Језуити- духовници и злочинци - 2.

Део
Транскрипт ДРЕВНОВАЊА бр. 3 0д 25.12.2019.

Права истина о Језуитима

У прошлој емисији смо појаснили оснивање, креирање и деловање једног
скандалозног и изнад свега моћног реда који као хоботница има
раширене пипке широм планете.Њихов утицај је без сумње над
национални, али проткан паразитском структуром која пошто пото
жели да овлада светом како би Ватикан тј. „Света столица“ тј. Папа
владао над свима. Можда сте приметили неколико рекламних видео
снимака Папе, као наговештај неке од будућих могућих сценарија, а то су
пре свега снимци где он са Рабинима, Православним свештеницима,
Имамима и Протестантима обједињује религију под својим водјством.
Али да наставимо да у овом серијалу појашњавамо нешто новију историју
и делатност овог језивог без скрупулозног реда паклених креатора живота
широм планете...
Језуитска световна жеља за ширењем утицаја према Истоку направила је
од ње „духовног“ савезника пан-германизма и саучесника у настојању да
прошири врховну моћ што је двапут, 1914. и 1939., донело смрт и пропаст
народима Европе. Али XX век ћемо у другом делу нашег сазнања о Језуитима.
Крајем XVIII века почео је суноврат језуитског друштва судским
процесима у Француској пре свега. Ево како је почело…

1
 Договор који је утврђивао границе у Америци, склопљен између Шпаније
и Португалије 1750.године, дао је Португалији врло велику територију
источно од реке Уругвај где су језуити пословали. Као последица, свештеници
су морали да се повуку са својим преобраћеницима на другу страну нове
границе, на шпанску територију. Стога су наоружали своје Гвараније, повели
дуготрајни герилски рат и успели да остану господари земље која је враћена
Шпанији.
Маркиз од Помбала, португалски премијер, био је врло увређен. Поред
тога, овај бивши језуитски ученик није задржао њихов „печат“ и надахњивао
се француским и енглеским филозофима радије него својим старим
наставницима. Године 1757, отерао је језуитске духовнике од краљевске
породице и забранио је члановима Друштва да држе проповеди. Након
неколико спорова са њима, издао је јавне памфлете – од којих је један био
„Кратак извештај о језуитском краљевству у Парагвају“, покренуо је
испитивање њиховог руковођења од стране папе Бенедикта XИВ и коначно је
протерао Друштво са свих својих територија. Догађај је изазвао сензацију у
Европи, а посебно у Француској где је, убрзо, отац Ла Валет банкротирао; он је
био „бизнисмен“ који је изводио велике трансакције у шећеру и кафи за
Друштво. Одбијање Друштва да плати његове дугове било је фатално.
Парламент, незадовољан грађанском осудом, прегледао је њихове Уставе,
прогласио њихову управу у Француској нелегалном и осудио 24 дела
језуитских аутора. 6. априла 1762, издао је „налог за хапшење” (оптужницу) са
следећим наводима:
„Горе поменути Институт је неприхватљив у било којој цивилизованој
држави, јер је његова природа непријатељска према свакој духовној и
световној власти; који настоји да се убаци у цркву и државу, под
прихватљивим параваном религијског Института, не као Ред стварно жељан
ширења јеванђељског савршенства, већ као политичко тело које неуморно
ради на поткопавању сваке власти, путем свих врста индиректних,
тајних и подмуклих средстава“

У закључку, језуитска доктрина је описана као:

„перверзна, уништитељ свих верских и часних начела, увредљива за

хришћански морал, кобна по грађанско друштво, непријатељска према
добрима нације, краљевској моћи, а чак и безбедности владара и покорности
њихових поданика; способна да покрене највеће нереде у држави, створи и
одржава најгори облик искварености у људским срцима“.

У Француској, имовина Друштва је заплењена у корист Круне и ниједном

2
члану није дозвољено да остане у краљевству осим ако се не одрекне заклетве
и закуне да ће се подвргнути основним правилима француског свештенства.
У Риму, језуитски генерал, Ричи, добио је од папе Климента XИИИ булу
која потврђује привилегије Реда и проглашава њихову невиност. Али било је
касно. У Шпанији, Бурбони су укинули све управе Друштва, оне матичне као и
колонијалне. Тако је скончала језуитска држава Парагвај. Управе Напуља,
Парме, а чак и Велики Мајстор Малте, су такође протерали Лојолине синове са
својих територија. Њих 6.000 који су били у Шпанији имало је чудно искуство
након што су одведени у затвор. Краљ Карло ИИИ је послао све затворенике
папи са великим писмом у коме је написао да их је ‘ставио под мудру и
непосредну контролу Ваше Светости’. Али, када су ниткови требали да се
искрцају у Ћивити Векији (Цивита-Веццхиа), дочекани су са кишом топовских
ђулади по наређењу сопственог генерала који је већ морао да пази на
португалске језуите, па не би могао ни да их храни. Успели су само да им нађу
јадно уточиште на Корзици.

„Папа Климент XИИИ, изабран 6.јула 1758. године, дуго је одолевао

упорним захтевима пуно нација које су захтевале сузбијање језуита. Попустио
је и већ је заказао бискупску скупштину за 3.02.1769. када је требао да каже
кардиналима за своју резолуцију која ће бити усаглашена са жељама ових
дворова; у ноћи пре тог посебног дана, одједном му је позлило док је ишао у
кревет и викнуо је: ‘Умирем...’ Врло је опасна ствар напасти језуите! Сазвана је
конклава, која је трајала 3 месеца. Коначно, кардинал Ганганели је ставио
папску митру и одабрао име Климент XИВ. Дворови који су протерали језуите
су наставили да траже потпуно сузбијање Друштва. Али папство није
журило да укине овај основни алат за спровођење своје политике, и
прошле су 4 године пре него што је Климент XИВ, принуђен чврстим ставом
својих противника, који су заузели неке од папских држава, коначно потписао
Обавештење о укидању: „Доминус ац Редемптор“ 1773. године. Ричи, генерал
Реда, је чак био затворен у замку Сан Анђело где је и умро пар година касније.

Језуити су се само претварали да се покоравају тој пресуди која их је

расходовала... Написали су безбројне памфлете против папе и да би покренули
побуну, изрекли су небројене лажи и клевете у вези тзв.злочина, који су
наводно извршени приликом заплене њихове имовине у Риму. Климентову смрт,
14 месеци касније, део европског мњења приписао је њима. Језуити, барем у
принципу, нису више постојали; али Климент XИВ је врло добро знао да,
потписивањем њихове смртне пресуде, потписује и своју: ‘Ово њихово
потискивање је коначно урађено’, узвикнуо је, ‘и није ми жао због тога... Поново
бих то урадио да није већ урађено; али ово сузбијање ће ме убити’.“ Папа
Ганганел је био у праву; убрзо, на зидовима палате су почели да се појављују

3
плакати који су непроменљиво приказивали ових пет слова: И.С.С.С.В., и сви су
се питали шта значе. Климент је одмах схватио и смело изјавио: „Ин
Сеттембре, Сара Седе Вацанте“ (У септембру, Столица ће бити упражњена),
(папа ће бити мртав). Извештај о његовој болести и смрти који је министар за
Шпанију у Риму послао мадридском двору, је доказао да је био отрован.
У међувремену, аустријска царица, Марија Терезија, је такође протерала
језуите из свих својих држава. Били су добродошли само у земљама Фридриха
од Пруске и Екатарине ИИ, руске царице, као наставници. Али, у Пруској су
успели да остану само 10 год.,до 1786. Русија им је била наклоњена дуже, али и
тамо су, из истог разлога, на крају побудили непријатељство владе.

«Потискивање раскола и усмеравање Русије ка папи их је привукло као

што лампа привлачи мољца. Покренули су активни пропагандни програм у
војсци и аристократији и борили су се против Библијског друштва које је
створио Цар. Постигли су неколико победа и преобратили су принца Галицина,
нећака министра богослужења. Тад је Цар интервенисао и имамо Указ од
20.децембра 1815.» Нема потребе спомињати да је основ овог Указа, који је
протерао језуите из Петровграда и Москве, био исти као и у свим другим
земљама.

„Дошли смо до закључка да нису испунили обавезе које су очекиване од њих..

