MILIVOJE M.

JOVANOVI

MONAH KALIST
ROMAN KNjIEVNA RADIONICA RACTKA ZAKIA Beograd 1984.

DIO I MLADOST DIO II MONATVO DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRIH, VERU ODRAH

DIO I MLADOST sadraj Kao dete eleo sam da imam konja vranca, istokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na elu. Matao sam kako ga lepog i razigranog jaem selom i dambasim, ili ga upregnutog u eze teram po vaarima, sve pred oima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viao njegove kratke ivahne ui, snaan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, uo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, brai i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svaao se sa braom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlaio meu konje i bikove i inio mnoge opasne nestaluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili poboni, osobito majka. Svake nedelje smo ili u crkvu. Nosei najmlae dete u naruju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, inili smo isto to i ona. Svetenika sam potovao i plaio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhtei upitao ga: "Oe, je l' da nee ti da usmrti moju majku? Je l' da ona nee da umre?". Po zavretku osnovne kole, u naem selu Kaoniku, roditelji su odluili da nastavim uenje u gimnaziji. Nadali su se da u tako postati obrazovaniji i svesniji i da u se urazumiti i smiriti meu meni nepoznatim i tuim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna elja da se kolovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam doao u Kruevac u gimnaziju, eleo sam da postanem vien i uvaen ovek, kao to je svetenik, ili uitelj, ili vii dravni inovnik. Svetenik mi se najvie dopadao zato to u crkvi, pred narodom, peva i dri propovedi, i to ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedije u maloj sobi uz talu. Tu su ljudi svraali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridije, gospoda i bogati seljaci gostili peenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kou, konjski znoj, prainu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odluio i zarekao se da zavrim kolu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored uenja morao jo da vuem vodu kafediji, da hranim njegove svinje i ivinu, da cepam

drva kuvarici. Sve je to bilo predvieno dogovorom izmeu oca i kafedije i uraunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako rei nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedijom, nadajui se i verujui da e uenje i teak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao neto para, za deparac, a jednom u petnaest dana donosio je pilie, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: "Ui, ako eli da ivi dobro. Ako nee, kod mene te eka posao: kopae ili e raditi kao vodeniar, i bie beo, pranjav i umoran. Biraj!" Uio sam uglavnom uvee, pri slabom svetlu ie; preko dana nisam mogao da stignem od kole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tui. Zazirao sam od njihovih sumnjiavih pogleda bez ljubavi. Oseao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kui u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srean. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa ena; jedino sam nju u Kruevcu voleo. Posebno su mi ostale u seanju njene bele i bujne grudi i oi crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Nou sam je sanjao. eleo sam do joj se to vie pribliim i da se sprijateljimo. Rado sam je sluao kad je govorila i sa oduevljenjem sam radio sve to mi je nareivala. Ali sam doiveo neto, veoma runo, to dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neoekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. Ljubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oi su joj sevnule od besa i ljutine. Uplaio sam se i potrao brzo u svoju sobu, molei Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoi nije bilo. Utrala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne jo crvene od poljubaca, kosa razbaruena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopane. Mirisala je na ljubav, bila je jo opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da u drugima ispriati o njenom grehu devojakom, pribliavala mi se sikui kao zmija. Stajao sam preplaen u oku sobe. i gledao je, takvu, strepei ta e se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jaa od mene deaia. Tukla me dugo, vritei: "Iskopau ti te modre i drske oi! Nee ti vie gledati ono to nije za gledanje! Otrovau te. ubre malo! Crkavae lagano, a od tvog smrada zgrozie se grad Kruevac!" Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i amarala me besomuno. Zapamtio sam njen bes i mrnju, i oi kojima me je probadala kao noevima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti.

To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplaila me strano. Bio sam siguran da e me otrovati hranom ili na neki drugi nain ubiti kad joj se ukae prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo jo nekoliko dana, do svretka kolske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za kolovanje, da ne volim grad i da vie neu, ni jedan dan, da ivim u Kruevcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepriavali kako nisam sposoban za uenje iz knjiga, nego da sam roenjem predodreen da budem vodeniar, svinjar ili konjuar. Podsmehe sam dugo trpeo utei, i razmiljao ta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipoto neu zauvek da ostanem! U petnaestoj godini upoznao sa nekog doktora iz Ranja, koji je govorio: "U ovom narodu pred svakom kuom su venci ljute paprike. To znai da je narod zdrav. Svi idu u crkvu, mole se. To znai da veruju u Boga, a ne veruju doktoru. Za mene ovde posla nema!" Rekao mi je jo da zna za jednu organizaciju koja priprema ljude za osloboenje Stare Srbije i Makedonije od Turaka, i da su toj organizaciji potrebni mladi ljudi ba kao to sam ja. Obeao mi je, ako pristupim, da u imati dobru hranu, odelo, konaite, pa i u kolu bih mogao da idem, ako to budem hteo. a za rat bi me obuavali najbolji strunjaci. Ja sam u tom njegovom predlogu slutio priliku da napustim selo, pa sam o tome poeo da mislim i danju i nou. To nije bila redovna vojska, ve naroite jedinice za obavljanje delikatnih i tajnih zadataka, za koje su bili potrebni smeli i hrabri ljudi. Nisam mogao brzo da se odluim za odlazak jer sam znao da mi roditelji nee dati blagoslov za tu vrstu vojevanja, a bez blagoslova roditeljskog nikuda mi se nije ilo. O tome kako e meni biti nisam mislio; oseao sam se snanim, i hteo sam da odem zauvek iz sela. U to vreme voleo sam da itam romane, ali i knjige o hrianskom istinitom ivotu, koje sam uzimao iz crkve. Naroito sam rado itao itija svetih. Zavoleo sam bio svetog Atanasija Atonskog koji je zidao crkve, svetog Jovana Damaskina, svetog Savu srpskog, i druge. Moja dunost je bila, pored rada u vodenici, da svakog dana, pre spavanja, porodici okupljenoj na molitvu, proitam po jednu glavu iz Evanelja i neto iz poslanica Apostolskih. U sobi, u kojoj se obavljala molitva, svaki ukuanin je imao svoje mesto, sa ilimetom na kojem je kleao. Tih dana, dok sam grozniavo razmiljao o odlasku u vojsku, ostajao sam uvee na molitvi due od ostalih. Oni su odlazili na spavanje, a ja sam kleao pred slavskom ikonom, sve dok osetim mir, sigurnost i umiljenje u srcu. Ujutru, poto bih se obukao, obuo i umio, opet sam se vraao molitvi. Molio sam da mi se otkrije i pokae ta da radim: da li da idem u vojsku, ili da ekam neku drugu, bolju priliku za odlazak od kue. Jedne noi, kad sam zaspao posle duge molitve, probudio me snaan glas, iz neposredne blizine, ovim reima: "Dobrivoje, izai i vidi!" Glas je bio jasan, pomalo zapovedniki. Ostao sam krae vreme leei na krevetu i razmiljajui ko bi to mogao

da me zove usred noi. U prvi mah sam pomislio da moda neko od brae zbija alu sa mnom. Ustao sam i pogledao pod krevet, ispod stola i iza zavese. Poto nikog nisam naao, zbunjen i u nedoumici okretao sam se jedno vreme po sobi, zatim sam izaao napolje. Pri izlasku sam se osvrnuo i pogledao sestru; spavala je dubokim snom. Bilo mi je jasno da ona nije ula glas. Na stepenitu ispred kue odjednom sam ugledao nekakav unak koji se iz sredine naeg dvorita dizao ka nebu. unak se dizao vertikalno prema nebu do visine oblaka, zatim se naginjao i u horizontali skretao ka jugu, a zatim se gubio u daljini. Bio je prenika oko pola metra, a sjajan kao pocinkovan pleh. Uplaio sam se od tog vienja i zbunio; nisam verovao svojim oima. U tom sam opet uo onaj glas: "Vidi li, Dobrivoje?" "Vidim", rekao sam usiljenim glasom. "A zna li ta znai to to vidi?" Gledao sam unak, uo glas, a ni jedno ni drugo nisam shvatao. "Kako bih mogao da znam? Odakle mi takvo znanje?" Odgovorio sam poluglasno, istovremeno pokuavajui da vidim s kim govorim. Zatim mi je glas rekao: "To znai da e biti poslat u daljine, da e prei mnoge drave, a vratie se kad bude isceljen od rana, potpuno zdrav". Koje daljine? Kakve rane? mislio sam. Kad sam ponovo podigao glavu iznad dvorita, vienje je nestalo. Ostao sam jo kratko vreme napolju i, uveren da se vie nita ne deava, uao u sobu u kojoj je spavala moja sestra i dalje duboko i mirno. Bio sam uzbuen i disao sam ubrzano; oseao sam sveinu noi u pluima. Seo sam na krevet u nameri da se smirim. Dugo sam razmiljao o glasu u vienju. Trudio sam se da naem neko objanjenje. Gledao sam ikonu svetog Nikole, i krst i Evanelje na stolu prekrivenom belim aravom, i po ko zna koji put se pitao: Kako moe ovek da uje glas, a da ne vidi onog ko mu govori? Kako ja mogu da vidim neto to nije prirodno i to ne moe da se objasni razumom? Da li stvarno postoji neki drugi svet, aneli, ivot posle smrti, Bog? Pri tim mislima primeivao sam, i oseao, da se moja svest ubrzano menja: otvaralo se neto u meni, ukazivale su mi se vee irine, visine i dubine, sazrevao sam... Brzo je nestajao deak Dobrivoje, a raao se zreo, mlad i snaan ovek. Osetio sam elju da nekome ispriam svoje vienje; ali sam zakljuio da mi niko ne bi verovao, da bi me proglasili i laovom, moda i ludim ovekom. Tek nekoliko nedelja kasnije otiao sam u manastir svetoga Romana, kod Jefrema monaha, koga sam voleo, i ispriao mu sve u detalje. Sluao me je paljivo, razmiljao, poluglasno rasuivao, sumnjiavo vrteo glavom, i na kraju mi rekao: "He znam tano, Dobrivoje, ta bi to moglo da bude i ta znai... Izgleda malo neverovatno. Po svom predoseanju ako sudim, nije to za tebe dobro. Sauvaj vienje sa sebe. I uti!" Tada sam bio zaljubljen u Radmilu Miroevi, erku otpravnika vozova. O njoj sam mislio uvek, pri radu, na molitvi. U snovima sam je viao nasmejanu i lepu; peo sam se

na tavan, ili sam beao u umu i satima sam na kolenima kleao i molio se Bogu da mi je da za enu. Trudio sam se da i ona mene zavoli kao to sam ja nju voleo. Odustao sam bio i od namere da odem u vojsku; ak mi je bila splasnula elja da napustim selo. Hteo sam samo da budem u njenoj blizini, da je gledam, oseam i mislim o njoj. Nije mi bilo teko da radim u vodenici, niti da se za nju molim satima kleei; mislei na nju bio sam srean. Bila je to ljubav duboka, slatka, bolna, tuna i lepa. Jednog dana trebalo je iz nae vodenide da se odnese brano kui njenoga oca. Prijavio sam se dobrovoljno da to ja uinim, iako je to bio posao naeg sluge. Goreo sam od elje za njom i koristio sam svaku priliku da je vidim. Radovao sam se dok sam tovario brano na kola. Upregao sam konje i odjurio k njoj galopom. Zatekao sam je samu u kui. Pozvala me je da sednem i posluila slatkim od groa i hladnom vodom. Bila je prema meni ljubazna i trudila se da mi ugodi. Osmelio sam se ubrzo da joj kaem da je odavno volim i da bih, vie od svega, eleo da se nas dvoje uzmemo i da mi ona postane ena. U prvi mah ona se zaudila mojim reima, pocrvenela je i oborila oi, i nije znala ta da mi odgovori. Kasnije se osmelila i upitala me: "Da li se ti ali sa mnom, Dobrivoje, ili govori ozbiljno?" Odgovorio sam joj da je to suta istina i da sam odavno nameravao da joj sve kaem. Dvoumila se malo, pa je i ona rekla da me voli i da bi pristala da se uda za mene, ali ne zna ta da mi kae jer ne eli da bude seljanka, da kopa. Spremno sam odgovorio da nisam zauvek prekinuo kolovanje, da u zavriti kolu ako ona to bude elela. Nisam je lagao, znao sam da to stvarno mogu, a bio sam uveren da bih za nju uinio i mnogo vie od toga. Bio sam presrean, kao nikad pre toga u ivotu, i smiren kao ovek kome je velika elja ostvarena. Sporazumeli smo se da nikome nita ne govorimo, da ne objavljujemo da smo zarueni sve do punoletstva, dok ne budemo mogli da se uzmemo. Poljubili smo se. Zlatnik, koji sam bio spremio pre polaska, dao sam joj kao potvrdu naeg tajnog dogovora. Ona je meni dala arape i pekir. Majci sam ipak sve ispriao. Njoj sam verovao i mislio sam da e ona odobriti moj izbor i sauvati tajnu. Nisam tada znao da je moja porodica ve imala druge pamere sa mnom. Naime, moj stric nije imao dece i hteli su da me dadu njemu kao posinka, da s njim ivim i nasledim njegovu imovinu. Moje obeanje Radmili pokvarilo je njihove raune. Kad je strina ula ta sam uinio, kukala je da sam poludeo im sam zaruio varoanku koja nee doi u selo. Ubeivali su me danima i noima i na kraju su me ubedili da ona nije za mene. Naterali su me dajoj vratim poklon. Bio sam oajan. Molio sam majku da to uini umesto mene, ali ona nije htela. "Ti si je zaruio, ti liio mora zaruke da poniti! Vrati joj njeno, a zlatnik joj ostavi!"

Morao sam da ih posluam: uzjahao sam konja i otiao. Zatekao sam Radmilu na esmi u dvoritu, prala je posue. Obradovala se kad me je videla. Odmah je ostavila posao, potrala k meni i prihvatila mi konja. Ali ja nisam smeo ni da je pogledam. Nisam znao ta da joj kaem, sedeo sam na konju kao da sam bio zaleen. Ipak sam smogao snage i, ne ustajui iz sedla, rekao da sam dobro razmislio i tvrdo odluio da prekinem na dogovor. Njoj su odmah grunule suze na oi. "Kako u ja sad, i ta da radim. Dobrivoje? Sve sam rekla majci!" Bledela je i drhtala. Meni se srce steglo i u grlu se skupljao pla. Molio sam Boga da se zemlja otvori i da u nju propadnem. "Radi kako zna i ume", odgovorio sam ne gledajui je. Bacio sam njene darove na zemlju, okrenuo sam konja i pobegao. Vie od mesec dana krio sam se i od Radmile i od ljudi. Bilo me stid. Nikome u oi nisam smeo da pogledam. Radmilu sam video tek posle dva meseca; bio je praznik ili nedelja. Crkva je bila puna ljudi: bio sam za pevnicom sa drugim pojcima. Ujednom trenutku, za vreme svete liturgije, pogledao sam u narod i spazio je. Gledala je irom otvorenih oiju pravo u mene i plakala. I danas. posle sedamdeset i vie godina, u grudima me neto zaboli kad se setim svoje ljubavi i nepravde koju sam tom divnom stvorenju uinio. Voleo sam Radmilu, molio sam se danonono za nju, Bog mi je usliio molitvu i dao mi je, kao pticu, u ruke, a ja sam pogazio Boju milost i devojako srce. Tada sam odluio da odem u Raanj onom doktoru i da mu kaem da prihvatam njegov predlog da pristupim tajnoj organizaciji za osloboenje Srbije. On me je ubrzo odveo peadijskom majoru Tankosiu, glavnom organizatoru i instruktoru. Blagoslov od roditelja za odlazak u komite nisam dobio. To je bila moja prva velika greka; svoje najroenije nisam posluao. Po svaku cenu sam hteo nekuda da odem. Privukle su me i prie o junakom ivotu komita, o borbi srpskog naroda za slobodu, o osveti Kosova, Lazara, Miloa. Osetio sam da je doao trenutak da se ostvare deaki snovi o junatvu i sticanju neprolazne slave. U narodu je rasla elja za osloboenje svih Srba iz ropstva. Prenoene su od uva do uva, prie o stranim zloinima muslimana nad hrianskim ivljem, o tome kako mue, otimaju, beaste. Ko bi mogao toliko ponienje da trpi?! U nama je sve vrilo od elje za osvetom. Kad konj zare, govorilo mu se: na Kosovo! Kod Tankosia smo nauili, tano i najkrae reeno, kako ubiti to vie ljudi, a ostati iv. Uio nas je da veto rukujemo bombama, pitoljem, noem; da se rvemo, prikradamo, uspostavljamo vezu, otkrivamo neprijatelja. Mogao sam da prepolovim cigaretu metkom iz pitolja na udaljenosti dokle je okom vidim, iz deset pokuaja, skoro svih deset puta.

Nauio nas je da mrzimo Turke, i svakog neprijatelja, gore nego avola, a da za svoj narod poloimo ivot ako treba. Do sri smo bili proeti mrnjom, a opijeni idealima slobode. Moda sam bio na pogrenom putu i na pogrenom mestu, ali istinu govorim kad kaem da je tako bilo. Mislim da svaki ovek mora, i treba, da se bori protiv neprijatelja, ali sam duboko uveren u to da ne sme da mrzi oveka, ve ono zlo koje je u njemu. Pet stotina godina smo podnosili islam, i eleli smo svim silama i sredstvima da se oslobodimo ropstva azijatskog. Ne verujem da je tada to bilo moguno bez mrnje i velikih ideala o slobodi. Tankosi je uzimao nas mlade jer je znao da je za komitske poslove neophodna mrnja, kao i slepa poslunost. Zreli ljudi nikad ne bi smeli, niti bi pristali da ine sve ono to smo tada mi inili. Gavrilo Princip je bio fiziki slab, suvonjav; Tankosi ga je kao takvog otpustio. I abrinovi je bio s nama; bili smo drugovi. Gavrilo je bio ponosit mladi. Povredilo ga je bilo to je odbaen, kao to bi i svako od nas bio povreen. Da bi svima, pa i Tankosiu, dokazao da vredi, prihvatio se da izvri atentat. Sada, kao i onda, mislim da je to uinio muki i srano, u svemu tano onako kao smo bili naueni: stao je na papuu kola i pucao, staloeno, direktno u cara, zatim u caricu. I na sudu se dobro drao, prema dogovoru, i stradao je junaki. Od tada do danas spominjem ga u molitvama. abrinovi je bacio bombu iz daljine. Reeno komitski, on se poneo kao kukavica, plaljivko i nespretnjakovi. No, o takvim stvarima je teko suditi. I njega spominjem u svojim molitvama. Major Tankosi je bio straan ovek, zmija nad zmijama. Za njega je neprijatelj bio isto to i praina; uvek ga je gledao samo bez glave! Nas, svoje ljude, voleo je i bio dobar prema nama. Ali za neprijatelje je bio gori od najljue otrovnice, gori od satane! Mnogo je drao do sebe; bio je gord i samouveren, kao da je bio vei od vrhovnog arhanela Bojeg. Siguran je bio u ono to kae, siguran u uspeh onoga to je smislio da uradi, i uvek je nekako uspevao da meu neprijatelje unese pometnju i uas. Kada je 1912. godine poeo rat mi smo bili potpuno spremni za okraj. Delovali smo oko Novog Pazara, Tutina, Graanice, Suve Reke. Nas je direktno podravao Beograd! Tursku granicu smo preli kod Tutina. Obueni smo bili u lepa graanska odela, sa eirima na glavi, kao da smo poli u pronju devojaka. Glavno oruje su nam bile bombe - etvrtaste srpske bombe, pitolji i noevi. Na turskoj teritoriji smo imali veze meu hrianskim ivljem. U mojoj grupi bilo nas je dvadeset i petorica; svi smo se veto ubacili u tursku pozadinu. Dobro uvebani, neprimetno smo se pribliavali turskim logorima, a u tano odreeno vreme svi smo, nas dvadeset i petorica, bacali po pet-est bombi u gomilu nepripremljenih vojnika. Za kratko vreme sve je bilo gotovo. Zatim smo veto i brzo

nestajali, sastajali se na odreenim mestima, ponovo se pribliavali nekom drugom logoru... Osam meseci smo meu Turcima sejali strah i uas; za njih smo bili nevidljivi, kao sablasti, a opasniji od zverova. Za nama je ila regularna srpska vojska, koja se, potiskujui Turke, kretala prema Kumanovu i Makedoniji. Znao sam skoro o svakom zlu koje su Turci naneli mome narodu; to mi je bilo opravdanje, i pred sobom i pred drugima, za nemilosrdnu borbu. Nisam nalazio opravdanje ni za poturene Srbe, koji su nam, u veini, bili neprijatelji kao i Turci. Znao sam da smo braa, ali i to da su im srca otrovana avoljim semenom Muhamedovim. Viao sam ih u damijama kad su se molili Bogu, u tenji za sjedinjenjem sa vinjom silom. Meutim, znao sam da je njihova tadanja molitva bila upuena Bogu da blagoslovi robovanje mene Srbina njima muhamedancima. Sluao sam Tankosieva uputstva i vebao savesno i uporno, da bih bio dostojan uesnik predstojee slave. Ali me obuzimao nemir dok sam sluao jauke ljudi posle baenih bombi; tada je u meni zamiralo oduevljenje. Kad sam ostajao sam, uglavnom nou, drhturilo mi je srce i u meni se budilo neto to me prisiljavalo da grevito razmiljam o sebi i ispravnosti svojih dela. Ne znam da li onome koji gine neto znai strada li od kuruma, noa, bombe, ili mu se lomi vrat golim rukama; verujem da za njega to nije tako bitno. Ali pouzdano znam da je i te kako vano za onoga koji ubija kako to delo ini! Mi nismo birali sredstva; jedino je bilo vano ubiti! Zaista je velika mrnja bila usaena u moje srce i u moju savest od strane Tankosia; i verujem da zato nisam mogao razborito da mislim. Snovi su mi pak kazivali suprotno od onoga to su govorili Tankosi i moji drugovi, pa i moja rodoljubiva svest. Muili su me stranim znamenjima i simbolima, kao to su moja dela muila moje neprijatelje. Sanjao sam da se provlaim kroz tamne tunele, duboko pod zemljom. Pritiskalo me neto i guralo me dole, u mrak, takvom silom kao da mi je na lea bila natovarena zemaljska kugla. Istovremeno sam oseao neprirodan i nesvakidanji strah i zebnju od kojih mi se jeila koa i cvokotali mi zubi, a srce se stezalo kao da e prepuknuti. Satima sam u snu krkljao i vikao. im bih se probudio, skakao sam s leaja i padao na kolena, dizao ruke k nebu i drhtei, ispunjen stravom i uasom, molio sam Gospoda Isusa Hrista da me spasi. Kad bih se koliko-toliko smirio, seo bih na leaj i utao, nesposoban da mislim ili bilo ta da uradim. Napet i od straha izotrenih ula, sluao sam i oseao oko sebe ledeno mrtvako crnilo; ono me je obavijalo i dodirivalo moje telo i budilo u njemu jezu. Znao sam, vie slutio, da su me tui bol, tui uas, tua smrt, koje sam ja prouzrokovao, sustigli i da me mue kao prokletstvo. Tek posle paklenskih muka i duge molitve, smirivale su me suze; itav potok suza isticao je iz mojih oiju, i sa

njima je iz mene isticala patnja. Putao sam ih da slobodno teku niz lice i padaju mi na ake pritisnute na grudi, kao da su suze mogle sa ruku da speru njihova dela... Snovi su mi ukazivali da treba da promenim svoje ponaanje i delanje. Ali mi razum nije prihvatao misao da treba da odustanem od borbe. Mlad i nerazborit, rezonovao sam ovako: pradedovi moji jo od Kosova, od pre pet stotina godina, alju me u boj; svi ljudi koje znam, alju me u boj; ja hou da se borim! Odakle onda u meni ti snovi, to crnilo, strah, stezanje srca - meni koji nisam kukavica?! Kasnije mi se otkrilo, time sam se i teio, da me sve to snalazi zato to nisam dobio blagoslov svojih roditelja za odlazak u komite. Zato sam vie puta u toku dana, a nou ponajvie, na kolenima molio Boga za spas, iako tada jo nisam bio uveren da On i postoji. Kad sam se jednom susreo sa majkom, ona mi je rekla: "Sine, ti ne brani sebe i nas, ve napada na ljude kao vuk na ovce. Sa tobom i oko tebe nije ceo tvoj narod, vi ste pojedinci. Veruj mi: nije dobro to to radi! Nosite otrov, da ga popijete u sluaju da vas neprijatelj uhvati. To je, sinko, smrtni greh; ne sme ti sebi da oduzima ivot, nisi ga sam sebi ni dao!" Tada sam donekle shvatio i bilo mi je malo jasnije odakle u meni onoliki strah i mora. Kad je srpska vojska ula u Makedoniju, nas nepunoletne dobrovoljce vratili su kuama. Bio sam presrean kad sam ugledao svoje selo i porodicu. Grlio sam ih sve po redu i plakao sam od radosti to se opet vidimo. Padoh na kolena i, kajui se gorko, od roditelja isprosih oprotaj to sam bez njihovog blagoslova otiao u komite. Brzo zaboravih svoje muke; kod kue sam se oseao lak, bio sam veseo i smiren. Osloboeno napetosti i gra, celo moje bie je blistalo. Neprekidno sam pevuio. Radovao sam se kada bih uo o uspesima nae vojske. Mala Srbija, koju nazivaju evropskom optinom, tue tursku carevinu. Oslobodila je svoj narod, otela je Turcima Skadar i vratila ga Srbima u Crnoj Gori, Bugarima je oslobodila Jedrene, Grcima Pelagoniju! Turska je bila osiromaila srpski narod po svakom pitanju, izuzev u veri i moralu. Zato je, da bi se stanje popravilo, u vreme pre prvog rata, ena u Srbiji raala sve dok je utroba za to bila sposobna; za nasilno prekidanje trudnoe, kad bi se vetaki unitio plod, kanjavalo se zatvorom. Prvo muko edo nije podlegalo vojnoj obavezi. Sin prvenac je pomagao roditeljima u podizanju mlae brae i sestara. Domain kue bio je i stareina, i ekonom, i na jedan poseban nain svetenik porodice. ivelo se u kuama atmarama pokrivenim indrom, u zemunicama, vajatima, kolibama. Malo je bilo kua sa krevetima, spavalo se na zemljanom podu, na asurama, rogozinama, ili na koama i slami, uz ognjita, nogu okrenutih ka vatritu. Odaklije su bile usred kue, na vatri i tu su preko cele noi goreli panjevi, glavnje, iverje. Hleb se mesio uglavnom od kukuruznog brana, a jeli su se pasulj, krompir, kupus, sir, surutka,

sueno meso, slanina, pastrma. Od vremena kneza Milana Obrenovia, skoro svaka srpska kua imala je pastrmu. kole su bile pri manastirima i crkvama; monasi su uili decu pismenosti. Ko bi se opredelio da bude svetenik, morao je dve godine da provede u manastiru, da se naui estitom i pobonom ivotu, da se opismeni i osposobi da samostalno vri slubu i vodi crkvene knjige. Narod je bio sloan; ljudi su se ispomagali u svojoj sirotinji. Rodbina, stariji, kumovi, devojke, ene, potovani su kao svetinja. Kad bi kome bio potreban kum, birao ga je meu asnim i potenim ljudima. Uzimao je onoga koji je radan, uvaavan i potovan od veine. Odlazio bi tom oveku, pao na kolena pred njim i rekao: "Kumim te Bogom i svetim Jovanom, krtavaj mi i venavaj decu, donesi mi sreu u kuu." Kad bi ovaj pristao, on bi ustao sa zemlje i ljubio bi kuma u ruku, pa u grudi. Kum je potovan kao svetac. Zato je najee i biran u drugom selu, da ne bi u estim susretima dolazilo do neeljenih rei. Kumom je poinjalo svako veselje u kui, njemu je pripadala najvea ast. Kad bi on dolazio, svi ukuani, od dece do najstarijih, ljubili bi ga u ruku i u grudi, u srce bio on i vrlo mlad ovek. Prilikom enidbe i udadbe, stariji su se preko ljudi raspitivali o devojci, o mladoenji i prijateljima, o devojakom ruhu i darovima. Mukarci su se uzdravali od optenja sa enama u vreme trajanja posta i enine trudnoe, a poneki sve dok dete doji, a dojilo je do dve pune godine ivota. Sviralo se u gajde i svirale. Krvne osvete u Srbiji, meu Srbima, nije bilo; taj podmukli i neljudski obiaj srpska hrianska dua nije mogla da primi. uvali su se ljudi svakog greha i plaili ga se, kao samog avola. Bili su uvereni da su u ropstvu azijatskom proveli pet stotina godina zbog svojih grehova i nepotovanja Bojih zapovesti. Zato su se, pored redovna etiri posta, uzdravali od hrane, pia, polnog optenja i runih rei ili misli, jo po nedelju dana pred praznik nekog sveca, da bi dobili od Boga neophodnu pomo. Muen vekovima od Turaka, srpski narod je postao svestan da se moe spasti samo Bojom milou, slogom i meusobnom ljubavlju, pa je zato bio religiozan i moralan, vian molitvi i trpljenju, kao malo koji narod u svetu. Po selima je bilo i ludih ljudi. Bolnice za njih nije bilo; uvala ih je i o njima se brinula porodica, ili su voeni u manastire na molitve i isceljenje. U odnosima meu ljudima iznad svega se cenilo potenje, ispravan ivot i rad. Lopovu je ime bilo lopov, neradniku neradnik, bludniku bludnik. Devojke su nosile duge haljine, lanak na nozi se nije video od odee. Velika sramota i ukor, rezil, bruka, za porodicu i rodbinu, pa i za celo selo, bilo je ako devojka rodi. Zato se, kad je suna godina, aputalo i govorilo od uva do uva da je to zbog toga to se devojka okopilila, a dete sakrila u neki panj ili u uplje drvo u umi; sua e potrajati sve dok kopile ne raznesu zveri, ptice, mravi i crvi. Isto se

prialo i kad okia: treba saekati da dete istruli i vode ga odnesu pa e se vreme smiriti. Hajduka je bilo malo; krili su se po umama, krali su nou stoku, ili presretali ljude na putevima i pljakali. Narod ih je nazivao lopovima. Nekima od njih bila je ucenjena glava na preko pedeset dukata. Meutim, s njima su se, uglavnom, obraunavali andari; narod je nerado uestvovao u tome, znalo se da to nije dobro. Nekog hajduka, Antonija, ubio je seljak i za to delo dobio novanu nagradu. Kasnije, raala su mu se deca suluda i bogaljasta. Narod je na takvim primerima saznavao, shvatao, da Bogu nije po volji ako ovek ubije oveka, bio on i hajduk, lopov. Do 1912. godine kockari su delovali javno. Za svoj "rad" na vaarima, pijacama i po kafanama, plaali su dravi porez. Na poetku svakog javnog skupa doboar je opominjao narod da pazi, i obavetavao je koliko je kockara prisutno. andari su bili duni da tite one koji pokau kockarsku legitimaciju. Ali ako neko uhvati kockara da vara, i posvaa se s njim, i ak ga ubije kad andar nije prisutan, nije odgovarao sudu za svoje delo. Voleli smo svoju zemlju, svoga kralja i vladu. Drava nije pljakala svoj narod. Osamdeset odsto stanovnitva u Srbiji bili su seljaci. U tom vremenu nije bilo velikih razlika izmeu bogataa i sirotinje. Nenormalne razlike meu ljudima pojavile su se tek izmeu dva svetska rata, sa nastankom Jugoslavije. Ljudi su potovali prosjake i siromane. Smatrali su ih Hristovom braom, anelima, pa je svako rado davao potrebitom. Ne pamti se da je u srpskom narodu neki ovek umro od gladi. Kad bi se oglasila crkvena zvona, ljudi bi kod kua i u poljima prestajali sa svakim radom. Stajali su i, okrenuti ka crkvi, krstili se i pognutih glava molili Bogu, sve dok su se zvona ula. A kada je svetenik nailazio, svi su ostavljali posao i izlazili pred njega da zatrae i dobiju blagoslov. Kad grmi i kad je nevreme, ljudi su se uklanjali od oveka za koga su znali da je psovao Boga, da ne bi u njegovoj blizini stradali. Moja porodica je bila bogata; pored zemlje, imali smo vodenicu. Otac je davao brano siromanima i pomagao im da obrade zemlju. Meutim, jednom mu se desilo da je oterao neku siroticu. Davao joj je brano dva-tri puta, a onda je odbio, rekavi joj da treba da radi i da tako zaradi hleb za sebe i svoju decu. Mu te sirotice, Mida, bio je kod nekog gazde sluga. iveli su u kolibi sa sitnom decom. Zbog dece ena nije mogla da radi, a muevljeva zarada nije bila dovoljna da se prehrane. Kad je otac, kasnije, uo kako oni ive, pokajao se, i do samrtnog asa ga je to peklo; pa i na samrti je to ispovedio sveteniku kao svoj veliki greh. Majka je volela ljude, pomagala im u nematini ili nesrei, i tugovala kad se nekome desi kakvo zlo. Seam se siromaha Jefte, koji je u selu bio primer oveka neradnika. Njegovo carstvo je dolazilo, blagostanje nastajalo, sa zrenjem dudinja. Hranio se opalim dudinjama i leao u hladu. Tada on ni za kakve pare ne bi hteo nita da radi. Majka nije mogla, od tuge, da gleda kako gladuje i mui se jedui samo dudinje pa mu je nudila hranu. Ali on nezaraen hleb nije hteo da primi; odbijao je milostinju carski, nadmeno.

Bezbroj puta ga je ona molila da makar neto malo uradi kako bi zaradio za jelo kad ve nee da primi milostinju. Jedva bi ga kadikad umolila da nasee drva, pa da dorukuje. I tada, kad je pristajao, inio je to samo zato da bi njoj pomogao, ugodio joj i otarasio je se. Moja majka je bila milostiva ena. Radovala se i bila srena kad joj se prui prilika da pomogne oveku u nevolji. U vreme moga boravka u selu, radio sam kod kue, u polju i u vodenici. Svi ratnici su se vratili iz borbi sa Turcima, Bugarima i Arnautima. Pokopali smo bili mrtve i alili ih. Ranjenicima su se zaceljivale rane. Predah je trajao kratko vreme. Oseala se ratna nervoza i samo se o predstojeem ratu govorilo. Znali smo da smo trn u oku Austrougarskoj carevini i Bugarima, i da nas oni nee dugo ostaviti na miru. Svaki dan preivljavali smo kao poslednji dan pred rastanak. Bio sam se sasvim odmorio i oporavio, i fiziki i duevno, od srpskoturskog rata. alio sam se sa devojkama, poneku bih pomilovao i poljubio u obraz, koristei njenu boleivost zbog izvesnog skorog rastanka. Nakon to je Gavrilo Princip, na Vidovdan 1914. godine, ubio cara Ferdinanda i caricu Sofiju, i poto je istekao ultimatum Austrougarske Srbiji, poeo je rat. Moja dva starija brata odmah po mobilizaciji uzjahali su konje i otili, a ja sam ostao kod kue, bio sam maloletan za mobilizaciju. Odluio sam zato da krenem u rat kao dobrovoljac. Mislio sam: kud ide srpska vojska i sav narod, moram i ja. Obuen sam za rat, borio sam se, pa kako da sedim kod kue dok drugi brane otadbinu?! Jasna mi je bila razlika izmeu toga to u se sada boriti kao narodni vojnik, koji brani sebe i svoj narod, i one vrste ratovanja kad sam bio komita. Nisam oseao griu savesti to sam nameravao da opet budem tamo gde u morati nekoga da ubijem; snovi su mi bili mirni, isti i okrepljujui. Strano sam bio ogoren na vabe. Tek to smo oterali Turke i osetili slobodu, a oni nam ne daju da predahnemo, napadaju nas u nadi da e nas, iscrpljene prethodnim borbama, brzo i lako pokoriti. Do nas su dopirali glasovi da neprijatelji nai, a bilo ih je i meu Slovenima, naim komijama, nazdravljaju i ispijaju ae - asu konanog unitenja srpskog naroda i Srbije. Velika je bila tada naa elja za slobodom, i velika vera u sopstvenu snagu nae vojske. Braa su odvela obadva naa konja, pa sam molio oca da i meni kupi jednoga. On je, meutim, hteo da me poalje u peadiju. Nisam na to pristao; molio sam ga i govorio da u bez konja pre poginuti. Jedva je posle dugih molbi pristao da mi ispuni elju. Zajedno smo otili u Svilajnac i kupili putastog alata sa zvezdom na elu. Sam sam mu pregledao kopita, grudi, sapi, zube, da bih utvrdio da je to zaista dobar konj, za pravog konjanika. U vojsku sam primljen kao dobrovoljac u Tabanovcu, tamo gde se uliva Drina u Savu, i odmah sam stupio u borbu. Rata se nisam plaio, ve sam ga bio osetio kao komita. Ve kod prvih okraja oficiri su me primetili, zavoleli su me jer sam bio mlad a vet i

hrabar vojnik. Tukli smo vabe na Ceru, Kolubari, oko Beograda, po celoj Srbiji. Naa braa Sloveni: esi, Slovenci, Hrvati i Srbi iz Bosne i Vojvodine, nisu eleli da se bore protiv nas, i oni koji su uspeli dezertirali su iz austrougarske vojske i predavali se. eleli su da mi pobedimo. Zato sam i voleo da vabu, koji nau brau silom tera na nas, u trku s konja oinem sabljom preko grudi. Tada sam video kako je strana konjica kad goni vojsku u bekstvu: za Austrijance mi konjanici bili smo strani sud i kazna Boja. Pri juriu, u selu Kopljari kod Aranelovca, ba kad sam ispalio poslednji metak iz karabina i isukao sablju, kurum je pogodio moga konja direktno u srce. Pao je kao pokoen, a ja sam poleteo preko njega sa sabljom u ruci i pao desetak metara dalje. Poto sam tada ostao bez konja, prekomandovali su me u peadiju, u dvanaesti peadijski puk. U predasima, molio sam se Bogu da zatiti na mali narod i pomogne nam u naoj pravednoj borbi za slobodu. Ponekad sam ostajao na molitvi po celu no. Molio sam se za Srbiju veim arom i predanije nego za Radmilu Miroevi, moju prvu ljubav. Te molitve davale su mi snagu i smelost. Uzimao sam mainsku puku i bombe, nalazio najpogodnije vreme i mesto za napad, zaobilazio neprijatelja ili mu se privlaio puzei, i napadao, ne gledajui na broj protivnika... Poto smo polupali Pooreka i njegovu vojsku osramotili pred svetom, iz vojske sam otputen u decembu 1914. godine, kao maloletni dobrovoljac. Kao dobar borac, odlikovan sam sa est odlikovanja. Ali samo kratko vreme bio sam u selu kao slobodan ovek; ubrzo su poele nove bitke, pobede i porazi. Punoletan sam postao 1915. godine. Nas, roenih 1896. godine, u srpskoj vojsci bilo je oko trideset i est hiljada. Te 1915. godine, u mesecu avgustu, poeli smo da se povlaimo preko Kosova ka Albaniji. Kada smo naputali svoju dravu, tuan, zabrinut i utuen, oseao sam da mi preti veliko zlo, da je situacija ozbiljna, prvi put otkada ratujem. Gonio nas je neprijatelj uhranjen, naoruan, dobro obuen, ali svirepiji od zveri. Nije eleo da nas najuri ili zarobi, ve je kao zver bio edan nae krvi i urio je da nas to pre uniti i tako zauvek izbrie srpsko ime izmeu Dunava i Jadranskog mora. Saekivali smo ih, po nas dvadesetak u zatitnici i tako ih zadravali dok glavnina nae vojske odmakne, onda smo se i mi povlaili. Bio sam dobar strelac, ali nikad nisam voleo da uzmem oveka na nian i da ga odstrelim kao divlja. Ali moralo se zbog vojske koja se povlaila. Pucao sam iz mainske puke u hiljade ljudi. Mislim da su mnogi pali od moje ruke. Umoreni danononim peaenjem, jednom smo tako legli u slamu da se odmorimo. Bilo je to u blizini Novog Pazara. Zaspao sam brzo. Probudila me pucnjava. ipio sam iz slame i onako bunovan ugledao vabe u streljakom stroju. Pucali su kao u lovu na zeeve.

Kada su me opazili onako u slami i pospanog, nasmejali su se. Od mojih drugova ni traga; naa vojska je bila otila, dok sam ja tvrdo spavao, uukan u slamu. Uplaio sam se i grevito smiljao ta da uradim. Ugledao sam u blizini duboku jarugu, sa drveem po njenoj ivici. Pruio sam dug i lagan korak ka jaruzi, neprestano gledajui vabe; pribliavali su mi se uperenih puaka, smekajui se. Bili su sigurni da su me ulovili, i ekali pravi trenutak da me odstrele, kao jelena. Koraknuo sam jo dva puta. I ja sam njih gledao sa smekom, kao da nismo neprijatelji, ve da se igramo vojnika i rata. Napravio sam jo jedan korak i odjednom se bacio poglavuke u jarugu. Prolomio se plotun; na mene su opali lie i granice. Kotrljao sam se niz strminu nekih pedesetak metara, onda sam ipio na noge i potrao niz potok. Najgore mi je bilo kad su poeli da me gaaju bacaem. Mine su eksplodirale as iza, as ispred mene. Jedva sam se nekako spasao. Kad sam stigao vojsku, pitao sam svoje drugove: "Zato me, bre, ne probudiste kad ste poli?!" "Jesi li ti ratnik? Treba neko da te budi, a?!" Bili su me ve otpisali. Mislili su da sam poginuo. Iz Kosovske Mitrovice stigli smo u Zur, u Albaniji; zatim smo preko Pikopeje nastavili put do Struge. Iz Struge smo poli za Bitolj sa namerom da odatle preemo u Solun. Meutim, grka vojska nam to nije dozvolila. Iz Bitolja smo se vratili u avato, gde smo se sukobili i tukli sa Bugarima. Onda smo preko Ohrida stigli ponovo u Strugu; i tu smo se oko dva dana borili sa Bugarima. Tada se u Ohridu desilo neto o emu je teko govoriti bez suza. Neki probugarski orijentisani metani su nas izdali. Odali su Bugarima gde smo sakrili etiri stotine i pedeset srpskih aka. Bugari su ih opkolili, pohvatali i poklali sve do jednoga! U Ohridu i danas postoji groblje gde su sahranjeni ti aci. Ali prava istina o njihovom stradanju nikad se nije saznala. Posle smo opet preli u Albaniju, u mesto efazan. Tu smo unitili topove, zapalili kola, poklali volove. Konje, koji su vukli kola i topove, poveli smo sa sobom. Krenuli smo tada na dug i neizvestan put preko planina. Oko nas nije bilo drvea, ni trave, samo go kamen, siv, hladan. Ni snega nije bilo. Jeli smo iv pasulj, pirina, brano. Brano je upadalo u dunik i guilo nas. Mnogi su pomrli od gladi. Preiveli su samo vetiji, koji su uspevali da se domognu hleba. Ko da pobroji sve postradale? Isprueni na golom kamenu, iscrpljeni, mravi, smrznuti, izgovarali su sve tie i tie: hleba, hleba, hleba... Gasili su se sa tom eljom u srcu i u oima.

U decembu, 1915. godine, stigli smo u ravnicu elbasansku. Tu je bilo drva, pa smo zaloili vatru i prvi put, posle mnogih dana, skuvali smo pasulj. Elbasan je najlepe mesto koje sam u svom dotadanjem ivotu video. Sve je tu bilo lepo i udeeno: red limuna, red pomarandi, red maslina - pa opet red limuna i tako u nedogled... Zadrali smo se malo u mestu zvanom Mali Beograd, gde je nekada iveo Jovan Vladimir, i onda nastavili dalje. Na tom naem putu saekivali su nas Albanci sa zapetim pukama, iza svakog kamena i ljeba. Koga god su mogli, ubijali su. Uzimali su nam oruje, skidali do gola i ostavljali nepokopane, kao mrcine. Mnogi nai vojnici su tako nastradali. Nisu nas napadali kad smo bili u veim grupama, nisu smeli da stupe u borbu otvoreno. Nemam rei da opiem te ljude, niti naina da iskaem svoje utiske o njima. Bili su svirepi i pohlepni. A kad smo koga uhvatili i malo ga pritegli, ljubio nam je noge, pretvarao se u prainu, samo da spase sebi ivot. Na tom putu mislili smo samo na to kako da preivimo, i ko e koga i kako da ubije. Ni Bogu se nismo molili za spas i pomo. Ostavljen na milost i nemilost neprijatelju, uzdao sam se samo u sebe i svoje drugove. Ali u najteim mukama seao sam se svog vienja, onog u dvoritu, i glasa koji mi je rekao da u ii daleko na jug, da u videti mnoge zemlje i da u se vratiti kui kad izleim rane. Naroito sam se seao onoga dela govora o mom povratku kui. To me je hrabrilo i davalo mi izvesnu nadu da u preiveti rat. Bili smo uvereni da je naa domovina, Srbija, propala, i da emo biti doivotni emigranti. Oseali smo se jadno, kao najnesreniji ljudi na kugli zemaljskoj. Samo one koji su ostali kod kue, ene, decu i starce irom Srbije, i Crnogorce koji su kapitulirali, zamiljali smo nesrenijima od nas, kao roblje vapsko i bugarsko. Lake je nama, koji bar nismo robovi, teili smo se. I dobro smo znali da se toj srpskoj nesrei raduju nai susedi i braa po krvi, a najvie, verovali smo, Franja Josif i Papa rimski. Ubrzo smo krenuli ka Kavaji i Fijeri. Preli smo tri reke: kumbu, Semenu i Vojuu, i doli u Valonu. Odatle smo poli pravo za ostrvo Vido, morem. Putovali smo italijanskim brodovima. Od trideset i est hiljada, roenih 1896. godine, koliko nas je krenulo na put preko Albanije, ostalo je est hiljada, i to samo tri hiljade sposobnih. Vie nas je pomrlo od gladi nego to je poginulo od Bugara i Arnauta. Hiljade majki i oeva, sestara i brae, tugovalo je za nastradalima danonono. I mi koji smo preiveli alili smo ih, ali i radovali se spasenju, osloboeni patnji. Od Kruevca do Valone preiveo sam sa tri tajina i malo projinog brana.

Od ostrva Vida, na sanitetskoj lai sa iscrtanim crvenim krstovima, krenuli smo za Bizertu. Putovali smo dvadeset sedam dana, morem, potom vozom u Sidi Abdalu, u bolnicu. Tek kada smo se malo oporavili, oni koji su verovali u Boga poeli su da se mole i da se nadaju spasenju. Govorili su nam da spasenja nema bez iskuenja, niti vaskrsenja bez smrti. Drali su nam govore, hrabrili nas. Podstaknut od svetenika, govorio sam i ja vojsci. Ne seam se tano ta sam sve tada kazao, ali znam da je bilo rei o naem sigurnom povratku kui, o pobedi i slavi. Kad sam zavrio, svetenik je upitao: "Jesi li ti ba siguran da e se vratiti kui?" "Da, siguran sam! Vratiu se i biu zdraviji nego to sam u ovom trenutku." Kad sam to rekao, uzdao sam se u svoje vienje. Poeo sam u njega sve vie da verujem. U Sidi Abdali ostao sam nekih etiri meseca; oporavljao sam se i uzgred pomagao ranjenicima. Zatim, istim putem, vratio sam se natrag u Bizertu, odatle sam otiao u dubinu Afrike, u mesto zvano Lazuaz. Tu sam obuavan za borbu u novim uslovima i sa novim orujem, oko mesec dana. Kad smo videli savezniku vojsku, njihovu opremu i naoruanje, tek tada je meu nama poelo da se glasno govori o povratku u Srbiju, mada nam je ipak bilo teko da poverujemo u to jer smo znali da se jaka sila nalazila tamo. O povratku su pisale nae novine, tampane na srpskom jeziku, irilicom. U Sidi Abdali, u Africi, te 1916. godine, jednom su nas izveli iz kasarni i odveli u drugu zgradu, pred neku sobu, i naredili da proemo kroz nju polako, u redu jedan po jedan. Videli smo dve ene na bolesnikim krevetima; bile su paralizovane i polusvesne. Lekari su ih otkrili do iznad pojasa, a oficiri nam naredili da ih paljivo pogledamo. Nesrenice, nisu imale ni mesa ni koe izmeu nogu; trala je samo prljava uta kost, a ispod nje, u donjem stomaku, videla se creva. Kao maljem udareni, oamueni i zanemeli, bili smo zgranuti do tada nevienim prizorom. irio se smrad, nesnoljiv i grozan. Rekli su nam da e one umreti najdue za etrdeset osam sati. Zatim su nas odveli u drugu sobu. Isti nas je smrad zapahnuo. Tamo su nam pokazali mukarca kome su odsekli onog nesrenika. I za njega su rekli da e uskoro umreti. Pukovnik nam je potom rekao: "Kod nas u Srbiji ove bolesti skoro i nema. U ovoj zemlji moete i vi ovako da proete, jer je ovde ova bolest esta. Ako se Boga ne bojite, kad inite blud, bojte se sifilisa!"

