Professional Documents
Culture Documents
Црквени канони
(синопсис)
САДРЖАЈ:
Увод:
1
I ДЕОАПОСТОЛСКИ КАНОНИ И КАНОНИ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
АПОСТОЛСКА ПРАВИЛА
ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
ТРУЛСКИ САБОР
СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
УВОД
2
у ова два тома, настао је на основу издања које је приредио англикански свештеник
Вилијам Бевериџ (William Beveridge,1637-1708), или, како је у латинској верзији
његово име Gilielmus Beveregius, које је издато у Оксфорду (Oxonii) 1672. под насловом
sive Pandectae canonum ss. Apostolorum et conciliorum AB ECCLESIA
GRAECA RECEPTORUM NECNON CANONICARUM SS. PATRUM EPISTOLARUM:
UNA CUM SCHOLIIS ANTIQUORUM SINGULIS EORUMANNEXIS ET SCRIPTIS
ALIISHUC SPECTANTIBUS. Сам пак Бевериџ је објединио нека ранија делимична
издања: прво издање апостолских канона, које се појавило у Нирнмбергу 1531. а
приредио га је Халоандер (GREGORIUS HALOANDER, + 1531); прво издање
Апостолских канона и /канона/ светих сабора, које је приредио Johannes Tilius (Jean du
Tillet, + 1570) у Паризу, 1540. У Паризу су се 1618. и 1621. појавила тумачења Јована
Зонаре на свете и божанствене каноне. Такође у Паризу су 1620. изашла и тумачења
светих и божанствених канона од стране Теодора Валсамона. Тако је, дакле, Бевериџ
сакупио канонске текстове, тумачења Зонаре, Валсамона и тумачење Алексија
Аристина на синопсис; објавио их двојезично, наиме, на грчком и латинском; написао
увод и ноте, што је у своме издању поновио кардинал Миње.
Синопсис представља сажетак неког текста, у овом случају, текста канона, или, у
српском преводу, правила. Такви синопсиси су вековима познати у црквеној пракси.
Најстарији је синопсис Стефана Ефеског, с почетка шестог века, на основу кога је и
написао своја тумачења Алексије Аристин у дванаестом веку. Други познатији
синопсиси су: синопсис Симеона магистра и логотета, и синопсис Константина
Арменопулоса. Намена синопсиса је потекла из жеље да се правила Цркве што лакше и
шире усвоје. Таква правила су садржавала само оно што је ствар некога потпунога
канона. Ја сам пак настојао да задржим и још неке друге ствари, које би требале да
буду интересантне читаоцима из различитих области. На пример, преводио сам
литургијске доксологије, догматска места, места која се тичу хришћанске уметности,
обреда и побожности, и томе сл. Нисам желео да неке важне термине преводим с
данашње тачке гледишта, мада је тиме отежано разумевање онима који нису нарочито
блиски овој области. Наиме, нисам подручје које потпада под једнога епископа назвао
епархијом - како се оно данас назива - него онако како се оно именовало на дотичном
месту, нпр. парохија - мада се данас тако назива подручје које припада презвитеру.
Даље, грчку реч преводио сам као жртвеник, а не са латинизмом „олтар"
мада је он данас одомаћен. Именицу "лаик", преводио сам углавном као верник -
некада је остављена у изворном облику - иако је то незадовољавајући еквивалент, јер
би се овом речју поклапао и други грчки израз. Проблем је у томе што је λαϊκός,
oзначавао верујући народ, односно, верујућег човека. Потпуно је погрешан — иако је
мој незадовољавајући - превод чувеног Никодима Милаша, који преводи са
„световњак", и тиме буквално захвата пежоративни појам οσμικός ?оји нема никакве
везе са лаиком. Из целе канонске збирке види се да се једна реч увек употребљава у
позитивном смислу, док, онда, када се жели истаћи нешто што је у дијаметралној
супротности са хришћанством, или хришћанином, употребљава се именица
„световњак", или придев „светован". Међутим, и код ванредног онодобног научника
Милаша, види се последица једног наопаког историјског процеса, наиме, временом се,
из неких шизофрених разлога, монаштво поистоветило са аутентичним хришћанством
- и не само то, већ је оно претендовало да буде једино хришћанство — па све што није
било у оквиру њега, спадало је у категорију света, којим је за апостола Павла био један
од најнегативнијих термина.
За овакве и сличне термине нисам употребио никакве напомене, јер мислим да су
разумљиви из контекста. Нисам, даље, писао коментаре, јер би то захтевало вишетомно
3
дело. Једино што сам урадио, то је да сам покрај изузетно ретких и тешких термина
ставио у угластој загради разумљивији појам. На пример, у 17-ом канону Анкирског
сабора, помињу се зимници, снежници али се тек из Аристиновог
коментара види да је у питању посебна врста демонизованих људи, те сам, као што
рекох ставио реч „демонизовани" у угласту заграду.
Пошто не желим да оптеретим увод, даћу кратке податке о збиркама канона на
основу којих сам урадио синопсис. Законоправило које је овде дато састоји се из
правила Апостола, правила Васељенских сабора, правила помесних сабора и правила
светих Отаца.
Апостолска правила представљају збирку од 85 канона, која је настала у првој
половини четвртог века, и у себи садржи доникејску дисциплинарну праксу Цркве. Она
су само насловљена као апостолска, мада им апостоли нису аутори, већ је писац хтео
да тим фалсификатом да већи значај своме делу, што је било веома уобичајено у то
време. Постоји дужа и краћа (55 правила) верзија, која је већ тада настала из разлике у
праксама Истока и Запада, а и после, у време раскола, послужила је приликом
аргументација.
Канони Васељенских сабора:
1. Никејски сабор, 325. - 20 канона
2. Први Цариградски сабор, 381. - 7 канона
3. Ефески, 431. - 8 канона
4. Халкидонски, 451. - 30 канона.
5. Трулски, 692, - 102 канона. Другачије се назива и шестим Васељенским
сабором, мада то није, и пето-шестим, јер претходна два сабора, пети и шести
Васељенски, нису донели никакве каноне. Сабор је у ствари хтео да кодификује све
канонске збирке које су биле у оптицају, и да насилно унификује праксе свих цркава,
што се нарочито добро да видети из многих осуда пракси у Римској и Јерменској
Цркви.
6. Други сабор по реду у Никеји Витинијској, 787. - 22 канона.
Канони помесних сабора:
1. Анкира, 314. - 25 правила.
2. Неокесарија, 314-325. - 15 канона.
3. Антиохија, 341. - 25 канона.
4. Сардика (данашња Софија), 343. - 21 канон
5. Гангра, око 340. - 21 канон.
6. Лаодикија, четврти век - 60 канона.
7. Цариград, 394. - 1 канон. Правило овога сабора, који је држан у време
Нектарија Цариградског, нисам изнео у књизи, из разлога што сам сажетак дао следећи
наведено издање, а у њему се не налази. Но, могуће га је сажети у једну реченицу:
епископа не могу да суде двојица или тројица епископа, већ само сабор.
8. Картагана, 419. - 135 правила, која представља сакупљање на једно место
канона који су доношени на претходним Картагинским саборима. Позната је под
називом Codex canonum ecclesiae Africanae.
Такође сам дао и опис канона који је донешен на сабору 258. у време Кипријана
свештеномученика и епископа Картагинског. Оно се углавном не среће у кодексима
канона православне Цркве, мада је његова одлука убројана у правоснажне од стране
Трулског сабора (кан. 2).
9. Цариград, 859. и 861. Познат и као Прво-други сабор. јер је у једну збирку
обједињен рад ова два сабора, који су држани у храму светих апостола - 17 канона.
10. Цариград, 879. - 3 канона. Такође се назива и Осмим Васељенским сабором.
Одржан је у храму св. Софије.
Канони св. Отаца:
4
Они представљају углавном делове из писама, односно одговора Отаца на
постављена им питања, и то су правила ових писаца:
1. Дионисије Александријски, + 265.
2. Григорије Неокесаријски, или Чудотворац, + 270.
3. Петар Александријски, + 311.
4. Атанасије Александријски, или Велики, + 373.
5. Василије Кесаријски, или Велики, + 379.
6. Григорије Ниски, Нисијски, из Нисе, + 395.
7. Григорије Назијанзин, или Богослов, + 389.
8. Амфилохије Иконијски, + 395.
9. Тимотеј Александријски, + 355.
10. Теофил Александријски, + 412.
11. Кирило Александријски, + 444.
12. Генадије Цариградски, + 471.
13. Тарасије Цариградски, + 809.
То су, дакле, канони који чине најауторизованију збирку, која је послужила као
костур за даље разраде у појединачним православним Црквама, између осталих и за
чувено Законоправило Светога Саве.1
На крају да кажем неколико речи о томе шта је била главна сврха којој су тежили
Оци који су се бавили кодификацијом, а и шта је то што ме је подстакло да урадим овај
синопсис. Намена канона је да лече душе и исцељују страсти.2 Мада они, овако како су
дати, представљају спољашњи принцип, изгледају као средство које осујећује, јер нису
изнедрени изнутра, ипак су неопходни као васпитно средство. То оправдано(?)
неповерење у човекове добре намере, ишло је толико далеко да су Оци који су заседали
у Сардици, увидели да морају своја правила заштити претњама, јер ако нешто није
скопчано са страхом човек га неће драговољно чувати. 3 Не држање канона за собом
повлачи подругојачење Цркве, тј. нестанак ње као такве каквом се кроз каноне
изразила. То катастрофично осећање види се у речима Василија Великог:"Много ме
жалости то што су запостављена правила Отаца, и што је избачен сваки ред из цркава.
Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем. не дођу црквене
ствари до потпуног краха".4 Олака поигравања са црквеним устројством - не мислим да
каноне не би данас требало преиспитивати, па неке чак и мењати, што би смео бити
посао само стручњака - може, дакле, довести до лоших консеквенци, или, како се
пластично изразио поводом једнога проблема еп. Игњатије Мидић: Црквa се може
претворити у „психијатријску болницу"
Мноштво померања у односу на канонско предање јасно је видљиво и у данашњој
ситуацији у СПЦ, коју је неуобичајено храбро описао Владимир Вукашиновић. Болне
тачке према њему биле би следеће:
1) „Повратак изворном смислу и значају парохије као литургијске заједнице".
Тешко би ову тезу било ко могао поткрепити наводима из канона, али не у том смислу
да је она неправилна, напротив; она је тешка за поткрепити јер ми се чини да се већина
канона директно или индиректно тичу ове ствари.
