Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
3Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Ranko Jakovljevic - Major JVO Branimir Petrovic i Kriza Pokreta Otpora u Srbiji 1942-1944

Ranko Jakovljevic - Major JVO Branimir Petrovic i Kriza Pokreta Otpora u Srbiji 1942-1944

Ratings: (0)|Views: 240|Likes:

More info:

Published by: Милена_Николић on Nov 05, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/27/2011

pdf

text

original

 
Ранко
 
Јаковљевић
 
МАЈОР
 
ЈВуО
 
БРАНИМИР
 
ПЕТРОВИЋ
 
И
 
КРИЗА
 
ПОКРЕТА
 
ОТПОРА
 
У
 
СРБИЈИ
1942-1944.
АПСТРАКТ
:
У
 
овом
 
 раду
 
износе
 
се
 
биографски
 
подаци
 
Бранимира
 
Петровића
 
уз
 
анализу
 
његовог
 
активности
 
у
 
својству
 
официра
 
ЈВуО
 
током
 
Другог
 
светског
 
 рата
,
посматрано
 
кроз
 
призму
 
кризе
 
у
 
спровођењу
 
отпора
 
окупаторским
 
властима
 
у
 
Србији
 
КЉУЧНЕ
 
РЕЧИ
:
Бранимир
 
Петровић
,
Други
 
светски
 
 рат
,
ЈВуО
,
Делиградски
 
корпус
,
Коста
 
Пећанац
,
Велимир
 
Пилетић
 
Према
 
казивању
 
Ратка
 
Шмигића
,
блиског
 
сарадника
 
војводе
 
Косте
 
Миловановића
 
Пећанца
, ''
мајор
 
Бранко
 
Петровић
 
из
 
Ивањице
 
био
 
 је
 
сестрић
 
Драже
 
Михаиловића
''(1).
Тиме
 
се
 
додатно
 
наглашава
 
спрега
 
Драже
 
Михаиловића
 
са
 
чином
 
убиства
 
старог
 
српског
 
војводе
,
организованог
 
управо
 
од
 
стране
 
мајора
 
Петровића
,
команданта
 
Делиградског
 
корпуса
 
ЈВуО
.
Међутим
,
ова
 
тврдња
 
није
 
конкретизована
 
и
 
може
 
се
 
довести
 
у
 
сумњу
 
посматрано
 
кроз
 
околност
 
да
 
 је
 
Драгољуб
 
Дража
 
Михаиловић
/
 рођен
 1893.
у
 
Ивањици
 
од
 
оца
 
Михаила
 
Михаиловића
 
из
 
Пожаревца
 
и
 
мајке
 
Смиљане
 
из
 
 рашког
 
села
 
Тисовца
,
убијен
1946.
г
.
у
 
Београду
/
имао
 
две
 
 рођене
 
сестре
-
Милицу
/1894-1905/
и
 
Јелицу
 
која
 
није
 
имала
 
деце
.
Познати
 
официр
 
ЈВуО
 
Леонида
 
Петровић
 
у
 
својим
 
биографским
 
белешкама
 
говори
 
да
 
 је
 
његов
 
брат
 
Бранимир
 
Петровић
 
 рођен
 
у
 
Трстенику
 
почетком
XX
века
 
од
 
оца
 
Милана
,
бившег
 
мештанина
 
Кладова
,
 родом
 
из
 
неготинског
 
Брусника
,
и
 
мајке
 
Миле
,
 рођене
 
Срејић
,
пореклом
 
из
 
Панчева
(2).
Не
 
 располажемо
 
кључним
 
аргументом
 
ни
 
да
 
 је
 
управо
 
ова
 
особа
 
мајор
 
ЈВуО
 
Бранимир
 
Петровић
.
Брусничанин
 
Небојша
 
Јовић
 
у
 
свом
 
необјављеном
 
 раду
 
износи
 
претпоставку
 
да
 
 је
 
Леонидин
 
брат
 
Бранимир
 
Петровић
 
основну
 
школу
 
учио
 
у
 
Ушћу
,
а
 
гимназију
 
и
 
Војну
 
академију
 
у
 
Београду
,
након
 
чега
 
 је
 
оженио
 
унуку
 
Симе
 
Лозанића
,
са
 
којом
 
 је
 
имао
 
две
 
кћери
(3).
Убрзо
 
по
 
окупацији
 
Србије
 
у
 
Другом
 
светском
 
 рату
 
придружио
 
се
 
Равногорском
 
покрету