Уместо да живе као мирољубиви становници у страној земљи, омели су
православље које је још од древних времена преовладавало у Нашем царству и
на коемј почива мир и срећа народа под Нашим жезлом. Злоупотребили су
поверење које им је дато и удаљили су од нашег богослужења омладину
поверену им и недоследне жене... Нисмо изненађени што је овај верски Ред
избачен из сваке земље и да њихове делатности нису нигде толерисане.“
Године 1820. коначно, опште мере су преузете да се избаце из читаве
Русије.
Али, због политичких догађаја који су им ишли у корист, опет су
закорачили стопалом у западну Европу када је папа Пије ВИИ свечано поново
успоставио њихов Ред 1814.године.
Политичку важност ове одлуке је јасно изразио М. Данијел Ропс, велики
пријатељ језуита. Написао је, у вези „поновног појављивања Лојолиних
синова“: „Немогуће је у томе не видети очигледан чин контрареволуције.“
Срамоту Реда, политичку меру наметнуту околностима, постепено су
ублажили наследници папе Климента XИВ: папа Пије ВИ и папа Пије ВИИ; иако
је званично помрачење језуита трајало четрдесет година, због немира у
Европи проистеклих из Француске Револуције, оно никада није било потпуно.

4
 „Већина језуита је остала у Аустрији, Француској, Шпанији, Италији,
мешајући се са клером. Налазили су се једни са другима, или се окупљали у
већем броју кад год је било могуће. Године 1794, Жан де Турнели је основао
Друштво Светог Срца у Белгији као образовно тело, у које се учланио велики
број језуита.Три године касније, Тиролац Паканари који је мислио да је други
Лојола, основао је Друштво Браће Вере. Године 1799, ова два Друштва су се
сјединила, са оцем Кларивијереом на челу; он је био једини преживели
француски језуита. Године 1803.прикључили су се руским језуитима. Нешто
складно се поново враћало у живот, али масе, а чак и већина политичара, то
нису испочетка препознали.“
Прва француска Република, а онда и Царство, је поново дало Исусовом
Друштву неочекивано поверење; то је била одбрамбена реакција против
нових идеја које су се шириле у древним монархијама. Наполеон И је описао
Друштво као „веома опасно; оно никад неће бити дозвољено у Царству“. Али,
када је Света алијанса тријумфовала, нови „монарси“ нису презрели помоћ
ових апсолутиста у враћању људи строгој покорности. Али времена су се
променила. Сав труд добрих отаца је само могао успорити, а не и зауставити
ширење либералних идеја, и њихови напори су више били штетни него
корисни. Закон који их је протерао 1764. се и даље примењивао. Нема везе.Они
су оживели чувену „Конгрегацију“, и врсту Опус Деи-а. Ово побожно братство,
сачињено од духовника и лаика, је било посвуда, тежећи да „прочисти“војску,
судски колегијум, управу, наставничку професију; држали су „мисије“ широм
земље, подижући спомен-крстове где год би отишли; од којих многи постоје и
данас; подстакли су вернике да се боре против неверника и толико су постали
испуњени мржњом да је и врло католички и врло легалистички Монлосјер
узвикнуо:
„Наши мисионари су запалили ватру свуда. Ако нешто треба да нам се
пошаље, радије бисмо прихватили марселску кугу него још мисионара.“
Године 1828. Карло X је одузео Реду право да подучава, али је било касно.
Династија је срушена 1830.
Омрзнути и осрамоћени, Лојолини синови су ипак остали у Француској,
али прерушени, пошто је Ред и даље био званично укинут. Луј Филип и
Наполеон ИИИ су их толерисали. Република их је растурила једино 1880.
године, под управом Јулија Ферија. Затварање њихових управа је имало ефекта
само 1901. године, по закону о раздвајању.
Током 19.века, историја Друштва у Америци и половини Европе је била
једнако пуна успона и падова као и у прошлости, док су се борили са новим
идејама.

5
 „Где год су слободоумни људи извојевали победе, језуити су били
протерани. Насупрот томе, када би друга страна победила, поново су се
утврдили да бране престо и олтар. Дакле, били су протерани из Португалије
1834, Шпаније 1820, 1835, и 1868, из Швајцарске 1848, Немачке 1872, и
Француске 1880, и 1901.”
У Италији, почевши од 1859.сви њихови факултети и установе су им
постепено одузимани, толико да су били присиљени да зауставе све
активности прописане у њиховим законима. Иста ствар се догодила у
републикама Латинске Америке. Ред је избачен из Гватемале 1872, Мексика
1873, Бразила 1874, Еквадора и Колумбије 1875, и Костарике 1884.
Једине земље у којима су језуити живели у миру су биле државе у којима је
протестантизам био у већини: Енглеској, Шведској, Данској, Сједињеним
Америчким Државама. Можда је изненађујуће на први поглед, али објашњење
лежи у чињеници да, у овим државама, оци никад нису могли да стекну
политички утицај. Без икакве сумње, прихватили су ту чињеницу више због
нужде него због одобравања. У супротном, искористили би сваку прилику да
утичу на законодавство и управу, на директан начин маневришући
владајућим слојевима, или индиректно константно комешајући католичке
масе.
Да будемо искрени, овај имунитет протестантских држава од језуитске
делатности је био далеко од потпуног.
„У Сједињеним Државама“, написао је М. Фулоп-Милер, „Друштво је
развило систематску и плодоносну активност на дуже време, како оно није
спречавано никаквим законима... Нисам срећан због препорода језуита“,
написао је бивши председник Уније Џон Адамс свом наследнику Томасу
Џеферсону, 1816.године. „ Ројеви тих војника ће се представљати као
штампари, писци, издавачи, школски наставници, итд. Ако је иједно
удружење људи заслужило вечно проклетство, на овој земљи и у паклу,
то је Лојолино Друштво. Ипак, са нашим системом верске слободе, можемо
им само понудити уточиште...“ Џеферсон је одговорио свом претходнику: „Као
и Ви, противим се поновном утврђивању језуита који чине да светло уступи
место тами.“ Изражени страхови ће се показати оправданим, један век
касније, као што ћемо видети.
Руски цар узима у заштиту православну цркву коју мора да осигура, а да
би био ефикасан, тражи да његова флота користи мореуз Дарданели; Енглеска,
коју Француска подржава, одбија, и рат почиње.
„Француска и Енглеска могу доћи до цара само преко Црног Мора и
турског савеза... Од тада, руски рат постаје Кримски рат, и потпуно је

6
концентрисан на опсаду Севастопоља, скуп и беспотребан. Крваве битке,
смртоносне епидемије и нељудске патње коштале су Француску стотину
хиљада живота.“
Морамо напоменути да су ових сто хиљада мртвих били Христови војници
и славни „мученици вере“, према монсињору Сибоуру, париском надбискупу,
који је у то време изјавио: „Кримски рат, између Француске и Русије, није
политички рат, већ свети рат; не бори се држава против државе, људи
против других људи, већ је то једноставно верски рат, Крсташки рат...“
Признање није нејасно.Нисмо ли исто чули, не тако давно, током немачке
окупације, разложено истим речима од стране прелата Његове светости папе
Пија XИИ и Пјера Лавала председника концила у Вишију? Године 1863,
експедиција је у Мексику. Који је њен задатак? Да претвори световну
републику у царство и понуди га Максимилијану, надвојводи од Аустрије, која
је главни стуб папства. Намера је такође да се подигне брана која би сузбила
утицај протестантских Сједињених Држава над државама Јужне Америке,
упориштима римске цркве.
М. Алберт Бајет (М. Алберт Баyет) је написао са мудрошћу: „Ратни циљ је
успостављање католичког царства у Мексику и лишавање људи права да сами
владају; као и током похода у Сирији и две кампање у Кини, посебно тежи ка
опслуживању католичких интереса.“
Након великих потреса ипак донешено је неколико закона у Француској
пре свега и донекле препородило језуитско друштво. О томе је писано у
докторској дисертацији из врло ортодоксног пера М. Данијела Ропса. Ова
потврда има још већу тежину, узимајући у обзир чињеницу да је објављена
тек. 1959. године, под називом „Поново оснивање Исусовог Друштва“, у
језуитској публикацији „Етудес“. У одбрану чињеница читамо:

„Из много разлога, ова реорганизација Исусовог Друштва је имала значајну

историјску важност. Света Столица је поново открила ово верно друштво,
потпуно посвећено свом циљу, које је убрзо било потребно. Многи оци су имали,
током тог века и до данас, дискретан, али дубок утицај на одређене ставове
које је Ватикан заузимао; нека врста изреке се чак могла чути у Риму:‘Папине
увлаке су језуити.’ Њихов утицај је био очигледан у развоју обожавања Исусовог
Срца подједнако као и у проглашавању догме о Марији, у уређивању ‘Силабуса’
као и у дефиницији 'непогрешивости'.
Нема потребе рећи да су језуити, свемоћни у Риму, подједнако због свог
духа као и због организације, планирали да ангажују папство у међународној
политици све више и више, како је М. Луис Рогелин написао: „Откад је изгубила
своју световну моћ, римска црква је искористила сваку прилику да поврати тло

