LJUBOMIR KLJAKIĆ

KOSMOPOLIS
OGLED O CELINI SVETA I UPRAVLJANJU
SVETSKIM POSLOVIMA
rukopis

Beograd, avgust 2005 - februar 2007.

© Copyright, Ljubomir Kljakić.
 2

"Priroda tera ljude da u početku čine nesavršene pokušaje, da bi na kraju, posle mnogih
pustošenja, padova, pa čak i opšteg unutrašnjeg iscrpljivanja svojih snaga, učinili ono što im je um i bez
toliko žalosnih iskustava mogao reći: da izađu iz stanja bezakonja i da stupe u savez naroda."
Imanuel Kant (Immanuel Kant), 1784.1

"Ono što mi predviđamo jeste da cela Evropa može da postane jedna velika republika, a da čovek
može potpuno da se oslobodi."
Tomas Pejn (Thomas Paine), 1791.2

"Idući napretku društvo ide pravo ka svetskom jedinstvu, koje dobija svoj izraz u Svetskoj državi."
Dragiša Stanojević, 1870.3

"Jer, svet je jedan. Čovečanstvo je celina."

Dimitrije Mitrinović, 19214

"Funkcija svetske vlade jeste da spreči rat, stoga jedino ona treba da poseduje za to neophodnu
moć."
Bertrand Rasel (Bertrand Russell), 1949.5

Imanuel Kant: Ideja opšte istorije usmerena ka ostvarenju svetskog građanskog poretka [1784], objavljeno
u Imanuel Kant: Um i sloboda. Spisi iz filozofije istorije, prava i države, priredio Danilo N. Basta, Velika
edicija Ideja, posebno izdanje časopisa Ideje, Beograd 1974, str. 34 - 35.
2

Tomas Pejn: Prava čoveka [prvi deo 1791, drugi deo 1792], Filip Višnjić, Beograd 1987, str. 250.
3

Dragiša Stanojević: Individualistički komunizam. Nov nacrt društvene reorganizacije [1870], Izabrani
spisi Dragiše Stanojevića, izbor i objašnjenja Miloš Jovanović, Istoriski arhiv Pokrajinskog komiteta SKS
za Vojvodinu, Novi Sad 1957, str. 177.
4
Dimitrije Mitrinović: Svetski poslovi [World Affairs, 1921] u Dimitrije Mitrinović: Sabrana djela, I - III,
priredio Predrag Palavestra, Svjetlost, Sarajevo 1991, knj. III, str. 96.
5
Bertrand Russell: Authority and the Individual [1949], George Allen & Unwin Ltd., London 1977, p. 76.
 3

1.
"Ja sam kosmopolita", odgovorio je Diogen iz Sinope (404 - 323. p.n.e) kada su
ga pitali odakle je rodom.6
Iako je ova izjava prvog kinika od pre 2.400 godina takođe i najstarija sačuvana
potvrda shvatanja da je pojedinac građanin sveta i da je ljudski svet jedan svet, razume se
da je samo shvatanje mnogo starije. Ovo potvrđuje i Anaharsis (ili Anahardid, pre 600 -
oko 580. p.n.e), Skit iz zemlje Kimerijaca na obalama Ponta, koji je "proputovao mnoge
zemlje i na tom putu pokazao veliku mudrost".7 Između 591. i 588, živeo je u Atini, bio
Solonov prijatelj i prvi stranac koji je proglašen za punopravnog atinskog građanina, a
takođe i prvi stranac koji je iniciran u Euleuzinske misterije i kult Velike Majke.
Sačuvano je i Anaharsisovo pismo Krezu, kralju Lidije u Maloj Aziji u kome se kaže:
"Anaharsis pozdravlja Kreza/ Ja sam, o kralju lidijski, došao u zemlju Grka, da bih se
obrazovao u njihovim navikama i poslovima. Zlato mi nije potrebno, ali je dovoljno da se
vratim u Skitiju kao bolji čovek. Dođoh u Sard, jer veoma cenim da se upoznam s
tobom."8 Kao filozof, Anahasis je prethodnik skeptika i kiničke škole Diogena iz Sinope,
pa tako i onog Diogenovog "Ja sam građanin sveta", a predanje kaže da je ovaj radoznali
putnik zadužio čovečanstvo još i kao pronalazač sidra i grnčarskog točka. Na scenu
istorije potom je stupio još jedan od onih koji je "proputovao mnoge zemlje i na tom putu
pokazao veliku mudrost". Bio je to "građanin sveta" Pitagora (582 - 493). Kako god bilo,
činjenica je da su od Anaharsisa do danas, dakle tokom čitavih 2.600 godina, mnogi
zastupali i zastupaju ovo stanoviše. Ne treba da čudi takav tok događaja. "Jer, svet je
jedan. Čovečanstvo je celina."
6

Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa [3. vek n.e.], BIGZ, Beograd 1973, str. 187.
7
Herodot: Istorija, I - II, Matica Srpska, Novi Sad 1980, IV, 76, knj. I, str. 302.
8
Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa [3. vek n.e.], isto, str. 35.
 4

Sledstveno, od ovog građanina sveta ili kosmopolite, gr. kosmopolítēs, imamo i

pojam kosmopolis. Izveden od gr. kosmos, što znači uređeni univerzum i gr. polis,
odnosno grad ili uređena zajednica, pojam kosmopolis označava svetski grad, odnosno
opštu i uređenu ljudsku zajednicu na Zemlji, koja je organizovana u idealnom skladu sa
logosom samog kosmosa. Prvi razvijeni filozofski, moralni i politički program ovog
kosmopolisa, onaj koji je postavio Zenon (335 - 262), osnivač Stoe i koga su, kasnije,
zastupali svi stoici, opštu i uređenu ljudsku zajednicu na Zemlji vidi kao univerzalnu
svetsku državu sazdanu od humanosti.9 Brojni pojmovi izvedeni iz kosmopolisa ušli su
potom u upotrebu, naročito tokom proteklih 250 godina. Oni su manifestacija savremenih
nastojanja da se imenuju istorijski procesi mondijalizacije i globalizacije, odnosno
integrisanja ljudske zajednice i upravljanja njenim poslovima na svetskoj skali.10
U ovom radu, to će naročito biti pokazano na primeru pojmova svetska država,
svetska republika, svetsko carstvo i svetska vlada, kao i njihovih docnijih derivata,
savremenih pojmova svetska federacija, globalna međuzavisnost, globalna uprava i

9
Videti, Ernst Bloch: Princip nada, I - III (1959), Naprijed, Zagreb 1981, Knjiga II, str. 566 - 571.
10
Za stanje aktuelnih rasprava o različitim koncepcijama kosmopolisa videti, Stephen Toulmin:
Cosmopolis: The Hidden Agenda of Modernity, Free Press, New York, 1990; David Held: Democracy and
the Global Order: From the Nation State to Cosmopolitan Governance, Polity Press, Cambridge, MA,
1995; Danilo Zolo: Cosmopolis. Prospects for World Government, Polity Press, Cambridge, MA, 1997;
Cosmopolis: Democratizing Global Economy and Culture, International Confernce, University of Helsinki,
Finland, 2 - 3 June 2000, Theory, Culture & Society Centre, http://tcs.ntu.ac.uk/tcs/; Edward Spence:
Cosmopolitanism and the Internet, Second International Conference of the Australian Institute of Computer
Ethics [AICE] held at the Australian National University in November 2000,
http://www.geocities.com/stoicvoice/; Daniele Archibugi: Cosmopolitical Democracy, New Left Review,
4, July - August 2000, pp. 137 - 150; Timothy Brennan: Cosmopolitanism and Internationalism, The New
Left Review, 7, January - February 2001, pp. 75 - 84; Verena Andermatt Conley: Chaosmopolis, Theory,
Culture & Society, Vol. 19, No. 1-2, 2002, pp. 127 - 138, http://tcs.sagepub.com/cgi/reprint/19/1-2/127;
Martin Hand, Barry Sandywell: E-topia as Cosmopolis or Citadel: On the Democratizing and De-
democratizing Logics of the Internet, or, Toward a Critique of the New Technological Fetishism, Theory,
Culture & Society, Vol. 19, No. 1-2, 2002, pp. 197 - 225, http://tcs.sagepub.com/cgi/reprint/19/1-2/197;
Polis and Cosmopolis: Problems of a Global Eras, 14th International Conference on Greek Philosophy,
International Association for Greek Philosophy (IAGP), The International Center for Greek Philosophy &
Culture (SAGP, USA), The Departement of Philosophy of the Universaity of Athens, Island of Samos,
August 2 - 7, 2002, http://www.hri.org/iagp/, published in Polis and Cosmopolis: Problems of a Global
Era, ed. K. Boudouris, Vol. I, Athens 2003; Don DeLillo: Cosmopolis, Scribner, New York 2003 [prevod,
Don DeLilo: Kosmopolis, Geopoetika, Beograd 2005]; Debating Cosmopolitics, ed. Daniele Archibugi,
Verso, New York 2003; Daniele Archibugi: Demos and Cosmopolis, New Left Review 13, January -
February 2002, http://www.newleftreview.net/PDFarticles/NLR24702.pdf; Katharine N. Farrell:
Complexity and Democratic Theory: Building a new Cosmopolis for the 21st century, Paper Submitted to A
Dual International Conference on Ethics, Complexity & Organisations, London School of Economics and
Political Science, 16 - 17 September 2003; Oleg Suša: Learning to Live in a Global Cosmopolis:
Information, Citizenship and Global Cosmopolitanism, Institute of Philosophy, Czech Academy of
Sciences, Dept. of Sociology, Charles University Prague, 2005, http://purl.org/dc/elements/1.1 i drugo.
 5

globalno upravljanje. Često nepremostive razlike između različitih sadržaja koji se

označavaju ovim istim pojmovima, nekorespodentnosti koje posledično vode i do
uzajamnog potiranja tih sadržaja, reflektuju različite koncepte celine sveta, takođe i
različite strategije upravljanja svetskim poslovima, ali najpre razlike i napetosti između
konkurentskih struktura moći koje pretenduju na svetsku hegemoniju.
Zato su i dostupne definicije ovih pojmova, definicije oko kojih postoji kakva
takva saglasnost, uopštene i neodređene. Tako, na primer, The Blackwell Encyclopedia of
Political Science koja nema definiciju svetske države, pojam svetska vlada, world
government, definiše kao način "upravljanja svetskim poslovima posredstvom
centralizovane moći" koja "ima dugu intelektualnu genealogiju, ali neznatnu istoriju
primene".11
Isto tako, Wikipedia u odrednici World Government iz 2005. navodi da je "svetska
vlada… hipotetički entitet sastavljen od jednog ili više nivoa vlasti sa autoritetom koji
obuhvata čitavu planetu. Takva svetska vlada nikada nije postojala, iako su velike
imperije i supersile prisvajale nešto od ovog oblika moći; načelno ograničeni s obzirom
na činjencu neodgovarajućih komunikacija i tansporta, istorijski primeri učinili su
svetsku organizaciju bilo koje vrste, više-manje čitavo vladanje, nedelotvornim."12
Zanimljivo je, međutim, da novembra 2006, u bitno inoviranoj odrednici World
Government, ista Wikipedia određuje pojam svetska vlada sa primetno drugačijeg
stanovišta, u svakom slučaju sa manje skepse i više činjenica u prilog tog koncepta:
"Svetska vlada je koncept političkog tela koje bi uspostavljalo, tumačilo i primenjivalo
međunarodno pravo… Praktično, svetska vlada bi iznad postojećih nacionalnih vlada
uspostavila naredni nivo administriranja ili bi obezbeđivala koordinaciju u oblastima gde
nacionalne vlade nisu u stanju da adekvatno deluju kao nezavisni politički autoriteti."13
Premda svetska vlada u idealnom teorijskom i praktičnom obliku, sa svojim
nesumnjivim planetarnim autoritetom, sa svim svojim funkcijama, resursima i
11
The Blackwell Encyclopedia of Political Science, edited by Vernon Bogdanor, Basil Blackwell Ltd.,
Oxford, UK - Cambridge, Massachusetts, USA 1993, p. 643.
12
World government, in Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/World_Government, page was last
modified 26 June 2005.

13
World government, in Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/World_government, page was last
modified 11:13, 27 November 2006.
 6

prerogativima, do sada još nije uspostavljena, uostalom kao što nije uspostavljena ni
svetska država, aktuelni sistem međunarodnih odnosa, svakako od 1945, a naročito od
1980. godine, ipak pokazuje snažnu tendenciju da se strukturira upravo tako da faktički i
funkcionalno, na različitim nivoima i posredstvom različitih oblika, može obavljati
poslove iz pretpostavljenih nadležnosti ove svetske vlade. To je razlog zbog koga ideje
svetske države i svetske vlade, naročito u obliku različitih projekata federalne svetske
vlade, federal world government, jedne moguće svetske federacije, world federation
(Slika 1), danas imaju svoje brojne pristalice, zagovornike i protagoniste.14

Slika 1.
14
Videti, World Federalist Movement, http://www.wfm.org/site/index.php/base/main; Democratic World
Federalists, http://www.dwfed.org/about.html; World Citisents Alliance for World Citisenship, Global
Justice and World Democracy, http://ascop.editme.com/home; A Constitution for the Fedration of Earth,
http://www.w-g.jp/wgi/wcpa-constitution.htm; World Federalist Movement (Japan),
http://homepage3.nifty.com/wfmj/; The Centre for International Governance Innovation (CIGI),
http://www.cigionline.org/; One World Trust, http://oneworldtrust.org/; Preliminary Draft of a World
Constitution (1947-1948), Prepared by Robert Hutchins and Mortimer J. Adler, Ph.D., in The Radical
Academy, http://radicalacademy.com/adlerdirectory.htm; The World Constitution and Parliament
Association. The Global Ratification and Election Network, http://www.wcpagren.com; A Global
Parliament. Principles of World Federation,
http://www.phys.unsw.edu.au/COURSES/GENS4008/book.html; Dieter Heinrich, The Case for a United
Nations Parliamentary Assembly, World Federalist Movement, New York, October 1992; Maria A. Pozas:
What will an integrated socialist world look like? Brief comments on Warren Wagar's article: "Toward a
Praxis of a World Integration", Journal of World System Research, Vol. 2, No. 2, 1996,
http://jwsr.ucr.edu/archive/vol2/; Christopher Hamer: A Global Parliament. Principles of World
Federation, Oyster Bay Books, Oyster Bay, NSW, Australia 1998, The University of New South Wales,
School of Phisics, Sidney, Australia, http://www.phys.unsw.edu.au/COURSES/GENS4008/book.html;
Toshio Suzuki: International Party for the World Government, World Government Institute, May 1997,
http://www.w-g.jp/wgi/article.htm; Tim Murithi: Re-thinking the United Nations System: Prospects for a
World Federation of Nations?, Paper Presented to the 41st Geneva Graduate Study Programme, Palais des
Nations, United Nations Office in Geneva 18 July 2003; Joseph Preston Baratta: The Politics of World
Federation, Vol. I-II (Vol. 1: The United Nations, U.N. Reform, Atomic Control, xiv, 298 pp; Vol. 2: From
World Federalism to Global Governance, 527 pp.), Greenwood Publishing Group, Inc., Westport CT 2004.
 7

Shema idealne svetske federacije i njene federalne svetske vlade. Izvor: World Government. Wikipedia,
2005, http://en.wikipedia.org/wiki/image:world_government_hierarchy.gif.

Da su ove ideje danas standardni deo političke, teorijske i medijske prakse, ali i
nezaobilazni motiv planetarne popularne kulture, dobro ilustruju dva događaja
podjednako namenjena nosiocima i predstavnicima moći, ali i masovnoj publici, virtuelni
izbori za idealnu svetsku vladu koje je BBC organizovao u avgustu i septembru 2005, kao
i predlog The New York Timesa za reorganizaciju članstva (tadašnje) Grupe 7, iz juna
1995. 15 Oba događaja dizajnirana su unutar identičnog konceptualnog modela, naime sa
15
Interaktivnu igru Fantastična svetska vlada, Fantasy World Government (Power Play igra dizajnirana po
modelu popularne kompjuterske igre Fantasy Football), čiji učesnici treba da izaberu idealnu svetsku
vladu, BBC je postavio na stranicu Who Runs Your World, Ko vodi tvoj svet svog Internet portala u leto
2005. Čak 15.000 učesnika iz čitavog sveta, polovina je bila iz SAD, odazvalo se pozivu na učešće u ovim
virtuelnim izborima. Sa liste od 100 ponuđenih imena poznatih naučnika, filozofa, sportista, političara,
poslovnih ljudi, verskih lidera, muzičara i pripadnika drugih profesija iz čitavog sveta, uključujući i
imaginarnog Hari Potera (Harry Potter), na osnovu odgovarajućih propozicija, učesnici ove igre izabrali su
jedanaest članova idealne svetske vlade. Po redosledu broja dobijenih glasova, za članove idealne svetske
vlade izabrani su: 1. Nelson Mendela (Nelson Mandela, borac za ljudska prava, bivši predsednik
Južnoarfičke Republike, dobitnik Nobelove nagrada za mir 1993); 2. Bil Klinton (William Jafferson
Clinton, bivši predsednik SAD); 3. Dalaj Lama (Dalai Lama, odnosno Lhamo Dhondrub, verski poglavar
tibetanskog budizma i tibetanski politički vođa, dobitnik Nobelove nagrada za mir 1989); 4. Noam Čomski
(Noam Chomsky, lingvista i filozof, veliki kritičar politike SAD; njegov izbor BBC je proglasio najvećim
iznenađenjem ovih izbora); 5. Alen Grinspen (Alan Greenspan, predsednik US Fderal Reserve Bank; posle
14 godina provedenih na dužnosti prvog čoveka američkih i svetskih finansija, otišao je u penziju februara
2006); 6. Bil Gejts (Bill Gates, odnosno William Henry Gates III, osnivač i predsednik korporacije
Microsoft čiji je OS instalisan u 97% kompjutera na svetu, od 1993. do 2005. na prvom mestu Forbesove
liste 400 najbogatijih Amerikanaca, od 1996. do 2005, sa izuzetkom 1997, takođe prvi na listi Najbogatiji
ljudi na svetu); 7. Stiv Džobs (Steve Jobs, odnosno Steven Paul Jobs, suosnivač i predsednik korporacije
Apple koja je pokrenula kompjutersku revoluciju 1980, na 67. mestu Forbesove liste 400 najbogatijih
Amerikanaca 2005); 8. biskup Desmond Tutu (biskup Johanesburga, dobitnik Nobelove nagrada za mir
1984); 9. Ričard Brenson (Sir Richard Branson, osnivač i predsednik korporacije Virgin, 85. na BBC listi
100 najvećih Britanaca 2002, na 7. mestu liste najbogatijih Sunday Timesa za 2005, poznat kao "milijarder
buntovnik", prvi čovek koji je u balonu preleteo Atlanski i Tihi okean); 10. Džordž Soroš (George Soros,
suosnivač Quantum Investment Fund, čovek koji je 1992. "slomio Bank of England", osnivač i predsednik
Soros Fund Management i Open Society Institute, 27. na Forbesovoj listi 400 najbogatijih Amerikanaca
2005); 11. Kofi Anan (Kofi Annan, aktuelni generalni sekretar OUN). Videti, Mandela wins BBC's 'global
election', BBC News ‫׀‬Africa‫׀‬, Friday, 30 September 2005,
http://news.bbc.co.uk/2/hi/in_depth/4298568.stm. Posle sedamnaest dana, ovdašnja Politika takođe je
informisala svoju publiku o rezultatima ovih izbora; videti, N. Dragović: Jedinstvena anketa Bi-Bi-Sija.
Željena 'svetska vlada'. Od Mandele i Gejtsa, do Čomskog i Anana. - Kastro ispred Buša, Politika,
ponedeljak 17. oktobar 2005, str. 5. Izbore za idealnu svetsku vladu, BBC je organizovao u godini
obeležavanja šest decenija postojanja OUN, jednog od oblika današnje svetske vlade, ali i deset godina
posle juna 1995. i onog predloga New York Timesa, kao i nekih zvaničnika tadašnje vašingtonske
administracije, da se u godini obeležavanja pedesetogodišnjice OUN, sastav ondašnje Grupe 7 (grupa
sedam najzarvijenijih zemalja sveta; proširena Rusijom, danas je to Grupa 8, još jedan od oblika današnje
svetske vlade) prekomponuje. Po tom predlogu, Grupu 7 trebalo bi dovesti u sklad sa stanjem stvarnih
planetarnih činjenica, ne samo isključivanjem zemalja kao što su to Engleska, Francuska, Kanada i Italija,
nego i prijemom zemalja kao što su to Kina, Indija i Brazil, ali i prijemom nekolicine bogatih, moćnih i
globalno uticajnih pojedinaca koji upravljaju najvećim svetskim korporacijama, pa čak i prijemom jedne
mega-zvezde američke profesionalne košarke. Za tadašnji lokalni komentar ovog predloga videti, Ljubomir
 8

stanovišta uverenja da se upravljanje svetskim poslovima danas može funkcionalno

organizovati tek ukoliko se i model upravljanja transformiše tako da reflektuje
strukturalne promene samog svetskog društva. Zato idealna svetska vlada iz septembra
2005, kao i idealna svetska vlada iz juna 1995, odstupaju od oblikâ tradicionalnog
političkog upravljanja u kome glavne uloge igraju suverene države.
Inovativni karakter modela upravljanja svetskim poslovima koji je proigravan
1995. na stranicama New York Timesa, a 2005. na BBC Internet portalu, ogleda se u tome
što taj model predstavlja višespratnu, asimetričnu i fleksibilnu mrežnu strukturu u koju su
"delegirani" svi reprezentativni predstavnici glavnih struktura moći današnjeg, veoma
promenjenog sveta: moć tradicionalnih politička ustanova suverenih država, moć civilnog
društva, naročito moć protagonista borbe za zaštitu univerzalnih ljudskih prava,
korporativna moć, a posebno moć korporacija visokih tehnologija, korporativna moć
upravljanja svetskim finansijskim tržištem, moć tradicionalnih religija. Korpus ideja
liberalizma, socijalizma, egalitarizma, kritičkog racionalizma i univerzalnih etičkih
načela, ugrađen u ovaj model, ima za cilj da osigura njegovu održivost, prihvatljivost i
unutrašnju ravnotežu. Sasvim u skladu sa konceptom globalne međuzavisnosti, globalne
uprave i globalnog upravljanja koji je postavljen 1995. godine i o kome će docnije biti
više reči.
Kako je došlo do toga da (različite) ideje svetske države i svetske vlade postanu
standardni deo današnje političke, teorijske i medijske prakse, ali i nezaobilazni motiv
svetske popularne kulture?

Kljakić: Globalna enigma, Novosti Enigma br. 1967, Beograd 18. jul 1995, str. 17.
 9

2.

Sledimo li onu nit koja kao zlatni lanac, aurae catena16, kroz istoriju povezuje
generacije protagonista idejâ o svesnom i institucionalizovanom upravljanju celinom
svetskih poslova, sledimo li istorije ovih ideja, uključujući i povesti nastojanja da se one
ostvare, neće nam biti teško da ustanovimo kako su ideje kosmopolisa, danas u obliku
svetske države, svetske vlade, svetske federacije, globalne uprave i, ponovo, u obliku
svetskog carstva, mnogo starije od njihove moderne povesti.
Posebne istorije praktične operacionalizacije ovih ideja mogu se, naime, pratiti
kroz čitavu danas poznatu i zapisanu povest čovečanstva, dakle tokom proteklih 6.000
godina. Na osnovu analize najstarije arhivske građe koja je stigla do našeg vremena, a to
je arhiv iz Tel-el-Amarne (15 - 14. vek p.n.e.), ovo je 2004. pokazao Dejvid Vilkinson
(David Wilkinson) u radu Sekvence konfiguracija moći centralnog svetskog sistema, The
Power Configuration Sequence of the Central World System.17 Na osnovu raspoloživih
16
Zlatni lanac, aurae catena, metafora za univerzalno načelo sveopšte povezanosti oblikâ, stanjâ i kretanjâ.
Homeru se, s pravom, pripisuje autorstvo, a svakako prvo poznato pominjanje zlatnog lanca. Videti,
Homer: Ilijada, VIII, 19 - 27, preveo Miloš N. Đurić, Matica Srpska, Novi Sad 1985, str. 203. Otuda,
tokom potonje istorije, naročito u vremenima velikih promena, npr. tokom doba svetlosti u 12 - 13. veku,
zatim u dugom 16. veku, pa ponovo od 18. veka do danas, zlatni lanac, aurae catena, koristi se i kao
Homerov zlatni lanac, aurae catena Homeri, a sa ciljem da metaforično predstavi različite nivoe i oblike
filozofskih, teoloških, matematičkih i drugih naučnih znanja o zakonima univerzalne povezanosti oblikâ
terestrijalne prirode, ljudskog društva, samog čoveka i prirode čitavog kosmosa. Danteova Komedija, na
primer, predstavlja jednu interpretaciju Homerovog zlatnog lanca. Tokom prosvećenog i prosvetljenog 18.
veka, bio je veoma uticajan, danas zaboravljeni rad Aurae catena Homerii, Homerov zlatni lanc, traktat
austrijskog lekara i alhemičara Antona Josefa Kirčvegera (Anton Josef Kirchweger, ? - 1746), čija su prva
četiri nemačka izdanja objavljena 1723, 1728, 1738 i 1757. u Frankfurtu i Lajpcigu; latinski prevod tog
teksta objavljen je 1762. u Frankfurtu, posle čega su usledila i nova izdanja na nemačkom; videti: The
Golden Chain of Homer in The Alchemy Web Site,
http://www.levity.com/alchemy/texts_philosophical.html. Šire o aurae catena, videti, Dictionary of the
History of Ideas. Studies of Selected Privotal Ideas, ed. Philip P. Wiener, Charles Scribner's Sons, New
York 1973 - 1974, elektronsko izdanje, University of Virginia Library. Electronic Text Center,
http://etext.virginia.edu/DicHist/images/dict_05b.gif, naročito odrednice: Arthur O. Lovejoy: Chain of
Being, http://etext.virginia.edu/cgi-local/DHI/dhi.cgi?id=dv1-45; Salomon Bochner: Continuity and
Discontinuity in Nature and Knowledge, http://etext.virginia.edu/cgi-local/DHI/dhi.cgi?id=dv1-62; C. A.
Petrides: Hierarchy and Order, http://etext.virginia.edu/cgi-local/DHI/dhi.cgi?id=dv2-50.
17
David Wilkinson: The Power Configuration Sequence of the Central World System, Journal of World-
Systems Research, free e-journal, Vol. X, No. 3, fall 2004, pp. 655 - 720; http://jwsr.ucr.edu/ .
 10

pisanih dokumenata, Vilkinson je analizirao strukturu moći svetskog sistema između

1500. p.n.e. i 700. p.n.e., na koju je tada presudno uticala dinamika ekonomskih,
političkih i vojnih odnosa između pet konkuretskih sila: Egipat, kraljevina Mitani,
Hetitsko kraljevstvo, Vavilon i Asirija. Vilkinson je pokazao da je u tom periodu od 800
godina, struktura moći tadašnjeg kosmopolisa bila zasnovana na ritmičkom smenjivanju
pet od sedam osnovnih modela moći (imperija, hegemonija, unipolarni svet, bipolarni
svet, tripolarni svet, multipolarni svet, nepolarizovani svet), zbog čega se konfiguracija
svetske moći u ovom periodu promenila čak 81 put. Tokom ovih 800 godina jedino
imperija (kao univerzalno svetsko carstvo) i nepolarizovani svet nisu mogli bili
uspostavljeni. Statistička slika ovog ritma promene svetske moći do koje je došao
Vilkonson izgleda ovako:
Imperija: 0/81 = 0%
Hegemonija: 3/81 = 3.7%
Unipolarni svet: 21/81 = 25.9%
Bipolarni svet: 6/81 = 7.4%
Tripolarni svet: 15/81 = 18.5%
Multipolarni svet: 36/81 = 44.4%
Nepolarizovani svet: 0/81 = 0%18

Ugaoni kamen, što znači filozofski temelj na kome počivaju današnji oblici
kosmopolisa, nedvosmisleno je postavljen u 6. veku p.n.e., odnosno u "trenutku" kada je
pokrenut onaj "kontinuum talasa verovatnoće" koji do danas određuje "centralni poredak"
čovečanstva, njegove osnovne koordinate, njegova opšta unutrašnja i spoljašnja
strukturalna svojstva, kao i talasnu putanju koju ritmički ispisuje kao vlastitu istoriju.19
18

David Wilkinson: The Power Configuration Sequence of the Central World System, isto, pp. 705 - 707.
19
O značaju 6. veka p.n.e. za ljudsku istoriju, videti Bertrand Rasel: Istorija zapadne filozofije, Kosmos,
Beograd 1962, naročito str. 33; Karl Sagan: Kosmos, Otokar Keršovani, Rijeka 1982, posebno napomena
na str. 182 - 183. Takođe, videti Ljubomir Kljakić: Pitagora i Rasel. Jedan ogled o shvatanju Bertranda
Rasela da "nijedan čovek nije izvršio toliki uticaj u oblasti misli" kao Pitagora, FPN, Poslediplomske
studije, smer Politička sociologija, ispitni rad iz Političke antropologije, Beograd jul 2005, str. 53; pored
ostalog, tamo se na str. 14, o 6. veku p.n.e. kaže sledeće: "Jedna od najzanimljivijih revolucija u dugoj
povesti ljudske recepcije strukturalnih svojstava realnosti, pored ostalog i stoga što predstavalja sam
početak naše istorijske spirale o kojoj, uostalom, najviše i znamo, zahvatila je svet tokom 6. veka p.n.e.
Novi 'centralni poredak' svetskog društva sa svojim novim 'kontinuum talasa verovatnoće', koji do danas
određuje osnovne koordinate i opštu dinamiku svetskih poslova, uspostavljen je zahvaljujući pre svega
pregnućima glavnih učitelja, reformatora i revolucionara tog stoleća. Zaratustra ili Zoroaster (? - oko 600),
 11

Jedna impresivna biblioteka radova napisanih od ovog "trenutka" u 6. veku p.n.e. pa do

danas, omogućava da se bogata i uzbudljiva intelektualna i socijalna povest kosmopolisa i
njegovih brojnih derivata prilično dobro rekonstruiše.
Razume se, prostor za uloge koje različiti koncepti kosmopolisa danas igraju na
glavnoj pozornici savremenog sveta, osigurao je onaj prvi talas moderne svetske
revolucije. Reč je o procesima na samom početku dubokih strukturalnih transformacija
svetskog društva koji su pokrenuti tokom dugog 16. veka (1450 - 1630) i koji su svoj
vrhunac dostigli u dobu prosvećenosti, poslednjih decenija 18. stoleća. Upravo tada,
uspostavljen je novi obrazac ljudske istorije kao istorije modernosti, čovečanstvo je
transformisao, a svet u kome danas živimo postao je moguć. Sa drugim velikim idejama
epohe modernosti – prirodno ljudsko pravo, revolucija, sloboda, pravda, jednakost, čovek
građanin, demokratija, privatno vlasništvo, nacija, nacionalni suverenitet, nacionalna
država, podela vlasti, sloboda plovidbe, slobodna trgovina, kapitalizam, komunizam –
tada se, naime, iskristalisao i skup ideja od značaja za postavljanje ideje kosmopolisa kao
ideje moderne svetske države, a naročito za uspostavljanje ili svetskog carstva ili svetske
republike, kao dva glavna oblika tog modela mondijalne organizacije. Glavna pozornica
za ove događaje bila je postavljena u Evropi i njenim kolonijalnim "produžetcima" u
Amerikama, pre svega na istočnoj obali Severne Amerike. Vremenski i sasvim u skladu
sa ritmom istorije, ovi događaji imali su da se odigraju posle Tridesetogodišnjeg verskog
rata od 1618. do 1648. između zemalja članica Protestantskog Saveza, poznatog kao
Evangelistički Savez ili Savez iz Auhausena, a sa druge strane zemalja članica Katoličke
Lige, i Vestfalskog mira 1648. kojim je taj rat okončan i uspostavljen novi međunarodni
poredak suverenih nacionalnih država kao poredak "Hrišćanskog i Univerzalnog Mira,
večnog, istinskog i stoga Bratskog".20
Pitagora (582 - 493), Lao C' (oko 570 - ?), Sidharta Gautama Buda (oko 560 - 480), K'ung Fu-Tzu, Veliki
učitelj K'ung ili Konfucije (551 - 479), najveći među ovim odličnicima, uticali su na strukturalne promene,
na promene samih temelja istorije." Zahvaljujući kumulativnom dejstvu brojnih faktora, odnosno
zahvaljujući slučaju koji igra tako važnu ulogu u istoriji, centralnu ulogu u ovim događajima odigrao je
Pitagora.
20
Engleski prevod integralnog teksta Vestfalskog mirovnog ugovora iz 1648, dostupan je na adresama:
Treaty of Westphalia in Global Policy Forum,
http://www.globalpolicy.org/nations/nature/westphalia.htm; Treaty of Westphalia, The Avalon Project at
Yale Law School, http://www.yale.edu/lawweb/avalon/westphal.htm; Treaty of Westphalia in Marxists
Internet Archive. Historical Resources on Capitalism. International History,
http://www.marxists.org/history/index.htm. Videti i različite savremene recepcije Vestfalskog mira i
njegovog poretka suverenih nacionalnih država, naročito u svetlosti ciklusa ratova koji su pokrenuti
 12

***
MEĐUIGRA PRVA
VESTFALSKI MIR IZ 1648, "HRIŠĆANSKI I UNIVERZALNI MIR, VEČAN,
ISTINSKI I STOGA BORATSKI"

Glavni rezultati Vestfalskog mira bili su: protestantska Nizozemska, kao

dotadašnji posed Habzburga i španske krune, posle stogodišnje pobune i ratova postala je
međunarodno pravno priznata nezavisna Holandija; protestantska Švedska dobila je
znatna teritorijalna proširenja i postala, istini za volju kratkotrajno, velika evropska sila;
Francuska je, takođe, dobila teritorijalna proširenja, uključujući ovde i delove
habzburškog Alzasa; Švajcarska je priznata kao nezavisna i suverena protestantsko-
katolička konfederacija; umesto bazične ideje dotadašnjeg poretka po kojoj je Sveto
rimsko carstvo nemačkog naroda kao najviša sekularna vlast dominiralo nad čitavim
hrišćanskim svetom, najviše zahvaljujući Francuskoj, uspostavljen je novi sistem po
kome suverene nacionalne države predstavljaju najviši nivo vlasti iznad koje nema
nikakve druge sile osim Boga. Isto tako, sve zemlje potpisnice Vestfalskog mira izričito
su priznale i potvrdile valjanost Augsburškog mira iz 1555, posebno princip cuius regio,
devedesetih godina 20. veka, Dr. Javier Solana, Secretary General of NATO: Securing Peace in Europe.
Speech by the Secretary General at the Symposium on the Political Relevance of the 1648 Peace of
Westphalia, Münster, 12 November 1998, in NATO. OTAN. North Atlantic Treaty Organisation.
Transcript of Speeches, http://www.nato.int/docu/speech/1998/s981112a.htm; Alain Pellet: State
sovereignty and the protection of fundamental human rights: an international law perspective, Pugwash
Conferences on Science and World Affairs Online, Pugwash Occasional Papers, I:i, February 2000,
http://www.pugwash.org/reports/rc/pellet.htm; Joschka Fischer: The nation-state is irreplaceable, Speech
at the Humboldt University in Berlin, 12 May 2000, The European Prospect,
http://www.ellopos.net/politics/fischer.htm; Thinking Peace, Making Peace, Edited by Barry Hindess and
Margaret Jolly, Occasional Paper Series 1/2001, Academy of the Social Sciences in Australia, Canberra
2001; Robert I. Rotberg: The New Nature of Nation-State Failure, The Center for Strategic and
International Studies and the Massachusetts Institute of Technology, The Washington Quarterly, Summer
2002, 23: 3, pp. 85 - 96, http://www.twq.com/02summer/rotberg.pdf; Tom Barry: Return of the Nation-
State - and the Leviathan, November 2002, in Global Policy Forum,
http://www.globalpolicy.org/nations/nature/11leviathan.htm; Sovereignty in Stanford Encyclopedia of
Philosophy, 2003, http://plato.stanford.edu/entries/sovereignty/; "A global threat needs a global response"
Extracts from Tony Blair's speech yesterday on the threat of global terrorism, The Guardian, Saturday
March 6, 2004, http://www.guardian.co.uk/Iraq/Story/0,2763,1163351,00.html; C. Douglas Lummis: The
Madman and the Sword, Znet, April 15, 2004,
http://www.zmag.org/content/showarticle.cfm?SectionID=17&ItemID=5331; Noam Chomsky Interview,
BBC, May 20, 2004, Information Clearing House, http://informationclearinghouse.info/article6235.htm;
Andreas Rechkemmer: Global Environmental Governance. The United Nations Convention to Combat
Desertification, Wissenschaftszentrum Berlin für Sozialforschung (WZB), Jun 2004, http://skylla.wz-
berlin.de/pdf/2004/p04-001.pdf; Henry A. Kissinger: America's Assignment. What will we face in the next
four years? Newsweek, November 8, 2004, http://msnbc.msn.com/id/6370505/site/newsweek/; Stocholm
International Peace Research Institute: SIPRI Yearbook 2005. Armaments, Disarmament and International
Security (pp. 904), Oxford University Press, New York 2005, Introduction. Global security governance: a
world of change and challenge, by Aluson J. K. Bailes, http://www.oup.co.uk/pdf/0-19-928401-6.pdf);
The World Needs a New Treaty of Westphalia, Executive Intelligence Review (EIR) Seminar, January 12 -
13, 2005, Berlin, Germany, http://www.larouchepub.com/other/2005/3204berlin_semnr.html; Jonathan
Sacks: Different freedoms, or why religion and politics should never mix, The Times, December 10, 2005,
http://www.timesonline.co.uk/article/0,,3933-1918340,00.html; Sam Allis: The leadership thing. What they
don't teach in college can hurt us, The Boston Globe, April 23, 2006,
http://www.boston.com/news/local/articles/2006/04/23/the_leadership_thing/ .
 13

eius religio, pa su pored Katolika i Luteranaca, sada kao jednakopravni priznati i

pripadnici drugih reformisanih crkava, Kalvinisti i Anabaptisti; u skladu sa ovim
načelom, u nemačkim zemljama je međunarodnopravno priznat versko-politički poredak
u onih oko 360 suverenih državnih entiteta, sekularnih i eklezijalnih, koji su zastupljeni u
Rajhstagu – sekularni suvereni entiteti: kraljevstvo (1), vojvodstvo (30), palatinat (1),
principat (33), marka (6), zemlja (6), grofovija (71), dominion (76), carski grad (54);
eklezijalni suvereni entiteti: arhiepiskopija (4), biskupija (21), opatija - manastir (36),
magistrat (3)]; takođe je priznato i postojanje oko 1500 manjih autonomnih teritorija pod
upravom carskih vitezova, Reichsritterschaft, koji za suverena imaju jedino cara kao
garanta njihovih prava [ove teritorije bile su podeljene na 4 područja (Kreise), koja su
unutar sebe dodatno bila podeljena na više kantona (Kantone). Isto tako, priznato je i
postojanje velikog broja autonomnih crkvenih ustanova i poseda sa ograničenim
suverenitetom u okviru sekularnih suverenih entiteta. Ovim eklezijanim ustanovama i
posedima priznata je puna jurisdikcija na svojoj maloj teritoriji kao i pravo da prikupljaju
porez. Ukratko, Vestfalski mir uveo je načelo suvereniteta nacionalnih država, pravo na
versko i političko samoodređenje, načelo jednakosti između nacionalnih država, načelo
uređenja međunarodnih odnosa između nacionalnih država putem ugovora, kao i načelo
nemešanja neke države u unutrašnje poslove drugih država. Vestfalski mirovni ugovor
predstavlja stoga manifestaciju jednog istorijski novog koncepta arhitektonike
međunarodnih odnosa i međunarodnog poretka uopšte. Zbog svoje inovativnosti,
Vestfalski ugovor, koji sa tzv. Španskim ugovorom od 30. januara 1648, kao 1659.
potpisanim tzv. Pirinejskim ugovorom o obustavi neprijateljstava između Španije i
Francuske, sačinjava sistem kontinentalnih ugovora koji uređuje odnose između
suverenih aktera na međunarodnoj sceni, biće temelj međunarodnog poretka suverenih
evropskih država narednih 350 godina, sve do poretka koji će biti uspostavljen posle
Drugog svetskog rata. Naravno, Vestfalski poredak bio je daleko i od univerzalnosti, i od
savršenstva, a naročito daleko bio je od proklamovane večnosti. Od samog početka
primene, taj međunarodno-pravno priznati koncept uređenja kontinenta uspešno je
generisao uslove za nove kontinentalne krize i ratove, ovaj put za ratove između
suverenih nacionalnih država. Nedvosmisleno, to pokazuje istorija kriza i ratova između
nacionalnih država pokrenuta odmah posle ustanovljenju Vestfalskog poretka, kao što je
to na primer ciklus tridesetogodišnjih ratova 1733 - 1766, koji se između suverenih
nacionalnih država vodio ne samo u Evropi, nego i u Amerikama – Rat za Poljsko
nasleđe 1733 - 1739, koji se vodio ne u Poljskoj nego i u Belgiji, Loreni, Lombardiji,
Napuljskom kraljevstvu i na Siciliji; Rat za Austrijsko nasleđe 1740 - 1748, koji je počeo
u Šleziji, proširio se na Francusku, Španiju, Bavarsku i Austriju i angažovao Englesku na
strani Austrije; Francuski i Indijanski rat u Amerikama i Sedmogodišnji rat u Evropi
1756 - 1763, u kome su na evropskim i američkim ratištima bile angažovane sve velike
sile vremena, Francuska, Španija, Engleska, Austrija, Pruska i Rusija. Dva svetska rata,
tzv. hladni rat i preko 150 tzv. lokalnih ratova u 20. veku, ali i serija ratova na samom
početku 21. veka, "trenutni" su vrhunac, ali nikako ne i kraj procesa na čijem se početku
nalazi "Hrišćanski i Univerzalni Mir, večni, istinski i stoga Bratski" Vestfalski mira iz
1648. Razume se, konceptualna ograničenja Vestfalskog poretka bila su očigledna (i)
devedesetih godina 20. veka i to u onom delu Evrope na koji se izvorni Vestfalski mir
nije ni odnosio. Reč je, naime, o Desetogodišnjim ratovima za Jugoslovensko nasleđe i
suverene nacionalne države 1991 - 2001. Sledstveno, sistem međunarodnih ugovora koji
 14

je prekinuo Desetogodišnje ratove za Jugoslovensko nasleđe i suverene nacionalne

države i na prostoru izvorne Jugoslavije uspostavio mir, predstavlja savremenu verziju
Vestfalskog poretka.

***
Tokom ovog prvog talasa moderne svetske revolucije, koncept svetske vlade
pojavio se na sceni posredno, kao autonomna konsekvenca tada snažno obnovljenog
ideala antičkog kosmopolisa, odnosno univerzalne svetske države, ovaj put naročito kao
univerzalne svetske republike. Godine 1795, na vrhuncu prvog talasa moderne svetske
revolucije, Kant u svom Večnom miru ne ostavlja prostor za neki drugi oblik
organizovanja ljudskog društva osim za republiku i njene ustanove: "Građansko uređenje
u svakoj državi treba da bude republikansko." Za Kanta, ovo sledi već iz same prirode
republikanskog uređenja. "Uređenje koji je zasnovano, prvo: na principima slobode svih
članova jednog društva (kao ljudi); drugo: na načelima zavisnosti svih od jednog
zajedničkog zakonodavstva (kao podanika); i treće: na zakonu jednakosti svih (kao
građana) – jedino koje proističe iz ideje prvobitnog ugovora, na kojoj mora da počiva
sveukupno pravno zakonodavstvo jednog naroda – jeste republikansko uređenje", kaže
Kant.21
Obnova ideala kosmopolisa u obliku univerzalne svetske republike, uz to i
sekularne svetske republike sa njenom sekularnom svetskom vladom, bila je jedna od
istorijski novih manifestacija dostignutog kapaciteta, aspiracija i realne moći različitih
socijalnih grupa, slojeva i klasa tzv. trećeg staleža, posebno trgovačko-industrijske
buržoazije. Mnogi među pripadnicima trećeg staleža, naročito ljudi od knjige, ali i
obrazovani građani uopšte, trgovci, industrijalci, brodovlasnici i morepolovci, bankari i
finansijeri, videli su čitav poznati svet kao prostor za legitimno zadovoljenje svojih
aspiracija i neograničenu ekspanziju. Za njih, radikalni raskid sa starim, strukturalno
ograničavajućim poretkom i kanonima artificijelnog, teokratskog kosmosa bio je, otuda,
nužan i neizbežan. Ali, na braniku starog poretka artificijelnog kosmosa, nalazila se
struktura moći i vlasti koja je tokom istorije počivala na kapacitetu organizovanih religija

21
Imanuel Kant: Um i sloboda. Spisi iz filozofije istorije, prava i države, priredio Danilo Basta, isto, Večni
mir. Filozofski nacrt [1795], na samom početku Prvog definitivnog člana večnog mira, str. 142.
 15

i njihovih crkava da dostupni svet organizuju kao vlastitu repliku, što znači kao
dogmatski, parohijalni i tiranski poredak neslobode univerzalnog teokratskog carstva.

***
MEĐUIGRA DRUGA
UNIVERZALNO TEOKRATSKO CARSTVO

Kao što pokazuju brojni poznati slučajevi, tiranija protagonista univerzalnog

teokratskog carstva dobro je dokumentovana tokom čitave pisane istorije. Sveštenička
kasta proglasila je 1355. p.n.e. faraona Amenhotepa IV, odnosno Akhenatona (vladao
1362 - 1355. p.n.e.) za jeretika. Jeremiju (625 - 587) su u Jerusalimu maltretirli, hapsili i
proganjali, a njegove rukopise spaljivali svi, i duhovna i svetovna vlast, ali i sami
građani. Nad pitagorejskim Savezom bio je 509. p.n.e. u Krotonu izvršen pravi pogrom.
Godine 442. p.n.e. u Rimu nije bio izabran konzul, pa je rimski patricijat iskoristio ovo
stanje da reformiše jednu staru ustanovu kojom je konzul rukovodio još od vremena
poslednjih kraljeva i uspostavljanja republike. Bila je to dužnost upravljanja cenzusom,
administrativnim registrom informacija o imovinskom, građanskom, vojničkom,
finansijskom, moralnom i javnom statusu svakog građanina Rima. Cenzus je osnovao
Servije Tulije (578 - 535), šesti od sedam prvih etrurskih kraljeva Rima u sklopu svoje
političke revolucije koja je pripadnike seoskih plemenskih zajednica transformisala u
građane Rima, populus Romanus. Neizbor konzula 442. p.n.e., iskorišćen je da se izglasa
zakon po kome se iz upravljanja censusom i dalje isključuju ne samo svi obični građani,
plebejci, nego i sam konzul. Zakonom je, takođe, ustanovljeno da će censusom kao
instrumentom vlade, magistrata, upravljati dva ministra, magisteres, službenici najvišeg
ranga u republici sa titulom cenzor, cenzori, odnosno censor, censores; sledstveno,
kancelarija ovog magistrata nazvana je cenzura, censura. Rimski patricijat sačuvao je
monopol na ministarstvo cenzure sve do kraja republike, ali i do kraja carstva. Tako su
postavljeni temelji jedne od najstarijih političkih ustanova arbitrane kontrole kojom u
istoriji raspolaže vrh vlasti i moći u nekoj zemlji i tako kontroliše mišljenje i ponašanje
svakog podanika, temelji cenzure. Zbog agnosticizma koji je zastupao u knjizi O
bogovima, Protagora iz Andere (481 - 410), najpoznatiji među sofistima, optužen je 411.
p.n.e. u Atini za bezbožništvo, iako osuđen na smrt, uspeo je da pobegne, ali je njegova
knjiga O bogovima bila javno spaljena na atinskom trgu. Takođe u Atini, Sokrat (469 -
399) je 399. p.n.e. bio optužen za bezbožništvo i rđav uticaj na omladinu, pa je na
pravom političkom procesu bio osuđen da ispije čašu otrova, dakle na smrt. Treći
budistički sabor održan 247 - 246. p.n.e. proglasio je školu Teroveda za jedino
pravovernu, dok je sva druga budistička učenja proglasio za jeres i onda ih kao jeretička
ekskomunicirao iz "pravovernog" budizma. Godine 213. p.n.e., u Kini su bile spaljene
sve "nepodobne" knjige koje nisu bile u skladu sa enciklopedijom Carsko ogledalo (oko
220. godine p.n.e.), odnosno zbirkom dozvoljenih učenja koju je odobrio car, preko 500
filozofa, naučnika i pesnika bilo je ubijeno u toj kampanji "čišćenja", hiljade njih
proterano je u izgnanstvo, a spaljena su i sva zaplenjena Konfučijeva dela (551 - 475).
Godine 391. n.e., aleksandrijski hrišćani spalili su sve knjige Aleksandrijske biblioteke
koje su proglasili za "paganske". U istom gradu, ali 415. godine, gomila hrišćanskih
sledbenika aleksandrijskog patrijarha Ćirila, zahvaćena verskom histerijom i predvođena
 16

Petrom Čitačem, skinula je sa kola u prolazu Hipatiju, pesnikinju, matematičarku,

neoplatoničarku i poslednju upravnicu Bibloteke, ženu koju je patrijarh Ćirilo optužio za
svaku jeres i sve najveće zločine protiv hrišćanstva, svukla je do gola, odvukla do
obližnje crkve i divljački iskasapila, sastrugavši joj meso sa kostiju oštrim školjkama.
Godine 476, u Konstantinopolju, izmanipulisani hrišćanski fanatici zahvaćeni
religioznom histerijom spalili su carsku biblioteku Julijana Otpadnika (361 - 363) sa
120.000 "jeretičkih" i "bogohulnih" knjiga. Papa Galasije I, objavio je u Rimu oko 496,
prvu listu nepodobnih i podobnih knjiga sa stanovišta ustanovljenih verskih dogmi
hrišćanstva; tako su postavljeni temelji svakog docnijeg kataloga nepodobnih knjiga, a
naročito vatikanskog Indeksa zabranjenih knjiga, Index Librorum Prohibitorum. Car
Justinijan I, zabranio je 529. rad neoplatoničarske Akademije u Atini, kao i rad svih
drugih predhrišćanskih ustanova i organizacija, uključujući i verovanja, kultove, sveta
mesta i hramove koji su za ove ustanove i organizacije bili vezani. 22 Čitavih 1500 godina
posle Justinijana, tiranija protagonista univerzalnog teokratskog carstva, vremenom
prilagođavana menama istorije (tokom 20. veka, na primer, čovečanstvo je doživelo
tiraniju univerzalnog ideološkog carstva, kao i tiraniju univerzalnog korporativnog
carstva), i dalje je na sceni, kao što je pokazao Desetogodišnji rat za jugoslovensko
nasleđe 1991 - 2001, ili američki ratovi protiv Avganistana i Iraka od 2002. do danas.
Tako je, na primer, samo 2003, kada su SAD okupirale Irak, iz bagdadskih i drugih
iračkih muzeja, opljačkano i netragom nestalo mnoštvo istorijskih spomenika od
neprocenjivog značaja za istoriju čovečanstvo: kameni artefakti iz oko 100.000 p.n.e.,
80.000 klinastih tablica, među kojima je i ona na kojoj je zabeleženo posmatranje Venere
700. godine p.n.e., najstariji sačuvani primeri klinastog pisma, najstarije poznato delo
svetske književnosti, klinaste tablice Epa o Gilgamešu, kao i najstariji pravni spomenik u
istoriji, Hamurabijev zakonik.23

***

Uostalom, odnos između nosilaca svetovnih i nosilaca duhovnih pretenzija na

vrhovnu moć i vlast u ovozemaljskim poslovima, kao savez moći ili kao spor
nepomirljivih suparnika, određuje opšti konceptualni okvir – kulturni, religiozni,
umetnički, socijalni, politički, ekonomski, moralni, vojni i svaki drugi – ljudske istorije
od samog njenog "početka". Povremeno uravnotežavan u oblicima stabilnog poretka
udruženog saveza moći prvobitno države i religije, docnije države, religije i ideologije,
zatim države, religije, ideologije i korporacije, tako dobro prilagođavan menama istorije

22
Za događaje iz ove serije u kasnijem toku istorije, videti, Henry Charles Lea: A History of the Inquisition
of the Middle Ages, I - III [1888], Russell & Russell, New York 1955; Bertrand Russell: Why I Am Not a
Christian and Other Essays on Religion and Related Subjects [1957], Touchstone Book, New York etc.,
1982; Keith Thomas: Religion & the Decline of Magic [1971], Weindelfeld and Nicolson, London 1980 i
drugo.
23
Videti, Alex Byrne: The end of history: censorship and libraries, The Australian Library Journal,
September 2003, http://www.alia.org.au/publishing/alj/53.2/full.text/byrne.html.
 17

da je tokom 20. veka, na primer, čovečanstvo doživelo tiraniju univerzalnog ideološkog

carstva, kao i tiraniju univerzalnog korporativnog carstva, povremeno destabilizovan u
oblicima pravog rata između ovih konkurentskih struktura moći, taj odnos između
nosilaca moći "profanog" sveta i nosilaca moći "sakralnog" sveta, manifestovao se,
ispostaviće se kao konstanta dosadašnje istorije, sa prvim državama i prvim
organizovanim religijama, pre oko 6.000 godina. Već tada, na "početku", pokazalo se i to
da je ljudska zajednica, kao jedini prostor ovog konfliktnog odnosa i jedini prostor u
kome se generišu uslovi za njegovo održavanje i obnavljanje, takođe i jedini prostor u
kome se taj odnos delotvorno razrešava i može razrešiti u prilog samog čoveka i
čovečanstva uopšte. Ovu dimenziju stvarnosti osvetljavaju svi "prvi" epovi čovečanstva,
Gilgameš, Mahabharata, Ilijada. Eshil (525/524 - 456) je ovekovečio taj motiv u svom
Okovanom Prometeju. Sa promenljivim uspehom, prolazeći kroz periode plima i oseka
već u skladu sa ritmom talasa same istorije, ova konfliktna napetost između tiranije i
slobode traje i trajaće koliko i samo čovečanstvo. 24 Danas se, izgleda, ponovo nalazimo u
ciklusu karakterističnom po prevlasti protagonista poretka tiranije. Kao reakcija na
duboku strukturalnu krizu istorijske demisije svetskog (kapitalističkog) sistema,
početkom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se odvija i planetarni proces
obnavljanja starog saveza moći između nosilacâ svetovnih (država, ideologija,
korporcija) i nosilaca duhovnih (organizovane religije) pretenzija na vrhovnu vlast u
ovozemaljskim poslovima. Religiozno ili ideološko fanatizovanje masa koje je preduslov
svake tiranije i koje se, zahvaljujući informacionim tehnologijama, danas sprovodi na
globalnoj skali, jedna je od posledica ovakvog toka stvari. Veoma uverljivo, to je i
pokazao Desetogodišnji rat za jugoslovensko nasleđe 1991 - 2001. Zato je i dalje
aktuelno ono što je o fanatizmu kao mračnoj, iracionalnoj strani ljudske prirode i ljudske
istorije uopšte, pre 250 godina napisao Volter (Voltaire): "Fanatizam je prema sujeverju
ono što je zanos prema grozničavosti, što je bes prema ljutini. Onaj ko pada u zanos, ko
ima priviđenja, ko snove shvata kao stvarnost, a uobrazilju kao proročanstva, taj je
zanesenjak; onaj koji svoju ludost potkrepljuje ubistvom, fanatik je. […] Ti ljudi su

24
Za opšta konceptualna svojstva odnosa između nosilaca svetovnih i nosilaca duhovnih pretenzija na
vrhovnu moć i vlast u ovozemaljskim poslovima, videti, Mirča Elijade: Istorija verovanja i religijskih ideja
[1989], I - III, Prosveta, Beograd 1991; Vojislav Stanovčić: Političke ideje i religija, I - II, Čigoja, Beograd
2003.
 18

ubeđeni da je sveti duh, kojim su prožeti, iznad zakona, da je njihov zanos jedini zakon
koji moraju slušati. […] Na čelu fanatika obično se nalaze hulje i oni su ti koji stavljaju
nož u ruke."25
Za radikalno poricanje dogmatskog, parohijalnog i tiranskog poretka neslobode
univerzalnog teokratskog carstva bio je potreban istinski titanski napor, a još veći napor
bio je neophodan da se izvan takvog poretka izađe i zatim osmisli, postavi, razvije i održi
jedan drugačiji svet. Zato je tokom poslednjih decenija 18. veka obnavljanje ideala
antičkog kosmopolisa kao idealnog poretka slobode, u svakom slučaju kao poretka
slobode kapitala, slobode građanina, slobode mišljenja, slobode plovidbe, slobode
trgovine i slobode osvajanja, bilo prirodan izbor za svakog onoga ko je bio odlučan da
iskorači izvan dogmi starog poretka. Naravno, obnavljanje ideala kosmopolisa kao
univerzalne svetske republike ili kao univerzalne svetske imperije, nije se moglo izbeći
čak i da tiranija protagonista univerzalnog teokratskog carstva kroz vekove nije bila
nametana i branjena sa tako pogubnim posledicama po čovečanstvo i svako lokalno
društvo.
Obnova ideala kosmopolisa bila je, naime, neizbežna od onog "trenutka" u kome
je nepovratno pokrenut točak mondijalne ekspanzije merkantilnog kapitalizma, a naročito
od 24. maja 1543, kada je Nikola Kopernik (Mikolaj Kopernik, Nikolaus Copernicus,
1473 - 1543) dobio prvi štampani primerak svog životnog dela De revolutionibus orbium
mundi, odnosno De revolutionibus orbium coelestium libri vi, u kome je postavio novu
26
teoriju svega, theory of everything, TOE, kao odgovarajući kosmološki i filozofski
okvir za taj svet u nastajanju. Bila je to Kopernikova heliocentrična teorija, jedna nova,
radikalno drugačija Velika Slika kosmosa sa Zemljom koja više nije centar toga

25
Volter: Filozofski rečnik (1764, 1765, 1769, 1770), Matica Srpska, Novi Sad 1990, str. 391, 392.
26
Pojam teorija svega, theory of everything, TOE, kojim se danas u teorijskoj fizici, astronomiji i
matematici imenuje skup osnovnih principa koji celovito objašnjavaju i povezuju sve poznate fizičke
fenomene, što znači čitav univerzum sa svim njegovim manifestacijama, postao je deo standardnog
naučnog žargona devedesetih godina 20. veka. Autor ovog pojma je Stanislav Lem (Stanislaw Lem, 1921 -
2006). U jednoj od svojih satiričnih SF priča o pustolovinama Ijona Tihog (Ijon Tichy) iz šezdesetih godina
20. veka (Futurološki kongres, Mir na Zemlji, Zvezdani dnevnici...), Lem je pisao o Ijonovom pradedi
poznatom po radu na Opštoj Teoriji Svega, Ogólna Teoria Wszystkiego. Tako je pojam teorija svega prvi
put uveden u javni život kao satirična dosetka. Razume se, sama istorija (različitih) teorijâ svega mnogo je
starija od pojma kojim se ove teorije danas imenuju. Od najstarijih kosmologija i kosmogonija, proteže se
kroz čitavu povest čovečanstva.
 19

univerzuma nego se sada i sama, u društvu sa drugim planetama i nebeskim telima,

okreće oko Sunca kao glavnog aktera u samom centru ovih događaja. Kopernik je svoju
teoriju razvio tako što se, koliko je god to bilo moguće, vratio u prošlost. Rehabilitovao je
onu izvorno centralnu ulogu Sunca u ljudskom kosmosui ovu ulogu dokazao sledeći ne
kanon Svetog pisma nego Pitagoru i pitagorejsku tradiciju uopšte, dakle pomoću
geometrije i matematike.
Kao što prvo hemijska, zatim fizička evolucija planete Zemlje, potom i evolucija
njene biosfere nije zamisliva bez Sunca, tako bez Sunca nije zamisliva ni kulturna
evolucija čovečanstva. Ljudi su od samog "početka" svesni ove svoje fundamentalne
povezanosti sa najbližom zvezdom. Zato kulturna evolucija čovečanstva i počinje sa
solarnim i lunarnim mitovima i kultovima, a vrhovna uloga Sunca u tim najstarijim
kosmologijama i kosmogonijama, izvan svake je sumnje. Kao što to svedoče artefakta
materijalne i duhovne kulture, a naročito upečatljivo paleolitski alati i simboli, zatim
neolitski urbanizam, neolitske astronomske opservatorije i kalendari, svetski sistem
agrarne civilizacije koji je uspostavila neolitska ili prva svetska revolucija, bio je tokom
čitavih deset hiljada godina (od oko 12000. p.n.e. do oko 2000. p.n.e.) organizovan i
reprodukovan na ovim opštim konceptualnim pretpostavkama.27 Prvi istorijski poznati
monoteistički religiozni i socijalni poredak, bio je poredak vrhovnog boga Sunca, Amona
ili Amon-Raa kao univerzalnog tvorca života, koji je od 1362. do 1355. p.n.e. u Egiptu
proglasio i održavao Amenhotep IV, faraon 18. dinastije iz perioda Novog Carstva,
poznatiji po svom solarnom imenu Akhenaton, takođe poznat i kao jeretički faraon. U
čast Amon-Raa, Akhenaton je u Tebi (Luksor) izgradio monumentalni hram Karnak;
27
O ulozi Sunca u prvobitnim kosmologijama i kosmogonijama, videti, A. P. Trotter: Stonehenge as an
Astronomical Instrument, in Antiquity, Vol. 1, No. 1, 1927, pp. 42 - 53,
http://www.antiquity.ac.uk/ant/001/Ant0010042.htm; Mircea Eliade: Cosmos and History. The Myth of the
Eternal Return (1954), Harper Row Publishers, New York 1959; Zenon Kosidovski: Kad je Sunce bilo bog
(1956), SKZ, Beograd 1987; Alexander Marshak: The Roots of Civilization. The Cognitive Beginnings of
Man's First Art, Symbol and Notation, McGrow Hill, New York 1972, prerađeno i prošireno izdanje Moyer
Bell, Mount Kisco, NY, 1991; Evan Hadingham: Early Man and the Cosmos, Unversity of Oklahoma
Press, 1985; David Maclagan: Creation Myths. Man's introduction to the world (1977), Thames and
Hudson, London 1994; B. Bauer and D. Dearborn: Astronomy and Empire in the Ancient Andes. The
Cultural Origins of Inca Sky Watching, University of Texas Press, Austin 1995; Kate Spence: Ancient
Egyptian chronology and the astronomical orientation of pyramids, Nature, Vol. 408, 16 November 2000,
http://hbar.phys.msu.su/gorm/dating/spence1.pdf; Archaeoastronomy. The Journal of Astronomy in
Culture, University of Texas Press, Austin, Vol. I (1986) - Vol. XVIII (2004),
http://www.utexas.edu/utpress/journals/jarch.html; Journal for the History of Astronomy, Vol. I (1970) -
Vol. XXXVI (2006), Cambridge, England, http://www.shpltd.co.uk/jha.html.
 20

kolonade tog hrama postavljene su tako da samo jedanput godišnje, na dan letnjeg
solsticija, zraci izlazećeg Sunce podjednako obasjavaju čitav prostor između dva reda
stubova; na osnovu toga, sveštnici Amon-Raa izračunali su dužinu godine, postignuće od
izuzetnog značaja za hidrauličko društvo kakav je bio tadašnji Egipat u svemu upućen na
Nil i ritam njegovih godišnjih ciklusa. Tragovi Akhenatonove solarne revolucije sačuvani
su u knjigama Starog zaveta. Čitavih 1.000 godina posle faraona Akhenatona, jedan drugi
prvosveštenik Sunca Nepobedivog, Sol Invictus, rimski car Konstantin Veliki (vladao
306 - 337), bio je prvi koji je hrišćanstvo izjednačio sa drugim religijama carstva, postao
zaštitnik ove mlade religije, legalizovao je, pomogao njenu brzu ekspanziju u sve delove
carstva i najzad, na samrtnoj postelji, i sam primio ovu religiju u čijim starozavetnim
knjigama nailazimo na tragove Akhenatonove solarne revolucije. U prvim vekovima
hrišćanstva, svakako do 6. veka, Isus Hristos je predstavljan kao Sunce Nepobedivo, Sol
Invictus. Hiljadu godina docnije, Nikola Kopernik je rehabilitovao, obnovio i osnažio ovu
centralnu ulogu Sunca u ljudskim poslovima, ovaj put sa stanovišta nauke. Na ovu
dimenziju Kopernike teorije skreće nam pažnju i Žan Delimo (Jean Delumeau):
"Tako je povratak Drevnima paradoksalno omogućio prevazilaženje nauke
nasleđene od njih. Ovo je samo ilustracija opšteg toka koji je renesansu doveo do
stvaranja samosvojnog dela, uza sav povremeni – ne stalni – privid da se vraća unazad.
Slučaj Kopernika je najbolja ilustracija takvog postupka. On je pročitao sva grčka dela
koja raspravljaju o sklopu svemira i otkrio je da su Ekfantos, Hiketas i Heraklid iz Ponta
verovali da se zemlja kreće. Uprkos prividnoj nejasnoći takvog shvatanja, Kopernik je
odlučio da ga prouči i na kraju ga prihvatio. A ova tri filozofa bili su pitagorejci, dok je
Heraklid, osim toga, posećivao i časove Platona. Kopernik je, dakle, do svog velikog
otkrića došao vrativši se, dalje od Platona i Aristotela, pitagorejskoj misli. Nama sumnje
da duboko pitagorejsko nadahnuće, sasvim na liniji renesansnog neoplatonizma, prožima
prvu knjigu De revolutionibus orbium coelestium, koja sadrži pravu himnu suncu, 'zenici
i duhu sveta', njegovom 'poglavaru' i 'vidljivom Bogu prema Trismegistu'. Tako zamršeni
i odveć ambiciozni vitalizam najautentičnije humanističke filozofije nije uvek bio daleko
od prave nauke".28

28
Žan Delimo: Civilizacija Renesanse (1984), Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1989, str. 477.
 21

Držeći se, dakle, ovih putokaza, Kopernik je pokazao je da se zaista može

zakoračiti izvan parohijalnih granica dotadašnjeg arteficijelnog kosmosa i njegove
parohijalne ljudske replike na Zemlji, u prostor stvarnog kosmosa i stvarnog ljudskog
sveta. Za tako veliko preduzeće radikalnog raskida sa obrascem i kanonima imaginarnog,
artificijelnog i parohijalnog kosmosa, u ovom slučaju starog Ptolomejevog geocentričnog
kosmosa u interpretaciji evropskog hrišćanstva, jedna nova paradigma bila je više nego
neophodna. I zaista, umesto do tada vladajućih kanona teološke paradigme, Kopernik je
postavio i formulisao paradigmu nauke. Bio je to onaj preko potrebni odgovor na krizu
koji omogućava da se iz krize izađe. Reč je o prvoj, inicijalnoj i zato do danas
najpoznatijoj naučnoj revolucija u času rađanja našeg sveta modernosti. Njenu strukturu
rekonstruisao je Tomas Kun (Thomas S. Kuhn, 1922 - 1994).29
Kopernikov odgovor na krizu znanja bio je delotvoran, između ostalog i stoga, što
je on sam bio duboko svestan njenih razmera. "Kad je ova situacija akutna (misli se na
stanje krize u koje, vremenom, dolazi svaka paradigma; u ovom slučaju reč je o krizi
teološke paradigme, prim. Lj.K.), naučnici koji su uključeni ponekad je uviđaju.
Kopernik se žalio da su astronomi u njegovo vreme bili tako 'nedosledni u ovim
(astronomskim) istraživanjima... da čak nisu mogli da objasne, ili da se drže, konstantne
dužine sezonske godine.' 'S njima je tako', nastavlja Kopernik, 'kao da je neki umetnik
trebalo da pokupi ruke, noge, glavu i druge delove za svoje slike od raznih modela, svaki
deo za sebe izvanredno nacrtan, ali nepovezan ni za jedno pojedinačno telo, pa kako ti
delovi nikako ne odgovaraju jedan drugome, rezultat bi pre bilo neko čudovište negoli
čovek.' Ajnštajn, koji je tekućom upotrebom bio ograničen na manje kitnjast jezik,
napisao je samo: 'Bilo je to kao da se tle izmaklo ispod nogu, bez čvrste osnove koja bi se
bilo gde mogla videt, na kojoj bi se moglo graditi.' A Volfgang Pauli, u onim mesecima
pre nego što je Hajzenbergov članak o mehanici matrica pokazao put ka novoj kvantnoj
29

Videti, Tomas Kun: Struktura naučnih revolucija (1962, 1969), Nolit, Beograd 1974. Za pojam
paradigma, koji je ovde prvi put uveo u naučni i filozofski žargon, Kun u Postscriptu iz 1969, kaže da
"označava čitavu konstelaciju uverenja, vrednosti, tehnka i tako dalje, koje dele članovi jedne date
zajednice, a s druge denotira jednu vrstu elemenata u toj konstelaciji, ona konkretna rešenja zagonetki koja,
upotrebljena kao modeli ili kao primeri, mogu da zamene eksplicitna pravila kao osnovu za rešenje
preostalih zagonetki normalne nauke." Prvo značenje paradigme je sociološko, drugo je filozofsko (Kun,
isto, str. 239). Za aktuelne diskusije o Kunovom modelu strukture naučnih revolucija, videti korisne
putokaze na adresi Thomas Kuhn and The Structure of Scientific Revolutions. A Paradigm Shift in the
History of Science, http://webpages.shepherd.edu/maustin/kuhn/kuhn.htm.
 22

teoriji, pisao je jednom prijatelju: 'U ovom trenutku fizika se ponovo nalazi u strahovitoj
zbrci. Fizika mi je, u svakom slučaju, suviše teška i voleo bih da sam bio filmski komičar
ili nešto slično, a da za fiziku nikad nisam čuo'. Ovo svedočenje posebno je impresivno
ako se uporedi sa onim što je Pauli napisao manje od pet meseci docnije: 'Hajzenbergova
vrsta mehanike ponovo mi je donela nadu i radost u životu. Ona, naravno, ne pruža
rešenje zagonetke, ali verujem da je sada mogućno opet krenuti napred'."30
Tako je svet arhetipova, simboličkih struktura i dogmi artificijelnog kosmosa i
njegove teološke paradigme bio napušten. Razume se, sledeći iskustva i preporuke svih
onih koji su kroz istoriju imali posla sa vlastima uvek spremnim da najsurovije kazne
svaku za ustanovljeni poredak opasnu i zato subverzivnu i jeretičku misao, Kopernik je
svoju revoluciju pripremao dugo, onako kao što su na vlastitim programima radili njegovi
učeni savremenici širom tadašnje Evrope, dakle u najvećoj mogućoj tajnosti. Trenutak
objavljivanja svoje teorije, pa tako i trenutak dubokih strukturalnih promena koju je ova
teorija pokrenula, odlagao je koliko god je to mogao, sve do poslednjeg dana svog života.
Godine 1508, tada tridesetpetogodišnji doktor kanonskog prava i administrator
Ermelandske biskupije, Nikola Kopernik počeo je, u Vroclavu ili Krakovu, da radi na
rukopisu De hypothesibus motuum coelestium a se constitutis commentariolus, O
hipotezi zvezdanog kretanja sa malim komentarom, rad je danas poznat kao
Commentariolus, Mali komentar, nameran da predstavi svoju heliocentričnu teoriju, koju
je postavio desetak godina ranije, za vreme svojih studija u Italiji. Naime, Kopernik je u
Bolonji otkrio staru, tokom vremena potisnutu, zaboravljenu, najzad i zabranjenu
pitagorejsku interpretaciju teorije o heliocentričnom univerzumu, osnažio je ovu teoriju
novim filozofskim, matematičkim i astrološko-astronomskim saznanjima i počeo da radi
na njenom egzaktnom dokazivanju. Mali komentar, prvo delo u kome je heliocentrična
teorija bila izložena na osnovu argumenata koje je obezbedila ne samo filozofija, nego
naročito matematika i astronomija, Kopernik je završio 1514. Ipak, taj rad nije objavio.
Commentariolus, Mali komentar, postaće poznat tek mnogo godina posle autorove smrti.
Ideja da se nebeska sfera sa Suncem, planetama i drugim zvezdama ne okreće oko
Zemlje, nego da se, naprotiv, sama Zemlja, sa svim drugim nebeskim telima okreće oko
Sunca koje se nepomično nalazi u centru univerzuma, bila je do te mere prevratnička i
30
Tomas Kun: Struktura naučnih revolucija, isto, str. 135 – 136.
 23

revolucionarna da je Kopernik, svestan implikacija koji njegova slika univerzuma može

imati na svet koji je već 1000 godina ustrojen po dogmatizovanom obrascu Ptolomejeve
astronomije, odlučio da njeno javno publikovanje odloži. I to ne za 9 godina kao što u
sličnim slučajevima savetuje Horacije, nego za ovaj devetogodišnji period pomnožen sa
4, dakle za čitavih 36 godina. Najzad, kada je 36 godina (4 x po 9 godina) prošlo,
Kopernik je rešio da objavi glavne elemente svoje teorije. Godine 1540, preko
posrednika, predao je najboljem štamparu u Frauenburgu rukopis koji je imao da obavi
taj delikatni zadatak, astronomsku studiju Narratio Prima, Prva objava. Kao autor Prve
objave, potpisan je Georg Joakim Retikus (Georg Joachim Rheticus, 1514 - 1574),
profesor astronomije na Univerzitetu u Vitembergu, luteranac i Kopernikov učenik. Bio
je to njihov zajednički rad. Retikus je, naime, pomagao Koperniku da taj rad pripremi za
štampu dok je 1539 - 1541. godine boravio kod njega u Frauenburgu. Knjiga je štampana
1541. Mistifikacija sa imenom glavnog autora bila je motivisana činjenicom da je u
Narratio Prima prvi put javno objavljen rezime Kopernikove heliocetrične teorije i to
prema rukopisu njegovog glavnog dela De revolutionibus orbium mundi, O revolucijama
svetskih orbita, delâ koje je već je bilo završeno i spremno da bude objavljeno. Ovaj novi,
Kopernikov univerzum Retikus je uporedio sa muzičkom partiturom i skladnim radom
sistema zupčanika u časovniku. Tako je Narratio Prima imala da odigra ulogu "probnog
balona" koji treba da ispita na kakav će sve odjek naići Kopernikova slika univerzuma
kada se De revolutionibus pojavi. Narratio Prima odigrala je uspešno svoju ulogu pa je,
najzad, na dan 24. maja 1543, teško oboleli Nikola Kopernik primio i prvi štampani
primerak svog životnog dela De revolutionibus. Duboko razočaran, umro je istog dana.
Naime, Andeas Osiander (Andreas Osiander, 1498 - 1552), kome je poverio da vodi
računa o štampanju njegovog životnog dela kod Johana Petriusa u Vitembergu, originalni
Kopernikov naslov De revolutionibus orbium mundi, O revolucijama svetskih orbita,
promenio je u De revolutionibus orbium coelestium libri vi, O revolucijama nebeskih
orbita u šest knjiga, a uz to je kao uvod objavio vlastiti i nepotpisani tekst Pismo čitaocu
u kome kaže da je heliocentrična teorija ništa više nego jedna "hipoteza" nastala bez
pretenzije da bude istinita, budući da je sama astronomija nemoćna da otkrije stvarne
uzroke i zakone nebeskih pojava. Vitemberške vlasti zataškavale su ovo cenzorsko nasilje
nad Kopernikom sve do 1609, kada je Johanes Kepler detaljno opisao taj slučaj u svojoj
 24

Novoj astronomiji, Astronomia Nova. Naravno, bizarna cenzorska epizoda sa promenom

naslova i Pismom čitaocu nije uticala na veliku epistemološku revoluciju koju je
Kopernik pokrenuo objavivši De revolutionibus orbium coelestium. Ova revolucija bila je
u tom času nepovratno pokrenuta.
Pred ljudima se otvorio jedan novi, neslućeno veći, mnogo uzbudljiviji i mnogo
složeniji kosmos, spreman da njegove zagonetke i tajne budu otkrivene, a on sam
rekonstruisan i strukturiran na temelju nove paradigme koju je osigurala nauka.
Sledstveno, korak izvan artificijelnog obrasca starog sveta vodio je na put ka izvornom
ljudskom polazištu, ka ponovnoj rekonstrukciji obrasca same prirode i odgonetanju
njenih šifri, njenih simboličnkih struktura, njenih zakona i njenog vrednosnog sistema.
Matrica jednog novog i drugačijeg kosmosa sa njegovim simboličkim poljem, počela je
da se izgrađuje na tom putu. Pun uspona i padova, biće to dug, neizvestan i veoma
mukotrpan put. Godinu dana posle osnivanja vatikanske Kongregacije za inkviziciju,
ustanove poznate kao Sveti Oficio, Rimska inkvizicija ili, jednostavno, Papska
inkvizicija,31 na dan 24. maja 1543, Kopernik je primio prvi primerak svog životnog dela
De revolutionibus i umro nekoliko sati docnije. Već 1546. dominikanac Đovani Marija
Tolosani (Giovani Maria Tolosani), objavio je protiv Kopernika traktat u kome je njega i
njegovu heliocentričnu teoriju optužio za blasfemični zločin poricanja apsolutnih istina
Svetog pisma. Akademska zajednica počela je da se konfiguriše na (antiklerikane)
31
Godine 1542, papa Pavle III osnovao je Kongregaciju za Inkviziciju, ustanovu poznatiju kao Sveti Oficio
ili Rimska Inkvizicija. Ime ove ustanove, koja se od 13. veka koristi naročito u verskim ratovima koje
papski Rim inspiriše i vodi protiv katara, albigenežana, bogumila, kao i drugih slobodnih crkava i pokreta
na Balkanu, u južnoj Francuskoj i severnoj Italiji, izvedeno je od latinskog glagola inquiro što znači tražiti,
potražiti, pitati, istraživati, tražiti razjašnjenje i dokaze za tužbu. Zadatak novoosnovane Kongregacije za
Inkviziciju bio je da u skladu sa novim istorijskim okolnostima, naročito u svetlosti uspeha reformacije,
centralizuje i standardizuje dotadašnje instrumente za borbu protiv svakog odstupanja od propisane verske
doktrine, da formuliše nove ciljeve, razvije nove instrumente i povede novi bezpoštedni rat protiv svih onih
koji ugrožavaju univerzalni papski primat i primat Rimokatoličke crkve uopšte. Šest kardinala, članova
Kongregacije za Inkviziciju i vrhovnih inkvizitora, dobili su moć suverenog odlučivanja o pravovernosti i
podobnosti ideja i ljudi sa stanovišta dogmatike i politike Rimokatoličke crkve. Kardinal Karafa (Carafa,
koji će 1555. i sâm postati papa Pavle IV), postavljen je na čelo ove ustanove. Sa mnogo entuzijazma i
odlučnosti Rimska inkvizicija stupila je na scenu svetskih poslova, pa je novi mondijalni ciklus proganjanja
i kažnjavanja svih onih koji misle, veruju ili rade drugačije mogao da otpočene punom snagom. "Jeretici",
"veštice", "čarobnjaci" i drugi novi i sve brojniji neprijatelji biće nemilosrdno proganjani i sistematski
uništavani tokom narednih vekova. Godinu dana posle osnivanja Papske inkvizicije, dakle 1543, Kopernik
je primio prvi primerak svog životnog dela De revolutionibus, a njegova epistemološka revolucija bila je
pokrenuta. Na osnovu neizmenjenih doktrinarnih pretpostavki Rimska inkvizicija, odnosno Kongregacija
za Inkviziciju ili Sveti Oficio, radiće sve do Drugog vatikanskog koncila 1965. godine, kada je
reorganizovana i preimenovana u Kongegaciju za doktrinu vere. Današnji papa Benedikt XVI, bio je na
čelu Kongregacije za doktrinu vere tokom dugog pontifikata pape Jovana Pavla II (1979 - 2005).
 25

kopernikance i (klerikalne) antikopernikance.32 Sasvim u skladu sa dinamikom sveta koji

se rađa, a reč je o periodu početnog ubrzanja i zato još uvek spore istorije, čitavih
šezdeset godina posle pomenutih događaja, ispostaviće se da je Kopernikova teorija
nepovratno otovorila prostor i za radikalno drugačiju, takođe istorijski novu Veliku Sliku
ljudskog sveta u ovom ponovo otkrivenom poretku nebeske mehanike. Sledstveno,
godine 1616, u trenutku otvaranja slučaja protiv Galilea Galileja (Galileo Galilei),
Rimska inkvizicija proglasila je i službeno Kopernikov rad za jeretički i subverzivan, pa
je De revolutionibus uvrštena u papski Index librorum prohibitorum da na njemu ostane
sve do 1835. Tako je sa Kopernikom postavljen jedan opšti filozofski, kosmološki i
uopšte naučni okvir vremena u kome će kroz faktičku iako ne i formalno proklamovanu
svetsku republiku učenosti biti obnovljen stari antički ideal kosmopolisa kao univerzalne
ljudske zajednice.
Proces postavljanja nove paradigme koji je otpočeo 1543, kada je Kopernik
pokrenuo točak dubokih strukturalnih promena svetskog društva sa De revolutionibus,
biće okončan 144 godine kasnije, u Kembridžu 1687, kada je Isak Njutn (Isaac Newton,
1642 - 1727) objavio svoje Matematičke principe prirodne filozofije, Philosopha
naturalis principia mathematica. Novi kosmos sa novim ljudskim svetom u tom kosmosu
dobio je tako primereno naučno objašnjenje univerzalnih zakona na kojima počiva.

