Гимназија у Чачку

Матурски рад из математике:

Тема: П О Л И Е Д Р И

Ментор: Ученик:
Зорка Ратковић, Немања Јовановић
проф.
 Мај 2011., Чачак

0. Садржај 2

1. Увод 3

2. Диедар и рогаљ 4

3. Основни појмови о полиедрима 6

4. Неки карактеристични полиеди 6

5. Површине полиедара 9

6. Запремине полиедара 1
1
7. Правилни полиедри 1
6
8. Задаци 1
8
9. Решења 1
8
10. Литература 2
1

2
1. Увод
У раду ћемо се најпре упознати са појмовима помоћу којих се у савременој
терминологији дефинишу и описују полиедри, затим ћемо рећи нешто више о њима
(полиедрима), какви могу бити, које су им карактеристике, шта неко “тело” мора
испуњавати да би било названо полиедар, даље ћемо рећи нешто о њиховим површинама
и запремини. Све то ћемо покушати да пропратимо примерима и сликама које олакшавају
разумевање “теорије“ као и неким занимљивостима из историје геометрије.
Еуклидови1 Елементи су се појавили око 300. г. п. н. е. и представљају најстарије веће
научно дело које је до нас стигло у целости. Пре овога написана су бар још три дела са
истим именом и тематиком, али их је Еуклидово све засенило обимом и доследношћу. Сва
математичка знања до којих су Грци дошли од времена Талеса па до Еуклида
систематизована су у Елементима. Еуклид их је саставио ређајући многе Еудоксове 2
теореме, усавршавајући многе Теететове3 и такође необориво доказујући ствари које су
његови претходници само лабаво показали.
Елементи садрже тринаест књига, а геометријом простора – стереометријом се баве
последње три. На почетку 11. књиге налазе се све дефиниције неопходне за заснивање
геометрије простора. У дванаестој и тринаестој књизи дефиниција уопште нема. У првој
дефиницији једанаесте књиге Еуклид уводи појам тела: Тело је оно што има дужину,
ширину и дубину. Ова његова дефиниција, као и неке друге (тачка, права,...), није
задовољвајућа јер дужина, ширина и дубина нису претходно дефинисане. Изгледа да он
није ни покушавао строго да дефинише појмове већ да дâ кратка објашњења елементарних
геометријских појмова са намером да у свести читалаца створи интуитивне представе које
ће им омогућити да сви на исти начин замисле “дефинисане“ геометијске ликове.
Даље у једанаестој и дванаестој књизи он доказује основне ставове геометрије
простора као што су: Ако је рогаљ обухваћен са три равна угла, збир ма која два од њих је
већи од трећег [књига XI.20]; Ако је тело обухваћено паралелним равнима, наспрамне
равни су једнаки паралелограми [књига XI.24]; Код паралелопипеда једнаке запремине
основе су обрнуто пропорционалне висинама [књига XI.34]; Свака призма са троуглом у
основи може се поделити на три међу собом једнаке пирамиде са троуглом у основи
[књига XII.7]. Последња тринаеста књига, посвећена је правилним полиедрима и њиховим
конструкцијама.

1
Еуклид из Александрије – Εὐκλείδης гр. (око 360 г. п. н. е. – око 280 г. п. н .е.), старогрчки математичар
2
Еудокс Книђанин – Εὔδοξος гр. (410. или 408. г. п. н. е. – 355. или 347. г. п. н. е.), старогрчки математичар
3
Теетет из Атине – Θεαίτητος гр. (417. г. п. н. е. – 369. г. п. н. е.), старогрчки математичар

3
2. Диедар и рогаљ

Дефиниција 1. Унија две полуравни α и β са заједничком граничном правом s

назива се диедарска површ αsβ . Права s је ивица, а полуравни α и β су стране
диедарске површи.
Ј една диедарска површ дели простор на два
дисјунктна дела, а сама површ не припада ни једном.
Унија једне од тих области и диедарске површи је
диедар.
Једна диедарска површ одређује два диедра. Права
представља ивицу диедра, а полуравни су стране
диедра.
Угао између равни којима припадају стране диедра
је угао диедра или диедрални угао.
Уколико раван нормална на ивицу сече диедар,
њихов пресек је диедрални угао ϕ.
Диедре дефинишемо и упоређујемо на основу
углова.
Слика 1. Диедар

Диедар је конвексан уколико свака дуж која спаја његове две произвољне тачке
припада том диедру. У супротном случају диедар је неконвексан или конкаван.
Конвексан диедар лежи са једне стране равни сваке своје стране.
Диедар са диедралним углом мањим од 180° је конвексан, а диедар са диедралним
углом већим од 180° је конкаван.
Дефиниција 2. Угао између праве p и равни α је угао између праве p и њене
нормалне пројекције p ' на ту раван.
Теорема 1. (О три нормале) Нека је права AB
управна на раван α у тачки B и права BC управна
на правој p равни α у тачки C . Тада је права AC
управна на правој p .
Доказ: Нека је D (слика 2.) тачка праве p таква
да је AB = CD . Тада су правоугли троуглови ABC и
DCB подударни, одакле закључујемо да је
AC = BD , па су подударни и троуглови ABD и
DCA ( AD = DA , BD = CA , AB = DC ). Дакле
∠ABD = ∠ACD , тј. AC ⊥ p. ■
Слика 2.