7
које је била присиљена да напусти, кроз буђење дипломатских активности;
пошто је њен мудро прикривен план ‘завади па владај’, покушала је да сваки
конфликт окрене у своју корист.“
Према плану Лојолиних поданика, догма о папској непогрешивости је
увелико користила овој акцији Свете Столице, чија важност може бити
измерена чињеницом да већина држава има дипломатског представника у
Ватикану. Под маском догме и морала, тема које у принципу забрањују реч
непогрешивост, папа данас располаже неограниченим овлашћењем над свешћу
верника. Дакле, у току 20. века, видимо да је Ватикан активно запослен
унутрашњом и спољном политиком држава, а чак и влада њима захваљујући
католичким странкама. Шта више, видећемо да подржава људе„провиђења“
попут Мусолинија и Хитлера који ће, захваљујући њеној помоћи, покренути
најгоре катастрофе.
„Христов намесник“је обилато ценио услуге овог чувеног друштва које је
радило напорно и добро у његову корист. Ови „Сатанини синови“, како су их
неки храбри духовници окарактерисали, су потамнели, али могу, за узврат, да
се хвале да су потпуно задовољили очекивања покојног С.С. папе Пија XИИ
чији је духовник, знамо, био немачки језуита.
У овом тексту, који је објавио „Ла Цроиx“ 9. августа 1955. године, можемо
прочитати: „Црква не жели друге помагаче осим оних из овог Друштва... нека
синови Лојоле настоје да иду стопама претходника...“ Данас, као и јуче, они
раде управо то, на велико зло свим народима.
Наравно нису изостали и напади на Ла Цроиx… Дакле, како је написао Аби
Бругерет: „Под ликом распетог Исуса, божанског симбола идеје о правди, ‘Ла
Цроиx’ је страствено сарађивао са преваром и злочином против истине,
поштења и правде“. Јавност практично није свесна огромне одговорности коју
је сносио Ватикан и његови језуити приликом почетка два светска рата
ситуација која може бити објашњена улогом гигантских финансија којима
располаже Ватикан и његови језуити, дајући им моћ у толико сфера, посебно
од последњег великог сукоба. Чак је и изјава Папе проглашеног 1903.год.
појаснила оно о чему причамо.
“Знамо да ћемо шокирати многе људе када изјавимо да ћемо нужно бити
укључени у политику. Али свако ко разумно закључује може видети да Врховни
Поглавар, коме је Бог подарио врховни ауторитет, нема право да раздваја
политику од домена вере и морала“. Тако је Пије X, чим је приступио трону Св.
Петра, јавно изјавио да се, за њега, папин ауторитет мора осетити у сваком
подручју, и да политички клерикализам није само право, већ и дужност.
Такође је за свог државног секретара одабрао шпанског прелата, монсињора
Мерија дел Вала који је имао 38 година и који је, као и он, био страсно про-

8
немачки и против-француски оријентисан, а он га је презентовао као једног од
најбољих језуитских ученика.
Кад је Пије X постао папа, већину именовања за нове бискупе Рим је одбио.
Поред тога, нунције у Паризу, Лоренцели, је био, како нам је рекао Адријан
Дансет, „теолог који је скренуо на погрешан пут у дипломатији и који је лудо
непријатељски настројен према Француској“. Неко ће рећи: „Само још један
придружен свим осталима!“ Али такав избор за такво место јасно показује
какве су биле намере римске Курије према Француској држави.
Ово систематско непријатељство се још јасније показало 1904.године,
када је М. Лобет председник Републике, отишао да узврати посету, која се
једном раније одиграла у Паризу, краљу Италије, Виктору Емануилу ИИИ. М.
Лобет је такође желео да га папа прими. Али римска Курија је створила
наводни „непобедив протокол“: „Папа није могао да прими шефа државе, који
је, чини се, при посети краљу Италије изразио своје одобрење узурпацији
древне папске државе. Али било је преседана: двапут, 1888. и 1903. године,
шеф државе – и то не од оних мање важних – је примљен у Риму од стране
италијанског краља и папе. Наравно, посетилац није био председник
Републике, већ немачки цар Ђулиме ИИ... Једнака част је одата и Едварду ВИИ,
краљу Енглеске и руском цару.” Увредљив циљ те предности је био очигледан,
а чак је и наглашен у поруци коју је послао државни секретар Мери дел Вал
разним посланствима. Католички писац, М. Карло Ледре, је недавно написао
ово у вези тога: „Да ли је папска дипломатија могла игнорисати одлучно важан
циљ, који је, иза посете председника Лобета Риму, стварно добијао облик?“
Наравно, Ватикан је знао за план да се Италија раздвоји од својих савезника из
Тројног Савеза: Немачке и Аустроугарске, ове две германске силе које је
римска црква сматрала својим најбољим световним оружјем. Ово је била права
срж стања, и била је, у ствари разлог повремених излива гнева Ватикана.
Други сукоби су подигли забринутост француских бискупа, које су у Риму
сматрали превише републиканским. Коначно, уморна од сталних потешкоћа
које су настајале због ватиканског кршења услова Конкордата, француска
влада је прекинула, 29.јула 1904. године, „везе које је поништила Света
Столица“.
Прекид дипломатских односа је водио, убрзо, раздвајању цркве од државе.
„Данас налазимо нормалним“, написао је Адријан Дансет, „да Француска
треба да одржава дипломатске везе са Светом Столицом, и да би Држава и
Црква требале да живе под режимом раздвојености. Дипломатски односи су
неопходни, јер Француска мора бити заступљена, кад год има интереса да се
брани, ван неких доктринарних питања. Али раздвојеност је неопходна, јер у

9
демократији која се заснива на суверенитету људи подељених различитим
веровањима, држава дугује слободу само Цркви“.
Ми се можемо сложити са овим разумним мишљењем, не заборављајући,
наравно, да га папство никада не би подржало. Римска црква никад није
престала да проглашава своју надмоћ над грађанском историјом, кроз своју
историју, и да би била способна да је отворено наметне у скорије време, дала је
све од себе да је утисне уз помоћ њене тајне војске, Исусовог Друштва. Поред
тога, у то време је отац Вернз, генерал овог Реда, написао: „Држава је у
надлежности Цркве; дакле, секуларна власт је заиста потчињена
свештеничкој власти и мора да се покорава“. То је доктрина ових
непопустљивих шампиона „теократије“, саветника, као и оних који извршавају
њихова наређења, који су себе учинили неопходним у Ватикану, толико да би
данас било потпуно немогуће уочити и најмању разлику између „црног папе“ и
„белог папе“; они су исти и једнаки. И када говоримо о политици Ватикана,
ми једноставно мислимо на језуитску политику. Пред неумољивим
супротстављањем Републици, од језуита, свемоћних у Цркви, држави је тешко
да примени закон о раздвајању, са неколико амандмана, од 1905.до 1908. год.
Овај закон не жели да смањи црквену имовину и да отима њене зграде
намењене за богослужење. Верници се могу формирати у локална удружења,
под управом свештеника. Шта ће Рим урадити?
„У енцикличном писму ‘Вехементер’ (1.фебруара 1906. Год.), Пије X је
осудио Закон о раздвајању и онај који се тиче локалних удружења. Али иде ли
он изнад закона?“ Упркос савету француске бискупије, он одбија све нагодбе,
10.августа 1906. године у енцикличном писму „Грависсимо“.
Ово је још једно разочарење за либералне католике: „Када помислим“,
узвикује Брунетиере, „да је оно што је одбијено француским католицима, са
одређеним знањем да ће такво одбијање отпочети верски рат у јадној земљи
којој толико треба мир, одобрено немачким католицима, да ‘локална
удружења’ тамо функционишу 30 год., на свачије задовољство, не могу се
одупрети, као патриота и католик, осећају огорчености“. Било је неких
тешкоћа, у ствари, када је спроведен попис црквене имовине, али то није био
верски рат... Иако су ултрамонтанци правили проблеме, становништво као
целина је остало смирено када је део црквене имовине враћен држави, што је
сама црква учинила, да се не би подвргавала посредничким мерама,
утврђеним законом.
Да ли је, онда, писац Брунетиере потпуно схватио разлог те разлике у
начину како је Света Столица третирала француске католике и немачке
католике? Први светски рат ће открити сав значај тога.

