Kompozicija teksta i InDesign revolucija

Osnova dobrog dizajna je u tipografiji koja odreuje izgled teksta. Re tipografija je grkog porekla i kovanica je od rei typos peat i graphein - pisati. Tipografija se ne bavi iskljuivo, mada je mnogi izjednaavaju sa tim, izgledom pojedinanih slova fonta. Podjednako vano je i kako su ta slova poslagana zajedno, tako da prave rei i linije od kojih se i sastoji va tekst. U osnovi ovo slaganje teksta je umnogome i znaajnije jer direktno utie na itljivost teksta. Prisetimo se kako je slaganje teksta izgledalo na staroj dobroj pisaoj maini. Kad otkucate znak valjak maine, i papir na njemu, se jednostavno pomeri ulevo za tano odreen razmak i tako oslobodi mesto za sledei karakter. Svako slovo u fontu je iste irine: 10 ili 12 pitch-a. To znai da e na jedan in stati 10 ili 12 slova, pa smo unapred ogranieni koliko nam slova moe stati u jedan red. Kada se pribliite kraju reda potrebno je da ocenite da li e sledea re stati u red ili ete morati da je prenesete u sledei. Ovaj sistem je moda jednostavan, ali sa njim postoji veliki problem --rezultat je, tipografski posmatrano, katastrofalan. Pre svega, ne postoji nain da podesimo vertikalnu veliini slova, ali daleko najgore (i runije) je to to je svako slovo ili znak iste irine pa tako slovo "i" zauzima isti prostor kao i slovo "m". Fontovi koji imitiraju one sa pisae maine, kao to su Courier i American Typewriter, specijalno su dizajnirani tako da umanje ovaj efekat ali konaan rezultat i dalje runo izgleda. Jo gore je to da jednaka veliina svih slova i znakova optiki razbija prirodan oblik rei, a to je ono to ljudsko oko prepoznaje dok itamo. Konaan

zakljuak je da je tekst sa pisae maine ili pisan fontom koji ih imitira ogranien, ruan i, najgore od svega, teak za itanje -- to je najvei greh dobrog dizajna.

Razlika izmeu desno i obostrano poravnatog teksta.

Oigledno reenje je da koristimo proporcionalne fontove, gde svaki znak moe imati svoju irinu. To samo po sebi otvara iroke mogunosti dizajnerima da izaberu izgled i veliinu slova i dozvoljava im da njihov rad bude maksimalno atraktivan, ali i itljiv. Ipak, korienje proporcionalnih fontova stvara nov problem. Bez jednake veliine slova broj znakova koji mogu stati u jedan red nije vie fiksiran nego zavisi od toga koji su znaci korieni. To oteava procenu da li e poslednja re stati ili ne u red. U stvari, problem je jo komplikovaniji. Na pisaoj maini nema drugog izbora do da desna strana teksta bude iskrzana. Naalost, to izgleda neuredno, dok su dizajnerima, pogotovu kad je tekst u vie kolona, potrebni jasno definisani blokovi teksta gde su sve linije potpuno iste irine. Kako se dobija "obostrano poravnat" tekst, kada svaka linija moe biti proizvoljne irine zavisno od toga koji je znaci ine? Odgovor je promenljiva irina razmaka izmeu rei. Kako ljudsko oko pre svega zapaa oblik rei, ono ne obraa previe panje na razmak izmeu njih. Poveavanjem i smanjivanjem tih razmaka mogue je skupiti ili rairiti red teksta tako da ispuni prostor predvien za njega, a da se ne poremeti itljivost. Ako razmaci izmeu rei postanu suvie veliki i stvore rune praznine u tekstu, postoji dopunska mogunost da se malo povea razmak izmeu slova, ali kako to utie na oblik slova ova mogunost predstavlja ma sa dve otrice, pa je daleko manje poeljna.

Redovi teksta su poravnati variranjem razmaka izmeu rei i slova prema parametrima koje moemo podesiti.