Дефиниција 2. Нека је A1 A2 ... An многоугао и нека је S тачка која није у равни тог
многоугла. Скуп свих полуправих са заједничком почетном тачком S које садрже по
једну тачку датог многоугла назива се рогаљ.
Тачка S зове се врх (теме) рогља, полуправе SA 1 , SA 2 ,..., SA n ивице рогља, а
углови ∠A1 SA 2 , ∠A2 SA 3 ,..., ∠An SA 1 називају се стране рогља или ивични углови.

4
 Слика 3. Неконвексан рогаљ Слика 4. Конвексан рогаљ

Рогаљ са n страна односно n ивица, називамо n - тострани рогаљ. Посебно,

тространи рогаљ има специфичан назив – триедар.
Ако је A1 A2 ... An конвексан многоугао, и одговарајући рогаљ је конвексан, уколико
не, ради се о неконвексном или конкавном рогљу.
Рогаљ је конвексан уколико свака дуж која спаја његове две произвољне тачке припада
том рогљу. У супротном рогаљ је конкаван. Даље ћемо подразумевати да говоримо о
конвексном рогљу.
Диедар чија ивица садржи ивицу SA i ( i =1,2,... n ) рогља, а чије су старне полуравни
које садрже стране рогља са заједничком ивицом SA i ( i =1,2,... n ) назива се диедар
рогља.
Наспрам једнаких диедара неког триедра налазе се једнаки ивични углови, и обрнуто,
наспрам једнаких ивичних углова триедра налазе се једнаки диедри.
Збир ивичних углова било ког конвексног рогља мањи је од пуног угла.

Пример 1. Кроз основицу BC једнакокраког

троугла ABC постављена је раван α . Растојање од
темена A до те равни је 4. Наћи угао између равни
α и равни ABC ако је BC =12 , BA = AC =10
.
Растојање темена А до равни α је дужина дужи
AA ' где је A' пројекција тачке А на раван α .
Како је троугао ABC једнакокраки, то је
AA ' 4 1
ha = 10 2 − 6 2 = 8 , па је sin α = = = . Одавде
ha 8 2
следи да је α = 30 ° .∆

Слика 5.

Пример 2. Два ивична угла триедра износе 70 ° и 80 °. У којим границама се налази

трећи угао?
Нека је α трећи угао. Најпре мора бити испуњена неједнакост α + 70° + 80° < 360 ° , а
затим и неједнакости α < 70 ° + 80 ° , α + 70 ° > 80 ° и α + 80 ° > 70 ° . Решавањем система
састављеног од ових неједнакости добијамо 10 ° < α < 150 ° .∆

5
3. Основни појмови о полиедрима
Реч полиедар потиче од старогрчке речи πολύεδρον (πολύς /poly/ што значи много и
έδρα /edron/ што значи база, основа, наличје).
Дефиниција 3. Скуп површи многоуглова таквих да је свака страница сваког
многоугла уједно и страница још само једног многоугла, образује затворену површ која се
назива полиедарска површ. Део геометријског простора који ограничава (затворена)
полиедарска површ је унутрашњост полиедарске површи. Унија полиедарске површи и
њене унутрашњости је полиедар.
Површи многоуглова, од којих се састоји полиедарска површ, називају се старне
(пљосни) полиедра, а странице тих многоуглова називају се ивице полиедарске површи и
полиедра. Рогљеви које образују стране полиедра са једним заједничким теменом су
рогљеви полиедра, а врхови тих рогљева су темена полиедра.
Свака дуж која спаја два темена полиедра а не припада ниједној страни полиедра
представља дијагоналу полиедра.
И полиедар, као и диедар или рогаљ, може бити конвексан или конкаван. Полиедар је
конвексан уколико свака дуж која спаја његове две произвољне тачке припада том
полиедру, у супротном случају полиедар је неконвексан односно конкаван.

Слика 6. Конвексан и неконвексан полиедар

4. Неки карактеристични полиедри

Д е ф и н и ц и ј а . Н ека је n ≥ 3 природан број. Полиедар који има n + 2 стране, од
којих су две n − тоугаоне и садржане у двема паралелним равнима (које се не поклапају)
док су све остале паралелограми, назива се n − тострана призма.
Д е ф и н и ц и ј а . Н ека је n ≥ 3 природан број. Полиедар који има n +1 страну, од
којих је једна n − тоугао а све остале су троуглови, назива се n − тострана приамида.
Д е ф и н и ц и ј а . Полиедар који има n + 2 стране ( n ≥ 3 , n ∈ N ), од којих су две
хомотетични n − тоуглови у односу на неку тачку S , а све остале стране су трапези чије
се паралелне странице поклапају са одговарајућим страницама n − тоуглова, назива се
n − тострана зарубљена пирамида.