2) „Суочавање са проблемом неадекватног школовања богословског кадра Српске
Православне Цркве" с чиме је повезано и „Превредновање и богословско просуђивање
васпитно-образовног материјала који се излаже у нашим богословским школама".
Оваквом приступу одговара поистовећивање истинског свештенства са знањем, и
многе забране које спречавају новокрштене и необразоване да икога поучавају
1
Не треба ово Савино дело називати Крмчијом, што је опширно показао Миодраг Петровић, в. O
Законоправилу или Номоканону светога Саве, Београд, 1990. стр. 7-39.
2
Tрул. кан. 2
3
Сард. кан. 20
4
Вас. Вел. кан. 90
5
богословљу. Ово је сада најалармантнија ствар, која, ако се не поправи, одузеће сваку
наду да ће доћи до препорода у Цркви. Колика је инертност наше Цркве огледа се на
једноставном примеру, наиме, ми још увек немамо ни критичка издања дела светог
Саве, о коме толики говоре, а колико је могуће сувисло бавити се Савиним делом, лако
се да просудити на основу ове чињенице; да ли још треба поменути да немамо у
целости преведено ни свето Писмо?
3) „Поновно откривање изворних димензија лаичког служења у Цркви Божијој".
Колико је девијантан однос према лаицима могло се видети и на основу онога што сам
изложио о генези појма „световњак" из појма „лаик", односно, како се „верник"
претворио у ,,неверника". Верници су могли, како ће се видети у канонима, да
учествују у избору епископа и свештеника, могли су „чак" подносити и тужбе против
епископа, морали су да учествују (стално се причешћујући) у литургији, јер се само на
тај начин конституисало тело Христово.
AПОСТОЛСКА ПРАВИЛА
11
ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
ТРУЛСКИ САБОР
16
и да би свештени чин био без срамоте. Онај ко продужи да живи са својом женом, нека
се свргне.
13. Неисправна је пракса Римске Цркве, која захтева од свештеника да не живе са
својим законитим женама. Они који то чине, нека се свргну, јер је брак частан, и не сме
се растављати оно што је Бог саставио. Такође треба да се свргну они који терају своје
жене под изговором побожности.
14. Ђакон да се не рукополаже пре двадесет и пет година, а презвитер пре
тридесет, ма био и достојан - јер је и Христос тек са тридесет година почео поучавати.
Ђакониса да се не рукополаже пре четрдесете године.
15. Ипођакон да се не рукополаже пре двадесете своје године.
Нека се свргне свако ко се постави на било који степен пре одређеног рока.
16. Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у
сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења
једног места из Дела Апостолских (6, 1-6). Треба прихватити мишљење Јована
Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него
просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
17. Пошто ипак има оних клирика који без дозволе свог епископа пређоше у
друге цркве, треба да се свргну и они, и они који су их примили.
18. Клирици који су напустили своје цркве због најезде варвара, нека се врате кад
престане опасност. Ако то не учине, нека се одлуче док се не покају; исто важи и за
епископа који их прими.
19. Предстојници да поучавају клир и народ сваког дана, а нарочито у дане
Господње. Проблематична места из Божанског Писма да више тумаче по Оцима, него
по својој памети, да не би ако су неспособни упали у заблуду.
20. Епископ не може да поучава у граду који није његов. Ако то ради, нека се
спусти на презвитерски степен.
21. Свргнути клирици - али само они који се кају - могу да се шишају као
клирици. Они који се добровољно не кају, нека носе косу као верници.
22. Епископи и клирици који су рукоположени за новац, нека се свргну, као и они
који су их поставили.
23. Епископ, презвитер или ђакон да не тражи новац од онога који хоће да се
причести, јер благодат није ствар за продају. Онај ко то учини, нека се свргне.
24. Клирик или монах да не иде у позориште и на коњичке трке. Такође треба да
оде са свадбе ако почну заводљиве игре.
25. Парохије да остану у саставу својих епископија, ако су им без икаквих
проблема припадале већ тридесет година. Но, пре истека тридесет година, неко може
да подигне расправу о њима пред епархијалним сабором.
26. Презвитер који је из незнања склопио незаконит брак, може задржати само
име и част презвитерску, али само ако се разведе.
27. Клирик да носи одећу која му је својствена. Онај ко је не носи, било на путу,
било у граду, нека се одлучи на недељу дана.
28. Да се свргне клирик који меша грожђе са бескрвном Жртвом и тако га даје
верницима. Грожђе се као првина мора засебно благосиљати и делити.
29. Картагински Оци су одлучили да жртву могу приносити само они који нису
претходно јели, изузев на четвртак последње недеље Четрдесетнице. Но, да се тако не
би цела Четрдесетница обешчастила, треба постити и тога дана.
30. Свештеници из варварских крајева преступају Апостолско правило, које
забрањује клирику да отера своју жену, те се са њима договарају да више не опште.
Може им се снисходити због њиховог малодушног мишљења, Међутим, кад ствари
тако стоје, треба сасвим да се оделе од њих.
31. Клирици могу крштавати и служити литургије по кућама само ако им то
епископ дозволи. Онај ко то преступи, нека се свргне.
17
32. И Јерменска Црква треба да меша воду и вино приликом свршавања
евхаристије. Јермени, наиме, не сипају воду у путир, позивајући се на Јована
Златоустог, који је говорио против Јеретика водозаступника да треба у евхаристији
користити вино. Али он тиме није искључио употребу и воде, како Јермени погрешно
схватају. Сам Јован нам је предао да треба мешати воду и вино - јер вода и крв
истекоше из Спаситељевог бока - а писмено су то учинили Василије Велики и Јаков,
брат Господњи, у својим литургијским текстовима. Сведочанство о томе имамо и са
Картагинског сабора. Онај ко ово не буде поштовао, нека се свргне.
33. Јермени за клирике постављају само оне који су свештеничког рода, те на тај
начин следе Јудејцима. Такође постављају без пострига свештене појце и читаче.
Њихови пак читачи који су верници, читају Божанствене речи са амвона као да су
клирици. Све ово нека престане, а они који буду упорни, нека се свргну.
34. Клирици и монаси који кују завере против епископа и својих колега, нека се
сасвим збаце са свога степена.
35. Митрополит да не присваја ствари епископа који је умро или ствари које
припадају његовој Цркви. Имовина удове Цркве мора се цела предати новом епископу.
36. Ред Црквених престола је следећи: Рим, Цариград до њега, Александрија,
Антиохија и на крају, Јерусалим.
37. Епископи чије су Цркве варвари окупирали, нека врше службе у другим
крајевима.
38. Ако цар оснује нови град, политичку поделу нека следи и црквена.
39. Да се сачувају повластице великих хришћанских центара, онако како су Оци у
Ефесу прописали.
40. Ко жели да иде у манастир не може да има мање од десет година, јер таква
одлука захтева развијену свест.
Игуман треба да одлучи колико да некоме продужи ако треба искушенички рок.
Не можемо прихватити мишљење Василија Великог, да монахиња може бити
девојка са седамнаест година, него за њих одређујемо време као и за ђаконисе,
четрдесет година. Тако је нпр. и Апостол прописао да се удовица изабира са шездесет
година, али како је Црква благодаћу постала чвршћа, то су правила овај рок спустила
на четрдесет година.
41. Они који желе да се посвете усамљеничком животу и да се затворе, треба прво
да три године буду послушни неком игуману. Потом их испитује месни предстојатељ,
те проводе још једну годину ван затвора. На овај начин се проверава да ли се овом
животу неко посвећује ради испразне славе, или тежње ка добру. Када се затворе, не
смеју изићи ван, изузев по великој нужди, али и тада уз епископово одобрење. Ако
неко изађе, нека се на силу врати, те постовима и другим строгим васпитним мерама
лечи.
42. Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове и друже се са
женама и мушкарцима, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били
као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе
назвали.
43. Ниједан почињени грех не може бити запрека човеку да ступи у монаштво, јер
је монашки живот живљење у покајању.
44. Монах који блудничи, нека се казни као блудник.
45. Неки пред монашење обуку искушеницу у скупоцене хаљине, па је онда
испред жртвеника свлаче, и одмах облаче у црно. Такве провокације да се не чине, јер
је сасвим нормално да се може десити да заплаче, а они помисле да јој је срце још у
свету.
46. Монаси и монахиње не смеју излазити из ма-настира, осим из нужде, а по
одобрењу игумана, односно предстојатеља. Не смеју ни у ком случају да ноће ван
манастира.
18
47. Мушкарац да не спава у женском манастиру, нити жена у мушком, да се не би
верници саблажњавали. Клирик или верник који то учини, нека се одлучи.
48. Епископски кандидат и његова жена треба да се најпре сагласно раставе.
Затим, она иде у манастир који је далеко од епископове области. Епископ је дужан да је
издржава. Она се може, уколико је достојна, уздићи на степен ђаконисе.
49. Манастири морају остати манастирима; не могу се предавати световњацима, и
не могу се отуђивати њихова добра.
50. Клирик који се коцка, нека се свргне, а верник одлучи.
51. Забрањују се комедије и др. позоришне представе и игранке. Клирик који у
томе учествује, нека се свргне, а верник одлучи.
52. У све дане св.Четрдесетнице, изузев суботе, недеље и Благовести, нека се
држи Пређеосвећена служба.
53. Они који примају децу на крштењу, а после жене њихове мајке, најпре да се
разведу, а потом казне као блудници, јер је веће духовно сродство од телесног.
54. Богоносни Василије је прећутао о неким недозвољеним браковима, јер није
хтео да запрља говор, па их је зато све подвео под опште име. Но, то је створило
недоумице, па их ми зато наводимо: незаконит је брак са нећацима; родитеља са децом;
два брата са две сестре. Такви да се разведу и кају седам година.
55. Римска Црква пости суботе у току Четрдесетнице. Међутим, и тамо треба да
важи апостолско правило, које каже да се свргне клирик који пости суботом или
недељом, а верник да се одлучи.
56. Дознали смо да у Јерменској области и у неким др. областима, једу сир и јаја
суботом и недељом у току св. Четрдесетнице. Зато одређујемо да су у целој васељени
Црква Божија има уздржавати како од закланог, тако и од његових производа. Клирици
који ово преступе, нека се свргну, верници пак одлуче.
57. На жртвенику не треба приносити мед и млеко.
