Opasnost pojma "kulturni identitet"

N ajefektniji argumenti protiv globalizacije obino nisu u vezi sa ekonomijom. Uspeniji su napadi koji potegnu socijalne i etike teme, i, nadasve, kulturne. Takvi argumenti izronili su iz one guve u Sijetlu 1999. godine, a u novije vreme uli smo njihove rezonance i u Davosu, Bangkoku i Pragu. Oni kau sledee: Nestanak nacionalnih granica i uspostavljanje trino povezanog sveta znaie smrtni udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, kao i tradicijama, obiajima, mitovima i nainima ponaanja koji ine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Poto je glavnina sveta nemona da se odupre invaziji kulturnih proizvoda iz razvijenih zemalja ili, budimo konkretniji, iz supersile, SAD, koja za sobom vue velike transnacionalne korporacije uskoro e se svima nametnuti severnoamerika kultura, koja e standardizovati svet i unititi njegovu bogatu floru raznolikih kultura. Na taj nain e svi narodi, a ne samo maleni i slabi, izgubiti svoj identitet, svoju duu, i svee se na kolonije 21. veka na zombije ili karikature izvajane po kulturnim normama jednog novog imperijalizma koji, osim to vlada planetom i planetarnim kapitalom, vojnom silom, a i naunim znanjem, tei da nametne drugima i svoj jezik, kao i svoje naine razmiljanja, verovanja, uivanja i sanjanja. Ovaj komar ili negativna utopija o svetu koji, zbog globalizacije, gubi svoju lingvistiku i kulturnu arolikost i postaje kulturna svojina Sjedinjenih Amerikih Drava, nije ekskluzivni domen leviarskih politiara koji se nostalgino osvru ka Marksu, Maou, ili e Gevari. Ovaj delirijum progonjenosti podstaknut mrnjom i zavidljivom zlobom prema severnoamerikom dinu primetan je i u razvijenim zemljama sa visokom kulturom, i ne samo u jednom politikom sektoru, levici, nego i u centru i na desnici. U ovom pogledu najuveniji sluaj (ali ne po dobru) je Francuska, u kojoj vidimo este dravne kampanje u odbranu francuskog kulturnog identiteta koji je navodno ugroen globalizacijom. Ogromna galerija intelektualaca i politiara nalazi se u stanju alarma zbog opasnosti da podruje koje je svojevremeno proizvelo Montenja, Dekarta, Rasina, i Bodlera a i drava koja je dugo bila arbitar u odevanju, likovnim umetnostima, hrani, i u mislilatvu i svim duhovnim domenima moe dospeti pod okupaciju Mekdonaldsa, Pica hat, Kentaki-prenih-pilia, rok i rep muzike, holivudskih filmova, farmerica, teniskih patika, i T-majica. Posledice ovog straha su, izmeu ostalih, velike novane dotacije francuske vlade lokalnoj filmskoj industriji, kao i zahtevi da se bioskopima zakonom naredi da moraju prikazivati odreenu kvotu domaih filmova i da ne smeju prikazivati vie od odreene kvote amerikih filmova. Taj strah je i razlog zbog koga optinske vlasti u Francuskoj objavljuju stroge direktive i propisuju visoke kazne svakome ko na javnom mestu upotrebi Molijerov jezik zasut smeem anglicizama. (Dodue, kad se etate kroz Pariz, stiete utisak da se ti optinski propisi ba i ne potuju dosledno.) Iz tog razloga je Hoze Bove, farmer-krsta protiv la malbouffe (oajno loe hrane), postao ni manje ni vie nego heroj naroda. Nedavno je osuen na tri meseca zatvora, a njegova popularnost e zbog toga, po svoj prilici, porasti. Iako verujem da je ovaj kulturni argument protiv globalizacije neprihvatljiv, trebalo bi da konstatujemo da duboko unutar njega ipak postoji jedna neosporna istina. Ovaj vek, kao i svet u kome emo iveti, bie manje ivopisan i manje natopljen drutvenim arenilom nego to je to bio proli, dvadeseti vek. Festivali, nonja, obiaji, ceremonije, verovanja i rituali koji su u prolosti davali ljudskom rodu folklornu i etnoloku raznovrsnost postepeno nestaju ili se ograniavaju na manjine, a veina drutva ih naputa i prihvata druge, podesnije za realnost naeg vremena. Sve zemlje na planeti Zemlji doivljavaju ovaj proces, neke bre a neke sporije; ali, to nije zbog globalizacije. To je zbog modernizacije, kojoj globalizacija nije uzrok, nego posledica. Svakako da je mogue lamentima propratiti injenicu da se taj proces dogaa, biti nostalgian zato to u senku padaju oni nekadanji, drevni naini ivota koji, naroito kad ih mi iz svoje dananje pozicije gledamo, izgledaju prepuni zabave, originalnosti i boje. Ali ovaj proces je neizbean. Totalitarni reimi u zemljama kao to su Kuba ili Severna Koreja, u silnom strahu da e ih ma kakvo otvaranje unititi, podiu zidine oko sebe i uvode svakojake cenzure i zabrane protiv modernosti. Ali ak ni oni nisu u stanju da zaustave sporu infiltraciju modernosti i postupno potkopavanje njihovog takozvanog kulturnog identiteta. U teoriji je moda mogue da neka drava zadri taj svoj identitet, ali samo ako odlui poput nekih plemena u Africi ili u Amazoniji da ivi u totalnoj izolaciji, da presee