6
 Слика 7. Пирамида, зарубљена пирамида и призма

Ове n − тоугаоне површи у претходним дефиницијама називају се основе или базе

призме/ пирамиде/ зарубљене пирамиде. Остале површи су бочне стране призме/
пирамиде/ зарубљене пирамиде, а њихова унија чини омотач. Странице основе су основне
ивице, а странице бочних страна – бочне ивице. Код пирамиде, она тачка која не припада
n − тоугаоној површи је врх пирамиде.
Уколико су n − тоугаоне површи правилни многоуглови реч је о правилној призми/
пирамиди/ зарубљеној пирамиди. Призма чије су основе паралелограми назива се
паралелопипед.
Призма/ пирамида/ зарубљена пирамида чије су бочне стране нормалне на раван
основе је права призма/ пирамида/ зарубљена пирамида, а призма чије бочне стране нису
нормалне на раван основе је паралелопипед/ коса пирамида/ коса зарубљена пирамида.
Бочне стране праве призме, праве пирамиде и праве зарубљене пирамиде су редом
правоугаоници, једнокраки троуглови и једнакокраки трапези,а бочне стране косе призме,
косе пирамиде и косе зарубљене пирамиде редом паралелограми, троуглови и трапези.
Дужине (трију) ивица паралелопипеда које имају заједничко теме називају се
димензије паралелопипеда.

Слика 8. Паралелопипед и коса призма

Ако се n − тострана прирамида пресече неком равни која је паралелна равни основе,
добија се многоугао хомотетичан са основом. Део пирамиде између тих хомотетичних
површи је n − тострана зарубљена приамида.
Разликујемо и праве и косе пирамиде. Ако су све бочне ивице једнаких дужина, реч је
правој пирамиди, а уколико то није случај, реч је о косој пирамиди.

7
 Уколико је зарубљена пирамида настала од праве, онда је она права зарубљена
пирамида, а уколико је настала од правилне пирамиде, она је правилна зарубљена
пирамида.
Дуж чији крајеви припадају равнима основа и која је нормална на те равни назива се
висина призме/ зарубљене пирамиде. Висина пирамиде је дуж која спаја врх пирамиде са
равни основе и нормална је на њу (раван основе).
Раван која сече призму може да буде паралелна равнима основа, паралелна некој од
бочних страна или да не буде паралелна ни равнима основе, ни равнима бочних страна.
Приметимо да је у првом случају многоугао који се добија у пресеку равни и призме
подударан са многоуглом у основи призме и да трећи случај можемо поделити на два.
Први када раван сече све бочне ивице и други када раван сече само неке од њих.
Уколико раван садржи две бочне ивице које не припадају истој страни, добија се
дијагонални пресек, а уколико је раван нормална на бочне ивице – нормални пресек.
Висина бочне стране пирамиде која полази из врха пирамиде назива се апотема.
Висина сваке бочне стране зарубљене пирамиде је апотема зарубљене пирамиде.

Слика 9. Пресеци кроз призму

Пример 3. Ивице основе правилног паралелопипеда су 3 и 5, а једна од дијагонала

основе је 4. Израчунати већу дијагоналу паралелопипеда ако се зна да мања дијагонала
образује са равни основе угао од 60 °.

Како је 5 2 = 4 2 + 32
закључујемо да је d1 = 4
катета правоуглог троугла.
Нека је S тачка пресека
дијагонала основе, тада је
2
 d2 
  = 2 +3 . Одатле је
2 2

 2 
H
d 2 = 2 13 . Из tg 60 ° = добијамо H = d1 ⋅ tg 60 ° = 4 3 ,
d1
па је D2 = H 2 + d 2 2 = 10 .∆

Слика 10.

8
 Пример 4. Основа четворостране пирамиде ABCDE је правоугаоник ABCD коме су
дужине ивица AB = 3 , AD = 2 . Ако је ивица AE нормална на основу, а њена дужина
AE = 4 , колика је површина бочне стране DCE ?

DE = AE 2 + AD 2 = 2 5

DE ⋅ DC
PDCE = =3 5 ∆
2

Слика 11.

Пример 5. Основне ивице праве тростране призме односе се као 17 : 10 : 9 , бочна

ивица је 16, а површина призме 1440. Израчунати основне ивице.
a = 17 x , b = 10 x , c = 9 x ⇒ s = 18 x
P = 2B + M
P = 2 s ( s − a )( s −b )( s − c ) + 2 sH

P = 2 ⋅ 36 x 2 + 576 x ⇔ x 2 − 8 x − 20 = 0 . Одакле добијамо x = 2 , па су основне ивице 34,

20 и 18.∆

5. Површине полиедара
Овде ћемо се подсетити како се израчунавају површине тих тела, а показаћемо и како
се одређује површина зарубљене пирамиде.

1. Површина призме добије се када се збиру површина основа дода збир површина
бочних страна, тј. површина омотача. Тада је очигледно
P =2B+M.
а) ако је призма права, њен омотач састоји се од правоугаоника, тј. M =O·H, где је
H висина пирамиде а O представља обим основе.
б) ако је призма коса, омотач се састоји од површина косоуглих паралелограма
једнаких основица (бочне ивице), па је тражени омотач, као у претходном случају, једнак
производу бочне ивице и обима једног нормалног пресека.