32
Tokom svih ovih šezdeset godina, trajala je borba između kopernikanaca i antikopernikanaca za koju
znamo zahvaljujući Kopernikovoj biografiji Pjera Gasendija (Pierre Gassendi) iz 1654. U Gasendijevom
katalogu kopernikanaca nalaze se: Bernard Wapowski, Tiedamann Giese, Johannes Danticus, Nicolaus
Cardinal von Schönberg, Johan Albrecht Widmannstetter, Georg Joachim Rheticus, Heinrich Zell, Andreas
Aurifaber, Archille Pirmin Gasser, Johanes Petrius, Erasmus Reinhold, Johannes Angelus, Petrus Ramus ili
de la Ramée, Omer Talon, Robert Record ili Recorde, John Feild ili Field, John Dee, Pontus de Tyard,
Leonardo Botallo, Petrus Pitatus, Johanes Stadius, Regnier Gemma Frisius, Cyprianus Leovitius, David
Origano ili Tost, Nicodème Frischlin, Nicolao Zoravio, Brunone Seidelius, Christian Urstitius ili
Wursteisen, Erasmus Oswald Schreckenfuchs, Thomas Digges, Nicolaus Neodomus, Michel Eyquem de
Montaigne, Valentin Steinmetz, Diego Lopez de Zuñiga, Giovanni Battista Benedetti, Francesco Patrizio,
Bartholomäus Scultetus, John Blagrave, Jonas Petrejus Upsaliensis, Duncan Liddel, Jean-Antoine de Baïf,
Bartholomaeus Keckermann, Christoph Rothmann, Joseph Justus Scaliger, Paul Wittich, Valentin Otho,
Jacob Christmann, Johannes Amos Comenius, William Gilbert, Giordano Bruno, Tycho Brahe, Michael
Mastlin, Johannes Kepler, Joseph Gaultier, Nicolas Fabri de Peiresc, Pierre Gassendi, Pierre de Bérulle,
Elia Diodati, Matthias Bernegger, Marin Mersenne, René Descartes, Nicolaus Mulerius, itd. U grupi
antikopernikanaca, nalaze se: Paul Eber, Philipp Melanchthon, Martin Luter, Jean Calvin, Giovani Maria
Tolosani, Julius Ceasar Scaliger, Jorgen Christoffersen Dibvardius, Francesco Maurolico, Jean Bodin,
Guillaume de Saluste du Bartas, Wilhelm Misocacus, Francesco Barozzi, Thomas Blundeville, Johannes
Laurentius Gevaliensis, Lambert Danneau, Jacopo Mazzoni, François Viète, George Buchanan, Giulio
Cesare LaGalla, Giovanni Antonio Magini, Jean-Baptiste Morin, Christopher Clavius, i drugi.
 26

3.

Glavni protagonisti svetske republike učenosti bili su uvereni da će se ona,

uostalom po logici interesa merkatilnog kapitalizma koji za prostor svoje ekspanzije ima
čitav svet (od 1504. do 1650, čak 18.000 brodova, pretežno trgovačkih, plovilo je samo
između Evrope i Amerike),33 razvijati u pravcu jedne idealne velike republike sveta i
njene svetske vlade kao gravitacionog središta tako uređenog čovečanstva. Razume se, u
skladu sa prirodnom filozofijom i njenim idealom ljudske slobode. Jedinstveni socijalni
prostor ljudskog sveta na Zemlji čije su koordinate posle pesnika i filozofa ispisali
moreplovci i istraživači, a za njima trgovci, vojnici, hrišćanski misionari i drugi
kolonizatori, imao je da se dovede u sklad sa univerzalnim načelima nove prirodne
filozofije i tako optimalno uskladi sa ritmom heliocentričnog poretka same prirode. Ali, i
kao što je već rečeno, tiranija neprirodnog poretka neslobode koja je zarobila ljudski svet,
bila je nepremostiva prepreka na putu ostvarenja tog velikog cilja. Međutim, već u drugoj
polovini 17. veka, ispostaviće se da je Kopernikovo otkriće planetarnih revolucija oko
Sunca istovremeno i više nego spasonosan metodološki i konceptualni putokaz za izlaz iz
tog stanja opšte ljudske osujećenosti.34 Da bi se to shvatilo, bio je potreban "samo" onaj
jedan korak koji od prepoznavanja revolucijâ nebeskih tela u Kopernikovoj kosmologiji
vodi do toga da se i velike promene u ljudskim poslovima na Zemlji takođe prepoznaju i

33
Videti, Žan Delimo: Civilizacija Renesanse (1984), isto, str. 81.
34
Pojam revolucija, izveden je od novolatininskog revolutio, reči koja je nepoznata u klasičnom latinskom,
ali su u ranom srednjem veku ovu reč uveli u upotrebu sv. Augustin i drugi hrišćanski autori; u Renesansi,
latinsko revolutio transformisano je u ital. revoluzione, reč koja je prevedena na fr. i engl. jezik kao
revolution. Izvorno, ovo revolutio, revoluzione, revolution, revolucija, znači povratak objekta koji se kreće
po nebeskoj sferi u početni položaj. Kopernik je svojim otkrićem Zemljinih revolucija oko Sunca znatno
proširio značenje ovog revolutio, revoluzione, revolution.
 27

imenuju kao revolucije. Opšti i posebni uslovi za jedan takav korak vremenom su
obezbeđeni, nekolicina među Kopernikovim savremenicima na različite načine
najavljivali su takav ishod događaja, pa je ovaj odlučujući korak najzad bio i učinjen.
Korak o kome je reč postao je moguć tek po okončanju duboke ekonomske i svake druge
krize koja je od kraja 13. pa do polovine 15. veka, dakle čitavih 150 godina, doslovice
desetkovala Evropu i njene ljudske i materijalne resurse. Godine 1450, postalo je jasno da
je novi ciklus privredne, kulturne i socijalne konjukture konačno pokrenut.
Severnoitalijanski gradovi, a naročito Firenca, bili su centri tog preokreta. Sa mnogo
entuzijazma, samopouzdanja i umeća, iz haosa stopedesetogodišnje krize na scenu istorije
stupila je Renesansa sa svojim humanizmom. Tako se dogodilo da je korak o kome je reč
omogućio renesansni humanizam, ono kumulativno dejstvo velikog skupa faktora veoma
različite genealogije, morfologije i snage koji su uticali na vektore evropske, sledstveno i
svetske istorije tokom dugog 16. veka, odnosno između 1450. i 1630. godine.
Za početak talasa koji će dovesti do Kopernikove koncepcije planetarnih
revolucija, a odatle i do kristalisanja ideje o revoluciji u ljudskim poslovima, može se
uzeti obnova Platonove Akademije, Academia Platonica, u Firenci 1450. godine, a
naročito onaj nepoznati datum 1460, kada je izvesni monah u službi Kozima de Medičija
(Cosimo de Medici, 1389 - 1464), doneo iz Makedonije u Firencu grčki rukopis traktata
Primander Hermesa Trismagista, legendarnog prvog filozofa, teologa i maga, osnivača
ovih disciplina kod starih Egipćana. Od 1471, kada je prvi put štampan Fičinov
(Marsiglio Ficino, 1433 - 1499) prevod Primandera na latinski, pa do kraja tog stoleća,
ali i tokom čitavog 16. i 17. veka, Primadner, rukopis kome će se uskoro pridružiti i
drugi traktati Hermesa Trismagista poznati kao Corpus Hermeticum, Hermesova zbirka,
imaće odlučujuću ulogu u profilisanju glavnih filozofskih, teoloških i naučnih ideja
vremena. Sve do početak 17. veka smatralo se da je Hermes Trismagist bio stvarna
istorijska ličnost, a njegova Zbirka imala je snagu prve objave budući da se čvrsto
verovalo kako je nastala u sam osvit civilizacije, za vreme prve egipatske dinastije pre
više hiljada godina. Tek je učeni Isak Kazaubon (Isaack Casaubon, 1559 - 1614),
francuski jezuita koji je u službi engleskog kralja Džejmsa I između 1610. i 1614. godine
radio na kritičkom izdanju Baroniusovih Crkvenih anala, Annales Ecclessiastici, izneo
argumentaciju na osnovu koje je autorstvo Hermesove zbirke pripisivano Heremsu
 28

Trismagistu stavljeno pod znak pitanja, a vreme njenog nastanka bilo datovano u znatno
mlađi period istorije (Isaac Casaubonus: De rebus sacris et ecclesiasticis Exercitationes,
London 1614). Današnji istraživači saglasni su da su tekstovi Hermesove zbirke nastali u
periodu između 3. veka p.n.e. i 3. veka n.e, u Aleksandriji. Kako god bilo, Corpus
Hermeticum, Hermesova zbirka, predstavljala je opšti konceptualni okvir unutar koga se
iskristalisao renesansni humanizam sa Kopernikovom epistemološkom revolucijom kao
svojim nesumnjivim vrhuncem.35
Apokaliptične vizije "poslednjeg dana", "strašnog suda" i "kraja sveta" s jedne
strane, a milenarističke vizije "novog početka", "novog sveta" i "novog neba" s druge,
osnovne su dve eshatološke vizije 16. veka. Razume se, obe vizije reflektuju stvarni život
stvarnih ljudi. Masovni i apokaliptični progoni i spaljivanja "veštica", "jeretika",
"inovernika" i svih drugih "otpadnika" (jeres židovstvujušćih u Rusiji 1490; Granadski
edikt proglašen 31. marta 1492, kojim su Jevreji i Mavari na Iberskom poluostrvu
stavljeni pod režim verskog terora, masovnih egzekucija, spaljivanja, nasilne konverzije,
pljačke i progona), odvijaju se paraleno sa poletom renesansnog humanizma,
milenarističkim i hilijastičkim pokretima, kao i velikim geografskim otkrićima. Godine
1510, u vreme dok Kopernik piše Commentariolus, Mali komentar, Henrih Kornelijus
Agripa od Neteshajma (Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, 1486 - 1535),
završio je svoju knjigu De occulta philosophia, O tajnoj filozofiji, najuticajnije
humanističko i filozofsko delo u prvim decenijama 16. veka, u svakom slučaju do pojave
Paracelsusa i Kopernika. Glavni cilj koji je Agripa želo da postigne sa De occulta
philosophia bio je da posle hiljadu godina ljudske zarobljenosti u mraku neznanja i pod
tiranijom univerzalnog teokratskog carstva, sakupi najvažnije ideje koje su nastale tokom
poznate istorije, da skrupulozno identifikuje sve ono šta je u njima zajedničko i da, na
temelju svega toga, postavi i objavi opštu Veliku Sliku Univerzuma koja sledi iz ovih
ideja. Agripa je, dakle, želeo da formuliše ono što se u 20. veku naziva teorija svega,
theory of everything, TOE. Marsilio Fičino i njegovi radovi iz područja tzv. spirutualne

35
O Corpus Hermeticum i Hermesu Trismegistu, o recepciji ove zbirke u 15, a naročito u 16. veku, videti
Frances A. Yates: Giordano Bruno and the Hermetic Tradition, The University of Chicago Press, Chicago
- London 1964; Francis A. Jejts: Hermetička filozofija i elizabetansko doba (1979), SKC, Beograd 1999;
Garth Fowden: The Egyptian Hermes. A Historical Approach to the Late Pagan Mind (1986), Princeton
University Press, Princeton, New Jersey 1993; Erna Banić-Pajnić: Smisao i značenje Hermesove objave,
Globus, Institut za povijesne znanosti Sveučilišta u Zegrebu, Zagreb 1989.
 29

magije, kao i tzv. demonska magija Agripinog učitelja i mentora Johana Tritemiusa
(Johannes Trithemius (1462-1516), napolitanskog opata, kriptografa i maga, polazište su
ovog Agripinog rada, ali ne i jedini autoriteti na koje se pozivao. Knjigu je napisao
sledeći, takođe, Zoroastera, Pitagoru, Platona i neoplatoničare, Rodžera Bekona (Roger
Bacon), Roberta od Jorka (Robert of York), Petra od Abana (Peter Apponus ili Peter de
Abano), Alberta Velikog (Albertus Magnus), a posebno opširno, citirao je dela kao što su
firentinski Cicclus Asculus, Plinijeva Historia Naturalis, Picatrix, Corpus Hermeticum
Hermesa Trismegista, Liber de Mirabilibus Mundi Pseudo Alberta Velikog, Oratio de
Dignitate Hominis i Apologia Pika dela Mirandole, De Verbo Mirifico Johanesa Reuhlina
i druga. Pošto je pažljivo uporedio ideje o univerzalnim zakonima prirode do kojih su
kroz istoriju došli veliki prethodnici, pošto je identifikovao korespodencije, simetrije i
konvergencije u odnosima između ovih ideja, Agripa je došao do zaključka da
Univerzum sačinjavaju tri sveta u međusobnoj interakciji: prvi je svet elemenata, drugi je
celestijalni svet ili svet zvezda, treći je svet intelekta. Interaktivni trougao koji ova tri
sveta uspostavljaju nije ništa drugo nego sâm Univerzum, koji je, za Agripu, isto što i
Bog. Čovek i Univerzum, nalaze se u odnosu međuzavisnosti i preslikavaju se jedan u
drugom: Makrokosmos, odnosno Univerzum - Bog, i Mikrokosmos, odnosno Čovek.
Zato su filozofija, fizika, matematika i teologija one discipline koje jedine pomažu da se
dođe do spoznaje fundamentalnih, dobro skrivenih unutrašnjih principi Univerzuma i
svih oblika njegovog manifestovanja. Tako stečeno znanje omogućava da se svesno
deluje na sve oblike egsistencije i da se oni podvrgnu volji onoga ko je ovim znanjima
ovladao. Načelno, time se otvara i mogućnost da se svesno deluje na ponašanje čitavog
Univerzuma. U skladu sa ovim konceptom tri sveta koji su jedan, De occulta philosophia
podeljena je u tri knjige: knjiga prva posvećena je prirodnoj magiji, magiji prirode,
knjiga druga govori o celestijalnoj magiji, magiji zvezda, dok se u trećoj raspravlja
problem ceremonijalne, odnosno religiozne magije. Kada je završio rukopis De occulta
philosophia, Agripa je krenuo na dugo putovanje po Evropi, jedno od onih koje
poznavaoci nazivaju "misterioznim". Zahvaljujući rukom prepisivanim kopijama koje su
dostupne samo onim najpoverljivijim među učenim ljudima, De occulta philosophia od
tog trenutka počela je da vrši snažan uticaj na najkreativnije među Agripinim evropskim
savremenicima, naročito u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj i Italiji. Agripa će svoje
 30

najvažnije delo objaviti 23 godine kasnije, pred sam kraj života. Godine 1514, kada je
Kopernik završio Commentariolus, Albreht Direr (Albrecht Dürer, 1471 - 1528) je
završio graviru Melanholija I, svoj verovatno najslavniji i najezoteričniji rad, kao i
graviru Sveti Jeronim u radnoj sobi. Ove dve gravire predstavljaju Direrovu interpretaciju
Agripine teorije svega iz De occulta philosophia. Što se tiče samog sv. Jeronima (348 -
420), on "u neku ruku predstavlja sveca zaštitnika kabalista i često se pojavljuje u
literatuiri hrišćanske kabale, kao kod Reuhlina", piše Frensis A. Jejts. Ovaj Jeronimov
ugled temelji se ne samo na činjenici što je kao znalac grčkog i hebrejskog bio prvi koji
je preveo Sveto pismo na latinski i što je za sobom ostavio bogat opus učenih komentara o
pitanjima hrišćanske doktrine, nego naročito na tome što je bio prvi hrišćanski
komentator slova hebrejskog alfabeta u kabalističkom ključu. Jeronim se rodio u
Stridonu, na teritoriji rimske Ilirske prefekture, na granici provincija Dalmacije i Bosne, u
gradu koji se nalazio kod današnjeg Bosanskog Grahova. Na dan 31. oktobra 1517,
Martin Luter (Martin Luther, 1483 - 1546), augustinski redovnik, doktor i profesor
Svetog pisma na univerzitetu u Vitenbergu (Wittenberg), ponosan na svoje seljačko
poreklo, prikucao je na vrata kneževske crkve u Vitenbergu plakat sa 95 teza protiv
crkvene trgovine papskim indulgencijama, tekst koji će postati slavan pod naslovom B.
Martini Lutheri theses Tezelio, indulgentiarum institori oppositas. Iako to nije
nameravao, Luter je tako pokrenuo događaje koji su samo čekali da budu pokrenuti,
veliki pokret evropske Reformacije, prvu masovnu revoluciju modernog vremena. Dana
24. juna 1527, pred masom studenata okupljenih ispred univerziteta u Bazelu, slavni
lekar i tamošnji profesor medicine Filip Aurelije Teofrast Bombast fon Hohenhajm
Paracelsus (Philippus Aureolus Theophrastus Bombastus Von Hohenheim Paracelsus,
1493 - 1541), demostrativno je spalio medicinske knjige Avicene i Galena i tako označio
kraj jalovog pozivanja na antičke autoritete i početak moderne, Paracelsusove, medicine.
Brojni Paracelsusovi protivnici i neprijatelji iz lekarskog, apotekarskog i univerzitetskog
ceha, dočekali su ovo buntovničko spaljivanje knjiga Avicene i Gelena kao bogohulnu
jeres, ali i spasonosni casus belli za konačni obračun. Odmah su optužili Paracelsusa da je
"Martin Luter medicinske nauke", dakle opasan jeretik. U gužvi koja je nastala,
Paracelsus je spasao život vratolomnim noćnim bekstvom iz Bazela. Pobegao je u gornji
Alzas, gde se skrivao kod pouzdanih prijatelja često menjajući boravište. "Zašto me
 31

nazivate Martinom Luterom? Luteru prepuštam da brani ono što sam govori, a ja ću biti
odgovoran za ono što ja kažem. Veštičarenje koje pripisujete Luteru, takođe prpisujete i
meni: vi nas obojicu želite u vatri", odgovorio je tada Paracelsus svojim neprijateljima.
Godine 1530, Paracelsus je objavio i da jedna tajna loža Bratstva Ruže i Krsta, Ordens
des Rosencreutzes, Fraternitas de Rosea Cruce, deluje u Bazelu. To je, koliko se danas
zna, prvo spominjanje Fraternitas de Rosea Cruce. Ernest Bloh (Ernest Bloch), međutim,
navodi da neki "ne sasvim verodostojni rukopisi" obaveštavaju kako su lože sa istim
imenom delovale u Nemačkoj već u 12. veku. Tri godine docnije, 1533, Kornelijus
Agripa fon Neteshajm najzad je objavio De occulta philosophia, svoju teoriju svega.
Agripa je proglašen za opasnog jeretika, a posle smrti 1535, u borbenoj lektiri rimskih i
drugih hrišćanskih teologa, ideologa, inkvizitora i cenzora, biće pominjan kao tipični crni
mag i Đavolov učenik. Razume se, ni poredak nije sedeo skrštenih ruku. Dana 15.
avgusta 1534, u crkvi Sv. Marije na pariskom Monmartru, Ignjacio de Lojola (Iñigo
Lopez de Loyola, 1491 - 1556) sa šestoricom sledbenika osnovao je Društvo Isusovo,
Societas Iesu. Ova sedmorica iberskih diplomaca sa pariske Sorbone (Loyola, Peter
Faber, Francis Xavier, Alfonso Salmeron, Jacob Laines i Nicholas Bobedilla koji su
Španci i Simon Rodrigues, koji je Portugalac) rešeni su da se svim raspoloživim
sredstvima bore za stvar katoličke vere i crkve, da kao disciplinovani vojnici bez
razmišljanja izvrše svako naređenje rimskog pape i da se suprotstave silama jeretičke
reformacije koje su ugrozile veru, crkvu i papu. Godine 1536, Paracelsus je objavio svoje
najznačajnije delo, revolucionarnu Knjigu o velikoj hirurgiji, Der grossen Wundartzney
pa je tako nepovratno otvorio vrata medicine zasnovane na racionalnom i kritičkom
posmatranju, istraživanju, eksperimentu, merenju i iskustvu, vrata moderne naučne
medicine kakvu poznajemo danas. Iste godine, Paracelsus je objavio i knjigu
Prognosticatio, Proricanje vremena, rad u kome je izložio osnovne ideje duhovne
alhemije. Proricanje vremena je istovremeno i praktični priručnik za dostizanje
prosvetljene svesti, odnosno samosvesti, kao najvišeg cilja duhovne alhemije i svakoga
ko u skladu s njenim intencijama radi na sebi. Ipak, pojedinačna prosvetljena svest za
Paracelsusa nije i konačni cilj duhovne alhemije. Konačni cilj jeste ponovno
uspostavljanje univerzalnog zlatnog doba. Izvesno Bratstvo prosvetljenih, ima na tom
ljudskom putu u zlatno doba ulogu od odlučujuće važnosti. Sledstveno, Paracelsus u
 32

Prognosticatio sebe predstavlja kao onoga koji je žrtvovan i stoga prinuđen da deluje na
strani svojih neprijatelja kako bi omogućio da se na svetlu dana u punom sjaju pojavi ovo
Bratstvo prosvetljenih. Ideal univerzalne, totalne spoznaje, do koje se stiže mukotrpnim
unutrašnjim dosezanjem prosvetljene svesti ili samosvesti, osnovni je motiv
Prognosticatio. Ovaj vrhunski ideal, naročito u nemačkim zemljama, dalje će razvijati
Paracelsusovi učenici iz pokreta pansofista što će početkom 17. veka omogućiti "veliku
roznkrojcersku eksploziju" koju pozitivna istoriografija smatra "klasičnim
roznkrojcerstvom". Godine 1540, papa Pavle III objavio je bulu Regimini militantis i
odobrio red Societas Iesu, Društvo Isusovo. Tako je počela istorija Lojoline vojno-
monaške organizacije. Uskoro, neće biti ni jednog dela sveta, ma kako zabačenog i
udaljenog, bez Jezuita, njihovih misija i njihove delatnosti. Dana 34. septembra 1541,
Paracelsus, koji je tada imao 48 godina, iznenada je umro u Salzburgu, glavnom gradu
istoimene arhiepiskopije, danas u Austriji. Iz Celovca (nem. Klagenfurt) gde je tada
živeo, doputovao je u Salzburg na zakazani sastanak sa princom-nadbiskupom, vojvodom
Ernestom od Bavarske. Samo što je ušao u Belog Konja, svratište gde je sastanak trebalo
da se održi, veliki lekar je naprasno umro pod misterioznim i nikad razjašnjenim
okolnostima. Najzad, manje od godinu dana posle Paracelsusove smrti, 1542. godine,
papa Pavle III osnovao je Kongregaciju za Inkviziciju, ustanovu poznatiju kao Sveti
Oficio ili Rimska Inkvizicija. Razume se, Paracelsusova dela biće odmah stavljena na
vatikanski Index librorum prohibitorum, Indeks zabranjenih knjiga, a on sam biće
klasifikovan kao nepopravljivi jeretik i mag opasan za stvar Rimske crkve, iako je do
kraja života ostao u njenim redovima.
Već u drugoj polovini 17. veka pojam revolutio, revoluzione, revolution,
revolucija, kojim je Kopernik označio ritmičko kretanje i povratak u polazni položaj
Zemlje i svakog drugog nebeskog tela koje kuži oko Sunca, počeo je da se koristi i za
imenovanje radikalnih socijalnih promena koje omogućavaju povratak ljudskog sveta iz
neprirodnog poretka tiranije u prvobitni, dakle prirodni poredak ljudske slobode. 36
36
Pojam revolutio, revoluzione, revolution, revolucija, počeo je da se koristi za imenovanje radikalnih
promena u ljudskom društvu u 17. veku, u času rađanja sveta modernosti. Poznat slučaj ovakvog korišćenja
pojma revolucija predstavlja rad La Rivoluzioni di Napoli, Revolucija u Napulju, koji je Aleksandar Girafi
(Alessandro Giraffi) objavio 1647. u Veneciji, na početku ustanka koji je protiv Habzburga u Napulju
vodio ribar Masanileo (Masanilleo). Engleski pesnik Robert Hit (Robert Heath) upotrebio je, takođe, pojam
revolucija da označi radikalne društvene promene koje će u budućnosti učiniti ljudski svet boljim; njegova
zbirka Clarastella, Together with Poems Occasional, Elegies, Epigrams, Satyrs u kome se pojam
 33

Ljudski svet krenuo je talasnom putanjom moderne svetske revolucije. O fenomenu

dubokih promena u ljudskom društvu koje nazivamo revolucijama, Valerštajn (Imanuel
Wallerstein) kaže sledeće: "Jedna od glavnih postavki u svjetskoj društvenoj znanosti
govori o postojanju nekoliko velikih prekretnica u povjesti ljudskog društva. Jedna od tih
općenito priznatih prekretnica, iako je izučava samo manjina znanstvenika, jest tzv.
neolitska ili poljoprivredna revolucija. Druga velika prekretnica je stvaranje suvremenog
svijeta." 37
Sa ovim transferom pojma revolucija iz Kopernikove astronomije u prostor
društvenih odnosa, vrata za izlazak iz poretka tiranije bila su nepovratno otvorena. Prvi
moderni protagonisti radikalnih programa za promenu sveta svoje čvrsto utemeljenje
imali su u Kopernikovom heliocentrizmu i simboličkom potencijalu ove teorije. Bili su to
Bruno (Giordano Bruno, 1548 - 1600) i Kampanela (Tommaso Campanella, 1568 -
1639).
Protagonisti moderne svetske revolucije bili su i ostali čvrsto uvereni da će se
ljudski svet, kada pređe taj solarni put kao put svojih unutrašnjih radikalnih

revolucija koristi sa ovim novim značenjem, štampana je u Londonu 1650. Grivank (K. Griewank) u Der
neuzeitliche Revolutionsbegriff. Entstehung und Etwicklung, Weimer, 1955, navodi iscrpan katalog istorija
revolucije, histories des revolutions u gotovo svakoj zemlji krajem 17. i početkom 18. veka. Prevrat kojim
je u Engleskoj 1688. ponovo uspostaviljena monarhija, nazvan je slavna revolucija, glorious revolution.
Brojne istoriografske studije anonimnih ostrvskih autora sa mnogo entuzijazma tada su predstavljale slavnu
revoluciju javnosti na Kontinentu. Tako je, prvo u Engleskoj i engleskim kolonijama u Novom Svetu, a
zatim i širom Starog Sveta, revolucija postala pozitivni politički ideal. O tome svedoče sačuvane
publikacije sa revolucijiom u naslovu: Révolutions d’Anglettere, Engleska revolucija, Paris 1670; Histoire
de la révolution d’Irlande, Istorija revolucije u Irskoj, Pariz 1692, kao i sedam engleskih pamfleta
objavljenih između 1689. i 1693. sa revolucija u naslovu. Jezuita Pjer-Žozef Dorlean (Pierre-Joseph
Dorléans), bio je prvi koji je interpretirao istoriju revolucije kao samostalnu pojavu u svom trotomnom delu
Histoire des révolutions d’Angleterre depuis le commencement de la monarchie iz 1693. Trotomna
Histoire des révolutions arrivées dans le gouvernment de la République romaine R. Vertota iz 1719,
prevedena je na poljski i objavljena 1736. u Varšavi; ovaj prevod imao je brojna izdanja. Katarina Kokburn
(Chatarine Cockburn) objavila je 1706. u Londonu dramu The Revolution in Sweden. Godine 1733, takođe
u Londonu, nepotpisani autor upotrebio je pojam revolucija za opis novog tipa politike u spisu Revolution
politicks: being a compleat collection of all reports, lyes and stories which were fore-runners of the great
revolution in 1688. Nepoznati autor koji se potpisao pseudonimom Viljem Revolucija (William
Revolution) objavio je 1735, isto tako u Londonu, rad The Real Crisis or, the necessity of giving immediate
of powerful succour to the Emperor against France and her present allies. Veliki geografsko-istorijski atlas
iz 1763. koji je predstavio sve promene u čovečanstvu od Noja do Luja XIV zvao se Les Révolutions de
l’univers, Revolucije univerzuma. Fridrih Veliki, koji je revolucije video kao deo sudbine naroda, naročito
novih, godine 1751. napisao je da "revolucije koje doživljavaju monarhije i republike imaju svoj uzrok u
nepromenljivim zakonima prirode." O Luterovoj reformaciji, napisao je: "Revolucija tako velika i tako
jedinstvena, koja je izmenila gotovo čitav sistem Evrope, zaslužuje da je ispita Filozofsko oko."
37
Imanuel Wallerstein: Suvremeni svjetski sistem (The Modern World-System I, The Modern World-System
II, 1974, 1980), cekade, Zagreb 1986, str. 13.
 34

transformacija, a on je, zavisno od stajne tačke posmatrača, ili pun krug ili spirala, vratiti
u svoje prvobitno prirodno stanje i da će na Zemlji ponovo biti obnovljeno zlatno doba,
onaj izvorni poredak same prirode koji nije ništa drugo nego poredak ljudske slobode.
Idealni prirodni sklad između solarnog i zemaljskog poretka biće tada ponovo, ovaj put i
konačno, uspostavljen. Zemaljski kosmopolis, odnosno univerzalna svetska republika,
biће organizovanа u skladu sa univerzalnim solarnim načelima nebeskog poretka.
Protagonisti moderne svetske revolucije takođe su bili i ostali uvereni da će se oba
poretka, i onaj nebeski i ovaj zemaljski, najzad ostvariti kao celovita i jedinstvena
Univerzalna Harmonija onda kada ljudi, zahvaljujući svom znanju, svojim veštinama i
svojim moralnim vrlinama, odgonetnu, dešifruju i shvate sve tajne, arhetipove i simbole
koje sadrži Knjiga Prirode sa njenim zakonom sveopšte povezanosti. Do tog časa u
raskoraku, dva poretka – zemaljski poredak čije središte je čovek sa njegovim
kosmopolisom i nebeski poredak sa Suncem koje kao središte makrokosmosa drži na
okupu sve stvari i na nebu i na Zemlji – tada će uskladiti svoje ritmove. Integrisni kao
jedinstven deo partiture one gigantske kosmičke simfonije, nastaviće potom da se kreću
do kraja vremena. "Jer, svet je jedan. Čovečanstvo je celina." Univerzalni Haos rodiće
Univerzalnu Harmoniju, iz Mraka rodiće se Sunce. Sa svojim visokim idealima slobode i
etosom socijalnog savršenstva, sa svojim velikim protagonistima i svojim ogorčenim
neprijateljima, na scenu svetske istorije zakoračila je moderna utopija.
Odlučni u nameri da odgonetnu i oslobode skriveni i neosvešćeni sadržaj onog
Blohovog (Ernest Bloch, 1880 - 1977) "dvojnog pisma same prirode", protagonisti
moderne utopije naročito su bili (i ostali) zainteresovani za njene "realne simbole" ili
"realne šife". Oni, naime, sadrže "arhaično uskladištenu anticipaciju", pa sledstveno
imaju i naročitu "produktivno-utopijsku" funkciju. Reč je o dinamičnim i istoričnim
"figurama napetosti", "tendencioznim procesnim likovima prirode" koji su, zahvaljujući
svojoj "produktivno-utopijskoj funkciji", "sposobni za budućnost", pa upravo zbog tog
svojstava imaju naročitu moć da "izraze ono što još nije bilo, da izraze izlazak Sunca".
Dešifrovati ove prirodne oblike "arhaično uskladištene anticipacije" znači osloboditi
njihove dobro skrivene, neosvešćene sadržaje i pomoći im da, do kraja, ispune svoju
ulogu u velikom projektu ljudskog i opštečovečanskog oslobađanja, da "izraze ono što još
nije bilo, da izraze izlazak Sunca".
 35

Držeći se argumenata geometrije i matematike, na samom početku moderne

epohe, centralnu ulogu Sunca u ljudskom kosmosu, videli smo, rehabilitovao je i na
temelju novog čitanja pitagorejske tradicije, dokazao Kopernik. Tako se kroz ovaj proces
dešifrovanja "dvojnog pisma same prirode" iskristalisala "jedna objektski-utopijska nauka
o figurama", a sa njom, sasvim konsekventno, i primereni socijalni program obnovljene
pitagorejske kvalitativne matematike jedne kvalitativno nove filozofije prirode. Ovu
dimenziju ljudske egzistencije na granici dvaju istorijskih svetova, Bloh je prepoznao i
osvetlio rekonstruišući filozofski smisao i socijalnu funkciju arhetipskih i simboličkih
struktura koje Mocart koristi u Čarobnoj fruli. 38
Opšti filozofski okvir koji je postavio Kopernik ostaće dominantan od 17. pa sve
do prve trećine 20. veka kada je na talasu jedne nove epistemološke i kognitivne
revolucije postavljena nova naučna paradigma i skicirana nova teorija svega kao Velika
Slika novog, nedeterminističkog i nelinearnog univerzuma. Reč je promeni naučne
paradigme, odnosno o procesu duboke, suštinske promene korpusa ljudskih znanja koji je
pokrenut 1905, godini koja je bila Annus Mirabilis, Godina čuda Alberta Ajnštajna
(Albert Einstein, 1879 - 1955).39 Na talasu ove promene, artikulisan je i novi koncept
38
"Ali Čarobna frula – da uzmemo fantastičan komad koji nesumnjivo humanizira – upotrebljava gotovo
same arhaične alegorije i simbole... Bez obzira na to, sve te alegorije i simboli... pokazali su se
upotrebljivim u službi prosvjetiteljstva, štoviše. Oni su u Mozartovoj muzici bajke, kao nedemonskom
hramu, stigli doista kući. Tako produktivno-utopijska funkcija izvlači i slike iz nezastarjelog bivšeg,
ukoliko su one unatoč čaroliji u sebi prema dvostrukom smislu sposobne za budućnost, i osposobljuje te
slike da izraze ono što još nije bilo, da izraze izlazak Sunca. Na taj način utopijska funkcija ne otkriva samo
kulturni višak kao ono što pripada njoj nego također iz dvosmislene dubine arhetipova vraća natrag sebi
jedan element same sebe, jednu arhaično uskladištenu anticipaciju o još-ne-svjesnomu, još-ne-uspjelomu...
Arhetipovi te vrste uopće nisu sazdani naprosto od ljudske građe, ni od arhajske niti od kasnije povjesti;
oni, naprotiv, pokazuju dio dvojnog pisma same prirode, neku vrstu realne šifre ili realnog simbola. Realni
je simbol onaj simbol kojega je značenjski predmet još skriven, u realnom objektu, samom sebi, a ne
možda tek njegovu ljudskom poimanju... Ljudska simbolska slika toga dade se odslikati samo na
zastupajući način. Vrste gibanja (...), likovi ocrtanih objekata (...) čine te realne šifre prepoznatljivima.
Tako se jedan oštro upečatljiv dio svijeta pojavljuje kao skupina simbola objektivne vrste, čije matematike i
filozofije još podjednako nema. Takozvana znanost morfologije samo je apstraktna karikatura toga; jer
realne šifre nisu statične, one su figure napetosti, to su tendenciozni procesni likovi i na taj način nadasve
simbolični. Ta stvar graniči s problemom jedne objektski-utopijske znanosti o figurama, napokon, dakle, sa
zaboravljenim (pitagorejskim) problemom kvalitativne matematike, jedne nanovo kvalitativne filozofije
prirode." (podvl. Lj.K.) Ernest Bloch: Princip nada, I - III, isto, Knjiga I, str. 189.
39
Naime, godine 1905, Ajnštajn je u časopisu Annalen der Physik, objavio četiri svoja rada, od kojih su dva
predstavljala revoluciju. Prvi u toj seriji, bio je to članak Über einen die Erzeugung und Verwandlung des
Lichtes betreffenden heuristischen Gesichtspunkt, O heurističkom stanovištu u vezi proizvodnje i
transformacije svetlosti, objavljen 17. marta 1905, rad za koji će Ajnštajn dobiti Nobelovu nagradu za
fiziku 1921. Već 30. juna 1905, Ajnštajn je u Annalen der Physik objavio i svoj drugi rad iz serije koja će
od te godine napraviti njegovu Annus Mirabilis. Bio je to članak Zur Elektrodynamik bewegter Körper, O
elektrodinamici tela u pokretu, rad u kome je Ajnštajn prvi put formulisao i predstavio svoju
 36

kosmopolisa koji se od univerzalne svetske republike ili univerzalne svetske imperije kao
idealnih oblika svetske države sa jakom centralnom svetskom vladom, sada transformiše u
pravcu kompleksnog, rastresitog, asimetričnog, nelinearnog i naglašeno federalnog
koncepta mrežno strukturiranog kosmopolisa i njegovih ustanova za globalno
upravljanje. Iako artikulisan na temelju novih znanja o prirodi univerzuma i principa na
kojima univerzum počiva, iako redefinisan u novom epistemološkom ključu, sâm
utopijski ideal kosmopolisa kao Univerzalne Harmonije ostao je ne samo nepromenjen,
nego je još i dodatno osnažen. "Jer, svet je jedan. Čovečanstvo je celina."

revolucionarnu specijalnu teoriju relativiteta. [Godine 2005, na stogodišnjicu objavljivanja navedenih

članaka, Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku, International Union of Pure and Applied Physics,
IUPAP, obeležila je Ajnštajnovu Annus Mirabilis kao Svetsku godinu fizike.] Zatim, naročito od
dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, na scenu je zakoračila kvantna mehanika i kvantna fizika, od
početka pedesetih godina istog stoleća astronomija i astrofizika sa novim modelom kosmosa, a od
šezdesetih i sedamdesetih godina i brojni pokušaji da se ove promene integrišu u koherentnu teoriju svega.
Videti, Albert Einstein: Fundamental ideas and problems of the theory of relativity, Nobel Lecture, Nordic
Assembly of Naturalists at Gothenburg, July 11, 1923,
http://en.wikisource.org/wiki/Nobel_Lecture_Physics_1921; Albert Einstein: On the Generalized Theory of
Gravitation (between 04/01/1950 and 04/30/1950), Einstein Archives Online, Hebrew University,
Jerusalem and California Institute for Technology. Einstein papers Project,
http://www.alberteinstein.info/db/ViewImage.do?DocumentID=34170&Page=1; Stephen Hawking: A Brief
History of Time, Bantam Books, 1988, 2005 [Stiven Hoking: Kratka povest vremena, Okokar Keršovani,
Rijeka 1988]; Roger Penrose: The Emperor's New Mind: Concerning Computers, Minds, and The Laws of
Physics, Oxford University Press, 1989 [Rodžer Penrouz: Carev novi um. O računarima, umu i zakonima
fizike, Informatika, Beograd 2004]; P.C.W. Davies and J. Brown: Superstrings. A Theory of Everything?,
Cambridge University Press, Cambridge, UK, New York 1988; Steven Weinberg: Dreams of a Final
Theory: The Scientist's Search for the Ultimate Laws of Nature, Vintege Books, New York 1993; Stephen
Hawking and Roger Penrose: The Nature of Space and Time, Princeton University Press, 1996; naročito
iscrpan i kompetentan pregled nastojanja da se u 20. veku formuliše TOE, videti u Hubert F. M. Goenner:
On the History of Unified Field Theories, © Max Planck Society 2004, http://www.livingreviews.org/lrr-
2004-2. Najmenje u jednom slučaju, a reč je o Rodžeru Penrouzu, upadljiva je konceptualna srodnost
njegove teorije svega sa teorijom svega Kornelijusa Agripe. Takođe videti, Stephen Hawking: The Theory
of Everything: The Origin and Fate of the Universe, unauthorized 2002 book (ISBN 1893224791)
assembled from seven lectures on audiotape by Hawking originally released in 1994 under the title,
Stephen W. Hawking's Life Works: The Cambridge Lectures (ISBN 1558009868); na svom službenom
sajtu, Hoking poziva na bojkot ovog svog rada čije objavljivanje kao autor nije odobrio, videti Stephen
Hawking Website. News & Archives, http://www.hawking.org.uk/info/iindex.html. Čovečanstvo se još nije
adaptiralo na ove promene, a naredni talas revolucionisanja našeg znanja i jedna nova naučna paradigma
uveliko se očekuju. Veoma dobar pregled problema od interesa za sledeću naučnu revoluciju, videti u
Đorđe Minić: U potrazi za još jednom čudesnom godinom, DN Centar, Beograd 2005.
 37

4.

Prvi moderni zastupnici ideala kosmopolisa tokom 18. veka, pa sledstveno i prvi
moderni interpretatori njegove svetske vlade, bili su nadahnuti visokim univerzalnima
načelima prirodne filozofije, idejama slobode, bratstva i jednakosti, liberalizmom i
raconalizmom, kao i drugim velikim idejama svetske revolucije svog vremena. Kao
protagonisti revolucije oni su, takođe, sledili velike uzore iz prošlosti, a u stvari
kosmopolisa, naročito onu nit koja kao zlatni lanac, aurae catena, kroz istoriju povezuje
Anaharsisa, Pitagoru i pitagorejce, Platona (427 - 347) i neoplatoničare, Diogena,
Zenona, njegovu idealnu svetsku državu i sve docnije stoike, legendarnog Hermesa
Trismegista (spisi koji mu se pripisuju nastali su između 3. veka p.n.e. i 3. veka n.e.) i sve
kasnije aktere hermetičke filozofije, Dantea (Dante Alighieri, 1265 - 1321) i njegovu
Monarhiju (De Monarchia, rasprava o univerzalnom svetskom carstvu, napisana između
1310. i 1313), renesansne humaniste, naročito Marsilija Fičina (Marsilio Ficino, 1433 -
1499) i Pika dela Mirandolu (Giovanni Pico de la Mirandola, 1463 - 1494), Erazma
(Geert Geerts, alias Erazmo Desiderius, Erazmo Roterdamski, 1465 - 1536), Mora
(Thomas More, 1478 - 1535) i njegovu Utopiju (De optimo Republicae statu deque Nova
insula Utopia, 1518), Bartolomeja de las Kazasa (Bartolomé de Las Casas, 1484 - 1566),
Agripu (Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, 1486 - 1535), Paracelsusa
(Philippus Aureolus Theophrastus Bombastus Von Hohenheim Paracelsus, 1493 - 1541),
Rablea (François Rabelais, 1494 - 1553), Johana Valentina Andreu (Johann Valentin
Andreæ 1586 - 1654) i druge rozenkrojcerske autore, kao i veliku naučnu i filozofsku
revoluciju dugog 16 veka uopšte, a posebno Kopernika, Bruna, Kampanelu i njegov
Grad Sunca (Appendix politicae. Civitas Solis. Idea republicae philosophicae, unutar
Realis philosophiae epilogistice, 1623), Keplera (Johanes Keppler, 1571 - 1630), Frensisa
 38

Bekona (Francis Bacon, 1561 - 1626) i njegovu Novu Atlantidu (The New Atlantis, 1627),
Galileja (Galileo Galilei, 1564 - 1642), Grocijusa (Hugo Grotius, 1583 - 1645), Hobsa
(Thomas Hobbes, 1588 - 1679), Dekarta (Rene Descartes, Cartesius Renatus, 1596 -
1650), Loka (John Lock, 1632 - 1704), Lajbnica (Gottfried Wilhelm Leibniz, 1646 -
1716) i, najzad, Njutna. Komentarišući Kopernikov rad, Delimo je, već je rečeno,
zaključio kako "nama sumnje da duboko pitagorejsko nadahnuće, sasvim na liniji
renesansnog neoplatonizma, prožima prvu knjigu De revolutionibus orbium coelestium,
koja sadrži pravu himnu suncu, 'zenici i duhu sveta', njegovom 'poglavaru' i 'vidljivom
Bogu prema Trismegistu'", kao i to da "tako zamršeni i odveć ambiciozni vitalizam
najautentičnije humanističke filozofije nije uvek bio odaleko od prave nauke." Sledeći
filozofske, socijalne, političke i etičke posledice ove pitagorejske heliocentričke slike
univerzuma koju je u novom ključu osigurao Kopernik, godine 1583. u London je stigao
Đordano Bruno, nameren da upravo u skladu sa ovom teorijom i upravo iz tog grada
pokrene novu sveopštu svetsku reformaciju, istu onu revoluciju sveta koju je nekoliko
decenija ranije najavljivao Paracelsus; Bruno je u Londonu ostao godinu dana i tamo
napisao svoje najznačajnije knjige, uključujući i O beskraju, univerzumu i svetovima, De
l'infinito, universo e mondi (1594), knjiga u kojoj je napustio koncept zatvorenog
Kopernikovog kosmosa i učinio radikalan korak u pravcu koncepta univerzuma kao
dinamične otvorene strukture koju sačinjava beskonačno veliki broj svetova; osuđen zbog
svog učenja i svojih uverenja kao opasni jeretik od strane papske Inkvizicije i pape
Klimenta VIII, Đordano Bruno je živ spaljen na rimskom trgu Campo di Fiore, 5.
februara (17. februara po novom kalendaru) 1600; događaj se odigrao na početku velikih
svetkovina kojima je tokom čitave 1600. proslavljana tzv. Sveta godina Rimokatoličke
crkve koju je proglasio papa Kliment VIII; sa Brunom, spaljeni su i svi zaplenjeni
primerci njegovih knjiga koje su, uostalom, stavljene i na papskli Index librororum
prohibitorum da na njemu trajno ostanu. Takođe sledeći Kopernikovu teoriju, Johan
Kepler je sa svojim delima Astronomia Nova, Nova astronomija iz 1609, kao i
Harmonice Mundi, Haromonija sveta, iz 1618. učinio još jedan korak dalje u
približavanju istini o stvarnima nebeske mehanike našeg Sunčevog sistema. Kada je
Galileo Galilej, već izvođen pred sud papske Inkvizicije pod sumnjom za jeres, na
osnovu empirijskih posmatranja kretanja nebeskih tela dokazao ispravnost Keplerove
 39

teorije o eliptičnim putanjama planeta i drugih objekata oko Sunca, ova svoja saznanja
objavio 1632. godine u knjizi Dijalog povodom dva glavna sistema sveta, Ptolomejevog i
Kopernikovog, onda je i ta knjiga bila zabranjena, zaplenjena i uništena i, naravno,
stavljena na papski Index librorum prohibitorum na kome će ostati sve do 1822. godine;
sam Galilej osuđen je kao jeretik od strane Inkvizicije na kućni zatvor u kome je ostao
sve do smrti 1642. [Papa Jovan Pavle II objavio je 1992, punih 359 godina posle
Galilejeve smrti, razume se u ime čitave Rimokatoličke crkve, izvinjenje povodom
slučaja Galilej; istakavši da su sudije Inkvizicije bile neobaveštene o Galilejevoj istinskoj
privrženosti veri, te da su optužbe protiv njega bile neosnovane, Jovan Pavle II proglasio
je taj slučaj zaključenim.] Najzad, na temelju Kopernikovih, Keplerovih i Galilejevih, ali
takođe i Brunovih uvida, Isak Njutn je 1687. godine objavio svoje kapitalno delo
Philosopha Naturalis Principia Mathematica, Matematički principi prirodne filozofije i
tako svetu otkrio univerzalni zakon gravitacije.
Velika naučna i filozofska revolucija dugog 16 veka, čiji su svi glavni događaji
smešteni u one 144 godine između 1543. kada je Kopernik pokrenuo točak ove revolucije
objavljujući De revolutionibus orbium coelestium libri vi i 1687. kada je Njutn objavio
svoje Philosophia naturalis principia mathematica, predstavljala je onaj istorijski
"momenat" koncentracije celokupnog dotadašnjeg znanja čovečanstva u kome je nova
paradigma ne samo postala moguća nego je i neporecivo bila postavljena. Tako se
iskristalisala epohalno nova Velika Slika kosmosa i ljudskog mesta u tom složenom
poretku nebeske mehanike. Bila je to najzad zaokružena teorija svega, opšti filozofski i
naučni okvir jedne epohe u kojoj će se na talasu svetske revolucije 18. veka iskristalisati
ideja novog kosmopolisa, odnosno buduće univerzalne svetske države i njene svetske
vlade kao gravitacionog središta tako uređenog čovečanstva.
Osvetljavajući tokom 18. veka, posebno u njegovoj drugoj polovini, ideju
kosmopolisa kao i brojna pitanja koja ona otvara iz različitih vizura i na različite načine,
naročit doprinos tom konceptu dali su: Emanuel Svedeborg (Emanuel Swedenborg, 1688
- 1772), Monteskje (Charles Louis de Secondant, Baron de Montesquieu, 1689 - 1755),
Volter (François-Marie Arouet Voltaire, 1694 - 1778), grof Sen Žermen (Comte De St.
Germain, ? - 1784), Bendžamin Franklin (Benjamin Franklin, 1706 - 1790), Dejvid Hjum
(David Hume, 1711- 1776), Lomonosov (Михаи́л Васи́льевич Ломоно́сов, 1711 -
 40

1765), Ruđer Bošković (1711 - 1787), Ruso (Jean-Jacques Rousseau, 1712 - 1778),
Fridrih II Hoencolern Veliki (Friedrich II Hohenzollern der Große, 1712 - 1786), pruski
kralj poznat i kao "građanin na prestolu" kako ga je zvao Volter, Denis Didro (Denis
Diderot, 1713 - 1784), D'Alamber (Jean Le Rond d'Alembert, 1717 - 1783), Holbah (Paul
Henry Thiry, baron d'Holbach, 1723 - 1789), Adam Smit (Adam Smith, 1723 - 1790),
Kant (Immanuel Kant, 1724 - 1804), Đakomo Kazanova (Giacomo Girolamo Casanova,
1725 - 1798), Edmund Berk (Edmund Burke, 1729 - 1797), Džordž Vašington (George
Washington, 1732 - 1797), Džon Adams (John Adams, 1735 - 1826), Retif de la Breton
(Nicolas-Edme Rétif, nazvan Rétif de la Bretonne, 1734 - 1806), Edvard Gibon (Edward
Gibbon, 1737 - 1794), Tomas Pejn (Thomas Pain, 1737 - 1809), Džon Robison (John
Robison, 1739 - 1805), Markiz de Sad (Donatien Alphonse François Marqis de Sade,
1740 - 1814), Ogist de Bariel (August De Barruel, 1741 - 1820), Dositej Obradović
(1742. ili 1743 - 1811), Tomas Džeferson (Thomas Jefferson, 1743 - 1826), Žan-Pol
Mara (Jean-Paul Marat, 1743 – 1793), Kaliostro (Count Alessandro di Cagliostro, 1743 -
1795), Nikolaj Ivanovič Novikov (Николай Ивановч Новиков, 1744 - 1818), Tadeuš
Košćuško (Andrzej Tadeusz Bonawentura Kościuszko, 1746 - 1817), Adam Vajshaupt
(Adam Weishaupt, 1748 - 1830), Mirabo (Honoré Gabriel Riqueti, Comte de Mirabeau,
1749 - 1791), Gete (Johann Wolfgang von Göethe, 1749 - 1832), Stefan Zanović (Comte
Stephan Zannovich prince Castrioto d'Albanie, 1751 - 1786) i njegova braća Premislav
Marko (oko 1747 - posle 1790) i Hanibal (? - 1775), Žozef de Mestr (Joseph de Maistre,
1753 - 1820), Aleksandar Hamilton (Alexander Hamilton, 1755. ili 1757 - 1804),
Anaharsis Klots (Jean-Baptiste du Val-de-Grâce, baron de Cloots, alias Anacharsis
Cloots, 1755 - 1794), Mocart (Johann Chrysostom Wolfgang Amadeus Mozart, 1756 -
1791), Vilijem Godvin (William Godwin, 1756 - 1836), La Fajet (Marie-Joseph-Paul-
Roch-Yves-Gilbert du Motier, Marquis de La Fayette, 1757 - 1834), Vilijem Blejk
(William Blake, 1757 - 1827), Robespjer (Maximilien François Marie Isidore de
Robespierre, 1758 - 1794), Meri Volstonkraft (Mary Wollstonecraft, 1759 - 1797),
Fridrih Šiler (Johann Christoph Friedrich von Schiller, 1759 - 1805), Fransoa-Noel Babef
(François-Noël Babeuf, 1760 - 1797), Sen Simon (Claude Henri de Saint-Simon, 1760 -
1825), Filip Buonaroti (Filippo Giuseppe Maria Ludovico Buonarroti, 1761 - 1837),
Tomas Maltus (Thomas Robert Malthus, 1766 - 1834), Sen-Žist (Louis Antoine de Saint-
 41

Just, 1767 - 1794), Napoleon Bonaperte (itl. Napoleone di Buonaparte, korz. Nabolione
ili Nabulione di Buonaparte, 1769 - 1821), Betoven (Ludwig van Beethoven, 1770 -
1827), Šarl Furije (François-Marie-Charles Fourier, 1772 - 1837), Klemens Meternik
(Clemens Wenzel Nepomuk Lothar von Metternich-Winneburg, 1773 - 1859)…
Ovi protagonisti veka prosvetiteljstva do danas su ostavili naročito dubok trag kao
zastupnici različitih, ne retko i radikalno suprotstavljenih shvatanja kosmopolisa, odnosno
univerzalne svetske države, pa su sledstveno rodonačelnici i one dve suprotstavljene,
danas takođe dominatne, koncepcije svetske vlade. Za jedne (na primer, Kant, Pejn,
Vajshaupt, Anaharsis, Godvin, Volstonkraftova), svetska vlada ima da kroz uzburkani
okean istorije pouzdano upravlja brodom velike svetske republike, za druge (na primer,
Gibon, Berk, Mirabo, Meternik), zadatak jedne takve imaginarne ustanove može biti
samo to da izgradi brod velike svetske imperije i uvede ga u sigurnu luku. Kao reakcija na
svetsku revoluciju 18. veka, pa sledstveno i kao reakcija na ova shvatanja, tada je
artikulisana i treća, danas takođe aktuelna, interpretacija kosmopolisa i njegove svetske
vlade. Zastupnici ove škole mišljenja (na primer, Robison, de Bariel) nalaze da je svaka
svetska vlada svakog kosmopolisa, naročito ako je ona vlada velike svetske republike,
ništa drugo nego veliko svetsko zlo, rezultat mračne zavere bezbožnih neprijatelja
čovečanstva udruženih sa ciljem da sruše hiljadugodišnji hrišćanski poredak svakog
oltara i svakog trona i uvedu svoju tiraniju.
Svi glavni događaji bitni za nastanak, razvoj i recepcije modernih oblika
kosmopolisa i njihovih svetskih vlada, odigrali su se između 1775. i 1800. godine unutar
geografskog, socijalnog, političkog, ekonomskog i kulturnog prostora Evroamerike, a
naročito sinhrono na sceni Atlantske revolucije, kako je u novije vreme imenovana
srodnost strukturalnih promena u Ujedinjenim Državama Amerike, Ujedinjenom
Kraljevstvu Engleske, Škotske i Irske i kraljevini Francuskoj krajem 18. veka. Kao akter
događaja u sva tri pomenuta slučaja, dinamiku i dramu promena na dve obale Atlantika,
kao i njihov svetskoistorijski značaj, na gotovo idealan način reprezentuje Tomas Pejn.

***
MEĐUIGRA TREĆA
REVOLUCIJA, PRVI TALAS SINHRONICITETA 1775 - 1801.
 42

I PARADIGMATIČNI SLUČAJ GRAĐANINA TOMASA PEJNA

1776. Dana 10. januara 1776. u Filadelfiji, Pensilvanija, Tomas Pejn (otac
Kveker, majka pripadnica Anglikanske crkve), engleski Kveker, deista i slobodni mislilac
koji je, posle političkog progona kome je bio izložen, a po savetu svog američkog
prijatelja Bendžamina Franklina, krajem 1774. napustio Ujedinjeno Kraljevstvo, u 37.
godini doputovao u Ameriku, postao američki patriota, republikanac i borac za slobodu i
nezavisnost od britanske krune, urednik Pensilvanijskog glasnika i prvi američki
abolicionista, borac protiv robovlasništva, jedan od prvih ljudi američke revolucije, čovek
koji je prvi upotrebio ime United States of America, Ujedinjene Države Amerike i jedan
od očeva osnivača, founding fathers, ove Velike Republike, objavio je raspravu
Common Sense, Zdrav razum, najuticajnije delo američke i jedno od najuticajnijih dela
svetske revolucije uopšte. Unutar zajednice od 3,5 miliona kolonista, ovaj rad je za
nekoliko meseci štampan i prodat u tiražu između 200.000 i 500.000 primeraka. Trupe
američkih patriota pod komandom generala Džordža Vašingtona (imenovan krajem 1775.
za vrhovnog komandanta armije Kongresa, ovu dužnost preuzeo je 1. januara 1776),
prisilile su u martu 1776. garnizon britanske vojske da napusti svoje najvažnije uporište u
Americi, grad Boston u Masačusetsu. Tako su američki patrioti uspostavili faktičku vojnu
i političku kontrolu nad svih 13 pobunjenih kolonija.
Dva meseca kasnije, ali u Evropi, Adam Vajshaupt, mladi profesor kanonskog
prava na univerzitetu u Inglštatu, Bavarska, vaspitanik i učenik raspuštenog jezuitskog
reda [Papa Kliment XIV zabranio je 1773. katolički monaški red Societas Iesu, Družba
Isusova i raspustio njegovih 25.000 članova na svim kontinentima; gostoprimstvo za 200
jezuita tada je pružila ruska carica Katarina Velika; još jedna mala zajednica jezuita
ostala je da bude aktivna unutar Kongregacije Uspeća Naše Gospe u "tvrđavi jezuita"
Šamberiju, glavnom gradu Savojskog vojvodstva, jedne od pokrajina kraljevine
Sardinije; jezuiti će ostati i delovati u Rusiji sve do 1814. godine kada je papa Pije VII
ponovo odobrio rad njihovog reda.], sa četvoricom istomišljenika, osnovao je 1. maja
1776. tajni antiklerikalni savez pod imenom Illuminaten Orden, Red prosvetljenih, Red
iluminata. [Razume se, ovi bavarski prosvetljeni nisu bili i prvi iluminati u istoriji. Pojam
prosvetljeni, lat. illuminati, naime, od samih početaka hrišćanstva (1 - 4. vek n.e.)
označava one pojedince, grupe ili pokrete koji poseduju retke drevne tekstove i teško
dostupna, tajna i skrivena znanja (gr. γνώσις, gnosis, odnosno gnoza, znanje) i koje,
upravo zbog toga, crkvene i državne vlasti nemilosrdno proganja kao otpadnike i jeretike.
Tako, na primer, gnostička crkva balkanskih bogumila od 10. veka predstavlja pripadnike
svoje zajednice kao svetlost svetu. Albigenežani na severu Apeninskog poluostrva i
Katari u Lengedoku na jugu današnje Francuske, preuzeli su ova shvatanja od balkanskih
bogumila. Kao illuminati, prosvetljeni, predstavljali su se tokom 13. i 14. veka i
sledbenici panteističkog učenja Amarlika iz Bena (? - 1207) organizovani kao pokret
Braća i sestre slobodnog duha, Brüder und Schwestern des Freien Geistes i naročito
uticajni u Šampanji, Bavarskoj i Tiringiji. Na Iberijskom poluostrvu, prosvetljeni su se
javili pod imenom alumbrados oko 1492. godine. Posle sloma iberskih alumbradosa
početkom 16. veka, prosvetljeni su se oko 1623. pojavili u Pikardiji, Francuska pod
imenom Illuminés, a između 1722. i 1794. ovi Illuminés bili su aktivni naročito u Lionu,
Strazburu i na jugu Francuske uopšte. O bogumilima kao velikoj slovenskoj jeresi koja je
istorijska preteča evropskog protestantizma, a naročito velikog idela evropske revolucije
 43

sloboda, bratstvo, jednakost, pisao je Artur Evans (Sir Arthur John Evans, 1851 - 1941),
kao dopisnik Manchester Guardiana iz hercegovačkobosanskog ustanka 1875. O jednoj
aktivnoj zajednici hercegovačkih bogumila, evropsku javnost obavestio je i Vilijem
Stilman (William J. Stillman, 1828 -1901), dopisnik londonskog Timesa iz
Hercegovačkog ustanka 1875. godine.] Kao racionalisti, liberali, deisti, ateisti i čak
sekularni revolucionari, bavarski Iluminati imali su za cilj da postepeno, dugim maršem
kroz institucije zamene klerikalno-opresivni režim koji je vladao tom najkatoličkijom
među svim nemačkim zemljama i uspostave prosvećeni liberalno-demokratski poredak
zasnovan na visokim moralnim načelima prirodnog prava i Kantove etike. Svoj program
postupnih institucionalnih promena, Iluminati su videli kao "imanentnu revoluciju
ljudskog mišljenja".
Takođe u maju 1776, ali u Americi, Drugi kontinentalni Kongres izglasao je
ukidanje svakog oblika vlasti britanske krune na teritorijama 13 Ujedinjenih Država.
Posle toga, džave Virdžinija, Južna Karolina i Novi Džersi proglasile su svoje ustave kao
nezavisne i suverene republike, dok su Rod Ajland i Konektiket iz svojih kraljevskih
povelja jednostavno izbacili svako pominjanje krune. Istovremeno, maja 1776. u Parizu,
objavljen je francuski prevod Pejnovog Zdravog razuma. Nekoliko nedelja kasnije,
ponovo na američkoj strani Atlantika, Tomas Džeferson napisao je Deklaraciju
nezavisnosti, The Declaration of Indenpendens, koju je američki Kongres usvojio 4. jula
1776. Slobodna i nezavisna američka nacija bila je tako potvrđena. Kongres je, istom
prilikom, imenovao Tomasa Džefersona, Džona Adamsa i Bendžamina Franklina za
članove Prvog kongresnog komiteta za izradu Velikog Pečat, Great Seal, odnosno grba
Ujedinjenih Država Amerike. Franklin je predložio da se za moto usvoji Rebellion to
tyrants is obedience to God, Pobuna protiv tirana jeste privrženost prema Bogu. Bila je
to omiljena Džefersonova fraza koju je izabrao za moto Velikog Pečata države Virdžinije
i koju je kao vlastiti kredo koristio na memorandumima svojih pisama. Franklinov
predlog nije prihvaćen, nego je usvojen predlog Pjera Eugena de Simitjera (Pierre Eugene
du Simitiere, 1736 ? - 1784) da se za moto uzme latinska fraza E Pluribus Unum,
odnosno Iz mnoštva, jedan, u značenju: od 13 država (bivših kolonija) jedna država
(konfederacija). Bio je to stih iz pesme Moretum, nepoznatog rimskog autora koja je,
takođe, pripisivana Vergiliju. Isto tako, kao simbol je usvojeno i svevideće oko u trouglu
sa zracima slave koji se probijaju kroz oblak i okružuju trougao. Tako su definisana prva
dva elementa od kojih će uskoro biti dizajniran glavni simbol Ujedinjenih Država
Amerike.
U međuvremenu, ni Britanci nisu sedeli skrštenih ruku. Tokom kontraofantive
koju su protiv američkih patrota pokrenule krajem avgusta 1776, britanske kraljevske
trupe uspele su do novembra da zaposednu grad Njujork i da ga pretvore u svoje
najvažnije strateško uporište u Americi. Takođe 1776. godine, ali u Londonu, Adam Smit
postavio je temelje moderne političke ekonomije kada je objavio svoju kapitalnu studiju
An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, Traganje o prirodi i
razlozima bogatstva nacija. Iste godine, takođe u Londonu, Edvard Gibon objavio je prvi
tom velike istoriografske studije The Decline and Fall of the Roman Empire, Opadanje i
propast Rimskog carstva, I - VI [1776 (I), 1781 (II, III), 1788 (IV, V, VI)]. Gibonovo
istraživanje istorije propasti Rimskog carstva steći će ubrzo ugled kompetentnog
priručnika u tako delikatnom području znanja i veština kao što je to izgradnja,
učvršćivanje i održavanje svake buduće univerzalne imperije. S druge strane, primer
 44

antičkog Rima, posebno republikanskog Rima, biće potvrđen kao istorijski uzor glavnih
protagonista američke revolucije.
Dana 7. decembra 1776, u Parizu, devetnaestogodišnji francuski kapetan
kraljevskih dragona markiz La Fajet, sklopio je sa Silasom Dinom (Silas Deane, 1737 -
1789), ovlašćenim američkim predstavnikom, ugovor da sa činom general-majora stupi u
redove američke armije.
Istog meseca decembra 1776, u Pariz je doputovao Bendžamin Franklin da kao
jedan od vodećih ljudi američke revolucije, čovek takođe slavan zbog pronalaska
gromobrana, zameni Silasa Dina i kao ovlašćeni ambasador zastupa stvar svoje zemlje u
Francuskoj i Evropi uopšte. Franklin će na ovoj dužnosti u Parizu ostati dugo, sve do
1785. godine.
1777. Pošto je uspešno savladao brojne prepreke, markiz La Fajet iskrcao se 13.
juna 1777. u blizini Džordžtauna, Južna Karolina i odmah otputovao u Filadelfiju, sedište
Kongresa i glavni grad konfederacije Ujedinjenih Država, da se stavi na raspolaganje
američkoj armiji. Posle izvesnog dvoumljenja i na početku nesklon da tom mladom
francuskom kapetanu prizna najveći čin u američkoj vojsci posle vrhovnog komandanta,
ipak je Kongres, naročito kada je La Fajet svečano izjavio da uprkos ugovoru, želi da
služi samo kao dobrovoljac i potpuno besplatno, dana 31. jula 1777. usvojio rezoluciju
kojom se La Fajet prima u službu sa činom general-majora. Sledećeg dana,
novoproizvedeni general-major upoznao je svog novog vrhovnog komandanta i budućeg
prijatelja, generala Džordža Vašingtona. Tako je počela vojna karijera markiza La Fajeta
u američkom ratu za nezavisnost.
1778. Godine 1778, severnoamerička revolucija prerasla je u interkontinentalni,
transatlanski rat glavnih evropskih sila. Lanac događaja bio je pokrenut 6. februara 1778,
kada su Ujedinjene Države Amerike i kraljevina Francuska potpisale ugovore o trgovini i
vojno-odbrambenom savezu. Ovaj ugovor potvrdio je i unapredio dotadašnju francusko-
američku saradnju u ratu protiv Britanaca. Isto tako, on je omogućio još veću francusku
vojnu pomoć Ujedinjenim Državama, uključujući ovde i kontigent od 12.000 francuskih
vojnika i oficira. Međudržavnim ugovorom legalizovano francusko vojno prisustvo na
strani Ujedinjenih Država Amerike, omogućilo je, takođe, da se uspostavi izvesna
ravnoteža ratujućih strana. Naime, pošto britanski pokušaj da se problem hroničnog
nedostatka regularnih borbenih trupa u ratu protiv snaga američkih patriota (brojno stanje
britanske vojske u Americi bilo je oko 36.000 vojnika) reši dodatnim angažovanjem
plaćenka iz Rusije nije dao rezultat, Britanija je za svoje vojne operacije u Americi
angažovala kontigent od preko 30.000 plaćenika iz nemačkih zemalja. Ovi plaćenici bili
su pretežno iz pokrajine Hesen-Kasel, pa su po među Amerikancima postali poznati kao
tzv. hesenaci. Kako god da bilo, zbog potpisivanja američko-francuskog ugovora
britansko Ujedinjeno Kraljevstvo odmah je objavilo rat kraljevini Francuskoj.
Posle 28 godina života u političkoj emigraciji, živeo je u Engleskoj, Pruskoj i
Švajcarskoj, osamdesetrogodišnji Volter vratio se 10. februara 1778. u Pariz i bio
dočekan kao heroj. Sa sobom, doneo je i poslednje delo koje je napisao, dramu Irena,
Irene, kao i novu verziju svojih Filozofskih pisma o Englezima, Lettres philosophiques
sur les Anglais, rad čiju je prvu verziju objavio još 1734. Dana 7. aprila 1778, posle
rituala inicijacije u kome je učestvovao i Bendžamin Franklin, Volter je primljen u savez
slobodnih zidara i postao član pariske lože Devet Sestara. Sâm Bendžamin Franklin bio je
slobodni zidar još od 1731 (iniciran je u filadelfijskoj Loži Bratoljublje), uz to, bio je
 45

poznat kao izdavač prvog američkog izdanja tzv. Andersonovih Konstitucija (Filadelfija,
1734). [Andersonove Konstitucije, prva kolekcija pravila spekulativnog slobodnog
zidarstva, sačinjena je na samom početku moderne istorije ovog saveza. Bilo je to šest
godina posle osnivanja londonske Velike Lože 1717, sa kojom je istorija spekulativnog
slobodnog zidarstva i počela. Zbirka je nazvana po Džejmsu Andersonu (James
Anderson, oko 1679 - 1739), svešteniku Škotske protestantske crkve, koji je 1707. prešao
u London, radio kao paroh u nekoliko tamošnjih parohija, postao slobodni zidar, zatim
Majstor jedne od loža, najzad i visoki starešina novoosnovane londonske Velike Lože.
Anderson je 1721. od Velike Lože dobio zadatak da na osnovu starih kodeksa za potrebe
spekulativnog slobodnog zidarstva sačini novo uputstvo o organizaciji loža, ritualima i
simbolima, kao i da ukratko izloži istoriju organizacije. U tom času, Veliki Majstor
londonske Velike Lože bio je Džon Teofil Desagilije (John Theophilus Desaguliers, 1683
-1744), sin francuskog hugenotskog sveštenika, diplomac oksfordskog koledža Christ
Church, profesor eksperimentalne filozofije, izumitelj planetarijuma, član Kraljevskog
društva, poznat kao veliki kolekcionar najstarijih slobodnozidarskih rukopisa. Upravo
pod mentorstvom ovog Disagilijea, Anderson je i obavio svoj zadatak. Pod naslovom The
Constitutions of the Free-Masons. Containing the History, Charges, Regulations, &tc. Of
the most Ancient and Right Wortshipful Fraternity, Konstitucije slobodnih zidara. Koje
sadrže istoriju, dužnosti, pravila &td. drevnog i priznatog Bratstva, ovaj obimom
neveliki rad (57 strana malog formata) objavljen je u Londonu 1723, odnosno 5723.
godine po slobodnozidarskom kalendaru. U dodatku štampanom na kraju knjige, kao
autor identifikovan je Džejms Anderson, pa je ovaj rad od onda poznat pod imenom
Andersonove Konstitucije.] Na osnovu toga, Franklin je postao član, uskoro i Majstor,
lože Devet Sestara, kao i još dve druge francuske lože.
Vreme u kome se odigrao pariski događaj sa Franklinom i Volterom u glavnim
ulogama, takođe je i zlatno doba spekulativnog slobodnog zidarstva. Ali, istovremeno, to
je i doba artikulisanja snažne opozicije protiv ove organizacije i njenih socijalnih ciljeva.
Centar antimasonske delatnosti bila je Katolička crkva, a glavni ton akcijama koje su
preduzimane protiv slobodnog zidarstva sve do 1773. i raspuštanja davali su Jezuiti.
Razume se, sama antimasonska akcija ovim nije bila obustavljena. Naprotiv. Iste 1778,
kada je i Volter postao slobodni zidar, izvesni Šuf (Schuff), pripadnik katoličkog reda
Kapucina, obogatio je retoriku antimasonske akcije kada je, u jednoj antimasonskoj
propovedi koju je održao u Ahenu (nem. Aachen, fr. Aix-la-Chapelle, hol. Aken),
slobodne zidare izjednačio sa Javrejima. Modifikujući staru hrišćansku tradiciju o
istorijskoj odgovornosti Jevreja, ovaj Šuf je Hristovo raspeće protumačio kao zločin
Jevreja koji su zapravo bili slobodnih zidara. "Jevreji koji su razapeli Spasioca bili su
slobodni zidari, a Pilat i Herod visoki oficiri Lože. Juda je bio primljen za masona u
sinagogi pre nego što je izdao Hrista… on nije učinio ništa drugo nego je platio cenu za
inicijaciju u (taj) red", rekao je Šuf. Tako je antimasonska kampanja osnažena
antisemitizmom. Zanimljivo je da i Andersonove Konstitucije, iako iz drugih razloga i na
temelju drugih argumenata, razume se, sasvim u duhu protestantske doktrine, takođe
insistiraju na navodno starozavetnim korenima slobodnog zidarstva. Andersonove
Konstitucije, naime, sugerišu da slobodno zidarstvo u svom novom obliku ima korene, s
jedne strane, u starozavetnoj egzegezi ("Tako da su Izrailji, napuštajući Egipat, u celosti
bili Kraljevstvo Masona… pod vođstvom Velikog Majstora Mojsija", kaže se ovde), a sa
druge u savremenim protestantskim idealima morala, vriline i jednakosti. Genealogija
 46

slobodnog zidarstva po Andersonovim Konstitucijama počinje sa Adamom, u kontinuitetu

se proteže sve do vremena kada su Konstitucije napisane, odnosno do vlade kralja
Džordža I (Georg Ludwig, 1660 - 1727, knez elektor Hanovera od 1698, kralj Velike
Britanije i Irske od 1714), a kao velike preteče uključuje starozavetnog Noja, Abrahama,
Mojsija, Solomona, Hirama Abifa, Nabukodonosora, Vitruvija, Gaja Julija Cezara
Oktavijana Augusta i Džejmsa I od Engleske.
Volterova Irena premijerno je bila prikazana 16. marta 1778. Krajem meseca,
pisac je smogao snage da i lično dođe na predstavu. Za ovu priliku, Irena je bila odigrana
kao prava apoteoza velikom filozofu. Dva meseca kasnije, Volter je pao u postelju i umro
u noći 30. maja 1778. Budući da je zbog kritike struktura moći svog vremena, a naročito
Rimokatoličke crkve, još za života bio proglašen za opasnog buntovnika i jeretika koji je
izgubio sva pravo, pa čak i pravo da bude sahranjen na hrišćanskom groblju, filozof se i
posle smrti suočio sa represivnim aparatom poretka. Pariskim novinama vlasti su
zabranile da objave komemorativne članke povodom Volterove smrti, a pod zabranom
našla se i sama Akademija kojoj nije bilo dozvoljeno da održi komemorativnu sednicu
svom uglednom preminulom članu. Najzad, prijatelji su Voltera tajno sahranili u opatiji
Skelijer, u Šampanji, 160 kilometara daleko od Pariza.
Iste 1778. godine, D'Alamberov učenik, devetnaestogodišnji grof Sen Simon, koji
rodoslov svoje porodice izvodi iz vremena Karla Velikog, otisnuo se na put preko
Atlantika i sa činom pukovnika stupio u redove američke armije, u jedinicu pod
komandom markiza La Fajeta. Sâm markiz La Fajet, američki general-major i francuski
kapetan, dočekan sa velikim uvažavanjem doputovao je u Francusku 11. januara 1779. i
bio unapređen u čin pukovnika francuske konjice. Posle šest meseci, ponovo se vratio na
američko ratište.
1779. Juna 1779, kraljevina Španija obnovila je Pakt dinastije Burbon i kao
saveznik Francuske ušla u rat protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Ipak, za razliku od
Francuske, Španija je odbila da prizna nezavisnost Ujedinjenih Država, razume se zbog
svojih kolonijalnih interesa u Amerikama, a naročito zbog toga što je želela da obeshrabri
slične pobunjeničke i revolucionarne pokrete unutar američkih granica svoje imperije.
Iste 1779, Ruđer Bošković, fizičar, astronom, matematičar, arhitekta, inženjer,
geolog, arheolog, filozof i pesnik, takođe član raspuštenog jezuitskog reda, državljanin
Francuske od 1773, a od 1774. upravnik Optike francuske ratne mornarice, slavan zbog
svog glavnog dela Theoria philosophiae Naturalis redacta an unicam legm virium in
Natura existentium, Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje
postoje u prirodi (prvo izdanje Beč 1758, drugo i konačno izdanje Venecija 1763) i
teorije svega koju je u tom delu razvio (Boškovića danas smatraju pretečom teorije polja i
kvantne fizike), objavio je u Parizu Eklipse, Poemu u šest pevanja, posvećanu njegovom
Veličanstvu, Les Éclipses, Poëme en six chants, Dédié a sa Majesté. Bio je to francuski
prevod poeme koju je Bošković pisao na latinskom između 1735. i 1752. i koju je pod
naslovom De Solis ac Lunae defectibus, O pomračenjima Sunca i Meseca, prvi put
objavio u Londonu 1760, dok je, u vreme Francuskog i Indijanskog rata u Amerikama i
Sedmogodišnjeg rata u Evropi (1756 - 1763), kao kandidat za člana Kraljevskog društva,
Royall Society, čekao na odluku tog veoma prestižnog udruženja (pod naslovom
Pomračenja Sunca i Meseca, srpski prevod ove poeme objavljen je u Begradu 1995).
Predložem 1760, Bošković je za člana Kraljevskog društva izabran u januaru 1761. Autor
francuskog prevoda Boškovićeve poeme bio je opat Augustin de Bariel, takođe pripadnik
 47

raspuštenog jezuitskog reda, čovek koji će, devetnaest godina docnije, postati jedan od
dva utemeljivača modernog konspiracionalizma. U opširnoj i kitnjastoj posveti kralju
Luju XVI, Ruđer Bošković, pored ostalog, kaže: "Amerika, ljubomorna na svoju slobodu,
bori se da zbaci jaram svojih ugnjetača. Ona priziva Tvoju moć, a Tvoje brodovlje puno
ratnika leti preko Okeana ogromnog, da im odnese junake i oružje sposobno da je brane.
Uskoro je Filadelfija videla svoje neprijatelje kako beže. Delaver nije više pod opsadom
njegovih lađa, sinovi Pena [Vilijem Pen, William Penn, 1644 - 1718, član engleskog
disidentskog verskog pokreta Društvo religioznih prijatelja, poznatog kao Kvekeri,
osnivač Pensilvanije i socijalni reformator koji je ostavio trag u istoriji svojim projektom
njenog unutrašnjeg uređenja, kao i projektom Velikog Sporazuma kojim je osiguravo
spoljašnju stabilnost ove severnoameričke kolonije.] vraćaju se s pouzdanjem svojoj
prestonici, a ovo novo carstvo uzdiže se pod Tvojim okriljem." (podvl. Lj.K.) Ipak,
Boškovićeva poema iznad svega je pohvala Isaku Njutnu i Kraljevskom društvu. Za
Njutna, Bošković u Pomračenju kaže čak i to da će jednog dana zbog svog otkrića
zakona gravitacije biti proglašen za najveće božanstvo, Tu majus mihi numen eris.
Bošković se u Parizu upoznao i dva puta sreo sa Bendžaminom Franklinom. Razgovarali
su o nauci i naučnim eksperimentima.
1780. Godine 1780, protestantska republika Holandija takođe se priključila
američko-francusko-španskom savezu u ratu protiv Britanije, dok se rat koji su Francuska
i Britanija vodile u Severnoj Americi proširio i na Indiju. Zaratili su sultan Tipu, vladar
kraljevstva Misor, takođe glavni francuski saveznik u tom delu sveta i britanski
kolonijalni guverner Madrsa. Tako je evroamerički transatlantski rat prerastao u
evroameričkoazijski rat.
Iste 1780. godine, u Parizu su objavljene i dve poslednje knjige indeksâ velike
Didroove i D'Alamberove Ekciklopedije ili sistematskog rečnika nauke, umetnosti i
veština, Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers.
Ovim je najveći kulturni i naučni projekat u veku prosvećenosti bio završen. Inspirisani
radovima Frensisa Bekona, a naročito njegovim Advancement of Learning, Razvoj učenja
(1605), osnivači, urednici i saradnici Enciklopedije nastojali su da na stranicama tomova
tog velikog projekta kritički predstave celokupno ljudsko znanje podeljeno u tri glavna
područja: Sećanje - Istorija, Razum - Filozofija i Imaginacija - Poezija. Dosledno
kritički, racionalistički i antiklerikalni stav prema dogmama teološkog mišljenja i
organizovanoj religiji uopšte, predstavljao je samo jezgro koncepta Enciklopedije. Izvorni
naslov ove kolekcije bio je Encyclopédie, ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts
et des métiers, par une société de gens de lettres, mis en ordre par M. Diderot de
l'Académie des Sciences et Belles-Lettres de Prusse, et quant à la partie mathématique,
par M. d'Alembert de l'Académie royale des Sciences de Paris, de celle de Prusse et de la
Société royale de Londres. Od 1751, kada je objavljena prva knjiga pa do 1780, kada su
objavljene poslednje dve, štampano je 35 tomova Enciklopedije sa 71.818 članaka i 3.129
ilustracija. Ukupno, objavljeno je 4.250 kompleta, a svaki pojedinačni tom bio je štampan
u tiražu od preko 1.500 primeraka. Šarl Žozef Pankuk (Charles Joseph Panckoucke),
poslednji izdavač Enciklopedije, objaviće između 1782. i 1832, njeno prošireno izdanje
pod naslovom Encyclopédie méthodique u čak 166 tomova. Na tom gigantskom projektu
angažovao je 2.250 saradnika i nekoliko stotina tipografskih radnika.
Takođe 1780. godine, ali na suprotnoj obali Atlantika, Drugi kongresni komitet za
izradu Velikog Pečata, usvojio je još tri elementa budućeg simbola Unije: 13 crvenih i
 48

belih traka na štitu, 13 zvezda koje su grupisane u obliku Solomonovog pečata, odnosno
šestokrake zvezde, kao i 13 strela i maslinovu granu; bili su to simboli koji predstavljaju
13 bivših engleskih kolonija, sada 13 nezavisnih republika, članica konfederacije
Ujedinjenih Država Amerike.
1781. Ratni američko-francusko-špansko-britanski zaplet na severnom, južnom i
pomorskom američkom frontu faktički je razrešen u prilog antibritanske koalicije 19.
oktobra 1781. kada je, posle francuske pobede nad britanskom flotom kod Čispika,
glavnina britanskih trupa stacionirna u Jorktaunu, Virdžinija, položila oružje pred
armijom generala Vašingtona.
Profesor filozofije iz Kenisberga, Pruska, Imanuel Kant, objavio je iste 1781, u
Berlinu, prvo izdanje svoje, ispostaviće se klasične, studije Kritik der reinen Vernunft,
Kritika čistog uma.
1782. Rad na Velikom Pečatu severnoameričkih Ujedinjenih Država okončan je
1782, kada je Treći kongresni komitet, na preporuku Čarlsa Tomsona (Charles Thomson,
1729 - 1824), sekretara Kongresa, usvojio dva poslednja simbola: prvo, nezavršenu
piramidu sa 13 spratova, sa tekstom Annuit Coeptis, Proviđenje je naklonjeno, iznad
piramide i tekstom Novus Ordo Seclorum, Novi poredak vremenâ (reč je o parafrazi onih
poznatih stihova o poslednjem proročanstvu kumske Sibile iz Vergilijeve Četvrte ekloge),
ispod piramide; i drugo, američkog beloglavog orla.
Aprila 1782, britanski Parlament odlučio je većinom glasova da Ujedinjeno
Kraljevstvo prekine rat sa Ujedinjenim Državama. Između zaraćenih strana otpočeli su
pregovori o odredbama budućeg mirovnog sporazuma.
Dana 20. juna 1782, na osnovu izveštaja Čarlsa Tomsona (Primedbe i
objašnjenje, Remarks and Explanation), Kongres je najzad usvojio konačni izgled
Velikog Pečata Ujedinjenih Država Amerike koji je do danas u upotrebi. U novembru iste
godine, preliminarni mirovni ugovor između Ujedinjenih Država i Ujedinjenog
Kraljevstva potpisan je u Parizu.
1783. Uskoro, 19. aprila 1783, Tomas Pejn mogao je da započne trinaesti esej iz
svog serijala Američka kriza, sledećim rečima: "Vremena koja su kušala čovekovu dušu,
završena su; najveća i najpotpunija revolucija koju je svet video, slavno je i srećno
ostvarena." Ali, za samog Pejna, stvar revolucije nije bila završena ovim uspehom u
Americi. "Revolucija je moj zanat i kada je završena, osećam se kao suvišan čovek",
govorio je Pejn tokom prvih mirnodopskih meseci posle trijumfa američke revolucije.
Kao repliku na Franklinovo: "Gde je sloboda, tamo je moja domovina", Pejn je tada
definisao i vlastiti kredo: "Svet je moje selo. Gde slobode nema, tamo je moja otadžbina."
U skladu sa ovim uverenjem, nadao se da će sledeća revolucija ubrzo biti pokrenuta i na
drugoj obali Atlantika, a Ujedinjeno Kraljevstvo i kraljevinu Francusku video je kao
zemlje u kojima je revolucija najizglednija. Očekujući taj veliki događaj, Pejn, koji je u
međuvremenu dobio zvanje magistra filozofije od Pensilvanijskog univerziteta i postao
član Američkog filozofskog društva za unapređenje korisnih znanja, kao i Društva za
politička istraživanja, na svom imanju u Nju Rošelu (New Rochelle, grad u državi
Njujork, koji su krajem 17. veka kao svoju koloniju osnovali izbegli francuski Hugenoti),
posvetio se naučnom radu i eksperimentima sa novim građevinskim materijalima.
Njegova ideja bila je da prvi u istoriji konstruiše gvozdeni most.
O američkim prilikama i međunarodnim posledicama tamošnje revolucije,
Firentinac Frančesko Favi (Francisco Favi), diplomatski predstavnik Dubrovnika i
 49

