FILOZOFIJA PRAVA

1. Odnos izmeu Teorije prava i Filozofije prava Odnos teorije prava i filozofije prava tema je dugotrajnih rasprava i brojnih studija. Razlozi lee u komplexnoj prirodi i istoriji ovih teorijskih ili filozofskih opcija prava. Svi dosadanji pokuaju njihovog razlikovanja i razdvajanja su ematske i tehnike, a manje unutranje i sutinske prirode. V. Kube daje sledece principe razgranienja pravne teorije i pravne filozofije: a) filozofija i fl.prava jesu znanosti per eminentiam b) fil.prava nije deo opte filozofije, ved je ona filozofija i pravu (ona reava zadatke koje opta filozofija treba reavati) c) fil.prava nije samo filozofijaved je ona najfundamentalnija znanost o pravu. Ona ini temelj ostalih pojedinanih znanosti o pravu. d) teorija prava nije posebna znanost o pravu pored fil.prava, vec samo deo fil.prava. Fil.prava obuhvata: a) Kritiku ontologiju b) Teoriju parava gde se prouavaju bitni pravni pojmovi c) Aksiologiju prava gde se opisuju problemi u vezi sa idejom prava Norberto Bobio konstatuje da istraivanja koja nose naziv fil.prava imaju razlite predmete, fil.prava sastoji se iz tri glavna dela. a) teorije prava b) teorije pravde c) teorije pravne nauke. P. Rubje ne razgraniava fil.prava optu teoriju prava tako vidljivo. On smatra da se fil.prava bavi problematikom prirodnog prava, pravdom, idealima prava... Sies odnos pravne teorije i filozofije vidi na slededi nain: opta teorija prava predstavlja prvi deo fil.prava, onaj deo koji se bavi odreivanjem osnovnog pojma, a fil.prava obuhvata, pored opte teorije prava, uenje o pravnim vrednostima ili pravnu aksiologiju. Vilej nudi pokuaj odreenja fil.prava. 1. Definicija prava. Jedna definicija prava nuno se nalazi u osnovi svake nauke o pravu; predstavlja njene granice, predmet i samu materiju. 2. Provera pravnog metoda, a naroito njegovih izvora. 3. Poto se priznaju nedovoljnosti pravnog pozitivizma i poto se postavi da vaenje prava zavisi od vrednosti njegove sadrine, onda se nalazimo pred jednom ogromnom zagonetkom. 2. Antika filozofija prava (do sofistike filozofije) Antika filozofija se javlja kao jedan poseban i novi oblik ljudske duhovnosti, bitno razliit od primitivnih narodnih predstava, verovanja... To je i jedan novi nain samopoimanja oveka. Kod oveka se javlja interes da pronadje ono opte uzrok i svhru onoga to jeste. To se pokazuje kao mogude samo ako ovek onim optim i bitnim u sebi samom spozna ono to je bitno u stvarnosti i to objektivno postoji. Filozofija zapoinje onda kad ovek optodu vlastitog miljenja trai optost same stvarnosti. Prvi znaajan prelom u antikoj kulturi delo je jonskih filozofa. Oni su postavili pred sebe grandiozan poduhvat: da unite udesnu mod mita i da je zamene novom snagom, umom, teorijom. Tako sudbina gubi svoj raniji znaaj, a osnovni motiv postaje priroda. Zakon i priroda se i dalje posmatraju kao sutinsko jedinstvo, ali duh oveka koji razmilja, koji ih uoava ukazuje na nov superioran poloaj oveka u svetu u kom ivi. Suprotnost izmedju boijeg i ovekovog prava tokom srednjeg veka postavljena je izmedju ius divinum i ius humanum. Ovu suprotnst tokom novog veka zamenjuju suprotnost izmedju poretka razuma i poretka prisile.