.
У
 
 једном
 
коментару
 
документа
 
од
14.1.1943,
постоје
 
подаци
 
да
 
 је
''
Бранивој
 
Брана
 
Петровић
''
до
 
краја
 
августа
1942.
био
 
командант
 
Јаворског
 
четничког
 
корпуса
,
затим
 
делегат
 
Врховне
 
команде
 
код
 
Варваринског
,
Иванковачког
 
и
 
Ресавског
 
корпуса
,
а
 
почетком
1943.
појавио
 
се
 
на
 
територији
 
Тимочке
 
крајине
(4).
Милослав
 
Самарџић
 
у
 
својој
''
Општој
 
историји
 
четничког
 
покрета
''
наводи
 
имена
 
Бранислав
,
Брана
,
Бране
,
Бранивоје
 
Петровић
,
с
 
тим
 
де
 
 је
 
именима
 
Бранислав
,
Брана
 
и
 
Бране
 
означавао
 
команданта
 
Делиградског
 
четничког
 
корпуса
,
а
 
име
 
Брана
,
Бране
 
и
 
Бранивоје
 
употребљавано
 
 је
 
код
 
ословљавања
 
команданта
 
Јаворског
 
корпуса
,
углавном
 
уз
 
назнаку
''
ваздухопловни
 
капетан
'' (5).
Први
 
помен
 
капетана
 
Бране
 
Петровића
 
у
 
другом
 
тому
 
волуминозне
''
историје
 
четничког
 
покрета
''
везан
 
 је
 
за
 
писмо
 
Драже
 
Михаиловића
 
упућено
 
њему
 
као
 
команданту
 
Јаворског
 
корпуса
3.
септембра
 1942.
године
,
поводом
 
издаје
 
војводе
 
Машана
 
Ђуровића
. ''
 Чуди
 
ме
 
да
 
Машан
 
 још
 
живи
''
стоји
 
у
 
писму
,
уз
 
тражење
 
да
 
Б
.
Петровић
 
што
 
више
 
ојача
 
 јединицу
 
поручника
 
Буде
 
 
Добрића
 
из
 
састава
2.
Косовског
 
корпуса
, ''
да
 
бисмо
 
и
 
са
 
те
 
стране
 
имали
 
опкољеног
 
Машана
'' (6).
Таквом
 
гесту
 
претходило
 
 је
 
обраћање
 
Драже
 
Михаиловића
 
М
.
Ђуровићу
 
писмом
 
од
 17.
фебруара
1942
којим
 
му
 
он
''
скреће
 
пажњу
 
на
 
његов
 
дотадашњи
 
став
 
у
 
односу
 
на
 
одреде
 
ЈВуО
,
а
 
нарочито
 
према
 
њиховим
 
командантима
 
Драгутину
 
Кесеровићу
 
и
 
Бранимиру
 
Петровићу
,
за
 
који
 
Михаиловић
 
тврди
 
да
 
 је
 
непријатељски
'' (7).
Ђуровић
 
 је
 
узвратио
 
одговором
10.3.1942,
у
 
којем
 
износи
 
оптужбе
 
на
 
 рачун
 
Бране
 
Петровића
 
и
 
Драгутина
 
Кесеровића
:...''
А
 
томе
 
истом
 
капетану
 
Петровићу
,
када
 
ми
 
се
 
први
 
пут
 
представио
 
као
 
командант
 
Голије
 
и
 
одреда
 
 југослов
e
нске
 
војске
 
на
 
њој
,
 ја
 
сам
 
давао
 
и
 
новаца
...
оружја
 
и
 
муниције
...
Све
 
 је
 
то
 
капетан
 
Петровић
 
продао
...
Ја
 
такве
 
људе
 
морам
 
прогонити
...
Зато
 
сам
 
сада
 
наредио
 
да
 
 један
 
наш
 
одред
 
пође
 
са
 
стотину
 
људи
 
на
 
Голију
 
и
 
да
 
по
 
сваку
 
цену
 
 растера
 
банду
 
капетана
 
Петровића
,
а
 
њега
 
лично
 
жива
 
или
 
мртва
 
доведе
 
у
 
Рашку
...'' (8).
Сукоб
 
између
 
Пећанчевог
 
војводе
 
Ђуровића
 
и
 
припадника
 
ЈВуО
 
достигао
 
 је
 
кулминацију
1.
 јуна
1942,
када
 
 је
 
Ђуровић
 
заробио
 
британског
 
капетана
 
Кристија
 
Лоренса
 
и
 
 једног
 
Дражиног
 
официра
 
и
 
предао
 
их
 