Plivajui razmaci su jedini nain kojim je mogue postii obostrano poravnanje teksta i, iako se ini da je to samo proirenje desnog poravnanja, oni podiu kompoziciju teksta na sasvim drugi nivo. Kompozicija teksta sa fontovima fiksne irine je u osnovi fokusirana na re, dok poravnat tekst zahteva uzimanje u obzir cele linije. Dok je kompozicija fiksirane irine isto sekvencijalna i odreena, ravnanje zahteva korienje promenljivih i donoenje odluka. U osnovi treba izabrati izmeu dve mogunosti: skupiti sledeu re i smanjiti razmak ili je prebaciti u sledei red i proiriti razmake. Drugim reima ravnanje reava pitanje estetike u kompoziciji teksta. Proces ravnanja teksta je veoma kompleksan, ali zahvaljujui njegovoj nesekvencijalnoj prirodi nastalo je izdavatvo kakvim ga mi znamo. Reenje Johana Gutenberga iz sredine 15. veka bilo je da izlije slova i razmake razliite irine (izraz "em" i "en" razmak se i danas koristi) kao pojedinane komade metala (olova) koji su se mogli slagati tako da tano ispune eljenu irinu linije. Gutenbergov sistem bio je vekovima osnova tamparstva i, u rukama vetog majstora slovoslagaa, omoguavao je da rezultat bude pravo umetniko delo. Danas je ovaj proces ustuknuo pred naletom kompjuterizacije izdavatva, i ljudska procena estetike ustupila je mesto matematici. Klju raunskog ravnanja je upotreba i metrike fonta, (irina svakog znaka ugraena je u font), i podeavanje razmaka gde korisnik odreuje eljen optimalan razmak izmeu rei i slova i prihvatljiv minimum i maksimum. U osnovi sistem funkcionie na sledei nain: raunar sabira irinu znakova svakog reda plus i minus jedna re. Tada odluuje kako da poravna red tako to koristi razmak izmeu rei pre nego razmak izmeu slova dok skupljanje razmaka ima prioritet u odnosu na irenje. Posle donoenja odluke prelazi na sledei red.

Ovo predstavlja osnovni algoritam na kome se zasniva raunarska kompozicija, ali u svetu profesionalnog DTP-a postoje i druga dva faktora koji dodatno komplikuju ceo sistem. Prvo, postoji ozbiljan problem sa metrikama fonta zato to one tretiraju karaktere iz fonta kao obine pravougaonike. U stvari, slova se veoma razlikuju, jedna od drugih, i zato idealan razmak izmeu njih nije uvek isti, ve zavisi od toga koje slovo dolazi iza trenutnog karaktera. U kombinacijama slova kao to su na primer To, Tr, Ta, Yo, Ya, Wo i Wa, drugo slovo bi trebalo da bude blie prvom i ak pomalo da bude podvueno ispod njega.

Kerning utie na irinu znaka zavisno od njegovog oblika i znaka koji sledi iza njega.

Reenje za ovaj problem je "kerning" . Kod ove tehnike drugo slovo se pomera blie ka prvom, lagano preklapajui njegovu ugraenu metriku, odnosno prostije reeno "gazi" preko prostora rezervisanog sa prvo slovo. Svi DTP i veina programa za obradu teksta imaju mogunost runog zadavanja razmaka izmeu slova, ali oigledno je da to nije praktino za veliki tekst. Pravo reenje da razmak izmeu slova bude ugraen u sam font. Svi profesionalni fontovi sadre ogroman broj kerning parova kojima precizno kontroliu poloaj slova zavisno od njihovog redosleda. Drugi faktor koji se mora uzeti u obzir je sofisticiraniji i stvara vie problema. Ponekad, pogotovu kada se radi o kratkim redovima teksta koji se sastoje od dugih rei, prosto je nemogue obostrano poravnati red a da se istovremeno ostane u okviru pravila o minimalno i maksimalno dozvoljenom rastojanju izmeu slova i rei. Ako je re koja dolazi na kraj reda velika, na primer "prijestolonaslednikovica", (najdua re iz Vukovog renika), imamo veliki problem. Skupljanje rei imae za posledicu da slova preklapaju jedno drugo, dok e njeno prebacivanje u sledei red ostaviti u tekstu velike beline. Oba pristupa naruavaju tipografsku "boju" teksta i ine ga tekim a prvi ak i nemoguim za itanje.

