1

Библиотека
НАСЛЕЂА

Књига 14.

Уредник
Живко Николић

На корици:
Раде Ристић (Књажевац)
Стара сеоска архитектура
Акварел 15 х 21 цм

2
 КУЋА
У СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

Приредио
Радиша Драгићевић

Београд, 2010.

3
4
 Људско биће твори душевно и телесно. Теле-
сно је веза са земaљским, душа – са божанским.
Душа је, може се рећи, сам људски лик. За добру
особу се каже: душевна. Душевност је, дакле, од-
лика људскости. Душа је наше биће, наш унута-
рњи свет, наша сећања, осећања, наше мисли,
лични свемир.
Ако је тело станиште бића, онда је то прво
станиште, први круг.
Кућа је, по свему, други, коначни, и последњи
круг; станиште у коме смо још своји. Кућа је и
онај простор у који се, по рођењу (по уласку душе
у наше тело), смештамо као у велику колевку ко-
ја ће нас одњихати за свет. Ма каква саставом,
паперјем или травом, дворац или изба, кроз цео
живот храниће нас и мамити својом топлином.
Из ње ћемо, крећући у свет, све понети. Пред
његовим очима (очима света) донећемо наше ку-
ћно лице. Из света, све што стекнемо, доноси-
ћемо у кућу.
Кућа је име нашег рода, наши крвљу
најблискији, наш заслон и пород, наша радост и
бол, наша интима. Већ преко прага, те највеће
границе на свету, губи се самосвојност.
Приређујући овај избор, аутор ускраћује чита-
оце за многа недохватна дела, која би верова-
тно умногоме изменила лик ове књиге. Избор се,
дакле, у овој књизи, сужава само на виђено.
Но, понекад је и то довољно да се сагледају
ствари, као што је зрак сунчев довољан да се
сагледа дан.

5
6
Милован Алексић

ПРОЗОРИ

очи
наше куће
на њих дишемо
кроз њих гледамо

стража
и одбрана дома
у њима се огледамо

они су душа куће

редовно их бришемо

посебно их китимо
засторе набирамо

да би очи незнане
о нама добро мислиле

прозори су наше очи

плућа куће

кроз њих гледамо

на њих дишемо

7
Божидар Андрејић

КУЋА

Морам те написати да ми не побегнеш из вида

Колико у земљи још више у мени утемељена
Кућо најтрајнија какав те то незнани дунђер озида
Ни од креча и камена већ од муке и времена

Већма пред сумњом но пред ратом врата затвараш

И скучиш се међу окамењене неизвесности дувара
О како си вешта да пуно око сном завараш
А да те нема кад незнан звекир пред прагом удара

И немушта си и у прилици за људску реч орна

И увек имаш и огњиште и праг и задња врата
Час мудра час горда развигорна
Тако од мира до немира тако од брата до рата

Који те то незнани дунђер немирни неимар озида

Кућо окућена скучена кућо мајко кућо киријо
Без камена и знамена од времена и невида
Па си тако скрушена па горда кућо историјо

8
Радомир Андрић

КУЋА НА НИЗБРДИЦИ

На кога кућа да ослони

свој век и мир сан и надања
да се брег под њом још не рони
да њој нису близу страдања

само зато што друге слике

други језик у родном виду
уграђује у споменике
у сеобе у страшном стиду

на низбрдици устрептала
са ким насиља да подели
пре пада као да је пала

у очај у дан невесели

са звезда бол је засијала
на кров притиснут да се сели

9
Светлана Арсић

СЕНОВИТА КУЋА

Зубима од ћерпича
уједа облаке
уздише у оџаку
зглобовима пуцкета

Слика нељубљене девојке

ту је зазидана

А млади неимар
загрлио – друмове

Само је уски пролаз

пукотину
оставио
да има душа куда
да утекне
кад се његова мистрија
у златно крило прометне

10
Горан Бабић

ОВА КУЋА ПОД ЧИЈИ СМО СЕ КРОВ...

Ова кућа под чији смо се кров

склонили док невријеме не прође
и док дјеца не порасту
и није нека кућа

ако се сами не сруше

зидове ће једног дана
без много напора срушити радници
које ће унајмити богати инвеститор

али горе, на багремовој грани

мало изнад лименог пијевца
један досадни голуб, можда мужјак грлице
упорно скупља сухарке за гнијездо

он, за разлику од нас, не зна

да је живот кратак и кад промиче у биједи
па ипак гради легло, палачу
за своје птиће, за своју гугутку...

11
Предраг Бајчић

ДОК ЗИДА КУЋУ МИЛИСАВ

Док зида кућу Милисав

Из Мале Плане
Са пуном флашом у руци
Моли се богу да падне киша
Јер
Ако не узри летина
Џабе ти празна кућа са црвеним кровом
Кад у њој глад и беспарица
Кад се болечина усели у торове
И порезници закуцају на капију
Џабе ти празна кућа с плавом верандом
Кад бурићи остану празни
Џабе ти велики прозор до пута
Зна то Милисав из Мале Плане
Па с пуном флашом у руци
Моли се богу да падне киша
Иако – међу нама речено –
Не носи колач у цркву
Нити за постове пита
Кад му се прије печење

12
Благоје Баковић

ТАВАН

Да опевам таван и да могу нећу

Јер напросто ко ће да унесе свећу

Ко ће наћи путе и тајне начине

Да обасја таму утробе мајчине

Онај свети мрак што се ноћу спушта

У наше животе и још ко зна у шта

У Ђуриној песми жичице танана

Да ли ми још негде чуваш сред тавана

Чађаве бапке војничке ципеле

Зарђале косе што су се припеле

И заклеле се тавану и веку

Док има ветра да ће да га секу

Оплакану заклану осољену краву

Подизали смо у таванску страву

Недуго потом горе смо се пели

Да би од Бога кидали и јели

Књига коју никад нећу прочитати

То ми је лектира и нека се злати

У царству чађаве кутије и шкриње

Увијена тамом нек се не спомиње
13
М и о д р аг Б о г д а н о в и ћ

ЗИДАМ НОВУ КУЋУ

Зидам кућу на брегу високо,

Димњак до неба сеже,
Темељ у земљи дубоко,
Да ми племе за завичај веже.

Од сна цела је сазидана,

На огњишту сја горионик,
Целе ноћи до почетка дана,
Мојем селу светионик.

У олуји и у мрклој ноћи,

Ко дубоко у беспуће зађе,
У напуштеном селу по светлу ће моћи
Завичајну кућу да пронађе.

Загубљени по целој планети,

Сваки је понео парче свога неба.
Тражећи више од свог хлеба,
Да ли нам тако и нестанак прети!

Најслађи је хлеб у завичајном селу.

И најмирнији испод стрехе своје.
Кад пожањете јечам и пшеницу белу,
Успут, свратите и до куће моје.

14
Предраг Богдановић Ци

ОТАЦ ЋЕ СЕ ПОНОВО РОДИТИ

Капију смо отворили

сат зауставили
качамаљем очев тањир разбили

У мртвој кући
на нас се отац са одра смешка

Испод ока у жене гледамо

све знаке у сеновитим водама
проверавамо

Ивандањски венац
сваке године
на крст привезујемо

Отац ће се родити
у нашoј кући

Поново.

15
Драгомир Брајковић

КУЋНИ ПРАГ

У кући нема
Ничег. Ни спасења!
Празнина. Чак ни опомена.

Огњиште пусто. Мртве изви искре.

Чавли су неми. Гусле зборе чаму.
Звуци су њихови са митским јунаком
Пошли у прошлост да нахране таму.

На праг се кућни свалим као клада.

Једино из њега не избија трава.
Корак над њим је корак над амбисом.
Тад он постаје праг свих заборава.

16
Јанко Брајковић

НАША КУЋА

Око огњишта отац

Распаљује ватру
Ловимо његове погледе
Од првог сумрака до поноћи
Шапућемо свако за себе
Сводимо дневне рачуне
Наш задатак је прост
Пронаћи коцку среће
И онако узалудно
Тумарамо
И никако да ишта сазнамо
Беспријекорно протичу године
Никако с тим да се помиримо

17
Б р а н и с л а в В. Б р а н к о в и ћ

У ЦРНОЈ КУЋИ

У црној кући
Од тмине
Без двери и прозора
С пререзаним венама
И укоченим срцем
Лежим

Иза зида
Којег нема
Дивотна вила
Спава
А ја је волим
Крвљу својом
Што давно је већ
Истекла

С пререзаним венама
И укоченим срцем
У црној кући
лежим

18
Златко Васић

КУЋА

Тек што је кућу подигао,

Кућа је почела да пада.
Окренуо се од свог преплашеног срца
и ужурбано започео да уноси
све што је могло подупрети,
задржати од заборава:
и рибе, и птице, и звери, и биље,
и жене, и децу, планине, реке,
неба, и шуме, и песму, и осмех,
радост, и тугу.
Уносио је.
Грозничаво. Страсно.
Све док му се поглед
није ишчашио о гомиле
крхких ствари,
и није знао шта да унесе још.
У празан простор унео земљу.
И када је земљом напунио,
и сам се у кућу уселио.

19
Славица Величковић

***

У једној соби спава дете,

Раздражен муж, у другој, снива
Да није сам: на зиду плете
Паук мрежу. Комарац скрива

Од ока будног, мог, сен крила.

Напољу, врела јунска тама,
Запара каква није била
У то време давних дана,

Старији кажу (напамет зборе),

Беше тако и прошлог лета...
Завесе које боје прозоре
Памте то боље. Ко уклета

Поова дама из хорор приче

Шетам по празном и тихом стану.
Дим цигарете с дахом промиче
Поред мог лица. Опет ме, саму,

Јастук прихвата. Он нек мири

Сне и главу, свиклу на људе:
Само ми душа згрчена вири,
И чека трубе да је пробуде.

20
Бранислав Вељковић

КУЋА ОВАКВА

На брдо кућу ако подинем,

она је брдо. Унутрашњост брда
пећине су, размаци, пукотине.

На води кућу ако подигнем,

она је вода. Тамне су дубине
воде, муљевите, вировите.

На ветру кућу ако подигнем,

она је ветар. Нећу моћи да је
отварам, да је затварам.

На травама кућу ако подигнем,

она је трава. Зваће је Жутика,
Цветуља, Смрдиљ, Милоглед,
Кокочица, Крстуша, Раставић,
Чунчуглед, Страшник, Биберика,
Голуждравка, Сипаница, Звоњача,
Разводњак, Ждраљика... Кућу
овакву, подићи ћу. Кућу
овакву, небо лечи.

21
Милован Витезовић

КУЋА РОДНА

Кућа, изнад које се надвило брдо

Чим се неко роди, прохода узбрдо

У огњишту куће, под ватреним жуљом

На најдраже пази и хлеб под црепуљом

С оне стране брда, као иза зида

И најдраже кућа изгуби из вида

Отворена кућа. Куцај срцем. Уђи

Баш најдражи кући враћају се туђи.

22
Момир Војводић

КУЋИШТЕ

Испод црних греда тражећи преноћиште

Прије но угаси земља жижак дањи
Од сувог маслачка крхкији и мањи
Нађох у дубрави предачко кућиште

Тисоваком штапом камени праг такох

Одазва се лишћем усамљена јова
Из лобање коњске хукну јеком сова
Са ћошника бусен маковине макох

Мјесто плама давно угасло огњишта

Језичак студени лизну ми плам лица
Срп младог мјесеца паде усред кућишта

Гдје је некад пламен буктао на плочи

Угаслог огњишта с ројењем варница
Сада мора студен према прагу точи

23
Младен Срђан Воларевић

ЈЕДАН ТАВАН У БУКОВИЋУ

На несталој белини зида

утиснут у мали месингани рам,
под упљуваним стаклом свети Ђурађ
у вечној борби против аждаје.
А свуд наоколо, по зидовима и на патосу,
тамо до трошних врата са крачуном,
као по њиховом бојишту разбацане ствари:
гаргаше, пракљача, шкриња,
лућерна, аљак, биљац, вучије,
садак, бјечве, калци на кашуну,
изврнута врчина... И у свему томе,
наизглед истиснутом из живота,
одвојеном од људи и постојања,
сурово препуштеном себи и пропадању,
у свему томе
једно време које траје
у борби светог Ђурђа против аждаје.
И једра топлина руку.

24
Марко Врањешевић

КУЋА КОЈЕ УСКОРО ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ

Шћућурена, ко озебла старица, чами она

на углу Његошеве улице и Молерове.
Можда још који месец, а можда тек који дан
она ће стајати ту, пуста и заборављена.
С њене фасаде већ одавно љушти се малтер и креч,
а сасвим на врху, ко једини украс на њој,
још се држи, невештом руком вајана, бројка –
година њенога постанка.

Застанем ту, покрај ње,

и, више равнодушан него потресен,
гледам тај број на оронулој кући –
годину мога рођења.

25
Божидар Вујић

ТАВАН

Попети се из шупе у густи мрак

Помоћу чамових мердевина
навикавати очи на тмину
Опазити у полумраку сопствену главу
Тик изнад дашчаног пода

Издићи се подизањем погледа

До стубова посивелих од прашине
До сребрног светлуцања давно окречених оџака
Жуто обојених сандука
Испуњених тајанственим књигама
Плавих порцуланских посуда
До зида од опека боје крви

Видети како се меша у висини

Пресијавање белих зидних рељефа од гипса
Са златом које цури кроз поломљене црепове
У светлости што се разбуктава између неба и земље
Мумије мишева пацовске костуре
Сасушене лептире и лутке

Потражити смисао жртвовања

У огледалима ољуштених леђа
Додирнути тамна непровидна тела
Залутала у језгра сенки
Наћи се у зигурату
Изнад изукрштаних улица

26
Никола Вујчић

ВРАТА

Од стабла ћу направити врата. покуцаћу.

отворићу их: Добар дан!
она ће одлетети у висине
говорећи, одозго падаће
ужаснуст спорошћу – заспаћу: отићи ћу
далеко, остарећу.
вратићу се као Телемах
истопићу се као снег у води, ујутро
истрчаћу из мрака у шуму,
где се најбрже расте.
донећу стабло. направићу врата.
покуцаћу. отворићу их.
ући ћу.

27
Алек Вукадиновић

КУЋА И ГОСТ

Уснула кућа и гост спава

Ништа је у сну не пресеца
Само лист росе лист месеца
Благо је с врха осветљава

Из ваздуха ко из рова
У ноћ зуре благи петли
Кућа сања и гост светли
У подсвести испод крова

То кућа у сну госта спава

Ништа јој пламен не пресеца
Само лист росе лист месеца
Благо је с врха осветљава

28
Душан Вукајловић

ДОМАЋА ПРИЧА

Суптилним махинацијама
Стекао сам кућу

Дахтала је од незадовољства
Избацивала ми намештај
Покушавала да сагори

Био сам упоран

Исцедио јој мозак окружио је завесама
Данима је остављао саму

Позвао сам другове

Кречио је
Мењао јој кров прозоре и нарав
Скривала се и даље

Није било друге уловио сам

Невиног пролазника
Одломио му руку закопао је
Под праг
Везао кућу за земљу

Предала се избљувала кључ

Кад ме посетиш не збуњуј се
Буди истраживач
Сазнај где си нађи ме

29
Верољуб Вукашиновић

БИВШЕ КУЋЕ УКУЋАНИ

Парче неба место крова

Из темеља никла зова
Они што су о њој знали
Помрли су у свирали

Кроз зидове дува ветар

Паук плете сантиметар
Паучине крхко здање
Последње је кућно ткање

Ту, на бившем жар огњишту

Сад се само мрави бишту
И развлаче из пепела
Задње мрве давног јела

Што једоше, уз лик свеца

Моји преци бивша деца
Бивши људи бившег доба
Укућани тајних соба

30
Чедомир Вукићевић

КУЋНА КЛЕТВА

Као облак градни тешка ти клетва,

Сустигне хљеб и странац камен.
Прокунеш зрно у њиви. Жетва
У грлу сагори. Сазрене – пламен.

И кућну змију студен облије

Кад из оџака дах ти завија.
По сву се годину за помен пије,
Клетва два мушка ока избија.

За милост огњишта и благдана

Старци пред иконом брију браде.
Оци и мајке деци одрана
У прслук шију тисовине младе.

Клетва ти задња ријеч речена

Што невјесте и момке круни.
Остани у души недоречена,
О, не прокуни, не прокуни.

31
Марко Вуковић

КУЋА

На рудинчици изнад света

Раскућевина укривена
Као на гробљу дивљи камен

Бивша сувота пепелиште

Раскровљена ме дочекује
Својим широким зидовима

Самштина сипар и лотиња

Пустара соковима дома
Изнутра је себе разјела

Оданде сјаје одзвездине

Зова показује витко бедро
Гар се из камена церека

Болно је преко тог прага

Преко те границе између
Сеобара и скрашеника

32
Боривоје Вукомановић

ТРОШНА КУЋА

На сред села трошна кућа бела

без сна дечјег и песме живота,
одавно је туга обузела,
у души јој не цвета лепота.

С ћерамиде јављају се сове,

саградиле своја гнезда роде,
нико никог из куће не зове,
трошној кући сан низ време оде.

У брави се ни кључ не окреће,

нема зуја из старога дуда,
некада је певало пролеће,
сад су мреже паукова чуда.

Са римама низ време понирем,

кућу трошну песмом подупирем.

33
Војислав Вулановић

ДОМ

Нека си благословен ти који си ми дао

да угазим у небески огањ, у овај узао,
у ову муку земље, у ово лудило ума.

Нека си благословен ти који си савио

винову лозу преко бистре ведрине,
који си ми подарио ноћ земаљску.

Нека си благословен ти који си залио

моју чашу грком жучи и силном радошћу,
који си за чудесне зраке врата одшкринуо.

Нека си благословен ти који си мислио

да ће ти за дуго у мени кућа бити,
а који сам тек трен за твојим корацима.