2. Површина пирамиде састоји се из површине основе (B) и површине омотача (M),

дакле
P =B+M.
Ако је пирамида правилна, њен је омотач, очигледно
ah 1 1
M =n = (na )h = Oh
2 2 2
где је n број основних ивица, а дужина једне основне ивице, h апотема а O обим основе.
Према томе, омотач правилне пирамиде се добије када се полуобим основе помножи
апотемом пирамиде.

9
 ah 1 1
P = n⋅ = nah = Oh
2 2 2
3. Површина зарубљене пирамиде добије се када се збиру површина основа дода
површина омотача.
P = B +b +M

При томе треба водити рачуна да су бочне стране трапези.

Узмимо, као пример, случај правилне n-стране пирамиде, чије су основне ивице a1 и
a 2 , а висина h. Омотач је, у том случају очигледно

a1 + a 2
M = n⋅ ⋅h
2
Пример 6. Израчунати површину праве призме чија је основа
трапез са основицама a = 105 и b = 25 и крацима c = 64 и
d = 48 , а површина омотача једнака је површини основе.
h( a − b ) 2P
PEBC = ⇒ h = EBC и PEBC = s ( s − a )( s − b )( s − c ) ,
2 a −b
192
где је s полуобим па је PEBC = 1536 . Сада је h = .
5
a +b
B= h = 2496 . Како је M = B , то је P = 3B = 7488 .∆
2

Слика 12.

Пример 7. Израчунати површину основе и висину тростране пирамиде чије су бочне

ивице једнаке a и нормалне су једна на другу.

Уколико су бочне ивице једнаке и мећусобно

нормалне, тада су и ивице основе једнаке и износе
b = a 2 . Нека је h висина основе и H висина
b 3 a 6
пирамиде. Тада је h= = , и
2 2
2
2  a 3 . Површине базе
H = a2 −  h =
 3  3
Слика 13.
2
a2 3 a
је B = , а омотача M =3 . Дакле површина призме је
2 2

P =B+M = + =
(
a 2 3 3a 2 a 2 3 + 3
.∆
)
2 2 2

6. Запремине полиедара
Величина ограниченог дела простора назива се запремина тог дела простора.

10
 Мерити неку запремину значи одредити размеру те запремине и једне друге запремине
која је изабрана за јединицу. Бројна вредност те размере назива се мерни број запремине.
Ради краткоће у израчунавању, овде ћемо повремено уместо „мерни број
запремине“, употребити једноставно израз „запремина“.
Ако је део простора ограничен деловима равни, дакле странама једног полиедра, онда
величина тог ограниченог дела простора представља запремину полиедра.

Теорема 2. Мерни број запремине квадра једнак је производу његових димензија.

Доказ: – Треба доказати: V =a·b·c, где је V мерни број запремине квадра, а a, b, и c
његове димензије. При томе треба разликовати три случаја:
а) димензије квадра су цели бројеви. Нека су a и b мерни бројеви основних ивица. То
значи да се основа може разложити на ab квадрата (слика 14.). Ако се на сваки такав
квадрат постави коцка, чија је ивица једнака јединици дужине, добије се један слој који
садржи ab запреминских јединица. У датом квадру има c таквих слојева, што значи да он
садржи ab·c запреминских јединица. Према томе је V = abc .
б) димензије квадра су разломци. У том случају оне (димензије квадра) се могу
довести на заједнички именилац, нпр. n . У том случају за јединицу узимамо n , па ће
јединица запремине бити 1/n3 и случај се своди на случај под а).

Слика14 .
Слика15 .
ц) димензије квадра (или само неке од њих) ирационални су бројеви. Пошто су ивице
квадра AB, AM и AD (слика 15.) несамерљиве са јединицом дужине, можемо одредити
само приближне вредности бројева a, b и c, али са произвољном тачношћу. Одредимо сада
p p +1 p
на дужи АМ тачке М1 и М2 такве да је AM 1 = n и AM 2 = n где је приближно
10 10 10 n
p +1
мања рационална вредност дужи АМ, а приближно већа. Исто урадимо и за остале
10 n
q r q +1 r +1
димензоје квадра, тј. нека је AB1 = n , AD1 = n , AB 2 = n ,
AD 2 = . Сада је
10 10 10 10 n
p q r p +1 q +1 r +1
V1 = n ⋅ n ⋅ n и V2 = ⋅ ⋅ где је V1 запремина квадра са ивицама AD 1 ,
10 10 10 10 n 10 n 10 n
AB 1 и AM 1 , а V2 запремина квадра са ивицама AD 2 , AB 2 и AM 2 .
Ако се са V означи запремина датог квадра, онда је очигледно V1 < V < V2 .
p p +1
Претпостави сада да број n неограничено расте, тада бројеви n и теже
10 10 n
q q +1
ирационалном броју b , бројеви n и теже ирационалном броју a и бројеви
10 10 n

11
 r r +1
n и теже ирационалном броју c . Но, то значи да обе запремине, V1 и V2
10 10 n
теже заједничкој вредности abc , тј. да је у овом случају V = abc .
Запремина квадра се одређује, дакле, из обрасца V =abc без обзира какви су бројеви
његове димензије.