3. Sofistika filozofija (do Platona) Delovanje sofistike filozofije usmereno je protiv dotadanjih filozofskih shvatanja, obiaja i zakona. Sofisti kao prvi prosvetitelji donose oslobodjenje koje oznaava definitivan kraj mita, naivne vere. Sofisti su reakcija na jonsku teorijsku orijentaciju, njhov antropoloki zaokret ne znai samo puko suprotstavljanje jonskoj filozofiji nego i njenu znaajnu dopunu. Poinje jedno epohalno delo: pretvaranje prirode u ljudsku prirodu. Na udaru se nalaze religija i zakoni. Protagora iz Abdere je bio najznaajniji predstavnik sofizma. Njehova glavna teza glasila je:ovek je mera svih stvari; onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu. Prema njemu merilo za sve stvari nisu bili logos ili bivstvovanje, nego ovek i to empirijski ovek (ne kao moralna osoba). Sofistika se moe oznaiti kao poetak naunog pozitivnizma. A to je i poetak relativne demokratije-stav da vedina odluuje. Vedina je ta koja odluuje ta se smatra jednakim, a ta nejednakm. Us vakom sluaju jo od sofistike prirodno pravo je postalo centralna taka i osnovna tema pravne filozofije. 4. Filozofija morala Sokrata Filozofija atinjanina Sokrata oznaava prevazilaenje sofistike. Sokrat je okrenut unutranjosti oveka, u njegovoj filozofiji se dogaa okretanje oveka vlastitoj subjektivnosti. Svojim linim ivotom Sokrat se pokazuje kao obrazac moralnih vrlina. On je s pravom smatran osnivaem filozofije morala, odnosno etike. Postavio je jedan potpuno nov odnos oveka prema samom sebi, to je moralni odnos: u njemu je glavni momenat subjektivna strana svesti, ovekovo znanje i uverenje o ono to ima da mu vai kao dobro. Njegovo uenje imalo je sledbenike: Ciceron, Avgustin... Sokrat se borio sa objektivno-etikim problemom moralnosti, sa pitanjem u vezi sa sadrajem pravednoga, dobroga. Problem je predstavljao odnos izmedju prava i moralnosti. Jo jedna misao je dobila na znaaju, to je misao o pravednosti zakona. Ono zakonito on posmatra kao neku vrstu pravednoga, te je za njega poslunost u odnosu na zakone bila obavezna. Vrhovnim je smatrao princip pravne sigurnosti, pred kojim otpadaju svi lini razlozi. To se najbolje manifestuje u njegovom pitanju: moe li jedna drava da opstane i da u njoj ne nastane potpuno rasulo, ako donete presude ne bi ostale na snazi? 5. Platonova filozofija Sokratov uenik Platon tragao je za misaonim sadrajima koji ne potiu jedino iz subjektivnog miljenja, ved koji predstavljaju opte vaede znanje izvedeno iz ulnog sveta, a koji uvek ostaju nepromenjeni. On nastoji da dospe do sfere istine koja bi bila liena svake sumnje. To platon vidi u apsolutnim idejama koje su prethodile svim zemaljskim pojavama. Ideje su vene, jednake sa samim sobom i predstavljaju uzroke i uzore svemu pojavnom koje ih nikad ne moe dosegnuti u njhoj idealnosti. U Platonovom idejnom uenju o prirodnom pravu bila je fundirana jedna ekstremno autoritarna teorija drave. On nije delio Protagorin sofistiki stav da je svak gradjanin sposoban da uestvuje u stvaranju dravne volje. Prema Platonu, u dravi se uvek radi o samo maloj grupi ljudi koja zna ta je opte dobro i ta grupa treba da vlada neznalicama makar prisilnim putem. Po njemu je prisila na ono dobro moralno opravdana, isto kao to lekar sme da prisiljava bolesnika na vlastit ozdravljenje. Bio je nepoverljiv prema zakonima, verovao je prirodno pravo koje se nalazilo u idejama.

6. Aristotel i antiko shvatanje prirodnog prava Sa Aristotelom antiko uenje o prirodnom pravu je doivelo vrhunac. Njegova filozofija prava temelji se na dve okolnosti: - Aristotel je povezao ideju prava sa pojmom prirode i tako postao istinski rodonaelnik uenja o prirodnom pravu - Zastupao je stanovite o jedinstvu forme i materije kod svega bivstvujudeg Oba stava je spojio u tezu da je priroda uvek savrena forma stvarnosti nekog predmeta. Aristotel je bio skeptian prema savrenosti zakona i njihovom venom vaenju. Znao je da postoje i nepravedni zakoni, pa je nastojao da ih koriguje. Kod Aristotela prvi put nailazimo na def. Prirodnog i pozitivnog prava. a) Prirodno pravo je ono koje svuda ima istu vanost , a ne zavisi od toga da li je prihvadeno ili nije b) Pozitivno pravo je ono pravo koje za koje je prvobitno bilo sporedno da li je glasilo ovako ili onako, ali to vie nije otkako je zakonsku ustanovljeno. Nakon Aristotela pojavio se velik broj kola i razliih pravaca u kojima je vie ili manje prisutno filozofsko poimanje prava. Tu spadaju: peripatetiari, hedoniari epikurejci, neoplatonizam... 