34
Зоран Вучић

КУЋА

Само ветар још отвара врата

Куће старе што се паду нада.
Украј зида цвета бела рада,
А коприве ничу из преграда.

Живи кућа, живи кућна змија,

Мада свет се свео на тишину.
Ћути тамна кућна историја,
Јер све мину низ век, у мрачнину.

И праг кућни више не сведочи

Зашто га је секира ранила.
Ни опанак, ни чизма да крочи
Под кров где је ватра жуборила.

35
Радослав Вучковић

РОДНА КУЋА (1)

Мру од чичка и од глога

Степениште и авлија;
Разљућена до зла бога,
Испод прага сикће змија.

Рђом ломна, пуца брава,

Уздах мами са усана.
По собама љута трава,
Трска сева са тавана.

Из дувара цвета зова

Сок капље из мутног ока,
На прозору дрема сова,
Пустош чува од урока.

Клонулој у време ново

Старој кући звона звоне,
Посмртно јој држи слово,
Рањен светац са иконе.

36
Манојле Гавриловић

ИСПОД СТАРЕ КУЋЕ

испод старе куће

глас предака расте
зими снег га заспе
лети слете ласте

стари предак ноћу

одлази у шуме
да ухвати птицу
што га не разуме

из шуме се враћа
претворен у вука
ухваћен у мрежи
од дугиног лука

поред њега жена

сва од беле косе
низ груди јој звезде
просипају росе

он јој цветом шапну

она руком рече
утом стиже зора
утом стиже вече

љубили се тако
два минула века
зачарана птица
на брегу их чека

37
Иван Гађански

КУЋА

шта да урадиш сам у банату

где слика бога
вреди колико и летњи дан

кућа од дланова топла

стисла се на старом путу
бусен на бусен и прорастање
подсечене траве

кућа од стопала хладна

напиње се на раскршћима
ниједан обележен камен
да говори познатим језиком

све јечање планине над вршцем

кап по кап пада у месечев поток
слика глувога оца
и увек жедне земље
остаје где је

38
дизали смо зграде на мекој земљи
по ортодоксним обрасцима
мала обележена камена здања
на сувом пољу
на ивици песка
крај велике реке
у растегљеном на време
историјском напону одложених битака
причали смо у ветар
док је носио песак
губећи снагу у микронапонима
дневник послова једноличне историје

јели смо песак

правили небеснике од блата
гутали живу ватру
чували смо идоле
ислуживане у облике скакаваца

скокну и падну

ширимо руке на ветру

да их позлати измишљено сунце

39
Драгица Гашпар

ОЧЕВА КУЋА

Више не могу да се вратим

у очеву кућу
и спустим тело на пространи кревет.

Завеса не вијори
од поноћног поветарца са уличних прозора,
ни зрак сунца, ни сев муње
не злате одаје којих више нема.
Нема ормарића са малим тајнама
на дну фијока.

Нема седељки за кухињским столом,

у касне сате младалачких бдења.

Ишчезла је башта плавих јоргована

не оставља хлад стара крушка
не чује се шкрипа дрвене капије
не чују се гласови познатих и драгих.

Ту се сад уздиже високоп здање

рогљастих облика сивих експоната
непозната зграда на познатом месту.

Не могу да се вратим у очеву кућу не могу...

а тако често пожелим оне дане
и црвене, велике божуре крај чесме.

40
Славомир Гвозденовић

КОРЕНИ

граби зелени лист уз прозор моје куће

кров ми гута зелена аждаја
к`о да није на ватри очевог срца склепан
(тако смо и ми направљени кажу)

незаустављив пење
цело ми огњиште покрива
са авлијом њивама женом и децом
можда му корен из срца неспретне посуде расте
Узимам нож секиру пушку (бар то умемо)
ударам из све снаге у хлорофилна врата
Грке позивам у помоћ
и лудог Овидија
да ми зид сачувају до сутра
долазе ено их у утроби крвавог коња
узимам кућу на рамена
и бежим у камен гуштерима
свуда ме лист са неба види
напада попут таме коњиц
жену му шаљем да га завара
док сечиво наоштрим и децу у недра склоним
предлаже уз песму преговоре
дед и отац ни да чују

кроз век у мрким збеговима живимо ја и кућа

41
Петар Геров

ЗАСПАЛО ОГЊИШТЕ

Кроз родну кућу корача тишина

Мрак скрива дечје враголије

У сећању још дрхти

Лишће дуње пред кућом
У кући заспало огњиште

Ко да гледам дим што облаке додирује

Около врљике
Окићне сушеницама и сланином
Што их мајка често броји
Да нека није залутала у наша гладна уста

Оживљавам ђурђевдан
Оглашавају се свирачи
Пред кућом отац коло води
У руци флаша рујног вина

У девојачком сандуку
Дарови моје сестре
На дуњу миришу

Однекуд моја мајка

Чије ме брижне очи
И испраћају и дочекују

42
Ненад Грујичић

С ПРАГА

Сувомразица и пар гавранова

на врху храста бе икаквог листа.
Тек грактај један над пределом снова!

Крај бунара звек чија канта блиста.

А из мајке дах док извлачи воду:
Проспе се и кап – њена суза чиста.

Изнад куће дим свија се у ролну.

Притиснуо брег с ону страну пута.
Комшија с прага носи душу бону.

Крајина је то учарана, пуста...

Кад ли ено сад неко отуд пева!?
И моја се ту отварају уста.

Прхнуо је пар у среди поподнева.

43
Синан Гуџевић

БРИГА О КУЋИ

Око огњишта окупљени

Главе у шакама држећи питамо се
Шта чинити

Мудрујемо свако за себе

Мислимо усправно
Говоримо водоравно

У паровима тако
Један другом угађамо

А трулим кућним роговима

Тобож очајне упућујемо погледе

44
Оскар Давичо

КУЋА

Време не уме ништа против те кућице

што се рушевна на изглед савија
оптерећена тежином векова. Чудни су им
обичаји: протутње а оставе себе као семе
времена, које стоји
на једном од она дватри
степеника што уводе у кућу. Не мичу се та столећа
а више нису ту. Питам се: Јесу ли икад била?
Била су, јасно. Не бих се питао да нису.
Али нису улазила у људске настамбе (а јесу). Нису
из страха да их не би
домаћи задржали (а јесу, не задржавши укућане).
Постоји и опасност да би се векови сами од себе
Придружили људима.
У албуму памћења записан је час
и лице оног лета кад је почела да се
савија и сабија споља
у нутрину нетакнуту пролазношћу што уништава.
На неки начин је вечна
та кућа, иако није трајно и заувек настањена.
Она ће постојати
ваљда и кад је не буде било. Ни у памћењу.

45
Милован Данојлић

КУЋА СА ТРЕМОМ

Вече се шири као јек.

По кући с тремом знам: овај век
Трне, под водом гаси трептаје.
Видим га прошлог, премда још траје.
Тај сат с огромним, мртвим пленом
Од свих је недокучивији и дужи.
Ко зна откада фењер под тремом
Неком малом божанству служи.

Размекшан снег опет пао.

На прагу: отворен троугао
Птичије канџе; три црна крака;
Почетно слово у књизи мрака.
Каткад, све нагло бива јасније:
Једни другима невероватни смо.
Гледамо, ал то довољно није
Не разумемо ми ово писмо.

По ком реду се враћа до нас

Одбегли узвик, реч или глас?
Отвори прозор, нека уђе
У одаје твоје, пусте и туђе;
Залуд; и ћутњи се она одхрва.
О клину: седло. Бич. И стремен.
У поноћ, дуж ходника, сува дрва.
И снег напољу. Чист. Безвремен.

46
Милутин Данојлић

МОЈА КУЋА

Моја кућа у кишама

И снегу.
Птица
У коју нишане ловци.

За ласте је
Плач прогнаних,
А за врапце
Мрва сиротињска.

Сунцокрети
Осветљавају њен улаз.

Касни сунцокрети
И јабланова гране
На прозоре њене куцају.

Не знам како се зове

Њена тишина
У којој давни снегови
Још и данас шуме.

47
Небојша Деветак

ОПУСТОШЕНА СРПСКА КУЋА

Залуд домаћинов праг верни пас њуши,

Залуд таваном тумара гладна мачка.
Дан се за даном у све црњу ноћ руши.
На судбину овдје стављена је тачка.

Са пустог кревета кокош се раколи,

У напукло огледало теле зури:
Овим се сликама плаћају расколи,
Док вријеме, наново, у прошлост цури.

Само крмача још, посве је спокојна,

Ркће мирно, раља пуних сапунице
Којом се умивала рука покојна.

Само још она, равнодушна, простачка,

Прождире удове историјске тмице
На коју је, овдје, исписана тачка.

48
Арсен Дедић

КУЋА ПОРЕД МОРА

Разнесене валима и вјетром

Ту су топле рушевине љета
На рубу напуштеног мора
И једног изгубљеног света
Ничег нема ничег нема од тебе од мене

Остала је само празна слика

Мало ствари љетовања нашег
На столу новине још леже
Са неким датумима јула
Наша љубав сад се руши
Као пјешчана кула

Ал још сам увјек овде

Још загледам у море
На вратима виле у којој туга спава
А кише су се слиле
У цвјетове агава
И љету је крај

Од времена поезије и мира

Остала је само празна кућа
У ноћи окренута мору
Сад чека љубавнике нове
Ничег нема ничег нема
Од тебе од мене у њој

49
Сунчица Денић

ДОМ

Удомљавали се
раздомљавали
тражећи твоја бела платна
неизливена догробним дружењем.

Нисам смела ту
у дому заборављених стараца
да певање почињем као скитница

Уз то
да слушам о нерођеном плачу
и неисказаном имену тајног витеза

Именовале смо
девојачки и родбински
матерински

Богови се завадише
и твој случајник
и наследници

у помрачини остаде дом

саздан за бекства крајпуташа

50
Жарко Димић

ВЕЋ БИ ДА ХОДАЈУ КУЋЕ

Данас у Лици
Ходају куће и шкрипе таванице
Само се здраве чаше
У пустим и мрачним креденцима
(Од бола) укочили се кревети
Ишијас, реума, црвоточина
Све предање и тамошња страва
Оседели су
Козе залутале и гладне
Из прага сишу време
Скелетина пуста промајна
Уз уже се диже до највишег рога
На небо баца се каменом
И рђавом потковом
(Све је то подбачај
За далеко небо)
Плач детињи
Силно се разлегао
У пустом темељу – раци
А детета
Нигде и никог

51
Радиша Драгићевић

МОЈА КУЋА

Из њеног оџака дим се више небу не извија

Нити из прозора цвеће мами поглед странца
Мирис њен ћилима њених наћви и тепсија
Чами иза браве иза резе тешке и катанца

Ко ће у њеним празним собама да чује

Радост живота и топле детиње гласиће
Кад њеним простором само тишина одјекује
И паук голем ћутљив само мрежу сплиће

О Боже и свети Николо ко ће да опрости

Што жишка нема да о славу свећу сине
Што преко прага неће запевати гости
Док пију и чаше дижу у здравље домаћине

И хоће ли снаге имати хоће ли остати

Бар мало топлине под црепом понад греда
Кад сед се старац ту у њене собе врати
Да мирис њен опет чује и да душу преда

52
Бранислав Драгојевић

БАЛАДА

О, кућо из сна, шта се

деси с тобом?
Ко изађе последњи кроз сломљена
врата?
По твојим собама дах рата
мирише.
Убице су подстанари
њени.

И гле, у том, нека стара жена

крете према мени!
Пред распећем смрти дрхти
њена сена.

Мртвом руком вратнице затвара.

53
Драган Д рагојловић

ОДВЕЗОШЕ НЕБЕСКИ СВАТОВИ НАШ ДОМ

На колима одвезоше небески сватови наш дом,

нашу убогу кућу саграђену јадом,
одвезоше је кићени сватови са чаушем
на челу, нодећи на лесковој грани шубару
старог свата.

Добошари година бацају са крова

међу нас цреп и звезде,
гласови жена не могу да се сете
свадбарских песама.

Одвезоше наш дом,

дуж далеког неба остаде празан траг
када самртни ропац обори на мајчино
раме главу нашег брата,

а на месту огњишта већ ничу

кукурек и очајница,
већ тужопољка сакупља јауке,
прави лежај за своју децу.

Одвезоше наш дом уз весеље и

цику, уз грактање гавранова.
Можда ће у њега да сместе наду
одбеглу из наших груди,
сироту која тужи над собом, пустим
пределима завичаја.

54
Живанка Драгошановић

ДЕДИНА КУЋА

Опет на продају стара кућа

нико у њој да се скраси
исељују се предузећа
каче нови огласи

неће дедина кућа

да се други уселе
љубе је зрикавци, пас жућа
понеки лептир и пчеле

не да се кућа
да је други настане
грађена је зраком сунца
за моје љубави и сање

55
Велимир Драшковић

СТОЖЕР У КУЋИ

Наш дом је нешто изван главног друма

С пушкарницама за невољу
И оградом од живог растиња.

Законаче код нас ловци на дивљач

Страшне приче
И ситне ноћне море.

Брат кабадахија и џангризав

Скине гаће уждије воштанице
Буздованом им лепо испред носа маше.

56
Љубинко Дугалић

КУЋА БЕЗ ПРАГА

кућа је ту али
прага нема.
тешко буково дебло
секиром исклесано
никад гажено
више не придржава
отворена врата.

рекоше: пас је
излајао своје
и отишао.
петао пробудио
последње јутро
и заћутао.

рекоше: бескућниче,
ти говориш сам са собом
о прагу који мораш
поново да саградиш
или нови замислиш
у главама градитеља.

зидове да помериш
и пронађеш капију
кроз коју можеш
да уђеш у свачију кућу.

57
Тодор Дутина

ПОНОЋНА ПУСТОШ У ДОМУ МОЈЕ МАЈКЕ

Знаш ли ти, Господе,

Како је сада пуст дом моје мајке?...

Како су празне собе

Пуне прашине и паучине
И која пуста мјесечина
Бије у њене прозоре?

Знаш ли ти, Господе,

Који је час тишине у дому моје мајке?...

Како се све скаменило

И мачак на греди и миш у дувару
И бршљан на зиду са источне стране
И лоза напето тишину ослушкује?

Свака је мртва ствар на своме мртвоме мјесту:

Очев алат и његов мртви занат,
Сат у времену и вријеме у сату,
И плахте бијеле још лани пране, стеране.

Ти ништа, Господе,
У празном дому не навјешћујеш...

58
Јован Дучић

ГНЕЗДО

Плетем своје гнездо изнад ваше главе,

Топлије од гнезда у орла и ласте;
Ветар отме грану или влакно траве,
А, ко цвет џиновски, оно ипак расте.

Све му мирне звезде светле кад се смркне,

И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне,
Држећ мртви поглед пут наших висина.

У гнезду ће бити све ћутање шума,

И све песме река у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума –
Докле златно перје расте томе тићу.

Плетем своје гнездо високо над вама,

А још нико не зна место тога гнезда –
Оно иде као што над обалама
Путује у небо изгубљена звезда.

И по мирном путу од мене до Бога,

Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допиру до кога,
То је глас још никад нечувеног бола.

59
Љубиша Ђидић

КУЋА У БАЛШИЋЕВОЈ 27

Ко је сазда први
и на ком месту

Између срца и самокреса

носио је деда

Нисмо могли унутра

кров смо допуњавали небом

Отац је чувао тајном пушком

у шуми набијеном оком зоре

Скривали смо је од војничких цокула

завијали у избегличко ћебе

И на неко исто место у свету

после је брижљиво ставили

у исту зору

60
Раде Ђокановић

КУЋА

На време се наслонила
Да сачува мир.

У себи заноћи
Код јутра гостује
И здружује се са птицама.

Зидовима чува успомене.

Кровом зашкрипи на ветар
И поново се утемељи.

Кишом гаси жеђ.

Прижељкује градитеља
Да му се повери.

61
Милан Ђокић

КУЋА

Држим отворену страну,

Сан се на прозор навуче.
Гледам реалност прибрану
Са улице, са капије туче.

Свеска листана даље:

На мердевине се пењем,
Ходајући кошари шаљем
Поздраве, за сан, и помирење.

Тај ход се полако примаче

Кући са обилазног пута.
Давна визура сину јаче,
Цветна, два коња упрегнута.

Вучем тешке покриваче,

Осмех лебди на образу,
Шта ли те тихо таче?
Застанак, на прилазу и путоказу.

Точи светло ко ћилибар:

Меша слику, ко угушћено уље.
Стићи до родне куће, бар –
За педаљ, изван погледа руље.

За сусрет приносим дар,

Спокој, хлеб се у со умаче,
Љубили смо и чекали исту чар
Која искон и мед истаче.

62
Глигорије Ђорђевић

КУЋА НА ЈУГУ

Мирна као месечина Јуна

Чува на стази од белог песка
Наше заборављене кораке

Под тремом је тишина

Иза црних чемпреса је море
Обасјано хладним златом

Ту стоји сањарећи
Дух наше неодлучности
Бели нарцис у ноћи

Степеницама шушти јасно

Жута свила наших разговора
Ноћ је око куће на Југу

63
Горан Ђорђевић

СЛАВА

Колач, свећа и црно вино

Дом испуњен радошћу, топлином
Отац, брат и ја колач окрећемо
Оче наш, сачувај мир наше куће

Данас је Свети Никола

У нашој кући тишина
Празно очево место у челу стола
Сећања болна, горчина
Напољу веје снег, зима.