Ali mi smo bili mladi ljudi, pa je ravo raspoloenje od svega toga u nama kratko trajalo. U Lazuazu je bila podoficirska kola kojom je upravljao pukovnik Tomi. Imao je mladu i veoma lepu enu. epurili smo se pred njom i bili smo sreni kad bi nas pogledala. Ona je bila jedina ena Srpkinja koju smo imali prilike da gledamo posle dugotrajnih patnji. Snaga nam se vraala, sa njom se probudile i elje. Zaboravili smo sifilistiare, i svi smo sanjali mladu pukovnikovicu. Mirisala je na naa polja i livade kad cveta trava, bagrem, jorgovan. Crna kosa upletena u pletenice, oi, njene bele grudi, budile su u nama nadu i elju za ivotom. U njoj smo videli nau neprebolnu Srbiju, nae roditelje, brau, sestre. Voleli smo je vie nego to se voli lepa ena. U Bizerti jo nita nisam bio uo o komunistima. Tek 1917. godine saznao sam da se u Solunu pobunila jedna ruska divizija, komunistika. Francuzi su razoruali vojnike i stavili ih u logor, meu ice. Sticajem okolnosti, kasnije sam bio odreen da ih uvam. To je bilo u polju Mikri, a uvao sam ih oko dva meseca. Sluao sam ih kad su nam govorili da ne treba da ratujemo i prolivamo krv za bogatae i zelenae, da radnici, seljaci i proleteri, u svim zemljama, treba da se dogovore i da slono odloe oruje, i da se oslobode vlasti buruja. Mislio sam da je zaista lepo to to su oni govorili, svialo mi se to. Ali sam istovremeno bio svestan i znao sam da vaba i Bugarin nee da odloe oruje dok ne porobe i opljakaju nas Srbe, a da mi moramo orujem da se borimo i da pobedimo, ako elimo da se vratimo na svoja ognjita i da oslobodimo svoju domovinu. Dok sam uvao pobunjene Ruse, sreo sam dva srpska monaha iz Svete Gore. Jedan od njih se zvao Vientije Jovi, i bio je jeromonah, stareina nekog manastira u Srbiji. Pre toga susreta nekoliko sam godina gledao smrti u oi, gladan, smrznut, ili direktno u sukobu sa ljudima: noem, pukom, pa i golim rukama. Gonili su nas, unitavali, radovali se naoj nesrei, kao da smo bili krivi ve time to smo ivi. Mnogi moji poznanici i drugovi, zaslugom besnog i zlog oveka, zavrili su ivot u stranim mukama. Verovao sam da moe da se savlada i najvee zlo, ali ljudsku zlobu izgleda da je nemogue unititi. Bio sam uveren da je sa poetkom rata iezlo dobro iz oveka, a da je zavladao zakon jaega i opte gramzivosti. Dok sam stajao po strani i sluao tih i smiren govor dvojice monaha, Svetogoraca, i video ljubav i toplinu u njihovim oima i dobrotu u optenju i smirenosti u ponaanju, prosto nisam mogao da poverujem da jo postoje na svetu takvi ljudi, bez lukavstva i mrnje. Bili su mi nekako nestvarni, neobini, iako sam jo od rane mladosti dobro poznavao monahe. U njihovom prisustvu i mene je obuzela toplina i radosno mi je kucalo srce; kao da sam zaboravio na rat i na ono to me jo eka, spustio sam misli u sebe, zaronio sam u dubinu svoga bia i namah se setio Boga i svoga vienja pred rat. Prvi put sam jasno rekao sebi: Dobrivoje, preao si mnoge drave, stigao u daleku zemlju na jugu, to ti je dokaz da je vienje istinito. to se rana tie, znao sam da nam borbe tek predstoje. Tada sam u trenu sagledao svoj protekli ivot, i duboko osetio da postoji nad nama neka vinja sila, koja me je sve vie uveravala da postoji Bog.

Monasi su se vraali iz Pariza, gde su bili zavrili teoloke studije. Vientije Jovi mi je poklonio "Dobrotoljublje" tampano na ruskom jeziku. Kao straar, dok sam uvao diviziju ruskih komunista u Mikri, polju solunskom, iz te knjige sam itao mistina iskustva pravoslavnih svetitelja. Kad su otili ostavili su mi i druge knjige. itao sam ih od ishoda do zahoda sunca, i uz lampu preko cele noi. Ruski sam bolje razumevao nego staroslovenski. Ipak "Dobrotoljublje" nisam mogao potpuno da razumem, nije mi sve bilo jasno. Kad sam se sasvim oporavio od puta preko Albanije, poslat sam na Solunski front, u Moglenske planine; rasporeen sam bio u II etu, II bataljon, XII peadijski puk, "Puk cara Lazara". U prvo vreme bio sam u mestu zvanom Kraviki potok. Nai i bugarski rovovi bili su udaljeni jedni od drugih najvie sedamdesetak metara. Napadali smo povremeno jedni druge, stalno se arkali, oprobavali se, danju i nou. Sve je bilo u redu dok oni nisu nabavili odnekud rovovsko oruje zvano merzer. Tada su nam dojadili, i ojadili nas. Traili su nas tim prokletim topom nasumice, i esto nas nalazili. Naa artiljerija nije mogla da uniti njihov merzer, bili smo preblizu jedni drugima, pa je postojala velika opasnost da tue i po nama. Kao da se danas zbiva, seam se dogaaja kad sam na objavnici, izmeu dva rova, bio na strai. U zemlji, a odozgo prekrivena deblima drvea, dakiima peska i maskirana travom, objavnica je imala tri pukarnice: levu, desnu i srednju, da bih iz nje mogao da se branim u sluaju napada. Bila je no, oko jedanaest, ili je prola pono, ne seam se tano, neki me glas pozvao po imenu i rekao mi: "Bei, Dobrivoje, poginue!" Trgao sam se, predoseanje me je nateralo da brzo istrim iz objavnice i utrim u sprovodnicu. Nije prolo ni petnaestak sekundi, a zrno merzersko palo je u objavnicu. Zrno je probilo krov objavnice, prelomilo klupu na kojoj sam sepeo, zabilo se u pod jedan metar u dubinu, i eksplodiralo. Od detonacije sam pao i lupio glavom o zid sprovodnice; zadobio sam vrlo jak potres, iako sam imao lem. Onako oamuen, pomislio sam bio da sam teko ranjen. Ali im sam otvorio oi i ustao, znao sam da sam itav. Tako sam se, zahvaljujui nepoznatom glasu, spasao sigurne smrti. Godine 1917. vodile su se velike borbe izmeu nas i Bugara i vaba, na Obloj uki, na planini Kouh. Tukli smo se topovima i lakim orujem, a izlazili smo esto i iz rovova i borili se prsa u prsa. Uvek sam oseao strah kad je trebalo da izaem iz zaklona i krenem u juri, na cevi puaka i mitraljeza, na bombe i bajonete. Ali u samom okraju strah je iz mene sasvim nestajao. Ginuli su kraj mene moji najdrai prijatelji, zemljaci, komije; nisam bio siguran da e mi najbolji drug do kraja dana ostati iv. Ali nisam oajavao, zahvatio me udan mir, ravnodunost, u prisustvu bliske smrti, ali smrt me nije potresala kao u prvim danima rata.

Tada sam, nakon proitanih knjiga, bio prilino upoznat za hrianskom istinom. Seao sam se i rei onih komunista koje sam uvao u Mikri, polju solunskom. Oseao sam besmisao rata i pokuavao sam da se smirim, a da ne mrzim ljude protiv kojih sam se borio. Pokuavao sam da prepoznam zlo koje je izazvalo haos meu ljudima i da k njemu usmerim svoju mrnju. Utvrdio sam da ljudi nisu bili u rovovima po svojoj volji, da su tamo prisilno, da izvre volju i zapovesti svojih neovenih vladara. eleo sam u potpunosti da razumem razloge za mrnju izmeu zaraenih strana, ali mi to nije ba polazilo za rukom. Pomiljao sam ta da uinim da bismo se pomirili, ali nisam znao ta ja kao jedinka da preduzmem da prestane meusobno ubijanje i da se vratimo kuama. Jednom, dok sam tako razmiljao, trojica Bugara su izala iz rova i dola na izvor, udaljen od mene pedesetak metara. Bili su bezbrini i oigledno sreni to su na suncu i vazduhu; nisu ni slutili da smo mi u blizini. Po navici, podigao sam puku i nanianio u njih. Gledajui niz cev, video sam ih kako se smeju i priaju, maui rukama. Bio sam dobar strelac, mogao sam svu trojicu lako da usmrtim. Ali sam ih pustio da se napiju vode, a potom opalio iz puke nekoliko puta u stenu iznad njihovih glava. Uplaili su se i bacili se na zemlju; zatim su se, kao hrci, bauljajui, uvukli u svoj rov. Nisam mogao da ubijem te ljude, koji su bili radosni, i koji su za nekoliko trenutaka zaboravili da su tu gde vlada smrt. Kad sam kasnije mislio o tom svom postupku, osetio sam u sebi radost i raanje neobine blagosti, milja. Danima sam bio ispunjentim lepim oseanjem. Diio sam se u sebi i tvrdo verovao da sam uinio dobro pred Bogom i pred ljudima; ali sam bio svestan da sam prekrio ratno pravilo. Dobro smo bili zaklonjeni od mitraljeza i topova, ali nam je mnogo jada zadavao onaj prokleti merzer. Probijalo je zrno rovovske tavanice kao od ale, a eksplozija je dizala u vazduh i po sedmoricu - osmoricu, kidajui ih na komade. Naa komanda je morala da odlui da se rovovsko oruje uniti bombama; drukije nismo mogli da se oslobodimo tog zla. Stareine su traile dobrovoljca za izvrenje akcije. utali smo, razmiljali, oklevali. Svi smo mi bili dobri i iskusni borci, ali se nikome nije ilo kroz kiu kuruma ka bugarskim rovovima. Ba tada dok smo se kolebali, palo je zrno u rov do naeg rova, i usmrtilo petoricu mojih dobrih drugova. Uzdrhtao sam; eludac mi se skupio od muke. Bio sam svestan da svakog od nas eka takva smrt. Znao sam da taj top mora da se uniti, ali se nisam prijavio odmah, neto od straha, a vie zbog uverenja da nije u redu da ovek sam krene da ubija i sveti svoje prijatelje. I pored svega nisam mrzeo Bugare, ali sam znao da moramo neto da uinimo, da ih onemoguimo da nas i dalje masovno ubijaju. utao sam, i ostali su utali, ali sam znao da ja imam najvie iskustva u tim vetinama oko prikradanja neprijatelju i bacanja bombi, to sam bio nauio kao komita kod majora Tankosia. Znali su to i oni, gledali su me... Tada sam pomislio na svoje vienje u dvoritu i na glas koji mi je govorio: vratie se kui izleen od rana... Odmah sam odluio; elja da unitim merzer potpuno me obuzela, nisam mogao da izdrim a da se ne javim za akciju.

Oko etiri asa po podne krenuo sam da unitim merzer. Poneo sam est bombi i pitolj. Od naih rovova pruala se kamena stena visoka oko pola metra, slina grudobranu, ukoso do samih bugarskih rovova. Privlaio sam se paljivo, donekle njome skriven; oslukivao sam paljbu iz lakih oruja, da bih znao na ta je usmerena bugarska panja. Straha u meni nije bilo, ni oklevanja i nesigurnosti; bio sam usmeren samo na ouvanje ivota i na unitenje merzera. Kretao sam se polagano priljubljen uz zemlju. Dopuzao sam na oko pet metara ispred bugraskih rovova; izvadio sam bombe iz torbice i odrafio ih; ostao sam u tom poloaju, skriven iza veeg kamena, sve dok merzer nije opalio; nakon eksplozije otkrio sam tano mesto gde se, nalazio. Pucnji sa bugarske strane sasvim su prestali, oekivali su efekat svoga topa. Iskoristio sam taj trenutak. Naglo sam ustao i potrao ka rovu. Iz bliske blizine brzo sam ubacio svih est bombi. Nakon prve uli su se jauci i kuknjava; posle este bombe sve se bilo utialo. Pri povlaenju Bugari su me opazili; poeli su da tuku mitraljezima i bombama. Jedna eksplozija prebacila me je preko kamena iza kojeg sam taman hteo da se sakrijem. Izgubio sam svest. Sigurno bih poginuo da me eksplozija nije bacila iza kamena; tamo sam bio od Bugara zaklonjen. Bomba mi je slomila levu nogu iznad lanka, probila lobanju iza uva, a od potresa mi je pukla bubna opna. Mitraljez me pogodio u desni kuk i u grudi; jedan kurum se zaustavio u levom plunom krilu. Desna ruka ostala mi je prebaena preko ivice kamena, nezaklonjena. Kasnije su mi drugovi priali da su je Bugari gaali iz puaka. I tu sam imao sree, samo su je jednom pogodili povie lakta. Leao sam onesveen, bio sam u agoniji do osam asova uvee. Kad se smrailo, doli su bolniari po mene i tada su videli da sam iv. Stavili su me u atorsko krilo i dovukli do naih rovova. Onda su me odvezli u neku varo izmeu evelije i Soluna, mislim da se zove Veterkop. Tek tamo sam se osvestio i saznao da sam unitio merzer. Priali su mi drugovi da je komandir /pre rata je bio uitelj u Belim Vodama kod Trstenika/, plakao kad me je video u ranama i onesveenog. Znao je on koliko su mi znaile moje knjige pa ih je sve stavio uz mene na nosila, i naredio vojnicima da ih sauvaju i da mi ih daju kad doem svesti. Poto su me previli, Englezi su me iz Veterkopa prebacili u Solun u bolnicu regenta Aleksandra. Tu sam bio dva dana, zatim sam francuskom laom krenuo za Alir. Ne seam se koliko sam dana putovao morem. U Aliru sam prvi put u ivotu video lift; bilo je to u bolnici. Seam se da je iznad krova zgrade, u kojoj je bila bolnica, prolazio voz. udilo me je kako bolnica moe da se nalazi ispod eleznike pruge.

Leili su me francuski lekari. Prvo su mi oistili lobanju iza uva, operisali uvo i izvadili sitne komade gelera iz ruke i tela. Bili su paljivi i savesni; uinili su sve to je bilo u njihovoj moi. Snimili su mi plua rentgenom i utvrdili da se u njima nalazi kurum, u blizini srca. Rekli su mi: "Da bismo izvadili kurum, moramo da seemo grudni ko. Ako to uinimo, treba da zna da e do kraja ivota ostati nesposoban. A ako kurum ostane unutra, morae uvek da lei na desnoj strani kad spava i, uopte, mora da se pazi, da kurum postepeno sie ispod srca i da ti ne smeta. Odlui sam!" Razmiljao sam i odluio da me ne operiu. Operacije desnog kuka i lakta trajale su dugo i bile su bolne. Desna ruka mi je bila ukoena posle operacije, u njoj su ostali sitni komadi eksplozivnih zrna. Rane su mi sve u svemu brzo zarastale. U bolnici sam itao svoje knjige; jedan me je ranjenik zato zvao svetenikom. Dok sam itao itija sv. Jovana Damaskina, esto sam u sebi ponavljao jednu njegovu molitvu koja mi se veoma svidela. Mislio sam: zlikovci su sv. Jovanu Damaskinu odsekli ruku, i on je molio svetu Bogorodicu da mu ruku vrati. Obeao joj da e ispevati pesmu o njenoj milosti i da e celog ivota raditi na dobro crkve, i ona mu je molitvu usliila. Zato ne bih i ja uinio isto? Dugo sam se molio i obeavao da u zidati crkve, ili da u pomagati zidanje crkava, i da u davati milostinju siromanima. Mnogo su mi u tim tekim vremenima pomagale moje knjige. itao sam ih, gutao njihove poruke, i potpuno razumevao smisao tih rei. Oporavljao sam se brzo; ustajao sam i kretao se; ali mi je smetala ukoenost desne ruke, stalno sam mislio kako da je osposobim. Nakon izvesnog vremena, bolniar me odveo u jednu prostoriju i naredio mi da sednem na stolicu koja je bila privrena uz neku udnu mainu. Zatim mi je ukoenu ruku poloio u neko koritance na toj maini i vrsto ju je uvezao kaiima. Drugu ruku i telo privrstio mi je kaiima za stolicu. Mirno sam ga posmatrao dok je radio, ne znajui ta namerava da mi uini. On je u mene gledao prijateljski, smeio mi se. Poto me dobro uvezao, pritisnuo je neko dugme, a maina je odjednom poela da radi; ono koritance mi je savijalo i ispravljalo ukoenu ruku, ona je krckala i pucala. Majko moja, kako me to bolelo! Kukao sam iz sve snage, bolniar je pevao to je mogao glasnije. Upiao sam se! Nikad vie u blizinu te sobe nisam hteo da doem! Ubeivali su me i lekari i bolniari da izdrim terapiju, da e se ruka tako sasvim razgibati, ali ja nisam hteo ni da ih sluam. Beao sam i krio se; plaio sam se da me ne prevare ili da me silom opet ne stave u onu mainu. Silno sam eleo da mi ruka ozdravi, pa sam se neprestano molio Bogorodici; uz to sam ruku masirao, savijao je, pario, ta joj sve nisam radio samo da je osposobim. Maina je moda samo zapoela, ali sve ostalo sam dovrio sam, kako sam znao i umeo. Leenje je potrajalo malo due, ali me nije bolelo.

Nekih sedam meseci sam proveo u bolnici u Aliru. Pri kraju leenja, preko Crvenog krsta iz eneve, dobio sam pismo od svoje porodice iz Srbije. Obavestili su me da su Bugari obesili mog najstarijeg brata u selu Gaglovu kod Kaonika, zato to je sruio elezniki most kod unisa. A oca i sestru Bugari su, traei novac, toliko tukli da su ih polumrtve odneli u bolnicu u Ni da se lee, ali da nema nade u ozdravljenje. Obuzela me takva jarost da sam odskoio od poda do plafona. Krv mi je jurnula u lice, a neka strana, meni do tada nepoznata snaga, probudila se u telu. Nisam vie oseao rane! alio sam za bratom i eleo sam da ga osvetim. eleo sam da istog asa jurnem na Bugare i njihove rovove. Bio sam potpuno zaboravio na evaneljsku poruku: "Ne sudi da ti ne bi bilo sueno" i "Voli neprijatelje svoje". Odmah sam zatraio da me iz Alira, iz bolnice, prebace u Solun. Meutim, vojna komisija me pregledala i oglasila nesposobnim za borbu. Odredili su me da budem bolniar u bolnici regenta Aleksandra. Kad su mi to saoptili, rekao sam: "Ja hou odmah da idem u svoju jedinicu! Ako mi ne dozvolite, utei u!" Tako sam ih privoleo da uine ono to sam ja hteo. Prvi i poslednji put u ivotu radovao sam se to me je major Tankosi obuio vetini ratovanja; poljubio bih ga, da je bio tu. Kao nikad do tada, eljno sam oekivao okraje sa Bugarima. I oseao sam da, negde u daljini, i moj drugi brat tako misli i da se ve sveti. Tada sam obaveten da sam za uniteni merzer odlikovan Ordenom belog orla s maevima, III reda. Kao to rekoh, privoleo sam bio vojnu komisiju da mi odobri povratak u jedinicu. Meutim, nisam mogao da proitam ta je bilo upisano u moju vojnu knjiicu, jer je pisalo na francuskom. Kasnije sam saznao da je tamo stajalo da mogu da uestvujem u borbi, ali u nekim lakim akcijama i pod uslovom da ne nosim puku o desnom ramenu. Kad sam stigao u svoju jedinicu, komandir se obradovao, zagrlio me i poljubio, kao da smo bili najroeniji. U srpskoj vojsci, tog vremena, nije se ulo ni zapamtilo da je pretpostavljeni stareina zagrlio svoga vojnika. Ali on je mene zaista voleo i radovao se to sam iv i to smo opet zajedno. Na njegovo pitanje da li sam sposoban da se borim, rekao sam: "Dajte mi bombe!" Dali su mi nemaki konjiki karabin. Nemci su ga zvali manliher; bio je lak za noenje; kalibar mu je odgovarao francuskoj municiji, ali meci nisu mogli da uu u arer, tako da sam stavljao po jedan metak u cev. Prihvatio sam ga jer mi nije ni bio tako vaan. Svu nadu sam polagao u bombe i pitolj. Isprobao sam da nianim desnom rukom, da bih video jesam li isti posle ranjavanja. Bio sam sposoban kao i ranije; cigaretu na udaljenosti dok je oko vidi, lomio sam zrnom iz pitolja iz deset pokuaja skoro svih deset puta.

Iz bolnice sam doao avgusta 1918, a ve 14. septembra poela je ofanziva za proboj Solunskog fronta. Imali smo oko est stotina topova, plus bacae i ostalo oruje. Bugari i Austrijanci imali su, verovatno, jo bar toliko. Dva dana i dve noi tukle su hiljade raznoraznih topova. U toj "bubnjarskoj vatri", praina i magla od dima dizale su se u nebo okruujui povrinu od oko deset kilometara. U polutami, koja je mirisala na barut i dim, grmelo je, pucalo, sevala vatra, uli urlici, jauci i zapomaganja. U stalnoj napetosti i strahu, u jednom trenutku sam pomislio da u poludeti. Da je bila borba prsa u prsa, ili da smo se tukli iz rovova, nekako se i ne bih plaio, ovako granate su padale svuda oko mene, zemlja je prtala: nisam znao gde da se sakrijem, niti koje je mesto sigurno. Mogao sam svakog asa da budem raznet na komade i da postanem krvava praina. Kad vie nisam znao ta bih, kleknuo sam, ruke i glavu podigao k nebu i zavapio: "Sveti oe Nikolaje, slavo moja, spasi me odavde, molim te. Ako preivim, upaliu ti sveu, od istog voska, deset kilograma teku. Molim te i kunem ti se!" /Slagao sam ga. Upalio sam sveu od dva kilograma. Nisam mogao da naem vie voska, a nisam imao ni dovoljno para/. Molio sam i svetog Arhanela Mihaila: "Sveti Arhanele Mihailo, ti si blizu Boga, zamoli ga da me spase". Sutradan su nas, peadiju, povukli u pozadinu, da se odmorimo i smirimo. Ali smo se, ubrzo, im je prestala artiljerijska paljba, vratili na poloaj. Tamo je sve gorelo: zemlja, drvee, trava, rovovi, leevi. Ili smo kroz smrad, dim i vatru. Bugari i vabe, na poloaju ispred nas, bili su ve izginuli. Samo na Slonovom uvu, kako se zvala ogromna gromada testerastog kamena, bilo je ivih, jer su stenama bili dobro zaklonjeni od topova. Kad smo im se pribliili, pripucali su i jurnuli na nas. Iz pozadine su nas tukli mitraljezima, pa nismo mogli nikako da im priemo. Na svom poloaju bili su dobro utvreni i zatieni. Poto nismo mogli, niti smo hteli da odugovlaimo sa probojem njihove odbrane, morali smo brzo neto da smislimo. Komanda je odabrala mene i jo dvojicu; naredili su nam da pronaemo mesto sa kojeg bismo mogli neopaeni da se popnemo na stene. Zadatak smo izvrili uspeno. Naa vojska mogla je da krene u napad. Bugari su se ogoreno branili. Uli smo, na kraju, u borbu prsa u prsa. Mi Srbi najbolje smo tobdije na svetu, ali su Bugari strani borci na no. Zato nam je bilo veoma teko da se borimo sa njima u neposrednoj blizini. Bio sam dobro pripremljen za borbu. Bio je trenutak da se svetim za brata, oca i sestru. Imao sam punu torbu bombi i mnogo metaka za pitolj. Svi smo eleli da potuemo Bugare i da se vratimo u svoju zemlju. Bili smo veti i hrabri vojnici; juriali smo i borili se kao zmajevi. Nisam alio sebe. Video sam pred sobom samo: osvetu i put za Srbiju. Kroz dim i prainu opazio sam jednog Bugarina; iao je prema meni. Nisam vie imao ni jednu bombu, pitolj je bio prazan, puka takoe. Bugarin je bio blizu, nisam imao vremena da ubacim metak u cev. Na moju sreu, i njegova je puka bila prazna. Jurnuli

smo istovremeno jedan prema drugome; bajoneti su nam se ukrstili, puke se sudarile i odletele uvis. Uhvatili smo se u kotac. Dva dana i dve noi tukle su hiljade raznoraznih topova. U toj "bubnjarskoj vatri". praina i magla od dima dizale su se u nebo okruujui povrinu od oko deset kilometara. U polutami, koja je mirisala na barut tano, znam samo da sam osetio da je od mene jai. Nisam mu se dao, a njemu se, izgleda, urilo da me to pre obori, a onda dokraji noem. Najednom se kraj moga uva prolomio jak pucanj. Bugarin je odmah klonu i pao pred moje noge; video sam mu smrskanu glavu. Gledao sam u njega, zbunjen, i tada sam osetio na licu neku itku masu; klizila je niz elo na lice, i pretila da mi zatvori oi. Obrisao sam se rukom, aka mi je bila puna njegovog mozga i krvi. Okrenuo sam se i video svoga komandira; u ruci mu je bio pitolj. Rekao mi je: "Ubrii se. Ubrii lice, Dobrivoje". Iz depa sam izvukao krpu, koju sam koristio kao maramicu, obrisao se i bacio je na zemlju. Komandir mi je dao nekoliko bombi, zatim sam napunio pitolj i karabin i krenuo napred. Nai su ve stigli na Slonovo uvo i sasvim su oistili poloaj od Bugara. Zatekli smo tri ovce, tek su bile odrane i jo vrue, sir u kantama, papriku. Nisu nas oekivali tako brzo. Jurili smo ih jo kilometar-dva, potom je Timoka divizija nastavila da ih goni. Mi, umadinci, bili smo u tom ratu nezamenljivi za probijanje fronta, a Timoani su bili nenadmani u gonjenju neprijatelja u bekstvu. Nakon dva dana stigli smo u selo Konopljite. To je bilo prvo selo u koje sam uao posle mnogih godina. Stareine su me javno pohvalile to sam dobrovoljno doao iz bolnice i borio se, iako sam bio ranjen. Predloen sam za Zlatnu medalju Obilia. Posle toga nisam neko vreme uestvovao u direktnim frontalnim borbama. Da ne priam kojom smo brzinom napredovali. Tek kad smo doli u Banat, u selo Vraljevo, danas Miloevo, borio sam se sa Maarima. Iako su znali da smo mi Srbi strani u bitkama, Maari su se hrabro borili, ali smo ih u jednoj umi, rukom zasaenih jasenova, brzo razbili. Zatim smo preko Arada stigli u Temivar. U Temivaru su mi uruena odlikovanja: Orden belog orla s maevima, III reda, Zlatna medalja Obilia i nekoliko manjih odlikovanja. U tom sam ratu dobio deset odlikovanja, plus Albansku spomenicu koju sam kasnije primio. U Temivaru smo ostali cele te zime. Molili smo stareine da nas puste kuama, bilo nam je dosta ratovanja. Kukovi su me boleli; bili su nauljani i modri od opasaa o kojem su godinama visile bombe i pitolj. "Podmazaemo puke i ostaviti ih na sigurno mesto. Kad zatreba, pozovite. Biemo odmah na mestu koje nam odredite", govorili smo. Nisu nas sluali.

Odmarajui se, i dalje sam itao moje knjige. Nosio sam ih od Soluna, kroz sve bitke, i uvao ih kao veliku dragocenost. Jedne noi sam se probudio iz sna i onako bunovan ugledao kraj sebe dve duhovne prilike; uo sam: "E, sad je dolo vreme da ide kui, Dobrivoje". Istog trenutka su nestale. Primio sam tada to vienje kao neto najnormalnije, ve sam se bio privikao na svakojaka uda. I stvarno je bilo onako kao to mi je reeno: ubrzo sam bio otputen i otiao sam kui. Tako se zavrilo moje vojevanje u srpsko-turskom i prvom svetskom ratu. Mnogi su hteli da nas unite, da zatru srpski narod. Mi, vojnici, uinili smo koliko smo mogli, ono to smo morali i to nam je bilo dunost. Potukli smo tirane i zlotvore, oslobodili junoslovenske narode vekovnog ropstva, i stvorili Jugoslaviju. Sa mnom se zbilo tano ono to mi je reeno i pokazano u vienju one noi u dvoritu. Otiao sam na jug, video mnoge zemlje, vratio se kui izleen od rana. Prvo sam se vratio u svoje selo Kaonik, zatim sam otiao u Ni u bolnicu da vidim oca i sestru. Bugari su ih toliko pretukli da im je koa na leima bila crna i gnojava; oeva desna ruka bila je ukoena. Kosti najstarijeg brata, koga su Bugari obesili, sahranio sam na naem kaonikom groblju. Otac i sestra ubrzo su umrli, i njih sam sahranio. Pored svakodnevne smrti drugova tokom devet dugih godina rata, bio sam suoen i sa umiranjem svojih najmilijih. Prolo je tada kroz mene mnogo bola, straha, sumnji, razoaranja, nade. Glava mi je bila prepuna nezaboravnih uspomena. Za mladog oveka, kakav sam tada bio, ti dogaaji imali su velikog utacaja na budui ivot. U to vreme ovek nije morao da bude vidovit pa da zna da e rata opet biti. Ja sam u to bio siguran, jer sam dobro upamtio ljude protiv kojih sam godinama ratovao. Znao sam da emo se opet sresti. Rat nita bitno nije reio niti ispravio. Mnoge carevine su propale, nove drave su nastale, ali u ljudima se nita u sutini nije promenilo. Bilo je na pretek patnji i muka, ali se to brzo zaboravi, misli se pogorde a pohlepa ojaau oveku. Ima neeg prokletog i nezasitog u nama ljudima, u onima koji su pobesneli od bogatstva, nerada, vlasti i slave, a koji zavaaju narode i zapoinju ratove. Da bi odjednom, brzo, reio probleme i zadovoljio elje za slavom i bogatstvom, ovek ne misli na svoju ili tuu muku, ni o mogunosti line propasti i pogibije. A razlog za rat je lako nai pri ovakvom, ondanjem i dananjem, ustrojstvu drave. Nemci i Bugari su nas sa takvom mrnjom gonili i borili se protiv nas i mnoge jade nam zadali, da im nikad neu moi da zaboravim i oprostim. Ako je ta mrnja u njima postojala u toku prvog rata, zar e posle poraza nestati? Znao sam: jo vie e nas mrzeti! Turske hode su nam iz nekih svojih knjiga itali da e za dvadeset-trideset godina opet izbiti svetski rat; u "Dobrotoljublju" isto je to pisalo; sveti Nil mirotoivi govorio je o prvom i drugom ratu. Verovao sam da e do sukoba svetskih razmera doi. Nisam znao dan i godinu, ali sumnje u meni nije bilo.

***

Po povratku iz rata imao sam dvadeset i etiri godine; kurum u pluima mi nije smetao; i druge rane nisam oseao. Bio sam mlad, zdrav, bogat, odlikovan, junak, i kao takav ja sam za devojke bio najbolja prilika. U selu je bila devojka, Leposava; neodoljivo me podseala na enu pukovnika Tomia, koja nam je lepotom vraala veru u ivot, nama ranjenicima u Sidi Abdali. Bila je mlada, crne kose i oiju; bila je i bogata. Privlaila me, eleo sam je. Ali je bila gorda, a meni je bilo dosta drskosti i gordosti u ratu. I druge lepe i bogate devojke u selu i okolini bile su kao ona; nisam ih zato podnosio. Mislile su da bogati pripadaju samo bogatima; bilo je to nepisano pravilo, obiaj, red. I odrasli u selu, kad je u pitanju bila moja enidba, rasuivali su na isti nain. Meutim, celo moje bie teilo je istoti, iskrenosti i toplini nesebine ljubavi. Jeio sam se pri susretu sa njihovim nadmenim pogledima, i gadio se njihovih raunica, koje su bezobzirno isticali iznad ljubavi mukarca i ene. Meutim, u selu je bila i Milunka, krotka, smirena, puna devianskog stida; bila je siromana devojka, esto je od moje sestre pozajmljivala haljinu kad je ila na vaar. Ulazila je u na dom s blagim osmehom, tiho i lako kao da nije dodirivala zemlju; govorila je mirnim i mekanim glasom; u krupnim oima imala je ljubavi za sve na to bi sputala pogled. Vuklo me je neto k njoj, bio sam srean kad je vidim. Mislio sam: kad reim da se enim, njome u se oeniti. Na alost, iznenada je teko obolela od galopirajue tuberkuloze. Tako rei na samom samrtnom asu, pozvala me k sebi. Otiao sam, seo na krevet kraj nje, ona je uzela moju ruku i stavila je na grudi. Gledala me toplo crnim, od vatre i bola grozniavim oima, zatim je rekla: "Znam, Dobrivoje, da e biti svetenik ili monah. Gledala sam te u crkvi kako se s verom moli, zato tako mislim. Tebe sam, Dobrivoje, uvek volela. Jedino tebe volim". aputala je, a suze su izvirale iz njenih otvorenih oiju i tekle niz uvele obraze i slivale se na beli jastuk prekriven rasutom njenom crnom kosom. "Uskoro u umreti... Molim te, nemoj da me zaboravi". Rekao sam joj da i ja nju volim, i da nameravam da se njom oenim. Gledao sam je, tuga mi je punila grudi. Jedva sam se uzdrao da ne zaradim. Za ocem i sestrom nisam ni suzu prolio, oguglao sam bio na smrt u ratu, ali sada predamnom je umirala moja ljubav, budunost, deo ivota, i to me je uzdrmalo. "Primetila sam da me rado gleda", rekla je. "Odnekud neto mi govori, znam nekako, ti se nikad nee oeniti... Preklinjem te: moli se Bogu za mene, za moju duu. Ne znam

koliko sam grena; ne znam ta biva sa ovekom kad umre. Seaj me se, Dobrivoje. I moli se". Tog dana je umrla. Moja mladost je prolazila posred smrti srpskog naroda, mojih drugova, devojaka i moje porodice. Velika ivotna snaga i volja za ivotom odrali su me uspravnog, i nisam postao maloduan i oajan. Otac je umro, nastariji brat obeen, ostalo je nas trojica brae, muke eljadi u kui. Jedan je otiao u dravnu slubu, na eleznicu, meni kao najstarijem ostalo je da budem glava porodice. Majku sam pitao za savete u svim poslovima domainstva, iako sam ve bio zreo ovek. Iako mlad, silom prilika znao sam za vrednost ljudskog ivota i koliko oveku malo pomae materijalno bogatstvo, a ta mu znai ljubav ljudska. Brinuo sam o sebi i svojoj porodici, ali sam isto tako brinuo i o drugim ljudima. Pomagao sam izdano sirotinju; i majka je to odobravala, bila je pobona i milostiva. Ali ja nisam bio zadovoljan jer smo davali samo viak od onoga to smo imali; eleo sam da dam mnogo vie. Hteo sam sa siromasima i nemonima da delim hleb, postelju, zemlju, kuu, da se u svemu izjednaimo. To sam eleo, ali sam znao da se to, u ovako ureenom ivotu porodice i ljudi u svetu, ne moe da ostvari i zato sam tugovao. U vreme moje tuge za preminulima i bobre da se nadoknadi uniteno i opljakano, zbio se neobian dogaaj u mojoj porodici, koji nikad nisam uspeo da razumem i sebi da objasnim, niti sam mogao da ga izbriem iz seanja. Naime, moj pokojni brat ostavio je devojicu od tri godine; njena majka umrla je na poroaju. Bila je bistro, milo i pametno dete. Ali je esto tugovala za majkom, plakala i traila da je vidi. Govorili smo joj da je majka iva i da e doi. Na njeno pitanje gde je i zato tako dugo ne dolazi, odgovarali smo da je gore, kod Boga, i da e je ona sigurno videti. Devojica je znala Oena i Bogorodice Djevo, a o Bogu - da nas je stvorio i da je milostiv. Kako nas je razumela, i nae prie o njenoj majci, ne znam. Ali jedne veeri, u prvi sumrak, dotrala je k nama iz bate, veselija nego ikad, nasmejana i razdragana. Vikala je: "Videla sam mamu! Videla sam mamu!" Rekla nam je da je bila s majkom... Otila je u batu i kleei ispod kruke molila Gospoda Isusa Hrista da joj poalje, odozgo, majku samo za asak. I on joj je usliio molbu. Majka je dola. Opisivala nam je svoju majku detaljno; oi, boju kose, kakva joj je marama, odelo; zapazila je i da ima posekotinu na bradi, i to je bilo tano. "Grlile smo se i ljubile, mama mi je rekla da ne plaem vie za njom jer emo se nas dve opet videti." Svi smo bili poboni, ali u njenu priu nismo verovali. Sve je bilo brzo zaboravljeno; ali ja sam i dalje mislio na to. Doiveo sam svakakva uda, pa mi ni ova pria nije zvuala kao iluzija. Moe li dete da zna kako mu izgleda majka, ako je nikad, ni na slici, nije videlo? Zato je bila razdragana i radosna, a obino je tuna kad joj se spomene majka

ili kad misli o njoj? Odbacivao sam mogunost da je sve bilo ba onako kao u prii nisam to mogao da prihvatim. Ali mi je srce gorelo radou dok sam je sluao, kao da je sve bila istina. Dugo sam o tome razmiljao, a seanje je zauvek ostalo. Tih dana bio sam pred ivotnom odlukom; bio sam u nedoumici ta da radim, pa su me muile razne misli. Nisam mogao da se odluim i jasno sebi da kaem: ti e, Dobrivoje, od sad i zauvek ovo da radi i to i to da bude. Imao sam vie mogunosti: da budem seljak; da odem u vojsku i da budem komandir; da dovrim kolu i da budem inovnik ili svetenik; ili da se zamonaim. Seoska crkva je bila udaljena od moje kue dva-tri kilometra. Te 1920. godine poklonio sam bio crkvenjaku plast sena; on mi je zauzvrat dao kljueve od crkve. Odlazio sam tamo skoro svake noi i molio svetog Jovana Damaskina i Atanasija Aleksandrijskog, patrijarha, da mi pomognu da se opredelim i da mi otkriju volju Boju. U to vreme u manastiru Sveti Naum Ohridski dogaala su se mnoga uda; prie o tim udima kruile su u narodu. I Svetom Naumu sam se molio da me primi u svoj manastir, ukoliko mi je sueno da budem monah. Majka je uoila moje none odlaske od kue. Pomislila je da moda spavam kod neke devojke, i nije joj bilo pravo jer je bila strogo moralna ena. A sumnjala je jer sam ja, i pored svega to sam preiveo, voleo da se alim i da zadirkujem devojke, da ih pitam hoe li da se udaju za mene. Ali mi ni na kraj pameti nije bilo da neku od njih obeastim. Jedne veeri majka je pola za mnom. Iao sam pored reke, zatim kroz umu i stigao do crkve. Kad sam doao do ulaza, upravo je poela da pada kia. Brzo sam otkljuao vrata i utrao unutra. Tek to sam se bio spremio za molitvu, ula se lupa na vratima. Pomislio sam da je crkvenjak, jer niko drugi nou ne bi doao u crkvu. Ali ula je moja majka, otresla kiu sa sebe, pogledala me u oi i rekla: "Ej kuku meni jadnoj, ostadoh bez jo jednog sina!" Okrenula se onda prema ikoni Svete Bogorodice na oltaru, poklonila se duboko i proaptala: "Ja sam mislila, Presveta, da e mi on zatvoriti oi, a ti mi ga uze." Nasmejao sam se u sebi i u ali rekao: "To e ti bar biti lako, majko. Zatvorie ih sama, evo ovako." I prstima ruku sebi sam zatvorio kapke na oima. Pogledala me tvrdo i prodorno; bila je ozbiljna; bleda i nekako utuena. "Nemoj, Dobrivoje, srce da mi jede", rekla je i odmah izala iz crkve. Poao sam za njom; do kue nismo progovorili ni rei. Ne znam ta je sutradan ispriala ukuanima, ali su me oni gledali s posebnim potovanjem i ozbiljnou, kao da vie nisam bio njihov, ni ovek kao to su oni. Dok sam ja muio muku ta da radim, Srbijom i Jugoslavijom slavila se pobeda nad neprijateljem i nova drava. Previe je u tom slavlju bilo zanosa, hvale i gordosti.

Ponaali smo se kao da je zauvek pobeeno zlo, a na zemlji zavladao veiti mir. Kao da se odjednom zaboravilo na Nemca, vabu, Bugarina, kao da vie nije bilo masona, teozofa i Pape rimskog. Nismo bili svesni da najponosnije zlo, unutra u nama, nije ni taknuto, kamoli pobeeno. Pre svega gordost, za njom pohlepa, i sve drugo runo u nama, podiglo je glavu: grabilo je vlast, zemlju, kue, nakit. O pravdi i sirotinji niko nije mislio! To me je bolelo, eleo sam da delim i dobro i zlo sa ljudima sa kojima sam iveo, kao to sam i u ratu to inio. Deakih snova o lepom ivotu tada vie nije bilo u meni; sve to sam doiveo jo uvek je bilo svee u mojoj svesti. Osetio sam pravi rat, najahao se konja, ispucao bezbroj metaka, sekao sabljom, kitio se odlikovanjima. ime sam mogao da ulepam viziju budueg ivota? Jedino sam mogao da oekujem ponovo meusobno klanje i ubijanje! Zar da stvaram decu, da gledam kako ih zlotvor na noeve nabija; ili enu i keri kako siluje? Zar da opet krvavim ruke, da sanjam teke snove, i da nou drhtim od straha zbog grie savesti? O svemu sam tome razmiljao danima i noima, i bio zaista na velikim mukama. eleo sam da ivim istinitim ivotom, u slozi i u ljubavi sa svima; jedino takav ivot bio je dostojan oveka. Zato sam molio Boga i sve svece da me izbave iz ljudskog zverinjaka. Usmeravao sam sebe na nauku Boiju, i tako odvajao misli od svakodnevice i obinih briga. Um mi je sa radou prihvatao sve to je pisalo u Svetom Pismu, upijao sam u sebe rei Boije i od toga bivao srean. Za samo jedan dan uio sam napamet po nekoliko psalama. Tada mi se esto javljao glas i govorio mi: "Dobrivoje, noas e kod tebe da svrate verceri duvana". "Dobrivoje, sad e ti doi taj i taj, da ti trai to i to". I mnoge druge stvari mi je govorio. U meni je vrilo, traio sam naine da se opredelim kako da ivim: po ljudskim ili po Boijim zakonima. Jedne veeri sam se molio u prisustvu majke; sedela je na tronocu i prela. Uzeo sam bio Sveto pismo, otvorio ga, zaustavio se malo na evaneljima, a zatim sam poeo da itam psalam sto grei. Tada sam zauo strahovitu grmljavinu; kao da je dolazila spolja, odozgo, kao sa tavana; grmelo je kao da se kua rui. Majka je sedela i mirno prela; video sam da ona nita nije ula. Pribrao sam se i nastavio sa itanjem psalama. Zatim sam se dugo molio. Pomislio sam da je grmljavina bila neki znak. Te noi sam obeao svetom Naumu da u, ako mi pomogne da se opredelim, manastiru koji nosi njegovo ime priloiti koliko vredi jedan bik. Nekoliko dana posle toga dogaaja, jedan poboan ovek iz mog sela predloio mi da idemo u crkvu u Gnjilanu, uo je od nekih obana da je ova crkva velika svetinja. Bio je siromaan ovek i nije imao para da ode sam. Odluio sam da odmah krenemo na put. Kad smo stigli u Gnjilane, uli smo u crkvu i celivali ikone, zatim smo ostali u molitvi. Nije prolo mnogo vremena kad sam primetio da se ikona svete Bogorodice na oltaru

njie levo-desno. Pomislio sam, u prvom trenutku, da je zemljotres, ali sam odmah uvideo da se nita drugo u crkvi nije njihalo, sem te ikone. Obuzela me jeza od straha i uzbuenja. Gledao sam u ikonu kao opinjen sve dok se nije umirila. Obojica smo isto videli; uzbueni i oduevljeni, dogovorili smo se da odmah odemo u manastir svetog Nauma kraj Ohrida. Kad smo bili oko sat hoda do manastira, poela je da pada jaka kia. Ili smo kao u zanosu; nismo oseali ni kiu ni hladnou. Bili smo ozareni, pribliavali smo se velikoj svetinji. Kad sam, iz daljine, ugledao manastirske zgrade i kube crkve, osetio sam veliko uzbuenje u pourio da to pre stignemo. U crkvi je bilo nekoliko ljudi koji su se, u tiini, molili. im sam uao, osetio sam da me obasjala i proela neobina, prijatna svetlost. Srce mi se u trenutku ispunilo slatkom lepotom: zagrcnuo sam se od radosti i sree. Ne mogu rei da iskau to oseanje; bio sam pun i ceo. Kao da je Duh Sveti u vidu goluba belog sleteo na moje rame i ispunio me boanskom lepotom. Bilo mi je jasno da me je on, sveti Naum, doveo sebi. Ispunio mi molbu i pokazao budui ivot. Setio sam se obeanja. "Hvala ti mnogo, sveti Naume. to sam obeao, to u ispuniti", rekao sam. Od svretka rata do mog dolaska u manastir svetog Nauma, 1920. godine, prolo je svega tri meseca. U manastiru su, pored ostalih, bila i dva ruska monaha, nas trideset i sedam iskuenika i sedamdeset i pet slugu. Manastir je imao oko dve hiljade hektara zemlje, koja se koristila kao oranica, i za panjake. Zemlju su radili seljaci, u napolicu, i sluge. Imali smo hiljadu i etiri stotine ovaca, sto pedeset svinja, sto dvadeset goveda, sedamdeset i pet tovarnih konja, est bivola, petnaest magaraca. Manastiru je pripadala obala Ohridskog jezera u duini od oko dva kilometra, i tu se lovila riba. Mree su bile dugake po pet stotina metara, a visoke osam. Monasi su iz Srbije u Makedoniju doneli dve hiljade sadnica ljive madarke, i za to su od drave dobili nagradu. Umolio sam igumana da mi dozvoli da ostanem nekoliko dana u manastiru, meu monasima, da se molim i razmiljam. Postupali su sa mnom lepo prvih sedam dana: gostili me, priali o svom ivotu. Ali kad god bih igumanu pomenuo svoju nameru da se zamonaim, odgovarao mi je da ja ne mogu da budem monah. "Gord si, ima odlikovanja, uio si kolu, bogat si." Priao sam im o svojim snovima, o glasu koji mi se javljao, o svojim vienjima, kao i da sam se odrekao svetskoga ivota; da znam podosta o veri, da sam proitao mnoge potrebne knjige; da imam u srcu plamenu elju da se posvetim Bogu. "Gord si, gord, Dobrivoje. Otar si i plahovit ovek. Kako i kada misli da se smiri? Kako e mi biti posluan? Kako ti moe da bude siromah? Kako e iveti celomudreno i odvojeno od svetske tatine kad si takav?", ponavljao je iguman.

