Professional Documents
Culture Documents
Пре него што сам лично разговарао са протом Заријем о Тарабићима, знао сам већ
да је он био њихов кум и да су они једино њему најинтимније поверавали своја
прорицања, али сам ипак мислио да је у Кремнима био култ прорицања, који се
путем гатања предавао с колена на колено.
За време мога бављења у Вардишту и Чајетини (1915. год.) о овоме сам разговарао
и са уваженим г. Аћимом Стевовићем, проф. Универзитета, који је родом из Мокре
Горе. Он је тада обилазио уцвељену породицу свога брата који је јуначки погинуо.
Тада ми је причао, да је у Кремнима био читав култ прорицања, да је пок. Митра
Тарабића познавао и да је то заиста био видовит човек, итд.
Г. Стевовић ми је још рекао, како се у околном народу прича, како је у старо време
овуда ходао од села до села и неки стари калуђер из Свете Горе, који је говорио, да
ће тешко бити оној земљи, где он буде сахрањен. Тај калуђер (име му не зна)
сахрањен је у Сјеножетима, недалеко од Вардишта, у Босни.
За Митра Тарабића се тачно зна, да је увек проти говорио само оно, што му је
"казато", док се, међутим, за Милоша (главног пророка) ни најмање не зна на
основу чега је своја пророчанства изрицао...
Ту његову тајну није нико могао од њега докучити. Тај lapis philosophorum (камен
мудраца) остаде тајна и за његовог кума, проту Зарију, кога је јако волео и коме је
једино и поверавао своја судбоносна пророчанства...
Тако се напр. зна, да је један Креманац прорекао судбину кнезу Милошу још 1805.
год... Те године за време опсаде Ужица, у очи Св. Илије на састанку наших главара,
који су решавали о начину како ће смакнути јаничарске старешине, који још
заповедаху, такође се појавио један кремански видовњак. Тада су наши главари
решавали под претседништвом главног заповедника војске - Јакова Ненадовића и
то ноћу око велике ватре, која осветљаваше њино зборно место.
Тада је пришао ватри тај Креманац, човек у најбољим годинама, за кога је војвода
Јаков већ знао да је дотле о многим догађајима унапред казивао свој суд, за чудо
увек тачан...
Природа је пресудна на човечји дух. Кад је Ренан хтео описати живот Исусов, прво
је отишао да види домовину Богочовека, да упозна њену мистику и да се саживи са
њом.
То се да осетити и у Кремнима.
Човек не зна које доба дана више чара, више крепи, више примамљује. Да ли јутро
са својим росним буђењем, чија интензивност живота даје крила свему што живи.
Да ли подне кад се сунчани зраци и вечити зефир отимају о првенство да би
угодили живим створовима. Да ли повечерје, кад четинари, загрејани преко дана,
почну еманирати своје мирисе и мешати их са разноврсним парфемом цвећа, кад
борје меланхолично захуји док се последњи сунчани зраци туле у његовом грању, а
стада се са свих страна упуте својим торовима уз ритмичко брујање звона док се
месец појави као један велики фењер окачен о врх Чиготе (висока 1422 метра).
Сва околна брда и таласасти повијарци су прави ђердан Кремана. Ту је зими снег
до рамена. Ту је сочна трава, пуна шареног цвећа, које даје слику бескрајне
простирке, уткане најлепшим бојама.
И ако нема писмених података о години његовог рођења, ипас се зна да је то било
1834. год. по следећој епизоди, коју сам прво чуо од г. Аћима Стевовића а затим и
од пок. проте.
Једнога дана, таман дошао војвода Мутап кући Захарића, а оно носе дете са
крштења. Тада је он даривао дете и сам својом руком бритвом на вратима урезао
"Захарија". Тај се урез доскора могао читати. А то је било, као што се зна, 1834.
год.
Прота Зарија постао је чувен исто као и Милош и Митар Тарабић, за чија
пророчанства баш преко њега и знамо.
Велики Златиборац, прота Зарија био је јако омиљен у народу. Он је још 1869. год.
био изабран за народног посланика и одтада је дуги низ година биран. За све време
био је примеран пастир свога стада. За његов добар глас надалеко се знало. Био је
велики Карађорђевац. У двор је пок. краљу Петру ишао без питања и оданде је увек
добијао на дар "дворске цигарете"... и за време наше народне несреће њега краљ
Петар није заборавио, већ му је као тешко оболелом (1917-1918) из Солуна тајно и
помоћ слао.
Велику љубав према њему је пок. краљ Петар свакако показивао због његове
велике оданости према династији Карађорђевића, док је она још у изгнанству била.
Последњи мој састанак с њим беше 10. октобра 1915. год. Он је био и сувише
дирљив: у очи саме наше пропасти... Ја сам се надао да ћу га видети и по свршетку
страшнога рата. Нажалост, ово нисам дочекао, али сам, чувши за његову смрт
веровао у наше скоро ослобођење, јер су неки говорили, да ће по речима пророка те
године и доћи победа.
У Солуну сам одмах сео и написао ове ретке... "25. фебруара 1918. год. тихо и
нечуно испустио је своју племениту душу ретки служитељ Христовог олтара, стари
и надалеко чувени прота кремански Зарија Захарић.
У дубоком хладу тамо ће мирно свој вечити санак боравити један од наших
најузвишенијих свештеника.
Смрћу ове честите старине као да је сваљен некакав стародревни храст... онолико,
колико ми можда, нећемо ни живети, он је само поповао. Скоро седамдесет година
служио је он смерно у олтару Господњем, предњачећи околини својој у свима
врлинама и добрим делима.
Својим ретким понашањем стекао је велико уважење не само у ужичком крају, већ
и код Срба с оне стране Дрине. Као утицајном човеку, на домаку Босне, њему су
поверавани послови најделикатније природе. У Кремна су се стицале наше
највиђеније личности, не би ли га само виделе и с њим разговарале. Пок.
митрополит Михаило био му је не само друг, већ и најинтимнији
пријатељ. Прота је код њега морао отседати кад је долазио у
Београд; он би пак, сваког госта и намерника пред вратима
дочекивао, уводио у кућу и частио до миле воље: пршутом,
клековачом, добром препеченицом и свим оним што је ужичка и
златиборска околина пружила.
Нажалост, њему није било суђено да и то дочека, али је у гроб ипак сишао са
уверењем, да ће то време доћи..."
КРЕМАНСКО ПРОРОЧАНСТВО
Још пре четврт века, сазнао сам да су у Кремнима, више Ужица, живела два
видовита човека Милош и Митар, из честите куће Тарабића.
О њином прорицању нисам ништа тачно знао, јер нисам ни био у могућности да
дознам и запишем оно што су они казивали. Знао сам само, да је по прорицању
Тарабића био предвиђен крај династије Обреновића. Зато се раније о Креманском
пророчанству и говорило тајно и зуцкало једино у најужем пријатељском кругу, из
бојазни да се не би имало посла са полицијом, због преношења лажних и
обеспокојавајућих гласова...
Кад је 1875. год. кабинет чича Данила Стефановића распустио Народну скупштину
(а нико се томе није надао), тада је пок. Аљо Протов рекао: "Видиш ли како се све
збива што је онај прорекао!"
Краљ Милан га је сигурно молио да му прича све што о томе пророчанству зна, али
је Аљо увијао... Он је знао да је то пророчанство црно по династију Обреновића, јер
је Милош Тарабић (стриц Митров) прорекао њену пропаст још 1854. године.
Краљ Милан је због овога мрзео прота Зарију... Њему је Креманско пророчанство
стално било у памети, јер му је г. Мијатовић о томе у двор донео и читав "штос"
званичних поверљивих аката од 1868. год. те је краљ Милан читао... Сва су та акта
била у фасцикули Мин. Унутрашњих дела, али су затим, по мом сазнању, нестала.
Њих је вероватно узео Краљ Милан и задржао. Верује сада је препис узео Никола
Христић а као посигурно мислим, да у хартијама пок. Мијатовића има аутентичних
података, који ће у своје време бити објављени...
Кад је Аљо Протов био код краља Милана у аудијенцији, он је ствари са свим
друкчије претставио.
- "Мене, - рекао ми је прота Зарија лично 5. априла 1915. год. - краљ Милан није
волео нарочито због овог пророчанства. У години дана по пет-шест пута био је
вршен претрес моје куће. Сви су мислили да краљ Петар, у изгнанству познат као
Петар Мркоњић, тајно долази мојој кући. Једнога дана дошао је шта више и срески
начелник Влајко Миленковић (потоњи начелник округа врањског, умро у
Крагујевцу), да тражи неког човека тобоже код мене прикривеног". (Краљ Петар је
одиста тајно два пута долазио, али се овим пок. прота Зарије није хвалио).
О тим пророчанствима причао је пок. прота Зарија, још пре седамдесет година
проти Гаврилу Поповићу, бив. посланику Свето-Андрејске Скупштине и
дугогодишњем члану Апелаториске Конзисторије (1823-1881). Њега је прота Зарија
необично ценио и волео, па му је шта више по молби и рукопис о тим
пророчанствима спремио и дао.
- Гледао сам својим очима, - рекао ми је пок. прота Зарија, - кад је прота Гаврило
тај рукопис у стакло метнуо и запечатио, рекавши: кад се кућа стане рушити, наћи
ће се и ово. Рекао ми је и то, да су пре двадесет-тридесет година копали и тражили
тај рукопис, али га нису могли наћи. Aли он је умро у вери (јер ми је рекао да
верује у то), да ће се тај рукопис кад-тад наћи под темељем те куће. А то ће бити
онда, кад се кућа стане рушити. Да сам у власти и могућности, ја бих наредио, да се
та кућа до темеља поруши. Тада ће се рукопис наћи и потврдити сва она
пророчанства која су у овој књизи изнета...
