1. Definisanje prava i oblik definicije Kant je svojevremeno primetio: Doi do definicije je prijatno, ali vrlo teko.

Aristotel je utvrdio uobiajen nain definisanja (per genus et differention) koji predstavlja prvi korak u odreivanju pojma prava. Odreivanje se sastoji u tome da se prvo navede najblii rod (genus proximus), a zatim osobena razlika (differentia specifica) po kojoj je taj pojam naroita vrsta u odnosu na sline pojave koje obuhvata rodni pojam. Postoji deskriptivna i preskriptivna definicija prava. Deskriptivna definicija se po pravilu dobija prilikom nalaenja zajednikog imenitelja pretpostavljenom skupu pojava (graanin: pripadnik drave). Deskriptivnom definicijom pravo se indetifikuje na osnovu svojstva koja nisu podlona vrednosnom procenjivanju. Preskriptivna definicija (arina) se dobija prilikom primene metoda razlikovanja sredinjeg od perifernih graninih sluajeva i predstavlja stav o tome kakvo bi pravo trebalo da bude (graanin: onaj koji uestvuje u pravosuu i vlasti). 2. Ubaciti 3. Ubaciti 4. Odnos prava i morala Uzajamna povezanost morala i prava odgovara odnosu izmeu sredstva i cilja. Moral odreuje osnovne vrednosti (dobro, pravdu, vrlinu, ast, potenje) kojima svako drutvo treba da tei, dok pravna pravila uz pomo sankcija treba da obezbede uslove za ostvarivanje ovih moralnih ideala. Poto su najvie moralne vrednosti veinom nedostine ili su bez pravne prinude teko ostvarljive, pravo se definie kao minimum morala koje dato drutvo bez izuzetaka prihvata. Razlike: Pravo predstavlja drutvo (Del Vekio) i pravno iskustvo je moguno samo u zajednici. Moral je stvar pojedinca. Moral obavezuje pred sudom vlastite svesti (forum internum), dok pravo obavezuje pred sudom drugih (forum eksternum) Pravna pravila su stroa i obaveznija od moralnih. Pravna pravila su imperativno-atributivna (svakoj obavezi koju pravo namee jednom licu odgovara ovlaenje nekog drugog lica). Moral namee samo dunost.

5. ista teorija prava Tvorac iste teorije prava je HANS KELZEN, i to je jedna od najoriginalnijih zamisli prava. ista teorija prava je usmerena na strukturalnu analizu pozitivnog prava i bavi se onim to vaee pravo sadri, a zanemaruje socioloke, vrednosne elemente, a naroito zanemaruje ideju pravde. Za Kelzena pravo je dinamian, hijerarhizovan sistem normi kojima se propisuje kakvo treba da bude ponaanje subjekta, a za suprotno ponaanje (prekraj) predvia se odgovornost i sankcija. Istovremeno norma odreuje kakvo treba da bude ponaanje subjekta nadlenog za primenu sankcije. Pravne norme imaju preskriptivan karakter i odvojene su u dve odvojene norme, dva stava o treba: (dispozicija-sekundarna; sankcija primarna norma). Sadrina norme je treba i mora se razlikovati od stvarnog ponaanja ljudi ono to jeste. Kelzenov pravni pozitivizam se zasniva na osnovnoj ili pranormi (potuj prvi ustav) koja je uslov potpunosti i samodovoljnosti datog poretka, tj. njegove pozitivnosti. Osnov vaenja svake norme je u vioj normi na kraju tog lanca je prvi ustav ija se obaveznost pretpostavlja. Cilj osnovne norme je da oisti pravo od svih nadpravnih elemenata. Vaenje, tj. normativnost je usklaenost niih normi sa osnovnom, a efikasnost je usklaenost stvarnog ponaanja sa vaeim sistemom normi. Da bi pravn poredak bio pozitivan mora u izvesnoj meri biti u skladu sa stvarnim ljudskim ponaanjem koji tei da regulie. Kritiari smatraju da je Kelzen teoriju pozitivizma doveo do apsurda, jer osnovna norma podrazumeva naputanje strogog pravnog pozitivizma. Kelzen je time dopustio da se konano merilo validnosti prava nalazi izmeu sfere pozitivnog prava, ukljuujuui i njegovu logiku pretpostavku osnovnu normu. U doba mira kada se ne dovodi u pitanje potovanje zakona, pozitivizam moe nai opravdanje u suverenoj vlasti. Meutim, kada se injenice na kojima se zasniva pored dovedu u pitanje onda nije iskljueno da se zbog ogranienosti i manjkavosti pozitivnog prava opravdanje za utemeljenje pravnog poretka trai u prirodnom pravu (Posleratna Nemaka).

6. Pozitivno pravo i pravni pozitivizam Pozitivno pravo je ono pravo koje je vaee, tj. delotvorno, koje se primenjuje u datoj dravi u datom trenutku, to je postavljeno pravo sa kojim prestaje delovanje sile koja stvara i postavlja pravo, odnosno zakon. Osnov obaveznosti jeste sankcija od strane dravne prinude. Po njemu je pravedno sve to je zakonito. Posebnost pozitivnih zakona je utvrdio Aristotel koji je razlikovao opte i posebne zakone. Opti zakoni su prirodni zakoni. To su naela i norme koje, iako su nepisane priznaju svi ljudi. Posebni zakoni su oni po kojima se vlada u datoj dravi i dele se na pisane i nepisane. Pisani zakoni imaju karakter prinude, a nepisani nemaju. Obaveznost pozitivnog prava proistie iz njegovog prinudnog karaktera, tj. injenice da se podinjavanje njegovim normama iznuuje dravnom prinudom. To iznuivanje mora biti efikasno da bi dovelo do efikasne primene vaeeg prava. Pozitivno pravo je uvek posebno pravo u Aristotelovom smislu te rei, jer nema univerzalno vaenje, njegova sadrina je neponovljiva, a obaveznost svedena na granice samo 1 drave. Predmet istraivanja je konano stvoreno pravo koje se primenjuje. Pozitivizam se zasniva na dravnoj suverenosti (Pretea Trazimah): Pravedno je ono to koristi jaemu = pravedno je ono to je zakonito. Za pozitiviste pravne vrednosti ine mir i red, tj. poredak. Vladavina prava znai postojanje javnog poretka. Poredak oznaava organizovanu dravnu vlast koja deluje razliitim sredstvima pravne zapovesti. U tom smislu, sva moderna drutva su pod vladavinom prava (socijalistika, liberalna). Poimanje svakog vaeeg prava naziva se pravnim pozitivizmom. 7. Uloga i domaaj ideje prirodnog prava Prirodno pravo je idealna pojava, objektivno je nuno, nije stvoreno od ljudi, niti zavisi od njihove volje, vai veno za sva vremena i univerzalno za sve narode, a sadri apsolutno pravedna pravila u ljudskoj zajednici. Ono je hijerarhijski uzvieno od pozitivnog prava. Pozitivna pravna pravila u neskladu sa naelima prirodnog prava nisu pravno obavezna. Priridno pravo utie na moralizovanje pozitivnog prava, vrstim i postojanim moralnim naelima. Prema tome, prevashodna ideja zakona nije da zapoveda i zabranjuje, nego da ui i vaspitava. Prirodno pravo ne sputava slobodu nego je podstie i omoguuje. Prirodno pravne mislioce ne zanima forma, ve sadrina pravne norme koja je legitimni predmet morala. Prirodno pravni mislioci nastoje da utvrde arino znaenje pojma prava, da bi ga uili merilom koje pojedine norme treba da dostignu da bi se mogle nazvati pravom. Prirodno pravo poiva na vlastitoj unutranjoj vrednosti, ono ui ta valja initi.