Na kraju su me ipak prihvatili, i dozvolili su mi da pokuam da promenim svoj ivot. Posle sedam dana provedenih kod njih u gostima, pristupio sam bratstvu manastira kao iskuenik. Kad sam potpisao, rekao sam igumanu: "Predajem sebe u tvoje ruke, oe. Sluau te u svemu, bez pogovora. Ako mi sad kae da skoim odavde sa treeg sprata kroz prozor u jezero, skoiu!" "Dunost nam je da ti omoguimo da pokua da postane monah. Videemo da li od tebe moe da se napravi neto dobro... Za poetak, dau ti laki posao. Ovde se radi!" Potom su me monasi odveli u jednu sobu i naredili mi da se svuem. Nosio sam novo, isto, ispeglano odelo. Svukao sam prvo sako, sloio ga i paljivo stavio na stolicu. Meutim, oni su ga uzeli, izguvali i bacili u prainu. Isto su uinili sa pantolonama. I cipele su izlomili i bacili. eir su gazili, dobro ga izguvali i isprljali, pa mi ga takvog stavili na glavu. Obukli su me u odelo od seljakog sukna; bilo je iscepano i u zakrpama raznih boja, i preiroko za mene. Umesto cipela, dali su mi onove od govee koe; preko prstiju i iza peta privrstili su ih oputom i kaiima. da mi ne spadaju s nogu. Liio sam na strailo. Nisam se protivio, niti sam bilo ta rekao, iako mi je bilo ao lepog i istog odela. U poetku sam se udio to to rade. Ali sam se ubrzo setio da sam odluio da promenim ivot iz osnova, i da zato treba da prepustim njima da me vode, prema svom iskustvu i znanju. Mirno sam podneo sve, verovao sam da oni ine ba ono to je za mene najbolje. Stareina mi je zatim naredio da isteram svinje iz obora i da ih uvam na livadi. U oboru je bilo sto i pedeset svinja, sve mladih nazimica, curica. Pre nego to sam ih pustio, pomislio sam: im ih oslobodim obora, razbeae se kud koja, neu moi da ih sakupim. Razmiljao sam ta da radim i kako da se snaem, i dosetio sam se: skinuo sam trangu sa direka i privezao sam je za jedan tap. Napravio sam jaku i dugaku kamdiju, ne bih li koliko-toliko umirio svinje. Uputio sam se da otvorim prolaz, kad sam iza sebe uo amor glasova. Okrenuo sam se i video monahe, sluge i seljake; svi su se bili naetili na prozorima konaka i na ogradi u dvoritu, da bi videli ta u uraditi i kako u se snai. Ba kad sam htio da pustim svinje, poeli su da viu: "Svinjar! Duda! Ua, svinjar! Za to je samo dobar: svinje da uva! Za nita bolje nije!" Stao sam mirno, poklonio se i rekao im glasno: "Tako je, oci i brao! U pravu ste: ni za ta bolje nisam." Govorio sam tako, i klanjao im se, a u meni je realo samoljublje i sujeta; lice mi je gorelo od stida, srdbe i ljutine. Ponos i samovoljnost probudili su se u meni, eleo sam da ih opsujem i vratim im istom merom. Prsile mi se grudi, elo se dizalo, oi se punile

prkosom. Savladao sam se krajnjim naporom volje. Savijao sam se i klanjao im se, a oni su vikali: "Ugursuze! Baksuze! Nesreo jedna! Vidi li kakav si? Grdilo od oveka!" Njihove rei, pogrdne, pogaale su me u samo srce; tukle me kao kamenje. Brzo sam pustio svinje i potrao za njima, samo da se to pre sklonim od onih koji su mi se rugali. uvao sam stoku svaki dan i terao je na prodaju u Ohrid. Ljudi su se okretali za mnom i udili se mom velikom i arenom odelu. Stideo sam se; nisam estito smeo da im pogledam u oi. Ali sam utao junaki i smirivao se; znao sam da moram u svemu da sluam igumana, sve dok se ne otarasim svojeglavosti i dok sebe ne oistim od sujete i samoljublja, da moje bie shvati da je ovek neto vie od odela i spoljanjeg izgleda. Danju sam se trudio oko stoke, a nou se molio; malo sam spavao. Radio sam ono to mi se kae, jeo to mi se da, mislio sam o Bogu i svom spasenju. Svakoga dana u srcu su mi rasli lepota, umiljenje i snaga. Nije mi bio teak nikakav posao. inilo mi se da sam lak, bezbrian i slobodan kao ptica. Zauvek sam se oslobodio briga o hlebu, porodici, imanju. Za mene je, tada, zaista, poeo novi ivot. Posle izvesnog vremena zamolio sam igumana da mi odredi neki drugi posao. eleo sam da budem blie crkvi i molitvi. "Bie ti kako eli, Dobrivoje. Dobie drugi zadatak, ali znaj i upamti: trebalo je da saeka da te premestim kad ja budem ocenio da je za to dolo vreme", rekao mi je. U manastiru je bilo ludaka; rodbina ih je dovodila da ih uvamo i da se molimo za njihovo isceljelje. Iguman me odredio da uvam dvojicu. Da sam znao da e to zlo da me snae, utao bi kao riba i nadalje uvao svinje. Po ceo dan sam ih vodio oko manastira i po livadama, vezane. Ruke sam im vezivao iza lea, a vodio sam ih na dugakom konopcu, kao goveda; nosio sam i dugaak tap. Onako obuen, u iroko i iskrpljeno odelo, izguvanog i prljavog eira, neobrijan, u pratnji ludaka, bio sam prava meta za podsmeh monaha. Trebalo je dobro paziti jer sam lako mogao da nastaradam. Ponekad sam bio prinuen da ih udarim; zbog toga mi je bilo teko, jer ti nesvesni ljudi ni za ta nisu bili krivi. Nou sam ih vezivao za ipke na prozorima da bih mogao na miru da spavam. Ali oni su se esto oslobaali, veto kao da ih je sam avo dreio. Oekivao sam svakog asa da mi skoe za guu i da me pridave. Srea moja to sam bio lak na snu /to sam stekao u ratu/, inae bih sigurno stradao. Mnoge dane proveo sam s njima. Pomiljao sam da zamolim igumana, da zaplaem pred njim ako treba, samo da me oslobodi tog zaduenja. Ali, pouen prethodnim

iskustvom, ekao sam, jer sam se plaio da mi ne odredi neto jo gore. Zato sam odluio da izdrim do kraja. Vukao sam ludake svuda sa sobom, i danju i nou, i junaki trpeo podsmehe. Najalije mi je bilo to nisam mogao da se molim kako sam eleo i mogao. Prisustvovao sam mnogim isceljenjima ludih ljudi u manastiru sv. Nauma. Leili su ih monasi molitvom, osveenim uljem, gladovanjem. Molio sam se i ja Bogu da vrati razum ovoj dvojici, ali sam jo bio duhovno neiskusan i nisam imao blagodati i sile da im pomognem. Godine 1921. za episkopa je postavljen Nikolaj Velimirovi. Upoznao sam ga u prvom ratu, na Solunskom frontu, pa mi je laknulo kad sam uo za postavljenje. Malo sam se bio posilio zbog tog poznanstva, pa sam, prvom prilikom, rekao igumanu da ja nisam doao u manastir da uvam svinje i ludake, ve da se usavravam, smirujem i Bogu da se molim. "Neka opet bude po tvojoj volji, a ne po mojoj, Dobrivoje. Nee vie da uva ludake", rekao je iguman. Dok mi je govorio, osetio sam miris rakije. Bilo mi je udno, izgledalo mi je nedolino da on, iguman, pije rakiju. Uio nas je da je alkohol veliko zlo, da moramo uvek da budemo trezni, a on pije! avo mi tada ne dade da ostanem miran, na mogadoh da utim pa mu rekoh: "Oe igumane, mogu li od tebe da dobijem malo rakije?" "3ato da ne?", odgovorio je. Uzeo sam pljosku i nakrenuo je. Dugo sam je drao na usnama pravei se da pijem, zatim sam mu je vratio i rekao: "Uh, to je dobra ova tvoja rakija, oe! Uh, to je slatka!" On je utao, a ja sam ponovio nekoliko puta: uh, to je slatka, sve dok on nije shvatio da mu se podsmevam. Pogledao me mirno, a malo potom mi je rekao: "Uzmi onu grabulju, Dobrivoje". Uzeo sam grabulju i stao pred njim mirno. Gledao sam u zemlju i pomalo se plaio ta me eka. Bili smo na obali Drima. "Skidaj pantalone, Dobrivoje", rekao je. Skinuo sam pantolone.

"A sad sii u Drim i grabuljom pokreni abokreinu da ide nizvodu. Treba oistiti reku, zar ne vidi da je prljava!" Siao sam u vodu i grabuljom terao abokreinu od obale u maticu. On je sedeo, gledao me, pijuckao rakiju i utao. Posle nekog vremena, upitao me: "Kakva je moja rakija, Dobrivoje?" "Slatka!", odgovorio sam. "Kad je slatka, onda radi to malo bre". Pitao me nekoliko puta isto, a ja sam uvek odgovarao: slatka! Oistio sam desnu obalu, zatim sam preao da istim levu. Voda je bila hladna. Noge su mi se prvo zacrvenele, kao ar, zatim pomodrele; malo posle osetio sam da mi trnu. Ali nisam hteo da prestanem da se inatim i da mu prkosim. Mislio sam da e pre njemu da dosadi da mi nareuje, nego meni da se smrzavam. Ali ubrzo sam ipak uvideo da mogu i da nastradam ako jo ostanem u vodi. Kad me je opet upitao kakva je rakija, odgovorio sam: gorka! "Kad je gorka, moe da izae." Na moju, i na njegovu nesreu, kad sam izlazio nagazio sam na pare razbijene flae i duboko rasekao stopalo. Krv je u mlazu iknula iz posekotine. Rascepio sam koulju i brzo zavio nogu. Iguman se bio uplaio od toliko krvi, pa mi je pomogao da se previjem. Govorio je: "Nisam mislio, sinko, da e nae preganjanje ovako da se zavri. A da sam znao, ne bih te dirao." "Nita to nije, oe. Proi e", aputao sam kroz stisnute zube. Bio sam ljut na njega, ali sam i znao da sam ja kriv vie nego on. Nisam smeo da mu se podsmevam, ali zar je on smeo da pije rakiju! Iguman je odrao re: ubrzo me je oslobodio uvanja ludaka. im mi je rana zarasla odreen sam da idem u isposnicu Sveti Zaum. Isposnicu je sagradio esar Grgur, brat Vuka Brankovia 1361. godine. U isposnici je iveo monah Simeon Milosavljevi, koga su svi zvali uti avo. Zamonaio se u nekom manastiru kod Kragujevca. Kad su utvrdili da je naopak i lud, i da nikad nee postati dobar monah, poslali su ga u Makedoniju, u ovu isposnicu. Ba kad sam tamo poao, pred mene je istrao jedan od one dvojice ludaka koje sam uvao. U trku je zgrabio motku i mlatnuo me njome preko lea tako jako da sam se stropotao na zemlju. Hitro sam skoio da bih se zatitio od sledeeg udarca. Uto su dotrali monasi i savladali ga.

Iguman je stajao i gledao ta se zbiva. Njegov pogled kao da mi je govorio: "To ti je, sinko, zato to si sam traio da te oslobodim ludaka. Opet nisi hteo da eka moju volju i re." Iako sam znao da je u pravu, i dalje sam bio ljut na njega. Gledao sam ga i u sebi mislio: "Platie ti, igumane, moju muku, kad-tad!" Simeon, zvani uti avo, voleo je da mutra i tue iskuenike. Tamo su iskuenike slali pred kraj iskuenitva, da se prekale i smire. Za onoga ko izdri mesec dana kod utog avola, smatralo se da je osposobljen da podnese sve muke i iskuenja i da je zreo da bude monah. Bio sam obavezan da ga u svemu sluam, kao igumana. Jeli smo dva puta u sedam dana, i to etvrtkom i nedeljom. Obrok nam je bio etiristo grama hleba, struk praziluka i aica ivog pasulja. So nismo upotrebljavali. Sve to mi je Simeon rekao da uradim, izvravao sam, bez pogovora. Po ceo boji dan iao je za mnom i zapovedao mi: uradi ovo, uradi ono. Nareivao mi je: "Dobrivoje, uzmi onaj kamen, podigni ga na rame, nosi ga polako do jezera i baci ga." Uzimao sam kamen, donosio ga do obale, i kad sam hteo da ga bacim, viknuo bi: "Stoj! Nisam ti rekao da ga baci, samo dotle da ga donese, pa da ga na isto mesto vrati kotrljajui ga." Vraao sam kamen bez rei. Kamen je bio teak preko etrdeset kilograma. Zatim mi je nareivao da poistim dvorite. Kad bih poistio i sakupio lie na gomilu, nareivao je da ga odnesem i bacim ujezero. Kad bih doneo ubre do jezera, vikao je da ga vratim i spustim na isto mesto odakle sam ga poneo. Kad bih to uradio, nareivao je da ga rasturim i razbacam po dvoritu, zatim opet da istim. I tako po vas dan. Odluio sam da ga u svemu i do kraja sluam, iako sam oseao u sebi elju da mu se protivim. Znai da sam jo uvek bio sujetan i samovoljan. Hteo sam da se oslobodim tog oseanja, znao sam da se takav ovek lako pogordi, pa ne moe da voli druge, samim tim ni da bude dobar monah. Ali Simeon nije bio monah koji bi na osnovu svoga iskustva ili znanja mogao od mene da napravi smirenog oveka. Uivao je da mui druge i bio uveren da je on iznad svih nas. im sam ga video, to mi je bilo jasno. Zato sam se trudio, na svoju ruku i po svojoj pameti, da se popravim i usavrim. Govorio mi je: "Slua ti mene samo da te ne bijem. Ali biu te! Uh, to u slatko da te bijem! Spremam ti se. Dobro se za tebe spremam!" I stalno tako, idui za mnom: "Uh, to u da te bijem. Uh, to u slatko da te bijem." Bio je to zao ovek. utao sam i radio ta je hteo, ali sam mislio: "E nee me tui, pa da si sto puta uti avo! U ratu me niko nije tukao, nee ni ti! Zapamtie uti avo Dobrivoja, nee Dobrivoje utog avola!" Nije mi bilo lake kad sam etvrtkom i nedeljom iao u Sveti Naum po hranu. Tamo su mi se rugali monasi. Znali su da mi je uti avo naredio da se to pre vratim, pa su me zadravali, a on me onda grdio i mutrao. Ne znam gde mi je bilo tee, u manastiru ili

kod Simeona monaha. Kad sam se vraao u isposnicu, preko polja, dizao bih ruke k nebu i iz sveg glasa zapomagao: Gospode Isuse Hriste, molim te, spasi me to pre iz ovog pakla! Prolo je petnaestak dana kako sam doao, a Simeon jo nije pokuao da me bije. Samo je i dalje izmiljao poslove da me maltretira. Jednog etvrtka naredio mi je: "Idi u kuhinju i skuvaj nam pasulj!" To me zaudilo, do tada smo jeli samo nekuvanu hranu. Posluao sam ga i otiao u aavu sobicu. Tamo sam naao bakrai, nekalaisan, toliko prljav da iz njega ni svinje ne bi jele. Ribao sam ga, trljao i prao pepelom, peskom i vodom, sve dok ga nisam donekle oistio. Plaio sam se da se ne otrujemo ako budemo jeli pasulj skuvan u istom bakru. utom avolu to nije smetalo. "Kuvaj kao to sam ti rekao!", odgovorio je kad sam mu to spomenuo. Zaloio sam vatru, sipao vodu i pasulj u bakrai koji je visio o verigama nad ognjitem. Kad je pasulj bio gotovo kuvan, doao je Simeon i upitao me: "Je l' gotov?" "Nije. ali e brzo", odgovorio sam. "A jesi li ga dobro posolio?" "ime da ga posolim, kad zna da nemamo soli?" "A... nema soli! Lako emo za to. Ne brini! Sad u ja da ga posolim, bie ba kako valja!" Uzeo je drvenu kaiku, zahvatio pepeo i ar ispod bakraia i to sve izruio u pasulj. vrknula je eravica, u pasulju se podigla pena. "Eto vidi da imamo soli". rekao je. Kad je pasulj bio kuvan, seli smo za sto. Povadio sam ugljevlje iz pasulja i poeo da srem drvenom kaikom. Niko mi nee verovati da istinu govorim ako kaem da mi je taj pasulj bio sladak kao eer! Za petnaestak dana jeli smo samo etiri puta, i to gotovo nita. Posle takvog gladovanja, kuvan pasulj je sladak, ma i posoljen pepelom! U kuhinji sam bio naao neku staru noagu; njom sam sekao hleb na komadie i jeo ga uz pasulj. Uivao sam! Pri kraju ruka, uti avo je ustao i rekao: "Spremi se, Dobrivoje, reio sam da te bijem. Zapamtie dananji dan po Simeonu monahu! Prvo u da te bijem, potom u da nastavim sa rukom." Ustao sam od stola i pustio ga da mi se priblii, onda sam zgrabio no, zamahnuo prema njegovom stomaku i dreknuo iz sve snage:

"Sad u da te proburazim, dripe!" U prvom trenutku se zbunio, onda se hitro trgao i sklonio stomak to dalje od moje ruke i noa. Kad su nam se oi susrele, jo vie se uplaio i suljajui leima o zid oprezno se povlaio ka vratima; im je bio van domaka noa, jurnuo je kao metak i pobegao u svoju sobu. Malo kasnije izaao je iz isposnice i otiao na jezero. Brodom "Korzika" odvezao se pravo u Ohrid. Gledajui za njim, u sebi sam se smejao jer se uti avo u trenutku promenio, od nadmenog oveka postao je kukavica i kao dete otiao da se ali. Ubrzo sam dobio poziv od vladike da mu se javim. Kad sam stigao, sa Nikolajem je bio i Simeon. Vladika je rekao: "Dobro doao, brate Dobrivoje! Reci ti meni, poteno, ta je to bilo izmeu vas dvojice? Brat Simeon mi ispria da si pokuao da ga ubije, da si noem hteo da ga raspori!" "Istina je to, preosveeni", odgovorio sam. "Kako, kako..." udio se Nikolaj. "Kao Milo Murata! Od ukura do grla bijela!" Vladika se nasmeja, ali se brzo pribra i ree: "Zar da ubije oveka? Nije li te strah od Boga?" "Ja sam hteo da ubijem ru od oveka, preosveeni", rekao sam. Zatim sam mu ispriao sve o utom avolu, i kako sam ga sluao, i kako me muio, i kako je hteo da me bije. Vladika se onda obrati Simeonu: "Oe Simeone, jesi li ti razmiljao o tome da li si za monaha? Ako nisi, razmisli... A sad, oprostite jedan drugome ovde preda mnom, pa idite u isposnicu s mirom." Na te rei, uti avo skoi vritei: "Vladiko, ja ne smem da ivim s njim u isposnici! Razbojnik je on, zaklae me!" "Dobro de, brate Simeone, smiri se... Kad je izmeu vas takva stvar, onda neka Dobrivoje ide u Sveti Naum, a ti ostani u isposnici", rekao je vladika.

Kako mi je bilo nareeno, tako sam i uinio. Monasi su me doekali s podsmehom. "Evo naeg delije! Nije mogao da izdri! Naiao na vrsto, i uplaio se! Pobegao!" Viknuo sam: "Babe ste vi! Dozvolili ste da vas ra od oveka mui i poniava. Uutite! Pokrijte se uima!" Podneo sam mnoga iskuenja u manastiru, a trpeo sam ih zato da bih se smirio. Ovladao sam poprilino svojim telom i mogao da mu zapovedam. Toplina i blagost ispunjavali su me i inili me sigurnim; u mome srcu ivela je velika ljubav za Boga i ljude. Episkop Nikolaj Velimirovi uzeo me kod sebe, da mu pomaem i da ga sluim. Bio je na najobrazovaniji episkop u to vreme. Do danas boljeg nismo dobili, mislim da jo dugo neemo imati takvog. Bio je veliki duhovnik, engleski ak, ovek za koga je znao skoro ceo svet. U prvim danima iskuenitva poeleo sam da odem u samou, u pustinju, da bih se posvetio i Bogu i sebi. Ta namera je sazrevala u meni i jaala; ekao sam trenutak da se zamonaim, pa da odmah krenem u planinu. Zato sam se uio molitvi, kao i ispravnom ivotu, iz knjiga i od monaha, naroito od episkopa Nikolaja. Sluao sam ga bez pogovora, s voljom i od srca. U toku dana sam slagao duhovne knjige u pakete, adresirao ih i slao na potu. Uvee, u njegovoj sobi, u njegovom prisustvu, itao sam psalme i molitve, a tek potom odlazio na poinak. On je i dalje ostajao da radi. Dugo je nou, u njegovoj sobi, bilo upaljeno svetlo. A kad sam ustajao rano, video sam opet svetlo i uo njegove korake i kaalj. Za mene neiskusnog, on je bio udan ovek, neverovatan. Gledao je oveka malo pognute glave; oima je prodirao u samu duu. Svi smo, bez razlike, bili svesni da on zna nau misao i pre nego to uje odgovor na postavljeno pitanje. Bio sam svakodnevno s njim i uvideo sam da on, iz svoje sobe, zaista zna ta se dogaa u manastiru, u gradu, i dalje. Seam se jednom kad su naelnik Okruga ohridskog i predsednik Crkvenog suda, sa jo dvojicom dravnih slubenika, hteli da odu u neko pogranino mesto. Predsednik Crkvenog suda, kao poboan ovek, doao je kod vladike za blagoslov. Ali Nikolaj nije hteo da ga blagoslovi. Molio ga je taj ovek, ljutio se na njega, ali je sve bilo uzalud. Na kraju, vladika je rekao: "Misli li, oe, da ti ne dajem blagoslov zbog toga to te mrzim?" "Ne znam zato me ne puta, vladiko. Ali ja hou da idem! Ide mi se. Zato mi ne da blagoslov?"

"Posluaj ti svoga vladiku, ne idi nikuda bez blagoslova i ne zapitkuj mnogo", rekao je Nikolaj. "Ja u onda otii, blagoslovio ti mene ili ne", rekao je, seo u kola kraljevih slubenika i otiao. ta se zbilo kasnije? Na putu, u blizini albanske granice, saekali su ih koaci, Albanci, ubili ofera a njima uzeli sve vredno i odveli ih u planinu. Poto se kraljevi slubenici nisu vratili u odreeno vreme, zainteresovala se za njih dravna vlast, i tako se brzo saznala istina. Lino je kralj Aleksandar intervenisao kod albanskog kralja Zogua i traio od njega da odmah vrati njegove slubenike. Vladika mi je priao da je kralj Aleksandar rekao Zoguu ovako: "Ukoliko mi u roku od tri dana ne vrati moje ljude ive, okupirau vas! Dosadili su mi vai razbojnici!" Posle dva dana doli su kod nas u manastir inovnici, naelnik i predsednik Crkvenog suda. Predsednik Suda bio je sav u modricama. Doao je kod vladike potiten i skruen, poklonio mu se duboko i zamolio ga za blagoslov. "Neka te Bog blagoslovi, oe. A ta je to sa tobom bilo? Zato si takav?", pitao ga je Nikolaj. "Ubie duu u meni prokleti koaci! Samo su mene tukli, iako im nita nisam skrivio." "ta sad misli, oe: zato ti nisam hteo da dam blagoslov, i zato su samo ba tebe tukli?" pitao je vladika. "Sve mi je jasno, preosveeni! Nikad vie mi se nee desiti da odem na put bez blagoslova!" Uleteo sam i ja u razgovor, samo da pecnem predsednika jer je bio gord ovek. "Odrastao si ovek, pametan si, predsednik si Crkvenog suda, oe. Zato bi ti sluao vladiku?" "uti, Dobrivoje. ta ti o tome zna!", viknuo je na mene vladika. Bilo je oigledno, u to sam bio siguran, da je Nikolaj znao kako e se oni provesti na putu. Iako je on svoju prozorljivost krio, uverio sam se u nju po mnogim dogaajima koje sam svojim oima gledao. Razmiljao sam o toj njegovoj osobini i pitao se: "Kako moe da zna ta se dogaa napolju, a ja ne mogu? Kako on zna ta ja mislim, a ja ne znam ta on misli?" Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on ovek. eleo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i nain za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas.

Znao sam ta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao ta radi nou kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasuila, i da se jedan vor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako u videti ta nou radi! Sutradan je vladika otiao poslom u grad; izbio sam vor i paljivo ga oistio; sa njegove spoljne strane zabo sam ekseri i vratio vor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi. Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uvee, kad se on vratio, itao sam psalme i molili smo se. Posle sam otiao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i paljivo, na prstima, priao vratima vladiine sobe. unuo sam i oprezno izvukao vor; kroz otvor je iknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekseri je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i vor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego to sam mogao da se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu. Odskoio sam i potrao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obeavao mi da nee bilo ta naao da mi uini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plaio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi. Nisam smeo u oi da mu pogledam. No sam proveo u dvoritu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuivao da uem u zgradu. Sledee noi sakrio sam se dobro u jednom oku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoi neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam uo glas, znao sam da je Nikolaj. "Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj", rekao je. Uveo me u sobu, saekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otiao. Bio sam zbunjen i udilo me to mi nije rekao nijednu prekornu re. Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz upe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saoptio mu: "Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radi." Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi: "Ti hoe da bude monah, Dobrivoje. Ako si mukarac, spremi se za junaki podvig!" "Tu sam, vladiko. Preiveo sam rat, glad; ludake sam uvao, utog avola trpeo, pa i taj podvig, o kojem govori, valjda u izvriti", rekao sam.

"Lako je, Dobrivoje, s ljudima se boriti i trpeti kad se mora. Ali sad e se sa sobom uhvatiti u kotac; svoju volju e isprobati i oeliiti. Imaj ovo na umu: pred svojim telom milijarde ljudi drhe, maze ga, pokoravaju mu se. Spremi se!" "Ovde sam, vladiko. Nareuj!" Mislio sam tada da ne postoji napor koji ne bih mogao da izdrim. Bio sam mlad, jak, prekaljen i samouveren, a pomalo i ponosan to u doiveti neto nepoznato i veliko, i to u se dokazati pred samim vladikom. Od ranog jutra vladika mi je zabranio da pijem vodu i da bilo ta jedem. Tog dana smo pakovali knjige, adresirali pakete i slali ih na potu, a uvee smo se molili Bogu. Prvo smo se po trista puta poklonili pred ikonama, zatim smo pevali Svetoj Bogorodici, na kraju smo kleknuli da se molimo. U sobi smo imali asovnik koji je otkucavao na svakih etvrt asa. Puna dva asa molili smo se na kolenima pred ikonama, na pirotskom ilimu. On je veto podvio desnu nogu, pa mu nije smetalo kleanje; nije se pomicao. Mene su, pak, bolela kolena, zato sam morao da se oslanjam na ruke, da uim, da se okreem na jednu pa na drugu stranu. Poto sam bio iza njega, nije video ta radim. Onda smo ustali i dva asa se molili stojei, bezglasno. "Umno se moli, ne krei jezikom, sinko. Bog zna nae misli. Post nema znaaja bez molitve; ak bi mogao da nam nakodi", rekao mi je. Hleb i vodu nismo okusili celog dana i naredne noi. Nastavili smo i sutradan. Trpeo sam glad i e; radio sam, molio se i utao. Treega dana mi je bilo veoma teko. Podnosio sam lake glad jer sam se na nju bio navikao, ali me je e strano muila. Svest mi se u pojedinim trenucima mutila, oseao sam muku u elucu. Uvee nisam mogao dugo da izdrim na molitvi, ranije sam legao; Nikolaj je ostao sam na molitvi. Ujutru, kad sam se probudio, zatekao sam ga da se i dalje moli. Bog zna kad je i koliko je taj ovek spavao. etvrtog dana telo me peklo kao da je bilo zapaljeno; oseao sam vatru u sebi. Naroito su me bolele zaceljene rane. Oko rana na nogama, na rukama i na grudima, nosio sam velike modrice; bile su neprijatne za gledanje. I sa tim modricama se neto dogaalo. Bolela me lea, i glava, stalna muka mi je bila u elucu, srce se uznemirilo. Odlazio sam esto do prozora i udisao sve vazduh; kao hladnu izvorsku vodu pio sam ga. Petog dana poeo sam da smrdim. Usnice su se lepile jedna za drugu, bile su slane, na jeziku se javila, u velikoj koliini, sluz sasvim slina gnoju, koju sam esto ispljuvavao. Sedmog dana doiveo sam preobraaj; vratilo mi se rumenilo u obraze, skoro su prestali bolovi. Ali sam bio nervozan i nisam mogao da spavam; drhtao sam, bio sam strano edan. Tada sam prvi put osetio da nisam u stanju da se dalje borim. Hrabrio

sam se raznim mislima, junaio se, zainatio se, ali mi nita nije pomoglo. Na kraju sam odluio da spakujem svoje stvari i da pobegnem od Nikolaja. Slagao sam ga da izlazim napolje radi sebe. im sam proao kroz vrata, jurnuo sam u svoju sobu i spakovao se na brzinu. Kad sam se okrenuo da izaem, ugledao sam ga kako stoji u otvorenim vratima. Uhvatio me za ramena, okrenuo i naredio da se raspakujem. Bio sam zbunjen, nisam znao ta da radim i kako da ga se oslobodim. Molio sam ga ponizno da me pusti da odem, ili da mi dozvoli da jedem i pijem, ali me on oigledno nije ni sluao. Kad sam video da nemam kud, suze su me zapekle u oima, umalo nisam zaplakao od muke. Nije za to mario, uzeo me za uvo, kao osnovca, i poveo u svoju sobu. "Babo jedna! Ti li si taj koji hoe da bude monah?! Pun si prljavtine u telu i krvi, sa tim ti eli da postigne neto veliko, da postane svetlost! Zar ne osea da u tebi ubre sagoreva i da sav smrdi! Ako eli dobro sebi, i ako eli da u ovom ivotu na zemlji vidi carstvo Boje, sedi, radi svoj posao, i moli se kako ti kaem!" Do jedanaestog dana nije mi ni jednom dozvolio da izaem. Tada sam opet odluio da beim. Smislio sam bio kako da izletim iz sobe i pobegnem kud me noge nose. Ali kad sam krenuo opet me je Nikolaj zaustavio na vratima. Zakukako sam iz sveg glasa; tresao sam se od muke. Molio sam ga kao oca roenog da me pusti. Govorio sam mu da e creva da mi se zalepe od gladi i ei, i da u sigurno umreti. Ni kukanje ni preklinjanje nisu mi pomogli. Malo posle, dao mi je flau i naredio da je dobro operem i donesem vode. Zgrabio sam flau i otrao, to sam bre mogao, na esmu, otvorio slavinu do kraja, poturio usta i slatko se nagutao vode. Onda sam oprao flau, napuno je vodom i doneo u sobu. Vladika me upitao: "Jesi li dovoljno pio?" "Jesam, preosveeni." "Dobro, ako si. A sad u te, sinko, pitati neto. Razmisli dobro ta e mi kazati, ne mora odmah da mi odgovori, moe i kroz jedan sat. Reci: zato si hteo da me uhodi? Ako mi kae istinu, bie mi uenik, ak. Ako me slae, oterau te!" "Nije mi potrebno dugo da razmiljam, vladiko. Ono to bih ti rekao kasnije, mogu ti rei odmah. Hteo sam da vidim ta radi vladika kad je sam u sobi!" "Pa, sinko, ovih dana si bio sa mnom u sobi i video si ta radim. Nema vie razloga da viri kroz vor."

Opet sam molio da me pusti da ivim kao drugi monasi; mislio sam da stvarno vie ne mogu da izdrim bez hrane i pia. Ratovao sam, gladovao, proao mnoge zemlje i video udesa, ali mi se inilo da je ovo iznad mojih snaga. Ali me nije pustio. Rekao je: "Kad ti se svest zamuti, dau ti malo vode. Ako na svaki sat ili dva bude uzimao po gutljaj, prestae ti vrtoglavica." A on nije ni pogledao flau; ni kap vode nije okusio! Nije se moglo videti da li trpi; molio se svakodnevno, i dalje kao prvog dana. Trudio sam se koliko sam mogao, ali mi je molitva bila slaba jer sam stalno mislio da li u iv doekati sledei dan, i smiljajui razne naine kako da uteknem od njega. On je znao ta smeram, i uvek me spreavao. Danju je bio kraj vrata, a nou je moj krevet stavljao popreke uz vrata, da ne bih pobegao dok spava. Potu smo primali kroz prozore, na isti nain smo je slali. Izdrao sam jo pet dana bez hrane i sa malo vode. Ukupno esnaest dana smo gladovali. Sedamnaestog dana uli smo motore i kroz prozor videli automobile. Vladika mi je tada rekao: "Evo, dolaze nam gosti, Dobrivoje. Raduj se. Da nije njih, nastavili bismo ovako do trideset punih dana." Izaao je iz sobe, umio se, obukao sveano odelo i doekao goste. Pozvao je Filipa kuvara i odmah ga poslao da donese pastrmke, vino i drugo to je potrebno za ruak. Takoe, naredio je kuvaru da za nas dvojicu spremi "nau hranu". Kad smo seli za sto i poeli da ruamo, gosti su jeli pastrmke, a nas dvojica redak kaamak. Kuvar je znao kakva je to "naa hrana", oigledno je imao slina iskustva. Morali smo da jedemo kaamak, jer bi nam se smuilo od jake hrane posle dugog gladovanja. Tog dana smo jeli malo, sutradan malo vie, treega dana bio sam sit. im sam se uz pomo hrane malo vratio u ivot, bio sam lak i oran za svaki posao, i vre volje nego ranije. Modrice su mi sa tela nestale, kao da nikad nisu postojale, rane nisam oseao kao da ih nikad nije bilo. Gladovanjem sam oistio krv, a krv je oistila telo od bolesti i rana. Tada sam shvatio ta je gladovanje. Radovao sam se to sam koliko-toliko izdrao sve te dane, i zarekao sam se da u ubudue biti asketa i da u gladovati esto. U goste su nam doli dvojica ministara; bili su pali u nemilost kod kralja Aleksandra. Nikolaj je vaspitavao kraljeve sinove, Petra i ora, pa je imao veliki uticaj na dvor. Oni su to znali i doli su da ga zamole da se za njih zauzme kod kralja. Vladika imje rekao: "Ne bih vas branio, da sam uo neto ravo o vama. Ne bojte se. Bie sve u redu." U to vreme u manastiru svetog Nauma proizvedeni su u monaki in dvojica seljaka. Jedan od njih, Dragoljub Radovanovi, iz sela Bonjana, bio je bolestan od tuberkuloze; lekari su mu rekli da e umreti najkasnije za dvadeset dana. Bio je poboan ovek, doao je da umre u manastiru i da se sahrani kraj crkve. Nije se uzdravao u hrani, i po

reima ruskih monaha zbog toga se razboleo. Rusi su mu predloili da se lei ovako: da mu oitaju molitvu jeleosveenja, zatim da gladuje dvadeset dana, bez jela i pia. Ako to izdri, obeali su mu sigurno ozdravljenje. Taj ovek nije imao kud, sve je ve bio isprobao, pa je prihvatio njihov predlog. Poto nije mogao sam da se uzdri od hrane, vezali su mu ruke. Ceo dan su ga uvali, a ujutru i uvee itali mu molitve za zdravlje. Noivao je takoe s monasima. Izdrao je glad i e svih dvadeset dana. Namuio se bio dosta, ali je istrajao do kraja. Nije bio ni neto naroito omrao; za to vreme porasla mu je brada, malo je drukije izgledao. Dvadesetog dana, kad je ve isticao rok, nekako je prevario monahe i utrao u kuhinju, tamo je na stolu bilo neto hrane. Onako vezanih ruku, nabio je glavu u anak i pojeo pasulj. Kad su Rusi saznali ta je uinio, nisu mu zamerili, ve su mu odvezali ruke i umili ga. Rekli su mu: "Od danas jedi koliko hoe. Ozdravio si! Ali ako se ubudue ne uzdrava, znaj da e se opet razboleti, moda i gore." Dragoljub je ozdravio, odrekao se sveta i zauvek ostao u manastiru. Kasnije je postao jeromonah, pa iguman. Za njim su dole njegova ena i dve erke; i one su se zamonaile. Dragoljub i taj drugi seljak zamonaili su se malo pre mene. Njih dvojica stajali su u dvoritu i sa vladikom razgovarali, kad sam ja naiao. Poao sam ka vladici da mu poljubim ruku, kao to je red, a on mi je naredio da prvo poljubim tek zamonaenu brau. Morao sam da ga posluam, bio sam tada iskuenik, iako mi nije bilo prijatno da to uradim. Kad sam poao da poljubim ruku Dragoljubu, on je zablistao od sree to je doekao da mu ja, pismen ovek i ratnik sa odlikovanjima, odajem takvo potovanje. Smejala mu se od zadovoljstva kosa na glavi i lice i brada; topio se ovek od radosti. Poljubio sam ga u ruku i poao prema vladici. Ali mi je on naredio da i drugome bratu ukaem istu ast. Opet sam morao da ga posluam! I ovaj je zablistao. Pribliujui mu se, mislio sam: "Smej se ti, smej. Pokazau ti ja kol'ko si veliki ovek i vei od mene. Gordi se ti i dii se, videe kako e proi!" Uzeo sam njegovu desnu ruku i vrsto je stegao; umesto da poljubim, ugrizao sam njegovu nadlanicu iz sve snage. Slatko sam ga capnuo! Jauknuo je od bola. Vladika je zatim uzeo monahovu ruku i kad je video dubok otisak zuba i malo krvi, okrenuo se i rekao mi: "Gord si ti i sujetan ovek, Dobrivoje! Ni za jo osam godina kod mene ti nee postati monah!" "Ako, preosveeni. Ovaj je dobio ono to zasluuje. A ti znaj da ima jo eparhija osim tvoje!" Brzo sam shvatio ta Bog od oveka trai i kakav ovek treba da bude da bi mu ugodio. U to vreme mnogo sam se molio i dobio od Boga veliku blagodat, time i izvesnu slobodu u ponaanju. Oseao sam u sebi toliku snagu da sam tom silinom duhovno vladao svim ljudima oko sebe. Nikoga se nisam bojao, iako sam bio samo iskuenik, poetnik. Vladika je tano znao kakav sam, i mislim da me je cenio vie nego druge. Znao je da sam namerno ujeo za ruku naduvenog novajliju, znao je zato sam to uinio.

Sutradan je vladika poao u eniski manastir i poveo me sa sobom. im smo stigli, okupile su se monahinje. Posluile su nas vodom i eerom. Stajao sam uz vladiku, priao vie nego to treba, i malo se epurio i pravio vaan pred monahinjama. Odjednom, vladika me oamario. Posrnuo sam od udarca, i pocrveneo od sramote i bruke. Monahinje su se zbunile i nisu znale ta bi, kako da se ponaaju; gledale su me pomalo sa aljenjem. utao sam, ali sam u sebi poeleo da se otvori zemlja i da u nju propadnem da ne bih vie podnosio sramotu. Izdrao sam nekako do kraja da budem srdaan u razgovoru, a crvenilo mi nikako nije silazilo s lica. Kad smo se vraali u manastir, celim putem sam utao, re nisam hteo da kaem Nikolaju. Znao sam da je on kuao moje smirenje i lomio moje samoljublje, ali mi to znanje nije pomoglo da sve odmah zaboravim i da mu oprostim. Nije mi bilo teko to me je udario i naneo mi fiziki bol, ve to je to uinio pred monahinjama. Spopala me velika muka, bio sam koliko ljut na njega, toliko tuan, ne znajui kako da se prema njemu ponaam. U tom raspoloenju smo stigli u manastir. Onako neraspoloen otiao sam pravo u svoju sobu. Nije prolo mnogo vremena, kad me pozvao jedan monah, koga sam voleo, da izaem napolje. Stajao je nasred dvorita. im sam mu priao, oamario me tako jako da sam u trenu ugledao sve zvezde. Ne shvatajui zato to ini, niti se trudei da to saznam, u magnovenju sam mu okrenuo i drugi obraz. Nije me udario drugi put. Nisam bio ljut, niti sam osetio sramotu. I ba kad sam hteo da ga upitam, zato je to uinio, spazio sam monahe, svetenike, sluge, svuda oko nas, na prozorima i iza zidova. Tako su vladika, iguman i ostali, proveravali moje smirenje; hteli su da vide koliko su me napustili gordost i samoljublje. Posle podne, idui u kuhinju, proao sam pored vladike; sedeo je na doksatu kraljevog odeljka. Blagonaklono me je pogledao, nasmejao se i pozvao me. Rekao mi je: "Dobrivoje, idi odmah igumanu i kai mu da ti spremi odelo za monaenje. A ti se okupaj, oeljaj, uredi se... Vreme je da zbaci zauvek sa sebe to svoje areno odelo!" Prilikom postriga, vladika je pitao oce i vernike, bila ih puna crkva, da li sam dostojan da budem monah. Svi su u jedan glas odgovorili: "Dostojan je!" Tako sam postao monah. Dobrivoje Milunovi postao je Kalist Milunovi. Kad je sveani in bio zavren, a ja ve obuen u monaku odeu, Simeon Milosavljevi, zvani uti avo, priao je vladici Nikolaju, uneo mu se u lice i prosiktao: "avole crni! Razbojnika si proizveo u monaha!"

Vladika je smireno odgovorio: "Pitao sam i oce i brau da li je Dobrivoje dostojan monakog ina. Svi rekoe da jeste. Tebe svi zovu avo uti, a ti meni kae da sam ja avo Crni. Rasudi sam da li si u pravu, i da li treba verovati tebi jednome ili ovim ljudima?!"

DIO II MONATVO sadraj Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizika snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snano, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvinih rei. Jedino sam nou ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za vei duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne elje u meni; tako nisam mogao da se predano i s panjom molim, onako kako sam eleo. Mnogi monasi doli su u manastir, da bi se nainom ivota i stalnom molitvom pribliili Bogu. To su eleli, ali su bili oputeni, nedisciplinovani; zato se njihove due nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tanost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja izmeu brae i mene, a to nisam voleo jer nisam eleo da se istiem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da ivim polovino, od danas do sutra, da se ponaam kao svetski ovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odei. U srcu sam, kao iskuenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj oseaj probudio je u meni tenju, elju, da u bespotednoj borbi prodrem u dubinu svoga bia i saznam istinu o ivotu, i put i svrhu svoga ivljenja na zemlji. Znao sam da su neki nai preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepriavaju tuu slavu i doivljaje; hteo sam u te prie lino da se uverim. Posle dugog uenja i razminjanja, uvideo sam da u jedino u samoi, u pustinji, moi potpuno da izvrim sve ono to se od mene kao monaha trailo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da u, u beskrajnom iskustvu i u estim dodirima sa duhovnim vanvremenim istim silama i najdubljim tajnama, stei sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, iveti ivotom dostojnim oveka. Odmah nakon monaenja, otiao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: "Preosveeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hou da se usamljen, u tiini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokuam da se oistim i smirim.

Ti zna da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preiveo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da u izdrati ivotu samoi." "Znam za tvoju elju, Kaliste. Verujem da e ti koristiti samoa; ima moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te putam samo na godinu dana." Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teke dva kila, rende za glaanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, elina slova, pic za kamen, eki. Alat mi je bio potreban da uredim peinu i za pravljenje krstia od drveta. Poneo sam i dva ebeta, tri para vea, etiri kila projinog brana, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi izmeu dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Iao sam ozaren nadom da ulazim u ivot pun nepredvienih tajni. Slutio sam da me oekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plaio. Bilo je to kao da sam iao prema novom roenju u nekom drugom, boljem svetu. Bilo je mnogo peina u planini. Odabrao sam jednu koja je bila prostrana, sunana, suva i, kako mi je izgledalo, pogodna za ivot. Nalazila se iznad potoka, izmeu sela Velgota i Bolna. Unutra je bila jedna greda, u blizini svoda, postavljena popreno od zida do zida. Na njoj su verovatno, nekada davno, obani suili meso na dimu. Po izmetu, bilo ga je za dvoja dobra kola, utvrdio sam da su u peini noivale ptice. Prionuo sam na posao i odmah oistio svoje budue boravite. Do mraka sam se ve umorio i sedoh u kut peine. Uto su doletela dva orla. Vili su se malo pred ulazom, zatim su uleteli i spustili se na gredu. Bili su to peristerski orlovi, veliki kao urani. Utiao sam dah; nisam se micao, da bih ostao neprimeen, i video ta e se dogoditi. Iako je bilo mrano, ubrzo su me primetili. Gledali su me odozgo, klimali glavom, kao da kljucaju, isputajui neke utave glasove. Bio sam uljez u njihovom boravitu, nepoznati gost, ali me nisu napadali niti su me se plaili. Kad se sasvim smrailo, uhvatio sam jednog za noge i polako ga spustio na pod. Nije se branio. Ali im je stao na noge, poeo je da me udara ogromnim krilima. Da sam bio neto slabiji, sigurno bi me oborio na pod i ko zna ta mi uinio. Oslobodio sam ga se nekako, i upalio sveu. Odmah je sklopio krila i umirio se; stajao je zbunjen, kao da ne zna ta e. Orao je bio slep pri svetlosti svee. Gledao sam ga jo malo; onda sam ga opet uhvatio za noge i vratio na gredu. Nije se branio. Prespavao sam tu no u peini zajedno sa orlovima. Ustao sam rano da pripremim grau za zatvaranje ulaza u peinu. Orlovi su ve bili odleteli. Odabrao sam nekoliko borova, oborio ih, okresao i isekao na potrebne duine. Oko podne orlovi su se pojavili. Jedan je u kljunu nosio dugaku zmiju; zmija se uvijala, pokuavajui da se oslobodi. Kada je orao stao na gredu, ispustio je zmiju na pod.

Zatim je i drugi sleteo, ubili su zmiju i pojeli je. Potom su odleteli. Nikad ih vie nisam video. Do kraja dana dobro sam utvrdio ulaz. Ostavio sam samo mali otvor, irok koliko da se provuem, koji sam zatvarao posebnim oblicama. urio sam da zavrim posao do mraka, kako bih se zatitio od zveri, jer sam u blizini ve bio opazio stope medveda. Poravnao sam picom pod i zidove, blatom i kamenom pregradio peinu, tako da je izgledala kao dobra i prostrana soba. Uz desni zid pobio sam etiri soje, sluile su mi kao nogari kreveta. Izmeu dve jake motke razapeo sam ebe /kao to se prave nosila/, motke sam onda stavio na soje, i krevet je bio gotov. Za pokrivanje sluilo mi je odelo i drugo ebe. Vatru sam palio kresivom i trudom, a drva je bilo u izobilju svuda okolo. Za tri dana sam tako dobro osposobio peinu da sam u njoj mogao udobno da ivim. Kasnije sam podnoje kreveta opleo pruem, kao i sto i stolicu koje sam u meuvremenu od drveta napravio. Dok sam ureivao peinu, molio sam se da mi se otkrije ime u ubudue da se hranim. Hrana koju sam poneo, brzo je nestala. etvrtog dana poao sam u potragu za nekim jestivim biljem. Idui umom, izbio sam na proplanak; tu sam naiao na bocu koja je nad zemljom imala bodljikavu izraslinu kao loptu. Ta biljka je bila vrlo ukusna, kao iva hrana; ukus joj je bio slian korenu kupusa. Nabrao sam podosta tih bodljikavih lopti, oistio ih noem i odneo u peinu. Zatim sam poao da razgledam planinu. Primetio sam dve bukve, oko njih veliku gomilu kamenja, koje su obani tu bacali sklanjajui ga sa panjaka. Meu kamenjem rasle su koprive u velikim bokorima. Nabrao sam itavo breme i prostro ih pod drvo da se osue u hladu. Kasnije, kad su se koprive osuile, uzeo sam jednu koulju, vezao joj rukave i kolir, i u nju kao u dak potrpao sasuenu biljku. Naao sam i neke divlje kruke, pa sam ih nanizao na konac u niske. Te zime hranio sam se suvim koprivama, krukama i korenjem. Na planini Petrini u prvom ratu bio je front; poloaj oko moje peine drali su Francuzi. Tragovi rata jo su bili oigledni; svuda naokolo prepoznavale su se rupe od granata, rovovi, sanduci za municiju, polomljene kare, lemovi... Komade pleha upotrebio sam kao plotnu za ognjite /ozidao sam ga kamenom u peini/, a lemove kao sudove za vodu i za kuvanje. U peini sam imao sve uslove za normalan ivot. Ali u njoj nisam voleo da se molim. Samo napolju, pod vedrim nebom, bio sam sposoban da saberem misli i da potpuno, slobodno i jasno, izrazim svoja najdublja oseanja. Verovatno mi je to ostalo iz rata, kada sam se navikao na takav odnos prema molitvi.

Ipak, prvih dana moga boravka u planini, nisam smeo da se molim van peine. Plaio sam se medveda; mogao je neopaen da mi prie, a da ga ja, budui u ekstazi, ne osetim. Zato sam morao u planini da naem neko sigurno i zgodno mesto. Iznad peine naiao sam na jednu stenu; izgledala je kao rascepljena. Vrhovi su joj bili prilino odvojeni, a podnoje skoro sastavljeno. Od jednog do drugog vrha pruala se iroka ploa, bila je kao kakva nadstreica. Podnoje ravno i prostrano za stajanje. Mesto mi se veoma dopalo jer je stena bila na velikoj visini, pa medvedi i vukovi nisu mogli da me napadnu. A irokom ploom, nadstreicom, bio sam zatien od kie. Sa te visine, satima i danima sam posmatrao prirodu oko sebe: zemlju, vasionu, sunce, zvezde; ptice, ivotinje, bilje. Ponekad sam drhtao od neizvesne budunosti, od onog nepoznatog to me ekalo, od slutnji da moda neu moi da izdrim borbu sa svojim ulima, eljama, navikama, seanjima. U poetku sam jeo jednom u tri dana, kasnije jednom u sedam dana. Kuvao sam koprive, jeo koren boce ili poneku suvu kruku; so namerno nisam bio poneo. Kako su dani prolazili, sve sam manje oseao potrebu za hranom; ve posle mesec dana, jeo sam vrlo malo. Veliku nudu sam vrio jednom u sedam dana. Zbog takve ishrane pojavila mi se strana prljavtina na telu; bio sam sav prekriven smrdljivom trokom. Koa se ljutila kao posle dugog sunanja u leto. To je trajalo oko dva meseca. Nikad nisam mogao da podnesem neistou, trpeo sam je samo kad sam morao. Ovo sada bilo je nepodnoljivo; svakoga dana sam se kupao po nekoliko puta. Vodu sam donosio sa potoka, grejao je na vatri, i prao se dugo. Da nisam bio poneo dosta spuna, i da nije bilo potoka u blizini, morao bih da idem ak do Ohridskog jezera, da sperem smrad sa sebe. Pomiljao sam da napustim planinu i da se vratim u manastir. Moje obitavalite ponekad mi nije bivalo ba po volji. Javljala mi se elja za ukusnom hranom i dobrim piem; naroito sam se seao vrue proje, koju je majka nekad spremala, peenog krompira, mesa, gibanice, vina, vrue rakije. Pa i devojaka sam se seao, onih koje su me volele i kojih sam se dobrovoljno odrekao. elje i seanja iz ranijeg ivota nisu mi danonono davali mira. Telo je trailo da mu ispunim stare prohteve. Da se odbranim, dugo sam se molio da zavolim ivot u planini i u samoi. Posle nekoliko dana uporne molitve, u zoru, odjednom, na mene se izlila nebeska svetlost, obasjala me celog, i u trenu rasturila oblake seanja i elja. Ispunio sam se neiskazivom radou i velikim, dotad nedoivljenim veseljem. Bio sam srean to sam tu, na toj planini, ba na tom mestu, i sasvim sam. Borio sam se junaki. Meutim, iako sam gladovao, malo spavao i dugo se molio, jednom mi se u snu ipak prosulo seme. Svako bi mogao da ivi dugo u planin, gotovo bez problema; nita mu se runo ne bi desilo, samo bi mu moda bilo dosadno. I meni je bilo kadikad dosadno, sve dok nisam poeo dugo i istrajno da se molim. im sam donekle uspeo da prodrem u svoju nutrinu i

da um pribliim srcu, sve u meni se uzburkalo, javila se silovita negativna energija koja je izazivala strah i u snu i na javi. Oseao sam nailazak toga zla po nemiru i panici to su me celog obuzimali, a opipljivog razloga nije bilo. Bivao sam uznemiren i preplaen vie nego kad su mi na frontu nareivali da juriam na rovove, na naperene puke i mitraljeze. Jeila mi se kosa na glavi i podilazili me ledeni marci kad bih, na kolenima u molitvi, uo da neto iz mene trupe i lupa u mraku peine. Taj strah mi je jeo kosti! U svetu, zlo se na oveka izliva uglavnom preko drugog oveka, posredno. Treba se neposredno sresti sa zlom silom, jer se tada vidi koliko je ona lukava i uasno jaka! Ako nisi hrabar i nema ivotno i monako iskustvo, ne treba ni da pomisli da ivi molitveno u samoi. Izloio bi se, sigurno, mnogim duevnim i telesnim opasnostima. U prvo vreme molio sam se po vas celu no, kasnije po tri ili etiri sata. Usamljen duhovni ovek nema s kim da razgovara, pa se i zato, hteo ili ne, neprekidno moli. Molio sam se onoliko koliko mi je bilo dovoljno da osetim radost u srcu. Ostalo vreme koristio sam za itanje i razmiljanje, a preko dana pravio sam drvene krstie, itao Novi zavet, Psaltir i druge duhovne knjige. Opet je bio poeo, i to esto, da mi se javlja onaj glas /kao pre rata, u ratu i po ratu/, ali je sada bio jasniji i odreeniji. Dozvoljavano mi je i da postavljam pitanja, da razgovaramo. Obavetavao me o svemu to sam eleo da znam, i vie od toga. Znao sam da to nije dobro za mene, pa sam se dugo molio da ga se oslobodim. Znao sam da mogu da budem prevaren i zaveden tim malim istinama koje unapred saznajem, ukoliko bih se pouzdao samo u to to mi se kae, a ne u Boga i u sebe. Mogao sam lako da se pogordim, da pomislim da sam postao velika linost, da mogu da saznam sve to hou i da sam dostojan da razgovaram sa svevideom vinjom silom. Meutim, uvek sam imao na umu da sam slab i nitavan i drao sam se proverenog puta strogo, onog puta koji vodi oienju tela, due i savesti. Zato sam se molio da vie ne ujem taj glas. Uzdao sam se u Boga, u svoju savest, u svoje srce i u svoj razum. Mnoge sam mesece proveo na steni, od istoka do zahoda sunca, i danju i nou, sa rukama prema nebu, i sa mislima Bogu usmerenim. Uzdravao sam se od hrane, malo sam spavao, molio sam se. Radio sam sve to sam od drugih saznao, i koristio lino iskustvo, a sve u elji da steknem smirenje i prosvetlim svoj razum. Znao sam da moj duhovni napredak ne zavisi samo od moje volje i mojih napora, ve vie od volje i pomoi Boje. U toku dana molio sam se po sedam puta. Nisam govorio molitve napamet. Bogu sam saoptavao ono to mi je naviralo iz dubine due. U slobodno vreme pravio sam krstie od imirovog drveta: istio sam drvo, rendisao ga, utiskivao slova, lakirao. Istovremeno sam posmatrao prirodu i ivot oko sebe i uivao. Tada sam video jasno da se ceo ivot, u svakom trenu, svim svojim silama, upinje da bude to blie svetlosti, da se sjedini s njom, da postane svetlost. Najistinitije sam se ipak radovao svojim vienjima i unutranim doivljajima. To je bio moj put ka svetlosti, ka izvoru ivota.