Пок. прота Зарија, који је веровао, да је тај рукопис прота Гаврило узидао у темеље
своје куће, утолико му је теже било рећи о месту где је то узидано, кад се хтело да
тај рукопис буде нађен. Данас би то тражење ваљало предузети, и то под научном
контролом и кућу порушити, јер она и не претставља баш неку вредност.
Осим горе наведених лица, ова је пророчанства описао и пок. Добра Ружић, бив.
министар просвете и црквених послова. Он је био лични пријатељ пок. проте
Зарије, те је он и њему (као мени) све потанко испричао. Пок. Ружић је рукопис био
шта више и довршио и крио, јер је за време Обреновића често био вршен претрес и
у његовој кући. Као обележени Карађорђевац био је два пута осуђиван без икакве
стварне кривице, а све поводом тога што је ишао на Цетиње код кнеза (потоњег
краља) Петра. Из велике бојазни да се рукопис не пронађе, он је испрва био
сакривен под стрехом, али је доцније спаљен. То је учинила госпођа Олга, његова
супруга из превелике бојазни ("у страху су велике очи"), да га противници њеног
мужа ипак не пронађу. А то је велика штета. Јер, по казивању његовог брата
(Жарка Ружића, бив. среског начелника, умро 1933. год. у Београду), рукопис је
савесно и марљиво написан.
Требало је чути проту Милана Ђурића, бив. дугогодишњег народног посланика или
Добру Ружића, како и шта говоре о кнезу Петру и о аманету његовог оца кнеза
Александра: да се само од Народне скупштине има очекивати позив да династија
Карађорђевића дође на престо српски. Касније се такође није све износило...
Полиција је гонила и Перу Тодоровића, уредника "Малих Новина", због писања у
"Огледалу". (Он је због тога прешао у Земун), али је пок. краљ Петар наредио
управнику града Београда, пок. Михаилу Церовићу, да га остави на миру...
Тарабићи су нпр. прорекли, да ће Србија, додуше, "три љета бити у мраку", али да
ће се затим знатно проширити; а немачка штампа је пак трубила на све стране, како
ће Србија сасвим пропасти, итд.
Сећам се добро, да су за време наше народне несреће (1916. год.) о томе писали
неки листови (мислим "L' Opinion"), па су то донеле и грчке новине у Атини и на
Крфу.
За време светског рата, био сам неко време (као обвезник Лимског одреда Ужичке
војске) у Вардишту, на домаку Босне. Тада сам ставио себи у задатак, да обиђем
Кремна и да нарочито посетим уважену, честиту, старину проту Зарија и на тај
начин изнесем истину о Креманском пророчанству.
И одиста, ја сам још 1915. год., пред саму нашу пропаст, објавио у "Нишком
Гласнику" неке ствари, које су свратиле пажњу. Утисак је био велики и наша
читалачка публика је те бројеве просто разграбила... Пок. Душан Поповић, вођа и
идеолог предратног социјалистичког покрета у Србији (умро у Лондону, 26. окт.
1918. год.) није веровао тим пророчанствима, па је поводом мојих чланака написао
сатиричну белешку. Он је тада написао, да "по хришћанском учењу не може свака
бараба бити пророк" и да је "врло тешко добити од Бога концесију за прорицање!"
итд. Али, кад би се покојник из гроба пробудио, он би видео, да се Креманско
пророчанство остварило!... А онај који не верује да су се речи Милоша и Митра
Тарабића испуниле, - може наћи моје записе из 1915. год. и прочитати...
KREMANSKOG PROROCANSTVA"
...
...
...
...
Prorocanstva
...
- Nije, nego je narod kvaran. Sude se dolje u varosi oko jedne kokosi i
nekakvijeh korova i trnjina...Ne valja, nikako ne valja!
- Bice rata!
- U ljeto, onoga dana kada ljetnji snijeg budne obijelio cijela Kremna.
Njegov kum je bio svesteno lice i mogao je verovati da taj glas dolazi od
Boga, ali Mitar je slusao neki drugi glas koji mu je sve "govorio". Nije
znao otkud dolazi, ni kako ga cuje. Nije to znala ni nauka toga vremena,
pa i danas se veoma malo zna. Ali, otkad covek misli, smatralo se da ono
sto ne zna ne znaci da ne postoji. Bilo kako, ali to sto je tada, tih dana,
govorio Mitar Tarabic, a pre njega njegov stric Milos, sve se obistinilo.
Vec tada, te 1876. godine, osmog juna, Kremna osvanuse pod snegom.
Istoga dana knez Srbije Milan Obrenovic objavi rat Otomanskoj imperiji.
Sa Pozeskog polja, Uzicka vojska krenu na dve strane: ka Javoru i ka
Uvcu...
...
Oko cetiri sahata, da bi joste za vidjela stigo kuci, Mitar odstupi od sovre
te se zajedno, pri ispracaju, nadjosmo u mojoj avliji.
- Neka Bog odrzi ovo sto se sadevo dimi, pa ce biti dobro - reknem mu
ja.
- Vidis li, moj kume Zarija - produzi Mitar svoje kazivanje - ovih
cetrnajest odzaka sto se sadevo iz njih lijepo dim vije?
- E, kume, doci ce vrijeme kada se vise nijedan odzak iz ovijeh kuca nee
pusiti...Nagrnuce na ova tvoja gnijezda nekakva ognjena sila da od ovijeh
kuca ni kamen na kamenu nece ostati.
- Sila gvozdenih kola i brace sto se izrodise u nebracu sto ce ici sa tijem
kolima.
...
Naravno, sve je bilo kasno. Desetine nevinih ljudi vec je bilo poubijano, a
mnogi seoski domovi spaljeni. U tom vihoru, zauvek je nestalo mnogo
divnih ljudi ovog planinskog kraja, dok su polumrtvu protinu unuku,
mladu seosku uciteljicu Milicu Jeremic, seljaci krisom, nocu, dopremili do
uzicke bolnice.
...
...
- E, kada si takav bozji coek i prorok, pogledaj dolje u avliju! Vidis li tamo
onu suzdrebnu kobilu?
...
...
"Bas tih godina", kazivao je prota Zaharije, "kada u Srbiji to niko nije
mogao ni slutiti, kum Milos mi se poveri, da ce iz zemlje otici nas knjaz
Aleksandar Karadjordjevic.
"I zaista," pricao je kasnije prota Zaharije, kroz koju godinu se pokaza
tacnim da su vesti o smrti starog knjaza Milosa Obrenovica bile namerno
proturene, te on 1858. godine ponovo dodje na presto Srbije. Ovo
prorokovanje moga kuma, Milosa Tarabica, bijah poverio samo dvojici
ljudi, i to mom kumu proti Milanu Djuricu i pobratimu proti Gavrilu
Popovicu. Jes, bogme, da smo se sva trojica vaskoliko iznenadili, kada se
te 1858. godine ove reci Miloseve obistinise..."
...
"Sjedao sam pod orahom u mojoj avliji i uzivo u toploti prvijeh jesenskih
dana. Bijah prilicno umoran te onako, sjedeci na klupi, zaspah...U taj
mah, odjedanput, banu kum Milos Tarabic. Ja sam dobro znao da je on
umro jos prije cetiri godine, ali se potpuno svjesno prepustih ovom
snijevanju, da vidim sta ce se iz toga ishoditi te ga, u snu, zapitah:
- Nista nemoj vjerovati tim tvojim novinetima, vec meni - vazno ce Milos.
- Zar te tvoje novincuge nijesu pisale da je stari knjaz umro, a on, hvala
Bogu, zdrav i ziv!
- E, sadeve cuj moj kume Zarija - rece, pa zatim upita: - Bogati, koji je
danaske dan i godina?
- Vidi, kume, stari knjaz nece vladati ni pune dvije godine i umrijece ovog
istog dna, 1860. godine. Umrijece cestito i lijepo od svoje smrti i starosti.
Kroz koji dan sidjoh u Uzice te o ovome kazivah svome kumu proti Milanu
Djuricu i pobratimu proti Gavrilu Popovicu.
Poslije dvije godine, tacno na dan 14. septembra 1860. godine, slucajno
bijah u Uzicu te sa svojim kumom Milanom i pobrom Gavrom sedjeh pred
Drndovom kafanom, kada, eto policijskog pristava koji nam donese vijest
da je stari knjaz umro danaske prije podne i da im je to iz Beograda,
zvanicno, u nacelstvo, javljeno. Sva trojica, sjetivsi se mojega sna, uglas
zapitasmo: "Koji je danaske dan u godini", a on kratko odgovori:
"cetrnajesti septembar!". Mi se samo zgledasmo."
...
Osim ovih, Milos Tarabic je proti kazivao i druga svoja prorocanstva, koja
su se obistinila pedeset i sedamdeset godina posle njegove smrti (umro
je 1854. godine). Tako je predvideo, kako navodi prota:
- Mogu ti kazati - govorio je Milos svome kumu - da ce Srbija biti pune tri
godine u mraku. No, to nece biti rat samo Srbijin. Sve zemaljske sile
udarice jedna na druge. U Kremna ce doci takvi pomor da ce skoro sve
kuce biti zavijene u crno. Bolest sto ce ovladati ovijem krajem bice mlogo
opasnija od dusmanske vojske, koja se ovdekar i dolje u Uzicu bude
nastanila. Jopet ce iz svega toga nasa Srbija kao pobjednik izici. Uzece
cijelu Bosnu i Hercegovinu i druge zemlje dje nasi zive. Tako ce svudje
biti nase dje imade nase kuce.
Nece dugo potrajati i Srbija ce postati carevina, jer Austrije i Turske vise
biti nece. Bice ih, ali ce biti malene ko nekoliko zrna gr u prepunoj casi.
...
