UDC 821.163.41-4.09 Crnjanski M. 821.163.

41-95

PROGRAMSKI ESEJI MILOA CRWANSKOG Gorana Raievi

SAETAK: U radu se govori o esejima i kritikim tekstovima o najpre kwievnim ali i drugim temama, koje je Milo Crwanski pisao u godinama 19191920, a koji, zbog jake programske intoniranosti, ine jednu kompaktnu celinu. KQUNE REI: Milo Crwanski, Prvi svetski rat, sumatraizam, avangarda, ekspresionizam, programi

Izvesno je da bi Milo Crwanski svoju pesniku sudbinu ispunio ak i da su evropski narodi 1914. uspeli da izbegnu zahuktavawe katastrofe koja se razvila do prvog velikog sukoba planetarnih dimenzija. Kako bi, meutim, izgledala umetnost u tom svetu bez ovog dogaaja koji je do usijawa izotrio svest umetnika, pisaca, slikara o promeni kojom su bili zahvaeni, kao i samosvest o vlastitoj poziciji u tom procesu, pitawe je na koje je zapravo potpuno nemogue odgovoriti. Iako su u evropskim umetnostima ve s poetka 20. veka uoqive promene senzibiliteta u Nemakoj u zaetku ekspresionistikog, pre svega slikarskog a onda i kwievnog stilskog pravca, dok u Italiji Marinetijev Manifest futurizma (1909) daje prvi zamah avangardnim pokretima pravu revoluciju u umetnosti izazvali su, ini se, tek vrtlozi Prvog svetskog rata. Iza pobuwenikog manira kao intelektualnog i umetnikog odgovora na ustrojstvo sveta koji je oveanstvo vukao u ponor i ija se agonija predoseala bilo da se ovaj iskazivao u ekspresionizmu, futurizmu, ili u itavom nizu novih izama" nazirala se zapravo jedna oajnika i utopijska ewa za duhovnom i moralnom obnovom oveanstva. Iza ekspresionistike estetike runog, naturalistiki ogoqene stvarnosti oveka u benovskim slikama trule telesnosti razorene tekom boleu, iza totalne negacije svojstvene futurizmu, koji sahrawuje ne samo muzeje i univerzitete nego i celu istoriju oveanstva, iza mucavih dementnih dadaistikih slogovnih ponavqawa u slubi potpunog obesmiqavawa jezika, krije se oajnika potraga oveka za autentinim, istinskim postojawem. Licemernu i filistarski dekadentnu civilizaciju, koja se zaklawa iza isprawenih moralnih i religijskih imperativa i lanih idola, trebalo je iibati mentalnim i umetnikim sredstvima, okirati je, pretvorivi se u weno

264 ogledalo istine: to otkriva Pustu Zemqu koju je Bog ostavio. Zato se ekspresionistika i avangardne umetnosti mogu tumaiti i kao krik oaja nad takvim svetom. Oekujui novu renesansu, koja bi trebalo da nastupi nakon katarzinog ratnog iskustva, pesnici su sebe hteli da vide u mesijanskoj ulozi proroka", svesni pre svega iwenice da pripadaju jednom prelaznom dobu, u kojem umetnost ide ispred ivota i vodi ga. Spremni da sopstvenom rtvom, svojom krvqu, daju zalog buduih istina, oni su heroji koji ne uzmiu pred smru, jer se ona ukazuje kao asniji oblik ivota. Evropska ratita od 1914. do 1918. puna su pesnika, kwievnika, umetnika, od kojih su mnogi u rat umarirali sa oduevqenim borbenim pokliom. S ove ili one strane nali su se u blatwavim rovovima Anatol Frans, Henri Xejms, Gabrijel Danuncio, tefan Georg, Gotfrid Ben, Ernst Jinger, Gijom Apoliner, arl Pegi. Iako je uewe pred Blokovim odlaskom u rat ruski pesnik Gumiqov izrazio reima to je kao ispei slavuja na rawu", i sam je postao vojnik, kao i Majakovski, i Jesewin. A nije se samo futuristima rat inio kao jedina higijena sveta":
Svi smo mi plamen i vatra" u zanosu izvikuje Isidora Dankan. Skrjabin vidi rat kao poslat da prodrma qudske due" i pripremi ih za duhovne stvari", Gandi u Indiji; regrutuje za Engleze Frojd daje sav svoj libido Austrougarskoj", Anri Bergson na jednoj i Maks eler na drugoj strani frontovskog rova veliaju (svaki svoj) sveti rat kao moralnu regeneraciju Evrope". Anarhista Kropotkin i marksista Plehanov su bez dileme uz rat, isto kao i nimalo im slini Rilke, Klodel, id, Prust, Tomas Man ili tefan Georg (Bokan, 1996:19)

Mnogi od wih e poginuti u blatu i krvi evropskih rovova ili e biti pretvoreni u ive mrtvace, kao Trakl, koji je poludeo posle komara bitke kod Grodena i bio opsednut vizijama koje ga nikad nee napustiti" (Palmije, 1995:18). Posle teke povrede glave i ostavi bez oka, francuski pesnik Gijom Apoliner umro je u groznici 1918. (Mitrovi, A., 1983-a:392) Srpski pesnici podelili su uasnu sudbinu svoga naroda, preavi s wime albansku golgotu i gledajui sva wegova stradawa. Smrt se ukazala kao spasewe Milutinu Uskokoviu, a u ratu su okonani i ivoti Uroa Petrovia, Velimira Rajia, Miloa Vidakovia, Vladislava Petkovia Disa i Milutina Bojia. Masovno, svakodnevno stradawe postavqa etika pitawa u prvi plan, ak i u oblasti umetnosti. Jedini moralno ispravan in koji se kao zahtev stavqa pred umetnika je da iskae svoj stav. Kula od slonovae rasprsnula se u paramparad: niko vie nema pravo na utoite, ni pobeeni ni poraeni. Dok jedni pevaju mareve, drugi postavqaju pitawe o smislu. Ne znamo koliko ih je, pred prizorima uasa, doivelo zgaenost nad umetnou, nad sobom i svojom potrebom za umetnikim osmiqavawem postojawa, to je trenutak koji, moda, jedini zaista zasluuje da se nazove apsolutnim nihilizmom. Jedan Srbin, pesnik, austrijski vojnik, u jednoj vojnoj bolnici, deurajui pored epileptinih bolesnika susreo se upravo s takvim trenutkom:

265
Ponavqati kako je rastanak tuan, kako je misao qudska uzviena, kako su zvezde krasne, kako je smrt kao no na kraju dana, sigurna? Ponavqati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stoleima? Zar to nije jo runije nego epilepsija?" (P:142)1

Ovo su rei srpskog pesnika Miloa Crwanskog, kojeg je istorija dovela na poprite rata, gde se kao K. und K vojnik borio na strani onih koji su rukom osvetnike pravde" udarali na wegov narod. Izbegavi da kao austrijski kaplar ode u Srbiju, u vojnoj bolnici na Rijeci provodi 1915. godine est nedeqa, kao Rembo, u paklu" (P:142) sa epileptinim bolesnicima, doivqavajui prvi put zgaenost nad literaturom, posle koje, kako kae, dugo nije pisao pesme. Ipak, iz Velikog rata izala je zbirka pesama Lirika Itake (1919) kao autentini glas modernog Odiseja najtunijeg oveka, po Crwanskom. Najtunijeg zato jer, kako ree jedan drugi kwievnik iste generacije, I tuga je jedna vrsta odbrane." (Andri, 1980:32). Najtunijeg jer je spoznao svet oko sebe, te mu to saznawe do kojeg je doao, gazei u krvi do kolena, daje pravo da se tom svetu naceri u lice.
Nemamo nieg. Ni Boga ni gospodara. Na bog je krv. (Himna")

Da ivi grobqe! Jedino lepo, isto i verno. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mi smo za smrt. (Zdravica")

Neemo pobedu i sjaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mi vie tome ne verujemo, nit ita na svetu potujemo. Nita eqno ne oekujemo, mi nita ne oplakujemo. Nama je dobro. Prokleta pobeda i oduevqewe Da ivi mrwa smrt prezrewe. (Naa elegija")
1 Skraenicom P obeleavaemo izdawe Poezije iz Sabranih dela Miloa Crwanskog iz 1966. godine.

266 Pretvarajui pesniki subjekat ja" u mi", Crwanski se u svojoj prvoj i jedinoj zbirci pesama postavqa u poziciju stvaraoca sa dubokim oseajem generacijske solidarnosti koja proizilazi iz saoseajnosti zajednikog iskustva i pobednika i poraenih. Polarizacija na pobedu i poraz se obesmiqava, jedna istroena civilizacija je ratovala za pobedu, jedan pogreno postavqen svet je ratovao za ideale koji su bili samo prazne slike, rei iza kojih ne stoji nita. Moral pobednika je moral monika kojima je rat legitimni nain ureewa sveta. Sa druge strane stajali su oni koji su kao topovsko meso ili da umru. Licemerni moral predratne Evrope u ratu dobio je oblik ekstremne, sramne groteske:
Postojala su tada dva Bea. Jedan: zdrav, mlad, koji je odlazio na bojita, da se vrati u bolnice, bez ruku, nogu, ili glava. A drugi: bogat, krezubav, kart, zabuant, koji se pario kod kue sa ostavqenim enama. Jedni su ili u smrt najboqi deo stanovnitva a drugi koji su se bogatili na raun wihov okretali su se jo uvek na muziku valsa. To je bila selekcija." (P:154)

Stavqajui se na stranu tune mladosti Evrope, Milo Crwanski za vreme rata, i neposredno po wegovom zavretku, pie stihove pune poricawa i beznaa, ali on ponovo pie. Wegovo je pisawe in borbe, nain pobune protiv preivelog sveta to je milione nedunih gurnuo u smrt. On grdi i psuje" i rui sve oko sebe"2, prkosno propovedajui svoje divqewe negativnim apsolutima" smrti, grobqu, krvi, vealima, jer je u takvom svetu sve neistinito i nedostojno oveka: i ono to se zvalo bogom, i ono to je bilo istina, i ono to je bilo lepo i dobro, i ono to je bila qubav. Kao ratni pesnik"3, Crwanski nije morao da ita ni Trakla ni Bena i Verfela4, ni druge nemake
2 Ovakvim su renikom kritiari poput Branka Lazarevia pisali o Lirici Itake po wenom pojavqivawu, uzbueno se pitajui ta hoe taj gospodin M. C. i sa svojom kwigom, i sa svojim naslovom i sa svojim pesmama?" kad kao pustahija, psuje, grdi, razbija izloge, izvre natpise, mewa imena ulicama, die firme" sa jedne radwe i mee na druge" (Lirika Itake i Komentari, 1993:238) 3 U eseju o Milutinu Bojiu Miodrag Pavlovi govori o ratnom pesniku" kao pojmu koji je stvoren u Prvom svetskom ratu, opredequjui se za tri termina koji bi trebalo da odraavaju pesnikov stav prema ratu kao drutvenoistorijskom dogaaju: ratni pesnici su, prema Pavloviu, oni sa negativnim odnosom prema samom iskustvu rata, patriotski oni koji na rat gledaju kao na pitawe pobede ili poraza (Rupert Bruk, Rilke, Gumiqov, Marineti, Pol Klodel) i istorijski pesnici koji vide rat u okviru ire qudske, ne samo nacionalne, istorijske sheme kao tragediju jednog naroda i onoga koji stoji nasuprot wemu. (Pavlovi, M., 1992:327). Meutim, kao i uvek, ovakve podele su vrlo problematine utoliko to se u nemakoj kwievnosti ve ustalio termin Kriegliteratur za onu ratnu kwievnost koja velia borbe i junatvo" i stoji u opoziciji prema ekspresionizmu: Za razliku od ekspresionizma, ti pisci ne vide u ratu krvavu klanicu, ve ga smatraju nekom vrstom duhovne oluje koja podmlauje krv nacije". (Palmije, 1995:67) 4 Imena ekspresionista Georga Trakla (Georg Trakl, 18871914) i Franca Verfela (Franz Werfel, 18901945) Crwanski pomiwe u svojim belekama sa puta u Pariz objediwenim pod naslovom Pisma iz Pariza (tampana prvi put u zagrebakom asopisu Nova Evropa 1921). U prvom pismu iz Bea Crwanski pie o mladoj austrijskoj lirici: Wine rei su, katkad, teke i hladne, bez latinske ulnosti i boje; ali ovaj je nemaki jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan, kao, nekad, wina pozajmqena gotika. Istina, tome ih je