7. Stoika filozofija Ova filozofija predstavlja filozofsku sponu zmedju antikog i srednjevekovnog hridanskog prava. Pojedinano posmatrano, filozofi stoiari su zastupali prilno razliita uenja. Tokom ove epohe filozofska misao je polako naputala okvire malih prostora gradova-drava i prerasla u svetski razum. Polibije je bio prvi pisac koji je grku politiku teoriju meovite drave preneo na irok istorijski plan konstutucionalnih promena. Istorijski krug pokazuje prednost meovite drave, dakle drave koja preuzima njihov princip i gradi bitno novu strukturalnu sintezu vrsne drave. Kao to je inio i Sokrat i stoiari su, a pre svega Ciceron, zastupali miljenje da je prirodni zakon neto to je oveku urodjeno. Prirodni zakon postoji od vajkada, pre psanog zakona i pre osnivanja neke drave. Ciceron razlikuje 4 kardinalne vrline: mudrost, hrabrost, umerenost, pravednost. Ove etiri vrline su bitna obeleja praktike filozofije. Seneka je isticao da su svi ljudi u medjusobnom srodstvu i da treba voleti svoje bliznje. Putem stoiara dolo je do prvih susreta izmedju grke filozofije i filozofije Rima. Pod uticajem Cicerona nastaje Ius Gentium, koji je predstavljao prirodno pravo naroda te je ono kao takvo vailo za svakog oveka bez obzira da li se radilo o strancu, slobodnom oveku ili robu. 8. Filozofija prava u srednjem veku Prelaz iz antike u srednjevekovnu epohu odvijao se postepeno. Zemaljski ivot hridani smatraju prolaznim, a nebeski ivot trajnim. Biblijsko shvatanje pravde kao vrline znai usavravanje due, ali ne u filozofskom ved u religioznom smislu. Smatra se da pravo pripada telu, a pravda natprirodnom duhu. Stoiar sv.apostol Pavle je tematizovao probkem spasa samo u kontekstu unutranje slobode. Po njemu ovek je osnovni subjekt spasa. ovekova sloboda uslovljena je samom dramom vlastitog ivota. ovk je slobodan po bogu, a ne po sebi. Bog nam je dao novi zakon, koga mogu da se pridravaju i pagani, koji ga nemaju, poto je zakon upisan u njihovim srcima. Otuda prirodno pravo, govorio je Ciceron, moe svako da spozna, te niko nema mogudnost da kao izgovor navodi injenicu da se nalazio u zabludi.

9. Uenje Aurelija Avgustina Prvi priod hridanske filozofije naziva se patristikom. Hridanska filozofija ju je zapoela sa Aurelijem Avgustinom. Njega nazivaju prvim hridanskim egzistencijalnim filozofom. Preuyeo je od Platona uenje o idejama, ali je ideje koje su kod Platona imale svoj vlastiti raj preneo u boiji duh. Pojam lex aeterna Avgustin je preuzeo od stoiara. Ali za razliku od njh gde je lex aeterna bio dentian sa ex naturalis, Avgustin je pojmu ex naturalis dao novo znaenje- slika venog bozijeg zakona unutar ovekove svesti. Po Avgustinu jedino se volja moe etiki vrednovati, jer je volja, a ne razum sutinska snaga oveka. Razum ima svoje zahteve ija validnost ne priznaje granice. Poredak u zajednici, smatra Avgustin, moe biti poremeden ako se bojoj dravi ili nebeskoj dravi suprotstavi zemaljska drava ili avolska drava, koja ne poznaje veni zakon ved uiva u zemaljskim dobrima. Da bi zemaljska drava bila legitimna ona treba da ivi u saglasnosti i slozi sa crkvom. Sa Avgustinom je antiki svet doiveo svoju zavrnicu i od njega zapoinje nova epoha hridanske civlizacije koja doivljava svoj vrhunac u srednjevekovnoj visokoj sholastici. 10. Visoka sholastika i Toma Akvinski Visoka sholastika je doba objektivizma, stoga je bilo oigledno da se filozofija okrene Aristotelu. Trostepeni sistem zakona: lex aeterna, lex naturalis i lex humana Akvinski je preuzeo iz tradicije. Preuzeo je Aristotelom realizam po kome vrednost nije odvojena od stvarnosti, i po kome su ono to treba da bude i ono to jeste meusobno povezani. Na pitanje da li je ljudski zakon koji odstupa pd prirodnog zakona vaedi, Akvinski daje slededi odgovor:nepravedan zakon u stvari nije zakon, a zatim dodaje:zakon koji odstupa od prirodnog zakona predstavlja razaranje zakona. Valja imati u vidu da je Toma Akvinski pravio jasnu razliku izmedju apstraktno-opteg zakona i konkretnoindividualnog prava. Zakon se krede u okviru optih normi. Jasno se opredelio za intelektualno tumaenje prava, zbog ega mu je prigovarano da njegov bog uopte nije imao svoju volju. Zlo nije prosticalo iz volje ved iz razuma, a to znai da manjkavosti volje uvek imaju u pogrekama razuma. Akvinski je otvorio ogroman broje tema: o biti zakona, razliitosti zakona, uincima zakona, venom zakonu... 11. Kraj sholastike i Viljem Okam Okam je u istoriju uao pre svega zbog obnavljanja nominalizma, uenja po kome postoje samo pojedinane, posebne stvari, ali ne i opte. Ne moe da postoji realno egzistirajudi opti zakon prirode, mesta ima jedino za subjektivistiko uenje uenje o prirodnom pravu. Nominalizam je oduvek utirao put i bio dosledan pratilac pozitivizma- uenja o samostalnoj vladavini pozitivnih zakona. Okamovo uenje utrlo je put Luterovoj reformaciji. injenica je da je Luterovo shvatanje prirodnog prava jo uvek u sebi u velikoj meri bilo sholastiki obojeno. Smatra se da ovek poseduje sposobnost razlikovanja izmedju dobra i zla, odnosno da svi ljudi u svojim srcima nose boije zapovesti, ali ih djavo do te mere uvlai u tamu da ne mogu ni da vide ni da se spoznaju. Iz tog razloga ovek nije u stanju da sopstvenim snagama prepozna ono pravo.

