorijskog znanja iz kojih proističu
konkretna i praktična znanja, pri čemu stvarna osnova znanja ostaje teorija kao opšti saznajni okvir za
akciju. Znanje je celovito i objektivno i uslov za razumevanje i menjanje sveta.
Operacionalizacija i korišćenje znanja potiskuju opštu i teorijsku prirodu znanja i nameću
oblike njegove instrumentalizacije kao saznajni okvir. To se može videti na primeru tehničkog znanja.
Razvoj tehnike u modernom dobu podigao je značaj tehničkog znanja i učinio da ono ima važnu ulogu
u ljudskom radu, svakodnevnom životu i raznim oblastima društvene organizacije. Ovaj razvoj praćen
je sveprisutnim procesom racionalizacije, instrumentalizacije i formalizacije samog znanja, mišljenja i
delovanja. On je praćen širenjem pozitivističkog shvatanja nauke, neutralizacijom naučnih pristupa i
zanemarivanjem vrednosnih kriterija. „Puke činjenične nauke stvaraju puke činjenične ljude“ (Huserl).
Takve nauke zanemaruju humanistička i sudbonosna pitanja čoveka (o smislu egzistencije, o slobodi, o
svestranosti čoveka i sl.), već sve svode na ekonomske efekte, prosperitet i efikasnost. Razvoj nauke i
tehnike omogućio je vladavinu nad prirodom, ali i nad čovekom. Primat se daje efikasnom znanju-
profesionalizovanom znanju koje se razvija i primenjuje u određenim oblastima rada i koje dovodi do
parcijalizacije i specijalizacije ljudskog rada. Posledica toga je zanemarivanje celine, zanemarivanje
potreba čoveka, globalne vizije razvoja društva, uravnoteženog rasta ličnosti (Vajthed).
Obrazovanje se koristi kao sredstvo za razvoj „tehnokratskog“ pozitivističkog mišljenja koje se
bavi činjenicama, onim što jeste, i to poistovećuju sa istinom a zanemaruje kritički pristup traganja za
istinom, onim što treba i što se nalazi u ravni filozofskog, humanističkog i spekulativnog mišljenja.
Upravo tu se kriju slabosti tehnološke dominacije. S tim u vezi je etička osnova znanja koja ima u vidu
vrednosti kojima služi samo znanje, socijalne uslove i socijalne interese kojima primena znanja
doprinosi.

2. ODLIKE OBRAZOVANJA ZA DRUŠTVO ZNANJA

Obrazovanje se razvija u izmenjenim uslovima koji čine novi socijalni kontekst obrazovanja i
od kojih zavisi ekonomski, socijalni i kulturni razvoj društva. Kako ističe G. Papadopulos tu spadaju:
širenje znanja i informacija kao osnove učenja i obrazovanja; tehnološke primene koje utiču na
restruktuiranje ekonomije, na sastav i sposobnosti radne snage, ali i na zapošljavanje; demografski
procesi koji dovode do redistribucije starosnih grupa i pokretljivosti stanovništva; širenje
međuzavisnosti između zemalja koje se ispoljava u deregulaciji tržišta, globalizaciji i međunarodnoj
integraciji; pojava novih socijalnih interesa kao što su zaštita životne sredine, jačanje građanskih prava
i vrednosti i sl. (G. Papadopoulos, 1998, p. 26-30).
Za izgradnju „održive budućnosti“ u kojoj će obrazovanje imati osnovnu ulogu, potrebno je
znanje koje će odgovarati potrebama novog društva. E. Moren smatra da su potrebni novi temelji
znanja i nova obrazovna paradigma koja će obezbediti „misaonu reformu“ i novu organizaciju saznanja
koja će obuhvatiti sve elemente znanja (E. Moren, 2002, str. 40). Znanje treba da je celovito i
kompleksno, da neguje inteligenciju i sposobnost ljudskog duha, da omogućuje upoznavanje sveta i
samog čoveka, da neguje međuljudsko razumevanje i doprinosi humanizaciji sveta, razvijanju
solidarnosti i negovanju raznolikosti (Isto, str. 186).