64
Живорад Ђорђевић

ГОДИНЕ У БУРКОШЕВОЈ КУЋИ

Године у Буркошевој кући

пуне шарлаха и батина
ноћи када се пацов крај тебе прући
гладан као година

Огромни војници под пушкама

у дукатастим ципелама од сламе
страже које се смењују с богињама с заушкама
недеље с пушком о десно раме

Смех од масти и плач до хлеба

дани од Видојеве пиљарнице до чврстог сна
са страшне гране змај кућу вреба
и прагуша змија о томе зна

Године у Буркошевој ући

тренуци слатких и страшних сања
из куће изаћи у кућу ући
с младошћу коњског њиска и мудрошћу пања

65
Рајко Ђурић

КУЋА

Кад видим кућу увек сам на почетку

Између њена тешка четири камена
Ноћу с гробља украдена
Ко да ми се очи гњече
Зашкрипе греде
И ко некад опет их видим
Црне и мало труле
Ко да су вешала биле
Мајстори пљувачком ексере влаже
Оне велике циганске
А један – сећам се – рече
И беле пчеле дочекаће
Ја сам чекао на греди да пчеле слете
Све док нису заклали петла
Дуго сам сањао
(И још сањам)
Како петао без главе скаче
И плакао што ми је зора умукла
Тако је моја кућа расла
Кад је порасла до слемена
Моја љуљашка

66
Ој залет у небо с багрема белог
Остала без гране
О како сам јецао
(И сад због тога јецаја јецам)
Кад су багрем секли
Проклињао сам слеме и кућу
После су ископали рупу
Да наспу земљом кућу
Са рупом сам се сродио
Она је упознала све моје игре
У њој ми постало и сунце ближе
Али кад видим кућу увек сам на почетку
Између њена тешка четири камена
Ноћу с гробља украдена
Ко да ми се очи гњече
(Боже да л су их душе умрлих нашле)

67
Томислав Ђурић

КУЋА

Где су људи
Тврде ћуди

Где се свија
Љута змија

Где гром бије

Да убије

Где звер лута

Око пута

Где све леже

Кад лед стеже

Где су јеле
Куле беле

Где је цвеће
Кратке среће

Где ветар кида

И главу скида

Стоји моја
Кућа малена

Мања од гнезда
А као звезда

68
Жарко Ђуровић

РОДИТЕЉСКИ ДОМ

Тако је било кад сам спазио дом.

Око је недовољно да разазна даљину и боје.
Није само довољно да запази прозоре и довратак.
Да запази димњак ко узвичник црни.
Осећањем допире до слике целовите.
Поред дома је и дрво. Под њиме дрема хлад.
Ту је и капија дворишна. Изврнутих леша.
Знак да се зимус није долазило.
Ту су и руже које је посадо стриц.
Дрхтајем додирују сан.
Стриц је надавно умро.
Уместо њега руже проходале.
Зауставиле се у срцу. Ту одсад цветају.
Не осврћу се на годишња доба!

69
Добрица Ерић

ЗИДАЊЕ НОВЕ КУЋЕ

Реши да дигне двор

да цело село задиви
да браћи видик заклони.

Посече сву шуму

испродава сав мал
и посатира чељад

Ал не одустаде
ал седам села задиви
ал и свој видик заклони.

Бели се нова кућа

ко црква пркосница
у зеленом воћњаку.

Често причају о њој

ал ретко у њу улазе
Живе у старој кући
нова је само за госте.

70
Живодраг Живковић

ЗИДАЊЕ КУЋЕ

Време је да зидам ту кућу

Ни од чега
Без либеле мистрије и виска
Без опеке воде и цемента

Време је да зидам ту кућу

Ни на чему
Без темеља цокле и подзида
Без уресних врата и прозора

Време је да зидам ту кућу

Ни за кога
Без фасада штока и симсова
без оделних соба за укућане

Време је да зидам ту кућу

Ни због чега
Од титравих сенки и сновања
Од безданог мука и даљине

Време је да зидам ту кућу

АЛИ КУЋА НИЈЕ У ВРЕМEНУ

71
Драган Жигић

КУЋА НА МОСТУ

Кућа на мосту
мостарина је скупа
љубави ниоткуд.

Змија у кући.
Нити је убити
нити пустити.

Пролазим друмом.
Из напуштених кућа
гледа ме пустош.

У грешном гнезду
три змије сикћу
једна на другу.

Отворена врата
на тужној кући, нема
ко да затвори.

У касиндолској улици
рошаве куће
као после богиња.

72
Где ли су очи
иза твојих прозора
срушена кућо?

Са кућишта
невидљива се туга
из оџака вије.

Где су укућани
под чијим кровом ласти
спалише гнездо?

Прострељен прозор.
Овде је пре мене
с метком био мрак.

Целу ноћ будан

у разбијеној соби
лежим и чекам.

Као костури
насуканих китова
куће без црепа.

Дође ли Козара
до места где је био
праг нашег дома?

Олујни ветар
са опустелог кућишта
разноси пепео.

Ни речи, ни куће.
Из Јорикове лобање
бије празнина.

73
Радошин Зајић

КУЋА

кад (једном) окровиш се

са обе ноге
на праг стани
рашири руке
(јуче) моћног: за сто
намерника: исто

со и хлеб присмочите

у пола залогаја реци:

ваше је све!

мени не било
(нити ће)
ишта свето
ишта вечно
па ни ова кућа!

74
Милица Здравковић

МУЗИКА КУЋА

Завидим човеку који сазида кућу

Од цигала на ледини
И изреже облачак изнад крова
И обавезно засади ружу под прозором
На квадратићу дворишта стави капију
Која се може опкорачити
А да се сукња не подигне
Ћутке изнесе кавез да чује птицу
Док на шарени столњак
Његова шарена жена спушта шоље

А онај други срдит због памћења

Гради кућу огромну и пуни
Бездано око

Првом се не виде груди

Другом пребројавам пршљенове
Један уздише из свирале
Други заспи под диркама

Засвирају ли једном тијано У исти час

У кишно у летње испарљиво поподне
У етерично предвечерје
Кад паперје нерођених добија уши
Биће то сјајна свирка у којој могу
Своју ноту препознати

75
Драгољуб Златковић

ДОМ

Домће ле, домће

Па домће
Нигде ми те, мој домће
Нема.

Савни, ставни, дом си дооди

Свуде пројди, па си дома дојди
Свако се пиле врча там куде се извело
Свакому си дома на слободију
Сваћи си је газда у свој дом
И ти си, домће
И за лоше и за добро.

76
Перо Зубац

КУЋА КОЈА СЕ РУШИ

Вратио бих се с тобом у кућу која се руши,

толико ми бива блиско то немогуће,
из своје у вучју кожу, у крв кошуте.
Колико би речи просули за нама
наши пријатељи, зло би нас стигло,
јер смо волели у невреме.
Отвори очи док спаваш, ушао бих.

77
Бошко Ивков

КУЋА

Кућу чини кућом

Не само она
Нег` и авлија
И шаров у њој

И башта
И трешња њена

И голуб онај
На грбаку

И ласта она
Под стрејом

Све остало је
Само стан

И тек лог

78
Катарина Ивковић

КУЋА НАША

Кућа наша
То смо ти и ја
Час два пламена
Час два ледена брега
Омеђена успоменама
Трпеза наша дуга казивања
Варљива надметања у градњи илузија
Једном ја певам
Ти камен дробиш
Онда ти бојиш небо у љубичасто
А ја говорим
Да ветар доноси мирис јоргована
И овог хладног јануарског дана

79
Срба Игњатовић

ДЕТИЊСТВО

Кућа без бува. Тужни тавани.

Снови из књига у сандуцима.
Из каиша, ногу, столица и фотеља.

Ваше су сенке чисте.

У њима је све:
Дрворед, река, киша.

80
Владимир Јагличић

ПУСТА КУЋА

Тишина авлије, зев пусте куће.

Киша. Небо мавено.
За плотом сваљено пруће.
Тиме је све речено.

Улазим. Издише соба,

гњију у оку крушке жуте.
Умрети оста да пробам,
под праском тврде кнуте.
Лаж је име за моје доба.
Нек риме под грлом ћуте!

На греди таванској намрштен обад

ослушкује зуј сна у кући;
пригушене гласове гроба,
мој глас живота, вапијући.

81
Милета Јакшић

УСАМЉЕНА КУЋА

Она тамо сама кућица у пољу

Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева –
Изгледа ко да је прогнана из села
Или да је нека мис`о ту довела.

У њој човек један целе зиме гледа

Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу –
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.

Он отуд посматра, гледа мртву земљу,

Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти,
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.

82
Даринка Јеврић

СОБА

Соба у којој дишеш као уснули светац

а одавно те нема,
вјешто повијен у дане
бивше мирисе ријечи сањане,
соба од тисе и руја
гдје спокојно стариш срастао са ваздухом.

У овој соби постојиш као дух утопљеника

невидљив за очи туђе.
Могу да те досањам
мојом аортом покренем твоје било –
тај што по свијету хода други је у твом лику
овдје те доиста има.

Тако нестварно бораве само птице,

тишина по којој биљежим нестварне знаке година
зрна злата пронађена у забрањеном воћу
шапат о који се спотичем извори живе воде
станице гдје се сретамо увијек у другом лику.

Ја могу у овој соби да одријешим муње

од сања изаткам жалац и смртно те раним
дланом додирнем ваздух и препознам све нове боре
прашину друмова и вјетрове
што ти се таложе по лицу,
ја могу твојим дахом собу да позлатим
из саћа паучине да бди над мојим сном.

83
Волођа Јовановић

КУЋА НА ГАРДОШУ

Пуста и трошна
С рупом уместо цветне баште
Ко да је нечија љубав грешна
Тој кући сломила крила маште

Баш ту стадосмо
Жудећи срцем да дом нам роди
Паука старих трошно повесмо
Да љуљку нашим душама згоди

Ал окна слепа
Жалобним погледом прошлих станара
Рекоше да нам је срећа лепа
Али смо с мрвом љубавног жара

Кад по растанку
Понекад минем крај куће старе
Затужим прелепу успаванку
Срцу Гардоша за споменаре

84
Драган Јовановић Данилов

ПОДРУМ

Тешко је рећи сећа ли се

још неко осим мене тог подрума
у коме трулио је већ проклијали кромпир
киселио се купус у бачви
на чији је поклопац био наваљен
големи, бео камен, нагрижен сољу.
Угаљ је већ годинама стајао на гомили
у углу и суве мушкатле у саксијама
што их је одбацила моја мајка
трулиле су у свом изопаченом животу.
Овде где Краљица Плесан открива
своје лице, влажно као леђа јегуље
и крастача једна гаца кроз воду
што не отиче никуда, бејаше ртић за пацове,
бубе малене и грбаве створове чији се животи
(као и свих врагова, уосталом) одвијаше између
мемле подрума, ходника и степеништа што водило је до
светларника с погледом на зид циглане.
Понекад, на крају зиме, стрпљив као пламен
на свећи, спуштао сам се у то мрачно царство.
Дрхтах као у гробу са ухом начуљеним,
док напољу цвао је сав тај страшни терет
јоргована и ружа што су биле саме
са својим латицама, у буђењу мирисном.
Отеле су немост из уста рибљих, те беле руже,
и не знајући да једна мала Марија
пева у њиховом облику.

85
Звездан Јовић

ВРЕМЕ

Време је дошло да уђемо у своје куће

Поседамо око огњишта
Напољу труло лишће и коров бујају око ограда
Још падају непознате кише
Јесен извире испод степеништа
Они које посласмо на ратишта још се не враћају
Време је да уђемо у дом и поседамо око огњишта са
Преосталим укућанима
Да препознамо лица
Разговарамо уз ватру
Хлеб се пече у пепелу
Мирише јело које спрема мајка
Време је да пронађемо речи које смо заборавили
Да запалимо кандила испод икона
Долази крсна слава
Време је да сачекамо мртве на улазу
Позовемо на вечеру
Јесен истиче испод степеништа а коров
Буја око ограда
Неузоране њиве у магли са вранама
Залуталим путницима твог деду и његова два брата
Кривица не може да нас мимоиђе и казна
време је да опростимо и
да нам опросте

86
Војислав Карановић

СОБА

Затворили су они и мене

У собу, без иједног прозора,
Зидова грубих и храпавих
Као месечев капут.
И ту, у том простору,
Не већем од кружнице
Коју опише страх,
Сам у себи је дрхтао
Мој обнажени поглед.
Одвикао сам се од света,
А свикао на мисао
Да ће ме напоље позвати
Тек када буде време
Њих да напустим.

87
Драгутин Кнежевић

РАСКУЋНИЦА

Сач усијан
на дну мог детињства
за својим временом одлетео

Нема ватре
нема дима
нема гусала
нема песме
ни славе нема
постајемо скитнице

Вукови
јагњад појели
ловци
голубове побили
само нокте
заривене у срце гриземо

88
Kњижевна радионица 9
Војислав Донић, Миодраг Јанковић,
Милан Малишић, Адам Пуслојић,
Ибрахим Хаџић и Предраг Чудић

ОВДЕ ЋЕ СЕ САГРАДИТИ КУЋА

Само стрпљења:
Ја овде видим нову кућу
Са кровом од крила
Чудесну као ово смеће што се
Поново рађа из труљења
Саградићу кућу
Са темељом изнад земље
Са очима које ће
Гледати
У дно провалије

Само стрпљења:
Ја овде видим кућу
Која неће никада
Задрхтати
Од грозних стресова
Несанице

89
Ја видим кућу
Са прозорима окренутим
Према својој души
Отваране лаким дахом
Бога хада

А само моја стрпљива рука

Из праха овог
И несклада што се симетријски зида
Као дојка Гојковице
Биће кућа небеска
Само стрпљења:
Ја видим кућу овдје
Као дивљу гуску
Што лепетом се по смрзлој чаури
Ваздуха ваља

Грле укућани земљу

Једите камен, грлите камен,

укућани.
Једите земљу, грлите земљу,
укућани.

Кућо, дај нам порода

као тиха природа.

Укућани у кућама
које градимо над земљом,
у нама данас царује свети дан.

Грле укућани земљу

њоме загрљени.

90
Мирјана Ковачевић

ПОСЛЕ ПРВОГ СЕПТЕМБРА

Ко ће то ући
први и обрисати
стопала на отирачу
оставивши трагове предака
трагедију Истока
Ко ће желети
да отвори врата
не вирећи кроз кључаоницу
стиха првог и последњег
крика на асфалту
ужареном песку
у пешчанику
Зовем ли ја то
призивам ли
и кога
Нека је слободно
моја кућа је срушена
узели је страшни Арнаути
само је обала остала чиста
и мирис мора
слан мирис залазака
Сунца сенка
сад штрчи
као отворена рана
да ли само то ја
или гост
91
први гост у новој кући
поново зиданој
на другом темељу
другачијих фантазија
али иста
дединих жуљева слика

92
Драган Колунџија

КУЋА

Ја певам да не оде дан

А кућа је наша несрећна.

Мириси који растете из жита,

Сунце у блату неба, чиста равницо:
Ја певам као што раде сита
И оре плуг, твој, равницо, друг.

А тамо у завичају кућа је наша пала.

На огњишту ко на младом гробу
Још само тиња ватра мала:
То мајку моле да напусти собу

Мајка и кућа: њен велики сан

А ја певам да не оде дан.

93
Жарко Кољибабић

ВЕЧЕ У НАШОЈ КУЋИ

Отац
Окренуо се истоку
Са три прста
Позива нас на молитву

Мајка
Поставила софру
На маши држи жар
И тамјан

Ми
Никако да се окупимо.

94
Милош Комадина

ЗИД

Гледам зид срушене куће.

Колико је жена гледало тај зид
док су биле миловане.
Сада га виде сви.
У журби, на трен,
случајни погледи отпочину на њему.

Нема пода ни кревета

на којем су само оне лежале;
са којег су преко нечијих рамена
гледале тај зид,
којег су некад красиле слике,
који је сад пуст и го,
као и оне што су биле
док су биле миловане.
Голе и пусте.

95
Милан Комненић

КУЋА НА ПРОДАЈУ

Ето, бежим у овом часу,

јадикује П. С.
Бежим од памтивека, с праоцима
о врату.
Бежим сада и знам да ћу бежати довека.

Када ничега није било,

био сам бегунац.
Када ничега не буде било,
Бићу бегунац.
Моја кућа је од црних ветрова.

96
Владимир Копицл

ИСПРЕД И ИЗА КУЋЕ

Испред куће су два стола, около хиљаде стабала.

Или је то иза куће? И с друге стране су врата,
а наравно и с ове. Овде је улаз са веранде.
Око столова – клупе, врло правилно стесане,
необојене а сиве. Шта их је таквим учинило?
Дрво тако не изгледа, бар док се боље не загледа.
Та боја без стварног бојења подсећа ме на камен,
али ту нема тежине. Она је некуд нестала
у замену за ветар.
Говори се да је нечему крај.
То Френк нешто пропитује пред одлазак.
Можда га стварно занима да ли се спаковала,
добро спавала пред пут,
док спремају пахуљице и преливају их млеком.
Све је то пут до снега, до хладнога живота
који веје из ствари што припадале су другом.
Ми овде само пролазимо, то због оног добра
што би се могло назвати људским саосећањем.
Поново пролазе облаци и опет видим планине.
Гледам их сам још увек. Видим свет тако руски
као да гледам из душе. Чини се да постојим.
Ништа ми не недостаје јер ничега и нема
или све чега има иде у небитном смеру.
Још га не разазнајем, тај смер, ту ћутњу смерова
око којих се окупљају титраве људске радње.
Овде смо тихи и провидни, у зони транспарентног,
где дрво постаје сиво чим му се приђе ближе.