"U onoj godini u kojoj ce biti kraj ovog velikackog svjetskog pomora
(prvog svetskog rata, prim. autora), ti ces kume umrijeti. Oba ova rata,
onaj kade smo ratovali samo sa Turcima i ovaj u kome je ratovao citav
svijet<Zanimljivo je da Milos Tarabic, kada govori o ovim ratovima, bez
obzira sto prorice daleku buducnost upotrebljava narativno proslo vreme.
Prim. autora.>, odnijece ti dvoje unucadi. Jedno prije, a drugo poslije
tvoje smrti. Od tvoje cijele vamilije u tom ratu ce poginuti jos cetvoro."
...
Zdrav i krepak ratar, koji je toga jutra pred smrt kosio livadu ispred kuce,
zatrazi od svog kuma, prote Zaharija Zaharica, da ga zivog i zdravog
opoje, jer mu u predvecerje "valja mrijeti". Rece: "Tako mi je kazato", i
tako bi.
...
- To je, kume, bilo sadevo, oko Bozica. Cujem je da neko u pola udara
stapom o vratnice, te nako, napola obucen, izadjem napolje. Ne vidjeh
nikog pa posmislih da me uvo omanulo, te taman misljah da se vratim u
kucu, kad se iz mrklog mraka oglasi jedan glas, koji mi kaza:
- Ne boj se, Mitre, ja sam!...
Okrenuh se, kada tamo, kod kucera, stoji prilika coeka, pa podje pravo k
meni. Prepadoh se, a on ko da mi razaznaje misli, nako, blago, rece:
- Jesam! No, zar se ne sjecas kad smo za ovcama isli planini da sam ti
reko da cu ti se javiti i poslje moje smrti?
Mitar se, u prvi mah, nekako cudno neckao pa je, posle nekoliko
trenutaka, svome kumu mirno odgovorio:
Ja mu na to reknem:
...
Mitar se tog dana nasao u ovom gradu, nekim svojim poslom. Varos je
vrvela od mnostva gradjana, a narocito seljaka, jer je bio pazarni dan. U
drustvu svojih Kremanaca i nekoliko prijatelja iz sela Bioske i Stapara, on
se nadje na glavnom uzickom, varoskom raskrscu, zvanom "Megdan".
Kao i obicno, pricali su i raspitivali se koji trgovac daje najvise voska, soli
i secera za njihovu vunu i jagnjece koze.
Dok je ovo izvikivao, oko njega se okupi mnostvo ljudi. Svi su se krstili i
sa strahom, nemo zagledali jedan u drugog, verujuci da je Mitar poludeo.
Proslo je desetak minuta otkako je on, neprestano, jadikovao za knezom
Mihailom, kad se na "Megdanu" pojavi poveca grupa pandura, koja ga
jedva savlada i svezanog povede u okruzni zatvor.
"Ama, sta vam je ljudi", bunio se Mitar. "Sta to radite sa mnom? Zar ne
vidite kako nam dusmani ubijaju knjaza?!"
...
- Evo, vidite li! Knjazev zivot je tanji od bilo koje dlake na ovoj kumovoj
bradi. Njemu duga nema vijeka.
- Ma kakav Biograd, kume, Zarija, niti bi tamo znao poci, niti doci, samo
mi je kazato da cu ja tu nesrecu vidjeti, ma dje bijo i ma dje se nalazijo!
Nekoliko dana pred knezevu pogibiju, uzicki prota Milan Djuric navrati
kod svoga kuma prote Zaharija u Kremna. S njim u drustvu u Zaharice
dodje njihov zajednicki prijatelj, Zaharijev pobratim, takodje uzicki prota,
Gavrilo Popovic.
Svestenik Gavro je, inace, bio rodjeni brat uzickog uglednog politicara
Alekse Dj. Popovica, prvaka takozvanih "Takovaca" - pristalica dinastije
Obrenovica. Ovom pravom narodnom svesteniku nije nista smetalo da
prijateljuje sa popovima Djuricem i Zaharicem, koje smatrahu kao
ortodoksne karadjordjevicevce.
Tom prilikom prota Zaharije poveri ovoj dvojici svestenika sta mu je Mitar
Tarabic pre dvadeset pet dana rekao o sudbini kneza Mihaila Obrenovica.
...
U tom gradu na Moravi, cije se ime nije moglo tacno utvrditi, cekao je
preruseni knez Milan, okruzen svojim takodje prerusenim pomocnicima,
"ortacima" u ovom poslu. Za ovu priliku knez se cak i maskirao, kako bi
sakrio svoje mlade godine.
Milan sede za jedan sporedan sto, a ostali se okupise oko drugog glavnog
stola, za kojim je trebalo da se izvrsi ova pogodba. Za Mitra su svi bili
trgovci lucem i katranom.
- Dje ja mogu za tvoj sto, gospodaru, kad sam ja obican seljak, osim ako
ti naredjujes?
I tako, Mitar sede za sto sa vladarom Srbije toga vremena. Licem u lice,
dim uz dim.
I poce razgovor.
- Jesam, gospodaru!
- Hocu da mi kazes!
- Ocu da mi kazes!!
- Naredjujem!
Knez mu uzvrati:
- Rekoh, gospodaru!
...
Kade tamo stigosmo, opazim ja Mitra kako kosi travu ispred kuce, a svi
se Tarabici okupili oko njega te ga pogledaju kao neko cudo. Cim me
videse, okupise se oko mene pa mi, skoro sapatom, rekose da je Mitar,
Boze prosti, poludio, jerbo svima njima prica kako ce danaske umrijeti.
Vec sunce bijase zalazilo pa mi valjade polaziti kuci. Sve to vrijeme Mitar
bi sa mnom. Veseo i zdrav, a ja namjerno ne htjedoh da ga pitam o
smrti, povjerovavsi da je se o tome sam nesto prebacio i previdjeo.
Sa svima se rukovah te, k'o obicno, i Mitru pruzih ruku, kad me on,
iznenada, zagrli i poljubi u oba obraza. Primjetih da mu u oku iskre suze.
Potom pojahah konja i podjoh kasom preko livade.
...
Prilikom susreta s njim 1950. godine ispricao nam je niz detalja u vezi sa
smrcu svoga strica Mitra:
"Bejase lijep majski dan. Sunce upeklo kao usred ljeta. Ja stajah ispred
nasih stala, a malo podalje od mene zacuh zvonak zvuk kose.
Zadjem iza kuce i vidim strika Mitra kako kosi nabujalu travu na onoj
livadi do same nase avlije. Malo se zastidim sto se sam nisam sjetio da to
ucinim, te se ponudim da ga odmijenim, a on mi na to rece: - Neka,
bogati, dijete, jos je u meni snage. Bog je dao, a kada dodje sudjeni cas,
Bog ce je i uzeti.
Nista po njemu nisam primetio da je neveseo i da ce umrijeti. Stavise,
izgledase krepak i vrlo razgovoran, pa mi se opet obrati:
- O tome, u ime Boga, kakvu ces djevojku i iz koje kuce dovesti! Ne znas
ti da ce ovdje i po svijem varosima crne guje <pod "crnim gujama" Mitar
je video buduce vodovodne cevi. Prim. autora.> iz zemlje svu vodu
popiti, te rijeke i potoci nece biti vaki kakvi su sadevo da ti je prava
bozija milina da ih gledas. Eto, razmisljaj i o tome, te gledaj da to
sprijecis!
Kad mu ona pridje, dugo su nesto razgovarali, a zatim strina poce glasno
da kuka, narice i da se krsti. Vidim, on je umiruje, koseci i dalje ono
nepokoseno parce livade.
U tome se ona povrati kucama, a sve se gruva u prsa i glasno narice. Svi
se okupismo oko nje, te nam ona, u prvi mah, rece da je striko Mitar
umro.
Iskreno receno, mi svi pomislismo da je striko Mitar malo siso s uma, ali,
on sve to vreme sedi sa nama i gleda nas onim pametnim ocima,
govoreci:
- Sta vam je ljudi? Ne igra mecka pred vama, da me ovako gledate ko u
neko cudo!
Video sam da se o necem vrlo zivo raspravljaju, ali niko od nas nije
mogao da razabere nijednu rec. Posle videsmo kako striko Mitar kleknu
ispred kuma Zarija, a ovaj ga poskropi bosiokom i prekrsti srebrnim
krstom.
Posle se mirno povrati kuci te leze na onu seciju. Mi svi za njim podjosmo
u sobu, ali nas on otera. Pored njega osta samo strina...
Kum Zarija mi, tom prilikom, rece kako ga je stric Mitar toga dana molio
da ga ispovedi i opoje..."
...
O tome prota Zaharije prica, bas onako kako mu je sam Mitar ispricao:
"Po ubistvu kraljice i kralj doci ce loza Karadjordjevica da vlada, ali ce,
potom, nastati krvavi ratovi. Zatim ce jopet doci ono nevrijeme kad ce
zima biti kao ljeto, a ljeto biti kao zima. Tada ce nastati rat sa Turcima.
Na Turke ce udariti cetiri hriscanske drzave i nasa carinarnica bice na
Limu. Tada cemo osvojiti i osvijetiti Kosovo...
Uskoro poslje toga nastace Veliki rat u kojem ce se silna krv prolivati.
Kad bi sva ova krv rijekom potekla valjala bi kamen od tri oke. Na nasu
zemlju navalice tri puta silnija vojska preko rijeke i preci ce ih. Ta ce
vojska upropastiti one krajeve kroz koje budne prolazila. Zaci ce daleko u
nasu zemlju...Bice teskijeh dana...
"Tri ljeta, kume Zarija, Srbija ce biti u mraku, te cemo tri Svete Trojice
provesti pod dusmanskom vlascu. To ce se zgoditi vako: od severa ce
udariti neka velika sila te ce nas ona gaziti i pregaziti. Zemlja ce nam biti
pusta. Umirace se od gladi i raznijeh bolesti.,
- Posle ovog rata carinarnica Srbije je bila tacno na Limu, odnosno prema
onim oblastima Bosne i Sandzaka, koje je drzala Austrougarska imperija.