Zalažući se za „novi humanizam u obrazovanju HHI“ veka“. G. Papadopulos navodi sledeće
obrazovne prioritete: širenje obrazovnih mogućnosti, osiguranje kvaliteta i sigurnosti obrazovanja,
obezbeđivanje jednakosti u obrazovanju, otvaranje međunarodnih perspektiva u obrazovanju i
obezbeđivanje troškova za obrazovanje (Papdopulos, isto, r. 32). Za širenje obrazovnih mogućnosti
potrebna je nova obrazovna strategija koja će obuhvatiti sve aspekte razvoja ličnosti i sve oblike
obrazovanja. „Kvalitet stručnog obrazovanja i osposobljavanja mora biti poboljšan kako bi se povećala
osnova važnih znanja i sposobnosti, priznajući ono što je u periodu bazičnog obrazovanja usvojeno i
trajno sačuvano za naredni period“ (Isto, str. 33). Kada je u pitanju visoko obrazovanje, važno je
obezbediti zastupljenost društvenih i humanističkih nauka koje su podrška stručnim kvalifikacijama.
Kvalitet obrazovanja zavisi od programa, kvaliteta učenja i metoda sticanja znanja. Program
treba da odgovara savremenim potrebama, socijalnim interesima i razvoju ličnosti. Obrazovanje ima
važnu socijalnu funkciju u uslovima primene meritokratskih principa selekcije, pa je potrebno
obezbediti jednake uslove u pristupu i napredovanju kroz obrazovanje. Zato je nacionalni prioritet da se
obezbede sredstva za obrazovanje koje se ne može tretirati kao „industrija znanja“, već kao javna
delatnost zasnovana na novom humanizmu.
Neprekidno širenje znanja i informacija u svim oblastima ljudskih aktivnosti daje učenju
glavnu ulogu u budućem progresu. „Učenje postaje glavno sredstvo celovitog razvoja pojedinca,
njegove adaptacije na rad i aktivizacije u drugim oblastima. Mora se zaključiti, da je više od svega
potrebno razvijati nove koncepte za primenu principa doživotnog učenja“ (Isto, str. 32). To zahteva
širenje oblika i mogućnosti obrazovanja, inoviranje ciljeva, preispitivanje programa i uključivanje
novih vidova nastave.
Obezbeđivanje kvaliteta i kompetentnosti obrazovanja u novim uslovima dobija na značaju, ali
se kriterijumi za procenjivanje proširuju tako da pored postignuća u nastavi i učenju, obuhvataju
pripremu pojedinca za život, za „efikasno funkcionisanje u modernom“tehnološko-informatičkom
prožetom društvu“, za sve njegove životne uloge. Glavna uporišta za neophodan kvalitet obrazovanja u
novim uslovima su program, kvalitet nastavnika i oblici i metodi rada.
Reforma programa izazvana je naglim širenjem znanja i potrebom da se zadovolje zahtevi
različitih korisnika; oni treba da su savremeni, ali da ne opterećuju učenike. Posebne teškoće u
programiranju postoje u stručnom obrazovanju i visokom školstvu zbog promena u procesima rada i
pojave novih sposobnosti i veština potrebnih radu koje imaju više personalni karakter nego ranije.
Ujednačavanje obrazovnih mogućnosti je, takođe fundamentalna funkcija obrazovnih sistema
u društvu u kome je „meritokratija osnovno obeležje modernosti“. U njemu obrazovanje ostaje glavna
socijalna ustanova za pripremu vodećih pozicija i kanal selekcije, nasuprot formiranim sistemima koji
se zasnivaju na poreklu i bogatstvu.
Rešavanje izvora finansiranja je strateško pitanje razvoja obrazovanja. Pored postojećih oblika
finansiranja, potrebno je proširivati mogućnosti obezbeđivanja sredstava i učešća različitih činilaca u
tome. Podizanje efikasnosti obrazovanih procesa zahteva intenziviranje nastave, veću upotrebu
tehnologija, ali i racionalnije trošenje sredstava. Širenje obrazovnih aktivnosti zahteva uključivanje
novih izvora finansiranja kao što su privatni sektor, lokalni i individualni izvori, preduzeća i sl.
Učenje za HHI vek mora da „nosi viziju kakvo će društvo biti i kakve kvalitete će imati čovek
koji će se oblikovati učenjem. Obrazovanje mora da ima u vidu posledice tehnološke osnove,
dominirajućih medija i takmičarskih odnosa na čoveka, dehumanizaciju vrednosti i kulture (Isto, str.
45-46). Obrazovanje, zapravo, ostaje i dalje „sredstvo humanizacije koje prihvata nedeljivost kulture,
umetnosti, nauke, tehnologije, emocionalnog i racionalnog, perceptivnog i analitičkog i naravno,
humanističkog, što je potrebno savremenom čoveku“ (Isto, str. 46).
Obrazovne ustanove biće mesta za zadovoljavanje obrazovnih potreba svih starosnih grupa.