58. Ниједан верник себи да не даје од божанствених тајни, ако је присутан
епископ, презвитер или ђакон. Ко преступи, нека се одлучи на недељу дана, да би се
научио да не мисли више него што треба да мисли.
59. Нико да се не крштава у кући, него у цркви. Клирик који то преступи, нека се
свргне, а верник одлучи.
60. Пошто је онај ко се привеже за Господа једног духа са њиме, исто бива и са
оним ко се здружи са демоном. Оне који глуме да су демонизовани и по злим
обичајима притворно се понашају као они, треба их на сваки начин казнити и подврћи
мукама и малтретирању, којима се подвргавају они који су стварно демонизовани, онда
када се ослобађају од демонског деловања.
61. Да се кају шест година они који иду гатарима; они који воде мечке и друге
животиње да би развесељавали просте и обмањивали их о судбини, срећи и сл.;
разгоњачи облака; врачеви; они који праве амајлије. Они који се не покају, нека се
сасвим истерају из Цркве.
62. Да се не славе Календе, Воте, Врумалије и народне светковине. Одбацују се и
јавни женски плесови, који могу нанети многа оскврњења и штете; игре у част лажних
богова. Не сме се призивати име мрског Диониса, и изазивати смех за време претакања
вина. Не смеју се стављати маске, нити мушкарци смеју облачити женска одела и
обрнуто. Клирик који то чини, нека се свргне, а верник одлучи.
63. Повести мученика, које су написали непријатељи истине у намери да их
обешчасте, треба спалити. Они који их прихватају, нека се анатемишу.
64. Верник не треба јавно да проповеда или поучава, јер је он онај ко треба да
буде поучаван. Онај ко ово преступи, нека се одлучи на четрдесет дана.
65. Да се не пале и прескачу ватре почетком месеца. Клирик који то ради, нека се
свргне, а верник одлучи.
66. Током целе седмице после Пасхе, верници морају ићи у цркву и
19
причешћивати се, јер ћемо се тако са Христом подићи. Тада да не буду јавне представе
и коњичке трке.
67. Божанствено Писмо забрањује једење крви, задављеног. Такође се забрањује и
блуд. Клирик који нешто од овог прекрши, нека се свргне, лаик пак да се одлучи.
68. Нико не сме Свето писмо и књиге св. Отаца уништавати или их отуђивати. Ко
то учини, да се одлучи на годину дана.
69. Верник не сме да уђе унутар св. жртвеника, док цар - када да принесе дарове
Творцу - може.
70. Жене не смеју да говоре за време божанствене литургије, јер то забрањује
апостол Павле (1 Кор. 14, 35).
71. Ко студира политичке законе не треба да следи јелинске обичаје, да, наиме,
иде у позориште или носи неуобичајено одело. Нека се одлучи онај ко то учини.
72. Не смеју православни да склапају бракове са јеретицима, јер се не могу
спојити овца и вук. Такав брак да се разведе, а прекршиоци одлуче. Неправославни
који су склопили брак - а после се један супруг обрати у православље док други остане
у заблуди -нека га очувају, јер тако пише Павле (1 Кор. 7, 14).
73. Пошто се клањамо крсту умом, речју и осећањем, треба да се уклоне са подова
његове слике, да се не би газиле. Они који их цртају по поду нека се одлуче.
74. Не треба да се приређују тако зване агапе на Господњим местима и црквама.
Они који то чине, нека се одлуче ако не престану.
75. Они који певају да се не деру разуздано, и да не присиљавају природу на
кричање, него да певају с пажњом и смерно, јер Бог, коме певају, види оно што је
скривено.
76. У црквеном дворишту не сме бити крчме или се вршити било каква продаја,
јер је то Христос примером забранио (Јн. 2, 16). Да се одлучи онај ко чини супротно.
77. Не смеју да се заједно са женама у јавним купатилима купају клирици, монаси
или верници, јер је то први приговор који износе пагани. Клирик који то чини, нега се
свргне, а верник одлучи.
78. Они који се просвећују треба да се поучавају, и петог дана у седмици,
одговарају епископима или презвитерима.
79. Да се не праве колачи од финог брашна у част порођајних болова чисте Дјеве
Мајке, јер их она није имала. Клирик који то чини, нека се свргне, а верник одлучи.
80. Епископ, презвитер или верник, који не дође у три недеље за три седмице у
цркву, а није био спречен неодложним послом или већом потребом, него борави у
граду - ако је клирик, да се свргне, а ако је верник, нека се одлучи.
81. Клирик који у Трисветој песми пева: Свети бесмртни. који си распет за нас,
помилуј нас - да се свргне, а верник или монах одлучи.
82. Не треба сликати Христа у виду јагњета - јер је то тек симбол, сена - него
јагње у виду човека, да би се сетили док гледамо његову слику, смерности Бога Слова
и свега што је учинио за нас.
83. Мртвима не давати евхаристију, јер је речено: Узмите, једите (Мт. 26, 26), а
они не могу ни узети ни јести.
84. Када се не може доказати за децу да су крштена, треба их крстити.
85. Господар треба да ослобађа своје робове у присуству два-три сведока, да би то
отпуштање било пуноважно.
86. Они који окупљају и хране курве, ако су клирици, да се свргну, а ако су
верници одлуче.
87. Жена која напусти мужа и пође другоме, прељубница је. Ако је муж невин,
може имати општење с Црквом. Онај ко остави своју жену и узме другу, одлучује се на
седам година.
88. Нико да не уводи животиње у црквено двориште, изузев ако је на путу и нема
20
где да буде, те је треба привезати да не би случајно погинула, и тако сам власник
дошао у опасност. Клирик који би увео животињу, без овог разлога, да се свргне, а
верник одлучи.
89. Пост да се завршава око поноћи Велике суботе, јер тако пишу Матеј (28, 1) и
Лука (24, 1).
90. Од суботе увече до недеље увече, молитве се произносе без клечања, да би
смо славили васкрс Христов.
91. Они који дају и они који узимају отрове за побачај, да се казне као убице.
92. Они који отимају жене, или помажу отмичарима, ако су клирици, нека се
свргну, а ако су верници, анатемишу.
93. Жена војника, или неког човека који оде на пут, која се уда за другога, а да
нема поузданих вести да је умро, чини прељубу. Ако се удала на основу поузданог
гласа, треба јој снисходити. Она која се уда, а муж јој се после врати, може се вратити
првоме мужу ако је он хоће; треба јој опростити јер је то учинила из незнања. Она која
се уда из незнања за човека кога је прва жена оставила, па буде отпуштена, јер се овоме
прва врати, може се удати, зато што је у блуд пала из незнања.
94. Да се одлучи онај ко се куне јелинским заклетвама.
95. Једни јеретици (аријанци, македоњани, новатијани, четрнаестодневници и
аполинаријевци) примају се кроз помазање, а пошто писмено анатемишу своју јерес.
Други (павлијанци, евномијанци, монтанисти, савелијанци, манихејци,
маркионити и валентиновци) се примају поновним крштењем.
Трећи (несторијанци, евтихијанци и северијанци) треба да писмено анатемишу
Несторија, Евтиха, Диоскора и Севера, па да се приме у Цркву.
96. Они који се фризирају и тако омамљују слабе душе оних који их гледају, нека
се одлуче, јер треба пре украшавати унутрашњег човека, него спољашњег.
97. Они који живећи са женом, или неки други начин претворе св. места у општа,
треба да се истерају и из места за катихумене. Клирик који то учини, нека се свргне, а
верник одлучи.
98. Прељубник је онај ко узме туђу заручницу.
99. Јермени кувају месо унутар жртвеника и деле свештеницима, следећи тако
јудејски обичај. Међутим, не треба давати свештеницима посебне комаде, а кување
треба да се обавља ван цркве. Да се одлуче они који то чине.
100. Телесна чула лако утичу на душу, те се зато не смеју сликати слике које
изопачавају ум и пале пламен задовољства. Да се одлучи онај ко то чини.
101. Онај ко узима причешће, нека крстолико склопи руке; не сме да донесе неку
посуду у коју би ставио причешће, јер је достојнија слика Божија - човек, од бездушне
твари. Да се одлучи онај ко то чини, а такође и онај ко тако даје и причешће.
102. Они који су добили од Бога власт везивања и разрешивања, нека гледају на
разлог због кога је почињен неки грех, и на покајниково стање. Покајник се не сме
строгошћу бацати у очајање, или претераном благошћу у распусност.
21
1. Каноне треба чувати као Божија откривења, јер су Оци Духом одредили оно
што је корисно. Треба држати: Апостолска правила, правила шест васељенских сабора,
помесних сабора и св. Отаца.
2. Пошто Бога славимо говорећи: „О праведним судовима твојим размишљаћу, и
речи твоје нећу заборавити" (Пс. 118, 6), спасоносно је свим хришћанима да то чувају,
а нарочито свештеницима. Зато митрополит треба да испита кандидата за епископа да
ли је способан да промишљено, а не тек површно чита св. правила и божанско Писмо;
јер само ако са разумевањем чита, моћи ће да поучава народ. Наиме, суштина нашег
свештенства је у истинитом познавању божанствених књига, како је казао велики
Дионисије. Ако кандидат неће тако да поступи, нека се не рукополаже, јер Бог вели:
„Ти си одбацио знање, па ћу ја и тебе одбацити да ми не служиш као свештеник" (Ос.
4, 6).
3. Било који избор за клирика, који бива преко државних власти, нема вредности.
4. Епископ не може да тражи новац да би изгладио сагрешење неком себи
потчињеном епископу, клирику и монаху. Епископ који то чини, или из неког другог
разлога забрањује некоме да служи, или одлучи неког клирика, нека се казни.
5. Ко греши и неће да се исправи, он остаје у смрти, тј. то је грех на смрт. Тако
против правила греше они који купују свештенство и они који га продају, те их стога
треба свргнути.
6. У свакој епархији морају бити два пута годишње сабори, изузев ако буде нека
невоља, али и тада мора да се одржи један сабор. Митрополит да не тражи ништа од
епископа који дођу на сабор; ако то уради, нека врати четвороструко.
7. Ако су неки храмови освећени без светих остатака мученика, нека се ставе у
њих св. остаци уз молитву. Ако неко посвети храм без св. остатака, да се свргне, као
онај који преступа црквено предање.
8. Дволични хришћани који празнују суботу и држе јеврејске обичаје, нека се не
примају у Цркву, него треба да отворено буду у својој вери. Треба примити само оне
Јевреје који истински желе да буду Хришћани.