- Posle ovog rata sa Turskom, tako reci bez predaha, nastaje prvi svetski
rat u kome Austrougarska sa najvecim ratnim potencijalom krece na
Srbiju i zauzima njene severne i neke centralne oblasti. Ali, zaista, dolazi
"covek na vrancu", generac Zivojin Misic, koji vestim komandovanjem i
licnim primerom junastva, proteruje neprijatelja sa okupirane teritorije
Srbije.
- Srpska vojska pod udarom ove snazne sile odstupa kroz Albaniju i
odlazi na pregrupisavanje i oporavak na Krf.
- Sa Krfa, nasa vojska, krece u Solun da bi, zajedno sa saveznickim
armijama, obrazovala solunski front.
- Posle teskih borbi, Srbija oslobadja ne samo svoju teritoriju vec i sve
one zemlje u kojima je vekovima pod tudjinskom vlascu, ziveo nas
jugoslovenski zivalj.
...
Svaka legenda sadrzi i nesto istine, kao i ova koja govori o nastanku
predanja oko izgradnje kremanske crkve.
"I ti i tvoji potomci dugo cete sluziti sluzbu u Bioski i ovdje kod ove
Celije."
"Kade tvoji praunuci budnu zivi i veseli, nijedan od njih nece ovdje zivjeti.
Sici ce dolje u Uzice, pa ce se odande, sem nekoliko njih, raseliti daleko,
cak do Biograda i po vas cijelome ovom zemaljskom saru."
"Tek izmedju dva velikacka rata, kada mir medju ljudima budne trno ko
ziza dogorjele svijece, Kremanci ce otpoceti sa zidanjem crkve te jos
malo da budnu gotovi pa ce stati. Sprijecice ih rat."
Ondakar tijeh godina, sem jednoga tvojega praunuka, niko od tvojih pop
nece biti. No, taj tvoj praunuk, koji se budne zapopio, nece ovdje zivjeti."
"U Kremna ce ondakar doci jedan pop roda vladicanskog i pod njegovom
ce se sluzbom crkva dici."
"Bice ona i gotova, ali zadugo jopet nece biti prave crkve...Bice je tek
ondakar kade se u onijem godinama usred bijela dana taj dan budne
pretvorio u noc."
- Cinjenica je da selo Kremna nije imalo svoju crkvu skoro vise od dva
veka, odnosno od doseljavanja familija na ovo podrucje, pa sve do
danasnjih dana.
...
..
...
...
"Poslje drugog velikackog rata ljudi takom silom nece ratovati za dugo
vremena...Bice ratova, ali nekako malijeh;
jopet ce ginuti hiljade i hiljade ljudi, ali u tijem malijem ratovima, ali
velikackog rata joste nece biti;
bice nekoliko ratova blizu carstva judejskoga, pa ce, malo pomalo i tamo
nastupiti mir;
...
"...Nasa carevina ce ojacati i dje se god budne culo ime nase, svi ce nas
cijeniti i voljeti. Narod ce jesti samo senicni ljeb, a kukuruzni kade se
uzeli. Svi ljudi ce se voziti kolima brez volova a ta ce kola sama od sebe
ici. Vuda i svuda, ljudi ce nebom putovati, pa ce odozgor sa neba
pogledati dolje, ko da su se na dva Rujna i dvije Tare popeli..."
...
...
Mlogo ljeta potrajace taj belaj, ali niko nista ucinjeti ne more, jerbo ce taj
narod nicati svuda kao trava. Jedan koji se budne rodio mnogo ljeta
poslje tebe, bice cestit i uman, te ce se s tijem narodom u miru
razgraniciti. Mi cemo ondakar u slozi zivjeti - oni tamo, mi vodje
i tamo. Taj koji budne cinio to razgranicenje i bice i ko nece biti tvoj rod."
...
"Kada Drina kod Bajine Basce budne premoscena na dva mjesta i kada
potekne uz Taru, a u istom danu se poklope Veliki petak i Djurdjevdan -
tih godina ce nastupiti nekakav velikacki belaj".<*Belaj, rec turskog
porekla. Oznacava pojam zla. Prim. autora>
..
Docekali smo da Drina, bas kod Bajine Baste, bude "premoscena na dva
mjesta", spajajuci obale Bosne i Srbije, izgradnjom dva gigantska
hidroenergetska objekta.
..
..
Ostaje da se vidi kakav to "belaj" treba da nastane kada se ova tri cuda
dogode, a dogodila su se.
...
Moci ce odavle iz Kremana da vidi sta se tamo iza sedam gora i sedam
mora cini, a da za mene raba bozijeg, sto vas vako u snu i javi mrtav
pohodim i sto sam vam vako blizu nece htjeti ni da zna, ni da sazna.
Busice ljudi bunare u zemlji i iz njija vaditi zlato koje ce sve okretati te im
davati svijetlost, hitrinu i snagu, a zemlje ce tugom proplakati jer ce na
njojzi samoj biti mlogo vise zlata i svijetlosti, no u utrobi njenoj. Boljece
je rane od tijeh rupetina.
Umjestio da kose i plaste ljudi ce kopati svudje, dje treba i dje ne treba,
a te ce sile biti svudje oko njih, samo sto nece umijeti da zbori i da im
kazuje: "Daj, uzmite me, zar ne vidite da sam tuj, svudje oko vas. Tek
poslje mnogo ljeta, ljudi ce se sjetiti ove sile prave, pa ce vidjeti kakvu su
ludost cinjeli sa tijem svojim rupetinama. Bice te sile i u samijem ljudima,
ali ce proci podosta vremena da je oni doznaju i upotrebe. Tako ce covjek
zivjeti dugo, mlogo dugo, a da nece umijeti da sam sebe pozna. Bice
mlogo raznijeh mudraca koji ce preko svojijeh knjiga misljeti da sve
znaju i da sve umiju. Oni ce biti velikacka prepreka da se do ovijeh
doznanja dodje, a kade se sve to dozna i spozna, ondakar ce ljudi uvidjeti
u kakvoj su zabludi bili, slusajuci ove njiove mudrace.,. Kad se to budne
zgodilo, ljudi ce se kajati sto to prije nijesu doznali, jerbo je to doznanje
sasvijem prosto.
...
"Kad miris izidje iz poljskoj cvijeca, kad milost izidje iz covjeka, kad
rijeke izgube svoje zdravlje...ondakar ce nastupiti najveci opsti rat..."
...
Javice se neki treci da svojijem srcem zacijele ovu jabuku, ali od njiove
zelje i ljubavi vajde nikakve biti nece."
...
Ondakar ce nastupiti veliki preokret i vise nece biti nako ko sto je bivalo
pod drugijem carevima koji su bili na prijestolju ove carevine prije
njegovog dolaska.
Taj novi car uzece pusku, ali nece puknuti na crveno carstvo nego ce
samo senluciti...
Oni knjazevi koje taj car naroda preko beskrajne vode budne izrodijo sa
svojom caricom, bice ljutog ubojitog lica, zeravicijeh ociju, te ce oni
puske opaliti."
...
"Kad izbije ovaj ljuti rat, tesko onijem vojskama koje budnu uzlecele u
nebo, a blago onijem vojnicima koji budnu vojevali po zemlji i po vodi."
...
"Ljudi koji budnu vodili ovaj rat imace svoje ucenjake i mudrace koji ce
izmisljati svakojaku tanad za svoje topove.
Kade opale, ondakar ce ova tanad, dje god budne pala, umijesto da ubije
zamadjijavace sve zivo, ljude, vojsku i stoku.
"Mi u tom ratu necemo vojevati, ali ce se drugi biti preko nasijeh glava.
...
- Nema ih sad, kume proto, ali ce ih uskoro biti na nebu vise nego tica.
Letece na ladjama, s topovima...
Vidi i dobro upamti; ako ne docekas ti kume proto, docekace bar neko
tvoj. Pogledaj: celo nebo nad ovom nasom Pozegom gorece jednoga
dana kao zapaljeno i ozgo padace u plamenu ladje i ljudi i bice puno polje
izgorijelih kao ugljen!
Prota skinuo citu i krsti se. I Mitar skinuo celepus<*celepus. Stara srpska
nacionalna kapa, slicna plitkoj subari ili plicem fesu bez kicanke. (Sajkaca
je tek krajem proslog veka, za vreme modernizovanja srpske vojske od
strane inicijative kralja Milana, dizajnirana u Becu kao vojnicka kapa.)
Prim. autora.> pa se i on krsti i molitva nesto.
...
Blago onome koji to dozivi, jerbo ce taj ridjokosi svijem ljudima donijeti
srecu.
Za vrijeme njegovo ni poslje njega ratova vise nikad biti nece, ali ce
tamo u ko zna kojem vremenu i vijeku za ljude, zbog njiovijeh gluposti,
nastupiti veliko zlo i omraza ljudska."
...
"Vidis kume, kade ljudski rod poslje Opstega rata <*Opsti rat - Treci
svetski rat.> stane da zivi u miru i izobilju, sve ce to biti jedan grki
<*Grki- gorki.> privid ljudskijeh zabluda, jerbo ce mlogi zaboraviti na
Boga, pa ce se klanjati svojoj ljudskoj pameti...
A znas li ti, kume, sta je ljudska pamet prema volji i znanju Bozjem? To
nije ni jedna kap vode u najvelikackijem moru!
Tamo sem mira Bozijeg nista vidjeti nece, ali ce srcem i dusom osjetiti
svu Boziju ljepotu i snagu. Ljudi ce se kolima voziti i po mjesecu i po
zvjezdama. Oni ce tamo traziti drugi zivot, ali tamo zivota vakog kakav je
u nas biti nece. Bice ga, ali oni nece umjeti da razumiju da je to zivot
nakav kakav jeste.