Kad bih, obino pred zoru, posle svenone molitve, dobijao blagodat ili doiveo vienje, srce mi se punilo nezemaljskom lepotom, a usta slau slaom od slasti meda. Danima posle toga nisam imao nikakvu elju za hranom, niti sam je uzimao, a nije mi se ni spavalo. Bio sam lak, bodar. etao sam planinom kao da sam na nebu; u meni je cvetalo obilje lepote i nita nije moglo da pomuti to moje stanje radosti. Kod dugotrajnih unutranjih molitava, kad mi se um sputao u srce, na glavi sam oseao neki kapak, kao da mi se neko ovla naslanjao na teme; njega sam oseao u svakom trenutku. Iako sam bio daleko od ljudi, znao sam, na neki svoj poseban nain, ta se sve u svetu dogaa. Upoznao sam bio sutinu svojih oseanja i nagona; kasnije sam ih lako prepoznavao na licima drugih ljudi. Svaki trenutak dana ili noi bio mi je ispunjen; oseao sam vreme, bio sam deo njegovog ritma. Runi sat sam navijao svakog dana u isto vreme, tano u sekundu! U isto vreme sam se budio, poinjao sa molitvom, radio. Telo mi se istilo, suilo se, postepeno se potinjavalo duhu. Rane i kurum u pluima nisam oseao. Peina je zimi po prirodi topla, a loio sam i vatru; ali mi je sneg smetao. Nisam mogao tada, zbog snega, da stojim na svojoj steni, pod vedrim nebom. Pokrivao sam se sada samo odeom, jer sam ebe bacio ubrzo po dolasku. Jedne noi; bilo mi je veoma ugodno jer sam se pokriven ebetom, onako debelim, toplim i mekanim, bakario svu no u slatkom snu i probudio se tek posle est. Tada sam se ozbiljno naljutio na sebe. "Ako ti, Kaliste, eli da lenstvuje i uiva, to si doao u planinu?! Vrati se u manastir, spavaj u toplom krevetu, tamo e te drugi buditi. Ili se vrati u svet, pa ivi i uivaj!", rekao sam sebi. Tada sam savio ebe, onako po vojniki, dobro ga uvezao, bacio u potok i gurnuo niz vodu. U prolee je planina oivela, a meni je laknulo jer sam se oslobodio snega. Olistala je uma, iznikla trava, probudili se medvedi, porasle mlade koprive. Svega je bilo u izobilju, i za ivotinje i za ptice, pa i za mene pustinjaka. Poto sam se osetio fiziki jakim, odredio sam sebi vee podvige. Noi su bile tople, pa sam najee bio na svojoj steni u molitvi, ili sam itao u peini. Svakim danom sam postajao tvri u uverenju da idem dobrim putem ka Istini. Sve moje misli bile su usmerene ka onom viem i od svega vanijem; samo ponekad, vrlo retko, osetio bih da elim da vidim oveka. U leto su sazrele divlje kruke zvane slanopoe; jedno stablo je bilo blizu moje peine. ekao sam da kruke dobro sazru, pa da ih oberem i ostavim za narednu zimu. Kad je dolo vreme, poao sam do kruke, ali na njoj je ve bio zaseo vredniji domain od mene - jedan ovei medved.

Seo sam na zemlju, zauen. Gledao sam ga kako lomi grane i baca ih dole, zatim silazi i jede, pa se opet polako penje... Primetio je i on mene, ali nije obraao neku veu panju. Niti sam hteo, niti smeo, da ga uznemiravam. Jedva sam doekao as kad se najeo i otiao. Tek sam se tada usudio da priem; kako je ostalo i za mene dovoljno kruaka, nanizao sam ih na konac i ostavio za zimu. Hteo sam ipak blie da upoznam tog medveda. Razmiljao sam kako da mu se pribliim. Znao sam da e on opet doi, kada ogladni. Zato sam od stabla do peine poreao kruke, u nizu, na razdaljini oko jednog metra. Sutradan, kad je doao, ugledao je da na granama nema plodova. Njuio je okolo, mirisao, plazio jezik; onda je naiao na moju kruku, uzeo je, zatim drugu. pa treu, i tako se primicao peini; unutra sam ekao dobro zatien brvnima. Kad je stigao do ulaza, pruio sam mu kroz otvor jednu kruku drei je vrhovima prstiju. Oklevao je, mirisao izdaleka; video mu se strah u oima. Ali elja mu je bila jaa od straha. Izduio se koliko god je mogao, ispruio glavu i oprezno uzeo kruku. Onda se naglo povukao, kao da sam ga oinuo. Jo nekoliko puta se to ponovilo. Sutradan je opet doao. Bivao je sve slobodniji i smeliji. Posle pet-est dana sasvim se oslobodio. Vie nije hteo ni da ode, etkao se okolo, lekario u blizini, onda dolazio po kruku. Prvih dana nisam smeo da izaem iz peine. Plaio sam ga se, zver uvek ostaje zver, ovek u nju ne moe da se pouzda. Prvih dana gaao sam ga kamenjem i vikao na njega da bih ga oterao. Kasnije smo se ipak sprijateljili. Ponaao se kao domaa ivotinja. Iako sam ga bio zavoleo, ipak nisam hteo da ga mazim, niti sam mu dozvoljavao da se sa mnom igra i da se prema meni ponaa kao da smo ravnopravni. ivotinji se uvek mora staviti do znanja da je ovek iznad nje. U okolini je bilo i lisica. I one se nisu plaile kad smo se susretali. Tako sam saznao da ovek moe, ako hoe, da pripitomi i medveda i lisicu. Ali kurjaka, ne! Kad sretne oveka kurjak ga ili odmah napadne, ili bei kao da ga vetar nosi. Sretao sam ih esto, ali ni jedan nije nasrnuo na mene. Da sam poeo da predoseam, prvi put sam primetio kad sam se jednog dana sunao ispod peine. Odjednom sam predosetio da moram da ustanem i da se sakrijem; glas mi je rekao da brzo pobegnem u peinu. Tek to sam se sakrio, uo sam glasove ljudi. Bili su to lovci s kerovima, prolazili su niz potok. Pritajio sam se u peini sve dok nisu daleko odmakli. eleo sam da budem sam, da niko ne zna gde ivim. A da su me videli, brzo bi se proulo po okolnim selima da gore u planini ivi pustinjak. Dolazili bi da me vide, traili bi da se molim za njih, da ih leim, da im predskazujem budunost... A sve to nisam eleo. Moja dua, moje srce, sve je u meni, tada, stremilo viem i venom. Unapred sam predoseao kad e na mene da naie neko iskuenje, a to se dogaalo esto, i spremao sam se za odbranu oprobanim nainom. Nije mi bilo ba lako da

ostanem smiren. Ali posle duhovne borbe, na mene je silazila velika blagodat; dobijao sam vie nego to sam uloio. Da budem jak i da sve izdrim, pomagala su mi esta i jasna raznovrsna vienja. U samoi sam se esto pitao kako da proslavim Boga, ja, mali i nitavni ovek. Razmiljao sam o tome kako je On prirodu i oveka mudro stvorio, kako je meni dao ivot i slobodu da hodam ovim svetom. Donekle sam shvatio veliinu njegovu i lepotu dela njegovih, i shvatio sam da mu se reima ne moe odati slava i hvala za sve. U srcu mi je ivelo obilje plamene ljubavi, i putao sam da samo srce govori i da ga slavi. Otvorio mi se duhovni vid, uselila se u mene svest o lepoti duhovne istote. Zaista sam se stideo svega ravog to sam nekada u ivotu inio. Setio sam se svih svojih grehova iz mladosti; iskrsavali su jasno, u punoj nakaznosti. U takvim trenucima shvatao sam da nisam dovoljno stradao, da bi mi gresi bili oproteni; a to nisam pretrpeo zasluenu i teku kaznu, zahvaljivao sam samo njegovoj bezgraninoj ljubavi, i ovekoljublju. Budui potpuno svestan svojih ravih dela, kajao sam se dugo i iskreno, i molio u suzama za veu milost. Traio sam da me primi onakvog kakav sam bio i da me blagodau svojom oisti i spase. Kad god sam se molio iskreno, ista srca, primao sam uvek obilje duhovnih darova. Stekavi veliku ljubav i svetlost u srcu, razumeo sam, opipljivo, ko je Onaj koji nam je potrebniji od sunca i vazduha. I znao sam da nemam ega na ovom svetu da se bojim, dok god ljubav boravi u mome srcu. U trenucima molitvenog zanosa, kad nisam znao da li sam u telu ili van tela, dobijao sam zapovesti da ostanem jo u samoi, da jo ivim daleko od ljudi. udio sam se, prvih dana, kako je mogue da nedeljama ivim bez hleba i vode, bez onog to je inae nepohodno svakom ivom oveku i stvoru. Kasnije sam shvatio da su mi ona radost, i svetlost u srcu, ta blaga nesravnjiva sa bilo im zemaljskim, zamenjivala svaku telesnu potrebu, veselili me i snaili bezgranino. Srce mi je plivalo u radosti, mekalo, topilo se u lepoti. Tada sam bezmerno voleo Boga i ljude. To moje duhovno stanje nije moglo da se uporedi ni sa kakvim uivanjem u ivotu posveenom porodici, materijalnim dobrima, zabavama, telesnim uivanjima. U planini sam prvi put shvatao: ovek ne moe da doivi pravu prirodu ivota ako ivi svetovno. Za dve godine samo sam dva puta otiao meu ljude. Prvi put, bio sam u manastiru svetog Nauma da izmolim od vladike odobrenje za jo godinu dana boravka u planini. Za prodate krstie koje sam pravio u planini kupio sam odeu. uo sam da na ostrvu Prespanskog jezera preko zime ima malo snega i da se brzo topi. To me je privuklo, pa sam ozbiljno pomiljao da se tamo preselim.

Drugi put, iao sam opet u manastir naredne godine. Vladika Nikolaj poslao je svetenika, koji je u mladosti bio obanin na Petrini, da me pronae i dovede u Ohrid. Dok me je on traio po planini, ja sam leao na svojoj steni, na asuri od trave, sunao se i razmiljao. Tih dana nisam uopte oseao potrebu za hranom i piem, bio sam pun blagodati i svetlosti. U takvom duhovnom i fizikom stanju obino sam razmiljao o ovekovom ivotu, o njegovoj svakodnevnoj borbi da ugodi stomaku, da se okiti raskonom odeom, da stie materijalna blaga do beskraja. A ta e nam sve to, kad u sebi imamo nesravnjivo vee bogatstvo? Svetenik je pronaao moju peinu, ali nije i mene. Ostavio mi je u boaluku jabuke i pitu. Kad sam pred vee doao u peinu, zaudio sam se: odakle jabuke i pita? Spazio sam tada hartiju. Vladika Nikolaj mi je pisao: "Znam, Kaliste, da ti je lepo tamo u planini i da uiva. Ali u manastiru te ekaju vani poslovi. Zapovedam ti da odmah doe u Ohrid!" Po crkvenim pravilima, morao sam da se odazovem pozivu svoga stareine. Prilikom monaenja zavetovao sam se i na poslunost. Uprkos tome, odluio sam bio da ne idem. Tvrdo sam bio reen da ostanem u samoi, i da se u svet, meu ljude, nikad vie ne vratim. Mislio sam: iveu do kraja ivota u planini, na jezeru, bilo gde. A povremeno u odlaziti u crkvu da se priestim. ta e meni onda vladika? ta onda imam s njim, i zato bih ga sluao? Drao sam se tako sedam dana. Tada me spopala velika gria savesti; strah me neki obuzeo i svakog asa se pojaavao. Borio sam se, ali nije vredelo. Devetog dana, da bih se oslobodio grie savesti, odluio sam da odem u Ohrid i saznam ta vladika od mene hoe. Stigao sam u manastir uvee. Ujutru sam bio na slubi i priestio se. Posle liturgije vladika me uveo u oltar, obukao u stihar i proizveo u ipoakona. Onda mi je rekao da moram da se odreknem ivota u planini i da sam potreban manastiru. "Nemam ja odvie ljudi, pa da ih drim u planini!" Opiranje mi nije pomoglo, ni molbe da se vratim u samou. A bez blagoslova nisam smeo da odem. Razoaran, iao sam kao lud po dvoritu; nisam znao ta da uradim. Bio sam tuan i utuen, jedva bih progovorio koju re sa braom monasima. I bio sam ljut na vladiku, i oseao sam veliki otpor prema njemu. U notesu sam nosio ikonu Svete Bogorodice, izvezenu u svili. Cele noi sam kleao pred ikonom i molio Svetu Bogorodicu da me spase od vladike Nikolaja. Mnoge sam suze prolio te noi!

Ujutru smo se opet videli; pozvao me. Tada sam mu, na moju veliku nesreu, ispriao, pored ostalog, da sam u planini doiveo vienje da e Jugoslavijom i Srbijom uskoro zavladati komunisti, i da e on, Nikolaj, otii u daleku zemlju i u njoj kasnije umreti. Jo neke sline stvari sam mu ispriao. Odmah sam shvatio da je bilo bolje da sam utao. Ukorio me rekavi: "Ja sam ti, Kaliste, odobrio da molitveno tihuje u planini, mislei da e postati dobar monah i hrianin. A ti si postao fanatik!" "Nisam fanatik, vladiko. Ono to stvarno znam, to sam ti rekao. Razmotrio sam polako i temeljno svoje vienje. Ne varam se i ne laem." Ali on je bio ljut i o tome vie nije hteo sa mnom da razgovara. Bio sam i ja ljut na njega to mi nije verovao i to nije hteo da me pusti tamo kuda sam eleo da odem. Molio sam ga i dalje da me pusti u samou, i smiljao kako da jednom zauvek odem od njega. Najzad je popustio i rekao mi: "Ti si neposluan monah, Kaliste! Neki si vajni pustinoitelj, i umesto da bude bolji od ostalih, ti si gori! Idi, kad si toliko zapeo, na tu stranu! Ali znaj: opet e se ovde vratiti! Jo i ovo hou da ti kaem, da bi upamtio: i ja sam imao vienje, i znaj, nee doekati starost i umreti u pustinji i u samoi, onako kako si smislio, nego meu monasima, u manastiru!" "Kako Bog kae tako e biti, vladiko." im sam dobio blagoslov, poao sam u planinu da se spremim za preseljenje na ostrvo Prespanskog jezera. Nadao sam se da u zauvek ostati u samoi. Sa planine Petrine krenuo sam u prolee 1924. godine. Ujutru, posle molitve, oprostio sam se sa svojim dvogodinjim prebivalitem, gde sam se junaki borio za oienje tela i due. Bio sam uveren da odlazim istiji, sa vie ljubavi u srcu i veom verom i nadom, nego kad sam doao u planinu. Naputao sam jedno, za mene nezaboravno, mesto, ali sa verom da odlazim na bolje. Stekao sam odreene navike i prilagodio se ivotu u planini; ali sam stremio viem, savrenom, i to je odreivalo moje oseanje. Poneo sam svoje stvari i alatke, znao sam de e mi biti potrebne na ostrvu.

Dok sam silazio niz planinu Galiicu, osetio sam udan strah; obuzelo me neto hladno i neprijatno. Nisam odmah mogao da ustanovim ta mi predoseanje govori. Znao sam da mi predstoji neka opasnost, ali ne i kakva. Legao sam da se odmorim, i tada sam doiveo vienje. Saznao sam da moram da odem na ostrvo, ne obzirui se na strah i na opasnosti koje me tamo ekaju. Sutradan sam stigao u selo Konjsko. Prenoio sam kod nekih ljudi. Rekao sam im kuda idem. Oni su se zaudili to sam nameravao da ivim na tom ostrvu, i dobronamerno me savetovali da odustanem. Govorili su: "Ostrvo je puno zmija otrovnica. Ne moe od njih zemlju da zgazi. Koristimo ga samo preko zime, kad zmije spavaju, za ispau ovaca." Sluao sam ih paljivo i malo se pribojavao. Pomislio sam u trenu da odustanem, ali sam se brzo prisetio vienja i povinovao se vinjoj sili, mada sam znao da seljaci govore istinu. Odatle sam se amcem prebacio do vojne kasarne na Prespanskom jezeru, gde su boravili graniari koji su uvali granicu Jugoslavije prema Grkoj i Albaniji. Rekao sam mornarima zato sam doao. Oklevali su malo da mi kau ta misle o tome. Proveravali su, valjda, jesam li itav, kad hou da ivim meu zmijama, nadomak ruke arnautske. Ja sam im pripovedao o prvom ratu, o mom boravku u planini, i o svojim shvatanjima ivota uopte. Kad su utvrdili da je sa mojom glavom sve u redu, i kad su shvatili da sam odluan u svojoj nameri da ivim na ostrvu, ponudili su mi da saraujemo. Moje ratno iskustvo ubedilo ih je da mogu u svemu da se oslone na mene. Predloili su da im aljem signale, ako primetim da se neko pribliava iz Grke ili Albanije. Pristao sam, pa smo se dogovorili o jo nekim detaljima. Patrolnim amcem prebacili su me na ostrvo. U selu sam kupio malo hrane, a i mornari su mi ostavili neto hleba. Tako prvih dana nisam morao da se brinem za jelo. Hleb sam isekao na komade i stavio ga da se sui na suncu, da mi to due traje. Bio je poetak prolea i zmije se jo nisu probudile iz zimskog sna; samo je poneka gmizala ostrvom, i to tromo, pospano. Ipak sam se uplaio kad sam ih video. Vojnici su, kad su me ostavili, prolili neku tenost u krug i rekli mi da u krug zmije nee ulaziti poto im smeta ovaj miris. Ali se ja u tu zatitu nisam mnogo uzdao. Dva-tri dana ih nije bilo, onda su slobodno prolazile krug. Kad sam ostao sam, osetio sam ponovo radost u srcu to sam slobodan. Uprkos strahu od zmija, dobro sam se oseao, prijao mi je miris jezerske vode i isto nebo nad ostrvom. Predoseao sam da u tu proiveti lepe dane. Verovao sam da sam se zauvek oteo vladici Nikolaju, i da je moj ivot sada samo u mojim i Bojim rukama. Prvih noi nisam imao mira zbog straha od zmija; iako sam znao da one nou miruju, nisam spavao. Kleao sam i molio se, traei od Boga zatitu od zmija i Arnauta. Molio sam se dugo i istrajno, kao nikad ranije. Posle nekoliko dana, u zoru, pre ishoda sunca,

velika svetlost je sila na mene i ispunila me smirenjem i samopouzdanjem. Duh je moj tada saznao da ne smem niega i nikoga da se plaim, i da e mi moje ivljenje na ostrvu veoma koristiti. Oseao sam se kao preporoen; petnaest narednih dana pripremao sam se za ivot i boravak onde, bez ikakve potrebe za jelom i piem. Traio sam mesto gde bih bolje bio zatien od zmija i Arnauta. Zmije su mogle da me napadnu danju, a oni nou. Grka se nisam plaio, budui da su nam uvek bili prijatelji, i kao mi, hriani. Ovde nije bilo peina, pa sam morao da sagradim kolibu na zemlji, ili da se popnem na neko drvo. Usred ume naiao sam na foju; bila je deblja i via od drugog drvea. Setio sam se prie da se zmije na nju ne penju, jer je njena kora hrapava i puna sitnih ispupelja, slinih trnju. Odluio sam da ivim na tom etinarskom drvetu. Napravio sam lotru i pomou nje peo se i silazio. Drao sam je uvek obeenu o granu, odignutu od zemlje, da se zmije uz nju ne bi uspuzale. Foji sam odsekao vrh, skratio je, da bi bila nia od ostalog drvea, jer je, onako visoku, mogao da je pogodi grom. Odseene grane sa gustim liem sloio sam ukoso oko sabla, kao kiobran, ili kao krov kolibe, i tako se zatitio od kie. Koru lipe koristio sam za vezivanje grana. Naao sam i neke daske koje je jezero izbacilo na obalu, popeo ih na foju i upotrebio kao leaj. Sve sam dobro uvezao likom od lipe kao kaiem. Na foji sam, zbog zmija, provodio vei deo dana; na njoj sam spavao i molio se. Mnoge zore sam doekao kleei na dasci; vie sam se molio nego to sam spavao. iveo sam kao u planini: spremao sam hranu, pravio krstie, molio se, itao. Kupao sam se esto u jezeru. Hranio sam se nekim korenjem; bilo je slino glavicama crnog luka, ali gore od pelena. U est voda sam morao da ga kuvam, da bih mogao da ga jedem. Drugog izbora nisam imao. U dve godine, celo sam ostrvo oistio od tog korenja. Jezero je bilo bogato raznovrsnom ribom; najkrupniji su bili uti i crni arani. Kad sam ulazio u vodu, plivale su oko mojih nogu, dodirivale me, njukale, grickale. Bile su pitome, verovatno zato to ih ovek nije uznemiravao. aplje su lovile sitnu ribu. Gledao sam kako ih spretno hvataju; dogaalo se da im velika riba otima ulov iz kljuna; tako su, u stvari, one hranile krupnu ribu sitnom. Gledao sam jata sitnih riba, plaica, koje su u jatima plivale bistrom vodom; promicale su pred mojim oima kao tamne iskre. Pored aplji, plaicama su se hranile i zmije. Ulazile su u vodu, vuljale se po peanom dnu, i dole, pod vodom, ekale da iznad njih naie jato ribica. im bi se pojavile, zmije su hitro dizale glavu, hvatale ih i izlazile na obalu. Viao sam i vie od sto zmija odjednom kako izlaze iz vode sa ribicama u ustima. Ponekad sam viao i zeeve. Verovatno su ih tu doneli mornari. Nisam saznao kako su se spasavali od zmija. Bilo je i nekih ptica, slinih lastama, samo malo veih, kojima ne znam ime. Vile su se po vas dan nad ostrvom, ijukale i lovile muve. Zahvaljujui njima, muve mi nisu dosaivale.

Povrina jezera je najee bila mirna; mrekala se na vetru, i presijavala na suncu. Ribe su plivale i igrale se, kao da nije bilo ba nikakve opasnosti, kao da je u jezeru njihov raj. A na ostrvu, uz mene grenog oveka, bile su jo aplje i zmije. A i one, bezbrine i lenje, sunale se, parile. Sve ivo oko mene ponaalo se kao da ne postoji nikakva opasnost i zlo. U meni su se, u poetku ivota ovde, smenjivali ljubav, radost i strah. Voleo sam svoja duhovna iskustva, prirodu, jezero, nebo nad ostrvom, vazduh, a strahovao od ljudi /mogli su da me napadnu nou/, i od zmija /mogle su, preko dana, na svakom koraku da me usmrte/. Bio sam jedino bie na ovom prostoru, od nekoliko kvadratnih kilometara, koje ume da razmilja i da voli, i jedino bie koje je ivelo u strahu. Ponekad sam se oseao kao da ne pripadam ovom, zemaljskom, svetu; stremio sam svim biem da unesem u sebe nebo, da se uzdignem sa zemlje i oslobodim je se zauvek, da se utopim u mudrost, istinu, i ljubav. Na ostrvu su bile zidine poruene crkve, bez krova, koju su nekad sagradili Nemanjii i posvetili je svetom apostolu Petru. Crkva je imala dvoja vrata, zapadna i juna. Sa obe strane junih vrata nazirale su se freske, dva bela orla, grb Nemanjia. Brljan je prekrio zid i freske i tako ih sauvao od propadanja. Za mene, to je bilo malo udo. Unutra nije bilo ikonostasa, niti je postojao sveti presto. Poeleo sam u njoj da se molim, iako je bila poruena; zidovima bih bio zatien od vetra, a poto crkva nije imala krova, nada mnom bi bilo otvoreno nebo, to sam voleo. Ali u prvo vreme nisam mogao jer je uvee u crkvu ulazilo stotinu zmija, svih vrsta, da tu prenoe. Pod je bio jak, ravan i dobro ouvan; po njemu su mileli spletovi zmija. Dugo nisam smeo u nju da uem. U poetku su mi zmije bile odvratne, kasnije sam ih putao da mile oko mene, pored samih stopala. Tek kad sam se privikao na njih i postao slobodniji, uao sam unutra da se molim. Jutrom sam ih isterivao iz crkve metlom od iblja. Bile su poslune, kao mali pilii; izlazile su kroz vrata u gomilama i nisu mi se protivile. Danju su ostajale napolju, na ostrvu, uvee su se vraale. Ipak sam, i pored navike na njih, i znanja da niega ne treba da se plaim, u molitvi bio okrenut prema zapadu, ka vratima, a ne prema istoku kao to je red, jer sam pazio na zmije, da me sluajno koja ne iznenadi i ujede. Ali za dve godine, ni jedna me nije napala. Sudim na osnovu svog iskustva, i tvrdim da nije istinito nae uverenje da su ivotinje zle. Uverio sam se u to i na planini i na ostrvu, i sa medvedima i sa zmijama. ovek bi trebalo da se upita kakav je i zato ga se ivotinje plae i napadaju ga. Prema zmijama nisam bio grub sve do pred kraj druge godine. Tada sam reio da obiem celo ostrvo. Poao sam, ali od zmija nisam skoro mogao da stanem nogom na zemlju. Gurao sam ih tapom, ali ni tada nisu htele da se sklone. Bio sam prinuen da ih udaram i bacam. Bilo mi je ao, ali nisam imao drugog izbora. A da odustanem nisam

hteo. Mi ljudi smo iznad svih bia ovde na zemlji. Zato nisam mogao da dozvolim da me u neemu ograniava ivotinja i da ona mnome vlada. Na ostrvu je bilo malo groblje Nemaca koji su poginuli u prvom ratu. Jednog dana su doli roaci, brodom, iskopali kosti, stavili u posebne dakove. Imali su dozvolu naih vlasti da odnesu ostatke svojih mrtvih. Gledao sam kako pedantno slau kosti u dakove; ponaali su se sveano kao da dodiruju veliku svetinju. Zato ovek to ini? Zar nam nije dovoljno to pokojnik u nama ivi u delima svojim i u ljubavi? Hranio sam se dve godine korenjem, a onda sam odluio da se osveim aranima. Bio sam vet u lovljenju ribe, nauio sam to na Ohridskom jezeru, kao iskuenik. aran je inae mirna riba, pa mi i nije bilo teko da ga uhvatim. Odluio sam se za utog arana, mislio sam da je ukusniji od crnog. Uhvatio sam jednog za oi i hitro ga izbacio na obalu. Bio je veliki i jak; praakao se na suvom kao nedoklano prase. Nadao sam se da e mi riba prijati posle dugotrajne biljne ishrane; ali sam se prevario. Ispekao sam arana, ali nije valjao. Skuvao sam ga, opet mi nije bio dobar. Meso mi je bilo bljutavo; neposoljenu ribu nisam mogao da jedem. Kada su doli mornari da me obiu, rekli su mi da je crni aran ukusniji. Ja sam, pak, mislio da je bolji uti, zbog svetlije boje. Mornari su mi ostavili hleb i dva kila soli. Jedno krae vreme sam jeo ribu. U poetku mi je prijala, ali mi se brzo ogadila. Riba i hleb, za nekoliko dana su me ojaali, i strasti mi se probudile, i mnoge elje. Dotad sam u samoi i isposnitvu proveo etiri pune godine, ali su u meni pritajeno i dalje ivele telesne elje. Tvrdim da strasti mogu da se vrate, u punoj snazi, i najveem isposniku! Mogu da oslabe, moe njima da se vlada, mogu da se potine, ali ne mogu isposnitvom da se unite! Molio sam se umno i danju i nou; zato sam i bio u samoi. U poetku sam se prisiljavao da u toku dana izgovorim po dvanaest hiljada Isusovih molitava. Tako sam inio, uporno, sve dok molitva nije sama od sebe poela da se odvija u mojim grudima, u srcu. Tada, kad mi se um vezao sa srcem, za mene je nastao raj na zemlji. Oseao sam se lakim; iao sam po ostrvu ne oseajui da na nogama stojim. Bio sam u stanju blaenstva. Nisam vie oseao kapak na glavi i kao da mi se neko lako naslanja na teme, kao onda u planini. Sada sam na potiljku i na celom gornjem delu temena oseao kao da mi je glava bila otvorena. Lako i jasno sam razumevao Sveto pismo i druge knjige, i sve ono o emu sam razmiljao. Prozirao sam u budunost; saznavanju nije bilo kraja, kao ni mojoj radosti. Uvideo sam tada kolika je veliina ovekova. Ranije nisam mogao ni da naslutim za kakva je sve dela ovek sposoban. Zaista je blaenstvo biti ovek.

Shvatio sam: monatvo je velika kola. Ali samo za onoga koji ivi kao monah s voljom, bez ikakvog ili iijeg primoravanja. Mnogi su poeleli da postanu dobri monasi, ali kad su se suoili sa svojim strastima, kad su poveli borbu sami sa sobom, uplaili su se i malaksali, i nisu znali ta bi dalje. I umesto da omrznu greh i da se protiv njega bore, estoko, da od sebe odgone oluje strasti, oni nastavljaju da ive po starom, da se valjaju u grehu, kao svinje u blatu. Takvi se ljudi nisu oistili, a molitva im nije izvirala iz istog srca. Budui bez snage i volje da izvojuju pobedu do kraja, oni se pokoravaju telesnim strastima. Takvi nisu ni hladni, ni vrui, ve bljutavi, mlakonje. Na sreu, mnogi su prebrodili ivotno more, ili po vrhu bure zemaljskog ivota, i sa silom Bojom visoko se uzneli. Ostavili su roake i prijatelje, bogatstvo zemaljsko i telesna uivanja, da bi u zamenu dobili neuporedivo vie: ivot veni. Postom, molitvom i pokajanjem ukrotili su strasti, savladali telo i uneli u sebe svetlost neba i s njom se sjedinili. Svetlou su unitili ivotno more prolaznosti. Oni su se rodili po drugi put, i na njih smrt nema pravo. Nauk Hristov, ta voda najistija, pojila me i hranila. Branio me od ravih misli i elja, od svakoga duhovnog zla. Razumno gladujui i uporno se molei, zateglo mi se telo i ojaao duh, pa nisam lako podlegao grehu niti su u meni mogle da nau mesta la i zabluda. Molitvom sam sabirao um i prosveivao se, a takvom umu kazuju se ljudskim jezikom neiskazljive tajne. Nou, kad sam se sav predavao umnoj molitvi, u dubokom zanosu, Knez nebeski je doletao k meni. Od tog susreta u srcu mi je planula radost, proet sam bio potpuno ljubavlju. Nisam znao jesam li na zemlji ili na nebu. Uio me da se stalno kajem, da traim oprotaj za svoje grehove, da radim i od plodova svoga rada da ivim, da se pristojno odevam. Uio me da jasno razumevam oveka, da imam razum, i snagu, i da zato ne smem da budem pasivan, nego da stvaram. Molitva me smirivala, odravala i bodrila da istrajem. Dovodila me do samog izvora najdubljih tajni. Branila me od iskuenja, veselila me, inila slobodnim. Bila mi je duevna hrana. U njoj mi se raala nada i velika ivotna stvaralaka snaga. Ona je klju znanja, dom radosti, venog veselja, i skuplja je od svega zemaljskog. Pred kraj druge godine moga boravka na ostrvu, stigla mi je poruka od vladike Nikolaja, da odmah doem u Ohrid. Voleo sam ostrvo; za mene je to bilo najdrae mesto na kugli zemaljskoj. Nisam eleo da ga napustim. Odluio sam da ne posluam vladiku. Oseao sam otpor prema pomisli da nekuda odem. Sedam dana sam neprekidno molio Boga da me spase vladike Nikolaja i odobri mi da ostanem na ostrvu. Ali bilo je kao i pre dve godine na planini; osetio sam neizdrivu griu savesti i morao da posluam.

Nevoljan, tuna srca, pokupio sam stvari i krenuo u Ohrid. ao mi je bilo zemlje, vode, neba, pa ak i zmija. Tu sam doiveo neto zaista duboko i velianstveno; za tim sam alio, kao i za onim to sam oekivao i nadao se da tek doivim. Po dolasku u manastir, vladika me unapredio u akona. Moje molbe da se vratim na ostrvo nije hteo ni da uje. Jedva sam ga umolio da mi dozvoli da boravim u isposnici Sveti Zaum u kojoj sam i ranije iveo, sa Simeonom zvanim uti avo. Isposnica je bila prazna; uti avo je posle mog monaenja otiao u Peku eparhiju. Nekako sam obezbedio slobodu, mada ta samoa nije mogla da se uporedi sa mirom u planini i na ostrvu. U okolini je bilo ljudi; uo sam njihove glasove, ponekad su dolazili da razgovaramo. U prvim danima bavio sam se, uglavnom, pravljenjem krstia i umnom molitvom. I ovde sam se molio pod vedrim nebom. Iz manastira sam jednom nedeljno dobijao osamsto grama hleba. Hranio sam se iskljuivo hlebom i vodom. Isposnica se nalazila na obali Ohridskog jezera. Skobalji i klenovi, naroito u vreme kad se mreste, iskakali su na obalu; mogao sam, da sam hteo, rukom da ih hvatam. Ali sam se seao ravog iskustva sa ostrva, i odbacio sam ih kao hranu. Nisam smeo da dozvolim da mi se telo osnai i nadjaa duh, ni za trenutak. Po volji i nagovoru vladike Nikolaja, i pod njegovim rukovodstvom, poeo sam da uim iz knjiga. Izuavao sam Konfucija, indijsku i grku filozofiju, budizam, Kur'an, pravoslavne i rimokatolike dogmate i ivot svetitelja. Takoe, upoznao sam se sa delima domaih i svetskih pisaca. itao sam pripovetke, romane, eseje, drame. Nalazio sam da su pojedini pisci duboko zagledani u oveka, u na ivot. U mnogima sam nalazio ivotne istine; o onima, koji nisu bili blizu istine, mislio sam da je ipak dobro to piu, jer itaocima ipak bistre um, prosvetljuju ih. Po prirodi sam bio radoznao ovek. Nije mi bilo teko, niti zamorno, da itam. Smatram itanje korisnim, ak neophodnim za oveka koji ivi u svetu, meu ljudima, bez drugih linih duhovnih podviga. Uenje mi se nije dopadalo; oseao sam da vladika ima neke planove sa mnom, koji su sigurno bili suprotni mojoj elji da zauvek ivim u samoi. Hteo sam da se posvetim linom usavravanju, da saznajem duhovne tajne, a ne da budem ovek obrazovan, koji je svoju glavu ispunio tuim znanjima i mislima. Na ivot u svetu, meu ljudima, tada nisam ni pomiljao; iako mi se inilo da me vladika za tako neto sprema. Prisiljavao me da uim, nesebino me upuivao u svetska znanja, i esto presliavao, kao studenta. Oseao sam Boga u sebi, a plaio sam se da e me napustiti ako ivim protivno zapovestima, i da e me ostaviti beznau i smrti. Bez roptanja sam bio posluan vladici, iako to nisam eleo.

Preko dana sam uio, a nou, kad sam ostajao sam, dugo sam se molio. Teio sam savrenom i istom; kajao sam se za zablude svoga biveg ivota, iskreno. Te molitve su odlazile u nebo lake kao pero. Posle suza dolazilo je ozarenje celog mog bia, zatim sam oseao bezgraninu lepotu. Stideo sam se i gadio same pomisli da uinim neto runo i greno. Borio sam se da mi srce uvek bude isto i savest mirna. Bio sam sav okrenut lepoti i istini, spreman da se kao drvo, kad se baci u oganj, pretvorim u ar. Oseao sam veliku radost i slast duhovnu, i prisustvo Onoga koga srce eli neprestano da sledi. Dok sam boravio u isposnici, upoznao sam oca Makarija. Bio je na Solunskom frontu, posle rata andar, na kraju monah. Nije sluao, izuzev vladike, nikoga, niti je pristajao da radi fizike poslove. Bio je prodrljiv. Bez jela nije mogao da izdri ni dva dana. Voleo je i vino da popije. Uvek je nosio gvozdeno ule, teko kilo i po; i u crkvu je s njim iao. U sobi je drao mrtvaki sanduk i u njemu spavao. U poetku ga nisam voleo. Kad smo kosili livade, veto se izvlaio, sakrivao se u bunje, nestajao. Kad se pozdravljao, ili kad bi kome zakucao na vrata, ili posle bilo kakvog pitanja, uvek je govorio: Gospodi pomiluj. Nije hteo da radi, ali je voleo da slui u crkvi. Birali smo ga za igumana u nekoliko manastira, ali je odbijao. Govorio je: "Ako me prisilite da budem iguman, odgriu sebi jezik, pa kad ne budem mogao da govorim, ni iguman neu moi da budem!" Ali kad je odreen da bude duhovnik jednom enskom manastiru, dunost je prihvatio. Monahinje su o njemu govorile sve najlepe. Bio je primeran duhovnik i veoma su ga potovale. Za nas je to bilo pravo udo. Znali smo da u enskom manastiru retki mogu da budu duhovnici, a da izau isti. Zato su se monasi nerado prihvatali da budu duhovnici meu monahinjama. A on je tu dunost obavljao uspeno! U manastiru smo imali bolesnih ljudi, ludaka. Tako je neki bogat ovek doveo k nama obolelog sina i dobro nam platio da mu itamo molitvu jeleosveenja, za ozdravljenje. Znali smo da Bog plaenu molitvu nee da uslii. Trudili smo se, ali nikakvog poboljanja nije bilo. Nekoliko dana kasnije, Makarije Milovanovi zamolio me da mu pomognem da on oita molitvu istom tom mladiu. Pristao sam, a on je traio od mene da ne izgovorim ni re, ni u sebi, na jektenijama, ni "Gospodi pomiluj"; samo da mu dodajem kadionidu kad je potrebno. Vrio je svetu tajnu potpuno sam. Pri kraju molitve, na moje veliko uenje, bolesnik je bio isceljen, osvestio se. Kao da se tog trenutka probudio iz sna, uzviknuo je: "Majko moja, gde se nalazim?" Napustio je manastir zdrav. Nas sedmorica nismo nita uinili, a on, Makarije, sam je izleio oveka za manje od dva asa! Tada sam promenio miljenje o njemu.

Pred kraj druge godine moga boravka u isposnici, vladika me pozove u Mitropoliju. Pozvao je jo nekoliko monaha, i odredio nas da kod graevinskog inenjera eenjeva, Rusa, izuimo graevinarstvo. Tako je moj ivot u Svetom Naumu poeo da se odvija po vladiinoj volji, i prema potrebi crkve. Nisam bio zadovoljan, ali sam morao da se pokorim stareini i savesno sam izvravao sve to se od mene trailo. Dobro je za oveka kad ume da zida razne graevine, tunele, mostove. Ali ja sam opipljivo i iskustveno upoznao ono to je daleko lepe: graditi i usavravati sebe i uivati u nezamislivim sladostima i lepotama duhovnim, na putu ka venosti. eenjev nas je uio, svakog dana u toku cele godine, izuzev nedeljom i u praznine dane, kako se prave planovi, postavljaju fundamenti i sve ostalo to zahteva ova nauka. to se uenja tie, nikakvih potekoa nije bilo; lako i brzo sam shvatao, razumevao i dobro pamtio. Inenjer eenjev se udio i divio mojim sposobnostima. Takav sam bio jer mi svest niim nije bila zamuena. A takav sam postao u planini Petrini i na ostrvu Prespanskog jezera. Izuavao sam graevinarstvo, religiju, filozofiju, knjievnost, ali i prisustvovao svetim liturgijama zajedno sa ostalim monasima. Izbegavao sam due i prazne razgovore; jedino sam, u slobodno vreme, ostajao sa vladikom Nikolajem. Poduavao me vladika i objanjavao ono to nisam mogao da razumem. Oseao sam da mi je to to on govori duhovno korisno. Seam se nekih dogaaja iz tog vremena, koji su mi se duboko urezali u svest. Na dan dvadesetog juna, prve godine mog boravka u isposnici, manastir Sveti Naum je slavio svoju slavu. Slavlje se sutradan nastavljeno u isposnici. Rano ujutru prevezli smo se amcima iz Svetog Nauma u Sveti Zaum; poneli smo sve to je bilo potrebno za ruak. Bilo je mnogo naroda, meu njima i predstavnici mesne vlasti, kao i dva kraljeva ministra. Posle slube, prireen je ruak. Pored drugih monaha, i ja sam sluio goste za stolom. Vladika je seo u elo stola; s njegove desne strane ministri, zatim se dalje sedelo po stareinstvu. Bilo je jela i pia kao na svakoj srpskoj slavi. Vladika mi je posle zavrenog ruka rekao da se odmorim i da pojedem to god hou od onoga to je preostalo. A bilo je boranije, pasulja, supe, i povrh svega nekoliko poveih pastrmki. Uzeo sam dve pastrmke i pojeo ih na brzinu. Dozvolio sam sebi tog dana, jer je bio praznik, da jedem ta elim i koliko hou. Pastrmke su mi prijale, ali sam neto kasnije osetio tegobe u elucu.

Vladika se za to vreme povukao da odspava, a narod se razmileo unaokolo traei pogodna mesta za odmor. I ministri su polegali i pokrili se preko stomaka tankim ebetom. Bilo je leto i divno, lepo vreme. Na kuvar u manastiru, Hadi-Svetozar, bio je prgav ovek, rave naravi. Kad je video da sam pojeo ribu, viknuo je na mene: "Ko ti je dozvolio da pojede ribu? Kako si smeo!" "Vladika mi je odobrio da jedem ta hou i koliko hou", rekao sam mirno. "Ja sam, bre, ovde gazda! Koji vladika, majku li mu njegovu!", vikao je i dalje Svetozar. Zaprepastile su me te rei; svi su odjednom uutali i oborili oi. I ministri su ostali zbunjeni ne verujui u ono to su uli. Vladika jo nije bio zaspao. uo je i on Svetozara; izaao je na prozor, pogledao ga i rekao mu murno: "Dobro, dobro, Hadija. Ne ljuti se na mene. Pojeo je ovek ribu jer je bio gladan. ta tu nije u redu?" Svetozar mu nita nije odgovorio; prao je sudove, kao da nita nije uo. Kad se vladika povukao u sobu, ostali smo jo vie zbunjeni. Priao sam ministrima. Trudio sam se da im objasnim da je Hadija osobenjak, ali da nije rav, samo je plahovite naravi. Pravdao sam ga pred ministrima kako sam znao i umeo, ali nisam mnogo verovao svojim reima. Odmarali smo se dugo. Kad smo se probudili, videli smo da je Hadija svima skuvao kafu. im smo seli za sto, posluio je prvo vladiku, zatim ostale. Vladika mu nita nije rekao. Kad se Hadija udaljio, ministri su upitali vladiku to trpi takvog oveka. Seam se dobro ta im je rekao: "Vi znate da sam plahovit, mogu biti i prgaviji od Hadije. Traio sam oveka slinog sebi, da bih prema njemu odreivao stepen svoga smirenja. I, evo, naao sam." Druge godine moga boravka u isposnici, doli su k meni vladika Nikolaj i graevinski majstor Bula Makedonac. Detaljno su razgledali isposnicu i pogodili se oko cene za njenu obnovu. Brzo su se pogodili; seam se da je bila u pitanju velika suma novca. Bula je traio predujam u visini polovine ugovorene cene; vladika je prihvatio i odmah mu dao pare. Na alost, ve sutradan smo uli da je Bula s novcem pobegao u Albaniju. Vladika me odmah pozvao. Zatekao sam ga zamiljenog i potitenog. Rekao mi je:

"Eto, oe Kaliste, uo si ta mi je uinio Bula... Te pare sam godinama skupljao. Moli se Bogu za njega da se vrati i da nam pare donese. Ali nemoj da se moli da ga Bog kazni! Zabranjujem ti! Moli se samo da mu Bog da razum da se vrati, i da mu u svemu pomogne." Ja sam mu u ali rekao: "Pa Bog mu je ve pomogao, vladiko." "Kako? Kako mu je Bog pomogao?" "Tako lepo. Dao mu je dosta para, preosveeni." "Kaliste! Ne diraj me, Kaliste! Ako mi samo jo jednu re kae, narediu ti da spava u onoj vlanoj peini gore u planini! A sad idi i moli se kako sam ti rekao!" Molio sam se Bogu da se Bula vrati s parama. Prolazili su dani, meseci, o njemu nije bilo glasa. Nakon pola godine ipak se vratio. Doao je u manastir, pravo do vladike Nikolaja; predao mu je novac. im je izmolio oprotaj, hteo je opet da mu se poveri obnova isposnice. Vladika je bez razmiljanja pristao i ponudio mu novac unapred. Ali Bula nije hteo. "Dajte Vi meni po malo, samo da imam za materijal. Inae moe da se desi da opet pobegnem!" Vladika ga nije prekorevao, niti ga je pitao zato je onako postupio. Tek dosta kasnije Bula je rekao: "Plaio sam se, preosveeni, da e me prokleti. Zato sam doao!" "Kakve kletve, Bulo! Molio sam Boga da te urazumi, da se vrati, da opravimo crkvu", rekao je vladika. Pomagao sam Buli u radu na obnovi isposnice; od njega sam nauio da zidam kreane i da peem kre. ivei u Svetom Naumu, dolazio sam u dodir sa ljudima raznih profesija. U Ohridu su majstori, kalfe i egrti davali nama monasima letke u kojima se govorilo o radnikim pravima, o iskoriavanju ljudi od strane kapitalista i bogataa. itao sam paljivo svaki letak i svidelo mi se to to je u njima pisalo. Svuda oko sebe viao sam mnogu sirotinju i bedu, na drugoj strani bogatstvo i rasko manjeg broja ljudi. To nisam voleo da vidim jo dok sam bio dete, a sada sam, ispunjen ljubavlju za sve ljude, mrzeo takve odnose u svetu. Razmiljao sam esto kako bi moglo da se pomogne siromasima. Davao sam milostinju, ali sam znao da to nije dovoljno. U manastiru se nije sa blagonaklonou govorilo o tim lecima, niti se raspravljalo o radnicima i njihovim zahtevima. Jednom, bilo je i ljudi iz vlade, bliskih kralju, poveo se razgovor o tome. Vladika Nikolaj je utao; ja sam rekao da ne vidim nita ravo u tome to se siromani ljudi bore za bolji i pravedniji ivot, i da srcem oseam da su u pravu, da postupaju u duhu Evanelja. "Ne zna ti Kaliste, ta radnici hoe i ta se iza svega toga krije", rekli su mi. "Kako ne bih znao kad sam i ja radnik? Eto, sad sam graevinar, izuio sam da zidam kue, crkve, da pravim puteve, mostove, tunele. ta sam ja drugo nego radnik? ega u tome ima ravog?"