Toskane u Parizu, u jednom poverljivom izveštaju za dubrovačke vlasti iz 1783, iznosi

ovakvo mišljenje: "Počinju se obistinjavati proročanstva što ih učiniše najprosvećeniji
političari, da će Amerika, postavši jednom slobodna, apsorbovati Evropu".
Istovremeno, 1783. iz Amerike se u Francusku vratio grof Sen Simon, inženjer sa
činom pukovnika američke vojske. U Amerikama, Sen Simon je za sobom ostavio i
projekat kanala koji bi trebalo prokopati između Tihog i Atlantskog okeana. [Radovi koje
su na prokopavanju Panamskog kanala 1904. otpočele SAD, završeni su 1914. i kanal je
pušten u saobraćaj. Tako je, sasvim u skladu sa Sen Simonovim projektom, plovni put
između istočne i zapadne obale SAD skraćen za 8.000 nautičkih milja ili za 13.000
kilometara.]
Dana 3. septembra 1783, u Parizu, član britanskog Parlamenta Dejvid Hartli, kao
ovlašćeni predstavnik Ujedinjenog Kraljevstva i samog Džordža III, a sa druge strane
Džon Adams, Bendžamin Frankilin i Džon Džej (John Jay), kao ovlašćeni predstavnici
Ujedinjenih Država Amerike, potpisali su Pariski mirovni sporazum između Ujedinjenog
Kraljevstva i Ujedinjenih Država. Istog dana, takođe u Parizu, ali na odvojenim
ceremonijama, posebne mirovne sporazume Ujedinjeno Kraljevstvo potpisalo je i sa
drugim akterima rata, sa kraljevinama Francuskom i Španijom i republikom Holandijom.
Poslednji britanski garnizon napustio je Njujork 25. novembra iste godine.
Sledstveno, za razliku od Pejna koji je s nestrpljenjem očekivao da se revolucija
nastaviti u Evropi, naročito u Ujedinjenom Kraljevstvu i Francuskoj, neki drugi, veoma
uticajni akteri američke revolucije, uvereni da je ona ispunila svoj cilj i da je stvar
prošlosti, smatrali su da je došlo vreme za obnovu američko - britanskih odnosa. Zbog
toga je 1783, u Londonu, Pjer Eugen de Simitjer objavio mapu gravira sa portretima
trinaest najuticajnijih predstavnika ove frakcije američke politike. Bila je to grupa od
trinaest pravnika, trgovaca, bogatih plantažera, robovlasnika i vojnika, u svakom slučaju
političara i visokih uglednika Ujedinjenih Država Amerike, takođe i bliskih političkih
prijatelja Džordža Vašingtona, spremnih na odgovarajuće nagodbe sa britanskom krunom
i njenom vladom. Pored samog Vašingtona, u ovom društvu trinaestorice, bili su još
general Fon Steuben (nem. Friedrich Wilhelm Rudolf Gerhard August von Steuben,
Freiherr von Steuben, engl. Frederick William Rudolph Gerald Augustus von Steuben,
Baron von Steuben, 1730 - 1794), Silas Din, Džozef Rid, (Joseph Reed, 1741-1785),
Govemer Moris (Gouvemeur Morris), general Horacio Gejts (Horatio Lloyd Gates, 1726
- 1806), Džon Džej (John Jay, 1745 - 1829), Vilijam H. Drejton (William H. Drayton,
1742 - 1779), Henri Lorens (Henry Laurens, 1724 - 1792), Čarls Tomson, Semjuel
Hantington (Samuel Huntingdon, 1731 - 1796), Džon Dikinson (John Dickinson, 1732 -
1808) i general Benedikt Arnold (Benedict Arnold, 1741 - 1801).
1784. Kongres Ujedinjenih Država ratifikovao je Pariski mirovni sporazum 14.
januara 1784, pa je ovim činom rat za američku nezavisnost, takođe poznat kao američki
revolucionarni rat i formalno bio završen. [Razume se, kao i drugi slični sporazumi
tokom poznate istorije, ni ovaj Pariski mirovni saporazum nije bio savršen. Naime, ne
obaveštavajući svoje saveznike među autohtonim narodima Amerike, Ujedinjeno
Kraljevstvo je sve njihove teritorije između Apalačkih planina i doline reke Misisipi
predalo pod vlast Ujedinjenih Država što će, u godinama koje su dolazile, dovesti do
serije manjih i većih oružanih sukoba, a najzad i do velikog Severozapadnog indijanskog
rata i kolonijalnih osvajanja Ujedinjenih Država na američkom kontinentu.]
 50

Takođe 1784. godine, u Konigsbergu, Pruska, Imanuel Kant napisao je dva rada
od naročitog interesa za problem kosmopolisa kao svetske republike. Reč je o traktatu
Idee zu einer allgemeinen Geschichte in weltbürgerlicher Absicht, Ideja opšte istorije
usmerena ka ostvarenju svetskog građanskog poretka, prvom iz grupe od nekoliko
docnijih tekstova u kojima će razviti koncept kosmopolisa kao svetske federacije
prosvećenih republika, kao i o kratkom eseju Beantwortung der Frage: Wasd ist
Äufklarung?, Odgovor na pitanje: Šta je Prosvećenost? Oba rada objavljena su iste 1784.
u drugom, novembarskom broju berlinskog časopisa Berlinischer Monatscrift. Na samom
početku Odgovora na pitanje: Šta je Prosvećenost?, Kant kaže sledeće: "Prosvećenost je
ljudsko odbacivanje samoindukovane nezrelosti. Nezrelost je ljudska nesposobnost da
svoje razumevanje upotrebi bez usmeravanja od strane drugog. Samoindukovana
nezrelost postoji kada njen uzrok ne leži u nedostatku razuma nego u nedostatku odluke i
hrabrosti da se on upotrebi bez usmeravanja od strane drugog. Sapere aude! 'Imaj
hrabrosti da upotrebiš vlastiti razum!', to je moto prosvećenosti." (podvl. Lj.K.)
U Londonu, iste 1784, Vilijem Godvin objavio je Sketches of History, Skice iz
istorije, jednu raspravu o Aaronu, Hazaelu i Isusu u stilu ortodoksnog kalvinizma. Glavna
ideja tog rada bila je da Bog sâm nema pravo da bude tiranin. Ova ideja, obezbediće
Godvinu trajni ugled nepokolebljivog ateiste. Ali, Skice iz istorije su i prvi rad budućeg
utemeljivača modernog anarhizma.
Dana 1. decembra 1784, u London je doputovao Dositej Obradović. Ostaće u tom
gradu sve do juna 1785.
1785. Godine 1785, Franklin je završio svoju misiju u Parizu i vratio se u
Filadelfiju. Kao njegov naslednik na mestu ambasadora Ujedinjenih Država u
Francuskoj, doputovao je Tomas Džeferson.
1786. U isto vreme, mladi diplomac najprestižnije francuske vojne škole École
Royale Militaire, Kraljevsko vojno učilište, potomak italijanske porodice sa Korzike,
završio je dvogodišnje školovanje u toj ustanovi za godinu dana i u januaru 1786.
preuzeo dužnost u francuskoj armiji kao artiljerijski potporučnik. Bio je to Napoleon
Bonaperte.
Oktobra 1786, bavarska policija izvršila je pretres kuće drugog čoveka Iluminata,
Ksavijara Cvaka (Xavier Zwack, konspirativno ime Filo, Philo) u Landsutu i zaplenila
deo arhive saveza (statut, uputstva za prijem novih članova i ritual inicijacije, preko 200
pisama o unutrašnjim pitanjima organizacije koja su razmenili Cvak i Vajshaupt, deo
popisa članova, kao i dokumenta o unutrašnjem ustrojstvu, simbolima, insignijama,
ritualima i ciljevima reda). Članovi Iluminata bili su mnogi uglednici tog vremena, među
kojima i vojvoda Ferdinand od Brunsvika (Karl Wilhelm Ferdinand, Herzog zu
Braunschweig-Lüneburg, Fürst von Braunschweig-Wolfenbüttel-Bevern, 1737 - 1806 ),
Gete i Herder (Johann Gottfried von Herder, 1744 - 1803). Proteran posle ove policijske
akcije iz Bavarske, Adam Vajshaupt se sklonio u Gotu pod zaštitu tamošnjeg vojvode,
takođe Iluminata; u Goti, Vajshaupt se posvetio pisanju knjiga o delatnosima i ciljevima
svog zabranjenog saveza prosvećenih: Apologie der Illuminaten, 1786; Vollstständige
Geschichte der Verfolgung der Illuminaten in Bayern, I, 1786; Das verbesserte System
der Illuminaten mit allen seinen Graden und Einrichtungen, 1787; Kurze Rechtfertigung
meiner Absichten, 1787; Nachtrag zur Rechfertigung meiner Absichten, 1787...
1787. Kada je 1787. doputovao u Pariz, Tomas Pejn je bio dočakan kao veliki
filozof i pronalazač i jedan od najslavnijih heroja američke revolucije. Sa sobom, doneo
 51

je izum na koji je bio naročito ponosan, maketu gvozdenog mosta nameran da ovaj
projekat realizuje negde u Francuskoj i Evropi. Dok se Pejn zabavljao u Parizu,
ispitivanja njegove nove građevinsko-inženjerske tehnologije počela su u Roterdamu,
Holandija i Jorkširu, Ujedinjeno Kraljevstvo.
Dana 16. avgusta 1787, bavarski vojvoda objavio je treći edikt protiv Iluminata
(prvi put savez je zabranjen 1. jula 1784) kojim se ponovo, pod pretnjom strogih kazni,
uključujući i najtežu, smrtnu, zabranjuje dalji rad ovog tajnog saveza, kao i dalji rad
svakog njegovog pojedinačnog člana. Smatra se da je u času zabrane, red Iluminata
brojao oko 2.500 članova. Mahom proterani, bavarski Iluminati sklonili su se u
protestantske nemačke i druge evropske zemlje gde su postojale njihove lože (Švedska,
Rusija, Poljska, Danska, Holandija, Francuska, Engleska, Austrija, Ugarska, Italija).
Posle toga, takođe 1787, bavarske vlasti štampale su u Minhenu dve knjige u kojima su
publikovali dokumente Iluminata zaplenjene oktobra 1786: Einige Originalschriften des
Illuminaten Ordens i Nachtrag von weiteren Originalschriften. Na osnovu ovih
dokumenata, Iluminati su proglašeni za mračne antidruštvene zaverenike namerene da
sruše hrišćanski poredak, svaki tron i svaki oltar, u Bavarskoj, ali i drugde po Evropi.
Sledstveno, bili su optuženi za zločin "imanentne univerzalne revolucije".
Dana 17. septembra 1787, u Filadelfiji, ustavotovorna skupština Ujedinjenih
Država Amerike usvojila je federalni Ustav. Države članice imale su da se, svaka
pojedinačno, izjasne povodom tog akta, a on je mogao da stupi na snagu tek kada ga
ratifikuju i prihvate sve republike članice.
Kao prilog pokrenutoj diskusiji između zastupnika do tada vladajućeg koncepta
konfederacije i zagovornika novog programa federalnog ustrojstva zajednice, u tri
njujorške novine, Independent Journal, New York Packet i Daily Advertiser, pojavio se
27. oktobra 1787. prvi iz serije članaka koji će uskoro postati poznati kao Federalistički
spisi, The Federalist Papers. Pod zajedničkim pseudonimom Publius, u čast rimskog
konzula Publiusa Valerijusa Publikole (Publius Valerius Publicola, ili Poplicola, što znači
"prijatelj naroda", ? - 503. p.n.e.) iz prve godine rimske republike krajem 6. veka p.n.e.,
ovu seriju od 85 eseja pisali su Aleksandar Hamilton (autor najvećeg broja članaka),
Džejms Medison (James Madison, 1751 - 1836) i Džon Džej. U Federalističkim spisima,
ova trojica predstavili su snažne argumente u prilog koncepta Ujedinjenih Država
Amerike kao federalne republike sa jakim federalnim ustavom i jakom centralnom
vladom.
Istovremeno, dok je kao visoki američki uglednik boravio u Parizu, Pejn je
odlučio da poseti i Englesku. Već pet godina prošlo je od rata između Ujedinjenih Država
i Ujedinjenog Kraljevstva, pa je to bila prilika da posle punih 13 godina ponovo vidi
svoju majku i prijatelje. Uskoro, u Londonu, Pejn je bio dočekan takođe sa pažnjom i
uvažavanjem. Edmund Berk, filozof, poznati govornik, član Parlamenta i Vigovac
uvažavan među britanskim liberalalima zbog svojih antitorijevskih govora u kojima se
zalagao za mir sa Ujedinjenim Državama i pravedno rešavanje Irskog pitanja, bio je
Pejnov londonski domaćin koji će, ubrzo, postati i njegov prijatelj. Jedne večeri, Berk je
svečano predstavio Pejna vigovskoj eliti u Bruksovom klubu. Primili su ga sa
uvažavanjem i radoznalošću, ali ne zbog njegovog Zdravog razuma i drugih zasluga za
stvar revolucije, nego ponajviše zbog toga što su visoko vrednovali Pejnovo prijateljstvo
sa generalom Džordžom Vašingtonom, prvim predsednikom američke Velike Republike.
Ali, osim vigovske aristokratije koja je bila ne samo ravnodušna nego i odbojna prema
 52

Pejnovim zaslugama za revoluciju, sa autorom Zdravog razuma želeli su da se druže i oni

kojima je stvar revolucije bila na srcu, radikalne grupe londonskih i engleskih
nekonformista, deista, ateista, revolucionarnih demokrata, liberala, republikanaca i drugih
buntovnika. Među njima i Vilijem Blejk. Krećući se u tom ambijentu alternativnog i
radikalnog Londona, Pejn je, ponovo, osetio zov revolucije. Ponovo, delovao je kao
vatreni zagovornik slobode i revolucije, razume se i revolucije u Ujedinjenom
Kraljevstvu, a naročito kao zagovornik velike ideje Svetske Republike. Dobio je i
ohrabrujuće vesti. Bila je doneta odluka da se izgrade čak dva njegova gvozdena mosta, u
Padingtonu, tadašnjem londonskom predgrađu i u Francuskoj.
1788. S jedne strane reforma pravosudnog sistema kojom je razvlašćena sudijska
aristokratija, a sa druge loši prinosi te godine, pokrenuli su u proleće 1788. talas
socijalnog i političkog nezadovoljstva širom Francuske: tokom maja, počeli su nemiri u
Rensu koji će trajati čitavog juna; 7. juna, pobunjeni narod u Grenoblu blokirao je čitav
grad; 11. juna u Dižonu i Tuluzu izbile su pobune; 14. juna, u gradskoj većnici Grenobla
održan je sastanak predstavnika sva tri staleža (9 sveštenika, 33 plemića i 59 pripadnika
trećeg staleža), a predstavnici buržoazije preuzeli su rukovodstvo pobune; 19. juna u
Pauu, pripadnici trećeg staleža pobunili su se protiv lokalnog plemstva; 21. jula, u Vizileu
kod Grenobla, održana je skupština opštinskih veća pokrajine Dofineje, tzv. Vizilska
skupština (50 sveštenika, 165 plemića, 276 predstavnika trećeg staleža), koja zahteva
obnovu parlamenta, sazivanje skupštine državnih staleža i donosi deklaraciju u kojoj se
kaže: "Tri staleža Dofineje nikada neće odvajati svoje interese od interesa ostalih
pokrajina, a podržavajući njihova posebna prava, neće napustiti interese nacije"; najzad,
24. avgusta, pod pritiskom događaja koji su izmakli kontroli, prvi kraljevski ministar i
ministar finansija, tuluski nadbiskup Lomeni de Brien (Étienne Charles de Loménie de
Brienne, 1727 - 1794), podnosi ostavku, kralj Luj XVI na njegovo mesto ponovo
postavlja Žaka Nekera (Jacques Necker, 1732 - 1804), ovaj 21. septembra donosi odluku
da se državni staleži posle 150 godina sazovu u istom obliku kao 1614. i poziva sve
misleće ljude da iznesu svoje predloge o tome kako staleže organizovati u budućnosti.
Među onima koji su odgovorili na Nekerov poziv bio je i opat Emanuel Žozef
Sijez (Emmanuel Joseph Sieyés, 1748 - 1837), generalni vikar i kancelar dioceze Šartr,
sveštenik obrazovan na radovima Džona Loka, De Kondijaka (Étienne Bonnot de
Condillac, 1715 - 1780) i Enciklopedista. Opat Sijez objavio je pamflet Qu’est-ce que le
tiers état?, Šta je treći stalež? Odgovor na pitanje šta je treći stalež, Sijez je započeo
ovako: "Sve. Šta on predstavlja u političkom poretku? Ništa. Šta on želi? Da bude nešto."
Fraza je namah postala čuvena, Sijezov pamflet veoma čitan, a on sam, uprkos svojoj
pripadnosti kleru, odnosno prvom staležu, bio je izabran za poslednjeg, dvadesetog
delegata trećeg staleža grada Pariza za predstojeću skuštinu Državnih staleža.
Iste 1788, takođe u Parizu, Žan Žak Bartelmi (Jean Jacques Barthelemy, 1716 -
1796), veoma ugledni poznavalac i istraživač starina, takođe pripadnik raspuštenog reda
Jezuita, objavio je, posle trideset godina rada, svoje veliko, četvorotomno delo Voyage du
jeune Anarcharsis en Grèce dans le milieu du IVe siècle, Putovanje mladog Anaharsisa
po Grčkoj sredinom IV veka. Mladi Anaharsis, glavni junak ovog istorijskog romana,
fiktivni je potomak onog Anaharsisa iz oko 600. godine p.n.e., Skita iz zemlje Kimerijaca
u crnomorskoj oblasti, koji je želeći da upozna svet i različite običaje putovao po
helenskim gradovima, živeo u Atini, bio Solonov prijatelj i prvi stranac uopšte koji je
proglašen za punopravnog atinskog građanina, a takođe i prvi stranac koji je iniciran u
 53

Eleuzinske misterije i kult Velike Majke. Herodot i Diogen Laertije pišu o ovom
Anaharsisu, radoznalom putniku i "varvarinu" kao filozofu i prethodniku skeptika i
kinika. Prateći pustolovine mladog Anaharsisa, Bartelmi je sa mnogo erudicije tako
rekonstuisao svet antičke Helade da je njegov rad preko noći stekao ogromnu
popularnost, a on sâm bio primljen za punopravnog člana francuske Akademije.
Zahvaljujući Putovanju mladog Anaharsisa plima filohelenizama koja je tada zahvatila
Francusku, dobila je svoju autoritativnu "enciklopediju novog kulta antike", kako je
nazvano ovo Bartelmijevo delo. [Knjiga je doživela brojna izdanja u Francuskoj, a njeni
prevodi ubrzo su objavljeni u Ujedinjenim Državama Amerike, u nemačkim zemljama,
kao i drugde po Evropi. U 19. veku, tokom borbe za nezavisnost Grčke od Otomanske
imperije, Putovanje mladog Anaharsisa inspirisalo je mnoge Evropljane da ovu borbu
pomognu.]
Pošto je svaka od Ujedinjenih Država Amerike ratifikovala federalni ustav, proces
sukcesivnog usvajanja tog najvišeg zakonodavnog akta Unije bio je završen 21. juna
1788. Tada je Ustav severnoameričke federacije stupio na snagu.
Iste 1788. godine, ali u kraljevini Pruskoj, u Lajpcigu, Dositej Obradović objavio
je svoje Basne. Naravoučenije koje je napisao uz basnu Br. 124. Lisica, petao, kokoši i
psi, zanjimljiva je napomena o bavarskim Iluminatima, naročito o smislu tajnih političkih
saveza u dve vrste poredaka, pod pretpostavkama tiranije i pod pretpostavkama
prosvećenog poretka slobode; "Istina, pravda i dobrodjetlj svet ljube, a ne tajne, pomrčinu
i budžake. Protiv neprijatelja otečestva tajnu upotrebljavati, to je sasvim druga rabota"
(podvl. Lj.K.), kaže ovde Dositej.
1789. Godinu dana kasnije, 30. aprila 1789, u Holu Federacije, Federal Hall,
zgradi u njujorškoj ulici Wall Street, vrhovni komandant armije Kongresa, general
Džordž Vašington položio je zakletvu kao prvi predsednik SAD.
Šest nedelja kasnije, u Parizu, na dan 17. juna 1789, predstavnici Trećeg staleža u
Parlamentu, proglasili su sebe za Nacionalnu skupštinu, najvišu zakonodavnu vlast u
zemlji, već 9. jula, Nacionalna skupština proglasila se za Nacionalnu ustavotvornu
skupštinu, a 11. jula, general La Fajet predložio je Skupštini da, po uzoru na američku
Deklaraciju nezavisnosti, usvoji Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, Déclaration
des droits de l' homme et du citoyen. Istoričari su danas saglasni da je Tomas Džeferson,
glavni autor američke Deklaracije nezavisnosti i La Fajetov prijatelj iz američkog rata za
nezavisnost, a sada ambasador Ujedinjenih Država u Francuskoj, uticao na koncept, pa
čak i na sadržaj Deklaracije o pravima čoveka i građanina.
Dana 14. jula 1789, građani Pariza krenuli su gradskim ulicama u pravcu Bastilje,
zauzeli je, oslobodili onih nekoliko zatvorenika i krenuli da ruše ovaj simbol monarhije i
starog režima. Počela je Francuska revolucija. Istovremeno, bio je to i početak delovanja
unutrašnjih i međunarodnih sila kontrarevolucije. Na zasedanju 4. avgusta, Nacionalna
ustavotvorna skupština proglasila je ukidanje feudalizma u Francuskoj, a na zasedanju
26. avgusta 1789, kao prvi korak u pravcu izrade Ustava, usvojila je tekst Deklaracije o
pravima čoveka i građanina. Jedan od onih koji su radili na doterivanju teksta
Deklaracije bio je i opat Sijez. Iste 1789, mladi Šarl Furije počeo je da studira arhitekturu.
Pošto je tokom proleća sa Tomasom Džefersonom, svojim prijateljem i
ambasadorom Ujedinjenih Država u Parizu, razmenio brojna pisama o revolucionarnim
prilikama u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, Tomas Pejn napustio je London i u
septembru 1789. pojavio se u Parizu. Revolucionarni Pariz dočekao je Pejna kao
 54

najrođenijeg, a on je, u tom ambijentu velikog istorijskog preokreta, mogao da podeli

svoje bogato američko i englesko revolucionarno iskustvo učestvujući u svim najvažnijim
događajima. General La Fajet predao je Pejnu ključ Bastilje da ga, kao naročit simbolički
poklon revolucionarne Francuske preda generalu Džordžu Vašingtonu, prvom
predsedniku Ujedinjenih Država Amerike. Kao jedan od najuticajnijih aktera ovih
zbivanja, dajući od sebe sve što je mogao, Tomas Pejn je tako u jedinstveni događaj
povezao revolucionarne promene u tri zemlje na dvema obalama Atlantskog okeana, u
Ujedinjenim Državama Amerike, Ujedinjenom Kraljevstvu i Francuskoj. Ne samo zbog
Pejna, ali i zbog Pejna, ovi događaji će krajem 20. veka biti nazvani zbirnim imenom
Atlantska revolucija (čime je, pre svega, imenovana srodnost promena u Ujedinjenim
Državama, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu krajem 18. veka).
Stvar revolucije razvija se u tom času tako dobro, da je Pejn već video ostvarenje
svog ideala, Ujedinjene Republike Amerike sjedinjene sa Ujedinjenim Republikama
Evrope u Ujedinjene Republike Sveta. "Pre kraja veka, proširiće se ujedinjene republike
širom sveta. Biće to narodna vladavina za narod, koja će da iskoreni glad i bedu
unapređenjem proizvodnje, a mržnju i zločin vaspitanjem i prosvećivanjem", pisao je i
govorio Pejn tih nedelja u Parizu.
Dana 25. septembra 1789, na svom zasedanju u Njujorku, američki Kongres
usvojio je Zakon o pravima, Bill of Rights, odnosno prvih deset amandmana na federalni
Ustav; autor amandmana bio je Džejms Medison; napisao ih je po uzoru na Deklaraciju o
pravima Virdžinije, Virginia Declaration of Rights. U Francuskoj, liberarlni Ustav
monarhije proglašen je 6. oktobra 1789.
Iste 1789. u Hagu, Restif de la Breton, pariski novinar, objavio je svoj projekat
opšte reformacije svih evropskih nacija kao prilog za Le Tesmographe, ou idées d’un
projet de règlement, proposé à toutes les nations de l’Europe, pour opérer une reforme
générale des loix: avec des notes historiques. Restif de la Breton bio je prvi koji je,
upravo u tom radu, upotrebio pojam komunizam da označi buduće idealno društvo.
Dana 27. decembra 1789, papska Inkvizicija uhapsila je u Rimu grofa Aleksandra
Kaliostra, čuvenog maga i samozvanog velikog majstora Rozenkrojcera, Ružokrstaša,
jednog od najživopisnijih aktera prosvetljenog 18. veka. Optužen za zločin osnivanja
subverzivnih slobodnozidarskih loža i drugih tajnih društava opasnih po poredak, a
naročito Iluminata za koje se tvrdilo da iza scene upravljaju događajima i planiraju ne
samo svrgavanje monarhije u Francuskoj, nego i rušenje same papske vlasti u Rimu,
Kaliostro je od strane Inkvizicije osuđen na smrt. Kazna je zamenjena doživotnim
zatvorom. Utamničen u zamku Sv. Leo, Kaliostro je posle četiri godine umro.
1790. Dana 9. jula 1790, pred Nacionalnu ustavotvornu skupštinu Francuske
svečano je istupilo 36 stranaca, sa namerom da se obrate tom vrhovnom organu
revolucije i stave se na raspolaganje njenim opštečovečanskim ciljevima. Bili su to Pio
Napolitanac, don Pablo Olavida iz Španije, pruski baron Trenč, holandski patrioti i drugi,
svi obučeni u nošnje zemalja iz kojih su dolazili. U ime ove živopisne grupe, govorio je
mladi čovek koga su pratili Arapin i Afrikanc, pa je, zbog same pojave ove trojke,
Skupštinom zavladala tišina puna iščekivanja. Prva rečenica koju je izgovorio mladi
govornik, bila je: "Mi dolazimo iz Evrope, mi dolazimo iz Azije, mi dolazimo iz Amerike,
mi smo Čovečanstvo!" Ovacije odobravanja kojim su članovi Skupštine propratili ove
reči, potom su prekidale govornika i posle svake naredne rečenice koju je izgovorio. A on
je, čestitajući Skupštini na svemu što je uradila za prava čoveka, u ime čovečanstva
 55

prisutnog preko svojih 36 predstavnika, svečano izjavio da čitav svet pristupa Deklaraciji
o pravima čoveka i građanina i prihvata je kao najviši izraz svoje volje. Takođe, rekao je
da su on i njegovi drugovi počastvovani zbog mogućnosti da za pet dana, dakle 14. jula
1790, učestuju na Proslavi Federacije, Fete de la Federation, svečanosti obeležavanja
prve godišnjice pada Bastilje, koja će, dodao je, biti ne samo francuska nego i proslava
svih naroda sveta. Posle ovih reči, neopisivo oduševljenje zahvatilo je članove Skupštine
i oni su, skandirajući u znak odobravanja, uz burni i dugotrajni aplauz, prihvatili ovo
"Čovečanstvo" oličeno u njegovih 36 prisutnih predstavnika. Prema izveštaju
savremenika, zahvaljujući tom govoru, svi prisutni su taj trenutak u Nacionalnoj
ustavotvornoj skupštini Francuske doživeli kao da se zaista nalaze "u centru sveta".
Govornika koji je tako spektakularno Nacionalnu ustavotvornu skupštinu Francuske
proglasio za "centar sveta" i učinio da se prisutni u tom času osete kao da se u tom "u
centru sveta" i nalaze, odmah su prozvali Govornik Čovečanstva i Građanin Sveta. Bio je
to mladi, veoma obrazovani i bogati pruski plemić danskog porekla Žan-Batist du Val-
de-Gres baron de Klots, sestrić opata Kornelijusa de Pava (Cornelius de Pauw, 1739 -
1799), čuvenog filozofa, geografa i diplomate na dvoru pruskog kralja Fridiriha II
Velikog. Mladi baron de Klots predstavljao se već gotovo godinu dana pod svojim
revolucionarnim imenom Anaharsis Klots. Ime Anaharsis, počeo je da koristi odmah
pošto je, nekoliko meseci ranije, pročitao Putovanje mladog Anaharsisa po Grčkoj
sredinom IV veka Žan Žak Bartelmija. Kao borbeni ateista, Anaharsis Klots vatreno je
zastupao ideju univerzalne svetske republike kao jedinog političkog okvira za svakog
pojedinačnog pripadnika ljudskog roda.
Pet dana posle govora Anaharsisa Klotsa u Nacionalnoj ustavotvornoj skupštini
Francuske, dakle 14. jula 1790, na dan Fete de la Federation, kralj Luj XVI Burbonski
prihvatio je Ustav iz 1789.
Dana 1. novembra 1790, u Londonu, Edmund Berk, liberalni vigovac, bliski
prijatelj Edvarda Gibona, svakako i njegov politički istomišljenik, blizak i sa drugim
akterima epohe kao što je to Adam Smit ili sam Tomas Pejn, objavio je Reflections on
the revolution in France, Razmišljanja o revolucij u Francuskoj, delo protiv Francuske
revolucije, ali i protiv revolucije uopšte, a naročito protiv nastojanja da se model
revolucionarne promene primeni u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ovim je Berk postavio
temelj moderne ideologije konzervativizma. Konstatujući, na samom početku
Razmišljanja, kako "oni koji su na izgled najbučniji na sceni možda i nisu pravi pokretači
događaja", Berk je svojim radom takođe pomogao da se artikuliše moderna ideja o
revoluciji kao događaju kojim upravljaju mračne, neprijateljske i dobro skrivene sile. Kao
"na izgled najbučnije na sceni" u slučaju imperijalne Britanije, autor Razmišljanja
označio je Konstitucionalno društvo, Constitutional Society i, naročito, Revolucionarno
društvo, Revolution Society. Među članovima Revolucionarnog društva posebno uticajni
bili su Vilijam Godvin, Lord Stanhop, Horn Tuk i Holkroft. Samo društvo imalo je svoje
sedište u delu Londonu gde se nekada nalazio jevrejski Geto, odnosni "stari Jevrejski
kvart", kako to piše Berk. Zato članove Revolucionarnog društva Berk stalno naziva
"gospodom iz starog Jevrejskog kvarta", aludirajući tako na skrivenog "pravog
pokretača" njihovih delatnosti. Uskoro, savez francuskih rojalista i evropskih monarhista
prihvatiće Berkova Razmišljanja o revolucij u Francuskoj kao teorijski okvir za
restauraciju i ponovno uspostavljanje starog poretka, kao prvi moderni priručnik za
kontrarevoluciju.
 56

Meri Volstonkraft, stalna sradnica radikalnog londonskog časopisa Analytical

Review, koja je prva pokazala da tzv. žensko pitanje ima svoj koren u opštoj nejednakosti
i obespravljenosti, a naročito u nejednakosti i obespravljenosti žena, koja je prva povela
borbu za promenu položaja žena i tako utemeljila moderni pokret za ženska prava, takođe
je bila i prva osoba koja je veoma oštro odgovorila Berku. Zapanjena i ljuta zbog
činjenice da čovek koji je podržavao američku nezavisnost, sada napada Francusku
revoluciju, Volstonkraftova je iste 1790, neposredno posle objavljivanja Berkove knjige,
objavila svoju kritiku njegovih shvatanja, knjigu A Vindication of the Rights of Men,
Odbrana prava čoveka.
1791. Čim je dobio prve vesti o Bekovoj knjizi, Pejn je napustio Pariz i pohitao u
London da ovu stvar lično ispita i umanji eventualnu štetu koju Berkova knjiga može
proizvesti za stvar revolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu i Evropi uopšte. Berkova
shvatanja Pejn je podvrgao bezpoštednoj kritici u svojoj knjizi Rights of Man, Prava
čoveka. Protiv Berkovog priručnika za kontrarevoluciju, Pejn je napisao pravi priručnik
za revoluciju. U Pravima čoveka, postavio je osnove republikanskog, još preciznije
federalističkog, ali i anarhističkog koncepta svetske države kao svetske federativne
republike.
Naravno, vrata vigovske vrhuške i londonske aristokratije bila su sada za Pejna
zatvorena, ali su, istovremeno, širom bile otvorene mogućnosti koje mu je nudio radikalni
London, naročito Prijatelji slobode, Friends of the Liberty, plebejska grupa
revolucionarnih demokrata okupljena oko Vilijema Blejka, slikara Romnija i hemičara
Džozefa Prislija (Joseph Priestley, 1733 - 1804). Oni su Pejnu pomogli da nađe izdavača,
pa se prvi deo Prava čoveka pojavio u londonskim knjižarama već 13. marta 1791 (drugi
deo biće objavljen 17. februara 1792). Ubrzo, preko 50.000 primeraka ove knjige našlo je
put do čitalaca, Pejnove ideje uticale su na radikalizaciju političkih prilika u Ujedinjenom
Kraljevstvu, pa je vlast rešila da uzvrati. Pod nikada razjašnjenim okolnostima, ubijen je
veliki broj aktivista koji su distribuirali Pejnovu knjigu, protiv samog Pejna pokrenuta je
mračna kampanja kleveta, a na osnovu kraljevskog proglasa kojim se "zabranjuju svi
nedozvoljeni spisi i buntovnički skupovi", štampar Pejnove knjige Džordan bio je
optužen "za izdaju krune zbog štampanja zločinačke knjige zvane Prava čoveka".
Međutim, represivna akcija vlasti nije dala željeni rezultat. Prava čoveka čitala su se i
dalje.
Uskoro, širom Ujedinjenog Kraljevstva, u klubovima, pozorištima, radionicama i
štamparijama, po ulicama, pijacama, trgovima i dokovima, počela je da se peva
subverzivna pesma Bože spasi velikog Tomasa Pejna, God Save Great Thomas Paine.
Bila je to ne samo parodija na himnu monarhije Bože spasi Kralja, God Seve The King,
nego i prava alternativna nacionalna himna britanskih revolucionarnih demokrata,
liberala, republkanaca i nekonformista: "Bože spasi velikog Tomasa Pejna/ Njegova
Prava čoveka jasna su svakoj duši./ On je učinio da slepi progledaju/ Ma koliko varani i
porobljeni bili,/A slobodu je proglasio/ Od pola do pola."
Države članice severnoameričke Unije, ratifikovale su, takođe 1791, Zakon o
pravima, posle čega su amandmani od 1. do 10, postali sastavni deo američkog Ustava.
Dana 9. jula 1791, uz naročite počasti, Volterovi posmrtni ostaci preneti su iz
opatije Skelijer u Pariz, kako bi bili položeni u novootvoreni Panteon (od gr. pantheon,
hram bogova), večnu kuću najzaslužnijih ljudi Francuske u pariskom Latinskom Kvartu.
U smiraj dana, sanduk sa Volterovim ostacima bio je simbolično položen na ruševine
 57

Bastilje gde je ostao tokom noći. Sutradan, 10. jula, povorka od 100.000 ljudi krenula je
od Bastilje prema Panteonu prateći Voltera na njegovom poslednjem putovanju. Bila je to
jedna od najvećih manifestacija u slavu Revolucije ikada održana. Na čelu neprekledne
mase ljudi u paradnom poretku kretala se konjička jedinica Nacionalne garde, za njom
išli su predstavnici škola i univerziteta, političkih klubova, slobodnozidarskih loža i
drugih udruženja, kao i grupe pozorišnih glumaca. Posle njih, koračali su oni koji su
rušili Bastilju noseći okove koje su tamo našli. Zatim su nastupala četvorica obučena u
klasične pozorišne kostime koji su nosili veliku Volterovu pozlaćenu statuu, dok su
glumci oko njih nosili zastave na kojima su bili ispisani naslovi svih glavnih knjiga
velikog filozofa, a u naročitom pozlaćenom sanduku nošena su 92 toma njegovih upravo
objavljenih celokupnih dela. Veliki orkestar bio je raspoređen oko sarkofaga impozantnih
razmera u kome su bili Volterovi posmrtni ostaci. Katafalk sa sarkofagom vukla je
zaprega od 22 bela konja. Sam sarkofag bio je ukrašen pozorišnim maskama i natpisom
"Pesnik, filozof, istoričar, on je napravio veliki korak u ljudskom duhu. Pripremio nas je
da postanemo slobodni." Članovi Narodne skupštine, predstavnici sudskih i opštinskih
vlasti grada Pariza koračali su iza kovčega. Duga kolona kretala se sporo, zaustavljala se
ispred Opere, zatim ispred stare i nove zgrade Komedi Frances, Comédie Francois pa je
tek pred ponoć stigle do Panteona gde su, konačno, položeni Volterovi ostaci, odmah
pored zemnih ostataka Rene Dekarta. Po istom protokolu, Volterovo srce i njegov mozak
imali su da se čuvaju kao posebno dragocene relikvije u drugim nacionalnim ustanovama
Republike. [Međutim, 24 godine posle ovog događaja, bilo je to 1814. u vreme sloma
Napoleona i na početku restauracije, grupa radikalnih desničara, monarhista, klerikalaca i
religioznih fanatika, ukrala je Volterove posmrtne ostatke iz Panteona i bacila ih na
smetlište. Slučaj je otkriven tek posle 50 godina, kada je 1864. otvoren Volterov sarkofag
i kada se ispostavilo da je prazan. Njegovom mozgu izgubio se svaki trag na jednoj
akuciji, poslednjem mestu gde se našao posle serije premeštanja tokom perioda od preko
100 godina. Ipak, Volterovo srce i danas postoji. Čuva se u pariskoj Nacionalnoj
Biblioteci, Bibliotheque Nationale.]
Isto tako 1791, Furije se iz rodnog Besansona preselio u Lion gde je L'Anž
(Francois-Joseph l'Ange) razvijao ideju nacionalizovanja kompanije koja bi se bavila
otkupom i distribucijom kukuruza kroz mrežu tzv. centurija. Furije se angažovao na
ovom projektu.
Na dan 28. septembra 1791, Volfgang Amadeus Mocart završio je muziku za
operu Die Zauberflöte, Čarobna frula po narudžbini i na osnovu libreta svog prijatelja
Šikanedera (Emanuel Schikaneder). Čarobna frula premijerno je izvedena u Beču već
sutradan, 30. septembra. Na kraju predstave, u sceni ispred Hrama Sunca – sasvim u duhu
Kopernikovog, Keplerovog i Njutnovog heliocentrizma i tekuće svetske revolucije, hram
je na premijeri scenografski predstavljalo ogromno Sunce usred isto tako ogromnog
trougla – hor peva poslednje stihove: "Die Strahlen der Sonne vertreiben die Nacht,/
Zernichten der Heuchler erschlichten Macht", "Zraci Sunca savladali su noć/ Sile mraka
ustuknule su pred svetlošću". Uskoro, Čarobna frula postaće najpopularnija Mocartova
opera. Istog dana, 30. septembra 1791, ali u Parizu, raspuštena je Nacionalna
ustavotvorna skupština, a sutradan, 1. oktobra, počela je sa radom Nacionalna
zakonodavna skupština. Što se Mocarta tiče, on se, radeći povremeno na Rekvijemu za
koji ga je u proleće te iste godine angažovao anonimni naručilac pod uslovom da i sam
Rekvijem ostane tajna, i pošto je napisao Masonsku kantatu za svoju masonsku ložu i taj
 58

komad izveo na njenom sastanku 18. novembra, ponovo razboleo i umro 5. decembra
1791. u Beču. Sahranjen je u zajedničkoj, danas nepoznatoj, grobnici za siromašne i
uopšte osobe odbačene od društva.
1792. Već je bilo štampano preko 500.000 primeraka prvog dela Prava čoveka,
javna i tajna kampanja vlasti protiv autora i njegovih prijatelja bila je u punom jeku, kada
je u Londonu, 17. februara 1792, Pejn objavio i drugi deo ovog svog rada.
Istovremeno, u Francuskoj, uz mnogo zakulisne politike i tajne diplomatije, Luj
XVI i Marija Antoaneta javno su zahtevali da Francuska objavi rat Svetom rimskom
carstvu nemačkog naroda – čije su pojedine zemalje pružile utočište izbeglim
protivnicima revolucije i omogućili im subverzivnu antifrancusku delatnost – a tajno,
radili su na tome da u jednom takvom "dobrom ratu" Francuska zapravo bude poražena.
Takav ishod bio bi više nego dobrodošao, smatrali su Luj XVI i Marija Antoaneta, jer bi
sa vojnim porazom Francuske bila poražena i sama revolucija, što bi omogućilo
restauraciju starog poretka. Posle otpora koju su monarhističkom planu da se objavi rat
dali predstavnici revolucionarne stranke mira, a naročito Robespjer, posle dugotrajnih
frakcijskih borbi između pristalica rata i pristalica mira unutar samog revolucionarnog
bloka, najzad i zbog stvarne opasnosti koja je pretila, prevagnula je stranka rata i
Francuska je 20. aprila 1792, objavila rat, ali ne Svetom rimskom carstvu, nego samo
jednom njegovom delu, "ugarskom i češkom kralju", odnosno Austriji. Tako je za
Francusku počeo period dugog rata koji će biti završen tek 1815, slomom Napoleona,
Bečkim kongresom velikih sila i uspostavljanjem poretka Svete Alijanse.
U noći između 24. i 25. aprila 1792, u Strazburu, kapetan inženjerijskih jedinca i
muzičar-amater Klod Žozef Rože de Lisl (Claude Joseph Rouget de Lisle), napisao je
stihove i komponovao muziku Ratne pesme Rajnske armije, Chant de guerre de l'Armée
du Rhin. Muzičari koji su ovu nacionalno-patriotsku i revolucionarnu pesmu prvi izveli,
predstavili su nekoliko meseci ranije, u istom gradu, prvi put francuskoj publici i
Mocartovu Čarobnu frulu. Ubrzo, na talasu ratnog patriotizma i revolucionarnog zanosa,
Ratna pesma Rajnske armije postala je veoma popularna koračnica, naročito omiljena na
patriotskim banketima u Marseju. Kada su 10. avgusta 1792, dobrovoljci revolucionarne
armije iz Marseja umarširali u Pariz krećući se ka Tiljerijima, da učestvuju u hapšenju
Luja XVI i Marije Antoanete, pevali su ovu pesmu. Oduševljeni Parižani tada su Ratnu
pesmu Rajnske armije nazvali Marseljeza, La Marseillaise.
Iste 1792, Anaharsis Klots objavio je svoj rad La république universelle ou
adresse aux tyrannicides, Univerzalna republika ili obraćanje tiranoubicama. Kao što
navodi Žil Mišle (Jules Michelet) u svojoj Istoriji Francuske revolucije, Histoire de la
revolution francaise (1847 - 1853), za Klotsa, Pariz je bio "kolevka i glavni grad
generalne konfederacije ljudi gde će biti uspostavljena Generalna Država Sveta … Tada
više neće biti provincija, niti armija, niti pokorenih, niti pobednika. Ljudi će putovati od
Pariza do Pekinga isto onako lako kao od Bordoa do Strazbura. Okean, pun brodova,
ujediniće svoje obale. Istok i Zapad zagrliće se na polju Federacije. Rim je bio metropola
sveta kroz rat. Pariz će to biti kroz mir…" (podvl. Lj.K.)
Takođe 1792, Meri Volstonkraft, objavila je u Londonu svoju raspravu
Vindication on the Rights of Women, Odbrana prava žena, delo u kome zastupa
jednakost polova i postavlja teorijske temelje modernog ženskog pokreta.
Nacionalna zakonodavna skupština Francuske na jednom od poslednjih zasedanja
pod tim imenom, donela je deklaraciju kojom se osamnaestorici stranaca, zbog njihovih
 59

velikih zasluga za stvar ljudske slobode, dodeljuje počasno zvanje Francuski građanin:
"Smatrajući da se ljudi koji su svojim pisanjem i hrabrošću služili stvari slobode i
pripremanju oslobođenja naroda ne mogu smatrati strancima u naciji čija ih je mudrost i
hrabrost učinila slobodnima… na kraju, smatrajući da je, u trenutku kada će Nacionalni
Konvent odrediti sudbinu Francuske i možda istu pripremiti za čovečanstvo, neophodno
da se velikodušni i slobodni ljudi pozovu i u skladu sa ovom mudrošću budu nagrađeni
pravom da učestvuju u ovom velikom aktu razuma kao ljudi koji su, svojim shvatanjima,
pisanjem i hrabrošću, dokazali tako izvanrednu vrednost, nacionalna Skupština
proglašava dodeljivanje zvanje Francuskog građanina za Prislija, Pejna, Bentama (Jeremy
Bentham, 1748 - 1832), Vilberforsa (William Wilberforce, 1759 - 1833), Klarksona
(Thomas Clarkson, 1760 - 1846), Mekintoša (James Mackintosh, 1765 - 1832), Dejvida
Vilijamsa (David Williams, 1754 - 1831), Goranija (Giuseppe Gorani, 1740 - 1819),
Anaharsisa Klotsa, Kornelija Pova, Pestalocija (Johann Heinrich Pestalozzi, 1746 -
1827), Vašingtona, Hamiltona, Medisona, Klopstoka (Friedrich Gottlieb Klopstock, 1724
- 1803), Košćuška i Šilera." Počasno zvanje Francuskog građanina, Konvent je takođe
dodelio Tomasu Mjuiru (Thomas Muir, 1765 - 1799), Džoelu Barlou (Joel Barlow, 1754
- 1812), Ludvigu van Betovenu, Robertu Barnsu (Robert Burns, 1759 - 1796) i Joakimu
Hajnrihu Kampu (Joachim Heinrich Campe, 1746 - 1818).
Pošto su ga Vilijam Blejk i drugi prijatelji obavestili o nalogu za hapšenje pod
optužbom za izdaju krune i subverzivnu delatnost, za šta je bila previđena smrtna kazna, i
pošto je održao još jedan govor u Društvu prijatelja slobode, Tomas Pejn je uspeo da
napusti London i krene put Pariza. Kada je jednog septembarskog dana 1792. stigao u
Kale, Pejna su dočekali oduševljeni građani tog grada na francuskoj obali, a
gradonačelnik ga je svečano obavestio da su ga izabrali za svog predstavnika u
Nacionalnoj zakonodavnoj skupštini Francuske.
Dana 20. septembra 1792, francuska Nacionalna zakonodava skupština održala je
svoju poslednju sednicu, proglasila se za Nacionalni Konvent i pod novim imenom
počela sa radom. Tomas Pejn, Anaharsis Klots i drugi počasni građani Francuske postali
su članovi Konventa.
Tajnim glasanjem u okviru prve tačke dnevnog reda na zasedanju Konventa
održanom sutradan, 21. septembra 1792, ukinuta je monarhija, a Francuska je proglašena
za republiku.
Dana 10. oktobra 1792, Konvent je doneo dekret po kome se u Francuskoj
zabranjuje korišćenje pojmova gospodin, monsieur i gospođa, madame u međusobnom
oslovljavanju. Umesto njih, proglašena je obaveza javne upotrebe pojmova građanin,
citoyen i građanka, citoyenne, pojmova koji su nastali tokom Revolucije.
Na dan 11. decembra 1792, pred Konventom je otpočeo sudski proces protiv Luja
XVI i Marije Antoanete koji su optuženi za veleizdaju Francuske i zločin protiv naroda.
1793. Kada se vratio u rodni Šamberi, glavni grad Savojskog vojvodstva jedne od
provincija kraljevine Sardinije – taj grad već je tri meseca bio pod upravom francuske
revolucionarne vojske – Žozef de Mestr, koji uveliko radi na tome da postane katolički i
kontinentalni pandan protestantskom i ostrvskom konzervativizmu Edmunda Berka,
potvrdio je 12. januara 1793. stvaranje novog poretka sveta i početak jedne nove epohe
zapisavši u svoj dnevnik onaj Vrgilijev stih iz Četvrte ekloge, čija se parafraza već
jedanaest godina nalazi na Velikom Pečatu Ujedinjenih Država Amerike: Novus rerum
nascitur ordo.
 60

Dva dana kasnije, 14. januara 1793, Konvent je izglasao da su Luj XVI i Marija
Antoaneta krivi po svim tačkama optužbe, a već 17. januara, većina članova Konventa
izglasala je za kraljevski par smrtnu kaznu. Smatrajući da će giljotiniranje Luja XVI i
Marije Antoanete štetiti stvari revolucije, Tomas Pejn je glasao protiv ove kazne. Pejn je
ostao u manjini, kralj Francuse giljotiniran je u Parizu 21. januara 1793, sutradan
giljotinirana je i kraljica, a već 1. februara, Konvent je objavio da je Francuska u ratu sa
Ujedinjenim Kraljevstvom, republikom Holandijom i kraljevinom Španijom.
Revolucionarni tribunal, kao najviša sudska vlast za neprijatelje revolucije i
Francuske, ustanovljen je 10. marta, a dana 6. aprila 1793, sva vlast u Francuskoj
koncentrisana je u Komitetu javnog spasa i Komitetu javne bezbednosti. Istovremeno,
jedna posebna komisija Konventa dobila je zadatak da pripremi tekst novog Ustava
Republike. Član ove komisije bio je i Tomas Pejn. Dana 10. avgusta 1793, čak 8.000
delegata koje su izabrale lokalne i regionalne revolucionarne skupštine, širom Francuske
za ove skupštine prethodno je glasalo 4.800.000 građana, potvrdili su i proglasili novi
Ustav Republike.
Tokom ovih događaja 1793, Anaharsis Klots objavio je svoj drugi rad o
univerzalnoj republici, Bases constitutionelles de la république du genre humain,
Ustavne osnove republike ljudskog roda.
Ali, savez unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja revolucije i dalje je ozbiljno
ugrožavao Republiku i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Najzad, kao odgovor
na ovu pretnju i u cilju odbrane revolucije, dana 5. septembra 1793. u Francuskoj je
proglašen Režim terora, la Terreur. Mnoge demokratske ustanove bile su suspendovane,
a među merama koje su počele da se primenjuju bila je i uredba na osnovu koje su svi
državljani zemalja sa kojima je Francuska u ratu, što znači britanski i nemački podanici
zatečeni na teritoriji Francuske, imali smesta da budu otpušteni iz službe i uhapšeni. Za
neprijatelje Revolucije i Francuske sudovi su počeli da izriču mahom najtežu kaznu, smrt
pod sečivom giljotine.
Dana 24. oktobra 1793, Konvent je usvojio Republikanski kalendar, Calendrier
républicain, odnosno Kalendar francuske revolucije, Calendrier révolutionnaire
français, čija je prva godina počela prvog dana Republike, odnosno 22. septembra 1792.
Mladi austrijski diplomata od karijere knez Klemens Meternik, stigao je iste 1793.
u Majnc. Bio je veoma toplo primljen u nadbiskupskom dvorcu, a naročito u krugovima
izbeglih francuskih rojalista koji su u Majncu i drugim nemačkim gradovima kovali
brojne zavere protiv Francuske. Knez Meternik bio je veliko pojačanje za ove
konspiratore koji su predstavljali glavnu snagu kontrarevolucije i restauracije.
S druge strane, u Londonu 1793, Vilijam Godvin objavio je svoje najvažnije delo,
raspravu Enquiry concerning Political Justice, and its Influence on General Virtue and
Happiness, Traganje za Političkom Pavdom i njenim uticajem na opšte vrednosti i sreću,
delo poznato kao Political Justice, Politička pravda. Smatrajući da politička pravda znači
postojanje principâ morala i istine u praksi zajednice, Godvin u svom delu traga za
načelima moralnog i istinitog upravljanja unutar samog društva, što znači izvan
postojećih struktura moći, dominacije i vlasti. Uveren da je monarhija oblik vlasti koji je
nedvosmisleno korumpiran, takođe uveren da je najbolja vlast ona koja je
najjednostavnija i koja se najmanje oslanja na silu, Godvin ovde zastupa ideju da svaka
vlada već po vlastitoj unutrašnjoj prirodi radi protiv čoveka jer ograničva napredak
ljudskog mišljenja. Na osnovu toga, zaključio je prvo, da je svaki oblik kontrole čoveka
 61

nad čovekom u većoj ili manjoj meri neprihvatljiv, i drugo, da će doći dan, kada će svaki
čovek, radeći ono što je po njegovom mišljenju pravedno, moralno i istinito, bez ikakve
spoljašnje prisile i nadzora, istovremeno raditi i ono što je najbolje za zajednicu, jer će
biti vođen načelima čistog razuma. Sa Političkom pravdom, Vilijam Godvin je postavio
osnove teorije modernog anarhizma. Iako se prodavala za u to vreme fantastičnu sumu od
preko 1£ po primerku, knjiga je našla svoj put do čitalaca, ubrzo prodato je preko 4.000
primeraka, brojna udruženja kupovala su je i davala na čitanje svojim članovima, a čak su
bili organizovani čitalački časovi za nepismene. Zahvaljujući Političkoj pravdi, sâm
Godvin će posle Berka i Pejna, uskoro uživati ugled trećeg najvažnijeg tumača Francuske
revolucije i njenih ciljeva.
Istovremeno u Parizu, na osnovu uredbe o podanicima zemalja sa kojima je
Francuska u ratu, Komitet javnog spasa izdao je nalog da se uhapsi Tomas Pejn pod
optužbom da kao britanski državljanin ugrožava interese Amerike i Francuske. Pejn je
uhapšen u tri sata ujutro 28. decembra 1793, a njegov protest što ga hapse iako je
građanin Ujedinjenih Država Amerike, počasni građanin Francuske i član Konventa, nije
impresionirao Komitet javnog spasa, ni samog Robespjera. Odlučujuću ulogu u takvom
raspletu događaja imao je Govemer Moris, američki ambasador u Parizu i Pejnov
politički neprijatelj, do danas upamćen po izjavi da je "religija jedina stvarna osnova
morala; zbog čega obrazovanje treba da uči prihvatanju religije i ljudskim dužnostima
prema Bogu". Kao lojalni izvršilac politike predsednika Džordža Vašingtona, ambasador
Moris je, naime, na pitanje koje mu je Komitet javnog spasa postavio u vezi državljanstva
Tomasa Pejna odgovorio da njemu kao ambasadoru Ujedinjenih Država Amerike nije
poznato da je Pejn ikada bio primljen u američko državljanstvo. Na osnovu ove Morisove
izjave, Komitet javnog spasa je i optužio Pejna da kao britanski državljanin ugrožava
interese Amerike i Francuske. Istog dana kada i Pejn, na osnovu iste uredbe o građanima
zemalja sa kojima je Francuska u ratu, Komitet javnog spasa uhapsio je i Anaharsisa
Klotsa. Pre nego što su Pejn, Anaharsis Klots i nekolicina drugih članova Konventa koji
su uhapšeni iste noći, sprovedeni u Luksemburšku palatu gde će biti utamničeni dok
čekaju na giljotinu, Pejn je uspeo da kod prijatelja Džoela Barloua, ostavi rukopis prvog
dela svoje nove knjige Doba razuma. Sadašnje istraživanje istinite i legendarne teologije,
Age of Reason. Being an Investigation of True and of Fabulous Theology.
1794. Bio je 8. Pluvius Druge Godine Francuske Republike, odnosno 27. januar
1794, kada je Tomas Pejn, utamničen u Luksemburškoj palati, napisao kratki Uvod za
svoje Doba razuma, čije je francusko izdanje uveliko bilo u pripremi. Obratio se
sugrađanima Amerikancima i svoje delo stavio pod njihovu visoku zaštitu. Ovde, Pejn
kaže sledeće: "Mojim sugrađanima u Ujedinjenim Državama Amerike: Sledeći rad
stavljam pod vašu zaštitu. On sadrži moja shvatanja o religiji. Učinićete mi pravdu ako se
setite da sam uvek snažno podržavao pravo svakog čoveka na njegovo sopstveno
mišljenje, ma koliko ono moglo biti različito od moga. Onaj koji ovo pravo drugome
uskraćuje, pravi od sebe roba vlastitih trenutnih shvatanja, jer sebi odriče pravo da ih
promeni. Najjače zamislivo oružje protiv grešaka svake vrste jeste Razum. Nikada nisam
upotrebio ni jedno drugo, i verujem da nikada i neću. Vaš odani prijatelj i sugrađanin
Tomas Pejn, Luksemburg, 8. Pluvius, Druga Godina Francuske Republike, jedne i
nedeljive, 27. januar 1794."
Francuski prevod Doba razuma pojavio se na ulicama Pariza već u februaru 1794.
Naglasivši na samom početku, u prvom odeljku prvog dela, kako tokom nekoliko
 62

proteklih godina namerava da objavi svoja razmišljanja o religiji, "veoma svestan

poteškoća koje prate ovaj predmet", naročito ističući nameru da Doba razuma takođe
bude i "poslednja ponuda koju ću učiniti mojim sugrađanima svih nacija", Pejn je odmah
posle ovih napomena, otvoreno izložio i svoje temeljno stanovište u stvarima religije. "Ja
verujem u jednog Boga, a ne u više njih; i nadam se sreći posle ovog života. Ja verujem u
jednakost ljudi; i verujem da se religiozne dužnosti sastoje od vršenja pravde, milosrđa i
napora da se naši srodnici učine srećnim… U nastavku ovog rada, izneću stvari u koje ne
verujem, kao i razloge da u njih ne verujem. Ja ne verujem u doktrinu koju propoveda
Jevrejska crkva, Rimska crkva, Grčka crkva, Turska crkva, Protestantska crkva niti bilo
koja druga crkva za koju znam. Moj vlastiti um jeste moja crkva. Sve nacionalne
institucije crkava, bile one Jevrejske, Hrišćanske ili Turske, izgledaju mi nikako drugačije
nego kao ljudski izumi, uspostavljeni da terorišu i porobljavaju čovečanstvo, i da
prisvajaju moć i profit… Ubrzo pošto sam u Americi objavio pamflet Zdrav razum,
uvideo sam vanrednu mogućnost da posle revolucije sistema vladanja bude sprovedena
revolucija u sistemu religije", kaže ovde Pejn.
Dana 9. termidora II godine, odnosno 27. jula 1974, u Parizu je izvršen puč,
Robespjer, Sen Žist i neki drugi članovi Komiteta javnog spasa, kao i članovi pariske
Komune (uprava grada Pariza) bili su pohapšeni, a već sutradan, 10. Terimidora ili 28.
jula 1794, svi su giljotinirani bez ikakve sudske presude. Režim Terora bio je tako
okončan. Na osnovu arhivskih izvora i statističkih procena, različiti autori smatraju da je
tokom trajanja Režima Terora, od 5. septembra 1793. do 28. jula 1794, u Francuskoj
pogubljeno između 18.500 i 40.000 ljudi. Samo u poslednjem mesecu pre termidorskog
puča, bilo je izvršeno 1.300 egzekucija. Pukim slučajem, Pejn je izbegao smrt pod
sečivom giljotine tokom ovih događaja. Anaharsis Klots i drugi Pejnovi prijatelji nisu bili
te sreće. Svi su pogubljeni.
Ali, iako je Režim Terora doživeo slom, nasilje, masovne represalije i ubistva nisu
prestali. Na scenu je, naime, stupio režim Terimidorske Reakcije, takođe poznat i kao
Doba belog terora. Hiljade jakobinaca pobijeno je u nasilju koje je zahvatilo Francusku
posle 10. termidora II godine.
Ni sam Pejn nije bio oslobođen odmah po okončanju Režima Terora. Ostao je
utamničen sve do 4. novembra 1794, kada je, konačno, oslobođen na inicijativu Džejmsa
Monroa, novog američkog ambasadora u Parizu i svog prijatelja.
Istovremeno, dok traju ovi dramatični događaji u Parizu i Francuskoj, Meternik je
u Briselu, takođe 1794, objavio svoju prvu knjigu, jedan rad protiv Francuske revolucije
u kome se založio za restauraciju predrevolucionarne evropske diplomatije koja može
osigurati uspeh u borbi protiv revolucije. Temelji Meternikovog životnog dela, evropskog
poretka kao poretka ravnoteže moći velikih sila udruženih u Svetu Alijansu, bili su
postavljeni u tom radu.
1795. Dana 22. februara 1795, dok se oporavljao od zatvora stanujući u pariskoj
rezidenciji svog prijatelja, američkog ambasadora Monroa, Tomas Pejn je upravo ovde
završio opširno pismo predsedniku Vašingtonu. U tom pismu, Pejn je sasvim otvoreno i
bez dlake na jeziku analizirao nečasnu ulogu samog Vašingtona i Govemera Morisa u
zaveri koja je dovela do njegovog hapšenja i desetomesečnog zatvora u senci giljotine.
Kada je završio pismo i predao ga poverljivoj osobi da ga ponese preko Atlantika,
pokazao ga je i Monrou. Na izričitu ambasadorovu molbu, Pejn je tada opozvao svoj
nalog da se pismo pošalje u Ameriku. Tako je Pejnovo pismo Džordžu Vašingtonu,
 63

prvom predsedniku Ujedinjenih Država Amerike, ostalo nepoznato javnosti. Međutim,

samo privremeno. Jer, uskoro, ono će u američkoj i evroatlatskoj javnosti eksplodirati
kao prava bomba.
Dana 14. jula 1795, Konvent je proglasio zakon kojim se Marseljeza potvrđuje i
prihvata kao francuska nacionalna himna. [Marseljeza će biti zabranjena za vreme
Napoleona i za vreme Luja XVIII; ponovo odobrena i autorizovana za vreme Julske
revolucije 1830, po drugi put biće zabranjena u vreme Napoleona III. Kada je 1870.
godine Ežen Potije (Eugène Pottier), napisao pesmu Internacionala, ona je prvi put bila
izvedena na muziku Marseljeze. Za vreme Pariske komune 1871, ova Internacionala -
Marseljeza prihvaćena je za himnu Komune. Marseljeza će ponovo biti odobrena kao
francuska nacionalna himna 1879. Godine 1888. Internacionala i Marseljeza muzički će
biti razdvojene; naime te godine Pjer Dežiter (Pierre Degeyter) napisaće posebnu muziku
za Internacionalu po kojoj je ova pesma i danas poznata, a dve himne počeće da se
izvode nezavisno jedna od druge.]
Ali, stvari u Francuskoj nisu se odvijale dobro. Beli teror Termidorske reakcije
nije prestajao, represalije nad jakobincima i drugim radikalnim grupama nastavile su se, a
autoritet Konventa sasvim se istopio. Dana 3. oktobra 1795, u Parizu, organizovana i
naoružana masa nezadovoljnih građana Pariza, među kojima i grupe rojalista i
kontrarevolucionara, krenula je u napad na Konvent koji je zasedao u Palati Tijeri, na
desnoj obali Sene. Snagama od 2.000 vojnika koje su u borbi sa pobunjenim građanima
koristile artiljeriju i odbranile Konvent, komandovao je mladi general Napoleon
Bonaparta. Bio je 25. oktobra 1795, kada se u londonskim knjižarama pojavila engleska
verzija prvog dela Pejnovog Doba razuma. Sutradan, 4. brimera godine IV, odnosno 26.
oktobra 1795, u Parizu, Konvent je svu vlast preneo na petočlani direkorijum.
Otprilike u isto vreme, u svakom slučaju u poznu jesen 1795, Pejn je u Parizu
objavio francuski prevod i drugog dela svog Doba razuma. Ukupno 15.000 primeraka
ovog izdanja Pejn je poslao Bendžaminu Franklinu Bahu (Benjamin Franklin Bache),
sinu Bendžamina Franklina, da ih ovaj distribuira u Americi.
Istovremeno, u Pruskoj, Kant je takođe krajem 1795. objavio Zum ewingen
Frieden. Eine philosophischer Entwurt, Večni mir. Filozofski nacrt, rad od izvanrednog
značaja za moderni koncept kosmopolisa.
1796. Na dan 1. januara 1796, u Londonu se pojavila i engleska verzija drugog
dela Pejnovog Doba razuma. Komandujući francuskom tzv. Italijanskom armijom,
general Napoleon Bonaparta otpočeo je 7. marta 1796, operacije na Apeninskom
poluostrvu sa glavnim zadatkom da potuče trupe Papske države, okupira ove teritorije,
detronizuje papu Pija VI (Pius VI, odnosno, Đovani Anđelo Braši, Giovanni Angelo
Braschi, 1717 - 1799), velikog neprijatelja revolucije i uspostavi revolucionarnu
republiku. Popularan među svojim vojnicima, zbog toga što je sa njima delio sve teškoće
rata i mnoge među njima poznavao čak i po imenu, Napoleona je na početku kampanje
od svojih vojnika dobio nadimak Mali Kaplar, le Petit Caporal.
Nekoliko dana pošto se vratio iz Italije – papu nije detronizovao – Napoleon je
pozvao Tomasa Pejna na večeru. Tom prilikom, Bonaparta je rekao Pejnu da zbog
zasluga koje ima za čovečanstvo, svaki grad u svetu treba da na glavnom trgu ima
Pejnovu zlatnu statuu. Dodao je još i to da spava sa njegovim Pravima čoveka ispod
jastuka, a takođe i to da je počastvovan Pejovim pismima i savetima koje je od njega
primio.
 64

Događaji koji će, isto tako, uticati na moderne koncepcije kosmopolisa, otpočeli
su dvanast dana docnije, 19. žerminala IV godine, odnosno 19. mart 1796, kada je u
Parizu počeo da radi Tajni direktorijum javnog spasa u sastavu Antonel (Antonelle),
Fransoa-Noel Babef zvan Grah Babef, Filip Buonaroti, Darte (Darthé), Feliks Lepeletier
(Félix Lepelletier) i Marešel (Silvain Maréchal); svi su "smatrali jednakost u radu i
uživanju dobara kao jedini cilj dostojan pravog građanina i samo u tome videli su
opravdani razlog ustanka". Da bi ostvarili svoj cilj, ovi prijatelji jednakosti smatrali su da
je nužno učiniti sve kako bi se osigurao povratak na Ustav iz 1793, sprečila rojalistička
restauracija, ukinula tiranija saveza egoista, a Francuska organizovala kao slobodna
zajednica jednakih i srećnih ljudi. Razume se, članovi Tajnog direktorijuma javnog spasa
bili su uvereni da će čitav civilizovani svet slediti francuski primer kada prijatelji
jednakosti pokrenu novu revoluciju i ostvare svoj veliki cilj. Ustanak na kome je Tajni
direktorijum, uskoro preimenovan u Ustanički direktorijum javnog spasa, radio kroz
gustu mrežu konspirativnih veza i organizacija koju je postavio širom Francuske (navodi
se da je 17.000 ljudi bilo obuhvaćeno ovom organizacijom na različitim nivoima,
uključujući ovde vojsku i policiju), bio je onemogućen zahvaljujući uspešnoj infiltraciji
vojnih vlasti u sam vrh Ustaničkog direktorijuma. Izvesni Žrisel (Grisel), visoki oficir
francuske vojske, koga je Tajni direktorijum neoprezno primio za člana svog Vojnog
komiteta, bio je zapravo agent provokator. Dana 15 floreala godine IV (15. april 1796)
Žrisel je podneo detaljnu prijavu vlastima protiv zaverenika, a u rano jutro 21. floreala
godine IV (21. april 1796), uhapšeni su članovi Ustaničkog direktorijuma, kao i drugi
zaverenici, ukupno njih 52. Na suđenju koje je trajalo dva meseca, Babef i Darte osuđeni
su na smrt, sedmorica drugih članova Ustaničkog direktorijuma osuđeni su na doživotnu
robiju u Francuskoj Gvajani, a ostali na višegodišnje kazne zatvora. [Vlasti su krajem
1796, objavile sve dokumente o zaveri za jednakost zaplenjene tokom hapšenja Babefa i
drugova: Copie des piéces saisies dans la local que Babouef occupait de son aresstation,
Paris, Imp. Nationale, Frimaire - nivöse an V (novembar - decembar 1796), vol. 1 - 2.
Ipak, slučaj o kome je reč ovekovečio je Filip Buonaroti, jedan od članova samog
zavereničkog jezgra, kada je 1828, u Briselu, objavio Conspiration pour l'egalité dite de
Babeuf, suivie du procès auquel elle donna lieu, et des pièces justificatives, etc., etc; rad
od tada poznat i uticajan pod naslovom Zavera za jednakost zvana Babefova; kada je
Buonaroti 1837. umro, bio je ispraćen kao čovek koji je "bio dugo mučenik svoje ljubavi
prema Čovečanstvu i koji nikada nije prestao razmišljati o mogućnostima da ga učini
sretnijim."]
Bio je 30. jul 1796, kada je Tomas Pejn poslao svoje pismo Džordžu Vašingtonu
u Ameriku. Ne čudi što je javno objavljivanje ovog pisma izazvalo pravi potres u toj
zemlji. Pejn je, naime, ovde izneo niz činjenica koje ne samo da osvetljavaju
Vašingtonovu nečasnu ulogu u Pejnovom hapšenju i zatočeništvu, nego je saopštio i
svoja saznanja o tajnim pregovorima na štetu Ujedinjenih Država Amerike, naročito
njihovih trgovačkih i pomorskih interesa koje je Vašington vodio sa britanskom vladom
preko Govemera Morisa kao svog tajnog agenta u Londonu. Isto tako, Pejn je podsetio na
činjenicu da se Vašingtonova uloga vrhovnog komandanta Kongresa u vreme rata za
nezavisnost mora ocenjivati sasvim drugačije nego što to radi sam Vašington i njegova
politička propaganda koji insistiraju na njegovoj navodno ključnoj i presudnoj ulozi u
revoluciji. Ovde, stvari stoje upravo obrnuto, kaže Pejn. Ne samo da Vašington kao
formalni vrhovni komandant nije imao efektivnu komandu nad svim trupama Kongresa,
 65

nego je, naprotiv, kao što to pokazuje Pejn navodeći sve borbe u kojima je Vašington
komandovao, svoju ulogu formalnog vrhovnog komandanta vršio tako što nije
preduzimao ništa u periodima kada je to zaista bilo potrebno i kada su britanske trupe bile
slabije, dok je vojnike pod svojom komandom izlagao nepotrebnom stradanju i pogibiji
onda kada su trupe Ujedinjenog Kraljevstva bile znatno nadmoćnije. U oba slučaja,
vojska pod neposrednom Vašingtonovom komandom nije prolazila dobro. Da nije bilo
drugih komandanata i njihovih uspešnih operacija protiv Britanaca na drugim frontovima,
stvar američkih paptriota i njihove revolucije bila bi dovedena u pitanje.
Analizurajući Vašingtonovu ličnost, Pejn kaže i ovo: "Smešno je kada se od g.
Vašingtona čuje da govori o svojim saosećanjim, kada on, kao što su uvek primećivali
njegovi prijatelji, nema nikakva osećanja. Kako god bilo, meni nije ponudio ni jedan
dokaz da ih ima." Konačno, pošto je analizirajući slučaj svog hapšenja i zatočeništva,
osvetlio Vašingtona kao politikanta sklonog zaverama protiv drugih ljudi, kao egoistu,
licemera i nezahvalnog čoveka, i pošto je sledstveno Vašingtona optužio kao
najodgovornijeg za ukupno loše stanje u kome se posle njegovih sporazuma sa
britanskom vladom nalaze Ujedinjene Države Amerike, naročito njihova prekomorska
trgovina i njihova pomorska flota, Pejn je ovako završio svoje pismo: "Ovo je podloga na
kojoj sada počiva Amerika. Sva njena prava trgovine i plovidbe obnavljaju se i to sa
gubitkom svojstava sa kojima su ustanovljena. Ako joj je u srcu ostalo imalo osećanja da
pocrveni, Vašingtonova administracija mora se postideti. Isto tako povodom vas
gospodine, koji ste podmukli u privatnim prijateljstvima (u svakom slučaju bili ste to za
mene, i to u danima opasnosti), a licemer u javnom životu, svet će biti zbunjen dvoumeći
se da li ste otpadnik ili varalica, da li ste napustili dobre principe ili ih nikada niste ni
imali."
Vašingtonove pristalice (tzv. federalisti) videle su u Pejnovom pismu još jedan,
po mnogima ključni, dokaz za tvrdnju da francuski revolucionari nameravaju da sruše
američke ustanove i da u tu svrhu koriste Pejna da bi se narušila popularnost koju među
Amerikancima uživa Džordž Vašington kao "otac zemlje". Nadalje, činjenica da je Pismo
napisano u pariskoj kući Džejmsa Monroa, jednog od vodećih političkih istomišljenika i
pristalica Tomasa Džefersona (tzv. džefersonijanci), uzimana je kao nedvosmislen dokaz
da su radikalne snage u Americi upletene u antiameričku zaveru ogromnih razmera. Ovo
utoliko pre, što su Džeferson i Pejn bili prijatelji koji su delili bliska ili istovetna
shvatanja o glavnim političkim pitanjima pred kojima su se nalazile Ujedinjene Države
Amerike. Isto tako, svi oni koji su nastojali da umanje značaj Pejnovog Zdravog razuma i
suzbiju uticaj ove knjige u javnosti, iskoristili su Pismo kao dokaz za tvrdnju da je Pejn
poludeo. Naravno, bilo je i onih koji su podržali Pejna nalazeći da je njegova kritika
Vašingtona osnovana. Međutim, ni njima se nije dopadao oštar jezik autora Pisma. U
javnosti, oni su Pejna nastojali da opravdaju tvrdnjom da je neprimerena oštrina njegovog
jezika posledica pogoršanog zdravstvenog stanja posle višemesečnog zatvora. Kako bilo
da bilo, Zdrav razum i ovo pismo Džordžu Vašingtonu, trajno su odredili ono što će se sa
Pejnom događati tokom naredna dva stoleća.
1797. Polovinom 1797, na izborima u Francuskoj, rojalistička partija postala je
vodeća politička snaga, a vlast Direktorijuma bila je ozbiljno ugrožena. Dodatno, rojalisti
su organizovali propagandnu kampanju protiv Napoleona, njegovog programa vojnog
uspostavljanja revolucionarnih republika u Italiji i njegovih pregovora sa Austrijom. Kao
odgovor na rojalistički pritisak, Napoleon je poslao svoje trupe u Pariz. Dana 18.
 66

frusidora godine V, odnosno 18. septembra 1797, Napoleonove trupe izvršile su državni
udar i počistile rojaliste. Sam Napoleon vratio se u Pariz u decembru iste godine.
Popularniji od bilo kog drugog člana Direktorijuma, bio je dočekan kao najveći heroj.
Dok su trajali ovi događaji u Francuskoj, dva autora na drugoj obali Kanala, jedan
škotski naučnik iz Edinburga i jedan francuski jezuita, politički emigrant nastanjen u
Londonu, nezavisno jedan od drugog, zaključili su da revolucija koja već 22 godine
potresa i menja svet, a tokom proteklih 8 godina naročito intenzivno Francusku, nije ništa
drugo nego vidljivi rezultat okultne antihrišćanske zavere opskurnih tajnih društava,
naročito masona i, pre svega, bavarskih Iluminata. Odlučni u nameri da ovu zaveru
raskrinkaju, ova dvojica rešila su da sa svojim otkrićem upoznaju svet i upozore ga na
opasnost koja mu preti.
Prvi od dvojice bio je Džon Robinson, matematičar sa diplomom Londonskog
univerziteta, britanski pomorski navigacioni oficir u kampanji u Kvebeku, takođe i
britanski pomorski oficir koji je u sklopu sporazuma između Rusije i Ujedinjenog
Kraljevstva, dodeljen na rad u ruskom Admiralitetu u St. Peterburgu, a zatim, u rangu
pukovnika ruske armije, bio profesor matematike na ruskoj pomorskoj akademiji u
Kronštatu, koji je, posle svega toga, postao profesor prirodne filozofije na Univerzitetu u
Edinburgu (predavao je mehaniku, hidrostatiku, astronomiju, optiku, elektricitet i
magnetizam, a njegov koncept mehaničke filozofije postaće veoma uticajan među
britanskim fizičarima tokom 19. veka), saradnik Džejmsa Vata (James Watt, 1736 -
1819), istaknuti pripadnik pokreta škotskog prosvetiteljstva i član prestižnog kluba tog
pokreta, edimburškog Poker kluba (osnivač Poker kluba bio je Dejvid Hjum, a među 66
članova čija su imena sačuvana do danas, bili su i Alexander Carlyle, Adam Ferguson,
Džozef Blek, Džon Hjum i Adam Smit), najzad i sekretar Kraljevskog društva Edinburga,
saradnik Britanske enciklopedije, Encyclopedia Brittanica, a razume se i član jedne
slobodnozidarske lože u Edimburgu pod suverenitetom škotske Velike Lože.
Drugi od ove dvojice bio je francuski jezuita Augustin de Bariel, koji je do 1773. i
raspuštanja Jezuitskog reda radio u Moravskoj i Bohemiji, današnja Češka, zatim se
vratio u Francusku, nastavio da se bavi publicističkim radom (godine 1779, videli smo,
preveo je na francuski Eklipse, Poemu u šest pevanja, posvećanu njegovom Veličanstvu
Ruđera Boškovića). Kao nepokolebljivi zastupnik klerikalnih i rojalističkih interesa
starog poretka, Bariel je između 1788. i 1792. uređivao uticajni klerikalni časopis
Journal Ecclesiastique, gde je objavio svoju poznatu, vatrenu odbranu pape Pija VI (La
Conduite du. S. Siège envers la France), kao i čitav niz borbenih klerikalnih pamfleta
protiv republikanskog Ustava. Zatim je napustio Francusku, priključio se grupi
rojalističkih emigranta okupljenih oko princa Kontea u Londonu, gde je 1793. objavio
svoje uticajno delo Historie du Clergé pendant la Revolution Francaise (posvećena
engleskoj naciji u znak zahvalnosti za njenu gostoljubivost u teškim trenucima za
francusko sveštenstvo, ova knjiga odmah je prevedena na nemački, italijanski, španski,
poljski i engleski; engleska verzija doživela je nekoliko izdanja; na britanskim ostrvima,
odigrala je značajnu ulogu u jačanju opozicije prema francuskoj revoluciji i njenim
načelima), kao i rad A Dissertation on Ecclesiastical Jurisdiction in the Catholic Church.
Ono što je 1797. u Londonu dovelo do toga da se životni putevi Džona Robinsona
i Augustina de Bariela ukrste toliko da danas, nešto više od dva veka posle tog događaja,
ova dvojica uživaju nepodeljeni autoritet utemeljivača modernog konspiracionalizma,
jeste fascinacija koju su ova dvojica delili prema bavarskim Iluminatima i njihovoj
 67

navodnoj ulozi glavnih arhitekata navodne planetarne zavere protiv dotadašnjeg svetskog
poretka. Posmatrajući sa različitih stanovišta različite segmente dubokih strukturalnih
promena svetskog društva čiji su bili savremenici i akteri, ova dvojica su u navodnoj
zaveri bavarskih Iluminata prepoznali isti spasonosni ključ koji objašnjava sve što se
dogodilo i, još više, sve što će se dogoditi. Prvo je Džon Robinson objavio knjigu Proofs
of a Conspiracy Against All the Religions and Governments of Europe, carried on in the
secret meetings of Free Masons, Illuminati, and Reading Societies, collected from good
authorities, Dokazi o zaveri protiv svih evropskih religija i vlada koja se sprovodi na
tajnim sastancima Slobodnih zidara, Iluminata i Književnih društava, prikupljeni iz
pouzdanih izvora (496 strana, o Iluminatima u Poglavlju II). Robinson se ovde u prvom
redu bavio kritikom kontinentalne masonerije (naročito loža pod upravom francuskog
Velikog Orijenta koji britanska masonerija nije priznavala), pa je, našavši kako je
evropsko slobodno zidarstvo, a naročito u Francuskoj, fatalno kontaminirano i
korumpirano, za takav tok događaja optužio bavarske Iluminate. Kao dokaze za svoje
tvrdnje, Robinson je naveo mnoštvo nepouzdanih, mahom falsifikovanih dokumenata,
kao što su to, na primer: navodni tekst Miraboovog predavanja u Loži Blagotvornih
Vitezova, Lodge des Chevaliers Bienfaisant, 1770. u Parizu (Mirabo je tada imao 20
godina, loža pod ovim imenom osnovana je u Lionu posle 1778, dok je u Parizu, pod
sličnim imenom, jedna loža osnovana 1781); tekst navodnog predavanja održanog 1770.
u lionskoj Loži Blagotvornih Vitezova povodom posete Velikog Majstora Luja Filipa
Žozefa (Louis Philippe Joseph), vojvode od Šartra, poznatog kao Građanin Jednakost,
Citizen Egalité; navodni carski proglas povodom opasnosti koja preti od bavarskih
Iluminata iz 1772, kada je Ferdinand od Brunsvika bio izabran za Velikog Majstora jedne
od masonskih organizacija, iako bavarski Iluminati u to vreme nisu ni bili osnovani.
Samog Adama Vajshaupta, Robinson je nazvao ljudskim đavolom.
Odmah zatim, Augustin de Bariel stavio je na uvid javnosti prvu knjigu svog
višetomno koncipiranog projekta Memoirs Illustrating the History of Jacobinism,
Izveštaji koji ilustruju istoriju Jakobinizma. Naslov Barielove prve knjige (261 strana) bio
je The Antichristian Conspiracy, Antihrišćanska zavera, a njen moto "Vladari i nacije
nestaće sa lica Zemlje... ova revolucija biće delo tajnih društava". Bariel ovde naširoko
obrazlaže svoje uverenje da francuska revolucija nije ništa drugo nego posledica zavere
tajnih masonskih i jevrejskih loža iza kojih se naziru opskurni prsti najdijaboličnijeg od
svih tajnih društava, bavarskih Iluminata. Izvori na koje se Bariel poziva dokazujući ovu
svoju tvrdnju veoma su skromni. Prvo, to je njegova konfuzna interpretacija Eseja o sekti
Iluminata, Essai sur la Secte Illuminiés izvesnog Lušea (Luchet), drugo, ono što je čuo
od luteranskog pastora i masona Žan Augusta Starka (Jean Auguste Starcke), i treće, ono
što je čuo od bečkog novinara Leopolda Alojzija Hofmana (Léopold Aloys Hoffman).
Kasnije, na osnovu Robinsonove knjige, kao i na osnovu drugih, isto tako nepouzdanih
izvora, Augustin de Bariel se u trećem i četvrtom tomu svojih Izveštaja, prevashodno
bavio raskrinkavanjem samih bavarskih Ilumninata i naročito Adama Vajshaupta. Isto
tako, Robinson i Bariel su, nezavisno jedan od drugog, nastojali da uspostave direktnu
vezu između starih lionskih i starzburških Illuminés i bavarskih Ilumina tvrdeći da je
takva veza svakako morala postojati budući da je u oba slučaja reč o nereligioznim, čak
ateističkim pa stoga i nesumnjivo antisocijalnim društvima. Ipak, kao krunski dokaz za
svoje tvrdnje Robinson i Bariel navode to što su Bode i Buše (Busche), dva važna člana
bavarskih Iluminata, 1787. ili 1788. godine, boravili u Parizu i da su tada, na tajnim
 68

sastancima sa tamošnjim masonskim ložama, navodno skovali zaveru koja preti da uništi
čitav svet. Međutim, u vreme kada Robinson i Bariel lociraju početak ove navodne
zavere, bavarski Iluminati su kao organizacija uveliko bili razbijeni, njihovu zaplenjenu
arhivu već su bile objavile bavarske vlasti, a i sam Adam Vajshaupt takođe je objavio
svoje radove o istoriji reda.
Kako bilo da bilo, zastupajući stanovište papske Inkvizicije, klerikalne i
rojalističke reakcije, kao i propagande starog poretka, Robinson i Bariel su svetsku
revoluciju 18. veka, a naročito Francusku revoluciju, denuncirali kao dijaboličku
antihrišćansku zaveru protiv svakog trona i svakog oltara. Nezavisno jedan od drugoga,
autori oba ova naslova posredno su kao dokaze za svoje tvrdnje koristili upravo kolekciju
Vajshauptovih dokumenata koju je publikovala klerikalna bavarska vlada, a naročito
propagandnu kampanju koja je tim povodom bila vođena. Sa pojavom Robinsonove i
Barielovih knjiga postavljen je konceptualni okvir za svako kasnije redukovanje svetske
istorije na jednu ili više dijaboličkih "antidruštvenih zavera". Tako je rođen moderni
konspiracionalizam, oblik mišljenja koji od onda do danas, dakle tokom proteklih 200
godina, ljudsku istoriju redukuje i tumači na osnovu nekritičnog, pristrasnog i
paranoidnog korišćenja neproverenih, neproverljivih i falsifikovanih "činjenica" i
"izvora". Razgranavši se tokom poslednja dva stoleća u mnoge "teorije" i "škole
mišljenja", ovaj oblik redukcionizma potvrđivao je svoj značaj i uticaj naročito u
vremenima dubokih kriza, a njegova glavna socijalna uloga bila je i ostala da od
neposredno zainteresovane javnosti sakrije nesumnjivu činjenicu da su upravo vladajuće
strukture moći i dominacije (država, crkva, korporacija) one koje ne mogu bez
instrumenta i tehnika zavere, od politike interesnih sfera i tajne diplomatije, preko
nevidljivih ekonomskih ratova do manipulisanja informacijama na masovnom uzorku, a
danas i na globalnoj skali.
1799. Dana 18. brimera godine VIII, odnosno 9. novembra 1799, general
Napoleon Bonaparta izveo je državni udar, zbacio sa vlasti Direktorijum i uspostavio
režim u kome je celokupna vlast koncentrisana u rukama trojice konzula: Napoleon
Bonaparte, opat Emanuel Žozef Sijes i Rože Dikos (Pierre Roger Ducos, 1747 - 1816).
Svakako najmoćniji među njima, bio je Nepoleon. Izostanak bilo kakve reakcije na
ulicama Pariza povodom Napoleonovog puča, bio je pouzdan znak da je Francuska
revolucija ovim događajem bila završena. Mesec dana kasnije, Napoleon je sebe
proglasio za prvog konzula i u svojim rukama faktički koncentrisao svu vlast Republike.
Opat Augustin de Bariel podržao je uspostavljanje Napoleonove diktature.
Uskoro, on će se vratiti u Francusku. [Bariel je objavio niz publikacija u znak podrške
Napoleonu. Kada je Napoleon 1801. sklopio Konkordat sa papom Pijem VII, Bariel je
objavio Du Pape et de ses Droits Religieux, Papa i njegova religiozna prava. Pošto se se
uskoro pojavio i engleski prevod ove knjige (The Papal Power, or an Historical Essay
on the Temporal Power of the Pope, Papska moć ili jedan istorijski esej o papinoj
zemaljskoj vlasti), ona je uskoro objavljena na svim glavnim evropskim jezicima. Ipak, tri
ambiciozna rada do kojih mu je naročito bilo stalo i koja je najvio, Bariel nije napisao, pa
ih tako nije ni objavio za života. Reč je o njegovom projektu Istorija tajnih društava u
srednjem veku, Historie des Sociétés Secrètes au Moyen-Age, o projektu Disertacija o
krstaškom ratu protiv Albigenežana, Dissertation sur la Croisade contre les Albigeois,
kao i o projektu pobijanja filozofskog sistema Imanuela Kanta. Umro je 1820. u Parizu.]
 69