10
 Док су језуити успешно радили, преко „афере Драјфус“, на дељењу
француског народа и слабљењу угледа војске, у Немачкој су радили управо
супротно. Бизмарк (Бисмарк) који је, лично, покренуо у прошлости
„Културкампф“ против католичке цркве, имао је њену наклоност. То нам је
рекао католички писац, Јосиф Рован, који такође то објашњава:

„Бизмарк ће бити први протестант који ће примити ‘Христов орден’ са

драгуљима, једну од највиших црквених почасти. Немачка влада дозвољава
њој оданим новинама да објаве чињеницу, да ће канцелар бити довољно
спреман да подржи папине намере да делимично врати “своју земаљску власт“
1886. год., Центар – немачка католичка странка – је био непријатељски
настројен према војним пројектима које је представио Бизмарк. Лав XИИИ је
интервенисао у немачким унутрашњим пословима у Бизмаркову корист.
Његов државни секретар је написао нунцију у Минхену: ‘У погледу
предстојеће ревизије верског законодавства које ће, за шта имамо разлога да
верујемо, бити изведено на помирљив начин, Свети Отац жели да Центар
промовише, на сваки могући начин, војне пројекте“.
Ево шта Јосиф Рован има да каже: „Немачка дипломатија интервенише –
то је већ стара навика – у Ватикану да наговори папу да употреби свој утицај
над Центрумом (католичка странка), тако да она фаворизује војне пројекте...
Немачки католици ће причати о великој ‘политичкој мисији’ Немачке, која је, у
исто време, универзална морална мисија... ‘Зентрум’ је такође одговоран за
продужавање владавине која ће, од беса у слабости, ратоборних говора о
поморском наоружању до још ратоборнијих беседа, на крају одвести Немачку
у катастрофу... ‘Зентрум’ улази у рат (1914. године) убеђен у поштење,
чистоту и морални интегритет својих државних вођа, са усаглашеношћу
својих планова и програма са плановима вечне правде“папство је урадило шта
је било потребно да усади ово убеђење. Уосталом, као што је монсињор
Фрухвирт рекао 1914.године: „Немачка је основа на којој Свети Отац може и
мора успоставити велике наде“.
Гневу побуђеном у Ватикану француско-руским савезом и јако добро
исказаним у афери Драјфус, бесу који је француско–италијанска унија
подстакла, и коме је Лубет (Лоубет) инцидент јасно посведочио, придодато је
и огорчење проузроковано закључењем Антанте с Енглеском. Француска је
чврсто одлучила да не стоји сама насупрот њеном опасном суседу и Аустро–
Угарској. На политику тако “слепу и непромишљену”, према монсињору
Кристијанију (Цристиани), гледано је веома неблагонаклоно од стране
католичке “Светиње над Светињама”. Јер, осим што је угрожавала “темељно
пуштање крви” које је безбожној Француској било потребно, ова политика је
била драгоцена подршка расколничкој (шизматичкој) Русији, тој изгубљеној
овчици чијем се повратку у римско католичко стадо никад није престало

11
надати, иако би то могло подразумевати рат. Али у то време је Православна
Црква остала чврсто усађена на Балкану, нарочито у Србији, коју је
Букурештански мир, окончавши балкански сукоб, ставио у центар пажње
Јужних Словена, а поготово оних под јармом Аустрије. Амбициозни планови
Ватикана и католички империјализам Хабзбурга су били у савршеном складу,
као у прошлости. Риму и Бечу, растућа моћ Србије означила ју је као
непријатеља кога треба уништити.
Ово је заиста утврђено у дипломатском документу пронађеном у аустро-
угарским архивама, који извештава аустријског министра Берхтолда, о
разговорима које је принц Шонбург водио у Ватикану у октобру-новембру
1913: “Међу темама разговора с кардиналским државним секретаром (Меррy
дел Вал), искрсло је питање Србије. Пре свега, кардинал је изразио своје
задовољство нашим чврстим и прикладним ставом последњих месеци.
‘Током пријема којег сам имао тог дана код Његове Светости, Светог Оца,
који је започео разговор помињући наше енергичне кораке које смо предузели у
Београду, он је изрекао неке значајне опаске: ‘Било би сигурно боље’, рекла је
Његова Светост, ‘да је Аустро-Угарска казнила Србе за сва недела која су
учинили’.”
Дакле, ратоборна осећања Пија X су била јасно изражена већ 1913. Нема
ничег изненађујућег у вези овога, када узмемо у обзир инспираторе римске
политике. “Шта су Хабзбурзи требали учинити? Казнити Србију, православну
државу. Углед Аустро-Угарске, ових Хабзбурга који су, са Бурбонима Шпаније
били последње присталице језуита, а поготово углед престолонаследника,
Франца Фердинанда, њиховог човека, био би силно увећан. За Рим, ово питање
је било од готово верског значаја; победа католичке монархије над Царизмом
би се могла сматрати победом Рима над расколничким Истоком”. Ипак, ствар
се растегла кроз 1913.годину. Али, 28.јуна 1914, надвојвода Франц Фердинанд
је убијен у Сарајеву. Српска влада није имала ништа с овим атентатом
почињеним од стране грађанина Аустро-Угарске, који је заиста био Србин, али
је деловао у локалној патриотској организацији. Ипак то је био савршен
изговор за цара Фрању Јосифа да започне с непријатељствима.“Гроф Сфорца
држи да је главни проблем био убедити Фрању Јосифа да је рат био неопходан.
Савет папе и његовог министра је највише могао утицати на њега”.
Овај савет је наравно дат цару, и то онакав какав се могао очекивати од
овог папе и његовог министра, “омиљеног ученика језуита”. Док је Србија
покушавала да очува мир, попуштајући пред свим жељама аустријске владе
која је послала дипломатску ноту Београду, гроф Палфи, аустријски
представник у Ватикану, пренео је свом министру Берхтолду, 29.јула, садржај
разговора које је он имао 27. јула са кардиналским државним секретаром,

12
Маријом дел Валом; овај разговор је био о “темама које узнемиравају Европу у
овом тренутку”. Дипломата с презиром пориче измишљене гласине о наводној
интервенцији папе који је изгледа “молио цара да поштеди хришћанске
државе ратних страхота”. Пошто је рашчистио с овим бесмисленим
претпоставкама, он износи “право мишљење Курије”, које му је пренето од
стране државног секретара:
“Било би немогуће пронаћи било какав дух попуштања и измирења у речима
Његове Еминенције. Тачно је да је он описао ноту Србији као веома оштру, али ју
је и поред тога одобрио у потпуности и, у исто време посредно, изразио жељу
да Монархија заврши посао. Заиста, додао је кардинал, штета је што Србија
није била понижена много раније, јер је тада то могло бити учињено, без
толико великог додатног ризика. Ова изјава показује жеље папе који је, током
неколико протеклих година, често изражавао жаљење што је Аустро-Угарска
занемарила ‘кажњавање’ свог опасног суседа на Дунаву.”
Ово је заправо потпуно супротно “бесмисленим” гласинама о папском
посредовању у корист мира. У ствари, аустријски дипломата није једини који
извештава о “правом мишљењу” римског понтифа и његовог министра. Дан
пре тога, 26.јула, барон Ритер баварски посланик у Ватикану, писао је својој
влади:
“Папа се слаже да Аустрија поступи строго са Србијом. Нема високо
мишљење о војскама Русије и Француске и сматра да оне не могу учинити
много у рату против Немачке. Кардиналски државни секретар не види кад
Аустрија може покренути рат ако не одлучи сада”.