"Oni se bore protiv Boga!" Odgovorio mi je jedan visoki kraljev inovnik. "Gospodine, ja sam ovek koji dobro poznaje ljudsku duu. Posmatrao sam paljivo te ljude i u njima nisam video nikakvo zlo", rekao sam. "Nije naa dunost da mislimo o politici i o dravnim poslovima, Kaliste. Monah si, moli se Bogu, iri nauku Hristovu i gledaj svoja posla", prekinuo me je vladika. Nisam vie nita pitao, niti sam dalje uestvovao u razgovoru. Sluao sam ih i nisam razumeo kako se to sirotinja bori protiv Boga kad trai pravedniji ivot; pogotovo to sam iz iskustva znao da se sirotinja s Bogom drui, a bogatai sa svetenstvom. Tada sam verovao da je oveku dat razum da ga koristi i na svoje i na opte dobro; i svaka pamet, i svaka snaga, sve sposobnosti jednoga oveka, treba da slue svima. I da se radi samo ljudski, poteno i sa ljubavlju. Gde je sebinost, ljubav prema novcu, gordost, tu nema ni Boga ni razuma, svejedno je li drutvo socijalistiko ili kapitalistiko. Te su me misli ponovo vratile elji za samoom, vratile me planini i ostrvu; eleo sam da tamo odem i da ivim meu medvedima i zmijama. Poto sam kod eenjeva izuio graevinarstvo, vladika me proizveo u jeromonaha i odredio me za stareinu manastira u izgradnji, u mestu Trebiki hanovi /kasnije je to mesto prozvano Manastirac/. Od manastira, koji je nekad na tom mestu postojao, ostala je samo esma od kamena; na kamenu je pisalo da je tu bio manastir, da ga je podigao car Duan a posvetio ga svetom Arhangelu Gavrilu. Turci su ga do temelja sruili. Prema planu gradnje, koji je napravio eenjev, trebalo je sagraditi crkvu sa tri oltara; iz prve crkve ulazilo bi se u glavnu crkvu izmeu sedam stubova od tesanog kamena i kroz osam vrata. Livada, na kojoj je trebalo da podignem manastir, pripadala je nekad Albancu Aliji. On se posle prvog rata odmetnuo u hajduke, a livadu mu je potom oduzela drava. Bio je Alija strah i trepet za sva okolna sela. Otimao je ovce seljacima i terao u Albaniju. Ve je bio poubijao preko pedeset ljudi; jednom podoficiru iz granine ete, odsekao je glavu i preneo je preko granice u Albaniju, a telo mu ostavio u Jugoslaviji. Kad je Alija uo da se na livadi gradi crkva pravoslavna, podivljao je od besa. A kad je doznao da sam ja stareina i da rukovodim izvoenjem radova, zakleo se pred ljudima da e me uhvatiti i umoriti stranim mukama. Poruio mi je da to znam. andari u Trebikim hanovima bili su zadueni da uvaju i mene i radnike, sve dok ne sagradimo crkvu. Ali bilo mi je jasno da e mi oni biti od male pomoi kad je u pitanju takav hajduk kao Alija; za obraun s njim bili su potrebni ljudi ravni njemu, ili bolji. Crkva je morala da se gradi. Vladika Nikolaj je odredio mene da zidam crkvu jer je oceno da jedino ja mogu da istrajem na tom poslu i da izaem na kraj sa Alijom.

Radnike sam naao u Lukovu i okolini i odmah sam poeo sa izvoenjem radova. Od samog poetka, jedan andar je bio meu nama, etkao se gradilitem, s pukom o ramenu; a, kao to rekoh, nije nam bio potreban, badava smo ga hranili i pojili. Alija mi je stalno pretio; slao je poruke po svom roaku, koji je bio meu radnicima, da e me ubiti ako nastavim sa radom. Govorio je da e mi kosmatu glavu odsei i nabiti na kolac, ili da e me obesiti o neko drvo. Na pedesetak metara od gradilita bila je gusta uma; sa te daljine i osrednji strelac bi mogao da skine oveka kao jabuku, a hajduk sigurno kao od ale. Bio sam stvarno u grdnoj neprilici. Tako je tada bilo sa mnom; s jedne strane vladika, prisiljavao me da radim to ne elim, a s druge strane Alija, preti da me ubije, a u meni, s tree strane, velika elja da napustim ivot meu ljudima i da se vratim na ostrvo, u samou. Pokuavao sam da naem neko reenje, ali nisam uspeo; odluio sam da razgovaram sa vladikom, i otiao sam u Ohrid. "Preosveeni, nije trebalo da me alje da gradim manastir na ovom mestu. Ubie me Alija! Neto bi trebalo da se preduzme, moralo bi, dogodie se veliko zlo!" Vladika je znao zato sam doao; dok sam mu govorio o svojoj muci, gledao me strogo. Bio je ljut na mene zbog moje malodunosti. Rekao mi je: "Ko je, Kaliste, jai? Bog ili Alija?" "Bog, vladiko." "Gde je tvoj Bog, Kaliste? Kolika je tvoja vera? Mii mi se sa oiju!" Vraao sam se na gradilite nesiguran i zbunjen. Usput mi je pala na pamet opaka misao: da nabavim pitolj i ubijem Aliju, pa da mirno nastavim sa radovima. Likvidirao bih ga u umi, niko ne bi saznao ko je to uinio. Ali sam se odmah pokajao i molio Boga za oprotaj; znao sam da nisam ja taj koji treba da sudi Aliji, niti da imam pravo da mu uzimam ivot koji mu nisam ni dao. I molio sam se Bogu da mi pomogne da naem dobar nain kako da se oslobodim Alije, a da ne uprljam ni svoje srce, ni svoju savest. Na gradilite sam stigao nou; uvukao sam se u baraku, dao upustva majstorima kako i ta sutra da rade, zatim se povukao u dvorite i sakrio meu kamenje i graevinski materijal. Napravio sam bio sklonite tako veto, ni majstori nisu mogli da ga primete. Jer Alija je mogao nou da bane i nekog od radnika da prinudi da mu kae gde se nalazim. Tu sam noivao, a ve u rano jutro odlazio sam u umu i tamo provodio dan.

Takvim ivotom sam iveo, grozniavo i u dugim molitvama Bogu da se nekako izvuem. Alija je i dalje pretio, i pred ljudima se zaklinjao da e me uskoro ubiti, kao psa. Oseao sam stalno njegovo prisustvo u umi i znao sam da me vreba, mada nisam mogao da ga vidim. Ali nisam dugo mogao da etam umom, da se zavlaim meu kamenje kao tvor i nita da ne radim; shvatio sam da odugovlaenje nema smisla, skrivanje ne moe veito da traje. On nije hteo da odustane; zato sam znao da emo se jednom sigurno sresti. Nisam imao drugog izbora. Odluio sam da ja njega potraim. Jednog dana, u zoru, zaao sam duboko u umu i tamo naao njegove tragove; iao sam njegovim tragom i tako mu se primicao krijui se iza drvea i bunja. Upotrebio sam bio sve svoje znanje i vetinu, da ne napravim neku greku i ne otkrijem se; hajduk je bio oprezan i lukav. Nije bilo za alu: preda mnom je bio naoruan ovek, koji eli da me ubije. Tek oko podne sam ga opazio; ispod drveta, u hladu, leao je i osmatrao gradilite, koje se odatle videlo jasno kao na dlanu. Puka mu je bila poloena na kamen, sluio mu je kao naslon za nianjenje; bio je spreman da u svakom asu prinese puku oku i opali. Priao sam mu na desetak metara; iza zaklona sam ga gledao i razmiljao. Bio je visok, obuen u albansku narodnu nonju, s keetom na glavi, grubih i otrih crta lica. Posmatrao sam ga dok me je strpljivo ekao, mene, svoju rtvu. Namera mi je bila da se nasamo u umi suoimo i da tada pokuam da ga privolim da kao ljudi razgovaramo. Nadao sam se da u moi da ga urazumim i da odvratim od namere da me ubije, kad mu budem rekao da ne gradim manastir po svojoj volji, to ja tako hou, ve po tuoj naredbi. Ali sam brzo odustao; bilo mi je jasno da mu rei nita nee vredeti; sili bi se on pokorio, ona bi ga opametila i izleila, kao ljuta trava ljutu ranu! Dok sam ja tako razmiljao, on se okrenuo, stavio puku na grudi, kee navukao na oi i spremao se da spava. U umi je vladala tiina. Bio sam mu blizu. uo sam njegov dah. Mogao sam u tren oka da se stvorim kraj njega, da mu uzmem puku i da ga usmrtim; mogao sam da mu razbijem glavu kamenom; mogao sam da odem do andarmerijske stanice, da pozovem andare da ga opkole i ubiju kao divljeg vepra. Ali nita od toga nisam uinio. Sve je u meni govorilo da treba da se povuem, da ga ostavim na miru da spava. Moj Bog, Gospod Isus Hristos, koji je ljubav, i koga sam oseao u srcu, dao mi je svest da razumem da je grehota ubiti oveka, i da presudu i spasenje treba prepustiti onome koji nam je dao ivot.

Kad sam se uverio da od razgovora s njim nee biti nita, sem zla po mene, povukao sam se duboko u umu i do mraka sam tamo razmiljao ta dalje da radim. Uvee sam otiao na graevinu, pozvao Alijinog roaka i rekao mu: "U umi sam danas video Aliju. Spavao je. Veeras ga nai kako zna i reci mu da sam mu oprostio ivot i da mu preporuujem da me ubudue ostavi na miru. Ako nee da me ostavi na miru, kai mu da u morati da ga ubijem ili u ga predati andarima! Objasni mu da nisam na ovom mestu i na ovom poslu po svojoj volji, ve da su mi naredili da manastir sagradim, a da u ja nareenje u potpunosti da izvrim, svialo se to njemu ili ne!" Zatim sam mu opisao mesto gde sam naao Aliju, i predoio mu kako je lako mogao da strada. "Dobro, oe. Nai u ga i sve u mu rei. Ali te molim kao Boga, nemoj da pria nikome da si ga ovde video. Ako nekom kae, onda e se znati da je Alija svraao kod mene, jer sam oenjen njegovom sestrom. Mogao bih zato da imam neprijatnosti sa vlastima." "Da sam hteo, rekao bih andarima", odgovorio sam. Te noi sam spavao sa radnicima u baraci; nisam vie hteo da se krijem. Znao sam da je Alija ve uo ono to sam mu poruio. Nadao sam se da e uiniti neto, i to veoma brzo; verovao sam da e mi uzvratiti milost. Ujutru sam slobodno etao meu radnicima, upuivao ih na posao, izdavao naredbe. Oni su se udili to se ne krijem; nisu znali ta se desilo, niti sam im ja objanjavao promenu svoga ponaanja. Oko podneva su doli neki Albanci, jaui na konjima. Na magaretu su doneli darove manastiru. Zamolili su me, kao sveteno lice i stareinu, da s njima poem u oblinje selo i oitam molitvu za zdravlje mlade devojke koja je bila teko bolesna, nepokretna. Izgledali su skrueni i kao utueni tugom. Ali sam predosetio da njima nije potrebna moja molitva. Ipak sam prihvatio poziv i poeo da se spremam za put, ali su me radnici odvraali govorei mi da e me negde na putu presresti Alija i ubiti. Nisam ih posluao; gledali su za mnom u udu, nisu razumeli zato to inim. Jahali smo oko sat vremena, do u selo Depite. Uz put sam bio oprezan, mislei na Aliju, ali sam urio da to pre stignem; eleo sam da se ve jednom okona moja neizvesnost. im smo stigli u dvorite, sjahao sam s konja, uao i prizvao mir kui ovoj, blagoslovio prisutne i upitao ih: "Gde je devojka?"

Oni su se nasmejali i rekli mi da nema nikakve devojke, ve da Alija hoe lino da me vidi, da razgovaramo. Alija se pojavio u vratima. Drao je karabin, za pojasom pitolj, handar i tri bombe. Gledao me i smekao se neodreeno. "Jesi li se uplaio, pope?" "I da, i ne... Sretao sam i bolje i gore nego to si ti", odgovorio sam. "Ne boj se. Nisam ja neovek." "Predao sam ti se u ruke. elim da razgovaramo kao ljudi. A kakav si ovek, to emo videti!" On mi je blagonaklono obeao da mi se nita runo nee desiti, jer sam mu potedeo ivot, pa e i on mene da ostavi u ivotu... Zatim sam mu nadugako, preko dva sata, pripovedao o umi gde sam ga video, o zidanju crkve, o mom ratovanju. Isticao sam svoju hrabrost u ratu, uveliavao podvige, ne bih li pridobio njegovo potovanje; ocenio sam da on vrednuje oveka po suludom junatvu. Pokuavao sam da ga odvratim od ravog ivota, koji ga vodi u smrt due i tela, govorei mu izabranim reima o boanskom, o ljudskom, o lepom. Ali moje rei su se odbijale od njega, kao od stene. Oi mu nisu zaiskrile, nije zatreperilo u njemu razumevanje kad sam mu govorio o ljubavi i istini. Njegova svest je bila jo proeta uinjenim zlom; kao da je teio jo veem zlu i sopstvenoj smrti, da se tako oslobodi svog neprirodnog ivota. Jedino ljudsko to sam u njemu tada video, bilo je potovanje tradicije date rei, bese; niega, izuzev sulude gordosti, tame i zla, u njemu nije bilo. Ali ja nisam hteo da se predam i da odustanem od namere da prodrem do ljudske due. Obuhvatio sam bio sveu i duhom njegov zabludeli razum, i pravim reima pogaao sam njegovu ljudsku savest. Njemu se nekud urilo; kao da se plaio andara. Nakon razgovora obeao je da me ubudue nee dirati. Pruio mi je ruku i pozdravili smo se srdano, kao stari ratnici, junaci. Na vratima je zastao, kao da se neega setio, okrenuo se, izvadio tri zlatnika iz depa i pruio mi. "Uzmi ovo, pope. Neka to bude moj prilog za zidanje crkve... Ne boj me se vie, i pomoli se za spas moje due." Na susret bio je zavren. Domain kue preneo mi je njegovu poruku da jo tri sata ne kreem na put. Ipak se plaio da ga ne izdam andarima. Tog dana sam odahnuo; oslobodio sam se velike bede. Vest o mome "obraunu" sa Alijom pronela se munjevito po okolnim selima i varoicama. Bilo je to neuveno udo:

jedan monah ukrotio je reima razbojnika Aliju, koji je tolike ljude pobio, i potom jo od njega dobio zlato za zidanje crkve! Neki su mi se nakon toga i klanjali, kao da sam svetac. Ubrzo je stigao glas o Aliji, da je poginuo u selu Volino, vie Ohrida. Ubili su ga andari. Molio sam se Bogu za spas njegove due. Taj manastir sam zidao blizu etiri godine. Crkva je imala dva odeljenja i tri oltara. Bila je velika i dobro uraena. Temelj joj je bio debljine dva metra, zidovi metar i po. Bila je visoka, spolja mereno, dvadeset devet metara, trideset i dva metra dugaka, a osamnaest metara iroka. /Ali joj nije bilo sueno da traje vekovima. U drugom ratu, trista iptara, itelja Trebita i okoline, sklonie se u crkvu od bombardovanja. Pala je velika bomba i svi su izginuli... Kasnije sam otiao da vidim ta je bilo sa mojim prvim delom. Na crkvi je bio sruen krov. Zidovi su ostali itavi; videli su se tragovi eksplozije bombe. Nakon drugog rata, crkva je bila pokrivena krovom od kestenovog drveta. Kad se Makedonska crkva odvojila od Srpske, neko je minirao crkvu dinamitom i sruio je. Kao da je i na taj nain eleo da izbrie ono to podsea na Srbe na tom podruju/. Ba kad sam zavrio crkvu, ostalo mi bilo jo da stavim krst, doao je vladika Nikolaj sa inenjerom eenjevom. Razgledali su crkvu, razgovarali sa nama, pregledali raune i ostalo to je potrebno da graevina bude primljena. Tada je eenjev rekao vladici: "Kalistu moe slobodno da poveri gradnju najteih graevina. Praktini ispit je poloio sa najviom ocenom!" Onda mi je Nikolaj naredio da pokupim svoje stvari i da poem s njim u Ohrid. Na moje mesto stareine manastira postavio je monaha Tadiju. Spremio sam se i poao, ne pitajui ga zato sam mu potreban; bio sam u njegovoj vlasti i morao sam bez pogovora da ga sluam. Putovali smo automobilom. Vladika je prema meni bio ljubazan i paljiv, kao nikad ranije. To me je zaudilo jer sam znao da me nije uvek rado trpeo kraj sebe. Poznavao je moju vrednost i potovao me kao oveka, moda me malo i voleo, ali se nije blagonaklono i s ljubavlju uvek odnosio prema meni. Razlog za promenu njegovog odnosa sam mi je otkrio. Ispriao mi je da je i sam doiveo vienje: o skorom dolasku komunizma u Jugoslaviju i o svojoj smrti u inostranstvu. Ba kao to sam mu i ja ispriao pre vie od est godina. Eto zato je promenio miljenje o meni; vie me nije smatrao fanatikom. Pohvalio me to sam crkvu dobro uradio i to sam je pre roka zavrio, uprkos Aliji i materijalnim tekoama. Napomenuo je da zna i to da me monasi i majstori, sa kojima sam etiri

godine radio i iveo, veoma cene, ali da su se neki alili da sam ponekad bio strog, da sam ih terao previe da rade. "Ne trpim lenjost, nerad, aljkavost i nedisciplinu, vladiko", rekao sam. im smo stigli u Sveti Naum, otili smo zajedno sa svetenicima i monasima u crkvu da se pomolimo Bogu. Stareina manastira bio je tada svetenik Stevan orevi. Posle slube saznao sam da je obijena manastirska kasa i da su lopovi odneli dosta novca. To mi je lino vladika saoptio, i rekao mi da me je zato i doveo, da uinim neto kako bi se novac pronaao i vratio, i da sauvam ono to je preostalo. Obratio mi se ovim reima: "Radi kako misli da je najbolje i kako hoe, ali vrati manastiru novac to pre i dovedi u red monahe i svetenike jer su dosta oputeni i nemarni. U svemu e imati moju podrku!" Zaudio sam se i upitao: "Kako je lopov mogao, pored tolikih ljudi, da obije kasu i ode slobodno, a da ga niko ne primeti?" Stajao sam uz vladiku; on mi je stavio ruku na rame, pogledao prisutne monahe i svetenike i upitao ih: "Poznajete li ovog oveka to stoji pored mene? Znate li ga?" "Poznajemo ga, preosveeni. Kako ga ne bismo znali kad je ponikao meu nama!" "A znate li zato sam ga meu vas opet doveo?" "Ne znamo, vladiko..." "Doveo sam ga da vas naui kako se moli i radi i kako se uva imovina manastirska!" Zavladala je odjednom potpuna tiina. Nisu znali ta bi kazali, utali su i izbegavali da me pogledaju. I meni je bilo neprijatno; oborio sam oi. Vladika je produio da govori: "Svetenik orevi i dalje ostaje va stareina, a Kalista postavljam da bude nad njim!" Ljudi su se uskomeali; videlo se da im nije bila mila ovakva vladiina odluka, jer su znali za moju strogost i disciplinu. Bilo mi je neugodno da i dalje stojim uz vladiku, pred ljudima koji su bili posramljeni i zbunjeni. Da bih prekinuo munu tiinu, odmah sam zatraio od stareine orevia da mi pokae kasu. Kad smo nas dvojica poli, i ostali su krenuli za nama. Otvorio sam kasu i video jo dosta papirnih novanica. Zatraio sam da mi se donese dugaka igla za pletenje. Na iglu sam nanizao novanice, i zabio je u pervaz na vratima. Kasu sam ostavio irom otvorenu, a kljueve predao sveteniku oreviu. Svi su bili zbunjeni; neki su se krstili od uda.

"Dajem na znanje vama i lopovima: od sada Kalist uva manastirski novac! Kasa nam vie nije potrebna", rekao sam. Na dunosti stareine manastira Sveti Naum ostao sam etiri meseca. Lopovi su pohvatani i sav novac je vraen manastiru. Nisam voleo to su me se ljudi plaili. Znali su da sam miljenik Nikolajev, da sam kolovan, inenjer, da sam ratnik sa odlikovanjima, da sam etiri godine proveo u pustinji, dve u isposnici, da sam imao velika vienja i otkrovenja. uli su za moj "obraun" sa razbojnikom Alijom i monahom Simeonom, zvanim uti avo. U meuvremenu prie o meni bile su, naravno, ulepavane i uveliavane, pa su bile daleko od istine i stvarnosti. Preuveliavali su moju strogost, i zasluge, i sklanjali se od mene. Ali ja sam se stvarno ljutio kad bih video da se olako odnose prema svom monakom ivotu. Potovali su oni manastirska pravila, ali pravila nisu bila dovoljna. Mislio sam: Kad su se odvojili od sveta i doli ovde da se bore za svoje spasenje, kad hoe da jo za vreme zemaljskog ivota vide carstvo nebesko, zato su maloduni i aljkavi na tom putu? Gde su im danonone molitve i podvizi? Zato gube vreme? Pozivao sam ih na molitvu da bi se produhovili; traio sam bezrezervno posluanje da bi se oslobodili samovolje. Samo sam tu bio strog. Dugo sam bio vojnik i podvinik u samoi, pa sam znao koliko su red i disciplina korisni oveku za odravanje ivota i za sticanje kako zemaljskih tako i nebeskih blaga. Moda sam i preterivao; nisu svi isti i ne mogu svi isto. Ali sam postupao po svom znanju i po svom iskustvu. Bio bih nepoten da sam radio drukije. Dok sam u manastiru vrio svakodnevne poslove i brinuo se o drugima, u sebi sam oseao radost od blagodati koju sam bio dobio po zavretku crkve u Trebikim hanovima. Meutim, to nije bilo ni blizu onoj lepoti koju sam oseao u samoi, svakodnevno. Zato me jako elja vukla da ponovo odem na ostrvo. Molio sam vladiku da me oslobodi dunosti stareine i da me pusti, ali o tome nije hteo ni da me saslua. Tada sam odluio da se suprostavim vladici. U pogodnoj prilici, rekao sam mu: "Vladiko, kad mi ne da blagoslov za samovanje, a ti znaj: vie neu da upravljam ovim manastirom i o njemu da brinem. Gotovo!" Dugo smo se raspravljali. Na kraju je morao da me oslobodi dunosti stareine. Nije bio mek ovek, naprotiv! Prekinuo je prepirku tako to mi je rekao da o samoi ne mislim, nikad me vie nee pustiti da ivim u pustinji, nego u zidati i popravljati manastire i njima upravljati. Naredio mi je da razmislim, brzo da odluim, kuda bih eleo da me uputi za stareinu: u Kievsku Svetu Bogorodicu, iji je iguman osuen na etiri godine robije zbog

prezaduenosti, a sve zbog ene, sukanja, ili u prepspanske manastire, koji su takoe bili prezadueni. Morao sam da se pokorim volji vladiinoj. Uspeo sam da se oslobodim dunosti stareine manastira Sveti Naum; ali ovaj njegov drugi predlog nisam uspeo, niti sam smeo, da odbijem. Posle dueg razmiljanja, odluio sam se za prespanske manastire. Odmah sam bio odreen za stareinu manastira: Sveta Bogorodica, Sveta Petka Brajinska i Sveta Bogorodica donjodupenska, koja je bila pored same grke granice. U isti sastav ulo je i est manjih manastira, metoha u srezu prespanskom. Imao sam, znai, na upravi devet manastira: tri glavna i est metoha. Raspolagao sam manastirskom imovinom, koja se sastojala od dvesta sedamdeset paradi zemlje, sa dvadeset i sedam vinograda, trideset hektara livada, est stotina hektara bukove ume. Monaha i iskuenika, bez slugu, bilo je preko trideset. im sam stigao, iguman Vueti mi je predao inventar; zatim je on premeten. Nismo ga predali sudu zbog prezaduenosti. Prionuo sam na posao da dovedem u red poverene mi manastire. Radio sam kako sam znao i molio sam se da mi se da razum, da to bolje upravljam tako velikom imovinom. Za tri meseca sam se oslobodio dugova; prodao sam pored ostalog i pedeset hrastovih stabala pinterima bitoljskim i resanskim, za burad. Neto mi je i preostalo, pa sam mogao da ponem sa ureivanjem manastira. Zapoeo sam sa umnoavanjem stoke. U oboru sam zatekao samo tri svinje i petnaest ovaca. Kupio sam trideset enskih i pet mukih prasadi. Za godinu i po u oboru je bilo preko pedeset. Od galikih obana, ovara, dobio sam na poklon pedeset enskih jaganjaca, a jo pedeset sam kupio. Kupio sam i pet krava i etiri dobra konja, banatska. Radio sam danonono; zidao sam kreane, pekao kre i prodavao ga, izraivao planove za gradnju kola, bolnica, kua, puteva. U to vreme inenjera nije bilo mnogo, pa je za mene bilo posla koliko sam hteo. Sav novac ulagao sam u obnovu manastira. Stari sam konak sruio i pogodio majstore da sazidaju novi. Za dva meseca konak je bio zavren. Duina mu je bila etrdeset i etiri metra; bio je u obliku slova T. A onda sam u selu Preporu, kod metoha Svetog Save Osveenog, sagradio talu trideset metara dugaku, osam iroku; bila mi je neophodna jer sam razvio stoarstvo u manastiru. Brajevski manastir Svete Petke bio je dobro opremljen, u njemu je bila Bogoslovija bitoljska; ali crkva nije bila sagraena od tvrdog materijala. Tu sam boravio krae vreme, zatim sam otiao na ifluk svetog Save Osveenog. I tu sam, brzo, podigao konak, na dva sprata, od tvrdog materijala. Jeromonah Lukijan je bio dobar ekonom;

izriljao je zemlju oko crkve, sam je nakalemio vie hiljada kalemova loze i podigao vinograd, koji i danas postoji. Zatim je dola na red, za obnovu, crkva posveena sv. apostolu Petru, na ostrvu Prespanskog jezera. O njoj sam stalno mislio i jedva sam doekao dan kada sam poeo da je obnavljam. Jo kad sam bio u samoi, na tom ostrvu, eleo sam da mi se prui prilika da je ja lino obnovim. Boije provienje mi je elju ispunilo. Pored ostalog, i zbog nje sam prihvatio upravu nad prespanskim manastirima. Te godine 1938, crkvene vlasti iz Bitolja dovele su dobre majstore iz Srbije i dodelile ih meni, da radimo na obnovi crkve. U to vreme smo znali da e uskoro izbiti rat, kao to samo znali i za mnoge druge predstojee dogaaje. Imajui u vidu uticaj probugarskih snaga u Makedoniji, crkvu smo obnavljali u tajnosti, zbog opasnosti da bude poruena, ukoliko se sazna da su je obnovili Srbi. Bili smo prinueni da radove izvodimo zimi; leti nije bilo moguno zbog zmija. Crkvu sam obnavljao sa velikom ljubavlju. Dva bela orla, sa obe strane vrata, koje je brljan sauvao, ostavio sam netaknute. Pored crkve sam sazidao kuicu na sprat sa dva odeljenja. Mislio sam na budueg pustinjaka, da ima gde glavu da skloni, a ne kao ja da se penje na foju. Moja koliba je jo uvek stajala na foji. Peo sam se i, kao nekada, molio. Lovio sam arane, gledao poznato nebo, sluao pitce. Pokazivao sam majstorima moje boravite, a oni se udili i teko verovali da sam tu iveo dve godine, ranije. Radostan sam bio kao dete, ali sam i tugovao; slutio sam da nikad vie ovde neu doi. Po zavrenom poslu, isplatio sam majstore i oni su se vratili u Srbiju. Upravu manastirom nisam drao prestrogo, niti sam zahtevao od monaha da me ba za sve pitaju. Manastirska pravila su morala da se potuju; na prvom mestu bila je molitva. Nauio sam ih svakom poslu i putao sam ih da po svojoj volji i pameti rade. Trudio sam se da meu njima, u svim odnosima, vlada bratska ljubav. I dosta sam u tome uspevao. Samo sam jednom prenaglio. Bio sam, tada, due odsutan iz manastira. Kad sam poao, skrenuo sam panju monasima da paze ta i kako rade, dok nisam meu njima. Mislio sam da mogu na njih da se oslonim, bili su stvarno dobri i vredni ljudi. Kad sam se vratio, primetio sam odmah da su razdragani i da jedva ekaju da mi saopte radosnu vest. I tada sam uo da su, u mom odsustvu, pored ostalog, ili u narod i u ime Hristovo prosili za manastir. Neko ih je tome ranije nauio. "Ko vam je dozvolio da prosite? Zar ne znate da svega imamo!", povikao sam zaprepaen.

"Oe Kaliste, za te pare kupili smo divnog konja!", rekao je jedan verujui da e me tako odobrovoljiti, jer sam zaista voleo konje. "Konja ste kupili? To mi saoptavate? Pa znate li da imamo konja i vie nego to nam treba!" Bio sam van sebe od ljutine. Zgrabio sam jednu letvu i udario onoga monaha. Na moju i njegovu nesreu, iz letve je trao ekser koji ga je raskrvario. Svi su se razbeali. Dugo posle toga niko nije smeo da mi izae na oi. A ovaj koga sam udario, otiao je od nas i ne znam ta je posle s njim bilo. Moda je, mojom krivicom, zauvek napustio manastir i monatvo. Ali naljutio sam se bio jer su ili u pronju bez ikakve nude. Nije sramota prositi onda kada se stvarno nema, i kad ne moe da se zaradi; prositi onda kad se ima, isto je to i kraa! Za onim monahom i danas alim, ali to je bilo, bilo je. Kao iguman prespanskih manastira iveo sam dobro. Hrane je bilo dovoljno, kao i prostorija za spavanje i prijem gostiju, ni novca nije nedostajalo. Nosio sam mantije od svile, jahao rasne konje. Poseivali su me znameniti ljudi. Tada sam bio u najboljim godinama ivota. ene su obletale oko mene. Nadale se da u ih prihvatiti, kao preanji iguman, da uivam i troim manastirsko blago. Jo pre nego to sam doao, do njih je stigao glas o meni. Znale su do detalja moj prethodni ivot. U poetku su bile oprezne, ali kad su videle kako brzo ureujem manastir i da kroz moje ruke prolazi veliko bogatstvo, izgubile su strpljenje i krenule otvoreno da mi se priblie. Dolazile su ee u crkvu, saekivale me i traile da ih ja ispovedam, prieujem. Nisam ih grubo odbijao. Ostavljao sam im izvesnu nadu. Dobro sam znao kako se ene razgoropade kad im se ne ostvari elja: mogle bi i crkvu da napuste, i Boga, i o meni da smisle strane prie. I ne bi me ostavile na miru dok mi vrat ne slome. Govorio sam im, kao u ali: "Bie neega meu nama; bie, sigurno! Saekaj jo malo dok se prolepa..." Odrekao sam se bio zauvek i novca i ene, onoga asa kad sam stupio u manastir i postao monah. U toj odluci bio sam tvrd bez ikakvog poputanja. A kao za inat, mogao sam i jedno i drugo da imam koliko mi dua eli. ene su mi se nudile, a novac je odasvud pristizao i gotovo uskakao u depove. Ali se ni u jednom trenutku nisam pokolebao, i jedno i drugo sam smatrao za prainu. Imao sam iza sebe mnoge duhovne podivige i vienja, mnoga priznanja, i uvaavanja. I dalje sam se dugo molio, uzdravao od jake hrane i pia, pa sam imao u sebi snagu i sigurnost, a prema ljudima i Bogu veliku slobodu i ljubav. Mislio sam da mogu da uinim to god hou i da dobijem sve to mi treba. Sa takvim mislima poeo sam da se divim

sebi, kao da su moje tadanje duhovno stanje i uinjena dela bili iskljuivo posledica moje volje i moje pameti. Te godine, Nikolaj Velimirovi je preao iz Ohridske u iku eparhiju, za eparhijskog arhijereja. Kad je poao, pozvao me i rekao mi: "Hajde u iu, Kaliste. Ionako bez mene ne moe da ivi." Planuo sam, bio sam ljut na njega zbog takvih rei. "Videemo, vladiko, da li mogu ili ne mogu bez tebe! Ne idem s tobom!" "Ja ti kaem, Kaliste, da se pakuje i da poe sa mnom. Seti se, ve me jednom nisi posluao, kad nisi hteo da ostane u Svetom Naumu kao stareina. Ako sada ne poe, bie to drugi put kako odbija da poslua svoga vladiku. Razmisli malo o tome, pa mi odluku kasnije reci." "Ono to u ti rei posle, mogu i sada: ne idem s tobom! Mogu bez tebe da ivim... Eto, uo si moju odluku, vladiko!" Nikolaj je otiao u iu i poveo mnoge monahe i monahinje. Njegov naslednik bio je episkop Platon Jovanovi. Nikolaj i Platon nisu bili u najboljim odnosima, pa novi episkop nije ba rado gledao Nikolajeve bive uenike i pristalice. im je vladika Nikolaj otiao, Platon je zatraio da mu pokaem sve raune, za protekle etiri godine, od dana kad sam bio postavljen za igumana prespanskih manastira. Rauni su bili uredni; pregledao ih je paljivo i polako. Naao je da nisam bio izmirio neto malo poreza dravi. Odmah me pozvao i otro pripretio da e me sudu predati, jer ne ispunjavam zakonske obaveze. Znao sam ja zato je vikao, i koliko se brine za dravnu kasu! Ali mu nita nisam govorio, zamolio sam ga samo da mi da raune, da ih sredim, pa u opet da mu ih ponesem. Dozvolio mi je. Uzeo sam raune, izneo ih iz njegove kancelarije i ostavio na sred dvorita mitropolije. Otiao sam u prodavnicu i kupio gasa. Prelio sam gomilu rauna, i zapalio. Plamen se dizao visoko u nebo; stajao sam kraj vatre i dugakim tapom darao i prevrtao papire da bi to bolje goreli. Doviknuo sam episkopu Platonu: "Izai, preosveeni, na prozor da vidi kako Kalist sreuje raune!" Pogledao je s prozora dole u dvorite, u mene i vatru, prekrstio se, zatvorio prozor i nestao.

Kad je od rauna ostao samo pepeo, popeo sam se do vladike Platona i kucnuo mu na vrata. Ne saekavi odobrenje, uao sam i rekao mu: "Sad sam ti, vladiko, predao svoje raune. Izvolite, dajte me na sud da zbog njih odgovaram!" Gledao me ljituto i malo zbunjeno, progunao je: "Opasan si ti ovek, Kaliste! Daleko te bilo od mene!" Zatim je dodao: "Oe, molim te, sedni da u miru porazgovaramo." Tada mi je ponudio upravu nad osam velikih manastira u eparhiji ohridskoj. Obeao mi je, ako prihvatim, da e mi dozvoliti da imam konja samo za sebe, da u moi da dajem manastirsku zemlju u zakup, i da nikome drugome neu polagati raune, osim njemu. Na kraju mi je rekao: "Dolo je do neeljenih rei izmeu mene i Nikolaja. On je otiao i odveo mnoge monahe i monahinje. Ti si jedan od retkih koji su ostali. Ne uzimam ti za greh raune koje si spalio i ne ljutim se na tebe. Znam ja, igumane Kaliste, da si ti taan i ispravan ovek." Nisam bio polaskan njegovim predlogom; smatrao sam da po vrednosti i znanju to zasluujem, i vie od toga. Tada sam sav bio proet gordou i samouverenou; smatrao sam sebe veoma velikim ovekom. Nikoga nisam rado sluao; bio sam otporan i na nareenja viih crkvenih vlasti. Iz Ohrida sam se vratio u prespanske manastire, da razmislim o predlogu episkopa Platona i o svom buduem ivotu. Mislio sam da episkop Platon ni po emu ne moe da se meri sa vladikom Nikolajem. Ni treinu mojih podviga i otkrivenja nije doiveo, a postavljen je za episkopa! Pomiljao sam da sve ostavim i bez blagoslova odem u samou. eleo sam da odem, ne toliko da bih se u samoi usavravao, koliko da se uklonim od ljudske nesavrenosti. Smatrao sam da sam najsavreniji monah na Balkanu, u Evropi, moda i u svetu! Sa takvim mislima iao sam manastirskim bostanitem i traio najveu i najbolju lubenicu. Seam se, kao da je danas to bilo. Osetio sam, dok sam prolazio bostanitem, laki vetri. Ali ubrzo je postao jai; obuhvatio me vihor hladne struje. Kroz mene je prostrujala ledena jeza; poeo sam da drhtim. Od nekog straha najeila mi se kosa na

glavi. Oseao sam veliku muku. Naglo sam upao u beznae. Od patnji, hteo sam da urliknem. Krajnjim naporom podigao sam ruke prema nebu i glasno zavapio: "Gospode! Spasi me, Gospode! Nemoan sam!" Odgovora nije bilo; oseao sam svoje srce u grudima kao smrznut kamen. Odjednom, do mene je dopro nepodnoljiv smrad. Kao da se neto u mojoj blizini raspadalo. /I danas, kad pomislim na to, poelim da otkinem svoj nos!/. Uplaen i oajan pao sam na zemlju. Znao sam zato stradam. Samom sebi sam rekao: "Kaliste, bio si neposluan i gord si, Kaliste. Zato te je Bog napustio!" Tri meseca sam se oporavljao u manastiru Lakoerka kraj Ohridskog jezera. Velike sam muke pretrpeo i mnogo sam sa namuio molei Boga da mi oprosti gordost, samovoljnost i neposlunost. Kako mi je stvarno bilo, bolje o tome da utim. Kajao sam se; prolio sam potoke suza. Tek posle tri meseca uspeo sam nekako da se smirim. Nikad neu moi da zaboravim onu hladnou u srcu, smrad, beznae i oaj; te asove kad me je Gospod napustio, pamtiu dok sam iv. Iz manastira Lakoerka otiao sam u Ohrid i tamo ostao krae vreme. Nisam primio upravu nad ohridsko-bitoljskim manastirima; nisam hteo da budem stareina pod upravom episkopa Platona. U manastiru Sveti Naum iveo sam kao obian monah. Tu sam dobio kanonski otpust iz Ohridske i premetaj u iku eprahiju. Premetaj nisam traio, uinio je to na svoju ruku vladika Nikolaj. Voleo sam to dolazim u Srbiju. Tako se zavrio moj ivot u Makedoniji, gde sam proveo devetnaest godina, od 1920. do 1939. godine. U Makedoniji sam proveo najlepe godine svoga ivota. Vladika Nikolaj se obradovao kad me je video. Mnoge godine smo proveli zajedno, potovali smo se i, rekao bih, donekle bili prijatelji. Tada sam ve bio prilino smiren; posle onog to mi se dogodilo u bostanitu, nisam vie bio gord i svojeglav. Ve nakon nekoliko dana boravka u ii, izrazio sam pred vladikom elju da idem u planinu. Objasnio sam mu, obazrivo, da sam jo odmalena svojeglav i prek, i poto mi je takva priroda, ne odgovara mi da ivim meu monasima, jer se pogordim. I dodao sam da moje iskustvo jasno pokazuje da sam ja od one vrste monaha kojima jedino usamljenost pogoduje. Kad sam zavrio, zatraio sam blagoslov za odlazak. Ali je on bio nepopustljiv; odgovorio mi da se ne nadam samoi, ve da razmislim, i odluim, u kojem manastiru elim da budem stareina.

Nije mi bilo pravo to sam naiao na nerazumevanje i to nisam mogao da ivim po svojoj volji; ali sam se seao posledica svoje preanje neposlunosti, pa sam prihvatio vladiin predlog pokorno. Pomiljao sam da preuzmem upravu nad manastirom Nikolje u Ovarsko-kablarskoj klisuri. Ali mi nije odgovarao zbog brdovitog terena, zatim zbog toga to je u njemu bio jedan moj blii roak, kao i zbog jo nekih nepogodnosti. Opredelio sam se za manastir sveta Rudenica u upi aleksandrovakoj, parohija ratajska, koji je bio u ruevinama vie od trista godina. Manastir sam zatekao pust, razvaljen. Kroz propale zidove njegovog konaka provlaili su se psi i svinje. Shvatio sam da me eka veliki posao. Ali sam znao da moram, to pre, sebi da sazidam dom i narodu da obnovim crkvu. Sutradan po mom dolasku, posle molitve, sedeo sam ispred crkve i gledao ruevine; razmiljao sam odakle prvo da ponem sa popravkom. Uto je naiao neki ovek, nazvao mi Boga i odmah rekao: "Potrebna mi je koulja. Daj mi jednu!" Govorio je otro i zahtevao da ga posluam. Gledao sam ga i udio se ta mu bi da mi trai koulju! Kad sam se pribrao, pomislio sam: "Kako ba mene nae? Imam jednu jedinu koulju, i to ovu na sebi." "Imam samo jednu, a nju ne mogu da ti dam", rekao sam glasno. "Meni je potrebna koulja", bio je uporan. "E ne mogu da ti dam jedinu koulju", odgovorio sam. "Ti e lake od mene da doe do druge koulje. Za tebe e biti bolje, ako mi je da", rekao je. Setio sam se rei Gospodnjih: "Ko ti zatrai koulju, podaj mu i haljinu..." Ipak, nije mi se davala koulja. Preda mnom su bile ruevine, ekao me posao i golem trud; znao sam da u spavati na daskama, bez pokrivaa, izuzev ove odee to imam na sebi. Pa kako da mu dam koulju? "E ne dam ti je! Da si aneo Boji, ne mogu ti je dati. Sad moe da ide. Gotovo!" ovek se okrenuo i uputio prema izlazu. Govorio je idui: "Dobro Kaliste. Kad mi ne da dobrovoljno, silom ti je neu uzeti."

Kad sam uo njegove rei, trgao sam se. Ko je ovaj ovek? Odakle zna moje ime? Istovremeno sam osetio da se sa mnom neto neobino deava. Kao da unutra u meni neto gori. Srce mi je ubrzano igralo, bio sam radostan i smiren. Odjednom sam odluio da mu dam koulju. "Ej, ovee! Vrati se, dau ti to si traio", viknuo sam. Zatim sam otiao u konak, svukao sam se i doneo mu svoju jedinu koulju. Uzeo ju je i odmah otiao, bez rei. Kad je izaao na kapiju, potrao sam za njim da vidim kuda e, na koju e stranu da krene. Ali kad sam stigao do kapije, njega vie nije bilo. Kuda li tako brzo ode? Gledao sam niz put, ulazio u njive, traio sam ga iza drvea. Ali ga nisam video. Vratio sam se, seo u hlad i jo dugo razmiljao o njemu. Tako me je i mrak zatekao. Ujutru, rano, doao je ovek iz sela i rekao mi da me zove seoski svetenik da mu pomognem kod neke sahrane. Odgovorio sam mu da nemam opremu koja je za tu priliku sveteniku potrebna. Ali on je rekao da ne brinem, da e mi svetenik dati sve to mi treba. Tako sam otiao u selo. Mu pokojnice bio je bogat ovek. Od dobijenog novca za opelo kupio sam nekoliko koulja i donji ve, kao i hranu za vie dana. Ta parohija, u koju sam stupio 1940. godine, brojala je oko hiljadu domova. Po mom dolasku, vladika je odredio moju roenu bratanicu, monahinju Akvilinu iz Ljubostinje, i jednu iskuenicu, koju sam kasnije zamonaio pod imenom Evgenija, da mi pomau u poslovima oko parohije i manastira. Prionuo sam svojski na posao, da obnovim poruenu svetinju. Pozvao sam parohijane i objasnio im ta nameravam da uinim. Oni su me podrali i svesrdno mi pomogli. Sve je ilo u najboljem redu, i preko mog oekivanja. U to vreme, u manastiru ii pripremano je krunisanje Petra Karaorevia za kralja. Zbog postojeih politikih okolnosti, patrijarh Doi blagoslovio je vladiku Nikolaja da izvri taj in. Pozvao me da prisustvujem toj sveanosti. Po krunisanju, ostao sam u ii nekoliko dana, onda sam se vratio da nastavim zapoeti posao. Dani su mi prolazili u upoznavanju sa ljudima, u radu i molitvi. Verovao sam da u ovde provesti mnoge godine ivota, sve dok se ne otrgnem od crkvenih vlasti i odem u neku planinu, u samou. Evropom je tada plamteo drugi svetski rat. U vreme rata, u tom manastiru sam proiveo mnoge teke trenutke. Odmah poto smo okupirani, jednog dana, dotrala je monahinja iz susednog manastira da mi javi da ka Rudenici dolaze Bugari i Nemci u pet kamiona, i da mene trae. Ispriala mi je da su se u njenom manastiru raspitivali o meni, i da su od nekih seljaka saznali gde se nalazim.

Osetila je, rekla mi je, da mi ti ljudi ele zlo, pa je dotrala preicom da mi javi kako bih se sklonio. Odmah sam razumeo da me Bugari trae jer ele da mi se osvete za ono to sam im uinio u prvom ratu. Nisu bili zaboravili ni mene ni moga brata. Bugari i Nemci su ili zaobilaznim putem. Velika je srea to je monahinja stigla u Rudenicu pre njih. im sam saznao o emu je re, uzeo sam malo hleba i pourio u umu. Meutim, jedva sam se kretao; od iznenadnog straha, preseklo me neto preko pola. Kao da sam ostao bez due, noge su mi bile teke kao olovo. Molio sam Boga da mi da snage da potrim, da to pre stignem u sklonite, ali mi to nije pomoglo. Uplaio sam se da neu moi da uteknem. Pred oima su mi leprale slike sa ratita, oni trenuci kad sam juriao kao sumanut i tukao Bugare. Mnogo sam se tada junaio i u svemu se ponaao kao strani osvetnik i jedini nemilosrdni sudija ubicama svoga brata. Iz rova sam im poruivao da e zapamtiti Dobrivoja Milunovia iz Kaonika. I zapamtili su me ti ljudi, pa su doli, ili su poslali svoje sinove, da svedemo stare raune. Zapinjao sam iz sve snage uz brdo, ali mi se inilo da sam odmicao sporije od pua. Mislio sam ta me eka ako me Bugari uhvate ivog, dobro sam znao kakvi su. Tek to sam pretrao put i stigao do prvog drvea, ugledao sam prainu na putu i uo kamione koji su se primicali manastiru. U umi je bio neki seljak, gledao me je dok sam beao. Upitao me: "Mnogo ti mantija landara, pope. ta ti je? Mnogo si se uplaio i zaduvao." "Umakoh im u zadnji as", rekoh jedva diui. Gledao sam iz ume kolonu kamiona; uli su u portu. Vojnici su iskoili iz kamiona i opkolili manastir. Razgovarali su sa monahinjama, zatim su ulazili u zgrade i zavirivali u svako oe u dvoritu. Bilo je oigledno da ba mene trae. Posle pretresa malo su se odmorili, zatim su seli u kamione i otili. Kad sam se uvee vratio, monahinje su mi priale da su Bugari pretili i zaklinjali se da e me nai i ubiti. One su im rekle da sam otiao nekim poslom u susedno selo. Poverovali su i uputili se tamo da me trae. Mesecima sam iveo na oprezu; i danju i nou bio sa spreman da na zvuk motora beim u umu. Dolazila je nemaka patrola, ali nije pitala za mene. Prolazili su etnici, partizani, nedievci, ljotievci, za sve njih ja sam bio samo pop i niko i nita vie.

Tek kad su etnici preuzeli upravu i komandu u svoje ruke, meni vie nije pretila opastnost od Bugara. Tad mi je laknulo, poeo sam opet normalno da ivim i nastavio sam sa ureivanjem crkve. Ba u to vreme, kad sam bio pomislio da u odsad iveti pristojno, ostavljen od svih na miru, poelo je sve iz poetka, i moj poloaj postao je crnji i gori. Osmog avgusta, na veliki praznik svete Petke Trnovske, crkva je bila prepuna naroda, tako da je veina bila u dvoritu. Posle svete liturgije izaao sam i razgovarao sa ljudima. Odjednom sam osetio da mi se primie neko duhovno bie. Uutao sam i pomislio: Zato ba sada? Tek to sam to pomislio, video sam, iznad sebe, malo ukoso, na oko etiri metra visine, mog brata koga su obesili Bugari u prvom ratu! Bio je isti kao dok je bio iv. Lebdei gore u vazduhu, gledao me, poutao malo, onda rekao: "Verujem, brate, da e noas da doe kod mene." Poto je to izgovorio, udaljio se, nestao. Prebledeo sam; hladan me je znoj oblio. To su primetili ljudi oko mene. Nisu videli moga brata, ali su dobro videli bledilo i znoj na mom licu. Ostao sam kod crkve jo malo, dok je moje prisustvo bilo neophodno, zatim sam otiao u manastir. Odmah sam pozvao Akvilinu i pokazao sam joj mesto gde sam eleo da me sahrane kad umrem. Ona se uplaila. Rekao sam joj da je ona mlaa od mene i da treba to da zna. Onda sam se povukao na molitvu. Predoseanje mi je govorilo da ne oklevam, da odmah s tog mesta beim u umu, da uzmem sve to mi je potrebno za ivot i da se sakrijem od ljudi nekoliko dana. Vikao je glas u meni: "Bei, Kaliste, u umu." Ali ja sam se bio zainatio, nisam hteo nikud dalje od manastira. Bugara se vie nisam plaio jer nisu vie dolazili. Pa ko mi drugi ta moe? Mnogo bi bilo bolje da sam posluao, i postupio kako mi je reeno. Opet sam bio svojeglav i samouveren, ponaao sam se po svojoj pameti i volji i po svom nekom inatu. Povie crkve, na uzviici, bilo je manastirsko bostanite; lubenice su u to vreme ve bile zrele. Najmio sam bio oveka da uva bostan. Poto nisam mogao, niti sam hteo da spavam, etao sam po crkvenoj porti. Neto kasnije otiao sam da vidim da li onaj ovek valjano radi svoj posao. Pozdravio sam se s njim, malo smo priali, zatim sam se udaljio i legao; odatle se, prema meseini, lepo videla crkva. Bilo mi je teko to nisam mogao da se sklonim od ljudi i da u samoi naem svoj mir. Pun neke gorine, gledao sam sa uzviice kube crkve koja je posveena svetom Iliji i aputao: "Sveti Ilijo, treba ovo da zna: kad bi se sad sruilo kube na tvojoj crkvi, nikad ti ga vie ne bih podigao! Tvome imenu sluim,

zato me ti ne titi? Zato dozvoljava da se ovakvo zlo sa mnom radi? Zato sad, kad sam u najboljim godinama, da umrem? Jo mi se ivi! I hou da ivim!" Leao sam tako, a onda sam video dva oveka koji su prili uvaru bostana. Kako nisam bio daleko, uo sam ih kad su upitali: "Zna li gde je Kalist?" "Eno ga tamo, lei u bostanu", odgovorio je i pokazao rukom. Poli su prema meni. I dalje sam leao, nisam se ni pomerio, niti pomislio da ustanem. Nisam se plaio. Mislio sam na svetog Iliju, bio razoaran i pomalo ljut. Kad su doli do mene, video sam da su etnici. "Jesi li ti Kalist?" "Taj sam", odgovorio sam. I dalje sam leao, s rukama pod glavom. Jedan me odjednom muki udario kundakom, u grudi, tako jako da mi je isterao vazduh iz plua. "Ustaj!", naredio mi je. "Ne mogu, nemam daha", odgovorio sam. Nastavio je da me udara kundakom, sve dok nisam ustao. Drugi je drao otkoenu puku, uperenu u mene. Poterali su me prema konaku. Kad smo tamo stigli, isterali su iz kreveta Akvilinu i Evgeniju; potom su uperili puke u nas, i traili pare. Dao sam im odmah sve to sam imao, bez rei protesta, i rekao da nemam vie ni dinara. Nisu verovali da imam samo toliko para, oekivali su mnogo vie. Mislili su da sam milioner, da spavam na parama, pa su me zato i odabrali. Nastavili su da me udaraju kundakom; Evgenija je kukala, grdila ih, nazivala ih svakojakim imenima. Na to ju je jedan etnik utnuo u stomak, tako jako da je odletela do zida i pala. Ali ona je bila velika isposnica; lagana kao pero i vrlo ilava, ubrzo je ustala; samo to vie nije smela da ih napada. Nastavili su da me mue. Skinuli su mi mantiju, zatim cipele i arape; pretili su mi da e me terati kroz selo samo u gaama, bosog i golog, ako im ne dam jo novaca. Nisam mogao da im udovoljim, stvarno nisam vie imao. "Dobro, pope. Ako nema ti, imae neko drugi u selu. Mi znamo da te ljudi potuju zato to si poboan i ispravan, od njih e ti lako da dobije novac na zajam. Posle se vi ravnajte i razduujte. Snai se kako ume i zna", rekao mi je jedan od njih.