8. Shvatanje prava Gustava Radbruha Radbruh je zastupao relativistiko stanovite u filozofiji prava po kome ljudski um nije u stanju da dosegne pravu istinu i utvrdi apsolutne vrednosti. Po Radbruhu ideje prava su: prava, svrsishodnost i pravna sigurnost. Pravda je drutvena i objektivna i uvek se tie odnosa meu ljudima. Sutinska uloga pravde je da ivot u drutvu, tj. dravu uini moguim. Da bi se stiglo do sadrine prava, potrebna je svrsishodnost. Pri tome su svrha prava i svrha drave nerazdvojne, budui da je pravo delom dravna volja, a drava znatnim delom pravna ustanova. Pravna sigurnost je ustvari pozitivnost prava. Pozitivnost predstavlja injenicu da je pravo propisala neka sila i da su njegovo vaenje i obaveznost potkrpljeni prinudom. Radbruhove ideje prava su u protivrenom odnosu koji se reava time to zajedniki vladaju pravom u svim njegovim vidovima. Do Drugog svetskog rata, Radbruh je smatrao da kada se pojavi autonomija izmeu pravde, svrsishodnosti i pravne suverenosti, onaj koji odluuje treba da napravi izbor i on se odluuje za pravnu sigurnost u cilju postizanja reda i mira. Meutim, kada je u Drugom svetskom ratu nacizam naao zaklon svom bezakonju u poztivizmu, on menja stav kada zakoni deluju protivno osnovnim ljudskim pravima, onda se takvim zakonima porie svojstvo prava. Postoje pravna naela koja su jaa od svakog propisa, tako da je zakon koji je njim suprotan ne vai. Svojevremeno je Sv. Avgustin rekao da nepravedni zakon nije zakon. Radbruh je time oiveo ideju prirodnog prava. 9. Odnos prava i pravde Izmeu prava i pravde postoji odgovarajua napetost, pa i suprotnost, ali nikada poistoveivanje. Pozitivno pravo se samo manje-vie pribliava idealnom obrascu ideji pravde. Smisao prava je da bude pravedno. Pravda je ideal drutva i svakog normativnog poretka. Pozitivisti smatraju da se pravda sastoji u saobraznosti nekom zakonu, dok prirodno pravni mislioci tvrde da zakon ima da bude saobrazan pravdi. Prema Aristotelu odnos prava i pravde je sloen. Njegovo razmatranje poinje poistoveivanjem pravde i vaeeg zakona u pojmu zakonske pravde. Ono ipak nije unapred zajemeno, jer su mogui nepravedni i izopaeni zakoni. Na kraju ak i najbolji zakoni zbog svoje optosti ne mogu uvek dovesti do pravde u svakom pojedinanom sluaju. Tada je neophodno koristiti pravinost, tj. ispravljanje optih zakonskih odredbi od strane nepristrasnog i nezavisnog sudije. Imanuel Kant: Neka pravda pobedi, pa makar propali svi nitkovi ovoga sveta. Vrste pravde: Zakonska graane dovodi u vezu sa dravom Distributivna odnos drave prema graanima Komutativna ureivanje meusobnih odnosa graana (Restitucija je povraaj u preanje stanje)

10. Glavna shvatanja o pravu Pravo, kao sloena pojava, predmet je razliitih vrsta shvatanja: 1. NORMATIVISTIKA TEORIJA ako se pravo odredi kao skup normi, naglaava se njegova normativna priroda. Najpotpuniji izraz normativizam je dobio u Keleznovoj istoj teoriji prava. Pravo je hijerarhizovan, dinamiki sistem normi kojima se propisuje kakvo treba da bude ponaanje subjekata, a za suprotno ponaanje prekraj predvia odgovornost i sankciju. Osnov vaenja norme uvek je neka druga norma. 2. PSIHOLOKO UENJE Individualno-psiholoko preivljavanje zastupljeno je u teoriji prava kao osnovni princip u objanjenju pravnog fenomena. Prema miljenju Lava Petraickog pravo je skup imperativno-atributivnih preivljavanja. Prema intelektualnom stavu pravo se deli na: intuitivno i pozitivno. Norma nastaje psihikim procesom i u njemu postoji u svesti (aktuelno) ili u pamenju (virtuelno). Pravno postojanje norme, tj. vaenje nezavisno je od njegovog obitavanja u psihi. 3. SOCIOLOKI PRAVAC socioloki pravac je vid prava izraen u drutvenoj strukturi i procesima koji uslovljavaju normu ili se povodom norme stvaraju. Dirkem pravo vezuje za drutvenu solidarnost, sa jedne, i organizovanu sankciju, sa druge strane. Drutveno pravilo ponaanja preobraa se u pravnu normu kad drutveno mnjenje izrazi saglasnost da njegova povreda bude sankcionisana drutveno organizovanom upotrebom prinude. Da bi bilo valjano dravno pravo mora po sadrini biti saglasno sa drutvenim. Stuka: objektivan element prava treba traiti u konkretnim odnosima. 41. PRIRODNOPRAVNA DOKTRINA pravo je idealna pojava i u jednom i u drugom znaenju kada se shvati kao prirodno objektivno postojee i po sebi dato pravo. Osnov objektivnosti prirodnopravne teorije nalazi se u Bojoj volji, prirodi stvari ili univerzalnom ljudskom umu, a vaenje shvataju kao univerzalno i veno ili kao istorijsko ili iskustveno. 2 4 . Smatra se da su sofisti postavili temelj celoj modernoj koli prirodnog prava. Za Aristotela prirodno pravo je ono koje svuda ima istu vanost i ne zavisi od toga da li je usvojeno ili ne. Prirodni zakoni za Tomu Akvinskog je prvo pravilo razuma. Prirodno pravo iezava u Nemakoj idealistikoj filozofiji. 5. INTEGRACIJA UMESTO APSOLUTIZACIJE Nikola Viskovi: Pravo je jedan oblik drutvenog pokreta ili jednostavno stanovitog tipa konfliktnih drutvenih odnosa, vrednosnih stavova kojima se takvi odnosi ocenjuju i sistema normi koji na temelju vrednosnih stavova takve odnose prinudno odreuju.

11. Slinosti i razlike izmeu prava i drugih normativnih sistema Definisanje prava per genus prohimus et differention specificam zahteva odreivanje kvaliteta ili karakteristika po kojima se ono razlikuje od drugih normativnih sistema. Spoljno obeleje prava: najire prihvaena su klasnost i dravnost. Pravo omoguava, uvruje i titi klasnu strukturu koja ga je uslovila (klasno objanjenje drutvene sutine prava). Kada se pravo odredi kao skup normi koje sankcionie drava svojom prinudom, u odnosu na druge normativne sisteme, istie se njegovo etatistiko obeleje. U duhu etatizma se istiu: sila, imperativnost, legalizam, prinudnost prava. Pravom se jo odreuju i pravom nazivaju i sistemi normi koji nemaju dravnu sankciju i zbog toga se oznaavaju kao drutveno pravo (obiajno, crkveno, meunarodno, socijalno, pravo EU). Zajednike karakteristike normi drutvenog i dravnog prava: A) regulacija spoljnog telesnog ponaanja, B) regulacija odnosa ljudi neposredno jednih prema drugima. Pravo obeleavaju i sporovi koji nastaju kao posledica sukoba interesa i neophodnost suda ili bilo kog drugog autoriteta koji reava sukob i prekida borbu. Najkoljivije obeleje (spoljno) prava je sankcija. Drutvenu funkciju prava odreuju one drutvene injenice koje su uslovile njegov nastanak. Ako se drutvena sutina prava odredi kao klasna, tj. ako se u klasnoj strukturi drutva f-ja odreuje kao klasna pravo titi osnovne klasne interese proistekle iz odnosa proizvodnje koji odreuju datu klasnu strukturu. Pravo nastoji da izrazi bar minimum vladajuih moralnih naela i tako osvoji unutranje bie ljudi. Meu odnosima koje pravo ureuje najvaniji su imovinski odnosi, odnosi vlasti, odnosi vezani za organizaciju drutva. Svojom optom regulativnom delatnou pravo unosi jednakost u odnose iste vrste, umanjuje sukobe i tako omoguava zajedniki ivot ljudi. Vrednosti koje pravo ostvaruje Pravo se moe shvatiti samo u okviru ponaanja koje se povezuje sa vrednou. Smisao prava je da bude pravedno. Pravda je ideal drutva i svakog normativnog poretka. Pored pravde, pravo ostvaruje i druge vrednosti, meu kojima su sloboda, mir, red i sigurnost. Regulisanjem drutvenih odnosa, propisivanjem prava obaveza, ponaanja ljudi se usklauju i povezuju u poredak. Pravna sigurnost doprinosi optoj sigurnosti drutva. Ogranienjem slobode svakog, sloboda postaje mogua za sve. Kosta avoki: pravo je umee slobode. Vrednosti kojima se pravo slui meusobno se prepliu i popunjuju. Na osnovu normativnih sistema pravo se odreuje kao sistem prinudom zatienih normi od strane drutva/drave kojima se ureuju konfliktni drutveni odnosi radi ostvarenja onih drutvenih vrednosti koje omoguavaju zajedniki ivot ljudi u slobodi i dostojanstvu linosti.