1800. Tomas Džeferson, koji je imao priliku da konsultuje radove Robinsona i

Barela, nije imao dilema oko njihove činjenične zasnovanosti. Oba rada, naročito
Barelov, Džeferson je prokomentarisao u pismu biskupu Džejmsu Medisonu (James
Madison) od 31. januara 1800. godine. Kao i Dositej Obradović u svojim Basnama iz
1788, Džeferson u ovom pismu izričito odbacije sve klerikalne optužbe protiv Vajshaupta
i njegovog saveza, naziva Vajshaupta "entuzijastičkim filantropom" koji veruje u
mogućnost beskonačnog ljudskog usavršavanja i koji se, stoga, iz najdubljih moralnih
uverenja, posvetio velikim idealima opštečovečanske slobode, rešen da učini sve što
može kako bi ljudima pomogao da nauče da upravljaju sami sobom u skladu sa
prirodnom religijom, pravom i jednakošću. Ali, budući da živi pod tiranijom despota i
sveštenstva, Vajshaupt je znao da je za tako velike ciljeve – čak i za širenje samog znanja
i moralnih načela – zavera bila neophodna. Na kraju svog pisma, praveći paralelu između
Adama Vajshaupta i Vilijema Godnvina, Džeferson kaže i ovo: "Verujem da ćete se
složiti sa mnom da ni Vajshaupt, kada bi pisao ovde (Džeferson misli na američku
Republiku, prim. Lj.K.) gde nikakva tajnost u našim naporima da čoveka učinimo
mudrijim i veštijim nije neophodna, ne bi razmišljao o nekoj tajnoj mašineriji za tu svrhu.
Kao što bi verovatno Gudvin, da je pisao u Nemačkoj, razmišljao isto tako tajno i
mistički oprezno."
1801. Pošto je 1801. bio izabran za trećeg predsednika Ujedinjenih Država
Amerike, Tomas Džeferson je uputio pismo svom prijatelju Tomasu Pejnu i pozvao ga da
se konačno vrati iz Francuske. Prihvativši poziv, Pejn se 1802. vratio na svoje imanje u
Nju Rošelu. Ali, njegova očekivanja nisu se ispunila. Umesto doborodošlice američke
javnosti kojoj se nadao, Pejna je dočekala kontinuirana neprijateljska kampanja njegovih
političkih neprijatelja, naročito evangelističkih hrišćana koji su ga nemilosrdno napadali
kao ateistu zbog njegovog Doba razuma. [Zanimljivo je da su i posmrtni ostaci Tomasa
Pejna, doživeli istu "sudbinu" kao i Volterovi. Tomas Pejn je umro 8. juna 1809. u kući u
Grinvič Vilidžu (Greenwich Village), na Menhetnu, Njujork. Kvekeri su odbili da ga kao
opasnog ateistu, iako je Pejn bio zapravo deista, sahrane na svom groblju, pokopan je,
bez ikakvih posebnih ceremonija, na vlastitom imanju, u Nju Rošelu. Samo šest ljudi
prisustvovalo je tom događaju. Iako je 1805, Džon Adams o Pejnu napisao sledeće:
"Neznam da li je ijedan čovek na svetu tokom poslednjih trideset godina imao više
uticaja na svoje sugrađane i događaje od Tomasa Pejna", ipak je povodom Pejnove smrti,
većina američkih novina objavila posmrtnu belešku iz lista New York Citizen: "Živeo je
dugo, uradio nešto dobro i naneo mnogo štete." Osam godina posle Pejnove smrti, dakle
1817, Vilijam Kobet (William Cobbett, 1763 – 1835), engleski novinar i politički pisac,
radikalni agrarijanac, izložen političkom progonu i posle zatvora u Ujedinjenom
Kraljevstvu, doputovao je u Ujedinjene Države, između ostalog i sa namerom da Pejnove
posmrtne ostatke vrati u Englesku i da ih tamo sahrani onako kako to dolikuje, sa svim
počastima koje sleduju velikog revolucionara. Kobet se vratio u Englesku novembra
1819. Sa sobom, nosio je i Pejnove posmrtne ostatke. Svoj plan, međutim, nije
realizovao, a Pejnove kosti završile su u drvenom sanduku na Kobetovom tavanu. Kada
je 1835. Kobet umro, njegov sin pokušao je nekoliko puta da proda Pejnove kosti, ali bez
uspeha. Neki smatraju da je Kobetov sin Pejnove ostatke možda sahranio na porodičom
imanju, ali nedoumicu u čitav događaj unosi vest iz 1850. godine o izvesnom svešteniku
engleske Unitarijanske crkve koji je 1850-tih izjavljivao da poseduje Pejnovu lobanju i
desnu ruku. Tokom tridesetih godina 20. veka, jedna žena iz Brajtona u Engleskoj tvrdila
 70

je da poseduje Pejnovu viličnu kost. Naposletku, godine 1987. u Sidneju, Austraija,

izvesni poslovni čovek saopštio je da je boraveći na odmoru u Londonu kupio Pejnovu
lobanju. Prodao ju je Australijancu Džonu Bardžesu (John Burgess) koji tvrdi da je
potomak Pejnovog vanbračnog deteta. Thomas Paine National Historical Association,
Nacionalna istoriografska asocijacija Tomas Pejn iz Nju Rošela, država Njujork,
pokrenula je 2001. godine građansku inicijativu Citizen Paine Restoration Initiative,
Građanska inicijativa za Pejnovu restauraciju, čiji je cilj da sakupi sve sačuvane ostatke
Tomasa Pejna i dostojno ih sahrani u Nju Rošelu, gde se, uostalom, nalazi Pejnova kuća i
muzej koji mu je posvećen.]

***
 71

5.

Današnji koncept kosmopolisa kao višeslojne, kompleksne i adaptibilne,

asimetrične i policentrične mrežne strukture jedne univerzalne svetske federacije, istini za
volju još ne i formalno proglašene svetske federacije, posledica je toka i ritma same
istorije i kumulativnog delovanja mnogih njenih činilaca, naročito same prirode
nastojanja da se ljudski poslovi tokom povesti optimalno urede, ali je i rezultat rada
brojnih aktivnih zagovornika ovog koncepta u novije vreme, posebno posle Drugog
svetskog rata.40 Unutar koordinata celovitog prostorvremena međuzavisnosti svih aktera
40
Ovo stanje činjenca dobro ilustruje Svetski federalistički pokret, World Federalist Movement, WFM,
mrežna međunarodna asocijacija organizacija i pojedinaca, osnova 1947. u Montreu, Švajcarska sa ciljem
da doprinese ostvarenju "pravednog svetskog poretka kroz jačanje Ujedinjenih Nacija", a naročito dobro
stanje činjenica ilustruje jedna od članica ove asocijacije, britanska Svepartijska parlamentarna grupa za
svetsku vladu, All-Party Parliamentary Group for World Government. Uz podršku labirističkog premijera
Klementa Atlija (Clement Atlee), Svepartijsku parlamentarnu grupu za svetsku vladu, osnovao je
laburistički poslanik Henri Usborn (Henry Usborne), takođe 1947. godine. Od osnivanja, Grupa je članica
Svetskog federalističkog pokreta, koji danas ima konsultativni status u Ekonomskosocijalnom komitetu
OUN. Učlanivši se 1947. u Svepartijsku parlamentarnu grupu za svetsku vladu, čak je 200 britanskih
poslanika, članova Laburističke i Konzervativne partije, tada podržalo ovu inicijativu. Uspostavljanje
svetske federacije suverenih nacija i njene svetske federalne vlade, naročito je cilj zbog koga je ova Grupa
osnovana i čijem su ostvarenju do danas posvećeni njeni članovi. Već 1947, Grupa se obratila vladi i
parlamentu sa predlogom da "Vlada njenog veličanstva u striktnoj formi objavi deklaraciju da je stvaranje
svetskog autoriteta [vlasti, moći] cilj njene spoljne politike", i da zatim pozove druge vlade da se "pridruže
toj deklaraciji". Tokom prvih 20 godine svog postojanja, između 1947. i 1967, kroz poslanička pitanja,
rasprave i druge akcije u Parlamentu, obraćajući se neposredno vladi i njenim ministrima, ili nastojeći da
preko štampe pridobije naklonost javnosti, Grupa za svetsku vladu obnavljala je uporno ovaj predlog 23
puta. Godine 1951, Grupa je osnovala nevladinu organizaciju One World Trust, Povereništvo Jednog
Sveta, sa ciljem da se za ideju uspostavljanja autoriteta jedinstvene svetske vlade zalaže i na širem
lokalnom i međunarodnom planu. Iako nije bio njen član, rad GWG podržavao je i Vinston Čerčil (Winston
Churchill), takođe zastupnik ideje svetske vlade još iz godina pre Drugog svetskog rata. Harold Makmilan
(Harold Macmillan), isto tako konzervativac i britanski premijer, u vreme dok je još bio ministar odbrane,
izričito je smatrao kako je, na dug rok, za proces svetskog razoružanja i sprečavanje atomskog rata "nešto
kao svetska vlada… jedini izlaz za čovečanstvo". Godine 1960, na predlog većine svojih poslanika u
Donjem domu, House of Commons, Laburistička partija usvojila je ideju svetske vlade kao jedan od ciljeva
svog izbornog programa, Labour Party Election Manifesto. Najzad, u novembru 1967, predstavnik vlade u
Domu lordova, House of Lords, ustao je i u ime vlade svečano izjavio: "Vlada njenog veličanstva u
potpunosti je saglasna sa svetskom vladom. Korak po korak borićemo se za postizanje tog cilja." Krajem
devedesetih godina 20. veka, Grupa za svetsku vladu naročito se angažovala na osnivanju Međunarodnog
krivičnog suda, International Criminal Court., Kao jedna od autoritativnih nevladinih organizacija
uključena u sistem OUN, One World Trust objavilo je Povelju 99, Charter 99, povelju za globalnu
demokratiju. Grupa za svetsku vladu danas je druga najstarija grupa u britanskom Parlamentu. Od nje,
starija je samo Svepartijska grupa za tunel ispod Kanala, All-Party Channel Tunnel Group. [Osnovana
tokom tridesetih godina 20. veka, Grupa za tunel ostvarila je cilja zbog koga je osnovana; Tunel ispod
Kanala već više godina povezuje Englesku i Francusku, odnosno Kontinent i Britanska ostrva; izgradnja je
počela sa obe strane 1987 - 1988, bila je završena 1991, a Tunel je službeno otvoren za saobraćaj u maju
1994.] Videti, Simon Burall: A History of the All-Party Parliamentary Group for World Government,
http://www.oneworldtrust.org/pages/download3.cfm?did=172, kao i druga dokumenta dostupna na adresi
One World Trust, www.oneworldtrust.org, naročito Strategic Goals and Objectives,
 72

svetskih poslova, višeslojna planetarna mreža ustanova globalne uprave, global

governance, ima ulogu faktičke federalne svetske vlade ovog kosmopolisa koji je
strukturiran kao neformalna svetska federacija.
Globalna uprava, global governance, definiše se danas kao "široko strukturirani
sistem koji, u odsustvu nadređenog političkog autoriteta (što znači centralnog planetarnog
političkog autoriteta, prim. Lj. K.), istovremeno omogućava i ograničava ponašanje
učesnika unutar odnosa međuzavisnosti".41 Sa izvesnim otklonom, naročito u pogledu
očuvanja primata tradicionalne nacionalne države i njenog suvereniteta, a u ovom
posebnom slučaju reč je o globalnom primatu SAD i njenim unilateralnim aktivnostima,
isto opšte stanovište zastupa i američki Savet za inostrane odnose, Council on Foreign
Relations, CFR, u kome danas smatraju da "pojam globalna uprava ne može obuhvatiti
[čitav] svet u kome se pravila menjaju, moć se decentralizuje, a međunarodne ustanove
nalaze se pred izazovima očuvanja mira. Svetom se niti upravlja niti je njime moguće
upravljati u smislu 'svetske vlade', niti je svetska vlada prihvaćena ili prihvatljiva za
Sjedinjene Države ili većinu nacija. Ipak postoje pravila – neka formalna, neka
neformalna – i ona imaju značajan uticaj na države i na svakodnevni ljudski život."42
Sa ovim aktuelnim interpretacijma globalne uprave i globalnog upravljanja
zatvoren je ciklus traganje za optimalnim oblikom upravljanja svetom i svetskim
poslovima karakterističan za 20. vek. Ovo traganje manifestovalo se u prvoj trećini 20.
veka kroz različite, ne retko radikalno suprotstavljene koncepcije kosmopolisa koje su
postavili i zastupali Petar Kropotkin (Пётр Алексе́евич Кропо́ткин, 1842 - 1921),
Nikola Tesla (1856 - 1943), Vatikan, dr. Karl Lueger (1844 - 1910) i Petar Ivanovič
Račkovski (Пётр Иванович Рачковский, 1853 - 1910), Benjamin Teodor Hercl (nem.
Benjamin Theodor Herzl, mađ. Herzl Tivadar, hebr. Binyamin Ze'ev Herzl, 1860 - 1904),
Fabinjansko društvo (The Fabian Society, osnovano 1884), Sidni i Beatris Veb (Sidney
James Webb, 1st Baron Passfield, 1859 - 1947; Martha Beatrice Potter Webb, 1858 -
1943) i Klub koeficijenata za večere (The Coefficients Dining Club, osnovan 1902),

http://www.oneworldtrust.org/documents/Org%20and%20Prog%20Objectives.doc.
41
Global Governance, in Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Global_governance.
42
Council on Foreign Relations: Global Governance Issue Brief, August 1, 2005,
http://www.cfr.org/publication/8626/global_governance_issue_brief.html
 73

Grupe Rods - Milnerovog Okruglog stola (The Rhodes - Milner Round Table Groups,
osnovano 1909), Lav Trocki (Лев Давидович Бронштейн Троцкий, 1879 - 1940),
Vladimir Ilič Lenjin (Владимир Ильич Ульянов Ленин, 1870 - 1924), Josif
Visarionovič Staljin (Ио́сиф Виссарио́нович Джугашвили Сталин, 1878 - 1953),
Komunistička internacionala (osnovana 1919), Jevgenij Ivanovič Zamjatin (Евге́ний
Ива́нович Замя́тин 1884 - 1937) i Nikolaj Dimitrijevič Kondratjev (Николай
Дмитриевич Кондратьев, 1892 - 1938), Edvard Mandel Haus, (Edward Mandell House,
Colonel House, 1858 - 1938), Vudro Vilson (Thomas Woodrow Wilson, 1856 - 1924),
grupa Tragači (Inquiery, osnovana 1918) i Institut za međunarodne poslove, Institute of
International Affairs (osnovan 1919) sa svoja dva autonomna centra u Londonu (osnovan
1920) i Njujorku (osnovan 1921), Benito Musolini (Benito Amilcare Andrea Mussolini,
1883 - 1945), Društvo Tula. Studijska grupa za nemačke starine, (Thule-Gesellschaft.
Studiengruppe für germanisches Altertum, osnovana 1918), Henri Ford (1863 - 1947) i
Adolf Hitler (1889 - 1945), Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells, 1866 - 1946),
Bertrand Rasel (Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell, 1872 - 1970) i drugi,
među kojima, nikako ne na poslednjem mestu i neki akteri na južnoslovenskom prostoru.

***
MEĐUIGRA ČETVRTA
REVOLUCIJA, DRUGI TALAS SINHRONICITETA 1900 - 1936. I TRAGANJE ZA
IDEALNOM SVETSKOM DRŽAVOM

DR KARL LUEGER I MODERNI POLITIČKI ANTISEMITIZAM

Dr Karl Lueger (1844 - 1910), osnivač i šef Hrišćanskosocijalne partije,

Christlichsoziale Partei, CS (osnovana 1893; od 1945. CS deluje pod imenom Austrijska
narodna partija, Österreichische Volkspartei, ÖVP), gradonačelnik Beča, (biran od 1895,
stupio je na dužnost 1897. i na njoj ostao do smrti 1910), uspešan administrator, takođe je
i čovek koji je sa Georgom fon Šenererom (Georg Heinrich Ritter von Schönerer, 1842 -
 74

1921) osnivač modernog političkog antisemitizma. Lueger je svoju Hrišćanskosocijalnu

partiju osnovao u trenutku pokretanja široke ideološke i političke ofanzive Katoličke
crkve koju je inicirao papa Lav XIII (Vincenzo Gioacchino Raffaele Luigi Pecci, 1810 -
1903, papa Leo XIII, 1878 - 1903), kada je 15. maja 1891. objavio encikliku Rerum
Novarum, O novim stvarima. Od časa objavljivanja, Rerum Novarum predstavlja osnovnu
ideološku platformu za svetski savez populističkih (völkisch), nacionalističkih,
konzervativnih, klerikalnih i reakcionarnih grupa, pokreta i partija koje se bore protiv
svakog oblika liberalizma, modernizma, socijalizma i komunizma. Posebo važnu ulogu u
pisanju Rerum Novarum imao je kardinal Mening (Henry Edward Manning, 1808 -
1892), engleski anglikanski konvertit koji je prešao u katoličanstvo. Jedan od najvažnijih
instrumenata ove ofanzive Vatikana i saveza moći koji se oslanjao na Rerum Novarum
bio je politički antisemitizam. Zastupajući interese zemljišne aristokratije, katoličkog
klera, visokog oficirskog kora, birokratskog aparata, buržoazije i konzervativne ruralne
populacije, Luegerova Hrišćanskosocijalna partija bila je na javnoj političkoj sceni
udarna pesnica ove politike. Papa Lav XIII umro je 20. jula 1903, a njegova enciklika
Rerum Novarum, ostaće osnov socijalnog i političkog učenja Katoličke crkve tokom
čitavog 20. veka, sve do 1. maja 1991, kada je povodom stogodišnjice njenog
objavljivanja, papa Jovan Pavle II (Karol Jozef Wojtyla, 1920 - 2005, papa Ioannes
Paulus PP. II, 1978 - 2005) objavio novi socijalni i politički program Katoličke crkve za
21. vek, encikliku Centesimus Annus, Stota godina. U vezi sa političkim antisemitizmom
koji je pokrenut iz Vatikana i Beča krajem 19. veka zahvatio Evropu i čitav svet,
Vladimir Dedijer u Sarajevu 1914, kaže sledeće: "Još od francuske revolucije, glavna
meta napada konzervativnog krila katoličke crkve bili su liberalizam i racionalizam. Ne
bi trebalo podceniti činjenicu da je i u Italiji i Austro-Ugarskoj katolička crkva imala
velike finansijske interese, naročito zemljišne. Kao što je istakao Salvemini, Vatikan je
pretrpeo teške finansijske gubitke kad je pokušao da jedan deo svoje agrarno-feudalne
ekonmije prenese na komercijano-kapitalističku osnovu, zbog oštre konkurecije
kapitalista koji su propovdali teoriju 'laissez-faire' i odgovarajući vrstu liberalizma.
Činjenica što je među kapitalistima bilo nekoliko Jevreja poslužila je osamdesetih godina
XX veka Vatikanu kao izgovoir za oživljavanje antisemitizma. Oživele su teorije da su
francusku revoluciju pokrenule 'zle' sile spolja, naročito 'Jevreji, slobodni zidari i
protestanti'. Ideja jednakosti proglašena je za plod jevrejske taktike. Jevreji su optuženi
da su, služeći se jednakošću svih ljudi kao izgovorom, a da bi zavladali svetom, uspeli da
dobiju onaj status koji imaju ostali građani. Nova forma modernog katoličkog
antisemitizma počela je da cveta pod vladavnom pape Lava XIII. Udarna snaga te
politike bio je jezuitski red i njegov list 'Cività Cattolica'./ Posle enciklike Rerum
Novarum Lava XII, u Austriji je organizovana Hrišćanska socijalna stranka. Njen
izvanredno dinamični vođa bio je dr Karl Lueger… Dr Lueger, zajedno sa Georgom fon
Šenererom, austrijskim političarem, bio je jedan od osnivača modernog antisemitizma
krajem XIX veka… Kada je 1896, po drugi put bio izabran za gradonačenika Beča,
Lueger je izjavio da će "njegova politika voditi oslobađanju rimokatolika od jevrejskog
ugnjetavanja i ostvarenju nezavisnosti Austrije. Njegove pristalice bile su oštrije:
Gregorig je podneo amandman da se Jevreji, bilo pokršteni ili nepokršteni, isključe iz
uživanja građanskih prava. Dodao je da su Jevreji zlo cele zajednce i da nema drugog
načina da se ljudi zaštite od njihovog prisvajanja tuđih prava sem konfiskacije njihove
imovine. 'Dok to ne postane zakon, ove bezočne osobe ne zaslužuju ništa drugo do bič.'
 75

Šnajder je, podržavajući ovaj predlog, rekao da građanska prava u ljudskom društvu
mogu uživati samo ljudi. 'Ja Jevrejima ne mogu priznati pravo na ljudskost, te mislim da
bismo, po Krivičnom zakonu, svaku vezu između ljudi i Jevreja morali proglasiti
kažnjivom, kao nepristojnan čin, suprotan prirodi.'" Povodom svega, Dedijer zaključuje:
"Nije puka slučajnost što je nacistički antisemitizam tridesetih i četrdesetih godina ovoga
veka našao ne samo ideološku već i praktičnu interpretaciju u antisemitskim idejama i
merama dr Luegera i Šenerera. Mladoga Hitlera, za vreme njegovog boravka u Beču,
duboko je impresionirao dr Lueger, mada on nije bio za ujedinjenje Austrije i Nemačke.
U Mein-Kampf- u, Hitler je opisao dr Luegera kao 'najvećeg nemačkog gradonačelnika
svih vremena', smatrajući da bi dr Lueger, da je živeo u Nemačkoj, stao u red najvećih
duhova nemačkog naroda." Šnajder, politički prijatelj dr Karla Luegera i funkcioner
njegove Hrišćanskosocijalne partije, u jednom govoru održanom u Beču 1901, rekao je i
ovo: "Jevrejsko pitanje, kao što uči istorija, rasno je pitanje, pitanje krvi i čelika, i ta se
istina ne može izbeći. Ne želim da se upuštam ni u kakvu diskusiju o pokrštavanju
Jevreja, ali kažem ovo: Kad bih morao da pokrštavam Jevreje, radio bih to prema nešto
poboljšanom sistemu svetog Jovana; on ih je na krštenju zagnjurio u vodu, ja bih ih tako
držao pet minuta." U atmosferi koju su podgrevale ovakve izjave, na dan 23. aprila 1901,
ulicama Beča prošla je povorka demonstranata koji su oštro protestvovali protiv politike
pokreta Los-von-Rom, Napred iz Rima. Bio je to pokret koji je osnovao Georg fon
Šenerer, takođe osnivač i protagonista modernog političkog antisemitizma, vatreni
zastupnik ideje pangermanskog jedinstva na čelu sa protestantskom Pruskom, koji se
zalagao za prisajedinjenje, Anschluss, između Nemačke i Austrije. Cilj pokreta Los-von-
Rom bio je da stvori uslove za Anschluss na taj način što će devet miliona Nemaca koji
žive u Austro-Ugarskoj preći iz katoličandstva u protestantizam. S druge strane, Karl
Lueger bio je odlučni protivnik ovog projekta. On je, naime, zastupao ideju ujedinjenih
nemačkih zemalja kao proširene i centralizovane Habzburške monarhije sa odlučujućom
ulogom Nemaca, katoličke crkve i katoličkom dinastijom Habzburga na vrhu. "U tom
smislu on je Habzburgovce u istoriji Nemaca poistovećivao s rimokatoličkom
kontrareformacijom. Rimokatolička crkva sa svojim nadnacionalim i konzervativnim
idejama bila je glavna trvđava Habzburgovaca. Ove koncepcije snažno su ujedinjavale
nadvojvodu Franju Ferdinanda (Franc Ferdinand, Frantz Ferdinand 1863 - 1914, nap.
Lj.K.), dr. Luegera i one organizacije katoličke crkve koje su inspirisale tu politiku." Oko
1900. godine, aktivnosti fon Šenererovog pokreta Los-von-Rom, izazvala je "neku vrstu
kontrareformističkog pokreta u Beču, na čijem su čelu stajali jezuitski red, partija dr
Lugera i krugovi oko nadvojvode Franje Ferdinanda." Tako je i došlo do demonstracija
od 23. aprila 1901. Svojim prvim javnim političkim nastupom, ove demonstracije inicirao
je nadvojvoda, od 1896 i prestolonaslednik, Franc Ferdinand. Naime, nekoliko dana pre
uličnih demonstracija protiv pokreta Los-von-Rom, Franc Ferdinand primio je delegaciju
jedne od Luegerovih masovnih organizacija za mlade, Katolischer Schulverein, poznate i
kao Klerikalno društvo. Tom prilikom, Franc Ferdinand optužio je protestantizam,
slobodno zidarstvo i Jevreje za pokušaje destabilizacije Austro-Ugarske. Posle ovog
prestolonaslednikovog govora koji je prenela i međunarodna štampa, bile su
organizovane pomenute demonstracije protiv navodno protestantske, slobodnozidarske i
jevrejske opasnosti koja preti Austro-Ugarskoj i kući Habzburga. Koračajući na čelu
povorke odlučnih i borbenih katoličkih godspođa, u demonstracijama se naročito istakla
Sofija, vojvotkinja od Hohenberga (Sophie Maria Josephine Albina Chotek Gräfin von
 76

Chotkova und Wognin, kasnije Fürstin von Hohenberg, od 1909 Herzogin von
Hohenberg, 1868 - 1914), supruga nadvojvode Ferdinanda.

PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA

Aprila 1902, pod naslovom Zavere protiv čovečanstva, jednom članaku iz serijala
Pisma susedima, Письма к ближним, koji Mihail Menšikov redovno objavljuje u
peterburškom listu Novo vreme, Новое Время, prvi put je pomenuto postojanje izvesnog
tajnog dokumenta koji govori o navodnoj jevrejskoj zaveri da se osvoji čitav svet. Kada
se upoznao sa sadržajem tog dokumenta, Menšikov je postao skeptičan u pogledu
njegove autentičnosti i nije ga objavio. Ipak, za manje od tri godine, taj dokument
sumnjive autentičnosti postaće poznat pod imenom Protokoli sionskih mudraca,
Протоколы сионских мудрецов ili Sionski protokoli, Сионские протоколы. Reč je o
falsifikatu koji je sačinjen na osnovu adaptacije, pa čak i doslovnog prepisivanja,
filozofsko-satiričnog Dijaloga u Paklu između Monteskjea i Makijavelija, Dialogue aux
Enfers entre Montesquieu et Machiavel, koji je Moris Žoli (Maurice Joly, 1829 - 1878)
objavio 1864. u Brislu. Sâm falsifikat napravljen je između 1894. i 1898. u Parizu, u
sedištu inostranog odeljenja ruske carske tajne policije Okhrane (rus. Охранное
отделение, u značenju Tajno odeljenje, deo Ministarstva unutrašnjih poslova), kojim je
od 1882. do 1902. rukovodio Petar Ivanovič Račkovski. Bilo je to u vreme snažne
ideološke, propagandne i političke ofanzive saveza klerikalnih, reakcionarnih i
monarhističkih snaga evropske kontrarevolucije koju je 1891. pokrenula enciklika Rerum
Novarum. Na talasu ove ofanzive, uhapšen je i osuđen francuski oficir Alfred Drajfus
(Alfred Dreyfus, 1859 - 1935), pod lažnom optužbom da je kao Jevrejin bio nemački
agent, izdajnik i zaverenik protiv Francuske. Drajfusov slučaj kreirala je i vodila
francuska klerikalna desnica, preteča fašističke Francuske akcije, Ligue d'Action
française (osnovana sredinom 1899). U ambijentu antisemitizma koji je zahvatio
Francusku, dokument koji navodnu Drajfusovu izdaju locira u kontekst navodne
jevrejske zavere da se pokori čitav svet, bio je, stoga, za radikalnu francusku desnicu više
nego dobrodošao instrument. Ruskom carskom režimu takav dokument takođe je bio
potreban kao sredstvo za borbu protiv brojnih grupa radikalne antisistemske opozicije
koje već dugo vrše pritisak u pravcu liberalizacije, demokratizacije, modernizacije i
korenitih reformi carstva. Tako su se interesi francuske i ruske reakcije poklopili u
slučaju falsifikovanog Protokola sionskih mudraca koji je Račkovski proizveo u
pariskom sedištu svoje službe. Od 28. avgusta do 7. septembra 1903, petrogadski list
Zastava, Знамя, objavio je u nastavcima Jevrejski program za osvajanje sveta, još jednu
protoverziju spisa koji će postati poznat pod imenom Protokoli sionskih mudraca. List
Zastava vodio je Pavel Kruševan iz Besarabije (današnja Moldavija), tipični pogromščik,
profesionalni podstrekač antijevrejskih pogroma u Rusiji tog vremena. Samo nekoliko
meseci pre nego što je objavio Jevrejski program za osvajanje sveta, ovaj Kruševan
organizovao je pogrom nad Jevrejima u rodnom Kišinjevu. Do oktobra 1905, štrajk preko
dva miliona radnika, posebno u St. Petersburgu i Moskvi praktično je paralisao Rusiju.
Prisljen takvim razvojem događaja, Nikolaj II Romanov proglasio je 30. oktobra 1905.
prvi ruski Ustav, koji je previđao i konstituisanje Dume, nacionalnog parlamenta sa
ograničenom vlašću. Bez obzira na ograničeni karakter ovih reformskih mera, strah da će
 77

one pokrenuti talas dubokih promena ruskog društva i posebno njegovih tradicionalnih
struktura moći, zahvatio je nosioce starog poretka. Mogućnost promena, čak i sama ideja
da do promena može doći, imali su stoga da budu denuncirani kao antiruska opasnost
najvišeg stepena. Motivisani ovim razlozima, Pavel Kruševan i G. V. Butmi, osnivači
antisemitskog pokreta Crne stotine, Crnostotinaši, objavili su Korene naših muka, još
jednu protoverziju Protokola sionskih mudraca. Nešto docnije, iste 1905. godine, u
poslednjem dvanaestom poglavlju trećeg izdanja svoje knjige Veliko u malom, Великое
въ маломъ, rukopis Protokola u obliku koji je i danas poznat objavio je ekscentrični
ruski mistik Sergej Nilus (Сергей Александрович Нилус, 1862 - 1929). Njegova
namera bila je da samog cara Nikolaja II upozori na to da su promene, čak i sam Ustav i
Duma, posledica antiruske jevrejske zavere. Osnovano se predpostavlja da je ovu
"definitivnu" verziju Protokola sionskih mudraca, Nilus primio od svog prijatelja Petra
Ivanoviča Račkovskog. Nilusovim izdanjem otpočela je moderna istorija ovog falsifikata
koji će tokom 20. veka imati tako destruktivnu funciju. Svoj puni ideološki i politički
kapacitet za manipulaciju i destrukciju, Protokoli sionskih midraca razviće posle ruske
Oktobarske revolucije 1917. i posle Prvog svetskog rata i to paralelno u SAD i
Nemačkoj.

BENJAMIN TEODOR HERCL I JEVREJSKO PITANJE KAO SVETSKO PITANJE

Iste godine kada je dr. Karl Lueger sa svojim antisemitizmom stupio na položaj
gradonačelnik Beča, takođe u vreme dok Petar Ivanovič Račkovski u Parizu radi na svom
Protokolu sionskih mudraca, jedan drugi stanovnik Beča, Benjamin Teodor Hercl,
novinar lista Neue Freie Presse i njegov dopisnik iz Pariza, Londona i Istambula, takođe i
pisac lakih komada za bečka pozorišta, potomak ugledne jevrejske porodice iz
Budimpešte i autor godinu dana ranije (1896) objavljene knjige Der Judenstaat,
Jevrejska država, sazvao je 3. septembra 1897. u Bazelu, Švajcarska, Prvi cionistički
kongres i na njemu osnovao Cionističku organizaciju, krovnu ustanovu za koordiniranje
akcija svetske mreže brojnih političkih, kulturnih ili religioznih jevrejskih grupa koje od
šezdesetih godina 19. veka pripadaju cionističkom pokretu. Razume se, Hercl je u Bazelu
izabran za prvog predsednika Cionističke organizacije. Kongres je kao svoje strateško
opredeljenje usvojio dve glavne Hercelove ideje: prvo, jevrejsko pitanje je svetsko
pitanje i drugo, glavni cilj Cionističke organizacije jeste osnivanje nezavisne jevrejske
države. Tako je Benjamin Hercl, sekularni Jevrejin koji je u mladosti bio velikonemački
nacionalista i član Burschenschaft, saveza koji se zalagao za svenemačko jedinstvo pod
parolom Ehre, Freiheit, Vaterland (Čast, Sloboda, Otadžbina), čovek koji je sve do 1894.
bio anti-cionista dosledan u svom zalaganju za asimilaciju Jevreja, bio prvi koji je na
talasu novog političkog antisemitizma istakao zastavu novog političkog cionizma čiji je
glavni cilj uspostavljanje, odnosno obnova jevrejske države. Kada je kasnije evocirao
uspomene na Bazelski kongres, Herzel je zapisao: "U Bezelu, pronašao sam jevrejsku
državu… Možda za pet godina, a svakako za pedeset svako će to znati." Dana 2. novembr
1917, Artur Balfur (Arthur James Balfour, 1st Earl of Balfour, 1848 - 1930), britanski
ministar spoljnih poslova (premijer 1902 - 1905; jedan od najintelektualnijih britanskih
premijera u 20. veku), uputio je u ime kraljevske vlade pismo lordu Rotšildu (Lionel
Walter Rothschild, 2nd Baron Rothschild, 1868 - 1937), bankaru iz engleske grane
 78

međunarodne bankarske dinastije Rotšild i prvom čoveku Cionističke Federacije Velike

Britanije i Irske (poznata kao Britanska Cionistička Federacija ili kao Cionistička
Federacija, osnovana 1899. zbog akcija usmerenih na obezbeđenje prostora za stalnu
naseobinu jevrejskog naroda), krovne organizacije za preko 150 jevrejskih organizacija
sa više od 50.000 priključenih članova Cionističkog pokreta u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Razume se, britanska Cionistička Federacija udružena je u Herclovu Cionističku
organizaciju i sa drugima predano radi na ostvarenju njenih strateških ciljeva, naročito na
obnovi jevrejske države. Počevši sa "Dragi Lorde Rotšild", ministar Balfur u svom pismu
upoznaje Lajonela Rotšilda sa deklaracijom britanske vlade kojom ona izražava simpatije
prema aspiracijama Cionstičke Federacije u pogledu zasnivanja jevrejske države. "Vlada
Njegovog Visočanstva sa naklonošću gleda na uspostavljanje nacionalne kuće za
jevrejski narod u Palestini…", kaže se u prvoj rečenici ove kratke deklaracije. Program
naseljavanja Palestine na kome radi Cionistička organizacija, pa sledstveno i britanska
Cionistička Federacija u tom trenutku već je dao prve ohrabrujuće rezultate. [Smatra se
da je jevrejska zajednica u Palestini početkom dvadesetih godina 20. veka brojala oko
80.000 muškaraca, žena i dece.] U deklaraciji se zatim navodi da u Palestini ne sme biti
učinjeno ništa što može dovesti u pitanje prava zajednica koje tamo već žive. Palestina je,
naime, bila kolonijalni domnion Velike Britanije. "Biću zahvalan ukoliko sa ovom
deklaracijom upoznate Cionističku Federaciju", piše Balfur na kraju svog pisma.
Dokument je odmah postao poznat kao Balfurova deklaracija. Značaj tog dokumenta
jeste u tome što je to bila prva izjava vlade neke svetske sile, u ovom slučaju Velike
Britanije, kojom se podržava plan za uspostavljanje moderne jevrejske države. Kada je
pedesetjednu godinu posle 1897. i osnivačkog kongresa u Bazelu, na dan 14. maja 1948,
proglašena država Izrael, njene ustanove mogle su da profunkcionišu odmah zahvaljujući
tome što su se od 1897. konceprtualno i praktično razvijale u okviru Cionističke
organizacije. Januara 1960. Cionistička organizacija promenila je ime u Svetska
cionistička organizacija. Njena centrala nalazi se u Jerusalimu.

FABIJANSKO DRUŠTVO I SOCIJALIZAM, KLUB KOEFICIJENATA ZA VEČERE I

SVETSKA ILI IMPERIJALNA FEDERACIJA

Fabijansko društvo, Fabian Society, osnovano je u Londonu, 4. januara 1883, kao

grupa socijalizmu bliskih intelektualaca u okviru društva Sledbenici novog života, The
Fellowship of the New Life, osnovanog godinu dana ranije. Svoje ime novoosnovana
grupa, usvojila je u čast rimskog političara i vojskovođe Kvintusa Fabiusa Maksimusa
(Quintus Fabius Maximus, 275 - 203), nazvanog Onaj koji odlaže odluku, Odlagač,
Cunctator, zbog toga što je u Drugom punskom ratu koji je Rim vodio protiv Kartagine
čijim je trupama komandovao Hanibal Barka (Hanibal Barca, 247 - 183, Barca, odnosno
Prosvetljeni na feničanskom, kaananitskom i arapskom), koristio taktiku postepenog
slabljenja snaga protivnika, a ne taktiku čeonih sudara. Takav izbor imena, imao je da na
simboličan način pokaže kako Fabijansko društvo nije za radikalne i revolucionarne
društvene promene, nego se zalaže za postepen, reformski razvoj britanskog društva u
pravcu socijalizma. Odmah pošto je osnovano, Fabijansko društvo privuklo je brojne
intelektualce sklone socijalizmu, uključujući Džordža Bernarda Šoa (George Bernard
Show, 1856 - 1950), H. Dž. Velsa, Sidnija i Beatris Veb, Eni Besant (Annie Wood
 79

Besant, 1847 - 1933), Grahama Valasa (Graham Wallas, 1858 - 1932) i druge. Već
početkom devedesetih godina 19. veka, Fabijansko društvo izraslo je u najuticajniju
intelektualnu grupu Ujedinjenog Krljevstva. Dobar primer da se to pokaže jeste onaj
doručak 4. avgusta 1894, kada je četvoro članova tog društva, Beatris i Sidni Veb,
Graham Vels i Džordž Bernard Šo, odlučilo da osnuje Londonsku školu za ekonomiju,
The London School of Economics, danas Londonska škola za ekonomiju i političke
nauke, The London School of Economics and Political Science. Fabijansko društvo,
zatim Socijalno demokratska federacija, Social Democratic Federation (prva britanska
organizovana socijalistička partija, osnovana 1881), Škotska radnička partija, Scottich
Labour Party (osnovana 1888), kao i Nezavisna radnička partija, Independent Labour
Party (osnovana 1893), na zajedničkoj konferenciji održanoj 27 - 28 februara 1900. u
Londonu (Memorial Hall, Farringdon Street), osnovali su asocijaciju pod imenom
Komitet za radničko predstavništvo, Labour Representation Committee, LRC, sa ciljem
da koordinira zajedničke akcije udruženih socijalističkih grupa kako bi njihovi kandidati,
kao predstavnici radničke klase, na predstojećim izborima postali članovi britanskog
parlamenta. Na parlamentarnim izborima 1906, LRC je osvojio 29 poslaničkih mesta.
Dana 16. februara 1906, na prvom sastanku održanom posle izbora, LCR je promenio
ime u Radnička partija, Labour Party. Dve godine posle osnivanja LRC, Sidni i Beatris
Veb, vodeći članovi engleskog Fabijanskog društva i Komiteta za radničko
predstavništvo, tokom jedne večere sa nekolicinom prijatelja koji dele zajedničke poglede
na glavna društvena pitanja, osnovali su 1902. neformalnu asocijaciju pod imenom Klub
koeficijenata za večere, The Coefficients Dining Club. Bio je to forum za večernje
društvene susrete i neformalne diskusije između engleskih socijalističkih reformatora i
imperijalnih liberala Edvardijanske ere o budućnosti britanske imperije, ali i svetskog
društva uopšte. Među prvim članovima Kluba koeficijenata, bili su: ser Edvard Grej (Sir
Edward Grey, liberalni političar), Ričard Bardon Haldejn (Richard Brdon Haldane,
liberalni političar advokat i filozof), Bertrand Rasel (Bertrand Russell, matematičar i
filozof, koji je napustio ovaj klub već krajem 1902), Sidni i Beatris Veb, Leo Makse (Leo
Maxse, urednik National Review koji je već 1902. predlagao rat protiv Nemačke), ser
Klinton Edvard Dokins (Sir Clinton Edward Dawkins, bankar, poslovni čovek iz Sitija i
visoki javni službenik imperije); Karlion Beler (Carlyon Bellairs, visoki oficir ratne
mornarice i član Parlamenta), Vilijam Pember Rivs (William Pember Reeves, imperijalni
funkcioner sa Novog Zelanda, istoričar i pesnik), Leopold Stenet Ameri (Leopold
Stennett Amery, imperijalni funkcioner i konzervatvni političar), Halford Džon Makinder
(Halford John Mackinder, geograf i geopolitičar), Lord Robert Cecil, Lord Arthur
Balfour (Arthur James Balfour, liberalni političar, premijer 1902 - 1905, ratni ministar
spoljnih poslova, jedan od najintelektualnijih britanskih premijera u 20. veku), Michael
Sadler, Henri Njubolt (Henry Newbolt, pisac i pesnik), Lord Alfred Milner (novinar,
imperijalni funkcioner i kolonijalni admnistrator, budući osnivač Grupâ Rods -
Milnerovog Okruglog stola,), Džejms Luis Gervin (James Louis Garvin, novinar i
urednik), Herbert Džordž Vels i drugi. U Klubu koeficijenata za večere uskoro je
artikulisano shvatanje da je svetska federacija ili imperijalna federacija jedino
geopolitičko, ekonomsko i svako drugo rešenje koje može osigurati opstanak britanske
imperije.
 80

SESIL RODS, LORD ALFRED MILNER, GRUPE RODS-MILNARNOVOG

OKRUGLOG STOLA I IMPERIJALNA FEDERACIJA

Na konferenciji održanoj septembra 1909. na imanju lorda Englsija (Plas

Newydd, Wels), lord Alfred Milner (1854 - 1925, visoki komesar kolonijalne uprave u
Južnoj Africi od 1897. do 1905, kasnije član britanskog ratnog kabineta Lojda Džordža),
Lionel Kertis (Lionel Curtis, poverljiva ličnost britanske imperijalne i spoljne politike),
Džefri Davson (Geoffrey Dawson, koji će od 1912. do 1919. biti urednik londonskog
Tajmsa, a od 1923. do 1941. protagonista politike zadovoljavanja aspiracija prvo
Vajmarske, a potom i nacističke Nemačke) i Filip Ker (Philip Kerr, Lord Lothian,
liberalni političar, britanski ambasador u SAD 1939 - 1940, takođe pristalica politike
zadovoljavanja Nemačke), svi pripadnica tzv. Milnarovog obdaništa, Milner's
Kindergarten, osnovali su pokret Grupe Rods - Milnerovog Okruglog stola, The Rhodes-
Milner Round Table Groups. Kao mreža malih diskusionih grupa i grupa za pritisak u
svakom većem gradu širom sveta čija se delatnost koordinira iz centrale u Londonu,
pokret je kao svoj cilj proklamovao očuvanje britanske imperije kroz uniju Ujedinjenog
Kraljevstva i Ujedinjenih Država Amerike, što bi omogućilo uspostavljanje svetske
federacije kao imperijalne federacije sa njenom imperijalnom federalnom vladom. U
imenu novoosnovanog pokreta odaje se priznanje Sesilu Rodsu (Cecil John Rhodes, 1853
- 1902), rudarskom magnatu, osnivaču i vlasniku najveće svetske kompanije za
eksploataciju dijamanata, južnoafričke kompanije De Beers, kolonijalnom administratoru
Južne Afrike i čoveku koji je kolonizovao Rodeziju (njemu u čast, ova kolonija je i dobila
ime Rodezija; kasnije, podeljena je na severnu i južnu Rodeziju; danas su to Zambija i
Zimbabve), poznatom po izjavi "da mogu anektirao bih druge planete", rodonačelniku
ovog koncepta imperijalne federacije, takođe i čoveku koji je ostavio materijalna sredstva
za realizaciju samog projekta Grupâ Rods - Milnerovog Okruglog stola. Godine 1910,
Milnar, Kertis, Ker i Davson osnovali su i pokrenuli časopis ovog pokreta, The Round
Table Journal. A Quarterly Review of the Politics of the British Empire. Već 1915,
Grupe Rods - Milnerovog Okruglog stola biće aktivne u više zemalja, uključujući
Englesku, Južnu Afriku, Kanadu, Australiju, Novi Zeland, Indiju i SAD. Uslovi za
imperijalnu federaciju na kojoj predano rade Grupe Rods - Milnerovog Okruglog stola,
postavljeni su na Imperijalnoj konferenciji, Imperial Conference vođa Britanske imperije,
British Empire, godine 1926, kada je usvojena nova Balfurova deklaracija, dokument
takođe nazvana po svom autoru Arturu Balfuru, u tom času Lordu predsedniku
Visokopoštovanog Privatnog Saveta Njegovog Kraljevskog Visočanstva, Lord President
of the His Majesty's Most Honourable Privy Council. U ovoj Balfurovoj deklaraciji iz
1926, kaže se da su Ujedinjeno Kraljevstvo i njegovi dominioni "… autonomne zajednice
unutar Britanske Imperije, jednake po statusu, koje ni na koji način nisu podređene jedna
drugoj u bilo kom aspektu njihovih unutrašnjih ili spoljašnjih poslova, ali su ujedinjene
zajedničkom podaničkom pokornošću prema Kruni i slobodno udružene kao članice
Britanske Zajednice (država), British Commonwealth." Kao pojam, Britanska Zajednica,
British Commonwealth, takođe znači i Britanska federacija. Ova zajednica koja se danas
zove Zajednica nacija, Commonwealth of Nations, ili samo Zajednica, Commonwealth,
trenutno u svom članstvu ima 53 suverene nacionalne države. Većina su bivše britanske
kolonije. Tako je teritorijalna celovitost nekadašnje Britanske imperije u izvesnom obliku
sačuvana. Časopis The Round Table Journal izlazi i danas, sada sa poromenjenim
 81

podnaslovom. Zove se The Round Table. The Commonwealth Journal of International

Affairs. Što se Fabijanskog društva tiče, ono je sa svojih 5.810 članova (prema podacima
za 2005) i danas najuticajnija intelektualna grupa na javnoj sceni Ujedinjenog
Kraljevstva. Osim toga, autonomne podružnice Fabijanskog društva postoje još u Indiji,
Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu, najvažnijim članicama Komonvelta, razume se
posle samog Ujedinjenog Kraljevstva. Politička strategija tzv. Trećeg puta koju zastupaju
današnji britanski premijer Toni Bler (Anthony Charles Lynton Blair, zvan Tony) i
njegov kabinet Novih laburista, New Labour, razvijena je i postavljena pod snažnim
uticajem rasprava vođenih u Fabijanskom društvu. Sam premijer Bler, kao i Gordon
Braun (Gordon Brown), drugi najuticajniji član Blerovog kabineta i njegov mogući
naslednik na čelu Laburističke stranke i vlade, takođe su aktivni članovi Fabijanskog
društva. Njihova aktuelna politika liberalnog kolonijalizma ili humanog kolonijalizma,
odnosno kolonijalizma sa ljudskim licem, ili politika liberalnog i humanog
neoimperijalizma, počiva na idejama koje su se do dvadesetih godina 20. veka
iskristalisale u londonskim raspravama o imperijalnoj federaciji sa njenom imperijalnom
federalnom vladom.

LENJIN, TROCKI, STALJIN I RUSKA REVOLUCIJA 1917. KAO PRVI KORAK

PREMA UJEDINJENIM DRŽAVAMA EVROPE I UJEDINJENIM DRŽAVAMA
SVETA

Kroz saradnja sa Aleksandrom Parvusom (Alexander Parvus, rus. Александр

Парвус, rođen kao Израиль Лазаревич Гельфанд, 1867 - 1924) i pod njegovim
uticajem, ali i pod uticajem shvatanja liberalnog ruskog istoričara Pavla Miljukova
(Павел Николаевич Милюков, 1859 - 1943), Lav Trocki je 1904. uobličio ideju o kraju
nacionalnih država, a naročito ideju o permanentnoj revoluciji i nužnosti da ona poprimi
univerzalno svetske razmere. Na početku Prvog svetskog rata, u studiji Rat i
Internacionala, koju je napisao i objavio u 1914. Cirihu, Trocki se zalažio za
uspostavljanje posleratnih republikanskih Ujedinjenih Država Evrope kao temelja
budućih Ujedinjenih Država Sveta. U svojim oktobarskim tezama o socijalističkoj ratnoj
politici iz 1914, Lenjin se takođe zalažio za Ujedinjene Države Evrope i Ujedinjene
Države Sveta, kao oblike posleratnog uređenja sveta. Za Ujedinjene Države Evrope koje
treba da se uspostave posle rata i koje su prvi nužni korak u pravcu stvaranja Ujedinjenih
Država Sveta, Lenjin se ponovo založio 1. decembra 1914. Ipak, posle sloma ruske
vojske na Istočnom frontu u avgustu 1915, i pošto je zaključio da uslovi za uspostavljanje
Ujedinjenih Država Evrope, a zatim i Ujedinjenih Država Sveta još ne postoje, Lenjin je
napustio taj koncept. Njegovo ostvarenje prepustio je budućnosti. Nemiri koji su tokom
februara (po Gregorijanskom kalendaru) 1917, zahvatili Rusiju, prerasli su u Februarsku
revoluciju, Privremena vlada i Petrogradski sovjet preuzeli su celokupnu efektivnu vlast u
zemlji, uspostavljen je nedelotvorni režim dijarhije, dvovlašća, a car Nikolaj II Romanov
abdicirao je 2. marta (15. marta). Dana 25. oktobra 1917 (7. novembar po
Gregorijanskom kalendaru), savez radikalnih političkih partija levice – Boljševici i
Menjševici, odnosno obe frakcije Socijaldemokratske partije Rusije, zatim levi
Socijalrevolucionari i anarhisti – preuzeo je odlučnu akciju protiv nedelotvorne
privremene vlade A. F. Kerenskog (Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский, 1881 - 1970).
 82

Na čelu ovog saveza bio je Lenjin, prvi čovek Boljševika. Operaciju preuzimanja vlasti
sproveli su Petrogradski sovjet, koji vodi Lav Trocki i Vojni revolucionarni komitet na
čijem je čelu Adolf Jofe (Адольф Абрамович Иоффе, 1883 - 1927). Tako je počela
Oktobarska revolucija, druga faza Ruske revolucije 1917, poznata i kao Oktobarska ili
Boljševička revolucija. Lenjin, koji je iz emigracije u Švajcarskoj uoči Oktobarske
revolucije doputovao u Rusiju vozom, i Trocki, koji je uoči Oktobarske revolucije u
Rusiju doputovao brodom iz SAD, bili su glavne ličnosti ovih događaja koji će promeniti
svet. Već sutradan, 26. oktobra 1917, Sovjet radničkih, vojničkih i seljačkih deputata
usvojio je Dekret o miru koji je napisao sam Lenjin i koji nalaže hitan izlazak Rusije iz
Prvog svetskog rata. Tekst Dekreta objavljen je 27. oktobra 1917. u 208. broju lista
Izvestija. U jeku građanskog rata, ratnog komunizma i rata sa intervencionističkim
trupama velikih sila, u Moskvi je od 2. do 6. marta 1919, na inicijativu Lenjina i Ruske
komunističke partije (boljševika), sazvan prvi osnivački kongres Treće Internacionale,
sada pod imenom Komunistička internacionala (Коммунистический Интернационал)
ili Kominterna. Bio je to prvi veliki međunarodni skup snaga radikalne političke levice
posle raspuštanja Druge socijalističke internacionale 1916. Na moskovskom osnivačkom
kongresu Kominterne, učestvovali su predstavnici sledećih revolucionarnih partija i
grupa: Savez Spartak (Nemačka), Ruska komunistička partija (boljševika), Komunistička
partija Austrije, Mađarska komunistička radnička partija, Komunistička partija Finske,
Poljska komunistička radnička partija, Komunistička partija Estonije, Latvijska
komunistička partija, Litvanska komunistička partija, Beloruska komunistička partija,
Ukrajinska komunistička partija, revolucionarno krilo Češke socijaldemokratske partije,
Bugarska socijaldemokratska partija, Rumunska socijaldemokratska partija, levo krilo
Srpske socijaldemokratske partije, Socijaldemokratska leva partija Švedske, Norveška
radnička partija, grupa Klassenkampen, Klasna borba iz Danske, Komunistička partija
Holandije, revolucionarno krilo Radničke partije Belgije, revolucionarne grupe
francuskih socijalista i sindikata, revolucionarno krilo Španske socijaldemokratske
partije, revolucionarno krilo Portugalske socijaldemokratske partije,
Socijaldemokratska levica Švajcarske, Italijanska socijalistička partija, grupa britanskih
socijalista Džona Meklina, Socijalistička radnička partija Britanije, revolucionarne
radničke organizacije iz Irske, Industrijski radnici sveta (Britanija), revolucionarne grupe
britanskih trgovačkih pomoćnika, Socijalistička radnička partija SAD, levo krilo
Socijalističke partije Amerike, Industrijski radnici sveta (SAD), Industrijski radnici
sveta (Australija), Radnička internacionalna industrijska unija (SAD), socijalističke
grupe iz Tokija i Jokohame i Omladinska socijalistička internacionala. Kao "štab svetske
revolucije" lociran u Moskvi, Kominterna je za svoj osnovni zadatak imala da koordinira
aktivnosti nacionalnih komunističkih organizacija u cilju pokretanja svetske revolucije i
njenog uspešnog okončanja uspostavljanjem poretka svetskog komunizma. U
interpretaciji Kominterne, moderni kosmopolis imao je da bude strukturiran kao svetska
komunistička država. Već 21. marta 1919, u Budimpešti, vlast je preuzela Komunistička
radnička partija Mađarske. Proglašena je Mađarska sovjetska republika. Na čelu ovih
događaja nalazio se Bela Kun (Béla Kun, rođen kao Béla Kohn, 1886 - 1938). Mađarska
revolucija bila je druga komunistička revolucija posle ruske Oktobarske revolucije.
Kunova sovjetska republika biće slomljena već posle 133 dana, 1. avgusta 1919.
Sredinom 1920, od 11. maja do 16. juna, u Rusiji je boravio Bertrand Rasel i tom
prilikom sreo se sa Lenjinom. Posle tog putovanja, Rasel je iste godine u Njujorku i
 83

Londonu objavio knjigu Bolshevism: Practice and Theory, Boljševizam: praksa i teorija.
Ovde, Rasel je zaključio da su za Rusiju i čitav svet podjednako izvesne tri moguća
ishoda: "Prva je konačan poraz boljševizma koji će mu naneti snage kapitalizma; druga je
pobeda boljševika koja će biti propraćena gubitkom njihovih ideala i stvaranjem režima
napoleonovskog imperijalizma; treća je produženi svetski rat u kome će civilizacija
propasti pa će sve njene manifestacije (uključujući komunizam) biti zaboravljene."
Oktobra iste godine, u Petrograd je doputovao H.Dž. Vels, takođe sa namerom da se na
licu mesta upozna sa karakterom i razmerama ruske revolucije. Maksim Gorki (Алексей
Максимович Пешков, 1868 - 1936), pomogao je Velsu da se u Moskvi sretne i
razgovara sa Lenjinom. U knjizi Russia in Shadows, koju je posle povratka u Englesku
iste godine objavio u Londonu, Vels je o Lenjinu napisao: "… Ovaj zadivljujući
čovečuljak, sa svojim iskrenim priznanjem da je projekat komunizma golem i zamršen, i
sa svojom jednostavnom usredotočenošću na njegovom ostvarenju, bio je za mene veliko
osveženje. On bar ima viziju jednog promenjenog sveta, planiranog i iznova izgrađenog."
(podvl. Lj.K.) Posle Rasela i Velsa, u Rusiju je doputovala i Kler Konzuelo Šeridan
(Clare Consuelo Sheridan, 1901 - 1974), jedna atraktivna Engleskinja, vajarka,
novinarka, svetska putnica i, što je najinteresantnije, bliska rođaka Vinstona Čerčila (Sir
Winston Leonard Spencer-Churchill, 1874 - 1965, prvi lord Admiraliteta u Prvom
svetskom ratu). Ona se dva puta srela sa Lenjinom i u razgovoru sa njim provela više sati.
Tokom drugog razgovora Kler Konzuelo Šeridan rekla je Lenjinu: "Dajte mi neku poruku
da je odnesem Vinstonu (misli se na Čerčila, prim. Lj.K.)." Lenjin je odgovorio: "Već
sam mu poslao poruku preko britanske laburističke delegacije, a on je na nju odgovorio
posredno, preko jednog ogorčenog novinskog članka u kome je rekao da sam ja
najstrašnije stvorenje…" Kler Konzuelo Šeridan takođe je objavila knjigu o ovom svom
iskustvu u Rusiji. Jevgenij Ivanovič Zamjatin (Евге́ний Ива́нович Замя́тин 1884 -
1937), pisao je tokom 1920. i 1921. završio roman Mi, prvo i danas klasično delo
moderne distopije. [Pojam distopija, prvi put je u jednom govoru u britanskom
Parlamentu upotrebio Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill, 1806 - 1873), kako bi nasuprot
utopiji kao mestu idealnom za život, označi ono mesto koje je za život idealno
nepovoljno. Distopija se, takođe, naziva i cacotopia, kakotopija (caco = rđav, loš,
najgori), što je pojam koji je prvi put koristio Džeremi Bentam (Jeremy Bentham, 1748 -
1832) kao suprotnost idealnom svetu Morove i svake druge utopije. Kao ekvivalent za
distopiju i kakotopiju danas se takođe koriste i pojovi antiutopija ili negativna utopija.]
Roman prati život i doživljaje glavnog junaka po imenu D-503 koji je stanovnik fiktivnog
svetskog grada-države budućnosti izgrađenog od stakla i organizovanog na principima
matematike. Ovaj svetski grad-državu Zamjatin je nazvao Jedna Država. Dana 16. marta
1921, sovjetska Rusija i Ujedinjeno Kraljevstvo potpisali su ugovor o međusobnoj
trgovini. Povodom toga događaja, Lenjin je izjavio kako je potpisivanjem ovog ugovora
uspostavljena "određena ravnoteža" između Rusije i "spoljašnjeg sveta". Sutradan, 17.
marta 1921, Lenjin je preko Vašingtona B. Vanderlinga (Washington B. Vanderling)
uputio službenu pismenu ponudu vladi SAD o uspostavljanju trgovinskih odnosa između
dve zemlje. Naredno 1922. godine, osnovana je i počela sa radom Glavna uprava za
zaštitu državnih tajni u štampi, Главное управление по охране государственных тайн
в печати, ГУОГТП, odnosno ГУОТ, centralna sovjetska cenzura. Jedan od prvih akata
ГУОТ, bila je zabrana objavljivanja Zamjatinovog romana Mi. [Tako roman Mi nije
objavljen u Risiji, nego je njegovo prvo izdanje, u prevodu na engleski, objavljeno 1924.
 84

godine u SAD. Posle francuskog prevoda, roman Mi prvi put je na izvornom ruskom
jeziku objavljen 1927, ali u Pragu. Drugo rusko izdanje štampano je 1952, takođe u
Njujorku. Prvo izdanje na srpskom jeziku objavljeno je 1969. u Beogradu. U samoj
Rusiji, roman Mi objavljen je prvi put 1988.] Na dan 3. aprila 1922, Josif Visarionovič
Džugašvili Staljin (Ио́сиф Виссарио́нович Джугашвили Сталин, 1878 - 1953),
postavljen je za sekretara Generalnog sekretarijata Centralnog komiteta Sveruske
komunističke partije (boljševika). Uskoro, kancelarija Generalnog sekretarijata sa
Staljinom na čelu postaće pored Politbiroa SKP(b) drugi centar vlasti u Rusiji. Posle
Lenjinove smrti 1924, u bezpoštednoj borbi za prevlast između različitih grupa i frakcija
koje su svoje uporište imale ili u Politbirou ili u Generalnom sekretarijatu, pobediće
Staljin. Najzad, Nikolaj Dimitrijevič Kondratjev (Николай Дмитриевич Кондратьев,
1892 – 1938) objavio je 1925, u prvom broju novog petrogradskog časopisa Pitanja
konjukture, članak Glavni ekonomski ciklusi u kome je konzistentno postavio i izložio
svoju teoriju dugih talasa u svetskoj ekonomiji. Pod naslovom Die langen Wellen der
Konjunktur, ovaj članak objavljen je na nemačkom jeziku godine u trećem broju
berlinskog časopisa Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik za 1926. Trinaest
godina kasnije, ovaj nemački prevod Kondratijevljevog članka preveden sada na
engleski, objavljen je pod naslovom The Long Waves in Economic Life, u šestom broju za
1936. časopisa Review of Economic Statistics američkog Univerziteta Harvard.

EDVARD MANDEL HAUS, RAĐANJE SAD KAO MODERNE IMPERIJE I

KONCEPT SVETSKE VLADE

Edvard Mandel Haus, odnosno Pukovnik Haus, kako ga zovu zbog počasnog čina
koji je dobio za političke zasluge u Teksasu, početkom 1912. završio je i kod uglednog
njujorškog izdavača B.V. Huebša (B.W. Huebsch) anonimno objavio roman Filip Dru,
administrator, Philip Dru: The Administrator. Osnovno čemu ovaj rad treba da doprinese
jeste da na listi Demokratske partije za predstojeće predsedničke izbore u SAD, osigura
predsedničku nominaciju Hausovog prijatelja Vudra Vilsona, uglednog profesora istorije
i političkih nauka, a potom i predsednika Univerziteta Prinston, koji u času pojavljivanja
Filipa Drua obavlja dužnost guvernera države Nju Džersi. Pukovnik Haus, koji se
jednom prilikom predstavio kao marksistički socijalista, naročito blizak idejama
britanskog fabijanskog socijalizma, u ovom romanu razvija priču o zaveri unutar SAD
koja ima za cilj da se u toj zemlji osnuje mreža novih, modernih ustanova, uključujući
centralnu banku, progresivno oporezivanje, kao i ustanove za efektivnu ekspertsku,
transideološku i transpolitičku kontrolu Republikanske i Demokratske partije, dve glavne
stranke na američkoj sceni. Oficir Filip Dru, glavni karakter ovog romana, predvodi
američki demokratski zapad u građanskom ratu protiv američkog plutokratskog istoka,
pobeđuje u tom sukobu, uspostavlja svoju diktatorsku vlast u SAD, proglašava i sprovodi
čitav niz reformiskih mera i zakona, a zatim, kada je reformisao sve ustanove poretka,
povlači se sa vlasti i nestaje sa javne scene. Iako napisan u obliku romana, Filip Dru,
administrator ponajmanje je književno delo. Reč je o interpretaciji strateške političke
platforme buduće predsedničke administracije Vudra Vilsona. B.V. Huebš, izdavač
Filipa Drua, bio je poznat kao "omiljeni izdavač levice i tokom mnogih godina vredni
saradnik grupa Američkih Fabijanskih socijalista". Na konvenciji Demokratske partije
 85

koja je održana od 25. juna do 2. jula 1912. u Baltimorui, Vudro Vilson je osvojio
predsedničku nominaciju. Kao kandidat svoje stranke ušao je tada u izbornu utakmicu za
položaj predsednka SAD protiv čak trojice konkurenata, protiv Vilijama Tafra (William
Howard Taft, 1857 - 1930) sa liste Republikanske partije, Teodora Ruzvela (Theodore
Roosevelt, Jr., T.R., Teddy 1858 - 1919) sa liste Partije Progresa i protiv Eugena Debsa
(Eugene Victor Debs, 1855 - 1926), kandidata Socijalističke partije. Šef Vilsonovog
izbornog štaba bio je Pukovnik Haus. Kao izbornu platformu, Vilson je predstavio svoj
plan unutaršnjih reformi američkog društva pod nazivom Nova sloboda, The New
Freedom. Strategija Nove slobode predviđala je ograničavanje monopola u ekonomiji,
snažnu podršku malim preduzećima, unapređivanje individualne konkurentnosti,
"slobodno tržište", reviziju poreske politike, kao i temeljnu reformu bankarskog i
monetarnog sistema SAD. Glavni konkurent Vilsonove Nove slobode bio je Ruzveltov
Novi nacionalizam. Tokom kampanje, Vilson je tvrdio da Ruzbeltov Novi nacionalizam
predstavlja zalaganje za kolektivizam, dok njegova Nova sloboda insistira na
individualnim političkim i ekonomskim slobodama i njihovoj odbrani od takvih pojava
kao što su to korporativni konglomerati, monopoli i trustovi. Iako je na izbornoj sceni
Vilsonova Nova sloboda bila direktno suprotstavljena Ruzveltovom Novom
nacionalizmu, razlike između ova dva pogleda na budućnost američkog društva nisu bile
tako velike. Naime, kao glavni protagonisti dve suprotstavljene strategije, Vilson i
Ruzvelt se razlikuju samo u shvatanju nivoa do koga federalna vlada može ići u
ograničavanju privatne ekonomske moći u američkom društvu. Na američkim
predsedničkim izborima 5. novembra 1912, pobedio je Vudro Vilson. Dok je čekao da u
januaru 1913. položi zakletvu i preuzme dužnost kao 28. predsednik SAD, Vilson je
otputovao na Bermude da se odmori. Tom prilikom, pročitao je Hausov roman Filip Dru,
administrator. Pošto su Vilson i njegova administracija preuzeli dužnost u januaru 1913,
Pukovnik Haus je, iako bez formalne titule i položaja, ali zato kao Vilsonov prijatelj,
specijalni savetnik i njegov alter ego, postao najvažnija i najuticajnija ličnost ove vlade.
Po moći kojom je raspolagao, Pukovnik Haus bio je ako već ne prvi, onda nesumnjivo
drugi čovek administracije. Bio je toliko uticajan da mu je, po izričitom Vilsonovom
nalogu, bio dodeljen smeštaj i radni prostor u jednom krilu Bele Kuće. Tako je sve do
1916. Pukovnik Haus radio i stanovao u Beloj Kući. Među onima koji su sa zanimanjem
pročitali njegovog Filipa Drua, nalazio se i novopostavljeni pomoćnik ministra
mornarice (assistant Secretary of the Navy) u Vilsonovoj administraciji i budući 32.
predsednik SAD, Franklin Delano Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt, 1882 - 1945).
Tokom januara 1913, New York Times je objavio članak u kome se navodi da identitet
autora Filipa Drua još uvek predstavlja veliku zagonetku. Sâm Vudro Vilson, objavio je
u januaru knjigu Nova sloboda, The New Freedom. Ovde, Vilson je opširno obrazložio
svoj plan unutrašnjih reformi američkog društva. Zanimljivo je što je Vilson, iako liberal
i demokrata, takođe bio poznat po svom nepokolebljivom rasizmu. Dana 23. decembra
1913, Vilson je potpisao Zakon o federalnim rezervama, Federal reserve Acta, na temelju
koga je centralna finansijska vlast SAD ustanovljena kao paradržavni sistem privatnih
banka pod imenom Banke federalnih rezervi, The Federal Reserve Banks, odnosno
Sistem federalnih rezervi, The Federal Reserve Syustem, FED. Rad ovog složenog
sistema od 12 regionalnih banaka Federalnih rezervi u svim najvećim gradovima SAD,
kao i brojnim privatnim bankama koje u njima poseduju akcije, koordinira Federalni
komitet za otvoreno tržište, Federal Open Market Committee, dok čitavim sistemom,
 86

autonomno i suvereno upravlja Odbor guvernera, Board of Governors sa sedištem u

Vašingtonu. Autor plana na osnovu koga je osnovan Sistem federalnih rezervi bio je Pol
M. Varburg (Paul Moritz Warburg, 1868 - 1932), bankar i partner investicione njujorške
kompanije Kuhn, Loeb & Co., potomak ugledne jevrejske bankarske porodice iz
Hamburga (Nemačka), koji se 1901. naselio u SAD, i koji je još 1907. objavio dva
članka u New York Timesu (prvo Defects and Needs of Our Banking System, Nedostaci i
potrebe našeg bankarskog sistema i drugo A Plan for A Modified Central Bank, Plan za
prilagođavanje centralne banke), u kojima se snažno založio za uspostavljanje centralne
banke kao glavne vlasti u finansijskoj i monetarnoj politici SAD. Za glavnu ličnost
Odbora guvernera ovog novoustanovljenog sistema upravljanja tokovima novca u SAD,
predsednik Vilson imenovao je Pola M. Varburga. U govoru pred Senatom povodom
rasprave o uređenju sveta posle Prvog svetskog rata, dana 22. januara 1917, Vilson se
snažno založio za "mir bez pobednika", odnosno za takav mirovni aranžman ratujućih
strana koji bi trajno otklonio uzroke budućih ratova i bio osnov za uspostavljanje
međunarodnog mehanizma za održavanje mira. Iako SAD nisu u ratu, Vilson je istakao i
to da je najvažniji interes SAD da "učine svet bezbednim za demokratiju". Godinu dana
docnije, glavne ideje iz ovog govora Vilson će razviti i predstaviti kao svoj program
Četrnaest tačaka. U to vreme, Pukovnik Haus, poverljivi Vilsonov savetnik, pozvao je u
Njujork oko stotinu uglednika iz akademskog, političkog i poslovnog života i predložio
im da u neformalnim i slobodnim debatama pronađu odgovore na otvorena pitanja
posleratnog sveta. Nazvavši ovu neformalnu grupu Tragači, The Inquiry (od pojma
inquiry, koji označava proces čiji je cilj uvećavanje znanja, otklanjanje sumnji ili
rešavanje problema iz različitih uglova i na osnovu različitih oblika traganja za istinom o
nekoj pojavi), njeni učesnici sačinili su plan koji se zasnivao na pravu nacija na
samoopredeljenje, konceptu uklanjanja svih ekonomskih barijera između nacija, na
konceptu jednakosti uslova u međunarodnoj trgovini i konceptu uspostavljanja svetske
asocijacije slobodnih i nezavisnih nacija posle rata. Ovaj plan uskoro će postati sastavni
deo Vilsonovog programa Četrnaest tačaka. Obraćajući se 8. januara 1918, članovima
oba doma američkog Kongresa, Vudro Vilson je u četrnaest paragrafa izložio svoje
glavne ideje o posleratnom mirovnom aranžmanu i novom međunarodnom poretku koji
na temelju tog aranžmana treba da bude uspostavljen. Umesto stare diplomatije vojno-
političkih saveza koja je u prošlosti dovodila do ratova, Vilson je predložio koncept
otvorene diplomatije, založio se za opštu slobodu plovidbe, za nepristrasno uređenje
kolonijalnih prava, za opšte razoružanje, uklanjanje veštačkih trgovinskih barijera i, kao
najvažnije, za posleratno uspostavljanje svetskog saveza nacija u cilju očuvanja mira i
zaštite njihovog teoritorijalnog integriteta. Govoreći o konkretnim pitanjima, Vilson se
založio za obnovu Belgije koju je Nemačka razrušila, za razumevanje prema Rusiji
zahvaćenoj građanskim ratom, za obnovu Poljske kao nezavisne države, za povratak
Alzas-Lorena Francuskoj, kao i za pravo na samoopredeljenje naroda koji su bili u
sastavu Austro-Ugarskog i Otomanskog carstva. Bio je to Vilsonov program za
uspostavljanje mira i posleratno uređenje sveta, poznat kao program Četrnaest tačaka.
Američki časopis The Atlantic Monthly u svom prvom, januarskom broju za 1919,
objavio je prvi deo članka The Idea of a League of Nations, Ideja Lige naroda. Bio je to
rad grupe britanskih autora koju su sačinjavali Lord Edvard Grej, Herbert Džordž Vels
(koji je predsedavao ovom grupom pisaca), Lionel Kertis i Henri Vikham Stid (Henry
Wickham "Stickum" Steed, 1871 - 1956). Zalažući se za koncept Lige naroda, ovi autori
 87

takođe se zalažu i za to da taj savez ne bude puki skup vladâ suverenih nacionalnih
država, nego da Liga naroda, kao institucija, bude nadređeni politički autoritet za ove
vlade, odnosno da bude svetska vlada. Uloga ove svetske vlade bila bi da osigura
univerzalni mir. Dana 18. januara 1919. u Parizu, počela je sa radom Pariska mirovna
konferencija koju su sazvali sile pobednice prvog svetskog rata sa ciljem da utvrde uslove
mirovnog ugovora između ratujućih strana, kao i političku arhitektoniku posleratnog
sveta. Sa nekoliko prekida, konferencija će trajati sve do 21. januara 1920, kada je
potpisan Pariski mirovni ugovor. Vilsonov Program 14. tačaka bio je glavna platforma
mirovne konferencije i samog mirovnog ugovora. Pored predsednika Vilsona, u
delegaciji SAD nalazili su se Pukovnik Haus, bankari Pol Varburg i Bernard Baruh
(Bernard Mannes Baruch, 1870 - 1965), kao i dvadesetak članova grupe Tragači, The
Inquiry. Američki časopis The Atlantic Monthly u svom drugom, februarskom broju za
1919, objavio je drugi i zaključni deo članka Ideja Lige naroda Lorda Edvarda Greja,
Herberta Džordža Velsa, Lionele Kertisa i Henrija Vikhama Stida. Dana 30. maja 1919, u
pariskom hotelu Majestic, Pukovnik Haus organizovao je sastanak američkih i britanskih
delegata na Mirovnoj konferenciji i predložio osnivanje Instituta za međunarodne
poslove, Institute of International Affairs, koji bi imao dva autonomna centra, jedan sa
sedištem u Londonu, drugi sa sedištem u Njujorku. Predlog je prihvaćen. Kraljevski
institut za međunarodne poslove, The Royal Institute of International Affairs, kao
britanski centar Instituta za međunarodne poslove, osnovan je u Londonu 1920. godine.
Njegov prvi predsednik bio je Robert Sesil, dok je Lajonel Kertis bio počasni sekretar.
Nešto kasnije, za direktora je izabran Arnold J. Tojnbi (Arnold Joseph Toynbee, 1889 -
1975). Kraljevski institut za međunarodne poslove radi i danas. Poznat je kao Čatam
Haus, Chatam House po imenu zgrade u kojoj je smešten od prvog dana. Američki deo
Instituta za međunarodne poslove, osnovan je 21. jula 1921. pod imenom Savet za
inostrane odnose, Council on Foreign Relations (CFR). [Od 1945. CFR ima sedište u
njujorškoj Harold Pratt House, zgradi koju je poklonila porodica Pratt iz Rokfelerove
korporacije Standard Oil.] Filip Ker, član CFR, objavio je 15. decembra 1921, u časopisu
Foreign Affairs, teorijskom glasilu CFR, članak o tadašnjem stanju međunarodnih odnosa
u kome se kaže: "Očigledno je da neće biti ni mira ni napretka za čovečanstvo onoliko
dugo koliko (Zemlja) ostane podeljena na 50 ili 60 nezavisnih država i dok se ne oformi
neka vrsta međunarodnog sistema... Centralni problem današnjice jeste svetska vlada."
Kao udruženje oko 4.500 uglednih i uticajnih privatnih osoba iz akademskih, političkih i
privrednih krugova, Savet za inostrane odnose danas je nevladina asocijacija sa
izvanrednim, povremeno i odlučujućim uticajem na unutrašnju i posebno međunarodnu
strategiju SAD, a njen časopis Foreign Affairs danas uživa ugled neslužbene teorijske
publikacije najkreativnije frakcije američkog establišmenta.

