VASPITNI CILJEVI ICT- JA U NASTAVI

D-r Tatjana Atanasoska, docent

Pedagoški fakultet Bitol, R. Makedonija
Često puta u pedagoškoj teoriji tokom elaboracije prednosti i mogućnosti korišćenja sredstva
ICT-ja u obrazovnom procesu strogo se opservira aspekt čisto obrazovnih ciljeva koji se pri tom
postižu. U tom smislu strogo se analiziraju njihove mogućnosti za usvajanje većih kvantum znanja,
olakšanje tog procesa što se direktno odnosi na proces učenja. Pri tom u obzir se uzima razvoj mišljenja
kod učenika, akcentirajućI razvoj kreativnog I kritičkog mišljenja. Ostali aspekti korišćenja ICT-ja
nekako kako da ostaju po strani, bespravno u drugom planu. Ali jedna dublja elaboracija bi nam otkrila
i te mogućnosti koji su zaista značajni.
Ono u čemu se svi slažemo to je nepobitni fakt da su sredstva informatičke tehnologije svuda
oko nas i neizbežan deo našega života. Rečeno je dosta toga oko toga da povratka nema-naši su životi
svakodnevno ispunjeni korišćenjem ovih sredstava. Stoga moramo se dobro pripremiti kako bi bili u
mogućnosti da iskoristimo sve ono što nam to iskorišćavanje može ponuditi. Uz toga trebamo priznati
da na ovim prostorima Evrope nismo omogućili sve ono što se smatra za osnovnim preduslovom za
informatizaciju društva. Postoje različite kritike koje upućuju na tačke na kojima moramo raditi kako
bismo bili u mogućnosti da u praksi sprovedemo ono što moramo-osposobiti naše ljude za budućnost
koja dolazi, a u koju su sredstva informatičke tehnologije.
Pedagoška se nauka uključila u ove trendove na svoj specifični način, trudeći se da svoj
doprinos u svim naporima društva. Ali ono što ona čini ne odnosi se na sve zemlje, zapravo pedagoški
radnici u svim zemljama u kojima možemo da govorimo za informatizaciju društva ne nalaze se na
istom nivou u pogledu teoretskih elaboracija ovog relativno novog predizvika, a još manje eksploraciju
prakse. U bolje razvijenim zemljama pedagoška se teorija svakodnevno obogaćuje novim saznanjima, a
ono što je još značajnije to je to da te zemlje puno više pažnje posvećuju istraživanjima pedagoške
prakse. Te zemlje idu dalje u teoretskoj analizi i praktičnim rešenjima koja nude u okvirima pedagoške
nauke. One proširuju svoja interesovanja na mnoga pitanja koja idu dalje u otkrivanju mnogih aspekata
korišćenja ovih sredstava u vaspitno-obrazovnom procesu svih nivoa sistema vaspitanja i obrazovanja.
Ono čemu mi sada posvećujemo pažnju, a to je da obezbedimo informatičko opismenjivanje naših
ljudi., te su zemlje davno prošle. Istraživanja koje one danas rade odnose se na pr: Korišćenje
kompjutera za izučavanje maternjeg jezika, bogaćenje govora, podizanje motivacije (Seng 1988);
Poboljšanje konverzacije (Clements and Nastsi1993); Korišćenje kompjutera kao sredstvo koje razvija
socijalizaciju (Clements 1999). Ovo su samo atomi jedne molekule vode u okeanu istraživanja koje se
svakodnevno sprovode. Mi se na žalost ne možemo pohvaliti ničemu sličnome. U trenutku kada se
budemo odlučili za to da u primeni ovih sredstava budemo sistematičniji i radimo kao na
intenzifikaciji, tako i na postizanju kvaliteta takve prakse, onda ne bismo mogli da se oslonimo na neka
svoja iskustva. Naravno da u tome slučaju moramo iskoristiti ono sto su druge zemlje uradile i ono sto
je ostalo zapisano u pedagoškoj praksi.
Ono sto pada u oči kada je reč o primeni sredstava informatičke tehnologije a odnosi se na
našu praksu tada je to fakat da se prvenstveno misli na primeni kompjutera u nastavnom procesu. Pri
tome se sva pažnja fokusira na pitanju kada je najpogodnije vreme da se to učini, kako i to kako da se
to sredstvo iskoristi kako bi se olakšao sam proces ucenja, sticanja znanja pomoću korišćenja
kompjutera. Pored ovih diskusija redovito idu zabeleske od strane prosvetnih radnika koje se mogu
svrstati u dva tabora: dok su jedni krajno euforično raspoloženi u vezi ovoga, drugi su krajne skeptični.