Oigledno je da re moramo podeliti, ali kako to da uinimo. Moemo, naravno, podeliti re runo tako to emo ubaciti crticu (diviz) i ostatak preneti u sledei red,ali ako se pasus promeni lako se moe desiti da nam u jednom redu ostane samo prva polovina rei. Jasno je da ceo proces mora da se obavlja automatski tj. biti preputen raunaru - ali kako "glupa" maina zna gde treba da podeli re? Na kraju, za raunar je re samo kombinacija karakter kodova! Reenje koje se pojavilo u prvim DTP paketima bilo je algoritam za podelu rei tj. hifenaciju. U osnovi oni pokuavaju da podele re na prepoznatljive slogove polazei od samoglasnika i suglasnika. Problem je bio u tome to se pravila podele rei mnogih jezika, pa ni engleskog, ne zasnivaju samo na ovom principu pa su rezultati esto bili neprihvatljivi. Na kraju je zakljueno da se bolji efekat postie pregledom prostih tabela rei, pa danas svi DTP programi dolaze sa opirnim renicima za podelu rei i mogunou da ih korisnik prilagodi. Podela rei je veoma zakomplikovala sistem kompozicije teksta. Kada se linija ne uklapa u optimalne parametre za ravnanje teksta, program mora da pronae mesto na kome e podeliti re, prvo pretraujui korisnikov renik, zatim glavni renik za hifenaciju, i na kraju, ako ga tu ne pronae, mora pokuati da to mesto algoritamski odredi. Prave komplikacije tek slede! Due rei se mogu podeliti na vie mesta i program mora izabrati najbolje tako to rangira svoju odluku zavisno od toga kako ona utie na razmake. Napredni sistemi moraju uzeti u obzir i stilski najbolju podelu rei: re "prijestolonaslednikovica" najbolje je podeliti posle "prijestolo" iako su ispravni i drugi naini. Hifenacija drastino komplikuje proces kompozicije ali to jo nije kraj problemima. Potrebno je uspostaviti ogranienja u okviru kojih podela rei funkcionie. Na primer, H & J dijalog Quark XPress-a omoguava da se odredi veliina najmanje rei koja podlee podeli, minimalan broj slova pre i posle crtice, zabranu podele rei napisanih velikim slovima, i najvei broj uzastopnih redova koji mogu biti podeljeni. Parametri mogu biti sauvani kao imenovana H & J podeavanja i kasnije ponovo iskorieni. Ako se samo jedan parametar promeni, to moe potpuno izmeniti kompoziciju celog dokumenta.

Hifenacija je neodvojivo povezana sa poravnanjem i dobrom kompozicijom teksta.

Automatska kontrola kompozicije koju omoguavaju dobri DTP programi je velika pomo dizajnerima, ali ona nije obezbeena od greaka i esto je potrebno runo "srediti stvar". Na primer, sigurno ne elite da se lina imena dele pa ete ispred njegovog prvog slova ubaciti diskretnu hifenu. Ne elite ni da se red prelomi izmeu odreenih rei pa ete ih ili spojiti "tvrdim" razmakom ili ete deo teksta markirati kao "nelomljiv".

InDesign revolucija
Sve, napred reeno, pokazuje da su kompjuterski sistemi kompozicije teksta daleko od savrenstva, ali uprkos manama sasvim upotrebljivi. Gubitak tipografskog kvaliteta u odnosu na runi prelom vie je nego nadoknaen dobitkom u produktivnosti i fleksibilnou dizajna.

I danas se neka najskuplja izdanja slau na slian nain kao i pre vie vekova. Firma Adobe je, meutim, svojim programom InDesign postavila nove standarde i reila da savlada poslednje bastione srednjevekovlja u savremenom izdavatvu Na prvi pogled u InDesign-u nema nieg posebno novog osim mogunosti da pasus poravnamo na etiri naina tako da poslednja linija moe biti poravnata levo, desno, centrirana ili rairena preko cele irine reda. To omoguava da se postignu efekti koje ranije bilo teko napraviti, ali to se ne moe nazvati revolucijom. Meutim, ako ponemo dublje da istraujemo opcije InDesign-a, naii emo na ozbiljan napredak. Na primer u dijalogu Justification moemo zadati ne samo eljeni razmak izmeu slova i rei nego i

veliinu znaka. To znai da umesto da jedino zavisimo od variranja razmaka moemo menjati i irinu samog slova tako da obezbedimo da ona ispune red. Naravno, ovo nije bezopasna tehnika jer se moe desiti da slova izgledaju bitno drugaije od reda do reda, ali ako znate ta radite moete lako postii izuzetan rezultat. Kao mera bezbednosti postoji i opcija da se variranje irine ogranii na veliinu u kojoj promene u obliku slovo nee biti vidljive (netreniranom) ljudskom oku.

InDesign je doneo nove tipografske mogunosti kao to su skaliranje znakova i optiko poravnanje margina.