BENITO MUSOLINI I KORPORATIVNA IMPERIJA

Dana 18. avgusta 1914, na konferenciji Milanske sindikalne unije,

anarhosindikalista Alkeste de Ambris (Alceste De Ambris, 1874 - 1934), oštro je napao
sindikalinu politiku italijanske neutralnosti u svetskom ratu. Snažno se založivši za
neodložnu vojnu pomoć koju Italija mora da pruži Francuskoj i Velikoj Britaniji u ratu
koji ove zemlje vode protiv Nemačke i Austro-Ugarske, De Ambris je zahtevao hitan
 88

ulazak Italije u Veliki Rat čiji je istorijski smisao izjednačio sa Francuskom revolucijom
1789. Milanska većina nije podržala De Ambrisovu intervencionističku i proratnu
koncepciju, debata se proširila i na druge sindikalne organizacije širom zemlje, a podela
na pristalice i protivnike rata produbila se i radikalizovala. Unutar Saveza italijanskih
sindikata, ovo je izazvalo dubok rascep između većine koja je podržavala politiku
neutralnosti i radikalne manjine koja je zastupala intervencionističku ratnu politiku.
Najzad, 1. oktobra 1914, Radnička komora Palerma i druge grupe radikalnih sindikalista,
napustile su Savez italijanskih sindikata i osnovali novu organizaciju pod imenom Fasci
d'Azione rivoluzionaria internazionalista, Fašio akcije revolucionarnih internacionalista.
Ovoj grupi odmah se priključio Benito Musolini (Benito Amilcare Andrea Mussolini,
1883 - 1945), pripadnik levog krila Socijalističke partije i bivši urednik njenog lista
Avanti. Ubrzo, Musolini je postao vođa Fašia akcije revolucionarnih internacionalista.
Pojam fascio (plural, fasci), izveden je od latinske reči fasces, snop. Za antički Rim
fasces, snop štapova uvezanih oko sekire bio je simbol vlasti magistrata jer označava
snagu postignutu kroz jedinstvo. Pojam fascio ušao je u moderni italijanski jezik kada su
tokom sedamdesetih godina 19. veka grupe revolucionarnih demokrata i socijalista na
Siciliji počele da ovim pojmom imenuju činjenicu što je svaka od tih grupa sastavljena od
više predstavnika različitih, ponekad i opozitnih orijentacija. Najpoznatija od ovih grupa
bila je Fasci Siciliani, Sicilijanski fašio, 1895 - 1896. Već 11. decembra 1914, Musolini
je ujedinio grupe Fasci d'azione rivoluzionaria internazionalista i Fasci autonomi
d'azione rivoluzionaria u novu političku organizaciju, Fasci d'azione rivoluzionaria,
Fašio revolucionarne akcije. Novoosnovana grupa postala je poznata kao Milan fascio,
Milanski fašio. Nekoliko nedelja kasnije, 24. januara 1915. u Milanu, na skupu Fašia
revolucionarne akcije i drugih srodnih grupa pod Musolinijevim vođstvom, osnovana je
nacionalna organizacija koja je objedinila sve ove radikalne grupe širom Italije. Posle
ovog milanskog skupa Musolinijev fašizam postao je politički pokret. Kao udarnu
pesnicu svog pokreta, Musolini je organizovao paravojnu formaciju crne košulje, camicie
nere ili squadristi. Zadatak ove formacije sastavljene od ratnih veterana bio je da teroriše
anarhiste, socijaliste i komuniste. Italijanska vlada ignorisala je ove akte radikalnog
nasilja. Pokušaj italijanske vlade da raspusti squadriste u oktobru 1921. završio se
neuspehom. Kao odgovor, Musolini je usvojio radikalno nacionalistički i konzervativni
politički program i u julu 1922. svoj pokret organizovao kao Nacionalnu fašističku partiju
sa oko 700.000 članova. Najzad, posle tzv. marša na Rim, italijanski kralj Viktor
Emanuel III, predao je 28. oktobra 1922. svu vlast u zemlji Benitu Musolinuju. Vojska,
krupni kapitalisti i desni liberali podržali su Musolinija. Tako je pokrenut lanac događaja
u kojima će Musolini i njegova fašistička Italija uskoro postati glavni saveznici Trećeg
Rajha i Adolfa Hitlera.

ADOLF HITLER, NOVI EVROPSKI I SVETSKI POREDAK KAO TREĆE

NEMAČKO CARSTVO, HENRI FORD I AMERIČKE KORPORACIJE

Sa početnim kapitalom od 28.000 USD koji je sakupio od dvanaest investitora,

Henri Ford (1863 - 1947) je 1903. osnovao Kompaniju Henrija Forda, Henry Ford
Company, sa sedištem u Detroitu, Mičigen, koja će uskoro postati najveći svetski
proizvođač automobila. Već 1. oktobra 1908, Kompanija Henrija Forda, predstavila je
 89

svoj novi automobil. Bio je to Model T, prvi automobil namenjen masovnom tržištu po
ceni od 825 dolara. Model T postigao je munjevit uspeh. Njegova cena padala je iz
godine u godinu, pa je 1916. prodato već 472.000 komada po ceni od 360 dolara. Do
1918, automobili Model T iz Fordovih fabrika predstavljali su polovinu svih automobila
na ulicama SAD, a njegova kompanija postala je najveći svetski proizvođač. Dana 7.
marta 1918, u minhenskom Café Gasteig, Anton Dreksler (Anton Drexler, 1884 - 1942) i
Mihael Loter (Michael Lotter), osnovali su bavarski ogranak Slobodnog komiteta za mir
nemačkih radnika, Freier Ausschuss für einen deutschen Arbeiterfrieden, jedne od
brojnih grupa nemačke nacionalističke desnice. Minhenska organizacija brojala je oko 40
članova. Isto tako u Minhenu, Rudolf fon Sebotendorf (Rudolf von Sebottendorff, rođen
kao Adam Alfred Rudolf Glauer, koji se još predstavljao i kao Ervin Tore, Erwin Torre,
1875 - 1950), poznat kao astrolog, numerolog, alhemičar i čovek koji je upražnjavao
druge okultne discipline, osnovao je 17. avgusta 1918. godine Društvo Tula. Studijsku
grupu za nemačke starine, Thule-Gesellschaft. Studiengruppe für germanisches Altertum.
Bio je to minhenski ogranak Nemačkog reda, Germanenorden, tajnog društva osnovanog
1912. i takođe poznatog pod imenom Tevtonski Red. Simbol ovog reda je kukasti krst,
hakenkreuz, osavremenjena verzija svastike, swastika, solarnog simbola koji se širom
sveta koristi još od epohe neolita. Thule-Gesellschaft i Germanenorden zastupaju
reakcionarnu nacionalističku ideologiju rasne superiornosti nordijske"rase", što pre svega
znači germanske "rase", antisemitizam i okultnu, gotovo magijsku filozofiji. S druge
strane Atlantika, Ernest Libold (Ernest G. Liebold), blizak saradnik i lični sekretar
Henrija Forda, kupio je 1918. po nalogu svog poslodavca niskotiražni nedeljnik The
Dearborn Independent. Cilj ove investicije bio je da se osigura prostor za publikovanje
Fordovih pogleda na glavna svetska pitanja. Dana 7. novembra 1918, na godišnjicu ruske
Oktobarske revolucije, Kurt Ajsner (Kurt Eisner, 1867 - 1919), član Nezavisne
socijaldemokratske partije Nemačke, Unabhängige Sozialdemokratische Partei
Deutschlands, USPD, proglasio je deklaraciju o Bavarskoj kao slobodnoj državi, a sa
vlasti je zbačena monarhija dinastije Vitelbah (Wittelbach) koja je vladala Bavarskom
700 godina. Za ministra predsednika nove socijalističke republike Bavarske, proglašen je
sam Ajsner koji se, istovremeno, distancirao od ruskih boljševika i založio za očuvanje
privatne svojine. Maks Veber pominje primer Kurta Ajsnera kao jedan od slučajeva
harizmatskog autoritrta u politici. Nekoliko nedelja kasnije, 1. januara 1919, Savez
Spartak, Spartakusbund, na konferenciji u Berlinu, podržao je predlog svojih osnivača,
Roze Luksemburg (Rosa Luxemburg, 1870 - 1919) i Karla Libknehta (Karl Liebknecht,
1871 - 1919) i promenio ime u Komunistička partija Nemačke, Kommunistische Partei
Deutschlands, KPD. Već 5. januara 1919, Berlin je zahvatio generalni štrajk nazvan
Spartakov ustanak, poznat i kao Januarski ustanak. Događaj se dramatično radikalizovao
kada je došlo do oružanih sukoba između carske vojske i nacionalističkih paravojnih
trupa poznatih kao Freikorps, dobrovoljački korpusi, sa jedne strane, i naoružanih
radnika sa druge. Spartakov ustanak slomljen je u krvi 12. januara 1919. kada je nemački
kancelar, socijaldemokrata Fridrih Ebert (Friedrich Ebert, 1871 - 1925), angažovao
Freikorps i naredio pripadnicima ovih nacionalističkih paravojnih grupa da primenom
najbrutalnije sile prekinu štrajk. Više stotina članova KPN, učesnika Spartakovog
ustanka, bilo je uhapšeno, podvrgnuto torturi i ubijeno odmah i na licu mesta. Roza
Luksemburg i Karl Libknet bili su uhapšeni 15. januara 1919. Posle mučenja, ubijeni su
istog dana. Roza Luksemburg bačena je u reku (njeno telo voda je izbacila u maju 1919),
 90

dok je Libkneht otpremljen u mrtvačnicu sa naznakom "nepoznat". Kada je 21. februara

1919, krenuo u parlament da preda svoju ostavku zbog gubitka izbora, Kurt Ajsner je
ubijen u atentatu koji je na njega izvršio izvesni Anton Graf Arco-Valley, neposredno pre
tog događaja izbačen iz Thule-Gesellschaft zbog jevrejskog porekla svoje majke. Atentat
je izazvao velike nemire i bezakonje u Minhenu i širom Bavarske. Među učesnicima
masovne pogrebne povorke koja se u Minhenu kretala iza Ajsnerovog kovčega na dan
njegove sahrane, nalazio se i aktivni kaplar nemačke carske armije, Reichswehr, Adolf
Hitler (1889 - 1945), učesnik rata na Zapadnom frontu i austrijski državljanin koji će
postati državljanin Nemačke tek 1932. Pod neposrednim uticajem Thule-Gesellschaft,
minhenski Slobodni komitet za mir nemačkih radnika, Freier Ausschuss für einen
deutschen Arbeiterfrieden, preimenovan je 24. marta 1919. u Nemačku radničku partije,
Deutsche Arbeiterpartei, DAP. Dana 6. aprila 1919, takođe u Minhenu, radikalni članovi
Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke, USPD, i anarhisti kao što su to dramski
pisac Ernest Toler (Ernst Toller, 1893 - 1939), šekspirolog i prevodilac Šekspirovih dela
na nemački Gustav Landauer (1870 - 1919), pesnik i boem Erih Muhsam (Erich
Mühsam, 1878 - 1934), ohrabreni vestima o revoluciju u Mađarskoj, proglasili su
Bavarsku Sovjetsku Republiku. Pošto su se za savete i pomoć istovremeno obratili i
Lenjinu i papi Benediktu XV, pošto su, sasvim ekscentrično, objavili rat Švajcarskoj
(zbog 60 lokomotiva koje je ta zemlja odbila da isporuči Bavarskoj Sovjetskoj Republici)
i budući da nisu uspeli da zavedu red u Bavarskoj, posle svega šest dana, ovi protagonisti
revolucije bili su svrgnuti, a vlast u Minhenu preuzeli su komunisti na čelu sa Eugenom
Levinom (1883 - 1919), "potencijalnim nemačkim Lenjinom". Levin je po ugledu na
ruske prilike odmah organizovao Crvenu Armiju, Rote Armee, koja je ubrzo brojala
20.000 dobrovoljaca, mahom nezaposlenih radnika. Crvena Armija počela je da zavodi
red i hapsi sve one osumnjičene za kontrarevolucionarnu deltanost. Dana 29. aprila 1919,
osam ljudi, među kojima knez Gustaf fon Turn i Taksis (Gustav von Thurn und Taxis),
kao i grofica Hela fon Vestarp (Hella von Westarp), sekretarica Thule-Gesellschaft, bili
su proglašeni krivim za špijunažu u korist desnice, osuđeni su na smrt streljanjem, a
kazna je odmah izvršena. Nekoliko dana docnije, 3. maja 1919, združene snage
Reichswehra (9.000 ljudi) i paramilitarnog Freikorpsa (30.000 ljudi), ušle su u Minhen i
posle žestokih uličnih borbi, uspele da slome otpor Crvene Armije. Oko 700 muškaraca i
žena bilo je uhapšeno i na licu mesta streljano od strane pripadnika Reichswehra i
Freikorpsa. Među njima, nalazio se i Levin. Tako je Minhenska Sovjetska Republika
prestala da postoji. Odmah posle sloma Minhenska Sovjetska Republika, Odeljenje za
obrazovanje i propagandu Bavarske komande Reichswehra, Odeljenje Ib/P, štab 4, pod
komandom kapetana Karla Majera (Karl Mayer), pokrenulo je seriju kurseva
"nacionalnog mišljenja". Cilj ove kampanje bio je da se građanstvo ubedi da su "krivci"
za gubitak rata i teške prilike koje su usledile, a naročito "nacije krivci" za izbijanje
Velikog Rata i poraz Nemačke, "internacionalno Jevrejstvo", komunisti i političari,
posebno oni iz partija posleratne Vajmarske koalicije. Jednog junskog dana 1919, izvesni
Verbindungsmann, informator što znači operativac najnižeg ranga Obaveštajne komande,
Aufklärungskommando, Bavarske komande Reichwehra, angažovan do tada na širenju
ideja Odeljenja Ib/P među vojnicima, koji je dobio zadatak da se inflitrira u malobrojnu
Nemačku radničku partije, Deutsche Arbeiterpartei, DAP, za koju se, naime, sumnja da
je potencijalno socijalistička, došao je na skup ove partije u jednoj minhenskoj pivnici.
Međutim, ostao je ipresioniran nacionalizmom, antisemitizmom, antikapitalizmom,
 91

antisocijalizmom, antikomunizmom, antimakrsizmom, a naročito idejama jake države,

"nejevrejskog socijalizma" i organske solidarnosti svih članova društva organizovanih u
nemačku državu, koje je zastupao jedan od osnivača ove stranke i njen šef, Anton
Dreksler. Naravno, u tom času, ovaj Verbindungsmann, operativac najnižeg ranga
Obaveštajne komande Reichwehra nije znao da je Dreksler takođe i jedan od najvažnijih
članova Thule-Gesellschaft. Taj impresionirani operativac najnižeg ranga Obaveštajne
komande Reichwehra, bio je kaplar Adolf Hitler. Septembra 1919, na još jednom skupu
Nemačke radničku partije, Deutsche Arbeiterpartei, DAP, Adolf Hitler se suprotstavio
govorniku koji se zalagao da Bavarska raskine savez sa Pruskom, ujedini se sa Austrijom
i formira posebnu nezavisnu naciju. Hitlerov nastup bio je toliko upečatljiv da mu je šef
stranke Dreksler odmah prišao i predao kopiju svoje brošure Moje političko buđenje.
Kasnije, istog dana, Hitler je dobio pismo u kome ga obeveštavaju da je doneta odluka o
njegovom prijemu u Nemačku radničku partije, Deutsche Arbeiterpartei, DAP. Hitler je
to prihvatio i dobio člansku kartu DAP broj 555. Zapravo, bio je 55. član DAP, budući da
je broj članova ove partije počinjao sa brojem 500 kao prvim brojem. Uskoro, Hitlerov
mentor u DAP i njegov duhovni učitelj, postao je Ditrih Ekart (Dietrich Echart, 1868 -
1923), veoma istaknuti član Thule-Gesellschaft i jedan od osnivača DAP. U to vreme,
Ludvig fon Muler (Ludwig von Muller), pod pseudonimom Gotfrid zur Bek (Gottfried
zur Beck) objavio je u Berlinu knjigu Tajne sionskih mudraca, Die Geheimnisse der
Weisen von Zion, prvi nemački prevod Nulisove ruske verzije Protokola sionskih
mudraca. Na samom početku vlastite istorije, nemači nacizam dobio je tako jedno od
svojih najjačih ideoloških oružja. Nemačka radnička partija, Deutsche Arbeiterpartei,
DAP, promenila je 24. februara 1920. ime u Nacionalno socijalistička radnička partije
Nemačke, Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, NSDAP. Nekoliko dana posle
ovog događaja, u martu 1920, Henri Ford je poveo pravi antijevrejski propagandni rat na
stranicama svog lista The Dearborn Independent. Ovaj rat, Ford je otpočeo sa
objavljivanjem prvog engleskog prevoda Protokola Sionskih mudraca, Protocols of the
Learned Elders of Zion. Već 22. maja 1920, The Dearborn Independent objavio je i prvi
članak iz serijala Međunarodni Jevrejin, International Jew. Biće to kolekcija od 91
članka protiv Jevreja koje će Fordovo glasilo publikovati iz nedelje u nedelju sve do
1922. Članci pod naslovom Razmere jevrejske diktature u Sjedinjenim Državama, The
Scope of Jewish Dictatorship in the United States, zatim Jevrejsko degradiranje
američkog bejzbola, Jewish Degradation of American Baseball, ili Međunarodni Jevrejin
- Najveći svetski problem, The International Jew - The World’s Foremost Problem, kao i
drugi, ubeđivali su američku javnost da Jevreji koriste komunizam, radničke sindikate,
kockarnice, pa čak i džez muziku samo sa jednim ciljem, da oslabe američki narod.
Čitavu kolekciju Fordovog serijala Međunarodni Jevrejin, objavila je u četiri knjige
njegova izdavačka kuća The Dearborn Publishing Co. Već u novembru 1920, štampana je
knjiga Međunarodni Jevrejin - Najveći svetski problem, The International Jew: the
world’s foremost problem (str. 235), sa prvih 20 članaka objavljenih u The Dearborn
Independent od 22. maja do 2. oktobra 1920; u martu 1921, štampana je knjiga
Međunarodni Jevrejin. Jevrejske aktivnosti u Sjedinjenim državama, The International
Jew. Jewish activities in the United States, sa tekstovima objavljenim u The Dearborn
Independent od 9. oktobra 1920. do 19. marta 1921. Nešto kasnije, 29. jula 1921. u
Nemačkoj, Hitler je kao Vođa, Führer, sa diktatorskim ovlašćenjima, preuzeo još uvek
malobrojnu Nacionalno socijalističku radničku partiju Nemačke, Nationalsozialistische
 92

Deutsche Arbeiterpartei, NSDAP. Krajem ove 1921. godine, štampana je i treća knjiga
antisemitskih tekstova iz Fordovog nedeljnika, Jevrejski uticaj na američki život. Tom 3
Međunarodnog Jevrejina, Jewish Influence in American Life. Vol 3 of The International
Jew. Sledeće, 1922. godine, objavljena je i četvrta knjiga ove kolekcije, Aspekti jevrejske
moći u Sjedinjenim Državama, Aspects of Jewish power in the United States. Pod
naslovom Boljševizam od Mojsija do Lenjina, Der Bolshewismus von Moses bis Lenin, u
Minhenu je 1923. objavljena knjiga razgovora između Ditriha Ekarta i Adolfa Hitlera.
Bio je to borbeni antisemitski pamflet čiji autori tvrde da već hiljadama godina postoji
okultna moć subverzivnih revolucionarnih snaga koje, takođe već hiljadama godina, vode
Jevreji u stalnom nastojanju da ljude skrenu sa njihovog prirodnog puta. Dve godine
kasnije, kada je Fordov antisemitski nedeljnik The Dearborn Independent dostigao tiraž
od 900.000 primeraka i ogromnu čitanost u SAD, na dan 18. jul 1925, Adolf Hitler je
objavio prvi tom svoje autobiografske i programske knjige Moja borba, Main Kampf.
Ova prva knjiga Moje borbe, nosi naslov Obračun, Eine Abrechnung. Drugi tom Mein
Kampf štampan je 1926, a iste godine ovjavljen je u Britaniji engleski prevod obe knjige
Mein Kampf u jednom tomu na 720 strana. Predstavljajući sebe kao nadčoveka,
Űbermensch i držeći se dosledno političkog antisemitizma dr Luegera, Protokola
sionskih mudraca, Ditriha Ekarta, Thule-Gesellschaft i Fordovog Međunarodnog
Jevrejina kao bazičnog interpretativnog modela svetske, naročito evropske istorije, ali i
svake nacionalne, a naročito nemačke istorije, Hitler je u Mein Kampf detaljno
predstavio svoj Stufenplan, Stepenasti plan, za redefinisanje i reorganizaciju prvo
Nemačke, potom Evrope, najzad i čitavog sveta pod nemačkom dominacijom. Na prvom
stepenu, predviđa Hitler, Nemačka će, kroz opsežni program ponovnog naoružanja,
odbaciti okove Versajskog mira i tako oslobođena stupiti u savez sa Britanskom
imperijom i fašističkom Italijom. Na drugom stepenu, Nemačka i njeni saveznici krenuće
u rat protiv Francuske i njenih saveznika u Istočnoj Evropi sa ciljem da pokore Francusku
i razbiju taj savez. Treći stepen biće rat protiv Judeo-boljševičkog režima u SSSR čiji će
cilj biti da se istovremeno unište "đavolski blizanci", komunizam i judaizam, i tako
obezbedi nemački Lebesraum, životni prostor na istoku. Ovaj Hitlerov Stufenplan,
počiva na doktrini rasne superiornosti Arijevaca, odnosno germanskih naroda, a posebno
Nemaca koji ne samo da su izvorni baštinici nasleđa drevnih Arijevaca, nego kao rasa
gospodara zauzimaju sam vrh rasne piramide na čijem se dnu nalaze dve najinferironije
rase, Jevreji i Romi. Hitler je Main Kampf posvetio Ditrihu Ekartu, svom učitelju iz
Thule-Gesellschaft. Jedini Amerikanac koga Hitler pominje na stranicama svoje knjige
jeste Henri Ford. Hitler je, naime, bio toliko fasciniran Fordovim uspesima u
automobilskoj industriji i njegovim antisemitizmom, naročito zbog četiri knjige
Međunarodnog Jevrejina, da je fotografiju ovog Amerikanca držao na zidu svoje radne
sobe kao neku svetinju. Takođe, Hitler je izjavio da će učiniti sve što može da Fordove
ideje praktično ostvari i sprovede u Nemačkoj. Main Kampf je odmah postala veoma
popularna i rado čitana knjiga. Već od prvog izdanja, dok je još bio u zatvoru, Hitler je od
procenta na ime prodatih primeraka kupio najnoviji model Mercedesa, a do 1933, kada je
postao kancelar, zaradio je ukupno 405.000 rajhsmaraka, Reichmark, što je ekvivalrent za
današnjih 6 miliona evra ili 8 miliona USD. [Između 1926. i 1934, Hitlerova Main
Kampf prodata je u preko 240.000 primeraka. Do kraja Drugog svetskog rata, biće
štampano, prodato ili besplatno podeljeno čak 10 miliona primeraka ove knjige (svaki
mladi bračni par i svaki nemački vojnik na frontu dobijali su svoj besplatni primerak).
 93

Posle veoma slabih rezultata svoje Nacionalno socijalističke radničke partije Nemačke,
Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, NSDAP, na parlamentarnim izborima
koji su održani 1928, Hitler je napisao i drugu knjigu u kojoj je dalje razvio ideje iz Main
Kampf. Ovde, on se naročito pozabavio predviđanjem konfiguracije svetske moći i
mestom Velike Nemačke u toj konfiguraciji po isteku narednih 50 godina. Hitler u ovoj
knjizi previđa da će oko 1980. godine konfiguraciju svetske moći presudno profilisati tri
velike sile, i to SAD, Velika Nemačka i Britanska imperija. Uveren da Ujedinjeno
Kreljevstvo neće osporavati evropsku i svetsku dominaciju Velike Nemačke sve dok ona
ne ugrozi imperijalne interese ostrvske velesile, Hitler je u ovoj knjizi izneo pretpostavku
da će se konačni obračun za svetsku dominaciju oko 1980. godine voditi između SAD i
Velike Nemačke. Ovaj rad (200 stranica rukopisa) nije objavljen ni 1928. kada je
napisan, niti kasnije, tokom trajanja Trećeg Rajha. Njegove dve jedine kopije pohranjene
su 1935. u sef jednog protivvazdušnog skloništa. Godine 1945, neki američki oficir
pronašao je taj rukopis, ekspertiza je potvrdila njegovu autentičnost, rukopis je nazvan
Zweites Buch, Druga knjiga, sa drugom brojnom zaplenjenom građom iz nacističkih
izvora prenet je u SAD, gde je ostao nepoznat sve do 1958, kada ga je u jednoj od
arhivskih zbirki nacističke građe, otkrio američki istoričar Drugog svetskog rata Gerhard
Vajnberg (Gerhard Ludwig Weinberg,). Godine 1961, Vajnberg je uredio nemačko
izdanje Druge knjige, koju je u Minhenu objavio tamošnji Institut za savremenu istoriju.
Jedna piratska kopija ovog izdanja u prevodu na engleski objavljena je 1962. u Njujorku,
a prvo oficijelno englesko izdanje štampano je 2003. godine.] Godine 1930, Alfred
Rosenberg (1893 - 1946), službeni ideolog Nacionalno socijalističke radničke partije
Nemačke, Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, NSDAP, objavio je Mit 20.
veka, Der Mythus des 20. Jahrhunderts, rad u kome je raspravljao o najvažnijim
pitanjima nacizma, a naročito o "Jevrejskom pitanju". Ovde, Rosenberg je predstavio
svoju rasnu teoriju kao fundament nacističke ideologije uopšte. Rosenbergova knjiga bila
je jedna vrsta nastavka Osnova devetnaestog veka, Die Grundlagen des neunzehnten
Jahrhunderts, poznate knjige Hjustona Stjuart Čemberlena (Houston Stewart
Chamberlain, 1855 - 1927), Engleza koji je postao naturalizovani Nemac, utemeljivač
rasne teorije i "prorok Trećeg Rajha", kako ga je nazvao Adolf Hitler. Dana 30. januara
1933, Adolf Hitler postao je kancelar Nemačke, a već 21. marta 1933, u Dahauu,
srednjovekovnom gradiću pored Minhena, počeo je sa radom prvi nacistički
koncetracioni logor. Povodom 75. rođendana Henrija Forda i njegovih izvanrenih
zasluga za Treći Rajh, Hitler je u julu 1938. odlikovao Forda Velikim krstom najvišeg
stepena nemačkog orla, najvećim ordenom koji Rajh može dodeliti nekome ko nije
Nemac. Ford je tako postao jedan od ukupno četiri nosioca tog najvišeg ordena Trećeg
Rajha u čitavom svetu. Musolini, Hitlerov glavni evropski saveznik, dobio je taj orden
pre Forda iste godine. Zaista, zasluge Henrija Forda za stvar Trećeg Rajha bile su
izvanredno velike. Ne samo zbog njegove ideologije antisemitizma, nego još i više zbog
čiunjenice da je Ford direktno ili posredno finansijski pomagao Hitlera pre nego što je taj
došao na vlast u Nemačkoj. Ipak, najveća je Fordova zasluga bila njegova investiciona
strategija. Naime, Ford je u Nemačkoj osnovao više fabrika za proizvodnju
poljoprivrednih i transportnih motornih vozila, raktora, guseničara i drugih. Fordove
fabrike radile su u Nemačkoj tokom čitavog Drugog svetskog rata proizvodeći teška
transportna vozila za nemačku vojsku. Međutim, nije samo Ford učestvovao u dovođenju
na vlast nacističkog režima u Nemačkoj, niti su samo podružne fabrike njegove
 94

kompanije osnovane u Nemačkoj proizvodile za Treći Rajh tokom čitavog rata. Naime,
Dženeral Motors, General Motors i Ford, koji su sa komapanijom Krajsler, Chraysel,
predstavljali grupu Tri Velika među američkim proizvođačima motornih vozila, bili su
poslovno, finansijski, tehnološki i na svaki drugi način aktivni u Nemačkoj pre i za vreme
Drugog svetskog rata. Ovo je 1974. nedvosmisleno potvrdio i Senatski pravni komitet
Sjedinjenih Država, United States Senate Committee on the Judiciary, u svom opsežnom
izveštaju o delatnostima ovih kompanija u okviru ratne privredne Trećeg Rajha. (Videti,
Bradford C. Snell: American Ground Transport: A Proposal for Restructuring the
Automobile, Truck, Bus and Rail Industries, Report presented to the Committee of the
Judiciary, Subcommittee on Antitrust and Monopoly, United States Senate, February 26,
1974, United States Government Printing Office, Washington, 1974, pp. 16-24) Pored
ostalog, u izveštaju se kaže: "U Nemačkoj, na primer, Dženeral Motrors i Ford postali su
integralni deo nacističkih ratnih nastojanja. DžM (Dženeral Motors) pogoni u Nemačkoj
proizveli su na hiljade bombarderskih i mlaznih pogonskih sistema za Luftwaffe u isto
vreme kada su njegovi amerčki pogoni proizvodili avionske motore za američko ratno
vazduhoplovstvo... Ford je takođe bio aktivan u pripremama nacističke Nemačke uoči
rata. Godine 1938 (godina u kojoj je Hitler odlikovao Henrija Forda, prim. Lj.K), na
primer, otvorio je (Ford, prim. Lj.K) postrojenje za proizvodnju traktora u Berlinu čija je
'stvarana svrha' bila, prema vojnoj obaveštajnoj službi SAD, da proizvodi transportna
vozila za Wehrmacht. Iste godine, Fordov glavni izvršni direktor primio je orden Orla
nacističke Nemačke prvog reda... Izbijanje rata u septembru 1939. nedvosmisleno je
rezultiralo potpunom konverzijom Fordovih i DžM postrojenja u zmljama sila Osovine
na proizvodnju vojnih borbenih aviona i vozila... Na terenu, DžM i Fordove podružnice
proizvele su blizu 90 procenata oklopnih 'mazgi' – transportera od 3,5 tone – kao i preko
70 procenata srednjih i teških transportera Rajha. Ova vozila, prema američkim
obaveštajnm izveštajima, predstavljala su 'kičmu transportnog sistema nemačke armije'."
Posle rata, Dženeral Motors i Ford zahtevali su reparacije od vlade SAD na ime ratne
štete koje su njihova postrojenja u zemljama Osovine pretrpela od savezničkog
bombardovanja. Ford je na ime oštećenja svojih postrojenja u Kelnu dobio od američke
vlade odštetu od blizu milion tadašnjih dolara.

HERBERT DŽORDŽ VELS, OTVORENA ZAVERA, SVETSKA DRŽAVA,

SVETSKA VLADA I NOVI SVETSKI POREDAK KAO IDEAL FABIJANSKOG
DRUŠTVA

H.Dž.Vels, široj javnosti pretežno poznat kao pisac naučno-fantastične

književnosti, zapravo je jedan od najproduktivnijih, ako ne i najproduktivniji, pisac
prospektivne političke literature 20. veka. Ovaj neformalni ideolog fabijanskog
socijalizma, objavio je u prvoj polovini 20. veka čitavu jednu biblioteku knjiga u kojima
se bavio razradom koncepta i razvojem projekata buduće svetske države, svetske vlade
(naročito karakterom intelektualne elite koja ovu vladu ima da uspostavi), svetskih
institucija, liberalnog kolonijalizma, svetskog sistema obrazovanja, upravljanja svetskim
poslovima uopšte i drugim gravitirajućim problemima: 1901, Prvi čovek na Mesecu (The
First Men in the Moon) i Anticipacije (Anticipations); 1902, Otkriće budućnosti (The
Discovery of the Future), članstvo u Klubu koeficijenata za večeru, The Coefficients
 95

Dining Club; 1905, Moderna utopija (A Modern Utopia); 1906, Budućnost Amerike,
budućnost u Americi (The Future of (in) America), Socijalizam i porodica (Socialism and
the Family); 1911, Novi Makijaveli (The New Machiavelli); 1912, Velika Država. Esej o
konstrukciji (The Great State: Essays in Construction, naslov američkog izdanja
Socijalizam i Velika Država, Socialism and the Great State); 1914, Pogled na svet jednog
Engleza (An Englishman Looks at the World, naslov američkog izdanja, Društvene snage
u Engleskoj i Americi, Social Forces in England and America), Oslobođeni svet (The
World Set Free), Rat koji je završiti rat (The War That Will End War); 1918, U četvrtoj
godini. Anticipacije svetskog mira (In The Fourth Year. Anticipations of a World Peace);
1919, Neumrla vatra (The Undying Fire), Istorija je jedna (History is One), Ideja Lige
naroda (The Idea of a League of Nations, u koautorstvu sa E. Grejom, L. Kertisom i H.
V. Stidom); 1920, poseta boljševičkoj Rusiji i knjiga Rusija u senci (Russia in Shadows);
1923, Ljudi kao bogovi (Men Like Gods; glavni junak tog romana, Bernstepl, Mr.
Barnstaple, novinar lista Liberal, u društvu sa nekolicinom drugih Engleza, iznenada se
našao u paralelnom univerzumu i na paralelnoj planeti Zemlji koja postoji u tom
univerzumu; to je svet gotovo identičan Zemlji sa koje su ovu Englezi došli; ipak,
razlika, i to ne mala, postoji; naime, zahvaljujući veoma naprednoj nauci kojom raspolažu
njeni stanovnici, ova paralelna Zemlja u paralelnom univerzumu, organizovana je kao
svetska socijalistička država kojom upravlja svetska socijalistička vlada); 1928,
Otovorena zavera. Plan za svetsku revoluciju (The Open Conspiracy: Blue Prints for a
World Revolution), Kraj koji je bio kralj (The King Who Was A King), Zdrav razum i
svetski mir (Common Sense of (and) World Peace); Imperijalizam i otvorena zavera
(Imperialism and The Open Conspiracy); 1932, Liberalna svetska organizacija (A
Liberal World Organization), Posle demokratije (After Democracy); 1933, Oblik stvari
koje dolaze. Konačna revolucija (The Shape of Things to Come: the Ultimate
Revolution); 1936, Ideja svetske enciklopedije (The Idea of a World Encyclopaedia);
1938, Svetski mozak (World Brain); 1940, Novi svetski poredak (The New World Order;
ovde, Vels izričito kaže da "trougao Socijalizam, Zakon i Znanje, uokviravauju
Revoluciju koja još uvek može spasti svet"; isto tako, u desetom poglavlju ove knjige,
Vels opširno piše o neophodnosti usvajanja svetske Deklaracije o pravima čoveka); 1945,
Staljin, Josif - H.Dž. Wels. Marksizam protiv Socijalizma. Intervju (Stalin, Joseph - H.G.
Wells. Marxism Verses Socialism. An Interview, objavljeno posthumno).

SJEDINJENE DRŽAVE EVROPE, DISKUSIJA 1919 - 1939.

Godine 1919, takođe je otpočela i kontinentalna evropska diskusija o uspostavljanju

Sjedinjenih Država Evrope. Ne računajući novinske članke u dnevnoj i periodičnoj
štampi, od 1919. do 1939. godine u Evopi je objavljeno preko 600 knjiga i tematskih
svesaka različitih časopisa posvećenih projektu Sjedinjenih Država Evrope.
 96

MILAN PPRIBIĆEVIĆ, JUŽNOSLOVENSKA REVOLUCIONARNA

ORGANIZACIJA I VELIKI SAVEZ REPUBLIKA

Godine 1907, u Beogradu, major Milan Pribićević završio je Privremeni štatut,

organizacije u cilju oslobođenja Južnih Slovena (Slovenca, Hrvata i Srba). Major
Pribćević bio je do 1906. austro-ugarski oficir na službi u elitnom puku grofa
Kevenhilera u Gracu. Pribićević je ovde bio član tajnog oficirskog saveza u kome su
slobodnomisleći i radikalni oficiri porekom iz različitih krajeva carstva razmatrali
društvena i politička pitnja od značaja za Austro-Ugarsku, ali i za narode koji čine ovu
austrijsku internacionalu. Ovi oficiri čak su pripremali atentat na prestolonadlednika
Franca Ferdinanda za vreme vojnih manevara u Štajerskoj. Ferdinanda su, naime, videli
kao zatucanog klerikalca i reakcionara koji je glavna prepreka modernizaciji i
reformisanju Austro-Ugarske. Sâm Milan Pribićević, organizovao je i čitavu mrežu tajnih
ćelija liberalnih oficira po drugim garnizonima u austrijskom delu carstva. Pribićevićeva
mreža bila je slična tajnoj organizaciji južnoslovenskih studenata nacionalnih
revolucionara Slovenski Jug. Poznato je, takođe, da je Pribićević bio redovni pretplatnik
teorijskog časopisa nemačkih socijaldemokrata Spzialistische Monatshefte. U svakom
slučaju, Milan Pribićević je 1906. napustio Austro-Ugarsku, stigao u Srbiji i sa činom
majora aktivirao se u srpskoj vojsci. Od trenutka kada je završio Privremeni štatut,
organizacije u cilju oslobođenja Južnih Slovena (Slovenca, Hrvata i Srba), taj dokument
je od "velikog značaja za rad svih južnoslovenskih tajnih orhanizacija, naročito u Bosni i
Hercegovini i Hrvatskoj, kao i u Sloveniji" u godinama uoči i tokom Prvog svetskog rata.
Privremenim štatutom je, naime, osnovana Južnoslovenska revolucionarna organizacija,
krovna organizacija federacije pokrajinskih revolucionarnih društava, grupa i
organizacija koje su udružene u cilju revolucionarne borbe za oslobođenje i ujedinjenje
Južnih Slovena. Drugi cilj za koji se Južnoslovenska revolucionarna organizacija zalaže,
još preciznije "ideal organizacije", jeste "federalistička državna zajednica sa
autonomijama pokrajinskim – veliki savez republika, u kojima su prava narodna u
najširem obimu ustavima zagarantovana." Identitet autora Privremenog štatuta,
organizacije u cilju oslobođenja Južnih Slovena (Slovenca, Hrvata i Srba), godinama je
bio predmet brojnih spekulacija, naročito u godinama posle Prvog svetskog rata. Da je
autor Privremenog štatuta major Milan Pribićević ustanovljeno je i potvrđeno tek 1940.
godine. Ipak, do danas se o Južnoslovenskoj revolucionarnoj organizaciji zna malo,
praktično ništa. Izuzimajući Vladimira Dedijera koji je o Milanu Pribićeviću, njegovom
Privremenom štatutu, čiji je faksimil objavio, i Južnoslovenskoj revolucionarnoj
organizaciji pisao u Sarajevu 1914, ovaj problem nije bio predmet interesovanja ovdašnje
istoriografije i društvene nauke uopšte. Dana 28. juna 1914. u Sarajevu, gimnazijalac
Gavrilo Princip (1894 - 1918), pripadnik tajne omladinske revolucionarne organizacije
Mlada Bosna, pucao je na austro-ugarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca
Ferdinanda od Austrije i njegovu ženu Sofiju, vojvotkinju od Hohenberga. Oboje su
podlegli ranama. Puna titula Franca Ferdinanda u trenutku eventualnog stupanja na presto
Habzburškog austro-ugarskog carstva po jednom projektu trebala je da glasi: "Car
Austrije, aposolski kralj Ugarske, kralj Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije,
Lombardije, Rame, Bosne i Hercegovine, Kumanije; kralj Ilirije; kralj Jerusalima, itd.;
nadvojvoda Austrije-Este, veliki vojvoda Toskane i Krakova; vojvoda Lotaringije,
Salcburga, Štajerske, Koruške, Kranjske i Bukovine; veliki vojvodda Transilvanije,
 97

markgrof Moravske; vojvoda Gornje i Donje Šleske, Modene, Parme, Pjačence i

Gvastale, Aušvica, Zatora, Tješina, Furlanije, Dubrovnika, Zadra, itd.; grof od Habzburga
i Tirola, od Kiburga, Gorice i Gradiške; vojvoda od Trenta i Briksena; markgrof Gornje i
Donje Lužice i Istre; kont od Hoenembasa, Feldkirha, Bregenca, Samenberga, itd.,
gospodar Trsta, Kotora, itd." Iako bez ikakvih dokaza, Austrija je za atentat u Sarajevu
odmah optužila Srbiju i njenu vladu, u Sarajevu je 30. juna 1914, organizovan pravi
pogrom protiv Srba, bečka i peštanska štampa pokrenule su sinhronizovanu rasističku i
ratnohuškačku kampanju protiv Srba i Srbije, pa je ovaj događaj uzet za casus belli protiv
Srbije. Austrijska optužba i pozivanje na rat protiv Srbije bila je u punom skladu sa
dugogodišnjom politikom austrijske Vojne stranke, odnosno neformalnog interesnog
saveza koji sačinjavaju Generalštab austro-ugarske vojske, Luegerova
Hrišćanskosocijalna partija, klerikalno krilo Rimokatoličke crkve i krugovi oko samog
Franca Ferinanda. Naime, u trenutku sarajevskog atentata, grof Franc Konrad fon
Hozendorf (Franz Graf Conrad von Hötzendorf, 1852 - 1925), koji je od 1906. bio šef
Generalštaba austro-ugarske vojske, već osam godina kontinuirano je predlagao da se
pritiv Srbije povede tzv. preventivni rat. Kao što to 2001. navodi i vojni istoričar Hju
Strečen (Hew Francis Anthony Strachan): "Hozendorf je prvi put predložio preventivni
rat protiv Srbije 1906, zatim je to ponovio 1908 - 1909, potom 1912 - 1913, u oktobru
1913. i maju 1914. Između 1. januara 1913. i 1. januara 1914. on je predlagao rat protiv
Srbije dvadesetpet puta." U ovoj stvari, Hozendorf je imao punu podršku feldmaršala
grofa Helmuta fon Moltkea (Helmuth Graf Johann Ludwig Graf von Moltke, 1848 -
1916), zvanog i Moltke Mlađi, šefa Generalštaba nemačke vojske, jednog od vodećih
pripadnika Ratne stranke nemačkog Rajha. Posle intenzivne jednomesečne propagandne
kampanje protiv Srbije, Austro-Ugarska je 28. jula 1914. objavila rat Srbiji. Austrijska
socijaldemokratija takođe je snažno podržala ratnu politiku carske vlade. Ratna dejstva
počela su već sutradan, 29. jula, artiljerijskim granatiranjem Beograda. Zatim su 30. jula
Austro-Ugarska i Rusija proglasile opštu mobilizaciju. Tim povodom, Nemačka je
objavila ultimatum Rusiji zahtevajući da u roku od 12 sati obustavi mobilisanje svojih
trupa. Dana 31. jula 1914, dok je govorio okupljenima u Le café du croissant na pariskom
Monmartru, sa dva revolverska hitca ispaljena u glavu ubijen je Žan Žores (Auguste
Marie Joseph Jean Léon Jaurès, 1859 - 1914), prvi čovek levog krila francuskih
socijalista, protivnik učešća socijalista u buržoaskim vladama, dosledni pacifista i
dugogodišnji borac protiv rata koji preti Evropi. Atentat na Žoresa izvršio je izvesni Raul
Vilen (Raoul Vilain, 1885 - 1936), član studentske nacionalističke Lige mladih prijatelja
Alzas-Lorene, Ligue des jeunes amis de l'Alsace-Lorraine, koja se zalaže za rat sa
Nemačkom. Sutradan, 1. avgusta 1914, u Francuskoj je proglašena opšta mobilizacija za
rat sa Nemačkom. [Raul Vilen izveden je na sud zbog ubistva Žana Žoresa tek posle rata,
godine 1919. Oslobođen na tom procesu, napustio je Francusku i nastanio se u španskoj
Ibici. Na dan 19. marta 1936, neposredno pred izbijanje Španskog građanskog rata, na
Vilena je izvršen atentat i on je ubijen. Iako je identitet atentatora u ovom slučaju ostao
nepoznat, osnovano se smatra da je atentat bio kazna zbog ubistva Žana Žoresa.] Budući
da je Rusija ignorisala nemački ultimatum, Nemačka je 1. avgusta objavila rat Rusiji. Već
2. avgusta nemačke trupe okupirale su Luksemburg zahtevajući od Belgije da im
omogući slobodan prolaz prema Francuskoj. Belgija je odbila, Nemačka je 3. avgusta
objavila rat Francuskoj i 4. avgusta izvršila invaziju na Belgiju. Istog dana, Velika
Britanija kao jedan od međunarodnih garanata belgijske neutralnosti, objavila je rat
 98

Nemačkoj. Tako je počeo Prvi svetski rat, koga su savremenici nazvali Veliki Rat i Rat
koji će okončati sve ratove... Istraživanja svih činjenica o početku Prvog svetskog rata i
odgovornosti za njegovo izbijanje, koja su u više navrata preduzimana u evropskoj i
svetskoj, naročito u američkoj istoriografiji, nisu potvrdila tvrdnje austro-ugarske i
nemačke propagande o odgovornosti Srbije i njene vlade za izbijanje rata. Naprotiv. U
potpunosti i uverljivo, ova istraživanja odbacila su ove tvrdnje kao puku propagandu.

***

Na samom kraju 20. stoleća, ovo traganje stiglo je do napuštanja različitih

programâ u čijem se središtu nalazila ideja svetske države i formulisanja koncepta
globalne uprave i globalnog upravljanja.
Aktuelni koncept kosmopolisa i njegovih ustanova globalne uprave, kao i
perspektiva čitave ove složene strukture, zasnovni su na filozofskoj i praktičnoj platformi
koja je objavljena početkom 1995, uoči obeležavanja pet decenija postojanja
međunarodnog sistema OUN. Reč je o razvijenom projektu za reformisanje svetskog
političkog sistema, čitavog onog institucionalnog poretka sveta uspostavljenog posle
Drugog svetskog rata, koji je nezavisna međunarodna Komisije za globalnu upravu,
Commision on Global Governance, osnovana 1992. na inicijativu Vili Branta (Willy
Brandt, 1913 - 1992) i zbog toga poznata kao Brantova komisija, godine 1995.
predstavila u svom izveštaju Our Global Neighborhood, Naše globalno susedstvo.43
Tok događaja koji je doveo do izveštaja Naše globalno susedstvo, pokrenut je
krajem 1989, neposredno posle pada Berlinskog zida 1989. i okončanja tzv. hladnog rata.
Brant, uveren u tom trenutku da se čovečanstvo nalazi "na ivici novog vremena", sazvao
je neformalni konsultativni sastanak u Kunigsvinteru, Nemačka, na koji je pozvao
članove svoje Komisije za pitanja međunarodnog razvoja, nekolicinu članova Palmeove

43
Vili Brant (Willy Brandt, rođen kao Herbert Ernst Karl Frahm, 1913 - 1992), nemačko-norveški
socijalista blizak trockizmu IV Internacionale za vreme Španskog građanskog rata i pripadnik norveškog
pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata, gradonačelnik Zapadnog Berlina (1957 - 1966), ministar
spoljnih poslova i vicekancelar Savezne republike Nemačke (1966 - 1969), predsednik Socijaldemokratske
partije Nemačke (1964 - 1987), kancelar Savezne republike Nemačke (1969 - 1974), dobitnik Nobelove
nagrade za mir (1971), predsednik Socijalističke internacionale (1976 - 1992) i počasni predsednik
Socijaldemokratske partije Nemačke (1987 - 1992), u drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka
osnovao je i vodio Nezavisnu komisiju za pitanja međunarodnog razvoja, Independent Commission on
Internacional Development Issues, poznatu i kao Komisija Sever-Jug, čija su dva izveštaja – Sever-Jug.
Program za preživljavanje iz 1980. i Zajednička kriza. Saradnja Sever-Jug za obnovu sveta iz 1983 – i
danas aktuelna. Videti, North-South: A Program for Survival, MIT Press, Cambridge, Massachusetts 1980;
Common Crisis. North-South Cooperation for World Recovery, MIT Press, Cambridge, Massachusetts
1983.
 99

(Sven Olof Joachim Palme, 1927 - 1986) Komisije za razoružanje i bezbednost,

Brundlandove (Gro Harlem Brundtland) Komisije za životnu sredinu i razvoj i Njerereove
(Julius Kambarage Nyerere, 1922 - 1999) Komisije za Jug. Među učesnicima, bili su
takođe i Ingvar Karlson (Ingvar Carlsson), bivši premijer Švedske i predsednik
Socijaldemokratske partije Švedske, Šridrat Rampal (Shridath Ramphal), generalni
sekretar britanskog Komonvelta i Jen Pronk (Johannes Pieter Pronk), potpredsednik
Laburističke partije Holandije. Na ovom sastanku, izkristalisala se ideja o formiranju
posebne komisije za pitanja kratkoročnih i dugoročnih perspektiva čovečanstva, posebno
za pitanja globalne miroljubive saradnje u godinama i decenijama koje doleze. Prvi
praktični korak u pravcu realizacije ove zamisli odigrao se već u januaru 1990, kada su se
na Brantov poziv, sastali Karlson, Rampal, Pronk i sam Brant, sa namerom da sačine
izveštaj o novim mogućnostima miroljubive svetske saradnje u bliskoj budućnosti.
Međutim, nekoliko meseci kasnije, svet je zahvatila još jedna bezbednosna,
politička i ekonomska kriza sa epicentrom na Bliskom Istoku. Irak, koji tek što je izašao
iz osmogodišnjeg rata sa Iranom (1980 - 1988), izvršio je 2. avgusta 1990. vojnu invaziju
na Kuvajt nastojeći da ponovo uspostavi teritorijalno stanje u tom delu sveta kakvo je
bilo do Prvog svetskog rata. Naime, na osnovu Britansko - Otomanske konvencije iz
1913, Kuvajt je bio autonomna oblast, casa, u okviru Otomanskog Iraka, ali su Britanci
posle 1918, u okviru svoje kolonijalne uprave, tretirali Kuvajt i Irak kao posebne zemlje,
kao dva samostalna emirata. Tako je 2. avgusta 1990. otvorena svetska politička i
bezbednosna kriza. Istog 2. avgusta, Savet bezbednosti OUN po hitnom postupku usvojio
je Rezoluciju 660 kojom je iračka invazija osuđuje, a od vlade u Bagdadu se zahteva da
odmah povuče svoje vojne efektive iz Kuvajta. Sutradan, 3. avgusta 1990, Arapska Liga
usvojila je sličnu rezoluciju, takođe zahtevajući povlačenje iračih trupa. Irak je ignorisao
obe ove rezolucije. Stoga je 6. avgusta 1990, Savet bezbednosti OUN usvojio Rezoluciju
661 kojom se protiv Iraka uvode ekonomske sankcije. Dan kasnije, 7. avgusta 1990,
predsednik SAD Džordž H. V. Buš (George Herbert Walker Bush), saopštio je da SAD
pokreću preventivnu, "čisto defanzivnu", vojnu Operaciju Pustinjski štit, Operation
Desert Shield, sa ciljem sprečavanja Iraka da posle Kuvajta napadne i Saudijsku Arabiju.
Ova operacija bila je planirana i odobrena u skladu sa poverljivom Direktivom o
nacionalnoj bezbednosti 26, National Security Directive 26, koju je Buš potpisao 2.
 100

oktobra 1989. i koja počinje konstatacijom da je "pristup nafti u Persijskom Zalivu i

bezbednost glavnih prijateljskih zemalja u regionu od vitalnog značaja za nacionalnu
bezbednost SAD". Međutim, sutradan, 8. avgusta 1990, Irak je proglasio aneksiju
Kuvajta, delove teoritorije ove zemlje uključio je u proširenu provinciju Basra, a ostatak
je proglasio za svoju 19. provinciju. Istog dana, u okviru Operacije Pustinjski štit, SAD
su počele da koncentrišu jake pomorske i vazdušne snage u oblasti Persijskog Zaliva sa
ciljem da u najkraćem mogućem roku tamo stacioniraju kontigent od 500.000 vojnika.
Najzad, dana 17. avgusta 1990, a povodom ove krize, Džordž H. V. Buš, prvi put javno
upotrebio je pojam na kome je njegov glavni međunarodni partner (i konkurent) Mihail
Sergejevič Gorbačov (Михайл Сергéевич Горбачёв), neuspešno inistirao još 1988,
pojam Novi Svetski Poredak, New World Order. Buš je, naime, izjavio da invazija Iraka
na Kuvajt neće uspeti zato što "preti Novom Svetskom Poretku", "because it threatens
the New World Order". Tako je posle sedmogodišnjeg ciklusa u interpretaciji svetskog
saveza siromašnih, odnosno Pokreta nesvrstanih ali i OUN (Alžir 1973, Njujork 1974,
Kolombo 1976, Beograd 1980), posle neuspešnog pokušaja Mihaila Gorbačova iz 1988,
pojam Novi Svetski Poredak, New World Order, na velika vrata ponovo uveden na
svetsku pozornicu godine 1990, sada kao doktrina svetskog saveza bogatih.
Pošto se konsultovao sa Bruntlandom i Njerereom, Brant je predložio Karlsona i
Rampala za kopredsednike buduće komisije, oni su to prihvatili i počeli sa preliminarnim
radovima. Najzad, u aprilu 1992, Butros Butros-Gali (Boutros Boutros-Ghali), tadašnji
generalni sekretar OUN, podržao je u ime svetske organizacije formiranje i ciljeve nove
komisije i za njen rad ponudio odgovarajuću logističku i finansijsku pomoć svetske
organizacije. Posle veoma pažljivih i širokih konsultacija, izabrani su i članovi Komisije
za globalnu upravu, Commission on Global Governance. Pored dvojice kopredsednika,
Ingvara Karlsona i Šridrata Rampala, u Komisiju je ušlo još 26 ličnosti sa respektabilnim
međunarodnim ugledom: Ali Alatas (indonežanski ministar spoljnih poslova, stalni
predstavnik ove zemlje u UN), Abdlatif Al-Hamad (nekadašnji kuvajtski ministar
finansija i planiranja; generalni direktor i predsednik Arapskog fonda za ekonomski i
socijalnu razvoj u Kuvajtu), Oskar Arijas (Oscar Arias, predsednik Kostarike 1986 -
1990), Ana Balebo i Puiž (Anna Balletbo i Puig, članica španskog parlamenta, članica
Izvršnog komiteta Socijalističke partije Katalonije, generalni sekretar Međunarodne
 101

fondacije Olof Palme, borac za ženska prava), Kurt Bidenkof (Kurt Biedenkopf, ministar-
predsednik Saksonije, član nemačkog parlamenta, generalni sekretar
Hrišćanskodemokratskje unije Nemačke), Alen Bosek (Allan Boesak, južnoafrički
političar, predsedavajući Afričkog nacionalnog kongresa, predsednik Svetske alijanske za
reformisane crkve), Manuel Kamačo Solis (Manuel Camacho Solis, nekadašnji ministar
spoljnih poslova Meksika, gradonačelnik Meksiko Sitija), Bernard Čizero (Bernard
Chidzero, ministar finansija Zimbabvea, podsekretar UNCTAD-a, predsedavajući
Komiteta za razvoj Svetske banke i IMF), Barber Konabl (Barber Conable, SAD,
predsednik Svetske banke 1986 - 1991, predsedavajući Komiteta za odnose SAD - Kina,
član upravnog odbora Smithsonian Institution, član izvršnog komiteta Cornell
univerziteta), Žak Delor (Jacques Delors, Francuska, predsednik Evropske komisije od
1985, nekadašnji francuski ministar za ekonomiju, finansije i budžet, gradonačelnik
Klišija), Jirži Dinstbir (Jiri Dienstbier, Češka, potpredsednik vlade i ministar spoljnih
poslova Češke, predsedavajući Češkog saveta za međunarodne odnose), Enrike Inglesias
(Enrique Iglesias, Urugvaj, predsednik Interameričke banke za razvoj od 1988, izvršni
sekretar Ekonomske komiije OUN za Latinsku Ameriku, predsedavajući konferencije
poznate kao Urugvajska runda pregovora o trgovini koja je rezultirala osnivanjem
Svetske trgovinske organizacije, STO), Frenk Džud (Frank Judd, član Doma lordova
britanskog Parlamenta, državni podsekretar za odbrane UK, ministar za prekomirski
razvoj, državni ministar za inostranstvo i Komonvelt), Hongku Li (Hongkoo Lee,
zamenik premijera Republike Koreje, ministar za nacionalno ujedinjenje, profesor
političkih nauka u Seulu, predsedavajući seulskog Komiteta 21. vek), Vangari Matai
(Wangari Maathai, Kenija, predsednica Nacionalnog saveta žena Kenije, spiker
nevladinih organizacija na Svetskom samitu u Rio De Ženeiru 1991), Sadako Ogata
(Japan, visoki komesar za izbeglice UN od 1991, dirktor Instituta za međunarodne
odnose, predsedavajuća u Izvršnom bordu UNICEF-a, član Nezavisne komisije za
međunarodna humanitarna pitanja), Olara Otunnu (Uganda, predsednik Međunarodne
akademije za mir u Njujorku, predstavnik svoje zemlje u UN, predsedavajući Komisije za
ljudska prava OUN), I. G. Patel (guverner indijske Banke za rezerve, glavni ekonomski
savetnik indijske vlade, stalni sekretar indijskog ministarstva finansija, direktor
Londonske škole za ekonomske i političke nauke, izvršni direktor IMF, pomoćnik
 102

administratora Programa za razvoj UN, UNDP), Celina Vargas do Amaral Peixoto

(generalni direktor Nacionalog arhiva Brazila, direktor Centra za istraživanje i
dokumentaciju brazilske istorije), Jan Pronk (potpredsednik Laburističke partije
Holandije, zamenik generalnog sekretara UNCTAD-a, član Nezavisne komisije za pitanja
međunarodnog razvoja), Kian Džiadong (Qian Jiadong, pomoćnik generlnog direktora
kineskog Centra za međunarodne studije, stalni kineski predstavnik u ženevskom sedištu
UN, ambasador za razoružanje, član Komisije za Jug), Mari-Anželik Savan (Marie-
Angelique Savane, Senegal, direktorka Afričkog odeljenja Populacionog fonda UN,
savetnica visokog komesara za izbeglice UN, predsednica Asocijacije afričkih žena za
istraživanja i razvoj, članica Obrazovne komisije UNESCO-a za 21. vek), Adela Simons
(Adele Simmons, SAD, predsednica MacArthur Foundation, članica Saveta za
međunarodne odnose, CFR, članica Visokog savetodavnog tela UN za održivi razvoj,
funkcioner u administracijama predsednika Kartera i predsednika Buša), Moris Strong
(Maurice Strong, Kanada, predsednik Saveta Zemlje, Earth Council, gneralni sekretar I i
II Zemaljskog samita, član Svetske komisije za okolinu i razvoj), Brajan Urgvart (Brian
Urquhart, UK, stalni istraživač u Programu za međunarodne odnose Fordove fondacije,
pomoćnik generalnog sekretara UN za specijalna politička pitanja 1972 - 1986, član
nezavisne Komisije za pitanja razoružanja i bezbednosti), Jurij Voroncov (sovjetski i
ruski diplomata, ambasador svoje zemlje u SAD, UN, Avganistanu, Francuskoj i Indiji,
savetnik Borisa Jeljcina za međunarodne odnose).
Komisija je počela sa radom u septembru 1992. Njen inicijator i osnivač Vili
Brant umro je već narednog meseca, 8. oktobra 1992. [Interesantno je to što je 1992.
godine, takođe pokrenut talas novih izdanja Mein Kampf Adolfa Hitlera. Prvo legalno
izdanje Mein Kampf pojavilo se, naime, 1992. u Švedskoj i to kod izdavača poznatog po
svojim antinacističkim stavovima. Nemačka savezna država Bavarska, koja je do 31.
decembra 2015. godine vlasnik autorskih prava za Mein Kampf (sa izuzetkom
eventualnih izdanja na engleskom ili holandskom jeziku), tužila je nadležnom sudu
izdavača zbog nepoštovanja autorskih prava i neovlašćenog objavljivanja dela,
zahtevajući da se zbog toga ovo švedsko izdanje Mein Kampf zabrani. Posle dugotrajnog
procesa, Vrhovni sud Švedske doneo je 1998. presudu u kojoj se kaže da nemačka
savezna država Bavarska ni po kom osnovu ne može biti vlasnik autorskih prava za Mein
 103

Kampf te da, sledstveno, ne može ni podnositi tužbene zahteve u vezi sa izdavanjem ili
zabranom ove knjige u Švedskoj. Od 1992, kada je objavljeno prvo izdanje na ruskom
jeziku, pa do 2006, u Ruskoj Federaciji štampana su tri izdanja Mein Kampf, a knjiga je
dostupna u elektronskom formatu na više tamošnjih sajtova. Izdanje Mein Kampf na
arapskom jeziku, štampano 1995. u Libanu, takođe se veoma dobro prodavalo u
Engleskoj. Češki prevod Mein Kampf objavljen je 2000. U slobodnoj prodaji, Mein
Kampf može se naći u Kanadi, Australiji, Finskoj, Grčkoj i Turskoj (tursko izdanje
štampano je 2005). Do 1999, Mein Kampf se prodavao u Nemačkoj posredstvom Internet
knjižara Amazon.com i Barnesandnoble.com. Posle izveštaja Centra Simon Vizental, ova
prodaja je obustavljana. Godine 2002, sud u Francuskoj presudio je da Internet
kompanija Yahoo! mora da plaća 100.000 evra dnevno zbog elektronske prodaje
revizionističke lektire, uključujući Mein Kampf i Protokole sionskih mudraca, na
francuskom tržištu. Osim u više štampanih izdanja na različitim jezicima širom sveta,
Mein Kampf je trenutno dostupan u elektronskom obliku na više Internet sajtova i,
takođe, na više jezika.]
Komisije za globalnu upravu imala je jedanaest plenarnih zasedanja – šest u
Ženevi, gde je smešten i sekretarijat Komisije, preostalih pet u Njujorku, Kuernavaku
(Meksiko), Tokiju, Briselu i Visbiju (Švedska) – a u njenom radu učestvovali su i članovi
više neđunarodnih organizacija civilnog društva, stručnjaci za pojedina posebna pitanja.
Razgovori o konceptualnim i strateškim problemima bili su organizovani u okviru
Foruma za zajedničku bezbednost, Common Security Forum, Ministarstva za
međunarodne odnose Norveške i Centra za studije globalne uprave, Center for the study
of Global Governance Londonske ekonomske škole, London School of Economics;
Univerzitet UN bio je sa Komisijom koorganizator javnog simpozijuma o ključnim
pitanjima koji je održan u Tokiju; regionalne konsultacije bile su obavljene u San Hozeu
(Kostarika), Kairu i Nju Delhiju; rad Komisije podržale su vlade Kanade, Danske, Indije,
Indonezije, Holandije, Norveške, Švedske i Švajcarske, dve fondacije UN koje je
osnovao Japan, zatim kanton Ženeva, gradska uprava Meksiko Sitija, Evropska komisija,
Arapski fond za ekonomski i socijalni razvoj iz Kuvajta, MekArtur Fondacija, Karnegi
Korporacija (Carnegie Corporation), i Ford Fondacija (Ford Foundation) iz SAD,
Povereništvo za svetsku humanitarnu akciju (World Humanity Action Trust) iz UK, kao i
 104

Fondacija Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung) iz Nemačke. Najzad, Komisija je

početkom 1995. objavila svoj izveštaj.44

44
O samoj Brantovoj Komisiji za globalnu upravu i njenom istorijatu, videti: The Commision on Global
Governance, in The Research Centre for Global Governance, http://www.rcgg.ufrgs.br/r09.htm; videti
izveštaj Komisije, Our Global Neighborhood. Report of the Commission on Global Governance, Oxford
University Press, 1995 [410 p]. Integralni tekst izveštaja dostupan je na adresama: The Commission on
Global Governance, http://web.archive.org/web/20011205053354/www.cgg.ch/contents.htm; Our Global
Neighborhood, http://www.libertymatters.org/globalgovernance.htm; Environmental Conservation
Organization. Sovereignty, http://sovereignty.net/; Global Governance,
http://www.libertymatters.org/globalgovernance.htm.
 105

6.

Autori izveštaja Our Global Neighborhood, Naše globalno susedstvo, polaze od

toga da je svet tokom 50 godina između 1945. i 1995, doživao tako radikalne strukturalne
promene da one neizostavno nalažu i hitne, takođe radikalne promene u samom
institucionalnom aranžmanu upravljanja svetskim poslovima, naročito kada je reč o
opštoj sigurnost čovečanstva i bezbednosti same planete, ekonomskoj međuzavisnosti
svih aktera svetske ekonomije, kao i reformi OUN koja kroz ustanove globalnog
građanskog društva i jačanje vladavine zakona na svetskom planu treba da dovede do
institucionalnog obezbeđivanja neposrednog učešća svih građana u lokalnim, regionalnim
i svetskim poslovima.
Sa ovog opšteg stanovišta, u izveštaju podeljenom na sedam poglavlja (posle
Predgovora, koji su potpisali Karlson i Rampal, kopredsednici Komisije, slede poglavlja:
Novi svet, Vrednosti za novo susedstvo, Unapređenje bezbednosti, Upravljanje
ekonomskom međuzavisnošću, Reformisanje Ujedinjenih Nacija, Jačanje vladavine
prava širom sveta i Poziv na akciju), posebno se tematizuju problemi kao što su to:
1. Vojne transformacije (trka u naoružanju, porast broja građanskih konflikata,
kao primeri, apostrofiraju se tada aktuelni građanski ratovi, genocid, etnička čišćenja,
razaranja i nasilje na prostoru izvorne Jugoslavije i Ruandi, kao i planetarni rast agresije i
nasilja).
2. Ekonomski trendovi (siromaštvo, istočnoevropsko iskustvo tranzicije, privatni
sektor).
3. Društvene promene i promene životne sredine (stanovništvo i populacioni
trendovi, globalni mediji, nosioci promena u civilnom društvu, transfer upravljačke moći
kao i moći odlučivanja neposredno na građane).
4. Vrednosti za globalno susedstvo (globalna građanska etika, borba protiv
korupcije).
 106

5. Unapređenje bezbednosti (okončanje pretnje od masovnog uništenja i

globalnog uništenja čovečanstva, eliminisanje nuklearnog oružja, ugovor o neširenju
naoružanja, zabrana hemijskog i biološkog oružja, smanjenje vojnih izdataka i njihova
konverzija u civilne programe, armijski transferi, kultura nenasilja).
6. Upravljanje ekonomskom međuzavisnošću (demokratizacija procesa donošenja
odluka na globalnom nivou, regionalizam i neformalni multilaterizam, predlog za
formiranje Saveta za ekonomsku bezbednost OUN, pravila za međunarodnu trgovinu i
konkurenciju, trgovina i Svetska trgovinska organizacija, odnosno uspostavljanje
multilateralnog režima međunarodne trgovine, MMF i globalna ekonomska stabilnost,
pomoć u razvoju i borba protiv siromaštva, problem migracija, zaštita životne sredine,
održivi razvoj i Agenda 21, tržišni instrumenti i životna sredina, principi globalnog
upravljanja životnom sredinom).
7. Reforma OUN (reforma Saveta Bezbednosti OUN, reforma Generalne
skupštine OUN, formiranje Saveta za ekonomsku bezbednost OUN, predlog za osnivanje
Skupštine narodâ OUN, A People's Assembly, razvoj globalnog građanskog društva,
naročito razvoj nevladinih organizacija, reforma ekonomskih i socijalnih operacija OUN,
UNCTAD i UNIDO, nastojanje da se žene stave u centar odlučivanja, jašanje vladavine
zakona na svetskom planu posebno kroz Savet bezbednosti, svetski sud i unapređenje
međunarodnog zakonodavstva uopšte).
O razmerama uticaja koji je ovaj izveštaj imao i ima na profilisanje strategije
globalnog razvoja i strategije upravljanja svetskim poslovima uopšte, kao i o razmerama
sporova koje je pokrenuo, govore brojni izvori, pa tako i onaj komentar (napisan 1996,
redigovan 2004) u kome se, pored ostalog, u prilog predlogâ Brantove komisije kaže i
ovo: "U sledećem veku – i možda ne tako daleko – istorija će izgleda opravdati, ako ne
sve detalje komisijinih preporuka, a onda svakako njen koncept sveta. Komisija zamišlja
svet kao 'susedstvo' sa ljudima, a ne državama u centru, sa sistemom upravljanja koji
uključuje civilno društvo, a ne samo vlade, sa obavezom da se etika i vrednosti preuzmu
kao temelj novog svetskog poretka."45

45
Videti, Douglass Cassel: Our Global Neighborhood: A Vision For The Future, Northwestern University
School of Law, Chicago, Center for International Human Rights, World View Commentary No. 119,
October 23, 1996, Modified: July 14, 2004,
http://www.law.northwestern.edu/depts/clinic/ihr/display_details.cfm?ID=75&document_type=commentay
 107

Na samom početku izveštaja, kopredsednici Karlson i Rampal, izričito kažu

sledeće: "Razvoj globalne uprave deo je evolucije ljudskih napora da se organizuje život
na planeti i taj će proces stalno napredovati. Naš rad nije drugo nego tranzitna stanica na
tom putu. Nije naša namera da ponudimo plan za sva vremena. Ali, uvereni smo da je
došlo vreme da svet iskorači iz matrica razvijanih vekovima, a u novom obliku datih
osnivanjem Ujedinjenih Nacija pre gotovo pedeset godina. Nalazimo se u vremenu koje
zahteva svežinu i inovativnost u globalnoj upravi.
"Kao što ovaj izveštaj jasno naznačava, globalna uprava nije globalna vlada.
Nikakvo nerazumevanje ne treba da izazove sličnost termina. Mi ne predlažemo razvoj
prema svetskoj vladi, jer ukoliko se u tom pravcu uputimo možemo se naći u svetu
mnogo manje demokratskom nego što je on danas – svetu naviklom na moć, mnogo
neotpornijem prema hegemonističkim ambicijama, koji se razvija više na osnovu uloga
država i vlada nego na osnovu ljudskih prava." 46
Ipak, iako ovaj predloženi sistem svetske uprave i upravljanja svetskim poslovima
ne znači zalaganje za uspostavljanje svetske vlade, očigledno je da taj sistem po svojim
intencijama i projektovanim mogućnostima predstavlja primeren supstitut ne samo za
jednu hipotetičku, verovatno veoma rđavu, svetsku vladu, nego i za vladu pretpostavljene,
ali još ne i proglašene svetske federacije, pa sledstveno i praktični korak u pravcu
uspostavljanja upravo jedne takve svetske federacije i njene federalne vlade sa
planetarnim autoritetom. Mogućnost za jedan takav ishod danas uverljivo demonstrira
veoma gusto isprepletana mreža od preko 30.000 međunarodnih organizacija, odnosno
međunarodnih organizacija država i vlada ili međunarodnih nevladinih organizacija za
upravljanje svetskim poslovima na globalnoj skali: OUN i njene agencije, Grupa 8,
Svetska Banka (World Bank), Međunarodni monetarni fond (International Monetary

Isto tako videti i karakterističnu kritiku iz ugla radikalnog krila svetskog federalističkog pokreta, Errol E.
Harris, and James A.Yunker: Toward Genuine Global Governance: Critical Reactions to "Our Global
Neighborhood", Greenwood Publishing Group, Praeger Publishers 1999,
http://doi.contentdirections.com/mr/greenwood.jsp?doi=10.1336/0275964175. Primere kritike izveštaja
Komisije za globalno upravljanje sa stanovišta desnice, dobro reprezentuju stavovi radikalnih zastupnika
ideje nacionalnog suvereniteta kao što je to konzervativni časopis The New American,
http://en.wikipedia.org/wiki/The_New_American, ali i još reakcionarnija asocijacija John Birch Society,
http://en.wikipedia.org/wiki/John_Birch_Society.
46
Videti, Ingvar Carlsson - Stockholm, Shridath Ramphal - London: Co-Chairmen's Foreword, November
1994, in Our Global Neighbourhood. The report of the Commission on Global Governance, isto,
http://web.archive.org/web/20020223232927/www.cgg.ch/foreword.htm.
 108

Fund, IMF), Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organisation, WTO),

Organizacija Severnoatalntskog pakta (North Atlantic Treaty Organisation, NATO),
Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization), kao i hiljade drugih
formalnih i neformalnih ustanova i organizacija, koje predstavljaju nacionalno ili
transnacionalno organizovane saveze moći, interesne grupe ili profesionalne asocijacije
čiji članovi dolaze iz državnog, korporativnog ili civilnog sektora. Neke od ovih ustanova
utiču na svetske poslove još od druge polovine 19. veka i godina Prvog svetskog rata. 47
Nevolja je, međutim, u tome što ova ista mreža ustanova za upravljanje svetskim
poslovima, isto tako uverljivo danas demonstrira i mogućnost za jedan drugačiji,
radikalno različit ishod događaja, mogućnost za uspostavljanje velike svetske imperije. O
mogućnostima takvog ishoda, kasnije će biti više reči.

47
Godišnjak međunarodnih organizacija, Yearbook of International Organizations, koji od 1950. godine
objavljuje Unija međunarodnih orgasnizacija, Union of International Organizations, u svom najnovijem
petotomnom izdanju u šest knjiga, donosi ove podatke o preko 30.000 međunarodnih organizacija; od tog
broja, preko 5.000 su međunarodne organizacije država i vlada, a preko 25.000 međunarodne nevladine
organizacije; videti, Yearbook of International Organizations, Vol. I - V, Online Edition, 2006, in Union of
International Organizations, http://www.uia.org/organizations/pub.php. Međutim, procenjuje se da je broj
ovih organizacija u svetu znatno veći i da se kreće oko 50.000. Najstarije među i danas aktivnim
međunarodnim orgaizacijama država jesu: Međunarodni komitet Crvenog krsta, The International
Committee of the Red Cross, ICRC, organizacija privatnih švajcarskih građana osnovana 1863. u Ženevi,
koja danas koordinira rad 114 nacionalnih organizacija Crvenog krsta, Crvenog polumeseca u islamskim
zemljama i Crvenog Lava i Sunca u Iranu; Međunarodna telegrafska konvencija, International Telegraph
Convention, odnosno Međunarodna telegrafska unija, International Telegraph Union, ITU, osnovana
1865; Međunarodna radiotelegrafska konvencija, International Radiotelegraph Convention, IRC, osnovana
1906; ITU iz 1865. i IRC iz 1906, objedinjene su 1932. i 1934. u današnju Međunarodnu uniju za
telekomunikacije, International Telecommunication Union, ITU. Što se tiče nevladinih ili akademskih
organizacija, kao i organizacija čiji je cilj organizovanje debeta o glavnim socijalnim i političkim pitanjima
vremene, a koje i danas imaju značajan, ne retko i veoma značajan, uticaj na međunarodne odnose, neke od
njih oslanjaju se na veoma dugu i bogatu tradiciju. Upečatljivi primeri su: britansko Fabijansko Društvo,
osnovano 1884; Njujorška Karnegi Korporacija, Carnegie Corporation of New York, fondacija osnovana
1911; takođe njujorška Rokfelerova Fondacija, Rockefeller Foundation, osnovana 1913; britanski
Kraljevski institut za međunarodne poslove, The Royal Institute of International Affairs, poznat kao Čatam
Haus, Chatam House po imenu zgrade u kojoj je smešten od prvog dana, osnovan 1920; američki Savet za
međunarodne odnose, Council for Foreign Relations, osnovan 1921.
 109

7.

Danas, posle iskustva sa različitim teorijama i praksama kosmopolisa tokom

proteklih 500 godina modernosti – od ciklusa svetske revolucije krajem 18. veka, pa do
tekućeg cikusa svetske revolucije na početku 21. veka – u ambijentu sveta čiju nestabilnu
strukturu, morfologiju i prostor mogućnosti presudno profilišu odnosi konkurentske
međuzavisnosti tradicionalnih i novih struktura planetarne moći, koncept Brantove
Komisije za globalno upravljanje reflektuje nastojanja liberalno-demokratske, socijalno
odgovorne i na socijalističkim načelima utemeljene frakcije planetarne moći, da se
svetski politički sistem uspostavi kao planetarno samoodrživa i uravnotežena
horizontalna mrežna struktura ustanovâ za upravljanje svetskim poslovima u tranzitnoj
epohi istorije. Sve što je preživelo iskušenja povesti, naročito ono što je istorija potvrdila
kao doprinos osvetljavanju i razumevanju prirode univerzuma i same terestrijalne
prirode, zatim prirode ljudskih odnosa, kao i ljudske prirode uopšte, drugim rečima sve
što je doprinelo ili može doprineti reprodukciji ljudske zajednice i održivom rastu njenog
energetskog kapaciteta (što znači ekonomskog, kulturnog, saznajnog, tehnološkog,
moralnog i svakog drugog potencijala), ljudskoj individualnoj i socijalnoj slobodi,
oslobađanju iz mraka neznanja, predrasuda, verskog fanatizma i dogmatske osujećenosti,
sve što može doprineti smanjenju, ako već ne i ukidanju instrumenata i odnosa
eksploatacije, represije, siromaštva, nasilja i rata, možemo prepoznati unutar korpusa
ideja na kojima počiva i sa kojima se legitimiše ovaj program globalnog upravljanja.
Drugim rečima, na kraju 20. i na početku 21. veka, koncept globalnog upravljanja u
verziji Brantove komisije predstavlja destilat idejâ i tradicijâ upravljanja svetskim
poslovima koje su zaista preživele 500 godina istorije i koje, upravo zbog toga,
predstavljaju konceptualni i praktični okvir za ublažavanje duboke tranzicione krize u
kojoj se svet nalazi još od onog "trenutka" između 1970. i 1974. godine kada je kriza
pokrenuta, dakle već čitavih tridesetšest godina.
 110

Naime, upravo tada, između 1970. i 1974. godine, na talasu planetarnog

suzbijanja svetske revolucije 1968 (reč je o kumulativnom dejstvu mnoštva događaja
strukturalne prirode koji su potresali svet između 1964. i 1974)48, dotadašnji ekvilibrijum
svetskog sistema nepovratno je narušen kada je sa kolapsom međunarodnog finansijskog
sistema iz Breton Vudsa, Breton Woods System, sa tzv. Niksonovim šokom od 15. avgusta
1971. kao inicijalnim događajem, posle čitavih 500 godina i u obliku mondijalne
tranzicione krize (koja će, pod novim doktrinarnim, ekonomskim i tehnološkim, što znači
novim strukturalnim pretpostavkama, dramatično brzo transformisati svetsko i svako
pojedinačno lokalno društvo tokom narednih tridesetšest godina i kasnije), svetski sistem
zahvatila strukturalna bifurkacija i time, takođe nepovratno, bila pokrenuta njegova
istorijska demisija, a polje mogućnosti za jedan naredni ciklus svetske revolucije i jedan
novi istorijski sistem bilo postavljeno. Svi danas aktuelni strateški odgovori na izazove
planetarne krize, uključujući ovde i program Brantove komisije, bili su ponuđeni
čovečanstvu ili su počeli da se kristališu u ovim događajima na samom početku svetske
tranzicione krize.