Дакле, Света Столица је била потпуно свесна “огромних ризика” у сукобу

између Аустрије и Србије, али је упркос томе, учинила све што је у њеној
моћи да га подстакне. Свети Отац и његови језуитски саветници нису били
забринути за патње “хришћанских народа”! Није био први пут да су ти
народи били употребљени у корист римске политике. Коначно се указала
жељена прилика да се искористи немачка световна рука против православне
Русије, “безбожне” Француске којој је требало “темељно пуштање крви”, и, као
додатак, против “јеретичке” Енглеске. Чинило се да све обећава “брз и срећан”
рат.
Пије X није видео његово одвијање и исход, који су били супротни
његовим предвиђањима. Умро је на почетку сукоба, 20.августа 1914. Али, 40
година касније, Пије XИИ је канонизовао овог узвишеног понтифа, а "Прецис
д'Хистоире Саинте" (Кратак преглед свете историје), коришћен у парохијској
веронауци, му је посветио ове поучне речи: “Пије X је учинио све што је могао
да спречи почетак рата из 1914. И умро је од туге кад је предвидео патње које

13
ће тај рат донети са собом”. Да је ово сатира, не би могла бити боље
написана!
У ствари, улога коју су одиграли у тим трагичним догађајима је ретко
била помињана до данашњих дана, изузев од оних жељних да је сакрију. Са
намером исправљања овога и утврђивања истинитих чињеница, приказујемо
политичке активности Ватикана током савремене епохе – активности које се
дотичу и језуита.
Ово се темељи на неоспореним архивским документима, разним
публикацијама добро познатих политичких личности, дипломата, амбасадора
и еминентних писаца, од којих су већина католици, чак потврђени од својих
претпостављених.
Ова документа откривају тајне акције Ватикана и њихове подмукле
потезе у стварању раздора између нација када је то одговарало њиховим
интересима. Помоћу пресудних чланака, приказујемо какву је улогу играла
„црква“ у успону тоталитарних режима у Европи.
Ова сведочења и документи утврђују снажну оптужбу и до сада ниједан
апологета није покушао да их оспори.
Подстрекач крвопролића, Ватикан, је намеравао да ништа мање лукаво
подржава своје аустро-немачке узданице. Током целог рата је папска
дипломатија пружала сваку могућу помоћ, и ово није изненађујуће када
узмемо у обзир да је “Божанско Провиђење” изгледа уживало у пружању
подршке централним силама.
Заиста, кардинал Рампола, за кога се сматрало да је про-француски
оријентисан, из тог разлога је држан подаље од понтифског престола ветом
Аустрије. Ускоро није више био међу онима који би могли постати папа јер је
умро неколико месеци пре Пија X, чини се у прави час.
Али ово није било последње “Божије” мешање: као што је обећао, чак и пре
него што је одржано гласање, нови папа, Бенедикт XВ именовао је кардинала
Феррату за државног секретара. Али кардинал није чак имао времена ни да се
прихвати свог новог посла.Пошто је ступио на дужност крајем септембра 1914,
УМРО ЈЕ ИЗНЕНАДА 20.октобра, подлегавши ужасној нелагоди пошто је попио
“ОСВЕЖАВАЈУЋЕ ПИЋЕ”.
“Седео је за својим столом кад му је изненада нагло позлило. Пао је као да
га је гром погодио. Слуге су брзо пришле да му помогну. Лекар, који је позван без
одлагања, одмах је схватио озбиљност његовог стања и затражио хитан
конзилијум. Феррата је већ схватио и знао да није било наде. Молио је да га не
оставе да умре у Ватикану. Лекарски конзилијум је одржан у његовом хотелу

14
са шест доктора… Они су одбили да сачине лекарски извештај; онај који је
објављен није био потписан”. Он није патио од било какве болести или
слабости.
“Скандал везан за ову смрт је био такав да истрага није могла бити
избегнута. Њен исход је био: тегла је била разбијена у канцеларији. Присуство
измрвљеног стакла у посуди за шећер коју је користио кардинал је објашњено
на тај начин. Зрнасти шећер може бити користан! Истрага је ту била
заустављена”
Опат Данило додаје да је изненадна смрт, неколико дана касније, слуге
преминулог кардинала изазвала доста коментара, посебно зато што је био
слуга монсињора Фон Герлаха пре него што је његов господар постао члан
Светих Редова. Овај немачки прелат, добро знана ухода, побегао је из Рима
1916: требао је бити ухапшен и оптужен за саботажу италијанске оклопњаче
"Леонардо да Винчи" која је експлодирала у Тарентском заливу, повукавши са
собом на дно 21 официра и 211 морнара. Његово суђење је настављено
1919.Фон Герлах се није појавио пред судом и био је осуђен на 20 година
тешке робије.” Преко случаја овог “умешаног великодостојника”, уредника
"Римског Посматрача" (Обсерваторе Романо), добијамо јасну представу о
стању свести ватиканских високих кругова.
Опат Бругерет опет описује “пратњу Свете столице”: “Професоре
еклезијастике ништа не може омести у намери да италијанском свештенству
и католичком свету у Риму, улију осећање поштовања и дивљења према
немачкој војсци, а презира и мржње према Француској”. Феррата, који је био за
неутралност, умро је у прави час, и кардинал Гашпари постао је државни
секретар; у савршеној сагласности с Бенедиктом XВ, дао је све од себе служећи
интересима централних сила.
“Узимајући све ово у обзир, није изненађујуће што је папа Бенедикт XВ, у
месецима који су следили, много радио на томе да одржи Италију на правцу
деловања који би најбоље послужио језуитима, пријатељима Хабзбурга”.
Истовремено, морал савезника је био лукаво подриван.

“10. јануара 1915, одлуком потписаном од стране кардинала Гашпара,

државног секретара Бенедикта XВ, одређено је да се одржава молитвени дан
ради бржег постизања мира… Једна од обавезних радњи којима се показивала
побожност је била изговарање молитве коју је написао Бенедикт XВ лично.
Француска влада је наредила да се тај папски документ заплени. Та молитва за
мир се сматрала испољавањем слабости које би могло попустити напоре наше
војске, у време када су немачке хорде биле под неиздрживим притиском који
би их истерао с наше територије, и кад је немачки цар могао видети страшну

15
казну која му се спремала за његове неопростиве злочине папа је желео мир, у
тренутку када је могао бити само у корист централних сила. Папа не воли
Француску; он је ‘Немац’.”
М. Карло Ледре, још један католички писац, потврђује: ”У два наврата,
поменута у једном чувеном чланку ‘Париске Ревије’ (Ла Ревуе де Парис), Света
Столица, позивајући Италију и Сједињене Државе да не улазе у рат, није само
желела брзи крај сукоба. По речима опата Бругерета, она је служила
интересима наших непријатеља и радила против нас”.Али деловање језуита, а
према томе и деловање Ватикана, није се осетило само у Италији и
Сједињеним Државама. Било које средство, свако место, је довољно добро за
њих.
“Није стога било изненађујуће видети папску дипломатију како се заузима
од самог почетка у ометању нашег снабдевања храном; одвраћању неутралних
држава од придруживања нашој страни, да би се прекинула спона која држи
Антанту (савез Француске, Русије и Велике Британије) на окупу.Ништа се није
сматрало безначајним ако би могло помоћи у том великом подухвату, и
донети мир изазивањем неке слабости у редовима савезника. Било је и горих
ствари: подстрекивања на сепаратни мир. Између 2.и 10. јануара 1916, неки
немачки католици ишли су у Белгију да позивају, у папино име, на сепаратни
мир. Белгијски бискупи су их оптужили да лажу, али нунције и папа нису
одговарали…”
Након тога, Света Столица је тражила начин да доведе Француску и
Аустрију за исти сто, надајући се да ће Француска потписати сепаратни мир
или да ће, заједно са својим савезницима, преговарати о општем миру.
Неколико недеља касније, 31.марта 1917, принц Сикст од Бурбона предао је
чувено писмо императора, Карлу председнику републике.
“Како је та замисао пропала с ове стране Алпа, било је сигурно да ће је
покушати остварити негде другде, у Енглеској, УСА и посебно у Италији.
Разбити силе које сачињавају Антанту, са циљем да се заустави њена
офанзива, уништити њен углед да би се ослабио морал и она приморала на
преговоре. На овоме се заснивала политика Бенедикта XВ и све мере којима је
он показивао своју непристрасност су увек ишле и још увек иду на нашу
штету”.
Ово је написао познати католик, М. Луј Канет; а ево шта је написао опат
Бругерет: “Ми смо сазнали тек четири године касније, путем изјава М.
Ерзебергер-а објављених у ‘Германији’ 22.априла 1921, да је папином мировном
предлогу из августа 1917. претходио тајни споразум између Свете Столице и
Немачке”. Занимљиво је да је црквени дипломата који је склопио овај “тајни
споразум” био минхенски нунције, Монсињор Пачели, будући папа Пије XИИ.