One će biti inovativni centri za učenje, za primenu novih pedagoških postupaka u nastavi i za jačanje
saradnje nastavnik i učenika. One će imati veliku odgovornost u prevenciji društvenih razlika. Između
obrazovanja i drugih sektora, posebno nauke i privrede, uspostaviće se tesna saradnja i koordinacija,
što će imati važnu ulogu u obezbeđivanju kvaliteta obrazovanja i stručnih sposobnosti. Širiće se
mogućnosti obrazovanja na daljinu, uz primenu elektronskih nastavnih sredstava, fleksibilni oblici
obrazovanja i učenja, a obrazovanje nastavnika biće posebno usmereno na razvoj virtuelnih oblika
učenja.
Evaluacija učenja i razvoj metoda nadzora imaće krucijalno mesto u razvoju obrazovanja i
njegovoj primeni. Nove tehnologije, a posebno multimediji, imaće glavno mesto u proizvodnji i širenju
nastavnih sredstava i učila.
Ovakve vizije razvoja obrazovanja snažno određuju praktične korake na usmeravanju i reformi
sistema obrazovanja. Zavisno od društveno-ekonomskih, naučno-tehnoloških i drugih uslova, određuju
se konkretni prioriteti promena u obrazovanju. U visoko razvijenim zemljama to su strategije
obrazovanja ka informatičkom društvu, u manje razvijenim zemljama to su mere na podizanju kvaliteta
i dostignuća obrazovanja.
 Prema ekspertima Uneska, sadašnje promene, dostignuća nauke i tehnike, kao i rastući značaj
saznajnih i nematerijalnih faktora u oblasti proizvodnje roba i usluga, uslovljavaju novi prilaz
organizaciji rada i pripremi radne snage. Iz ovih razloga potrebno je u skladu sa novom ulogom
obrazovanja razvijati novu koncepciju obrazovanja koja će omogućiti fleksibilnost, raznovrsnost i
dostupnost obrazovanja u vremenu i prostoru. Nije cilj samo prilagođavanje obrazovanja promenama u
profesionalnoj delatnosti, nego je to proces „permanentnog razvoja čovekove ličnosti, znanja i veština,
sposobnosti iznošenja svojih stavova i preduzimanja raznih aktivnosti“, proces koji doprinosi
„izvršavanju njegovih društvenih uloga u procesu rada i života u društvu“ (Delor, 1996, str. 43). To je
koncepcija obrazovanja za HHI vek koja treba da omogući stvaranje „društva znanja“ u kome će
obrazovanje biti uslov opstanka, u kome će rad biti zasnovan na sticanju, aktiviranju i primeni znanja,
na permanentnoj obnovi znanja zbog promena u profesionalnom društvenom životu.
Kada su u pitanju zemlje Evropske Unije, eksperti za obrazovanje navode krupne promene
koje uslovljavaju razvoj obrazovanja. To su informatizacija društva, internacionalizacija rada i trgovine
i uticaj nauke i tehnologije na društveni razvoj i proizvodne procese.
Pod uticajem informatizacije došlo je do promene prirode rada i organizacije proizvodnje.
Nestaju rutinski poslovi, a radna mesta zahtevaju složenije i raznovrsnije aktivnosti. Raste uloga
ljudskog faktora, kao i potreba prilagođavanja novim tehnološkim dostignućima. Internacionalizacija
rada ruši granice između tržišta rada i formira globalno tržište radnih mesta, evropski model
konkurentnosti zapošljavanja. To zahteva ujednačavanje i podizanje opšteg nivoa kvalifikacija. Uticaj
nauke i tehnike se ogleda u širenju i primeni naučnih znanja na način proizvodnje i procese rada.
Naučna i tehnička kultura treba da se promoviše od ranih faza školovanja.
Usmeravanje obrazovanja u novim uslovima u skladu sa ovim zahtevima, ima sledeće pravce:
• podizanje opšteg nivoa znanja i stvaranje široke osnove znanja (naučiti kako da se
„uhvati“ značenje stvari, kako da se razume i kreira), vraćanje na široke osnove znanja u
stručnim školama, programima za prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i specijalizaciju, za
savladavanje novih tehnoloških veština;
• otvaranje novih horizonata za obrazovanje i osposobljavanje, razvijanje multimedijalnog
obrazovanja,
• inoviranje kvalifikacija i ocena kvalifikacija i stručnosti tokom celog života (da ne
zastarevaju diplome), definisanje metoda za priznavanje znanja i veština;
• povezivanje obrazovanja i privrede, jačanje stručnog osposobljavanja;
• pružanje „druge prilike“ u školi za neuspešne učenike (boljom organizacijom,
angažovanjem najboljih nastavnika, opremanjem škola, praksom u privredi);
• učenje stranih jezika (znanje tri jezika – znak EU kvaliteta).