9. Списи против икона треба да се предају Цариградској епископији, да би се
ставили заједно са осталим јеретичким књигама. Клирик који их крије, нека се свргне,
а верник или монах одлучи.
10. Да се свргну клирици који пређу у другу цркву; такође и они који узму неки
световни посао, јер им је боље да поучавају децу и своје, читајући им божанска Писма,
јер су зато постали свештеницима.
11. Епископу или игуману који не жели да постави економа, нека му га постави
митрополит.
12. Епископ или игуман не смеју продавати или уступати црквена добра. Ако се
изговарају да имања производе губитак, нека их предају клирицима или сељацима, а
никако властима. Уколико су прибегли лукавству, тј. дали га клирицима или сељацима,
а то после откупи властелин, продаја да буде обеснажена и да се имање врати Цркви, а
епископ или игуман прогна.
13. Многи су храмови, епископије и манастири претворени у светске објекте.
Треба их повратити, а клирици који то неће да учине, нека се свргну, и нека буду
стављени тамо где црв не умире и огањ не гасне, јер устају на Господа који каже: Не
чините дом Оца мога домом трговине (Јн. 11, 16).
14. Клирике може постављати само епископ. Игумани и хорепископи могу
постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ.
15. Једино у случају недостатка људи, може се један клирик назначити за две
цркве.
Клирици се могу бавити и другим пословима да би зарадили за живот.
16. Клирици који носе раскошна одела и користе мирисе, нека се казне. Такође
треба казнити и оне који се ругају скромно обученима.
22
17. Неки монаси, подстакнути жељом да владају, напуштају манастире и почињу
да зидају молитвене домове, а немају за то потребна средства. Њима, верницима и др.
клирицима, епископ нека забрани такве подухвате. Ако пак имају потребна средства,
посао нека окончају.
18. Не држати у епископији или манастиру ни ропкињу ни слободну, да би тамо
обављала неки посао, јер то изазива подозрење. Такође да се уклоне жене из црквених
места, које епископ или игуман обилази, јер не смеју да оне нешто раде у њиховом
присуству.
19. Онај ко продаје свештеничке чинове, нека престане, јер ће се свргнути.
Игуманија која то ради, нека се истера и пошаље у други манастир на послушање: исто
и игуман који нема свештенички чин. Ствари пак које неко донесе са собом у
манастир, остају манастирске, макар он био истеран из манастира, осим ако за то није
крив предстојатељ.
20. Не сме бити двоструких манастира, јер такво устројство омогућава прељубе.
Монах не сме насамо да разговара са монахињом; не смеју заједно да једу или спавају у
истом манастиру. Ако монах жели да види своју рођаку која је монахиња, нека кратко
говори с њом у присуству игуманије. Ако се монахињи доносе неке ствари, нека их
испред врата прими игуманија, али у присуству једне старе монахиње.
21. Монах се не може примити у други манастир без дозволе свог игумана.
22. Не сме се јести приликом позоришних представа или сатанских песама, или
музичких и блудничких игара.
Монах или клирик, који је на путу, може јести у крчми.
АНКИРСКИ САБОР
24
НЕОКЕСАРИЈСКИ САБОР
1. Презвитер који се ожени, нека изгуби чин; ако падне у блуд или прељубу, да се
свргне, и да се стави у ред покајника.
2. Она која се уда за два брата, нека се одлучи до смрти, а у ред покајника може се
примити само ако на самрти обећа да ће се развести кад оздрави. Ако неко умре у
таквом браку, страни која остане биће тешко доступно кајање.
3. Познат је рок кајања за вишебрачне, али се он може скратити покајниковим
начином живота.
4. Ако неко пожели да спава са неком женом, па му се намера не оствари, јасно је
да га је благодат спречила.
5. Оглашени који сагреши - ако је био међу онима који клече - нека иде међу
слушаче, а ако је био слушач, нека се искључи.
25
6. Трудница се може крстити, пошто нема ништа заједничко са дететом; наиме, за
крштење је потребна свачија посебно сагласност.
7. Презвитер да не иде на свадбу другобрачног, јер ако овај буде хтео да се покаје,
презвитер ће бити у неугодном положају, јер је својим присуством одобрио такав брак.
8. Ако верникова жена учини прељубу, он не може постати служитељем.
9. Презвитер који пре рукоположења исповеди да је телесно сагрешио, нека не
приноси, али да му се остави друго што иде уз презвитерство, јер, како многи тврде,
рукоположење отпуста грехе. Уколико не исповеди, нека сам, види како да чини.
10. Исто важи и за ђакона.
11. Презвитер да се не рукополаже пре тридесете године, ма био и достојан, јер је
и Господ тек у тим годинама почео проповедати.
12. Онај ко је у болести просветљен, не може бити презвитер, јер се крстио из
нужде, а не по вери. Ако после покаже ревност, или ако нема људи, може се
рукоположити.
13. Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их
позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати.
14. Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола.
15. Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се
тако каже у књизи Дела (Дела. 6, 1-6).
ГАНГРИЈСКИ САБОР
26
9. Ко девствује, јер се гади брака, а не стога што је девство свето и добро, да се
анатемише.
10. Ко девствује, а охоли се над жењеним, да се анатемише.
11. Ко презире вечере љубави и неће да иде на њих, да се анатемише.
12. Онај ко се ружно облачи, јер мисли да то аскеза подразумева, и презире оне
који се нормално облаче, да се анатемише.
13. Жена која из аскетских разлога обуче мушко одело, да се анатемише.
14. Жена која остави мужа, јер се брака гнуша, да се анатемише.
15. Ко остави децу, не храни их и не упућује, да се анатемише.
16. Деца која не одају част својим родитељима, нарочито ако су они верни,
мислећи да ће тако бити побожнија, да се анатемишу.
17. Жена која из тобожње побожности одсече косу, коју јој је Бог дао да се сећа
потчињености, нека се анатемише.
18. Ако неко, из тобожњег подвижништва, пости у недељу, да се анатемише.
19. Подвижник који не пости постове који су општи, јер се тиме узноси, а не што
је телесно спречен, да се анатемише.
20. Ко се гади и осуђује службе у част мученика, да се анатемише.
21. Сва ова правила су донета, не против оних који се са смерношћу подвизавају,
него против оних, који под плаштом побожности носе гордост.
1. Пошто неки приложе своје имање Цркви, или пак оснују манастир, али после
настоје да задрже власт над њиме, па га продају, или управљају њиме, било сами, било
преко неког кога поставе, наређујемо да се без епископове дозволе не може подићи
манастир. Кад пак започне градња, све треба укњижити у црквене књиге, да се
онемогући да неко узурпира власт над тим објектом.
2. Има неких који се монаше да би кроз то задобили славу побожности, и лакше
задовољили својим жељама, те не иду на послушање у манастир, него остају у својим
кућама. Онај ко замонаши неког, без присуства игумана који ће преузети бригу о
његовој души, нека се свргне, а замонашеноме, нека епископ одреди манастир у који да
иде. Треба, дакле, спречити, да безрасудна монашења узрокују хулу на име Христово.
3. Предстојатељ који не тражи одбегле монахе, или неће да прими назад нађене, и
тако својом леношћу уништава поверено му стадо, нека се одлучи.
4. Монаси су у време последње јереси били присиљени да беже из једног у други
манастир, или да се склањају по кућама. Пошто сада нема за то разлога, нека се одлуче
они, и они који их приме. јер се тако велики нереди узрокују. Само их епископи могу
27
послати, ради неке корисне ствари, у други манастир или кућу.
5. Пошто неки непромишљено ступају у монашки живот. па кад не могу више да
издрже, враћају се телољубивом и страсном животу, треба да свако прође трогодишње
искушеништво. За оне који су још у свету проводили монашки живот, искушеништво
нека траје шест месеци. Игуман који ово прекрши, нека се лиши игуманства и стави у
ред послушника, а монаха преселити у други манастир.
6. Пошто монаси следе оно што је написао Лука, да. наиме, они који су веровали
у Христа нису имали ништа своје (Дела. 4, 32), то сваки од њих треба да пре монашења
види шта ће са својом имовином, јер после она припада манастиру. Ако неки монах
прећути да има имовине, нека му је кад се дозна епископ или игуман одузме, прода, и
раздели сиромасима.
7. Многи епископи настоје да подигну нове манастире, а без стварних потреба,
желећи да после присвоје њихове приходе. Да се казни епископ који се затекне у таквој
радњи. Још, ако епископ подигне неки објект, он не треба да буде у његовом
власништву, већ нека припадне епископији.
8. Епископ. презвитер или ђакон који неког - било сам, било да нареди - кастрира,
да се, као убица, свргне; верник пак да се одлучи. Казни не подлежу само ако је то
болест захтевала.
9. Свештеник не сме да никога бије, нити да наређује да се ко бије, мада неки
изопачено тумаче 27. Апостолско правило, као да оно забрањује само својеручно
кажњавање, али не и посредно. Међутим, не види се разлика у томе, да ли је неко
директно истучен или индиректно, јер је то истученоме свеједно.
Оне, који се не покоравају црквеним казнама, треба предати грађанским
властима, што је у складу са 5-им правилом Антиохијског сабора.
10. Да се свргну они који свете ствари узимају и користе у свакодневне сврхе,
мада има оних који, како каже Григорије Богослов /уствари, Григорије Ниски, правило
8., прим. З.Ђ./, злодело сматрају богоугодним делом. Они изопачено говоре, да 73.
Апостолско правило у вези са овим преступом, налаже само одлучење, јер је тако
написано, а не и свргнуће; међутим, то њихово неразумевање није обавезујуће, па их
треба свргавати.
11. Клирик који се бави световним послом, или управља нечијим домом, нека се
свргне, јер се не могу два господара служити (Мт. 6, 24).
12. Епископ треба посебно да назначи оне који могу крштавати и служити
литургије по кућама. Други клирици који нису назначени, ако се усуде ово чинити, да
се свргну, а они који опште са њима, да се одлуче.
13. Презвитер или ђакон који оптужи свога епископа, мора сачекати да се на
сабору утврди његова кривица. Ако пре доношења одлуке, прекине општење са њиме,
и тако направи раскол, нека се лиши свештеничке части, јер се ставио на место
митрополита. Монаси и световњаци који то учине, нека се сасвим одлуче.
14. Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га
помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне.
15. Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе
саборска одлука.
Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од
епископа који проповеда јерес.
16. Да се не поставља епископ у граду где столује други. Може се поставити само
у случају да први епископ да добровољну оставку.
Епископ који остави своју паству на шест месеци, а за то нема оправданог
разлога, нека се свргне, и на његово место да се постави други.
17. Не треба убудуће постављати директно за епископа простог верника, или
монаха. Мада је било случајева да су се из нужде они одмах уздизали на то
достојанство, то не треба да постане правило.
28
ЦАРИГРАДСКИ САБОР У
ХРАМУ СВ. СОФИЈЕ
29
КАРТАГИНСКИ САБОР КОЈИ ЈЕ ОДРЖАН
У КИПРИЈАНОВО ВРЕМЕ
30
АНТИОХИЈСКИ САБОР
1. Верници који прекршивши одредбу Никејског сабора, славе Пасху у време кад
и Јудејци, да се одлуче и искључе из Цркве. Епископе, презвитере, и ђаконе који то
чине, сматрамо већ одлученима и свргнутима. Они који опште са њима, подлежу истим
казнама.
2. Све оне који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно с
народом у молитви, или се одвраћају од светог причешћа евхаристијом по некаквој
жељи да руше поредак, треба истерати из Цркве, све док се не покају. Не треба их
примати у другу цркву, или се молити са њима. Епископ, презвитер или ђакон који
општи са њима, нека се одлучи, као онај ко уништава црквено правило.
3. Презвитер или ђакон који оде у другу парохију, и неће да се врати кад га
епископ зове, нека се свргне. Онај пак који га прими, нека се казни.
4. Ако неки свргнути епископ, презвитер или ђакон почне да служи, не само да га
неће моћи други сабор повратити, него ће се сасвим искључити из Цркве, а такође и
они који опште с таквима.
5. Презвитер или ђакон који се одели од свог епископа и подигавши жртвеник,
направи засебан скуп, нека се свргне, али после две опомене. Ако и даље буде
узнемиравао Цркву, и устајао против ње, казниће га грађанске власти.
6. Одлученога може примити назад његов епископ или сабор пред којим се
оправда.
7. Странца не треба примити без писма мира.
8. Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте;
хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира.
9. Свака митрополија треба да има предстојећег епископа, који је први по части.
Остали епископи не могу ништа важније чинити без његовог знања, али ни он без
њихове сагласности.
31
10. Они који су у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и
рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе
и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени.
11. Да се лиши свештеничке части онај ко пође цару, а да притом нема потребне
листе од митрополита и епископа који су у тој митрополији.
12. Ако свргнути пође цару, не може се надати да ће икада бити васпостављен, јер
је требао да се обрати сабору.
13. Епископ не може да оде у другу митрополију и тамо врши рукополагања,
осим ако га позову тамошњи митрополит и епископи. Ако ово прекрши, нека се
свргне, а оно што је урадио нема важности.
14. Ако на сабору, који разматра кривицу неког епископа, буде подељених
мишљења, митрополит нека позове још епископа из суседне епархије, да би се
њиховом помоћу, спор окончао.
15. Ако неког епископа једногласно осуде епархијални епископи, он се не може
позвати на виши суд.
16. Епископ који нема своју цркву, оде и заузме неку упражњену, а без одобрења
потпуног сабора, нека се истера. Потпуни сабор је онај, коме присуствује митрополит.
17. Епископ који неће да се прихвати Цркве за коју је постављен, нека се одлучи
док је не прими, или док потпуни епархијални сабор не донесе одлуку о њему.
18. Епископ који не може примити неку парохију, али не са својом кривицом,
нека ужива све привилегије. Одлуку о њему донеће пуни епархијални сабор.
19. Епископа рукополаже митрополит са епископима из својих области. Најбоље
би било да су сви присутни, а ако је тешко да се саберу, нека присуствује већина, или
да путем писама дају своју сагласност. Рукоположење које се другачије обави, нема
ваљаности. Приликом изборног гласања, мањина не може да оспори одлуку већине.
20. Два пута годишње нека се држе епархијални сабори, на којима се имају
решавати спорови. Саборе могу сазивати само они којима су поверене митрополије.
21. Епископ не може прећи у другу парохију, чак ни онда када га на то присиљава
народ или епископи.
22. Епископ који рукоположи некога у граду који му не припада, а без дозволе
дотичног епископа, нека се казни, а рукоположење ће бити ништавно.
23. Епископ који је на самрти, не може да постави себи наследника. Епископа,
дакле, треба да изабере сабор.
24. Епископ нека управља црквеном имовином. Презвитери и ђакони, који су око
њега, треба да знају које ствари припадају Цркви, а које епископу. Правично је да он
може оставити своје ствари коме жели. Никакву имовину не сме да сакрије од
презвитера и ђакона, да се не би јавио спор око наслеђа, уколико изненада умре.
25. Епископ може да узима од црквене имовине и дели је онима којима је
потребна, а такође и себи, и својој браћи, да не би трпели оскудицу. Не сме да црквену
имовину да на управу својој деци или рођацима; ако преступи, сабор ће га казнити.
32
ЛАОДИКИЈСКИ САБОР
1. Они који по закону и слободно ступе у други брак, пошто мало времена
проведу у посту и молитви, нека имају општење.
2. Покајници који се сасвим оставе злих дела, примају се, по доброти Божијој,
назад у Цркву, пошто издрже рок кајања.
3. Не треба уводити у свештенство новокрштеног.
4. Свештеници не смеју да узимају камате или томе слично.
5. Рукоположење не треба да се обави у присуству Слушача.
6. Онима који упорно остају у јереси не треба дозволити да уђу у дом Божији.
7. Новатијани, фотијанци, или четрнаестодневници примају се у Цркву пошто
анатемишу све јереси, науче симбол вере и помажу се светим уљем.
8. Јеретике фригијце треба крстити после пажљивог испитивања, па они били и
свештеници.
9. Верници који одлазе на молитве или службе код јеретика, нека се одлуче док се
не покају.
10. Црквени људи не треба своју децу да венчавају са јеретицима.
11. Не треба постављати презвитерице или предстојатељке.
12. За епископа треба поставити онога ко је дуже време провераван, како у
погледу учења вере, тако и у погледу владања по учењу.
13. Гомила не сме да изабира епископа.
14. Не треба слати светиње у другу парохију за време Пасхе, а у име благослова.
15. Осим канонски постављених појаца, који се пењу на амвон и певају, нико
други не треба да пева у цркви.
16. Уз друга читања из Писама, треба читати суботом и јеванђеље.
17. Не треба на богослужењима сједињавати псалме, већ треба да иза сваког
псалма следи читање.
18. Служба молитава треба свуда да буде иста, и у девети час, и на вечерњем.
19. После епископове омилије, треба свршити молитву за оглашене; кад они
изиђу чита се молитва за покајнике; кад они изиђу, пошто се претходно ставе руке на
њих, читају се три молитве за верне: прва се чита тихо, а друга и трећа на глас; нека се
затим мир даје, и то, презвитеи епископу, а верници међусобно, и онда треба свршити
св. принос. Само свештене особе могу да се причесте у простору жртвеника.
20. Ђакон може седети у присуству презвитера само ако му овај то дозволи.
33
Ђакону пак остали клирици нека одају поштовање.
21. Ипођакони не смеју стајати у ђаконикону, нити дирати св. сасуде.
22. Ипођакон не може носити орар, нити остављати место код врата.
23. Читачи и појци не могу носити орар.
24. Свештене особе не треба да улазе у крчму.
25. Не треба да ипођакон дели хлеб, нити да благосиља чашу.
26. Заклињачем не може бити онај кога није за то поставио епископ.
27. Свештене особе, клирици и верници не треба ништа да односе са вечера
љубави, јер се тиме наноси штета свештеном чину.
28. На господњим местима, и у црквама не треба приређивати вечере Господње,
јести или ноћити.
29. Анатемишу се они који, следећи Јудејцима, не раде суботом. Хришћани треба
да светкују недељу, и ако могу, уздржавају се од рада.
30. Хришћани не треба да се купају са женама у истом купатилу, јер је то
паганима главни аргумент против њих.
31. Хришћани не треба да се венчавају са јеретицима, изузев ако обећају да ће
постати хришћанима.
32. Не треба узимати благослове од јеретика, јер су они пре неблагослови него
благослови.
33. Не треба се молити с јеретицима и расколницима.
34. Анатемише се онај ко оде лажним мученицима, тј. јеретицима-мученицима,
јер су они туђи Богу.
35. Хришћани који остављају Цркву и сабирају се у част анђела, пошто су се тако
одали идолопоклонству, анатемишу се.
36. Свештене особе и клирици не смеју да се баве магијом, астрологијом,
нумерологијом, или да праве амајлије.
37. Не треба примати празничне дарове од јеретика и Јудејаца, нити славити са
њима.
38. Не треба примати пресне хлебове од Јудејаца, нити учествовати у њиховој
безбожности.
39. Не треба славити заједно са паганима, нити учествовати у њиховом
безбоштву.
40. Епископ који не дође на сабор, нека се казни, осим ако има оправдање.
41. Свештена особа или клирик не може ићи без налога свога епископа.
42. Свештене особе или клирици не могу путовати без канонских листи.
43. Ипођакон не сме, ни за кратко, оставити врата, да би се помолио.
44. Жене не могу улазити у простор жртвеника.
45. После друге недеље Четрдесетнице, не може се нико примити за просветлење.
46. Они који треба да се просветле, морају да науче ствари које се тичу вере, и да
петог дана седмице, дају одговоре епископу, или презвитерима.
47. Ко се као болестан крсти, па после оздрави, треба да се поучи вери.
48. Они који се крштењем просвећују, морају се помазати небеским уљем, да би
постали учесници царства Божијег.
49. Током Четрдесетнице хлеб се може приносити само суботом и недељом.
50. Не треба разрешити поста четвртак у последњој недељи Четрдесетнице, да се
не би тако цела Четрдесетница обешчастила. Четрдесетница се пости на суво /тј. на
води, прим. З.Ђ./.
51. Током Четрдесетнице се успомене на мученике могу држати само суботом и
недељом.
52. Не могу се држати свадбе и рођендани током Четрдесетнице.
53. Хришћани не смеју скакати и играти на свадбама, него достојанствено јести,
34
како приличи хришћанину.