12. Rene Dekart kao otac filozofije novog veka Rene Dekart je kroz svoje mnogobrojne naune radove razotkrivao zablude i predrasude srednjeg veka. Nazvan je ocem filozofije novog veka. Po njemu teologiji nije mesto meu naukama, nasuprot tome pravo spada u istinske nauke. Automnost subjekata prava ispoljava se u uvenoj Dekartovoj premisi cogito, ergo sum- mislim dakle postojim. Ius autocritas odreuje ovekov razum koji ga ini autonomnim subjektom, slobodnim u svom pravnom, politikom i drutvenom delovanju. Dekartovo filozofsko uvrenje o jednakosti svih ljudi po razumu postaje podsticajan obrazac kretanja modernih ideja ved u njegovo vreme. Docnije ove ideje prerastaju u liberalno-politiki zahtev. Rene Dekart je dao nauci ono to je do dananjeg dana ostalo njen glavni princip: jasne i nedvosmislene spoznaje. Naukom, pa i filozofijom, ne treba da se bavimo samo iz puke znatielje da se sazna neto novo ved zbog udnje da se stekne vlast nad odreenim stvarima. 13. Teorija drutvenog ugovora an aka Rusoa Znaajnu ulogu pri utemeljenju racionalistikog prirodnog prava odigrala je Teorija drutvenog ugovora i njen protagonista an an Ruso. On nalazi da pojedinci slobodno postignutim dogovorom utvrdjuju svoja meusobna prava i obaveze. Drutveno ureenje za njega predstavlja sveto pravo koje ne proizilazi iz prirode ved se zasniva na dogovoru. Odricanje ili ogranienje slobode mogude je putem ugovora i jedino tako faktika vlast moe da bude legitimna. Drava je kod Rusoa veoma modna, ako ne totalitarnija nego kod Hobsa. Sutina jednog zakona je da se on prema graanima uvek i bezuslovno odnosi na opti nain. Zato je samo po sebi razumljivo da je suverenitet i zkon jedno te isto ili drugm reima da je narod zakonodavac. Princip narodne suverenostimoe se razumeti samo u f-ji njegovog shvatanja zakona i razlike izmeu zakonodavstva i izvrne vlasti koja iz tog principa nuno proistice. Prirodni zakon nije dovoljan za regularan ovekov ivot jer mu nedostaje efikasna sankcija. Rusoovo shvatanje jednakosti je tesno povezano sa njegovim shvatanjem svojine. On nije principjelni protivnik privatne svojine ved pristalica njenog ograniavanja pomodu drave putem poreza i suavanjem nasl. prava. 14. Pravno-filozofska misao Huga Grocijusa Hugo Grocijus vai za utemeljivaa prirodnog prava novog veka i rodonaelnika meunarodnog prava. Grocijus je kao najvie naelo prirodnog prava dedukovao stav da se jednom zakljuen ugovor moraju potovati. Grocijus je u svom glavnom delu o ratkom i mirnodopskom pravu izgradio prvu teoriju meunarodnog prava na temelju prirodnog prava. Prirodno pravo za Grocijusa znai nepromenljivost onoga na emu poiva sva promenljiva pravna praksa. Pod ratom Grocijus podrazumeva svaki napad na sferu koja je data u prirodnom pravu bilo kojeg prirodnog il drutvenog individualizma. Smisao drave je u zatiti ljudskh prava: prava na ivot, prava na nepovredivost, prava na vlasnitvo. Efikasna zatita individualnih prava jeste jedini razlog zbog koga ljudi naputaju prirodno stanje i obrazuju dravu, i zbog toga se drava ne moe ni razumeti ni opravdati iz sebe same.