Reforme obrazovanja kao otvoreni procesi modifikacije i modernizacije sistema obrazovanja,
u osnovi imaju nekoliko zajedničkih karakteristika:
1. usklađivanje sistema obrazovanja sa društveno-ekonomskim, tehničko-tehnološkim i
kulturnim zahtevima i dostignućima;
2. podizanje kvaliteta obrazovanog procesa i efikasnosti obrazovnih aktivnosti;
3. proširivanje saradnje i partnerskih odnosa u obrazovno-vaspitnom radu između obrazovnih
ustanova i drugih institucija, od porodice, do privrednih i drugih subjekata;
4. modernizacija srednjeg, posebno stručnog obrazovanja koje postaje „obrazovanje za sve“,
„obavezno obrazovanje“, „prvo profesionalno obrazovanje“,
5. reforma nastavnog programa radi usklađivanja sadržaja obrazovanja sa društvenim,
ekonomskim i kulturnim zahtevima;
6. uvođenje novih sistema za ocenjivanje rada učenika, procenjivanje rezultata obrazovnih
ustanova i funkcionisanje sistema obrazovanja u celini.
Ako buduće društvo treba da bude zasnovano na sticanju, aktiviranju i primeni znanja
neophodnih za obavljanje različitih društvenih uloga, to je zadatak obrazovanja da stvori ljude sa
visokim radnim i socijalnim sposobnostima. Od obrazovanja se očekuje da razvije svaki talenat, svaku
sposobnost koja leži skrivena kao ljudski potencijal. To se posebno ističe u visoko razvijenim
zemljama koje smatraju da visoki kvalitet početnog obrazovanja, fleksibilno stručno obrazovanje,
obrazovanje kao razvojni prioritet i perspektiva doživotnog obrazovanja, predstavljaju okosnicu
savremenog obrazovanja. Strategija razvoja obrazovanja počiva na doživotnom obrazovanju koje je
suštinski uslov za „svakoga koji ide prema HHI veku, a „škola sutrašnjice“ treba da pruža brojne i
raznovrsne programske i obrazovne mogućnosti. U svetu novih tehnologija, napredaka u pedagogiji i
drugim naukama novih formi i vidova učenja i novih obrazovnih zahteva, razvija se i nova obrazovana
paradigma u kojoj je doživotno učenje središnja kategorija koja treba da zadovolji: a) povećane zahteve
rada i ekonomije u pogledu stručnih i ličnih sposobnosti zaposlenih i b) ekspanziju znanja, novih
tehnologija i informatičkih izvora. Takav pristup imaju i savremene reforme obrazovanja.
Strateško mesto obrazovanja u ekonomskom i tehnološkom razvoju potvrđuje se u stavu da
„obrazovanje predstavlja kritički faktor podrške ekonomskom rastu zemlje i ne postoji zemlja u eri
informatizacije koja može da bude konkurentna na svetskom tržištu ako zanemari oblast obrazovanja
(Strategija razvoja i reforme obrazovanja u svetu, 1998, str. 67). Da bi se to postiglo, obrazovanje ima
dva osnovna prioriteta: obrazovanje mora da zadovolji povećane zahteve ekonomija u pogledu
osposobljavanja radne snage i obrazovanje mora da podržava kontinuiranu ekspanziju znanja (Isto, str.
68).
Inovacije zahtevaju sve nivoe obrazovanja, od osnovnog i bazičnog do visokoškolskog. U
bazičnom obrazovanju neophodna su znanja i sposobnosti iz različitih oblasti, od jezika, prirodnih
nauka i matematike, do informatike i komunikacije. Ona obuhvataju i određene profesionalne
sposobnosti, vrednosne orijentacije i shvatanja neophodna za život, rad i razvoj u savremenim
uslovima.
Struktura srednjeg obrazovanja predstavlja najsloženiji deo svake reforme. Sve veći zahtevi u
diverzifikaciji profesionalnog obrazovanja nameću rešavanje mnogih teškoća i ograničenja. Ovde je
potrebno pružiti zajedničko jezgro (strani jezici, prirodne nauke, opšta znanja), profesionalna i stručna
znanja i sposobnosti, ali i šire sadržaje namenjene tehnološkom obrazovanju, pripremi za društveni
život i otkrivanju i ispoljavanju individualnih sposobnosti i talenata. Stručno obrazovanje mora da
pomiri dva različita cilja: pripremu za postojeće poslove i pripremu i prilagođavanje za buduće poslove
i zahteve koji još nisu poznati.