16
 Један од његових апологета, језуита Р. П. Фернесолле, написао је: ”28.маја
(1917), монсињор Пачели уручио је своје акредитивно писмо краљу Баварске.
Упорно је покушавао да наведе на сарадњу Вилхелма ИИ и канцелара Бетмана
Холвега. 29. јуна, монсињор Пачели је свечано примљен од стране императора
Вилхелма ИИ у штабу у Кројцнаху.” Дакле, будући папа је започео своју 12-
годишњу службу на месту нунција у Минхену, а касније у Берлину, на начин на
који ју је и касније вршио, јер је, током тих година, умножавао сплетке да би
срушио Немачку Републику успостављену након Првог светског рата и
припремио освету 1939. доводећи Хитлера на власт.
Ипак, када су савезници потписивали Версајски Уговор, у јулу 1919, они су
толико били свесни улоге коју је Ватикан имао у сукобу да су га пажљиво
држали подаље од преговарачког стола. А још је више изненађујуће, да је нај
католичкија држава, Италија, била та која је захтевала изузеће Ватикана.
Уместо кажњавања Свете Столице које је заслужила за своју улогу у
избијању Првог светског рата, победници нису предузели ништа да спрече даље
сплетке језуита и Ватикана; које су на крају, 20 година касније, довеле до још
веће катастрофе, можда и највеће коју је свет видео.
Године 1919, синови Лојоле пожњели су горке плодове своје злочиначке
политике. Француска није “темељно искрварила”. Католичко царство
Хабзбурга, које су они подстицали да “казни Србе”, распало се, ослободивши
православне Словене римског јарма. Русија, уместо враћања у римско стадо,
постала је марксистичка, анти-црквена и званично атеистичка. А што се тиче
непобедиве Немачке, она је утонула у хаос. Нови папа Пије XИ који је, по
некима, језуита, покушава да извуче шта може.Тражи од језуите, оца
Хербигнија да оде у Русију, у покушају да окупи оно што је остало од
католичанства, и посебно да види шта може бити учињено. Несигурна и
далека нада: окупити око понтифа прогоњени православни свет.
У Риму постоји тридесет девет богословија, чије се оснивање поклапа с
датумима великих контра-реформација; већина тих контра-реформација су
биле започињане и вођене од стране језуита: Немачка богословија (1552),
Енглеска (1578), Ирска (1628, реоснована 1826), Шкотска(1600), Северно-
Америчка (1859), Канадска (1888), Етиопска (1919, реоснована 1930). Пије XИ
оснива Руску богословију (Понтефицио цоллегио руссо ди Тереса дел Бамбино
Гесу) и ставља је под језуитску управу. Они се такође старају о Оријенталном
Институту, Институту Светог Јована Дамаскина, Пољској богословији, а
касније и Литванској.
Да ли је све ово подсећало на оца Посевина, Ивана Грозног и лажног
Димитрија? Други од три велика циља Игнацијевог доба долази на прво место.
Језуити су, још једанпут, подстрекачи и извршитељи овог великог подухвата.

17
 У поразу који су управо доживели, синови Лојоле могу видети трачак
наде.Зар није бољшевичка револуција, уклонивши цара, заштитника
Православне цркве, обезглавила великог супарника и помогла продор Римске
цркве? Гвожђе се кује док је вруће! Чувени "Руссицум” и његови тајни
мисионари ће донети Јеванђеље у ову расколничку земљу. Сто година након
што их је цар Александар И истерао, језуити ће поново кренути у поход на
словенски свет. Од 1915, њихов генерал је Налке фон Ледочовски.
Из пера М. Пјера Доминика поново:

“Неки ће рећи да ја језуите видим свуда! Али ја сам принуђен да укажем на

њихово постојање и деловање; да кажем да су они стајали иза монархије
Алфонса XИИИ чији је духовник био отац Лопез; да су, кад је шпанска
монархија окончана и њихови манастири и богословије спаљени, они опет
били иза Гила Роблеса, а када је избио грађански рат, иза Франка. У Португалу,
они су подржали Салазара. У Аустрији и Мађарској, императора Карла који је
био свргнут с престола три пута; (какву улогу су они имали у тим покушајима
да поврате угарски престо? Ко би знао!)Грејали су столицу не знајући за кога
или због чега. Монсињори Сеипел, Долфусс и Шусниг су из њихових редова.
Већ неко време сањају о великој Немачкој, с католичком већином, којој би
Аустријанци неизоставно припадали: то би била савремена верзија савеза из
16. века између Вителзбаха и Хабзбурга. У Италији, они првенствено
подржавају Дон Стурзо-а, оснивача Народне странке, затим Мусолинија…
језуита отац Тачи Вентури (Таццхи Вентури), генерални секретар Друштва,
био је посредник између Пија XИ, чији су духовници били отац Алисијарди и
Целебрано (Језуити), и Мусолинија.”
Папа, у фебруару 1929, у време споразума из Латерана, назива Мусолинија
“човеком кога нам је Провиђење послало”.Рим не осуђује оно што се назива
“Етиопском агресијом” и 1940, Ватикан је још увек Мусолинијев искрени
пријатељ.
“Језуити тамо имају тајно пребивалиште. Оданде, они надзиру Светску
Цркву хладним и прорачунатим оком политичара”. Ово је савршен опис
језуитског деловања између два светска рата. “Тајно пребивалиште”
Лојолиних синова је политички мозак Ватикана. Исповедиоци Пија XИ су
језуити; а и духовници његовог наследника, Пија XИИ, ће већином бити
језуити и Немци. Није важно ако ће због тога завера постати очигледна: све је,
изгледа, спремно за освету.
Али, време понтификата Пија XИ је припремни период. Немачка “световна
рука”, поражена, испустила је мач. Чекајући да га узме поново у руке, ми ћемо
припремити, у Европи, бојиште вредно њених будућих подвига, а пре свега

18
спречити опасно јачање демократије. Италија ће бити прва на удару. Тамо
постоји бучан социјалистички вођа који окупља ветеране око себе. Тај човек
изражава наизглед бескомпромисну политику, али он је амбициозан и
довољно бистар да схвати у каквом се незгодном положају налази, упркос
његовој претераној разметљивости. Језуитска дипломатија ће га ускоро
придобити на своју страну.
“У време када је будући Дуче био обичан посланик, кардинал Гашпари,
државни секретар, имао је тајни разговор с њим. Фашистички вођа се одмах
сложио да папа добије земаљску власт над делом Рима” Када ме је известио о
том разговору, кардинал Гашпари је закључио: “С тим обећањем, био сам
сигуран да ћемо, ако тај човек дође на власт, ми успети” Ови тајни заступници,
од којих је главни био језуита отац Тачи Вентури, су испунили свој задатак
веома добро. Ово није изненађујуће када знамо да је отац Вентури био
секретар Друштва Исусовог и Мусолинијев духовник у исто време. У
ствари, он је био “послан” да “обрлати” фашистичког вођу од стране генерала
његовог Реда, Халке фон Ледочовског “16. новембра 1922, скупштина је
изабрала Мусолинија са 306 гласова наспрам 116 и на том заседању, католичка
група дон Стурзо-а, наводно хришћанско-демократска, гласала је једногласно
за прву фашистичку владу”.
Десет година касније, иста сплетка је донела сличан исход у Немачкој.
Католички “Центрум” монсињора Касс-а је осигурао, својим бројним
гласовима, диктатуру нацизма. У ствари, Италија је била, 1922, пробно тле за
нови образац ауторитарног конзервативизма: фашизам, украшен, када то
околности захтевају, с неким псеудо-социјализмом. Од тада, сви даљи
напори ватиканских језуита ће бити усмерени на ширење ове “доктрине”
у Европи, чија је неодређеност тако типична за њих.
Чак ни до данас, пропаст Мусолинијевог режима, пораз у рату, и рушевине
нису били довољни да униште, у очима италијанских хришћанских демократа,
углед мегаломанског диктатора кога је Ватикан наметнуо њиховој земљи.
Иако су га се одрекли речима, он је и даље био у срцима свештенства. Следеће
се могло прочитати у штампи:
“Одлучили смо: посетиоци који долазе у Рим због Олимпијских игара,
1960, ће видети мермерни обелиск који је подигао Бенито Мусолини у своју
славу како надвисује, с обала Тибра, олимпијски стадион. Овај 33 метра високи
споменик носи натпис ‘Муссолини-Дуx’ и украшен је мозаицима и натписима
који славе фашизам. Реченица ‘Живео Дуче’ се понавља више од стотину пута
а крилатица ‘Много непријатеља доноси велику част’ такође више пута.
Споменик има, на свакој страни, мермерне блокове који обележавају главне
догађаје фашизма, од објављивања дела ‘Пополо д’Италиа, до Мусолинија и