15. Levijatan Tomasa Hobsa Prirodno stanje Hobs definie kao situaciju u kojoj ljudi ive bez zajednike vlasti; stanje potpune slobode, potpunog odsustva bilo kakvih spoljanjih prepreka. Prirodno stanje je patoloko- ono je posledica injenice da su ljudi asocijalna bida rukovoena slepim strastima i mranim instiktima. Prirodno stanje je stanje rata svih protiv svih, i svako je svakome neprijatelj. Drutveni ugovor je normativni oblik sporazuma svih lanova zajednice u kojem oni sve svoje modi i svu svoju snagu prenose na jednu suverenu instancu koja se zove drava. Svaki mogudi oblik naruavanja ovog drutvenog ugovora, drava sankcionie. Na ovoj konstataciji se zasniva dravna sila. Najbolje dravno ureenje je ono koje na najsigurniji nain obezbeuje sprovoenje naela prirodnog zakona odnosno prirodnog prava. Stoga drava poseduje neogranienu vlast nad graanima da bi mogla da suzbija njihovu razarajudu snagu (otuda i poreenje sa biblijskim udovitem Levijatanom). 16. Don Lok Prirodno stanje Don Lok opisuje kao stanje savrene slobode i jednakosti. Savrena sloboda znai da ljudi delaju i raspolau svojim dobrima na nain koji smatraju najprikladnijim bez obaveze da trae bilo ije odobrenje. Potuju jedino granice utvrene prirodnim zakonom. Jednakost znai da su sva vlast i jurisdikcija uzajamni, poto niko nema vie vlasti od drugoga. Pored slobode jednakosti u grupu prrodnih prava kojima raspolau pojedinci u prirodnom pravu spada i svojina. Lok govori o svojini kao apsolutnom i iskljuivom pravu vlasnika. Kao kod Hobsa tako i kod Loka pojedinci naputaju prirodno stanje kako bi uspostavili mir i sigurnost. Meutim, dok se kod Hobsa oni odriu prirodnih prava u korist zatite koju im prua drava, kod Loka pojedinci prenose samo vrenje dela svojih prava na politiku vlast, ostajudi dalje originarni subj. tih prava. 17. Baruh Spinoza Baruh Spinoza nastoji da povee Grocijusovo i Hobsovo prirodno-pravno gledite. Spinoza je do tanina iskristalisao matematiko-kauzalnu metodu koju je koristio ved Hobs. On je iz filozofije iskljuio svaki vid traganja za svrsishodnodu. Spinoza je postavio pitanje u vezi sa status naturalis oveka i doao je do zakljuka da ovek nije ni isto drutveno bide ni puki egoista, ovek po prirod poseduje i dobre i loe osobine. Kao deo prirode on poseduje toliko velika ili toliko mala prava koliko ima i modi. Ako su pravo i mod identini, tada je svako u onoj meri u pravu u kojoj meri je nadmodniji u odnosu na druge. Po Spinozi, za ljude je korisnije da ive prema zakonima svog razuma. Oni to mogu jedino ako se udrue i osnuju zajednicu, dravu, to ima za pretpostavku da svaki pojedinac odustane od svog prirodnog prava na krenje ugovora, im za tako neto stekne mod, odnosno da u svim situacijama sebe podredi dravi. Drava treba da donosi razumne, a ne nepromikjhene zakone.

18. Samuel Pufendorf Samuel Pufendofr znaajan je zbog injenice to koriguje matematiko-kauzalnu misao koja je dominirala posle Hobsa i to pravi razliku izmeu entia psysica i entia moralia. Fizika opisuje i objanjava pojave, a etika ih vrednuje kao dobre ili loe, pravedne ili nepravedne. Pufendorf se nadovezuje na Grocijusa i Hobsa. Meutim, smatra da je i jedno i drugo stanovite previe jednostrano. S jedne strane ovek je egoista, on najvie voli sebe samoga i tei tome da u cilju sticanja vlastite koristi naudi drugima, ali sa druge strane je opet slab i bespomodan, te mu je potrebna zajednica da bi opstao. Na jednoj ovakvoj osnovi Pufendorf je razvio sistem prirodnih obaveza. Stara trostepena podela na: lex aeterna, lex naturalis i lex humana, njemu je bila dobro poznata. Odvojio je prirodno pravo od boijeg zakona. Sa obavezama prema Bogu treba da se bavi iskljuivo religija, a sa obavezama prema sebi samome iskljuivo moral. Pravne obaveze su jedni obaveze prema zajednici. Postoje 3 vrste: - Niko ne sme da nanosi tetu drugome - Svako treba da se odnosi prema drugome kao prema sebi ravnoj osobi - Svako treba da pomae drugome koliko god je to u njegovoj modi 19. Na kraju novog veka: Tomazius, Lajbnic i Kristijan Volf Tomazius je odvojio prirodno pravo od ius divinium. Njegov cilj je bio da napravi jasnu razliku izmeu etike, politike i prava, a shodno tome i izmeu tri vrste naela uma. Etika se bavi obavezama prema samom sebi, u pitanju je unutranja ast. Pod politikom valja podrazumevati ono to je poteno, merilo predstavlja ono to eli da bude tebi bude uinjeno uini drugima. Pravo, njegov vrhovni princip glasi ono to ne eli da bude tebi uinjeno, ne ini ni drugima. Lajbnic je smatrao da cilj oveka