sve veze sa drugim nacijama, ako se opredeli za samodovoljnost. Kulturni identitet sauvan u tom obliku vratio bi tu ljudsku zajednicu na preistorijski ivotni standard. Istina je da zbog modernizacije nestaju mnogi tradicionalni naini ivota. Ali, u isto vreme ona otvara nove mogunosti; ona je vaan korak napred za celokupno ljudsko drutvo. Iz tog razloga narodi, kad im se ostavi mogunost slobodnog izbora, opredeljuju se, ponekad i nasuprot onome to bi se svialo njihovim liderima ili intelektualnim tradicionalistima, ipak za modernizaciju, i to biraju jasno i glasno, bez ikakve dvosmislenosti. O ptube protiv globalizacije a u korist kulturnog identiteta otkrivaju jednu statinu koncepciju kulture. Ta koncepcija nije zasnovana na istorijskoj istini. Koje su to kulture ostale za sva vremena nepromenljive, nedotaknute vremenom? Da bismo ih nali, moramo tragati meu malenim i primitivnim magijskoreligijskim zajednicama koje ive u peinama, oboavaju grom i pojedine zveri, i koje su, zbog svoje primitivnosti, sve manje sposobne da se odupru eksploataciji ili ak istrebljenju. Sve druge kulture, a naroito one koje imaju pravo da se nazivaju modernim i ivim, evoluirale su do te mere da su sada samo mutni odsjaji onoga to su bile pre samo dve-tri generacije. Ovu evoluciju lako je uoiti u zemljama kao to su Francuska, panija i Engleska, gde su promene tokom poslednjih pedeset godina bile tako duboke i spektakularne da bi danas jedan Marsel Prust, Frederiko Garsija Lorka ili Virdinija Vulf teko prepoznali drutva u kojima su roeni i ijoj obnovi su svojim delima toliko doprineli. Pojam kulturnog identiteta je opasan. Sa drutvene take gledita, on je sumnjiv i vetaki, ali, ne vie od toga; meutim, kad se gleda iz politike perspektive, vidimo da on ugroava najdragocenije dostignue oveanstva: slobodu. Ne poriem ja da ljudi koji govore istim jezikom, koji su roeni i ive na istoj teritoriji, koji se suoavaju sa istim problemima i praktikuju istu religiju i obiaje imaju i neke zajednike osobine. Ali taj zajedniki imenitelj ne moe nikada u potpunosti definisati nijednog of njih; on samo ukida ili baca na neku prezrenu drugorazrednu ravan sve one jedinstvene atribute i crte po kojima se jedan lan grupe razlikuje od ostalih. Koncept identiteta, osim kada se primenjuje samo na pojedince i ni na ta drugo, inherentno je redukcionistiki i dehumanizujui, on je jedna kolektivistika i ideoloka apstrakcija izvuena iz svega onoga to je originalno i kreativno u ljudskom biu, svega onoga to nije nametnuto nasleem, geografijom ili drutvenim pritiskom. Istinski identitet proistie iz sposobnosti ljudskih bia da se odupru takvim pritiscima i da im protivstave slobodne postupke koje sami izmisle. P ojam kolektivnog identiteta je ideoloka fikcija i temelj nacionalizma. Po miljenju mnogih etnologa i antropologa, kolektivni identitet nije istina ak ni kod najarhainijih ljudskih zajednica. Praktikovanje istih postupaka i obiaja moe biti od bitnog znaaja za odbranu jedne drutvene grupe, to je istina; ali, uvek preostane i jedna iroka margina inicijative i kreativnosti meu lanovima grupe, a individualne razlike preovladavaju nad kolektivnim crtama im ponete da razmatrate nekog pojedinca kao takvog, a ne kao lana koji je puki periferni element jednog kolektiviteta. Globalizacija radikalno iri i stavlja na raspolaganje svim graanima ove planete mogunost da svako konstuie svoj lini kulturni identitet, svojom sopstvenom voljnom akcijom, u skladu sa svojim preferencijama i intimnim motivacijama. Graani vie nisu pod obavezom, kao u prolosti i kao na jo mnogim mestima i u sadanjosti, da respektuju jedan identitet koji ih zatvara u koncentracioni logor iz koga nema beanja identitet koji im se namee kroz jezik, naciju, crkvu i obiaje mesta gde su se rodili. U tom smislu, globalizaciju moramo doekati dobrodolicom, jer ona primetno iri horizonte individualne slobode.