267 ekspresioniste, da bi doao do saznawa da iz pepela starog treba stvoriti jedan novi svet, niti da okosnicu te duhovne obnove treba da predstavqa umetnost. Osvedoenost u saobraznost umetnikog senzibiliteta na generacijskom nivou udruivala je i u posleratnoj novonastaloj balkanskoj dravi pesnike i kwievnike oko zajednikih nastojawa, pretvarajui ih od bezvernika u vernike, verujue u smislenost i avangardnu ulogu umetnosti koja e oveanstvo i nacije povesti u neko drugaije, boqe sutra. Put do duhovne i moralne obnove oveka iao je paralelno sa skidawem svih slojeva civilizacije. Rusoovska vera u izvornu dobrotu plemenitog divqaka prirodnog" morala, primitivnu lepotu, iskrenu oseajnost, ukazivawe potovawa telesnim i nagonskim porivima, bio je jedan od puteva tragawa za sutinom. Sa druge strane, kroz ekstatina stapawa sa duom sveta", za apsolutom se tragalo u kosmikim visinama. Dok se sa jedne strane Rastko Petrovi klawao telu i wegovoj fiziologiji, kliui raawu, varewu, ulima, objawavajui da su i duhovni i telesni ivot samo dve krajnosti jednog istog nerazluivog i besprimernog mehanizma u ovom ivotu" (Petrovi, R., 1972:93), i govorei ovek je nepreglednosti ivotiwa, to jest zver ije su equsti razjapqene prema beskrajnosti" (Petrovi, R., 1972:95), sa druge, Stanislav Vinaver, Ranko Mladenovi, Sibe Milii su kao gromobrani svemira" oslukivali muziku nebeskih sfera i traili smisao u kosmikoj bezvremenosti. Sudbina Crwanskove Lirike Itake bila je paradigmatian primer atmosfere generacijskog sukoba oeva i dece, starih i novih, sukoba koji se kod nas protegao do sredine 20-ih godina, duboko obeleavajui posleratne kwievne tokove. Programski karakter, borbeni nastup nove umetnosti koju su sami umetnici hteli da odrede, definiu nizom izama", dao je celom ovom periodu avangardni naboj. Piu se manifesti i programi. Milo Crwanski uz pesmu Sumatra" u novoj seriji Srpskog kwievnog glasnika daje i Objawewe 'Sumatre' " (1920), tekst koji i uprkos kwievnim svojstvima zadrava, hoe da ponudi i eksplicitnu pievu poetiku, sumatraizam kao pesniki program. Stanislav Vinaver i Boko Tokin ve po nazivima svojih programa (Manifest ekspresionistike kole" i Ekspresionizam Jugoslovena" 1921) pokazuju koje evropske tradicije oseaju kao sebi bliske. Kada 1934. godine jedan od najaktivnijih kwievnih kritiara meuratnog perioda Milan Bogdanovi bude pisao o uzrocima neuspeha generacije kojoj je pripadao i Milo Crwanski (uz Stanislava Vinavera, Rastka Petrovia, Siba Miliia, Boka Tokina, Ranka Mladenovia), videvi u wihovom pesnitvu samo revoluciju forme, ali ne i odgovarajuu revoluciju u sadrini, pisao je o slomu posleratnog modernizma". Danas kwievni kritiari razliito obeleavaju ovo razdobqe u srpskoj kwievnosti, koristei
nauio Stefan George, uenik Francuza, ali je wihova najnovija lirika, na alost, verujte, daleko nad najnovijom francuskom, ubijenom Apolinerovim kaprisima. Osobito dva imena voleo bih da zabeleim za nas: jedno je Georg Trakl, a drugo Franc Verfel" (Put:14) Iako je verovatno da se sa pesnitvom nemakog ekspresionizma sretao u Beu neposredno pre i za vreme Prvog rata, kasnije e poricati ove uticaje na Liriku Itake.

268 i termine modernizam ili drugi talas modernizma, ekspresionizam (Slobodan . Markovi, R. Vukovi, B. Stojanovi-Pantovi), dok Gojko Tei, insistirajui na polemikom kontekstu vremena izmeu 1920. i 1930, obeleenog izrazitim generacijskim sukobom izmeu mladih" i starih", ovo doba naziva periodom srpske avangarde5. Ma kako ga nazivali, sigurno je da se radi o jednom kompleksnom i nekoherentom razdobqu u meri u kojoj su i nemaki ekspresionizam i evropski avangardni pokreti bili sloene i nemonolitne pojave.6 U ranom stvaralatvu itakoj poeziji i sumatraistikoj estetici (o kojima je moda napisano i najvie kritikih studija u odnosu na celokupan piev opus) uoavana su, pored autentinog pesnikog glasa, i ekspresionistika i avangardna obeleja. U istraivawu pieve poetike, pored interpretacije samih pesama, kqunu ulogu imali su pesniki komentari, ili programski tekstovi: uveno Objawewe 'Sumatre' " (SKG 1920), ali i jedan tekst objavqen u asopisu Misao 1922. godine pod naslovom Za slobodni stih". Iako se radilo o jednoj tipinoj manifestaciji avangardne umetnosti, koja je zbog svoje prirode uvek ispred vremena i prinuena je da samu sebe objawava, komentari su izgleda postali neto inherentno celokupnom Crwanskovom opusu. Smewivawe kwievnosti i govora o kwievnosti, poetike i biografije, jedna je od stalnih osobina koja se rano pojavila, a i u kasnim godinama ponekad je preotimala maha. Ona se, naravno, tokom vremena mewala, kao to se i pisac mewao. Ali izvorno pripada dvadesetim godinama, i zaetak joj je u ranim delima za koja je sam pesnik jednom rekao da su 'mlada, poletna, revolucionarna literatura kao to je bilo i vreme, kao to je bio ivot.' " (Petkovi, 1996:1314) Godine 1919. i 1920. karakteristine su, meutim, za Crwanskovo stvaralatvo po tome to je u ovo vreme pesnik napisao i najvei broj kwievnokritikih tekstova: prikaza kwiga, slikarskih izloaba, koncerata i pozorinih predstava. Iako se tek period od 1922. godine, kada je poela wegova saradwa sa beogradskim novinama Politika i Vreme, pa do Drugog svetskog rata, moe smatrati najplodnijim po broju priloga u dnevnim i periodinim listovima, tekstovi pisani u ovom razdobqu sasvim su drugaije prirode. Mada je i za ovih nepunih dvadeset godina Crwanski povremeno pisao (i to najee povodom prigodnih datuma) tekstove o domaim i stranim kwievnicima, glavnina onoga to je tada ob5 U uvodu kwige Srpska avangarda u polemikom kontekstu dvadesete godine (Novi Sad Beograd 1991) Tei daje i iscrpan pregled upotrebe razliitih terminolokih odrednica za ovaj period. 6 Srdan Bogosavqevi, na primer, tvrdi da se u konglomeratu raznorodnih elemenata koji tvore wegovu ideoloku osnovu" u nemakom ekspresionizmu prepoznaje bar est struja: vitalistika, nihilistika, transcendentalna, etika, aktivistika i parodijska" (Antologija ekspresionistike lirike, 1998:191). Slinog je stava i Radovan Vukovi: Ono to inae karakterie nemaki ekspresionizam, ako se prihvati u najirem znaewu pojma, jeste nejedinstvo koncepcija i sukobqavawe najrazliitijih tewi koje se na kraju mogu svesti na neke zajednike komponente. Jo je sloenija i nejedinstvenija slika ekspresionizma u Jugoslaviji." (Vukovi, 1979:10) O raznorodnosti i brojnosti avangardnih teorija i praksi svedoi ogromna literatura koja pokuava da sredi ovu nekonzistentnu grau i uoi neke zajednike osobine i ponavqane pravilnosti.