За израчунавање запремине призме користимо Кавалијеријев принцип. Овај принцип

је поставио 1635. године италијански математичар Бонавентура Кавалијери4. Кавалијери
уствари реже геометријске објекте. За њега је свака површина сачињена од бесконачног
броја нула – широких линија, а запремина се састоји од бесконачног броја нула – високих
равни. Ове недељиве линије и равни су попут атома површине и запремине и не могу се
даље делити. Затим он додаје бесконачан број ових недељивих нула да би докучио
површину или запремину. Овим својим радовима он представља претечу интегралног
рачуна. За геометре је, Кавалијеријево тврђење било, заиста проблематично; додавањем
линија површине нула, не може се добити дводимензионални полигон, нити се додавањем
месконачно равни запремине нула може добити тродимензионално тело. Ипак, његов
метод израчунавања би увек довео до тачног одговора.
Сâм принцип гласи: Ако се два теле могу поставити у такав положај да су пресеци
оба тела са ма којом равни, паралелној једној датој равни, фигуре једнаких површина,
онда су запремине тих тела међусобно једнаке.
Користећи се Кавалијеријевим принципом и познатим обрасцем за запремину квадра,
може се доказати следећа теорема:

Теорема 3. Мерни број запремине произвољне призме једнак је производу мерног

броја површине њене основе и мерног броја висине.
Доказ: Дата је (на
пример петострана)
призма
ABCDA 1 B1C1 D1
чија је висина h.
Нека су даље α и β
равни њених основа.
На основи α
конструисан је
правоугаоник MNPQ
који је по површини
једнак петоуглу
ABCDE. Узимајући
тај правоугаоник за основу, конструисан је квадрат, чија је
бочна ивица MM1 =h. У том случају свака раван γ║α сече
бочне ивице тих тела, при чему су пресеци фигуре једнаких
површина: петоугла A2B2C2D2E2 и правоугаоника M2N2P2Q2,
пошто је A2B2C2D2E2 по површини једнако ABCD и M2N2P2Q2
по површини једнако MNPQ.
Слика 16.
Образац за запремину пирамиде изводи се на основу теорема, које ће овде бити
претходно изведене.
Теорема 4. Површине пресека и основе односе се као квадрати њихових растојања, од
врха.
4
Bonaventura Cavalieri (1598. – 1647.), италијански математичар

12
 Доказ: Дата пирамида SABCDE (слика) пресечена је једном равни, паралелно са
основом. Тај пресек је полигон A1 B1C1 D1 E1 , а висина пирамиде је SM.
Како се површине сличних полигона односе као квадрати сличних страница, то је:
P( A1 B1C1 D1 E1 )
2
A1 B1
=
P ( ABCDE ) AB 2
AB SA SM 1
а пошто је 1 1 = 1 = , коначно се добија
AB SA SM
P( A1 B1C1 D1 E1 ) SM 1 , што је и требало доказати.■
2

=
P( ABCDE ) SM 2

Теорема 5. Ако су две пирамиде једнаких висина пресечене

равнима паралелним с њиховим основама, на једнаком
растојању од врха, онда су површине пресеке
пропорционалне са површинама њихових основа.
Слика17.

Доказ: Дате су две пирамиде SABCD и

SMNP са једнаким висинама h (слика 18.).
Пошто су ове пирамиде пресечене једном
равни, која је паралелна основама, на
растојању h1 од врха, а у пресеку су добијени
четвороугао A1 B1C1 D1 и троугао M 1 N 1 P1 .
На основу претходне теореме добије се
P ( M 1 N 1 P1 ) h1 ; P( A1 B1C1 D1 ) h1 , а из
2 2

= 2 = 2
P ( MNP ) h P ( ABCD ) h
P( A1 B1C1 D1 ) P( ABCD )
овога: = .■
P ( M 1 N 1 P1 ) P( MNP )
Слика 18.

Последица: Ако две пирамиде имају једнаке висине и једнаке основе, онда су једнаки и
пресеци подједнако удаљени од њихових врхова.

Теорема 6. Две пирамиде једнаких основа и једнаких висина имају једнаке запремине.
Доказ: Дате су две пирамиде једнаких основа,
које леже у равни d и једнаких висина (слика). Те
пирамиде сече раван β, која је паралелна са α.
На основу последице
претходне теореме,
површине тих пресека су
једнаке. Но, то значи да те
пирамиде задовољавају
услов Кавалијерија, одакле
следи да су њихове
запремине једнаке.■

13
 Слика 19.

Теорема 7. Мерни број запремине пирамиде једнак је једној трећини производа мерног
броја површине њене основе и мерног броја висине.
Ова теорема се доказује прво за тространу пирамиду, а затим за произвољну. Треба
доказати:
1
V =BH
3
Доказ: а) Дата је тространа пирамида A1 ABC (слика) над чијом је основом ABC
конструисана тространа призма, исте висине, тако да се једна њена бочна ивица поклапа
са ивицом пирамиде AA 1 .