nije ostvarenje najvede mogude srede, ved njegovo usavravanje, a to treba da bude i glavni princip prirodnog prava. Svoje uenje Lajbnic nije razvio u pravi sistem, nego je to kasnije uinio njegov uenik Kristijan Volf. Kristijan Volf, njegova argumetacija je slededa:moral obavezuje oveka na perfekcionizam. Preputen samom sebi on, meutim, samo u ogranienoj meri moe da ostvari taj cilj. 20. Praktika filozofija Imanuela Kanta Imanuel Kant konstatuje da je ovekov praktii um zakonodavan poto sebi moe odreivati iste dunosti koje nemaju svrhu u drugome nego u sebi samima. To je zakonodavstvo izraz autonomije ovekovog uma koji sebi moe postaviti maksime htenja i delovanja. Ove maksime Kant istie kroz dve formulacije kategorikog imperativa: Jedna glasi: postupaj uvek tako da moe htet da princip tvoga delovanja vai kao opti zakon. Druga: radi tako da ovenost u tvojoj osobi, kao i osobi svakog drugoga, uvek uzima kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo. Kant svoju filozofiju prava dri to je dalje mogude od morala. Sloboda kao centralni pojam Kantove celokupne praktinosti filozofije predstavlja osnov pravne nauke. Pravo je ustvari zahtev praktikog uma i ima u njemu svoj princip koji vredi a prirori. Kant pravi razliku izmeu pravnog stanja i nepravnog stanja. Pravno stanje je onaj meusobni odnos ljudi koji sadri uslove pod kojima jedino svako moe dodi do svog prava. Nepravno stanje je ono u kome nema distrubutvne pravde. Naziva se i prirodno stanje. elingov pojam prava poiva u pojmu praktike mogudnosti, a pojam etike u pojmu praktike stvarnosti. Praktika mogudnost je doputenost, a praktika mogudnost trebanje.

21. Hegelova filozofija U okviru Hegelove praktike filozofije, temelj podruja objektivnog duha je sloboda volje. Unutranje kretanje objektivnog duha jeste postajude kretanjenjegovih momenata: apstraktnog ili formalnogprava, moralnosti i obiajnosti. Apstraktno ili formalno pravo jeste rudimentarni oblik slobode u graanskom svetu. Vii momenat slobode je moralno. To je momenat beskonane volje oveka. Za Hegela, Obiajnost nije nikakvo ostvarenje raja na zemlji nego opet jedno kretanje kroz vlastite momente:porodicu, gransko drutvo i dravu. Destrukcija tradicije prirodnog prava koja je zapoela Kantom, a nastavljena Fihteom i elingom dobila je svoju finalizaciju u Hegelovoj filozofiji prava. Po prirodi stvari, ili po svoj pojmu, pravo je upudeno ne na prirodu i konstrukcije prirodnog stanja hipotetike slobode, ved na samoodreenje i slobodu linosti. 22. Pravda kao pravna vrednost- pojam Pravna aksiologija najdede analizira i opisuje brojne problemeskopane sa idejom prava, sa smislom i ciljem prava, sa vrednosnim komponentama za koje se zalae jedno drutvo koje rauna na svoj civilizacijski opstanak i bududnost. Istaknuto mesto u pravnoj aksiologiji pripada pravdi. Poznata je Ciceronova izreka- pravda je gospodarica i kraljica svih vrlina). U grkoj mitologiji dominirale su dve osnovne teme: sudbina i pravda. Glavno Platonovo delo Drava posvedeno je razmatranju pravde i pravinosti. Platon u pravdi vidi smisao koji se naazi u ispravnom regulisanju meusobnih odnosa u zajednici. On naglaava da je pravedno da svako obavlja svoj posao i da se ne mea u druge poslove. Za Aristotela pravda je jedinstvo svih vrlina. Karakteristino je nekoliko pravno-filozofskih relacija u kojima antika epoha sagledava pravdu. To su: pravda i ustav, pravda jedinstvo, pravda i mir. - Pravda i ustav, u ovom odnosu pravda predstavlja jednu vrstu zajednike oznake za politiku ravnoteu zajednice. Platon trai da se vri svoje vlastito - Pravda i jednakost, ovaj odnos povezan je sa odnosom vladanje-pokoravanje. - Pravda i mir, ovaj odnos se vezuje za Aristotelovu ideju da pravda ima jedno specifino znaenje- ona je izvor srede i poretka i politikoj zajednici. U okviru rimskog prava, pravda (iustitia) je predstavljala neprikosnovenu vrednost. Stajala je ak i na carskom novcu. U srednjem veku je novozavetni pojam pravde imao odreenje kao boija pravda i ispunjenje boije volje. Filozofija novog veka ini napor da pojam pravde iz transcedentnog horizonta premesti u horizont ljudskih odnosa. Bekon ukazuje- pravda obavezuje da ovek oveku bude Bog, a ne vuk. U savremenom pravnom miljenu brojna su gledita o pravdi. Rols u Teoriji pravde istie da u dobro ureenom drutvu pravda odreuje ciljeve koje ljudi smeju da slede. Smisao pravde je u tome da se plodovi saradnje tako raspodele meu lanovima drutva da niko ne bi imao osnovni razlog da se poali kako je prema njemu postupano nepravino.