12. Materijalni izvori prava (prethodi pravu) Materijalni izvor prava treba da izrazi poreklo pozitivnog prava i zajedno sa formalnim izvorom prava ini znaajnu problemsku oblast oznaenu kao izvori prava. Re izvor metaforikog je karaktera i treba da ukae neto to je zametak prava, iz ega pravo proistie. Viskovi pod pojmom izvora podrazumeva: prirodne i drutvene procese koji uslovljavaju nastanak pravnih normi; subjekti (dravni i drutveni) koji stvaraju pravne norme i radnje i pravne odredbe u kojima su norme iskazane. Materijalni izvor prava je izvan (pozitivnog) prava postojea okolnost iz koje pozitivno pravo kratkotrajnim dodirom postaje i trajno ostaje prvobitna taka vezivanja. Toma ivanovi kae da se poreklo pozitivnog prava nalazi u kauzalnom iniocu van materije pozitivnog prava. Mogunost prava jeste stanje iz kojeg pozitivno pravo treba da nastane, ali nune ne postaje. U pravnoj knjievnosti, materijalni izvori prava su: ideje, uenja, principi, stavovi, vrednosni principi (sistemi), zahtevi vremena, bioloke-psihike osobine ljudi ili naroda kreativne snage prava. U istoriji teorijsko-pravnog diskursa izvorima se smatraju: pravda, prirodno pravo, drutveni ugovor, pravna svest, drutvena solidarnost. Materijalni izvori prava ne nose u sebi gotovo i celu sadrinu budueg poz. prava. Oni samo podstiu pravo odreene sadrine (prvobitno). injenice ili ideje sadrane u materijalnom izvoru prava moraju dospeti u svest ljudi; to moe biti svest svih, veine ili samo manjine.

13. Pojam i vrste formalnih izvora prava Pod formalnim izvorima prava podrazumevaju se postupci i naini kojima se norme ukljuuju u pravno postojanje ili vaenje. Formalni izvor prava se mora razumeti kao pravna norma uobliena i materijalizovana pravnim aktom. Formalne izvore prava predstavljaju opte pravne norme kao pravila o ponaanju jedne cele, normom pokazane kategorije subjekata prava iji je broj neodreen i naelno neograen. Samo u pravnoj dravi, u kojoj javna vlast dovoljno potuje uspostavljena pravila, mogue je da formalni izvori prava uine branu proizvoljnosti i tiraniji. Njihova civilizacijska svrha je garantovanje individualnih sloboda i pravne sigurnosti graana. Uobiajeni tipovi izvora prava: A) pisani (zakon), B) nepisani (obiaj), C) neposredni (zakon i obiaj), D) nezvanini (obiaj i doktrina). an Karbonije razlikuje: A) osnovne i B) dopunske izvore prava. Ros deli izvore na: A) potpuno objektizovane (zakonodavstvo u najirem smislu), B) delimino objektizovane (obiaj i precedent), C) neobjektizovane (razum). Dosadanja (naa) teorija prava razlikuje: A) dravne, B) nedravne, C) meovite izvore prava. Prema velikim kulturnim sferama: A) pravniki stil, B) vladajua ideologija. Koji e izvori prava postojati u konkretnim dravnopravnim procesima i kakav e biti njihov meusobni odnos zavisi od propisa poz prava. Izvor prava u formalnom smislu, kako god da se shvati, kao pravni akt ili pravna norma ve jeste pozitivnopravni akt prema kojem se ________propisanom uzoru pozitivno pravo puni sadrinom. Najpoznatiji: Anglosaksonski i Evropskokontinentalni izvor prava. 14. Pojam pravne norme Pravna norma je obavezno pravilo (imperativ, zapovest) o ponaanju (dranju, delatnosti, aktivnosti) ljudi u drutvu garantovano dravnim autoritetom. Ona je zatiena sankcijom koju primenjuje dravna sila u sluaju nepotovanja njenog moralnog autoriteta. Pravna norma je heteronomno pravilo obavezuje bez obzira na lini stav onoga kome je upuena. Imperativnost je njena opta osobina ak i kada nije izraena odgovarajuom jezikom formom. Prinudnost pravne norme kao njena karakteristika proistie iz sankcije kao sredstvo kojim drava obezbeuje potovanje iste. Ova karakteristika nije opta jer nisu sve norme snabdevene sankcijom, a u nekim sluajevima ju je mogue sprovesti. Pravnu normu valja razumeti kao depsihologizovanu zapovest, kao propis treba koji je izraz volje da se ljudsko ponaanje usmeri prema predvienom cilju.

15. Struktura pravne norme Pravna norma se moe posmatrati sa logistikog, sadrinskog i funkcionalnog stanovita. Ovi momenti su neodvojivi inei jedinstvo bia pravne norme. 1) Logistika struktura pravne norme utvruje se sa obzirom na injenicu da je norma intelektualna logistika tvorevina koja mora biti materijalizovana da bi bila dostupna ljudskom saznanju. Nju sainjavaju: A) delikt, B) sankcija, C) primarna injenica zahtev u odnosu na koji se prekraj ini (logiki sadraj pravne norme). Na teorijskom planu nju preporuuje Kelzen, a u praksi je primenjena u krivinom zakonodavstvu (pravna obaveza predstavlja uzdravanje od delikta). Kelzen razlikuje dve norme: 1. Uzdravanje (zabranjeno je ubijati) sekundarna, i 2. Primena sankcije u sluaju da prvo traenje nije ispunjeno (ko ubije, kaznie se) primarna (Prva norma sadrana je u drugoj). 2) Sa fokusom prema normi kao tehnici usmeravanja drutvenih odnosa prema eljenom cilju, utvruje se sadrinska struktura pravne norme. Sadrinska struktura slui da se osnovni pravni pojmovi (dispozicija, sankcija i njihove pretpostavke) preiste i utvrde. Sa ovog stanovita, pravna norma sadri dva uslova elementi indikativnog karaktera i dve zapovesti elementi normativnog karaktera. 3) Funkcionalna struktura se pokazuje kao struktura u delovanju. Kao idealna pojava norma je sastavljena iz misli, meusobno povezanih logikoznaenjskim vezama. Zatim i elementi pravne norme kao zasebna bia indikativne ili normativne naravi jesu povezani vezama istog karaktera. Norma je intelektualna pojava po unutranjem svojstvu koje ih ini podesnim da ih razum primi. Upuenost na razum omoguava volji da se sa normom saglasi ili ne. Strukturu norme ine: A) Dispozicija zapovest koja od nekog subjekta zahteva vrenje odreene obaveze B) Pretpostavka dispozicije odreuje uslove koji moraju postojati da bi se dispozicija primenila. C) Sankcija sadri upozorenje kakvo e se zlo naneti za nepotovanje pravila sadrajnog u dispoziciji. D) Pretpostavka sanckije podrazumeva povredu dispozicije, tj. sadri opis injenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za primenu sankcije. estito iveti, nikoga ne vreati, svakome svoje dati.