Zatim su naterali obe monahinje da legnu u krevet. Jedan je ostao da ih uva, drugi me je poterao u selo; bio sam bos i samo u gaama. Seam se, no je bila blaga, s meseinom, videlo se kao po danu. Iao sam posluan ispred njega, i smiljao ta da uinim. Po tome kako je drao puku i iao blizu iza mene, ocenio sam da, osim zla u sebi, nema neko znanje i vetinu ratnu. Za tren oka sam mogao da mu oduzmem puku i da ga, da sam hteo, ubijem. Pomiljao sam da mu oduzmem oruje, ali sam znao da ne bih mogao da ga ubijem. Sa ubijanjem sam odavno u sebi bio raskrstio. O sebi nisam mislio to toliko patim i stradam; strahovao sam za monahinje, mislio sam samo na to kako da ih sauvam nepovreene. Svraali smo kod onih ljudi za koje sam znao da su bogati. Kad bi video u kakvoj sam muci, svako je davao, onoliko koliko je imao. Da bi izmamio to vie, etnik me je pred ljudima krvniki udarao kundakom u rebra, u lea, gde stigne. Traei naina kako da ga se oslobodim, smislio sam da ga povedem do Isaila Minia. Isailo je imao pet sinova, pet ljutih risova. Mislio sam: sredie ga, a i pomoi mi da oslobodim monahinje. Kad smo doli pred njihovu kuu, pozvao sam ga po imenu; odazvao se i odmah izaao pred nas. Rekao sam mu ta je i kako je i zamolio ga da mi da to vie para za otkup. Isailo je podviknuo na etnika, ali se odmah umirio im je ugledao uperen karabin. Otiao je u kuu i doneo novac. etnik nije bio zadovoljan sumom, pa me je pred njim jo nekoliko puta udario kundakom. Ali kad se Isailo zakleo da nema vie, poverovao mu je; ipak ga nije pustio, ve mu je naredio da poe sa nama da zajedno traimo pare. Gledao sam u prozore kue Isaila Minia. Sinovi su provirivali iza zavesa, ali nijedan nije izaao. Ili smo dalje i skupljali novac. Mislio sam, i mislio, ali nisam mogao da smislim kako da se oslobodim etnika. Setio sam se opet jednog oveka, znao sam da je bio vei hajduk od svih hajduka zajedno. Doli smo pred njegovu kuu; nadao sam se da e se on snai. Zovnuo sam ga po imenu, ali se on nije odazvao. Imao je opasnog psa. Bio sam siguran da nas posmatra kroz prozor. Oekivao sam svakog asa da plane puka, i da se etnik skljoka na zemlju. Ali pas nije ostavljao etnika na miru. Isaila i mene nije dirao, poznavao nas. Onda je etnik potegao karabin i na mestu usmrtio psa. Isailo Mini je iskoristio priliku i pobegao iza oka, zatim je iskoio na put i nestao. etnik nije mogao da ga juri, nije smeo mene da ostavi. Viknuo sam jo dva-tri puta domaina i, kako odgovora nije bilo, krenuli smo dalje. Kad i ovaj hajduk uti, mislio sam, onda mi nema druge nego da idem od kue do kue, dok ne sakupim dovoljno. Sve me je bolelo od udaraca; tabani su mi bili puni trnja i ranjavi. Pomirio sam se bio sa sudbinom i iao sam reen da tom zlikovcu nabavim para koliko mu treba. Neka mu se

nasiti zla i pohlepna duina, mislio sam. On mi, pak, nikako nije davao mira, ve me je stalno udarao i pretio mi. Iao je iza mene osion i nemilosrdan. Na pomo od ljudi vie nisam mislio. Opet sam se setio svetog Ilije i ljutio se na njega to mi ne pomogne i ne zatiti me. Kad smo se iz jedne njive sputali na put, iskrsla je pred nama strmina, pokrivena suvim liem i travom. Preko nje smo morali da siemo, ako smo hteli dalje. Bio sam bos i lako mi je bilo da siem. A etnik je bio u cokulama debelih i glatkih onova. im je zakoraio na suvo lie, okliznuo se i pao. Pri paduje ispustio puku i ona se dokotrljala do mene. Zgrabio sam puku i rekao glasno: "Hvala ti, sveti Ilijo!" Kako je lako kliznula kroz moje ake i odmah se, kao sama od sebe, uperila u etnika! Dugo sam upranjavao taj prokleti zanat ratovanja, nisam mogao da zaboravim kako se rukuje orujem. Drao sam puku sigurno; kao da je nikada iz ruku nisam isputao. Upitao sam ga: "Gde eli da pucam: meu oi, ili u srce?" Prvo se zaudio, zbunio, zatim se prestraio. Nestalo je u njemu drskosti i bezobzirnosti. Molio je: "Nemoj, oe Kaliste! Kumim te, ne pucaj! Imam porodicu, deca su mi sitna. Smiluj se!" Pokrenuo se bio u nameri da mi zagrli i poljubi noge; pukom sam ga odgurnuo. "Seti se, nesrenie, ta si mi noas uinio u koliko si me muio. Sam reci: da li mogu prema tebi da budem milostiv?" "Oprostite mi, oe." "Vidi li ta je od tebe uinila pohlepa i dokle te dovela? Sad e umreti, a ni sam nee znati zato. Postao si ivotinja, i gori si od skota! ivot svoj polae za novac!" Plakao je, ridao, leei niice preda mnom u praini. Spominjao je porodicu, svoj mladi ivot, podsetio me i na milosre Boje! Vie od pola asa sam mu govorio o ovenosti i ljubavi ljudskoj, drei ga na nianu. Potom sam mu rekao da ustane. Kad se digao sa zemlje, bacio sam mu puku u ruke i naredio mu da poe za mnom. Iao je iza mene utei i pognute glave, posluan kao dete, nosei puku preko ramena, kao kolac.

Jo sam od nekih ljudi uzeo pare u zajam i dao mu ih. Stideo se, ali je uzimao novac. Pohlepa je bila jaa od stida. Nisam znao, i ko bi mogao to da zna, ta se u njegovoj dui u tim trenucima dogaalo. Kad smo stigli blizu manastira, naredio sam mu da pozove svoga druga i da se obojica to pre izgube iz sela. Otiao je pospuno; zviznuo je ugovoreni znak, on je izaao, sastali su se i odmah krenuli niz put. Odlazili su brzo; osvrtali su se, kao da se neega plae ili od nekoga bee. Radovao sam se to se moje stradanje zavrilo bez prolivene krvi. Jo vie to su monahinje bile poteene muenja. Dvadeset dana sam leao u bolnici zbog zadobijenih povreda. Leio me doktor Filipovi, u Aleksandrovcu upskom. Parohijani su se zgraavali nad onim to mi je etnik uinio. Kad su za to saznale vie crkvene vlasti, protestvovale su kod vlade. Nedi je odmah poslao svog potpukovnika, koji je sa Kostom Peancem doao kod mene da celu stvar provere lino. Sasluali su me u prisustvu vojvode Rode iz Velua; pretpostavljali su da su etnici iz njegove ete. Poto je utvreno da su to bili njegovi ljudi, hteli su da ga ubiju na licu mesta, preda mnom. On ih je molio da ga potede, a spasao se smrti obeanjem da e pronai ko me je muio i da e ga ubiti svojom rukom. Kad ga je pronaao, Roda je u njega pucao; ali ga nije ubio, samo ranio u obe noge. Ranjenog etnika doneli su pred Nedievog potpukovnika i Kostu Peanca. Pozvali su me da potvrdim da je to taj etnik. im sam potvrdio, naredili su da se strelja. Iako teko ranjen, zgrabio me za mantiju, privukao k sebi i ljubio mi noge. Plaui i gorko se kajui, preklinjao me da mu oprostim i da molim da ga ne streljaju. Bio je preplaen, oajan, i do u prainu ponizan. Suze su mu lile potocima, pretvorio se bio sav u molbu za spas svoga ivota. Nisam bio ljut na njega; ve sam mu bio oprostio za muenje. Nisam ga mrzeo. Onako ranjenog i uplaenog, poeleo sam da uzmem u zatitu i da ga odbranim. Znao sam i oseao, da ne bi bilo dobro pred Bogom, ni pred ljudima, da zbog mene, monaha, izgubi ivot. Odluio sam i svesrdno molio potpukovnika, Peanca i Rodu da ga ne streljaju, ali oni na to nisu hteli da pristanu. Tada sam kleknuo pred njih i tako ih umolio. Poslali su ga na leenje, a po ozdravljenju predali Okrunom sudu u Kruevcu. Pozvali su me na suenje, kao i Isaila Minia i nekog Janka Radenkovia iz Rataje /Janka je etnik napao na putu za Stopanje i opljakao ga/. Odluio sam bio da uinim sve da ga ne streljaju zbog mene. On jeste bio kriv, ali sam mislio da smrtnu kaznu nije zasluio. Zato sam, pre suenja, u razgovoru rekao sudiji:

"Ukoliko vi, sudijo, smatrate da ovoga oveka treba da osudite na smrt, i to nameravate da uinite, molim vas da mi to sad kaete. Ako je vaa namera takva, onda znajte da vam neu rei ni rei od onoga ta je sa mnom radio te noi ovaj ovek. Ako mi, pak, obeate da ete biti blai, onda u vam rei sve po redu." Dugo smo se prepirali. Na kraju mi je sudija obeao, nevoljno, da e nastojati da mu se ne dosudi smrtna kazna. Tako se i zavrilo: osuen je na dvadeset godina robije. Dodue, pomogao mu je mnogo advogat, neki Makedonac iz Skoplja. Tom oveku sam oprostio zato to sam smatrao da je nesreni i zabludeli ovek. Ali sam bio kivan na etniko rukovodstvo i organizaciju; pored Nemaca i Bugara, o kojima sam imao svoje miljenje jo iz prvog rata, i njih sam na svoj nain namrzao. Kakva je to vojska koja pljaka i mui svoj narod! Kakva im je to disciplina i red, kad je pojedincima omogueno da ine runa dela nad ljudima! Iste smo vere, krvi i jezika, i kao takvi trebalo bi da se titimo a ne da se meusobno pljakamo i muimo. Nisam etnicima mogao da oprostim, niti sam mogao da im zaboravim onolike batine, niti u ikad zaboraviti ta su radili sa mnom u tom ratu. Da je njihovo rukovodstvo bilo dobro, i na svom mestu, onaj ovek ne bi mogao da ini sa mnom ta hoe. Znao sam tada, kao i sada to znam, da moja dunost i moj posao nije da se bavim dravnim stvarima i politikom, ve da duhovno ispravljam i usavravam i sebe i druge. Ali avo mi tada nije davao mira, pred narodom sam priao vie nego to treba i to se sme. Govorio sam ljudima, u crkvi i gde stignem, da treba da se pomau, da meu njima ne sme da bude sirotinje i onih koji su pobesneli od bogatstva. Zato nekima nisam bio po volji, pa su pokuavali da me proglase protivnikom tadanjeg drutvenog ureenja. Ali mi nisu nita mogli, govorio sam i delao u saglasnosti sa Evaneljem. No jedne nedelje, bio je praznik, drao sam propoved pred narodom u crkvi u Rataji; tada sam malo preterao. Govorio sam o Bogu, Bogorodici, svetiteljima, o naoj veri pravoslavnoj, o Srbiji, prvom ratu, i na kraju rekao: "Neka da Bog da Nemci i Bugari propadnu u ovom ratu, pa makar komunisti pobedili!" Neko je /uvek se nae/ preneo etnicima da sam javno govorio narodu u crkvi da je bolje da komunisti pobede, a svi ostali da izgube rat. Odmah su me straarno priveli kod etovoe Nikole Gordia. im me video, rekao je: "Zato li tebi, pope, slui crkva pravoslavna, da u njoj propagira komunizam! Bogu se moli da pobede partizani, a? Oltaru se klanja, za avola se moli!" Branio sam se govorei mu da to to je uo i to govori uopte nije tano. Ali mi nita nije pomoglo; nije hteo da me slua.

"Vodite ga!", viknuo je. Optuivali su me zbog propovedi, ali mislim da su mi vie pamtili to to se preko mene o njihovim nedelima ulo ak do Beograda, i to je zbog mene jedan od njihovih osuen na robiju. Bili su kivni na mene i ekali priliku da mi se osvete. Ruke su mi zametnuli na lea i vezali ih konopcem; zatim su me poveli u oreviki potok, na klanje. Za mnom su ili dvojica etnika sa zapetim pukama, kao straa, a pored mene kolja s kamom za pojasom. O, Boe moj! Ne mogu reima da iskaem koliko mi je tada bilo muno i teko. Nikada u ivotu nisam se oseao tako bespomono i jadno. Iako je smrt najvei neprijatelj oveku, nisam je se plaio, ali je nisam ni eleo. Umreti onako kako su mi oni bili spremili, zaista nije bilo ljudski. Preiveo sam bio strane borbe, a doao sam dotle da me moj brat Srbin zakolje! Vodili su me vezanog, prema potoku koji je bio u blizini. Obuzela su me tmurna seanja. Traio sam u mislima neki svoj greh, zbog kojeg me Gospod prepustio neljudima na milost i nemilost. Seao sam se rata, borbi po Srbiji, puta preko Albanije, Solunskog fronta. Pomislio sam: To je zbog onih koji su pali od moje ruke dok sam branio svoju zemlju i svetio svoga brata. Ali odmah sam se prisetio planine Petrine i ostrva Prespanskog jezera, i da mi je Gospod tada otkrivao divna dela svoja i velike tajne, koje se pokazuju samo onima koji su okajali grehe i koji su ista srca. U meni se javila nada da u nekako biti izbavljen. Skrenuli smo s puta i silazili preko livade ka potoku. Obuzela me bila panika. Oseao sam toga koljaa /bio je blizu, uz samo moje telo/ kao smrtnu sen. On je bio smiren, ak na neki nain blaen. Koraao je lagano. Ponaao se prema meni zatitniki; gledao me milostivo, imao sam utisak da me je voleo nekom izopaenom ljubavlju, i da se radovao to je uz mene i to sam ja u njegovim rukama. Pomislio sam da mi vie nema pomoi, i da mi je doao kraj. Tada sam pogledao u nebo i iz dubine srca, bezglasno, progovorio: "Gospode Isuse Hriste! Zato me, Gospode, nisi ostavio u planini meu zverovima, na ostrvu meu zmijama? Nego si me doveo meu ljude, da me vezanih ruku i nogu kolju kao jagnje!" Uto se na putu zaulo dobovanje kopita. Kad sam pogledao na tu stranu, video sam na konju stareinu manastira Velua, svetenika Duana Popovia. Obradovao sam mu se kao bratu roenom. Ali on se prepao kad me je video vezanih ruku meu naoruanim etnicima. Ipak je povikao: "Kuda vodite toga oveka, nesrenici?!"

Pogledao je otro koljaa; ovaj je malo ustuknuo i procedio kroz zube: "Gordi mi je naredio da ga zakoljem." "Koga da kolje, zlikove! Zna li ti da Kalist nosi Medalju Obilia, i Belog orla Nemanjia, i Albansku spomenicu. On se borio za ovu zemlju i krv prolivao za tvoju slobodu, krvopijo!", vikao je svetenik. "Gordi je tako naredio...", snebivao se kolja. Poto smo bili blizu etnikog taba, Duan je pozvao Nikolu Gordia. Kad se ovaj odazvao, rekao mu je: "Nikola, Bog s tobom, zar si ti naredio da se Kalist zakolje? Jesi li poludeo!" "Dobro, de. Ne vii... udna mi uda: jedan pop manje! Ako ti je ba mnogo stalo do njega, doi da vidimo ta moe za njega da se uini..." Svetenik je naredio koljau da me odrei i da me pusti. Ali ovaj nije hteo da ga poslua. Prepirali su se i jedva je na kraju pristao da me ne vodi na klanje, ve da na livadi saekamo Duana i Nikolu dok se dogovore. Kolja je bio u crnoj koulji, povrnutih rukava do lakata. Ruke su mu bile dlakave, lice neno, enskasto, brada kovrdava. Kosa duga i uredno oeljana. Na glavi mu je bila ajkaa, a za pojasom kama. Kad je svetenik otiao, on mi je priao, uhvatio me za ruku i priljubio se uz mene. Kao da eli da me od nekog zla odbrani. Uplaio se bio da me ne izgubi, pa me snano privlaio k sebi. Bili smo istog rasta. Gledao sam u njegove sulude, sjajne, grozniave oi i osetio hladnu jezu u sebi. "Jadna si majko kad si ovakvog sina rodila", pomislio sam i otrgao se od njega. Gordi je uskoro, nakon razgovora sa svetenikom Duanom, naredio da se vratimo nazad. Opet su me sasluavali. Rekao sam im da sam bio ljut zbog onog etnika koji me je cele noi tukao, i da sam ono o partizanima rekao ovla verovatno iz mrnje prema Nemcima i Bugarima. Nikola Gordi je odluio da mi pokloni ivot. I zapretio mi da e me drugi put, ako opet o meni uje neto slino, sigurno likvidirati. Naredio mi je i to da sutra u manastiru spremim bogat ruak za njega i jo deset osoba, i da mu tako zahvalim to me spasao sigurne smrti. im su me pustili, otiao sam u manastir. Monahinje sam posavetovao da bee u selo Rudenicu kod Drae Terzia, da se tamo sakriju i ekaju dok se ja ne vratim. A ja sam uzeo potrebne stvari i utekao pravo u Beograd. Otiao sam kod mitropolita Josifa. Primio me lepo i sasluao paljivo ono to sam imao da mu kaem. Obeao mi je da e preduzeti sve to je u njegovoj moi da me zatiti od etnika.

U Beogradu sam ostao tri meseca, a onda sam se vratio u Rudenicu. Mitropolit mi je rekao da mi je osigurana bezbednost. Ali ja sam dobro poznavao etnike, znao sam s kim imam posla. Morao sam da se vratim, ali sam odluio da se nou krijem. U manastiru sam uo da su etnici kivni na mene zbog onog mog govora u crkvi, a jo vie zato to sam putovao u Beograd i tamo govorio o njihovim nedelima. Danju sam slobodno obavljao sveteniku dunost, znao sam da pred narodom nee nita preduzimati; nou sam se krio u potoku. U umi je bio veliki panj, a oko njega gusto trnje. Sedeo sam na tom panju i, ogrnut ebadima, cele noi sam razmiljao, molio se i tako provodio vreme do jutra. Nou su me u manastiru najee traili etnici; ali su dolazili i partizani. Prvi zato to su mislili da simpatiem partizane, a drugi su nas sumnjiavo gledali smatrajui da smo, jer verujemo u Boga, protiv njih. Moje odstustvo iz manastira koristili su lopovi. Jednog jutra, dok sam jo bio na potoku, uo sam kuknjavu monahinja u manastiru. Skoio sam i potrao. Pomislio sam da ih je neko napao. Ali su kukale jer je neko ukrao kukuruz. Lopovi su bili doli nou kolima i odneli nam skoro svu letinu. Kad sam video kolika je teta, i meni je bilo ao. Celog leta smo se muili na njivi, orali, sejali, kopali, brali... To je bio na hleb, i hrana za stoku, do idue jeseni. Poao sam u potragu za njima, ali lopovi su ve bili daleko odmakli. Sutradan sam krau prijavio policiji. Lopovi su bili brzo uhvaeni. U potoku sam se krio i preko zime. Sva zemlja naokolo bila je prekrivena snegom. Jedne noi, pred zoru, dok sam bio potpuno predan molitvi, odjednom sam uo lomljavu; trgnuo sam se, otvorio oi i ugledao kurjaka. "Ajoooj!..." povikao sam iz sve snage. Uplaio sam se, ali se i on mene uplaio. Nisam mu se nadao, a nije ni on oekivao da me susretne ba tu. Pogledali smo se. Na moju sreu, nije me napao. Skoio je i kao strela preleteo preko trnja; nestao je u umi. Odmah sam se pokupio i otiao u manastir. Monahinje su se zaudile. Rekao sam im: "Ili e me etnici zaklati, ili partizani streljati, ili vuci rastrgnuti! Spavau odsad ovde i nikud vie iz manastira neu da idem. Kako Bog da, tako e sa mnom biti!" U potoku sam, krijui se, provodio noi tokom sedam meseci. Vei deo rata preiveo sam u jurnjavi, beanju, strepnji. Mislim da bi mi bilo lake, da sam se latio puke i otiao u umu. Ali ja sam se opredelio za rat protiv rata, i ta borba je bila teka. Kad su ruske trupe, gonei Nemce, dole u Kruevac, partizani su tada nadvladali etnike. Jednog sam dana bio ba kod crkve u Rataji kad je Keserovi proao kroz

portu, nedaleko od mene. Bio je prevrnuo kaput, natakao neku eirinu na glavu, i tako se preruio da ga neko od komunista ne pozna. Znali smo se jo iz prvog rata. Ali se nije zaustavio da me pozdravi, samo mi je u prolazu rekao: "Eto ti, Kaliste, tvojih partizana. ivi sad s njima." Kad su komunisti zavladali, i kad je ustanovljena drava, nova Jugoslavija, odahnuo sam mislei da je doao kraj ubijanju i da je za mene prolo najvee zlo. Narod je i dalje dolazio u crkvu, i to u veem broju nego ikad ranije. Za vreme rata etnici su neke silom terali u crkvu. A kad su doli komunisti, koji nisu blagonaklono gledali na one koji se Bogu mole, svi su dolazili bez izuzetka, i to najee iz inata. Takav je na ovek... Govorio sam ljudima o pravdi Bojoj, ljubavi, istini; savetovao sam im da pomau jedni drugima i da ive u ljubavi... Politikom nisam hteo da se bavim; moral, vera, ljubav meu narodom, to je meni bilo vano. Iznad svega sam cenio u njima ljubav i slogu. Ali taj mir za mene nije dugo trajao. I dalje je bilo etnika; krili su se po okolnim umama i planinama. Jedan od njih, neki Nikolica Jovanovi, zvani Cumflinger, koji je mnoge ljude ubio, i dalje je vrebao da me likvidira. Jednom, kad sam poao da oitam molitvu bolesnoj eni, on je iz zasede pucao u mene, ali me promaio. Bacio sam se u potok i sav se pokvasio. Kad su za to uli ljudi kod kojih sam bio poao, uzeli su puke i jurili Cumflingera ceo dan; ali im je umakao. Neto kasnije, u Staniincu, kod dejeg odmaralita, ubili su ga milicioneri. Isto tako, jednom su me, kad sam se vraao iz sela u manastir, u blizini uprije, saekala dvojica. Uzeli su mi kotaricu sa hranom i stavili je u trnje. Vezali su mi maramom oi i naredili mi da poem s njima. Ili smo skoro dva asa. Posle su mi naredili da siem niz neke stepenice. Kad smo sili, skinuli su mi maramu; bili smo u nekoj prostranoj zemunici; ugledao sam neke ljude. Kasnije sam utvrdio da su to bile najvee etnike glaveine. "Zato nas mrzi, Kaliste? Kako moe da bude protiv nas, ti koji si stari ratnik i svetenik?", upitali su me. "Nikoga ja ne mrzim... Vi ste me tokom rata muili, pa i sada pokuavate da me ubijete. Kako da vas volim i kako da ne zazirem od vas?", odgovorio sam. Pitali su me ko je taj to hoe da me ubije, zato sam ranije muen i kakvo je sada stanje u narodu. Ispriao sam im sve otvoreno, kako je bilo. I rekao sam im jo da je narod ratom namuen, da mu je dosta stradanja, i da su ljudi u veini sreni to je nastao mir. Sluali su me paljivo. Ali sam video da i sami sve to znaju. Tek smo kasnije preli na razgovor o onome radi ega su me pozvali. Nagovarali su me da saraujem s njima. Budui da sam bio u njihovoj zemunici, nisam smeo otvoreno da ih odbijem, ve sam rekao da sam nemoan, da na mene kao svetenika motre komunisti, i da od mene ne

mogu da oekuju neto veliko. Morao sam da im obeam da u ih obavestiti, ako neto znaajno saznam. Kad su me otpustili, rekli su mi da me ni jedan etnik ubudue nee napasti, i da ih se vie ne plaim. U meuvremenu sam, kroz otvor zemunice, video nebo. Iako je bio dan, primetio sam neke zvezde i po njima sam lako odredio gde se zemunica nalazi. Za orijentaciju sam bio dobro osposobljen jo u prvom ratu. Zatim su mi opet vezali oi, izveli me iz zemunice i vratili tamo odakle smo poli. Naao sam svoju kotaricu sa hranom na istom mestu nedirnutu. Radovao sam se to opet gledam svet svojim oima, to sam slobodan. I to me etnici vie nee napadati. Ipak sam malo strepeo, jer su oni oekivali obavetenja, a ja sam znao da im neu odati nikakvu tajnu. Bilo mi je jasno da u morati da se snalazim i spasavam kako znam i umem. Vlasti nisu imale zato da sumnjaju u mene; znale su da su me etnici vodili na klanje, da su me tukli i da vrebaju na mene. O mom odlasku u zemunicu komunisti nisu mogli da saznaju ni od koga, jer me niko nije video. Ipak sam strepeo jer sam znao da nema tajne na zemlji koja se nee otkriti. Bio sam na velikoj muci! Mesec dana nakon toga, kad sam se vraao iz sela, na istom mestu odakle su me etnici odveli vezanih oiju, susreo me naoruan ovek. im me video, poeo je da me vrea kao svetenika i kao oveka, i da mi preti. Bio je podnapit. Branio sam se i pokuavao da ga reima smirim i urazumim. Ali je on postajao sve jarosniji, govorei da u novoj dravi nema mesta za popove i Boga. Odjednom me je snano udario. Pao sam kao pokoen na zemlju. Udarao me kundakom, rukama, nogama, ime stigne, reei kao besan pas... Prestao je da me tue kad je pomislio da sam mrtav. Kad sam se osvestio nisam mogao dugo da se pokrenem; boleo me svaki deli tela, svaki glabac; svest mi se mutila; pomislio sam da neu preiveti. Tada se neto iz dubine moga bia pobunilo; poeleo sam da pruim otpor poniavanju i nasilju. Mogao sam mnogo da trpim, okretao sam i drugi obraz kad bi me po jednom udarili, ali za ovo ipak nisam imao snage. Oslabljen sam bio udarcima i velikim bolovima, pa me ljutina savladala. Nisam mogao u toj muci da se smirim i da oprostim tom suludom oveku. Nisam hteo fiziki s njim da se obraunavam; na takvu odluku ljutina nije mogla da me navede. Prvi i poslednji putu ivotu uinio sam neto zbog ega i danas alim. Kleknuo sam na kolena i podignutih ruku i glave prema nebu, iz dubine srca, zatraio od Gospoda Isusa Hrista, iji sam sluga, da posreduje, da presudi izmeu nas dvojice, da me osveti.

Prokleo sam ga! U manastiru sam leao nepokretan tri dana; leio sam se narodnim lekovima. Kad sam etvrtog dana izaao da se proetam, video sam svoju kamilavku u potoku, blizu mesta gde me tukao onaj ovek. Zaustavilo ju je neko granje, voda je nije odnela; ali je bila upropaena. Dugo sam gledao u nju i alio nad sobom. uo sam da je taj ovek uskoro napao nekog mladog blagajnika, skojevca, Udario ga metalnom ipkom, ubio i opljakao. Brzo je uhvaen; sueno mu je u Beogradu, pred viim sudom. Roditelji su traili smrt za ubicu svoga sina. Sud je bio istog miljenja. Posle tog dogaaja na svaki mogui nain izbegavao sam susrete i s jednima i s drugima. Sve svoje snage uloio sam u sreivanje crkve u Rataji; ikonopisao sam je jo 1944. godine. Polovinom 1945. godine kupio sam ezdeset hiljada cigala i podigao veliku zgradu od tvrdog materijala, sa ankerima; u zgradi je bila prostorija za narod i kancelarija za svetenika. Radio sam, molio se, govorio narodu o miru, o provienju Bojem, o venom ivotu. Seao sam se esto vienja iz planine; tada mi je pokazano da e Jugoslavijom da zavladaju komunisti i da e vladika Nikolaj otii iz zemlje i tamo umreti. Trudio sam se u svemu da ispunim svoj zavet, istotom ivota, siromatvom, poslunou i drugim monakim dunostima. Misli su moje danonono bile u Bogu. Na usnama, i u mom srcu, ivela je Isusova molitva. Jedanput u toku meseca, u najgorem sluaju u tri meseca, odlazio sam u planinu, ili sam se zatvarao u neku sobu, i ostajao u molitvi po tri dana bez hleba, vode i sna. Tada sam traio od Boga da me prosvetli i urazumi, da me utvrdi jo vie u veri, da mi objasni ono to ne razumem i razrei ono to me muilo. Nedostojala mi je samoa. U mom pozivu svetenomonaha, teilo me jedino to to su posle itanja mojih molitava bolesnici oseali poboljanje zdravlja, a mnogi su potpuno ozdravili. Nisam se tedeo ni u radu, ni u molitvi. Materijalna dobit me nije zanimala. ta e mi novac? Da zidam sebi kuu? Da putujem svetom i da se provodim? Da obezbedim porodicu? Manastir je bio moj dom, svega ostalog sam se zauvek odrekao. Voleo sam ljude i silno eleo da ih nauim istom ivotu; da im javim Istinu i obradujem; da ih podstaknem da krenu putem spasenja. Pred mojim oima odvijao se bludni ivot, prejedanje, opijanje; to me je bolelo. I alio sam kad mrze jedni druge, kad sebe potpuno ulau u sticanje imovine i pribavljanje bogatstva. Protiv oputenosti, pohlepe i bluda u njima borio sam se reima i delima, koliko sam mogao. Moje asketsko iskustvo, u planini i na jezeru, pokazalo mi je kolika su neprocenjiva blaga moralan ivot i ista savest, kao osnova za sticanje besmrtne ljubavi.

alio sam one koji su se udavali ili enili bez svoje volje. Izbegavao sam, i esto odbijao takve da venam. Znao sam da tamo gde nema ljubavi, nema ni Boga, ni srenog ivota. I pored svega to mi se desilo, zahvaljivao sam Bogu to me ostavio u ivotu i to mi je darovao dobro zdravlje. Telo mi je bilo zategnuto i posluno, duh ojaan, pa sam maltretiranje podnosio junaki. Za mene tada vie nisu bili opasni etnici iz ume, ni narodna vlast u vidu policije i suda, nego dvolini ljudi; a njih je, u to vreme, u narodu bilo previe. Neki koji su u ratu bili etnici, kad su komunisti pobedili hteli su da budu uz njih, ne bi li i dalje ostali prvaci u narodu. Pokorivi se toj elji u sebi, postali su ulizice i potkazivai. Zbog takvih su nepotrebno padale glave, masovno se odlazilo na robiju. Neki od njih izmiljali su dela, postojea uveliavali, samo da se predstave boljim i odanijim. Plaio sam ih se i molio Boga da me od njih spase. Nisam imao razloga da se plaim narodne vlasti, nita joj ravo nisam uradio. Ali dolo je vreme kad se vie nije smelo verovati ni bratu, a kamoli prvom komiji. Sve je na izgled bilo mirno, ali mi je predoseanje govorilo da mi odnekud ipak preti opasnost. Milicioneri su esto prolazili pored manastira, posmatrali nas i raspitivali se kod ljudi o meni. Bivao sam uznemiren; najlake je bilo nabediti svetenika da odrava vezu s etnicima. Poeli su da me pozivaju u stanicu milicije radi sasluavanja, iako sam bio bez krivice. Vreme je prolazilo, sasluanja su bila uestala. ei su bili i iznenadni dolasci milicionera u manastir. Video sam da mi se neto sprema. Nou sam se molio Bogu da me zatiti; i da mi omogui da odem u planinu, u samou. Teko mi je bilo i pri pomisli na hapenje, ili na maltretiranje, bilo s ije strane. Nisam vie mogao to da trpim. Jednog dana kroz prozor svoje sobe ugledao sam milicionere kako pristiu. Bilo mi je jasno da dolaze po mene, da me odvedu. Izaao sam im u susret; naredili su mi da se spremim i poem. Upitao sam ih, treba li neto od stvari da ponesem, da li u due ostati; a oni su mi odgovorili da mi nita vie ne treba, osim tog to imam na sebi. Poveli su me u Aleksandrovac upski na sasluanje. Ili smo polako, kao da smo poli u etnju. Dok smo prolazili kroz naseljena mesta, milicioneri su zaostajali daleko iza mene, da narod ne vidi kako straarno sprovode svetenika. Skrenuli su mi ve bili panju da e pucati u mene, ako pokuam da beim. A kroz polja i livade ili smo uporedo. Po tome to su me poveli ak u Aleksandrovac, i bili uzdrani u govoru, i spremni da pucaju ako beim, video sam da ovog puta nije u pitanju samo obino, rutinsko sasluanje. Idui ka Aleksandrovcu, bio sam uznemiren. Nisam eleo da stradam, niti sam mogao vie da dozvolim da budem muen. Na prethodnim sasluanjima odgovorio sam im na sva pitanja i rekao sve to sam imao da kaem, pa nisam znao ta jo od mene hoe.

O svojoj odbrani na sasluanju nisam mislio; nisam ni bio kriv, da bih se branio. Ni sa kim nisam dobrovoljno saraivao, niti se susretao; nisam po svojoj volji ni u onu zemunicu otiao! Na tom putu u meni se rodila odluka da nikome vie ne podnosim raune, i da ne trpim vie da me svako vue na svoju stranu i udara. Odluio sam da ljudima jasno u lice kaem koga potujem, ijeg se suda plaim, i kome jedinom sluim i verujem. Neka svi znaju i razumeju u svojim glavama da sam se odrekao sveta i predao Bogu! Ta odluka mi je u grudima razbuktala oganj radosti. Osetio sam u sebi veliko olakanje; bio sam srean i ponosan zbog takve odluke, daleko vie nego kad mi se kao deaku prvi put pruila prilika da uzjaem dobrog konja. Nisam vie obraao panju na milicionere, niti sam mislio ta u odgovoriti islednicima. Molio sam se u sebi da dobijem volju da istrajem u svojoj nameri i da podnesem do kraja svako muenje. U Aleksandrovcu su milicioneri, po obiaju, zaostali. U centru grada, neprimetno su mi prili i naredili da uem u jednu zgradu. Tamo su me ekali islednici. Bilo ih je trojica; dvojica iz Aleksandrovca, trei, Dragia, bio je ef Uprave dravne bezbednosti iz Beograda. Ispitivali su me, naizmenino svaki, punih devet asova. U oi su mi usmerili jaku sijalicu, jedva sam mogao da im razaznam lica. Traili su od mene da im kaem mnoge stvari o etnicima, uglavnom ono to nisam znao. A ono to sam znao ne bih ni rekao, i da su me pitali. Mislio sam: "Neka oni sami raiavaju svoje sukobe i svode svoje raune, kad se ve bore za dobre plate i za vlast nad narodom!" Trudili su se da me neprekidnim ispitivanjem umore. Nisu znali, muenici, da sam ja, svojevoljno, izdravao daleko vee podvige u strpljenju, koncentraciji misli i trpljenju, nego to su mi oni spremili. Odgovarao sam polako, smireno, tano, i to samo ono to sam hteo. U sebi sam se molio Bogu da mi pomogne da im se odluno suprostavim. Pustio sam ih da mi dosauju sve dok u sebi nisam osetio da sam dobio veliku volju i snagu i sigurnost da mogu da podnesem svaku muku, i fiziku i psihiku. Tada sam ustao i rekao im: "Dosta je bilo muenja. Nisam kriv, ne elim vie da vam odgovaram!" Ispred glavnog islednika na stolu leao je pitolj. Islednik je ustao, uzeo pitolj i podviknuo: "Ovde ja odluujem!... Zna li ti, pope, da mogu da te ubijem i da ti tako presudim ovde na licu mesta!"

Oslonio sam se rukama o sto, zagledao mu se pravo u oi i povienim glasom, ali razborito, rekao mu: "Ko si, bre, ti, da meni sudi? I koja si ti sila da mene ubije! Lae kad veli da moe to da uini! ikam te da to uini!" Islednik je pobledeo; zadrhtala mu je ruka u kojoj je drao pitolj. "Jesi li svestan, pope, ta si rekao?!" "Svestan sam ja svega. A ti ovo znaj: Sud Hristov priznajem... Ako On dozvoli, samo tad me moe ubiti. Baci tu gvouriju iz ruke!" Rekavi to, okrenuo sam se i izaao. Poao sam niz stepenice ka izlazu iz zgrade. Iao sam polako. Oekivao sam da svakog trenutka plane puka. Mislio sam da e me ubiti na stepenitu. Ali je glavni islednik naredio milicionerima da me zaustave i vrate me gore. Opirao sam se, otimao iz njihovih ruku, i oekivao da pucaju. Prisilili su me da se vratim. Islednik je nervozno etao; ja sam sedeo. Proveli smo jedno vreme u utanju. Zatim su u kancelariju doneli kafu i ponudili me. Zakljuio sam da vie nee biti sasluavanja. Poto smo popili kafu, islednik je ustao, stavio je pitolj u futrolu i pruio mi ruku. "Igumane, vie te nikad neemo uznemiravati. Zaista, ti veruje u Boga. Ne boji se smrti!" Idui ka manastiru oseao sam u telu umor. Bio sam malo razoaran. Pripremio sam se da stradam za veru u Gospoda, a ispalo je: sa protivnicima se malo sporekao, popio kafu i prijateljski se s njima rukovao na rastanku. Ipak mi je bilo lako na dui jer su moja stradanja okonana. Oko crkve manastira Rudenica sazidao sam tri male zgrade; jedna je bila na dva sprata. Podigao sam i zid od kamena oko manastira. U meuvremenu sam iskopao dva bunara, i vratio manastiru pet hektara i esnaest ari zemlje, koja mu je bila ranije oduzeta. Takoe, ispekao sam sto dvadeset hiljada komada cigala i podigao zid oko crkve u Rataji; zid je bio visok dva i po metra, a na svaka tri metra stub debljine sedamdeset santimetara. Temelj je bio od kamena to sam ga dovukao iz Zmijarnika. Zid sam pokrio crepom. Potom sam poravnao dvorite. Parohijani su mi izdano pomagali u radu. Slagali smo se u svemu.

Ali se dogodilo nekoliko puta da su ljudi razvalili vrata i razbili prozore na crkvi. Znao sam da to ine etnici, samo da narod pomisli kako to komunisti rade jer su protiv vere u Boga. Nikome o tome nisam govorio, utao sam i popravljao uniteno. Nisam svome telu davao da predahne, nisam se predavao lenjosti i oputenosti. Blagodaran sam bio ljudima sa kojima sam iveo; oni su pokazivali potovanje i ljubav prema meni, a ja sam se trudio da im uzvratim. I danas mnoge od njih spominjem u molitvama. U seanju su mi ostali mnogi dogaaji iz ivota u Rudenici. Naroito se seam dve sestre, iz moje ratajske parohije. Jo dok su bile devojice, razmiljale su da odu u manastir i da se zamonae. Jednom kad sam prolazio pored njihove kue, ugledao sam stariju svu uplakanu. Upitao sam je zato plae, i ona im je odgovorila: "alosna sam zato to je moja mlaa sestra pobegla u manastir. Nije htela da saeka da ja prva odem, a tako smo se dogovorile. Sad ja ne znam ta da radim, da odem u manastir, ili da ostanem kod roditelja i da se udam. Plaim se da me roditelji nee pustiti da odem." Gledao sam je i razmiljao kako da je uteim. Bila je mlada i veoma lepa devojka. Kad me zamolila da je pouim ta da radi, rekao sam joj da se moli i da od Boga trai savet, da prihvati ono to On bude odluio. Pitala me kako da se moli i kako da sazna volju Boju. Predloio sam joj da i ona i ja ne jedemo i ne pijemo tri dana i tri noi, i da se molimo da nam se otkrije da li da se zamonai, ili da se uda. Pristala je. Ukuanima nije rekla ta namerava da uini. Bili smo udaljeni, fiziki, sedam kilometara. Ali u duhu smo bili zajedno. Bila je smirena i devojaki ista. Molio sam se za nju neprekidno i od srca. Molitva mi je tekla lako, nije mi se vraala u grudi... Tek tree noi, kad sam bio u dubokoj ekstazi, ne znam da li sam bio u telu ili van tela, ona se pojavila. Ona je prva dola k meni, a ne ja k njoj. I pored mog velikog iskustva, bila je bolja. Pitao sam je: "ta si odluila, Marija?" "Oe Kaliste, odluila sam da idem u manastir", odgovorila mi je i nestala. Sutradan, bila je nedelja, dola je u crkvu na slubu. Upitao sam je: "Gde si bila noas?" "Tamo gde ste i vi bili", odgovorila mi je. Pitao sam je zna li zaista gde je bila. Rekla je da ne zna.

"Znam, rekla sam vam da sam odluila da idem u manastir. Kad sam otvorila oi, bila sam u svojoj sobi." Seam se jo jednog sluaja dok sam iveo u tom manastiru. Razboleo se bio jedan ovek od neke vrste vodene bolesti; lekari su mu vadili po petnaest litara vode iz stomaka. Nije mu bilo spasa. Tugovao sam i molio se za njegovo zdravlje; bio je karakteran i vredan ovek. Razmiljao sam kako da mu pomognem i odluio da pokuam da ga izleim asketskim metodama, onako kako smo to radili u Svetom Naumu. Bliio mu se kraj, nije mu bilo pomoi, pa sam hteo da oprobam sve to znam, ionako nisam mogao da mu nakodim. Doveo sam ga u manastir. Po dogovoru, oitao sam mu molitvu jeleosveenja i zabranio mu da jede i pije sedam dana. I ja sam, uporedo s njim, postio i molio se za njega. Sedmoga dana uzeo sam malo hleba; mislio sam, s moje strane je dosta; a njemu sam savetovao da izdri bar jo dva dana; ali on nije mogao vie da trpi. Odmah se primetilo da mu ide na bolje. Posle je iao jo dva puta u bolnicu, da mu izvade jo samo malo tenosti, i voda je potpuno nestala. Da je izdrao jo samo jedan dan, u bolnicu ne bi ni iao. Brzo je ozdravio i nikad mu se vie ta bolest nije vratila. Naravno, novac nisam hteo da primim, inae bi molitva bila uzaludna... Tada sam, po ko zna koji put, utvrdio svoje uverenje da je povremeno gladovanje uz molitvu velika korist za ljudski organizam. Ali neiskusni ljudi ne smeju to da rade na svoju ruku; gladovanje bez molitve moe da im priini veliku tetu. U manastiru Rudenica proveo sam sedamnaest godina, kao stareina. Mislio sam da tu ostanem sve dok ne budem mogao da odem u neku planinu, u samou. ekao sam pogodan trenutak da zatraim zamenu, da na moje mesto doe neki mlai ovek, svetenik ili monah. Ali sam smenjen po nareenju njegove svetosti patrijarha Germana, i odreen da u Staniincu obnovim zapaljeni dom i crkvu prepuklu od eksplozije dinamita. Kad mi je saopteno da uskoro treba da idem u Staniinac, primio sam to s nevericom. Ali kad sam utvrdio da u morati da posluam crkvene vlasti, osetio sam otpor prema njima. Mislio sam da njihov odnos prema meni nije bio dobar. Utroio sam mnogo snage na obnovi manastira Rudenica i crkve u Rataji, pa sam oekivao, s obzirom na svoje godine i dotadanji rad, da me odatle nikuda vie nee premetati, da je dolo vreme da se odmorim i ivim po svojoj volji. Pomiljao sam da ne izvrim nareenje stareine, ali sam se plaio grie savesti. Posle dueg razmiljanja, uvideo sam i sam da je to bilo u interesu crkve. U Staniincu je trebalo sazidati hram i konak, a za to sam ja imao potrebno struno znanje. Prihvatio sam zadatak. Doneo sam bio odluku da naem snage i da budem posluan dok jo i tu crkvu sagradim, pa da onda ostavim sve, svidelo se to nekome ili ne, i odem u neku planinu i tamo doekam kraj svoga ivota na zemlji.

Na moje mesto, u tu ureenu i bogatu parohiju, doao je Velibor Kari, svetenik. On je, pa skoro im je doao, sruio zgradu koju sam ja bio napravio i sazidao drugu, manju, bez ankera i armirane ploe. Razvalio je i zid oko porte, a ciglu i kamen je prodao. Parohijani iz Rataje dolazili su u Staniinac, alili su mi se na njega i traili da im odobrim da svetenika istuku i da ga najure. Nisam im to dozvolio. Ipak je Velibor dolijao. Ahijerejski namesnik iz Aleksandrovca, uz podrku episkopa ikog, izbacio ga je iz ratajske parohije i odredio mu jednu siromanu. A ovih dana sam uo da je napravio kuu u Kruevcu i da je opet dobio dobru i bogatu parohiju. U Staniinac sam doao 1958. godine. Zatekao sam veliki nered: crkva je bila ozbiljno napukla od dinamita koji je eksplodirao u neposrednoj blizini. Krov na konaku je bio spaljen, zidovi porueni, cigla odneta. Zvonara se ljuljala, pa zvono nije ni smelo da se upotrebljava. I uma je bila oduzeta crkvi. Tada sam imao oko ezdeset godina ivota. Pored svih muka koje sam proiveo, ipak sam bio krepak i lak, kao mladi. Video sam, odmah po dolasku, da me eka teak posao i da mi predstoje godine napornog rada. Jednog dana legao sam na kameni zid, okrenut licem suncu, da se sunam i porazmislim odakle da ponem. Kao da sam bio pao u ekstazu, ili da sam zaspao. Odjednom sam se probudio. Ali nisam vie bio na zidu, ve visoko dignut od zemlje, ak iznad kubeta crkve. Gledao sam odozgo: hram, dvorite, spaljen konak, svoje telo na kamenom zidu. Lebdeo sam krae vreme, a onda sam uo glas: "Kaliste, ti si sam sebe zaklao..." Ubrzo je sve nestalo; probudio sam se na zidu. Seo sam i razmiljao o vienju, o glasu, pitajui se ta to znai. Tek to sam poeo sa ureivanjem hrama, dobio sam nareenje od crkvenih vlasti da idem u manastir Jovanje. Tada se gradila hidrocentrala u Meuvrju, kod Kablara, pa se preseljavao manastir, od korita Morave, gore na breg, da ne bi bio potopljen. Iguman manastira Jovanja neto je mutio sa novcem, malo i sa enama, pa me je patrijarh German odredio da ja izvodim radove i brinem se o svemu ostalom. Po dunosti sam prihvatio taj posao, mada ga nisam eleo. Morao sam opet da idem meu ljude, da se nadmudrujem i prepirem. U Staniincu sam bio sam. Kad sam doao u manastir Jovanje, pred svima monasima rekao sam gospodinu Germanu, koji je upravo bio u poseti: "Vi znate, vaa svetosti, da sam ja otar ovek i da traim veliko posluanje i disciplinu u radu. Ovi monasi e sigurno zbog toga da vam se ale..." Patrijarh se okrenuo prema njima i rekao im: "Ko se bude alio na Kalista, neka zna da sebe kod mene optuuje!" Kao nosilac Albanske spomenice, imao sam besplatnu vonju eleznicom, tako da crkvu nije kotao moj prevoz od Staniinca do Ovarsko-kablarske klisure. Svake druge

nedelje sam dolazio u Staniinac da obavim svoju sveteniku dunost, pa sam se opet vraao u Jovanje. Sve pare koje sam dobijao u parohiji staniinakoj, davao sam za gradnju Jovanja, kao i hranu i pie za radnike. Za vreme radova sestrinstvo manastira Jovanje bilo je preseljeno u manastir Nikolje. Pored radova na crkvi, otkopavali smo grobove, i tela preminulih monaha prenosili na bezbedno mesto. Kad smo doli do groba jeromonaha Makarija Milovanovia, mog starog poznanika iz Svetog Nauma /umro je u Jovanju, u ezdesetoj godini/, naili smo na malo udo. To je bio onaj Makarije koji je uvek govorio "Gospodi pomiluj", spavao u mrtvakom sanduku, nosio stalno gvozdeio ule i nije hteo da radi fizike poslove... Kad smo ga otkopali, telo mu je bilo celo, netruleno, uto kao vosak. ak mu ni oi nisu bile upale duboko u duplje, niti je na kapcima bilo memle. Pozvali smo lekare iz aka da utvrde ta je uticalo na to da njegovo telo tolike godine ne istruli u zemlji. Doli su, pogledali ga i rekli nam da ga ostavimo dan i no na vazduhu, pa e onda sigurno da se raspadne. Meutim, stajao je otkriven tri dana, ali se nita nije desilo. Potom smo ga preneli u metoh manastira Jovanja, gde je leao zakopan u zemlji sve dok su trajali radovi. Kad smo zavrili sa preseljenjem crkve i drugih zgrada, ponovo smo otkopali Makarija da ga vratimo u novopodignuti manastir. Nali smo ga onakvog kakav je i bio. Ostavili smo ga na vazduhu jo sedam dana, ali se nije raspao. Ali nikakvih udesa, u vidu isceljenja bolesnih, od njegovih motiju nije bilo. Neki monasi su priali da im se javljao u snu. Meni se nije javljao. Sahranili smo ga u crkvi, gde i sada lei. ivei po manastirima, video sam vie takvih sluajeva. Kako se to dogaa i kako je mogue da telo ne truli, ne znam. Mnogi neupueni u duhovne stvari, misle da je to neka popovska ujdurma, podvala. Ali mnoga takva tela i dan-danas mogu da se vide po naim crkvama i manastirima. O tome ja razmiljam ovako: da je neka ujdurma, tajnu bi davno saznali vladari. Ko bi od njih mogao da sakrije tajnu? Tu privilegiju bi oni imali, pa bi danas zemaljska kugla bila prepuna netrulenih tela izabranih ljudi. U crkvenom redu koristili bi to episkopi, patrijarsi. Ali tu nema uticaja ni vlast, ni slava, ni novac... Kako to nastaje, ne znam. Ostaje mi da sve pripiem volji Bojoj. Dok sam radio na izgradnji manastira Jovanja, dobio sam penziju kao ratnik u prvom ratu, sa odlikovanjima i Albanskom spomenicom. est i po godina sam radio na ruenju stare i na izgradnji i ureenju nove crkve u Staniincu. Pola godine sam ravnao dvorite i podziivao ga okolo, tri i po godine sam zidao parohijski dom, a dve i po godine podizao crkvu. U meuvremenu sam padinu oko crkve poumio boriima.