23. Oblici pravde Najedi oblici su: distributivna, komutativna, zakonska i solidarna pravda. DISTRIBUTIVNA PRAVDA- ona je dugo prisutna u ljudskom iskustvu i svesti oveka. Ona ukazuje na iskonsko stanje materijalne zbrinosti kojoj pravda nije neophodna. Tu se radi o stanju koje jeste. Odreujudi princip distributivne pravde je taj da raspodela u jednoj zajednici bude srazmerna poloajima koji su lanovi zajednice stekli u socijalnoj hijerarhiji. Zajednica bi trebala dati vie onome ko zauzima vie mesto u socijalnoj hijerarhiji, a manje onome koji se nalazi na nizem prirodno-drutvenom poloaju. Distributivni princip pravednosti se pojavljuje u staleki organizovanom drutvu. KOMUTATIVNA PRAVDA- ne poznaje materijalnu zbrinost pred kojom nestaje sva pojedinana subjektivnost. Ova pravda predstavlja stanje pojedinaca u kojem svako brine za sebe. Ova pravda zove se i korektivna ili regulativna pravda. Ne uzima u obzir ugled i vrednost linosti, nego samo steenu korist i pretrpljenu tetu. Ova pravinost obuhvata ono to danas zovemo graansko ili krivino pravo. SOLIDARNA PRAVDA- ideja solidarne pravde se zasniva na stvaranju takvog drutvenog sistema koji omogudava da se bitna jednakost ljudi realizuje i kao jednakost u konkretnim drutvenim odnosima, poloajima i ansama u svim oblicima ivota. Formula solidarne pravde upuduje da od zajednikih dobara treba dati vie slabijima i siromanima, a manje jaima i bogatim. Svrha je da se izjednae mogudnosti ljudi u zadovoljavanju egzistencijalnih potreba. ZAKONSKA PRAVDA- esto ima vie znaenja. U pravnoj literaturi treba da oznai kako je zakon jedini izvor pravde. Zakonska pravda oznaava i jednakost graana pred zakonom. Zakonska pravda moe da znai zakonsko usvajanje jednog ili vie principa pravde zbog ega ti principi postaju prinudni u pravnim odnosima. 24. Pravinost kao pravna vrednost Za pravinost se kae da predstavlja pojam slian pojmu pravde. On je, kao pravda, bez jasne sadrne i jasne formalne definicije. esto se pravinost kao vrednost izjednaava sa pravdom, ali ponekad, pravinost se u teoriji stavlja iznad ili ispod pravde. Kod Aristotela pravinost predstavlja jednu vrstu potenja koje ispravlja prava koja je predutao zakonodavac u nemogudnosti da ih sve tano odredi. Pravinost je prema tome samo tehniko sredstvo koje popunjava praznine u zakonima. Brojne pravne ustanove su se inspirisale iskljuivo pojmom pravinosti, a u srednjem veku pravinost je imala daleko manje blistavu sudbinu. Ni u savremenoj teoriji prava nije sasvim jasno znaenje i mesto pojma pravinosti u hijerarhiji pravnih vrednosti uprkos tome to se za njega naroito zalagala kola slobodnog prava. U savremenoj pravnoj nauci i pravnoj praksi ono to se naziva pravinodu jeste ustavno ili obiajno ovladenje sudija ili drugih slubenih osoba koje primenjuju pravo da reaguju elastino u konkretnim pravnim situacijama. Princip pravinosti je razliito primenjivan i prihvatan u razliitim pravnim okolnostima. Uglavnom je primena ovog pravnog principa zavisila od autoriteta sudova i njihove uloge u stvaranju pravnog i normativnog sistema. Otuda se princip pravinosti moe nazvati i sudskom pravdom.