Dve istorije jednog kontinenta Moda je Latinska Amerika najbolji primer do koje mere su vetaki i apsurdni svi pokuaji uspostavljanja kolektivnog identiteta. Kakav bi mogao biti kulturni identitet Latinske Amerike? ta bi to bilo ukljueno u jednu koherentnu zbirku verovanja, obiaja, tradicija, postupaka i mitologija koja navodno daje ovom regionu neki objedinjeni personalitet, unikatan i neprenosiv? Naa istorija je iskovana u intelektualnim polemikama od kojih su neke bile veoma estoke koje su pokuavale da odgovore na ovo pitanje. Najslavnija je ona koja je zapoela rano u dvadesetom veku i u kojoj su se u areni nali s jedne strane hispanisti, a sa druge strane zastupnici domorodaca; ona je imala odjeke irom kontinenta. Za hispaniste kao to su Hoze De La Riva Aguero, Viktor Andres Belaunde, i Francisko Garsija Kalderon, Latinska Amerika je roena onda kada je, zahvaljujui Otkriu i Osvajanju, pripojena panskom i portugalskom jeziku, i kad je, prihvatanjem hrianstva, postala deo Zapadne civilizacije. Hispanisti nisu

omalovaavali pre-hispanske kulture, ali su smatrali da te kulture sainjavaju samo jedan sloj i to ne primaran jedne socijalne i istorijskle realnosti koja je svoju prirodu i svoj personalitet upotpunila tek zahvaljujui oivljavajuem uticaju Zapada. Zastupnici domorodaca, takozvani indigenisti, odbacili su sa moralnom indignacijom te blagodeti koje su Evropljani navodno doneli u Latinsku Ameriku. Po miljenju indigenista, na identitet nalazi svoje korene i svoju duu u pre-hispanskim kulturama i civilizacijama, iji su razvoj i modernizacija brutalno saseeni i zgaeni nasiljem pridolica, cenzurom, represijom i marginalizacijom, ne samo tokom tri veka kolonijalizma, nego i kasnije, posle uvoenja republikanskog ureenja. Po indigenskim misliocima, autentini ameriki izraz tj. amerika ekspresija (da upotrebimo naslov jedne knjige Hozea Lezame Lime) lei u svim onim kulturnim manifestacijama od domorodakih jezika do verovanja, rituala, likovnih umetnosti i popularnih naina ponaanja koje su se opirale zapadnjakoj kulturnoj opresiji i koje su izdrale do naih dana. Jedan ugledni istoriar naklonjen ovoj taki gledita, Peruanac po imenu Luis E. Valkarel, ak je rekao da sve crkve, manastire i druge spomenike kolonijalne arhitekture treba spaliti zato to predstavljaju Anti-Peru. Sve su to lane stvari, kae on, negacije istog izvornog amerikog identiteta koji se zasniva iskljuivo na indigenim korenima. A jedan od najoriginalnijih romanopisaca u Latinskoj Americi, Hoze Maria Aguedas, ije prie se odlikuju velikom delikatnou i vibrantnim moralnim protestom, ispriao je ep o opstanku kulture Kveua u andskom svetu, opstanku uprkos gueem i izobliujuem prisustvu Zapada. Hispanizam i indigenizam dali su odline istorijske eseje i veoma kreativna knjievna dela, ali, ocenjivane iz nae sadanje perspektive, obe te doktrine izgledaju jednako sektake, redukcionistike, i lane. Ni jedna ni druga ne mogu uklopiti ekspanzivnu raznovrsnost Latinske Amerike u svoje pripremljene ludake koulje; obe imaju zadah rasizma. Ko bi se danas usudio da tvrdi da su jedini legitimni predstavnici Latinske Amerike Hispanici ili Indijanci? Pa ipak, nastojanja da se iskuje i izoluje na distinktni kulturni identitet nastavljaju se, sa politikim i intelektualnim arom koji bi zasluivao da bude usmeren ka nekim dostojnijim ciljevima. Pokuaji da se jednom narodu nametne kulturni identitet ekvivalent