Preko dana sam obavljao svetenike poslove, a do jedan as po ponoi klesao kamen. Leti sam radio napolju, zimi unutra uz furunu. Od jedan po ponoi do tri molio sam se Bogu, a od tri do est sam spavao. Sam, bez iije pomoi, svojim rukama, isklesao sam svaki kamen za celu crkvu i sloio ga u zidove. Pojavio se bio neki iseljenik, metanin, iz Australije, i ponudio ogroman novac za gradnju crkve, pod uslovom da u crkvi bude njegova slika u vidu freske. Ali ja sam hteo da ta crkva bude moja zadubina. Ponudu sam odbio. Kad je vladika uo ta sam uinio, naljutio se; a ja sam mu rekao: "Ako ti, vladiko, primi taj novac, onda doi pa zidaj crkvu sam! Ja je graditi neu!" Za taj posao bila mi je potrebna fizika snaga, zato sam morao da jedem vie nego to mi je kao monahu bilo korisno. Mislim da sam se i tu snaao: nabavio sam dobro crno vino, koje sam u tanjiru meao sa vodom, i u to drobio hleb; hrana je bila izvanredna. Ponekad sam stavljao malo eera da neutraliem kiselinu. Ta hrana mi je davala snagu, kao da sam jeo meso ili slaninu, ali mi je duh ostajao ist i bodar. Kad sam ve do pola odmakao u poslu, doli su neki ljudi i predstavili se kao glaveine iz Aleksandrovca. Bio sam ba na zidu, visoko od zemlje, kad su oni stigli. "Od koga si, Kaliste, dobio dozvolu da zida crkvu?", upitali su me. "Ovde je bila crkva, i opet e biti. ta e mi dozvola?" "Ne moe tako da se radi, pope. Prvo mora da se dobije dozvola od nadlenih vlasti, pa tek onda da se neto gradi..." Tada se u meni neto okrenulo, ne znam ta mi je bilo. Dosadile mi crkvene stareine, jer mi nisu dozvolile da ivim kako ja hou, u samoi. Njih sam morao da sluam, ali ove ovde ne moram, i neu. Planuo sam, mahinalno dohvatio ovei kamen i potegao onoga koji me pitao. "Evo ti dozvola!", viknuo sam. "Ti si lud! uo sam za tebe da si naopak ovek, a sada vidim da si i lud!" "Lud sam, nego ta! Zar bih inae otiao u monahe!" Otili su bre nego to su doli. Gledao sam za njima, smejao sam se i pitao se ta mi bi da tako postupim. Ali mi nije bilo lako, celog sam ivota zidao po Makedoniji i Srbiji, a eleo sam da budem sam u nekoj planini ili na ostrvu. Svakog dana, kao i tada kad su oni doli, seao sam se svog usamljenikog ivota i eleo sam da opet tako ivim. Vie niko nije doao da me pita imam li dozvolu. Sa parohijanima sam se lepo slagao; potovali su me i redovno dolazili na svetu liturgiju, da se zajedno molimo Bogu i da ga slavimo.

Nou sam ostajao sam. Tada sam sabirao misli molitvom i razmiljanjem. Vazduh je u Staniincu ist, okolna brda poumljena, nebo vedro. Odlazio sam esto da se etam po Mitrovom polju, i razmiljao sam kako u, po zavretku crkve, veto da se iupam od crkvenih vlasti i da odem u samou da tamo saekam svoj kraj. Kad su radovi na izgradnji crkve bili zavreni, stekli su se uslovi za moj normalan ivot. Oslobodio sam se fizikog rada i posvetio se duhovnom uzrastanju. ekao sam da se na moje mesto postavi novi svetenik, to sam traio od vladike, a ja da odem gde mi srce eli. Tih dana sam iveo prilino dobro. Ali, kako narod pametno kae: avo ne ore i ne kopa... Jednog dana dola je kod mene neka ena iz daljeg komiluka sa erkom. Pre njihovog dolaska, osetio sam u sebi nemir, predoseanje me upozoravalo da mi se pribliava neka opasnost. Ali sam mislio da opastnost nema odakle da doe, rat je davno bio zavren, a ljudi su dobri. Zato i nisam naroito obraao panju na to unturanje upozorenje. Ule su i zatraile blagoslov. Na moje pitanje zato su dole, ena je poela da plae i da mi se ali kako sa erkom nije sve u redu. Lekar im je rekao da je erka na samoj granici svesti, i da e, ako se odmah ne uda, ubrzo da strada od mladalakog ludila. I rekla je da ne moe da uini onako kako joj je lekar savetovao jer ima stariju erku i mora da pazi na red, pred narodom bi bila sramota ako se prvo mlaa uda. "Dobro, eno, oitau joj molitvu. Ako ima vere, Bog e pomoi..." "Oe Kaliste, njoj treba mukarac. I to odmah! Ako joj ne naem oveka, poludee!" rekla je majka. "Pa udaj je! Nee valjda da dozvoli da ta dete poludi?" "Ne mogu tako prekoreda, oe! Svet e mi se smejati dok god budem iva! Ne mogu da je udam, a ne smem da dozvolim da poludi..." "Pa da joj itamo molitvu." "Moe i molitvu da joj ita, nije to ravo, ali neto bolje ja imam na pameti, oe. Neto pree i mnogo vanije bi trebalo za nju odmah uiniti. Snebivala se, kukala, uvijala se. Nije smela da mi kae ono to je smislila. "Govori ta ima, eno. Ne otei...", rekao sam. "Oe! Tebe ljudi veoma cene i potuju te zato to ivi ispravnim ivotom, i to stvarno veruje u Boga. To zna svako i ljudi zato u tebe imaju poverenja... Uzmi moju erku da ti bude kuvarica! Pred svetom neka tako bude, a ti ivi s njom! Tako e to to s njom

mora da bude zauvek ostati tajna. im udam stariju erku, udau i ovu. Drugog reenja nemam!... Pomozi nam, oe! Spasi mi dete da ne poludi!" Udaljio sam se od nje i hteo odmah da je najurim. No, bila je u velikoj nevolji i muci, pa sam se uzdrao. Devojci je tada bilo osamnaest godina. Imala je crne oi, iz njih je, dok me gledala, sipala vatra. Gutala me oima... inilo mi se da su joj ruke bile spremne da me svakog asa, na moj najmanji mig, zagrle, zgrabe. Obuena je bila u laku haljinu na raskopavanje, ispod su se ocrtavale sve obline. Sklonio sam oi s nje, osetio sam nemir i nespokojstvo. Bio sam u velikoj neprilici; uurbano sam razmiljao kako da se iz toga izvuem, ali i da im pomognem. Onda sam rekao smireno: "Ne misli o tome vie, to ne moe biti, eno! itau ti molitvu. Bog je milostiv, pomoi e." "Oe, spasi nas! Bog, pa ti. Pomozi nam..." im je ena izala, devojka je hitro raskopala haljinu i zbacila je sa sebe na zemlju. Stajala je ispod mene potpuno gola; gledala me poudno. Oseao sam kako su od nje prema meni dopirali vreli, opojni talasi. ekala je moj mig, pa da mi krene u zagrljaj. Odmah mi je bilo jasno da su se one unapred dogovorile ta da urade, kako bi me navele da postupim po njihovim zamislima. Matora lisica je sve bila smislila i na to nagovorila nesrenu devojku, koja je to jedva ekala. Star sam ovek pa mogu slobodno da priam o svemu to sam tada oseao kako mi je bilo. Srce mi se vie ne uzbuuje na te misli i seanje. Bila je lepa. Ljuljale su joj se velike i vrste grudi, bile su nekako nestvarno bele; na bradavicama rumenim kao jagode kao da je treperila po kap neke slatke omamljujue rose. Vitka je bila u pasu, kukova neto irih, pravilno oblikovanog pupka. A itava uma crnih i kovrdavih malja prekrila joj donji stomak. Proimala me bludna vatra, a u stomaku sam oseao sladunjavo drhtanje. U meni se probudila pouda, moda jo ea nego njena. Goreo sam, telo mi je bilo zategnuto i napeto kao elik. Stajao sam prema njoj, lud od elje, i gledao je, opinjen tom lepotom. Moram rei istinu, da se ne laemo: mlad ovek takvoj eni ne bi mogao da odoli! Nikakav zavet na istotu i celomudrenost u takvoj situaciji ne bi mu pomogao... Nisam se sauvao to sam bio star, ve samo zahvaljujui bezbrojnim mojim podvizima, isposnikim i drugim odricanjima. Uspeo sam da se priberem i da se upitam: "Kaliste, zar ceo svoj duhovni svet i ivot da da za jedan trenutak telesnog uivanja? Zar sad u starosti da upropasti ono to si godinama sticao?"

Moda me spasla moja vera, volja, ubeenje; ali verujem da me samo Bog spasao da ne postanem dvolian, licemeran pred sobom, pred ljudima i pred njim. Krajnjim naporom volje odvojio sam oi od nje i otrao u crkvu. Pao sam na kolena pred ikonom Gospoda Isusa Hrista. Molio sam mu se za spas kao retko kad pre toga. Obraao sam mu se iskreno, kao najroenijem; govorio sam mu u kakvom se stanju nalazim i molio ga de me izbavi iz te opasnosti. Ali vatra u meni sporo se stiavala... Tek posle jednog asa molitve, na mene se sruila bujica hladnoe, kao da me neko polio kofom vode. Brzo sam se pribrao, bio sam u stanju da razumno mislim i ispravno da se ponaam. Opet sam bio stari Kalist. U tim trenucima rodila mi se i misao kako da pomognem nesrenoj devojci. Iz crkve sam se vratio u konak, gde su me ekale ena i njena erka. Kao da su se jo nadale da u da prihvatim njihov predlog. Ali ja sam im odmah rekao da ako ele moju pomo, da devojka ozdravi, onda moraju da me posluaju u svemu to im budem rekao. Pristale su da mi se prepuste; ionako nisu imale drugog izbora. Naredio sam strog post za devojku u naredih sedam dana. Sutradan sam je doveo u crkvu i ispovedio je. U poetku ispovesti bilo mi je teko da joj se duhovno pribliim; ona na moja pitanja uglavnom nije odgovarala, gledala me oima punim telesne udnje. Oko nas u crkvi vlada je tiina; mirisao je tamjan, a ispred, posmatrale su nas ikone. Govorio sam joj smireno, polako; blagim reima traio sam od nje da ispovedi ono to je grize i mui. Kako je prolazilo vreme ona se po malo oputala, svest joj se bistrila, bivala je prisnija sa mnom jer joj se srce otvorilo. Poela je da mi govori, isprekidanim reenicama, o svojim mladalakim tajnama, grcajui od navale jakih oseanja. Pri kraju ispovesti njene oi su se ovlaile suzama, onda je zaridala i plakala dugo. Na kraju se smirila i pogledala me u oi slobodno i razumno. Nakon ispovesti pristupio sam molitvi za njeno ozdravljenje; u molitvi sam ostao due od dva asa. Lepota devojaka pokrenula je u meni elju da je spasem. Nisam alio sebe; znoj mi je lio sa lica na grudi, a noge me bolele od dugog stajanja. Svaka moja re bila je jasna i usrdna, izgovorena sa oseanjem, iz dubine srca. Naloio sam majci da sedam dana devojku dri u zasebnoj sobi, bez hleba i vode, i da se sama moli Bogu za nju. Kad su otile, vratio sam se u crkvu, kleknuo pred ikone i molio se za spas te devojke, velianstvene lepote Boje. Postio sam uporedo sa njom, mislio na nju, trpeo sa njom i molio se. Nakon isteka sedam dana otiao sam njihovoj kui, devojka se bila smirila; u oima joj vie nije bilo one vatre. Oslabila je i jedva je govorila od iscrpljenosti i slabosti. Prolo je jo nekoliko dana i ona se okrepila, ozdravila. Vie joj se ta bopest u ivotu nije vraala.

I danas je iva, ima decu, mua i porodicu. Potuje me kao oca. Kad me sretne, pokloni mi se i poljubi me u ruku. I njena majka me je potovala, ali, kad god bi me srela, od stida nije smela u oi da me pogleda. Po zavretku hrama u Staniincu, traio sam od crkvenih vlasti da mi dozvole da odem u neki manastir. Molba je prihvaena i postavljen sam za duhovnika u enskom manastiru Ljubostinja. Otiao sam, iako nisam eleo da upravljam enama i da budem njihov duhovnik. ena ostaje ena i kad se zamonai. Ne moe mukarac u njenim oima da bude ist, i da je svetac Boji! Uvek neto nau, neki razlog, da nas okaljaju; ako nema istine, tu je izmiljotina! U Ljubostinji sam ostao godinu i po dana, posle sam otiao za duhovnika u manastir Jovanje. Prihvatao sam se raznih dunosti, premetao se iz mesta u mesto, sklanjajui se postepeno to dalje od oiju stareina, jer sam mislio da u se tako lake osloboditi i dokopati se molitvenog tihovanja. Pomiljao sam da svojevoljno ostavim crkvene poslove, da prekrim zakletvu na poslunost i pobegnem od vladike bez blagoslova. Ali nisam to smeo da uradim jer sam znao da bih mnogo postradao. Iz Jovanja sam preao u manastir Vaznesenje u nadi da sam se pribliio svom cilju, samovanju. Ba u to vreme pozvao me Vasilije, vladika iki, radi nekog razgovora. Obradovao sam se njegovom pozivu, mislio sam da je to dobra prilika da zatraim dozvolu za odlazak. Oekivao sam da u lako dobiti njegov pristanak kad mu kaem da sam u ivotu mnogo uinio za crkvu, i da je red da me pusti da u starosti ostvarim svoju ivotnu elju. Vladika mi je ispriao da je svetenik, za tih nekoliko godina po mom odlasku, prezaduio crkvu staniinaku. Tako je, za samo jedan dan, motornom testerom nasekao osamdeset kubnih metara crkvene ume, i za dva dana ta drva prodao u bescenje. Spomenuo sam mu svoju nameru da ivim u planini, a on mi je odgovorio: "Razumem te potpuno, Kaliste. Sluao si nas, radio si celog ivota, i mnogo uradio za crkvu. Znam da je red da i mi uinimo neto po tvojoj volji. Ali molim te, oe Kaliste, jo ovo: poi u Staniinac, razdui crkvu, pa onda idi kud god hoe! I znaj da te putam, ali da ostane u granicama moje eparhije." Morao sam opet da prihvatim njegov predlog. Ponovo sam doao u Staniinac. A svetenika koji je prezaduio crkvu, crkvene vlasti su premestile u Niku eparhiju; tamo je unapreen u vii in. Umesto da ga kazne, nagradili ga! Po dolasku u Staniinac, urio sam se i trudio kao nikad ranije da to pre sve zavrim, pa da najzad ponem da ivim po svojoj volji. Blagoslov od vladike vie nisam morao da traim, ve mi ga je dao. Za godinu i pet meseci sakupio sam novac i otplatio sve dugove; dao sam neto i od svojih para, od penzije, samo da se to pre oslobodim te svoje poslednje obaveze.

Konano sam pismom obavestio vladiku da sam u potpunosti izvrio njegovu naredbu. Napomenuo sam mu da u ja, kad on bude itao pismo, ve biti na putu u planinu i samou. Tako sam i uinio: spakovao sam stvari i seo u prvi voz za eveliju. Plaio sam se da mi vladika opet ne da neki zadatak, pa ga nisam posluao i ostao u granicama njegove eprahije. Pobegao sam u Makedoniju, u Moglenske planine. Ne mogu da iskaem svu radost koju sam oseao dok sam putovao u planine. Posle gotovo pedeset godina bio sam slobodan i svoj. Mislio sam da u takav ostati zauvek. Zahvaljivao sam Bogu to mi je omoguio da ivim onako kako sam znao da mi najvie odgovara. Gledao sam polja, planine i pevuio. Govorio sam sebi: tu e iveti i tu predati duu Bogu. Radovao sam se to u ponovo iveti u istoti i istini, i to u dohovnim okom gledati nebeske tajne i lepote; to u biti daleko od ljudske zablude o ivotu, od lenjosti i oputenosti, zlobe i mrnje, pohlepe i bluda; to neu brinuti o ljudima i reavati njihove duhovne i moralne probleme; to neu vie zidati crkve, konake i domove. udio sam za potpunim prisustvom natprirodnog u sebi i oko sebe. Kao svetenik, kad bih itao molitve za osveenje vode uoi slave, dobijao sam unutranja ozarenja, neku malu blagodat, i tako saznavao da i svetenici primaju dar Duha Svetoga. Ali to nije bilo ni blizu po lepoti i darovima to su na mene silazili u planini ili na ostrvu. Izvesnu blagodat sam primio i kad sam zidao crkve. Ali ovo moram rei: veu blagodat sam dobijao kad sam sedam dana postio i molio se, nego kad sam dovravao crkvu na kojoj sam godinama radio. To je istina koju sam u srcu osetio, i uveren sam da je Bogu ovek mnogo vaniji od kamene zgrade. Dobro je biti u crkvi u kojoj slui svetenik koji ivi po Bojem zakonu i po reima koje propoveda, i kada se u njoj okuplja narod ista srca i savesti. Ako toga nema, uzalud nam je lepa graevina, nikome ona sama ne pomae. ovek osveuje mesto, a ne mesto oveka. Tamo gde su ljudi u kojima je ljubav, tu je Jerusalim, Sveta Gora i cela vasiona. Po dolasku u eveliju, povezao sam se kamionom do blizu jugoslovensko-grke granice, onda sam se uputio u planinu sa stvarima na leima. Dobro sam zapamtio mesto gde sam, u prvom ratu, proveo godinu i po dana na poloaju prema Nemcima, vabama i Bugarima. Uputio sam se pravo do peine gde smo, kao vojnici, jedni drutima previjali rane, spremali hranu, slavili slave, pevali, tugovali. Tu smo iveli oekujui dan kada emo da probijemo front i poemo kuama u Srbiju. Bio sam odluio da u toj peini proivim ostatak svoga ivota. A hteo sam da budem ba tu i zato to sam znao da okolna uma obiluje pitomim kestenovima i divljim voem. U planinu Petrinu, ili na ostrvo Prespanskog jezera, nisam mogao opet da se vratim zbog starosti; vie nisam mogao da se hranim koprivama, korenjem i travom. Pitome

kestenove sam voleo i mogao sam da ih jedem. Najbolji su kad se skuvaju; to sam iskustvo stekao u ratu. Iz daljine sam ugledao kronje pitomih kestenova, divljih kruaka, gloga, oskorua. urio sam da to pre stignem; kao da sam leteo uz planinu. Unaokolo je jo uvek bilo tragova prvog rata: poluzaravnjeni rovovi, komae granata, koturovi za bodljikavu icu, polomljeni tokovi kara, zarali bajoneti. Sa svojim zelenilom i stenama, planina je bila prava lepotica. Oseao sam se slobodan, kao soko. Seao sam se bitaka koje smo tu vodili, drugova koji su izginuli, i onih koji su preiveli, naih nadanja, elja, radosti, tuge... Zaboravio sam tada, u tim trenucima, preanji ivot meu ljudima, i svoja stradanja, i fizike napore i razoaranja. Moja dua je pred tim buduim boravitem kliktala od radosti. Ali kad sam stigao na pedesetak metara do peine, video sam oznaku dravne granice. Moja peina se nalazila na grkoj teritoriji! Tada mi se smuilo. Spustio sam rance na zemlju i upitao se: da li je mogue da je moj put opet prepreio ovek? Zatim poluglasno: Ne da mira, spokoja i slobode drugome, pa ni sebi samome, nesrenik... O, ljudi! Dokle u iveti po vaim nareenjima, dokle u sluati vae patnje i nailaziti na vae zabrane? U tim trenucima tvrdo sam odluio da se oslobodim ljudi, zauvek! Reio sam da naem takvo mesto gde me niko ubudue nee ni u emu ograniavati, do samo Bog. Ipak sam odluio da vidim svoju peinu. Uzeo sam rance i preao granicu. Na ulazu u peinu popreilo se stablo velike bukve; izgleda da se od starosti prelomila i pala. Jedva sam se provukao ispod debla i doao do vrata koja smo, mi vojnici, napravili pre vie od pedeset godina; bila su natrula, ispucalih dasaka i rasklimana. U peinu niko nije ulazio otkad smo je mi napustili. Kad sam otvorio vrata, zapahnuo me ustajali vazduh i pala pauina na lice. Oi su mi se privikle na polutamu; ugledao sam na podu peine konzerve, vatrite i nagorele panjeve. Bila je tu i jedna etkica za brijanje i jedan brija koji je, kasnije sam utvrdio, posle tolikih godina jo bio upotrebljiv! "To je Milanov brija", rekao sam glasno. Setio sam ga se; on je, prilikom proboja fronta, zaboravio na sve svoje stvari, i skaui i radujui se, istrao iz Grke i uao u nau zemlju. Seo sam na izboinu /nekad nam je sluila kao stolica/; prolost je oivela u meni. U grudima sam osetio slatku radost. Setio sam se drugova koje sam voleo; i video sam da u sebi imam jo ljubavi prema onima koji su zauvek otili iz moga ivota. Taj oseaj u meni bio je dubok, plemenit i lep. I po ko zna koji put, saznao sam da u oveku ne postoji nita lepe od ljubavi.

Dotad sam bio upoznao ljubav veu od ljubavi prema ljudima, ljubav prema Bogu. Ali i ovu ljubav, prema bivim drugovima i sapatnicima, bila je velika i dostojna da ovek radi nje ivi, da bi je stekao, osetio i s njom iveo u dubini svoga bia. Setio sam se strahota koje smo, mi mukarci, poinili u prvom i drugom svetskom ratu, bilo da smo napadali ili se branili. I javila mi se u svesti pesma jednog naeg knjievnika, Srbina, koji je pisao izmeu dva rata: "Tuno je biti muko..." I rekao sam sebi: Ne, nije tuno, tuno je ne biti muko u ivotu. Tuno je biti zlikovac, lopov, bludnik, lentina! Divno je biti mukarac ista srca, pun ljubavi i mira, i razuman. Postoji li ita velianstvenije na zemlji? ta bi se s tim moglo porediti? Izaao sam iz peine; priseao sam se potoka, izvora... Poao sam udesno i uputio se prema esmi u kamenu, koju smo u ratu napravili. Kraj esme sam ugledao novo lone; lancem je bilo vezano za stenu, pa sam zakljuio da u blizini ima ljudi. Zahvatio sam vode i polako pio, a u meni su se reale uspomene. Povremeno sam zaboravljao vreme koje je prolo, oseao sam se kao i pre pedeset godina kada sam sedeo na ovom mestu. Iz zanosa su me prenuli koraci. Bili su to grki vojnici - graniari, koji su poli na esmu. Iznenadili su se kad su me ugledali kraj izvora. Ali videi me onako starog, sedog i u monakoj odei, nisu bili grubi prema meni. Upitali su me ko sam i ta radim. Odgovorio sam im, ali oni nisu razumeli srpski. Znao sam po neku grku re, ali tada nisam mogao da se setim ni jedne. Sreom, sa njima je bio jedan Makedonac, a ja dobro govorim makedonski, pa smo uspeli da se sporazumemo. Kad su uli da sam na toj planini ratovao, da sam iveo u peini i sa drugovima napravio esmu, veoma su se zainteresovali. Dugo sam im priao o ratu, borbama, o naem ivotu, ratnikom. Odveli su me potom u svoju, grku karaulu. Poneli su moje rance i zamolili me da prenoim kod njih, da bih im priao o svojim doivljajima. Bio sam umoran, nikuda nisam urio, pa sam pristao i ostao. Cele te noi oka nisam sklopio, proveli smo je u razgovoru. Sutradan su me dopratili do jugoslovenske karaule. I sa naim vojnicima sam se dugo zadrao u razgovoru. Kad sam od njih poao, nisu mi dozvolili da idem autobusom, ve su me sa svojim kolima dovezli do evelije. Rastao sam se i sa Grcima i sa naima kao sa svojom decom. Radovao sam se, bilo mi je milo to sam ih sreo. Dragi su mi to momci bili, ostali su mi u lepoj uspomeni. Ali mi se i plakalo, to nisam mogao da ivim u svojoj peini u kojoj sam doiveo strane dane rata i divne trenutke drugarstva i ljubavi. Tako je, ne mojom krivicom, propala moja zamisao, i moja nada, da ivot privedem kraju u toj planini, meu pitomim kestenovima i divljim ivotinjama.

Iz evelije sam vozom putovao, preko Skoplja, Nia i Stalaa u aak. Otiao sam pravo u Ovar-banju; stvari sam ostavio kod jednog seljaka, odmah se uputio prema Kablaru, da u toj planini potraim pogodnu peinu sebi za ivot. Stajao sam na upriji u Ovar-banji i dugo posmatrao okolna brda. Dobro sam poznavao tu planinu; a i inae sam znao prirodu planina; videvi obrise i litice jednog uzvienja, ocenio sam da tu mora da bude peina. Odmah sam se tamo uputio; orijentisao sam se prema drveu i isturenom kamenju. Kad sam se popeo tamo gde sam bio zamislio da stignem, dugo nisam mogao da naem peinu, iako sam je traio paljivo. Onda sam video jedan mali otvor u litici, desetak santimetara irok, iza breuljka koji je vrhom zaklanjao podnoje litice i ulaz. Kad sam obiao breuljak, s druge strane sam odmah ugledao peinu. Ali do nje nisam mogao da doem, ispod je bila provalija, iznad visoka litica, a sa strane glatke, okomite stene. Nikako nisam mogao da joj priem. Svialo mi se veoma mesto gde se peina nalazila, pa sam hteo ba tu da se nastanim. Dosetio sam se kako da doskoim toj prepreci. Odluio sam da u vertikalnu stenu, prema peini, zabijem gvozdene klinove u dva reda: dole, po kojima bih gazio, i gore za koje bih se drao. I to mi, kao graevinaru, nije bilo teko da izvedem. Vratio sam se u Ovar-banju i otiao kovau. On mi je napravio nekoliko dobrih piceva za kamen i etrnaest gvozdenih klinova. U prodavnici sam kupio eki od jednog kilograma, a iz manastira Nikolje uzeo sam tkanice i jake kaie... Kad sam se vratio u planinu, prvo sam picem udubio stenu za klin na koji u zgaziti, zatim za klin za koji u se uhvatiti. Tako sam, redom sve do peine, postavio sedam klinova dole, sedam gore. Dok sam buio rupe u steni, kaiima i tkanicama vezivao sam se za klinove da ne padnem. Peina je bila pogodna za ivot. Poravnao sam je i doterao, tako da izgleda kao dobra i pristojna soba. Iz jedne napukline u steni curila je voda. Prvom prilikom kad sam otiao u banju, kupio sam cement i uz samu pukotinu napravio valov. Za nepuna dva asa u valovu bi se skupilo oko est litara izvrsne planinske vode za pie. Cementnim mlekom okreio sam zidove peine. Vrata sam napravio od dasaka. Doneo sam bocu plina, ebad, knjige... Ulepavao sam taj svoj konak strpljivo i s velikom ljubavlju. Verujem da tada niko na svetu nije bio sreniji od mene. Ni dvorac nekima nije tako mio, kao to je meni bila moja peina u steni. Poda mnom se pruala padina Kablara, valovita, zelena. Gledao sam odozgo svet, i bio sam srean to sam potpuno svoj i sam. Penziju sam primao u poti u Ovar-banji. Kad bih tamo silazio, kupovao sam sve to mi je bilo potrebno za ivot. Jeo sam svakog drugog dana, hleb sa vodom; hleb sam suio na suncu, pa mi je trajao preko mesec dana. Ponekad sam na plinu kuvao koprive

ili neko korenje. Voda je bila ista, ukusna, laka, hladna; takvu vodu u ivotu nikada ranije nisam pio. Na samom poetku ivota u planini, jednom sam na putiu ugledao zmiju arku. Nisam se bio uplaio, na ostrvu Prespanskog jezera iveo sam meu hiljadama zmija. Ali je ova bila drukija; im me ugledala, poela je da iti i da mi preti. Zaudio sam se to je takva, kad je nisam dirao; potom sam joj govorio blagim reima, kao razumnom stvorenju, da ne treba da se svaa sa mnom, i da me se plai, jer joj neu nita uiniti. No ona je bivala sve ljua. Kad moje rei nisu pomogle, viknuo sam otro: "Sluaj ti, skote, to u ti rei! Ja sam ovek, a ti si zmija. Ti mora mene da slua! Ako nee milom, sklonie mi se s puta silom!" I dalje je itala, i to sve ee. Zatim sam uzeo kamenje i potegao sam je jednom, drugi put, trei... Pobegla je u udubljenje u steni kraj drveta; zavukla se u pukotinu, ali glavu nije htela da skloni, ostavila je napolju. Odatle me je vrebala. ekala je da joj se pribliim, da me zgrabi za nogu i usmrti. Udarao sam kamenom u drvo kraj njene glave, ali se ona nije ni pomerila. Gledala me svetlim oima, ispunjenim zlom, koje se u njoj bilo raspalilo. I ja sam bio ljut, pa sam je tukao kamenjem sve dok se nije sasvim zavukla u rupu. Vie je nisam video. Po ponaanju zmije zakljuio sam da sam, boravei meu ljudima, izgubio smirenje i mnogo od Boje blagodati, jer zmija ne bi nasrnula na mene da je u meni bilo ljubavi. Na ostrvu sam dve godine iveo meu hiljadama zmija i ni jedna me nije ljutito pogledala. Razumeo sam da vie nisam onaj koji ivi u saglasnosti i u miru sa sobom, ivotinjama i ljudima. I znao sam da mi predstoji borba za oienje due i tela, kako bih iz sebe izbacio zemaljske strasti i zamenio ih nebeskom harmonijom i ljubavlju. Meutim, bio sam ve iskusan podvinik i molitvenik, pa sam bio uveren da u se brzo vinuti u velike visine. Pred peinom sam se molio od istoka sunca do jedanaest ili do dvanaest asova; nou sam se molio do posle ponoi. Znao sam i due da se molim, onda kada bih osetio da mi se primie negativna energija, ona koja smera da mi raslabi volju i telo strahom i mlitavou. Molitvu sam vrio svojim reima, ili iz mineja. Imao sam svih dvanaest mineja i oba oktoiha. Preko dana sam pravio krstie od imirovog drveta, etao planinom, razmiljao. Iako sam bio prilino star, borio sam se junaki. Najvie sam voleo da se molim u pono. Obino sam stajao na steni ispred peine. U trenutku kada je prestajala no, a raao se dan, priroda se smirivala, ptice prestajale da pevaju, zrikavci da zriu, pa i vetar kao da se utiavao. Nad zemljom bi zavladao neiskazivi mir. U tim trenucima oseao sam da zemlju pohodi Bog. Nisam doputao da mi neto nedostaje od onog to mi je potrebno za ivot. Imao sam sve: krevet, ebad, bocu plina, osueni hleb, kopriva, vode, odela, molitvene knjige, alat... Vreme mi je prolazilo u trudu i naporu; svakim danom postajao sam sve smireniji, i sa vie topline i radosti u srcu. Oko mene, i u meni, bili su nadzemaljski mir i istota.

Nekih noi inilo mi se da se nebo spustilo na zemlju, ili da je zemlja, i ja s njom, na nebu. Za samo petnaest dana otkako sam doao, vratio sam se u duhovno stanje u kakvom sam bio na ostrvu Prespanskog jezera. Pri ulasku u peinu, i pri izlasku, vadio sam klinove iz stene, tako da nisu mogli da mi dou ni ljudi ni ivotinje. Bio sam siguran od svakoga, i od svaega dok sam iv, a moje telo i po smrti... Svoj kraj sam ovako zamiljao: kad doe as odvajanja due od tela, u molitvi u predati duu Bogu, a telo e mi zauvek poivati u peini. Prolo je pola godine kako sam bio u planini, kad sam otiao u Ovar-banju da primim penziju i kupim to mi treba. Tamo me saekala monahinja iz manastira Sretenje i predala mi akt sa potpisom vladike Vasilija; nareivao mi je da mu se odmah javim. U aktu je jo pisalo, da sam na svoju ruku, bez blagoslova, otiao u planinu i da e mi biti zabranjeno ubudue da kao svetenik vrim slubu u mnogim manastirima, ako se odmah ne odazovem pozivu. Naljutio sam se na vladiku zbog neistinitih rei. Vratio sam se u peinu, spremio se, i na brzinu, i onako ljut, krenuo pravo u Kraljevo. Silazei niz planinu sav sam se bio predao mislima: ta da kaem vladici i kako da se od njegove nepravedne optube odbranim. Tada se iznenada preda mnom pojavio vuk... Bilo je to za mene neoekivano i naglo, da sam se od iznenaenja ukoio i stao u mestu kao ukopan. Video sam kako se njegovo veliko sivo telo gri i sprema za skok. Susreo sam se sa njegovim pogledom. Gledali smo se, i ja u njemu nisam video neku opasnost ili zlo za mene. Naprotiv, njegove su oi bile blage, kao da su se smeile... Trajalo je to nekoliko trenutaka. Onda se vuk okrenuo, okrenuvi se dodirnuo mi je repom kolena, preskoio trnje kraj puta i nestao u umi brzo kao vetrom noen. Ostao sam jo kratko vreme napet i pomalo zbunjen, onda sam seo na zemlju da se priberem i smirim. Po dolasku u Kraljevo, otiao sam pravo do vladike Vasilija. im me je primio, odmah sam mu rekao: "Zato ste napisali onu neistinu, preosveeni? Rekli ste mi da sam slobodan da radim ta hou im razduim crkvu staniinaku. Izvrio sam Vau zapovest, i nalazim se u granicama Vae eparhije..." On se malo opirao, govorei da mi nije dao dozvolu ba za odlazak u samou, da se onda nismo dobro razumeli... Ja sam bio uporan, pa je na kraju popustio i priznao mi da je hteo samo da me uplai i podstakne da doem. Kad smo se obojica smirili, rekao mi je: "Imam veliku muku i tekou, oe Kaliste. Potrebna mi je tvoja pomo..." "Kakva Vam je pomo potrebna, vladiko?"

Tada mi je rekao istinu zato me pozvao: "Svetenik je upropastio crkvu staniinaku, i konak. Ni o emu nije vodio rauna, nita nije popravljao, a sve to je mogao da proda, prodao je. Svojim ponaanjem je odbio narod od crkve, tako rei niko vie u nju ne dolazi... Doneo sam odluku, i potpisao je, da ga rainim. Molim te, oe Kaliste, idi opet u Staniinac, popravi crkvu i konak, a ja u se toga seati i ubudue znati za tebe. Nee zaaliti..." Zadrao me na ruku, i priao mi jo o sveteniku i crkvi. Razumeo sam svoga vladiku i video kolika je muka, ali nisam eleo da prihvatim njegov predlog. Bilo mi je dosta rada i smatrao sam da nisam duan da sreujem tue nemarluke. U svom veku, nazidao sam se crkava i konaka, bez plate i priznanja. Otiao sam iz Kraljeva ne odgovorivi vladici na njegovo pitanje. Nisam ga odbio, ali nisam ni imao nameru da ga posluam. Nisam otiao ni u peinu ni u Staniinac. Otiao sam pravo do patrijarha Germana, u Vrnjaku Banju, gde je on provodio odmor u svojoj vili. Sastanak sa patrijarhom trajao je prilino dugo. /Prvi put sam s patrijarhom razgovarao nasamo po njegovom povratku iz Amerike. Vladika iki, Nikolaj Velimirovi, koji je posle drugog rata iveo u Americi, zamolio je Germana da mi prenese pozdrave. Setio se Nikolaj naeg monakog ivota, i jo mnogo ega to nije za priu, pa je zamolio Germana da mi kae, da znam, da mi on odaje priznanje, da misli o meni dobro i da me se rado sea/. Ispriao sam patrijarhu ta sam sve uradio za crkvu i kako neki svetenici to rasturaju. Na kraju sam mu saoptio da ne elim da napustim ivot u planini. Potom sam ga zamolio da me podri u mojoj elji i da me ne osudi, ako ne posluam vladiku. Na rastanku, patrijarh mi je rekao da on nee imati nita protiv ako ne izvrim vladiinu volju, ali me istovremeno posavetovao da upitam svoju savest i vidim da li mi ona to doputa. Nita i nije mogao drugo da mi kae, i da je hteo. Danima sam razmiljao, da li sam duan da u svemu i u celosti izvrim vladiinu volju. Ljut sam bio na crkvene vlasti, i na vladiku, jer nisu imali ni malo razumevanja za mene. Znao sam da im je teko, ali nisam ja bio jedini duan da smrt doekam radei i popravljajui tue greke. Mislio sam tako, a stalno mi je na pameti bila moja zakletva na poslunost koju sam dao prilikom monaenja. Znao sam, iz iskustva, da u izgubiti mir, ako ne izvrim vladiinu volju, ma pobegao i na kraj sveta. Na kraju, posle velike duhovne borbe, zakljuio sam da je ipak bolje da odem u Staniinac i ivim s mirom, nego da ostanem u planini sa griom savesti. Da ne priam koliko mi je bilo teko u srcu kad sam napustio svoju peinu. Nisam zaplakao, ali sam bio veoma alostan.

Ostavio sam sve u peini: ebad, dvanaest mineja, oba oktoiha... Oistio sam je i uredio; namestio sam krevet, kao da u uskoro lei, sudove stavio na svoje mesto. Potajno sam se nadao da u se ipak u nju jednom vratiti. Za sobom sam zamandalio vrata. Klinove sam povadio i dobro ih sakrio. Ne verujem da e iko ikada pronai to mesto. Moda neki planinar, ako sluajno nabasa. Ili ako Bog bude hteo nekom da otkrije moje obitavalite. A za sluaj da se ne vratim, ostavio sam ispisanu hartiju na stolu. Ako neko bude proitao ono to sam napisao, saznae ono to sam video okom duhovnim, i okom telesnim, i verovae tome to bude proitao, i imae koristi od moga iskustva. U toj peini, u samoi proveo sam samo est meseci. Bilo je rano prolee, vreme velikog, asnog posta, kad sam doao u crkvu u Staniincu. Meu boriima, koje sam svojom rukom posadio, zatekao sam krave. Mnogi borii bili su polomljeni. U kuhinji sam zatekao svetenika Bjelaevia i Spasoja vraara za rukom. Jeli su kobasice! Pop i vraar, asni post i kobasice! Nisam mogao da se uzdrim, podviknuo sam im i poterao ih napolje. Svetenik se bunio i protivio, ali kad je video akt vladike Vasilija kojim je bio otputen, uutao je, ustao i otiao. Krave meu boriima bile su Spasojeve. Izjurio sam stoku zajedno s njim i zapretio mu da mi na oi vie ne izlazi, niti se pribliava crkvi. Vladika je rainio svetenika i poslao raspis svuda po svetu, gde god je crkve pravoslavne, da ga niko ne primi u slubu. On je, kasnije sam to saznao, obiao svih pet kontinenata, ali nigde nije dobio slubu. Posle nekoliko godina opet se pojavio u Staniincu, kod svog prijatelja vraara. Poto je ubrzo video da ni u Staniincu nema vie ta da trai, Bjelaevi se zauvek izgubio. Ja sam, odmah po dolasku, nabavio potreban materijal i pristupio poslu da pokrijem crkvu i konak. Pomogao mi je metanin Milan Radievi, koga sam poteno plaao. Crkva je prokinjavala; sveti presto je propao. Vraar je vraao sa motima svetitelja i tako ih oskrnavio. Takoe, sekao je platanicu i zavesu, opet zbog vradbina, i prodavao ih narodu za novac. Pitao sam vladiku ta da radim sa upropaenim stvarima i oskrnavljenom svetinjom? Rekao mi je da sve spalim, da pepeo bacim u reku i da nabavim novo. Tako sam i postupio. Pokriva za sveti presto saila mi je igumanija Varvara i sestre iz manastira Ljubostinje, a platanicu su mi uradili u manastiru ii. Vladika mi je po sveteniku poslao antimis sa motima svetitelja. Za kratko vreme doveo sam crkvu u red i osposobio je da se u njoj vri sluba Boja. Narod mi je u svemu pomagao. urio sam da to zavrim jer sam se nadao da e me vladika pustiti da se opet vratim u samou.

Kad god bih ga video, molio sam ga da mi nae zamenu i razrei me dunosti svetenika. U prolee mi je obeavao da e do jeseni to urediti, u jesen sigurno do prolea. U stalnom nadanju i ekanju slobode, ostao sam u Staniincu ravno sedam godina. Kad sam navrio osamdeset godina ivota, opet sam otiao do vladike i objasnio mu da ne mogu vie da radim jer mi je teko da se kreem. Rekao mi je da ostanem jo malo, dok ne nae pogodnog oveka za moje mesto. Jednom, vraajui se sa neke sahrane, nisam stigao da se vratim na vreme i uhvatio me mrak u putu. Ljudi, kod kojih sam bio, molili su me da prenoim kod njih. Nisam pristao jer ne volim da spavam u tuoj kui; oprostio sam se od njih i poao putiem pored reke. Gde je bilo previe tamno, od senki gustog drvea, palio sam ibice da nekako osvetlim sebi put. Ali mi je ubrzo nestalo ibica; iao sam oprezno, pazei na svaki korak. Ipak sam se o neto sapleo i pao na zemlju, pa sam se otkotrljao niz obalu u reku. Upao sam, na nesreu, ba u najdublji vir i dobro se natopio. Osetio sam veliku hladnou, pa sam, to sam bre mogao, pourio prema konaku. Drva su bila pripremljena uz furunu, samo je trebalo da se zaloi vatra. Kad su drva planula, svukao sam se. Bio sam od zime sav pomodreo, od stopala pa sve do pojasa. Pokuavajui da se spasem, istrljao sam se dobro ljutom rakijom. Uto je naiao jedan moj komija, sluajno, da me neto upita, pa kad je video ta mi se dogodilo, odluio je da ostane pored mene i da mi pomogne. Do ponoi je bilo dobro, ali od ponoi poela je da me obuzima potmula vatra; oseao sam bolove u grudima. Komija je pozvao lekara, i ovaj je ustanovio zapaljenje plua. Odmah su me kolima preneli u bolnicu u Vrnjakoj banji. Kad sam poao u bolnicu, mnogi su doli da me isprate. Oprostio sam se sa svima, kao da se nikada vie neemo videti. Jednoj eni, koju sam dobro poznavao, dao sam novac i zamolio je da ga odnese u Kraljevo i preda vladici ikom. Bila je prilino velika suma. im su me odneli u bolnicu, odmah mi je naena zamena. U prvim danima bolovanja bilo mi je veoma teko. Rane koje nisam oseao punih ezdeset godina, odjednom su oivele, pekle me i bolele. Kurum, od prvog rata stalno u pluima, u mnogome je oteavao moje ionako teko stanje. Lekari su rekli da je kritino, to sam i sam znao. Vladika je doao u bolnicu im je uo ta mi se desilo. Ispovedio me i priestio. Moram da priznam: nije mi se jo umiralo. Iako sam prevalio osamdeset, iako sam preiveo sve to sam preiveo, eleo sam da poivim makar jo malo. Hteo sam u samoi jo da se porvem sa sobom, da pokuam da oistim iz sebe, pored ostalog, i

neke oveku nedoline misli. da trpljenjem okajem sve runo to sam uinio u svome ivotu, i da u sebe unesem jo koji komad neba. I hteo sam jo da sreem dobre ljude. I pored toga to sam duhovnim okom gledao lepote nesravnjivo lepe od zemaljskih, esto se moje srce radovalo dok sam pesmom hvalio Boga i svetinje njegove, ili dok sam na molitvi, sa rukama dignutim k nebu, ekao da izgreje sunce i obasja zemlju i ljude na njoj, dobre i zle. Najvie sam se radovao kad bih sreo oveka iste savesti, smirenog, iz ijih oiju istie ljubav. Na zemlji sigurno nema nieg lepeg od dobrog i razumnog oveka. Pitao sam lekare da mi otvoreno kau znaju li, i oekuju li, hou li, preiveti. Rekli su mi: " Da si mlai, da nema kurum u pluima, sigurno bi ozdravio. Ne znamo ta e s tobom biti. Nadamo se dobrom." Kako su govorili, bio sam uveren da za mene spasa nema. Kao to ve rekoh, eleo sam jo da ivim. Meutim, oseao sam se svakim danom i asom sve slabiji. Lekari su upotrebljavali sve svoje znanje, ali poboljanja nije bilo. Kad sam video da mi spasa nema, odluio sam da se leim onako kao sam znao i umeo asketski. Odbio sam svaku hranu i pie. Zatvorenih oiju, leei u krevetu, molio sam Gospoda i Svetu Bogorodicu da mi produe ivot na zemlji jo za neko vreme. Lekari me u prvim trenucima nisu razumeli, nisu znali ta smeram i ta hou. A kad su videli da stvarno ne jedem i ne pijem, ubeivali su me da nema nikakvog smisla to to radim, jer u sebe tako sigurno ubiti. Nisam ih sluao. Zato bih? Znao sam da moe da me spase samo moja jaka volja ili udo Boje... Treeg dana moga gladovanja doao mi je u posetu vladika. Pozvali su ga lekari, da me on urazumi i ubedi da odustanem od svoje, po njima sulude, namere. Vladici sam smireno odgovorio da imam pravo, kao slobodan ovek, sa svojim ovotom da radim ta i kako hou. "Ne smem da se ubijem, vladiko. Ali u gladovanju i molitvi smem da predam duu Bogu. U tome nisam obavezan da sluam ni Vas, niti bilo koga", rekao sam. ta se sve u bolnici, meu osobljem i bolesnicima, o meni nije tada govorilo! Ko je mogao da me razume i da me shvati?! ak je i vladika mislio da sa mnom nije ba sve u redu. Bolele su me rane, muila me temperatura, e... Uprkos svemu, i danju i nou sam se iz dubine srca neprekidno molio za produenje svoga ivota. Bio sam u neprilinom poloaju za molitvu, ali sam se nadao da mi se to nee uzeti za zlo. Borio sam se do navrenog devetog dana. Tada sam, negde posle ponoi, doiveo jasno i ivo vienje, kakvome se nisam nadao niti sam ga takvog oekivao. uo sam istinite rei i odmah osetio olakanje.