269 javio u tampi pripada domenu iste urnalistike. Pored putopisnih reportaa i kwievnih polemika, Crwanski je kao inovnik jugoslovenskih poslanstava pisao i politike izvetaje i, uopte, kao uesnik i pratilac drutvenih zbivawa, bavio se razliitim istorijsko-politikim temama. Tekstovi o kwievnosti i umetnosti pisani poratnih godina do pievog odlaska u Pariz 1921. godine, ukazuju nam se kao znaajni zato to ih moemo smatrati programskima zbog toga to je gotovo u svima izrazito naglaena autorova potreba da objavi dolazak nove umetnosti. Bilo da kritikuje ili hvali, Crwanski govori sa stanovita novih i mladih, koji stvaraju novu umetnost i duboko su svesni svoje misionarske uloge, zadatka koji treba da ispune: da iz korena promene staru estetiku, da novom formom i sadrajima istisnu preivele tradicije. ini se da je tek u jednoj sintetikoj analizi svih ovih tekstova mogue doi do odgovora gde je pravo mesto Miloa Crwanskog u kontekstu srpske i evropske kwievnosti posle Prvog svetskog rata i preciznije odgovoriti na pitawa koji su to ekspresionistiki a koji avangardni elementi koje je na pesnik prihvatao, odnosno odbacivao. Tek iz ovih tekstova uzetih u celini mogue je stei dubqi uvid u odnos Crwanskog prema kwievnoj tradiciji, u kojem je, verujemo, kqu wegove rane poetike. Prve eseje prikaze novih kwiga, pozorinih predstava, slikarskih izloaba, koncerata poeo je Crwanski da objavquje 1919. godine u zagrebakim listovima Savremenik (19171919) i Kwievni jug (1919)7, u kojima je prvi put tampan najvei broj pesama koje e saiwavati zbirku Lirika Itake. Takoe, Crwanski je dosta tekstova tampao u beogradskom asopisu Dan, koji je sam pokrenuo sa Ilijom Petroviem, i iji je urednik bio8. U beogradskoj Demokratiji objavio je etiri teksta o slikarskim izlobama i jedan o ruskom baletu9. Esej Vojvodini"
7 U Savremeniku je objavqen zapravo samo jedan tekst sa naslovom Komedija" posveen glumici gi Mihiiki" (1919, H br. 78), dok je u Kwievnom jugu iste godine objavqeno trinaest Crwanskovih tekstova. Pored Nekrologa Adiju" i teksta o Novim Maarima", Crwanski je napisao prikaze Andrievog Ex ponta i kwiga Riste Odavia (Zvuci ruske lire), Miloa uria (Mozaik), Dragoquba Obradovia (Senke Sutona), Frawe Markovia (Kohan i Vlasta), Stanojla Dimitrijevia (Srpska zvezda), kao i prevedenog dela Jen-Petera Jakobsena (Niels Lyhne) i nove kwige Anrija Barbisa (L'Enfer). U ovom asopisu Crwanski je pisao i o novom beogradskom listu Novi Pokret, izvetavao iz Beograda sa obeleavawa petogodiwice Skerlieve smrti, kao i o beogradskom koncertu eliste J. Mokrawca. 8 Bili su to prikazi kwiga (esto nepotpisani, odnosno sa pseudonimom Anonimus) izvesnog Polimca-Jeftovia (Sjeawe na otaxbinu), Dinka imunovia (Mladi dani) i Qubomira Micia (Ritmi mojih slutwi). Tu je i jedan (nepotpisani) izvetaj sa diskusije u Matici srpskoj: Danawa jugoslovenska kwievnost i uloga joj u drutvu", beleka o asopisu Plamen, kao i tekstovi posveeni umetnosti: dvema kwigama Koste Strajnia (I. Metrovi i Srpske zadubine), slikarima Milou Goluboviu (1919) i Petru Dobroviu (1920), zatim prikaz predstave Narodnog pozorita Kradqivac Anrija Bernstena, esej posveen novosadskoj glumici Milki Markovi, izvetaj sa beogradskog koncerta operskog pevaa Nikole Zeca i tekst o godiwici smrti St. St. Mokrawca. 9 God. 1919. o izlobama Paka Vuetia, ratnih slikara", Grupe umetnika", a 1920. o izlobi Petra Dobrovia.