su zakljuavanja tog naroda u zatvor i uskraivanja tim ljudima upravo one jedne slobode koja je od svih najdragocenija a to je sloboda da biraju ta, ko i kako ele da budu. Latinska Amerika ima ne jedan, nego mnogo kulturnih identiteta; nijedan od njih ne moe sebi pripisivati neku veu legitimnost ili istotu nego ostali. Naravno, Latinska Amerika je u sebe ukljuila i pre-hispanski svet i njegove kulture, koje u Meksiku, Gvatemali i andskim zemljama imaju i danas tako veliku socijalnu snagu. Ali Latinska Amerika je takoe ogroman roj govornika panskog i portugalskog jezika, koji iza sebe imaju pet vekova tradicije i koji su svojim prisustvom i delovanjem svakako odluujue uticali na izgled i odlike ovog kontinenta. A zar nije Latinska Amerika jednim delom sainjena i od onog to je afriko, i to je na nae obale stiglo u isto vreme kad i Evropa? Zar nije afriko prisustvo neizbrisivo utkano u nau kou, nau muziku, nae idiosinkrazije, nae drutvo? Kulturni, etniki i socijalni sastojci koji ine Latinsku Ameriku povezuju nas sa gotovo svim regionima i kulturama sveta. Imamo mi kulturnih identiteta toliko mnogo, da je to kao i da nemamo nijedan. Ta stvarnost je, nasuprot onome to nacionalisti veruju, nae najvee bogatstvo. Ona je takoe i odlina legitimacija, kredibilitet koji nam omoguuje da se oseamo kao punopravni graani naeg globalizovanog sveta. Lokalni glasovi, globalna ujnost Strah od amerikanizacije planete Zemlje vie je ideoloka paranoja, nego realnost. Nema sumnje, naravno, da je sa globalizacijom engleski postao generalni jezik naeg vremena, kao to je latinski bio u Srednjem veku. Uspon engleskog e se nastaviti, jer je on danas instrument bez koga se ne moe u meunarodnim transakcijama i komunikacijama. Ali, da li to mora biti na tetu drugih velikih jezika? Apsolutno ne. Zapravo je istina suprotna. Iezavanje granica i sve vea meuzavisnost sveta jesu elementi koji podstiu nove generacije da ue o drugim kulturama i da se meusobno asimiluju sa njima, ne samo iz hobija nego zato to to moraju, jer je danas sposobnost da se govori nekoliko jezika i da se uspeno plovi kroz razne kulture postala kljuna za profesionalni uspeh. Razmotrite sluaj panskog jezika. Pre pola veka, oni koji su govorili panski bili su zajednica koja gleda ka unutra; projektovali smo sebe samo na nekoliko vrlo ogranienih naina izvan naih tradicionalnih lingvistikih okvira. Danas je panski jezik dinamian, on se bujno razvija, uspostavlja svoje mostobrane ili ak ogromne nove teritorije na svih pet kontinenata. injenica da u Sjedinjenim Amerikim Dravama ivi nekih 25 do 30 miliona onih

koji govore panski objanjava zato su dvojica nedavnih predsednikih kandidata u SAD, guverner Teksasa Dord Bu i potpredsednik Al Gor, svoje kampanje vodili ne samo na engleskom nego i na panskom. Koliko miliona mladih ljudi irom planete je odgovorilo na izazove globalizacije tako to su nauili japanski, nemaki, mandarin-kineski, kantonki, ruski ili francuski? Na sreu, ova tendencija e se u dolazeim godinama pojaavati. Zato se najbolja odbrana naih kultura i jezika sastoji u tome da ih promoviemo ustro svud po ovom novom svetu, a ne da se odbrambeno zgurimo da bismo odoleli u naivnom verovanju da postoji neka vakcina protiv opasnosti zvane engleski jezik. Oni koji su za odbrambeno zatvaranje, svojim postojanjem kau mnogo o kulturi, ali oni su u veini sluajeva neznalice; oni prikrivaju svoju pravu