Onaj koji budne tamo iso, a ne budne, Boze prosti, vjerovo u Boga kako
prilici coeku od casti i postenja, taj kada se budne vratijo ce reci: "Ej, vi,
ljudi, koji Boga sa sumnjom pominjete, podjete vamo dje sam ja bijo, pa
cete ondakar vidjeti sta je snaga i um Boziji!"
Bice i onijeh ljudi koji nece htjeti da razumiju sta je to Bozija moc i
kolikacka je njena sila. Njima ce ti ljudi sto budnu pohodili mjesec i
zvijezde pricati o onome sto budnu tamo dozivjeli, te ce im reci o tijem
beskrajnim i o tijem predjelima bozanskijem, dje nema nikakvoga kraja i
nikakvoga pocetka, a ovi ce drugi vrceti glavom i u to vjerovati nece dok
se samo gore ne popnu i ondakar doznaju u kolikackoj su zaludnoj
pameti bili.
No, sto se godj vise budne znalo, manje ce se ljudi medju sobom voljeti i
paziti. Nastace taka omraza da ce im razna sokocala biti preca od svojijeh
najblizih.
...
Dugo ce moj kume Zarija, ljudi tako zivjeti i mrijeti, a da ne budnu znali
da kade im dodje vakat da mru to nece biti njiov kraj."
"Vidis, moj kume Zarija", kazivo je on, "coek nema samo jedno svoje
oblicje, nego ima dva. Jedno mu ko odijelo sasiju ljudi kade se rodi, a
drugo mu daje sam Bog kade mre da bi i poslje zivota ovoga jopet zivijo.
To drugo oblicje ti, kume, ne vidis, a ja ga neki put vidim, po prilici ko
kade sam vidijo mrtvoga Milosa. To ti je, kume, nako ko, kade lisnata
gora u svako proljece jopet zazeleni. Tako coek jopet zivne i kada umre.
Ondakar Bog njemu dadne to drugo oblicje vjecno i lijepo. Kade se svaki
ljudski stvor u to novo svoje oblicje zaodene, on ode pravo u vjecnost!
Coek i jeste rod zemlje i vode, te isto ko i one sto zimi zamiru i lede se u
proljece jopet grgolje i proticu i cvjetaju novijem cvijecem i travama."
Kade sam ga zapito: Jesu li to vile, Boze prosti, nesto slicno angelima
Bozijim, Mitar mi je na taj moj upit odgovorio: "Nijesu to vile angeli
Boziji, nego su to cestite djevojke, koje su se rano oprostile od ovoga
svijeta u cvijetu mladosti svoje."
...
A zatim dodade:
Sto rece Mitar od djavola je gora ljudska omama, to jest zabluda. Rijec je
samo o imenu, a ne o pravoj istini.
Citav svijet ide ka jednoj socijali. Ali, ljudi nikad ne mogu biti isti, jer ni u
sumi nigde nema istog drveta. Jedan se covek rodi lijep, drugi ruzan.
Jedan voli pecenje, a drugi smok...
Kad bi ti svim ljudima, zenama i deci svakog mjeseca davao jednu istu
platu, opet ne bi isto zivjeli. Opet bi neko ziveo gore, a neko bolje...
...
- Sto rece Mitar, znas, ljudi i ne znaju kakvo blago nasa zemlja sadrzi, a
jednoga dana kada budu saznali, dogodice se...
Ovde Budo prekinu misao. Ja ga upitah na koju oblast sveta misli, zna li
kako je to predvidjao Mitar Tarabic?
Sto rece Mitar, to ce biti u jednoj drzavi, u kojoj se svi vole. U toj drzavi
vlada sloga, ljubav, veselje i pjesma. Niko nikog ne mrzi.
No, opet to nije Amerika za koju sam dugo mislio da jeste. U Americi se
mnogo ne vole crni sa bjelima i crvenima, a u toj zemlji sto rece Miatr,
spaja ih ljubav i sloga.
Tamo, rekao bih, ima dosta suma. Skoro polovina te drzave je pod
sumom.
Ima u njoj mjesta gdje ljudska noga jos nije ni krocila. Zbog toga ja
mislim da nije Amerika, jer ona nema takvih predela, a osim toga, ona ne
spada u juzne zemlje, vec u severne. Zato se valjda i zove - severna, a u
toj zemlji juznoj vlada vjecito prolece i ljeto.
E, ono sto je najglavnije, ta zemlja ima jednu veliku rijeku, koja po njoj
tece s kraja na kraj drzavne granice. Ogromna je to voda. Skoro kao
more.
Kad ova rijeka na kraju svoga puta uvire u jedno veliko more, ona se
tamo nekako racva i, tako racvajuci se, utice u tu veliku vodu.
Tu, gde se ona razdvaja, covek ce jednog dana otkriti takvo bogatstvo,
koje ce moci da ishrani jos tri ovakve zemljine kugle sa svim njenim
ziteljima.
Kada se to otkrije, sto rece Mitar, desice se pravo cudo. Mnogi ljudi
pohrlice tamo da zive i bogate se.
Ali, te ladje i letilice nece biti ovakve, kao sto izgledaju danas, nego
mnogo spretnije i vece...
...
...
Kao takva ona doslovce glasi ovako: "NEKI LAZNI MUDRACI CE MISLJETI
DA SU LJUDI KO GODJ CELE. SVUDJE NA OVIJEM I NA DRUGIJEM
STRANAMA PRAVICE MLOGE CELINJAKE I TAMO DJE IMA CVIJETOVA I
TAMO DJE JE KOROV. TIJEM MUDRACIMA U PAMETI NECE BITI - DA SE
OD KOROVA NE POPASUJE MED. CERACE ONI LJUDE U TE CELINJAKE
PA CE LJUDI U NJIH UNILAZITI I IZLAZITI, OSOKOLJENI KO DA SU
NESTA BAJAGI UCINJELI, A OD TE RABOTE NISTA BITI NECE. I U
JEDNIJEM I U DRUGIJEM CELINJACIMA BICE MLOGO TRUTOVA TE CE
SVO ICE I PICE IZJESTI I POPITI. ZADUGO CE TO VRIJEME BITI, SVE
DOK SE LJUDI NE NADJU U JEDNOJ ZDRAVOJ PAMETI I NE UMIJU OCI
LADNOM VODOM. POSLJE CE DOCI DRUGI VAKAT I DRUGI ADET I MEDJU
LJUDE I MEDJU CELINJAKE PA CE SVI DOBRO ZIVJETI."
ПРОРОЧАНСТВА МИТРА
ТАРАБИЋА
Митар Тарабић је, на основу јављања свога пок. стрица Милоша прорекао ове
догађаје:
Ове су речи у први мах збуниле проту. Он је знао да ће се скупштина изабрати. Зна
се какви су избори били тада (помоћу полиције), али није знао да ће на његово
место доћи обичан сељак, Тома Ђорђевић, а још мање, да ће та скупштина "бирати
књаза"...
30. новембра (на дан св. Андреје Првозваног), скупштина се одиста саста; а 12.
децембра изабра књаза Милоша, који је тада био у Букурешту. Прота Зарија није
тада био изабран, већ Тома Ђорђевић, који је заиста са осталим депутирцима бирао
књаза, на место књаза Александра Карађорђевића.
О овоме сам, рече прота, у своје време испричао и ужичком проти Гаврилу
Поповићу, који је такође био на светоандрејској скупштини и са осталима бирао
књаза. Ја сам га претходно упитао, да ли је бар у очи састанка штогођ знао о
бирању књаза? Он ми је одговорио да није ништа знао о бирању књаза. "Како то!
Ти тамо у Београду па ниси знао, а ја у Кремнима, па знам?"
- Ето, куме!... - сад се ухвати за влакно од браде, - ето видиш! 'Ваки је живот
књажев!...
И заиста, ускоро после овога књаза убише у Кошутњаку (29. маја 1868. год.)!
У фасцикули Министарства унутрашњих дела из 1868. год. постојала су и
поверљива акта о саслушању извесних људи поводом убиства књаза Михаила, али
су потом нестала. Међутим, постојање поверљивих полицијских аката о
креманском пророчанству (поводом убиства књаза Михаила) не да се порећи. Ја
сам мислио да су она (као и сва стара акта) била предана Државној архиви на
чување. Тамо сам их одиста и тражио, али их нисам нашао... Управа Државне
архиве саопштила ми је и путем јавности, да "та акта нису никада била примљена у
депо Државне архиве. Онда су, значи, нестала из архиве Мин. унутрашњих дела.
Факат је да их је г. Чед. Мијатовић, као бив. министар финансија доносио краљу
Милану у двор, те их је краљ Милан читао... По свој прилици, пок. Мијатовић је
знао и више о тим актима, али мени је креманско пророчанство добро познато (и
без тих поверљивих аката), па шта више и до детаља, по аутентичном казивању
честите старине проте Зарије и др. веродостојних лица, којима се мора веровати.
У нашем народу се исто тако прича, да је онога дана, кад је књаз Михаило погинуо
у Топчидеру и када нико о томе догађају у Ужицу није ни слутио нити ма што
могао сазнати, одједном је пророк на ужичкој пијаци почео викати: "Људи, браћо,
не дајте, убише нам књаза! Ето га секу! Ено га све га јатаганима искасапише. Куку
нама! Погибе нам књаз Михаило!"
Поводом тога био је ухапшен, испитиван и као потпуно невин, пуштен. Полиција је
забележила и чувала ова његова саслушања или боље рећи, прорицања, која је
својим очима читао и краљ Милан. Али ове речи на пијаци није изговорио Митар
Тарабић, који тога дана није ни био у Ужицу, нити икада саслушаван, већ неки
Матија, који је имао телепатску визију и о коме су у своје време писали Чеда
Мијатовић и Пера Тодоровић. Исто тако и "незнани писац" у "Вел. Србији" греши,
кад то приписује Милошу. Милош Тарабић је умро још 1854. год. Осим тога, он је,
као што сам поменуо, био тако ћутљив и повучен, да те речи, на пијаци, не би
никад изговорио. Он је своје тајне једино проти Зарији поверавао.