Oni prvi smatraju da ce ovime sa svojih pleća svaliti veliki teret: to sredstvo ce im pružiti zamenu koju
priželjkuju, dok oni drugi u njime vide svoga rivala i boje se da uskoro neće biti potrebe od njihovog
angažmana. Iako se radi o podacima koji nisu naučnog karaktera, ipak svakodnevne diskusije upućuju
da su ovi stavovi prisutni u svakodnevnim diskusijama naših prosvetnih radnika. Ono sto je
interesantno to je da i jedni i drugi imaju prava, ali samo donekle. Može se realno očekivati da primena
kompjutera može da resi neka od praktičnih pitanja i problema nastave time sto se već pokazalo sta sve
oni mogu da urade u pogledu poboljšanja procesa ucenja i sticanja znanja. I oni koji se boje ove
primene imaju prava: ako se ovaj proces simplifikuje, ako se pogrešno interpretira i još vise ako se tako
i praktikuje, tada oni bi mogli imati prava. Kompjuter u nastavi po automatizmu ne isključuje
nastavnika, niti to nam je cilj da postignemo, niti to može da se desi. On samo menja sadašnju njegovu
ulogu, time sto on mora da posreduje toj primeni. Ali ne samo kao neko ko omogućava da kompjuter
bude tu, nego da njegovim posredstvom obezbedi kvalitetnu nastavu. Da bi to on mogao postići on
mora da poznaje problematiku primene i izrade edukativnog softvera, kao i metodičke veštine primene
te tehnologije i tog softvera. U pogledu ovih problema pedagoškim radnicima predstoji period koji
mora biti posvećen argumentacijom o tome kako stoje stvari. U trenutku kada sve nove generacije
nastavnika budu obučene za rad sa ovim sredstvima, kao i kada bude završeno obučavanje postojećeg
kadra u ovome pravcu, tada će se postići klima uverenja koja će omogućiti da se realno procenjuju
mogućnosti koje ona ima.
Ono što nas uznemiruje to je to što se veoma malo istražuje, malo se govori o drugim
aspektima mogućnosti koje nudi posebno korišćenje kompjutera u nastavi. Najveći deo istraživanja
posvećeni su problematici kako da učenici posredstvom kompjutera za što kraće vreme dođu do što
više informacija, gde da ih nađu, što da im ponudimo ako kvalitetan softver koji na najbolji mogući
način prikazuje one sadržine koji oni moraju da usvoje. Razume se da kao bitno pitanje proizlazi i ono
koje se odnosi na to da te sadržine moraju biti tako upakovane da odgovaraju uzrastu kome su
namenjene. Kada već govorimo o ovome treba istaći da mi nemamo na ponudu sopstveni edukativni
softver, pa u tome pogledu javljaju se poteškoće objektivnog karaktera. Najpre taj raspoloživi softver
izrađen je na drugome jeziku, namenjen je pripadnicima druge kulture, sadržine nisu iste za različite
sredine, jednom rečju veoma je teško izabrati i prilagoditi nešto što se može u svakom trenutku
iskoristiti. Stoga mora se najpre mnogo raditi na izgradnju sopstvenog edukativnog softvera koji će
zadovoljiti sve kriterijume kako bi mogao biti primenjen u našoj vaspitno-obrazovnoj praksi.
Pored ovih otvorenih pitanja mi želimo da se posebno fokusiramo na jednog od mnogih
aspekata korišćenja posebno kompjutera u nastavi. Limiti korišćenja su daleko ispred kognitivnog
područja, nešto na što uobičajeno mislimo kad je reč o nastavi. Procesi kojima ciljamo putem nastave, a
odnose se na razvoj čoveka zalaze u njegovom socijalnom razvoju, moralnom razvoju, emocionalnom
razvoju, odnose se na njegovoj motivaciji, sticanju slike o sebi, poverenja u sebi i svojim
mogućnostima itekako mogu da se postignu putem korišćenja kompjutera. Pre svega ni u kom slučaju
ne smemo korišćenje kompjutera u nastavi shvatiti kao sredstvo koje je isključivo namenjeno
individualnom i individualizovanom radu. To moramo imati u vidu kada prilazimo ili pripremanju
softvera za rad, ili kad biramo gotovog. Ono što se radi mora biti zadatak koji traži u većinom slučaja u
najmanjoj ruci rad u paru. Razumljivo je da se ovo odnosi na situacije kada nije nam cilj da
organizujemo individualizovani rad. U tom trenutku mi imamo za cilj da pored uspešnog realizovanja
zadatka učenja sadržaja kod učenika razvijamo njihova socijalna umeća. Kada rade najmanje dvojica
tada do izražaja mora doći saradnja, proces pregovaranja, tolerancije, dogovaranja. Rezultat rada nije
postignut samo zaslugom jednog učenika, za što oni moraju biti svesni i to moraju ceniti. Da bi se ovo
postiglo od strane nastavnika je neophodno da im on pre početka rada da upute kako da organizuju svoj
rad, kao i predočenje što će se smatrati za uspeh u radu. Tokom rada biće neophodno da on nazire rad i
opservira ponašanje, kako bi mogao sakupiti informacije o ponašanju dobro ako bi on iskoristio
mogućnosti prezentacije sadržine, kao i konkretne vežbe za one učenike kod kojih treba raditi na
ojačanju socijalnih veština, što je on već pre konstatovao.