vokaciju, a to je nacionalizam. Nita nije toliko u raskoraku sa univerzalizmom kulture kao ta lokalistika, iskljuiteljska, zbrkana vizija koju nacionalisti, nastupajui iz svojih perspektiva, pokuavaju nametnuti kulturnom ivotu. Najlepa lekcija koju od kultura moemo nauiti jeste ona koja kae da njima samim, kulturama, nije potrebno da ih tite ni birokrati ni komesari, ni gvozdene reetke, ni carinska izolacija, da bi ostale ive i bujne; naprotiv, od takvih pokuaja zatite kultura se samo sparui ili ak trivijalizuje. Kulture moraju iveti slobodno, u stalnom tiskanju i rvanju sa drugim kulturama. To ih renovira i podmlauje, to im doputa da evoluiraju i da se prilagoavaju neprestanom toku ivota. U antici, latinski nije ubio kulturu Grka; naprotiv, umetnika originalnost i intelektualna dubina helenske kulture proela je i natopila rimsku civilizaciju kroz koju su, zatim, filozofije Platona i Aristotela i Homerovi spevovi stigli do celog sveta. Nee od globalizacije ieznuti lokalne kulture; u optoj svetskoj otvorenosti, sve ono iz ma koje lokalne kulture to zaista vredi, to je stvarno dobro, preivee i nai e nove plodne teritorije za procvat. Ovo se deava u Evropi, svuda. Naroito vredi zapaziti paniju, u kojoj se sada dogaa izraziti procvat tamonjih regionalnih kultura. One su u vreme diktatora, generala Franciska Franka, suzbijane i osuivane da se dre u tajnosti. Ali, sa dolaskom demokratije, osloboeno je bogato kulturno arenilo panije, kome je sad dozvoljeno da se razvija slobodno. U toj zemlji je na snazi reim autonomija, pod kojim su lokalne kulture izvanredno procvetale, naroito u Kataloniji, Galiciji i Baskiji, ali takoe i u ostalim delovima panije. Naravno, ne smemo meati ove regionalne kulturne preporode, koji su pozitivni i obogaujui, sa fenomenom nacionalizma, koji je ozbiljna pretnja kulturi slobode. Engleski pisac T. S. Eliot je 1948. godine u svom proslavljenom eseju Beleke za definiciju kulture predskazao da e ljudski rod doiveti renesansu lokalnih i regionalnih kultura. U to vreme inilo se da je ovo proroanstvo veoma smelo. Ali globalizacijom e se ono najverovatnije ostvariti ve u 21. veku, a mi zbog toga treba da budemo sreni. Preporod malih, lokalnih kultura vratie ljudskom rodu onu bogatu mnogostrukost ponaanja i iskazivanja koju je nacionalna drava unitila u pokuaju da stvori takozvane nacionalne identitete krajem 18. i naroito u 19. veku. (Na ovaj fakt se lako zaboravi, ili ga mi i sami pokuavamo zaboraviti zato to ima vrlo sumorne moralne konotacije.) Nacionalne kulture su u mnogim sluajevima iskivane u krvi i ognju, zabranama da se u koli predaje ili ma ta objavljuje na lokalnim narodnim dijalektima ili da ma ko praktikuje religiju ili obiaje u ma kakvom raskoraku sa onim to je nacija-drava smatrala idealnim. Na taj nain je u mnogim zemljama sveta nacija-drava nasilno nametala lokalnim kulturama jednu kulturu, dominantnu, a njih je suzbijala i eliminisala iz zvaninog ivota. Ali, suprotno upozorenjima onih koji se plae globalizacije, nije lako u potpunosti izbrisati kulture ma koliko malene one bile ako iza njih stoji bogata tradicija i narod koji ih praktikuje, makar i tajno. A danas, zahvaljujui slabljenju nacionalne drave, vidimo povratak zaboravljenih, marginalizovanih i uutkivanih lokalnih kultura koje pokazuju znake novog dinaminog ivota u velikom koncertu ove globalizovane planete. preuzeto sa http://atorwithme.blogspot.com/