270 i tekst o Ivi Andriu objavqeni su 1919. u novosadskom Jedinstvu. uvena Sumatra" praena Objawewem" pojavila se 1920. u etvrtom broju nove serije Srpskog kwievnog glasnika, a iste godine, odgovorom na anketu Linost i delo", poiwe i Crwanskova saradwa sa asopisom Misao. Iako je jedan od kqunih programskih tekstova Za slobodni stih" objavqen u ovom listu tek 1922, on im pripada ne samo po tematskoj srodnosti, odnosno prema problemima koje obrauje, nego i stoga to postoji svedoewe da je napisan dve godine ranije.10 Zato e i ovaj tekst biti razmatran u okviru obeleenog korpusa. Svakako, nisu svi tekstovi iz 1919. i 1920. podjednako vani u analizi rane esejistike Miloa Crwanskog, koja obiluje autopoetikim uvidima. Oni se meusobno veoma razlikuju, od duine (ima lanaka, ili moda boqe rei beleaka, od svega nekoliko redova) do esejistikih kvaliteta. Ipak, uzeti zajedno, oni ostavqaju jedan celovit utisak, bez kojeg je nemogue razjasniti neka pitawa koja ostaju otvorena ako se proitaju samo dva najpoznatija programska teksta: Objawewe 'Sumatre' " i Za slobodan stih". U jednom intervjuu iz 1970, koji je na Radio-Beogradu dao Pavlu Zoriu, Crwanski je svoju poeziju nazvao posleratnom"11, to se da tumaiti kao insistirawe pievo da je inspiraciju mnogo vie dobijao iz ivota nego iz kwievnosti. Sa jedne strane, ovakav stav razumqiv je s obzirom na intenzitet dejstva svetskog rata kao granine egzistencijalne situacije12, ali, sa druge, ne treba zaboraviti ni izvesno, tipino avangardno, odbacivawe uticaja prethodnih tradicija kojem je pisac tokom celog ivota bio izgleda vrlo sklon. Ja sam oduvek bio sam sebi predak" rei e u svojim Komentarima za Liriku Itake" (P:111). O antitradicionalizmu Crwanskove posleratne poezije napisan je velik broj studija. Da li se zapravo radilo o radikalnom i totalnom odbacivawu prolosti i nasleenih vrednosti, ili se iza ove mladalake nihilistike pobune kriju mnogo kompleksniji odgovori, pitawa su na koja se ne moe odgovoriti bez sintetikog uvida u piev posleratni opus. Patriotizam osporavawa iluzije oeva Ve nakon pojavqivawa, 1919. godine u izdawu Izdavake kwiare Svetislava B. Cvijanovia, Lirika Itake izazavala je burne reakcije i
10 U biografiji Miloa Crwanskog Radovan Popovi navodi pismo koje je pisac uputio Ivu Andriu 25. februara 1922: Jedi me to 'Misao' tampa lanke, koje sam joj dao pre dve godine" i objawava: Razqutilo ga je objavqivawe eseja 'Za slobodni', koji je davno poslao Simi Panduroviu, uredniku 'Misli', a sada ga je pustio dr Ranko Mladenovi." (Popovi, 1993:65) 11 Moja poezija je ono to bi se moglo oznaiti posleratna. Jedna vena melanholija koja se javqa u svakom oveku, u svakoj zemqi posle rata". (E, ) 12 U Hiperborejcima Crwanski kae: Meni je prvi svetski rat pokvario ivot i mladost, pa saaqevam, i volim, sve one, koji su uestvovali u prvom svetskom ratu." (H, :95)

271 otre polemike meu kritiarima, moda najvie zbog negatorski intoniranog patriotizma prvog, vidovdanskog" ciklusa ove zbirke, koji je drastino odstupao od ekstatinog i retorinog tona poratne rodoqubive poezije pisane u duhu Duievih Carskih soneta. Branko Lazarevi u svojoj kritici nije propustio da ukae na iwenicu kako je mladom pesniku vidovdanska etika" zasmetala najvie u doba najuasnijih ratnih godina i najtee srpske katastrofe, aludirajui na Crwanskovo ratovawe na pogrenoj strani i dovodei u pitawe wegov patriotizam, ako ne i pravo da pie.13 Detronizacija rodoqubivog arsenala predratne poezije Duia i Rakia, tog kako ga je Vinaver video reklamatorskog" prizivawa srpske sredwevekovne slave, sjaja srpskih dvorova, vladara i velmoa14, brawena je kasnije u srpskoj kritici kao tipian ekspresionistiki, ili avangardistiki gest dehijerarhizacije kulture, kao antitradicionalistika pobuna, snano socijalno intonirana, ili ak kao pokuaj redefinisawa pojma nacije.15
O Bali, i Duanu Silnom, da umukne krik Vlastela, vojvode, despoti
13 Kako nema suda ni puta u republici duha, on se, kao onaj pijani Banaanin iz prie, uspeo da baci na sve. Prvo mu je smetala Vidovdanska Etika, i to mu je naroito smetala negde izmeu 1916. i 1918. godine, i bacio se, kao ona majka detiwim pelenama na zvezde, pravcem na wene oltare. Ali kako je ta etika velika i kako je Metrovi napravio jo veom i, zajedno sa narodnom pesmom, dao joj i estetiku, i kako joj je, uz to, narod dao, ba u tim godinama, i filozofiju, to je Gospodin Crwanski, u ruewu i izvrtawu wene vrednosti, uspeo sebe, i bez borbe, pravce na lea da izvrne." (Lirika Itake i komentari, 1993:238) 14 Govorei o vizantijskim motivima u poeziji predratne pesnike generacije sa Rakiem i Duiem na elu, Vinaver kae da su oni uvek hteli da dokau da mi neto vredimo ve i po tome to smo nekada toliko vredeli i nekada bili tako moni i tako blistavi. Dui je u ovome stilu izmiqao svoje carske fantazije. One nisu niukoliko potekle iz duha onoga vremena, ili iz kritinog ili intuitivnog pogleda danawice na ta vremena. Dui je zamiqao jednu prolost kojom bi se mogao pohvaliti pred strancima, pa i pred roenim svojim narodom. To nije bila autentina prolost nego jedna reklamna prolost. Tako je Dui izmislio da je glavna briga carice na dvoru cara Duana bila da primeti jednu boru brige u pogledu Silnoga Cara. Tako je Dui komponovao itav niz motiva iz kojih se vidi sjaj, blesak, pa ako hoete i to da smo mi bili mnogo otmeniji nego drugi." (Vinaver, 1971:290) Sliku razvratne, dekadentne Vizantije, onaj bludnica raj", ini se da Crwanski ipak nije mogao da dobije iz Duievih parnasovskih prizora sklada i bogatstva sredwevekovnih dvoraca. Stoga se ini da je autor vidovdanske lirike mnogo vie imao u vidu poeziju Milutina Bojia, koji u svojoj poeziji a naroito u svojoj drami u stihovima Kraqeva jesen" (1912) ne slavi otmenost srpskog sredwevekovnog vizantinizma, nego ga ovaj opiwava kao dekadentstvo proeto strastima, na nain na koji su Eros i krvoprolie u liku Salome opiwavali Oskara Vajlda. U tom smislu, ako se Bojieva poezija shvati kao jedan vid obesveewa" nacionalnog mita (Konstantinovi, R., 1983, :238), onda se ni Crwanskov vidovdanski ciklus ne moe smatrati prvim blasfeminim krikom pobune protiv nacionalnih tradicija, iako su wegovi motivi detronizacije, posle ratnog iskustva koje je nametnulo jednu vrstu socijalnog angamana, sasvim drugaije prirode. 15 A. Petrov u svojoj studiji Poezija Crwanskog i srpsko pesnitvo kae da u vidovdanskom ciklusu, a posebno u pesmi Spomen Principu" diferencijalna karakteristika nacije nije ni nacionalno oseawe, ni jezik, ni kultura, ve preteno socijalne i egzistencijalne karakteristike." (Petrov, 1988:51)