Kad me je deurni bolniar obiao, zamolio sam ga da mi donese neto za jelo, neto orbasto. On se obradovao kao dete i odmah otrao; doneo mi supu, mleko, virle. Jeo sam supu, malo popio vode, a onda sam zamolio bolniara da mi pomogne da odem do kupatila da se okupam. Smetala mi je neistoa tela. I u planini sam uvek nalazio naina kako da se okupam. U bolnici sam ostao etiri i po meseca. Telo mi je bilo prilino oslabilo. Izleio sam se od upale plua, ali su mi bile oivele ratne rane; naroito mi je smetao kurum u pluima. Oseao sam ga svakog trena: etao se po pluima i podsticao me na kaalj. Proradile su mi i rane na nogama, i na ramenu, kao i na desnoj ruci, gde su se nalazila dva pareta metala od eksplozivnih kuruma. Radovao sam se povratku u Staniinac. Video sam i na ljudima da im je milo to sam opet meu njima, iv. Nekoliko dana sam se odmarao od bolnice i primao posete. Onda sam izaao da se proetam i da gledam prirodu i okolinu. Brzo sam shvatio da vie neu moi sam o sebi da se staram, zbog mojih rana a i zbog starosti. Komije nisam eleo da optereujem. Tada sam odluio da iz Staniinca odem u Ovarsko-kablarsku klisuru u manastir Jovanje. Setio sam se obeanja patrijarha Germana da mogu da biram manastir po svojoj elji. To obeanje sam dobio prilikom premetaja iz Rudenice, poto zbog stalnog premetanja nisam mogao da imam svoj manastar, niti su mi dali dozvolu da ivim u planini. Moje je mesto u manastiru; za taj ivot sam se opredelio. Jednog dana, etao sam putem prema Mitrovom polju, pred mene je istrala lisica. Prela je put, zatim je stala, okrenula se i pogledala me. Onda je poela da se valja i prevre preko glave. Igrala se. Uivao sam posmatrajui je onako veselu i umiljatu. Pustio sam je da se malo poigra, zatim sam joj rekao: "Bei, nesrenice! Ako te vidi Gavrilovi, doi e s pukom, pa se nee dobro provesti." Kao da je razumela ta sam joj rekao, otrala je uz brdo i nestala u umi. Jo malo sam ostao u Staniincu. Pakovao sam svoje stvari i spremao se za odlazak u manastir. U manastiru Jovanju, kod sestrinstva, nisam naiao na prijem kakav sam oekivao. Bio sam star, nemoan, pa im verovatno nije bilo milo da me gledaju takvog u svojoj sredini. Vladika me zatim premestio u manastir Kamenac u Grui. U njemu sam ostao dve i po godine. Tu mi nije bilo ravo, ali mi je smetalo to je manastir u kotlini i to su okolna brda poumljena uglavnom bagremom. U prolee, kad bagrem cveta, od njegovog mirisa nisam mogao da diem, guio sam se. Plua su mi bila slaba, neto zbog kuruma, neto zbog preleanog zapaljenja. Svakim danom sve tee sam disao. Bila mi je potrebna visina i ist vazduh. Smetale su mi i magle i vlaan vazduh u kotlini. Sa monasima i monahinjama sam se prilino dobro slagao. Ali sam doao u sukob sa svetenikom. On nije bio rav ovek, ali je bio gord i previe zadovoljan sobom. Stanovao je u gradu, a u manastir dolazio autom. Onako nadmen, pokuao je da

komanduje monahinjama i monasima, kao da smo njegova svojina i kao da od njega u svemu zavisimo. Zahtevao je da u konaku izdvojimo jednu sobu, da je uredimo i stavimo njemu na raspolaganje. Jednog dana sam ga video kroz prozor kad je dolazio autom. Kraj njega, na prednjem seditu, sedela je seoska uiteljica. im je doao, poeo je da se izdire na nas. utao sam, smatrao sam da ne treba da se svaam sa svetenikom, iako sam bio po inu stariji. Ali kad mi je direktno podviknuo, nisam vie mogao da se uzdrim. Upitao sam ga: "Oe, gde je vaa kua?" "Moj stan je u gradu. Zato me pita kad zna?" "Pitam te da bih mogao da ti kaem, lepo se okreni i idi odakle si doao", rekao sam mu mirno. "ta kae!" izbeio se. "Tvoj stan, tvoja ena i tvoja imovina su u gradu. Ovde je moj dom, moja kua i sve to imam! Najbolje e za tebe biti, ako svoju drugaricu uzme pod ruku i ode. Vikne li na mene samo jo jednom, izbaciu te kroz prozor!" Govorio sam mu, gledajui ga u oi, drei debeli trnov tap u ruci. Okrenuo se i, srdit, odmah otiao. Naljutio sam se bio na njega vie nego to sam smeo da dozvolim. Ali nisam mogao da izdrim, koliko zbog sebe, toliko i zbog monaha i monahinja. Nije bilo dobro to je vikao na nas. Ali nije bilo dobro ni to sam mu ja pretio i vikao. Mada u svemu priznajem svetenike, ipak sam malo kivan na njih, veina se ne pridrava onoga emu druge ue. ast izuzecima, ali mnogo misle na novac i vole ugodan zemaljski ivot. Kao stareina manastira, ispovedao sam stotine svetenika i znam ta rade i misle. Nije moje da o njima sudim, ali sam siguran da se oni, kad bismo se uporeivali po vrlinama, ne bi mogli da mere s nama monasima. Odmah sam se pokajao zbog svae sa svetenikom. A i plaio sam se da me neto ravo s njegove strane ne snae. Dugo sam se molio Bogu, da on presudi i da posreduje izmeu nas dvojice, da nas izmiri. eleo sam da zaboravim nau svau. Tek posle desetak dana mojih upornih molitava, svetenik je doao; bio je smiren, ba onakav kakav bi svetenik uvek trebalo da bude. Lepo i srdano smo porazgovarali. Rastali smo se kao da se nita ravo meu nama nije zbilo. Molitva mi je bila usliena u potpunosti; sukob se zavrio na obostranu korist. Zato sam bio veoma zahvalan Bogu.

Tih dana, zamolio sam vladiku da me premesti u neko mesto gde je vazduh bolji. Zajedno smo razmiljali gde bi za mene bilo najbolje i raspitivali se u manastirima da me prime. Tamo gde se meni svialo, nisu, ovako starog, hteli ni da me vide. Podosta sam se namuio da naem pogodan manastir. I nisam uspeo. Na kraju, bio sam prinuen da se vratim u Staniinac. Vazduh mi je tamo odgovarao. Konak je bio prazan, svetenik je stanovao u Vrnjakoj Banji. Ali preko zime nisam mogao da ostanem sam, bez neije pomoi. Za hranu sam se snalazio; plaao sam jednoj eni u komiluku da mi donosi jelo. Jeo sam hleb, supu, biljnu hranu, i to vrlo malo. Ponekad samo pojeo bih pare piletine, najee krilce ili digericu. Iako fiziki dosta slab, ipak sam se trudio oko crkve. Radio sam koliko sam mogao. Kupio sam svojim novcem cigle i ozidao novi nunik za potrebe naroda. I ovaj svetenik, koji me je zamenio, sprijateljio se sa vraarem. Narod na to nije gledao rado, crkva je poela da propada, a ljudi da otpadaju od vere. Niko nee da potuje dvolinost i licemerje. Ne moe se istovremeno sluiti Bogu i avolu! Naravno, nisam to mogao da gledam i da ostanem miran; sukobljavao sam se sa obojicom. Vraar se upinjao svim silama da mi napakosti i da me otera. Pored ostalog, dolazio je nou i lupao mi u vrata i prozore da me uplai; radio je i druge nedoline stvari. Nisam mogao da dozvolim da se pored mene ivoga crkva pretvori u jazbinu razbojniku. Kad je dola zima, nisam vie mogao sam da ivim u Staniincu. Nisam imao kuda, pa sam morao da se smestim kod svoje sestriine Dragice u Niu. Nakon kraeg vremena, otiao sam u vojnu bolnicu da mi lekari izvade dva pareta zaostalog gelera, iz podlaktice desne ruke. U bolnici su se prema meni lepo odnosili, nije im smetalo to sam sveteno lice. Govorili su mi: "Ti se, oe, brini za duu, a mi emo da leimo tvoje telo." Potovali su me kao starog ratnika, i u svemu se ispravno odnosili prema meni. Po izlasku iz bolnice, morao sam opet, sve do prolea, kod sestriine. im je otoplilo, spakovao sam stvari i vratio se u Staniinac. Poto nisam mogao sam da se sluim, sestriina mi je dolazila skoro svake nedelje, da mi sredi sobu, opere ve i skuva mi hranu. Nas dvoje smo se lepo slagali, ali smo se malo prepirali oko moje ishrane. Jeo sam koliko mi treba, a ona je smatrala da mi je to malo, nedovoljno. Iz ljubavi prema meni, terala me da jedem to vie. Objanjavao sam joj da sam ja asketa i da se tako oduvek hranim, ali njoj to nije vredelo govoriti. "Kakav asketa! Okani se ve jednom toga. Ako eli jo da ivi na zemlji, jedi!" Govorila mi je strogo. Terala me i da se utopljavam, da se oblaim kao da sam malo dete. A ona je za svaki obrok imala mnogo mesa; bez njega nije mogla da zamisli ivot. Jela ga je i volela kao vuica. Tako sam je i zvao: Vuica!

Primetio sam da me sestriina gleda kao da sam malo izlapeo i da ne znam ta radim i ta je za mene korisno. Mojih osamdeset i est godina njoj je bio dovoljan dokaz da nisam sasvim sposoban da ocenim ta je meni na korist. Voleo sam je, i volim je; ona mi je dosta pomogla. Ali mnoge muke sam preiveo pored nje zbog hrane i oblaenja. U meuvremenu posetio sam vie vladika i molio ih da se zaloe za mene i da me smeste u neki dobar manastir. Glavna smetnja bili su igumani i braa monasi. Smatrao sam, i sada smatram, da je moje mesto u manastiru. A to nemam svoj manastir, nije moja krivica; crkvene su me vlasti celog ivota premetale iz mesta u mesto, da gradim crkve, popravljam parohije, i slino. Nisu mi dozvoljavali da se skrasim i da ivim u jednom mestu, pa ni tamo gde sam najvie eleo: u samoi. Traili su od mene da im dajem penziju, ili pola, za boravak u manastiru. Nisam hteo na to da pristanem. Nisam penziju stekao sluei crkvu, nego ratujui! A uveren sam da sam dugogodinjim radom zasluio da ivim u nekom sobiku, besplatno. Zar ja da u svojoj starosti plaam da ivim u manastiru?! Hteo sam da raspolaem onim to mi pripada, po svojoj volji. Sve moje to imam, pa i ivot, ako treba, pripada crkvi; i taj prokleti novac bih im davao, ali ne prinudno! Star sam, malo jedem, ne pijem, skromno se oblaim, koliko moe da kota moje izdravanje? Potrebna mi je tua pomo samo da se obuem i obujem, jer ne mogu da se savijem zbog bola u kostima. I da imam gde da spavam. A onome ko mi uini dobro, nije ravo dati poklon. I za to mi je bio potreban novac. Na kraju je ispalo, kao da sam u starosti na lep i bezbolan nain izbaen iz crkve, bez ikakve moje krivice. Dodue, malo sam i sam bio kriv; nisam se ba ispravno ponaao prema nekim vladikama. Veliko je moje monako iskustvo, malo je njih koji ga imaju. Zbog toga sam se malo gordio i pruao im otpor. Pre nekoliko godina, u razgovoru s jednim vladikom, upitao sam ga koliko se moli, kako se hrani. Odgovorio mi je: "Prirodi treba dati to je njeno, a Bogu Boje." Znai: moe lepa hrana, jagnjetina, pa i prasetina, poneko pie, i miran, dug i okrepljujui san... "E, moj vladiko! Nisi ti za vladiku! Boriti se treba i veliku bitku voditi svakodnevno, svakoga asa, sa sobom i za veru pravoslavnu!" Tako sam mu rekao. Leto sam proveo u Staniincu. Narednu zimu morao sam opet da provedem u Niu kod sestriine Dragice, Bolelo me to veoma; bio sam alostan to sam ja, koji sam za crkvu dao sve, na kraju ivota pao na ruke svetskih ljudi, ijeg sam se naina ivota odrekao. Znao sam da vladika u svakom manastiru ima svoju sobu, naroito opremljenu, koja je najee prazna i zakljuana. On tu boravi dan-dva, jednom u godini, ili moda nikad. Nemam nita protiv, neka ima. Ali bi i Kalist mogao da ima svoj kutak, da mu neko, od brae ili sestara, u starosti pomogne da se obuje i obue!

Na prolee sam se vratio u Staniinac. Vuklo me neto neodoljivo crkvi i samoi. I tamo, u Niu, dugo sam se molio; dok je moja sestriina spavala, ja sam, u toplom stanu sa etanim grejanjem, vei deo noi provodio stojei u molitvi i svenonom bdenju. Kad je bila na poslu, hranu koju mi je ostavljala davao sam siromanim komijama. Kad bih joj kasnije pokazivao prazne sudove, bila je srena to sam pojeo njeno ukusno spremljeno jelo. Ali u gradu, u onoj vrevi i guvi, nisam mogao da ivim. Tog prolea, 1982. godine, tvrdo sam odluio da se vie ne vratim u Ni. Napustio sam bio svoje roake i ivot u svetu u najboljim godinama ivota, zato bih im se sada vraao? ime sam ih zaduio da brinu o meni? Rano sam otiao u rat, a onda sam se zamonaio. Drava se oduila za moje zasluge penzijom; na crkvi je bio red da pokae svoju dobru volju. Obilazio sam manastire i molio igumane i brau da me prime. Paljivo bi me sasluali, pa predlagali da saekam na odgovor koji dan dok se ne dogovore. Ali uvek su odgovori bili odreni. Uzdao sam se u igumana manastira Studenice. Njegovog oca sam poznavao, u mladosti sam mu dosta pomagao, bili smo dobri prijatelji. I igumana sam lino poznavao; kao deaku priao sam mu o svom ivotu sa vladikom Nikolajem, o samovanju u planini i na ostrvu. Sluao me tada paljivo i sve je dobro zapamtio. inilo mi se da sam mu ostao u lepoj uspomeni, da me jo uvek potuje, i zato sam mislio: mlad je i dobar kao ovek i monah, setie se svoga pokojnog oca, pa e i mene razumeti i saalie se na starca... Studenica je na dobrom mestu i vazduh mi odgovara. Prostorija ima dovoljno za sve koji tu ive, pa i za goste; sve je sreeno, pogodno za ivot. Nadao sam se da e, budui mladi, moda eleti od mene i da neto naue, a znali su da imam veliko iskustvo u duhovnom ivotu i monakim podvizima. Ni u Studenici me nisu primili. Mislio sam: nije im lako, mukarci su, zauzeti raznim poslovima, pa nemaju vremena da obuvaju starog Kalista. Ali, ipak... Kad vie nisam znao kuda bih, odluim da odem do jednog vladike, neu ime da mu pominjem. To mi je bila poslednja nada. Putovao sam autobusom. Meu putnicima bio sam jedini monah. Neraspoloen i brian, smiljao sam ta da kaem vladici i kako da ga umolim da mi pomogne da se negde smestim. U autobusu je jedan mladi mnogo galamio; uo se samo njegov glas. Kad me je primetio, odmah je poeo da psuje Boga, Bogorodicu i sve svetitelje kojih se setio. Smejao se, galamio, psovao. Nisam mogao da se uzdrim, planuo sam, ustao sam i priao mu pokazujui mu svoj debeli trnov tap i viknuo na njega:

"Zato ti, mangupe, vrea ono to ja potujem i volim? Ako te ujem samo jo jednom, jednu runu re da izgovori o Bogu, izubijau te!" Nastao je tajac. I mladi je uutao, ali kad sam se vratio na svoje mesto, opet je poeo da se kikoe. Meutim, ofer je zaustavio autobus; ustao je i zajedno sa kondukterom uputio se ka mladiu. Zgrabili su ga za kaput i povukli prema vratima. Neki su putnici dovikivali: "Izbacite bitangu! Napolje s njim..." Poto su mladia izgurali napolje, autobus je krenuo. Nisam znao ta da mislim, ni ta da kaem tim ljudima; nisam bio siguran ni da li treba da im se zahvalim. alio sam mladia koji je ostao nasred puta sam. Seam se da sam tada pomislio: U ljudima umadije jo ima Boga i ovenosti! Kad sam stigao kod vladike, ispriao sam mu svoj ivot i rekao mu ta sam sve uinio za crkvu. Razgovarali smo dugo. Otvorio sam svoje srce. Poto sam mu rekao sve to sam imao, ustao sam sa stolice, priao mu i kleknuo pred njega; pognuo sam glavu i u molitvenom poloaju zaplakao sam se. Ponizan, tihim glasom, molio sam ga da me razume i da mi pomogne. Prezreo je suze moje! Na kraju sam digao ruke od ljudi i poeo sam dugo da se molim Bogu. Traio sam da On, na svoj nain, posreduje, i da me smesti gde je za mene najpovoljnije. Govorio sam mu da sam se sav predao Njemu i pokorio se Njegovoj volji i volji crkvenih vlasti, da sam zbog poslunosti napustio samou i prihvatio se da zidam crkve; da sam sluao i izvravao sve to se od mene trailo, i vie od toga. Na kraju sam rekao: "Gospode, uverio si me u Tvoje postojanje, a iveo sam po zapovestima Tvojim, onoliko koliko je to oveku moguno. Ne dozvoli da se postidim zbog vere svoje, ve me smesti u neki manastir da se vie ne muim i da se ne ude ljudi gledajui me, ili mi vrati onu blagodat koju sam svojim trudom i Tvojom milou stekao u samoi, da bih mogao sam o sebi da se staram. Molim Te: posreduj, presudi i pomozi mi!" Prolazili su dani, meseci, a pomo nije dolazila. Tada sam morao da se upitam: Zato se sa mnom sve to tako deavalo? Bog je mnoge moje molitve usliio, a sada kao da je nebo nada mnom bilo zatvoreno i kao da me On ne uje? Dok sam bio mlad i zdrav, mogao sam da biram manastire, a sada me, starca, ne primaju moja braa i oci, pa ni Bog nee da mi pomogne. Razmiljajui neprestano o tome i molei se da mi se otkrije razlog moga stradanja, razumeo sam da stradam samo zbog moje preanje otrine. Kad sam bio mlad i u punoj fizikoj snazi, kao stareina manastira u Makedoniji, nisam bio dovoljno smiren, nisam mogao sasvim da razumem monahe slabe volje, traio sam od njih i ono to nisu

bili u stanju da izvre. Prema onima koji su iveli oputeno, koji se nisu dovoljno trudili da ive po monakim pravilima, prema spletkaroima i ulizicama, bio sam nemilosrdan. Zbog toga su se neki od mene plaili, a mnogi me izbegavali. A i vladikama i viim crkvenim vlastima pruao sam otpor. Zbog moga junaenja u prvom ratu, kada su mnogi kleali preda mnom ili pobadali nos u ledinu, predat sam koljau i razbojnicima koji su me muili i tukli. Zbog namere da se potpuno osamim i izdvojim od ljudi, zbog prgavosti i otrine prema brai, i zbog otpora prema stareinama, bio sam predat sestriini u ruke, iveo u gradskoj gunguli, i skoro izbaen iz crkve. I morao sam da se ponizim i da molim vladike i brau po manastirima da me prime i pomognu mi. Uveren sam da smo, u ovom ivotu na zemlji, upueni jedni na druge. Dunost nam je da se volimo, da jedni drugima pomaemo, da ivimo ispravno, svako prema svojim osobenostima, sposobnostima i mogunostima, ali uvek sa dobrim mislima, namerama i delima. Razumeo sam ta se samnom zbilo. I prihvatio sam Sud Boji kao ispravan i pravedan. Ali ja vie nisam mogao da izdrim, previe je bio teak krst, a ja star i slab. Bliila se jesen. Izgubio sam svaku nadu da u prezimiti meu monasima. Pomoi nije bilo: ni od Boga niti od ljudi. Poetkom jeseni poeleo sam da odem u planinu eljin, da tamo naem peinu ili neku naputenu obansku kolibu, i da u gladovanju i molitvi predam duu Bogu a telo zverovima. Poznavao sam dobro tu planinu; u mislima sam ve bio odabrao mesto gde u okonati ivot. elja je u meni brzo sazrevala. Govorio sam u sebi: u svet, na milost ili nemilost roaka, neu vie da se vraam, niti u da dozvolim da me ljudi gledaju kako se zlopatim. Ili u manastir, ili Bogu na istinu! Ako nee da mi pomognu oni u kojima treba da je najvie hrianskog milosra, i ako Bog nee da mi uslii molitvu, onda u morati sam da zavrim svoj ivot na zemlji onako kako moram i kako hou! Imam pravo da odluujem o svom ivotu! Ne smem da izvrim samoubistvo, ali u molitvi smem da umrem! Nisam bio oajan, niti mi je bila poljuljana vera. Uveren sam u postojanje Boga. Oseao sam, i znao sam, da je On uvek uz mene. I ne bih Ga se odrekao ni kada bi mi neko, ivom, kidao delove tela, ni kada bi me pritisli kuglom zemaljskom i smrvili. Ljude nisam osuivao, niti je moje pravo da ljudima sudim. esto sam se tih dana pitao: ima li danas u nama hrianima milosra? Ili se pribliilo vreme kada e Gospod po drugi put doi?

U poslednji as, krajem jeseni, 1982. godine, dobio sam poruku od vladike ikog Stefana da doem u Kraljevo. Vladika mi je saoptio da sam primljen u manastir iu. DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRIH, VERU ODRAH sadraj Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se borim za ono to sam mislio da mi je potrebno u ivotu. Da sam sve vreme monatva iveo u samoi, kao to sam eleo, uspeo bih da u sebe unesem obilje neba, mir i ljubav, i sada bih bio ovek ist kao jarko sunce. U svom ivotu esto sam padao, ali sam ustajao i borio se, znao sam da je ivot borba i da ovde na zemlji za oveka mira nema. Ipak, zadovoljan sam svojim sadanjim duhovnim stanjem. Mada bih eleo mnogo vie da znam. Ne grize me savest, u molitvi imam veliku slobodu pred Bogom. Ne bojim se smrti, ali je ne elim. Volim, i jo bih, i te kako, hteo da ivim na zemlji u molitvi, meu ljudima i braom u Hristu. Kad doe smrt, ona e me odvojiti od ovoga sveta, ali me nee usmrtiti, znam da hrianin ivi veno u Gospodu svome. Prei u iz sveta u svet, iz ivota u ivot, ali nisam umirao i ne znam u detalje kako e to izgledati. Zbog toga, iako sam uveren da je smrt pobeena, malo se i bojim njene tajanstvenosti. Tokom ivota, borio sam se da sebe preobrazim i usavrim, ali nikada nisam imao veliku elju da odem u Svetu Goru ili u Jerusalim, ili na neko drugo sveto mesto, verovao sam da neu od toga imati veliku korist. Mogao sam da putujem. Kao ratnik imam besplatan prevoz i penziju. Istina, u dodiru sa cvetom ovek zadrava njegov miris. Tako biva i kad se doe u dodir sa svetinjom. Ali toga brzo nestane, gubi se, a ovek ostaje kao to je bio. Ako se samo u to uzda, moe vremenom da bude gori nego to je bio jer ne polae svu nadu u sebe i u svoga Stvoritelja. Mirisati bolje od cveta, znai biti svet, biti savren ovek, za to sam, s pomou Bojom, mislio da treba da se izborim. I nisam alio trud da bih ostvario brojne podvige. Inatio sam se sa svojom lenjou, i silom otkidao parad neba i unosio ih u sebe. Kad sam iveo kao svetenik meu ljudima sam lako mogao da izgubim mnogo od onoga svetla u sebi koje sam dobio za vreme boravka u samoi. Ne moe da se izgubi u potpunosti to duhovno blago koje preobraava oveka, ali ivotom i ponaaljem ono moe da se umanji, ali i da se uvea. Zato sam esto beao u planinu, da se molim u samoi i postu. Tako sam se duhovno obnavljao, i umanjivao telesnu snagu do one granice kad je duhu moguno da vlada strastima i eljama. Da bih bio u stanju da se oduprem zemaljskim eljama, da me ne vuku po svetu i ne teraju da radim ono to ne

odobrava moja svest, jaao sam svoj duh koliko sam vie mogao. Borio sam se protiv lenjosti i oputenosti, znao sam da u njima niu sva zla. Da sam bio nerazuman, da sam povlaivao svojim strastima, eljama i svome telu, to bi bilo kao da golom rukom milujem zmiju arku. Odavno bih bio mrtav. Meutim, uvao sam svoje telo, kao veliko blago, znao sam da u njemu boravi boanski um, i da mi je ono neophodno za boravak i ivot ovde na zemlji. Nita nije moglo da mi zameni molitvu, koja me pribliavala Bogu. Zidao sam crkve, ali ne nalazim da je to najvie to ovek u ivotu treba da uini. Crkva je zgrada kao i svaka druga. Potrebna je ljudima, ali je bolje oveku da se sedam dana i noi moli uzdravajui se od hrane i pia, nego crkvu da sagradi. Mene je Bog daleko vie nagraivao za molitvu, ili za neki drugi duhovni trud, nego za fiziki rad. Kao asketa i kao duhovni ovek ovu istinu oseam u dui. U svakom trenutku, svim biem sam hteo da budem uz Boga, pa mi se inilo da sve ivo oko mene to isto eli. Posmatrao sam biljke: svaka tei negde gore, da se to vie sjedini sa svetlou, da postane svetlost. I pitao sam se: ko rasporeuje njene grane, lie, cvetove, plodove, koje usmerava ka svetlosti? I na duh, uverio sam se u to, i na razum, i naa dua, imaju svoju svetlost, kojoj streme, da se s njom sjedine. Iz iskustva znam da se telo raduje svetlosti, vazduhu, hrani, razum mudrosti, istini. Ceo ovek je srean samo u ljubavi. A Bog je ljubav. Nisam ostao u samoi da molitvom, mislima i duhovnim okom danonono budem u blizini Bojoj, ali sam imao sree da se naem u mestu i meu ljudima gde se govori i misli o ljubavi i o Bogu, izvoritu i cilju ovekovog ivota. Manastir zadovoljava moje duhovne potrebe vie nego bilo koje drugo mesto u svetu meu ljudima. Od vremena kad sam bio na ostrvu Prespanskog jezera, nikad me nisu savladali tuga, beznae ili oaj, ba zato to sam iveo u manastiru, mada sam esto stradao i bivao u bezizlaznim situacijama. Tu sam ono pare neba, koje sam u samoi uneo u sebe, obnavljao i uveavao, tako da sam gotovo uvek bio veseo, zdrav i oran da inim dobra dela. Takoe, mislim da je veliki dobitak za mene bio i to to sam savesno izvravao poslove koji su mi poveravani, pa i kada mi nisu bili po volji; dobijao sam duhovnu nagradu za svoj trud i poslunost. Tokom svog monakog ivota oblaio sam se uvek pristojno. Volim da sam ist, kako duhovno tako i telesno. Vei deo ivota proveo sam meu ljudima, kao iguman, pa kakav bih u njihovm oima bio da sam se pojavljivao neuredan? Kad sam hteo da se molim, istio sam i sebe i mesto gde spavam, gde ivim, od svega sam se istio, pa sam tek onda uznosio svoje molitve Bogu. Novac mi nita nije znaio, kao praina, ali nikako da ga se sasvim oslobodim. Penziju sam delio onima kojima je novac potrebniji. Ljudi mi daju pare, iako im ne traim. Jedni misle da sam siromah, drugi trae da se molim Bogu za njihove pokojnike ili za zdravlje njihovih najmilijih. Ako odbijem, guraju mi novac u depove. Tako to biva: kad neto nee, samo ti se nudi.

Po prirodi sam plahovit ovek. Te svoje osobine donekle sam se oslobodio tek posle mnogo godina i velikih sukoba sa ljudima. Od tih sukoba imali smo i oni i ja samo veliku tetu. Budui svojeglav, upravljao sam se esto po sopstvenoj volji i pameti, i zato sam upadao u razna pregreenja, a spasao sam se zato to sam strogo potovao zapovesti. Zahvaljujui svojoj jakoj volji, prisiljavao sam sebe da ivim ispravno. Zato se nikoga i niega nisam plaio, do samo Boga. Po tome sam saznao, i tako mislim, da jedino onaj koji ivi ispravno moe da kae sebi da je slobodan, to stvarno i jeste. Moj ivot, dok sam bio dete, u ondanjoj Srbiji, tekao je lepo i bilo mi je lagodno u krilu roditeljskom. Kasnije, kad sam stasao u mladia, dola je tuinska vlast, i ja sam ratovao borei se za slobodu. Od svih ljudi koji su me napadali, kao i od neprijatelja protiv kojih sam ratovao, sauvala me nevidljiva sila. Doiveo sam da vidim njihov poraz. Poto sam iskusio na sebi strahote oba rata, postao sam veliki protivnik reavanja svetskih problema orujem. Po onome to oseam i znam, ubeen sam u to da ovek ne bi smeo da ivi na tu raun, niti da ubije oveka u bilo kojoj prilici, niti pod bilo kojim izgovorom. Ba zbog toga dubokog uverenja u sebi, neobino volim oveka istoga srca, koji je smiren i istrajan u ivotnoj borbi, u kome vidim razum i ljubav. eleo bih da itav svet bude ispunjen takvim ljudima! Smiren sam i strpljiv, na svoj nain. Ne mogu jedino mirno da podnesem kad vidim da neko upropaava ljude! Crkva Hristova je ovek! To je crkva za koju se borim, i uvek sam bio spreman da dam zemaljski ivot za njeno veno trajanje. Kad mladi ljudi, slubenici, radnici, zanatlije, lekari, poljoprivrednici, dou k meni radi razgovora, trudim se da im pomognem, da ih oplemenim, ne uskraujem im duhovne rei i pouke. Dajem onoliko koliko sam u stanju, prema svojoj skromnoj pameti, i koliko mi je iskustvo. Toliko ih je, da bih mogao da napunim dva manastira. I uinio bih to, da sam malo mlai. Ima zaista divnih ljudi. Na primer, Sofija. Posle kraeg razgovora sa mnom, krstila se u svojoj trideset i estoj godini. Obilazi me esto, pie mi. uo sam da je i drugima priala o mom znanju, krepkoj starosti, o mojoj sedoj kosi i bradi kao srebro, o tome kako uiva kad me gleda smirenog, u belom demperu i beloj koulji, s trnovim tapom u ruci. Znam da te ljude k meni ne privlai moja spoljanjost, niti su im toliko znaajne moje rei, mnogi su visokoobrazovani i mogu da nau ono to im treba u pametno napisanim knjigama. Ali ih privlai Onaj koji nam je ivot dao, koji je u nama. Velika je, ni s im merljiva, naa ljubav hrianska! U mojim reima, u meni, oni oseaju Onoga kome tee njihova srca, i zato me rado sluaju i hteli bi da su u mojoj blizini. Teimo zajedniki vrhovnoj Istini i Pravdi. Borba za duhovno dobro je teka, ali je ipak laka, plemenitija je, od borbe za sticanje materijalnog bogatstva. Meusobno se pomaemo, dopunjujemo i podravamo na putu ka venom ivotu. Iako sam u dubokoj starosti, seam se majke, oca, rodbine, ranog detinjstva. Ali ne mislim mnogo o uspomenama. Znao sam da odem u rodbinu kad je tamo neka tuga ili veselje, da budem meu njima i da im pomognem. Ostajao bih najvie dan-dva, pa beao nazad. Nita me zaista nije vezalo za ivot u svetu.

Koliko god mi je moguno, izbegavam da se seam svoje prolosti. Okrenut sam, idem u susret onome to dolazi: svom buduem venom ivotu. Seanje mi nije uniteno, ali mi malo slui. Ono telo, koje je nekad druge ranjavalo i koje su ranjavali drugi, skinuto je sa mene. Kad mislim o onome to mi se dogodilo u ivotu, uini mi se da je bio veoma dug moj put koji jo traje. Ali kad mislim o samom ivotu, ini mi se da je vreme ipak brzo prolo. I snovi me seaju na prolost. Poneki mi otkrivaju budunost. Kao i veina starih ljudi, i ja imam svakojake snove. Ali sam, jo u poetku duhovnog ivota, odluio da snovima ne verujem. Mislim da se u tome nisam prevario. Iako su mi neki predskazivali dogaaje. U snu mi se najee javljao moj brat, koji je obeen u prvom ratu. Ponekad u snu, a nekad i usred dana, javno. esto sam u snu viao i Milunku, o kojoj sam mislio da je dostojna da mi bude ena, a koja je umrla od tuberkuloze pred moj odlazak u manastir. Govorila mi je: "Nije mi dobro. Nije mi sasvim dobro..." Molio sam se za nju sve dok mi nije rekla da joj moje molitve vie nisu potrebne. Ali kad god sam eleo neto vano da saznam, onda sam se molio, i Bog mi je to otkrivao, i to jasno, shvatljivo potupno za moj razum i za moja ula. Sva otkria sam strogo razmatrao i proveravao. Nikada nisam slepo verovao. Uzdao sam se u pomo Boju i u svoj razum. Odavno sam primetio da ljudi koji ive van manastira, a meu takvima ima i episkopa i svetenika, s nipodatavanjem i sa izvesnim prezirom gledaju na proste monahe. Mislim da se oni sami oseaju slabima, da znaju da su podloni slabostima, pa veruju, i tako misle, da su i drugi kao oni. U stvarima duhovne prirode ne pomae bogatstvo, titula, episkopska kapa ili patrijarhov tap! Pobednik je onaj koji pomou Bojom pobedi sebe. Taj se slavi! Nismo mi monasi neobrazovani, nismo dvolini, zavedeni... Mnogi od nas se smiruju, za druge ljude nezamislivim podvizima. Branimo se od zla u sebi i oko sebe molitvom i verom u vrhunsko dobro i ivot veni. Tu istinu oseamo jasno u sebi. I nas ima svakojakih, kao i svuda gde su ljudi. Mnogi padnu, ali veina ustane i bori se dalje. I ne zameramo onima koji nas nipodatavaju, ne dao nam to Bog! Kad bi ovek, ma koliko bio obrazovan, mogao da stavi monahovo srce u svoje grudi, umesto svoga srca, osetio bi tada bezgraninu lepotu i ljubav, koju monasi oseaju, razumeo bi zato se ostavlja materijalno bogatstvo i ivot daje za Hrista. Mislim da nije duhovno znanje privilegija monaha. I meu obinim ljudima, u svetu, ima onih koji su dostigli velike duhovne visine. Ali u ovim tekim vremenima oveku nije

lako, pa ni monahu, da se odupre iskuenjima i da ostane vrst u svojim uverenjima. Neki, ipak, uspevaju... A lake je uvati se u manastiru. Monasi doivljavaju natprirodna vienja i imaju mistina iskustva, mada to nije, kao to se misli, potrebno oveku koji tvrdo veruje. Ipak, toga ima, i neizbeno je u monakom ivotu. Svet koji je u nama, unutra, pravo je udo. Razumnom oveku nije potrebno vee udo od nas samih, mi smo jedna velika misterija. Oni, pak, koji po svaku cenu hoe da dokue neto mistino, treba da znaju ovo: ako ive svetovnim ivotom, ne mogu da doive natprirodne stvari! Prirodno sa prirodnim, natprirodno sa natprirodnim, voli da se sjedini i jedno drugom da se otkriva. Izuzetaka ima, ali u malom broju. Za mene nije dobro da govorim o svojim vienjima i otkrovenjima; mnoga mi nije mogue izrei, a neka ne smem da kaem... Iz iskustva znam da je dovoljno samo jednom duhovnim okom videti taj drugi svet, osetiti njegove energije, videti boje, pa da ovek zanemi od uda i da jasno shvati svoje preanje zablude i neznanje. Kakve su tamo energije i boje, takvih na zemlji nema! ta je zlato? ta drago kamenje? To su mrtve stvari! Krst bi trebalo videti u astralnom svetu. On se iskri i preliva u najdivnijim bojama i nijansama, izgleda kao da gori, a pred energijom koja iz njega zrai srce se raduje, ula su prezadovoljena, sav se topi od lepote i milja. Zaista je velika tajna duhovni ivot ovekov! Ovo, i sve to sam rekao, znam iz iskustva. Zato mi treba verovati kad kaem da je ovde na zemlji Duh sveta tenja ovekova! On je uteitelj, znak i vesnik ivota venog. Kada ve nisam mogao da ivim u samoi, poeleo sam da kraj ivota doekam u jednom od boljih manastira, gde bi mi bilo pogodno za zdravlje i za duhovni ivot. eleo sam Studenicu, dobio sam iu. Ovo je, verovatno, poslednje mesto u koje me dovela ruka ivoga Boga. Kaem: verovatno, jer samoa u prirodi je elja moga srca. Slobodan sam u svemu i mogu da radim ta hou, a za svoje postupke odgovaram samo lino vladici. U svom ivotu sam promenio mnogo vladika, s mnogima se susretao. Neki su me voleli kao svoje edo, neki me nisu ba rado trpeli. U odnosu na mene, vladika iki Stefan je najbolji. I dalje ustajem rano i ekam da se pojavi sunce sa istoka. Ne mogu vie dugo da se molim kao nekad, iako neprestano oseam potrebu za molitvom. Dostigao sam veu duhovnu visinu nego ikad ranije. Imam vie ljubavi i radosti nego kad sam bio u samoi. Smeta mi malo kurum u grudima. Premeta se as najednu as na drugu stranu plua i tera me na kaalj. ivim u novoj zgradi. Soba mi je ista, svetla, kraj nje je kupatilo sa toplom i hladnom vodom. Jedna sredovena monahinja, Irina, zaduena je od strane igumanije Justine da mi donosi hranu, da mi sprema sobu i uopte da se o meni brine. Irina me dobro slua, volim je kao svoje edo. Igumanija Justina je sposobna i smirena. Jedna je od najboljih igumanija koje sam susretao.

Polovinu penzije dajem manastiru, iako mi nisu traili ni dinara, a ono to mi pretekne delim siromanim ljudima i svojoj brai u Hristu. Oko manastira su vonjaci, vinogradi, ume, konice s pelama. Tu je i groblje umrlih monaha. Mnoge od njih sam poznavao, s njima sam iveo; kao i vladiku Vasilija s kojim sam ratovao po pitanju moje samoe, a koji ovde poiva. Nadam se da e izmeu njih biti poloeno i moje telo. Velianstvena je ia. ia, srpska pria... Seam se esto njene istorije. Izbrojati se ne bi moglo ija sve noga nije kroila u nju. Od kad se Srbija pamti, najznaajnije ljude koje smo imali, propustila je ika kapija. Ne kajem se to sam monah. Tu misao mi ne dao Bog! Stresem se od jeze kad pomsilim da sam mogao da ostanem u selu, ili da ivim u gradu kao dravni inovnik, ili u vojsci, ili kao graevinski inenjer. Odavde kad gledam, znam da bi to za mene bila prava nesrea! Takav sam ovek. Kad sagledam svoj ivot, sad kad vreme moga skorog odlaska nasta, jasno mi je da je moja velika srea bila to mi je u mladosti duhovni uitelj bio vladika Nikolaj Velimirovi. Takvog nikad kasnije nisam sreo, i mislim da se takav jo dugo nee roditi u srpskom narodu. Veliki je duhovnik bio za ivota i sveti je to ovek. Iako mi je u manastiru sve lepo, ipak mislim da bi za mene bilo bolje da sam ostao u svojoj peini na Kablaru. Siguran sam da bih tamo lepe i dostojnije saekao svoj kraj na zemlji. Samoa, upuenost na samog sebe i Boga, tvrde stene i isto nebo, to je ono to meni odgovara i to se spaja s mojim jasnim mislima i eljom da se sa smru muki uhvatim u kotac, i da joj se nasmejem u lice kad se budemo pogledali u oi u mom poslednjem trenutku na zemlji. Znam u kakvom vremenu ivim. Moda e neko, neupuen, rei da moj ivot i shvatanja podseaju na srednji vek. Ali mislim da treba da se zna, da su postojali, da postoje, i da e veno postojati ljudi kao to sam ja. Istina koju znamo, i kojoj teimo, iva je i veno e privlaiti one predodreene za ovakav ivot. Svetska slava i ljudska priznanja nita mi ne znae, sve je to praina. Ne kolebam se ta je ljudski ivot, znam Onoga Koji je ivot. U vreme pre drugog rata manastiri su nam bili poprilino zaputeni, iako su imali velika imanja, pa i kafane. Monasi u Srbiji su najee bili raspojasani, budui bogati, pa su zato bili oputeni i gordi. Narod to nije voleo... Danas su manastiri procvetali. Iako su ateisti na vlasti, lepi su nego ikada ranije, a monasi ive vrlinskim ivotom. Neshvatljivi su putevi Gospodnji! Novo vreme dotaklo se i manastira. Podstiem mlade monahe na asketske i molitvene podvige, ali oni nisu ba voljni za to. Govorim im da treba da se oprobaju u samoi, ali veina me i ne slua. Imaju svoja nova pravila: ue, koluju se i misle da e tako dostii ono najvie. Verovatno takav ivot odgovara sadanjem narataju. Oni koji bi hteli da se

zamonae biraju manastire u kojima se malo radi i gde se molitva obavlja prema svaijem blagovoljeniju, a bee od onih gde se mnogo radi i gde je stroga disciplina. Meu mladim monasima ima i onih koji su se digli u velike duhovne visine, i na kojima e poivati crkva Hristova. Ali ima i onih, koji su kao na mladoj lozi nezrelo groe. Oni bi hteli sa mnom, starcem, i da se malo grublje naale. uli su poneto o mom napornom i neobinom ivotu, u ratu i monatvu, pa su pokuavali na razne naine da me izvuku iz moga smirenja i dokau kako ja nisam ono to se o meni pria. I time su se pred drugima hvalili. Nasrtali su na mene kao petlii... Kad bih neke otro odbio, malo ih pecnuo i dirnuo u njihovo samoljublje, uzrujavali bi se i uzjogunili, i dogovarali bi se da me omekaju i "dovedu k' poznaniju stvari"... U tom se isticao, kao glavni meu gnevnima, mlad monah, stareina jednog manastira u blizini ie. Odluio je da me omeka i opameti. Kad sam uo za nameru monaha da me omekaju, odluio sam se da se s njima ne prepirem. Ali sam im napisao ovakvo pismo: "Hristos posredi nas, oci i brao. Daj Boe da tako bude. uo sam za vau pretnju da hoete da me omekate, asni oci, pa elim da vam kaem neke rei. Zbog posluanja, prema vladikama i njegovoj svetosti patrijarhu Germanu, koji me nisu pustili u samou, nego me odredili da zidam parohijske crkve, izgubio sam svoj manastir i bratstvo, i u dubokoj starosti jedva se nekako smestio u iu. Sudei po vaim reima, ja sam iguman bez smirenja i pameti. Zato ste i odluili, visokoasni oci, da me opametite i umekate. Iako moete da mi budete praunuci! Pre nego to preete na delo, treba da znate ovo: mekao me turski car 1912. godine, a 1913. kralj bugarski, pa Josif Franja 1914. godine, car pokojne carevine Austrougarske. A posle 1915. godine nemaki car Viljem, koji je nas Srbe sa onim vragom generalom Makenzenom i njegovim kulturnim razbojnicima proterao iz nae zemlje preko krne Albanije! Mnogo su me mekale i vabe i Bugari na solunskom frontu, mitraljezima i topovskim granatama, i izbuili na jedanaest mesta! One davne, 1916. godine, kad se tek rodio sadanji na episkop iki, ja sam prevezen, sav u ranama, morem u Alir, u severnu Afriku. Kad su mi rane zarasle, doao sam na solunski front, uestvovao u njegovom proboju i sa braom proterao Bugare. A Maare smo jurili sve do Segedina. Tek 1919. godine puten sam iz vojske kui. I u miru, posle prvog rata, nastavili su da me mekaju. Sahranio sam oca i sestru, Bugari su ih bili prebili. A brata sam, koji je obeen zato to je sruio elezniki most izmeu unisa i Braine i tako onemoguio vabe da prenesu ratni materijal na solunski front, preneo na nae groblje u Kaoniku. Posle toga, 1920. godine, odrekao sam se ivota u svetu i stupio sam u manastir da Bogu posluim. I u drugom svetskom ratu sam trpeo, i telom i duhom i razumom, od naih starih neprijatelja, kao i od etnika i partizana.

Ali sklon sam da poverujem, da nisam bio dovoljno umekan za osam godina ratovanja i za ezdeset i tri godine u monatvu /podvizavao sam se meu medvedima, vucima i zmijama, zidao crkve i manastire/ im ste vi, asni oci, reili da me omekate. Doputam sebi misao da ste u pravu i zato kaem: Kaliste! Hajde u mekaonicu, neka te deca mekaju! Hvala vam na korisnoj nameri, elim vam od Boga zdravlje i veselje i da budete svi od mene bolji. Ali moram da napomenem da mi se ini da vas je malo. Mislim da treba jo junoa da se digne u borbu protiv mene. Znajte da Kalist nikome nije mrdnuo sa biljege u ivotnoj, i u duhovnoj borbi! ik da me omekate! Pozdravlja vas va dobroelatelj i molitvenik, greni iguman Kalist..." Posle mog pisma su se umirili. Proradila im savest, pa su osetili, i razumeli, da ih ja, starac, i takve volim i da se molim Bogu za njih. Nisam ih osuivao, kao to nisam osuivao ni druge ljude, ni one iz crkvene vlasti, to su mi pravili razne potekoe. Kad god pomislim da nekog osudim, na um mi doe ono predanje kad Gospod na Isus Hristos sedi pred hramom u Jerusalimu i ui narod svojoj nauci, a pred njega dovode enu grenicu. Doveli su je pred Gospoda i upitali Ga: "Uitelju, ova je ena uhvaena sad u preljubi, a Mojsije nam u zakonu zapoveda da takve kamenjem ubijamo. A ti ta veli? A ti ta veli?" Tako su ga pitali fariseji i crkvene stareine, ti lovci tuih grehova a vetaci u skrivanju svojih. Ovim su hteli, ukoliko On oslobodi enu po svom milosru i tako se izjasni protiv zakona Mojsijevog, da i Njega kamenuju zajedno sa enom grenicom, ili, ako odobri zakon Mojsijev, da bude ismejan, jer bi porekao svoj zakon o pratanju i milosru. Nastao je tajac, bez disanja, u sabranom narodu i u dui ene grenice. U svima njima je bilo ono pitanje: "A ti ta veli"... Gospod je utao i gledao ispred sebe u zemlju. Potom se sagnuo, poravnao rukom prainu i poeo prstom da pie. Bilo je to poraavajue za tuioce, fariseje i crkvene stareine, jer pred oima Onoga koji sve vidi nije moguno sakriti nita, Njegovo je znanje vienje. M /eulam/ je poharao blago crkveno - pisae prst Gospodnji po praini poetna slova imena i u celini dela izvrilaca. A /er/ je uinio preljubu sa enom brata svoga. /alum/ se krivo zakleo. E /led/ je udario svoga roditelja. A /mariah/ prigrabio imanje udoviko.

M /erari/ je uinio sodomski greh. J /oel/ se klanjao idolima. To, i jo drugo, pisao je po praini prst pravednog Sudije. Oni, kojih se to ticalo, itali su svoja najvetije skrivena nedela kojima se gazio zakon Mojsijev. Hvalisavci svojom pravdom i sudije tue nepravde stajali su nemi, drhtei od straha. Na enu grenicu nisu ni mislili, samo na sebe i svoju smrt koja je, pred njima, bila ispisana. Niko Ga vie ne upita: "A ti ta veli?"... On nije izgovorio svojim usnama njihove grehove, napisao ih je samo na praini sa koje ih je lako izbrisati. A da je izgovorio, narod bi ih kamenovao. Gospod je hteo da ih uputi da misle na sebe i da ih opomene da pod teretom svojih grehova ne budu otre sudije tuih. Kad je to postigao, praina je opet bila poravnata, rei se izgubile. Onda se uspravio Gospod na i blago im rekao: "Ko je od vas bezgrean - neka prvi baci kamen na nju." Ohole sudije ene grenice stajale su neme, nepomine, kao krivci pred Sudijom. Tako je On oluju, koja se digla na Njega, razvejao, pretvorio u nita, u njihovim okorelim duama probudio je savest i spasao enu grenicu od sigurne smrti. Kad su uli Njegovo pitanje, budui pokarani od svoje savesti, izali su, jedan po jedan, i fariseji i stareine, i svi prisutni. Ostali su Gospod i ena, na sredini hrama - grenica i Bezgreni, koje su starene bile osudile na smrt. Tad ju je Gospod upitao: "eno, gde su? Ni jedan te ne osudi?" Tako je on podigao enino srce i duu, i ohrabrio je da mu odgovori: "Nijedan, Gospode." Ove rei je izgovorila grena ena, koja je do toga asa bila bez nade da e ikada vie re progovriti. Do tada je znala samo za bol i uivanje, a tada je osetila pravu radost, koja pripada oveku. Na kraju je rekao Gospod: "Ne osuujem te ni ja; idi, keri, i od sada vie ne grei." Tako je Gospod na sauvao ivot, uinio pravdu, pokazao milost, otkrio istinu zabludelima... Kurvarstvo i vino i mast oduzimaju oveku srce. Blago onima koji su eljni znanja, koji mir grade, i ude za pravdom. Blago milostivima i onima ija su srca ista i ispunjena ljubavlju. Da, zaista, blago tim ljudima! I da zavrim. Neka zavri Himna ljubavi: "Ako jezike ovjeije i anelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zvei.

I ako imam prorotvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore prmetam, a ljubavi nemam, nita sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se saee, a ljubavi nemam, nita mi ne pomae. Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne velia, ne nadima se. Ne ini to ne valja, ne trai svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi, Ljubav nikad ne prestaje, a prorotvo ako e i prestati, jezici ako e umuknuti, razuma ako e nestati. Jer neto znamo, i neto prorokujemo; A kad doe savreno, onda e prestati to je neto. Kad ja bijah malo dijete kao dijete govorah, kao dijete miljah, kao dijete razmiljah; a kad postadoh ovjek, odbacih djetinjstvo. Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda emo licem k licu; sad poznajem neto, a onda u poznati kao to sam poznat. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najvea meu njima."

sadraj