16. Pretpostavka dispozicije; Pojam i vrste pravnih injenica; Pretpostavke i fikcije Pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji odreuje injenice ili okolnosti koje moraju postojati da bi se dispozicija primenila. U njoj se opisuje zamiljena ili postojea situacija u kojoj ako se subjekt zadesi ili se u njoj ve nalazi, za njega nastupa obaveza da se po pravilu sadranom u dispoziciji ponaa. U isto vreme nastupa i mogunost subjekta ovlaenja za ostvarenje svog prava zahteva (uslovna norma). Pravne injenice su okolnosti i situacije koje dispozicija pretpostavlja sebi. Povodom pravnih injenica, a posredovanjem normi objektivnog prava, ustanovljavaju se, preobraavaju i prestaju pravni odnosi. Dogaaji su pravne injenice ako povodom njih nastupaju pravni odnosi ili promene u njima. Vrste pravnih injenica: 1) Dogaaji A) prirodni (roenje, smrt), B) drutveni (javni interes) 2) Radnje su dogaaji koji su izazvani voljom i svesnom aktivnou. Mogu biti: A) materijalne, B) psihike, C) dozvoljene, D) nedozvoljene, E) namerne, F) nenamerne. Najvanije voljne ljudske radnje su pravni poslovi i pravni akti. Pravne injenice moraju biti izvesno utvrene, izuzetak su fikcije. Pretpostavke su pravno relevantne injenice ili okolnosti koje su optepoznate, oigledne, koje uobiajeno, normalno ili verovatno postoje, ali ne i apsolutno, neminovno u svakom pojedinanom sluaju. Mogu biti: A) oborive (nevinost), B) neoborive (otac deteta). Fikcijama se zamiljaju neka stanja ili okolnosti (kao) postojee iako se zna da ne postoje (poznavanje pravnih propisa). 17. Pojam i vrste dispozicija Dispozicija pravne norme sadri zapovest, kojim se od obaveznog subjekta trai da prema ovlaenom subjektu u predvienoj situaciji izvri svoju obavezu. Ona je obeleje pravne norme u tolikoj meri da se sa njom poistoveuje. Ona vri ureivanje meusobnih odnosa u drutvu rasporeivanjem prava i dunosti meu njegovim lanovima. Dispozitivne dispozicije doputaju slobodu zainteresovanim subjektima da umesto na propisan nain, svoje odnose slobodno urede. Svaka pravna norma sastoji se od dve alterantivne zapovesti koje su sadrane u dispoziciji i sankciji, a subjekt je duan da poslua ili jednu ili drugu. Subjekt e se ponaati po dispoziciji (tj. prvoj primarnoj zapovesti) ukoliko eli da izbegne sankciju. Ako izbegne izvrenje prve, ne moe se izbei izvrenje druge, jer se o njenom izvrenju stara drava. U tom smislu dispozicija je relativna dok je sankcija

apsolutna. Uslovni karakter dispozicije podrazumeva primenu sankcije pod uslovom da doe do prekraja dispozicije. Vrste dispozicija: 1. S obzirom na nain na koji je zapovest u dispoziciji formulisana prema obliku dispozicije mogu biti: nareujue, ovlaujue ili zabranjujue. 2. Dispozicije se dele i po tome da li sadre optu zapovest, koja se odnosi na itav niz sluajeva iste vrste, ili pojedinanu koja se odnosi na konkretan sluaj. 3. Intenzitet zapovesti u dispoziciji razlikuje se po oblastima ili granama prava u zavisnosti od interesa koji se njom titi. Dispozito (lat.) raspored, razmetaj, utvrivanje. Ona vri ureivanje meusobnih odnosa, rasporeivanjem prava i dunosti meu njegovim lanovima u drutvu. 18. Pretpostavka sankcije; Pojam i vrsta delikata Pretpostavka sankcije sadri opis injenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za primenu pravila sadranog u sankciji. Uslov za primenu sankcije je krenje zahteva dispozicije. U dispoziciji (hipotezi) sankcije se anvodi povreda ili prekraj dispozicije za koji pravni poredak vezuje izricanje i primenu sankcije kao posledicu. Samo ono ponaanje za koje pravni poredak vezuje sankciju, koje je dispozicijom pravne norme zabranjeno, jeste delikt. U zavisnosti od dispozicije, delikt se moe izvriti radnjom injenja ili neinjenja. Delikti se najlake razvrstavaju prema granama ili oblastima prava: upravni, disciplinski, meunarodni, vojni, privredni, krivini i graanski. Krivinopravni delikti su krivina dela ija je radnja usmerena na izazivanje posledice bilo koje, a ne nuno zabranjene. Starija zakonodavstva prave razliku izmeu zloina, prestupa i prekraja, dok se danas u veini sistema prekraji izdvajaju kao posebna vrsta delikata. Graanskopravni delikt podrazumeva delatnost kojom se drugom nanosi teta. Postoje ponaanja koja uz drutvenu opasnost prouzrokuju i tetu, pa imaju karakter i krivinih i graanskih delikata. Prekraji u uem smislu su posebna vrsta delikata, koji se oznaavaju kao administrativni, a najee se susreu u oblasti unutranjih poslova. Deliktno sposobno je ono liceija je svest podobna za rasuivanje. Materijalni sastojci delikta su: radnja, posledica te radnje i psihike injenice (motivi i namera).

19. Pravna odgovornost pojam i vrste Pravna odgovornost se definie kao podlonost prekrioca dispozicije sankciji: U krivinom pravu osnov odgovornosti je vinost, krivica ili krivnja. (prekrilac prava u krivinom pravu moe biti izvrioc radnje svesnog ili nesvesnog krivinog dela, kao i sauesnik (podstreka i pomaga). Vinost se definie kao skup psihikih odnosa koje izvrilac treba da ima sa svojim delom uopte da bi bio krivac, tj. podloan sankciji (pretpostavka vinosti je uraunljivost). Dva redovna oblika vinosti su umiljaj i nehat. Umiljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje posledice. Nehat je oblik i stepen vinosti kojim se izraava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu posledice. Na pitanje: Ko odgovara za izvreni delikt?, zamisao o individualnoj odgovornosti oznaie kao podlone sankciji izvrioca radnje, jednog il nekolicinu (saizvrioci) kojom se prouzrokuje posledica, ije izbegavanje norme objektivnog prava zahtevaju, pod odreenim uslovima sauesnika i druga lica koja solidarno odgovaraju sa izvriocem kada je to predvieno zakonom, kao i lice obavezno da nadoknadi tetu koju je poinio drugi. Sauesnik je odgovoran za svoju linu radnju zbog posledice, a da pritom njegova radnja nije uzrok te posledice, on je samo psihiki izvrilac dela. Kada su sankciji podlona lica koja nisu izvrila delikt, ali pripadajui istoj pravnoj zajednici sa prekriocem obaveze stoje u pravom ureenom odnosu, takva odgovornost za delikt koji je uinio drugi uvek je apsolutna i naziva se kolektivnom objektivnom odgovornou. Princip objektivne ili uzrone odgovornosti objanjava se svrhom graansko-pravne sankcije koja se sastoji u naknadi tete i uspostavljanju prvobitnog stanja. Odgovornost za naknadu tete postoji bez obzira na vinost i uraunljivost. Vinost se u ovom sluaju uvaava prilikom odreivanja veliine naknade. Objektivna odgovornost je karakteristina za primitivna drutva i indiktivnog je karaktera. Teorija subjektivne odgovornosti zahteva vinost u pogledu prouzrokovanja tete, su oblici htenja radnje i nebrige o posledicama. Subjektivna odgovornost je civilizacijska. Tekovina i preteno je individualnog karaktera. Stroga odgovornost (u anglosaksonskom pravu) oznaava odgovornost bez krivice ili bar bez dokazivanja krivice. Moderna doktrina razvija se u pravcu zatite potroaa ustanovljavajui ovaj vid odgovornosti u oblasti prometa proizvoda (prehrambenih). Ona samo srozava ugled. Odgovornost je uslov efikasnosti prava i ona ostvaruje njegov smisao.

20. Pojam sankcija Sankcija je normativni element pravne norme, koji joj obezbeuje efikasnost. Kao upozorenje da e se naneti zlo oduzimanjem materijalnog ili duhovnog dobra, ona predstavlja sredstvo uticaja ili dodatni motiv za potovanje norme. Izvrava je drava svojom neotklonom prinudom, tj. fizikom silom. Sankcija se definie kao pravna posledica delikta predviena zakonom koja se izrie od nadlene dravne vlasti zbog izvrenog delikta protiv prekrioca prava, koju e ovaj lino da izdri i koja se izduava neposredno ili posredno u optem interesu. Pojam sankcije ima dva znaenja: 1) normativno ona je sastavi deo ontoloke strukture norme i 2) materijalno koje podrazumeva njeno izricanje i primenu kao materijalno bie sankcije. U graanskom pravu sanckija se sastoji u naknadi tete primenjene neispunjenu obaveze. 21. Vrste sankcija 1. Prema vrstama delikta: A) Krivinopravne (tee: zatvor, novana; lake: upozorenje) B) Neuraunljivost (sankcija je mera bezbednosti) C) Administrativni (novana globa, policijski zatvor) D) Maloletnici (vaspitne mere, maloletniki zatvor) 2. Graansko pravno (kazna se sastoji u naknadi prouzrokovane tete: emotivna (lina), izgubljena (dobit). 3. Prema aktima (materijalizovani psihiki akti sa pravnim normama): A) Ruljivi akti (proizvode pravne posledice, ali se zbog nekih nedostataka mogu ponititi) B) Nitavnost pravnog akta (posledica njegove nezakonitosti u svim oblastima prava) 4. Prema svrsi: A) Retributivne (odmazda prema prekriocu dispozicije, spreavanje vrenja zabranjenih dela ) specijalna i generalna prevencija B) Restitutivne (dovoenje u preanje stanje) naturalna restitucija (vraanje) ili novana naknada prema vrednosti