272
behu sram. Hajdukoj krvi nek se ori cik, ubici dite Vidovdanski hram. (Spomenik Principu") Otac mi je sebar to na toku cvili, a ker mi glou vuci A to je meni do velmoa u svili, sa sokolom na ruci? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ba nita me za crkve dua ne boli, za silnoga cara dom. Za grke ikone polegua golih u robovskom hramu mom. Nisam ja za srebro ni za zlato plako, niti za Duanov sjaj. Ne bih ja rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj. (Vojnika pesma")

Nesporno je da se Crwanski, kao pripadnik najnovijih", i eksplicitno deklarie kao pripadnik kwievne levice16 i otuda se doista pesnikovo redefinisawe nacije moe tumaiti u svetlu socijalnog, ako ne i klasnog protesta. Piui o Ivi Andriu u novosadskom Jedinstvu 1919, Crwanski zaetke svoje srpske nacije vidi tek na poetku 19. veka, u krvavim narodnim ustancima protiv otomanskih silnika. Wihov voa Karaore je hajduk, a ne feudalni velmoa plave krvi, i deli sudbinu tog naroda:
U ovim zapisima to su pesme, u ovim pesmama to su zapisi nema nacionalnih soneta, u kojima se slave carski dvori nai puni vizantijske bludi, isto take, kao to su je svud donosile sa sobom keri Komnenove i Paleologove carevine Andrieva nacionalnost je tiha i skromna patwa onih to su umirali na kocu, a ne onih to su oblaili sjajne oklope. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ni on (Andri) nije nacionalan ako je nacionalnost ono to u Parizu orfeumske dame polugole pevaju Marseqensku, ili ako je nacionalnost seqakom srpskom vojniku pevati o carevima to su iveli u lovu, u prequbi i dvorskim spletkama i ubistvima. Treba da se zna da naa nacionalnost poiwe sa Karaorem; sve drugo je lana tradicija. (E, :280)17
16 U Objawewu 'Sumatre' ": Veina nas, iako se nalazimo na politikoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dunosti, koje poeziji, kod nas, qudi bez oseawa za umetnost, a prepuni sociolokog samoqubqa, tako esto nameu (kurz. G. R.)." (E, :18) 17 U odmeravawu Crwanskovog mladalakog leviarstva i socijalnog angamana treba pomenuti ideje koje je desetak godina kasnije pisac iskazao u svom eseju o Vodu (Vod", Vreme 1934), u kojem se tvrdi da je Prvi srpski ustanak podignut duom naro-

273 Vidovdanske pesme" su zaista donele vrednosni preokret koji je svakako imao mnogostruke izvore: od linog iskustva kojim je pesnik doiveo rat ne kao stranicu slavne istorije, katalog slavnih bitaka i carskih dinastija, nego kao krvavi pir gospode za koju ratuje obian mali ovek. Otuda se shvatawe istorije kod Crwanskog moe shvatiti kao brehtovska promena take gledita koju gotovo pola veka kasnije najpreciznije iskazuje Majka Hrabrost u istoimenoj drami pisca koji je svoje prethodnike imao upravo meu ekspresionistima:
PUKOVSKI SVETENIK: Sad sahrawuju vojskovou. Ovo je istorijski trenutak. MAJKA HRABROST: Meni je istorijski trenutak to su mi ker ranili u oko (Breht, 1990:78)

Istorija je individualizovana kao lina tragedija, kao humani krik protesta nad svakom pojedinanom smru. Shodno tome, i poezija koju peva o toj tragediji ne moe se pisati uglaenim, doteranim stihovima sa rimom. I pesnika forma treba da bude erupcija bunta, neposredni nepreraeni krik uasa nad stradawem. Pravi stradalnik kojem treba odati poast je mali ovek, seqak, teak, i neukusno je wegovom stradalnitvu pevati u duhu Duievih Carskih soneta. U kritici kwige Miloa uria Mozaik Crwanski kae:
Ali sad niu soneti, uglaeni feudalni ditirambi, a to nije ekstaza, ne, to je alosna i svesna igra krvqu. Treba stati. Topola ne zna za sonete. Bolno je, prebolno da se umesto jadnog, stranog, neizmerno napaenog solunca" pevaju neke velmoe i to u trofealnom heredijskom artizmu. To je uvreda za Topolu, za one koji su preli, arbanake gore i koji malo mare za ta silna velika poetna slova, za Nirvane", Lavre" i Kosovske Madone". Ako je do kole, onda je boqa Jakieva grevita kola, nego elegantna kola Rakieva. (E, :300)

Ve u ovim redovima nasluuje se jedan od kqunih Crwanskovih estetikih kriterijuma, koji se, naroito u sluaju ovakve rodoqubive, ratne poezije, moe smatrati i etikim merilom. Princip iskreno proivqenog oseawa nasuprot klasiarskom naelu imitatorstva i mimetikog pevawa prema definisanom merilu uzora, iskazuje se za Crwanskog upravo u stavu prema patriotskom pesnitvu kao dvostruko neprihvatqiv: u smislu izrazitog ekspresionistikog i avangardistikog antiepigonskog impulsa, raskida sa prethodeom tradicijom, ali sa druge strane kao nemoralni in onih koji su sa bezbedne distance posmatrali uas i sada pevaju nacionalne" slavopojke:
Vidim bednog krvavog vojnika, kako umire po leinama kowa i po blatu i vidim pesnika, kako ga iz svoje sobe gleda i pie o wemu u znoju lica svoga sonete.
da" i voqom voa" i da neposredni motivi ustanika nisu bili prevashodno socijalni. Srbi su pod Karaorem digli ustanak, tvrdi Crwanski, jer je uprkos vekovnom nepostojawu srpske drave u narodu postojala i opstala ideja nacije i drave: Bunu na dahije nije digao stomak, ve tradicije." (E, :189)