4) Први турски рат. Кад је настао наш први рат са Турцима (1875. год.), онда је
Митар Тарабић стално говорио народу да се не плаши, јер Турци неће ући у
Кремна. "Ја сам, - вели пок. прота Зарија, - овог светског рата бежао, јер ме ђеца
уплашише и збунише а за време првог нашег рата са Турцима нисам бежао јер сам
веровао у Милошева и Митрова прорицања... Турци су били на по сата од Кремана
и ја сам ипак код куће седео... Тада није ни Митар бежао. Мокра Гора и Заовине су
већ биле у пламену. Митар би ипак сербез поред пања спавао и људима, који би тај
призор посматрали, рекао: "Шта је, људи?! Што бежите?! Ви сте луди! Ниједан
Турчин Шарган неће прећи!" Тако је и било!
Ја сам, - вели даље пок. прота, - добро то запамтио, али нисам на то пажње обраћао.
Али ускоро доживљех да у Кремна буде подигнута телеграфска станица. Испрва је
била подигнута у другој једној кућици, али је због влаге (била је нова) убрзо
премештена у кућицу у којој сам некада са Митром разговарао. И што је
најинтересантније и најчудноватије, телеграфска жица била је сада спроведена баш
кроз прозор, за који Митар прорече! Телеграф је у Србији био пуштен 18. марта
1855. год. (Београд-Земун). Доцније би пронађен и телефон. За телефон је рекао да
ће краљ сеђети у Биограду и оданде разговарати са својим министрима у Нишу!...
Кад су му људи приметили да је Ниш у турској царевини, он је онда одговорио:
"Јес'. Ниш је сада у Турској а ондакар ће бити у Србији!"
Први телефон је био инсталиран 1883. год. у Београду. Тада је краљ Милан
разговарао са својим људима из унутрашњости. Чудио се када је из оног
политираног сандучета чуо и познао гласове својих доглавника.
Прота Зарија је ово веровао и причао је о томе пок. Добри Ружићу и ост. својим
најповерљивијим људима ("Карађорђевцима"), од којих су неки веровали а неки
нису, па се шта више и смејали. Међутим, деси се случај да се пророчанство
Митрово (и Милошево) испуни при чудним околностима. Пуким случајем се деси,
да г. Светозар Мојковић као школски надзорник (потоњи директор чачанске
гимназије и бив. народни посланик), обиђе креманску основну школу и то баш 29.
маја 1903. год. У част његовог доласка био је приређен ручак у основној школи.
Тада сам, прича пок. прота, и ја био зват. За време ручка сви су ме терали да
причам о Тарабићевим пророчанствима. Ја сам причао и сви су ме пажљиво
слушали. Мојковић је понешто веровао а понешто није. Таман ја испричао како ће
у двору погинути и краљ и краљица, а на врата улази пок. Давид Мољковић,
механџија и јавља, како се по Ужицу чује, да су ноћас погинули краљ Александар и
краљица Драга. Тада се сви збунише. Настаде тајац. Мојковић није никако веровао
у вести механџије Мољковића. Ја сам пак знајући за то пророчанство и веровао.
Али скоро после овога долази већ на коњу и писар срески Милан Пурић из
Чајетине (и данас у животу) са познатим депешама. Кад је ушао седе и он за сто и
исприча, али још нису веровали. Кад је потом прочитао званичне депеше, сви се од
чуда скаменише...
Као што је књаз Михаило био убијен 29. маја, тако је, по чудном удесу и краљ
Александар био убијен истог датума!
По убиству краља александра и краљице Драге, доћи ће друга лоза да влада, али ће
потом настати крвави ратови.
8) Светски рат. "Ускоро после тога настаће светски рат, у коме ће се силна крв
пролити. Кад би сва ова крв реком протекла, ваљала би камен од три оке... На нашу
земљу навалиће три пута силна војска преко воде (није споменуо ни Дунав ни Саву
ни Дрину) и прећи ће је. Та ће војска упропастити оне крајеве куда буде пролазила.
Заћи ће далеко у унутрашњост. Биће тешких и очајних дана.
Тај ће рат покренути човјек са краћом руком (алузија на немачког цара Виљема II).
Наша ће војска попустити, али ће наједанпут доћи човјек на беломе коњу и рећи ће:
Напред, браћо! Тада ће војска опет оживљети. Повратиће се дух у њој и она ће
појурити непријатеља преко воде. Непријатељ ће доћи до Маљена и Букова.
Шумадија ће највише претрпљети..."
- Он ми је, синко, још много о томе причао, али се тачно свега не сећам, јер је то
давно било. Рекао је да ће се пронаћи неко "сокоћало" (справа) за летење и да ће
нас "непријатељ" тући из ваздуха!" Ово је пророк причао и некадашњем учитељу
креманском, пок. ристи Јањушевићу (умро 27. марта 1932 год. у Београду) и др.
Тући ће нас "са справе којом ће лећети". То је рекао у времену када о аеропланима
нико није имао појма. Рекао је, како ће непријатељ при повлачењу из Србије главу
погубити и отићи брзо "као облак" и неће знати шта ради у бежању. Тада ће га и
жене гонити "са преслицама у руци", итд. Али рат ће тај бити страшан и многе ће
мајке у црно завити; многи ће народ помријети. "Настаће, куме, тешко вријеме...
Народу ће бити тешко. Кукњава и лелек разлегаће се по пољима и дубравама
нашим..."
10. октобра 1915. год. ја сам као заступник оболелог командира профијант колоне
Лимског одреда ужичке војске (поручника Животе Гајића, сада капетана прве
класе), добио телеграфску наредбу, да се са колоном из Кремана одмах повучем за
Ужице. Тада сам наслућивао, да се то повлачење неће зауставити све до пропасти
Србије... Јер, два силна аустриска налета одбисмо, али је овога пута наша војска
била и сувише преморена и издесеткована пегавим тифусом...
Али Митар Тарабић је прорекао и нашу пропаст, јер је, по казивању г. Дим. Карића
бив. државног саветника, зета протиног, рекао да ће трајати "три љета". "Србија ће,
рекао је он г. Карићу, пропасти. Швабе ће три љета владати а ми ћемо троје
Тројице (Духова) провести под страном силом. Са севера ће ударити једна сила,
која ће брзо као облак сву Србију прегазити и поробити. Земља ће бити пуста: нема
људи, нема стоке. Оно што остане у црно ће бити завијено. Биће глади и од глади
ће се умирати; биће болести и вешала! Кад се три љета ("троје Тројице") наврше,
народ ће без пушке ући у отаџбину!"
Ове су речи наши Ужичани, за време наше пропасти, држали као у војску. И оне су
се дословно испуниле. Протина кћи Драга (супр. пок. Дим. Карића) саопштила ми
је (поводом мојих наштампаних записа у "Времену" да су Аустријанци ушли у
Кремна 1915. год. тачно на Лукин дан, 18. октобра (дакле на недељу дана после
мога напуштања и опраштања са пок. протом) и да су тачно истог дана, после три
године ушли и наши официри. Тога дана био је ручак у кући проте Зарије... Међу
нашим официрима био је тада и Митар Вукићевић, сада пуковник у Краљевој
гарди...
10) После рата. "Срби ће се ујединити, али ће после тога настати мрзија у народу."
Поменуо је и "Митровску скупштину" у којој ће се нешто страшно десити. Србија
ће бити већа него што је икад била: "где је српска кућа биће српско". Потом ће се
појавити "цар на Истоку", који ће нас позвати да узмемо оно што је наше. Ове се
речи, изгледа, односе на Русију, јер и ми нисмо све завршили.
11) Изборни суд. По свршетку европскога рата више се неће ратовати, већ ће
настати "изборни суд", као што и ми правимо изабрани суд, који мири и суди
завађеним странама.
12. Општи рат. Митар Тарабић је говорио да се после европског рата неће више
ратовати, имајући у виду познате организоване ратове једних држава против
других; али је рекао да ће настати: буне и револуције и да ће тада изгинути више
људи него у великом светском рату. То ће бити "општи рат!" Настаће страшно
време. Тада ће народ "позавидети онома што помријеше", јер ће настати страшнији
дани него што беху за време светског рата. Народ ће тада, наилазећи на гробља,
рећи мртвима: "благо вама што помресте те не гледате ове наше муке"; или
"устаните ви мртви да легнемо ми живи!"
13) Наша земља - царевина. Митар је стално говорио да ће после светског рата
настати "страшно вријеме"; да ће у народу бити ужасна несташица новаца; да ће се
људи "убијати за жуто дугме"; да ће Србија "триста чуда претрпљети"; али да ће
затим доћи "човјек из народа", који ће умирити народ и да ће тек после свих чуда и
покора настати "славно вријеме". Благо ономе ко то дочека. Тек тада ће народ рећи:
"устаните мртви да видите каки је сад живот!..."
Русија ће узети и Цариград, али тек онда "кад цар поново дође!..."
Кад је ово Митар говорио, сељаци су се смејали, јер нису могли веровати да ће
Русија моћи бити без цара, па су га питали: "Зар ће Русија пре заузимања
Цариграда бити без цара?!..." Али Митар је само ћутао и једино понављао: "Тек кад
бео цар дође - после општег рата, - узеће Цариград!" Још је рекао: "После светског
рата Турци ће још мало остати у Европи па ће после и они, који су остали, отићи у
своју стару отаџбину" (казивање пок. Дим. Карића, бив. државног саветника).