22. Opte i pojedinane pravne norme Opte i pojedinane norme meu sobom se razlikuju prema broju pravnih situacija koje reguliu, tj. prema opsegu primene. Opte norme su univerzalne s obzirom na adresete subjekte prava kojima su upuene, a apstraktivne (unapred zamiljeni sluajevi) one koje su univerzalne sa obzirom na ponaanje koje se zahteva. Pojedinane norme su upuene tano odreenom subjektu, a konkretne reguliu jedno odreeno ponaanje. Opte norme jesu zapovesti o ponaanju subjekata prava kategorije lica ili ustanova u oznakama vrste odreenim, dakle istorijskim, unapred predvienim situacijama. One vae za sve sluajeve iste vrste koji se ponavljaju. Opta pravna norma, prema broju sluajeva koje obuhvata moe biti: A) Univerzalno opta norma upuuje se svim graanima obuhvaenim jednim dravnopravnim poretkom. B) Delimino opte norme upuuju svoje zahteve uoj klasi ili grupi ljudi koja se odreuje prema geografskom, starosnom, profesionalnom, polnom ili kom drugom kriterijumu. C) Pojedinana pravna norma (individualna, partikularna, posebna) upuuje konkretan zahtev sasvim odreenom subjektu ili subjektima, koji se realno nalazi u jednoj individualnoj situaciji, po pravilu optom pravnom normom unapred zamiljenoj. Pojedinana pravna norma nastaje u procesu primene apstraktne opte norme na konkretan realno postojei pojedinaan sluaj koji je optom normom zamiljen i unapred predvien kao primerak vrste oznaene zajednikim karakteristikama. Pravne praznine predstavljaju stanja, odnose, situacije koje nisu regulisane optom pravnom normom (formalni izvor prava) ali ije se ureivanje pokazuje kao potreba drutvene zajednice. Takvi se sluajevi reguliu pojedinanom normom. 23. Kategorike norme i norme sa relativno neodreenim dispozicijama Pravni poreci sadre norme razliite po intenzitetu, tj. stepenu neodreenosti dispozicije. Razlozi postojanja ovakvih normi: A) jezik kojim se norma izraavaje nesavren, neuporedo siromaniji nego pojmovi koji se misle; B) bitni kvalitet opte pravne norme i njene svrhe. Zahtevajui istu vrstu atraktivnosti u jednakim situacijama, opta norma meu subjekte prava uvodi jednakost kao jednu od vrhovnih pozitivno-pravnih vrednosti. Ako bi se neadaptirana, opta norma besprekorno primenila na sluajeve koji su u osnovi isti, ali u nizu pojedinosti razliiti, njena izvorna vrednost: jednakost kao svrha, preobratila bi se u sopstvenu suprotnost nejednakost (mana opte norme). U okolnostima koje su predoene, dispozicija dakle mora biti delimino neodreena, rastegljiva, postojana, podesna za prilagoavanje u isto vreme.

Neodreenou dispozicije opte norme kao pravnotehikim sredstvom ustanovljava se izvesna mera slobode koja odnosnim subjektima doputa traenje iz dispozicije blie odrede, bilo da se ono odnosi na njegovo sopstveno delanje, bilo na ponaanje kog drugog subjekta. Tipovisredstava kojima se norma ini neodreenom: 1. Pravni standardi (Luki) koji menjaju svoju konkretnu sadrinu zavisno od svakog konkretnog sluaja, a ipak ostaju u sutini isti (opti interes dobar domain). 2. Alternativne dispozicije sa ogranienim izborom doputaju subjektu obaveze da izmeu dva ili vie sasvim odreenih ponaanja izabere jedno kojim e ispuniti svoju obavezu. 3. Dispozitivne dispozicije izvesne drutvene odnose ureuju na odreen nain ovlaujui istovremeno zainteresovane subjekte da njihovu sadrinu promene, ali samo u onoj meri koju dozvoljavaju kategorike norme. 4. Norme sa diskrecionim ovlaenjem nosicoa dravnopravne vlasti dodeljuju nadlenost, koja predstavlja svojevrsno jedinstvo dunosti i ovlaenja da odluuju o pravima i dunostima drugih subjekata. U pravu postoje i strogo odreene dispozicije. Norme sa ovakvim dispozicijama nazivaju se kategorikim. One su poeljne ako su mogue i celishodne. To su dispozicije u kojima je zapovest formulisana sasvim odreenim pojmovima, a to e najee biti oni pojmovi kojima se odreuju tane mere neke koliine, navode se svakojaki nazivi ili detaljno opisuju objekti, povodom kojih pravni odnosi nastaju. 24. Sistemsko vaenje pravnih normi S obzirom na to da je pravni poredak sainjen od mnotva normi, postavlja se pitanje na koji se nain svi njegovi posebni elementi povezuju u sistemsko jedinstvo koje pravno zadovoljava svojom funkcijom. Odgovor se dobija traenjem osnova vaenja svake norme ponaosob, koja ih objedinjuje u sistem poredak. Osnov vaenja svake norme je neka druga, via norma koja daje osnov nioj normi tako to prenosi vlast stvaranja normi i samo usputno odreuje njenu sadrinu. Pravna norma vai ako pripada sistemu vaeih normi iji poredak zasniva ustav kao snani osnovni zakon, tj. ako je doneta na nain koji ustav odobrava i ako na propisan nain nije ukinuta. Tako pravo ima svojstvo da samo sebe stvara, a ovo Kelzen naziva Dinamikom prirodom prava. Formalistiko shvatanje vaenja pravnih normi, bilo da se norma zasniva na predpostavljenoj ili vaeoj osnovnoj normi, teorija je priznaje samo ako one pripadaju sistemu koji je u celini delotvoran.

25. Teritorijalno vaenje pravnih normi Teritorijalno naelo primene prava znai da svaka pravna norma vai u odreenom prostoru. Svojstvo po kojem se fiziko lice vezuje za odreenu teritoriju jeste njegovo dravljanstvo. Stie se roenjem na teritoriji jedne drave, roenjem jednog od roditelja dravljana te drave i priroenjem. Status dravljana ogleda se u sumi prava i obaveza koje pojedinac ima kao pripadnik domaeg dravnopravnog poretka. Teritorijalni princip vaenja normi je tekovina modernog doba. Eksteritorijalnost predstavlja fikciju kojom se zamilja da se neka strana lica nalaze na teritoriji drave iji su dravljani, kao i objekti u kojima stalno obavljaju svoju funkciju ili borave, tako da imaju povlaen poloaj u odnosu na obaveze i akte prinude koje domai poredak normalno zahteva ili ini prema svojim dravljanima. Teritorijalno vaenje pravnih normi u sloenim dravama, saobrazno je naelima na kojma poiva njihovo ureenje, koje se poglavito tie domaaja centralne vlasti i raspodele suvereniteta. Sukob zakona je suprotstavljanje normi razliitog teritorijalnog vaenja koje Kelzen definie kao skup pravnih pravila koja treba da se primene na sukob izmeu dva sistema prava u pogledu sluajeva koji imaju dodira sa vie nego jednom teritorijom (brak izmeu domaih dravljana na stranoj teritoriji). Norme koje u sluaju sukoba zakona treba da se primene u jednoj dravi, jednako mogu biti norme privatnog i norme javnog prava druge drave. Norma prava, vaeeg na teritoriji druge drave, strana je za pravni poredak u kome treba da se primeni samo u pogledu sadrine, a domaa u pogledu osnova njenog vaenja. Uivanje izvesnih prava izmeu stranca i domaina: 1.Jednako dostupna 2.Dostupna strancima ukoliko su ispunjeni odreeni uslovi 3.Prava koja stranci ne mogu dobiti: politika, vojna sluba. Dravljanstvo je laiko-pravna veza lica sa dravom, koja nastaje ili prestaje prema propisima unutranjeg i meunarodnog prava.