Visoko obrazovanje, čiji značaj i uloga naročito rastu, u svim svojim segmentima –
obrazovnoj, istraživačkoj i inovativnoj funkciji, ima povećane zadatke. Kvalitet, dostupnost i
otvorenost visokog obrazovanja su neophodni uslovi za njegovo aktivno i kreativno učešće u
ekonomskom i društvenom razvoju.

3. ODLIKE REFORME OBRAZOVANJA U TRANZICIJI I DRUŠTVO ZNANJA

Razmatranje reforme obrazovanja u tranziciji sa stanovišta prethodnih elemenata treba da
pokaže koje su karakteristike strateških opredeljenja reforme, koje su odlike i dometi promena u
sistemu obrazovanja.
Političke promene izvršene krajem 2000. godine u našoj zemlji uticale su na sprovođenje
društvene tranzicije u svim oblastima, pa i u oblastima obrazovanja. Moglo se očekivati da ekonomske,
društvene i političke promene utiču na reformu obrazovanja. Izmenjene potrebe za radnom snagom
pojedinim sektorima rada, destrukcija masovnih fabričkih industrijskih sistema, privatizacija
proizvodnje i drugi ekonomski procesi, izmenili su strukturu obrazovnih profila koje obrazovni sistem
treba da stvara. Tehnološki razvoj ne kome se zasniva savremena proizvodnja i drugi oblici rada, sa
svoje strane, nameću potrebu modernizacije obrazovanja koje će pružati savremena znanja neophodna
ubrzanom razvoju društva. Socijalni, nacionalni, kulturološki i humanistički razlozi sa svoje strane
predstavljaju okosnicu reforme obrazovanja kako bi se obnovile demokratske vrednosti, afirmisali
demokratski procesi i pojačala pozicija pojedinca u društvu i zaštitile nacionalne društvene vrednosti.
Međutim, promene u obrazovanju započete 2001. godine, najpre u sastavu Ministarstva
prosvete, zatim u rukovodstvu svih obrazovnih ustanova, imale su nekoliko opštih ciljeva:
• raskid sa prethodnim sistemom obrazovanja i njegovim nasleđem,
• rekonstrukcija sistema obrazovanja u skladu sa ekonomskim i političkim promenama,
• reforma sistema finansiranja obrazovanja,
• uključivanje nevladinih organizacija u sprovođenje obrazovne politike.
Strateška opredeljenja reforme obrazovanja izražena u dokumentima Ministarstva prosvete i
sporta (Kvalitetno obrazovanje za sve, 2002), zasnivaju se na političkim interesima samih aktera i
anonimnih grupa koje su ih kreirale, a ne na realnim društvenim uslovima i naučnim saznanjima o
razvoju obrazovanja. U osnovi ovih opredeljenja nalaze se principi liberalističkog razvoja društva. 1
Elementi reforme sistema izloženi su u nekoliko dokumenata gde spadaju nalazi eksperata
međunarodnih organizacija i programski materijali Ministarstva prosvete i sporta. Opšti uslovi

1
Liberalizam se shvata kao „dominantna ideologija zapadne demokratije“ koja se zasniva na ekonomskih
slobodama, smanjenim intervencijama države u javni život i ljudskim pravima i slobodama, što doprinosi razvoju
individualizma, racionalnom i slobodnom izboru i zadovoljavanju ličnih interesa. Iako neki smatraju da
liberalizam izaziva „posesivni individualizam“ (Makferson, 1962), on razvija individualnu autonomiju i verovanje
u vladavinu prava i trajnost građanskog društva (Fukujama, 1992).
reformisanog sistema obrazovanja obuhvataju „formiranje i razvoj generativnih i transfernih znanja,
veština, mišljenja, efikasne komunikacije i rešavanja problema; sticanje životnih veština i funkcionalne
pismenosti, neophodnih u savremenom informativnom društvu razvoj sistema vrednosti u kojem se
neguju najvredniji elementi tradicije, uvažava različitost i poštuje pravičnost, ljudska i dečja prava,
podstiče i osposobljava za kritički odnos prema društvenoj stvarnosti, kao i za ličnu autonomiju“
(Strategija razvoja kurikuluma u obaveznom i srednjem obrazovanju, str. 8-9). Smisao obrazovnog
procesa u ovom dokumentu svodi se na formiranje određenih znanja, veština, sposobnosti, stavova,
vrednosti i obrazaca ponašanja.
U Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja sadržani su ciljevi i zadaci
obrazovanja i vaspitanja koji su relativno uopšteni i odnose se na određene aspekte obrazovanja i na
određene sposobnosti mladih. Na sticanje znanja i razvoj sposobnosti odnose se ciljevi: „razvoj
intelektualnih kapaciteta i znanja dece i učenika nužnih za razumevanje prirode, društva, sebe i sveta u
kome žive; „osposobljavanje za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, u skladu sa načelima
stalnog usavršavanja i doživotnog učenja“. Na razvoj ličnosti odnose se ciljevi: „podsticanje i razvoj
fizičkih i zdravstvenih sposobnosti dece i učenika“, „osposobljavanje za samostalno donošenje odluka
koje se odnose na sopstveni razvoj i budući život“, „razvijanje radoznalosti za kulture tradicionalnih
crkava i verskih zajednica“, „razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva i podsticanje individualne
odgovornosti“. Na kulturne vrednosti podnose se ciljevi: „razvijanje svesti o državnoj i nacionalnoj
pripadnosti, negovanje srpske tradicije i kulture, kao i tradicije i kulture nacionalnih manjina i etničkih
zajednica“, „usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski
uređenog, humanog i tolerantna društva“, „uvažavanje pluralizma vrednosti i izgradnje sopstvenih
sistema vrednosti“, „poštovanje prava dece, ljudskih i građanskih prava i osnovnih sloboda i razvijanje
sposobnosti za život u demokratski uređenom društvu“.
Kao što se vidi, znanje kao opšta osnova obrazovanja je zanemareno, celoviti razvoj ličnosti je
izostavljen, a društveni ciljevi obrazovanja su svedeni na kulturne i građanske vrednosti. Na to se svode
i ciljevi vaspitanja.
Reforma stručnog obrazovanja se shvata sa stanovišta tržišnih potreba radne snage. „Stvaranje
ljudskih resursa“ i „ulaganje u ljudski kapital su deo razvojne politike društva, a „obrazovanje i
adaptibilna radna snaga“ je uslov društvene transformacije (Razvoj političke i strategije stručnog
obrazovanja u Srbiji, 2005, str. 6). Stručno obrazovanje treba da „podrži društveno-ekonomski razvoj
društva, a pojedincima omogući sticanje znanja, održavanje zapošljivosti, punu socijalnu partipaciju
lično samoispunjenje i uključivanje u oštru konkurenciju“ (str. 7).
Ciljevi tako shvaćenog stručnog obrazovanja svode se na „sticanje znanja, veština i
sposobnosti (kompetencija) koje su im potrebne i dovoljne da bi mogli da obavljaju jedan ili više
srodnih poslova“ (Isto, str. 9). Sadržaj takvog obrazovanja „orijentisan je prema zahtevima tržišnog
rada“, odnosno omogućuje osposobljenost za obavljanje poslova, i „zadovoljava zahteve radnog
procesa u pogledu znanja, veština i sposobnosti“. Na taj način programi stručnog obrazovanja su
podređeni zahtevima rada i konkretnih poslova koji imaju prođu na tržištu rada.
Liberalna koncepcija obrazovanja naročito dolazi do izražaja kod nastave – od izrade
programa do njegove realizacije i ocenjivanja. Nastave se shvata kao neopterećujuća aktivnost
prilagođenja interesovanjima učenika, a programi fleksibilna struktura sadržaja do koje dolaze sami
nastavnici, a utvrđuju škole. Programi treba da pružaju znanja koja „omogućavaju sticanje novih i dalju
izgradnju znanja (generativna znanja) „, koja „mogu da se primenjuju (transferna znanja) i koja
podsticajno deluju na razvoj drugih sposobnosti i osobina učenika (formativna znanja) „. (Opšte osnove
školskog programa, 2002, str. 11). Ali je poenta na procesu učenja i aktivnostima učenika, na njihovim
iskustvima i praktičnim sposobnostima.
„Školski program treba da bude oblikovan tako da kroz izbor sadržaja, metoda, oblika rada,
aktivnosti učenika i nastavnika učenicima jasno pokaže smisao, svrhu i korist od učenja i vrednost
stečenih znanja i umenja, čime se podstiče i razvija motivacija i odgovornost učenika za učenje i
obrazovanje“ (Isto, str. 12). Praktična korist i primena su glavni oslonci sticanja znanja.