97
Милош Кордић

КУЋА

На крову јој гавран, пијетао и звијезда

На крову јој моја кост, моје око и мој сан
У зидовима моја рашљаста слова
И мој жути кашаљ, моје олово ратно
Мој рђав знак челичног плуга
И други врт, препун пчела и јутарње дјеце

Између конопљи: мајка, њена испружена рука

И до ње: дјечак, његово брончано око
И до ње: отац, његова избраздана рука
И до њих: парче сира и парче звјездане погаче
Између конопљи, с вјетром у расутим плућима

И око куће вода, у води дрво и камен

И ватра: горе двије обале одједном
И горе врата, и њихова ноћ гори
И ржу коњи, и отац зоб засијава
Својом избразданом руком, и птице су над њим
И све се у кућу враћа, уморно и тешко

И шта бих ја у тој кући брежуљака

И шта бих ја на тлу које ми не припада
У кућу претворен, измишљен и сам
На крову њеном, у зидовима њеним
Гавран да јој будем, пијетао ил звијезда
На кућу налик: и модар и стран

98
Вукашин Костић

КУЋА

Овде ћемо саградити кућу

Прикачити икону за облак
Месец и звезде узидати у темеље
Змију чуваркућу скрити испод прага
Покопати чемер, засадити зеље.

Овде ће се жив отац зазидати

И очи оставити за прозоре
Ко унутра погледа
Убиће га снови и зоре
И што се појмити не да.

Мати ће узидати четири сина

У четири дувара невидљива
Ископати из земље памћење
Кост до кости биће њива.

Тако ћемо одолети плачу

Загрцнути одјеком и мраком
До појаса у глибу и драчу
Између узлета и смрти
Два сна, две горке јаве
Кришом заћи у невидљиву кућу
Што из тмине узлеће у облаке плаве.

99
Звонимир Костић

ПУЖЕВА КУЋА

Толико година смо живели у пужевој кући

Наш смех се одбијао од зидова тесних и враћао
Нама у грло
А онима што су живели у дворцима белим
У празним дворанама у кулама у кућеринама
Давно се већ семе затрло

Толико година смо живели у пужевој кући

Светлост се сагибала и улазила у нас
Изнутра
Дрвеће у групама и октобарска поља
И све што је починуло мутно
У сјају би се будило изјутра

Толико година смо живели у пужевој кући

И љубили се кроз камен

Нисмо ни смели да гласно заплачемо

Јер би се зидови срушили

100
Злата Коцић

***

Голема врата на кућу –

ореси не мож да пројду!
Грснице вир зајазиле,
из трмку мед прељева,
голема радос` у кућу:
м`ненка љуљка под пенџер.

Убаво шњеваш, невесто!

Големе очи отварај:
неје ти јагње на место,
ножеви несу опрали,
несу ти сл`зе ис`ле –
че дојде чума да пије!

Ставиња се, бабо, д`н се посмита.

Ете га цар, те га дувар, еве ја.
Ем се ћупче затурило, ем рука.
Да сам кадар да подокнем: куде си?!
Кој чандије наше сврну у комин?
Преглабица усред кућу! Алуга!
Твоје друшће сочкају се наокол:
белетине задизају, ћерле се,
иловачу мажу окол бутине,
гар и чађу замешују с мрзлицу
а т`нки им прсти, т`нки-т`н`цки...

101
Златко Красни

КУЋА ОД ЖАДА

Како ћемо пешице до Тајвана,

сву даљину даљином како прећи,
из слуха свог истећи и у већи
слух се излећи, бити зором слана

по трави што ослушкујући спава

у мандаринском стиху; а још увек
дозивати онај глас чији утег
претеже увис, све док нам се трава

не отвори ко кап светла на оку.

Препознаћемо ли се на Истоку?
Или ћемо, док нам нестаје снага,

чекати све док, једном, изненада

не блесне муња ка кући од жада
и отвори пут до самога прага.

102
Сава Крнета

СЛИКЕ ПО ЗИДУ

На пропланку под брдом кућу смо наумили,

И нанели смо камен, и оду навратили,
и зајимали снагу (и кров и слике по зиду
бивају по истом плану), освештали,
славили славу, Божић, Васкрс и Светог Саву...
Постили, ишли и звали, божили ине и пеменике,
зетили, зетовали, љуљали, друмовали,
крстили и даће обављали.
По колутима дима извијеним из плама
у знаку узвичника ил сузе што се диже
и име су ми дали: „Ништен простор и Време“,
јер јесте што беше прво,
јер рука Дамаскина није иглама зашивена,
а сечене су кости, из пепела је вида,
из сузе невинога што се ка Творцу свега
за сведочење дигла...

103
Милисав Крсмановић

ТАВАН

Мирује стари таван

предграђе нечистог града

царство паучине
и црвоточина басамака

честице прашине
у ноздрвама миришу на лук

кламфа забодена у тикву

исушен део баште

глас се неки тавни разлије

излети птица из олука

изненада очи стану

на рупи греде

помери се ваздух
кров одлети

поворка клизи
и кише се отварају вреле

104
Здравко Крстановић

КУЋА ОД СНА

увијек у ту кућу крцату сном

други ја
смјештам се међу претке
у олеандре рудне птице
толико их нема
да ме испуњава
страва!
из себе бјежим у грамофон
вреву
међу ознојене који журе
потом сиђем у румен
тек рођен путујем унутра
мртвацима да не заудара
треба провјетравати кућу
провјетравамо столећима!
и ја нагнут над хартијом
придружујем се зеленој браћи
у кући другу зидам кућу!
од њеног малтера мрави
катакомби
од њене непрозирне недокучиве грађе
од таме која обара у гроб
а свеједно сија глас у теби
туђа моја једина кућо
кућо од сна!

105
Здравко Крстић

КУЋА БЕЗ АДРЕСЕ

Са свежњем кључева у руци

к`о апсанџија древних затвора
лутам од прага до прага
кроз тмину јалову.
Изгубљен, дешон разгрћем
горки талог безнађа
тражећи врата незнана.

Ту негде кућа је била

стамена, чврста, једина моја,
све стрепње и наде
и оданост и љубав сву узела за се,
а да никог не пита.

Сада обгорела и трошна

у дворишту без међа.
Без улице и броја,
без боје и лица
у сурову таму скрита.

Узалуд трагам за мирисом трава

уз бледи сјај ореола Силног,
расељен немирис божура
крај неке нове Ситнице,
а срце моје и душа рањена,
и корени далеки
постадоше недужне скитнице

106
Бранислав Л. Лазаревић

КУЋА ГОРИ

У мога суседа, слушајте људи, упалио се кров од

шаша и прућа,
па не знам шта му је.
Ко кљусе у круг кад се жито врши
јури по згаришту сав луд од невоље.
И мени је више пута горео кров над главом, а ја сам,
бацивши капу на земљу рекао: не треба ми кућа,
па сам сад равнодушан кад туђе очи цуре, кад туђе
месо с костију опада.

Рекао бих му: суседе,

довече дођи код мене да се обичајем
комшија разговоримо у четири ока уз вечеру,
објаснићу ти да једном само гори што волимо ми
и да ми
изгоримо кад више пут то гори и како се то деси,
а треба човек да се жив насмеје, да запара земљу
као ногом во, да закопа ћутњу, пад и своју веру
ил да над дубином неке тамне воде
воденички камен
о свој врат обеси!

107
Петар Лазић

ЗИДОВИ

Хорда је несита
изгазила нашу стару кућу
као што се гуштер гази
Кућа се мало увијала
под теретом чизама
зидови се опирали
о земљу ударали
и опет се дизали
све док нису издахнули
Бесни су били
моћни ратници
црвени и бесни
А онда нас је
кров издао
и сам је некако пао
без помоћи разјарених
Једино је димњак остао
клати се и дан-данас
окачен за небеса
и подсећа нас на време
када смо знали
ко је вера а ко невера
у нашој старој кући

108
Радмила Лазић

КУЋА

док тебе имамо

имамо и свој сан засигурно
на твом тавану
као гљива расте наше детињство
с вечери
ти се у нас као доброта враћаш
док замишљамо звезде
како као труло воће падају по теби
ти у подруму у тами својој
чуваш мале авети
наш први страх
једина светиљко у оронулом пејзажу
којој се увек враћамо
као себи

109
Драган Лакићевић

ПОДЗЕМНА КУЋА

Испод земље се, испод света,

находи једна стара кућа:
из ње, једанпут, поткрај лета,
изгреје светлост немогућа.

У подземљу је кућа чудна,

кућа од земље што нас прима –
узима тела узалудна –
и само један улаз има.

Из ове куће расте цвеће,

и трава, и глог, и лист зове.
Они што уђу – изаћи неће
сем претворени у вукове.

110
Александар Лаковић

КУЋА

отац
затвори врата
окрену кључ
и баци а
у Бистрицу

пресуши вода

нађох га на шљунку
међу
сасушеним пастрмкама

пресијавао је
на месечини

целу ноћ
ево
тражим кућу

нема је

оче наш
где сам се ја
то
родио

111
Иван Лаловић

СТАРА КУЋА

У старој кући
Гвоздени кревет
И шпорет.
Утонули у сопство,
У век.

Плафон облачан
Зинуо као
Жедна земља.

Светлуцају тишина и прашина –

Реликвије осаме.

Мишеви се хране
Изведеним описом.

112
Зоран Лекић

ЛИВАДА ИЗ ДОКСАТА

Кад приђете доксату

тек онда пуца поглед.
Таласају се благодети жупе.
Назире се бостан,
као задихан бубри, припет уз врежу.

А онда, кад се и не надате,

препречи вам се предмет
вредних руку неимара:
К у ћ а.
Измерена под либелом и виском.
Нађемо четри камичка,
а онда достојанствено
закорачимо на праг.
Отварамо врата и улазимо.
Унутра је целокупан свемир.
Зидови дишу.
Лепота је у том квадрату,
несамерљива је.
Жути, потковани патос
угиба се од гостопримства.
Ватра у огњу тиња.
Астал поред зида
спреман за вечеру.
А ми гладни пуцкетамо прстима.
А на теразијама, у углу,
правда се излежава.

113
Јелена Ленголд

КУЋА

Она је моја лака и трајна болест

нешто попут неизлечивог осипа по кожи,
дању ме тек сврби, по ноћи ме пече.
Тек у сну отварају се поре густог решета
и пада ми по глави очев глас и мирис мајке
магла и опека, дрворед незнаног имена.
Чим сване, ја настављам да ређам камење
и градим нову кућу
високу, сигурну, празну.

114
Раша Ливада

КАПИЈЕ

Газиш улицом и: Рупа. У ваздуху.

Приђеш, пипаш ивице:
Мак није, виме није – а меко је.
Хлеб? Ноте? Образ бабе? Не и не.
Ништа томе слично. Шта је то?
Увлачиш главу кроз рупу: Мирише.
Крљушт? Кртола? Трпеза; со;
Кап цвекле у сланику. Трпеза.
Родитељска, никако интернатска.
О, само твој нос, море је
које прима такве громове!
Одмакнеш се мало, не много: Рупа,
у ваздуху, мирише. И шта ту има:
Брзо у банку; брзо зидаре;
Шта кошта да кошта; не питаш.
Ако је истина да мирише, само
у том случају,
ако је истина:
Та рупа мора да се урами у дрво,
камен – злато.
Јер када се куће, градови, небо сруше:
Капије остају усправне.

А Ливада каже:
Ма колико се вине,
птицу опрљи дим до њеног гнезда.

115
Мирослав Лилек

ЛУДА КУЋА БИЉА

Самотна кућа у шуми.

Надире дрвеће кроз зидове,
светле кости лобање у тами.

Подивља биље ноћу у кући,

оживе лијане и папрат.

Звони лобања шумом.

Гласом омамљен враћам се кући.

Стегоше ме лијане око врата,

папрат ми омота руке и ноге.

116
Десанка Максимовић

СРПСКА КУЋА

Пут ће ти показати песмом славуј,

иди за њим том најскровитијом од стаза.
Све знам. Ни имена, ни земље не казуј,
иди само, тамо је још један кревет празан.

Издалека ће замирисати на смолу,

опазићеш кућу као у дрвосеча,
или као брдску, од дасака, школу.
Иди овом стазом, она је најпреча.

То је онамо између брегова,

туда туђини често бегунце траже.
Предупредиће те хукањем будна сова
кад будеш близу потерничке страже.

Знам. Гоне те. И грдно ти се жури;

али далеко је до сваке границе –
одмори се најпре, гладан си и изнурен.
А даље ћеш на пут поново уз птице.

Знам. Али док те гоне, склони се у кући,

има их још тамо из твога завичаја,
чека те пријатељ, одмор и чај врући,
као у домовини – да ти не набрајам.

117
Мирослав Максимовић

СОБА У РУЗВЕЛТОВОЈ УЛИЦИ

Плаве небеске цеви провучене кроз собу

парно грејање
неко га зове и божанским
бог је смештен на обалу саве
дише на димњаке
и има дебеле металне вене
чији су крајеви провучени кроз собу
чуј како шуми пара нестајања
изнад ствари изнад невиних књига
изнад оље која спава
као далеко светлуцаво море
конкретније речено
она је господар собе
врховни мештар нарочитог распореда
карте за коцерт заборавља у хладњаку
у уметност треба ући хладна срца
да би нас грејала
а песму о супи не треба писати речима
као што су лонац шпорет резанци кување
њих људи знају
и свакодневно без тешкоћа користе
треба једноставно на папир просути тањир супе
затим песму док се још пуши
удисати пуним плућима.

118
Божидар Мандић

КУЋА

Кућа је симбол
земље и неба
квадрата и троугла
базе и поткровља
чију линију спаја
златна нит
сунчевог малтера

119
Драган Мандић

БЕСКУЋНИК

Мој чардак
заиста није
ни на небу,
ни на земљи,
а није ни твој.
Нису ни оних
који имају све.
Чардаци остају одлазећи,
ништа им не можемо.
Такви су били
и у стара времена
када се знао ред.
Неки су испод,
неки изнад земље;
неки клизе тамо,
неки чак тамо.
Зато се не љутим
на свој собичак.
Нека скита, нека лута!
Важно је да сам у њему
и да је у мени,
мада смо
бескућници.

120
Драгиша Марковић

СЛИКАЛИ СМО СЕ НА ПРАГУ КУЋЕ

Сликали смо се на прагу куће

Жена је држала дете у наручју
Путем нико није пролазио

Ветрови долазе с мора

Утишајте керове
Време је да се заспи
Смрт брише обућу од отирача
Лаје на сва врата
Рукама вајамо лик
Плачемо са лицима других људи
над оделима мртвих.

121
Ратко Марковић Риђанин

КУЋА КОЈА ЛЕБДИ

Лебди изнад уста млина

изнад војски на длану
изнад босих путева
над завесом прораслом
звездама и пољупцима
над реком у загрљај ухваћеном
изнад младице с које брсте
дани и ноћи, невесте,
бела стада обала
клече око мора молитава

122
Слободан Марковић

ПУСТА КУЋА

Из куће не допире звук,

ни глас, ни шум, све тиша...
она је пуста. Њен мук
страшан је после киша.

Болује ли неко у њој, или је мртав већ?

Ја не знам. Тужне роле
играју у њој сенке и од опеке пећ
стубама горе, доле.

Случајно у један дан

кад се живело лако
кроз пусте куће стан
неко је тешко плако.

Пролеће градско и ред

липа уз тротоаре
где ипак живи мед
и где се птице паре.

Све скупа само јак

блесак сунца и стакла.
Мртвачка кола у мрак
за кућом су промакла.

Сад не допире звук

ни глас, ни шум. Све тиша...
она је пуста. Њен мук
страшан је после киша.

123
Милован Марчетић

ЗИДАРИ

Ено путем пролазе зидари

у оделима омалтерисаним,
с рукавима већ заврнутим.
Из канти им стрше либеле
и дршке мистрија на руб окачених,
лупају унутра чекићи и висци месингани,
и кад већ прођу, зажуте се метри
дрвени у џеповима стражњим.

Куд ли су пошли, на којем кућишту

петла ће жртвовати, крвљу залити темељ,
где ће градњу отпочети своју уз помоћ божју,
да ли цркве оне на брегу што започета је давно,
или суднице на оном темељу новом
да више нам буде правде,
или куће пак неком убогоме рабу?
Можда ће зидати тек тако,
да трошност дела људских сузбију,
можда су одлучили
да и без наруџбе подигну грађевину,
да занат не забораве, или тек да буду ближи небу.

И ено, чују се речи одлучне

неимара и звук онај кад цигла циглу такне,
или чекић кад печену иловачу ломи,
а они, зидари, можда чују, јер ближи су небу,
хора анђеоског песму узнесену
што њихову градњу слави.

124
Владан Матијевић

ОСТАВЉЕНА КУЋА

Делимично
На безбојно време наслоњени
Напуштени зидови самују
Са упијеним мирисом
Колача славског
И црног вина за причест

Чувају топлоту и мир

Прашњави светлосни траг
Изгрижена окна
Слика усамљена топла
Време давно
Заборављених снегова
Он брката војничина
Она насмејана
Поносна као прва игранка

Сирова
Реч би свака постала
Не изговори
Не хлади погледом
Заустави покрет
Који би да помилује
Шантаву јабуку
Кандило
Исцепан гуњ
Зид окречен пред Ускрс

125
Милосава Мијовић

ПРОЗОРИ

Када смо старе испратили

кућу смо закључали.
Кад смо се враћали
поспремали,
паучину чистили,
мишињаке избацивали,
редили.
На гробље одили,
дјетињство враћали.
Свијету предати
ми је затварали
мрак усељавали.

Прозори су се отимали,
у седла нам ускакали,
свијетом јездили,
окнима нас штитили,
видик отварали, с планином нас грлили,
у сну се отварали,
шкрипали и пјевали,
дуго нас чекали.

126
Томислав Мијовић

ИНАТ

Кућа. Над кућом ружна птица.

Пред кућом кужна ругалица.
У кући ватра угаслица.
Крај ватре лица ћуталица.

И за ту кућу наздравица.
И за ту кућу дрхтавица
И ова песма беспослица
И њена дрска бесмислица.

127
Братислав Милановић

ДОМУ ОДВЕЋ ТУЂ

Капија изваљена,
Стајско ђубре до крова.
Слегло стогове сена
Просеко стрн корова.

Запарложена башта,
Шљиве ветром обране.
Има ли овде рашта
Да се дође, остане?