15. Фабрике и рудокопи. Кад наша земља буде велика држава ("царевина"), тада
ће се у њој отворити грдне фабрике. "Доћи ће страни људи, који ће копати и носити
камење са ових наших брда и шума!" Тада ће се и данак умањити, јер ће држава
своје трошкове подмиривати тим рудама. Кад се рудокопи почну отварати биће и
дације мање. Пола ће ићи на живот, а пола за државне дације. "Данак ће, куме, -
рекао је Митар проти Зарији, - бити мањи, али ће кулук и даље трајати. Мјесто
данка настаће кулук!"
Кад ми је ово пок. прота Зарија причао, тада у ужичком округу није било ни помена
о каквим рудама. Данас се пак у Врутцима вади бео камен за порцулан; у Биоски
магнезит, а такође и у Кремнима и Шљивовици, који се извози чак у Енглеску. У
Семегњеву се вади хром; у Добром Долу - креда; а у Негбинама и Рожанству -
манган. Исто тако је и Ивањица преплављена антимоном: може се рећи да на целом
Златибору има руда, које Енглези и Французи већ увелико извозе...
16) О великом мајдану соли. На два сата од Кремана налази се и село звано
Солотуша. Митар је говорио проти Зарији, да ће ту бити велики мајдан соли, који
ће целу српску царевину хранити. али тај ће се мајдан пронаћи тек онда, кад Србија
буде царевина.
Даље ми је прота причао, како су кроз Солотушу одиста пролазили неки инжењери,
вршили сондажу и копали, али ништа нису могли наћи. То је и самом Митру
причао, изјављујући чак и сумњу да ће ту кадгод бити мајдан соли. Тада је Митар
рекао: "Е куме! Сад не могу наћи! Наћи ће се кад Србија буде царевина!"
На врху Солотуше има једна кула. Ту из једне пећине извире и речица Солотуша.
Ко зна? Кад се и ту дубље буде копало; кад се хемиски састојци терена буду боље
испитали, можда ће Митар и то погодити?...
17) О креманској цркви. "Још пре четрдесет и пет година, - прича даље прота
Зарија, - хтео је Миливоје Јовановић, бив. начелник округа ужичког, да се у
Кремнима пошто-пото сазида црква. Тада цркве није било ни у Биосци. Народ је
морао ићи на богомољу чак у Стапаре, близу Ужица и пешачити по цео дан.
- Ви се каните да проведете пругу преко оне наше њиве тамо? - рекао је једнога
дана стари прота. А кад су они потврдили да ће пруга да прође баш средином њиве,
онда им је прота испричао, како је та њива некад била спорна и спор је имао да
реши један изборни суд. "Баталите се тога посла, - рекао је томе суду Тарабић.
Неће та њива припасти ни једном ни другом. Она ће пасти у треће руке, али неће
остати ни њива: туда ће проћи ватрени пут!" Ватрени пут ће ићи на "Циганско
Падалиште" (тако се и данас зове коса, где Цигани обично своје черге
распростиру).
Данас воз иде не само кроз Циганско Падалиште, већ је ту и жељезничка станица.
"О Божићу 1915. год. - реферише ми г. Павловић, - наишао сам за време нашег
повлачења на проту Ђурића (кога сам одлично познавао) у Љешу. Тада ми је пред
ђенералштабним пуковником (сада ђенералом, бив. маршалом двора) Јешом
Дамњановићем рекао: Идем у туђу земљу, у Италију. Из ње се жив нећу вратити!
Још идуће (1916. год.) умрећу и тамо бити и сахрањен, али ће доћи време, када ће
ме и деца моја и држава пренети у Ужице. Ово ми је казао Митар Тарабић. Све што
ми је рекао, обистинило се. Ја ти нисам све причао, али знај да ће се све ово
испунити. До смрти попа Косте Захарића нисам веровао, али од тога дана верујем.
Све се ово ниже како је он прорекао!"
Ове речи је г. Љуба Павловић забележио у своје записе 29. дец. 1915. год. на путу
за Сан-ђовани, пред мостом, којим се преко Дрима улази у Љеш.
Прота Ђурић је одиста умро у Риму, 1916. год. Кад је потом Државни одбор за
сахрану заслужних лица приступио и његовој сахрани, - тада његов син Д-р
Драгиша Ђурић, професор београдског Универзитета није био у том одбору за
пренос остатака свога оца. Међутим, у последњем часу и њега одредише. Тако се
испунише и речи да ће умрлог проту пренети у земљу и деца и држава!... (казивање
г. д-ра Драгише Ђурића, погинулог 1941. год.).
21) Судбина поп Косте Захарића. Чуо сам да је Митар прорекао проти Зарији,
камо ће му син поп Коста, као млад умрети. Ја о томе нисам пок. проту питао, али
је г. Љуба Павловић био у стању да ми о овоме да ове податке, које је од самога
проте чуо: На дан рођења протиног сина Косте дошао је са Таре од тора, да честита
проти сина и Митар. Он је само ћутао. Сео је међу људе, који су се тада код проте
задесили и ништа није пио осим шербета. Није хтео (као кум) да остане на ручак,
већ је проту насамо одазвао и рекао: "Куме, ово дијете што ти се данас нашло, неће
те надживљети. Оно ће порасти. Лијепо ћеш га одгајити. Главом да се ниси шалио
да га даш на страну или на неку другу службу, већ нека буде поп или учитељ. Кад
будеш Косту женио (он му је и име дао) и запопио, нека је код тебе и око тебе.
Оженићеш га из добре куће. И он и жена његова добро ће те послужити. Док ти они
обоје буду живи, бићеш чувен на све стране. Поп Кости умреће попадија, тада ће
твоја кућа попустити. Поп Коста ће оболети и децу ће оставити да их ти на пут
изводиш! 'Вака је, куме, судбина твога сина!"
Поп Коста је одиста рано остао удовац. Умро је у чачанској болници 10. авг. 1912.
год. А син његов (протин унук) поп Ђорђе, умро је 1931. год.
22) Смрт протине снаје. "Митар ми је многе ствари причао - вели пок. прота, - али
ја нијесам испрва све могао веровати. Доцније када се догађаји почеше ређати, ја
сам све више и више веровао. Једном, кад сам изразио сумњу, да ће се то и то
догодити, Митар ће ми рећи: "Е куме! Све ће се догодити, што ти гођ рекох. А за
доказ: један ће од вас још ове године остати удовац. Кад то буде вероваћеш и
остало..." Тада је моја попадија била јако оронула. Мислио сам да ћу ја остати
удовац. Међутим, деси се да баш моја најстарија снаха Станица, као тресак здрава,
добије галопирајућу јектику и умре исте године. Тада сам одиста почео и све
остало веровати."
23) О веку проте Зарије. Како је пок. прота дочекао дубоку старост, сви су
мислили, да је њему Митар рекао, како ће он све наше најважније догађаје
дочекати. Чувши за то и од г. Аћима Стевовића, проф. универзитета, - упитах
проту: "Је ли то истина?" Он ће ми на то одговорити: "Е, није тврдио, већ је само
рекао: Мислим, куме, да ћеш и ти све то дочекати..."
Али прота је, као што видесмо, толико дуго живео, као да је све то и дочекао, јер је
умро у освитку победнога дана...
24) Судбина задруге Тарабића. Проричући судбину туђих људи, Митар није
заборавио ни судбину своје задруге. О њој је рекао: "Наша ће задруга осиромашти
тако да ће поједини из ње ићи у аргатлук. Из наше куће само ће се један заимати, а
то је Милан Ђокић Тарабић. Он је сада најсиромашнији, а биће најбогатији."
Кад је ово прорекао, - прича г. Дим. Карић, - Милан је одиста био најсиромашнији,
јер је служио на Калуђерским Барама код Витора Вукајловића, као надничар. Данас
је најбогатити, а ост. његови раде код Прометне Банке, на дрвима, као надничари...
25) О тами и разговору са мртвим људима. Митар је пред крај свога живота
рекао, "да ће на земљи настати тама, која ће трајати три дана и три ноћи!..." Још је
рекао, "да ће доћи време, када ћемо са душама наших умрлих моћи разговарати!..."
26) Прорицање своје сопствене смрти. Као што је Милош прорекао годину своје
смрти, тако је Митар (слично шведском видовњаку Сведенборгу) прорекао дан.
21. јула 1899. год. дође проти зарији један Митров комшија и позва га:
- Добро, доћи ће један од нас. Онда је у кући било нас три попа. Али комшија рече:
Тада је Митар, - наставља прота Зарија, - био потпуно здрав и мени се, право да вам
кажем, није ишло његовој кући. Мислио сам да ме зове само да се са мном
разговара... ништа... Дигнем се ја, узјашим коња и дођем кући његовој. Затекао сам
га пред кућом потпуно здрава. Тада ћу га упитати:
- Хоћу да мрем!
Ја му рекох:
Ја ћу му затим рећи:
Прота је, после ових речи видео да се Митар ни најмање не шали, али је ипак
покушавао да га од тог жалосног разговора окане, па је зато као из шале додао:
- Ако ти сад умреш, онда не знам шта ће бити од онога што прорече (тј. о убиству
краља Александра и краљице Драге)... Значи неће ништа бити!...
- Оће, оће, куме и то скоро! Чућеш! Баш зато сам те и звао, да ти јопет кажем и
потврдим оно што ти раније каза, да ће се све то ускоро догодити. Скоро ћеш чути,
ђе ће у двору погинути и краљ и краљица. Они ће за једну ноћ нестати, као да их је
гром побио. Мислио сам да ћу и ја то дочекати, али...
Тада му је кум прота сав потресен овим дирљивим тренутцима, пришао и...
опростио се с њим...
Ове ми је чудне доживљаје пок. прота причао тихо и лагано и ја сам опет осетио
како ми се коса на глави диже... Обојица смо тада били у некој тешкој недоумици.
Настаде дубоки тајац и ја ћу опет проту упитати: "Па јесте ли му, оче прото, читали
(тј. исповедили)? Он ми одговори да није, јер је Митар био потпуно здрав...