274
Treba stati. Ovo nije hteo Skerli, ni mnogo delikatniji B. Popovi. Gadna bee naa nacionalna lirika puna alkohola, ali je ova svesna, cizelirana poezija heroizma jo gadnija. Vojska bee seqak, a seqak se ne moe naslagati u Mozaik. I biti nacionalan nije obligatno, ali ko peva o krvi i to kao Simonides u uglaenom stilu, treba da zna da je isti Simonides bio i sam med krvavim Lakedemoncima. Kosovo 1915. nije feudalno Kosovo propasti carske. I ne moe u sonete. Na heroizam je heroizam patwe i ekstaze, ali nije heroizam lemova, perjanica i mozaika Zar u poeziji nema odgovornosti i stida? (E, :300301)

Odnos Crwanskog kao pesnika Lirike Itake prema prolosti se, meutim, ne moe tumaiti kao avangardistiko totalno poricawe u kojem stradaju sve tradicije, niti kao izraz jednog klasnog ili ire gledano optehumanistikog stava. Priroda itake pobune ukazuje se kao sloen protest estetiko-etike provenijencije, ali i kao vid jednog duboko linog obrauna. Oceubistvo" nove umetnike estetike jeste obraun sa drutvenim tradicijama, ali i sa unutrawim iluzijama i uverewima koje nasleujemo po pripadnosti naciji i tlu sa kojeg smo potekli. Za moj kwievni poetak i razvoj, bitna je bila velika qubav prema srpskoj kwievnosti, koja je bila posledica mog roewa na severnoj granici naeg naroda." Ponavqa Crwanski vie puta u svojim posleratnim intervjuima, zakquujui: Za mene je literarni rad, u mojoj mladosti, bila neka vrsta nacionalne dunosti." (E, :475, 485) italac Miloa Crwanskog, i to ne samo zbog ovih izjava, mora imati u vidu da je vidovdanska etika" za preanina Miloa Crwanskog mnogo vie od rakievskog i duievskog predratnog patriotizma. Kada u Groteski" peva:
U hramu nad Miloem i Markom uokvirte zlatom na oltaru arkom peate plave i rumene, ute i crne i arene. Peate plave i rumene, ute i crne i arene, qubiaste i zelene. Peate ustava i prava, zakona i tatuta, privilegija hiqadu puta, obeawa i fermana, pohvala sa svih strana, naroda mog: da vidi Bog.

Crwanski se samoironino razraunava sa vlastitim zanosima koje su mu usaivali oevi i sami wihove rtve.18 Iza ovih redova sa18 U jednom intervjuu iz 1974. godine Crwanski kae: Pamtim oca u Ilanxi, kad je itao uvodne lanke Svetozara Miletia, prepisku Svetozara Markovia, ratni dnevnik Pere Todorovia. Kad je umro ostao mi je iza wega pun sanduk raznih kwiga i mnoga godita Zastave i Branika. Sva ta literatura ostavila je u meni duboke tragove: otac me

275 gledava se ne samo kritika predratnih poetskih mitova nego pre svega jedan samoironini ali i samosaaqivi odnos prema vlastitom graniarskom patriotizmu i wegovom dekoru crkvenih litija i Duanovih slika, koji se nije mewao od Memoara Jakova Igwatovia do Dnevnika o arnojeviu (mada sad u jednom ironinom kquu saobraznom vidovdanskom buntovnitvu)19. Tu stalnu napetost, opreku koja se razvija izmeu opsesivne preanske ewe za Srbijom, kojom je od najranijeg detiwstva bio zadojen20, i koja je duboko obeleila kako wegovo delo tako i wegov ivot, i sa druge strane wegovog kritikog, podsmevakog odnosa prema svojim precima i samom sebi nagoveten u Lirici Itake, ali moda mnogo eksplicitnije izraen pola veka kasnije u pievim Komentarima mogue je razumeti samo iznutra", tragom zanosa, borbi i snova ovog dela srpskog naroda odvojenog u istoriji od svoje matice. To je narod buna i ratnika, ali i narod rodoqubaca", koji je posle poraza 1848. pevao ode Frawi Josifu, i koji je tako lakoverno i lano iskupqivao svoja istorijska poniewa teei se svojom prolou, privilegijama i statutima, odlukama narodno-crkvenih sabora. Kad se borba pretvorila u mit, istorija u ikonografiju, letargini samozadovoqni patriotizam wegovih vojvoanskih Srba ukazao se mladom Milou Crwanskom u svoj svojoj besmislenosti i ispraznosti pred inom jednog drugog mladog oveka koji je, dajui u zalog vlastiti ivot, rukom koja nije zadrhtala"21 (P:131), dao sebi za pravo da se umea u istoriju. Iz dremea u koji su ga uquqkivali oevi svojim priama: otac Panta koji ga je kqukao istorijom Vojvoana, privilegijama naje prosto kqukao istorijom Vojvoana, privilegijama Srba, priama o naim pravima" (E, :587588) I uiteqa Beria, iz temivarske osnovne kole, sea se Crwanski kao nekoga ko je acima govorio i o naim privilegijama i statutima" (P:113) 19 Opisujui svoj boravak u Peti 40-ih godina 19. veka, Jakov Igwatovi u svojim Memoarima pie: J. Milovuk bio je trgovac u Peti, na 'Ruinoj pijaci', znam da je prodavao srpske kwige i slike srpskih junaka. Tu sam video Duana, Requ Krilatog, Obilia, Kneza Lazara. ini se da je mala stvar, ali te slike svakog su Srpia u tuoj oazi uspavqivale. Te slike su u stranama prole kroz duh i srce srpsko" (Igwatovi, , 1969:398) U Dnevniku o arnojeviu, posle rata, opet se vade i prae slike cara Duana" (Pr: 84), a Rajieve tetke, kitei je, nadaju se da e se wihov neak ponovo nasmejati. 20 U eseju o Vodu" (1934) Crwanski o Srbiji vojvoanskih Srba pie kao o groznici i bolnoj halucinaciji": Nikada, ili tek u posledwih dekadentnih generacija pred Prvi svetski rat, za na narod, nije postojala Austrija. Ona je bogatstvom, ili uniformama, mogla kupiti nekoliko stotina dua, pa moda i hiqada, ali nije mogla da ugui tu svest o Srbiji, itavog jednog naroda, jo od vremena velikih seoba i Brankovia lanog" despota. U svim austrijskim ratovima protiv Turaka, u svim narodnim poslovima, kroz ceo 18. vek, postoji jasno i plahovito ta Srbija u glavama kao groznica i bolna halucinacija. Ne samo u posledwim Brankoviima, Bakiima i Jakiima, Tekelijama i Rakoviima, nego i u toj vojnikoj masi graniara i naseqenika, svaki komad gorkog hleba, svaki obiaj, svaki praznik osvetqen je tim tradicijama. Neprekidne decenije nesrea i nemira seqakawa i zamiqenih Srbija. (E, :188189). 21 Fascinacija linou Gavrila Principa izgleda da se provlaila kroz ceo ivot Miloa Crwanskog: u nevelikoj biblioteci koju je pisac vukao za sobom u svojim selidbama sauvana je kwiica iz 1926. godine Princip o sebi, koja je sadravala niz stenografskih beleaka dr Martina Papenhajma iz razgovora koje je vodio sa Principom. Crwanski je takoe posedovao istu kwigu u nemakom originalu. (Vid. Svetlana Jani: Katalog line biblioteke Miloa Crwanskog, Beograd 1995)