U školi se veoma malo radi na moralnom razvoju učenika. Ova konstatacija nije nova, ona je u
opteku već duže vreme u našim školama. Zašto je to tako postoje različita objašnjenja kojima ne bi smo
hteli da se navraćamo u ovoj prilici. Sada imamo moćnog saveznika i oruđa koji bi mogao da nam
pruži pomoć u našem nastojanju da školi vratimo ugled u ovom pogledu. Vredi da se pokuša da se
postigne posredstvom kompjutora ono što nije uspeo čovek da uradi. Sadržine koje mogu da se ponude
itekako mogu da posluže da učenik upozna moralne principe, norme, sankcije, da radi na izgradnji
sopstvenog stava, sistema vrednosti koji će biti u skladu sa društvenim. Sve ovo trebalo bi omogućiti
posredstvom uključivanja kritičkog mišljenja, pažljivo izabranim vežbama koje prati diskusija. Na ovaj
način učenike možemo stavljati u najrazličitijim situacijama, realnim u kojima se oni možda do tada
našli, ili mogu da se nađu u budućnosti. Ovaj način prikazivanja stvari i situacije je u prednosti radi
više stvari: mogu se prikazati i analizirati iste situacije onoliko puta koliko je to potrebno, prikazivanje
situacija može biti realni odraz stvarnosti, kao i izbor vremena i mesta koji su imaginarnog karaktera.
Uključenje različitih efekata samo nadopunjuje mogućnosti primene. Pored toga učenici mogu birati i
menjati tok događaja na osnovu svog odabira, koji će biti predmet analize nakon završetka. Ovo je
veoma korisan način putem kojim učenik može usvajati aktivnim putem pravila ponašanja, upoznati
sankcije koje dolaze nakon prevršenja norme time što sadržine mogu da se ponavljaju pri čemu svaki
naredni korak podloži analizi. Ovo je veoma značajni postupak koji ne dozvoljava da se razviju
predrasude o nečemu što nam nije poznato posredstvom sopstvenog iskustva. To se najčešće odnosi na
upoznavanje drugih kultura što se može veoma dobro realizovati putem edukativnog softvera koji je
specijalno pripremljen za tu svrhu. Kako bi se postigli pozitivni efekti za ovu namenu pre svakog
koraka mora se dobro promisliti oko psihološke osnove onoga što se stavlja pred učenike. To je
neophodno pre svega radi specifičnosti razvoja moralnog rasuđivanja koje se odvija u fazama, tako da
pored metodi›kog aspekta mora se voditi računa za fazu moralnog rasuđivanja u kome se nalaze deca
kome je namenjen taj softver. U najvećem broju slučaja putem ovakve razrade sadržaja učenicima se
nudi obrazac ponašanja, model koji treba da bude njihov uzor u životu, stoga mora se voditi računa šta
im se nudi u tom pogledu.
Momenat uključenja emocija je veoma bitan u nastavi. Danas kada sve češće govorimo o
organizovanju nastave polazeći od multipla inteligencije, moramo još više voditi računa o
emocionalnoj inteligenciji. Nastava ima za zadatak da razvija taj aspekat ljudske inteligencije, a u tome
može imati veoma veliku pomoć od strane kompjutera. Sadržine koje se nude posredstvom kompjutera
moraju biti takve da kod učenika stimulišu pozitivne emocije, da same one prezentuju pozitivne
emocije. Ovo je veoma važno radi toga što u pedagoškim krugovima putem sprovedenih istraživanja
kruže zaključci da na pazaru ponude kompjuterskih igara dominira ponuda agresije. Ta istraživanja su
zaključila da se na taj način stimuliše agresivno ponašanje kod konzumenata, što je krajnje nepovoljno
stanje. Da bi se to prevazišlo u nastavi se moraju uključivati sadržine koje promovišu empatiju,
efektivno slušanje, pravila uspešne komunikacije, vežbe oko ovladavanju sopstvenim emocijama. Kada
bismo što ranije uključili ovakav način rada u nastavi postigli bismo preventivne rezultate, ne bismo
morali često da intervenišemo korektivnim merama. Ostaje da se naslonimo na umeće nastavnika da
ovo uradi na pravilan način, u pravo vreme, putem pravog izbora, ili sopstvene kreacije sadržaja
upakovanim u aktivnostima koje mogu da se realizuju putem kompjutera.