Okretanje optiki baziranim standardima tipino je za InDesign. Jo jedna od njegovih novotarija je optiko podeavanje margina. Iako se odnosi na ceo tekst a ne samo na pojedinane pasuse, ova mogunost InDesign-a veoma znaajno menja kompoziciju teksta. Kod optikog podeavanja margina neznatno se pomera pozicija poslednjeg i prvog znaka u svakom redu. To je najoiglednije kod znakova interpunkcije koji se postavljaju izvan glavnog bloka teksta, ali i svim ostalim znacima se poloaj malo menja. Takav tekst nije idealno poravnan, naprotiv desna i leva ivica su malo iskrzane ali ljudskom oku ivice izgledaju ravnije. InDesign-ov Optiki Kerning takoe favorizuje vizuelni efekat u odnosu na ugraenu metriku fonta. U osnovi, on zanemaruje kerning parove i na osnovu oblika karaktera u letu izraunava idealan razmak izmeu njih. To se moda ini beskorisnim jer danas veina fontova ima ugraen kerning, ali itekako ima svoje prednosti. Pre svega, sistem radi sa SVIM fontovima, makar oni nemali nijedan kerning par. Jo vanija je mogunost rada sa kombinacijama razliitih fontova i razliitih veliina slova. Svi DTP programi tada zanemaruju ugraenu informaciju o kerningu. InDesign, meutim, u tom sluaju sam pronalazi optimalan razmak izmeu znakova. Na kraju, opotiki kerning koristi injenicu da tekst

pisan veim slovima, na primer naslovi, obino izgleda bolje ako su razmaci izmeu slova manji nego u glavnom tekstu.

U Srbiji je znaaj optikog kerninga jo vei. Naime, velika veina YuASCII fontova nema ugraen kerning, pa ako iz bilo kog razloga ne moete da izbegnete njihovo korienje, optiki kerning vam omoguava da tekst pisan tim fontovima izgleda koliko toliko prihvatljivo.

Sutinski napredak
Kao to smo dosad videli, proporcionalni fontovi, promenljiva veliina razmaka izmeu rei i slova, kerning i hifenacija i novi "specijaliteti" InDesign-a veoma su udaljili DTP programe od pisae maine. Ipak, u jednom izuzetno bitnom elementu, DTP i pisaa maina ostali su istovetni, i pravi tamparski majstori i dalje su sa prezrenjem gledali na kompjuterski slog. I pisaa maina i Quark (i drugi DTP paketi) kompoziciju teksta baziraju na pojedinanom redu teksta. Drugim reima, kada rasporedi znakove i razmake u jednom redu raunar prelazi na sledei red da obavi isti posao.

Ovaj metod ini se, i jeste, logian ali Gutenberg i Garamond i njihovi naslednici nisu tako radili. Oni su posmatrali ceo pasus i tek onda odluivali o kompoziciji teksta. Zato Gutenbergova Biblija iz 15. veka izgleda DALEKO lepe nego njena savremenica iz 21. veka. Adobe je InDesign-om uspeo da promeni situaciju. Kompozicija bazirana na pojedinanim redovima i dalje postoji kao opcija, ali glavni metod je sada vieredni kompozitor linija. On razmatra kompletnu mreu moguih taaka preloma u celom pasusu i dodeljuje im teinski koeficijent zavisno od toga koliko odstupaju od optimalnih rastojanja. Potom, bira opciju sa najmanjim zbirom koeficijenata, i primenjuje je na ceo pasus ili na redove koje ste oznaili. Dok se ne naviknete, moe vam malo zasmetati to to, dok kucate, prethodni redovi menjaju svoj oblik. Konaan rezultat je, meutim, neuporedivo bolji. Vielinijski kompozitor pravi daleko ravnomernije razmake i "boja" teksta je mnogo ujednaenija.

InDesign-ov vielinijski kompozitor radi kao dobar majstor slovoslaga, i sudi o tipografskom kvalitetu teksta posmatrajui pasus kao celinu pa su problemi rei i manje znaajni (uto markiran tekst)

Rezultati su odlini i, ako aktivirate opciju obeleavanja problema kompozicije, videete kako vielinijski kompozitor pravi daleko manje problema a i njihova ozbiljnost je mnogo manja. Ovo je posebno uoljivo posle prvih par redova, kada kompozitor ima vie mogunosti na raspolaganju. injenica da problemi i dalje postoje pokazuje da sistem nije i ne moe biti savren. Pravde radi, treba rei da InDesign nije prvi raunarski program koji koristi vielinijski kompozitor. Jo ranih 80-tih pojavio se program otvorenog koda TEX koji je koristio vielinijski kompozitor. Pre pojave personalnih raunara postojale su specijalne tamparske maine bazirane na mainframe raunarima koje su koristile svoje algoritme bazirane na vierednom prelomu. Meutim TEX a ni stariji sistemi velikih raunara nisu radili u realnom vremenu, tj korisnik nije mogao da vidi kako e izgledati prelomljen tekst, a i cena sistema bila je izuzetno visoka. InDesign je mogunosti maina od nekoliko miliona dolara doneo na svaki Macintosh i PC raunar.

pripremio Nenad Rondovi