Student: Veljko Diki

Primena etikih pravila u konzervaciji istorijskih i umetnikih predmeta

Na samom poetku mora se napomenuti da je etika, kao sistem moralnih normi prihvaenih od odreene grupe ljudi, u konstantnom razvitku. Ba kao i civilizacija u celini, sa svojim pojedinanim subjektima, i manje drutvene celine su u stanju stalne promene. Tako etika naela koja vae danas nisu ista kao ona koja su vaila pre 100 ili 1000 godina. Isto se moe primetiti i u podruju zatite kulturnih dobara tj. konzervacije. Etika koja je primenjivana prilikom formiranja prvih kabineta retkosti, kao privatnih zbirki, daleko je od naela koja se danas primenjuju u muzejima. U istoriji konzervacije su vrlo dobro poznati primeri razliitih pristupa kulturnom nasleu Viole L Dika (Violet Le Duc) i Dona Raskina (John Ruskin). Dok je prvi starim i oronulim spomenicima vraao nekadanji sjaj i funkcionalnost drugi je bio zagovornik neuznemiravanja spomenika kulture i posmatrao njihovo starenje, propadanje i konani nestanak kao normalan ciklus ivota. Takvih razlika u etikom pristupu konzervaciji danas nema ali je svakako zanimljivo da je u poslednjih 50-ak godina napisano vie od 10 kodeksa koji formuliu naela ponaanja u ovoj oblasti. Upravo se u poslednjoj verziji etikog kodeksa ICOM-a, po prvi put pojavljuje lan koji govori o preventivnoj konzervaciji. Aktivnosti u okviru preventivne konzervacije se navode kao sutinska odgovornost muzejskih strunjaka. Lino smatram da ovaj etiki princip ima najveu vrednost s obzirom da se danas nijedna muzejska aktivnost kao ni profesionalno delovanje konzervatora ne moe zamisliti bez poznavanja osnovnih principa preventivne zatite. Poznavanje uslova sredine u kojima se nalazi predmet kulturne batine, promovisanje ispravnih procedura u radu sa njim, podizanje svesti kod publike o njegovoj vrednosti i znaaju za lokalnu zajednicu i ire, sve su to delovi preventivne konzervacije koji za cilj imaju ouvanje te batine u to boljem stanju za budue generacije. Iako je etiki kodeks u konzervaciji skup minimalnih standarda kojih se svi konzervatori moraju pridravati, ja bih ipak izdvojio nekoliko za koje smatram da su najbitniji, a u praksi moda esto zapostavljani. Iako je moda oekivano da ovde spomenem potovanje integriteta predmeta i poruke koju on nosi, kvalitet rada koji je neophodan u ovakvom poslu ili vanost dokumentacije u procesu konzervacije, ja bih se ipak fokusirao na samog konzervatora i ono to on moe uraditi osim samog tretmana na predmetu. Edukacija u konzervaciji je vrlo delikatno pitanje u naoj zemlji. Jedini izvor znanja i obuke konzervatora je do skora bio sam konzervator. Ovakvo prenoenje iskustva i znanja je od neprocenjive koristi, naroito ako kod konzervatora-instruktora postoji odgovarajua teorijska i praktina obuenost. Osim ove osposobljenosti mora postojati i razmena informacija i saznanja sa ostatkom svetske naune javnosti iz ove oblasti. Ukoliko ne postoji elja za ovakvim vidom profesionalnog unapreivanja onda smo osueni na dogmatsko uenje zastarelih shvatanja i pristupa. Sa ovakvim pristupom postavlja se pitanje kompetentnosti i znanja koje moramo imati da bi se uopte bavili konzervacijom kulturne batine. Da bismo ostali u koraku sa svetskim dostignuima u konzervaciji kljuna re je razmena. Deljenje iskustava, informacija i znanja je jedna od kljunih delatnosti u konzervaciji a kod nas i jedna od najzapostavljenijih. Konzervatori su predugo bili zatvoreni u svoj mali, elitni svet, ljubomorno uvajui svoja znanja i mistifikujui svoju profesiju. Saradnja meu profesionalcima je neophodna radi evolucije i napredovanja struke, to je princip koji je davno usvojen u svetu. Naa kulturna batina je ujedno i deo svetske kulturne batine, a samim tim i njena konzervacija nije samo na problem, zato moramo komunicirati sa celim svetom dok se

kreemo ka zajednikom cilju. I na kraju bih pomenuo veoma vanu, a esto zanemarenu ulogu javnosti i publike u konzervaciji. U vreme kada je termin odrivi razvoj uao u svakodnevni renik, kada govorimo o ouvanju nae planete, na mala vrata je poeo da ulazi i u svet konzervacije. U naoj struci se odrivi razvoj uglavnom oslanja na ljude i njihove zajednice. Oni koji donose odluke u konzervaciji su davno shvatili da je jedini nain da efikasno sauvamo nau kulturnu batinu adekvatno informisanje o njoj. Osnovni zadatak treba da nam bude da stavimo ljudima do znanja da kulturna batina pripada njima i da je uvamo zbog njih. Moramo da pokuamo na razne naine da ukljuimo zajednicu, aktivno ili pasivno, u njeno ouvanje. Jedino ovakvim podizanjem svesti pravih vlasnika kulturne batine moemo olakati sebi posao i obezbediti narednim generacijama da uivaju u nasleu koje je i nama predato od prethodne.