26.Vremensko vaenje pravnih normi Opta pravna norma poinje da obavezuje kada akt kojim je doneta stupi na snagu. Npr. zakon se zvanino objavljuje, a potom izvesnog vremena stupa na snagu, samo u posebnim sluajevima zakon moe stupiti na snagu odmah nakon publikacije (kada bi se ostavljanjem vremena za leanje zakona (8dana) osujetila njegova svrha). Stupanje na snagu nije isto to i pravosnanost: ona nastupa ili istekom roka za ispitivanje zakonitosti akta ili donoenjem konkretne odluke koja potvruje njenu zakonitost. Opte normme postaju obavezne odmah poto nastupe predviene pravne injenice ili kada budu konkretizovane pojedinanom normom. Norma prestaje da vai kada sama odredi svoj prestanak vaenja ili ga utrdi hijerarhijski via norma. U nedostatku izriite odredbe, norma prestaje da vai kada na propisan nain bude ukinuta. Pojedinana apstraktna i opta apstraktna norma prestaju da vae najpre izriitim ukidanjem, zatim kada ieznu drutveni odnosi koje su ureivale, tj. predmet regulisanja i na kraju preutnim ukidanjem sadranim u pravilu da novodoneta norma ukida sve predhodne sa suprotnom sadrinom. U sluaju dugotrajnog neprimenjivanja norme vre njeno izobiajavanje. Dva procesa: A) Dugotrajno nepotovanje norme usled ega se stvara navika nevrenja koja dovodi do formiranja svesti o neobaveznosti norme (obino ukidanje postavljene norme). B) Stvaranje obiaja sa sadrinom suprotnom sadrini postavljene norme. Kod obiaja ne postoji vremenski odrediv akt kojim se eliminiu stare ili uvode nove norme. Pravni poredak u celini poinje da vai kada postane efikasan, nasuprot starom, a prestaje kada izgubi svoju efikasnost, nasuprot novom poretku. Formalno, novi pravni poredak poinje svoj ivot donoenjem osnovnog akta Ustava. 27.Pojam i elementi pravnog akta Pravni akt je psihiki proces kojim se stvara pravna norma u celini, njeni pojedini delovi ili uslovi predvieni za primenu pravnih normi, kao i materijalizovana objava proizvedenog sadraja. Pravnim aktom oznaava se akt stvaranja norme, gotova tvorevina, tj. sama pravna norma i njen materijalni izraz. U realnosti pravnog ivota pravni akt se pokazuje u materijalnim radnjama koje ga ostvaruju, dok sa druge strane materijalne radnje se pokazuju kao pravno relevantne jedino ako su utemeljene na pravnim aktima.

Pravni akt se sastoji iz dva elementa: 1) Unutranji (psihiki), 2) Spoljanji (materijalni). Unutranja sadrina norma ili odluka kojom se jedna ili vie pravnih normi stavlja u pokret. Ovaj duhovni sadraj ima dvostruko bivstvo: A) ono koje potie od tvorca kao njegova namera i B) ono koje potie od posmatraa kao njegovo razmevanje. Kao znaenjska struktura i kao sadrina pravnog akta u njegovoj psihikoj egzistenciji, pravna norma se izraava materijalnim aktima: jezikom (govornim i pisanim) ili drugim materijalnim znacima (odrino ili potvrdno klimanje glavom kojim se izraava odluka volje). Pisanim oblikom pravna norma ini saznatljivom i trajnom, te da tako tekst pravne norme, uz navoenje jo nekih sporednih momenata, predstavlja spoljanji element pravnog akta. 28. Forma i sadrina pravnog akta Pravni akt kao duhovnu tvorevinu sadri u sebi pravnu normu, jedan od njenih normativnih elemenata dispoziciju ili sankciju, ili neku izjavu volje za koju pozitivno pravo vezuje primenu jedne ili izvesnog broja normi (psihiki, unutranji). Forma pravnog akta definie se kao skup materijalnih sredstava i postupaka kojima se on stvara i izraava, ili to je u osnovi isto, kao oblik postojanja pravne norme, ili koje druge pojmom akta obuhvaene sadrine (materijalni; spoljanji). Formu pravnog akta odreuju: 1.Nadlenost: obuhvata ovlaenje za stvaranje i primenu prava 2. Postupak za donoenje akta: obuhvata niz odreenja radnji koje tvorac akta u njegovom stvaranju treba da preduzme. On moe biti sloen, dugotrajan, ak i svean (brak) ili moe biti preputen slobodnom izboru stanaka. 3. Materijalizacija se sastoji u preduzimanju materijalnih radnji (telesnih) ili upotrebi drugih sredstava kojima se akt zavrava i ini trajnim. Potovanje svih elemenata forme doprinosi ispravnosti svakog akta ponaosob. Trajan izvor neslaganja spoljnog i unutranjeg elemenata pravnog akta je jezik. Problem jezika se reava uz pomo pravne tehnike (3 definicije): A) Izjednaavanje sa vetinom primene optih propisa na konkretne sluajeve B) Izjednaavanje sa formalnim ostvarenjem prava C) U pojam tehnike ubraja sva sredstva potrebna da sadrina doe do izraaja i primene u obliku pravnih pravila i pravnih akata. Usklaenje forme i sadrine je bitan uslov budue pravne komunikacije. Napori da se stvori samostalna nauna disciplina nomotehnika koja bi izuavala pravilnost i davala uputstva za valjano jeziko uobliavanje pravnih akata.

29.Vrste i hijerarhija pravnih akata Prema glavnoj sadrini pravnog akta ovi mogu biti: A) Akti kojima se stvaraju pravne norme (akti norme) oni mogu biti: 1.Opti, koji sadre i pretstavljaju formalne izvore prava (glavni oblici postojanja prava, tj. postojanja optih normi su: ustav, zakon, podzakonski opti akti, i pod specijalnim reimom, obiaji). 2. Pojedinani, oni stvaraju ili pojedinanu normu: -mogu biti: (u zavisnosti da li sadre ili stvaraju normu u celosti ili samo njene pojedine delove). 3. Potpuni pojedinani pravni akti (norma u celosti) 4. Nepotpuni pojedinani pravni akti (pojedinani delovi) Oblici akata kojima se stvara pojedinana dispozicija su: upravni akti i pravni posao. Oblici kojima se stvara pojedinana sankcija su: sudski akti, dravni akti i (retko) nedravni akt. B) Akti kojima se stvaraju ili ostvaruju izriito predvieni ili pretpostavljeni uslovi za primenu dispozicija nekih normi (akti normativne izjavne volje). C) Vrste pravni akata u formalnom smislu preteno odreuje prvi element forme subjekt nadlean za njegovo donoenje mogu biti: 1. Dravni 2. Nedravni 3. Daljom specijalizacijom unutar svake grupe mogu se dobiti nove vrste iji je donosilac obino oznaen ve nazivom akta. (u sluaju istog tvorca vrstu formalnog akta dopunski odreuje postupak njegovog donoenja). Akti mogu biti jo i: javnopravne i privatnopravne, akte saglasne pravu i protiv pravne, vie i nie... Meu pravnim aktima uspostavlja se hijerarhijski odnos u kojem vai osnovno pravilo da su opti pravni akti vii od pojedinanih, kao kod pravnih normi i pravila koje stvaraju i sadre. Vertikalni poloaj pravnog akta u sistemu prava odreuje njegova pravna snaga. Pravna snaga pravnog akta moe se odrediti kao mera uticaja koju jedan akt vri na druge (od njega nie) akte, i kao mera uticaja koju trpi od dugih (u odnosu na njega) viih akata. Spolja posmatrano, pravni akt ima onoliku snagu kolika je mo organa koji je donosi. Samo jedinstveno i usklaeno pravo moe postii svoju socijalnu svrhu, kao to i samo pravedno pravo moe stei legitimaciju civilizacije i civilizatorske ustanove.