25. Sloboda kao pravna vrednost Sloboda je bitno ljudsko svojstvo i sama sutina oveka. Pojam slobode oznaava samoodluivanje. Sloboda je temeljni pojam politike i prava. Razlikuje se pozivitno i negativno shvatanje slobode. Negativna sloboda ili sloboda od podrazumeva odsustvo spoljne prepreke za delovanje subjekta po svojoj volji. Pozitivna sloboda je sloboda od delovanje koje odgovara volji pojedinanog ili kolektivnog subjekta. Aristotel smatra da je slobodan onaj koji raspolae sam sa sobom, odnosno onaj koji ivi radi sebe samog, a ne radi drugog. Protestantski pokret i teorija koja se na taj pokret oslanja istiu vanost volje odnosno slobode savesti. Kalvin je smatrao da sloboda za sve ne dovodi u pitanje pokoravanje postojedoj vlasti. Zakonsku slobodu ini sloboda oveka da se podini samo onom zakonu za koji je dao svoj pristanak. Graanska jednakost ispoljava se u pravu svakog pripadnika drave da kao vieg prizna samo onoga koga moe pravovaljano da obavee U savremenoj pravnoj teoriji sloboda pravnog subjekta najede je sadrana u strukturi i prirodi pravne norme. Normativno izraena sloboda subjekta prava predtext je za njegovu faktiku slobodu u pravnom ivotu i socijalnim odnosima. 26. Mir kao pravna vrednost U irem smislu mir oznaava uljuene odnose i harmoniju koji se uspostavljaju nakon nereda i pobuna. U uem smislu mir na unutranjem planu oznaava relativno harmonian i civilizovan odnos izmeu ljudi. Takav mi ne negira postojanje odreenih unutranjih protivurenosti i napetosti, ali se to zbiva u granicama regularnosti Mir je vekovni politiko-etiki ideal ivota u zajednici. Poznat je pokuaj Hiang Suia da u Kini osnuje Ligu za mir. Stara grka predstava gledala je na pravdu kao na uzrok mira, jer pravda ljude privodi poretku i prijateljstvu, a mir je mogud samo u uslovima skladne zajednice. U srednjevekovnoj misli postojala je saglasnost da je mir jedna od temeljnih vrednosti prava. Avgustin i Akvinski su isticali da je privremeni graanski mir svrha ljudskog zakona, to vodi ekstremnom legalizmu prema kome i najpodliji zakon treba potovati dok je na snazi. Mir predstavlja osnovnu i univerzalnu pravnu vrednost. Re je o takvoj pravnoj vrednosti izvan koje nema prava i koja je pretpostavka da se dodje do vrednosti pravednosti kao krajnjeg cilja svakog prava. 27. Sigurnost kao pravna vrednost Sigurnost oznaava zatitu ljudskog ivota i poretka politike zajednice od nasilnog ugroavanja. Savremene drave i moderna drutva zasnivaju se na pravnim porecima koji svojim graanima jeme pravnu sigurnost. Po Humblotu sigurnost je izvesnost zakonitr slobode, odnosno sigurno je ono ponaanje ili koridenje imovine koje nije protivpravno. Pravna sigurnost ima 3 dimenzije: vremensku, sadrajnu i socijalnu. 1. Vremensku dimenziju ini stabilnost pravnih propisa pro tempore. 2. Sadrinsku dimenziju ini stabilnost njene sadrinske usmerenosti bez obzira na razliite situacije u kojima se propis pojavljuje. 3. Socijalnu dimenziju pravne sigurnosti ine protezanje regulacije na sve istovrsne odnose unutar zajednice. Koordinate pravne sigurnosti su: pooptivost prava, pravni formalizam, proceduralnost, preglednost pravnog sistema, pouydanost u funkconisanju institucija, yakonitost, pravni lekovi, pravosnanost, steena prava i dr. U druge elemente pravne sigurnosti spada neretroaktivnost, zastarelost, zabrana analogije u krivinom pravu, pravni rok.

28. Istina kao pravna vrednost Istina i pravda spadaju u najstarije pojmove filozofije prava i pravne nauke. U stvarnosti prava istina i pravda su tesno povezane. Spoznaja istine je pravni put do pravde, a utvrivanje pravde predstavlja pravnu potvrdu istine. Meu logiarima filozofima i teoretiarima odavno se vode sporovi povodom centralnog pitanja: ta je istnata je objektivna istina? Odgovori na ovo pitanje mogu se podeliti na objektivistike i subjektivistike teorije istine. Objektivistike teorije smatraju da istina postoji u objektivnoj stvarnosti nezavisno od oveka i oveanstva. Subjektivistika teorija istne polazi od kriterujuma prema kojem bi svaki pojedinac mogao za sebe da utvrdi ta jeste, a ta nije istina. Istina, kao i la, uvek ide uz oveka, njeno primarno obeleje je antropoloko. Otuda na pitanje ta je istina odgovor moe da glasi: istina je ljudsko saznanje koje relativno adekvatno odgovara obj. Stvarnosti. Pored teorije korespodencije postoji i konsezusna teorija istine koju neki nazivaju teorija pravednosti. Njena bitna karakteristika je da istinu ili pravednost definie konsenzusom svih razumnih ljudi.