48
Za recentne interpretacije svetske revolucije 1968, posebno sa distance od preko 30 godina i naročito iz
optike teorije svetskog sistema, videti David Farber: Chicago '68, University of Chicago Press, Chicago
1988; Irwin Unger and Debi Unger: Turning Point 1968. Charles Scribner's Sons, New York 1988; Robert
V. Daniels: Year of the Heroic Guerrilla: World Revolution and Counterrevoulution in 1968, Basic Books
Inc., New York 1989; Charles DeBenedett: An American ordeal; the antiwar movement of the Vietnam era,
Syracuse University Press, 1990; W. Warren Wagar: A Short History of the Future, University of Chicago
Press, Chicago 1992; Adam M. Garfinkle: Telltale hearts: the origins and impact of the Vietnam antiwar
movement, St. Martin's Press, New York 1995; Immanuel Wallerstein: The Rise of East Asia, or The
World-System in the Twenty-First Century, 1997, [Keynote Address at Symposium on Perspective of the
Capitalist World-System in the Beginning of the Twenty-First Century, sponsored by Project Perspectives
on International Studies, Institute of International Studies, Meiji Gakuin University, Jan. 23 - 24, 1998],
http://fbc.binghamton.edu/iwrise.htm; William G. Martin: Still Partners and Still Dissident After All These
Years? Wallerstein, World Revolutions and the World-Systems Perspective, Journal of World-Systems
Research, VI, 2, summer/fall 2000, Special Issue: Festchrift for Immanuel Wallerstein, Part I, pp. 234-263;
Immanuel Wallerstein: America and the World: The Twin Towers as Metaphor, the Charles R. Lawrence II
Memorial Lecture, Brooklyn College, Dec. 5, 2001, Social Science Research Council,
http://www.ssrc.org/sept11/essays/wallerstein.htm; Immanuel Walerstein: New Revolts Against the System,
New Left Review 18, Novembar - December 2002, http://www.newleftreview.net/NLR18.shtml; Immanuel
Wallerstein: US Weakness and the Struggle for Hegemony, Monthly Review, July-August, 2003, in Global
Policy Forum, http://www.globalpolicy.org/empire/analysis/2003/0812hegemony.htm; William G. Martin:
Three Hundred Years of World Movements: Towards the End of the Capitalist World-Economy?, Paper
presented at the Sociology Seminar, Rand Afrikans University, Johannesburg, 13 June 2003
http://general.rau.ac.za/sociology/MartinW.pdf; videti, takođe, Bureau of Public Secrets. May 1968
Documents, http://www.bopsecrets.org/SI/May68docs.htm; The Whole World Was Watching: an oral
history of 1968, a joint project between South Kingstown High School and Brown University's Scholarly
Technology Group, 2004 - 2006, http://www.stg.brown.edu/projects/1968/index.html.
 111

Naročito uverljivo, to se može pokazati na primeru one dve konkurentske

strategije koje su tada artikulisane, jedna s namerom da mondijalnu krizu pacifikuje i svet
reintegriše federalistički horizontalno, i to pod pretpostavkama pravednije globalne
redistribucije moći i bogatstva, druga sa ambicijom da krizu unilateralno produbi i
eksploatiše, da zadrži i učvrsti mesto sile na vrhu piramidalne strukture svetske moći, a
svet integriše vertikalno i pod pretpostavkama koje će, bez alternative, diktirati samo
njeni nosioci. Iako su protagonisti obe strategije izlaz iz krize videli u neophodnosti
uspostavljanja nove konfiguracije svetske moći kao jednog Novog Svetskog Poretka,
NSP, New World Order, NOW, razlike među njima bile su duboke i nepremostive.
U prvom slučaju reč je o svetskom savezu siromašnih i njihovoj strategiji novog
međunarodnog ekonomskog poretka, new international economic order, NIEO, kao
federalistički horizontalno udruženog čovečanstva, a čiji je važan deo i zahtev za
uspostavljanje, takođe horizontalnog i federalističkog novog svetskog informacionog i
komunikacionog poretka, NSIKP, new world information and communication order,
NWICO. U drugom slučaju, reč je o svetskom savezu bogatih i njihovoj strategiji
hijerarhijski vertikalno usrojenog novog svetskog poretka, new world order, NWO, sa
njegovom neokonzervativnom revolucijom i neoliberalnom ekonomijom. Protagonisti obe
strategije intenzivno su odmeravali svoje snage, a to ovde u prvom redu znači moć znanja
kojima su raspolagali, tokom čitave sedme decenije 20. veka.
Zastupnici obe strategije intenzivno su odmeravali svoje snage, a to ovde u prvom
redu znači moći kojima su raspolagali, tokom čitave sedme decenije 20. veka, zaključno
sa 1980. godinom. Razume se, bila je to neravnopravna borba. Svetski savez siromašnih
oslanjao se na moć moralnog razloga i visoke ideale jednakosti, pravde i solidarnosti,
svetski savez bogatih oslanjao se na moć sile i široki spektar vidljivih i nevidljivih, u
svakom slučaju veoma razvijenih instrumenata za dizajniranje i usmeravanje toka
događaja u željenom pravcu.
Tako je, na primer, Kongres za slobodu kulture, The Congress for Cultural
Freedom, CCF, koji je osnovan 1950. uz političku, finansijsku i svaku drugu podršku
CIA, imao za cilj da na frontu tzv. rata kultura, cultural war (jednom od najvažnijih
frontova svetskog hladnog rata koji se od 1948. do 1990. vodio između SAD i saveznika
s jedne strane, a SSSR i njegovog bloka s druge), profiliše zapadnoevropsku kulturnu
 112

scenu i njen vrednosni sistem u skladu sa političkim i bezbednosnim interesima SAD i

"slobodnog sveta" uopšte, da pronađe odgovor na tada preovlađujuće shvatanje da je
liberalna demokratija manje kompatibilna sa kulturom od komunizma, da se bori protiv
svakog uticaja komunističke ili bilo koje druge levice u kulturi i javnom životu uopšte i
da, najzad, pobedi u ratu kultura. The Congress for Cultural Freedom (CCF), Kongres za
slobodu kulture, osnovan je 26. juna 1950, na konferenciji održanoj u Palati Titanija u
Zapadnom Berlinu. Među učesnicima osnivačke konferencije, bili su čak i Franc
Borkenau (Franz Borkenau), Karl Jaspers, Ignjacio Silone (Ignazio Silone), Džon Djui
(John Dewey), Bertrand Rasel, Hju Trevor-Roper (Hugh Trevor-Roper), Rejmon Aron
(Raymond Aron), Benedeto Kroče (Benedetto Croce), Artur Kestler (Arthur Koestler),
Tenesi Vilijams (Tennessee Williams), Melvin Dž. Laski (Melvin J. Lasky), Sidni Huk
(Sidney Hook), Artur Šlezindžer Ml. (Arthur Schlesinger, Jr). Dvojica nepokolebljivih
antikomunista i neumornih ratnika hladnog rata, Melvin Laski (Melvin Jonah Lasky,
1920 - 2004) i Irving Kristol (1920), bili su glavni ideolozi, centralne ličnosti i
najangažovaniji aktivisti tog projekta. Godine 1967, otkriveno je da je CIA bila faktički
osnivač ove grupe i finansijer njenih projekata. Posle tog otkrića, grupa je promenila ime
u International Association for Cultural Freedom (IACF), Međunarodna asocijacija za
slobodu kulture. Glasilo CCF/IACF bio je književni časopis Encounter koji je uz
finansijsku podršku CIA, izlazio od 1953. do 1990. 49
49
O slučaju CCF - IACF, kao i drugim gravitirajućim problemima hladnog rata, a rata kultura posebno,
videti, Guide to the American Committee for Cultural Freedom Records 1939 - 1957, in Tamiment Library
- Robert F. Wagner Labor Archives, Elmer Holmes Bobst Library, New York University Libraries,
http://dlib.nyu.edu/eadapp/transform?source=tamwag/accf.xml&style=tamwag/tamwag.xsl; Congress for
Cultural Freedom, in The University of Chicago Library, Archives and Manuscripts,
http://marklogic.lib.uchicago.edu:8002/search.xqy?q=Congress+for+Cultural+Freedom; Gown Winks and
Robin W. Cloak: Scholars in the Secret War, 1939 - 1961, William Morrow, New York 1987; Peter
Coleman: The Liberal Conspiracy : The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of
Postwar Europe, The Free Press, New York and Collier Macmillan, London, 1989; David M. Oshinsky:
Cranky Integrity on the Left, The New York Times, August 27, 1989; Ronald Radosh: The Liberal
Conspiracy: The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe. - book
reviews, National Review, Sept 29, 1989; Andrew J. Pierre (book review): The Liberal Conspiracy: The
Congress For Cultural Freedom And The Struggle For The Mind Of Postwar Europe. Peter Coleman,
Foreign Affairs, Vol. 68, No. 5, Winter 1989 - 90; Sigmund Diamond: Compromised Campus: The
Collaboration of Universities with the Intelligence Community, 1945 – 1955, Oxford University Press, New
York 1992; Michael Warner: Cultural cold war. Origins of the Congress for Cultural Freedom, 1949 - 50,
https://www.cia.gov/csi/studies/95unclass/Warner.html in Central Intelligence Agency: Studies in
Intelligence, 1995 Edition, Volume 38, Number 5,
https://www.cia.gov/csi/studies/95unclass/index.html; Christopher Simpson: Science of Coercion:
Communication Research and Psychological Warfare, 1945 - 1960, Oxford University Press, New York
1996; Christopher Simpson, ed.: Universities and Empire: Money and Politics in the Social Sciences
 113

Isto tako, svetski savez bogatih paralelno je istrajavao na strategiji i instrumentima

za svrgavanje nepodobnih režima i kreiranje politički prihvatljivih vlasti u zemljama
širom sveta (sve zemlje Latinske Amerike; u Aziji posebno Iran, Avganistan, Vijetnam,
Kambodža, Laos, Japan; u Africi, naročito Kongo, Angola, itd.; od evropskih zemalja
Zapadna Nemačka, Italija, Grčka, Francuska, Belgija, Španija, Norveška, Finska, Kipar,
Turska, čak i Ujedinjeno Kraljevstvo; iako ove aktivnosti u SSSR i istočnoj Evropi, kao i
u ondašnjoj Jugoslaviji, nisu tako dobro i opsežno dokumentovane kao u navedenim
slučajevima, ne znači da nisu postojale niti da su bile manjeg opsega). Primarni cilj ovih
tajnih operacija bio je da se suzbije, ograniči i neutrališe svaka "marksistička subverzija",
što zapravo znači svaki oblik autonomne ili alternativne strategije društvene organizacije
i razvoja unutar bilo koje zemalje u svetu, a koja bi strategija mogla da na bilo koji način
ugrozi vladajući poredak SAD i njegovih saveznika. Široko razgranata i dobro
organizovana mreža operativaca širom sveta radila je tokom čitavog hladnog rata na
ostvarivanju glavnog cilja ove strategije subverzije.
Izvorna arhivska građa koja je dostupna istraživačima posle 1990, veoma dobro
dokumentuje planetarne razmere ovih operacija, posebno u slučaju organizovanog
državnog terora koji je u Latinskoj Americi, ali i na drugim kontinentima, sprovođen u
okviru Operacije Kondor (špan. Operación Cóndor, port. Operação Condor),50 kao i u

During the Cold War, The New Press, New York 1998; Frances Stonor Saunders: Who Paid the Piper?:
CIA and the Cultural Cold War, 1999, Granta, London 1999; Michael Hochgeschwender: The Intellectual
as Propagandist: Der Mont, the Cpngress for Cultural Freedom, and the Process of Westernization in
Germany, The American Impact on Western Evrope: Americanization and Westernization in Transatlantic
Perspective, Conference at the German Historical Institute, Washington D.C. , March 25 - 27, 1999,
http://www.ghi-dc.org/conpotweb/westernpapers/hochgeschwender.pdf; Frances Stonor Saunders: USA:
The Cultural Cold War: The CIA and the World of Arts and Letters, The New Press, New York 2000; Nick
Gillespie: The New Cold War: American cultural identity after September 11, Reason, Dec 2001; Giles
Scott-Smith: The Congress for Cultural Freedom, the End of Ideology and the 1955 Milan Conference:
'Defining the Parameters of Discourse', Journal of Contemporary History, Vol. 37, No. 3, 2002, pp. 437
-455; Steven P. Meyer and Jeffrey Steinberg: The Congress for Cultural Freedom: Making the Postwar
World Safe for Fascist `Kulturkampf', Executive Intelligence Review, Vol. 31, No. 25, June 25, 2004,
http://www.larouchepub.com/other/2004/site_packages/3125ccf_kulturkampf.html; Libcom.org: 1950 -
today: Corporate and state intervention in the arts, http://libcom.org/history/articles/cultural-cold-war/;
Steven Meyer & Jeffrey Steinberg: The Congress for Cultural Freedom. Making the Postwar World Safe
for Fascist Kulturkampf, The Modern History Project,
http://www.modernhistoryproject.org/mhp/ArticleDisplay.php?Article=Kulturkampf&Entity=OrwellG;
Larry Hart, Neal Kozodoy, Matt Welch: Old Propaganda and New, Reason, June, 2006,
http://www.findarticles.com/p/articles/mi_m1568/is_2_38/ai_n16545879.

50
Prema tzv. "arhivama terora" koji su otkriveni 22. decembra 1992. u Paragvaju, u okviru Operacije
Kondor, samo u toj zemlji, od 1945. do 1989. godine ubijeno je 50.000 ljudi, 30.000 je "nestalo"
(desaparecidos), a 400.000 ljudi bilo je konfinirano; svi oni bili su osumnjičeni kao osobe opasne za
 114

slučaju tajne paravojne mreže Gladio (italijanska reč gladio, izvedena je od latinskog
gladius što znači kratki mač gladijatora), čiji su pripadnici sprovodili strategiju tenzije,
engl. strategy of tension, ital. strategia della tensione u zemljama zapadne Evrope.51
Konačno, strategija NIEO-NWICO, kao strategija usmerena na uspostavljanje
svetske republike, bila je blokirana i neutralisana, a konzervativna revolucija kao
strategija integrisanja sveta po neoliberalnim kanonima korporativne ekonomije

poredak diktature u toj zemlji. U Argentini, pod režimom vojne hunte, eskadroni smrti ubili su tokom
Operacije Kondor 30.000 ljudi, itd. Videti, Peter Kornbluh: The Pinochet File: A Declassified Dossier on
Atrocity and Accountablity, New Press, New York 1989; Nilson, Cezar Mariano; Operación Cóndor.
Terrorismo de Estado en el cono Sur. Lholé-Lumen, Buenos Aires 1998; J. C. Gutiérrez Contreras y Myrna
Villegas Díaz: Derechos Humanos y Desaparecidos en Dictaduras Militares, KO'AGA ROÑE'ETA se.vii
(1999) - Previamente publicado en "Derecho penal: Implicaciones Internacionales", Publicación del IX
Congreso Universitario de Derecho Penal, Universidad de Salamanca. Edit. Colex, Madrid, Marzo de 1999;
Christopher Hitchen: The Trial of Henry Kissinger, Verso, New York 2002, po knjizi je iste godine
snimljen i dokumentarni film; Marie-Monique Robin: Escadrons de la mort, l'école française (Eskadroni
smrti, francuska škola, knjiga i dokumentarni film na francuskom i španskom), Sudamericana 2002; John
Dinges: The Condor Years: How Pinochet and His Allies Brought Terrorism to Three Continents, The New
Press, New York 2004; Alejandro Paredes: La Operación Cóndor y la guerra fria, Universum [online],
2004, vol.19, no.1, ISSN 0718-2376, p.122 -137; Informe de la Comisión Nacional sobre prisión politica y
tortura, Ministerio del Interior - Comisión Nacional sobre Prisión Política y Tortura, Santiago de Chile
2005; Stella Calloni, Los años del lobo and Operación Cóndor: Pacto Criminal, Editorial Ciencias
Sociales', La Habana, 2006; Pinochet: A Declassified Documentary Obit. Archive Posts Records on former
Dictator's Repression, Acts of Terrorism, U.S. Support, edited by Peter Kornbluh and Yvette White,
National Security Archive Electronic Briefing Book No. 212, Posted - December 12, 2006,
http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB212/index.htm; Operation Condor, in Wikipedia, last
modified 19:36, 9 April 2007, http://en.wikipedia.org/wiki/Operation_Condor.

51
Videti, John Prados: President's Secret Wars. CIA and Pentagon Covert Operations since World War II,
William Morrow Inc., New York 1986; Nato's secret network 'also operated in France', Guardian, 14
November 1990, p. 6; Clare Pedrick: CIA Organized Secret Army in Western Europe. Paramilitary Force
Created To Resist Soviet Occupation, The Washington Post, Washington, D.C., Nov 14, 1990;
Parlamentary Investigation of the Swiss Defense Ministry's Secret Army P-26, 17 Nov 1990,
http://se1.isn.ch/serviceengine/FileContent?serviceID=PHP&fileid=265D9495-1EFF-DD87-C741-;
Richard Norton-Taylor and David Gow: Secret Italian unit 'trained in Britain', Guardian, 17 November
1990, p. 10; European Parliament resolution on Gladio, Joint resolution replacing B3-2021, 2058, 2068,
2078 and 2087/90, November 22, 1990,
http://en.wikisource.org/wiki/European_Parliament_resolution_on_Gladio; Ed Vulliamy: Secret agents,
freemasons, fascists... and a top-level campaign of political 'destabilisation', Guardian, 5 December 1990,
p. 12; David Pallister: How MI6 and SAS joined in, Guardian, 5 December 1990, p. 12; Giulio Andreotti,
président du Conseil italien: Rapport Andreotti sur l’Opération Gladio, 26 février 1991, Voltairenet.otg,
http://www.voltairenet.org/article8387.html; Philip Willan: Puppetmasters: The political use of terrorism
in Italy, Constable, London 1991; Jan de Willems, ed.: Gladio, Editions EPO, Brussels 1991; Giampaolo
Pansa: Il Gladio e l'alloro: l'Esercito di Salo, Mondadori, Milano 1991; Leo Müller: Gladio - das Erbe des
Kalten Krieges: Der Nato-Geheimbund und sein deutscher Vorläufer, Rowohlt, Hamburg 1991; Hans Karl
Peterlini: Bomben aus zweiter Hand. Zwischen Gladio und Stasi - Suedtirols missbrauchter Terrorismus,
Edition Raetia, Bozen 1992; Primo Moroni, Mario Coglitore, Sandro Scarso, eds.: La notte dei Gladiatori.
Omissioni e silenzi della repubblica. Calusca Edizioni, Padova 1992; Jean-Francois Brozzu-Gentile: L'
affaire Gladio, Editions Albin Michel, Paris 1994; Mark Zepezauer: The CIAs Greatest Hits, Odonian
Press, 1994, in The World Traveler; William Blum: Killing Hope: US Military and CIA interventions since
 115

kreativne destrukcije (koju danas nazivaju fleksibilna reciklaža) i novofeudalnog

svetskog carstva, mogla je neometano da se razmahne.
Bio je to veliki uspeh one nove, hladnoratovske, generacije graditelja imperije,
empire builders, čiji su pripadnici predano i nesebično radili za taj veliki cilj još od
Drugog svetskog rata. Bogatu, dramatičnu, često nevidljivu, moralno i pravno sasvim
problematičnu i svakako mračnu istoriju tog velikog preduzeća osvajanja vrha planetarne

World War II, Common Courage Press, Maine 1995; Ronald Bye, and Finn Sjue: Norges Hemmelige Haer
- Historien om Stay Behind. Tiden Norsk Verlag, Oslo 1995; Arthur E. Rowse: Gladio: The Secret U.S.
War to Subvert Italian Democracy, February 23, 1996, in The Architecture of Modern Political Power,
http://www.mega.nu:8080/ampp/gladio.html; Jeffrey McKenzie Bale: The "Black" Terrorist International:
Neo-Fascist Paramilitary Networks and the "Strategy of Tension" in Italy, 1968 - 1974, UMI Dissertation
Services, UMI Number 9529217, Ann Arbor, Michigan 1996; Emanuele Bettini: Gladio: La republica
parallela, Ediesse, Milano 1996; Jens Mecklenburg, ed.: Gladio: Die geheime Terrororganisation der
Nato, Elefanten Press, Berlin 1997; Selahattin Celik: Die Todesmaschinerie: Türkische Konterguerilla.
Mesopotamien Verlag, Köln 1999; Giovanni e Sestieri Fasanella, Giovanni Claudio con Pellegrino:
Segreto di Stato: La verità da Gladio al caso Moro, Einaudi Editore, Torino 2000; National Archives and
Records Administration News Release. Nazi War Crimes and Japanese Imperial Government Records
Interagency Working Group: Opening of CIA Records under Nazi War Crimes Disclosure Act, May 8,
2002, http://www.fas.org/sgp/news/2002/05/nara050802.html; Leopoldo Nuti: The United States, Italy, and
the Opening to the Left, 1953 - 1963, Journal of Cold War Studies, Vol. 4, No. 3, Summer 2002, pp. 36 -
55; Chris Floyd: Sword Play: Attacking Civilians to Justify "Greater Security", Prison Planet.com,
Infowar.com, February 2005,
http://www.prisonplanet.com/articles/february2005/290205swordplay.htm; videti posebno radove u okviru
istraživačkog programa The Parallel History Project on Cooperative Security (ranije Parallel History
Project on NATO and the Warsaw Pact), Center for Security Studies, Eidgenössische Technische
Hochschule, Swiss Federal Institute of Technology, ETH, Zürich, http://www.php.isn.ethz.ch/; "stay behind
army" bibliography, ETH, Zürich, http://www.googlesyndicatedsearch.com/u/ethweb?hl=en&ie=UTF-
8&oe=UTF-8&sitesearch=ethz.ch&q=stay+behind+army&btnG=Search&sitesearch=ethz.ch; "covert
operation" bibliography, ETH, Zürich, http://www.googlesyndicatedsearch.com/u/ethweb?hl=en&ie=UTF-
8&oe=UTF-8&sitesearch=ethz.ch&q=covert+operation&btnG=Search&sitesearch=ethz.ch; Secret
Warfare: Operation Gladio and NATO's Stay-Behind Armies, Edited by Daniele Ganser and Christian
Nuenlist, 29 Nov 2004, The Parallel History Project on Cooperative Security, Center for Security Studies,
ETH, http://www.php.isn.ethz.ch/collections/colltopic.cfm?lng=en&id=15301; Daniele Ganser: Nato's
secret Armies. Operation Gladio and Terrorism in Western Europe, Frank Cass, London 2005; Daniele
Ganser: Fear as a weapon. The effects of psychological warfare on domestic and international politics,
World Affairs. The Journal of International Issues, Vol. 9, No. 4, Winter 2005, pp. 28 - 44; Daniele Ganser:
Terrorism in Western Europe. An Approach to NATO’s Secret Stay-Behind Armies, The Whitehead Journal
of Diplomacy and International Relations, Vol. VI, No. I, Winter - Spring 2005, pp. 69 - 97; Daniele
Ganser: The British Secret Service in Neutral Switzerland: An Unfinished Debate on NATO’s Cold War
Stay-behind Armies, Intelligence and National Security, Vol.20, No.4, December 2005, pp. 553 - 580;
Daniele Ganser: The CIA in Western Europe and the Abuse of Human Rights, Intelligence and National
Security, Vol.21, No.5, October 2006, pp.760 - 781; Daniele Ganser: The Ghost of Machiavelli. An
approach to operation Gladio and terrorism in cold war Italy, Crime, Law & Social Change, December
2006, pp. 111 - 154; Daniel Ganser Website, http://www.danieleganser.ch/e/home/index.htm; razume se, u
SAD i danas službeno tvrde da je slučaj Gladio jedna hladnoratovska dezinformacija i falsifikat Sovjetskog
Saveza; videti, Misinformation about "Gladio/Stay Behind" Networks Resurfaces. Thirty Year-Old Soviet
Forgery Cited by Researchers, USINFO.STATE.GOV, 20 Jan 2006, Updated: 20 Jan 2006,
http://usinfo.state.gov/media/Archive/2006/Jan/20-127177.html.
 116

piramide moći, naročito uverljivo predstavlja najuspešniji i najuticajniji u ovoj novoj

generaciji graditelja imperije, Henri Kisindžer (Heinz Alfred Kissinger, Henry 1923).

***
MEĐUIGRA, PETA
HENRI KISINDŽER, GRADITELJ AMERIČKE IMPERIJE

Henri Kisindžer (Heinz Alfred Kissinger, kasnije Henry), sin učitelja Luisa
Kisindžera (Louis Kissinger) i Paule Stern (Paula Stern), rođen 1923. u Furtu, oblast
Frankonija, u Bavarskoj, Nemačka. Kao jevrejska porodica ugrožena antisemitskim
zakonima i progonom Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, porodica Kisindžer emigrirala je
1938. iz te zemlje i posle kratkotrajnog boravka u Londonu, nastanila se u Njujorku.
Henri Kisindžer primljen je u američko državljanstvo za vreme Drugog svetskog rata,
juna 1943, dok je bio na vojnoj obuci u Južnoj Karolini. Od 1943. do 1946, služio je u
Kontraobaveštajnom korpusu američke armije, U.S. Army Counter Intelligence Corps,
CIC. Posle 1945, ostao je u aktivnoj vojnoj službi u Zapadnoj Nemačkoj kao oficir 970.
detašmana Kontraobaveštajnog korpusa američke armije, 970th CIC Detachment U.S.
Army, čija je funkcija uključivala i regrutovanje bivših nacističkih obaveštajnih oficira za
tajne operacije unutar sovjektskog bloka. U činu rezervnog kapetana vojne obaveštajne
službe na službi je bio u periodu 1946 - 1949. Kao izabranik porodice Rokfeler, upisao se
na univerzitet Harvard 1947. Izvršni direktor Harvardskog međunarodnog seminara,
Harvard International Seminar, bio je 1951 - 1969. Takođe, obavljao je dužnost
konsultanta u Kancelariji za istraživačke operacije, Operations Research Office, vojnoj
obaveštajnoj organizaciji pod direktnom kontrolom američkog Generalštaba, Joint Chiefs
of Staff, gde je radio na visoko poverljivim projektima, uključujući i angažovanje bivših
nemačkih oficira, naročito obaveštajnih, kao i pristalica Trećeg Rajha za potrebe CIA.
Godine 1952, konsultant je direktora Odbora za psihološku strategiju, Psychological
Strategy Board (PSB), tajne grupe Saveta za nacionalnu bezbednost, National Security
Council. PSB će 1952. promeniti ime u Odbor za koordinaciju operacija, Operations
Coordinating Board (OCB). Doktorsku disertaciju A World Restored: Metternich,
Castlereagh, and Problems of peace 1812 - 1822 odbranio je na Harvardu 1954. Član je
Departmana za upravu u Centru za međunarodne odnose, Department of Government,
Center for International Affairs, univerziteta Harvard od 1954. do 1969. Godine 1955,
konsultant je Odbora za koordiniranje operacija, Operations Coordinating Board (OCB),
Saveta za nacionalnu bezbednost, National Security Council, gde se definišu tajne akicije
SAD protiv stranih vlada. Oko 1955, postao je najpoverljiviji pomoćnik Nelsona
Rokfelera (Nelson Aldrich Rockefeller, 1908 - 1979), specijalnog savetnika predsednika
Ajzenhauera (Dwight David Eisenhower, Ike, 1890 - 1969) za Planiranje hladnog rata,
Cold War Planning i nadzor svih aktivnosti CIA. Direktor je projekta o nuklearnom
naoružanju Saveta za međunarodne odnose, Council on Foreign Relations, 1955 - 1956.
Direktor je Projekta posebnih studija, Special Studies Project, Fondacije braće Rokfeler,
Rockefeller Brothers Fund 1956 - 1958, u okviru koga radi na definisanju bazičnih
principa politike hladnog rata, po kojima će raditi i kasnije administracije u Vašingtonu.
Knjigu Nuklearno naoružanje i međunarodna politika, objavio je 1957. Konsultant je
Grupe za razvoj sistema naoružanja pri Gneralštabu američke vojske, Weapons Systems
 117

Evaluation Group of the Joint Chiefs of Staff, 1959 - 1960. Konsultant je Saveta za
nacionalnu bezbednost, National Security Council, 1961 - 1962. Konsultant je
korporacije RAND 1961 - 1968. Konsultant je Agencije za kontrolu naoružanja i
razoružanje SAD, United States Arms Control and Disarmament Agency, 1961 - 1968.
Konsultant je Ministarstva spoljnih poslova, Department of State, 1965 - 1968. Kisindžer
je desna ruka Nelsona Rokfelera tokom Rokfelerove kampanje za predsedničku
nominaciju Republikanske stranke 1968. Savetnik je za nacionalnu bezbednost, National
Security Advisor, predsednika Ričarda Niksona 1969 - 1973. Najkasnije od 1969. do
1976, Kisindžer je bio predsedavajući tajnog Komiteta četrnaestorice, Forty Committee,
Saveta za nacionalnu bezbednost, koji nadgleda operacije CIA u svetu. Na tom položaju
nasledio je Nelsona Rokfelera. Kao predsedavajući Komiteta četrnaestorice, Kisindžer je
imao pristup i onim poverljivim informacijama koje nisu dostupne ostalim članovima
Komiteta. Tokom istog perioda, osnvo je i vodio Specijalnu vašingtonsku akcionu grupu,
Washington Special Action Group, WSAG, drugu veoma važnu grupu za međunarodnu
politiku. Godine 1971. organizovao je dva tajna putovanja u Kinu i vodio pregovore sa
Ču Enlajem (Zhou Enlai, 1898 - 1976). Državni sekretar, Secretary of State, odnosno
ministar spoljnih poslova SAD, Kisindžer je bio 1973 - 1977. Godine 1973, sa Dejvidom
Rokfelerom (David Rockefeller, Sr., 1915), mlađim bratom Nelsona Rokfelera, inicirao
je osnivanje Nacionalnog saveta za trgovinu SAD - Kina, National Council for US-China
Trade. Kao ovlašćeni pregovarač SAD, vodio je pregovore sa SSSR o nuklearnim
raketama srednjeg dometa, SALT 1. Tokom decembra 1972. i januara 1973, u Parizu, kao
ovlašćeni pregovarač u ime SAD, Kisindžer je pregovara sa Le Duk Touom (Le Duc
Thou, 1911 - 1990), ministrom spoljnih poslova Demokratske Republike Vjetnam o
prekidu neprijateljstava između dve zemlje. Mirovni sporazum koji su Kisindžer i Le
Duk Tou potpisali stupio je na snagu 27. januara 1973. Le Duk Tou i Henri Kisindžer
dobili su Nobelovu nagradu za mir 1973, a Le Duk Tou se odrekao svog dela nagrade.
Kisindžer organizuje nova tajna putovanja u Kinu radi razmene osetljivih obaveštajnih
podataka sa kineskim partnerima. Pregovara o prekidu vatre između Izraela i arapskih
država u Oktobarskom ratu 1973. Iste godine optužen je zbog upletenosti u puč Augusta
Pinočea u Čileu i odobrava akciju indonežanskog predsednika Suharta na istočnom
Timoru kojom prilikom je ubijeno 250.000 komunista i socijalista. Nadgleda pisanje
dokumenta National Security Study Memorandum 200: Implications of Worldwide
Population Growth for U.S. Security and Overseas Interests, Studija nacionalne
bezbednosti Memorandum 200: Posledice svetskog populacionog rasta na bezbednost i
prekomorske interese SAD. Predsednik Džerald Ford, odobrio je 1974. ovu studiju kao
zvaničnu politiku američke administracije. Kisindžer je osumnjičen za upletenost u
Operaciju Kondor koja je pokrenuta 1975. Osnovao je Poslovni savet Iran - SAD, Iran -
US Business Council. Direktor je Saveta za međunarodne odnose, Council on Foreign
Relations 1977 - 1981. Sa Sajrusom Vensom (Cyrus Vance) i Dejvidom Rokfelerom
osnovao je Poslovni savet SAD - Kina. Tokom sedamdesetih postao je član grupe
Bilderberg. Član Trilateralne komisije je od osnivanja 1973. Član je Društva
Hodočasnika, Pilgrims Society. Učesnik je na sastancima grupe Krug, Le Cercle, učesnik
je na skupovima udruženja Bohemian Grove u kampu Mandalay. Godine 1982, osnovao
je Kissinger Associates, kompaniju za poverljive političke i ekonomske konsultantske
usluge transnacionalnim korporacijama. Među prvima koji su se angažovali u Kissinger
Associates bili su Brent Skrovkroft (Brent Scowcroft), kao potpredsednik, Lorens
 118

Iglberger (Lawrence Eagleburger), kao predsednik, zatim lord Karington (Lord

Carrington), lord Rol od Ipsdena (Lord Roll of Ipsden) i Per Gilenhamer (Pehr
Gyllenhammar). Specijalizovani magazin Executive Intelligence Review, u broju od 17.
maja 2002, objavio je članak Džefrija Stajnberga (Jeffrey Steinberg) Ariel Šaron: Profil
ratnog zločinca koji se nije pokajo, Ariel Sharon: Profile of an Unrepentant War
Criminal, u kome se rekonstruiše istorijat izraelske strategije naseljavanja okupiranih
arapskih teritorija koja je, na talasu jačanja američkog uticaja na Bliskom istoku,
pokrenuta 1982, nekoliko meseci posle izraelske vojne invazije u Libanu. Ova izraelska
strategija naseljavanja okupiranih teritorija definisana je na neformalnim sastancima više
uticajnih ličnosti iz Izraela i drugih zemalja, naročito SAD i Ujedinjenog Kraljevstva.
Sastanci bili su održani tokom jeseni 1982. i početkom 1983, mahom u Izraelu. Prvi iz
serije tih sastanaka održan je 15. oktobra 1982, u Dir-al Kimaru, planinskom štabu
Kamila Šamona (Camille Nimr Chamoun, 1900 - 1987), lidera libanske Falange. Glavna
tema sastanka bilo je razmatranje mogućnosti da se ograniči uticaj SAD u regionu i ispita
mogućnost aneksije južnog Libana od strane Izraela. Sastanku su prisustvovali Ariel
Šaron (Ariel Sharon, 1928), Nafali Levi, generalni konzul Izraela u Njujorku, Uri Dan,
predstavnik za štampu Ariela Šarona, Rupert Mardok (Keith Rupert Murdoch, 1931),
autralijsko-američki medijski mogul, Čarls Daglas Houm (Charles Douglas-Home),
urednik londonskog dnevnika Times i A. Bustani, libanski ambasador u NR Kini.
Učesnici sastanka bili su helikopterima prevoženi na okupiranu Zapadnu Obalu i na
Šaronovo imanje. Treći sastanak iz ovog ciklusa održan je 15. novembra 1982, na imanju
Ariela Šarona u Izraelu. Učesnici tog skupa bili su Henri Kisindžer, general Aleksandar
Hejg (Alexander Meigs Haig, Jr., 1924), bivši vrhovni komandant NATO, koji je nešto
ranije, u julu 1982, podneo ostavku na dužnost Državnog sekretara u administraciji
Ronalda Regana, Lord Karington (Peter Alexander Rupert Carington, 6th Baron
Carrington, 1919), britanski ministar spoljnih poslova u kabinetu Margaret Tačer, od
1979. do 1982. kada je podneo ostavku, koji će već 1984. postati Generalni sekretar
NATO, Lord Herleh (William David Ormsby-Gore, 5th Baron Harlech, 1918 - 1985),
princ Johan fon Turm und Taksis (Johannes Baptista de Jesus Maria Louis Miguel
Friedrich Bonifazius Lamoral Prinz von Thurn und Taxis, 1926 - 1990), Džulijan Ameri
(Julian Amery), poslanik Konzervativne partije u britanskom parlamentu, ser Edmund
Pak (Sir Edmund Peck), Robert Mos (Robert Moss), novinar londonskog Ekonomista sa
reputacijom propagandiste tajnih operacija CIA i aktivnog učesnika u tim operacijama,
naročito u Čileu, Ernest Kuks (Ernst Kux) iz Neue Zeurcher Zeitung, Armin Gutovski
(Armin Gutowski) iz haburškog Zapadnonemačkog arhiva za svetsku ekonomiju, West
Germany World Economic Archives i Nikolas Eliot (Nicholas Elliot), bivši šef britanske
obaveštajne službe MI-6 na Bliskom Istoku, tada već visoki oficir MI-6 u londonskoj
centrali ove obaveštajne službe. Na sastanku je razmatrana impelemntacija Projekta Nova
Venecija, New Venice Project. Taj projekat bio je zasnovan na ideji da država Izrael
pokrene veliki investicioni ciklus na Zapadnoj Obali koji bi podstakao proces masovnog
naseljavanja Jevreja na ovim okupiranim teritorijama. Učesnici ovog sastanka razmotrili
su sve dimenzije projekta Nova Venecija, saglasili se i odobrili njegovu primenu. Henri
Kisindžer je obavljao dužnost predsedavajućeg Nacionalne dvopartijske komisije za
Centralnu Ameriku, National Bipartisan Commission on Central America, 1983 - 1984.
Od 1985. do 1991, direktor je odeljenja italijanske Banca Nazionale del Lavoro (BNL) u
Atlanti. Jedan je od osnivača Društva Amerika - Kina, America - China Society, 1987.
 119

Dobitnik je nagrade Karlo Veliki 1987. Za vreme slučaja Irakgejt 1989, saznalo se da
BNL iz Atlante raspolaže sa 4 milijarde USD na ime robe koju treba da kupi Irak.
Službeno je saopšteno da je Irak potom upotrebio taj novac za uvoz hrane i
poljoprivredne tehnike, ali se ispostavilo da je sa tim novcem kupljena vojna oprema za
iračku armiju. Bilo je to uoči izbijanja prvo iračko - kuvajtskog, a zatim američko -
iračkog rata 1990. Firma Kissinger Associates, osnovala je 1989. kompaniju China
Ventures za investiranje u kinesku privredu. Posle masakra na trgu Tijananmen iste
godine, Kisindžer se oštro suprotstavio predlozima američke administracije da se tim
povodom protiv Kine uvedu sankcije. Godine 1990, postao je direktor Dobrovoljnog
korpusa za finansijske usluge, Financial Services Volunteer Corps, FSVC, koju su iste
godine osnovali Sajrus Vens i Džon K. Vajthed (John C. Whitehead). FSVC se
predstavlja kao "neprofitno, privatno i javno partnerstvo čija je misija da pomogne
izgradnju banaka i finansijskog sistema u tranzicionim zemljama i zemljama u razvoju."
Takođe 1990, Kisindžer je postao član upravnih odbora kompanija American Express,
Union Pacific, R.M. Macy, Continental Grain, CBS i Revlon Group, kao i konsultant
televizijske kmpanije ABC News. Član je Atlantskog saveta SAD, član savetničke grupe
Privredne komore SAD - Azerbejdžan, poverenik strateških i međunarodnih studija,
Center Strategic and International Studies (CSIS), Instituta za međunarodno obrazovanje,
Institute of International Education i njujorškog Metropoliten muzeja umetnosti,
Metropolitan Museum of Art, poverenik je počasnog predsednika Udruženja za
međunarodnu politiku, Foreign Policy Association, pokrovitelj je Atlantskog partnerstva,
Atlantic Partnership, kao i Nove Atlantske Inicijative, New Atlantic Initiative, predsednik
je Ajzenhauerove fondacije za razmenu naučnika i predsednik je Niksonovog centra. Sa
Ričardom Holbrukom (Richard Holbrooke), Rihardom fon Vajzekerom (Richard von
Weizsäcker), Fricom Šternom (Fritz Stern) i grofom Otom Lambsdorfom (Otto Count
Lambsdorff), osnovao je 1994. Američku akademiju, American Acadamy, kao privatno
finansiranu ustanovu u Berlinu. Predsednik je Američke akademije u Berlinu. Počasni je
predsednik magazina National Interest, neokonzervativnog časopisa za međunarodnu
politiku koji je osnovao Irving Kristol (1920), trockista i član IV Internacionale u
mladosti, docnije priznati utemeljivač američkog neokonzervativizma, neocon, takođe
poznat kao aktivista Kongresa za slobodu kulture i dugogodišnji urednik časopisa
Encounter, hladnoratovskog glasila te organizacije. Iza Kongresa za slobodu kulture i
Encountera stajala je CIA. Među članovima saveta The National Interesta, nalaze se
Morton Abramovič (Morton Abramowitz), Dov Zakeim (Dov Zakheim), Džon
Meršajmer (John Mearsheimer), Konrad Blek (Conrad Black) i Džejms Šlezinger (James
Schlesinger). Kisindžer je i kopredsedavajući uredničkog odbora magazina The National
Interest. Kancelar je koledža Vilijam i Meri, College William and Mary. Počasni je vitez
komander reda Sv. Mihajla i Sv. Đorđa, od 1995. Direktor je kompanije Freeport-
McMoRan 1995 - 2001. Direktor je i kompanije Conrad Black's Hollinger International
Inc. Član je Međunarodnog savetodavnog odbora Dž. P. Morgana, J. P. Morgan's
International Advisory Council. Savetnik je Kineske nacionalne ofšor kompanije za
naftu, China National Offshore Oil Corp, CNOOC. Član je Odbora za evropsku
strategiju, Europe Strategy Board, kompanije Hicks, Muse, Tate & Furst. Direktor je
kompanije Gulfstream Aerospace Corporation. Predsedavajući je Međunarodnog
savetodavnog odbora Američke međunarodne grupe, International Advisory Board of the
American International Group, AIG, koja je partner Kissinger Associates. Predsedavajući
 120

je savetodavnih odbora, Advisory Boards, AIG Azijskih infrastrukturnih fondova I i II,

AIG Asian Infrastructure Funds I & II i direktor AIG Global. Godine 1997, Kisindžer
postaje glavni savetnik Poslovne koalicije za trgovinu SAD - Kina, Business Coalition
for US - China Trade, grupe u koju je udruženo oko 1.000 vodećih kompanija koje žele
da investiraju u Kini. Kisindžer je takođe počasni poverenik Aspen instuta i direktor
Odbora nadzornika, Board of Overseers, Međunarodnog komiteta za rizike, International
Rescue Committee (IRC). Članovi ovog Odbora nadzornika IRC su još i Madlen Olbrajt
(Madeleine Albright), Moris Grinberg (Maurice Greenberg), Feliks Rohatin (Felix
Rohatyn) i Džejms Volfenson (James Wolfensohn). Decembra 2000, časopis Harper's
Magazine, u svom prvom broju za 2001, objavio je prvi nastavak teksta Kristofera
Hičinsa (Christopher Hitchens) Zločini protiv čovečnosti, Crimes against humanity, u
kome se Henri Kisindžer optužuje za ratne zločine zbog posledica njegovih političkih
odluka u Indokini, Bangladešu, Čileu, Kipru, Istočnom Timoru i Iraku. Sa lordom
Jakobom Rotšildom (Nathaniel Charles Jacob Rothschild, 4th Baron Rothschild, 1936),
Kisindžer je od 2001. pokrivitelj Fondacije Otvorena Rusija, Open Russia Foundation,
koju je u Moskvi osnovao ruski oligarh Mihail Hodorovski, danas u zatvoru. Kristofer
Hičins objavio je 2001. u Njujorku knjigu The Trial of Henry Kissinger, Suđenje Henri
Kisindžeru, u kojoj optužuje bivšeg državnog sekretara za ratne zločine, zločine protiv
čovečnosti, za kršenje običajnog i međunarodnog prava, kao i za zaveru radi vršenja
zločina ubistva, kidnapovanja i torture. Hičins, takođe, traži da Kisindžer bude smesta
uhapšen zbog ovih zločina i predat nadležnom sudu. Godine 2003, predsednik SAD
Džordž V. Buš (Georg W. Bush), imenovao je Henrija Kisindžera za predsedavajućeg
posebnog istražnog komiteta koji ima zadatak da istraži sve aspekte napada na Njujork i
Vašington 11. septembra 2001. Jedan od samo nekolicine ljudi sa kojima se tokom svoje
posete Sjedinjenim Američkim Državama u aprila 2005, sreo i razgovarao nadvojvoda
Oto fon Habsburg (Archduke Franz Joseph Otto Robert Maria Anton Karl Max Heinrich
Sixtus Xaver Felix Renatus Ludwig Gaetan Pius Ignatius of Austria, 1912), šef kuće
Habzburga i naslednik austro-ugarskog prestola, bio je Henri Kisindžer.

***

Ipak, ni prethodna generacija graditelja imperije čija je moć uspostavljena još

krajem 19. i početkom 20. veka, nije bez uticaja, možda čak i presudnog uticaja, u ovim
događajima. Veoma uverljivo, to pokazuje Dejvid Rokfeler (David Rockefeller, 1915),
današnji starešina porodice Rokfeler, dugogodišnji predsednik njujorške Chase
Manhettan banke, predsedavajući američkog Saveta za inostrane odnose, Council on
Foreign Relations , CFR, od 1970. do 1985, jedan od osnivača, doživotni član i član
Nadzornog komiteta, Steering Committee, Grupe Bildergberg, Bilderberg Group
(osnovana 1954), osnivač i počasni predsednik Trilateralne komisije, Trileteral
 121

Commission (osnovana 1973), član brojnih drugih uticajnih grupa i asocijacija, jedan od
najmoćnijih ljudi u svetskim poslovima druge polovine 20. veka. 52
Najzad, strategija NIEO-NWICO, bila je neutrlisana, a strategija
neokonzervativne revolucije i njene neoliberalne ekonomije mogla je neometano da se
razmahne. Kako god bilo, činjenica jeste da je početkom devedesetih godina 20. veka,
čitav svet transformisan i integrisan kao univerzalno svetsko tržište pod strukturalnim
pretpostavkama one Šumpeterove ekonomije destrukcije, koju danas nazivaju i
fleksibilnom reciklažom. U tom obliku, svet je doveden na raskrsnicu dvaju puteva od
kojih jedan vodi u postmoderno svetsko carstvo, a drugi u postmodernu svetsku

52
O porodici Rokfeler uopšte, o kompaniji Standard Oil koja je temelj globalne moći ove porodice, o ulozi
porodice Rokfeler u američkim i svetskim poslovima od 1870. do danas, o uticaju Nelsona Rokfelera, a
naročito Dejvida Rokfelera na američke i svetske poslove od Drugog svetskog rata do danas, videti, Ida M.
Tarbell: The History of The Standard Oil Company, McClure, Philips and Co., New York 1904, Converted
to electronic format by Nalinda Sapukotana at University of Rochester, 1996,
http://www.history.rochester.edu/fuels/tarbell/MAIN.HTM; Rockefeller family, Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/Rockefeller_family; David Rockefeller, Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/David_Rockefeller; Selected Bibliography of Books on the Rockefeller family
and Their Philantropies, Compiled by the Staff of The Rockefeller Archive Center, The Rockefeller
Archive Center, http://archive.rockefeller.edu/publications/biblio/bibliofamily.php; Joe Alex Morris: Those
Rockefeller Brothers: An Informal Biography of Five Extraordinary Young Men, Harper & Brothers, New
York 1953; William Hoffman: David: Report on a Rockefeller, Lyle Stuart, New York 1971 (jedina do
sada objavljena biografija Dejvida Rokfelera); Peter Collier and David Horowitz: The Rockefellers: An
American Dynasty, Holt, Rinehart & Winston, New York 1976; Leonard Silk and Mark Silk: The
American Establishment, Basic Books, Inc., New York 1980; Robert Eringer: Global Manipulators: The
Bilderberger Group... The Trilateral Commission... Covert Power Groups of the West, Pentacle Books,
New York 1980; Mark Hulbert: Interlock: The untold story of American banks, oil interests, the Shah's
money, debts, and the astounding connections between them, , Richardson & Snyder; New York 1982;
Anthony Sampson: The Money Lenders: Bankers and a World in Turmoil, Viking Press, New York 1982;
John Donald Wilson: The Chase: The Chase Manhattan Bank, N.A., 1945 - 1985, Harvard Business School
Press, Boston 1986; John Ensor Harr and Peter J. Johnson: The Rockefeller Century: Three Generations of
America's Greatest Family, Charles Scribner's Sons, New York 1988; Ferdinand Lundberg: The Rich and
the Super-Rich: A Study in the Power of Money Today, Lyle Stuart, Reprint Edition, New York 1988;
William Shawcross: The Shah's Last Ride, Simon & Schuster, New York 1989; Stephen Gill: American
Hegemony and the Trilateral Commission, Cambridge University Press, Reprint Edition, Boston 1991;
John Ensor Harr and Peter J. Johnson: The Rockefeller Conscience: An American Family in Public and in
Private, Charles Scribner's Sons, New York 1992; Bernice Kert: Abby Aldrich Rockefeller: The Woman in
the Family, Random House, New York 1993; Elaine Dewar: Cloak of Green: The Links between Key
Environmental Groups, Government and Big Business, Lorimer, New York 1995; Cary Reich: The Life of
Nelson A. Rockefeller: Worlds to Conquer 1908 - 1958, Doubleday, New York 1996; Peter Grose:
Continuing the Inquiry: The Council on Foreign Relations from 1921 to 1996, Council on Foreign
Relations, New York 1996; Eric Darton: Divided We Stand: A Biography of New York City's World Trade
Center, Basic Books, New York 1999; Laurence H. Shoup, and William Minter: Imperial Brain Trust: The
Council on Foreign Relations and United States Foreign Policy, Authors Choice Press, (Reprint), New
York 2004; Dejvid Rokfeler: Memoari (2002, 2003), Interkomerc, Beograd 2004; Rockefeller David, Sr,
Public Information Research, NameBase, http://www.namebase.org/cgi-bin/nb01?Na=Rockefeller+David;
The Global Elite: Who are they?, The August Review. Global elite reasearch center, World Research
Library, 2007,
http://www.augustreview.com/index.php?option=com_content&task=view&id=6&Itemid=4.
 122

republiku. Na vrhuncu spora o perspektivama globalnog razvoja koji se tokom

sedamdesetih godina 20. veka vodio između svetskog saveza siromašnih i svetskog
saveza bogatih počela je da se kristališe strategija koju će 1995. predstaviti Brantova
Komisija za globalnu upravu.
 123

8.

Strategija Brantove komisije temelji se na konceptu horizontalne pacifikacije

krize koju je kao strategiju novog međunarodnog ekonomskog poretka, čiji je važan deo
bio i zahtev za uspostavljanje novog svetskog informacionog i komunikacionog poretka,
sedamdesetih godina 20. veka zastupao svetski savez siromašnih. Naročito uverljivo, to
pokazuju predlozi Brantove komisije za reorganizaciju i unapređivanje ustanova za
upravljanje ekonomskom i svakom drugom globalnom međuzavisnošću, kao i njeni
predlozi od značaja za uređenje globalnog sistema informacija i globalnog informatičkog
društva uopšte. Strategija novog međunarodnog ekonomskog poretka sa kojom je koncept
globalne uprave Brantove komisije tako srodna, predstavljala je celovitu strategiju za
horizontalno i federalističko preuređenje svetskih odnosa moći i uspostavljanje
arhitektonike jednog Novog Svetskog Poretka, New World Order. Ova strategija
formulisana je na Četvrtom samitu šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja, septembra
1973. u Alžiru.
Bio je to onaj posebni "trenutak" svetske revolucije 1968 – reč je o kumulativnom
dejstvu mnoštva događaja struklturalne prirode koji su potresali svet između 1964. i 1974
– kada je, u obliku mondijalne tranzicione krize koja će dramatično menjati svetsko i
svako pojedinačno lokalno društvo tokom narednih decenija, pokrenuta istorijska
demisija dotadašnjeg svetskog sistema. Početak tog procesa istorijske demisije označio je
kolaps Sistema Breton Vuds, Bretton Woods System, odnosno svetskog monetarnog
poretka koji je ustanovljen jula 1944. godine, a na temelju ugovora između SAD i drugih
zemalja antihitlerovske koalicije. Na osnovu ugovora iz Breton Vudsa određivan je fiksni
kurs glavnih svetskih valuta u odnosu prema zlatu. Posle 25 godina primene i relativne
stabilnosti svetskog monetarnog sistema, Sistem Breton Vuds počeo je da se urušava
1970. godine u SAD, i to zbog troškova rata koji je ta zemlja vodila u Vijetnamu, kao i
zbog krupnih investiciono-kreditnih operacija njenih banaka i kompanija, posebno
naftnih kompanija, širom sveta, a naročito na Bliskom Istoku. Početkom 1970, ekonomija
 124

SAD suočila se, naime, i to prvi put u 20. veku, sa ekstremno visokim spoljnotrgovinskim
deficitom, kao i sa i činjenicom da je zlatna podloga novčane mase američkog dolara sa
55% spala na 22%. Ipak, Vašington je nastavio sa štampanjem ovih dolara bez pokrića,
pa je tako, za prvih šest meseci 1971, na svetsko finansijsko tržište upumpano čak 22
milijarde USD na ime pokrića američkih vojnih troškova, kao i investicija američkih
kompanija u prekomorskim zemljama.
Na dan 15. avgusta 1971, tadašnji američki predsednik Ričard Nikson (Richard
Milhous Nixon, 1913 - 1994), iznenadio je SAD i čitav svet odlukom koja će pokrenuti
mondijalni lanac događaja sa dalekosežnim posledicama za svetski poredak uspostavljen
posle Drugog svetskog rata. Ova odluka poznata je danas kao Niksonov šok, Nixon Shock.
Ne konsultujući nikoga od potpisnika ugovora iz Breton Vudsa, ali ni State Department,
ministarstvo spoljnih poslova vlastite zemlje, Nikson je tog 15. avgusta 1971,
unilateralno proglasio devedesetodnevnu državnu kontrolu cena u SAD, povećanje
uvoznih poreza za 10% i, najvažnije, "zatvaranje zlatnog prozora", drugim rečima
proglasio je nekonvertibilnost dolara prema zlatu. Već u decembru 1971, Niksonova
monetarna odluka dovela je do devalvacije dolara za 8% u odnosu na zlato, kao i do
revalvacije svih drugih glavnih valuta na svetskom tržištu. Fiksni kurs dolara i drugih
najvažnijih svetskih valuta kao što su to nalagali standardi Sistema Breton Vuds, više se
nije mogao uspostaviti, svetsko monetarno tržište i svetska ekonomija uopšte postali su
veoma nestabilni, nesigurni, rizični i nepredvidljivi, a dinamika svetske krize dramatično
je ubrzana.
Strategija NIEO i NWICO predstavljala je jedan od pokušaja, u ovom slučaju
pokušaj svetskog saveza siromašnih zemalja, da se mondijalna kriza razreši racionalno,
miroljubivo, pravedno i na osnovu saznanja savremenih nauka o društvu. Ova strategija
temeljila se na zahtevu za smanjenje i postepeno prevazilaženje dubokih i rastućih
ekonomskih, socijalnih, kulturnih, tehnoloških i svih drugih oblika globalne nejednakosti
i pretećeg konflikta između svetskog saveza bogatih (razvijenog) Severa i svetskog
saveza siromašnih (nerazvijenog) Juga. Svoje teorijsko utemeljenje, zahtev za
uspostavljanje NIEO i NWICO imao je posebno u teoriji globalne ekonomske
nejadnakosti Gunara Mirdala (Gunnar Myrdal, 1898 - 1987), koji je 1974, sa Fridrihom
 125

Augustom fon Hajekom (Fridrich August von Hayek, 1899 - 1992) podelio Nobelovu
nagradu za ekonomiju.53
Kao što je poznato, ondašnja SFR Jugoslavija bila je jedan od osnivača pokreta
nesvrstanih, jedna od najuticajnijih članica i svakako lider tog pokreta (prva osnivačka
konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održana je 1961. godine u
Beogradu). Osim toga, zbog svoje alternativne strategije društvenog razvoja, reč je o
programu izgradnje samoupravnog socijalizma, bila je to i zemlja koja je unutar
hladnoratovske geometrije tadašnjeg planetarnog trougla (Prvi svet, odnosno vojno-
politički i ekonomski savez razvijenih zemlja pod dominacijom SAD; Drugi svet,
odnosno vojno-politički i ekonomski savez zemalja tzv. socijalističkog lagera pod
dominacijom SSSR; Treći svet, odnosno zemlje u razvoju i zemlje koje su odbile da se
svrstaju u bilo koji od dva suprotstavljana saveza), uživala respektabilan ugled i autoritet
kao autonomni akter u svetskim poslovima. U vremenima kriza, a naročito početkom
sedamdesetih godina 20. veka kada je pokrenut ciklus dugotrajne istorijske demisije i
tranzicione krize svetskog sistema, ova zemlja igrala je ne samo ulogu dostojnog
protivnika ili pouzdanog partnera, nego i aktivnog medijatora između svetova
planetarnog trougla. Stoga je i uloga tadašnje Jugoslavije u teorijskom artikulisanju i
praktičnoj operacionalizaciji strategije NIEO i NWICO kao strategije novog svetskog
poretka za izlaz iz krize, bila od neporecivog značaja. Josip Broz Tito (1892 - 1980) bio
je centralna ličnost i glavni arhitekta događa koji su Jugoslaviji osigurali autoritet
autonomnog aktera u samoj epicentralnoj zoni svetskih poslova, pa tako i jedan od
glavnih arhitekata strategije NIEO i NWICO. To potvrđuju i tok događaja u 1973. godini
kada je i artikulisana strategija NIEO i NWICO.
Posle kampanje američkog, tzv. Božićnog bombardovanja Hanoja, koje je
izazvalo talas ogorčenja i masovne proteste protiv SAD širom sveta (nemilosrdno
američko bombardovanje Hanoja, glavnog grada Severnog Vjetnama, počelo je 18.
decembra 1972; sutradan, 19. decembra, Apollo 17 uspešno se vratio na Zemlju pa je tako

53
Videti, Gunnar Myrdal: An International Economy: Problems and Prospects, Harper and Row, New
York 1956; Rich Lands and Poor: The Road to World Prosperity, Harper and Row, New York 1957;
Economic Theory and Underdeveloped Regions, Duckworth, London 1957; Economic Theory and Under
Developed Regions, London, Pelican, 1969; The Challenge of World Poverty, Pelican, London 1970. Isto
tako, videti Gunnar Myrdal - Biography, in Nobelprize.org,
http://nobelprize.org/economics/laureates/1974/myrdal-bio.html.
 126

okončan do sada poslednja ljudska misija na Mesecu; bombardovanje Hanoja trajalo je

punih 11 dana, sve do 28. decembra 1972), na snagu je 27. januara 1973. stupio sporazum
o prekidu neprijateljstava između SAD i Severnog Vijetnama koji su nekoliko dana
ranije, u Parizu, potpisali ovlašćeni predstavnici SAD i Severnog Vijetnama, Henri
Kisindžer (Henry Kissinger, savetnik na nacionalnu bezbednost predsednika Niksona) i
Le Duk Tou (Le Duc Thou, ministar spoljnih poslova Demokratske Republike Vjetnam).
Poslednji vojnik SAD napustio je Južni Vijetnam već 29. marta iste godine. Što se samog
rata tiče, sada "samo" između Severnog i Južnog Vjetnama, on nije prestao. Trajao je sve
do 1976.
Istog dana kada je proglašen prekid vatre u vijetnamskom ratu, dakle 27. januara
1973, ali u Beogradu, glavnom gradu SFR Jugoslavije, predsednik njujorške The Chase
Manhettan Bank Dejvid Rokfeler (David Rockefeller), sreo se sa Josipom Brozom Titom
i sa njim razgovarao o svetskim poslovima. Kriza Sistema Breton Vuds i nimalo ružičasta
perspektiva svetske ekonomije pod takvim uslovima, svako su morale biti razmotrene u
razgovoru ove dvojice. Jer, već u februaru 1973, kriza se dodatno zaoštrila. Konvertibilno
tržište novca Sistema Breton Vuds bilo je zatvoreno, dolar je ponovo devalvirao, a SAD (i
čitav svet) dodatno je potresao i destabilizovao događaj koji je istorija zapamtila kao
Aferu Votergejt. Položaj Ričarda Niksona kao predsednika SAD na samom početku
njegovog drugog mandata, bio je ovom aferom nepovratno doveden u pitanje. U martu,
konvertibilno tržište novca Sistema Breton Vuds ponovo je otvoreno, ali po novim
propizicijama. Umesto režima fiksnih kurseva, za dolar je uveden režim plivajućeg kursa.
Svetski monetarni sistem iz Breton Vudsa zasnovan na zlatnoj podlozi tako je predat
istoriji. Ubrzo, već u martu 1976, i sve druge glavne svetske valute prešle su na novi
režim plivajućeg kursa.
Nedugo posle januarskog susreta sa Titom, iste 1973. godine, Dejvid Rokfeler je
uz podršku nekolicine drugih uglednika, među kojima se nalazio i Henri Kisindžer,
osnovao Trilaterarnu komisiju, The Trilateral Commission, međunarodnu neformalnu
organizaciju moćnih i uticajnih privatnih osoba iz SAD, Zapadne Evrope i Japana, čiji je
cilj izrada dugoročnih strateških analiza međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa,
kao i formulisanje predloga konkretnih rešenja koja mogu pomoći vladama, naročito
vladama najrazvijenjih zemalja, da uspešnije rešavaju probleme krize sa kojom je svet
 127

suočen. Trilateralna Komisija odmah je počela sa radom, a za njenog prvog direktora

imenovan je Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Brezinski), profesor na univerzitetu
Kolumbija iz Njujorka, autor knjige Between Two Ages. America's Role in the
Technotronic, Između dva doba. Američka uloga u Tehnotroniku, objavljene 1969, koja
je svojom inovativnošću oduševila Dejvida Rokfelera. Bžežinski će od 1977, u kabinetu
predsednika Džimija Kartera (Jimmy Carter), obavljati dužnost savetnika za nacionalnu
bezbednost SAD. Od osnivanja 1973, pa sve do danas, mnoge svetski uticajne ličnosti iz
oblasti nauke, politike, medija ili ekonomije, kao aktivni članovi učestvuju u realizaciji
projekata na kojima radi Trilateralna komisija. Neki od njih istovremeno su članovi i
drugih neformalnih grupa u svetu, kao što je to i Brantova komisija za globalnu upravu.
Tako su, na primer, Sadako Ogata i Enrike Inglesias, istovremeno članovi i Brantove i
Trilaterarne komisije.54
Vili Brant, tadašnji kancelar Savezne Republike Nemačke, boravio je u službenoj
poseti Jugoslaviji od 15. do 19. aprila 1973, sreo se i razgovarao sa Titom i od njega
primio visoko jugoslovensko odlikovanje, Orden Jugoslovenske zvezde sa lentom. Tito,
jugoslovenski komunista Treće Internacionale, a zatim komunistički disident i Brant,
prvo član Socijalističke radničke partije bliske trockizmu Četvrte Internacionale, a zatim
pripadnik desnog krila Socijaldemokratske partije, delili su ista ili veoma bliska
stanovišta o stanju i perspektivama aktuelnih svetskih poslova; takođe, bili su i lični
prijatelji. Vezivalo ih je iskustvo koje su obojica imali u borbi protiv nacionalsocijalizma
i fašizma prvo u Španiji (Tito kao komunista Treće Internacionale, Brant kao levi
socijalista blizak katalonskom trockističkom POUN-u), potom u Drugom svetskom ratu
(Tito kao vrhovni komandant najuspešnijeg antifašističkog pokreta otpora i njegove
armije, jugoslovenskih partizana, i Brant kao pripadnik ilegalnog pokreta otpora
Norveške), a u godinama posle rata, naročito od kraja šezdesetih godina, bliski pogledi na
problem odnosa Sever - Jug. Tito i Brant su, takođe, bili i jedina dva političara na vlasti,
koji su javno prodržali "opravdane zahteve studenata" tokom studentskih demonstracija u
svojim zemljama 1968. i 1969. godine.

54
Videti, The Trilateral Commision, http://www.trilateral.org; Trilateral Commission in Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/Trilateral_Commission; The Trilateral Commision. Membership List. March
27, 2003, e-mail from: Sue Ellen Sisk, Trilateral.Sisk@verizon.net, April 21, 2003, to: Ljubomir Kljakic,
ljubaark@eunet.yu.
 128

Ričard Nikson, predsednik SAD i Leonid Brežnjev, generalni sekretar KP SSSR,

sastali su se u junu 1973. i zajednički pozvali Izrael da se povuče u granice do tzv.
Šestodnevnog rata rata iz 1967. godine i da Egiptu i Siriji vrati Sinajsko poluostvo i
Golansku visoravan, teritorije ovih zemalja koje Izrael od 1967. drži pod oklupacijom.
Izrael je ovaj zahtev ignorisao.
Četvrti samit šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja, zasedao je od 5. do 9.
septembra 1973. u Alžiru, glavnom gradu istoimene zemlje na južnom obodu Mediterana.
Procenjujući kako tekuća svetska kriza govori o tome da se svet nalazi na istorijskoj
prekretnici koja može odvesti u sveopštu katastrofu, učesnici ovog velikog skupa saglasili
su se oko zajedničkog zahteva za uspostavljanje jednog Novog Svetskog Poretka, New
World Order, koji u doglednoj budućnosti može obezbediti skladan, miroljubiv,
uravnotežen i održiv globalni razvoj. Tako je postavljana strategija novog međunarodnog
ekonomskog poretka, new international economic order, NIEO, čiji je važan deo i zahtev
za uspostavljanje, takođe horizontalnog i federalističkog novog svetskog informacionog i
komunikacionog poretka, new world information and communication order, NWICO.
Bilo je to prvi put posle Drugog svetskog rata, ali i prvi put u istoriji uopšte, da neko, u
ovom slučaju grupa zemalja koja zastupa dve trećine čovečanstva, zahteva radikalno
preispitivanje i promenu starog svetskog poretka moći pozivajući se na snagu empirijskih
činjenica i moć moralnog razloga.
Međutim, samo dva dana posle Alžirske konferencije, svet je potresla nova kriza,
ovaj put u Čileu. Naime, 11. septembra 1973, trupe pod komandom generala Augusta
Pinočea (Augusto Pnochet) koje su otkazale lojalnost legalno izabranom predsedniku
Republike Čile, socijalisti Salvadoru Aljendeu (Salvador Allende, 1908 - 1973), izvršile
su vojni puč protiv legalno izabrane socijalističke vlade. Sam Aljende, zabarikadiran sa
grupom saradnika u predsedničkoj palati i pružajući otpor pučistima, pošto se poslednji
put obratio naciji preko radija, ubijen je istog dana (ekshumacija Aljendeovih posmrtnih
ostataka izvršena 1990. pokazala je da predsednik Čilea, navodno, nije ubijen, nego da je
izvršio samoubistvo; ova verzija nema mnogo pristalica), general Pinoče proglasio je
sebe za šefa države, a u Čileu je zaveden surovi režim vojno-fašističke diktature.
Narednih dana, desetine hiljada ljudi, pripadnika socijalističke partije i drugih partija
levice, pohapšeno je i podvrgnuto torturi, hiljade ljudi bilo je ubijeno preko noći, a
 129

desetine hiljada drugih bilo je prisiljeno da emigrira. Upletenost SAD u ove događaje bila
je više nego očigledna. Postoje brojni dokazi na osnovu kojih su CIA i kompanija ITT, pa
sledstveno i administracija u Vašingtonu, identifikovani i optuženi kao glavni inspiratori i
organizatori ovog vojnog puča.
Drama u Čileu bila je u toku kada su u rano jutro 6. oktobra 1973, koalicione
arapske snage predvođene Egiptom i Sirijom, krenule u iznenadni napad na izraelska
vojna uporišta na okupiranom Sinajskom poluostrvu i Golanskoj visoravni sa ciljem da
ove teoritorije oslobode i ponovo vrate pod svoj suverenitet. [Danas se zna da se tvrdnja o
iznenadnom i neočekivanom egipatsko-sirijskom napadu na izraelske položaje mora uzeti
sasvim uslovno. Izraelska vlada je, naime, bila upozorena, i to iz više nezavisnih izvora,
da se ovaj napad priprema. Vlada, međutim, sve do 5. oktobra, nije preduzela nikakve
vojne protivmere u ovom slučaju.] Počeo je još jedan arapsko-izraelski rat, poznat i kao
Oktobarski rat, Ramazanski rat ili Yom Kippur rat. Suočeni sa pretnjom arapskog
naftnog embarga i trgovinskim bojkotom arapskih zemalja, zapadnoevropljani su ostali
po strani u ovom sukobu, a Izrael se do kraja oslonio na SAD. I zaista, SAD su na dan 13.
oktobra 1973, otvorile vazdušni most za snabdevanje Izraela municijom, naoružanjem i
drugim vojnim materijalom. Kao odgovor na taj akt, članice Organizacije Arapskih
zemalja izvoznika nafte, Organization of Arab Petroleum Exporting Countries, OAPEC,
jednoglasno su usvojile deklaraciju u kojoj saopštavaju da više neće snadbevati naftom
zemlje koje pomažu Izrael, što znači SAD i njene saveznike u Zapadnoj Evropi. Tako je
počela energetska kriza, nazvana naftni šok, koja će tokom 1974. potresti najrazvijenije
ekonomije sveta i sledstveno čitavu planetarnu ekonomiju.
U takvim uslovima, SAD i SSSR brzo su postigli dogovor o potrebi da se rat
zaustavi, pa je Savet bezbednosti OUN 22. oktobra 1973. usvojio Rezoluciju 338 kojom
se zaraćene strane pozivaju na hitan prekid vatre i rešavanje spornih pitanja pregovorima.
Međutim, neprijateljstva nisu prestala, došlo je do zaoštravanja na relaciji Moskva –
Vašington, nad događaje se nadvila čak i opasnost od nuklearne konfrontacije dve super-
sile, one su, ipak, zaključile da u njihovom interesu nije da započnu Treći svetski rat zbog
Egipta i Izraela, svojih štićenika na Bliskom Istoku, pa je na dan 24. oktobra 1973, Savet
bezbednosti UN izglasao Rezoluciju 339 kojom se ratujuće strane ponovo pozivaju na
 130

momentalni prekid neprijateljstava. Najzad, vojne operacije u ovom ratu obustavljene su

26. oktobra 1973.
Ipak, duboka politička, ekonomska i energetska kriza, više se nije mogla
zaustaviti. Spiro Egnju (Spiro Agnew), potpredsednik SAD, bio je prinuđen da, takođe u
oktobru, podnese ostavku na svoju funkciju, ali je zato Henri Kisindžer napredovao,
imenovan je za novog državnog sekretara. Trilaterarna komisija objavila je tada prvu,
oktobarsku svesku svoje edicije Trialogue: A Bulletin Of North American-European-
Japanese Affairs, u kojoj su publikovane analize tekuće energetske krize, kao i niz
predloga za vlade najrazvijenijih zemalja, pre svega za vladu SAD, povodom toga.
Novembarska sveska, Trialogue No. 2, donosi dokument Statement Of Purpose, u kome
se predstavljeni ciljevi Trilaterarne komisije. Kisindžer i Le Duk Tou, arhitekti Pariskog
mirovnog ugovora, dobili su ravnopravno Nobelovu nagradu za miru u decembru 1973,
ali se Le Duk Tou svoje nagrade odrekao.
Dana 24. aprila 1974, u Bonu, Ginter Giljem (Günter Guillaume, 1927 - 1995),
dugogodišnji lični sekretar kancelara Vili Branta, uhapšen je zbog špijunaže u korist
Istočne Nemačke, odnosno SSSR, jer je, kako se ispostavilo, pre svega bio dugogodišnji
agent Staatsicherheit, Stazi, tajne službe Istočne Nemačke i njenog šefa Markusa Volfa
(Marcus Wolf, 1923 - 2006). Sutradan, 25. aprila 1974. u Lisabonu, oko 300 nižih oficira
portugalske armije, koji su od 1973. godine organizovani u ilegalni Pokret oružanih
snaga, Movimento das Forças Armadas, MFA, na čelu sa kapetanima Otelom Saraiva de
Karvaljom (Otelo Saraiva de Carvalho) i Franciskom da Kosta Gomesom (Francisco da
Costa Gomesom), preuzela je vlast i zbacila fašistički režim koji je Portugalom vladao 40
godina. Tako je u ovoj zemlji pokrenuta nenasilna revolucija poznata kao Revolucija
karanfila, Revolução dos Cravos. Naime, tokom prve nedelje svoje akcije, vojnici u
Lisabonu i drugim portugalskim gradovima u puščanim cevima nosili su crvene karanfile
budući da je sezona ovog cveća uveliko bila u toku.
Dok traju ovi događaji, na predlog grupe nesvrstanih i zemalja u razvoju, grupe
poznate kao G77, 1. maja 1974, Generalna skupština UN, na svom Šestom specijalnom
zasedanju, usvojila je Deklaraciju o ustanovljenju Novog međunarodnog poretka,
Declaration of the Establishment of a New International Economic Order. Potom, na
Sedmom specijalnom zasedanju, Generalna skupština OUN usvojila je i Akcioni
 131

program, Action Programme koji treba praktično da doprinese realizaciji ciljeva

Deklaracije.
Dve nedelje posle hapšenja svog sekretara, 7. maja 1974, Brant je podneo ostavku
na kancelarsku dužnost, za novog kancelara izabran je Helmut Šmit (Helmut Schmidt),
takođe socijaldemokrata, a Brant je zadržao položaj predsednika Socijaldemokratske
partije Nemačke. Na zajedničkoj sednici veća Skupštine SFR Jugoslavije, 16. maja 1974,
Josip Broz Tito izabran je za predsednika republike bez ograničenja mandata, a u sklopu
svoje žive međunarodne aktivnosti, od 24. do 27. juna, boravio je i u Bonu gde je o
bilateralnim odnosima dve zemlje, kao i problemima svetskih poslova razgovarao sa
Helmutom Šmitom. Početkom jula 1974, u Nikoziji na Kipru, oficiri grčke Nacionalne
garde Kipra pokušali su da izvrše državni udar protiv predsednika Makariosa kako bi
omogućili ujedinjenje Kipra sa Grčkom. Državni udar na Kipru isplanirala je i
organizovala vojna hunta u Atini. Pukovnici su, naime, držali vlast u Grčkoj još od 1967.
Makarios je napustio Kipar, pa je preko Malte odleteo u London. Istovremeno, Turska je
poslala svoje trupe na Kipar. Ove snage zauzele su severni deo ostrva i tamo
proklamovale posebnu republiku kiparskih Turaka. Krajem jula 1974, grčka vojna hunta
koja je vladala tom zemljom od 1967. godine, pala je sa vlasti, a već 24. jula 1974.
Konstantin Karamanlis bio je pozvan da se iz emigracije vrati u Atinu i da kao premijer
preuzme privremenu vladu.
Na dan 8. avgusta 1974, u udarnom televizijskom trminu, Ričard Nikson
obavestio je javnost SAD, ali i svetsku javnost uopšte, da je zbog Afere Votergejt,
naročito zbog istrage u Kongresu koja ga je u ovom slučaju dovela pred opoziv i krivičnu
istragu zbog zavere, podneo ostavku i da će u podne narednog dana napustiti Belu Kuću.
I zaista, Nikson je sutradan predao predsedničku dužnost svom dotadašnjem
potpredsedniku Džeraldu Fordu (Gerald Rudolph Ford, Jr., 1913 - 2006). Sâm Ford
oslobodio je 8. septembra 1974, Ričarda Niksona bilo kakve odgovornosti, naročito
krivične, za slučaj Votergejt. Dana 4. novembra, Tito je u Beogradu primio Henrija
Kisindžera, državnog sekretara SAD i sa njim razgovarao o odnosima između dve zemlje,
kao i nekim drugim problemima, naročito o krizi na Bliskom istoku. Od 12. do 15.
novembra, Tito je posetio i Demokratsku Republiku Nemačku i tamo razgovarao sa
Erihom Honekerom (Erich Honecker, 1912 - 1994), a na dan 1. decembra 1974, u
 132

Krškom je postavio kamen temeljac za prvu jugoslovensku nuklearnu centralu čija je

izgradnja počela na osnovu ugovora sa američkom kompanijom Westinghouse,
isporučiocem tehnologije i glavne opreme, uključujući nukearni reaktor.
Na osnovu svoje aprilske Deklaracije o ustanovljenju Novog međunarodnog
ekonomskog poretka, Declaration of the Establishment of a New International Economic
Order, kao i Akcionog programa, Action Programme, Generalna skupština OUN usvojila
je u decembru 1974. Povelju o ekonomskim pravima i obavezama država, Charter of
Economic Rights and Duties of States. Tako je strategija nesvrstanih zemalja za
uspostavljanje novog svetskog poretka postala i strategija OUN.55

55
Videti, Breda Pavlic and Cees J. Hamelink: The New International Economic Order: Links between
Economics and Communications, UNESCO, Paris 1985,
http://unesdoc.unesco.org/images/0006/000657/065765eo.pdf; Robert Looney: New International
Economic Order, Prepared for R.J.B. Jones ed., Routledge Encyclopedia of International Political
Economy, Routledge, London 1999, http://web.nps.navy.mil/~relooney/routledge_15b.htm; Adam Sneyd,
McMaster University: New International Economic Order (NIEO), in Globalization and Autonomy,
http://www.globalautonomy.ca/global1/glossary_entry.jsp?id=EV.0027.
 133

9.

Početkom 1975, sasvim u skladu sa novoustanovljenim standardima plivajućeg

kursa, i jugoslovenski dinar postao je međunarodno konvertibilna valuta. To je i ovom
potpisniku omogućilo da u julu iste godine, u Londonu i Parizu, u tamošnjim
menjačnicama konvertuje svoje dinare za engleske funte i francuske franke i to po istom
kursu kao i kod kuće. Predsednik SAD Džerald Ford i državni sekretar Henri Kisindžer
boravili su u Beogradu i razgovarali sa J. B. Titom 3. avgusta 1975. U skladu sa
strategijom NIEO - NWICO, koja je postala i strategija OUN, u Beogradu je, od 13. do
22. oktobra 1975. održana Međunarodna radionica posvećena obrazovanju o životnoj
sredini, International Workshop on Environmental Education. Ovaj skup, na kome je
učestvovalo 96 učesnika iz 60 zemalja sveta, organizovao je UNESCO-UNEP
International Environmental Education Programme (IEEP), u saradnji sa Centrom za
međunarodne studije Beogradskog Univerziteta. Tom prilikom, usvojena je Beogradska
povelja. Globalni okvir za obrazovanje o životnoj sredini, The Belgrade Charter. A
Global Framework for Environmental Education, dokument koji se danas smatra
temeljnim međunarodnim aktom u ovoj oblasti i svakako jednim od dokumenta na koji se
oslanja izveštaj Brantove komisije iz 1995. Reč je o dokumentu u kome je prvi put jasno
definisana neophodnost globalnog obrazovanja o životnoj sredini, njenoj ugroženosti,
značaju njenog očuvanja i ulozi koju ona ima u svetskoj strategiji održivog razvoja.56
Peti samit šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja održan od 16. do 19.
avgusta 1976. u Kolombu, artikulisao je zahtev za uspostavljanje novog svetskog
informacionog i komunikacionog poretka u konzistentnu strategiju. Kao svoju, ovu
56
Videti, The Belgrade Charter. A Global Framework for Environmental Education,
http://portal.unesco.org/education/en/file_download.php/47f146a292d047189d9b3ea7651a2b98The+Belgra
de+Charter.pdf; The Belgrade Charter, in Environmental Education, EE,
http://www.gdrc.org/uem/ee/belgrade.html; The Belgrade Charter, in North American Association for
Environmental Education, NAAEE, Perspectives- Foundations of EE, http://eelink.net/pages/Perspectives-
+Foundations+of+EE; Education for sustainability: an agenda for action,
http://www.gcrio.org/edu/pcsd/endnotes.html.
 134

strategiju usvojio je UNESCO na 19. Generalnoj konferenciji održanoj u Najrobiju. Istom

prilikom, imenovana je Međunarodna komisija za studiju problema komunikacija,
International Commision for the Study of Communication Problemsna. Za predsednika
komisije bio je imenovan Šon Mekbrajd (Seán MacBride, 1908 - 1988, irski državnik,
borac za ljudska prava i pisac, predsednik Amnesty International 1961 - 1975, predsednik
Komisije UN za Namibiju u rangu pomoćnika generalnog sekretara UN za ovu zemlju
1973 - 1977, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1974. koju je podelio sa Eisaku Satom
(1901 - 1975), premijerom Japana. Za članove komisije, imenovani su: Eli Abel (Elie
Abel, SAD), Hubert Buve Meri (Hubert Beuve-Méry, Francuska), Elebe Ma Ekonzo
(Zair), Gabriel Garsija Markez (Gabriel Garcia Marques, Kolumbija), Segej Losev
(SSSR), Mohtar Lubis (Mochtar Lubis, Indonezija), Mustafa Masmundi (Mustapha
Masmoundi, Tunis), Mičio Nagai (Michio Nagai, Japan), Fred. I. A. Omu (Fred Isaac
Akporuaro Omu, Nigerija), Bogdan Osolnik (Jugoslavija), Gamal El Oteifi (Egipat),
Johanes Pronk (Johannes Pieter Pronk, Holandija), Huan Somavia (Juan Somavia, Čile),
Bubli Džordž Velgeze (Boobli George Verghese, Indija) i Beti Cimerman (Betty
Zimmerman, Kanada). Mandat ove komisije bio je da za naredno zasedanje Generalne
konferencije UNESCO-a, predviđeno da se održi 1980. u Beogradu, izradi analitički
izveštaj o stanju činjenica u oblasti informacija i komunikacija i da predloži odgovarajuće
praktične akcije usmerene ka uspostavljanju NWICO.
Dve godine pre beogradske konferecnije UNECO-a, bile su i dve poslednje
aktivne godine J.B. Tita. Iskoristio ih je najbolje što je mogao. Tokom 1978. i 1979. sreo
se i razgovarao sa svim glavnim akterima na svetskoj i domaćoj sceni. Tako je od 7. do 9.
marta 1978, na poziv Džimija Kartera, predsednika SAD boravio u zvaničnoj poseti toj
zemlji gde je sa Karterom i drugim američkim zvaničnicima imao razgovore o
bilateralnoj saradnji između dve zemlje i svetskim poslovima uopšte. Na poziv britanske
vlade, Tito je 10. i 11. marta boravio u Londonu, gde se sreo i razgovarao sa britanskom
kraljicom Elitzebetom II i brtanskim premijerom Džejmsom Kalaganom. Hua Guofeng,
predsednik CK KP Kine i Državnog saveta NR Kine boravio je od 21. do 29. avgusta
1978. u službenoj poseti Jugoslaviji i razgovarao sa Titom 21. avgusta u Beogradu. Dana
8. septembar 1978, Tito je na Brdu kod Kranja primio Vili Branta, predsednika
Socijaldemokratske partije Nemačke i predsednika Socijalističke internacionale, takođe i
 135

predsednika Nezavisne komisije za pitanja međunarodnog razvoja, Independent

Commission for International Developmental Issues (Brant je ovu komisiju osnovao
1977) i sa njim razgovarao o međunarodnim, međudržavnim i međupartijskim odnosima,
naročito o problemu odnosa Sever - Jug. Tito se sa Brantom sreo i naredne godine, 11.
jula 1979, na Brionima. Nekoliko meseci docnije, 2. oktobra 1979, Tito je govorio na
svečanoj sednici 34. Redovne godišnje skupštine Međunarodnog monetarnog fonda i
Međunarodne banke za obnovu i razvoj i njenih organizacija, koja se održavala u Centru
Sava u Beogradu. Istog dana, Tito je primio Paula Nikoleskuo Mizila, generalnog
direktora UNCTAD-a, a zatim se susreo i sa Dejvidom Rokfelerom, predsednikom
njujorške Chais Manhattan Bank, osnivačem i predsednikom Trilateralne komisije. Četiri
dana kasnije, u Karađorđevu, Tito je primio i predsednika MMF-a, Žaka de Laroziera.
Najzad, 14. oktobra 1979, Tito se sreo sa profesorom Henrijem Kisindžerom, bivšim
državnim sekretarom SAD i "zadržao se sa njim u dužem razgovoru, koji se odnosio na
aktuelna pitanja međunarodnih odnosa". Krajem te godine, Tito je, po savetu lekara
smešten u ljubljanski Klinički centar gde je i umro 4. maja 1980.
Oktobra 1980, na svojoj 21. Generalnoj konferenciji održanoj u Beogradu,
UNESCO je primio i usvojio izveštaj i preporuke Mekbrajdove Međunarodne komisije
za studiju problema komunikacija, pod naslovom Many Voices One World, Mnogo
glasova, jedan svet.57 Tako je strategija nesvrstanih zemalja za uspostavljanje NWICO
postala globalna strategija koju OUN zastupa preko jedne od svojih agencija kao što je to
UNESCO. Ciljevi koje je strategija NWICO imala da ostvari bili su:
1. Uklanjanje neravnoteže i nejednakosti u oblasti globalnih informacija.
2. Uklanjanje negativnih posledica koje proizvode javni ili privatni monopoli u
oblasti informacija.
3. Uklanjanje unutrašnjih ili spoljašnjih ograničenja za slobodan protok
informacija.
4. Uspostavljanje i negovanje pluralizma izvora i pluralizma kanala informacija.