Немцима
(9).
Према
 
Милославу
 
Самарџићу
,
Машан
 
Ђуровић
 
заробљен
 
 је
 
од
 
стране
 
Уроша
 
Катанића
,
команданта
 
Моравичке
 
бригаде
 
Јаворског
 
корпуса
 
у
 
првој
 
половини
 
марта
1943,
када
 
 је
 
већ
 
на
 
челу
 
корпуса
 
био
 
Радослав
 
Цветић
,
и
 
спроведен
 
Дражи
 
Михаиловићу
(10).
Међутим
 
Никола
 
Миловановић
 
указује
 
да
 
 је
 
Ђуровић
 
почетком
 
марта
1943.
са
 
својим
 
четницима
 
дошао
 
у
 
Михаиловићев
 
штаб
 
у
 
атару
 
Колашина
,
након
 
 расформирања
 
Пећанчевих
 
одреда
,
са
 
намером
 
да
 
своју
 
 јединицу
 
стави
 
под
 
команду
 
ЈВуО
(11).
По
 
њему
,
тек
11.
маја
1943.
Дража
 
Михаиловић
 
наредио
 
 је
 
Цветићу
 
да
''
пронађе
 
и
 
због
 
бекства
 
са
 
положаја
 
убије
 
Ђуровића
'',
што
 
им
 
 је
 
након
 
десетодневних
 
потера
 
пошло
 
за
 
 руком
(12).
Капетан
 
Брана
 
Петровић
 
био
 
 је
 
ангажован
 
и
 
на
 
другим
 
случајевима
 
борбе
 
против
 
опструкције
 
ЈВуО
.
Урош
 
Катанић
 
обавестио
 
 је
 
Дражу
 
Михаиловић
a 13.
фебруара
 1943.
године
 
да
 
су
 
он
 
и
''
капетан
 
Брана
 
Петровић
 
послали
 
ваздухопловног
 
наредника
 
Радомира
 
Јовановића
 
у
 
Београд
 
да
 
се
'
као
 
шофер
 
стави
 
у
 
службу
 
код
 
Љотића
 
и
 
смакне
 
га
'',
у
 
чему
 
овај
 
није
 
успео
(13).
Наиме
,
 још
8.
 јула
1942.
Дража
 
Михаиловић
 
издао
 
 је
 
инструкцију
 
следећег
 
садржаја
: ''
Свим
 
командантима
-
Љотић
 
 је
 
издао
 
наредбу
 
да
 
се
 
наше
 
организације
 
проналазе
 
и
 
одмах
 
одају
 
Немцима
 
и
 
уништавају
.
Љотићеве
 
 јединице
 
бушити
 
и
 
команданте
 
путем
 
тројки
 
систематски
 
скидати
'' (14).
Ипак
,
главни
 
правци
 
његовог
 
деловања
 
односили
 
су
 
се
 
на
 
неутралисање
 
дејстава
 
комунистичког
 
народноослободилачког
 
покрета
.
У
 
писму
 
које
 
 је
 
Брани
 
Петровићу
 
упутио
 
командант
 
Тимочког
 
корпуса
 
Љуба
 
Јовановић
14.1.1943.
године
 
између
 
осталог
 
се
 
наводи
: ''
Драги
 
Брано
,
ових
 
дана
 
припремам
 
 једну
 
велику
 
акцију
 
против
 
Мошинаца
 /
НОВЈ
/
од
 
Зајечара
 
па
 
у
 
правцу
 
Ниша
,
где
 
год
 
их
 
нађем
...
Ти
 
нам
 
можеш
 
помоћи
 
 јер
 
 располажеш
 
са
 
доста
 
оружја
 
у
 
Бањском
/
Соко
 
бања
/
срезу
.
Колико
 
 ја
 
знам
,
тамо
 
има
 
преко
2000
пушака
 
и
 
око
60
митраљеза
.
Дигни
 
их
 
све
,
мобилиши
,
па
 
да
 
кренемо
 
ка
 
Књажевцу
 
и
 
Нишу
...
Јако
 
се
 
 радујем
 
да
 
си
 
лепо
 
организовао
 
интелектуалце
,
штампарију
 
и
 
пропагандни
 
одбор
.
Потребно
 
 је
 
да
 
ми
 
стално
 
шаљеш
 
твоје
 
летке
 
и
 
листове
 
а
 
 ја
 
ћу
 
теби
 
свој
 
пропагандни
 
материјал
 
тако
 
да
 
извршимо
 
контролу
 
и
 
нивелацију
 
наше
 
пропаганде
 
на
 
 једној
 
линији
...
Још
 
 једном
 
за
 
нашу
 
предстојећу
 