Мајка послом занета

Не види да долазим,
Други нас сокак дели.

Часак после сусрета

На њеном лицу спазим
Тек осмех весели.

128
Саша Миленић

СРПСКА КУЋА

Док смо је дизали, из наде и блата,

Водио нас наум: нека је за госта.
Дувари тесни, ал широка врата;
Нек буде пуна ако је већ проста.

Гост воли осаму – зидај башка собу.

Тишљерај бео – и грађу одери.
Сваки ћошак куће стављасмо на пробу:
Да ли је зидан по гостинској мери.

Унаија леже; на кров ћерамида.

До тад не би, ваљда, зависти и злости.
Али жижак дуби од зида до зида
Откад у кућу уђосмо – ко гости.

“Ко код своје куће нека се свак гости!”

Раширисмо врата с осмехом на лицу.
Ми заробљеници горке понизности,
Сазидасмо себи рођену тамницу.

О поноћи стижу главни инжињери.

Кад скочи уштап полуде звекири.
Предачка хорда сваког госта мери,
У торбу, у чорбу, свакоме завири.

А кад заспу добродошли гости,

Ишчезне осмех с напаћеног лика.
Још само ко одсјај првотне радости,
Радује се госту брадва до ушника.

129
Милисав Миленковић

КУЋНЕ БРАВЕ

Закључај кућна врата оче

Навуци црне фиранге
Около су непознати људи

Могу се у твом оку огледати

Могу се у собе населити
Руке у хлебне наћве завући
Могу се оче невољно
Између нас испречити

Закључај све кућне браве

Затамни воду у бунару
Лампу спусти под кревет
Да је ветар не угаси

Бојим се
Нећеш је упалити
Док се касно враћам

У закључаној кући
Рашири руке оче
Да мирно усним

130
Љубица Милетић

НЕМИРИ ПОД ГРЕДОМ

Светови моји, трајно вољени,

Светови моји, нагло оборени:
Немири се дигли!

Врата се криве
У паучине сиве немири
Гмижу ли, гмижу.

Под кровом жижак греду расу

Ребром ивер до ивера
Расипа чемер.

И тиња, тиња у гласу.

Светови моји, драги напуштени
Немири ме стигли!

Нема преграда, нема обмана,

Иверима. Немирима
Сва врата су знана.

131
Милен Миливојевић

СТАРА КУЋА

Одемо у стару кућу

Да се одморимо
И присетимо младости

Издржали бисмо
И што кров прокишњава
И што су зидови
Оронули и нахерени
И што је под иструлео
И што врата зјапе
Али нас промаја уби

Нема новог стакла

А кад даскама
Затворимо прозоре
Унутра је мрак

Између промаје и мрака

Одабрасмо
Да напустимо стару кућу

132
Зоран Милић

***

Увече улазимо у кућу

Скривамо се светлост палимо
Нико се с места не помера
Нико не сме да проговори
Не знамо шта да кажемо

Прошле су бриге весеља

Веселе пијанке сећања
Не знамо сами шта ћемо
Потамнели сунце и земља

Када се врата отворе

Тужно залаје пред нама
Поље оглоданих костију
И белих смрвљених воћњака

Тихо нечујно излазимо

Један за другим фењере палимо
Дуго нечујно ходамо
У пољу рала тражимо

133
Милош Милишић

ЗИДАЊЕ

Чинимо кућу
У некој пустари
Зидају је ветрови
Кише и громови

Ала ћемо лепо становати

Ми крхки
У тврдо озиданој бачији

Мајстори посувраћених рукава

Испијају пива у хладовини
И довикују помоћницима
Цигла малтер висак
Цигла малтер висак

Креч кључа
Под земљом
И гризе нас по очима

Кад озидамо ништа

Постаћемо нешто
И доћи однекуд
Да се уселимо

134
Момчило Милошевић

ОГЊИШТЕ

Бесмртне душе пепелишта надживљују људе

У глади ватре нестају алуга сече
Вечерњим мужама су огњеви овде умели да суде
И да низ вериге крте чађно време тече

За јагањце се по ражњу овде резбарила смрт

Дире стопа стасавале храњене месом кукуруза
Арханђели су о слави са жара тамњан наводили
на небески пут
Овде се спаљеном песмом греје моја муза

Под лучом жара ту ме је отац отео пепелу

Мајци дао дамару да ме до рождества шиба
У слами што бога пови завешташе ме
далеком опелу
И љубави страсној убогих колиба

Преци су видали ватре светлацом из камена

Свеце да приволе на седење и вечити доход
Облогом од земље су ми овде чупали гром
из рамена
На тајне живота седлали ми поход

135
Радомир Мићуновић

ОНИ ЧУВАЈУ КУЋУ

Поштује кућа свеце

јер они чувају кућу.
С вечери провире мало,
Па опет, по сванућу.

Многи се моле њима,

извољевају жеље,
а ми би милост само
за децу и родитеље.

Знамо да свеци не могу

баш свима да се нађу,
но то и није разлог
за безверје и свађу.

Мој Архангел Михаило

и свети Димитрије,
па света Петка, Надина,
и свети Василије,

бдију колико могу

и кол`ко смо их вредни.
Да не потонемо сасвим
у овај живот бедни.

136
Мирослав Михаиловић

КУЋА

неје кућа нека је и нова

неје кућа нека је голема
у оџак се излегнала сова
неје кућа туј живота нема

неје кућа нека је богата

прозор зева ама неје светла
неје кућа без широка врата
неје кућа док не шушне метла

137
Милан Михајловић

КУЋА БЕЗ КРОВА

Блато, сузе по камену пушта

и поглед му
из освете скрива,
али нема шта да му сакрије.
Камен глед`о
ЖИВОТ како врије!
Сада њему до гледања није.

Ветар вије пепео са сача

крова нема да буде прегача.

О дулека срца извађена

сасушена, али и квашена.

Киша сприра пепео са сача

нема крова да буде пегача.

Зато камен за видом не жали,

Срце има да му ко разгали.

Уз раме се гусле наслониле

њему слепом, песме поклониле!

Сузе блата камен прекривају,

али, камен за видом не жали.
Темељ само на живот подсећа!
Од гусала поклоњене песме,
за камен су сад највећа срећа!

138
Танасије Младеновић

КУЋА НА ДРУМУ

Осећање то – само је кошмарни сан.

Ноћ оловна кад падне – у њу потоне дан.

Потонуће то, уз громки сев и мрак,

Само је одзвук разорни, и беспомоћја знак.

Кад груне, ко потоп, ударни вал и хук,

Та небеса се сруче, ваздушни одјекне бук.

Паскалова трска задрхти, згужва се ко врећа џак,

Па крене у кртичје, и пипа ноћ и тлак.

Од тескобе и бола, док грми подземни свод,

Сам себе види ко дете, које тек учи ход.

Раскриљене црне птице у ноћни крени лов –

Да сруше земљу и небо. И дух. И кућни кров.

139
Милан Ненадић

РУШЕЊЕ СТАРЕ ЗГРАДЕ

Велика метална кугла

Описујући хладне лукове
Лако ломи цигле
Лако гута кухиње
Од шале дроби намештај

Све што додирне –

Велика метална кугла
Просто разнесе
Просто распе

После сваког удара

Диже се
Бео и невин
Облак прашине

140
Дан је при крају
На избрисаном простору
Пршти ватра
Храњена грађевинским
Људским материјалом –
Чује се цијук ваздуха
Помешаног с пламеном
У рукама
Наоко уморних ратника
Летве личе
На бојна копља

Бивше боје
Бивши лакови
Диме се –
Шири мирис
Попут тамјана
Сунце је сасвим на западу
Окружено блиставом измаглицом

Види се да су радници
Попрскани црвеним мрљама

На прсима и рукама
На можданој кори
Док гледам –
И сам имам црвене мрље

141
Злата Нешић

ЖУТА КУЋА
- сан -

Опростите
први пут сам у Вашем граду.
Необично је леп и чист,
али
можете ли ми помоћи.

Тражим кућу,
малу кућу,
то је једина жута кућа
у Сеновитој алеји
иза Трга именованих сенки.
Мој пријатељ ми је писао
да га потражим ту
(ако ми буде потребан).
Можда би желео да зна,
да му је пре нколико година умрла мајка
дозивајући га,
да му је пре пар месеци умро отац
дозивајући га.
Затим му се разболео син

142
и замолио ме да му пренесем позив,
да дође.
Ако га не нађем
да му оставим писмо
у коме га схватају...
Не љуте се...

IV
Нисам нашла кућу.
Већ дуго седим у Сеновитој алеји
и окрећем помало згужвано писмо,
отварајући га несвесно.
У њему нацртана жута кућа
са једним вратима и једним прозором.
Утом се облаци повукоше
и појави се жута кућа
као на цртежу.
Дозивам.
Пријатељ се не одазива.
Кућа пева.
Можда ме не чује
(због песме).
Превалила сам толики пут.
Било би сада бесмислено одустати.
Мислим
како ли изгледа изнутра?
Улазим...
Нестајем...

143
Станиша Нешић

ЦРЕПОВИ И ЦИГЛЕ

Ови црепови и цигле су мој дом.

У дому је од храстовине мој радни сто.
Мојим рукама га истесах из стабла храста.
У дому још од пре мог рођења живи моја мама.
За столом читам и пишем кад сам ту.
Ово је моја соба: храстов кревет,
три књиге – у кревету спавам сам.
У књигама спавају мишеви,
добри духови ове куће.
Над креветом бди Бели Анђео,
над столом Свети Ратници.
Посуда са мастилом је отворена.
Поред ње лежи метално перо,
њим пишем писма,
водом бришем светове.
О зид виси торба.
У торби је доглед и Кодак,
под узглављем Магнум.

144
На западу су два прозора,
на истоку један.
Кроз њега видим руже,
бунар међу ружама.
На плафону је карта света.
Црвеном оловком уцртани су
путеви којима сам ходио.
Лежећи у кревету, као у ковчегу,
видим колико је свет крхко здање.
Песак у времену, као овај дом.
Кад сам ту мајка ме ујутру буди –
спавам без снова,
без страха да ће ме пробудити
телефон, бука са улице,
пад рекламног паноа.
Будан видим далеке дине
одакле сам управо дошао.
У пролеће под прозором
процвета јоргован, замирише липа.

145
Димитрије Николајевић

РАСКУЋЕНА КУЋА

Раскућена кућа без одазова,

А зима јој затрпава врата и прозоре.
Ложимо ватру од расушених снова
Док црни дим из оџака небеса оре.
Раскућена кућа без одазова.

Последња жишка догорева у пећи

Крај које се засути нередом ледимо
И у лице се смејемо обећаној срећи
На чијем ћилиму одавно не летимо.
Последња жишка догорева у пећи.

Раскућена кућа без одазова

Утекла би само кад би могла да бежи
Ништа, чак ни пепела од снова,
А дрхат душе већ у пауковој мрежи.
Раскућена кућа без одазова.

146
Јован Николић

САН О КУЋИ

Тамо где ноћу рибе

окупе телашца у копно
подићи ћемо куће
Оплата – ситне водене капи
седефна крљушт је кров
од рибљег ока окна
У зору копно се разилази
и раствара нас у со док дочекамо дно

тамо ће настати шуме где чешљају се мајке

стабла и жбуње – отпале власи
од ваши настају звери
Сред чарне шуме из које беже птице
и дрхти мрак
Дрвеће голо нам се нуди и отварају двери
Расцветава се црни цвет
Ту тајну саопштавамо грађу
Куће недосањане зру
тешу се лежај и ковчег
руке шири
распеће

147
Татјана Осречки

***

Затворена су врата дома

И прозори зазидани,
Не улази киша,
Цвет вене на довратку.

Само ветар људске речи

Изговара.

Заобилазним путевима
Долазе ратници,
Укивају ножеве у брезе.
Напукла земља
За њима.

Дечији прсти у прашини

Наговестиће нови живот.

Окамењен цвет у довратку,

И дете у утроби,
Сањају бескрајне воде.

148
Васа Павковић

ОПИС СОБЕ

Кључ на коме вене немарно одбачена

хаљина.

Право: прозор: ноћно небо.

У витрини беле књиге:

Философска хрестоматија.

На столу до: фронцлаве скрипте, пенкала,

Бела хартија.
Фото непознатог солунца.

Шта још?

Са стропа кугла: боја: бела кафа.

На зиду: жућкасти тапети,

Метални сјај Миће Поповића.

По поду бело.

Рубље.

У углу на отоману:
Ти и ја.

149
Миодраг Павловић

ПОД ЗЕМЉОМ

На дашчаном зиду
дугоноги паук
лови у мрежу
своју сенку

Низ труле степенице

жута свећа
пљује у подрум

Подрум је далеко
и тоне све дубље
под влажне зидове

Једна врата
затворила су неког
у поноћ

И један мрав
у виду човека
на дну степеница
дигао је руку

Његов крик
не допире

150
Петар Пајић

ПРАЗНА СОБА

Зашто си затворио врата

од своје празне собе?

У њој ничега нема,

нико ти не може ништа однети.

Зашто чуваш ту празнину,

зашто чуваш те сенке по зидовима?

Брат ти је узалуд куцао,

пас ти је дуго цвилио на прагу.

Кад би сад наишао лопов

ко уме без кључа да их отвори,

кад би се однекуд појавио разбојник

да их развали,

био би то Божји знак

да ниси заборављен и да спаса има.

151
Миливоје Пајовић

НАПАД НА КУЋУ

не осврћем се ка дворишту
иако слушам договор
у сенци сличној склоништу
коју ствара разгранат бор

јер и онај који се чује

бира погодније заклоне
размишљам о покретима псујем
први пут откад ме гоне

пратим како се разлаже

заклон од четинара
још увек не запомажем

нишаним према ходнику сатима

(десно око се замара)
одлажем рафал већ су на вратима

152
Момчило Параушић

МОЈА КУЋА ЈЕ ОТВОРЕНА

Није време да сређујем библиотеку

моје књиге су на читању.

Док је градим у њој станујем

пуној кашља
Њени зидови су од осјећања
у унутрашњости влада несташица цемента

Лијепо ми је кад у њу улазим

лијепо кад излазим
Некад унесем све што видим на лицима
пред огласним одељењем
а некад што осјећају они
који су за празник добили кључеве
Тако се она пуни и празни

Моја кућа је сасвим отворена

153
Наташа Пејовић

НАПУШТЕНА КУЋА

Прозори заборавили да гледају

прождиру све: од ветра до лептира
За залуталог хлеба нема
Омче паука чекају на изглоданим гредама
Цигле једна за другом као дани
показују како је година дуга
До последње и натраг броје се саме степенице
Пасје време, тишина и мрак коло воде
и тако се греју

154
Бранислав Перић

КУЋА

Празна
Као
Сагорела
Шума

Расте
Напуштена

Кроз
Ноћ

Као
Очи
Према небу

Далеко
Од погледа

Осећа
Пешчану сенку

Како јој се
Прикрада

Обалом
невремена

155
Рајко Петров Ного

БАЛАДА О КОПРИВИ

1.

Земунице сојенице и бајте од житког прућа

И пећине зазидане бијаху нам некад кућа

Дубирози и катуни кућа нам је кабаница

Чарна Гора Романија родни звуци двојеница

У вршају златне сламе на гувну у лета врућа

Звјездано нам небо било кров над главом црква кућа

2.

У кревету гвоздењаку памтиш ли нас сиротиште

Невесиње-сиње-иње остављени ждрали пиште

Потурено у гнијезду као јаје кукавице

Ружно паче сањало је крила утве лабудице

Колибу смо снијевали која једном беше кућа

На станици у подруму и у крчми у сванућа

И сад када ждрали криче у ледена у сванућа

Ономе ко дома нема прокишњава свака кућа

156
3.

Из дувара зовка из огњишта коприва

У мирису кадуље душа куће почива

Снизале се вериге зарастао сач

Утрнуло огњиште зарђао мач

Јоште мачак мјауком са кућишта плаче

И трепере јасике и шапоре драче

Вјерни пас је издао за кога сад лаје

Ој мјесече ледени знаш ли кућа шта је

Знаш ли камо одлута плавичасти дим

Тужи мачак мјауком а и ја са њим

Оне што нас вољене ту земљица покрива

Расте зова убога и мирише коприва

157
Зоран Петровић

***

Сада би бат са прага

да пева густишем зова.
И твој му мали корак
некако дручије треба,
кад кућа падом крова
отвори врата неба.

158
Милутин Петровић

БЛАГО ОНОМ
КОЈИ СВЕТЛОСТ УЗЕ ЗА СВОЈ ДОМ

Ту милозвучну реченицу
пронео је светом, и
пустио да уђе у
моју собу.
Била је и друга сила у
тој соби, кад се
изокрене њено биће –
бласна самоћа,
поглед у језичаву, таочеву
таму, у платно
шинтера.

159
Нада Петровић

УРУШЕНА КУЋА

Међ четири зида

зазиданих отвора
заглушена тишином
не одазивам се

Змија чуваркућа
у дворишту пупка
сопствено јаје стисла
до прснућа

Ушур на ушур
од себе будуће
одсипам
за себе прошлу
само да отплатим свој дуг
и будем свој на своме
макар то била тамница
без прозора и зидова
урушена кућа

160
Васко Попа

ОДЈЕКИВАЊЕ

Празна соба стане да режи

Увучем се у своју кожу

Таваница стане да скичи

Хитнем јој једну кост
Углови стану да кевћу
И њима хитнем по једну кост
Под стане да завија
Хитнем и њему једну кост

Један зид стане да лаје

И њему хитнем једну кост
И други и трећи и четврти зид
Стане да лаје
Хитнем сваком по једну кост

Празна соба стане да урла

И сам празан
Без иједне кости
У стоструки се одјек
Урлика претварам

И одјекујем одјекујем
одјекујем

161
Милијан Поповић

КУЋА НАМ НЕПОСПРЕМЉЕНА

Кућа нам непоспремљена

О црне вериге
изнад прочевља
репати враг се обесио

Кроз оџак
са звезда
из ведрине
чађ капље

Згрушана крв предака

Пламсају ватре поред друма

Ветрови таван прочишћавају

Баба-Станија сишла с ума

Поменик огроман прелистава
претке прозива

Земља –
чудовиште
у утроби својој
безброј гробова скрива

162
Павле Поповић

ОТАЦ ПОКРИВА КУЋУ

1.