Kada je u putanju stručno obrazovanje polazi se od stava da ono postaje „jedan o ključnih
aktera ekonomskog i društvenog razvoja“ i da je potrebno stvarati stručnjake koji će moći da se uključe
u međunarodnu konkurenciju. Zato ono treba da bude „atraktivno i dostupno“, prilagođeno potrebama
tržišta, fleksibilno, racionalno i funkcionalno.... Cilj ovog obrazovanja je da mladi i odrasli „steknu
veštine znanja i sposobnosti (kompetencije) potrebne za rad i zapošljavanje, dalje obrazovanje i
učenje“ (Politika i strategija razvoja stručnog obrazovanja u Srbiji, 2005, str. 8). Ako se pogledaju
konkretni zadaci, koji se odnose na sticanje zanimanja i kvalifikacija za rad i sticanje potrebnog
stručnog obrazovanja, kao i na razvoj sposobnosti i potencijala pojedinca, onda se može zaključiti da je
ovo obrazovanje namenjeno radu i tržištu.
Modernizacija stručnog obrazovanja vrši se uvođenjem novih obrazovnih profila kojima se
proširuje delatnost škola i nude nove mogućnosti školovanja. Time se ide u susret zahtevima tržišta i
potrebama rada, čemu se proces diverzifikacije stručnog obrazovanja koji traje od konstituisanja mreže
srednjih škola početkom 90-ih godina prošlog veka kada je broj profila znatno povećan u nekim
školama. Taj broj je inače veliki (više od 580 na različitim stupnjevima srednjeg stručnog obrazovanja
na sve uže i specifičnije grupe poslova, prvenstveno u oblasti uslužnih delatnosti). Tako se novi profili
i stručni programi formiraju prema aktuelnim potrebama rada u pojedinim delatnostima i zasnivaju se
na „povezanim znanjima, veštinama i sposobnostima za obavljanje određenog posla“. To su profili
usmereni na rad i zapošljavanje, ali se malo opštih i teorijskih znanja potrebnih za studije. Time se u
suštini menja koncepcija srednjeg obrazovanja i razvija obrazovanje a rad od obrazovanja za studije.
U toku je transformacija viših škola u trogodišnje visokoškolske ustanove primenjenih studija
koje treba da pripremaju stručnjake za potrebe rada u različitim delatnostima. Ona je izazvala sedeće
promene:
• produženo je trajanje studija za jednu školsku godinu, a to znači da je povišen nivo
obrazovanja koje pružaju ove škole, što znači da će ono biti skuplje i složenije;
• proširena je mreža viših škola osnivanjem novih nedržavnih škola (17 koje čine 25% svih
škola) i uvođenjem novih profila u različitim oblastima (od industrije i poljoprivrede, do
medijskih delatnosti i sporta);
• prošireni su kapaciteti za studije koji uključuju i kandidate sa trogodišnjim srednjim
obrazovanjem koji nemaju stručna znanja i potrebnu osposobljenost za uspešno studiranje;
• studijski programi se prilagođavaju i preusmeravaju na sadržaje praktičnog karaktera, a
smanjuje se udeo teorijske nastave. „Teorija je bitno smanjena, u skladu sa trendovima u
Zapadnoj Evropi i principima Bolonjske povelje, što je pozdravila stručna javnost i
povećalo interesovanje studenata“.
Popularizacija studija na višim školama koje se sve više orijentišu na samofinansirajuće
studente vrši se uvođenjem studijskih programa koji su aktuelni i privlačni (menadžment u raznim
oblastima, ekonomsko poslovanje, sport, uslužne delatnosti), kao i obavljanjem nekih aktivnosti sa
stude
Komercijalizacije visokog školstva došla je do izražaja kroz ubrzanu ekspanziju nedržavnih
univerziteta i fakulteta koji su svoju delatnost razvili na tržišnim principima. Već je osnovano šest
privatnih univerziteta sa različitim sastavom na uslužne delatnosti. Upis na studije ne zavisi samo od
stručnih uslova (završena srednja škola), već i od školarine koja iznosi više hiljada evra.