30. Anglosaksonski sistem prava Anglosaksonski tip prava se iz Engleske u kojoj je ponikao, proirio na zemlje engleskog govornog podruja, i u zemljama koje su bile ili su jo uvek pod politikim uticajem Engleske. Poznavanje presuda iz prolosti nuno je ne samo zato to omoguava razumevanje savremenih sudskih odluka, ve zbog toga to ve izreene presude predstavljaju vaee, pozitivno pravo. Jednom doneta odluka suda (precedent) obavezna je u svim buduim istovrsnim sluajevima, pa tako predstavlja izvor prava. Ovo praksom ustanovljeno pravilo poznato je kao zakon precedenta drati se onoga to je ve presueno (neka odluka vai) Smisao izvora odnosi se i na poreklo vaeeg prava ideje i injenice iz kojih pravo stvarno nastaje i neprekidno tee. Najznaajni izvori prava sudska praksa, zakon i obiaj. Englesko pravo sadri: * common law opte (obiajno) pravo * statute law pisano (zakonsko) pravo * equity law sistem pravinog prava i prema nekim miljenjima kanonsko pravo. 2. Statute Law zakonsko pravo Pisano pravo na snazi (statute law) obuhvata zakone koji donosi Parlament, akte Parlamenta koji nisu zakoni i pisane akte upravnih i drugih dravnih organa. U pisane zakone kraljevstva Blekston ubraja zakone, odluke i ukaze koje donosi kraljevsko visoanstvo uz pristanak Gornjeg i Donjeg doma u okupljenom parlamentu. Zakoni se mogu razvrstati u opte i posebne, javne i privatne. One koji objavljuju i objanjavaju cammon law, tanije obiaje to ga ine. One koje u njemu otklanjaju nedostatke. Zakonodavstvo, moe biti suvereno i subordinarno, odnosno autonomno i delegirano. Najznaajniji stariji pisani pravni akti jesu: * klaredonske asize (1166) kojima je preureen krivini postupak i ustanovljeno naelo velike porote * magna charta (1215) pravni akt ustavnog karaktera i * drugi vestminsterski statut (1285) kojim se menja feudalno pravo.

31. Evropskokontinentalni sistem prava Za razliku od anglosaksonskog, evropskokontinentalni, romansko-germanski ili civil law sistem prava temelji se na pisanom, kodifikovanom pravu, koje je rezultat stvaralake uloge zakonodavstva, nadmo pisanog prava svodi obiaj i druge oblike spontanog drutvenog normiranja na pomone izvore prava. Pravni sistem rimske drave, predstavlja najvredniji rasadnik ideja i naela na kojima je evropsko pravo utemeljeno. Jo se najranijom kodifikacijom, zakonom XII tablica, teilo univerzalnim pravnim vrednostima pravnoj sigurnosti i spreavanju zloupotreba prava. Kraj rimske imperije obeleila je jo jedna vredna kodifikacija Justinijanov (i Tribonijanov) corpus iuris civilis iz 533. koji predstavlja nov doprinos sigurnosti u pravnim odnosima. Tumaenje i komentari rimskih tekstova omoguili su razumevanje, spas od zaborava i osavremenjivanje rimskog prava. Na taj nain uspeno je povezivao duh novog doba sa tradicijom prohujalog vremena. Sa razvojem gradova i trgovine, renesansa oivljava ideju prava koja poiva na veri da samo postavljeno pravo moe osigurati vrednosti potrebne drutvu tog vremena. Jer, nasleene slubene zbirke obiajnog prava i kraljevski dekreti nisu vie mogli da zadovolje potrebe graanskog drutva. Suverenost zakona u odnosu na ostale izvore prava praena je u nauci verom u njegovu sveobuhvatnost, preciznost i tehiku podesnost. Tako da zakon personifikuje pozitivno pravo u celini. U evropskokontinentalnom sistemu prava, zakon postaje najznaajnija pisana forma njegovog centralizovanog stvaranja. 3.Sistem pravinog prava Pravino pravo (equity) predstavlja skup pravila koja je pre reforme iz 1873. donosio i primenjivao sud lorda kancelara. Derman kae da: U nekim sluajevima neophodno je ostaviti po strani slovo zakona i slediti ono to razum i pravda zahtevaju, pa je zarad toga pravinost naloena da omeka i ublai strogost prava. Budui da je kralj zatitinik pravde, nadlenost specijalizovanih sudova obuhvatala je ponitavanje nepravednih odluka sudova koji primenjuju opte pravo, odluivanje o osnovanosti uskraivanja pravosua, davanje pomilovanja i reavanje sluajeva za koje nije bio predvien sudski nalog. Sredstvo koje je omoguavalo obraanje kraljevskim sudovima u sluajevima van njihove nadlenosti, kojim se od kralja zahteva pravda naziva se writ.

Kancelar, kraljev zastupnik za pravna pitanja osnov za reenje spornog pitanja kancelar je nalazio u sopstvenom shvatanju pravde i prirodnog prava, ali u odredbama zabranjenog rimskog prava. Mao po malo, ustalila se praksa jednakog odluivanja u istim situacijama, to je dovelo do formiranja pravila pravinosti. Sutinu odnosa izmeu pravinosti i opteg prava izraava naelo equity follows the law (pravinost prati pravo). Njime se naglaava da je svrha pravinog prava da nedostatke tradicionalnog i konzervativnog prava ukloni ili ublai. Glavni sudija poinje da poklanja veu panju obezbeivanju jedinstva i neprotivrenosti svojih odluka, makar to znailo i odstupanje od pravinosti. Reformama iiz 1846. i 1873. sudovi dobijaju ovlaenje da u svojoj nadlenosti primenjuju bilo naela pravinosti, bilo pravila common law-a. 32. Pojam ustava Izvesni zakoni mogu imati veu formalnu snagu i znaajniji predmet regulisanja od ostalih. Takvi zakoni nazivaju se ustavni (osnovni, organski) zakoni ili ustavi. Re ustav potie od latinskog izraza constitutio. Smatra se da je Aristotel uveo razlikovanje izmeu pojmova ustav politeia i zakon nomos. Politeia je za Aristotela najbolji dravni oblik u kojem veina upravlja dravom u optem interesu ali i zajedniko ime za sva dravna ureenja. U starom Rimu razlikovale su se 2 vlasti: * Jedna, koja je donosila obine zakone leges scribere i * Druga, koja se bavila ureivanjem drave sem publicam constituere. Iz pomenute sintagme proizaao je izraz ustav u smislu politikog ustava. LOK ustav zakonodavnog tela je prvi i osnovni akt drutva, na osnovu koga se obezbeuje dalje trajanje njegovog jedinstva pod upravom lica i obavezama zakona koje su, uz saglasnost i sporazum naroda, donela za to ovlaena lica. HOBS osnovni zakon u svakoj dravi je onaj bez ijeg postojanja drava propada i potpuno se raspada. Osnovni zakon je onaj koji podanike obavezuje da odravaju svaku vlast koja je data suverenu, bio suveren monara ili suverena skuptina, bez koje drava ne moe da opstane, kao to je vlast voenja rata i zakljuivanja mira, pravosua, injenja svega to suveren smatra potrebnim za opte dobro. RUSO u njegovoj politikoj teoriji drave osnovni zakon ili ustav nije ugovornog karaktera. To je prvi akt ugovorom ustanovljene suverene vlasti kojim se odreuje oblik vlade. Koristei i sopstvena iskustva u samoorganizovanju politikog ivota aktima ustavnopravne prirode, bive kolonije konstituiu se u samostalne drave donoenjem svojih ustava.

Pojedinani procesi uspostavljanja dravnog identiteta prethode ustanovljavanju. Ustava Konfederacije (ratifikovan 1781) a zatim i slavnog Ustava SAD (1787), koji je sa svojih 7 lanova i 27 amandmana jo uvek na snazi. Ovaj ustav je akt autentinog samokonstituisanja. Znaajan je po tome to je izrazio ideju narodne suverenosti, postavio temelje novom feudalnom sistemu, definisao podelu vlasti, i uinio jasnu razliku izmeu osnovnog i obinih zakona. Pojmom ustava u formalnom smislu obuhvata se njegova najvea pravna snaga. Drugim reima, sve norme dravnopravnog poretka, odnosno akti kojima su donete, dobijaju svoje vaenje od ustava. Ustav u materijalnom smislu odreuje nadlene organe i postupak stvaranja optih pravnih normi, poglavito zakonskih, i samo u izvesnoj meri, koju priroda stvari nalae, njihovu sadrinu, i to pozitivno (naredbama) i negativno (zabranama). U sadrinskoj strukturi ustava uoava se nekoliko sastavnih delova. A)Sveani uvodni deo tzv. preambula u ovom delu se izraavaju politika naela i religijske ili filozofske ideje koje su inspirisale, odnosno kojima se ustavotvorac rukovodio u propisivanju konkretnih ovlaenja i obaveza. B) Normativni deo utvruje se oblik drave, nosilac suverenosti, ustrojstvo vlasti dodeljivanjem imenovanim organima zakonodavne, izvrne i sudske funkcije, teritorijalna organizacija vlasti, socijalno i ekonomsko ureenje i slino. C) Svaki ustav sadri odredbe o sopstvenoj promeni ukoliko se promena ne dozvoljava, zabrana mora biti izriita, a ukoliko se dozvoljava, propis mora biti sasvim odreen u pogledu inicijative, uslova, obima i naina promene. D) Vrednosno teoloki smisao -Naelo ustanvnosti kao i zakonitosti treba da obezbedi dinamiku i strukturnu usaglaenost pravnog poretka sa ustavom. Ustav je temeljno pravilo, pisano ili nepisano, njime se dravna vlast stavlja u granice prava, ogoljena sila pretvara u pravo, pokoravanje u pravnu dunost, samovolja jednih u slobodu svih. 33. Pojam zakona Kao pravilo zakon se najpre odnosi na pravilnost zasnivanja o prirodi i drutvu izazvanu postojanom i nunom vezom meu pojavama (prirodni i drutveni zakon). Ljudski zakon ima: A)ire znaenje. On je sinonim za drutvene norme (obiajne, moralne, religijske). B) Ue znaenje zakon se identifikuje. Usled i autoritet prvih zakona Hamurabijevog, Mojsijevog, Solomonovog zasnivali su se na boanskom autoritetu. Dalju istoriju evolucije pojma zakon obeleava odnos izmeu nomos-a i physis-a sile i pravde, proizvoljnosti i razuma. Dva suprotna stava formulisana su jo u slavnim rimskim izrekama: Ciceron Zakon je najvii razum.