- Ја одох, - наставља он даље, - али се при одласку окренух још два-три пута и
видех га како на путу, пред вратницама, до којих ме испрати, - још једнако тужно и
жалосно за мном гледа! Све нешто, јадан, као ишчекује... Тужно и жалосно ме је
посматрао све док се нисам далеко удаљио. Он је, очевидно, предосетио крај
живота, па му је и растанак са мном био и сувише тежак...
Када сам већ далеко био одмакао, - ја се опет окренух назад и погледах, а Митар је
још једнако на пути, пред вратницама, стајао и посматрао: тужно и жалосно... Он
ме је гледао све дотле, док се у даљини не изгубих...
Најзад ће упитати:
ПРОРОЧАНСТВА МИЛОША
ТАРАБИЋА
Милош Тарабић је још пре осамдесет година тачно претсказао не само своју смрт,
већ и судбину свих наших владара, као и најновије догађаје из наше политичке
историје.
Ако је веровати, да је заиста прорекао све што пишем - ипак и сада сваком стоји до
воље да верује или не верује да ће се сва његова пророчанства до краја испунити.
Он није прорекао једну само ствар, да би човек рекао да је "случајно погодио", већ
масу ствари (скоро двадесет разних пророчанстава!), тако да се овде човек тешко
мири са идејом "случајног погађања" ("theory of chance - coincidence). Да човек баш
измишља, тешко ће толико будућих догађаја измислити. Стога ће сваки разуман
човек пре веровати у његову изванредну моћ ("криптестезија"), која му је Богом
дана, а пред којом ми стајемо зачуђени, запањени!...
1) Прорицање своје смрти. Милош је имао стару мајку, која га је много молила и
преклињала да се жени. Милош се пак никако није хтео женити и умро је, као што
сам већ поменуо, као нежењен. Својој мајци, која га је често молила и преклињала
да се жени, најзад је рекао: "Чујеш ли ти бабо! Немој ме молити да се женим. Ја се
женити нећу! Кад будем имао четрдесет и пет година, ондакар ћеш ме укопати, а
женити ме никад нећеш!"
О прорицању своје смрти, причала је несрећна Милошева мајка (иначе врло бистра
и разборита жена) проти Зарији тек после Милошеве смрти, јецајући од плача и
жалости.
2) Судбина Милошеве сестре Босе. Милош је имао и сестру Босу (рођ. 1816. а
умрла 19. априла 1898.год.), која је дочекала добру старост. И она је стално молила
Милоша да се жени, јер је желела да му на свадби поигра. Тада је и њој једног
лепог дана рекао:
- "Ја се, Босо, женити нећу а ти ћеш се удати... И удаћеш се добро. Добићеш и ђеце,
али ће ти све најмилије помријети у цвету младости! Тада ће доћи вријеме, када
ћеш се покајати и мене сетити, па ћеш рећи: "Е, јадна Босо! Камо лијепе среће да се
нијесам ни удавала!"
Јован Мићић, рујански сердар, родио се у селу Мачкату, више Ужица. Као
рујанскисердар, он је махом седео у Чајетини, недалеко од Кремана. ја сам гледао
кућу (са босанским дрворезом на тавану) у којој је он одиста некада становао.
Његова дужност је била да добро пази на Турке ужичане и да њихову самовољу
укроћава. Свакад је ишао као оружана сила. Боравећи на Чајетини, он у Ужице, и у
најмирније дане, не би силазио без четрдесет својих момака. Његови су хатови
били из најчувенијих ергеле у Турској царевини, а накити су били за праву причу.
Он је живео, носио се, и проводио се као какав мали цар на Истоку...
Кад је 1842. год. у Србији извршена велика промена, Мићић се, као пријатељ
Обреновића, из Ужица кренуо Крагујевцу, да тобоже брани Обреновиће, али га
ухвате, вежу и пошљу у Београд, где је, причају, на волујским колима вожен кроз
турску чаршију. Одавде је отеран у Гургусовачку кулу те и његовој обести дође
крај. Он је ту заиста од глади умро (27. дец. 1844. год.). Искао је мало чорбе да једе,
и за то обрицао сто дуката, па му браћа нису хтела дати. Обрицао је, веле, и
"воденицу своју од девет витлова за цигару дувана" (казивање нашег песника
Милосава Јелића), али му ни то нису хтели дати. Кад је 17. јануара 1859. год.
стигао књаз Милош у Гургусовац (Књажевац), он је, по причању, одмах отишао на
гроб његов. Ту се заплакао и рекао: "Еј Мићићу! Мићићу! моје десно крило; зар би
таква зла судбина да оставиш своје кости овде!"
- "Као млад попа, - причао је прота Зарија, - ја сам у Кремна дошао још пре шесет и
више година. Тада је на престолу српском био отац краља Петра - књаз Александар
Карађорђевић. Књаз Милош је тада био на свом имању у Румунији. Али одједном
се прочу... сви су говорили, да је стари књаз (Милош) умро. И Милош Тарабић ће
ме упитати: Куме! Је ли стари књаз жив? Ја му одговорих да јесте.
- А што питаш?
Он је хтео само да види како ја мислим. После неког времена, - то је било 1854. год.
- опет ће ме упитати: Је ли куме? Ја му одговорим: Шта? Је ли стари књаз жив? Ја
му тада одговорих да није, јер сам својим очима читао у новинама, да је књаз
Милош умро у Румунији и тамо сахрањен. Тако се свуд и у народу рашчуло. Ја сам
му говорио да је умро, он је пак стално тврдио да је жив. Тада ће, најзад, љутито
рећи: "Е, куме! И да је мртав, он ће доћи да поново влада!"
5) О књазу Милошу. Милош је рекао проти Зарији даље: ""После данашњег књаза
Александра (Карађорђевића) доћи ће да поново влада матори књаз коџа-Милош
(Обреновић)" О њему је још рекао: "Стари књаз ће доћи да влада, али неће дуго ни
он... Он ће владати непуне двије године и умреће од своје смрти"... Књаз Милош је
одиста умро 14. септембра 1860. год. у Топчидеру и сахрањен код београдске
саборне цркве.
6) О књазу Михаилу. "Послије смрти књаза Милоша доћи ће да влада његов син
Михаило. Он ће владати добро. Он ће узети градове од Турака и ишћераће их из
Србије. Али кад почне да ради да узме Босну и Херцеговину, ондакар ће погинути
од својих људи!"
То је све Милош Тарабић причао проти још 1854. год. (А књаз је као што знамо
погинуо у Топчидеру 1868. год.). "О овоме сам, - наставља прота Зарија, - пре
убиства причао проти Гаврилу Поповићу, бив. посланику Свето-андрејске
скупштине иначе мом најинтимнијем пријатељу. Он ми није никако веровао,
доцније се овоме чудио..."
9) Судбина краља Александра и краљице Драге. "То дијете (тј. краљ Милан)
метнуће на главу круну краљевску, али ће бити зле руке и зле среће, умријеће у
најбољем добу... Он ће имати сина јединца и тај ће бити горе среће, но што му је
отац био. Неће имати од срца порода. Ондакар ће једнога дана погинути и краљ и
краљица. Погинуће у самоме двору. Убиће их војска!"
11) Светски рат. "Све велике силе удариће једна на другу. Крв ће се потоцима
прољевати. Изгинуће много света. Многе ће се мајке у црно завити, јер ће своје
најмилије изгубити. Многа ће ђеца без родитеља остати!"
И заиста, - додаде прота, - Само у Кремнима је умрло од Нове године досада (реч је
о 1915. години) преко 500 лица. Из куће по двоје-троје чељади на дан умиру. Нема
ко ни раке копати...
13) Пропаст Србије. "Србија ће пропасти. Народ ће бити у изгнанству три лета, па
ће затим без пушке ући у отаџбину!"
14) Пропаст турске царевине. "Рат ће многе покосити. Кад све то буде ондакар ће
и турске царевине нестати. Ње ће сасвим нестати из Европе!"
15) Пропаст Аустрије. "Нестаће, куме, и аустриске царевине. И њој ће доћи крај.
Тада ће народи, које је она притисла, живљети слободно."
16) Судбина Цариграда. "Кад Турска буде сасвим ишћерана из Европе, ондакар ће
Цариград узети Русија. Она ће бити најсилнија држава на свету. Али га јопет ни
она неће у својим рукама имати, но ће ту, куме, и друге државе владати, договорно
као на сабору. Цариград ће бити свачији и ничији!..."
17) Проглас српске царевине. "Наша ће војска, куме, дуго у Вишеграду застати.
Вишеград ће дуго бити ни у нашим ни у непријатељским рукама. Али, кад једном
велике силе надјачају, кад једном непријатељу пукне по глави, ондакар ће наша
војска лако прећи и узеће цијелу Босну и Херцеговину... Тада ће се наша Србија
много проштирити. Повратићемо јопет границе, које смо некада под царевима
имали. Босна и Херцеговина биће наше. Где је српска кућа биће српско.
Кад све то буде и сврши се, неће дуго потрајати и Србија ће бити царевина!"
Могуће је, да је Милош под речју царевина хтео да означи не толико облик
државне управе, колико величину будуће наше земље.
18) Будућа престоница. Милош Тарабић је, најзад, рекао да ће наша будућа царска
престоница бити Крушевац. Он је рекао: "Пошто Србија постане царевина, ондакар
неће дуго проћи па ће и престолница пријећи из Биограда у Крушевац. Крушевац
ће, куме, бити царска престолница!"
Зашто ће баш Крушевац бити царска престоница, - то Милош Тарабић није казао
или боље рећи, нико га није ни питао... Међутим, кад се узме у обзир могућност, да
једног лепог дана приступи Југославији и Бугарска, онда Крушевац, по свом
географском положају, одиста може постати не само средишни град на Балкану,
већ и престоница будуће још моћније ("царевине") - интегралне Југославије...