акцију
.
Ти
 
сам
 
ваљда
 
знаш
 
да
 
 је
 
она
 
неопходна
 
 јер
 
партизани
 
се
 
морају
 
дефинитивно
 
и
 
у
 
корену
 
уништити
 
ако
 
желимо
 
да
 
у
 
датом
 
моменту
 
 радимо
 
по
 
предвиђеним
 
плановима
.
Партизане
 
сада
 
треба
 
потпуно
 
уништити
-
дванаести
 
 је
 
час
!
Капетан
 
Јован
 
Јовановић
/
командант
 
Делиградског
 
корпуса
/
и
 
његов
 
брат
 
Предраг
/
командант
 
Сокобањске
 
бригаде
 
Делиградског
 
корпуса
/
су
 
са
 
целокупним
 
наоружањем
 
у
 
штабу
 
пуковника
 
Павловића
/
Драгослав
/.
Што
 
се
 
тиче
 
Весића
/
Властимир
,
до
10.3.1944.
командант
 
 ражањске
 
бригаде
 
Делиградског
 
корпуса
/ ,
на
 
нашем
 
састанку
 
 решићемо
 
заједнички
 
то
 
 
питање
,
 јер
 
 ја
 
познајем
 
прилике
 
онога
 
краја
 
а
 
тако
 
исто
 
и
 
твој
 
и
 
његов
 
 рад
,
да
 
нас
 
не
 
би
 
сметао
 
у
 
 раду
.
Љубо
 
Г
.
Јовановић
'' (15).
Од
 
септембра
1943.
до
 
 јула
1944.
године
,
са
 
чином
 
ваздухопловног
 
мајора
,
Бранимир
 
Петровић
 
обављао
 
 је
 
дужност
 
команданта
 
Делиградског
 
корпуса
/
Горски
 
штаб
61/
ЈВуО
(16).
Његови
 
први
 
кораци
 
били
 
су
 
наоружавање
 
и
 
стварање
 
Сокобањске
 
и
 
Алескиначке
 
бригаде
,
уз
 
 реорганизацију
 
већ
 
постојеће
 
Ражањске
 
бригаде
.
О
 
 резултатима
 
деловања
 
Петровић
 
казује
: ''
Ове
 
бригаде
,
иако
 
 је
 
у
 
њима
 
често
 
било
 
само
 
 једног
 
 јединог
 
официра
,
и
 
поред
 
тога
 
што
 
су
 
батаљонима
 
командовали
 
подофицири
,
и
 
мимо
 
тога
 
што
 
су
 
биле
 
без
 
довољно
 
аутоматског
 
оружја
 
и
 
готово
 
без
 
муниције
,
бориле
 
су
 
се
 
сјајно
.
Низови
 
гробова
 
мојих
 
најбољих
 
официра
 
и
 
војника
,
многе
 
победе
 
и
 
оно
 
мноштво
 
побијених
,
 рањених
 
и
 
заробљених
 
партизана
,
то
 
сведоче
'' (17).
Уследиле
 
су
 
акције
 
на
 
терену
:''
Извршио
 
сам
,
после
 
дугог
 
праћења
 
 рада
 
сваког
 
члана
 
организације
,
темељно
 
чишћење
 
у
 
овој
.
Том
 
приликом
,
уклонио
 
сам
 
из
 
организације
 
сва
 
лица
 
која
 
су
 
путем
 
свога
 
положаја
 
покрет
 
Драже
 
Михајловића
 
искоришћавала
 
у
 
чисто
 
шпекулативне
 
сврхе
,
као
 
и
 
све
 
црноберзијанце
 
и
 
морално
 
дискредитоване
:
партизане
,
њихове
 
симпатизере
 
и
 
непријатељске
 
агенте
 
сам
 
ликвидирао
'' (18).
Писмо
 
 је
 
потписао
 
са
''
Бранимир
 
Петровић
''
што
 
 је
 
аутентични
 
доказ
 
о
 
његовом
 
личном
 
имену
,
које
 
 је
 
често
 
у
 
писањима
 
и
 
коментарима
 
с
a
временика
 
другачије
 
представљано
/
Бранивој
,
Бранко
,
Брана
,
Бране
.../
За
 
време
 
док
 
 је
 
био
 
на
 
том
 
положају
,
маја
1944.
г
.
по
 
наређењу
 
Драже
 
Михаиловића
,
скупа
 
са
 
 још
 
двојицом
 
сабораца
 
у
 
селу
 
Николинци
,
Сокобања
 
учествовао
 
 је
 
у
 