Слика 20.

Од призме је, затим, одвојена дата пирамида, а преостала четворострана пирамида

A1 BB 1C1C је једном равни која пролази кроз тачну A1 и дуж B1C . На тај начин,
призма је раздељена на три пирамиде: дату пирамиду A1 ABC и пирамиде A1 BB 1C и
A1 B1C1C .
Ове две последње пирамиде су једнаке, пошто су њихове основе BB 1C и CB 1C1
једнаке, а једнаке су и њихове висине (дужина нормале повучене из врха A1 на раван
основе).
Пирамиде A1 ABC и A1 B1C1C такође су једнаке. Наиме, ако се у пирамиди
A1 B1C1C узме за основу троугао A1 B1C1 , а затим те две пирамиде упореде, види се да
оне имају једнаке основе A1 B1C1 и ABC, и једнаке висине H.
Према томе призма ABCA 1 B1C1 раздељена је на три једнака дела, а како је пирамида
A1 ABC један од њих, њена запремина је
1
V = BH .
3
б) Дата је произвољна пирамида SABCDE, чија је висина H а
површина основе B. (слика).
Кроз врх пирамиде S и дијагонале основе, које полазе из истог
темена B, постављене су равни, које деле дату пирамиду на
известан број тространих пирамида. Ове имају заједничку висину,
једнаку висини дате пирамиде. Нека су, даље, B1 B2 B3 ,...
површине њихових основа. Тада је запремина дате пирамиде

14
 1 1 1
V = B1 H + B2 H + B3 H + ...
3 3 3
1
V = ( B1 + B2 + B2 + ... ) H и пошто је B1 + B2 + B2 + ... = B Слика 21.
3
1
V = BH . Што је и требало доказати. ■
3
Сада ћемо извести образац за запремину зарубљене пирамиде.
Дата је зарубљена пирамида ABCDA 1 B1C1 D1 , чија је висина h (слика) а површина
доње и горње основе B и B1 .

Када се бочне стране зарубљене пирамиде продуже, добију се две потпуне пирамиде:
SABCD, чија је висина h1 а површина основе B и SA 1 B1C1 D1 , са висином h2 и
површином основе B1 .
Запремина зарубљене пирамиде, V, једнака је разлици запремина потпуних пирамида,.
V = V1 −V2 .
1 1 Bh B h B( h + h2 ) B1 h2
Како је: V1 = Bh 1 и V2 = B1 h2 , то је V = 1 − 1 2 = −
3 3 3 3 3 3
B ( h + h2 )
2 2
Bh B − B1 B h1
Или V = + h2 , а на основу теореме 4. произилази = 2 тј. = 2 ,
3 3 B1 h2 B1 h2
B h + h2
односно = . Одавде се добија h2 B = ( h + h2 ) B1 , или
B1 h2

h2 ( )
B − B1 = h B1 , тј. h2 =
h B1
=
h B1 ( B + B1 ) . Сада добијену једнакост за h
B − B1 B − B1 2

Bh B − B1
мењамо у V = + h2 :
3 3

V =
Bh B − B1
+ h2 =
Bh B − B1 h B 1 B + B1
+ ⋅
h (
= B + BB1 + B1 .■
) ( )
3 3 3 3 B − B1 3

15
 Пример 8. Основа косе призме је паралелограм са страницама 3 и 6 и оштрим углом
од 45 °. Бочна ивица призме је 4 и са равни основе гради угао од 30 °. Израчунати
запремину призме.

H
Површина базе је B = ab sin α , па је B = 9 2 . Такође видимо да је sin 30 ° = , па је
s
H = s ⋅ sin α = 2 . Дакле V = BH = 18 2 . ∆

Слика 23.
Пример 9. Основне ивице правилне тростране зарубљене пирамиде су a = 18 и b = 6 ,
а бочна ивица заклапа са равни веће основе угао од 60 °. Одредити запремину те
пирамиде.

Како је ово правилна зарубљна пирамида, њена висина пролази

кроз центар описане кружнице основе, па можемо издвојити
2
трапез чије су паралелне странице висине базе, а друге две
3
бочна ивица s и висина H .
a 3 b 3
Како је ha = и hb = , закључујемо да су странице
2 2
a 3 b 3
трапеза и . Такође видимо да је
3 3
2 ( ha − hb ) ( a − b) 3
cos60° = 3
s
, па је
s= 3 =8 3 ( 3 a b
)
, а H = s 2 − 2 ( h − h ) = 12 .
2

cos 60°
a2 3
Како су у основама једнакостранични троуглови, њихове површине су B1 = ,
4

односно B2 =
b2 3
4
.V =
H
3
( )
B1 + B1 B2 + B2 = 468 3 . ∆

Слика 25.

7.
Правилни
полиедри
Конвексан
полиедар је
правилан ако су све
његове стране
правилни
многоуглови (са једнаким бројем страница) и ако сви
његови рогљеви имају исти број ивичних углова.