57
Videti, Communication and Society Today and Tomorrow. Many Voices One World. Towards a new
more just and more efficient world information and communication order. Report by the International
Commision for the Study of Communication Problems, Kogan Page - London, Unipub - New York,
UNESCO - Paris 1980, integralni tekst na adresi
http://unesdoc.unesco.org/images/0004/000400/040066eb.pdf.
 136

5. Sloboda štampe i informacija.

6. Sloboda novinara koja je nerazdvojiva od njihove odgovornosti.
7. Pomoć zemljama u razvoju da uspostave, razviju i edukuju vlastite ljudske i
tehničke informacione kapacitete.
8. Poštovanje kulturnog identiteta svakog pojedinačnog naroda i pravo svake
nacije da svetsku javnost informiše o svojim interesima, aspiracijama, kulturnim i
socijalnim vrednostima.
Ova takođe horizontalna strategija postala je poznata kao doktrina slobodnog
protoka informacija. Iste 1980. godine, pojaviće se i prvi izveštaj Brantove Nezavisne
komisije za pitanja međunarodnog razvoja, knjiga North-South: A Program for Survival,
Sever-Jug. Program za preživljavanje. Ali, usvajanje izveštaja i preporuka Mekbrajdove
komisije nije prošlo bez krupnih problema.
Predstavnici Velike Britanije i SAD na beogradskom zasedanju UNESCO-a
odbili su da prihvate izveštaj Many Voices, One World, naročito zbog njegovih preporuka
usmerenih ka uspostavljanju slobodnog protoka informacija, demonopolizaciji i
demokratizaciji svetskog informatičkog prostora. Zbog strategije NWICO, medijska
industrija SAD optužila je UNESCO za pokušaj uspostavljanja globalne cenzure. Spor
između UNESCO-a sa jedne, a SAD i Velike Britanije sa druge strane, eskalirao je toliko
da je 28. decembra 1983, vašingtonska administracija predsednika Ronalda Regana
(Ronald Wilson Reagan, 1911 - 2004) donela odluku da istupi iz ove međunarodne
organizacije. Istovremenom, takođe tokom 1983, pojavio se i drugi izveštaj Brantove
komisije, knjiga Common Crisis. North-South Cooperation for World Recovery,
Zajednička kriza. Saradnja Sever-Jug za svetski oporavak. Džordž Šulc (George
Schultz), državni sekretar SAD, uputio je prvih dana januara 1984. pismo generalnom
direktoru UNESCO-a Amadu-Mahtar M' Bou (Amadou-Mahtar M'Bow) u kome ga
obaveštava o toj odluci svoje vlade. Bio je to jedan od prvih akata tzv. novog hladnog
rata koji je kao svoju strategiju za obnovu globalne hegemonije SAD zastupala
administracija Ronalda Regana.
SAD su se ponovo vratile u članstvo UNESCO-a tek 1990, kada je Teres Paket-
Savinji (Thérèse Paquet-Sévigny), prva žena na dužnosti pomoćnika generalnog sekretara
OUN za informisanje, jasno artikulisala anti-NWICO poziciju svetske organizacije i to sa
 137

stanovišta službene politike i ideologije vlade SAD. "Tokom mnogo godina,

međunarodna debata o informacijama i komunikacijama nije rezultirala saglasnošću oko
zajedničkog pristupa. Želim samo da podsetim na neke od diskusija, na primer na
koncepte novog svetskog informacionog poretka, koji su u očima brojnih aktera u polju
komunikacija ugrožavali međunarodne napore da se uspostavi svetsko informatičko
društvo, a world-wide information society" (podvl. Lj.K.), izjavila je Teres Paket-Savinji.
Tako je strategija NWICO stavljena ad acta, a prostor za realizaciju jedne drugačije
strategije za uspostavljanje novog svetskog poretka bio je oslobođen od svakog
alternativnog pristupa.
 138

10.

Pokušaj Mihaila Sergejeviča Gorbačova da u ime SSSR i njegovih

istočnoevropskih saveznika artikuliše jednu alternativnu strategiju za čitav svet, takođe
nije urodio plodom. Gorbačov je ovu strategiju predstavio u svom govoru na 43.
redovnom zasedanju Generalne Skupštine OUN, 7. decembra 1988. u Njujorku. Tom
prilikom, Gorbačov je i sâm prvi put upotrebio pojam Novi Svetski Poredak, New World
Order. Pozivajući se na tradiciju Francuske revolucije iz 1789. i Ruske revolucije iz
1917, on je konstatovao kako je dalji svetski napredak moguć jedino kroz traganje za
saglasnošću čitavog čovečanstva oko svojstava i ustanova budućeg Novog Svetskog
Poretka. Saglasnost čitavog čovečanstva oko budućeg Novog Svetskog Poretka, može se,
rekao je tada Gorbačov, najdelotvornije uspostaviti u miru, kroz međusobnu saradnju
(cooperation) svih zemalja i naroda sveta koju je nazvao međusobnim stvaralaštvom (co-
creation) i međusobnim razvojem (co-development).58
Naravno, Gorbačovljev predlog plana za postizanje međunarodne saglasnosti o
Novom Svetskom Poretku nije prošao kao globalno rešenje. Sasvim u skladu sa ulogom
koju je SSSR imao u američko-sovjetskom svetskom poretku koji je bio uspostavljen
posle Drugog savetskog rata, Gorbačevljev predlog za uspostavljanje nove međunarodne
arhitektonike ostao je lokakalizovan kao opšti okvir za promene u SSSR i
istočnoevropskim zemljama njegove interesne zone. Pošto je delimično odigrao svoju
ulogu u procesu samoraspuštanja komunističkih režima u SSSR i Istočnoj Evropi, u
procesu ujedinjenja Nemačke, kao i na samom početku Desetogodišnjeg rata za
Jugoslovensko nasleđe, taj plan predat je zaboravu za nešto manje od dve godine pošto ga
je Gorbačov predstavio u Ujedinjenim Nacijama.
58
Videti, Mikhail Gorbachev: Address to 43rd U.N. General Assembly Session, December 7, 1988:
http://www.coldwarfiles.org/files/Documents/1988-1107.Gorbachev.pdf;
http://www.cnn.com/SPECIALS/cold.war/episodes/23/documents/gorbachev/;
http://www.answers.com/topic/address-to-the-43rd-u-n-general-assembly-session;
http://www.writespirit.net/inspirational_talks/mikhail_gorbachev_talks/united_nations_address.
 139

Poziv za uspostavljanje Novog Svetskog Poretka tada je stigao sa druge obale

Atlantika, iz Vašingtona. Naime, nepune dve godine posle Gorbačevljevog predloga za
postizanje koncenzusa oko Novog Svetskog Poretka, 17. avgusta 1990, bilo je to dve
nedelje posle invazije Iraka na Kuvajt, predsednik SAD Džordž Herbert Voker Buš, i sâm
je prvi put javno upotrebio pojam Novi Svetski Poredak, New World Order. Američki
predsednik izjavio je tada da invezija neće uspeti zato što "preti Novom Svetskom
Poretku", "because it threatens the New World Order". Dan kasnije, 7. avgusta 1990,
predsednik Buš saopštio je da SAD pokreću preventivnu, "čisto defanzivnu", vojnu
Operaciju Pustinjski štit, Operation Desert Shield, sa ciljem sprečavanja Iraka da posle
Kuvajta napadne i Saudijsku Arabiju. Kao što je već rečeno, ova operacija bila je
planirana i odobrena u skladu sa tajnom Direktivom o nacionalnoj bezbednosti 26,
National Security Directive 26, koju je Buš potpisao 2. oktobra 1989. i koja počinje
konstatacijom da je "pristup nafti u Persijskom Zalivu i bezbednost glavnih prijateljskih
zemalja u regionu od vitalnog značaja za nacionalnu bezbednost SAD".
Tako je 7. avgusta 1990. godine pojam Novi Svetski Poredak, New World Order,
posle kratkotrajnog sedmogodišnjeg ciklusa u interpretaciji svetskog saveza siromašnih
(Alžir 1973, Njujork 1974, Kolombo 1976, Beograd 1980), i posle neuspešnog pokušaja
Mihaila Sergejeviča Gorbačova iz 1988, ponovo uveden na svetsku pozornicu, sada u
interpretaciji svetskog saveza bogatih. Preko noći, pojam New World Order, NWO, u
verziji Džordža H. V. Buša postao je glavna svetska lozinka. Ali, spor između zastupnika
različitih koncepcija Novog Svetskog Poretka ovim nije bio i završen. Videli smo da je
Brant već krajem 1989. počeo da radi na formiranju svoje Komisija za globalnu upravu,
kao i to da je, na prvom inicijalnom sastanku, bio prisutan i Jen Pronk (Johannes Pieter
Pronk), potpredsednik Laburističke partije Holandije i jedan od članova Mekbrajdove
komisije.
Što se pak tiče nasleđa Mekbrajdove komisije, ne samo da od devedesetih godina
20. veka do danas sukcesivno zaseda Mekbrajdov okrugli sto o komunikacijama,
MacBride Roundtable on Communication, nego je ponovo aktuelan i rad Meny Voices,
One World, onaj izveštaj Mekbrajdove komisije usvojen na 21. Generalnoj konferenciji
UNESCO-a, oktobra 1980. u Beogradu.59 Istorijska je ironija što Brantova komisija koja
59
Videti, Joseph A. Mehan (International Communications, School of International Affairs, Columbia
University, New York): Why the NWICO never had a chance with the American media,
 140

se posredno i neposredno oslanja na strategiju NIEO i NWICO koja je tokom šezdesetih i

sedamdesetih godina 20. veka razvijana (i) u ondašnjoj Jugoslaviji, ovu zemlju, u društvu
sa isto tako zlosrećnom Ruandom, u svom izveštaju iz 1995. pominje jedino kao primer
za građanski rat, etničko čišćenje i destrukciju.
Kako bilo da bilo, u slučaju strategije koju zastupa Brantova komisija reč je o
strategiji koja je napustila u dekadentni i neproduktivni istorijski koncept vladanja nad
ljudima i koja nastoji da se artikuliše kao upravljanje ljudskim poslovima i celinom sveta
u interesu čovečanstva i svakog njegovog pojedinačnog pripadnika. Ovim je, na samom
kraju 20. veka, teorijski napuštena ideja svetske države, koja je kroz poznatu istoriju, a
naročito od kraja 18. do kraja 20. veka, dominantno profilisala prostor socijalnog
konflikta između zastupnika dve ekstremno udaljene mogućnosti, onih koji su zastupali
različite programe za idealno vladanje nad ljudima s jedne strane i onih koji su zastupali
mogućnosti za idealnu ljudsku slobodu s druge. Gotovo 200 godina, najmanje od 1848.
pa sve do poslednje decenije 20. veka, ideja svetske države bila je i na levici i na desnici
političkog spektra dominatni supstitut za ideju kosmopolisa. Na samom kraju 20. veka,
socijalni prostor koji se strukturirao kao posledica ovog konflikta između planetarne
vlasti i planetane slobode, omogućio je artikulisanje koncepta globalne uprave i
globalnog upravljanja.
Zato je jedno od očiglednih svojstva koncepta globalnog upravljanja njegova
srodnost sa idejama svetske federacije koje su artikulisane unutar opšte teorijske tradicije

http://www.idsnet.org/Papers/Communications/JOSEPH_MEHAN.HTM; Michael D. Basil (Department of

Mass Communications, University of Denver, CO): Alternative visions for NWICO: An historical and
comparative evaluation, Paper presented to the Ninth MacBride Roundtable on Communication, October 1,
1997, Boulder, CO, USA, http://www.idsnet.org/Papers/Communications/MICHAEL_BASIL.HTM; New
World Information and Communication Order (NWICO) Debates, in Culture and Communication, Fall
2000, Professor Leslie Regan Shade, Department of Communication, University of Ottawa,
http://137.122.151.31/CMN2180/nwico.htm; Micky Lee: A historical account of critical views on
communication technologies in the context of NWICO and the MacBride Report, Paper presented at
Information Society: Visions and Governance. The World Summit on the Information Society and beyond,
The European Institute for Communication and Culture, EURICOM & University of Padua (Padova),
Padova, Italy 5th - 7th May 2003, http://www.bfsf.it/wsis/Storia_ordine_mondiale.html; Dr Ulla Carlsson
(Director, NORDICOM, The Nordic Information Centre for Media and Communication Research),
Göteborg University: The Rise and Fall of NWICO - and Then? From a Vision of International Regulation
to a Reality of Multilevel Governance, Paper presented at EURICOM Colloquium: Information Society:
Visions and Governance, Venice 5 - 7 May, 2003,
http://www.bfsf.it/wsis/cosa%20dietro%20al%20nuovo%20ordine.pdf; Andrew Calabrese: The MacBride
Report: Its Value to a New Generation, In press in Quaderns del CAC (quarterly journal of the Catalonian
Broadcasting Council), 2005, in Global Policy Forum. Empire,
http://www.globalpolicy.org/empire/un/2005/macbride.htm.
 141

socijalizma 19. i 20. veka. Ovo ne treba da nas čudi. Jer, koncentrisani destilat ideja o
kojima je reč postao je moguć i manifestan u onom istom "trenutku" naše novije prošlosti
kada je, usled kumulativnog dejstva brojnih faktora istorijske, socijalne, ekonomske,
naučne, tehnološke i kulturne prirode, došlo do strukturalnog profilisanja aktuelnog
oblika svetskog sistema pod pretpostavkama njegove istorijske demisije, kao i pod
pretpostavkama opšte perspektive ljudskih poslova koja je tako bila otvorena.
 142

11.

Ovaj "trenutak" strukturalnog profilisanja i kristalizacije jeste mondijalni talas

sinhroniciteta poznat kao svetska revolucija 1968. godine. Bio je to masovni anti-
sistemski pokret koji je između 1964. i 1974. godine, sa 1968. kao svojim vrhuncem,
sasvim u skladu sa ritmom Kondratijevljevih dugih talasa60, kao mondijalni talas
sinhronniciteta zaista zahvatio čovečanstvo, a naročito mladu, posleratnu generaciju. U
skladu sa prirodom svetskog (kapitalističkog) sistema koji se tada manifestovao kao
državni kapitalizam i kao državni socijalizam, više faktora odredilo je karakter ovog
planetarnog pokreta: duboke strukturalne promene svetskog društva, posebno
ekonomske, kulturne, naučne i tehnološke promene koje su ne samo sastavni deo nego i
sam temelj ove revolucije; kritika i odbacivanje poretka svetske dominacije kroz
podjednaku kritiku i odbacivanje državnog kapitalizma sa SAD kao hegemonom, kao i
državnog socijalizma čiji je hegemon SSSR; kritika i odbacivanje svakog drugog
etatizma, svake hijerarhijski ustrojene organizacije i svakog oblika opresije; najzad,
traganje za delotvornom alternativom tog nakaradno i pogrešno ustrojenog sveta.61
U punom skladu sa činjenicom da je ovaj anti-sistemski pokret bio u opoziciji
prema svakom obliku autoritarne, hijerarhijske, konzervativne, etatizovane,
militarizovane, dogmatizovane i opresivne socijalne organizacije, traganje za
alternativom počelo je kao novo, inspirativno čitanje starih revolucionarnih programâ za
promenu samog ustrojstva sveta iz 19. i prve polovine 20. veka, naročito programâ onih
mislilaca čije su ideje o perspektivama čovečanstva i ljudskoj slobodi tokom vremena
bile sistemski marginalizovane i neutralisane. Ritam same istorije, naročito ona
strukturna dinamika koja od dugog 16. veka do danas određuje opštu talasnu putanju

60
O Kondratijevljevim dugim talasima ili K-talasima kako se ovaj analitički model još naziva, uključujući i
literaturu od interesa u toj stvari, opširnije sam pisao na drugim mestima; videti, Ljubomir Kljakić: Srbi i
Amerikanci u svetskim poslovima kroz istoriju i otvorena pitanja budućnosti. Jedna strategija istraživanja,
predavanje u okviru zajedničkog ciklusa tribina Srpsko-američkog centra i Kolarčeve zadužbine, Beograd
5. april 2004, posebno Deo 2 tog rada,
http://www.sac.org.yu/sac/tribina/T012_KljakicLj/PredavanjeKljakicLj_T12?stdlang=us; isti: Dugotrajna
dvoglasna muzika. Jedna uvertira za istraživanje ritma budućnosti u vremenu istorijske demisije svetskog
sistema, FPN, Poslediplomske studije, Smer Politička sociologija, Istorija političkih teorija, Beograd,
februar 2005, str. 24 - 28; isti: Studije budućnosti 1987 - 2004, Narodna knjiga, Beograd 2005, naročito rad
Poslednji ciklus poslednje krize ili ritam budućnosti, str. 241 - 255.
61
Videti, The Chomsky Reader. Noam Chomsky, ed. James Peck, Pantheon Books, New York 1987.
 143

svetskog (kapitalističkog) sistema62, usmerili su traganje za alternativom, uostalom kao i

čitav tok svetske revolucije 1968, u ovom pravcu. 63
Naime, stari autoritarni, hijerarhijski, konzervativni, etatizovani, fragmentirani,
militarizovani i opresivni poredak sveta sa svim svojim posebnim ustanovama
organizacije socijalnog života – države, partije, ideologije, religije i crkve, obrazovanje,
ekonomija, svakidašnji život uopšte – zahvaćen dubokom krizom našao se na samom
pragu svoje istorijske demisije. Svetski sistem blokirao je sam sebe. Čas promene bio je
62
Fenomen dinamike svetskog kapitalističkog sistema, kao i glavna svojstva čitave mondijalne strukture
koja se reprodukuje na takvim pretpostavkama, identifikovni su još početkom 1848: "Buržoazija je u
istoriji odigrala krajnje revolucionarnu ulogu. [...] Buržoazija ne može da postoji a da neprekidno ne
revolucioniše oruđa za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje, pa prema tome, i cijelokupne društvene
odnose. A svima ranijim industrijskim klasama bio je, naprotiv, prvi uslov egzistencije zadržavanje starog
načina proizvodnje. Buržoaska epoha se razlikuje od svih ranijih epoha po stalnom revolucionisanju
proizvodnje, po neprekidnom potresanju svih društvenih slojeva, po vječnoj nesigurnosti i stalnom
kretanju. Ona rastače sve čvrsto, zarđale odnose sa svim starinskim redstavama i shvatanjima koji ih prate;
svi novi odnosi zastarijevaju prije no što očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim; sve što je
sveto skrnavi se; ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose
pogledaju trezvenim očima. / Potreba za sve prostranijim tržišteima na kojima će prodati svoje proizvode
goni buržoaziju preko cijele Zemljine kugle. Svugdje ona mora da se ugnjezdi, svugdje da se naseli, svugdje
da uspostavi veze. / Buržoazija je eksploatacijom svjetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i
potrošnji svih zemalja. Na veliku žalost reakcionara, ona je izvukla nacionalno tlo ispod nogu industrije.
Uništene su prastare nacionalne industrije i uništavaju se svakodnevno i dalje. Potiskuju ih nove industrije,
čije uvođenje postaje životno pitanje za sve civilizovane nacije, inudustrije koje više ne prerađuju domaće
sirovine, već sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasti, i čiji se fabrikati ne troše samo u zemlji, već u
isto vrijem u svim dijelovima svijeta. Na mjesto starih potreba, zadovoljavanih domaćim proizvodima,
stupaju nove, koje za svoje zadovoljenje traže proizvode najudaljenijih zemalja i podneblja. Na mjesto
stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ograđenosti stupa svestrani saobraćaj, svestrana uzajamna
zavisnost nacija. A kako je u materijalnoj, tako je i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih
nacija postaju opšta dobra. Nacionalna jednostranost i ograničenost postaju sve nemogućnije, a iz
mnogijh nacionalnioh i lokalnih književnosti stvara se svjetska književnost. / Brzim poboljšanjem svih
oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem, buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i
najvarvarskije nacije. [...] Ona prisiljava sve nacije da prihvate buržoaski način proizvodnje, ako neće da
propadnu; ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, to jest da postanu buržuji.
Jednom riječi, ona stvara svoj svijet po sopstvenom liku." (podvl. Lj.K.) Karl Marx, Fridrich Engels:
Manifest Komunističke partije, MED, isto, tom 7, str. 382 - 383.
63
"Studentski pokret 1968. rehabilituje ideje solidarnosti i samoorganizovanja. Kropotkinovi spisi ponovo
nalaze publiku, zainteresovanu ne toliko za pojedinačne teze i argumente koliko za opšti intelektualni i
životni stav. Karakteristično je da renesansa anarhističkih motiva ne nastupa kao reakcija na krizu
podržavljenog socijalizma nego kao izraz krize tradicionalnog političkog sistema u demokratskim
društvima Zapada. Time je na određeni način potvrđeno Kropotkinovo uverenje da tek razvijena
industrijska društva omogućavaju uspostavljanje trajnih oblika samoorganizovanja." Videti, Zoran Đinđić:
Beleška o P. A. Kropotkinu, predgovor za P. Kropotkin: Zapisi jednog revolucionara, Velika edicija Ideja,
Mladost, Beograd bez godine izdanja (verovatno 1984. ili 1985) str. 11. Niz naslova objavljenih uoči i
tokom svetske revolucije 1968, veoma dobro ilustruju ovo traganje za delotvornom antisistemskom
alternativom. Videti: James Joll: The Anarchists, Little, Brown & Co., Boston 1964; Collectivisations:
L'Oeuvre constructive de la Révolution espagnole, prvo izdanje Barcelona 1937, Editions C.N.T., Toulouse
1965; Noam Chomsky: Cartesian Linguistics, Harper & Row, New York 1966; Ni Dieu, ni Maítre, ed.
Daniel Guérin, La Cité Editeur, Lausanne , n.d.; Shlomo Avineri: The Social and Political Thought of Karl
Marx, Cambridge University Press, London 1968; Hugh Scanlon: The Way Forward for Workers' Control,
 144

neizbežan. Ali, tradicionalne sistemske ideologije – ideologija državnog kapitalizma,

ideologija državnog socijalizma, ideologija etatističkog nacionalnog oslobođenja – koje
su do tada legitimisale glavne frakcije strukturâ moći svetskog sistema, nisu mogle
ponuditi čak ni kratkoročni izlaz iz tog stanja duboke strukturalne krize, niti su,
sledstveno, kao ideologije mogle ostati sačuvane u dotadašnjem, "čistom" obliku. Kao
delotvorna platforma za izlazak iz krize nije se, razumljivo, mogla potvrditi ni strategija
ideološkog priznanja činjenica o konvergentnosti državnog kapitalizma i državnog
socijalizma, strategija koju su proklamovale obe glavne frakcije moći svetskog sistema.64
Uostalom, sama strategija ideološkog priznanja konvergencije bila je i proklamovana kao
prelazno, kratkoročno rešenje. Ipak, ne može se poreći doprinos ove strategije u jednoj
stvari. Ona je, naime, omogućila da se bolje shvate strukturalne identičnosti državnog
kapitalizma i državnog socijalizma kao glavnih oblika moći svetskog sistema, omogućila
je smanjenje napetosti između frakcija koje su ih zastupale i, najzad, pomogla je da se
uspostavi prostor komunikacije i konvertibilnosti različitih teorijskih i ideoloških modela
za izlazak iz krize.
Taj prostor istina neformalnog, ali zato faktičkog susreta omogućio je novi ciklus
prožimanja i konvertovanja naizgled nepomirljivih ideja i ideologija, pa tako i
"prelivanje" utopijskih, liberterskih i anarhističkih ideja o ljudskoj slobodi u područja

Institute for Workers' Control Pamphlet Series, no. 1, Nottingham, England, 1968; Daniel Guérin: Pour un
marxisme libertaire, Robert Laffont, Paris 1969; Walter Kendall: The Revolutionary Movement in Britain
1900 - 1921, Weidenfeld & Nicolson, London 1969; Paul Mattick: Marx and Keynes: The Limits of Mixed
Economy, Extending Horizons Series, Porter Sargent, Boston 1969; The New Left: A Collection of Essays,
ed. Priscilla Long, Porter Sargent, Boston 1969; César M. Lorenzo, Les Anarchistes espagnols et le
pouvoir, 1868 - 1969, Editions du Seuil, Paris 1969; Daniel Guérin: Pour un marxisme libertaire, Robert
Laffont, Paris 1969; Noam Chomsky: At War with Asia, Pantheon Books, New York 1970; Daniel Guérin:
Anarchism: From Theory to Practice, Monthly Review Press, New York 1970; Gaston Leval: Espagne
libertaire, 1936 - 1939: L'Oeuvre constructive de la Révolution espagnole, Editions du Cercle, Paris 1971;
Frank Mintz: L'Autogestion dans l'Espagne révolutionaire, Editions Bélibaste, Paris 1971; Michael
Bakunin: Bakunin on Anarchy, ed. and trans. by Sam Dolgoff, Alfred A. Knopf, New York 1972. Na istom
tragu je i obnova interesovanja za radove Sen Simona i Šarla Furijea; njihova sabrana dela štampana su
između 1966. i 1968. u Parizu; videti: Oeuvres de Claude-Henri de Saint-Simon, vol. I - VI, Éditions
Anthropos, Paris 1966; Oeuvres de Charles Fourier, vol. I - XII, Éditions Anthropos, Paris 1966 - 1968;
kao VII knjiga Furijeovih sabranih dela, prvi put je objavljen njegov Novi ljubavni svet, Le Nouveau
Monde amoreux, delo veoma uticajno tokom svetske revolucije 1968. i docnije; tada najavljenu XIII knjigu
Furijeovih sabranih dela, Anthropos nije objavio; u vezi s novom recepcijom Furijea, videti Roland Bart:
Sad, Furije i Lojola (1971), Vuk Karadžić, Beograd 1979.
64
Videti, Andrei Sakharov: Progress, Coexistence, and Intellectual Freedom, Norton, New York 1968 [rad
čuven kao Manifest, takođe poznat pod naslovom Thoughts on Progress, Coexistence and Intellectual
Freedom].
 145

koja su do tada bila ekskluzivni zabrani tradicionalnih sistemskih ideologija, uključujući

ovde i područja pod apsolutnom dominacijom glavnih frakcija moći svetskog sistema.
Razume se, proces ovog "prelivanja" bio je obostran i dvosmeran. 65 Veoma upečatljivo,
ovo se može videti u oblasti istraživanja i razvoja, I&R, research and development, R&D,
u područjima osnovnih nauka i, naročito, visokih tehnologija. Naime, iako ova područja
tradicionalno predstavljaju zabrane ekstremno centralizovanih struktura državne moći
uopšte, a vojno-bezbednosnih struktura moći posebno, upravo su ovde koncipirani i
dizajnirani projekti koji su, u najvećoj mogućoj meri, ekvivalentni sa, na primer,
anarhističkim idealima svetske federacije slobodnih autonomnih pojedinaca i njihovih
slobodnih autonomnih asocijacija. Istorija Interneta idealan je slučaj da se ovo pokaže.
Danas, na primer, znamo i to da je tok događaja koji je doveo do Interneta i njegove
Svetske Mreže, takođe bio ubrzan u vreme svetske revolucije 1968. 66
65
"Revolucija dolazi. Ona neće biti kao revolucije prošlosti... (biće to) revolucija nove generacije", kaže C.
Reich u The Greening of America, New York, 1970; videti, takođe, Lasky: The Birth of a Metaphor: On
the Origina of Utopia an Revolution, Encounter, Mar. 32, 1970; J. Revel: Ni Marx Ni Jésus; de la seconde
révolution américaine à la seconde révolution mondiale, Paris 1970, engleski prevod Without Marx or
Jesus, New York 1971; J. D. Rockefeller: The Second American Revolution, New York, 1973; T. Wertime:
The New American Revolution, Washington Post, 1976, Jul 5, A23 (jedno prudonističko zalaganje za
revoluciju); Lasky: Utopia and Revolution, Chicago 1976 (jedan pregled 2.500 godina istorije utopija i
revolucija); J. Beré: The Second American Revolution, Vital Speeches, Jan 15, 1978; F. and F. Manuel:
Utopian Thought in the Western World, Cambridge, Mass, 1979... Isto tako, videti, James H. Billington:
Fire in the Minds of Men. Origins of the Revolutionary Faith, Basic Books Inc., New York 1980 (jedan
opširan i učen, premda ne i potpun, pregled revolucija od 18. do 20. veka; centralnu tezu ove knjige, tezu o
istorijskom kraju epohe revolucija, događaji demantovali samo četiri godine posle njenog pojavljivanja;
naime, godine 1984, sa prvim personalnim računarima, počela je informatička revolucija i sav onaj
civilizacijski, sociološki, psihološki, naučni, kulturni, ekonomski i svaki drugi zaplet u vezi sa tom
revolucijom).
66
Danas, na primer, znamo i to da je tok događaja koji je doveo do Interneta i njegove Svetske Mreže,
takođe bio ubrzan u vreme svetske revolucije 1968. Advanced Research Projects Agency, ARPA, Agencija
za napredne istraživačke projekte – organizacija koju je, kao vojni strateški projekat najvišeg stepena
poverljivosti, vlada SAD osnovala još 1957. sa ciljem da ponudi adekvatne naučne i tehnološke odgovore
SAD na Sputnik, prvi satelit u Zemljinoj orbiti koji je te godine lansirao SSSR – osnovala je upravo 1968.
godine Mrežu agencije za napredne istraživačke projekte, Advanced Research Projects Agency Net,
ARPANET, čiji je zadatak bio da više kompjutera poveže u integrisanu, funkcionalnu i komunikabilnu
necentralizovanu mrežu autonomnih jedinica – što svakom kompjuteru omogućava da sačuva svoju punu
radnu samostalnost – i da tako realizuje jednu zamisao koja se javila šest godina ranije. Naime, komanda
ratnog vazduhoplovstva SAD angažovala je 1962. svoju korporaciju RAND da, pod pretpostavkom prilika
koje mogu nastati posle hipotetičkog nuklearnog udara na teritoriju SAD i ozbiljnog narušavanja, ili čak
raspada komandno-komunikacionog sistema, napravi istraživanje i studiju održivosti komunikacija između
komandno-kontrolnih centara s jedne strane, a sa druge aviona i raketnih sistema s druge strane. Pol Baran
(Paul Baran), istraživač korporacije RAND, napravio je takvo istraživanje i u svom izveštaju predložio više
rešenja za postavljeni problem. Kao optimalno rešenje, predložio je koncept packet switched network,
isprekidana paketna mreža. Po tom konceptu, bilo koji paket informacija može se kroz mrežu autonomnih
jedinica prenositi skokovito, od jedne do druge jedinice, a optimalne uslove za takav skokoviti transfer
informacija pruža mreža međusobno povezanih kompjutera. Drugim rečima, neka komanda, odnosno paket
 146

Sve je to presudno uticalo na promenu ljudske recepcije celine sveta, a sledstveno

i na promenu dotadašnjeg koncepta kosmopolisa kao centralizovane svetske države, kao i
čitavog kompleksa pitanja od značaja za problem upravljanja svetskim poslovima
uopšte.67 Otuda je i današnji koncept kosmopolisa i globalnog upravljanja koji je 1995.
predstavila Brantova komisija srodan idejama svetske federacije koje su artikulisane
unutar tradicije socijalizma 19. i 20. veka, naročito unutar njenog marginalizovanog i
potisnutog dela.

informacija, emituje se iz komandno-kontrolnog centra i šalje primaocu (podređenoj komandi, avionu ili
raketi) tako da se skokovito prosleđuje od jednog do drugog autonomnog aktera mreže, odnosno
kompjutera koji su istovremeno i autonomani u svom radu i povezani u jedinstvenu, komunikalbilnu
mrežu. Ukoliko unutar mreže dođe do bilo kakvog problema koji bi prekinuo ili onemogućio dalji transfer
ovog paketa informacija, on se u svakom momentu može ponovo poslati preko drugih autonomnih jedinica
povezanih u mrežu. Upravo ovu zamisao mrežnog povezivanja više kompjutera imao je 1968. godine da
praktično realizuje ARPANET. I zaista, već 1969, postavljena je prva funkcionalna mreža kompjutera
među kojima je ostvaren prenos paketa nformacija na daljinu. Ova preteča Interneta imala je četiri
kompjutera u četiri laboratorije angažovane u vojnim istraživanjima na Kalifornijskom univerzitetu u Los
Anđelesu, SRI u Stanfordu, na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari i na Univerzitetu Utah.
Kapacitet prenosa podataka ARPANET-a kao prve funkcionalne kompjuterske mreže bio je 50Kbps.
Godine 1972, dizajniran je i prvi program elektronske pošte, e-mail, a prvo e-pismo prosleđeno je kroz
ARPANET. Zbog strateškog značaja postignutih rezultata za američku vojsku, ARPA je iste godine
preimenovana u Agenciju za napredne odbrambene istraživačke projekte, The Defense Advanced Research
Projects Agency, DARPA, a ARPANET u Mrežu agencije za napredne odbrambene istraživačke projekte,
The Defense Advanced Research Projects Agency Net, DARPA; projekat je bio neposredno podređen
Ministarstvu odbrane, Department of Defens, DoD. Posredstvom tzv. NCP, Network Control Protocol,
mreža je u tom trenutku povezivala već 23 kompjutera sa isto toliko univerziteta uključenih u ovaj program
vojnih istraživanja i razvoja. Kada je 1973, bio dizajniran protokol kasnije nazvan TCP/IP, onda je to
omogućilo različkitim kompjuterima umreženim u DARPANET da se autonomno povezuju i međusobno
komuniciraju. Tako su postavljeni temelji Interneta, načelno najotvorenijeg i najdemokratskijeg medija
komunikacija u dosadašnjoj istoriji. Videti, Ben Segal/ CERN IT–PDP–TE: A Short History of Internet
Protocols at CERN, April, 1995, http://ben.home.cern.ch/ben/TCPHIST.html; Dave Kristula: The History
of the Internet, March 1997, update: August 2001, http://www.davesite.com/webstation/net-history.shtml;
Hobbes' Internet Timeline v8.1 by Robert H'obbes' Zakon, Zakon Group LLC, (c)1993-2005,
http://www.zakon.org/robert/internet/timeline/. Godina 1995, u kojoj je Komisija za globalno upravljanje,
poznata i kao Brantova komisija, predstavila svoj koncept kosmopolisa kao neformalne i neproglašene
svetske federacije sa njenom planetarnom mrežom ustanova globalnog upravljanja, bila je, takođe, godina
u kojoj je Internet doživeo i proizveo pravu informatičku, ali i socijalnu, kulturnu i, naročito, ekonomsku
svetsku revoluciju. Posledice promena koje je ova svetska revolucija izazvala 1995. godine, na primer u
Evropi, upoređivane su sa promenama koje je Evropa doživela u revoluciji 1848. godine.
67
S tim u vezi posebno videti, Donella H. Meadows, Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W.
Behrens III: Granice rasta (1972, rad poznat kao Prvi izveštaj Rimskom klubu), Stvarnost, Zagreb 1974;
Lester R. Brown: Svijet bez granica (1972), Globus, Zagreb 1979; Ervin Laszlo i suradnici: Ciljevi
čovječanstva. Izvještaj Rimskom klubu o novim horizontima svjetske zajednice (1977), Globus, Zagreb
1979; Willy Brandt: North-South: A Program for Survival, isto; Sean McBride: Many Voices, One World,
isto; Olof Palme: Common Security: A Blueprint For Survival, Simon and Schuster, New York 1982; Gro
Harlem Brundtland: Our Common Future, Oxford University Press, Oxford, UK 1987. O današnjem stanju
strategija globalnog upravljanja, praktičnoj primeni ovih strategija i njihovim rezultatima, videti, James N.
Rosenau and Ernst-Otto Czempiel (eds.): Governance without Government: Order and Change in World
Politics, Cambridge University Press, Cambridge, Massachusetts 1992; J. Camilleri and J. Falk: The End of
Sovereignty? The Politics of a Shrinking and Fragmenting World, Ashgate, Brookfield, Vermont 1992;
 147

Pratimo li logiku ovog toka događaja, onda sledi da je aktuelni sistem globalnog
upravljanja jedna istorijska međufaza do onog "trenutka" u bližoj ili daljoj budućnosti
kada će svetska federacija, sa svojom federalnom svetskom vladom i mrežom njenih
ustanova zaista biti uspostavljena i formalno proglašena kao "nadređeni politički
autoritet" svetskog društva. Izglednost ove perspektive potvrđuje funkcionalna srodnost
između idealne svetske vlade i guste, višeslojno strukturirane mreže političkih, socijalnih,
ekonomskih, finansijskih, trgovinskih, bezbednosnih, zdravstvenih, pravosudnih,
komunikacionih, energetskih, meteoroloških, hidroloških, naučnih i drugih fleksibilnih i
adaptibilnih ustanova današnjeg sistema globalnog upravljanja, srodnost koja je tako
izražena da pojmove svetska vlada i globalno upravljanje do daljnjeg možemo koristiti
kao ekvivalentne pojmove.
Priroda same stvari uspostavila je ovaj odnos ekvivalencije. Današnje stanje
planetarnih činjenica dobar je slučaj da se to pokaže. Naime, dokumentovani problemi
svetskog društva u uslovima njegove aktuelne tranzicione nestabilnosti i krize, problemi
kao što su to problemi održavanja svetskog mira i svetske bezbednosti, individualna,
grupna i kolektivna ljudska prava, dramatično otvoreni problemi svetske nejednakosti i
siromaštva, ishrane i nezaposlenosti, obrazovanja i zdravlja, održivog razvoja i životne
sredine, posledice velikih prirodnih katastrofa i klimatskih poremećaja, problemi dalje
izgradnje planetarne ekonomije i sa njom povezanog globalnog razvoja, a naročito
problemi moći i odnosa moći, ne mogu se rešiti, čak ni identifikovati, niti se njima može
racionalno upravljati, nikako drugačije nego na globalnom novou.68 "Jer, svet je jedan.

Craig N. Murphy: International Organization and Industrial Change. Global Governance since 1850,
Oxford University Press, New York 1994; David Held: Democracy and the Global Order. From the
Moderne State to Cosmopolitan Governance, Stanford University Press, Stanford 1995; Our Global
Neighborhood. The Report of the Commision on Global Governance, isto; Derek Heater: World Citizenship
and Government: Cosmopolitan Ideas in the History of Western Political Thought, St. Martin's Press, New
York 1996; Global Governance. Drawing Insights from the Environmental Experience, Edited by Oran R.
Yung, MIT Press, Cambridge, Massachusetts - London, England 1997; Mark Duffield: Global Governance
and The New Wars, Zed Books, London 2001; William Fisher and Thomas Ponniah, eds.: Another World
is Possible: Popular Alternatives to Globalization at the World Social Forum, Zed Books, London 2003;
Global Governance Initiative. Annual Report 2004, World Economic Forum, Washington, D.C. - London
2004; Derk Segaar: Corporate Power and Democratic Responsiveness: The Impact of Corporations on
Global Public Policy, Center on International Cooperation at New York University, New York 2004;
Global Governance Initiative. Annual Report 2005, World Economic Forum, D.C. - London 2005.
68
Prema pokazateljima Programa za razvoj UN, United Nations Development Program, godine 1999, blizu
800 miliona ljudi patilo je od stalnog nedostatka hrane, a oko 500 miliona ljudi bilo je hronično
neishranjeno; više od trećine ukupnog broja dece bilo je, takođe, hronično neishranjeno; čak i u
viskorazvijenim postindustrijskim zemljama, više od 100 miliona ljudi živelo je ispod granice siromaštva,
 148

Čovečanstvo je celina." A to znači da bez bez nekog oblika planetarnog političkog

sistema koji će osigurati instrumente za optimalno upravljanje poslovima od interesa za
čitavo čovečanstvo, nema ni rešenja za otvorene probleme sa kojima je čovečanstvo
danas tako dramatično suočeno, uz to sa neizvesnošću koja je bez presedana u celokupnoj
njegovoj istoriji.
Posle iskustva sa atomskim bombama bačenim na Hirošimu i Nagasaki, upravo na
ovaj aspekt stvari koncentrisala se grupa svetskih naučnika i mislilaca koji su, svojim
prilozima objavljenim 1946. u zajedničkoj knjizi Jedan svet ili nijedan, One World or
None, upozorili čovečanstvo na opasnost od atomskog oružja i predložili uspostavljanje
planetarnog autoriteta, faktičke svetske vlade, koja bi ovu opasnost mogla da otkloni.69
više od 5 miliona ljudi bili su beskućnici, a bez posla je bilo oko 40 miliona ljudi; od oko 23 miliona ljudi
zaraženih virusom HIV/AIDS preko 93% živelo je u zemljama u razvoju, najviše u Podsaharskoj Africi;
preko 840 miliona odraslih, od čega 538 miliona žena, bilo je nepismeno; oko 2 miliona dece umrlo je
usled oružanih konflikta tokom devedesetih godina; 160 miliona predškolske dece u zemljama u razvoju
patilo je od hronične neishranjenosti; 1,2 milijarde ljudi živelo je bez čiste vode za piće; 110 miliona
neeksplodiranih mina bilo je rasejano u 68 zemalja širom sveta. Istovremeno, neto bogatstvo 10
najbogatijih svetskih milijardera iznosilo je 1999. godine 133 milijarde USD, što je za 1,5 puta više od
ukupnog nacionalnog dohotka najnerazvjenijih zemalja. Cena iskorenjivanja siromaštva procenjena je
1999. na 1% ukupnog svetskog dohotka; takođe je procenjeno da bi efektivna pomoć od 5,5 milijardi USD
bila dovoljna da se reši problem gladi u 20 najsiromašnijih zemalja na svetu; ova suma jednaka je ceni
izgradnje Evro Diznilenda kod Pariza; isto tako, izračunato je da bi obezbeđivanje univerzalnog pristupa
osnovnim oblicima socijalne zaštite (zdravstvo, školstvo, stanovanje…) širom sveta koštalo ukupno 80
milijardi USD, što je bilo manje od neto bogatstva sedmorice tada najbogatijih ljudi na svetu. Istovremeno,
godine 1999, u šest najrazvijenijih zemalja sveta trošilo se svakih devet dana 700 miliona USD, odnosno
oko 29 milijardi USD godišnje, na hranu za kućne ljubimce, pse, mačake i druge; isto tako, u svetu je 1999.
bilo potrošeno 92 milijarde USD na brzu hranu, junkfood, 66 milijardi USD na kozmetiku i 800 milijardi
USD na troškove naoružanja. Videti, United Nations Development Programme. Facts and Figures on
Poverty, http://www.undprog/teams/english/facts.htm. Od 1999, stvari se nisu promenile, osim što je posle
11. septembra 2001. došlo do drastičnog skoka ulaganja u naopružanje, naročito u SAD; sa 800 milijardi
USD koliko je u svetu potrošeno na naoružanje 1999. godine, suma je porasla na preko 1.100 milijardi
USD danas; takođe je porastao i broj osoba zaraženih virusom HIV/AIDS, sa 23 miliona 1999. na 45
miliona danas. Drugi pokazatelji nisu se promenili. Tako, na primer, komparativni pregled izveštaja
Svetske Banke, World Bank (World Development Indicators 2004), Organizacije za hranu i poljoprivredu
UN, Food and Agriculture Organisation; FAO (The State of Food Insecurity in the World 2004) i Programa
za razvoj UN, United Nations Development Program (World Development Report 2004), pokazuje da je
2001. godine (a to su poslednji prikupljeni i analizirani pokazatelji) 2,733 milijarde ljudi živelo sa manje od
2 USD dnevno (oko 1,40 USD), odnosno u uslovima siromaštva po kriterijumima Svetske Banke, što je
gotovo polovina ukupne svetske populacije; od tog broja čak 1,101 milijarda ljudi živi sa manje od 1 USD
dnevno (oko 0,70 USD), odnosno u uslovima ekstremnog siromaštva. Podsaharska Afrika i Južna Azja su
najsiromašniji svetskli regioni; u Podsaharskoj Africi 76.3% populacije živi sa manje od 2 USD dnevno, a
46,5 %, odnosno 514 miliona ljudi živi u uslovima ekstremnog siromaštva sa manje od 1 USD dnevno. U
Južnoj Aziji, ovi procenti su 76,9 % i 31,1 %. Prema podacima FAO, u periodu 2000 - 2002, čak 852
miliona ljudi patilo je od hronične gladi. Takođe prema podacima FAO, više od 5 miliona dece umre od
gladi svake godine. Videti, Globalincom.com. Facts & Figures,
http://www.globalincome.org/Facts&figures.html.
69
Videti, One World or None. A Report to the Public on the Full Meaning of the Atomic Bomb, Edited by
Dexter Masters and Katharine Way, Contributors: Foreword by Niels Bohr, Introdction by Arthur H.
 149

Razume se, ovo su centralne teme i današnjih rasprava o globalnom upravljanju. Otuda je
i 2005. godine, tokom priprema za obeležavanje i tokom samog obeležavanja 60 godina
postojanja Ujedinjenih Nacija70, organizacije sveta koju su 1945. mnogi pozdravili kao
najzad uspostavljenu svetsku vladu, centralna tema bila reforma ove svetske asocijacije
suverenih država.71 Reč je o nastojanjima da se Ujedinjene Nacije redefinišu,
reorganizuju i osavremene tako i toliko da prerastu u mrežu autoritativnih međunarodnih
institucija i instrumenata koji će biti dovoljno efikasni, fleksibilni i adaptibilni da se

Compton, H. H. Arnold, Hans Bethe, E. U. Condon, Albert Einstein, Irving Langmuir, Walter Lippmann,
Philip Morrison, J. R. Oppenheimer, Louis Ridenour, Frederick Seitz, Harlow Shapley, Leo Szilard,
Harold Urey, Eugene P. Wigner, Gale Young and the Federation of American (Atomic) Scientists.
Whittlesey House, McGraw-Hill Book Company, Inc., New York 1946, The Federation of American
Scientists, u elektronskoj formi, knjiga je integralno dostupna na adresi
http://www.fas.org/oneworld/index.html
70
Ime Ujedinjene Nacije, United Nations, skovao je, izgleda po analogiji sa imenom svoje zemlje
Ujedinjene Države Amerike, United States of America, predsednik SAD Frenklin Ruzvelt imenujući tako,
na početku Drugog svetskog rata, zemlje koje su u ratu sa silama Osovine (Nemačka, Italija, Japan i njihovi
lokalni saveznici). Pošto su 14. avgusta 1941, na američkom ratnom brodu Augusta, negde u Atlantiku,
Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil potpisali zajedničku deklaraciju, poznatu kao Atlanska povelja,
Atlantic Charter, i pošto su ovaj dokument o ciljevima koje treba postići kako bi svet posle rata ušao u
period mira i prosperiteta, na dan 24. septembra iste godine u Londonu potpisali i ovlašćeni predstavnici još
devet zemalja – prvo SSSR, a zatim po redosledu engleske abecede: Belgija, Čehoslovačka, Grčka,
Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Jugoslavija, kao i predstavnici francuskog pokreta otpora
generala de Gola (Charles de Gaulle) – ime Ujedinjene Nacije moglo je da bude upotrebljeno i službeno.
Prvi put, to se dogodilo u Deklaraciji Ujedinjenih Nacija, Declaration by United Nations, koju su 1.
januara 1942, potpisali prvo predstavnici četiri glavne sile antihitlerovske koalicije, predsednik Ruzvelt u
ime SAD, premijer Čerčil u ime UK, Maksim Litvinov u ime SSSR i T.V. Sung (T.V. Soong) u ime Kine;
sutradan, predstavnici 22 ostale zemlje koje su isto tako bile u ratu sa silama Osovine, među kojima i na
prvom mestu predstavnici onih osam zemalja koje su prethodno potpisale Atlantsku povelju, takođe su
potpisali Deklaraciju Ujedinjenih nacija; to su, po redosledu engleske abecede: Australija, Belgija, Kanada,
Kostarika, Kuba, Čehoslovačka, Dominikanska Republika, El Salvador, Grčka, Gvatemala, Haiti,
Honduras, Indija, Luksemburg, Holandija, Novi Zeland, Nikaragva, Norveška, Panama, Poljska,
Južnoafrička Unija i Jugoslavija; posle toga, Deklaraciji su se, jedna za drugom, priključile i druge zemlje i
to, po redosledu potpisivanja: Meksiko, Filipini, Etiopija, Irak, Brazil, Bolivija, Iran, Kolumbija, Liberija,
Francuska, Ekvator, Peru, Čile, Paragvaj, Urugvaj, Turska, Egipat, Saudijska Arabija, Sirija i Liban. Posle
postignutih dogovora o podeli interesnih sfera između SAD, SSSR i UK na konferencijama u Dubmarton
Oaksu i na Jalti, dana 25. juna 1945, u San Francisku, u tamošnjoj Opera House, prisutni predstavnici 50
zemalja usvojili su aklamacijom Povelju Ujedinjenih Nacija, United Nations Charter. Sutradan, na
svečanoj ceremoniji pred publikom u Veterans' Memorial Hall, ovlašćeni predstavnici 50 zemalja zauzeli
su svoja mesta za velikim okruglim stolom na kome su se nalazila dva istorijska dokumenta, Povelja
Ujedinjenih Nacija i Statut međunarodnog suda pravde, Statute of the International Court of Justice. Iza
predstavnika svake od zemalj stajali su ostali članovi njegove delegacije. Postavljene u polukrug, zastave
svih 50 zemalja osnivača UN, posebno su naglašavale istorijski značaj ovog trenutak. Dok su unaokolo
sevali blicevi i reflektori brojnih foto-reportera i filmskih ekipa, pristupilo se svečanom potpisivanju
Povelje. Kini, prvoj žrtvi agresije sila Osovine, pripala je i čast da bude prvi potpisnik Povelje Ujedinjenih
Nacija. Osnivačkoj konferenciji UN u San Francisku prisustvalo je 850 ljudi sa statusom delegata; ima li su
u vidu i brojno savetodavno i tehničko osoblje svake delegacije, kao i osoblje sekretarijata same
konferencije, onda je ukupan broj učesnika tog istorijskog događaja bio 3.500 osoba; osim toga, više od
2.500 novinara, kao i posmatrača brojnih društava i nevladinih organizacija, takođe je prisustvovalo ovoj
konferenciji. Na dan 24. oktobra 1945, kada su Kina, Francuska, SSSR, UK i SAD, kao i većina drugih
 150

zaista mogu upotrebiti kao instrumenti globalnog upravljanja poslovima od univerzalne

važnosti za čitavo čovečanstvo.72
Isto tako, tačno 60 godina posle 1946. kada je opasnost od atomske bombe i
nuklearne kataklizme bila argument za uspostavljanje odgovarajuće ustanove na koju se
delegira deo suvereniteta tradicionalnog nacionalnih država i koja imaju planetarnu vlast
i moć, kao veoma uverljiv argument u ovoj stvari godine 2006. naročito se ističe problem
globalnog otopljavanja i klimatskih promena koje on proizvodi. Globalno otopljavanje i
klimatske promene će, nedvosmisleno zaključuje Nikolas Stern (Nickolas Stern) u svom
izveštaju Pregled ekonomije klimatskih promena, Review on the Economics of Climate
Change (izveštaj koji je Stern, kao glavni ekonomski savetnik britanske vlade radio za
njene potrebe, prvi put je predstavljen javnosti posle Sternovog sastanka sa premijerom
Blerom i kancelarom Braunom, u Londonu 30. oktobra 2006), tokom narednih 15 - 20
potpisnica, ratifikovale Povelju, procedura osnivanja Ujedinjenih Nacija bila je okončana i one su počele sa
radom. Zemlje osnivači Ujedinjenih Nacija, bile su, po redosledu engleske abecede: Argentina, Australija,
Belgija, Bolivija, Brazil, Belorusija, Kanada, Čile, Kina, Kolombija, Kostarika, Kuba, Čechoslovačka,
Danska, Dominikanska Republika, Ekvator, Egipat, El Salvador, Etiopija, Francuska, Grčka, Gvatemala,
Haiti, Honduras, Indija, Iran, Irak, Liban, Liberija, Luksembourg, Meksiko, Holandija, Novi Zeland,
Nikaragva, Norveška, Panama, Paragvaj, Peru, Filipini, Poljska, Ruska Federacija, Saudiska Arabija, Juđna
Afrika, Sirija, Turska, Ukraina, UK, SAD, Urugvaj, Venecuela, Jugoslavija; tokom 1949. i 1959, na East
Riveru u Njujorku, izgrađeno je, po projektu arhitekte Oskara Nejmura (Oscar Niemeyr) sedište UN; ova
zgrada podignuta je na zemljištu koje je Džon Rokfeler (John D. Rockeffeler, Jr.) poklonio Ujedinjenim
Nacijama kao donaciju vrednu 8,5 miliona tadašnjih USD; sedište UN svečano je predato na upotrebu 9.
januara 1951; glavne agencije UN smeštene su u Ženevi, Hagu, Beču i drugde. Videti, Extracted from:
Basic Facts About the United Nations 2000, Sales No. E.00.I.21; About the United Nations/ History,
http://www.un.org/aboutun/history.html; 60th Anniversary of San Francisco Conference,
http://www.un.org/aboutun/sanfrancisco/history.html; History of Charter of the United Nations,
http://www.un.org/aboutun/charter.html; United Nations, in Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/UN ,
kao i druge izvore.
71
Diskusija o neophodnosti da se Ujedinjene Nacije reformišu u pravcu dostizanja visokog stepena
međunarodnog autoriteta ove organizacije, praktično je otpočela već u trenutku njihovog osnivanja, a
svakako 1947. godine. Ova diskusija ponovo je intenzivirana tokom proteklih petnaest godina, kao što se
to, na primer, može videti iz opširne, premda ne i celovite bibliografije ovih radova koja je predstavljena u
Edward C. Luck: Reforming the United Nations: Lessons from a History in Progress, International
Relations Studies and the United Nations Occasional Papers, No.1, 2003.
72
Kofi Annan: We the Peoples: The Role of the United Nations in the 21st Century, aka Millenium Report
of United Nations Secretary-General at Millennium Assembly of the United Nations held as Millenium
Summit, New York, September 5 - 8, 2000, http://www.un.org/millennium/sg/report/summ.htm#1; The
United Nations in the 21st Century: We the People, report of the Millenium Forum, summit held by non-
governmental organizations on 22-26 May 2000 at UN Headquarters,
http://www.millenniumforum.org/index.html; Investing in Development. A Practical Plan to Achieve the
Millennium Development Goals, Millenium Project (Commisioned by the and Suported by UN
Development Group, headed by Professor Jeffrey Sachs), Report to the UN Secretary-General, New York
2005, http://www.unmillenniumproject.org/reports/index.htm; Global Policy Forum,
http://www.globalpolicy.org/, stranica UN Reform, http://www.globalpolicy.org/reform/index.htm i drugo.
 151

godina dovesti do nesumnjivo kataklizmičkih posledica za čitavu planetu, ukoliko se ne

postigne globalna saglasnost da se neumitni tok događaja preusmeri i opasnost ublaži. 73
Implikacija Sternovog izveštaja jeste da je za preusmeravanje ovog više nego izglednog
toka dogđaja, neophodnu uspostavljanje neke ustanove sa globalnim autoritetom, kao i
sredstvima da taj autoritet potvrđuje u svakom konkretnom slučaju, uključujući ovde i
zemlje kao što su to SAD, Indija, Kina i Australija, odnosno zemlje koje nisu potpisale
tzv. Kjoto protokol o smanjenju emisije gasova koji utiču na globalno zagrevanje, efekat
tzv. staklene bašte i klimatske promene. Ovo je razlog zbog koga je upravo Aleksandar
Gor, bivši američki podpredsednik, angažovan za promociju Sternovih nalaza u SAD.
Izveštaj Međuvladinog panela OUN o klimatskim promenama, UN’s Intergovernmental
Panel on Climate Change, IPCC, predstavljen svetskoj javnosti na konferenciji Okvirne
konvencije Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama, United Nations Framework
Convention on Climate Change, UNFCCC, održanoj 2. februara 2007. u Parizu, u svemu
je potvrdio nalaze Sternovog dokumenta i takođe pozvao na hitnu globalnu akciju
povodom globalnog otopljavanja.74
Paralelno sa ovim tokom događaja, uz ostalo i sa mnogo više entuzijazma i
borbene gorljivosti sukobljenih strana, vodi se jedna drugačija diskusija, takođe od
interesa za problem svetske vlade, odnosno globalnog upravljanja. Ponovo je, naime,
otvorena ona stara rasprava o imperiji, imperium, empire, odnosno univerzalnoj svetskoj
imperiji. Ovaj put, to je diskusija o razlozima za i protiv nastojanja da se svet uredi kao
imperija SAD, odnosno kao univerzalna svetska imperija ove poslednje danas preostale
super-sile. Hana Arent (Hannah Arendt) je, uostalom, pokazala kako je ideal Rimske
republike kao savršene univerzalne države od koje je samo korak do univerzalnog

73
Videti, Stern Review on the Economics of Climate Change, HM Treasury. Cabinet Office,
http://www.hm-
treasury.gov.uk/independent_reviews/stern_review_economics_climate_change/sternreview_index.cfm.
Zbirni pregled kritika Sternovog izveštaja, videti u CCNet (Cambridge Conference Net)160/06, 22
November 2006, Stern review won't survive economic scrutiny; CCNet (Cambridge Conference Net)
EXTRA, 12 January 2007, The Stern review: a dual critique.
74
Videti, Intergovernmental Panel on Climate Change, http://www.ipcc.ch/; UN’s Intergovernmental
Panel on Climate Change, IPCC, http://unfccc.int/2860.php.
 152

svetskog carstva i njegovih Cezara, ugrađen u same temelje velike severnoameričke

federalne republike, kao uzor i kao nadahnuće nekih među njenim osnivačima.75
Što se tiče debate o svetskoj imperiji SAD, ona u toj zemlji praktično traje već
preko 150 godina, sasvim precizno od onog letnjeg dana 1845, kada je u vreme kampanje
za prisajedinjenje novih oblasti severnoameričkoj Uniji (teritorija Oregon, Republika
Teksas, delovi Meksika; današnje savezne države Oregon, Teksas i Novi Meksiko,
nekada poznate kao Divlji Zapad, danas se nazivaju Zapadne Sjedinjene Države), prvi put
bila upotrebljena fraza Manifest Destiny, Objava Sudbine, kako bi se popularisala i
opravdavala ekspanzionistička i imperijalistička politika vašingtonske administracije.76
75
"...I kada Sen-Žist uzvikuje: 'Od Rimljana svijet je bio prazan, ispunjen samo sjećanjima na njih, koja
nam sada proročki najavljuju slobodu', tada on samo nešto teatralnije izražva ono što je Džon Adams mislio
kad je rekao, 'da je rimsko uređenje iskovao najplemenitiji narod i stvorio najveću moć koja je ikada
postojala'... Uticaj rimskog primjera na duhovni stav ljudi revolucija bio je u svakom slučaju tako presudan
da se čini neizvesnim da li bi se oni bez ovoga svijetlog primjera uopšte usudili da se upuste u ono što je
potom trebalo ipak da bude bezprimjerno." Videti, Hana Arent: O revoluciji. Odbrana javne slobode
(1963), Filip Višnjić, Beograd 1991, str. 171. U tom duhu, čak i Tomas Pejn počinje svoju pesmu Hail
Great Republic, Pozdrav Velikoj Republici, sledećim stihovima: "Pozdrav za veliku Republiku sveta/ koja
je svoju imperiju uzdigla na Zapadu/ gde je razvijena slavna Kolumbova zastava,/ koja je namučenoj Evopi
ponudila scene spokoja;/ Zauvek budi velika i slobodna,/ Zemljo Ljubavi i Slobode!" (podvl. Lj.K.)
Thomas Paine: Hail Great Republic, Thomas Paine National Historical Association,
http://www.thomaspaine.org/images/imagesold/mw1/HailGreatRepublic.htm; datovanje ove Pejnove
poeme u čast velike svetske republike nije poizdano; jedni smatraju da je Pejn pesmu napisao odmah posle
rata za američku nezavisnost, dok drugi nalaze da je pesma verovatno nastala između 1802. i 1806.
76
Objava Sudbine, Manifest Destiny, jeste fraza kojom se izražava uverenje da SAD imaju božansku misiju
da se šire, prvo preko kontinenta, a potom i širom sveta i da tako pronose svoje ideale i ustanove
demokratije i slobode. Ovom frazom, takođe se imenuje skup vladajućih ideja u severnoameričkom društvu
od druge polovine do kraja 19. veka, na primer ideja o anglo-saksonskoj rasnoj superiornosti i sl. Fraza se
danas koristi kao standardni istoriografski pojam, a često i kao sinonim za kolonijalnu ekspanziju SAD
preko severnoameričkog kontinenta u pravcu Tihog Okeana tokom druge polovine 19. veka. Kako je
ustanovljeno 1927, frazu Objava Sudbine, skovao je i prvi put javno objavio njujorški novinar Džon L.
O'Saliven (John L. O'Sullivan, uticajni autor poznat i kao pisac eseja Velika nacija budućnosti, The Great
Nation of Futurity, 1839) u eseju Aneksija, Annexation, štampanom u julsko-avgustovskom broju časopisa
Democratic Review, glasila Demokratsko-republikanske partije SAD, takođe nazivane Džeksonovi
demokrati (po Endrju Džeksonu, Andrew Jackson, sedmom predsedniku SAD [1829 - 1837], prvom
izabranom demokrati na tom položaju). O'Salivenova Aneksija, imala je da podrži politiku proširenja Unije
pripajanjem novih teritorija na zapadu. Pored ostalog, O'Saliven u Aneksiji kaže sledeće: "naša objavljena
sudbina jeste da se vođeni Proviđenjem proširimo preko kontinenta" (podvl. Lj.K.). Iako je ubrzo posle
objavljivanja Aneksije Teksas zaista bio anektiran, O'Salivenova fraza Objava Sudbine, Manifest Destiny,
nije tada izazvala veći pažnju javnosti. Piscu se, međutim, posrećilo kada je ovu frazu upotrebio drugi put.
Dana 27. decembra 1845, u listu New York Morning News, O'Saliven je objavio članak povodom pregovora
koje je vlada u Vašingtonu vodila sa Velikom Britanijom o ustupanju teritorije Oregon. U tom članku,
O'Saliven se snažno zalažio za pravo SAD na "celi Oregon", jer ono proističe iz "prava naše objavljene
sudbine da se, ujedinjeni samoupravom koja nam je poverena, proširimo i zaposednemo čitav kontinent
koji nam je Proviđenje predalo radi razvoja velikog eksperimenta slobode." (podvl. Lj.K.) Objava Sudbine
ponovo je odigrala svoju ulogu na javnoj sceni krajem 19. veka, naročito devedesetih godina tog stoleća
kada su, ovaj put republikanci, zagovarali prekomorsku kolonijalnu ekspanziju SAD. I zaista, SAD su
okupirale i za svoje kolonije proglasile Kubu i Portoriko, a 1898 izvršile su aneksiju Filipina. Brojne studije
bave se problemom Objave Sudbine i njene uloge u istoriji SAD; videti, na primer, Albert K. Weinberg:
 153

Kada je reč o kritici ovog koncepta imperijalne moći u toj zemlji, ona je artikulisana sa
osnivanjem Američke anti-imperijalističke lige, American Anti-Imperialist League,
godine 1898.77
Aktuelni ciklus rasprava o imperijalnoj moći SAD pokrenut je 1960. godine.78
Diskusija je ponovo intenzivirana posle 1990. i kraja hladnog rata. Naime, posle
okončanja hladnog rata, samoraspuštanja komunističkih režima u Evropi i
samoraspuštanja samog SSSR, zemlje koju su do tada, naročito u SAD, nazivali crvena

Manifest Destiny: A Study of Nationalist Expansionism in American History, Johns Hopkins, Baltimore
1935 (knjiga koju citiraju brojni autori, a po mnogim mišljenjima i najbolja knjiga o problemu Objave
Sudbine); Frederick Merk: Manifest Destiny and Mission in American History: A Reinterpretation, Knopf,
New York 1963; Ernest Lee Tuveson: Redeemer Nation: The Idea of America's Millennial Role, University
of Chicago Press, Chicago 1968; Reginald Horsman: Race and Manifest Destiny: The Origins of American
Racial Anglo-Saxonism, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts 1981; Stuart, Reginald C.
United States Expansionism and British North America, 1775 – 1871, University of North Carolina Press,
Chapel Hill, N.C. 1988; Anders Stephanson: Manifest Destiny: American Expansionism and the Empire of
Right, Hill and Wang, New York 1995; William Earl Weeks: Building the Continental Empire: American
Expansion from the Revolution to the Civil War, Ivan R. Dee, Chicago 1996; Sam W. Hayes and
Christopher Morris, eds.: Manifest Destiny and Empire: American Antebellum Expansionism, Texas A&M
University Press, College Station, Texas 1997; Walter A. McDougall: Promised Land, Crusader State: The
American Encounter with the World Since 1776, Houghton Mifflin, New York 1997. Videti odrednicu
Manifest Destiny in Wikipedia, http://en.wikipedia.org./wiki/Manifest_Destiny/.
77
Američka anti-imperijalistička liga, American Anti-Imperialist League, osnovana je 15. juna 1898, posle
američke okupacije Kube i Portorika, dve zemlje koje će postati kolonije SAD (iako je formalno bila
nezavisna, Kuba je faktički bila kolonijalni privezak SAD; SAD su imale "priznato pravo" da intervenišu u
svim unutrašnjim i međunarodnim poslovima te ostrvske zemlje sve do 1937. godine), sa ciljem da se bori
protiv prekomorskog imperijalnog ekspanzionzma vlade u Vašingtonu, a naročito protiv njene odluke da
anektira Filipine. Među članovima AAIL, bili su ugledni građani SAD kao Džordž S. Botvel (George S.
Boutwell, bivši državni sekretar Trezora, izabran za predsednika Lige), Endrju Karnegi (Andrew Carnegie),
Grover Klivlend (Grover Cleveland), Džon Djui (John Dewey), Vilijam Džejms (William James), Mark
Tven (Mark Twain) i drugi. Liga je raspuštena 1921. Videti, Maria Lanzar-Carpio: The Anti-Imperialist
League, Philippine Social Science Review 3 - 5 (1930 - 1933), http://www.boondocksnet.com/ai/lanzar/;
Jim Zwick, ed., Anti-Imperialism in the United States, 1898-1935, http://www.boondocksnet.com/ai/;
Modern History Sourcebook: American Anti-Imperialist League, 1899,
http://www.fordham.edu/halsall/mod/modsbook.html; R. Titta: Mark Twain and the Onset of the
Imperialist Period, in Internationalist Group. League for the Forth Inernational,
http://www.internationalist.org/marktwain3.html.
78
Baran i Svizi (Paul A. Baran, Paul M. Sweezy) u Monopolnom kapitalu (1966), naročito ističu značaj
pojave Van Alstinove knjige The Rising American Empire, iz 1960: "Pozitivna uloga vlade (misli se na
vladu SAD, prim. Lj.K.) bila je svedena na nekoliko funkcija koje su uživale odobravanje gotovo svih
elemenata bogatih klasa: proširenje nacionalnog područja i zaštita interesa američkih poslovnih ljudi i
investitora u inozemstvu, a to su upravo aktivnosti koje su u cijeloj nacionalnoj historiji bile prva briga
federalne vlade..." Na ovom mestu, Baran i Svizi dali su sledeću napomenu: "Najveća je slabost dijela
američke hoistorijske literature što ne shvaća tu činjenicu. Međutim, postoje izuzeci. Vidi, na primjer, R.W.
Van Alstyne, The Rising American Empire, New York, 1960, gdje se pravilno ocijenjuje odlučni karakter
odnosa s inozemstvom u oblikovanju nacionalnog razvitka od najranijih dana." Videti, Paul A. Baran, Paul
M. Sweezy: Monopolni kapital. Esej o američkom ekonomskom i društvenom poretku, Stvarnost, Zagreb
1969, str. 148, sa napomenom br. 17 na istoj strani.
 154

imperija, u skladu sa onom doktrinarnom izjavom Ronalda Regana o SSSR kao imperiji
zla, evil empire,79 pretežan deo svetske javnosti prepoznaje upravo u tekućoj
međunarodnoj politici SAD ambiciju tamošnjih nosilaca moći i vlasti, da se čitav svet
organizuje kao njen globalni imperijalni posed. Tako danas SAD uživaju nepodeljeni
ugled jedine zemlje sa ambicijom da čitav svet organizuje kao svoju imperiju. Čitavu
debatu o ovom problemu veoma dobro ilustruje bogata bibliografija radova o SAD kao
imperiji koji su u toj zemlji objavljeni od 1990. godine do danas. 80
79
Smatra se da je Ronald Regan prvi put javno govorio o SSSR i tadašnjem komunističkom poretku u svetu
uopšte kao o imperiji zla, evil empire, na dan 8. juna 1982, u govoru kojim se u Londonu obratio
Britanskom parlamentu. Međutim, umesto same kovanice imperija zla, Regan je u tom govoru koristio
sinonim totalitarno zlo, totalitarian evil. Videti integralnu verziju ovog govora, Reagan's Westminster
Speech, Ronald W. Reagan, Address to Members of the British Parliament, June 8, 1982, in The Heritage
Foundation, http://www.heritage.org/Research/Europe/WM106.cfm; takođe videti i skraćenu verziju istog
govora, Ronald Reagan: Evil Empire Speech, June 8, 1982. Speech to the House of Commons London, UK,
June 8, 1982, in Modern History Sorcebook, http://www.fordham.edu/halsall/mod/1982reagan1.html. Prvi
put, Regan je eksplicitno upotrebio kovanicu imperija zla, evil empire, nepunih godinu dana posle svog
nastupa pred članovima Britanskog parlamenta, i to u govoru koji je održao na Godišnjoj konvenciji
Nacionalne evangelističke asocijacije u Orlandu, Florida, 8. marta 1983. Videti, Ronald Reagan: The "Evil
Empire" Speech. Remarks at the Annual Convention of the National Association of Evangelicals, Orlando,
Florida, March 8, 1983, in American Reformation Project,
http://www.americanreformation.org/Freedoms-Documents/Evil%20Empire%20Speech.htm. Kao što to
već biva u sličnim slučajevima, kada je Ronald Regan umro u junu 2004, onda su neokonzervativci,
neocon, pre svega oni američki, sa izraženo nekritičkim patosom pominjali njegove zasluge, a naročito
značaj njegove kovanice imperija zla. Kao uzoran primer takvog pristupa može se navesti članak Veliki
Oslobodilac. Regan je razumeo zašto čovek mora biti slobodan, The Great Liberator. Reagan understood
why men must be free, mladog neokonzervativca Damjana de Krnjevic-Miskovica objavljen u online
izdanju neokonzervativnog vašingtonskog časopisa National Review. Ovde se, pored ostalog, kaže i
sledeće: "Tako će Ronald Regan – za nas koji smo rođeni u tiranji – zauvek biti upamćen kao čovek koji
nam je povratio slobodnu volju." Videti, Damjan de Krnjevic-Miskovic: The Great Liberator. Reagan
understood why men must be free, nationalreviewonline, June 06, 2004, 3:25 p.m,
http://www.nationalreview.com/comment/krnjevicmiskovic200406061525.asp.
80
Veoma iscrpnu bibliografiju, pretežno kritičkih radova o nastojanjima da se SAD uspostave kao nova
svetska imperija, publikovao je 2004. Carnegie Council on Ethics and International Affairs u okviru svog
projekta Empire and Democracy. Videti, Carnegie Council on Ethics and International Affairs.
International Ethic: Empire and Democracy Project, Empire Bibliography,
http://www.carnegiecouncil.org/page.php/prmID/205. Sa ove liste izdvajam, Geir Lundestad: The
American “Empire” and Other Studies of US Foreign Policy in Comparative Perspective, Oxford
University Press & Norwegian University Press, Oxford - New York & Oslo 1990; Gore Vidal: The
Decline and Fall of the American Empire, Odonian Press, Berkeley, CA 1992; James F. Petras: Empire or
Republic?: American Global Power and Domestic Decay, Routledge, New York1995; Richard N. Haass:
Intervention: The Use of American Military Force in the Post-Cold War World, Carnegie Endowment for
International Peace, Washington, DC., 1994; Christopher Lasch: The Revolt of the Elites and the Betrayal
of Democracy, W. W. Norton, New York 1995; Anthony V. Bouza: The Decline and Fall of the American
Empire: Corruption, Decadence, and the American Dream, Plenum Press, New York 1996; Walter A.
MacDougall: Promised Land, Crusader State, Houghton Mifflin, Boston 1997; Daniele Archibugi, David
Held and Martin Köhler, eds.: Re-Imagining Political Community: Studies in Cosmopolitan Democracy,
Polity, Cambridge, Mass. 1998; Ernest W. Lefever: America’s Imperial Burden: Is the Past Prologue?,
Westview Press, Boulder, CO 1999; Rebuilding America’s Defenses: Strategy, Forces and Resources for a
New Century, Donald Kagan and Gary Schmitt, project co-chairmen, Thomas Donnelly, principal author,
 155

Priroda samog problema, a to je problem upravljanja celinom svetskih poslova,

omogućila je da se i u slučaju današnje diskusije o imperijijalnoj moći SAD, uspostave
odnosi ekvivalentnosti između različitih pojmova. Jasno je, naime, da pored brojnih
razlika, takođe i nepremostivih razlika, između svetske vlade, naročito svetske federalne
vlade, globalnog upravljanja i svetskog carstva, postoji i njihova, veoma izražena
funkcionalna srodnost. Postavimo li čitav problem dovoljno apstraktno, videćemo da se
svetskim poslovima može upravljati podjednako ne-uspešno unutar svakog od ova tri
modela organizovanja sveta. Drugim rečima, razmatranje prirode same stvari, a to je
arhitektonika ljudskog društva, njegova bazična unutrašnja struktura kao jedinstvene i
celovite manifestacije svih terestrijalnih potencijala, prethodi svakoj raspravi o različitim
modelima koji su tokom ljudske istorije bili artikulisani sa ambicijom da se ova celina
shvati i da se praktično operacionalizuje takva organizacija, takav planetarni politički
sistem koji bi omogućio da se tom celinom optimalno i upravljanja.

Project for the New American Century, Washington, DC. September 2000; William Blum: Rogue State: A
Guide to the World's Only Superpower, Common Courage, Monroe, ME, 2000; David Halberstam: War in
a Time of Peace: Bush, Clinton and the Generals, Scribner, New York 2001; Michael Hardt and Toni
Negri: Empire, Harvard University Press, Cambridge, Mass. 2001; Jesse Helms: An Empire for Liberty: A
Sovereign America and Her Moral Mission, Regnery, Washington, DC. 2001; Andrew J. Bacevich:
American Empire: The Realities & Consequences of U.S. Diplomacy, Harvard University Press,
Cambridge, Mass. 2002; Walter Russell Mead: Special Providence: American Foreign Policy and How It
Changed the World, Routledge, New York 2002; The White House: The National Security Strategy of the
United States, Washington, DC., September 2002; Charles Kupchan: The End of the American Era: US
Foreign Policy and the Geopolitics of the Twentyfirst Century, Knopf, New York 2002; Niall Ferguson:
Empire: The Rise and Demise of the British World Order and the Lessons for Global Power, Basic Books,
New York 2003; Neil Smith: American Empire: Roosevelt’s Geographer and the Prelude to Globalization,
University of California Press, Berkeley, CA 2003; Ivo H. Daalder and James M. Lindsay: America
Unbound: The Bush Revolution in Foreign Policy, Brookings Institution Press, Washington, DC., 2003;
Michael Mann: Incoherent Empire, Verso, New York 2003; Emmanuel Todd: After the Empire: The
Breakdown of the American Order, Columbia University Press, New York 2003; Immanuel Wallerstein:
The Decline of American Power, New Press, New York 2003; Michael Hudson: Super Imperialism: The
Origin and Fundamentals of U.S. World Dominance, Pluto Press, London and Sterling, VA 2003; Ignacio
Ramonet: Transition to an Empire, in Le Monde Diplomatique, Paris, May 1, 2003; Claes Ryn: America
the Virtuous: The Crisis of Democracy and the Quest for Empire, Transaction Publishers, 2003; Noam
Chomsky: Hegemony or Survival: America’s Quest for Global Dominance (The American Empire Project),
Henry Holt & Company, 2003; Benjamin Barber: Fear’s Empire: War, Terrorism, and Democracy, W. W.
Norton, New York 2003; Alex Callinicos: New Mandarins of American Power: The Bush Administration’s
Plans for the World, Polity Press, 2004; Richard Clarke: Against All Enemies: Inside America’s War on
Terror, The Free Press, New York 2004; Niall Ferguson: Colossus: The Price of America’s Empire,
Penguin Press, New York 2004; Chalmers Johnson: The Sorrows of Empire: Militarism, Secrecy, and the
End of the Republic, Metropolitan Books, 2004; Jennifer Pitts: A Turn to Empire, Princeton University
Press, Princeton 2004. Videti, isto tako, radove publikovane na sajtovima Global Policy Forum,
http://www.globalpolicy.org/, naročito stranica Empire, http://globalpolicy.org/empire/empireindex.htm;
Oil Empire, http://www.oilempire.us; Empire Journal, http://www.theempirejournal.com…
 156

Rasprava, dakle, počinje razmatranjem bazičnih strukturalnih razloga na kojima

počivaju sve dosadašnje ideje kosmopolisa i svetske vlade u istoriji čovečanstva.

12.