Отворило нам се над главама

Ни крова, ни наткриља
Ни капа нигде. Потоп срама.
Све се на главе сручује.
Јутро с тавана жмири
Разгони тмуше
Кисне у наћве, постељу, речник
Влажне муклине изобиља
Глув једино себе чује
На троношце седају с нама вампири
Лица преобуку, сузе осуше
Све што смо запретали, гасе
Отворило се над главама
У котао празан лије
Ничега сувог да ставимо на се
И више ништа као пре није
Хита отац кућу да покрије.

163
Ј е л е н а П р о т и ћ Петронијевић

КУЋА НА БРДУ

Зреле трешње
Трава пуна претње
Кућа на брду је
Усамљена
Дођемо понекад
Птице умирују
У подруму змија
Подигла главу
И гледа нас
Гуштери скакућу
Не пијемо воду из
Бунара
Сечемо набујале
Дивље руже
Али
Не заливамо
Цвеће и воће
Све је препуштено
Себи
Зец ишчекује
На сред пута

Закључавамо врата
Змија остаје унутра
Склупчана

164
Адам Пуслојић

КАМЕНА КУЋА

Свима сам је показивао као икону,

судбинску грану, лозу, ловор.
Сви дубоко климају главом и нестају.
Неко у тмину, неко у зеленило.
Камена кућа зјапи празна: уместо
људи, ту живе јауци. Уместо
наших животиња, звери звериње.
Само мртви говоре наизуст
Законе наше строге, већ заборављене.
Руше наше и граде они своје градове.
Храм светих Архангела, Скадар
зидају над Бојаном и беже наовамо,
у смрт! Али је наша, кажу, заувек.
Само ти певај, слепи старче.
Опевај нам сав свој очињи невид.
Издржи још мало, лева моја руко,
док нам стигне Вук.

165
Бранко В. Радичевић

ЗЕМЉА, КУЋА И ЈА

Имам кућу.
Кућа ми је остала напољу.
Имам земљу.
И земља ми је остала напољу.

Ако се не вратим,
шта ће бити са мојом кућом.
Ако се не вратим,
шта ће бити са мојом земљом.

Али ако се не вратим

у своју кућу,
ако се не вратим
на своју земљу,
шта ће бити са мном!

166
Борислав Радовић

МЛЕКО И МЕД

Да нам је знати, теби и мени,

чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој челом уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.
Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.

167
Стеван Раичковић

КУЋА

Буди ме пијук преко пута:

Још једну драгу кућу руше.
Опада њена боја жута –
То чисто злато моје душе.

Већ видим ров са новим каблом:

Пашће у подне липа стара.
(Ишчупаће ми са тим стаблом
Најдражи мирис мог олтара.)

Све што је било – чега неста –

Што де у дим, прах и пару;
Ја знам да некуд тражи места.

О тако и тај мирис, боја...

О тако и ту кућу стару
Не држи више земља, но ја.

168
Љубиша Рајковић

РОДНИ ПРАГ

Одавно већ није моја нога

Прекорачила ту трошну даску,
Нити је ја, из нехаја свога,
Целивах верно на поласку.

А она упорно мене чека

И нада ми се, јер зна да патим,
Да банем однекуд из далека
И, црвоточан, дому се вратим.

Из заборава док израња

Напуштена једна кућа
Крваре у мени сећања
Предели сна и сванућа

169
Угљеша Рајчевић

КАД ЛУД КУЋУ ЗИДА

Није то тек тако:

ашов у руке па копај темељ,
бетон мешај, КУЋУ зидај.

Није то тек тако:

има ту нешто што је у теби
пре темеља,
има ту нешто, има неко ко те гура
да кров над главом зидаш.

Живи у теби
од рођења нека животиња:
корњача, пуж,
рак (који одбачену љуштуру шкољке мерка).

Живи у теби вук

који јазбину има,
живи кртица
која у вечитом мраку
свог влажног дома
неки свој сан снива.

Није то тек тако...

Зна то твој друг, пријатељ,
зна то и онај
који ти је НИ пријатељ, НИ непријатељ.

170
А, шта ти знаш, лудо моја?!
Попустиш пред нечим
што животиња свака (па и ти)
носи у себи.
Ти ашов, ти циглу, ти малтер...
ти плочу лијеш, ти рогове дижеш,
ти цреп слажеш...
а онај други, господин НИ-НИ,
драгуље, злато, крзно...
на верну жену слаже.

Није то тек тако...

Прошло је време, прошле су године.

Тесно ти међу твоја четири зида.
Знаш - пред законом сте исти,
и ти, и пријатељ, и господин НИ-НИ.

Држави требају новци.

Треба за војнички таин,
треба за учитељске плате,
треба за сироте, за богаље...

Порезници ти мере кров, мере кревет, мере трпезу...

Ни сам себе толико не жалиш,
лудице моја, колико те жале, колико оплакују
(они што пред порезницима не страхују, они
што по закону ништа и ником нису дужни да дају),
пријатељ (са непрекидног путовања око света) и
господин НИ-НИ (са супругом која бљешти,
која шљашти,
као новогодишња јелка у најдужој ноћи).

171
Слободан Ракитић

КУЋА

Саградили смо кућу на најлепшем месту,

од најтврђе грађе, од самих костију,
од руку и ногу, од наше крви, очију.
На сред куће посадили смо лишу-невесту.

У овој кући још има живих, ал не дишу,

ова је кућа за окате, али слепе.
Чујемо само ћука, слепих мишева лепет,
не дечји жагор већ само ветар и кишу.

Ова је кућа за глуве, иако имају уши.

Населио се божји милет, надире одасвуд.
Ова је кућа разбит котао, пробушен суд.
Све што дању саградимо, ноћу се сруши!

На кући овој и кров већ прокишњава,

продире одасвуд вода, жабе у мрак зуре.
На бачви гуштер, мишеви по брашну јуре.
Струла нам зимница. Из пода расте трава.

172
Хтели смо кућу са кровом од злата,
с прагом од бреста, с прозорима од бора.
Ал кућа ова ниједног нема прозора,
кућа ова нема прага, кућа ова нема врата.

У овој кући нема ни огњишта више,

нема стола, ормана. Шкрипе празне столице.
Кућа ова има наличје, ал нема лице.
Ова је кућа пуна, ал нико у њој не дише.

Све лампе запаљене, а мрак никад већи.

Северац љуто реже, ал паучина свугде.
У сред лета – завлада највећи студен.
Од нас је срећнији и миш у празној врећи.

Наша је ово кућа, ал нас у њој нема.

Наше двориште, наш сат, огледало и браве.
У тору нема оваца, не чују се козе ни краве.
Само ћорава кокош на плоту, покисла, дрема.

Бунар је још у дворишту, ал без воде.

Празне нам бачве; амбари без жита.
Ко да су прошли скакавци! Ал нико не пита
онај што нам све узе, куда он оде?

Можда из прикрајка, скривен, на нас гледа,

његова сенка и сад нам кућу обухвата.
Мотри на наше прозоре, на разваљена врата.
У кући својој да дишемо он нам ни сада не да.

173
Горан Ранчић

КУЋА

градиш ли кућу од снова

срце остави пред вратима
нада нек те не заведе

чекаш ли усамљен стрпљиво

да прође бесмислено време
зидове туге обојиће тишина

када би могао да изабереш

мермерно беле очи да гледају
лакше би се некако живело

кровови слепи кад би знали

непотребни куда бисте пошли
време би вас неко оправдало

174
Иван Растегорац

НАША КУЋА

Ветар на брду Карабурма

својевољно разбацује куће-сандуке.

Нама је припао сандук број 43

са нечим што више није био кров
и где ниси људски могао
склонити главу.

Ветар баца реку Дунав

с једне окуке на другу.

Нашу кућу на врху брда

сада запљускују таласи.

Наш сандук број 43

запловиће Дунавом
на челу конвоја сандука.

175
Исмет Реброња

КУЋА

У нашу кућу зими

Нису долазила стравила
По трагу бисмо их пронашли

Нашу кућу лети

Избегавала су стравила
Пушком бисмо их стигли

У нашу кућу стравила

Нису смела у пролеће
Клицама бисмо их подавили

Стравила су скривале мачке

У свом млеку и краве у вименима
Жене у хлебу и старци у плодовима

И ништа нисмо могли против јесени

176
Ранко Рисојевић

ДИМЊАЦИ

Отворена према небу својом утробом

кућа се зубима за димњак држи.
Последња ватра није у пећи наложена,
дим њен није кроз димњак прошао.
Изненађена отвореним простором
кућа не умије да сакрије своју голотињу.

Шта би с лијепим кровом:

Разбијени црепови, изгорјеле греде;
тајанство тавана драго дјечацима
отишло у небеса скупа с њима;
само димњак стоички издржава
своју немоћну голотињу.

177
Слађана Ристић

ГАТКА ЗА КУЋУ

Да ти камен
не завежу
око врата
да у воду
на дно вира
не потонеш
пре времена
да отвориш
тајна врата
пре сванућа
миром да се
пуни кућа
нашој души
непозната

178
Обрен Ристић

МОЈИ ЧУВАРИ

Пред кућом пас

На коцу стари капут
И змија под каменом

Покушавам да живим мирно

(Понекад и успевам)
Свраке ме заобилазе, злонамерни
такође
Са змијом се за сада лепо слажемо
Кућни ред поштујемо:
Она чува мој мир, а ја
не дирам њен камен

Недавно су ме пас и страшило

напустили
Само ми је змија остала верна.

179
Александар Ристовић

ПОВРАТАК ДОМУ

Једном опет пењем се степеницама наше куће

и ослушкујем у златној вечери твоје кораке.
Тада моје срце од тамног дрвета
налази поново своју стару дивну шуму.

Али ово дрвеће са пупољцима на домаку моје руке

одводи ме путем чији се крај губи у бреговима.
Успут обарам лишће штапићем, звиждим
остављајући твој увео цвет на каменим клупама.

Но ја бих да заборавим и ево слапам очи

које ћеш следећег тренутка отворити да би
видела сузе.
Јер пуно драгих ствари навире у моје сећање
док гледам твоју лепу главу у вечерњем прозору.

Иза топлог рубља, иза мајских светлости,

иза мојих драгих књига, иза корпи са сувим воћем,
пуна неме поверљивости твоја јадна прилика
удаљује се обухваћена ветром пут тамног шибља.

180
Јевросима Ристовић

КУЋА ТАЈНЕ

На дну свемира у напуштену кућу

Дотеран одмерен одлазио је дан
Посећивао неког за све невидљивог
Носио поклоне – гласнике раја
Увојке крина пределе око срца
Кршио гране одрицао се изласка
Обећавао клео се плакао
Одлазио је дан и враћао се све мањи
Најзад је дошла ноћ
И ја сам дан говорила је
Само црн и бољи
И живима и мртвима дајем слободу
Могућност да си оно што јеси
Кријемо наших безброј лица
Из свих сазвежђа и покрајина
Под мојом заштитом
Под мојим затвореним капцима
Пише се историја веших светлих тајни
Ушла је лагано и тихо у кућу
Очевици су постајали лед
Кад је истрчала без лица о не викала је о не
Ово ни ноћ не може да измисли

181
Слободан Ристовић

КУЋА

Не носи се кућа у џеповима,

није то марамица.
То је много прече,
дубоко као презиме и крштеница.

Кућу и гроб
започнеш заједно,
само што једно не помињеш.
Није то због страха,
него се због прага не ваља.

И док жене саде цвеће

и износе лице и постељину
да их види авлија и комшилук,
домаћин иде на гробље.
Никад се не зна када ће насеље.

Кућа све види и чује,

чека те цео век ако негде одеш.
Кад кренеш на небо,
кућа ослепи.

182
Тиодор Росић

***

Испред куће дуб зелени

Уврх дуба светли глава
Под прозором црне сени
Из даљине светлост плава

Низ дуб у час слази глава

Око куће поскакује
Док кроз прозор светлост плава
На вратима ко се чује

183
Александар Секулић

КУЋА ОД СТАКЛА

Мајка је подигла
кућу од стакла
у дивљини
у давнини

Бојиш ли се
у ово време
разбојника туђих војски

Кућа ти је од стакла
ко зна по снегу
шта траг оставља
ко друмом долази
с лименим калпаком

Бојиш ли се мајко
лопова без лица
напољу се суши
моја најскупља кошуља

Највише се бојим
кад ми не дођете
из тврђаве у граду

Од блеска звезда
у кући од стакла
боду ме очи

184
Миодраг Сибиновић

ЈАБУКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Зорану Милићу

Гледаш ли сада раном уместо очима

како земља поново тече и вода,
како мрак светлост расплиће
а светлост мрак расплиће,
пошто све гледа, човек, дрво, камен
и стоји ни на чему које је нешто?

Свега је више
у сећању него у селу,
на гробљу него у граду.

А све то
витла у потуљеном гротлу
и клопара грумењем земље
која ти куца са крова лакираног двора.

185
Гордана Симеуновић

ПУТ ДО МОЈЕ КУЋЕ

Пут до моје куће пун је камења.

И пси лају кад прођем.

У џепу носим комад хлеба.

Путем до моје куће лете вештице.

О метлама око мене машу.

У другом џепу шака ми стегнута.

Не чује се моја молитва.

Немам чено белог лука.

Пси ће да ме одбране.

Путем до моје куће иду други људи.

Немам трећи џеп.

186
Љубомир Симовић

ПЕСМА О ВЕЛИКОЈ КУЋИ И ПОРОДИЦИ

Замисли, да имаш велико имање,

велику кућу, велику породицу!
Па седиш
у кујни пуној тигања, кутлача и шерпи!
Асталчина уза зид, около клупе,
а за асталом ташта и таст, шураци,
трудне свастике, трудне снаје, зетови, њина деца,
пашенози, браћа, јетрве, сеоски поштар!
А и за просјака има места и хране!
У дворишту овнујски рогови, алат,
свињске длаке, ћуреће главе, дрва,
кокошје перје на пању и око пања!
А са шпорета црног, из плаве лончине,
Пасуљ градиштанац мирише раскуван!
У пасуљу сува ребарца, лук,
лорбер, мирођија, целер, паприка, першун!
А башка мирише запршка из тигања!

187
За асталом чује се језик српски,
језик румуњски, маџарски,
столарски, ковачки, свињарски,
средњотехнички, пољопривредни,
из дворишта кокошији и крављи, из храста врапчи,
из Дунава шарански и смуђевски,
и све се разуме,
и што петао кукуриче са руде,
и што лонац крчка, и што липа шкрипи!

Па после ручка изађеш преткућу,

о зиду венци лука белог и црног,
венци сувих месечарки, венци риба,
с прага ти почиње цео Банат и Бачка,
дува ветар, оће да преснежи, мирише врућа ракија,
а један облак над дудовима кипи!

Да ујутру имаш коме добројутро,

да имаш с ким у виноград, у кревет,
а не овако!
Касно, аутобус триес три,
шофер уморан, а кондуктер придремкује,
седиш, возиш се кући,
а каква је то кућа кад је празна!

188
Симон Симоновић

КУЋА, ОЧЕВА

Дошли су у рано пролеће, са алатом

У кецељи, још лане капарисани – Плаћање ђутуре,
Стан и храна, приде литар ракије на дан.
У оно поратно време зинула
Четвора гладна дечја уста и умало
Да и јагњећа глава пре темеља не беше оглодана.
Угађали су камење, тесали га тешким чекићем,
А коритари су, пазећи да им ко концем
Не измери сенку, сипали посник.
Цигле су ређали брже, покривајући
Горњом саставке две доње,
Везивали ћошкове и мицали узицу.
У лето су на земљи усецали кров,
А затим га дизали горе: венчанике,
Тавњаче, столице, па рогове.
На равноодстојним летвама осванули су
Пешкири и кошуље не би ли срећније
Руке извеле димњаке и ставиле цреп.
После је палир малтерачом бацио
Мрсник и вукући пердашицу укруг,
Изглачао и последњи опао лист.
У хладној кући без намештаја,
Отац и данас кречи унутрашње
Зидове и таванице. Са орозаном је
Готов; из страха да му у дрвеном
Кориту не остане грудвица креча,
Он сваког јутра чупне седу влас
И до сутона је пореди с белилом.

189
Ђорђо Сладоје

ЧУВАРКУЋА

Ево ме, земљо, на бранику –

На мртвој стражи – у дрвљанику.

Ту чувам оца, мајку, ћерку,

Сестру и драгу – иновјерку,

И срну, која, скупивши кураж,

Сваке вечери дође у раж;

Шиву на међи умотану

У лањску сламу и ботану;

Вратнице, гумно, орах, цјепало...

Све што је дечјој души тепало,

190
Лијехе лука, кромпир, мркву
И брдо гдје ћемо зидати цркву,

Ал не по мјери волујске коже

Него по Твојој, Велики Боже!

Чувам босиља, славски восак,

Крваву кресту и проносак,

Сватовску ношњу, одежду мрца

И наћве где се глад копрца;

Икону, гусле, тикву лудају,

Коприву чувам за удају,

Ждребеће очи вимена кравља

И гробље пуно православља.

Браним лободу, царско зеље,

Млиницу која таму меље,

И сјеме које у тами бунца,

И храст са ликом каквог солунца;

Лијеску, зову и жбуње ино –

Јели то мало, Отаџбино?

191
Доброслав Смиљанић

КУЋА БЕЗ КРОВА

Стојим на месту, а с тим местом

немам ни једну тачку додира.
Саградим кров с димњаком – крестом,
он, као мина, експлодира.