Kada bismo dublje razmišljali oko korišćenju kompjutera kao sredstvo za motivisanje učenika
otkrili bismo njegove realne, značajne mogućnosti i na tome polju. U tome sredstvu imamo moćnog
saveznika kada hoćemo da animišemo učenika koji pokazuje mrzovolju, apatiju u radu. Sa pažljivim
izborom sadržaja koje učenik može savladati, sa dodeljivanjem uloge u radu koja od njega traži da on
pokaže odgovornost, kao i dodeljivanjem liderske uloge u tome radu možemo uspešno stimulisati one
učenike koje radi različitih razloga imaju manje postignuća u nastavi. Jednako dobro ovo možemo
iskoristiti u pravcu razbijanja dosade, monotonije. One se često pojave u nastavnom radu i smetaju u
postizanju većih rezultata kod učenika. To je razumljivo ako nastavnik uvek radi na isti način, ako
nikada ne razbija šablon rada i sve što izlazi od toga šablona smatra za nepotrebnim i štetnim. Učenici
svih uzrasta vole kompjuter, pa valja taj njihov interes iskoristiti tako što će biti koristi za sve. Kada bi
se nastavnik potrudio da ponudi sadržine prema mogućnostima učenika, prema njihovim interesima,
kada bi samo delimično to uradio, onda može očekivati bolje rezultate u motivaciji kod učenika. Sam
način prikazivanja sadržaja daje velike mogućnosti kada je reč o motivisanju učenika. Kompjuter ima
široke mogućnosti da se stvari, pojave, ljudi prikaže na veoma interesantan način koji pobuđuje pažnju,
održava koncentraciju, daje izazove, onog ko radi stavlja u stanju emocionalne tenzije, pruža
zadovoljstvo, daje mašti na volju. Razbirljivo je da ne treba u ovome preterivati radi toga što se može
uneti zabuna-što je realnost, a šta je plod mašte. Ili što može biti deo realnosti, a što to nikako ne može
biti. Uključivanje fantazije je veoma značajno i korisno, ali ne valja da pređe granice, jer pored jake
motivisanosti možemo dobiti i mešanje realnosti i fantazije, što kod ranijih uzrasta nije preporučljivo.
Kada učenik radi sadržaje putem kompjutera to sredstvo mu omogućuje da stiže poverenje u
sebi. Ono će mu dati povratnu informaciju oko tome što je uradio, da li je to uradio pravilno ili ne, ali
pri tome neće se porugati, neće ga potceniti, što može veoma lako da mu se desi kada je u pitanju
čovek. On redovito dobija informacije šta je, šta nije učinio, kako je to učinio. Dobija i naznake šta da
dalje radi. To mu pomaže da stiče poverenja u sebi i svojim mogućnostima. Moramo naglasiti da
sticanje poverenja u sebi ne može se postići samo na ovaj način, da za to su potrebni ljudi, ali u svakom
slučaju ono što nam kompjuter kao sredstvo nudi moramo iskoristiti kao dopuna ostalih načina rada
radi sticanja samopouzdanja. Pri ovome nastavnik mora posvetiti puno pažnje ako želi da ovo sredstvo
iskoristi u dobroj svrsi. To će najbolje uraditi ako iskoristi strategiju kooperativnog učenja, kako bi
sticanje samopouzdanja moglo da se odvija uključenjem još najmanje jedne osobe.
Mogli bi smo još mnogo govoriti o ovome, no bolje bi bilo kada bismo nešto realno uradili. Za
početak dobro razmisliti kako da ove vaspitne potencijale iskoristimo u vaspitno-obrazovnom radu,
koje mesto da dodelimo, kako da to najbolje implementiramo u svemu onome što se radi u vaspitno-
obrazovnim institucijama. Krajnje je vreme da prevaziđemo razmišljanje samo u pravcu obrazovnih
aspekata korišćenja kompjutera u nastavi.

LITERATURA:
1. Abbott, C.: „ICT: Changing educaton“ (2001), Routledge/Falmer, London and New York
2. Jonsson, L. E. (2005) „Making sense of ICT in class conceptualizing innovative efforts“,
ETEN 15 The Proceeding of the 15th Annual Conference of the European Teacher Education
Network, ETEN
3. Jones, A. (2003) „Infusing ICT Use within the Early Years of Elementary Education“
Conference: Young children and learning Technologies, UWS Parramatta
4. Waller, T. (2004) „Cognition and technology: scaffolding early literacy through ICT“
European Conference on Education Research, University of Lisbon