Međutim, uslovi studija, programi i kvalitet nastave, nisu predmet ozbiljnije pažnje, pa ne
postoji ni evaluacija rezultata studija. Kako studije nisu usmerene prema naučnim oblastima, već prema
radnim delatnostima (menadžment, trgovina i bankarstvo, biznis, poslovne studije, turizam, državna
uprava i administracija, dizajn i modne kreacije, informatika i računarstvo i sl.), to su one više stručnog
i praktičnog karaktera. Raznorodnost studija i mnoštvo obrazovnih profila, za koje je teško obezbediti
stručnu nastavu, umanjuje domete ovih studija.
Sami akteri promena u obrazovanju kao važne rezultate ističu: rasterećenje programa u svim
razredima, uvođenje novih profila stručnog obrazovanja, uvođenje stranog jezika i sporta kao
obaveznog predmeta u osnovnu školu, opremanje škola računarima. Tvrdi se da ukupno rasterećenje po
rasporedu iznosi do 30% (verovatno od prethodnih programa čiji je obim bio u skladu sa fondom
časova nastave), a aktivnosti se prenose na to da se „nastavni sadržajni bolje uvežbavaju i funkcionalno
primenjuju stečena znanja“ (Obrazovanje budućnosti i šansa moderne Srbije, Ogledalo, 22.12.2006.,
str. 33).
To su primeri funkcionalizacije i liberalizacije obrazovnog procesa i prilagođavanja
obrazovanja tranzicionim procesima, koje uključuje i ideološko prilagođavanje i pojačanu
administrativnu kontrolu nad školstvom.
Započeta reforma obrazovanja u našoj zemlji zasniva se na prilagođavanju obrazovanja novim
zahtevima koji se zalažu za otvoreno društvo, za slobodno tržište i konkurenciju, za obrazovanje
prilagođeno radu i socijalnom iskustvu i za pojedinca osposobljenog za tržišnu utakmicu. To je uzak
okvir za ostvarivanje polivalentnih funkcija obrazovanja za društvo znanja i za celovit razvoj ličnosti.
Uočene slabosti započete reforme obrazovanja to potvrđuju.
 Napomena! Rad je pripremljen kao rezultat rada na projektu „Promene u osnovnoškolskom
obrazovanju – problemi, ciljevi, strategije (broj 149055), koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite
životne sredine.
4. LITERATURA
1. Бим – Бад, Б. М. Петровский, А. В. (1996): ОБРАЗОВАНИЕ В КОНТЕКСТЕ
СОЦИЯЛИЗАЦИИ, Педагогика, 1/1996.
2. Zbornik KVALITETNO OBRAZOVANJE ZA SVE (2002), Ministarstvo prosvete i sporta,
Beograd.
3. Dale, R. (2005): GLOBALISATION, KNOWLEDGE EKONOMY AND COMPARATIVE
EDUCATION, Comparative Education, 2/2005.
4. Delor, Ž. (1996). OBRAZOVANJE SKRIVENA RIZNICA, Ministarstvo prosvete, Beograd.
5. Gidens, E. (2002): SOCIOLOGIJA, Ekonomski fakultet, Beograd.
6. Godon, R. et al (2004): PHILOSOPHY OF EDUCATION IN POST-SOVIET SOCIETES OF
EASTERN EUROPE, Comparative Education, 4/2004.
7. Jenkins, E. (2006): EDUCATION FOR TWENTY – FIRST CENTRY,
http:www.eards.ac.uk.educol
8. Moren, E. (2002): ODGOJ ZA BUDUĆNOST, Eduka, Zagreb.
9. Mokur, J. (2002): THE KNOWLEDGE SOCIETY: TEORETICAL AND HISTORICAL
UNDERPINNINGS, Prinston University Pres, Priston.
10. Laš, K. (1995): POBUNA ELITE, Beograd
11. Papadopoulos, G. (1998): LEARNING FOR THE TWENTY – FIRST CENTURY: ISSUES,
Zbornik EDUCATION FOR THE TWENTY – FIRST CENTURY, UNESCO, Paris.
12. STRATEGIJA RAZVOJA KURIKULUMA U OBAVEZNOM I SREDNJEM
OBRAZOVANJU, Ministarstvo prosvete i sporta, 2002. Beograd.
13. Savićević, D. (2000): PUT KA DRUŠTVU UČENJA, Prosvetni pregled, Beograd.
14. STRATEGIJA RAZVOJA I REFORME OBRAZOVANJA U SVETU (1998); Ministarstvo
prosvete, Beograd
15. TOWARDS KNOWLEDGE SOCIETY, 2005, UNESCO, www.unesco.org.worslreport
16. Tedesco, J. C. (1998): CURENT TRENDS IN EDUCATIONAL REFORM, UNESCO, Paris