54. Свештене особе, или клирици не смеју да на гозбама и свадбама гледају
глумачке представе, него кад ови дођу, устану и оду.
55. Свештене особе, клирици и верници, не треба да приређују гозбе.
56. Презвитери треба да заједно са епископом улазе и седају у олтару.
57. Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него прохођаче
/нека врста мисионара, прим. З.Ђ./. Епископи који су већ постављени у таквим
местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за
презвитере.
58. Ни епископи, ни презвитери не могу вршити принос по кућама.
59. Не смеју се читати у цркви неканонске књиге.
60. Канонске књиге Старог Завета су: Постање света, Излазак из Египта,
Левитска, Бројеви, Поновљени закони, Исус Навин, Судије, Рута, Јестира, прва и друга
Царства, те, трећа и четврта, прва и друга Дневника, прва и друга Јездрина, књига 150
Псалама, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Јов, 12 Пророка,
Исаија, Јеремија и Варух, Плач и посланице, Језекиљ, Данило.
Новозаветне: четири Јеванђеља: по Матеју, Марку, Луки, Јовану; Дела
апостолска; седам саборних посланица, једна Јаковљева, две Петрове, три Јованове,
једна Јудина; четрнаест Павлових посланица: једна Римљанима, две Коринћанима,
једна Галатима, једна Ефесцима, једна Филипљанима, једна Колошанима, две
Солуњанима, једна Јеврејима, две Тимотеју, једна Титу и једна Филимону.
35
САРДИЧКИ САБОР
37
КАРТАГИНСКИ САБОР
39
31. Презвитери, ђакони и др. нижи клирици, нека се суде са својим епископима
само у својим областима. Њихов случај може се пренети на виши суд, али, опет,
у њиховој области. Не смеју да се обраћају прекоморским судовима, иначе ће
бити лишени општења.
32. Епископ, или други клирик, који је лишен општења, ако се усуди да општи,
пре него што је ослобођен оптужбе, нека зна да је сам себи пресудио.
33. Ако се тужитељ, или тужени, боји насиља светине из тог места, нека одабере
оближње место, где ће суђење бити безбедно.
34. Ако епископ жели да ради неке важне црквене ствари постави на виши степен
неког клирика или ђакона, а овај то неће, нека се свргне и са степена који заузима.
35. Клирици или епископи који пре постављења нису имали никакве имовине, све
што би купили за време службовања, потпада под власт епископа, изузев оног што су
добили на дар, или преко наследства. Ако нешто завештају Цркви, па се после
предомисле, изгубиће своју част.
36. Презвитери не могу продавати црквене ствари без знања епископа, али ни
епископ то не може чинити без одобрења сабора, или својих презвитера.
37. Не треба ништа мењати, ни додавати одлукама Ипонског сабора.
38. Епископи и клирици нека не дају својој деци да се брзо осамостаљују, већ кад
буду уверени да су они зрели, јер ће у противном, њихови греси пасти на родитеље.
39. Да се не постављају епископима, презвитерима и ђаконима, они који не могу
да обрате све своје укућане.
40. У светилишту нека се приноси само тело и крв Господња, тј. хлеб и вино
помешано са водом. Првине пак, или мед, или млеко, приносе се у један одређен дан,
за тајну младенаца. Премда се и ово приноси на жртвенику, има свој особит благослов,
да би се разликовало од освећења тела и крви. Првине могу бити само од грожђа и
жита.
41. Клирици или уздржници нека не иду удовицама, или девицама, без одобрења
епископа или презвитера, али и тада, када им се дозволи, нека иду у нечијем друштву.
42. Епископ прве столице нека се не назива егзархом свештеника, или врховним
свештеником, или другачије, него само епископом прве столице.
43. Клирици да не улазе у крчму, изузев ако су на путу.
44. Литургију могу вршити само они који нису јели. Изузима се само један дан у
години, када се врши вечера Господња. Ако је неко умро увече, а онај ко треба да
изврши помен већ је вечерао, онда помен треба извршити само молитвама.
45. Епископи и клирици да не држе гозбе у црквама, осим када су на путу, па
морају да почину у цркви. Ове гозбе треба и народу забранити.
46. Покајницима нека епископ одређује време кајања по каквоћи сагрешења. У
случају нужде, презвитер може примити покајника без знања епископа, само ако је овај
одсутан. На јавног покајника рука нека се ставља испред врата цркве.
47. Епископ, а у његовом одсуству презвитери нека свете девице повери
поштеним женама, или, ако оне живе заједно, да пазе једна на другу, да се не би
њиховим скитањем Црква изложила подозрењу.
48. Болесни, који не могу сами одговарати, нека се крсте, кад по њиховом
одобрењу, неко други одговара за њих.
49. Глумце, одступнике и сличне људе, не треба лишавати благодати и помирења
када се кају.
50. Може се читати у цркви о страдањима мученика, онда кад се славе њихове
успомене.
51. Деца коју су крстили донатисти, нису ништа крива, те када се обрате могу се
посветити за служење св. жртвенику.
Литургију могу служити само они који нису ништа јели.
40
52. Крштење се не може два пута обавити на истој особи. Такође, једна особа не
може да се два пута рукоположи за епископа.
Епископ не може прећи у другу епархију. Онај епископ који не хтедне да се врати
својој Цркви, може се тужити грађанској власти.
53. Најмање тројица епископа да рукоположе једног епископа.
54. Ако избор неког епископа буде проблематичан, онда треба да већа бар
четворица-петорица епископа. Испитивање треба извршити пред народом коме се
поставља епископ. Када се оптужбе испитају, и кандидат ослободи сумње, тада се може
извршити рукоположење.
55. Картагинска Црква објављује о дану слављења Пасхе.
56. Сваке године за време сабора треба обићи сваку епархију.
57. Нека парохија која није имала свог епископа, већ је подлегала власти обласног
епископа, може га добити само уз сагласност епископа коме је подлегала. Презвитере
пак који заводе мештане, да би помоћу њих постали управитељи таквих општина,
треба предати грађанским судовима.
58. Ниједан епископ не може примити у своју епархију туђег клирика, ако му то
не допусти епископ чији је овај клирик.
59. Картагински епископ може рукополагати епископе и клирике за све области.
60. Епископ који је рукоположен за новоосновану епархију, нека не покушава да
прошири своју власт ван ње.
61. Они који су као деца били крштени од донатиста, могу постати клирицима
када анатемишу сваку јерес. Не треба их, дакле, наново крстити, јер је „један Бог, једна
вера, једно крштење" (Еф. 4, 5), већ кад исповеде Христа, нека приме свете тајне
Тројице.
Да ли ће пак покајани донатистички клирици задржати своје степене, сабор је
оставио као отворено питање.
62. Треба замолити најревносније за Бога цареве да поруше остатке идола и
њихових храмова у Африци.
63. Ако неко није задовољан пресудом црквеног суда, при обнови процеса, не
може сведочити онај клирик који је претходно судио, или присуствовао расправи.
64. Треба замолити цареве да забране јелинске гозбе, којима се тајно придружују
и неки хришћани, мада оне воде порекло од паганских заблуда. Усуђују се да то чине
чак и у дане рођења блажених мученика, па и на самим светим местима; по пољима и
на улицама играју и вређају многе хришћанке.
64. Такође треба замолити да се забране позоришне представе у недељу и на
празнике, а нарочито зато што током светле седмице свет више иде на коњичке трке,
него у цркву. Такви догађаји кад се поклопе са празницима, треба да се пренесу на
други дан, и хришћане не треба присиљавати да иду на њих.
65. Треба замолити и да се забрани да онога кога осуди црквени суд, узме било
ко, или његова црква, у заштиту.
66. Треба још замолити да новообраћеног глумца нико не тера да се врати глуми.
67. Ако цркве које су у Италији почну да ослобађају робове, и Афричке ће их
следити.
68. Осуђеног епископа Екитија да не узме у заштиту ниједан епископ.
69. Према донатистима треба поступати благо, не би ли тим примером увидели да
су у заблуди.
70. Да се замоле власти у Африци да испитају, и јавности објаве, шта чине
расколници, наиме, донатисти и максимилијанци.
71. Да се пошаље грамата апостолском престолу и другим прекоморским
епископима, да преиспитају своју забрану о примању у Цркву донатистичких клирика
на исти степен који су имали, јер Афричке Цркве потребују клирике. Обласни
41
епископи да без икакве запреке примају донатистичке клирике, који ревносно теже
јединству са саборном Црквом.
72. Да се пошаљу донатистима изасланици са предлогом за успостављање мира и
јединства, без којих није могуће спасење. Треба им указати на недоследности, наиме,
они држе да су се њихови расколници, максимилијанци, неправедно одвојили од њих, а
нас осуђују што сматрамо да су се они неоправдано одвојили. Такође, они примају
ради црквеног мира оне које су осудили, а приговарају што ми исто чинимо. На тај
начин треба да увиде да се без разлога споре са саборном Црквом, која се простире до
крајњих граница земље.
73. Епископи, презвитери и ђакони не смеју да се дотичу својих жена. Осталим
клирицима то не треба бранити. Но, у овој ствари, треба да се чувају обичаји сваке
поједине цркве.
74. Епископ не треба да остави своју столицу и оде у другу Цркву која је у
његовој епархији, и оставши тамо дуже, запусте свој престо.
75. Ако се не може поуздано знати, да је неко крштен, док је био беба, треба га
крстити.
76. О дану слављења Пасхе треба јављати са сабора који се држи пред њом.
77. Епископ који привремено опслужује неку столицу. нека је ни под каквим
изговором окупира, него да јој, најдаље за годину дана, постави епископа.
78. Треба замолити цареве, да при Црквама поставе заштитнике сиротиње, која
стално долази да се Цркви жали на злостављање од стране богаташа.
79. Епископи једне области треба да држе саборе на свака три месеца. Епископи
првих столица треба да долазе на свеопште саборе.
80. Епископ Кресконије мора да се појави на Афричком сабору, иначе ће се
осудити.
81. Ипонској Цркви, која је већ дуго без епископа, треба да се, ради њене
добробити, постави епископ.
82. Оптужени клирик мора да се појави на суду у току исте године. Спор се мора
расправити да се не би наслађивали јеретици и пагани. За то време, нека буду у
општењу, а ако прекораче рок, не могу се више оправдати.
83. Анатемише се епископ који остави у наслеђе нешто јеретицима или Јелинима,
ма били они и његови рођаци.
85. Треба се молити цар, да одобри ослобађања робова, која се врше у Цркви.