19
оснивања краткотрајног фашистичког царства, укључујући и рат у Етиопији.
Крај обелиска би се налазио дивовски кип Мусолинија, као нагог атлете, скоро
стотину метара висок. Али режим је срушен пре него што је ова чудна замисао
могла бити остварена.”
“После годину дана спорења, влада Сегнија је одлучила да би Дучеов
обелиск требао остати на месту”. Рат, крв која је текла потоцима, сузе и
рушевине нису важне. То су само ситнице, мале мрље на споменику
подигнутом у славу “човека кога нам је Провиђење послало”, како га је описао
Пије XИ.
Никакве мане, грешке или злочини не могу избрисати његову главну
заслугу: чињеницу да је поново успоставио земаљску власт папе,
прогласио католичанство за државну веру и дао свештенству, кроз
законе који се још увек примењују, потпуну моћ над животом народа.
У спомен томе Мусолинијев обелиск мора стајати у срцу Рима, због
туриста који ће га гледати с дивљењем или с подсмехом, и у нади у боља
времена која ће дозволити подизање кипа “нагог атлете” високог сто метара,
симболичног заштитника Ватикана. Латерански споразум, којим је Мусолини
показао своју захвалност папи, дао је Светој Столици, осим новчаног износа од
750 милијарди лира (око 20.000.000 фунти), земаљску власт на територији
града Ватикана. “Несумњиво је да је Устав града Ватикана био од суштинске
важности за успостављање папства као политичке снаге”. Мусолини, узор, био
је први у низу тих људи “које је Провиђење послало”, тих вођа које би
припремиле освету за 1918. Из Италије, где се тако добро развијао под
брижним оком језуите оца Тачија Вентурија и његових следбеника, фашизам
је ускоро требао бити “извезен” у Немачку. “Хитлер добија подстрек од
Мусолинија; идеал нациста је исти као у Италији. Откад је Мусолини на челу,
сва наклоност је према Берлину. 1923, његов фашизам се спаја с национал-
социјализмом; постаје пријатељ с Хитлером којег снабдева оружјем и новцем.
У то време, монсињор Пачели, будући Пије XИИ, тада најбољи дипломата
Курије, је нунције у Минхену, престоници католичке Баварске. Тамо, звезда
будућег диктатора Немачке почиње да сија; он је такође католик, као и његови
најближи сарадници. О тој земљи, колевци нацизма, М. Морис Лапорте
(Маурице Лапорте) нам каже: “Њена два непријатеља су протестантизам и
демократија”. Лако је погодити с каквом се посебном пажњом Ватикан односи
према Баварској где Хитлеров национал-социјализам добија највећу подршку.
После рата (1914-1918), језуитски генерал, фон Ледочовски, сковао је план…
стварање, са или без хабзбургшког цара, федерације католичких држава
централне и источне Европе: Аустрије, Словачке, Чешке, Пољске, Мађарске,
Хрватске и наравно, Баварске.

20
 Ово ново Царство би морало да се бори на два фронта: на истоку против
СССРа, на западу против Пруске, протестантске Велике Британије и
републиканске, бунтовне Француске. У то време, монсињор Пачели, будући
Пије XИИ, је био нунције у Минхену, затим у Берлину, и блиски пријатељ
кардинала Фаулхабера, главног сарадника Фон Ледочовског. Његов план је
био младалачки сан папе Пија XИИ. Био је то план Ледочовског, прилагођен
потребама времена, који је Фирер покушао да оствари, под покровитељством
Свете Столице, уз помоћ Франца фон Папена, тајног коморника папе, и нунција
у Минхену, а потом у Берлину, монсињора Пачелија. “Током савременог доба
светска политика никад није осетила католичко мешање више, него током
службе монсињора Пачелија”. избор “препородитеља” Немачке ће пасти на
Хитлера, који је предодређен да тријумфује над “демократским заблудама”
под заставом Светог Оца. Наравно, он је католик, као и његови главни
сарадници. “Нацистички режим је као повратак владавине јужне Немачке.
Имена и порекла његових вођа то показују: Хитлер је Аустријанац, Геринг је
Баварац, Гебелс је из Рајнске области, итд”.
Године 1924, Света Столица потписује Конкордат с Баварском. Године
1927, можемо читати у “Келнској Газети”: “Папа Пије XИ је сигурно највећи
германофил који је икад седео на престолу Светог Петра”. Његов наследник,
Пије XИИ, ће га превазићи у томе. Али, за сада, он наставља са својом
дипломатском каријером - која је више политичка – у Немачкој према којој је,
како је касније рекао Рибентропу, одувек осећао посебну приврженост.
Унапређен у нунција у Берлину, он ради, с Франком фон Папеном, на
уништењу Вајмарске Републике. 20.јула 1932, опсадно стање је проглашено у
Берлину и министри су избацили "ману милитари" (ванредно стање). То је
први корак ка хитлеровској диктатури. Припремљени су нови избори који ће
потврдити успех нациста.“С Хитлеровим одобрењем, Геринг и Штрасер су
ступили у контакт с монсињором Каасом, страначким вођом странке
католичког Центра”.То што је Пије XИ био наклоњен Хитлеру не би требало
да нас изненади. По њему, Европа би се могла уредити само кроз превласт
Немачке. Ватикан је размишљао о померању средишта Рајха, кроз Аншлус,
дуго времена, и Исусовци су отворено радили на постизању тог циља (план
Ледочовског), нарочито у Аустрији. Ми знамо како се Пије XИ ослањао на
Аустрију да оствари оно што је он називао победом своје политике. Оно што се
морало спречити је превласт протестантске Пруске. Како је Рајх требао
господарити Европом, требало је изградити Рајх у коме би католици били
господари.
“У марту 1933, немачки бискупи, који су се састали у Фулди, искористили
су Хитлеров говор у Потсдаму да изјаве: ‘Морамо признати да је највиши
представник владе Рајха, који је у исто време и вођа национал-социјалистичког

21
покрета, дао јавне и свечане изјаве, којима су неповредивост католичке
доктрине, рад и непромењивост права Цркве признати” Фон Папен одлази за
Рим. Овај човек, с веома гнусном прошлошћу, постаје побожни ходочасник са
задатком да закључи Конкордат (за целу Немачку) с папом. И он ће морати да
изнесе исту понуду Ватикану као и Мусолини. Заправо, иста се ствар дешава у
обе земље: у Италији, Католичка странка Дон Стурца омогућава Мусолинију
долазак на власт; у Немачкој, ‘Центрум’ Монсињора Каса чини исто за Хитлера.
У оба случаја, Конкордат потврђује пакт. Немачки политички католицизам,
уместо да постане хришћанско-демократски, на крају је пренео сву власт на
Хитлера, 26.марта 1933. “У преписци и изјавама црквених великодостојника,
увек ћемо наћи да иза нацистичког режима стоји свесрдна подршка бискупа”
Та подршка је лако објашњива када прочитамо следеће од Фон Папена:
“Општи услови Конкордата су били повољнији од осталих сличних
споразума које је Ватикан потписао”, и “Канцелар Хитлер је затражио од мене
да уверим папског државног секретара (кардинала Пачелија) да ће он сместа
ућуткати антиклерикални клан”. Ово није било празно обећање.Већ током
1933. године, поред покоља Јевреја и убистава почињених од стране нациста,
постојало је 45 концентрационих логора у Немачкој, са 40.000 заробљеника
различитих политичких убеђења, али углавном либерала. Франц фон Папен,
папин тајни коморник, савршено је дефинисао дубоко значење пакта између
Ватикана и Хитлера следећом реченицом: “Нацизам је хришћанска реакција
против духа 1789.”
Године 1937. године, Пије XИ, под притиском светског јавног мњења
“осуђује” расну теорију као неспојиву с католичком доктрином и начелима у
ономе што његове апологете цинично називају “страшном” Енцикличном
посланицом "Мит бреннендер Сорге" (Са горућим немиром). Нацистички
расизам је осуђен, али не и Хитлер, његов покретач. Ватикан добро пази да не
поништи “повољни” Конкордат закључен, четири године раније, са
нацистичким Рајхом. Док су Христов крст и кукасти крст сарађивали у
Немачкој, Бенито Мусолини је кренуо у лагани поход на Етиопију, с
благословом Светог Оца.
Врховни Понтиф није осудио Мусолинијеву политику и дао је
италијанском свештенству потпуну слободу да сарађују с фашистичким
властима. Духовници, од сиромашних парохијских свештеника до кардинала,
говорили су у корист рата. Један од најупечатљивијих примера је дошао од
кардинала- надбискупа Милана, Алфреда Илдефонса Шустера (Алфредо
Илдефонсо Сцхустер) (језуите), који је отишао тако далеко да је овај поход
назвао ‘католичким крсташким ратом’.‘Италија’, објашњава папа Пије XИ,
‘мисли да је овај рат оправдан због хитне потребе за ширењем.’