И није најтеже немати дом,

ни имати га кад убија,
но бити самим собом с/лом
и неприпадност као и ја.

Је ли кријумчар ово биће

кад смо већ јаки да остаримо?
Да ли нам у исто време свиће
на истом мору где крстаримо?

Није ли и реч безисходна

кад сан и снагу распаримо?

192
Стоиљко Станишић

ПРАГ

тај праг
преко којег толико пута
мокрих

с којег, после
звезде, на дохват
имадох

отац
смутное кад би
не даде да се скрнави

от враги

отроки својеј
благословеног
предаде га

гажен буди
од рода, во вјеки
и добронамерних

193
Светлана Станковић

НАША КУЋА

Насред друма
насред пута
насред стазе
и линија што пролазе
Можеш поћи, опет доћи
можеш стати и застати
и заспати и устати
и волети па остати
Тешким кораком – отићи
осврћући се
ка кући
и народи и градови
ту застану, одморе се и умију,
црне, тешке мисли смију
И Истоку и западу
ту је по – дне
На Путу смо увек били
кућу своју да скућимо
а било је кад је стаза
једва стаза – кућа била
Друмовима носисмо је
друмовима носимо је
час дом стаза час пут кућа
о, сеобе...
Ал' тапију своју кућа чува – у темељу
Кључ нам – Срце испод прага
(чуваркућа...)

194
Љуба Станојевић

НА ПРАГУ

Прохујало је лето са пожарима и плимом

Враћам се као злодух на црвоточни праг.
Све је под небом несвела давнина
и све је као онај стари, непреболни
над ћерамидом облак,
над голим брегом дим.

Застао би да могу ту, крај хумки ружа,

прелетео да знам над сувим потоцима,
грлио да ме хоће сваки граб и храст,
па да ме воле,
па да ме односе.

Нежности, име ти још нису дали.

Авај, на прагу само змије плазе,
на гробља капље свемир с ћерамида.
Никога нема, али све је ту.

Повратак боли само на растанку

кад прве руже цветају и мру.

195
Верослав Стефановић

СТАРА КУЋА

У левом крилу
Је детињство
Поред шпорета
Десно су хлеб и кревет

Слика ратника
Свадбе урезане у светлост
Споменица у углу
Пада ноћ из дувара
Све је ту

Темељ укопан у срце

Роксанде
Као смрт Ветра и Мораве
У кров се увукли
Љубавници (вечерњи)
Враћају се у кућу
Сламарици и небу

Стара кућа се руши

Пољупцем
А у сан долазе
Деца да подигну нов кров

196
Слободан Стојадиновић

ПОЉЕ У КУЋИ

Поље у кући зида своју срећу

И лиже своје километарске усне
Тишина кад се стврде у цвећу
Сан видика да се у њему згусне

Кућа кад своје срамне ране лечи

У димњаку му оставља јело
И видик тада у сенци клечи
И поље тада постаје село

197
Радослав Стојановић

КУЋА, МАЈСТОРИ

Кад среза кров отац рече:

Мала кућа
Са више одељења
Па комотна!

А ја видех прогореле прозоре како прхнуше

Талпе, диреке и вериге под небеском звездом
Врата на ридовима
Темељ под трешњевим дрветом
И кров у подруму
И питах:
Каква је то кућа, о ч е
Кућа – немогућа?

Кућа за све мајсторе

Што подигоше толико других
А своју не стекоше
Р е ч е.

198
Дане Стојиљковић

КАД БИХ ИМАО КУЋУ

Кад бих имао кућу

хтео бих цео дан
да копам земљу
а увече
кући да се вратим
тако би само
дланови излизани
изгорели у мојој срећи

Кад бих имао кућу

хтео бих
после вечере
да бацим хлеб псу
испред кога ћу опет
затворити врата
јер он има кућу
око моје куће

199
Ђоко Стојичић

ОГЊИШТЕ ЗАВИЧАЈНЕ КУЋЕ

Кад год се вратим из далека,

Овде ме спасоносна бекства лече,
Овде ме огњиште завичајне куће чека,
Овде река југа кроз срце ми тече.

Само на прагу дрхти танка сена

И птица долеће од сунчане стране,
Само у окна затворена
Ударају тихо суве гране.

Моја залутала мисао чудом се чуди:

Где су они давни дани, где они добри људи?

Неки се запутили у светове, у беспуће,

Неки клонули у вечне постеље...
Чујем у сваком кутку ове куће
Како жрвањ меље.

На огњишту завичајне куће, у свитање

Моје срце дивна дела смера да чини.
Једино овде могу право питање
Себи да поставим, у тишини.

200
Јелена Стојсављевић

КУЋА

Кућим кућу
Сву немушту

Незбориви, под звездиштем

Испод тмине засели смо
За огњиштем

Па се неми запитасмо
Чему кућу окадисмо
Живим кречом
За туђине из Нигдине

Немуштица моја сушта

Раскућена крик-зов
пушта

201
Дејан Тадић

(НЕ) ПОСТОЈЕЋА КУЋА

Живим у кући,
Без пода и прозора,
Без зидова и крова,

Како онда да уђеш

И останеш,

Када не умеш,
Корачати по ветру,

Када не можеш,
Пити маглу,

Када кућа коју не видиш,

Ипак постоји.

202
Новица Тадић

ПОДРУМ

Кад отворим врата

Тежак мемљив ваздух
Ходником нагрне одоздо
Као добро смишљена лаж
Кувана у бачвама са трулим
Купусом

И некакве црне масне муве

Предсобљем пролете
Право кроз прозор
У пало небо изнад
Крова

203
Милосав Тешић

ДИВЉА КУЋА

Расту куму копита, чељадима рогови.

Испред прага кољу се купине и глогови.

Пролајале кокоши, пас на леглу проквоче.

Скине коњче с корита и помије полоче.

У качари волови пију жежен ракију.

Бубња прасац трогодац у чамову баскију.

С магаретом пилићи, с крушке коза мјауче,

а дјечица никако да буквицу науче.

Кашље сова с цјепала, кашље тупо дремљиво.

Пљесниви су хљепчићи, у кући је мемљиво.

Крцка мачак орахе под зовицом цвјеталом.

Шта с телетом троглавим, шта са кравом крепалом?

Кров зикевац зарже – скопча вјетар узду му.

Олистала буником крене кућа у шуму.

204
Божидар Тимотијевић

БЕЛА КУЋА НА БРДУ

Имали смо белу кућу на брду,

Силну кућу са два, са три прозора,
Један је дуго у земљу зурио тврду,
Други је путовао пут небеских гора.

Имали смо реку за кућом на брду,

Силну реку са два, са три извора,
Један одмах побеже у земљицу тврду
Други је отекао пут небеских гора.

Имали смо сунце насред куће наше,

Силно сунце с двеста, триста зора:
Оне прве учисмо како јутро маше,
Последње смо побегли у небеска мора...

205
Драган Тодоровић

СТАНИ НА ПРАГ НОВОГ ДОМА

Иза седам једрих гора, иза девет бистрих вода,

Промоли своју необријану браду,
промоли седу главу
Махни нама који још паштамо без повода,
Јави нам да ли смо живи или смо у забораву!

Зима се заглавила у предубок целац,

Препречила кораке до горњих забрана
Опколио са свих страна и ледени северац
Од једне прави безброј нових рана.

Мишеви у качари надвадали тикве и матовила,

У триору и салашу поставили миш`је замке,
Развукли отаве, испили бунаре, чак и појила
Све што нас окружује претворили у своје сокаке!

Стани на праг новог дома, попни се да видиш:

са дувара пада малтер, круни се безнађе;
јави како су ти укућани, како тамо живиш,
и дал` ће оног, који све ово гледа, исто да снађе?

206
Мирослав Тодоровић

СТИХОВИ САМОТЕ
ПРАЗНО У КУЋИ. Пусто у души.
Замрли гласови. Зидови се руне.
Туге моје облаци плове.
Магле се приче. Не сећа
Глас више. Она лице,
Видела сене у часу сванућа.
Светле светлости сенке, то душе
Слуте истину пута. У благој тами
Просине век. Слова земна, тмуше
Искре. Књига ова, у осами
Слика сећања виделом овог дана.

Постоји све чега нема...

Ћутим, и гледам
Послове које само време обавља.
Ал, за живота човекова
Само трепет лиска зашуми
У сну претка кога нема.

О, колико је гласна ова тишина

У глувилу ноћном, у кући без чељади.

Ноћ без сна сенке бивших призива.

(Јесам ли? ова мрља мрака!
У тами, светиљка око).
Зашуми у вотњаку, а међу брдима
Тишина прастара о вечности хуји.
Сипи празнина, буја света хумка
Оностране светлости и успомена.
Без људског гласа, без јаве
Ал спасоносно.
207
***

ПРЕСАХЛА чесма, згасла ватра.

Умукла и врата шкрипа.
Кућа напуштена земљи привила.
Нада кровом разгранала шуми липа.

Тужи салаш, зградица, штала...

Само ветар кадикад отвара врата.
Ограда се помела, у ковраг пала.
Ко у причи: крошње и тичја јата.

Коров пустињак примиче се кући.

Кућа се руни, црне дувари...
Гледам је сетан, свега сећам.
Уснула кућа, а дан се жари.

Ноћу, из сна мора јаве

Причине се сене укућана.
У шапат одјеке...успомене
Видело стиха збра за свитај дана.

Свитнула је муња живота.

У мислима куће напуштене
Предиво невидљиво небо мота.
Уз огњишта ноћи угашене.

Хуји ветар – то земља дише.

Зуји вретено у тами списа заробљено.
Са овога света кукурикање петла
Призива зором сене, о животима пише.

208
Раденко Томић

МОЈА КУЋА

Усуђујем се рећи да такву кућу није имао нико

Кров моје куће подиже сам бог
Једном кад беше уморан
И када му беше свега доста
Ево, рече, то је све што могу за те и оде
Опеку су међутим доносили Немци
Које сам осудио на вечиту робију
А малтер Турци које сам такође казнио
Слушали су и радили предано
Арапи су чинили све да доскоче Кеопсу
И довлачили најчвршћи камен
Не би ли ме уверили у своју оданост
Такве зидове нико неће имати, рекоше
И красише их златом и сребром
Да ли сте видели моју кућу
Три пута на дан умирем и васкрсавам у њој
Три пута се лично могу обратити богу
Али ја ту могућност не користим

209
Стеван Тонтић

КУЋА У НЕБУ

Наша кућа на брежуљку

била се ородила с небом
свака хуља од анђела могла је да нас кибицује
сваки олош одого знао је
имамо ли соли за вечеру!

Кућа се толико слизала с небом

кћери небеске крадом су пријале
усне на телима нас браће
било је тренутака – богу је од наше фамилије
мрак на очи падао.

Небо се свијало око нашег гнезда

као око раја
браћа су ликовала
гунђао тата
сузила мајка.

Дара је превршила меру

запржићу им чорбу! – рече отац
па опали увис из просте
ловачке пушке.

Наста такав мир

хоћеш-нећеш могао си чути како постојиш
а горе се свако – него шта –
посветио послу за који је плаћен!

210
Милинко Тороман

ЗМИЈА ПОД КУЋОМ

Посекао велику шуму

и за само једну ноћ
у нашем селу кућу саградио.
Свих седам мајстора у зидове уградио.
Најмлађим подупро рогове.
Чули га у свитање како јауче.
Стругнуће брзо иако не кисне.
Сагњиће брже од грађе јелове.
Црви из дрвета прећи ће и на остале.
Чим иза прућа месо осете.
И нас ће уградити у своје нечастиве преграде.
Нас и наше синове.
Чим му ветрови кућу развале.
Даље му кућа!
И он у кући!
И змија под кућом!
Видели га како улеће кроз прозоре.
Видели га синоћ како утрчава кроз зидове.
Прозор му се сваке ноћи
на другој страни засјаји.
Прага и нема. Само шупља кост на улазу
окреће се ноћној промаји.
Видели га како на крову шиљи рогове.
Врата има али не могу да се отворе.

211
Милорад Ћирић

КУЋА НА ОСАМИ

Кућа нам је на крају видика, сама

Као да је бичем божјим у крш и беспуће сатерана

Долазе честити људи и помоле се њеном здању

Застану војске, поседају страже, монаси изљубе

Сврати и хусар: око му житно, у сечиву блага

дотицања згасла
Сенка му тела постиђена и гле,
иште новог господара!

Кућа је то без житеља и раба, славно сама

бескрају посвећеног дара, сажета до сјаја

Крепког ли здравља, одано чамотна

та наша од крви катедрала

Свежег поимања, светски распремљена

Брижна да гласоношама и пророчницима какву
невољу не ствара?

212
Влајко Ћулафић

КУЋА

3.
Једног пролећа из темеља куће
Кроз патос поче да избија пруће.

Док ћутах, згрчен, крај огња, у соби,

Израсте трешња и кроз плафон проби.

Шкрипала су, свуноћ, кућна брвна, тмаста,

Од трешњинога пренаглога раста.

Гледао сам, згранут, ал и не опазих:

Она за ноћ једну олиста и сазри.

Навалише птице на њен плод сазрели,

У моју кућу шума се пресели.

Узалуд је било што на њу кидишем,

Она је расла негло и све више.

И док се са њом цијелу ноћ борих,

У страшно гнијездо шума се претвори.

213
Драгомир Ћулафић

ИЗДАЛЕКА

Са прозора букет мазни,

пун мирисног сажимања
другог доба што се склања
пред самоћом соба празних,

обасјава мук претећи,

кључа у свет одлутала,
не би ли га препознала
жедна рука, лавеж псећи,

оковани око куће,

стреха докле дуго чека
јужни ветар, ласте вруће,

букет зимски кућу греје,

затрепери издалека
чежња која њој баш све је.

214
Ибрахим Хаџић

СОБА

Све је познато
И присно
И соба
Где си први пут врисно.

Окруњен малтер,
Опао креч,
И соба
Где си чуо прву реч.

И тајна коју данас тајиш,

Где су те нашли
Обешеног о каиш.

Све је топло
И топло.
Мухе се роје
Над животом.

И огледало које
Собу одсликава,
И нежна рука
Која те бискала.

Све је остало
Као призор
Само је пресушио
Твој извор.

215
Борислав Хорват

КУЋА

Знам, она ме негде чека,

У неко јутро, подне, вече,
Макар ко прах или јека
Да стигнем до ње непостојеће.

Ту је, крај друма, у шуми,

С великим двориштем зеленим.
За прошћем крошња липе зашуми,
Или се само причуло мени?

И, тром, из поља се враћам,

Од плодности земље без речи,
Жени и деци, славом орача,
У дом нас непостојећих.

Руке ми пуне пшеничног злата,

А родбина ме испод вење,
Гледа из старих кућних врата,
На заједничко поносна мрење.

Мрешка дан лишћем степениште.

На први степеник морам.

216
Такнем га, коњи зањиште,
И кућа се одмакне за корак.

И то се догађа наизменично.
Кад кућа постоји – мене нема.
И истина о мени тек је сличност
Са одсутношћу њеног трема.

Има ли је ил не – за њу дан
Не пита: кров јој обасјава
Тамним сунцем: ил је то сан,
И ја у њему дуго спавам.

И у сну се да уђем – одлучујем?

Ал како стићи до трема?
Храстових врата засун ту је.
А мене сада нигде нема...

Слушам, а не чујем ништа.

Из појате жедна заблеји стока,
И неко вири из дворишта:
Чуваркућа плавог крупног ока?

Растера стоку, одува сено,

Сруши се, и у темељу дрема.
Каже у сну: сад ме драгоценом
Сматрај, када ме више нема.

Ту је, али, некако и није.

Кућа је, само, није ко куће,
Јер граде је исте чаролије
За трајањем и ишчезнућем!

217
Јован Христић

ЈЕДНО СЕНТИМЕНТАЛНО
ПУТОВАЊЕ ПО МОЈОЈ СОБИ

Полако, лето се завршавало пљуском кише.

Није нам било дато да завршимо своја путовања,
Остали смо заборавивши снагу почетка,
са узалудном радошћу краја.

Дочекивао сам опет собе у истој тишини, а море

Будући тај живот, спава на малокрвном сунцу,
Док стари ми отров полако већ струји крвотоком.

У истој соби почели, у истој соби окончаћемо,

А исте битке.
Прелазе зидовима, као сенке ваздухом што чека
Крила. Полако, лето се завршавало пљуском кише.

Очи будућег јутра, опростите нама који никада

Нећемо знати за вас. Опростите нашим собама.
Док стари нам отров полако већ струји крвотоком.

218
Мићо Цвијетић

ИЗЛОМЉЕНЕ СЛИКЕ

Грлиш млади месец,

промрзлим прстима,
звезде заклањају
твоју давну слику;
титра звук у уху,
сањаш благу ватру,
што тиња на челу
у свом праоблику.

Чујеш глас дубине

из закоровљене куће,
злодух црта шаре
по лицу преслице,
разрасла празнина,
изломљене слике,
споља и унутра
под стрехом зенице.

219
Власта Ценић

ГНЕЗДО ПОД СТРЕЈУ

Кућа у кућу.
У њи се деца такмичив:
која је кућа повесела?

220
Радивој Шајтинац

ТРАЖЕ НАС ПУСТЕ

Није истоимен овај час ни са једним

треном прошлим,
крај плавих, маглених пољана
пролазе напуштене куће
скупљају се крај воде, као стада
и чекају да одбаце зидове и окна.
Ми смо бар једном умрли с тим собним зверима
понели печате хладне нутрине
ормана, столова, постеља и леђима
окренутих књига
да бисмо знали да је Својина
изнад прага спотицање
и гацање по поду, од зида до зида,
пресечен труп на прозору што гледа стиже ли ко
и светиљка у углу.
Оданде, једноставно, никуд се није могло друкче,
били смо једина ствар од меса
и наметнуте су нам разлике у старењу
затварале ладлице и отварале очи.
Браве, конопци, плућа, посуде, лица,
о, какве смо издаје пред тим стварима
које су чиниле толико Других пре нас.
С малених пољана безубе прилазе куће
да се уселе у нас.