16
 Постоји пет правилних конвексних полиедара и то су тетраедар, октаедар, иксоедар,
хексаедар (коцка) и додокаедар.
Последња, тринаеста књига, Еуклидових Елемената посвећена је правилним
полиедрима. Слика 26.
У њој се Еуклид најпре бави особинама златног пресека и правилног петоугла који је
неопходан за конструкцију правилног додокаедра, а затим и конструише свих пет
правилних полиедара.
Конструкције правилних полиедара које се могу наћи у тринаестој књизи Елемената
потичу, највероватније, из Платонове5 Академије, па се називају и Платонова тела.
Најстарији сачувани помен правилних полиедара можемо наћи у Платоновом Тимају. У
њему Платон правилни хексаедар описује на следећи начин: Шест квадрата спојено је
тако да образују осам просторних углова, сваки ограничен са по три површинска угла.
Облик тако састављеног тела је коцка која има шест четвороуглих равностраних
основа. На сличан начин Платон описује још три правилна полиедра, док пети
(додокаедар) не описује, већ само каже да постоји.
Будући да су им све стране правилне и истостране, а исту особину имају и рогљеви,
сваки правилни полиедар можемо означити са { p, q }, истичући да су све стране овог
полиедра правилни p − углови, по q код сваког темена. По имену Лудвига Шлефлија6
ову ознаку називамо Шлефлијевим симболом.
Знамо да постоји ових пет правилних конвексних полиедара, природно је да се
поставља питање да ли постоји још неки.
Теорема . Постоји само пет правилних конвексних полиедара.
Доказ: Ако претпоставимо да су стране правилног полиедра { p, q } конвексне
полигонске површи и да су му сви рогљеви такође конвексни, тада ће сваки унутрашњи
угао стране таквог полиедра бити ( p − 2)π / p . Свако теме полиедра је уједно врх једног
рогља, ако је у питању конвексан полиедар { p, q }, око тог темена ће се налазити q
углова величине ( p − 2)π / p . Како збир тих углова не може прелазити 2π , добијамо
неједнакост
q( p − 2)π / p < 2π
pq − 2q − 2 p < 0
( p − 2)( q − 2) < 4
А како су p −2 и q −2 природни бројеви чије производ 4, једине могућности су:
1⋅1 , 1⋅ 2 , 1⋅ 3 , 2 ⋅1 и 3 ⋅1
Па пoстоји највише пет правилних конвексних полиедара:
{ 3,3 }, { 3,4 }, { 3,5 }, { 4,3 } и { 5,3 }.■
Правилни полиедри били су
интересантни и ренесансним
математичарима и уметницима па
је фра Лука Пачиоли7 расправљао
о њима у свом делу De divina
proportione – О божанственој
пропорцији (објављена у Фиренци
1509. г.) које се бави златним

5
Платон – Πλάτων гр. (428/27. г. п. н. е. – 348/47. г. п. н. е.), старогрчки филозоф и математичар
6
Ludwig Schläfli (1814. – 1895.), швајцарски математичар
7
Luca Paccioli (1446/47. – 1517.), италијански математичар

17
 пресеком и његовом појављивању у математици, сликарству и архитектури. Оно што је
занимљиво је да је илустрације за књигу радио Леонардо да Винчи8 (слике лево).

Слика 27. Слика 28.

Напоменимо још да смо овде говорили о правилним конвeксним полиедрима (њих има
пет), а да постоје још и правилни неконвексни, или звездасти, полиедри (има их четири).

Пример 10. Ако је дата запремина правилног тетраедара, наћи дужину ивице и његову
површину.
2
1 2
Запремина тетраедра је V = BH , површина базе је B = a 3 , а H = a 2 −  2 ha  , тј.
3 4 3 
6 a3 2 12V
H = a , па је V = , тј a = 3 . Површина је једнака P = 4 B = 3 ⋅ 3 4V 2 . ∆
3 12 2

8. Задаци
1. Висина пирамиде је подељена на четири једнака дела и кроз деоне тачке су
постављене равни паралелне основи. Збир површина три добијена пресека је S .
Колика је површина основе пирамиде?
2. Правилна четворострана пирамида има основну ивицу a и висину H .
Израчунати ивицу коцке која је уписана у пирамиду тако да доња основа лежи на
основи пирамиде, а горња основа је паралелан пресек пирамиде.
3. Основа праве призме је једнакокраки трапез ABCD са ивицама AB = CD = 13 ,
BC = 4 и AD = 14 ; површина пресека ACC 1 A1 је 150. Израчунати површину
призме и површину пресека AB 1C1 D .
4. Површина омотача правилне четворостране зарубљене пирамиде је 1872, висине
бочних страна 26, а ивица веће основе 28. Наћи површину и запремину пирамиде.
5. Дијагонале правог паралелопипеда су 9 и 33 . Обим његове основе једнак је 18.
Бочна ивица је 4. Одредити површину и запремину паралелопипеда.
6. Висина зарубљене тростране пирамиде је 10. Основне ивице основе су 27, 29 и
52, а обим друге основе једнак је 72. Одредити запремину зарубљене пирамиде.
7. У правилну тространу пирамиду уписана је правилна тространа призма чија
горња основа је паралелни пресек пирамиде, а доња основа припада равни основе
пирамиде. Основна ивица пирамиде је a = 8 и висина H = 10 . Површина
омотача призме је 45. Одредити однос запремина призме и пирамиде.
8. Израчунати углове диедра правилног октаедра.