22
 Десет дана касније, говорећи пред скупом ветерана, Пије XИ је изразио
жељу да оправдане тежње велике и узвишене нације, којој, како их је подсетио
и сам припада, буду задовољене”. Фашистички напад на Албанију, на Велики
Петак 1939, наишао је на слично “разумевање”, како нам је рекао М. Камил
Цијанфара (Цамилле Цианфарра): “Италијанско заузимање Албаније је било
веома повољно за Цркву. Од становништва које је бројало милион Албанаца,
који су постали италијански поданици, 63% су били муслимани, 25%
православци и само 12% католици. Са политичке тачке гледишта, припајање
земље од стране католичке силе је морало унапредити положај Цркве и
задовољити Ватикан.”

У Шпанији, успостављање републике је представљало личну увреду за

Римску Курију. Убрзо одређен диктатор сличан онима који су већ били
успешни у Италији и Немачкој. Пустоловина генерала Франка је почела тек
средином јула 1936.али, 21. марта 1934, “Римски пакт” је био закључен, између
Мусолинија и вођа шпанских реакционарних странака, од којих је један био М.
Гоикочеа, председник "Реновацион Еспанола" (Шпанске Обнове). Овим
споразумом, Италијанска фашистичка партија се обавезала да снабдева
побуњенике с новцем, ратним материјалом, оружјем и муницијом. Знамо
да су они учинили и више од онога што су обећали, и да су Мусолини и Хитлер
наставили “распиривати” шпанску побуну материјалом, ратним
ваздухопловством и “добровољцима”. “Папа је изопштио из Цркве вође
Шпанске Републике и објавио духовни рат између Свете Столице и Мадрида.
Затим је написао посланицу 'Дилецтиссими Нобис' Надбискуп Гома, нови
примас Шпаније, прогласио је грађански рат”. Великодостојници Његове
Светости су с радошћу дочекали ужасе овог братоубилачког сукоба, а
Монсињор Гомара, бискуп Картагине, дивно је изложио њихова хришћанска
осећања када је рекао: “Благословени су топови ако, из пукотина које они
направе, никне Јеванђеље!” Ватикан је чак признао Франкову владу, 3.августа
1937, 20 месеци пре краја рата.
Белгија је такође надгледана од стране Католичке Акције, беспотребно је
рећи, изразито папске и језуитске организације. Терен је морао бити
припремљен за надолазећу најезду Фирерових војски! Стога, под изговором
“духовне обнове”, хитлеровско-фашистичко Јеванђеље је тамо марљиво
проповедано од стране монсињора Пикарда, језуите, оца Аренда и оца
Фокарта, који су такође били језуите. Католичка Акција је била веома
наклоњена италијанском фашизму. Ходочашћа су организована да би се
успоставили бољи контакти с Италијом и фашизмом. Било је све више позива
на промену режима. Резултати ове пропаганде су у Немачкој били праћени с
великом пажњом. У октобру 1933, чланак у ‘Влан-у’ нас је подсетио да је било
само 7 нациста 1919, и да им је Хитлер својим уласком у партију, неколико

23
година касније, донео у мираз само свој дар за пропаганда. Основан на
сличним начелима, тим ‘Реx-а’ је започео са живом пропагандном активношћу
у целој земљи. Њихови скупови су ускоро привлачили неколико стотина, а
затим и хиљада слушалаца”. Тај часопис (који је издавао монсињор Пикард)
имао је за циљ да прекине везе које су спајале Белгију, Француску и Енглеску.
Знамо како је немачка војска брзо поразила белгијске браниоце издане од
стране клерикалне Пете Колоне. Можда се такође сећамо да је вођа ‘Цхристус
Реx-а’, обукавши немачку униформу, отишао, с великом пажњом јавности, “да
се бори на Источном фронту” на челу његове СС јединице, састављене
углавном од подмлатка Католичке Акције; после му је благовремено
повлачење омогућило да се домогне Шпаније. Али, пре тога, до краја је
испољио своја “родољубива” осећања последњи пут.
Осам од десет белгијских колаборациониста су били католици.“Током тих
одлучујућих недеља, због одлуке која је морала да се донесе, Малинез и бројне
бискупије су чак издале писани или усмени негативни савет, мени и свим
другим колаборационистима. Иако није пријатна за уши, ово је сушта истина.
Држање високог католичког свештенства у иностранству је могло само
оснажити уверење пастве да је сарадња у потпуној сагласности с вером. У
Вишију, највиши француски великодостојници су се сликали с маршалом
Петеном и Пјером Лавалом, после разговора између Хитлера и Петена. У
Паризу, кардинал Баудриларт (Баудрилларт) јавно је изјавио да је
колаборациониста. У самој Белгији, кардинал Ван Роеј је дозволио једном од
најчувенијих фламанских свештеника – његовом највећем католичком
интелектуалцу – опату Вершевеу (Версцхаеве), да изјави, 7.новембра 1940,
током свечане седнице Сената и у присуству немачког генерала, председника
Редера: “Дужност Културног Већа је да изгради мост који ће ујединити
Фландрију и Немачку”
29. маја 1940, дан после предаје, кардинал Ван Роеј је описао окупацију
као поклон с неба: “Будите уверени”, писао је верницима, “да присуствујемо у
овом тренутку изузетном деловању Божанског Провиђења које показује своју
моћ кроз велике догађаје”.
“Дакле, све у свему, Хитлер је изгледа био ништа друго до оруђе
прочишћења, бич Божји за белгијски народ” Будући да су били већи католици
од папе и стожер Цркве у Фландрији, руководиоци “Стандаард-а” не би
размишљали о сарадњи с Немцима да то кардинал није пре тога одобрио јасно
и гласно. Зар није нунције Пачели (будући папа Пије XИИ) снажно подржавао
немачке националисте и охрабривао такозвано ‘угњетено’ становништво
Горње Шлезије? Зар нису аутономашки планови Алзаса, Горње Малмедије и
Шлезије добијали црквену подршку која није увек била одмерена? Стога је
било лако Фламанцима да сакрију своје деловање против целовитости Белгије

24
иза налога из Рима”. Такође, 1942.године, папа Пије XИИ је затражио од своје
нунцијатуре у Берлину да пренесу његове изразе саучешћа Паризу због смрти
кардинала Баудрилара, стављајући тако до знања да је сматрао
присаједињење севера Француске Немачкој као чињенично стање. То је такође
још једанпут потврдило “прећутну подршку” која је увек давана германском
ширењу од стране Свете Столице, и њега нарочито.
Данас, можемо само кисело да се насмејемо када видимо како беже од
чињеница и одричу било какво саучесништво у Петој Колони коју су сами
организовали. Смешно је кад прочитамо следеће од Р. П. Фесарда (језуите):
“Године 1916.и 1917. чекали смо америчку помоћ с нестрпљењем! Године
1939, схватили смо да се нажалост, чак и после почетка рата, на Хитлера гледа
с наклоношћу у великом делу америчког јавног мњења, а поготово међу
католицима! Године 1941.и 1942, поново смо се питали да ли ће се Сједињене
Државе умешати или не”. Дакле, изгледа да је “Свети Отац” примио резултате
добијене из Америке “с тугом”! Историјска је чињеница да је “Хришћански
Фронт”, католички покрет који се противио мешању Сједињених Држава у рат,
водио језуита отац Коглин (Цоугхлин), познати Хитлеровац. “Ова побожна
организација није оскудевала ни у чему и примала је, из Берлина, велике
испоруке пропагандног материјала из Гебелсовог уреда. Преко његовог
часописа ‘Друштвена Правда’ и радио емисија, језуита отац Коглин,
проповедник кукастог крста, досегао је велики број људи.Такође је надзирао
тајне ‘терористичке ћелије’ у већим градовима, које су се служиле методама
Лојолиних синова и које су обучаване од стране нацистичких агената”.У то
време, генерал Исусоваца је био Халке Фон Ледочовски, бивши генерал у
аустријској војсци; он је наследио Вернца (Wернз), Пруса, 1915. Да ли је народ
заборавио шта је ‘Ла Цроиx’ писао током целог рата, а поготово ово: “Не би
било никакве користи од војног мешања с друге стране Канала и Атлантика”.
Да ли се исто тако не сећа овог телеграма његове светости папе Пија XИИ:
“Папа шаље свој благослов ‘Ла Цроиx-у’, гласу црквене мисли”. језуита мора
бити спреман, ако Црква каже да је нешто црно у ствари бело, да се сложи с
тим мишљењем, иако му разум говори супротно.

У следећем делу ћемо видети, чути како су Ватикан И Хитлер поставили

ствари према циљу Ватикана, да одржи римокатоличко царство, уједињено уз
помоћ Језуита И осврт на дешавања код нас на које су пресудно утицали
Језуити…

25
26