ликвидацији
 
војводе
 
Косте
 
Миловановића
 
Пећанца
,
за
 
кога
 
 је
 
одраније
 
процењено
 
да
 
опструише
 
настојања
 
за
 
ослобођењем
 
сврставши
 
се
 
са
 
својим
 
трупама
 
на
 
страну
 
окупатора
.
Сукоб
 
Михаиловића
 
и
 
Пећанца
 
попримио
 
 је
 
забрињавајуће
 
 размере
 
 још
 1942.
године
,
како
 
се
 
да
 
закључити
 
из
 
текста
 
телеграма
16.5.
упућеног
 
Штабу
 
Д
.
Михаиловића
 
из
 
Топлице
 
од
 
Драгутина
 
Кесеровића
,
командантна
 
Расинско
-
топличке
 
бригаде
: ''
Коста
 
Пећанац
 
и
 
његов
 
син
 
Милан
,
као
 
и
 
мањи
 
број
 
његових
 
војвода
 
спречавају
 
 рад
 
Дражиних
 
људи
 
у
 
Топлици
 
и
 
осуђују
 
их
 
на
 
смрт
...
позива
 
се
 
на
 
наређење
 
Министра
 
војске
 
и
 
морнарице
 
пре
 
 рата
 
издато
,
да
 
 је
 
њему
 
поверена
 
главна
 
организација
 
народа
 
у
 
Отаџбини
 
и
 
да
 
 је
 
Дража
 
потврдио
 
истинитост
 
тог
 
наређења
'' (19).
Милорад
 
Екмечић
 
налазећи
 
да
 
 је
 
историја
 
српског
 
четничког
 
покрета
1941-1945,
историја
 
промашених
 
прилика
,
указује
 
да
 
 је
 
Пећанац
 
почетком
 
окупације
 
одбио
 
сарадњу
 
са
 
генералом
 
Михаиловићем
 
под
 
оправдањем
 
да
 
су
 
Михаиловићеви
 
четници
 
савезници
 
комуниста
,
а
 
сам
 
 је
 
колаборацију
 
са
 
окупационим
 
снагама
 
 јавно
 
прогласио
27.
августа
-''
Касније
 
 је
 
он
 
то
 
платио
 
главом
,
осудом
 
на
 
смрт
 
од
 
стране
 
избегличке
 
владе
 
у
 
Лондону
.
Приликом
 
ликвидације
 
у
 
Сокобањи
 
одбио
 
 је
,
као
 
понижење
 
за
 
 једног
 
четника
 
да
 
буде
 
стрељан
 
из
 
ватреног
 
оружја
,
оголио
 
врат
,
клекнуо
 
и
 
препустио
 
да
 
га
 
ножем
 
прекољу
''(20).
По
 
сведочењу
 
актера
 
дешавања
 
Војина
 
Андрића
,
њега
 
 је
 
крајем
 
новембра
1943,
позвао
 
Дража
 
Михаиловић
 
и
 
између
 
осталог
 
казао
: ''
Према
 
извештају
 
примљеном
 
из
 
Делиградског
 
корпуса
 
од
 
Бране
 
Петровића
,
вашег
 
доброг
 
пријатеља
,
Пећанац
 
се
 
сада
 
налази
 
у
 
Соко
 
бањи
 
и
 
постоје
 
могућности
 
да
 
га
 
ухватимо
.
Брана
 
ми
 
тражи
 
да
 
му
 
пошаљем
 
вас
 
и
 
десетак
 
омладинаца
.
Уверава
 
ме
 
да
 
ће
 
са
 
том
 
екипом
 
сигурно
 
успети
 
да
 
ми
 
Пећанца
 
преда
.
Не
 
чекајући
 
да
 
му
 
било
 
шта
 
одговорим
,
Дража
 
 је
 
после
 
краће
 
паузе
 
наставио
-
Ако
 
сматрате
 
да
 
би
,
уз
 
Бранину
 
помоћ
,
са
 
групом
 
од
 
десетак
 
омладинаца
,
могли
 
на
 
превару
 
да
 
ухватите
 
Пећанца
,
крећите
 
одмах
 
за
 
Делиградски
 
корпус
,
а
 
сва
 
даља
 
уптства
 
добићете
 
од
 
Бране
'' (21).
Према
 
овој
 
верзији
,
у
 
атару
 
села
 
Ресника
 17.
фебруара
1944
ухваћени
 
су
 
Коста
 
Пећанац
 
и
44
његових
 
четника
,
међу
 
њима
 
четири
 

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->