Ulpian to se vladaru svia ima snagu zakona. Dilemu nasleenu iz antike i srednjeg veka novovekovna filozofija i teorija prava u korist dravnog autoriteta. HOBS Svi zakoni pisani ili nepisani dobijaju svoj autoritet i silu od volje drave. Opredeljen pragmatskom ideologijom, liberalizam nastoji da jaz izmeu prirodnog i pozitivnog prava premosti uvrivanjem prirodnih sloboda i prava oveka u autoritativne forme prava. Tako zakon postaje garant univerzalnih vrednosti slobode, jednakosti, sigurnosti i svojine. Moderni pojam zakona je u skladu sa demokratskim naelima naroitom principom podele vlasti, donoenje zakona. Donoenje zakona spada u nadlenost predstavnikih organa. Postupak za donoenje zakona obuhvata: - podnoenje predloga - javnu upravu - glaanje u zakonodavnom telu - publikaciju - stupanje na snagu. Pod zakonom u formalnom smislu razume se pravni akt koji je prema utvrenom postupku postavila i na naroit (svean) nain objavila zakonodavna vlast u dravi. Kao osnovno materijalno svojstvo zakona navodi se njegova optost. U ovom irokom i neodreenom smislu, optost bi se jednako odnosila na predmet regulisanja, vrstu normi i opseg teritorijalnog, personalnog i vremenskog vaenja. U apsolutnom smislu zakon bi bio ono opte pravilo kojim se definie opti interes ili zajedniko dobro, koje se odnosi na sve graane bez razlike, vai na celoj teritoriji drave i za neodreen period vremena. Prema vrstama normi kako su utvrene mogue je da zakon sadri univerzalno opte norme ili delimino opte, partikularne odnosno posebne. Vremensko vaenje zakona koji se uvek donose za odreeni period vremena ili se po svom karakteru mogao primeniti samo jedanput. Starija nemaka struja pravne nauke insistirala je na regulisanju pojedinanih sluajeva. Razlozi za donoenje individualnih zakona uglavnom su dvojaki: 1.Ima predmeta koji se zbog svoje vanosti moraju regulisati zakonom, a ne aktom koje druge vlasti ija je validnost uslovljena zakonskim ovlaenjem. 2.Izuzimanje pojedinanog sluaja od opteg dejstva zakona. Nuna sadrina zakona jeste ustanovljavanje ovlaenja i obaveza pravnih subjekata. RADBRUH: Zakon je zakon tvrdnjom da se zakon mora zasnivati na nekoj vrednosti da bi bio pravo. Vladavina zakona uz princip konstitucionalizma postaje polazno naelo pravne drave, odnosno poretka vlasti u granicama prava.

34. Ubaciti 35. Ugovori kao formalni izvori prava Ugovori su pravni akti koji nastaju viestranom, katkada dvostranom saglasnou volja, pri emu svaku stranu moe sainjavati vie subjekata, kojima se stvaraju pojedinane ili opte pravne norme. Ugovorima se, kao i ostalim pravnim aktima stvaraju apstraktne ili konkretne pravne obaveze i ovlaenja, odnosno zasnivaju, menjaju i gase pravni odnosi. Samo ugovori kojima se stvaraju opte pravne norme, mogu, pod izvesnim uslovima, postati izvori prava. Najznaajniji meu njima su meunarodni i kolektivni ugovori. Kada su u pitanju meunarodni ugovori kao formalni izvori prava, teorija prava mora da odgovori na nekoliko relevantnih pitanja meu kojima su najznaajnija: 1. Pod kojim uslovima ovi ugovori postaju izvor prava. Meunarodni ugovor stupa na snagu, postaje izvor prava, i tako sastavni deo pozitivnog prava postupkom tzv. ratifikacije ili pozakonjenja, to znai prenoenjem sadrine ugovora u zakon kao formalni pravni akt. Ratifikaciji prethodi potpisivanje kojim se potvruje autentinost teksta ugovora. Potpisivanje jo uvek ne stvara ugovornu, ve samo moralnu obavezu, to ukazuje na to da su ratifikacija, kao i rok u kome e se sprovesti diskrecione prirode. 2. Mesto u hijerarhiji izvora prava mesto meunarodnih ugovora u hijerarhiji izvora prava odreuje samo pozitivno pravo, odnosno ustav. Odnos izmeu unutranjeg i meunarodnog prava: A) Ovo dva prava su meusobno povezana predstavljajui delova jednog sistema, s tim da se jednom od njih daje prvenstvo. B) Ako su ova prava po svojoj prirodi razliita pa da tako ne mogu doi u sukob, niti se mogu hijerarhijski povezivati. 36. Dravni opti akti nii od zakona U ovu grupu izvora prava spadaju brajni opti pravni akti (propisi) koje na osnovu ovlaenja ustanovljenih viim pravnim aktima donose razliiti dravni organi. Dravni opti akti nii od zakona sadre opte pravne norme, kao i svi drugi izvori prava, da im je pravna snaga manja nego to je snaga zakona, a odnose se na pravne subjekte koje u buduim pojedinanim situacijama obavezuju na konkretno ponaanje. Donoenje ove vrste pravnih akata, objanjava se sa stanovita ustrojstva drave i njenog funkcionisanja decentralizacijom i dekoncentracijom vlasti, a sa stanovita potreba pravnog ivota svojstvima zakona kao to su optost, sloenost, i sporost zakonodavne procedure.

Najznaajniji podzakonski dravni opti akti jesu: uredbe, statuti, odluke, uputstva, pravno obavezni zakljuci, naredbe i poslovnici. Prema subjektima nadlenim za donoenje dravnih optih pravnih akata niih od zakona, najee se izdvajaju dve grupe. I Akti skuptine (parlamenta) autonomnih i lokalnih predstavnikih tela Meu aktima skuptine, posebno autonomnih i lokalnih predstavnikih tela, najvaniji je statut. Statutom se ureuju najvanija pitanja odnosne zajednice: vrsta, sastav i veza organa zajednice, funkcija koju ostvaruju, delatnsti koje obavljaju izraena u pravima, dunostima i odgovornosti. II Akti izvrenih organa vlasti-vlade i sefa drzave Predstavniko telo donosi zakone, da ih izvrna vlast ( vlada i ef drave) izvrava, a da sudstvo reava pravne sporove. Izvrna vlast je dobila znaajan deo apstraktne i opte normative nadlenosti uglavnom ovlaenjima za donoenje uredbi. Ustavi tako predviaju da ratifikovani meunarodni ugovori, uz dodatne uslove ili bez njih. Imaju veu pravnu snagu nego zakoni ili da imaju istu pravnu snagu kao zakoni. III Osnov njihove obaveznosti i nain primene Meunarodni ugovori svoja prava i obaveze vre neposredno na osnovu ugovora Meunarodni pravni sistem nastoji da oslobodi pojedinca od arbitrarnog i autoritarnog posredovanja drave u njegovom uivanju osnovnih prava, bilo individualnih , bilo kolektivnih