221
Алекса Шантић

НАШ СТАРИ ДОМЕ...

Наш стари доме, како си орон`о!

Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара –
Гризе, ко чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште

Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове напис`о,

Овдје је с душом полетила мис`о
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда беше рај... А сада?

На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим ко ти, доме стари...

222
Марија Шимоковић

КУЋЕ

велике се ствари догађају

док чекаш да дође сан у кућу
твоја је кућа твоје тело
и нигде без дома на пут не крећеш
па зашто се од свуда враћаш у исто двориште
и зашто га само својим називаш
тај камен на камену ограђен
да други не виде како корачаш собама
понекад би разбио сва врата
да чују како би говорио а ниси сам
ни иза њих
та небројена врата што тајне чувају
као бајаги ти кључеви и оне браве
све је то помало шашаво кад боље размислиш
јер тело је твоја једина кућа
а нико ту не притиска звоно

223
Флорика Штефан

КУЋНИ ПРАГ

Доћи ћеш једном, у неко летње доба,

пуна сунца и мириса, да се нагледаш
стреја и ластавица, да се наслушаш птичјег цвркута
и дечје граје, и истим улицама премераваш
тркачким кораком столетну једру земљу.
Прадавне чуме, минуле грудобоље,
у ишчезлим белезима,
на гробљима, испод свих слојева земље здравице,
као зла коб се памте и скривају од ока.
Само је кућни праг трајан и вечно се обнавља.

224
Белешка о приређивачу:

Радиша Драгићевић
Рођен 30. јула 1956. у Минићеву, одрастао у
Мањинцу, код Књажевца. Живи и ради у Бору.

Објавио књиге:

ПРЕКО НЕБА, роман, Нота Књажевац, 1993.

ЗАШТО РЕКА ИМА ДВЕ ОБАЛЕ, песме, Апостроф,
Београд, 1995.
БЕЛЕЗИ, песме, Градина, Ниш, 1998. (награда Народне
библиотеке Бор - Књига године борског аутора)
КОЛИКО ДУГО ЖИВИ ДРВЕЋЕ, песме, Апостроф,
Београд, 2001.
САМОТИЊА, роман, Нолит, Београд, 2001. (награда
Народне библиотеке Бор - Књига године; нај-читанија
књига Библиотеке “Његош” Књажевац)
МАЊИНАЦ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ, хроника,
Културно просветна заједница Србије Београд – КПЗ
Зајечар, 2002. (ЦД издање 2008)
НА ДРУГОЈ ОБАЛИ, приповетке, Крајински књиже-вни
круг - Бакар Бор, 2006. (награда Народне библиотеке Бор
- Књига године борског аутора)
КЊИГА О НАМА, роман, Кораци, Крагујевац, 2007.
(награда Народне библиотеке Бор - Књига године)
ОД ЗОНЕ ДО ЗОНЕ, Aлманах ФК Бор 1919-2006,
Народна библиотека Бор, Бор 2007.
БЕЗ АКОРДА, антологија текстова југословенске
забавне музике 1954 – 1991, самостално издање, 2010.

225
 Приредио је зборник борских песника ИЗМЕЂУ ТЕБЕ
И МЕНЕ, КО Бор, 1980. и постхумна издања прича
Светислава Божиновића НЕОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ,
Завичајно друштво Тимочана-Торлака, Ми-нићево 2000. и
записа Миодрага Милојковића КЊАЖЕВАЧКОМ
ЧАРШИЈОМ, Дом културе Књаже-вац, 2005. те антологију
текстова југословенске забавне музике 1954 – 1991. БЕЗ
АКОРДА (самостално електронско издање, 2010).
Заступљен je у Антологији дијалекатске поезије
МАТЕРЊИ ЈЕЗИК (Зоран Вучић), 1998. и СРПСКОЈ
ПОЕТСКОЈ ПЛЕТЕНИЦИ (Дејан Томић), Прометеј Нови
Сад, 2003. Поезија и проза су му превођене на енглески и
бугарски језик.

Објављује сатиру под псеудонимом Рајко Мицин.

Добитник је Златне кациге на Међунаро-дном фестивалу
2004. и награде за сатиричну поезију 2001, 2005. и 2006.
Аутор је књига пародија и сатиричне поезије НИ ПО БАБУ
НИ ПО СТРИЧЕВИМА (Инорог Бор, 2002, награда
Сатири-чно перо листа Тимок), и ТАМО ЈЕ ДАЛЕКО
(Дом културе Књажевац 2005), и више електронских
издања сатире. Заступљен је у антологијама афоризама и
сатиричних прича.

Адреса: 7. јули 51 / 2, 19210 БОР

E-mail: dragicevic.radisa@open.telokom.rs
Web site: www.books-dragicevic.com

226
 С а д р ж а ј

Милован Алексић (1936)

Прозори 7
Божидар Андрејић (1944)
Кућа 8
Радомир Андрић (1944)
Кућа на низбрдици 9
Светлана Арсић (1959)
Сеновита кућа 10
Горан Бабић (1944)
Ова кућа под чији смо кров 11
Предраг Бајчић (1932 - 2010)
Док зида кућу Милисав 12
Благоје Баковић (1957)
Таван 13
Миодраг Богдановић
Зидам нову кућу 14
Предраг Богдановић Ци (1944)
Отац ће се поново родити 15
Драгомир Брајковић (1947 - 2009)
Кућни праг 16
Јанко Брајковић (1949)
Наша кућа 17
Бранислав Бранковић (1955)
У црној кући 18
Златко Васић
Кућа 19
Славица Величковић (1967)
*** 20
Бранислав Вељковић (1948)
Кућа оваква 21

227
Милован Витезовић (1944)
Кућа родна 22
Момир Војводић (1939)
Кућиште 23
Младен Срђан Воларевић (1947)
Један таван у Буковићу 24
Марко Врањешевић (1903 – 1974)
Кућа које ускоро више неће бити 25
Божидар Вујић (1942)
Таван 26
Никола Вујчић (1956)
Врата 27
Алек Вукадиновић (1938)
Кућа и гост 28
Душан Вукајловић (1948 - 1994)
Домаћа прича 29
Верољуб Вукашиновић (1959)
Бивше куће укућани 30
Чедомир Вукићевић
Кућна клетва 31
Марко Вуковић (1975)
Кућа 32
Боривоје Вукомановић (1934)
Трошна кућа 33
Војислав Вулановић (1931)
Дом 34
Зоран Вучић (1947)
Кућа 35
Радослав Вучковић (1949)
Родна кућа (1) 36
Манојле Гавриловић (1945)
Испод старе куће 37

228
Иван Гађански (1937)
Кућа 38
Драгица Гашпар (1933)
Очева кућа 40
Славомир Гвозденовић (1953)
Корени 41
Петар Геров (1933)
Заспало огњиште 42
Ненад Грујичић (1954)
С прага 43
Синан Гуџевић (1954)
Брига о кући 44
Оскар Давичо (1909 - 1989)
Кућа 45
Милован Данојлић (1937)
Кућа са тремом 46
Милутин Лујо Данојлић (1939)
Моја кућа 47
Небојша Деветак (1955)
Опустошена српска кућа 48
Арсен Дедић (1938)
Кућа поред мора 49
Сунчица Денић (1956)
Дом 50
Жарко Димић (1962)
Већ би да ходају куће 51
Радиша Драгићевић (1956)
Моја кућа 52
Бранислав Драгојевић (1933 – 2008)
Балада 53
Драган Драгојловић (1941)
Одвезоше небески сватови наш дом 54

229
Живанка Драгошановић (1945)
Дедина кућа 55
Велимир Драшковић (1954)
Стожер у кући 56
Љубинко Дугалић (1959)
Кућа без прага 57
Тодор Дутина (1948 – 2007)
Поноћна пустош у дому моје мајке 58
Јован Дучић (1874 – 1943)
Гнездо 59
Љубиша Ђидић (1937)
Кућа у Балшићевој 27 60
Раде Ђокановић (1955)
Кућа 61
Милан Ђокић (1937)
Кућа 62
Глигорије Ђорђевић
Кућа на југу 63
Горан Ђорђевић (1952)
Слава 64
Живорад Ђорђевић (1952)
Године у Буркошевој кући 65
Рајко Ђурић (1947)
Кућа 66
Томислав Ђурић (1935)
Кућа 68
Жарко Ђуровић (1928)
Родитељски дом 69
Добрица Ерић (1936)
Зидање нове куће 70
Живодраг Живковић (1937 – 2002)
Зидање куће 71

230
Драган Жигић (1935)
Кућа на мосту 72
Радошин Зајић (1952)
Кућа 74
Милица Здравковић (1944)
Музика кућа 75
Драгољуб Златковић (1937)
Дом 76
Перо Зубац (1945)
Кућа која се руши 77
Бошко Ивков (1942)
Кућа 78
Катарина Ивковић (1935 – 2008)
Кућа наша 79
Срба Игњатовић (1946)
Детињство 80
Владимир Јагличић (1961)
Пуста кућа 81
Милета Јакшић (1869 – 1935)
Усамљена кућа 82
Даринка Јеврић (1947 – 2007)
Соба 83
Волођа Јовановић
Кућа на Гардошу 84
Драган Јовановић Данилов (1960)
Подрум 85
Звездан Јовић (1930)
Време 86
Војислав Карановић (1961)
Соба 87
Драгутин Кнежевић (1940 - 2005)
Раскућница 88

231
Књижевна радионица 9
Овде ће се саградити кућа 89
Мирјана Ковачевић
После првог септембра 91
Драган Колунџија (1938)
Кућа 93
Жарко Кољибабић (1935)
Вече у нашој кући 94
Милош Комадина (1955 - 2004)
Зид 95
Милан Комненић (1940)
Кућа на продају 96
Владимир Копицл (1949)
Испред и иза куће 97
Милош Кордић (1944)
Кућа 98
Вукашин Костић (1948)
Кућа 99
Звонимир Костић (1950)
Пужева кућа 100
Злата Коцић (1950)
*** 101
Златко Красни (1951 – 2008)
Кућа од жада 102
Сава Крнета (1951)
Слике по зиду 103
Милисав Крсмановић (1948 - 2003)
Таван 104
Здравко Крстановић (1950)
Кућа од сна 105
Здравко Крстић
Кућа без адресе 106

232
Бранислав Л. Лазаревић (1910 – 1989)
Кућа гори 107
Петар Лазић (1960)
Зидови 108
Радмила Лазић (1949)
Кућа 109
Драган Лакићевић (1954)
Подземна кућа 110
Александар Лаковић (1955)
Кућа 111
Иван Лаловић (1975)
Стара кућа 112
Зоран Лекић (1952)
Ливада из доксата 113
Јелена Ленголд (1959)
Кућа 114
Раша Ливада (1948 - 2007)
Луда кућа биља 115
Мирослав Лилек (1947)
Луда кућа биља 116
Десанка Максимовић (1900 - 1993)
Српска кућа 117
Мирослав Максимовић (1946)
Соба у Рузвелтовој улици 118
Божидар Мандић (1952)
Кућа 119
Драган Мандић
Бескућник 120
Драгиша Марковић (1955)
Сликали смо се на прагу куће 121

233
Ратко Марковић Риђанин (1949)
Кућа која лебди 122
Слободан Марковић (1928 - 1990)
Пуста кућа 123
Милован Марчетић (1953)
Зидари 124
Владан Матијевић (1965)
Остављена кућа 125
Милосава Мијовић (1954)
Прозори 126
Томислав Мијовић (1932)
Инат 127
Братислав Милановић (1950)
Дому одвећ туђ 128
Саша Миленић (1967)
Српска кућа 129
Милисав Миленковић (1939)
Кућне браве 130
Љубица Милетић (1948)
Немири под гредом 131
Милен Миливојевић (1943)
Стара кућа 132
Зоран Милић (1940 – 2007)
*** 133
Милош Милишић (1958)
Зидање 134
Момчило Милошевић (1949 – 2007)
Огњиште 135
Радомир Мићуновић (1940)
Они чувају кућу 136
Мирослав Цера Михаиловић (1955)
Кућа 137

234
Милан Михајловић (1966)
Кућа без крова 138
Танасије Младеновић (1913 - 2003)
Кућа на друму 139
Милан Ненадић (1947)
Рушење старе зграде 140
Злата Нешић (1956)
Жута кућа 142
Станиша Нешић (1956)
Црепови и цигле 144
Димитрије Николајевић (1935)
Раскућена кућа 146
Јован Николић (1955)
Сан о кући 147
Татјана Осречки (1946)
*** 148
Васа Павковић (1953)
Опис собе 149
Миодраг Павловић (1928)
Под земљом 150
Петар Пајић (1935)
Празна соба 151
Миливоје Пајовић (1968)
Напад на кућу 152
Момчило Параушић (1934 - 2009)
Моја кућа је отворена 153
Наташа Пејовић (1946)
Напуштена кућа 154
Бранислав Перић (1950)
Кућа 155
Рајко Петров Ного (1945)
Балада о коприви 156

235
Зоран Петровић (1954)
*** 158
Милутин Петровић (1941)
Благо оном који светлост узе за свој дом 159
Нада Петровић
Урушена кућа 160
Васко Попа (1922 – 1991)
Одјекивање 161
Милијан Поповић (1928)
Кућа нам непоспремљена 162
Павле Поповић (1923 - 2001)
Отац покрива кућу 163
Јелена Протић Петронијевић (1963)
Кућа на брду 164
Адам Пуслојић (1943)
Камена кућа 165
Бранко В. Радичевић (1925 - 2001)
Земља, кућа и ја 166
Борислав Радовић (1935)
Млеко и мед 167
Стеван Раичковић (1928 – 2007)
Кућа 168
Љубиша Рајковић (1940)
Родни праг 169
Угљеша Рајчевић (1931)
Кад луд кућу зида 170
Слободан Ракитић (1940)
Кућа 172
Горан Ранчић (1960)
Кућа 173
Иван Растегорац (1940)
Наша кућа 175

236
Исмет Реброња (1942 - 2006)
Кућа 176
Ранко Рисојевић (1943)
Димњаци 177
Слађана Ристић (1958)
Гатка за кућу 178
Обрен Ристић (1960)
Моји чувари 179
Александар Ристовић (1933 – 1994)
Повратак дому 180
Јевросима Ристовић (1948)
Кућа тајне 181
Слободан Ристовић (1952)
Кућа 182
Тиодор Росић (1950)
*** 183
Александар Секулић (1937 - 2009)
Кућа од стакла 184
Миодраг Сибиновић (1937)
Јабука цивилизације 185
Гордана Симеуновић (1963)
Пут до моје куће 186
Љубомир Симовић (1935)
Песма о великој кући и породици 187
Симон Симоновић (1946)
Кућа, очева 188
Ђорђо Сладоје (1954)
Чуваркућа 190
Доброслав Смиљанић (1933)
Кућа без крова 192
Стоиљко Станишић (1936)
Праг 193

237
Светлана Станковић
Наша кућа 194
Љуба Станојевић (1927 - 1985)
На прагу 195
Верослав Стефановић (1951)
Стара кућа 196
Слободан Стојадиновић (1948)
Поље у кући 197
Радослав Стојановић (1950)
Кућа, мајстори 198
Дане Стојиљковић (1938)
Кад бих имао кућу 199
Ђоко Стојичић (1936)
Огњиште завичајне куће 200
Јелена Стојсављевић (1972)
Кућа 201
Дејан Тадић (1954)
Порушена кућа 202
Новица Тадић (1949)
Подрум 203
Милосав Тешић (1947)
Дивља кућа 204
Божидар Тимотијевић (1932 - 2000)
Бела кућа на брду 205
Драган Хаџи Тодоровић (1951- 2008)
Стани на праг новог дома 206
Мирослав Тодоровић (1946)
Стихови самоте 207
Раденко Томић (1934 – 1985)
Моја кућа 209
Стеван Тонтић (1946)
Кућа у небу 210

238
Милинко Тороман (1940 - 2005)
Змија под кућом 211
Милорад Ћирић (1943)
Кућа на осами 212
Влајко Ћулафић (1957)
Кућа 213
Драгомир Ћулафић (1940)
Издалека 214
Ибрахим Хаџић (1944 - 2010)
Соба 215
Борислав Хорват (1942 – 2001)
Кућа 216
Јован Христић (1933 - 2002)
Једно сентиментално путовање... 218
Мићо Цвијетић (1946)
Изломљене слике 219
Власта Ценић (1957)
Гнездо под стреју 220
Радивој Шајтинац (1949)
Траже нас пусте 221
Алекса Шантић (1868 – 1924)
Наш стари доме... 222
Марија Шимоковић (1947)
Куће 223
Флорика Штефан (1930)
Кућни праг 224
Белешка о приређивачу
*** 225

239
 КУЋА у српској поезији
Приредио:
Радиша Драгићевић
Библиотека: НАСЛЕЂА
Издавач:
Књижевно друштво “СВЕТИ САВА” Београд
Уредник:
Живко Николић
За издавача:
Небојша Ћосић

Унос текста и коректура:

Јелена и Милена Драгићевић
Компјутерска обрада:
Александар Драгићевић
Штампа: “Терција” Бор, 7. јули 58
Тираж 500
Београд, 2010.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1 (082.2)

КУЋА у српској поезији / Приредио Радиша Драгићевић.-

Београд: Књижевно друштво „Свети Сава“, 2010 (Бор:
Терција) – 240 стр.; 21цм. – Библиотека Наслеђа /
(Књижевно друштво „Свети Сава“ Београд)
/Тираж 500. – Белешка о приређивачу, стр. 225-226)

ИСБН 978-86-6087-018-8
1. Драгићевић, Радиша /уредник/

240