86. Жртвеници у којима нема тела, или остатака мученика, нека се поруше, да се
народ не би тамо скупљао. Не сме се вршити успомена мученика, онамо где нема
њиховог тела, или остатака, или то место није било место где је живео или страдао.
87. Треба замолити најславније цареве да истребе све остатке идолопоклонства.
88. Картагински епископ може у име свих других епископа писати и потписивати
посланице, увек када је потребно.
89. Епископи који су старији по рукоположењу, нека имају извесних предности
над млађима.
90. Оптужени епископ мора да се оправда пред судом. Ако се не појави на
заказано суђење, нека се лиши општења. Не сме се рашчинити, све док се његов случај
не разреши.
91. Да се напишу писма Максимијану Вагенском и његовим верницима; њему да
се остави епископства, а народу да траже другог епископа.
92. Када се рукоположи епископ, мора му се дати грамата са датумом
постављења, да се не би јавила расправа између млађих и старијих епископа.
93. Ако је неко читао у некој цркви, макар један пут, не може се примити у другу
цркву за клирика.
94. Треба тражити од власти да посредују у састајању црквених и донатистичких
42
представника ради помирења.
95. Посланица донатистима: Желимо да се састану изасланици са нашег и вашег
сабора, да би на миру расправили спорна питања, и на тај начин избавиле од пропасти
слабе и заведене душе. Ако ли пак ово братски примите, истина ће лако засијати, а ако
не желите ово да учините, одмах ће се препознати ваша невера.
96. Сабор је издао упутство својим изасланицима цару, који треба да га обавесте
да је већ држан један диспут са донатистима, који, притешњени аргументима, посегоше
за силом, и доведоше многе епископе, клирике и народ, па су чак и неке цркве
запосели. Због тога и због других насиља, која врше донатисти, моле се цареви да
заштите саборну Цркву. Такође треба да обнове закон о огромној такси, коју плаћају
рукоположени јеретик и онај ко га рукополаже, и власник имања где се јеретици
сакупљају. Још треба да се потврди и постојећи закон, који онемогућава јеретицима да
наследе нешто, или пак завештају другом јеретику своју имовину.
97. Треба да се из свих епархија слободно шаљу на сабор изасланици. Пошто је
сједињење са донатистима извршено само у Картагини, да се моле власти, да настоје да
се и у другим градовима изврши исто. Треба, такође, заблагодарити двору, што су
донатисти прогнани.
98. Не треба сазивати општи сабор без преке потребе, тј. ако проблем није
захватио целу Африку.
99. Ако се спор пренесе на виши суд, а обе стране договорно изаберу судије, спор
се не може опет пренети на виши суд.
Треба замолити да се изаберу петорица извршилаца за све црквене потребе, који
ће се распоредити по различитим епархијама.
100. Треба замолити цареве да поставе црквене бранитеље, који ће слободно
иступати у име цркве на светским судилиштима.
101. Саборски изасланици морају имати на двору пуну слободу.
102. Народ који није имао свог засебног епископа, може га добити само на сабору
коме ће председавати први епископ те епархије, али, опет, само ако на то пристане
епископ који их је имао у свом саставу.
103. Донатистички народ, који је имао сопственог епископа, нека га задржи и кад
се обрате. Народ коме је умро епископ, а жели да се прикључи другом епископу, може
то да уради. Епископи који су се обра-тили пре царског закона о сјединењу, нека
задрже своје столице. После објављивања закона, треба да сва имовина донатиста
пређе у руке саборне Цркве.
104. Старци из Нове Германије оптужили су епископа Маврентија, али се ни по
трећем позиву нису појавили на суд пред сабор. Мада зато подлежу осуди, даје им се,
из снисходљивости, још једна прилика, а оптужени Маврентије је изабрао седморицу
епископа за судије.
Због расправе која постоји између Римске и Александријске Цркве, треба
написати најсветијем папи Инокентију да обе Цркве сачувају мир, како то Господ
заповеда.
105. Они који се разведу, не могу ступити у брак са другима; једино што могу,
јесте да се помире. Ако ли ово прекрше, треба их принудити на покајање. Треба
замолити да се у вези ове ствари изда царски закон.
106. Сви морају пред жртвеником изговарати молитве, које је сабор најученијих
прописао.
107. Да се казни онај ко од цара тражи да му се спор обави на световном суду;
али, може да од њега тражи епископски суд.
108. Онај ко је у Африци ван општења, а тајно ступи у општење у прекоморју,
нека се искључи из клира.
109. Онај ко хоће да иде цару, мора имати потврду од Римске и Картагинске
Цркве. Ако ли пође без једног одобрења, нека се лиши општења.
43
110. Епископ не може да сам суди.
111. На сабору држаном у Картагини, после конзулата Онорија и Теодосија,
одређени су заступници против донатиста. Такође је издан закон да свако може
слободно постати хришћанин.
112. На сабору држаном у време Онорија и Теодосија, донете су одлуке против
Пелагијеве и Келестијеве јереси:
1) Анатемише се онај ко каже да је Адам створен смртним, те да би стога умро,
било да је сагрешио или не, јер је смрт нужна по природи, а није плата за грех.
2) Анатемишу се они који кажу да не треба крстити малу децу, или тврде да се
крсте ради опроштаја грехова, али да нису наследили ништа од Адамовог греха, што би
требало очистити бањом препорода. Деца треба да се крсте, да би се очистили од онога
што су примили од старог рођења.
113. 3) Анатемише се онај ко каже да благодат Божија, којом се врши оправдање
кроз Господа нашег Исуса Христа, само брише већ учињене грехе, али не помаже да се
не врше други греси.
4) Анатемише се онај ко каже да благодат Божија само указује шта треба чинити,
али нас не чини кадрима да то и остваримо. То није у складу са Павлом који пише:
„Знање надима, а љубав изграђује" (1 Кор. 8, 1), јер је глупо очекивати, да за надимање
имамо благодат, а за делање немамо. Међутим, обоје је од Бога, јер је Он „онај ко учи
човека знању" (Пс. 93, 107), а, такође, и љубав је од њега (1 Јн. 4, 7).
114. 5) Анатемише се онај који каже, да се помоћу благодети лакше остварује оно
што би без ње могли урадити, али теже. Но, Господ није рекао: Без мене ће те теже
учинити, него: „Без мене не можете чинити" (Јн. 15, 5). ,
115. 6) Анатемише се онај ко каже, да има оних који греха немају, а да само из
смерности веле да га имају. Јер, апостол пише: „Ако кажемо да немамо греха, себе
варамо, и истине у нама нема" (1 Јн. 1, 8) и додаје: „А ако признамо грехе своје, веран
је и праведан, онај који ће нам опростити грехе, и очистиће нас од сваке неправде" (1
Јн. 1, 9), што показује, да није реч о смерности, него о истинитој тврдњи. Он је могао
рећи: Ако кажемо да немамо греха, себе уздижемо, и смерности у нама нема; али је
рекао: „и истине нема у нама", те, дакле, онај ко каже, да греха нема, лаже.
116. 7) Анатемише се онај ко каже, да свети, када изговарају речи из молитве Господње:
„Опрости нам дугове наше", не мисле да имају своје дугове - јер би рекли: дугове моје - већ то
односе на друге грешнике. Томе пак противрече многа места из Писма (Јак. 3, 2; Пс. 142,2; Јов.
37, 7; Дан. 9, 5), а пророк Данило, као да је предвидео да ће се јавити овакви јеретици, каза:
„Док сам се молио и исповедао грехове МОЈЕ, и грехове мога народа" (9, 20).
117. 8) Анатемише се онај ко каже, да свети из смирености говоре; „Опрости нам дугове
наше" (Мт. 6, 12), а не у истину. Јер, ко може поднети онога ко једно говори а друго мисли!?
118. Донатистичке Цркве, које су постале саборне пре објаве закона о донатистима, нека
остану под православним епископима који су их обратили. Оне који су се обратиле после
закона, нека остану под влашћу престола којима су подлегале док су биле донатистичке.
Ако су у једној области биле саборна и донатистичка Црква, по сједињењу, донатистичке
ће потпадати под престо коме је подлегала саборна Црква.
119. Да се правилно поделе цркве које потпадају под власт католичанског епископа и
обраћеног донатистичког.
120. Не сме се тражити Црква од оног епископа који ју је ослободио јереси, и три године
управљао њоме без сметње.
Донатистички епископ може тражити своје цркве у року од три године од кад се обратио,
ма оне већ и биле заведене у књиге као саборне.
121. Да се казни епископ који заузме области које му не припадају све док му се не
доделе на суду. Ако добије грамату од првенствујућег епископа, опет не може заузети неку
област, све док му је не додели тамошњи епископ.
122. Епископа који се не брине како да обрати народ из своје области, нека опомену
44
суседни епископи. Ако за шест месеци после опомене, не успе да их обрати, нека му се одузму
та места и дају другоме. Мора се ипак видети да ли је он намерно чекао боље време, јер је
могао, пренагливши, још већи отпор произвести. У том случају, епископи нека му оставе та
места.
123. Не може се спор пренети на виши суд, ако су обе стране договорно изабрале судије.
Ако неко неће да се покори пресуди, епископ прве столице ће објавити грамату да ниједан
епископ не општи са њиме све док не попусти.
124. Епископа. који не брине како да обрати јеретике који су у његовој области. нека
опомену суседи.
Ако их за шест месеци не обрати, не треба општити са њиме док то не учини. Ако пак
није био дошао царски посредник, нека се не криви тај епископ.
125. Епископ који слаже да је обратио донатисте, нека се лиши епископства.
126. Презвитери, ђакони и други нижи клирици, могу се позивати на више судове, али
само у Африци.
127. Епископ може ставити девичански вео на девицу млађу од двадесет и пет година, у
случају да је на самрти, или неко хоће да је отме или томе слично.
128. Да не би дуго остали на сабору сви епископи, изабрана су из сваке епархије по
тројица представника да приведу крају остале ствари.
129. Онај ко је одлучен, не може да поднесе тужбу против неког клирика.
130. Тужбе се не могу примити од робова, ослобођеника, и уопште од оних којима то не
даје ни јавни закон. Такође тужиоци не могу бити глумци, јеретици, Јелини, Јудејци и они који
се баве срамним пословима. Ипак, они могу поднети тужбе у вези личних ствари.