Zahvaljujući velikoj epistemološkoj revoluciji 19. i 20. veka, a u ovom slučaju

naročito zahvaljujući teoriji kompleksnih sistema, danas znamo da je naš ljudski svet
dinamična samoorganizujuća struktura ekstremne kompleksnosti. "Za društvene nauke
pojava studija kompleksnosti predstavlja epistemološku revoluciju", kaže Imanuel
Valerštajn. Na istom mestu, glavni konceptualni rezultat ove revolucije predstavio je
ovako: "Već u poslednjoj trećini devetnaestog veka pokazao je Anri Poenkare (Henri
Poincaré) da je takozvani problem tri tela nerešiv jer se dejstvo trećeg tela na odnose dva
 157

tela koja se kreću bez ikakvih drugih uticaja osim gravitacije nikada ne može precizirati
sa potpunom tačnošću. I naravno, ako se ne može precizirati za samo tri tela, a fortiori ne
može se precizirati ni za stvarno beskonačan broj tela koja postoje u realnom
univerzumu. Ali, međutim, sve do sedamdesetih godina koncepti kao što su asimetrija,
nelinearna i neekvilibrijumska termodinamika, fraktali i čudni atraktori nisu bili ozbiljno
uzimani čak ni u važnim segmentima zajednice prirodnih nauka. Srce izazova klasičnoj
mehanici leži u frazi 'strela vremena'. Ono što ona potvrđuje jeste da vreme nikada nije
reverzibilno, da sve privlači sve, da je tako bilo i da će biti, da prošlost pritiska budućnost
ali da je nikada ne determiniše. Unutar ovog koncepta fizičkog sveta, ekvilibrijumi su
temporalni, a svi sistemi vremenom nastoje da se udalje od ekvilibrijuma. Kada se
dovoljno udalje, oscilacije (ciklusi) postaju dramatične i oštre, a u izvesnom trenutku
dolazi do bifurkacije (tehnički, to je situacija u kojoj postoje dva ili više rešenja za jednu
jednačinu). Bifurkacija je neizbežna i stoga predvidljiva, ali se ne može odrediti kojom će
se putanjom procesi dalje odvijati. Ono što možemo reći jeste da je svet kompleksan, da
postaje sve kompleksniji a da cilj nauke nije da redukuje ovu kompleksnost na nivo
nemoguće jednostavnosti nego da objasni, interpretira ovu kompleksnost." 81
Na svakom nivou svoje organizacije, u svakom momentu svoje istorije i u svakom
od beskrajnog mnoštva svojih oblika, naš ljudski svet manifestuje se kao jedinstvena,
celovita, stabilna i kompaktna struktura, kao Jedan Svet. Istovremeno, jedan svet
manifestuje bezmernu strukturalnu raznovrsnost svojih oblika, svoju necelovitost,
fragmentarnost, nestabilnost i rasutost u obliku mnoštvo posebnih svetova. Granica
između ova dva oblika našeg ljudskog sveta, izmedu ova dva njegova lika – Jedan Svet
koji je istovremeno mnoštvo posebnih svetova i obrnuto – nije nikakva čvrsta i teško
premostiva barijera. Upravo je suprotno. Reč je, naime, o poroznom prostoru susreta,
interakcije i pretapanja jednog oblika našeg ljudskog sveta u njegov drugi oblik.
Dvadesetičetiri slike na koje se razlaže svaki pokret na filmskoj traci, dobra su metafora
za ovaj porozni granični prostor.
Naš ljudski svet integrisani je skup mnogih posebnih svetova, to je uvek i bez
ostatka Jedan Svet. Jedinstvenost i celovitost terestrijalnog (što znači i kosmičkog)
81
Immanuel Wallernstein: SpaceTime as the Basis of Knowledge, FBC, SUNY, keynote address at
Convergencia. World Congress of Convergence, Cartagena, Colombia, May 31 - June 5, 1997, p. 9,
http://fbc.binghamton.edu/iwsptm.htm.
 158

prostorvremena, njegove dinamike i svih evolucija našeg ljudskog sveta, važi

univerzalno, na svakom nivou organizacije tog sveta i za svaku vremensku sekvencu
njegove istorije. Kao univerzalno svojstvo, manifestuje se bez izuzetka u svakom od
bezbrojno mnogo njegovih posebnih oblika.
Sledeći implikacije Pitagorine filozofije broja, Lajbnic (Wilhelm Gottfried
Leibniz, 1646 - 1716) je ovo stanje činjenica objasnio tako što je definisao lex continui,
zakon kontinuiteta, odnosno zakon o celovitoj povezanosti prostora i vremena
beskonačno kompleksnog sveta. "Taj lex continui ne trpi prekid, prazno mjesto, nigdje",
kaže Bloh.82 Tri su vrste kontinuiteta koje objašnjava lex continui: prostornovremenski
kontinuitet, kontinuitet događaja i kontinuitet egzistencija ili oblika. Za Lajbnica, podseća
Rasel, ne postoji nikakva metafizička nužnost koja uslovljava ovu celovitu povezanost i
njena tri oblika, nego je ova celovita povezanost prostorvremena, događaja i oblika
beskonačno kompleksnog sveta, potreba samog tog i takvog "poretka stvari". 83 Život i
pustolovni doživljaji Kandida, glavnog junaka istoimene Volterove satire na Lajbnicovo
shvatanje o najboljem od svih svetova iz 1759, nisu mogući bez delovanja upravo ovog
lex continui. Ne samo da Volter prati svog heroja i njegove neobične doživljaje širom
globusa, dosledno u skladu sa logikom Lajbnicovog zakona kontinuiteta, nego tom
fundamentalnom načelu ustrojstva sveta odaje i dužno priznanje na samom kraju svoje
poučne pripovesti o Kandidovih pustolovina:
"'Ja znam – i u to upade Kandid – da treba da obrađujemo svoj vrt.' – 'Imate pravo
– reče Panglos – jer kad je čovek doveden u Edenski vrt, doveden je tamo ut operaretum
eum: da radi; a to dokazuje da nije stvoren da se odmara.' - 'Radimo i ne raspravljajmo –
reče Martin. – Samo tako možemo učiniti život snošljivim.'/ Celo se malo društvo složi sa
ovom pohvalnom namerom. Svako poče raditi što ume, i taj mali komad zemlje davao je
veliki prinos… Svi su redom bili od neke koristi… Panglos bi ponekad rekao Kandidu:
'Svi su događaji povezani jedni s drugim u ovom najboljem mogućem svetu. Jer,
svakako, da vi niste bili isterani s nekoliko dobrih udaraca nogom odastrag iz jednog
lepog zamka zbog ljubavi prema gospođici Kunigundi, da vas nije stavila na muke
inkvizicija, da niste pešice prešli Ameriku, da niste dobro tresnuli barona, da niste
82
Ernst Bloch: Princip nada, I - III, isto, knj. I, str. 151.
83
Bertrand Russell: The Philosophy of Leibniz (1900, 1937), Routledge, London 1992, p. 63.
 159

izgubili sve svoje ovnove iz dobre zemlje Eldorado, ne biste sad ovde jeli ušećereni
kedrat i morske lešnike.' – 'Dobro je to rečeno – odgovori Kandid – ali mi treba da
obrađujemo svoj vrt.'"84
Kao univerzalno svojstvo svih oblika prostorvremena, lex continuii je za Tomasa
Pejna onaj veliki lanac povezanosti koji se javlja i kao već pominjani Homerov zlatni
lanac, Aurae catena Homerii. Pejn, naime, u Pravima čoveka kaže ovo: "Veliki deo
postojećeg reda koji vlada čovečanstvom nije posledica učinka vlada. Poreklo tog reda je
u načelima samog društva i u prirodi čoveka. On je postojao i pre postojanja vlade, i
postojao bi i kada bi formalno utvrđeni oblik vlasti bio ukinut. Međusobna zavisnost i
uzajamni interesi ljudi i svih delova civilizaovane zajednice stvaraju taj veliki lanac
povezanosti koji sve to drži zajedno… Ukratko, društvo sâmo obavlja gotovo sve što se
pripisuje vladi."85
Sedamdeset godina kasnije, u drugim okolnostima i na sasvim drugom mestu, dok
je između 1862. i 1867. godine boravio u Sibiru, na obali Amura i učestvovao u više
geografskih i geoloških ekspedicija u tim dalekim krajevima na granici Rusije i Kine, i
Petar Kropotkin86 je došao do istog zaključka: "Godine provedene u Sibiru naučile su me
mnogo čemu što teško da bih igde mogao naučiti. Brzo sam shvatio da se za narod
definitivno ništa korisno ne može učiniti pomoću administrativnog aparata. Od te sam se
iluzije zauvek oprostio. Onda sam počeo da razumevam ne samo ljude i čovekovu
prirodu, nego i skrivene opruge društvenog života. Postao sam potpuno svestan
stvaralačkog rada anonimnih masa, koje se retko pominju u knjigama, i shvatio sam
značaj tog konstruktivnog rada za napredak društva… Došao sam do onih ideja o
vođama i gomili koje iskazuje L. N. Tolstoj u svome veličanstvenom delu 'Rat i mir'."

84
Volter: Kandid, Divit, Beograd 1994, str. 136 - 137.
85
Tomas Pein: Prava čoveka, isto, str. 199.
86
"Zaustavljali smo se u nekoliko kineskih sela, naseljenih prognanima iz Nebeskog carstva, i svuda su nas
dočekivali veoma srdačno. U sećanju mi se posebno urezalo jedno veče. Zastali smo pokraj živopisnog
seoceta kada se suton već spustio. Nekolicina nas siđosmo na obalu i upustismo se da lutamo selom. Mene
je ubrzo okružila gomila od najmanje stotinu Kineza. Iako ja ni reči nisam znao kineski, a ni oni ruski, živo
smo i srdačno pričali (ako se samo ta reč može za to upotrebiti) uz pomoć znakova, i izvrno smo se
razumeli. Sasvim je sigurno da svi narodi razumeju šta znači srdačno tapšanje po ramenu. Ponuditi
nekoga duvanom ili vatrom da zapali duvan, takođe je sasvim razumljivi izraz prijateljskih osećanja."
(podvl. Lj.K.) Petar Kropotkin: Zapisi jednog revolucionara, isto, str. 123
 160

(podvl. Lj.K.)87 Kropotkin je ovo svoje životno iskustvo sa obala Amura uskoro razvio u
konzistentnu moralnu, teorijsku i praktičnu strategiju za revolucionarnu transformaciju
samih temelja svetskog društva. Zato je 1878, kada je sa dvojicom svojih drugova u
Ženevi pokrenuo list Le Révolté, Kropotkin i bio uveren "da revolucionarne novine
prvenstveno treba da pišu o znacima koji nagoveštavaju nadolazak novog doba, o rađanju
novih oblika društvenog života i o rastućem buntu protiv zastarelih institucija. Te znake
treba pratiti, pravilno ih upoređivati i povezivati, tako da se neodlučnima duhom pruži
ona neprimetna i često nesvesna podrška koju napredna gledišta uočavaju svuda oko sebe
kad se u društvu bude nove ideje. Prvenstveni zadatak revolucionarnih novina jeste da
navedu čoveka da vidi sebe u jedinstvu sa pulsirajućim srcem čovečanstva, u začetoj
pobuni protiv vekovne nepravde i u pokušaju stvaranja novih oblika života. Uspešne
revolucije rađa nada, a ne očajanje." (podvl. Lj.K.)88
Jedan Svet sa ovim Kropotkinovim pulsirajućim srcem čovečanstva, jeste
nesumnjiva činjenica koju reflektuje celokupna ljudska istorija i tradicija i koju potvrđuju
sva naša današnja znanja. Svaki od mnogih posebnih i svaki od individualnih ljudskih
svetova reflektuje Jedan Svet i njegovo pulsirajuće srce čovečanstva kao vlastito
unutrašnje svojstvo. Na temelju ove istorije i tradicije, na temelju ovih znanja, dosledno u
skladu sa Lajbnicovim lex continui, duboko svestan i onog Pejnovog velikog lanca
povezanosti, i onog Kropotkinovog pulsirajućeg srca čovečanstva, Nikola Tesla je 1900.
godine postavio i rešio problem povećanja ljudske energije. Reč je o radu Problem
povećanja ljudske energije, The Problem of Increasing Human Energy koji je Tesla
objavio u njujorškom časopisu The Century Illustrated Monthly Magazine, juna 1900.
Svoje polazno stanovište o jedinstvenosti i celini čovečanstva, Tesla je saopštio na
samom početku tog rada:
"Kad govorimo o čoveku mislimo na pojam čovečanstva u celini, i pre nego što
primenimo naučne metode u ispitivanju njegovog kretanja, moramo to da prihvatimo kao
fizičku činjenicu... Iako smo slobodni da mislimo i delamo, mi se držimo zajedno
neodvojivim vezama kao zvezde na nebu. Mi ne vidimo te veze ali ih osećamo... Zar to
ne pokazuje da je svaki od nas samo jedan deo celine?/ Vekovima se ova ideja
87
Petar Kropotkin: Zapisi jednog revolucionara, isto, str. 125.
88
Petar Kropotkin: Zapisi jednog revolucionara, isto, str. 235.
 161

proklamovala u savršeno mudrom učenju religije, možda ne samo kao sredstvo za

obezbeđivanje mira i harmonije među ljudima, već i kao duboko ukorenjena istina.
Budisti to izražavaju na jedan način, Hrišćani na drugi, ali i jedni i drugi kažu: mi smo
jedno. Metafizički dokazi, međutim, nisu i jedini koje možemo da iznesemo u prilog ove
ideje. Nauka takođe priznaje povezanost izdvojenih pojedinaca iako ne sasvim u istom
smislu kao što priznaje da su sunce, planete i meseci sazvežđa jedno telo i nema sumnje
da će to potvrditi i eksperimentima u budućnosti kada se naša sredstva i metodi
ispitivanja fizičkih i drugih stanja i pojava, usavrše. Još više: to jedno ljudsko biće
nastavlja da živi. Jedinka je efemerna, rase i nacije dolaze i odlaze ali čovek ostaje. Tu je
ogromna razlika između jedinke i celine..."89 U istom radu, Tesla još kaže i ovo:
"Civilizacije se najbolje unapređuje rušenjem svih barijera koje razdvajaju nacije i
zemlje./ Drugi opet tvrde da će mašine za letenje doneti univerzalni mir. Ovo, takođe,
smatram potpuno pogrešnim gledištem. Leteća mašina svakako dolazi, i to vrlo brzo, ali
će uslovi ostati isti, kao i ranije. U stvari, ne vidim razloga zašto vladajuća sila, kao što je
Velika Britanija, ne bi mogla da vlada u vazduhu kao što vlada na moru. Ne želim da se
uvrstim u spisak proroka, ali ne oklevam da kažem da će budućnost ugledati osnivanje
'vazdušne sile' a centar neće biti daleko od New Yorka." 90
Dve godine posle ove Tesline rasprave, 1902. u Londonu, Petar Kropotkin
predstavio je konzistentnu teoriju koju je razvio iz ideje o pulsirajućem srcu čovečanstva,
objavio je svoju studiju Uzajamna pomoć. Faktor evolucije, Mutual Aid: A Factor of
Evolution.91 Na osnovu tadašnjih znanja koje su obezbedile prirodne i društvene nauke,
Kropotkin je ovde predstavio mnoštvo argumenata u prilog zaključka da je moralno

89
Nikola Tesla: The Problem of Increasing Human Energy, The Century Illustrated Monthly Magazine,
New York, June 1900, u Nikola Tesla: Lectures. Patents. Articles, Nikola Tesla Museum, Beograd,
Yugoslavia 1956 [povodom stogodišnjice rođenja Nikole Tesle, Jugoslovenski nacionalni komitet za
proslavu i Muzej Nikole Tesle], The Problem of Increasing Human Energy, pp. A-109 – A-152; prevod,
Nikola Tesla: Problem povećavanja ljudske energije, Muzej Nikole Tesle i Elektroprivreda Srbije,
Beograd, bez godine izdanja; Nikola Tesla: Problem povećavanja ljudske energije, Muzej Nikole Tesle,
Beograd 2006 [povodom stopedesetogodišnjice rođenja]; navedeno prema Nikola Tesla: Problem
povećavanja ljudske energije, Muzej Nikole Tesle i Elektroprivreda Srbije, Beograd, bez godine izdanja,
str. 11.
90
Nikola Tesla: Problem povećavanja ljudske energije, isto, str. 20.
91
Videti, Mutual Aid: A Factor of Evolution [Uzajamna pomoć: Faktor evolucije], Heinemann, London
1902, integralni tekst u elektronskom formatu, The Project Gutenberg Etext of Mutual Aid, by P.
Kropotkin, http://www.gutenberg.org/dirs/etext03/mtlad10.txt
 162

načelo, sledstveno i načelo uzajamne pomoći, jedno od bazačnih svojstava živog sveta i
njegove evolucije uopšte, pa tako i ljudskog društva od samih njegovih početaka. Ovo
moralno načelo, ima univerzalno značenje, kaže Kropotkin. Život uopšte, pa tako i život
ljudske vrste i njenog socijalnog sveta, održao se zahvaljujući tom načelu.
Na stogodišnjicu objavljivanja Kropotkinove Uzajamne pomoći, u maju 2002,
pojavio se pod naslovom Duh kneza Kropotkina, Prince Kropotkin's Ghost, zajednički
rad Melani Kilen (Melanie Killen, dečiji psiholog, profesorka ljudskog razvoja i
direktorka Centra za decu, odnose i kulturu, Center for Children, Relationships, and
Culture na Univerzitetu Merilend) i Marina Kords (Marina Cords, zoolog, stručnjak za
primate, predsednica Departmana za ekologiju, evoluciju i biologiju sredine, Department
of Ecology, Evolution and Environmental Biology, na Univerzitetu Kolumbija), u kome
ove dve autorke predstavljaju najnovije argumente koje je u prilog Kropotkinovog
koncepta obezbedila današnja nauka. Na samom početku svog rada, Melani Kilen i
Marina Kords kažu :
"Sa svim nasiljem u svetu, prirodno je da se zapitamo, kao što je to nedavno na
ovim stranicama učinio Pat Šipman (Pat Shipman), nije li agresija duboko ukorenjena u
ljudskoj prirodi. Možda jeste. Ali, mi želimo da pokažemo da je ljudska sklonost prema
agresiji izbalansirana sa podjednako snažnom tendencijom da se međusobno sarađuje što
je knez Petar Kropotkin pokazao pre jednog veka u Međusobnoj pomoći, pregledu
altruističkih zajednica... Molekularni biolozi, na primer, nastoje da identifikuju gene koji
kontrolišu agresiju kod miševa polazeći od pretpostavke da slični mehanizmi deluju kod
ljudskih bića. Zaista, naučnici pretežno nastoje da objasne divljačke tendencije među
ljudima praveći poređenja sa životinjama, naročito od kad je Konrad Lorenc (austrijski
zoolog i dobitrnik Nobelove nagrade) teoretizirao o evolucionim korenima takvog
ponašanja u svom klasičnom delu O agresiji iz 1966./ Lorencovo stanovište bilo je da je
agresija neizbešna karakterna crta većine stvorenja zato što je funkcionalna: borbene
dispozicije pomažu mužjacima da obezbede izvore, a ženkama da zaštite svoj podmladak.
Vođeni shvatanjem da je agresija bazični životinjski instinkt, Lorenc i oni koji ga slede,
spremno primenjuju ovaj princip na objašnjavanje ponašanja muškaraca i žena. Brojni
akti nasilja koji su vesti dana kao da potvrđuju njihovo stanovište./ Srećom, i nasuprot
preovlađujućim idejama, danas postoji veliki broj radova o razvojnoj psihologiji deteta
 163

koje sugerišu nešto sasvim suprotno. Istraživanja pokazuju da deca ne pribegavaju

automatski agresiji kada između njih nastupi konflikt. Umesto toga, ona često koriste
lepezu strategija koje sprečavaju, smanjuju i otklanjaju posledice neslaganja kako bi
umanjile njihove efekte na vlastite socijalne odnose.".92
Dve godine posle članka Duh kneza Kropotkina i 104 godine posle prvog izdanja
Uzajamne pomoći: Faktora evolucije, osnovna Kropotkinova pozicija dodatno je
osnažena. Krajem oktobra 2006, naime, pojavila se knjiga Moralni umovi. Kako je
priroda kreirala naš univerzalni osećaj za ispravno i pogrešno, Moral Minds: How
Nature Designed Our Universal Sense of Right and Wrong, rad harvardskog profesora
bihevijoralne psihologije i neuronauka Marka Hausera.93 Hauser ovde navodi argumente
u prilog zaključka da je ljudska moralna matrica, odnosno moralna gramatika koja je
odgovorna za naše razlikovanje dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, rezultat evolucije i da
je u svom današnjem obliku uspostavljena pre oko 50.000 godina.
Danas, takođe, znamo i to da je naš ljudski svet pa tako i svaki od njegovih
pojedinačnih oblika, strukturiran po načelima fraktalne geometrije determinisanog haosa,
odnosno geometrija same prirode.94 Zato se ova bazična struktura jedinstvenog ljudskog
sveta veoma dobro može vizuelizovati pomoću najjednostavnijih fraktala, onih
ravnostranih trouglova koji se transformišu u vidljivi četvorodimenzionalni svet
tetrahedrona Vaclava Sierpinskog (Waclaw Sierpinski), kao što to pokazuju Slika 2. i
Slika 3.

92
Videti, Melanie Killen, Marina Cords: Prince Kropotkin's Ghost, American Scientists Online, Vol. 90,
No. 3, May-June 2002, pp. 208,
http://www.americanscientist.org/template/AssetDetail/assetid/18642/page/1.
93
Videti, Marc D. Houser: Moral Minds: How Nature Designed Our Universal Sense of Right and Wrong,
Ecco, Harper Collins, New York 2006;
94
Pojmove fraktal, fraktalna geometrija, uveo je Benoa Mandelbrot (Benoit Mandelbrot) 1974, kako bi
imenovao matematički model koji objašnjava determinisani haos kao osnovno svojstvo prirode i svakog
njenog fenomena; pojam fraktal, Mandelbrot je izveo od latinskog fractus što znači nepravilno razbijen
kamen; podjednako nepravilan u svakoj srazmeri, svaki fraktal izgleda isto proučavan sa bilo koje
udaljenosti; fraktal je sebi-sličan objekat. Videti, Benoit Mandelbrot: Fractals - a geometry of nature, New
Scientist No. 1734, 15 September 1990, http://www.fortunecity.com/emachines/e11/86/mandel.html;
prevod, Benoit Mandelbrot: Fraktali - geometrija prirode, u Izazov haosa, Treći program Radio Beograda,
br. 84, I 1990, priredio Karel Turza, str. 281 - 286. Za kompetentan pregled istraživanja u oblasti teorije
haosa i fraktalne geometrije, uključujući ovde i bibliografiju najvažnijih radova, videti James Gleick:
Chaos. The Amazing Science of the Unpredictable, Vintage, London 1998; isto tako, Introduction to
fractals, http://classes.yale.edu/fractals/IntroToFrac/Welcome.html.
 164

Slika 2.
Trougao u 2D ravni koji je Vaclav Sierpinski konstruisao 1915. godine predstavlja slučaj jednostavnog
fraktala. On se dobija uzastopnim deljenjem početnog trougla na sve manje i manje trouglove. Ova iteracija
može se izvršiti beskonačno mnogo puta. Izvor:
http://www.fortunecity.com/emachines/e11/86/mandel.html.

Slika 3.
Postavljen u 4D prostor, trougao Sierpinskog transformiše se u beskonačno kompleksniju fraktalnu
strukturu tetrahedrona, pravilne trostrane piramide. Izvor, Gayla Chandler: Photographs: Sierpinski
Tetrahedron and its Complement, http://www.public.asu.edu/~starlite/sierpinski/html.
 165

Sledeći ovu bazičnu strukturu terestrijalne morfologije i koristeći sve poznate

geografske činjenice, Fuler (Richard Buckminster Fuller Bucky, 1895 - 1983) je između
1937. i 1954. godine konstruisao geografsku kartu sveta i pokazao da je taj svet i
prostorno jedan svet, kao što pokazuje Slika 4. Reč je o prvoj geografskoj projekciji
svetskih kontinenata i okeana na površinu jednog poliedra kakav je ikosahedron
(geometrijsko telo konstruisano od 20 pravilnih trouglova) koji je, potom, "rasklopljen" u
dvodimenzionalnoj ravni. To je omogućilo da se čitava planeta Zemlja, svi oblici njene
geografije sa svojim egzaktnim veličinama predstave i vide kao jedinstvena, međusobno
povezana i celovita struktura: jedno ostrvo u jednom okeanu, one island in one ocean.
Fulerova projekcija znatno je bliža stvarnom stanju geografskih činjenica od Merkatorove
(Gerardus Mercator, 1512 – 1594) projekcije iz 1569. godine. Naime, Fulerova projekcija
u potpunosti je izbegla iskrivljenja, što znači i neadekvatnu vizuelizaciju prostora,
karakterističnu za Merkatorovu kartografiju. U dugogodišnji rad na ovoj geografskoj
karti, Fuler je krenuo pošto je 1927. već bio nacrtao skicu Grad Svet, The One-Town
World ili Kosmopolis.

Slika 4.
Richard Buckminster Fuller: Dymaxion Airocean World, 1954, U.S. Pat. No. 2.393. 676.

Da je Fulerov bio na dobrom putu, nedvosmisleno su potvrdili satelitski snimci

planete Zemlje od kojih je konstruisana mapa u svemu identična Fulerovoj projekciji, kao
što se to vidi na Slici 5.
 166

Slika 5.
Naš svemirski brod Zemlja, Our Spaceship Earth, geografska karta sveta konstruisana od satelitskih
snimaka planete Zemlje koje je uradila NASA. Izvor, Buskminister Fuller Institute. Dymaxion Map. Our
Spaceship Earth Satellite Map, http://bfi.easystorecreator.com/items/maps/our-spaceship-earth-satellite-
map-305-detail.htm.

Danas znamo i to da je DNK, odnosno "noseća cigla života", takođe tročlana

interaktivna struktura. Kao što to pokazuje standardni model DNK predstavljen na Slici 6,
dve uvijene spirale molekula DNK povezane su u jedindstvenu molekularnu mašinu koja
je "nosač", "skladište" i "distributer" života, onim poprečnim enzimskim vezama koje kao
treći deo ove strukture sadrže i prenose genetsku poruku.
 167

Slika 6.
"Tetrahedron" DNK. Molekul DNK, takođe je tročlana struktura: dve uvijene spirale povezane su
poprečnim enzimskim vezama koje prenose genetsku poruku.

Razume se, po identičnom bazičnom obrascu fraktalne geometrije, uostalom u

skladu sa činjenicom da ona ima univerzalno važenje, strukturirana je i terestrijalna
sociosfera. Reč je o još jednom od relativno autonomnih planetarnih omotača – geosfera,
atmosfera, hidrosfera, biosfera, sociosfera – koji, kao u nekoj velikoj, često nedokučivoj,
interaktivnoj igri transformišu čitavu planetu Zemlju u pravcu energetskog potencijala
višeg reda.95 Džordž Modelski (Georg Modelski), na primer, ovo je pokazao tako što je
rekostruisao posebnu istoriju gradova i urbanizma uopšte za protekla četiri milenijuma
ljudske istorije.96

95
Za problem rasta terestrjalnog energetskog kapacitetsa naročito videti, Vladimir Vernadsky: The
Biospher (1929), Synergetic Press, Inc., London 1986. O rastu energetskog kapaciteta, posebno o
triangularnom principu rasta i najmanjeg dejstva, transformacionoj spirali, monadi i centralnom poretku
monade, pisao sam i sâm na drugom mestu. Videti, Ljubomir Kljakić: Peto Polje, Treći program Radio
Beograda, četiri emisije, 27 - 30. juna 2000; prva verzija ovog rada napisana je na engleskom jeziku pod
naslovom The Model of the Universe-Consciousness Structure. The New Enlightenment Approach, maj
1995; reč je o saopštenju za Tucson II Conference on Consciousness, Tucson, AZ, April 8 - 13, 1996; rad je
uvršten u program grupe Experiental and Cultural Approachs III (science/epistemology, parapsychology,
helth/medicine, altered states, integrative models), Poster Sesion III, April 12, 1996.
96
Videti, Georg Modelski: Long Cycles in World Politics, University of Washington Press, Seattle 1987;
George Modelski & Gardner Perry III: Democratization in Long Perspective, Technological Forecasting
and Social Change, vol. 39 (1-2), March - April 1991, pp. 22 - 34; George Modelski: The Evolution of
Global Economy, Journal of World-Systems Research, 1995, Vol. 1, Number 7; Georg Modelski: World
System Evolution, Prepared for the conference on World System History: The Social Science of Long-term
Change, University of Lund, Sweden, March 25-29, 1995; Georg Modelski: Time, Calendars, and Ir:
Evolution of Global Politics in the 21st Century, Paper presented at the 37th annual convention of the
International Studies Association in San Diego, April 16-20, 1996; George Modelski: Evolutionary
 168

Rast broja gradova sa milion i više stanovnika u periodu od godine 1000. do

godine 2000, na koji je Modelski ukazao naročito uverljivo govori o rastu planetarnog
energetskog potncijala. Broj gradova sa milion i više stanovnika porastao je od jednog u
godini 1000, preko 4 oko 1800. i 16. oko 1900. godine, do 299 koliko ih je bilo 2000,
kao što se to predstavlja na jednoj tabeli Modelskog, ovde na Slici 7.

1000 1200 1400 1600 1800 1900 2000

1 3 1 1 4 16 299
Baghdad Baghdad Nanjing Beijing London London Paris
Kaifeng Beijing Manchester Berlin
Hangzhou Edo Birmingham Vienna
Guangzhou Glasgow Moscow
New York St. Petersburg
Chicago Beijing
Boston Tokyo
Philadelphia Calcutta

Slika 7
Georg Modelski: World Cities in History: An Overview, Prepared for the Encyclopedia of World History,
Table 1: Modern “millionaire” world cities (cities of one million inhabitants or more). Izvor,
http://faculty.washington.edu/modelski/WcitiesH.htm.

U ovom posebnom slučaju sociosfere imamo posla sa celovitim planetarnim

sistemom društvenih oblika, ustanova i interakcija koje ljudi kreiraju i koriste kroz svoju
istoriju nastojeći da na individualnom, grupnom, kolektivnom i najzad globalnom nivou
Paradigm for Global Politics, International Studies Quarterly, Vol. 40 (3), September 1996, pp. 321 - 342;
George Modelski: An Evolutionary Approach to World System History; The Problem of Periodiazation;
Paper delivered at the sessions on Macro-Historical Dynamics: Bridging Paradigms of the 22nd Annual
meeting of the Social Science History Association, October 16-9, Washington DC.; George Modelski:
Portuguese Seapower and the Evolution of Global Politics, Lecture delivered to the Academia de Marinha,
Lisbon, October 15, 1996; George Modelski: Evolution of the World Economy, Paper repared for the
session on Social Dynamics and the Encyclopedia of Human Ecology: A Kenneth Boulding Retrospective,
sponsored by the Association for the Study of the Grants Economy and the International Society for the
Intercommunication of New Ideas at the annual meeting of the Allied Social Science Associations and the
American Economic Association, Boston MA, January 7-9, 2000; George Modelski: World System
Evolution in R. Denemark et al eds. World System History, Routledge New York, 2000; George Modelski:
Human Civilization as Learning Project, Conference on Globalization: Science, Culture and Religions,
The Calouste Gulbekian Foundation, Lisbon, Portugal, October 15-16, 2002; George Modelski: Ages of
Redistribution, Conference on World System History and Global Environmental Change, Lund, 2003;
George Modelski: World Cities: - 3000 to 2000, Faros 2000, Washington DC., 2003; George Modelski:
Learning from "A New Kind of Science": Can We Decode the Program for World System Evolution?,
World System Evolution, December 28, 2003; George Modelski: World Cities, Empires, and World System
Evolution, Paper presented to the Globalization and World System Dynamics panel, annual conference of
the International Studies Association, Montreal, March 18, 2004… Svi radovi dostuponi na sajtu The
Evolutionary World Politics Homepage, http://faculty.washington.edu/modelski/index.html.
 169

urede čitavu ovu bezmerno složenu mrežu svojih međusobnih odnosa i da njom
upravljaju; da, istovremeno, optimalno urede i svoje "unutrašnje" odnose sa svetom
"spoljašnje", prirode; da ova svoja "unutrašnja" i "spoljašnja" nastojanja usklade jedna s
drugim kako bi ih, tako usklađena, doveli u puni sklad sa univerzalnim ritmom same
prirode; i da, napokon, svesno upravljaju čitavim ovom složenom strukturom. Ova opšta
istorija sociosfere jeste opšta društvena istorija čovečanstva. Takođe strukturirana po
obrascu fraktalne geometrije, opšta društvena istorija čovečanstva manifestuje se od
samog svog "početka" kao intergrisana, što znači interaktivna mreža mnoštva posebnih,
individualnih, grupnih ili kolektivnih, u svakom slučaju pojedinačnih i lokalnih istorija.
Svaki trenutak istorije uverljivo demonstrira ovo svojstvo, od samog početka ljudske
avanture pod zvezdama97 do danas.
Tako je, na primer, pokazano da je za razumevananje Boginje iz Zohapilca,
najstarije do sada otkrivene figurine u Srednjoj Americi, koja je datovana u 3. milenijum
p.n.e. (oko godine 2300), od presudnog značaja bila komparativna analiza tog artefakta sa
sličnim kultnim predmetima iz oblasti neolitske Stare Evrope. Boginje iz Zohapilca
pronađena je 1979. u centralnoj oblasti meksičke Visoravni između planinskih venaca
Sierra Madre Orinetal i Sierra Madre Occidental, na istočnoj obali nekadašnjeg jezera čiji
su ostaci danas poznati kao "plivajuće bašte" Xochimilca. Stratigrafija Zohapilca
pokazuje kontinuitet ljudske zajedice i njenih naseobina od oko godine 6000. p.n.e., kao i
to da je između 3000. p.n.e. i 2200. p.n.e. došlo do "izvanrednog napretka" ove zajednice.
Boginja iz Zohapilca kao predstava Velike boginje majke, uzima se kao krunski dokaz
promena koje su se odigrale.
Kao simbolička predstava ženske plodnosti ova figurina simboliše plodnost
zemlje. "Kao ranije ženske figurine iz Stare Evrope, ova slika je, po rečima Josepha
Campbella, 'početna apstrakcija koja oslobađa simboličku predstavu', ova predstava
izjednačava plodnost žene sa plodnošću zemlje i sledstveno vidi čovečanstvo kao dete
koje hrani zemlja u svojoj ulozi velike majke. U vezi s tim, Marija Gimbutas (1921 -

97
Videti, Paul Mellars: The Upper Palaeolithic Revolution, in The Oxford Illustrated Prehistory of Europe,
ed. Barry Cunliffe, Oxford University Press, Oxford - New York 1994, pp. 42 - 78; Grahame Clark: World
Prehistory in New Perspective (1977), Cambridge University Press, Cambridge - New Yor 1989, pp. 18 -
38; Colin Renfrew: Before Civilization. The Radiocarbon Revolution and Prehistoric Europe (1973),
Penguin Books, London 1978, pp. 121 - 182; Alexander Marshack: The Roots of Civilization. The
Cognitive Beginnings of Man's First Art, Symbol and Notation, isto.
 170

1994) podvlači da su u Staroj Evropi pećine i grobnice (tj. ulazi u zemlju) zamenjene
simbolima materice, jajeta i uterusa. Tako su obe, i žena ljudske vrste i žena zemlja
viđene kao 'misteriozna posuda života', koja rađajući obezbeđuje da duh uđe u svet
prirode."98 Pojam Stara Evropa uvela je u akademsku zajednicu arheolog Marija
Gimbutas, koja je kao profesor za evropsku arheologiju na University of California Los
Angeles (UCLA) od 1967 - 1968. bila i direktor projekta za istraživanje neolitskih
lokaliteta u Jugoslaviji i Grčkoj i koja je zavidnu međunarodnu reputaciju stekla brojnim
radovima iz oblasti neolitske arheologije u tim oblastima. Za samu Mariju Gimbutas,
pojam Stara Evropa sinonim je za neolitsku Evropu odnosno za autohtonu evropsku
civilizaciju između 7. i 3. milenijuma p.n.e. Balkansko poluostrvo je centralna zona te
civilizacije sa Lepenskim Virom, Starčevom i Vinčom kao najvažnijim nalazištima
artefakata njene materijalne i duhovne kulture.99 Pojam Stara Evropa kao sinonim za
autohtonu evropsku neolitsku civilizaciju danas standardno koriste i drugi autori.100
Komparativna analiza simbolike, mitologije i rituala medveda autohtonih naroda
Severne Amerike (antropološko terensko istraživanje na preko 50 još živih lokaliteta),
dovela je Dejvida Rokvela (David Rockwell) do zaključka da je ovaj kult u vezi sa
verovanjima različitih antičkih i tradicionalnih zajednica Evrope i Azije, a naročito sa
kultom medveda u sistemu verovanja neolitske Evrope. "Medvedi imaju dugu vezu sa
agrikulturnim zajednicama Evrope. Na neolitskim staništima u Bugarskoj, Rumuniji,
Mađarskoj i Jugoslaviji, na staništima koja datiraju unazad do šestog ili sedmog
milenijuma pre nove ere, istraživači su našli na stotine glinenih figura koje predstavljaju
medvede. Rad arheologa Marije Gimbutas i drugih sugerišu da su oni epifanije drevene
majke bogova u njenom životinjskom obliku." Fotografija jedne takve "skulpture od
terakote koja predstavlja boginju u njenom životinjskom obliku sa novorođenim bogom
vegetacije", publikovana je preko čitave strane kao prilog boljem razumevanju zaključka
98
Roberta H. Markman & Peter T. Markman: The Flayed God. The Mythology of Mesoamerica. Sacred
Textsd & Images from Pre-Columbian Mexico & Central America, Harper Colins, San Francisco, 1994, p.
32.
99

Videti, Marija Gimbutas: The Civilization of the Goddess. The World of Old Europe, Harper Collins
Publishers Inc., New York, 1991; Marija Gimbutas: The Language of the Goddess, Harper Collins
Publishers Inc., New York (1989) 1991; Marija Gimbutas: The Goddesses and Gods of Old Europe 6500 –
3500 BC. Myths and Cult Images, Thames and Hudson, London (1982) 1989.
100

Videti, Richard Rudgley: Lost Civilisation of the Stone Age, Arrow Books Limited, London, etc., 1999;
Anne Baring and Jules Cashford: The Myth of the Goddess, Arkana. Penguin Books, London… etc., 1993.
 171

do koga se došlo u ovoj komparativnoj analizi. Figura je iz epohe neolitske kulture Vinče,
a pronađena je na lokalitetu Fafos, jednom od centara ove kulture sa područja današnje
Kosovske Mitrovice.101
Zanimljivo je da i G. Caselli, autor likovne rekonstrukcije neolitskog naselja
Lepenski Vir (1973), na desnoj obali Dunava kod Donjeg Milanovca u Srbiji, predstavlja
ovu zajednicu i njene članove kao narod iz porodice autohtonih stanovnika Severne
Amerike; crno-bela reprodukcija ovog rada nalazi se u muzeju Lepenskog Vira na
istoimenom lokalitetu. Posredne ili neposredne paralele između neolitskih naseobina
Stare Evrope – a u ovom konkretnom slučaju Starčeva, Vinče i drugih neolitskih staništa
u Srbiji – i kultura autohronih naroda Severne i Srednje Amerike posledica su činjenice
da u oba ova slučaja imamo posla sa bliskim sociološkim, ekonomskim, kulturnim i
duhovnim entitetima. U oba slučaja, naime, reč je o kulturama karakterističnim za rane
agrarne zajednice iz vremena neolitske revolucije odnosno prve globalizacije, pa sledi da
razumevanje geneze i svojstava jedne od tih zajednica pomaže u rekonstrukciji svojstava
one druge.102

101

Videti, David Rockwell: Giving Voice to Bear. North American Indian Myths, Rituals, and Images of the
Bear, Robert Rinehart Publishers, Niwot, Colorado 1991, p. 192, photo p. 191.
102

O neolitskoj revoluciji, takođe videti Alasdair Whittle: Neolithic Europe. A Survey, Cambridge World
Archaeology, Cambridge University Press, Cambridge - New York… etc. 1988; E. C. Krupp: Echos of The
Ancient Skies. The Astronomy of Lost Civilizations, Oxford University Press, Oxford, New York… etc.
1983; J. B.S. Haldane: Everything Has a History, George Allen and Unwin Ltd, London 1951, naročito esej
Was England a Yugoslav Colony? pp. 67 - 69; V.G. Childe: The Danube in Prehistory, Oxford University
Press, Oxford 1929… i drugo.
 172

13.

Takođe od samog svog "početka", ova interaktivna mreža terestrijalne sociosfere

strukturira se pod kumulativnim uticajem tri grupe, međusobno takođe povezanih,
dominantnih faktora.
Sa jedne strane je ona grupa činilaca unutar prostora spore strukturalne istorije,
koja deluje po pravilu tako dugo i tako sporo, i tako neprimetno, da tokom mnogih
vekova njihovog učinka u profilisanju ljudskog sveta nisu svesne čitave generacije
savremenika. To je potencijal za organizovanje sveta odozdo.
Sa druge strane, na strukturu interaktivne mreže terestrijalne sociosfere utiču
ljudske akcije u području brze događajne istorije. To je potencijal za organizovanje sveta
odozgo.
Prostor koji povezuje ove dve grupacije moći, jer između njihovih aktera
omogućava transfer, selekciju i razmenu informacija koje emituju, i prostor koji,
naposletku, omogućava njihovo naizmenično ili kumulativno dejstvo, jeste medijalni
prostor u kome se skladište verovatnoće i uslovi da se odozgo, odozdo ili iz oba ova
smera istovremeno, zaista odigra neki događaj ili skup nekih događaja. To je prostor
konjukturalne istorije, prostor u kome se skladišti potencijal za medijaciju organizacije
sveta.
Ovaj tetrahedron istorije, odnosno tročlani, triangularni, trougaoni ili trospratni
model ljudske istorije sa njegovom troslojnom strukturom različitih transformacionih
potencijala, ritmova i brzina, proizvodi istoriju interaktivne mreže terestrijalne
sociosfere, odnosno opštu društvenu istoriju čovečanstva. Iako ljudi toga nisu svesni
tokom pretežnog dela svoje avanture pod zvezdama, interaktivna mreža terestrijalne
sociosfere od samog "početka" organizovana je kao jedinstven prostor ljudskih
mogućnosti, kao Jedan Svet.
Na tetrahedron istorije, odnosno tročlani, triangularni, trougaoni ili trospratni
model ljudske istorije, nailazimo na samom početku moderne istoriografije, kod
 173

Đanbatista Vika (Giambattista Vico ili Giovanni Battista Vico, 1668 - 1744) u njegovom
kapitalnom delu Načela nove nauke, Principi di scienza nuova – prva nepotpuna verzija
1720-1721, nepotpuno izdanje 1725, novi "fragmenti" 1729-1732, drugo izdanje 1730,
definitivna verzija, objavljena posthumno 1744.103 Potpuno ignorisana za života pisca, ali
i kasnije, tokom čitave četiri decenija pošto je napisana, Nova nauka "otkrivena" je u ono
isto vreme kada je na svetsku pozornicu uveden i pojam svetska vlada. Za ovo otkriće
imamo da zahvalimo Geteu koji je, boraveći 1787. godine u Napulju, od jednog među
malobrojnim entuzijastima koji su ne samo znali za Vika nego su studirali i njegove
ideje, primio izdanje te knjige iz 1730. U članku koji je objavio iste godine, Gete navodi
da mu je primerak Nove nauke predat kao najveća svetinja, kao i to da se "mudrost
beskrajno slavi" u tom delu.
Žil Mišle (Jules Michelet, 1798 - 1874), veliki istoričar francuskog društva i
revolucije, utemeljivač "istorije odozdo" i preteča moderne socijalne istoriografije, koji je
1827. preveo i objavio francusko izdanje Nove nauke, smatrao je Vikoa "svojim ličnim
Prometejem". Pod neposrednim uticajem Nove nauke, Ogist Kont (Auguste Comte, puno
ime Isidore Marie Auguste François Xavier Comte, 1798 - 1857), razvio je vlastitu
teoriju o tri epohe u razvoju ljudskog društva.Viko je uticao i na Marksa. Tako u
Kapitalu I, Marks piše da "istorija proizvodnih organa društvenog čoveka", odnosno
istorija tehnologije, zaslužuje da bude napisana po ugledu na Darvina (Charles Robert
Darwin, 1809 - 1882), koji je "privukao pažnju na istoriju prirodne tehnologije" i to
naročito zbog toga, dodaje Marks na istom mestu, što se "kako Vico kaže, istorija ljudi
razlikuje… od istorije prirode po tome što smo onu pravili mi, a ovu nismo".104 U pismu
Lasalu (Ferdinand Lassalle, 1825 - 1864) od 28. aprila 1862, Marks kaže "pada mi u oči
da, izgleda, nisi čitao Vicoa, 'novu nauku'", preporučuje mu "francuski prevod: Le
Science Nouvelle", onaj čiji je autor Mišle, citira neka mesta iz te knjige, "da bih ti
otvorio apetit, citiram ti samo sledeće rečenice...", pa kaže kako "Vico sadrži jezgro,
prema Wolfu (Homer), Niebuhru (Römische Köningsgeschichte), osnove uporedne nauke
o jezicima... i još mnogo šokova genijalnosti (kurziv, Lj.K.)".105
103
Videti, Gianbattista Vico: Načela nove znanosti, Naprijed, Zagreb 1982.
104

Karl Marx: Kapital I, MED, isto, tom 21, Beograd 1977, napomena 88, na str. 330.
105
Marx Ferdinandu Laselle-u u Berlin, 28. aprila 1862, MED, isto, tom 37, Beograd 1979, str. 551.
 174

Kada je na dan 1. decembra 1950. od Lisjena Fevra (Licien Febvre) preuzeo

katedru istorije na Collége de France, Fernan Brodel je održao pristupno predavanje
Pozicije istorije 1950. godine i u njemu predstavio osnovna konceptualna svojstva nove
istoriografije. "Živimo u novom svetu, zašto onda ne bi postojala i nova istorija ?",
centralno je pitanje na koje Brodel odgovara ovim predavanjem. Ističući naročito ulogu i
značaj Žila Mišlea za nastajanje, razvoj i savremene protagoniste nove istorije (Škola
Anala, nazvana po časopisu Annales d'histoire èconomique et sociale, Anali ekonomske i
društvene istorije, koji je pokrenut 1929), Brodel je citirao mesto iz jednog pisma
Gastona Rapnela (Gaston Raupnel), koji kaže da je "Michelet… duh koji ispunjava
istoriju". Sâm Brodel, dodaje da je Mišle prvi mađu "gorostasnim istoričarima", a zatim i
to da se, "godinama, na diku ove kuće", zahvaljujući pre svega Fevru, "opet iznova čuo
glas Julesa Michleta, za koji se moglo pomisliti da je zauvek zamukao."106 U zaostavštini
Vladimira Dedijera nalazi se obimna građa za knjigu Jules Michelet i Vuk Karadžić, na
kojoj je Dedijer, i sam zastupnik "istorije odozdo" i istoričar revolucije, radio poslednjih
godina svog života.
Opšta svojstva svog koncepta istorije, Viko je izložio već u Pojmu dela, uvodnom
tekstu Nove nauke i to tako što je objavio vlastito, veoma iscrpno "objašnjenje slike
izložene na naslovnom listu". Reč je alegorijskoj predstavi složene simboličke srukture,
jednoj graviri koju je po Vikovoj ideji nacrtao Vakario (Domenico Antonio Vaccaro,
1678 - 1745), a litografisao Baldi (Antonio Baldi). Gravira predstavlja vizuelizaciju
Vikovog koncepta i objavljena kao prva, naslovna, stranica Nove nauke i kao njen Uvod.
Na kraju svog opširnog objašnjenja, Viko kaže da slika-uvod "predstavlja tri svijeta onim
redom kojim su se ljudski umovi neznaboštva podigli sa zemlje na nebo": svet nacija,
svet prirode i svet umova i Boga.107
Ova trougaona struktura svetske istorije imala je za Vikoa univerzalno važenje.
Sve ljudske zajednice su prošle ili prolaze kroz identičan proces rasta. Tri Vikova sveta
jedinstvena su interaktivna struktura. Naravno, ovde ćemo lako prepoznati uzor na koji se
Viko oslonio postavljajući svoju podelu. Platonova interaktivna struktura univerzalne
106
Fernan Brodel: Pozicije istorije 1950. godine, u Fernan Brodel: Spisi o istoriji, SKZ, Beograd 1992, str.
49 - 79; citirani navodi na str. 52, 51, 79.
107
Gianbattista Vico: Pojam djela. Objašnjenje slike izložene na naslovnom listu koja služi kao uvod u
djelo, u Gianbattista Vico Načela nove znanosti, isto, str.3 - 33, citirano mesto na str. 33.
 175

istorije – i njegova teorija saznanja – takođe je tročlana: svet ideja, koji je prostor
nepromenljivih i nezavisnih obrazaca, arhetipova svih manifestovanih oblika, stanja i
procesa; svet pojava, koji sačinjavaju pojavni i promenljivi materijalni oblici ospoljenog
sveta ideja; svet znanja, ili dijelektika kao svojstvo koje omogućava da se ispod površine
"sveta pojava" otkrije "svet ideja" i da se mnoštvo njegovog sadržaja shvati i interpretira
u njihovom jedinstvu.
Mnogo kasnije, godine 1937, razume se, nikako usamljen u toj stvari,
interpretirajući vlastito shvatanje "celokupnog ljudskog saznanja", isti problem slično je
formulisao i Branislav Petronijević (1875 - 1954). Taj svet, za Petronijevića predstavlja
jedinstvo tri, relativno autonomne, međusobno povezane sfere. To su metafizička sfera,
koja je predmet filozofije; prelazna sfera, koja je predmet filozofije nauke i empirička
sfera, koja je predmet nauke.108 Srodan triangularni model, razvio je posle 1960. i Karl
Poper (Sir Karl Raimund Popper, 1902 - 1994): svet 1, svet fizičkih objekata; svet 2, svet
subjektivnog iskustva; svet 3, svet čistih pojmova, svet iskaza po sebi.109 Najzad, nekoliko
decenija kasnije, Rodžer Penrouz (Roger Penrose) je 1994. predložio još jednu
mogućnost za imenovanje univerzalnog trougla: Platonov svet, svet čistih,
nepromenljivih i večitih obrazaca, svet ideja; fizički svet, svet manifestacija, svet
pojavnosti; mentalni svet, svet koji nam omogućava ulazak u realnosti prvog i drugog
sveta, njihovo razumevanje i interpretaciju.110
Izgleda, međutim, da je upravo Jovan Cvijić (1865 - 1927) sa svojim Balkanskim
poluostrvom (prvo izdanje, na francuskom, La Pénisule Balkanique, Pariz 1918;
dopunjeno i potpuno izdanje, na srpskom, Beograd 1922) bio prvi koji je inovirao Vikoov
svetski kognitivni trougao, proveravajući njegovu delotvornost kroz komparativnu
analizu dostupnih činjenica tri relativno autonomne istorije povezane u jedinstveni
interaktivni sistem. To su geološka, socijalna i psihološka istorija. Analizirajući
strukturalne dimenzije i svojstva Balkanskog poluostrva i njegovih ljudskih zajednica,
108
Videti, Résumé des travaux philosophiques et scientifiques de Branislav Petronievics, Bulletin de
l'Academie des letters, No. 2, Belgrade 1937; navedeno prema, Branislav Petronijević: Moj filozofski
sistem, u Branislav Petronijević: O vrednosti života, Nolit, Beograd 1983, str. 109. i posle.
109
Videti, Karl Poper: Traganje bez kraja. Intelektualna autobiografija, Nolit, Beograd 1991, str. 230 –
244.
110
Videti, Rodžer Penrouz: Carev novi um (The Emperor's New Mind, 1989), Informatika, Beograd 2004;
Roger Penros: Shadows of the Mind, Vintage, London 1994.
 176

Cvijić je ubedljivo pokazao interaktivni karakter relacija koje se uspostavljaju unutar

trougla: geološki prostorvreme sa svojim geografskim, biološkim i klimatskim
osobenostima; socijalni prostorvreme sa oblicima kroz koje ljudi organizuju svoj život i
svoju reprodukciju: civilizacije, kulturni pojasevi, istorijski procesi i promene; psihološki
prostorvreme: socijalnopsihološki tipovi, varijeteti i psihosocijalne grupe.111
Da je Cvijićev doprinos od izvanrednog značaja podseća nas upravo Fernan
Brodel sa svojom klasičnom studijom La Méditerranée at le Monde Méditerranée à
L'Epoque de Philipe II, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, iz 1949 (drugo,
prerađeno izdanje 1966).112 Komparativno istražujući istorije Mediterana – geografski i
klimatski prostor, socijalne zajednice, povest promena – Brodel je upravo sa ovom
studijom artikulisao svoju teoriju nove istorije kao troslojne kompleksne strukture.
Najdublji je sloj gotovo bezvremene istorije, prostor jedva vidljivog toka: dubinske
strukture koje nastaju kroz osnovni odnos čoveka i njegovog prirodnog okruženja.
Naredni sloj je prostor socijalne istorije, prostor veoma sporog ali vidljivog ritma. Treći,
neposredno vidljivi sloj, jeste prostor tradicionalne istorije, odnosno događajna istorija
ili "pena talasa koje struje istorije nose na svojim snažnim plećima".
Kasnije, Brodel je preciznije imenovao ova tri nivoa: događajna istorija ili
mikroistorija, "koja se kreće u vremenu kratkog trajanja"; istorija sticanja okolnosti ili
konjukturalna istorija, "čiji je ritam širi, polaganiji"; strukturalna istorija ili istorija
dugog trajanja, "u kojoj igraju ulogu čitava stoleća", koja je "na granici kretanja i
nepokretnosti", a "zbog svojih dugo vremena ustaljenih vrednosti deluje kao
nepromjenljiva" u odnosu na druge istorije, "koje zapravo gravitiraju oko nje". Ove
slojeve Brodel razlikuje samo kao "sredstvo izražavanja", kao metodološko i analitičko
sredstvo, kao dimenzije žive istorije koja je "fundamentalno jedinstvena".
Cvijićev model domonstriran u Balkanskom poluostrvu, predstavlja za Brodela u
Mediteranu snažan oslonac i uzor. Pojam planinsko ostrvo, jedan od centralnih pojmova

111
Videti, Jogvan Cvijić: Balkansko poluostrvo, SANU, NIRO Književne novine, Zavod za ubenike i
nastavna sredstva, Beograd 1987.
112
Videti, Fernand Braudel: The Mediterranean and the Mediterranean World in the Age of Philip II, I - II
(1949, 1966), William Collins Sons & Co Ltd. and Harper & Row, London - New York 1972, naročito
čitav vol. I u kome su štampani prvi i drugi deo ovog rada: Part One. The Role of the Environment, Part
Two. Collective Destinies and General Trends.
 177

Brodelove rekonstrukcije identiteta Mediterana kao celovitog istorijskog prostora i kao

zbira po istorijama mediteranskih ljudskih zajednica i kultura, takođe je jedan od
centralnih pojmova u Cvijićevom Balkanskom poluostrvu. Cvijićeve nalaze o svojstvima
društvenog života u oblastima balkanskih planinskih ostrva, Brodel je koristio kao
primeren analitički model za komparativno istraživanje planinskih ostrva Mediterana.
"Prvo dolaze planine", kaže Brodel. Navodeći klasična dela od značaja za razumevanje
geološke istorije Moditerana, Brodel takođe pominje "jasnu i podsticajnu knjigu"
Géographie de l'Europe (1936) Raula Blanšara (Raoul Blanchard), koji predlaže da, zbog
srodnosti, zajedničko ime za mediteranske planine i planinske oblasti bude Dinaridi.
Tokom proteklih 50 godina, o trospratnoj strukturi istorije Brodel, koji je uostalom i
razvio taj istraživački model, pisao je veoma mnogo i opširno.113
Ovaj integrisani i interaktivni sistem organizacije ljudskog sveta i svetskih
poslova koje ljudi u tom svetu obavljaju, javlja se kao svetski sistem. Godine 1974, na
samom početku istorijske demisije aktuelnog svetskog sistema i njegove duboke
strukturalne krize, Imanuel Valerštajn ovako se odredio prema pitanju Jednog Sveta kao
svetskog sistema:
"Svjetski sistem je društveni sistem, s granicama, strukturama, grupacijama,
pravilima i zakonitostima, te koherencijom. Njegov se život sastoji od sukobljenih sila
koje ga drže zajedno napetošću i razdiru ga kako svaka grupacija stalno nastoji da ga
preobliči na svoju korist. On posjeduje karakteristike organizma jer ima svoj životni
raspon u kojem se njegove karakteristike mjenjaju u nekim pogledima i ostaju stabilne u

113
Videti, Fernand Braudel: Historija i sociologija, u Georges Gurvitch (redaktor): Sociologija, I - II
(1963), Naprijed, Zagreb 1964, knj. I, str. 94 - 110; Fernand Braudel: The Mediterranean and the
Mediterranean World in the Age of Philip II, I - II (1949, 1966), isto; srpski prevod, Fernan Brodel:
Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, I - II, Geopoetika - CID, Beograd - Podgorica, 2001;
Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi (prvo poglavlje iz F. Braudel: Civilisation
Matérielle, Economie et Capitalisme, I - III, Armand Colin, Paris 1979) u Dušan Pirec i Miomir Jakšić:
Svetski kapitalistički sistem. Od privrede sveta do svetske privrede, Ekonomika, Beograd 1987, str. 59 -
127; Fernand Braudel: Strukture vsakdanjeg življenja: mogoče in nemogoče. Materialna civilizacija,
ekonomija in kapitalizem, XV. - XVIII. stoletje, I - II (1979), ŠKUC i Filozofska fakulteta, Ljubljana 1988;
Fernand Braudel: Igre menjave. Materialna civilizacija, ekonomija in kapitalizem, XV. - XVIII. stoletje, I -
II (1979), ŠKUC i Filozofska fakulteta, Ljubljana 1989; Fernand Braudel: The Indentity of France, I - II
(1986), Harper & Row, New York 1989; Fernan Brodel: Dinamika kapitalizma (1985), Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1989; Fernand Braudel: Civilizacije kroz
povjest (1987), Globus, Zagreb 1990; Fernan Brodel: Spisi o istoriji (1969), isto; Fernand Braudel:
Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV. do XVIII. stoljeća, I - III, tom I: Strukture
svakidašnjice, tom II: Igra razmjene, tom III: Vrijeme svijeta, Naprijed, Zagreb 1992.
 178

drugima. Njegove su strukture u različitim vremenima jake ili slabe prema unutarnjoj
logici njegovog funkcioniranja… Po mom mišljenju, društveni sistem karakterizira
činjenica da je život u njemu uglavnom zatvoren i da je dinamika njegovog razvoja
uglavnom internog tipa… Koristeći takav kriterij, tvrdim da većina entiteta koji se obično
opisuju kao društveni sistemi – 'plemena', zajednice, nacionalne države: zapravo nisu
totalni sistemi. Štoviše, tvrdim da su, naprotiv, jedini realni društveni sistemi, s jedne
strane, one relativno male i vrlo autonomne naturalne ekonomije koje nisu dio nekog
redovnog sistema s obaveznim davanjima i, s druge strane, svjetski sistemi. Potonje treba
svakako razlikovati od prvih jer su razmjerno veliki; to jest, oni su, u uobičajenom jeziku,
'svjetovi'..." 114
Svaki od ovih svetova, odnosno svaki svetski sistem u dosadašnjoj istoriji,
strukturiran je hijerarhijski, što znači piramidalno. Zato je ona poznata i već klasična
interpretacija svetske piramide moći iz 1911. godine (Slika 8) i dalje aktuelna kao što to
potvrđuju činjenice o današnjoj strukturi svetske moći i svetskog bogatstva.115

114
Immanuel Wallerstein: Suvremeni svjetski sistem (The Modern World-System I & II, 1974, 1980),
cekade, Zagreb 1986, str. 261, 262.
115
Na osnovu Izveštaja o ljudskom razvoju UN, United Nations Human Development Report, za 1992.
godinu može se pratiti globalni trend po kome bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji; po
ovom izveštaju ukupni svetski dohodak raspoređivan je na 20% najbogatijih i 20% najsiromašnijih od
ukupne svetske populacije po sledećim proporcijama: godine 1960, 20% najbogatijih raspolagalo je sa
70,2% svetskog dohotka, a 20% najsiromašnijih sa 2,3%, što je odnos 30 : 1 u korist najbogatijih; godine
1970, 20% najbogatijih raspolagalo je sa 73,9% svetskog dohotka, a 20% najsiromašnijih sa 2,3%, što je
odnos 32 : 1 u korist najbogatijih; godine 1980, 20% najbogatijih raspolagalo je sa 76,3% svetskog
dohotka, a 20% najsiromašnijih sa 1,7%, što je odnos 45 : 1 u korist najbogatijih; godine 1989, 20%
najbogatijih raspolagalo je sa 82,7% svetskog dohotka, a 20% najsiromašnijih sa 1,4%, što je odnos 59 : 1 u
korist najbogatijih. Prema analizi Economic Policy Institute, godine 1999, njbogatijih 10% svetske
populacije raspolagalko je prihodima koji su 117 puta veći od prihoda najsiromašnijih 10% svetske
populacije, što je odnos 117 : 1 u korist najbogatijih; izuzme li se iz ove analize Kina, onda je odnos 154 : 1
u korist najbogatijih. Prema podacima Federal Reserve Bank US, godine 1989, 1% najbogatijih američkih
domaćinstava (od kojih svako raspolaže sa neto bogatstvom od najmanje 2,3 miliona dolara) posedovalo je
blizu 40% ukupnog nacionalnog bogatstva, dok je 20% američkih domaćinstava na vrhu socijalne lestvice
(svako je raspolagalo bogatstvom od najmanje 180.000 USD pa naviše) posedovalo 80% ukupnog
nacionalnog bogatstva. Videti, Explorations in Social Inequality. Sociological Tour Through Cyberspace,
http://www.trinity.edu/~mkearl/index.html#in; takođe videti podatke navedene u napomeni broj 13 ovog
rada.
 179

Slika 8.
Politički plakat Piramida kapitalističkog sistema, Pyramid of Capitalist System, autori Nedeljković
(Nedeljkovich), Brašić (Brashich) i Kuharć (Kuharich), International Pub. Co., Clevelend, Ohio, USA,
1911. Na plakatu je objavljen i poziv za godišnju pretplatu na list Industrial Worker, "glasilo
revolucionarnog industrijskog sindikalizma", sa sedištem u mestu Spokane, država Washington. Izvor,
Wikipedia, free enciclopedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Industrial_Worker.116

116
List Industrial Worker, "glas revolucionarnog rada", bio je od 1909. do 1931. godine organ Industrijskih
radnika sveta, Industrial Workers of the World (IWW), sindikalnog saveza koji je okupljao revolucionarne
grupe i organizacije širokog spektra, a naročito anarhiste i anarhosindikaliste; list je štampan u Spokaneu, a
zatim u Seatlleu, država Washington, SAD. Nedeljković (Nedeljkovich), Brašić (Brashich) i Kuharć
(Kuharich), autori plakata Pyramid of Capitalist System, očigledno su poreklom iz južnoslovenskih
zemalja. Od kraja 19. veka pa do početka Prvog svetskog rata, u najvećem talasu naseljavanja SAD, kada je
u tu zemlju iz Evrope emigriralo preko 25 miliona ljudi, nalazio se i veliki broj ekonomskih emigranata iz
naših krajeva, naročito iz Dalmacije, Hercegovine i Crne Gore. Industrial Worker je, verujem, bio poznat
mnogima pd tim ljudima. Kako god bilo, Industrial Worker jedna je od najvažnijih publikacija američkog
socijalizma i američke levice uopšte iz prvih decenija 20. veka. Videti, Victoria Thorpe and Chris
Perry: Labour Press Project. The Industrial Worker, istraživački projekat na University of Washington,
http://faculty.washington.edu/gregoryj/laborpress/Thorpe.htm; za osnovne podatke o IWW, videti, Morris
Hillquit: History of Socilism in the United States, Dover Publications, Inc., New York 1971, pp. 332 - 339;
kao radikalna sindikalna organizacija IWW postoji i danas, videti, Industrial Workers of the World. One
Big Union, http://www.iww.org/en/node. Nedeljković, Brašić i Kuharć svoj plakat Piramida
kapitalističkog sistema, dizajnirali su, možda, po uzoru na anticarističku karikaturu na kojoj je prikazana
piramidalna socijalno-klasna struktura Rusije 1900. godine; videti reprodukciju ovog ruskog rada na adresi
http://www.ssdec.nsw.edu.au/history/romanovs/nicholas2a.html.
 180

Drugim rečima, sociosfera je i po svojoj vertikali strukturirana po onom istom

obrascu fraktalne geometrije o kome je već bilo reči. Fernan Brodel, na samom početku
Vremena sveta, trećeg i poslednjeg od predavanja koja je 1977. održao na univerzitetu
John Hopkins, SAD, gde je izložio osnovne ideje svog tada završenog, ali u tom času još
ne i objavljenog dela Civilisation Matérielle, Economie et Capitalisme, kaže da se tokom
istorije "osnovno načelo sveta gotovo... nije izmenilo: on je i dalje, po svojoj strukturi,
podeljen na povlašćene i one koji nisu povlašćeni. Postoji neka vrsta svetskog društva,
koje je isto toliko hijerarhizovano koliko i neko obično društvo, i koje predstavlja
takoreći njegovu uveličanu, ali prepoznatljivu sliku. Tu su u pitanju mikrokosmos i
makrokosmos, a oni, na kraju krajeva, imaju istu strukturu."117
Opšta društvena istorija čovečanstva predstavlja jedinstvenu i celovitu strukturu.
Njenu arhitektoniku i konfiguraciju profilisale su i profilišu četiri mega-epohe kao četiri
posebna ljudska sveta, i one tri evolucije, od ukupno četiri, koje su ove mega-epohe
pokrenule.118 Ovde, imamo posla sa posebnim oblikom ekstremno kompleksnog talasnog

117
Fernan Brodel: Dinamika kapitalizma, Izdavača knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1989,
str. 88 - 89.

118
Četiri naša ljudska sveta kao četiri mega-epohe ljudske istorije i četiri evolucije, od kojih je ta istorija
pokrenuila tri, jesu: "a) Svet 0 ili Nulti svet, koji se "proteže" od 6 ili 7 miliona godina p.n.v. (pre našeg
vremena) do oko 280.000 godina p.n.v. To je svet čiji je identitet uspostavljen kontigentnim i kumulativnim
dejstvom brojnih astrofizičkih, geo-hemijskih, klimatskih, bioloških i kulturnih faktora. Reč je o periodu
geoloških epoha pliocen i rani pleistocen tokom kojih je pokrenut talas nabiranja najmlađih planina na
Zemlji. Klimatske prilike Nultog sveta određuju klimatske epohe Pre-Günz (?), Günz i prvi interglacijal, a
nulta ili inicijalna epoha kulturne evolucije poznata kao donji paleolit predstavlja "trenutak" strukturiranja
nultog znanja i njegovog ritma./ Nosioci potencijala kulturne evolucije u prostoru Nultog sveta su grane
prvih humanoidnih vrsta - Toumaï odnosno sahelanthropus tchadensis je, koliko se danas zna, najstarija
grana u ovom lancu; potom se javljaju australopithecus, homo habilis i homo erectus - a zatim i homo
sapiens neanderthalis, koji na planetarnu pozornicu izlazi krajem tog perioda, oko 500.000 godina p.n.v./ U
prostoru mogućnosti Nultog sveta postavljene su sve glavne verovatnoće za budući tok događaja u polju
kulturne evolucije. b) Svet 1 ili Prvi svet od oko 280.000 godina p.n.v. do oko godine 12.000. pre naše ere
(p.n.e.), kao prostor novih mogućnosti u koji se transformisao Nulti svet zahvaljujući kontigentnim i
kumulativnim dejstvu novog skupa brojnih faktora. Prvi svet je doba geološke epohe mlađi pleistocen
tokom koje je nastavljeno nabiranje najmlađih terestrijalnih planina kao jedinstvene strukture. Zatvoren je
krug od Atlasa i Pirineja, preko Alpa, Dinarskog sistema, Karpata, Tavora, Kavkaza, Iranskih planina i
Hindukuša do Tibeta, Himalaja, Papue Nove Gvineje, Stenovitih planina, Meksičke visoravni i Anda.
Karakteristična klimatska razdoblja su treći interglacijal i Würm./ Sa stanovišta prostora kulturne evolucije
ovo je svet čiji je identitet presudno i nepovratno odredio mlađi paleolit, odnosno Aurignacian epoha, čiji
je tok pokrenut je između 50.000 i 35.000 godina p.n.v. Nosioci potencijala Prvog sveta i njegove
Aurignacian epohe - rast kapaciteta nultog znanja, razvijeni simbolički jezici i simboličko polje,
modernizovana industrija kamena - su homo sapiens neanderthalis, ljudska vrsta koja je nestala sa
istorijske pozornice oko 50.000 godina p.n.v., kao i nova ljudska vrsta koja se na sceni pojavila oko
100.000 godina p.n.v.; to je čovek u nauci poznat kao čovek iz Cro-Magnona - kromanjonac - odnosno
moderni čovek, homo sapiens sapiens./ Procenjuje se da je oko 12.000. godine p.n.e. na Zemlji živelo već
oko 6 miliona kromanjonaca. c) Svet 2 ili Drugi svet od oko 12.000. godine p.n.e. do oko 2000. godine n.e.
 181

kretanja unutar apstraktnog obrasca univerzalne istoričnosti. Reč je o višestrukoj,

beskrajno kompleksnoj spirali dugih talasâ kulturne evolucije, još preciznije o spiralno
strukturiranom prostornovremenskom kontinuumu čiju konfiguraciju određuje ritam
talasâ dugog trajanja koje "ispisuje" ljudska vrsta. To je konačno beskonačni ritam
ciklusâ nastajanja, razvoja i nestajanja koji se naizmenično smenjuju, prepliću i
uslovljavaju jedan drugi. Ova spirala dugih talasâ ljudske povesti, odnosno istorije
budućnosti, traje na Zemlji od pojave prvih humanoida, svih 6 ili 7 miliona godina. Kao
jedinstveni i celoviti spiralno strukturirani prostornovremenski kontinuum, opšta
društvena istorija čovečanstva, takođe je omogućila i testirala funkcionalnost i održivost
(± 50 godina). Reč je o aktuelnoj epohi kulturne evolucije, i geološkoj i klimatskoj sadašnjosti.
Nastavljeno je pulsiranje najmlađih planina, a proces transformacije kopnenih masa okončan je kada se
nivo svih vodenih površina na Zemlji podigao za prosečno 150 metara. Tada se geografski prostor
uglavnom stabilizovao u svom današnjem obliku - kontinenti su dobili današnje obrise oko godine 5.000.
p.n.e. Uspostavljena je klimatska sadašnjost, Post-Würm epoha. Definisane su sve mogućnosti današnjeg
sveta na jedinstvenoj skali od oko godine 12.000. p.n.e. do oko 2000. godine n.e. (± 50 godina). Rast
nultog znanja odvijao se kroz tri ciklusa - od oko 12.000 p.n.e. do oko 3.000 p.n.e.; zatim od oko godine
3.000. p.n.e. do 16. veka n.e.; najzad od 16. do 20. veka n.e. Glavni događaji su neolitska revolucija od oko
12.000. p.n.e. do oko 3.000 p.n.e. - poljoprivredna, urbanistička, metalurška, spiritualna, komunikaciona
revolucija koja je postavila današnji svet i radikalno ubrzala njegov transformacioni ciklus - i revolucija
modernosti od "dugog 16. veka" do danas. Nosilac potencijala Drugog sveta je kromanjonski čovek,
odnosno homo sapiens sapiens. Od oko 6 miliona ljudi na početku Drugog sveta ovaj broj je narastao na
današnjih 6 milijardi. Procenjuje se da je za proteklih 40.000 godina zaključno sa našim vremenom oko
godine 2000, na Zemlji živelo 70 milijardi jedinki ove ljudske vrste. d) Svet 3 ili Treći svet koji je
budućnost Sveta 0, Sveta 1 i Sveta 2; od oko 2000. godine n.e. (± 50 godina) i dalje. Verovatnoće i polje
mogućnosti svih istorija budućnosti Sveta 3 neopozivo su postavljeni tokom 20. veka, a posebno u
godinama posle Drugog svetskog rata. To je svet koji se inicijalno strukturirao u krilu Sveta 2, iskoračio je
iz njega kao svog inicijalnog prostora i manifestovao se. Ne samo da su određene apstraktne talasne putanje
svih njegovih verovatnih i mogućih budućnosti, nego je pokrenut i tok događaja na vidljivom delu spirale
njegove istorije. Aktuelna geološka epoha takođe je ušla u transformacioni prostor - radikalno narušena
ravnoteža biosfere i bio-geološke posledice tog stanja stvari. U još većoj meri to važi za promene klimatske
sadašnjosti - fenomen "ozonske rupe" detektovan je u drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka./
Pored geo-biološke evolucije i kulturne evolucije na kojima primarno počiva sistem blisko pakovanih sfera
sva četiri sveta, sada su pokrenute i dve nove evolucije. To su evolucija artificijelnih oblika života i nova
samo-oblikujuća biološka evolucija, tzv. self-design evolution. Ove dve nove evolucije predstavljaju
posebna svojstva Sveta 3 i bazične uslove njegovog uspustavljanja. Spirala istorije Sveta 3 pokrenuta je
onda kada su pokrenute ove dve nove evolucije./ Nosioci transformacionog ciklusa Sveta 3 su homo
sapiens sapiens, ali i nova ljudska vrsta na čiju pojavu presudno utiču upravo ove dve nove evolucije.
Mogućnosti manipulisanja genetskim materijalom, odnosno genetski inženjering, a zatim i mogućnosti
sinteze DNK molekula i molekula silikonskog života koje je obezbedila nauka Sveta 2 - današnje nano-
tehnologije, naprimer - presudno su uticale na pojavu ove nove ljudske vrste. Iako je ona još bezimena,
ovde ću je nazvati samo-oblikujući homo sapiens sapiens./ Ukoliko neki iznenadni događaj, neka
kontingentna odluka radikalno ne prekine ovaj tok stvari, idealni ekvilibrijum Sveta 3 biće uspostavljen
onda kada se njegovi potencijali do kraja manifestuju. Tek tada će psihozoik era i noosfera potpuno
"zameniti" geo-hemijsku sadašnjost i aktuelnu biosferu Sveta 2, kao što je to dvadesetih godina dvadesetog
veka najavio Vernadski. Još ne možemo znati kada će se i da li će se to uopšte dogoditi." Videti, Ljubomir
Kljakić: Studije budućnosti 1987 - 2004, Narodna knjiga, Beograd 2005, str. 244 - 249, str. 233 - 234;
Ljubomir Kljakić: Velika slika, u Balkan kao evropski region, priredio Jovan Teokarević, Institut za
evropske studije, Beograd 2004, str. 70 - 72.
 182

različitih modela organizacije sveta i upravljanja tom bezmerno kompleksnom mrežom

odnosâ. Dostupne činjenice i rezultati istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da su
dominatne modele organizacije sveta i upravljanja tom složenom strukturom, tokom više
hiljada godina presudno profilisala naročito tri zaista velika preokreta, tri istinske
revolucije sveta:
1. Paleolitska revolucija ili nulta globalna revolucija, odnosno nulta
globalizacija i njen svetski sistem, od oko 100.000 p.n.v. (pre našeg vremena) do
oko 12.000 p.n.e.; svet je organizovan odozdo, uspostavljen je svetski sistem kao
svetska privreda.
2. Neolitska revolucija ili prva globalna revolucija, odnosno prva
globalizacija, od oko 12000. p.n.e. do oko 3000. p.n.e.; svet, odnosno svetski
sistem kao svetska privreda agrarnog društva i dalje je organizovan odozdo.
3. Revolucija modernosti ili druga globalna revolucija, odnosno druga
globalizacija, koja je proizvela savremeni svet i njegov svetski kapitalistički
sistem, od dugog 16. veka (1450 - 1630) do dugog 21. veka (2000 ± 50 godina),
kada je svet nepovratno zakoračio u prostor istorijske demisije postojećeg
svetskog sistema; svet organizovan odozdo i odozgo; svetski sistem kao svetska
privreda i kao svetsko carstvo, zatim i kao sistemska entropija u uslovima
istorijske demisije.
4. Transhumana revolucija ili treća globalna revolucija, odnosno treća
globalizacija, od dugog 21. veka (2000 ± 50 godina) do nepoznatog vremenskog
odsečka u budućnosti; strukturalna svojstva novog svetskog sistema još nisu
profilisana.
Dva osnovna modela organizacije terestrijalne sociosfere proizvod su ovih
revolucija. Jedno je model organizacije sveta odozdo ili svetski sistem kao svetska
privreda, a drugo je model organizacije sveta odozgo ili svetski sistem kao svetsko
carstvo. Prvi model, jeste manifestacija potencijala socijalne fuzije, a na scenu istorije
stupio je sa ekvilibrijumom svetskog sistema koji je kao planetarnu civilizaciju proizveo
neolit. Drugi model je manifestacija potencijala socijalne fisije i kao takav, proizvod je
bifurkacije, račvanja svetskog sistema agrarne civilizacije, njegove transformacione i
tranzicione krize, a na sceni istorije pojavio se sa hidrauličkim despotijama, prvim
 183

organizovanim državama na samom kraju tog planetarnog poretka, onda kada je njegova
istorijska demisija već bila uveliko pokrenuta.
Razlika između između svetskog sistema organizovanog odozdo kao svetska
privreda i sveta organizovanog odozgo kao svetsko carstvo, jeste u tome što svet
organizovan odozdo nema jedinstven politički sistem, za razliku od svetskog carstva koje
se uspostavlja tek onda kada se određeni politički sistem odozgo i efektivno uspostavi na
čitavoj teritoriji koju carstvo pokriva. Shematski, tok istorijskih promena organizacije
jedinstvenog sveta i upravljanja tom složenom strukturom za proteklih cca. 15.000
godina, izgleda ovako:
1. Svet organizovan odozdo po, načelima nepolarizovanog pax neolithica
neolitske civilizacije; globalno umrežavanje na horizontalnom planu, svetska
agrarna federacija, cca. 12000 - cca. 3000. p.n.e.
2. Svet organizovan odozgo po načelima multipolarnosti pax egyptho-
anadolica, od 3000. p.n.e. do 1000. p.n.e.
3. Svet organizovan odozgo po načelima bipolarnosti pax egyptho-
babilonica u 6. veku p.n.e.
4. Svet organizovan odozgo i odozdo po načelima pax macedonica u
vreme Aleksandra Makedonskog Velikog (356 - 323) i po načelima pax india u
vreme Ašoke I Velikog (Ashoka Veliki, vladar Marijanskog carstva 273 - 232
p.n.e.).
5. Svet organizovan odozgo po načelima pax romana; rimski imperium
kao svetsko carstvo; od 1. do 5. veka n.e.
6. Svet organizovan odozgo po teokratskim načelima pax ecclesia;
upravljanje tim svetom kao sukob između zastupnika teokratske imperije papstva
i svetovne imperije carstva; od 5. do 15. veka.
7. Svet modernosti od dugog 16. do dugog 21. veka organizovan odozgo:
sukcesivno smenjivanje silom nametnutih načelâ pax britanica, pax america-
sovietica, pax america- yugoslavica-sovietica, danas pax america i, perspektivno,
pax america-asiatica; sukob između ideje svetske imperije i ideje federalne
svetske republike početkom 21. veka.
 184

Nastojanja da se ova dva osnovna strukturalna modela organizacije sveta i

upravljanja svetskim poslovima – svet organizovan odozdo, svet organizovan odozdo –
usklade tokom istorije, pokazuju da postoji otvoren prostor za model kosmopolisa koji će
primarno, na neki istorijski nov način, ponovo biti organizovan odozdo. To se naročito
jasno vidi od sedamdesetih godina dvadesetog veka kada je ekvilibrijum današnjeg
svetskog sistema nepovratno narušen a on sam, takođe nepovratno, ušao u polje svoje
sistemske neravnoteže, bifurkacije, transformacione i tranzicione krize i istorijske
demisije. Iako, razume se, ovaj treći model sveta, kosmopolis koji se ponovo organizuje
odozdo, po načelima socijalne fuzije, nije izvestan – princip neodređenosti, naime, ima
univerzalno važenje – on je ne samo verovatan, nego i moguć. 119

Beograd, avgust 2005 - februar 2007.

119
Na mogućnost takvog raspleta, Valrštajn je ukazao 1974. godine: "… do sada [su] postojale samo dvije
vrste takvih svjetskih sistema: svjetska carstva (imperiji) u kojima postoji jedan jedini politički sistem na
većini površine, koliko god oslabljen bio stupanj njegove stvarne vlasti, i sistemi u kojima takav jedinstveni
politički sistem ne postoji na cijelom ili praktički cijelom prostoru. Radi prikladnosti i zato što nam
nedostaje bolji izraz, opisujemo potonje sisteme izurazom 'svjetska privreda'. / Napokon, zaključili smo da
su prije suvremene ere svjetske privrede bile vrlo nestabilne strukture koje su se obično pretvarale u carstva
ili raspadale. Neobična je osobina suvremenog svjetskog sistema što je svjetska privreda preživjela već 500
godina i još se nije pretvorila u svjetsko carstvo – i u toj neobičnoj osobini leži tajna njegove snage./ Ta
neobičnost je političla strana oblika ekonomske organizacije koji nazivamo kapitalizmom. Kapitalizam je
mogao i može uspjevati upravo zato što granice svjetske privrede ne obuhvaćaju samo jedan politički
sistem već mnogo njih./ Ne mislim ovdje zagovarati klasičnu postavku kapitalističke ideologije prema
kojoj je kapitalizam sistem koji se zasniva na neuplitanju države u ekonomske poslove. Posve suprotvno! U
kapitalizmu politički entiteti stalno preuzimaju ekonomske gubitke, dok se ekonomska dobit raspoređuje u
'privatne' ruke. Stoga prije tvrdim da se kapitalizam, kao ekonomski modalitet, temelji načinjenici da
ekonomski faktori djeluju na području koje je veće od onoga što ga bilo koji politički entitet može potpuno
kontrolirati. To daje kapitalistima strukturno zasnovanu slobodu manevriranja. Ona omogućava stalnu
ekonomsku ekspanziju svjetskog sistema, iako je raspodjela koristi vrlo nesimetrična. Jedini alternativni
svjetski sistem koji bi mogao održati visok nivo produktivnosti i izmjeniti sistem raspodjele podrazumjevao
bi reintegraciju nivoa političkog i ekonomnskog odlučivanja. To bi predstavljalo treći mogući oblik
svjetskog sistema, socijalističku svjetsku državu. Takav oblik danas ne postoji, a u šesnaestom stoljeću nije
bio ni izdaleka zamisliv." (podvl. Lj. K.) Immanuel Wallerstein: Suvremeni svjetski sistem, isto, str. 262.