9. Решења
1. Нека је H = 4 x висина пирамиде и S1 површина основе,
S 2 површина попречног пресека изнад ње, S 3 површина
попречног пресека изнад овог и S 4 површина попречног
8
Leonardo da Vinci (1459. – 1519.), италијански ренесансни научник и уметник

18
 пресека најближег врху. Из услова задатка имамо да је , а по
теореми 4. имамо да је S1 : S 2 : S 3 : S 4 = ( 4 x ) : ( 3x ) : ( 2 x ) : x . Одавде је S1 = 16 x 2 и
2 2 2 2

16
S = S1 + S 2 + S 3 = 13x 2 па је S : S1 = 13 : 16 , тј. S1 = S.
13

2. Нека је b ивица те коцке. Из пресека који је нормалан на раван основе и пролази

кроз врх пирамиде, а због сличности троуглова ADC и A' D ' C (сви углови
b a aH
једнаки), закључујемо: : ( H − b ) = : H . Одавде је Hb = aH − ab , тј. b = .
2 2 H +a

3. Нека је a = 14 , b = 4 , c = 13 , H висина пирамиде, d дијагонала основе, h

висина основе и h' висина трапеза DAB 1C1 из C1 .
2
a −b
h = c2 −   = 12 .
 2 
d = h 2 + m 2 = 15 . По
задатку
PACC 1 A1 = 150 = dH , па је
PACC1 A1
H = = 10 .
d
P = 2 B + M = ( a + b) h + ( a + b + 2c) H = 656 .
Висина трапеза чија се површина тражи је h' = H 2 + h 2 = 2 61 , а његова површина
a +b
PAB1C1D = h = 18 61 .
2

a +b
4. M = 4 h , тј. 1872 = 52 (28 + b) , па је
2
b = 8 . Дакле површине база су
B1 = 784 и B2 = 64 , па је површина
пирамиде P = B1 + B2 + M = 2720 .
2
a −b
H = h − 2
 = 24 , па је
 2 
V =
H
3
(
B1 + B1 B2 + B2 = 8576 . )
5. Нека је ABCDA 1 B1C1 D1 паралелопипед и нека је AB = a
, BC = b и ∠DAB = α .
2 2
Како је BD2 = BD1 − D D1 = 17 и AC 2 = 65 , добијамо
систем a 2 + b 2 − 2ab cos α = 17 и a 2 + b 2 + 2ab cos α = 65 .
Одавде добијамо a 2 + b 2 = 41 што са a + b = 9 (услов
задатка) чини нови систем. Решавањем добијамо a = 5 и
b = 4 . Даље, одузимањем почетне две једначине, добијамо

19
 4ab cos α = 49 , па је cos α = 0,6 , а sin α = 1 −0,6 2 = 0,8 . Површина базе је
B = ab sin α = 16 , па је P = 104 и V = 64 .

a b c O
6. Основе зарубљене пирамиде су слични многоуглови, па је = = = и
a1 b1 c1 O1
B a2 O 3 a
= 2 . Хероновим обрасцем налазимо да је B = 270 , а како је = = ,
B1 a1 O1 2 a1
4
налазимо да је B1 = B , па је V = 1900 .
9

7. Нека је висина призме x , тада је због сличности троуглова AS ' ' S и M 1S ' S
a b x
: H = : ( H − x) , тј. b = a (1 − ) , где је a ивица основе пирамиде, b ивица
2 2 H
x
основе призме и H висина пирамиде. Из M = 3ax (1 − ) , тј. 45 = 24 x − 2,4 x 2
H
добијамо x = 2,5 или x = 7,5 . У првом случају однос запремина је 27 : 64 , а у
другом 9 : 64 .

8. Издвојимо троугао GFE где је G средиште странице AD , GE и GF су висине

бочних страна, а Ѕ средиште . a 3 , a . Такође
ABCD GE = GS =
2 2
ϕ GS 3 ϕ 1 + cos ϕ
cos = = , а из cos = добијамо
2 GE 3 2 2
ϕ 1
cos ϕ = 2 cos 2 −1 = − , па је
2 3
 1 
ϕ = arccos  −  ≈ 109 °28 ' .
 3 

Литература

20
[1] С. Огњановић, Ж. Ивановић: Математика 3: збирка решених задатака за III
разред гимназија и техничких школа, девето издање, “Круг”, Београд 2008.
[2] З. Лучић: Огледи из историје античке геометрије, Службени гласник, Београд
2009.
[3] Вене Т. Богославов: Збирка решених задатака из математике 3, седамнаесто
издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1992.
[4] Ј. Кечкић: Математика са збирком задатака за III разред средње школе,
Научна књига, Београд 1992.
[5] www.alas.matf.bg.ac.rs/~zlucic/view_pdf.php?id=320
[6] www.arh.bg.ac.rs/upload/0708/.../poliedri-predavanje2.pdf
[7] http://en.wikipedia.org/wiki

21