131. Ако неко оптужи клирика за више ствари, а не може ни прву тужбу да докаже,
остале се неће разматрати.
132. Не могу да сведоче: они који не могу да буду тужитељи; млађи од четрнаест година;
тужиочеви укућани.
133. Ако неко насамо призна епископу неки свој преступ, а неће јавно, нека се епископ
не вређа, што му се не може веровати ако жели таквога да лиши општења.
134. Епископ који лиши некога општења, мора бити у стању да докаже његову кривицу.
Одлученога не може примити ниједан други епископ док га не прими његов.
135. Да се уврсте у црквене списе одлуке Картагинског сабора.
Овим списима су уврштене, али не као канони, и посланице: Картагинског сабора папи
Бонифацију;
Кирила Александријског Афричком сабору; Атика Цариградског Афричком сабору, и
посланица Афричког сабора папи Келестију. Главни спор, о коме је овде било речи, јесте
позивање Бонифацијевог претходника, папе Зосима, на псеудоникејска правила, која му дају
право да суди по целој васељени, тј. да се њему као највишој инстанци, могу обратити они који
су незадовољни пресудом свога суда, и да он може слати своје изасланике - као од свога бока -
да расправљају туђе спорове, у овом случају, Афричке Цркве. Зато су се Афрички Оци
обратили Кирилу Александријском и Атику Цариградском, да им пошаљу симбол вере и
правила Никејског сабора, и видевши у препису који су добили, да је било неосновано
Зосиново позивање, одговорили су папи Келестину, да им више не шаље клирике да испитују
спорове у Африци. Мада ово није било срочено као канон, оно је добило то важење.
45
СВЕТИ ДИОНИСИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ
1. Они који су претрпели велике муке за Христа, али су ипак пали, јер су телесно
клонули, треба да се блаже казне, па да им се наложи строги четрдесетодневни пост, да
би се што боље преиспитали.
2. Годину дана дуже од првих да се кају они који су били у тамници, али су после
одмах пали, јер су се уплашили мучења.
3. Они који ништа нису претрпели, а одмах су пали, показавши да је њихова вера
била бесплодна, нека се сете приче о смокви (Лк. 13, 6-9), и, наравно, нека се казне.
4. Они који се не кају због пада, неће се спасти.
5. Они који су на разне домишљате начине избегли да својеручно принесу жртву,
нпр. поставили неког пагана уместо себе, нека се одлуче на шест месеци (мада их неки
одмах примају), јер треба јавно исповедати Христа.
6. Неки робови хришћани морали су да уместо својих господара принесу жртву,
нека се кају једну годину, јер се више треба Бога бојати, него господара.
7. Они који су принудили своје слуге да принесу жртву, нека се кају три године,
јер су заборавили да Бог не гледа ко је ко (Еф. 6, 9; Кол. 3, 11; 4, 1).
47
8. Они који су пали, али су затим опет изишли пред пагане, исповедили да су
хришћани, те су зато били мучени, нека имају пуно општење, јер је писано да ће
праведник седам пута пасти и устати (Приче. 24,16).
9. Треба имати општење и са онима који су сами себе излагали опасности, и
провоцирали мучитеље, који су стога бивали само огорченији на хришћане. Непаметно
је, дакле, себе предавати у руке грешника, јер се молимо: „Не уведи нас у искушење"
(Лк. 11, 4). Ни Христос није беспотребно улетао у опасности, па ни када је требао да
страда, није сам отишао да се преда, већ је сачекао. Апостоли су следили тај пример, па
су бежали и гледали да избегну опасности; Павлу је тек после разноразних перипетија
глава одсечена у Риму, док је Петар тамо распет.
10. Клирици који су сами пошли на мучење, а онда пали, па се опет вратили да
исповедају Христа, не могу више бити у чину, јер је било корисније да су остали да
послуже народу, него да се из сујете прсе.
11. Црква треба да се моли за оне који су много мучени, али који су ипак пали, јер
нису могли све да издрже.
12. Не треба казнити оне који су потплатили пагане, да би тако избегли икакво
клањање идолима.
13. Не треба кривити оне који су побегли, па су други ухваћени уместо њих.
14. Не смеју се казнити они који су много мучени и ништа својевољно нису
урадили, већ су им пагани на силу стављали идоле у руке.
15. Предано нам је да постимо средом, јер су се тада Јудејци договорили да
ухвате Христа, и петком, јер је тад страдао; док недељу проводимо у радости, јер је
тада васкрсао. Недељом не треба клечати.
1. Они који су на силу јели варварска јела, мада ова и нису била посвећена
идолима, нису криви, јер нас јела не удаљују од Бога. Такође не треба кривити оне које
су биле силоване.
2. Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер
помишљају да је то дозвољено у таквој прилици.
3. Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је
његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од
сабраће.
4. Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се
извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и
од непријатељевог (Изл. 4, 5).
5. Не може се ни изговарати тиме што неко задржава туђе, уместо онога што је
њему самоме опљачкано.
6. Пошаљите неког тамо где има оних који задржавају заробљенике који су
побегли од варвара, да их гром не спали.
7. Они хришћани који су се придружили варварима, и починише разна зверства
48
над Понтским хришћанима. да се не примају ни међу слушаче, док не донесу одлуку о
њима сабрани св. Оци, а пре њих Свети Дух.
8. Они који су напали заједно са варварима туђе куће, али сами то не признају, да
се не приме ни међу слушаче; оне који сами признају, и врате отето, треба примити
међу покајнике.
9. Они који нађу нешто што је остало иза варвара, али не признају, већ се ухвате у
томе делу, нека се приме међу оне који клече, а ако сами признају, нека се удостоје и
молитве.
10. Они који враћају ствари, нека се не надају некој награди.
11. Кајање с плачом бива ван цркве, где стоји покајник и моли вернике који улазе
да се моле за њега; слушање бива у нартексу, а слушач треба да изађе са оглашенима;
клечање бива унутар наоса, а покајник треба да изађе са оглашенима; заједно стајање,
означава стајање са верницима, али не и причешћивање са њима, мада стајач не излази
са оглашенима; на крају, покајник се прима на причешће.
54
СВEТИ ГРИГОРИЈE ИЗ НИСE
1. Мислим да за време Пасхе не треба приводити Богу само оне који се поново
рађају кроз благодат бање, већ и оне који су прошли кајање. Но, ово није лако, јер
лечење мора бити сходно оном делу душе који страда. Три су дела душе: разумни,
жељни и гневни, и из њих потичу добра дела племенитих и зла дела порочних. Тако
добро усмерење разума се састоји у правилном мишљењу о Богу, разликовању добра и
зла, и проницању у природу подлежећих ствари, шта, наиме можемо у њима изабрати
као вредно, а чега се клонити. Изопачена употреба разума може се односити у погледу
божанских ствари, или у не разликовању добра и зла, тј. да ли се светло држи за таму,
и тама за светло.
Жеља је добра када се управља на оно што је добро по себи, а то је врлина. Жеља
је лоша, када се усмери на испразну славу и спољашњу лепоту свога тела, из чега се
рађају остале страсти, као што су среброљубље, славољубље, љубав према
задовољствима и сл.
Гнев је добар ако представља мржњу према греху, а лош ако се јавља у облику,
зависти, свадљивости, осветољубивости и сл.
2. Најтежи су греси они који се тичу разумног дела душе, и за њих је потребно
најдуже и најстрожије лечење. Зато оне који су се одрекли Христа, оне који су пали у
јерес или идолопоклонство, треба причестити тек на самрти. Могу имати само
општење у молитвама, а ако се причесте у смртној опасности, али преживе, нека се
приме само у молитвено општење. Они који су се одрекли Христа после мучења, нека
се приме после рока који је одређен за блуднике.
3. Треба видети пажљиво да ли су они који су ишли врачарама, тамо ишли
драговољно, или пак из неке тешке трагедије, која их је као слабе, савладала, те су
тежили некој нади, мада и варљивој. Прве одлучити као и оне који су се без невоље
одрекли Христа, а друге, као и оне који су се на мукама одрекли.
4. Прави се разлика између блуда и прељубе, јер се приликом прељубе наноси
штета другоме, наиме мужу чију жену неко обљуби. У прељубу се убраја и педерастија
и спавање са животињама. Пошто је прељуба двоструки грех, наиме, оштећен је неко
други, треба да буде и двоструко време кајања у односу на блуд. Одлучење за блуд је
девет година, али се може скратити ако се човек сам пријави и одлучно жели да се
поправи.
5. Намерно је оно убиство које човек унапред припреми па изведе. Такође је
намерно и убиство у борби, јер човек допусти да му гнев помрачи разум. Ненамерно је
убиство које се деси случајно, тј. када је оно производ сасвим друге намере. Намерно
убиство се троструко кажњава у односу на ненамерно; оно траје двадесет и седам
година, а ако се скрати, петнаест; ненамерно убиство се кажњава са девет година или
55
краће.
6. Разбојник да се казни као човекоубица, јер он не преза од убијања да би дошао
до туђег. Лопов да се казни мање, али на тај начин што ће разделити своју имовину
сиромасима, да би се видело да се излечио од лакомства. Ако ли нема имовине, нека
ради и од зарађеног да даје сиромасима (Еф. 4, 28).
7. Они који узимају камење са гробова да би саградили себи кућу, не треба да се
казне, мада и не чине нешто што је за похвалу. Они пак који пљачкају гробове, да се
казне као и убице.
8. Светогрђе, односно крађа светих ствари, требала би да се казни као и убиство,
али Оци, не знам зашто показали су у овоме попустљивост, па је казна мања него и за
прељубу. Уосталом, не лечи временски ток, него начин кајања.
56
ТЕОФИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ
Епископу Агатону
Епископу Мини
Она која се каје, најпре треба да се окане греха који чини, па да се временом
прими у општење.
57
СВЕТИ КИРИЛО АЛЕКСАНДРИЈСКИ
58
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ
СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕ
59
Богонадахнуте књиге Старог Завета су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви,
Поновљени закони, Исус, Судије, Рута, четири књиге о Царству, две Дневника, две
Јездрине, Јов, Псалми, Приче, Проповедник, Песма над песмама, дванаест Пророка,
четири Пророка, а неки још додају и Јестиру.
Новозаветне су: четири Јеванђеља, Дела апостолска, два пута седам Павлових
посланица, док неки прихватају седам или три саборне посланице. Неки прихватају
Јованово откривење, али га многи сматрају кривотворином.
ГЕНАДИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ
61
62