276 eg naroda, statutima, priama o naim politikim pravima" (P:110) i temivarskog uiteqa Beria, koji je acima govorio o naim privilegijama i statutima" (P:113) Crwanskog, bekog dendija, probudio je jedan mladi ovek ije je ime sastavqeno od imena princa i arhangela" (P:132). U potovawu koje je Crwanski izrazio prema Gavrilu Principu otkriva se zapravo da pesnik Lirike Itake ne izneverava izvorna naela vidovdanske etike": spremnost na rtvu za vie ciqeve, asna smrt umesto sramnog, ropskog ivota to je ono to je Lazarevo opredeqewe za carstvo nebesko ostavilo u kolektivnoj svesti srpskog naroda. Kosovski vidovdanski mit je Principov in, ne samo po simbolinom izboru najsvetijeg srpskog praznika, vratio svom izvornom znaewu. Ono protiv ega se Crwanski buni su od pravih vrednosti ispraweni dekorativni ostaci kosovske etike", kojom se posle ratne klanice kite i potkusuruju oni koji su najmawe na to imali pravo. Velelepna zamisao Metrovievog kosovskog hrama ne odgovara jednoj novoj tragediji srpskog naroda zapoetoj na Vidovdan 1914. godine. Ali, tek u kontekstu Komentara postaje jasno koliko je obraunavawe sa isprawenim mitom" bilo u isto vreme i obraunavawe sa preanskom uquqkanou slavnom prolou, praznom retorikom preanskih Srba, i samim sobom.22 Taj ambivalentni, sloeni odnos Crwanskog prema vlastitom zaviaju i prema svojoj preanskoj sabrai moda je uoqiviji u poreewu sa jednom linijom duievsko-rakievske poezije koja je nastajala upravo u dijaspori", i koju je u osvit Velikog rata pisao Veqko Petrovi. Ne treba zaboraviti da je ovaj vojvoanski pesnik bio prvi koji je prema svojoj rodnoj grudi, zemqi burjana i draa", iskazao dvostruki, konfliktan odnos qubavi i mrwe, i koji je, upravo u niim socijalnim slojevima, u seqaku, teaku-mueniku ali i tvorcu, video
22 Opisujui Vidovdan 1914. Crwanski se sea Bea, zabluda kako svog tako i drugih slovenskih naroda pod Austrougarskom, ali i svojih vlastitih: Pri poetku HH veka na narod je bio zaostao u HH veku. Partije su prevakale ideologiju Jovana Ristia, Svetozara Miletia, Starevia, Natka Nodila. Ciq nae politike akcije, obino, bila je neka pokrajinska autonomija. Iz tog prijatnog, austrijskog dremea tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucwima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda. Politikom akcijom naih studenata u Beu, tada, upravqalo je studentsko udruewe Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga. Uglavnom, prema idejama Masarika. Od nas se trailo samo toliko: da uestvujemo u demonstracijama, i traimo otvarawe jednog univerziteta za Slovence, u Trstu Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali ni pojma. Za Vidovdan, udruewe je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama tatparka. Uvee je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je odran pre podne, ali taj bal se nee vie moi odrati, nikada. Meni su bili dodelili patriotsku, i teku, dunost da na prve zvuke umilnog bekog valsa, ponem da okreem oko sebe enu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispruio svoju ruku, koja nije zadrhtala, bavio peglawem svog fraka. U velikim, istorijskim trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita." (Uz pesmu o Principu", P:131)

277 jedinu vitalnu i ivotvornu nacionalnu snagu. Koliko god je Petrovievo interesovawe za seqaka i wegov povratak zemqi bio i nain da se ukae potovawe jednom autentinom ivotu u univerzalnom humanistikom smislu, socijalna komponenta wegove poezije ne moe se posmatrati van nacionalnog konteksta i istorijske situacije preanskih Srba u predratnom periodu. Otuewe viih slojeva gradskog stanovnitva od istinskih vidova postojawa nije nita vee od wihovog odnaroavawa, gubqewa veze sa istorijskim korenima, koje je za direknu posledicu imalo izumirawe, nestajawe srpskog naroda u Austrougarskoj. Otuda se poetika Lirike Itake ne moe itati van ovog vojvoanskog" konteksta ideja i oseajnosti koje je ponudila ve predratna poezija Crwanskovog sunarodnika Veqka Petrovia23. Seajui se u Komentarima Temivara svog detiwstva, opisujui atmosferu srpske temivarske enklave i wenog drutvenog i verskog ivota, Crwanski kae:
Taj Temivar bio je srastao sa Temivarem tuina, kao dva sijamska blizanca, ali okrenuta leima. U tom Temivaru branila se svaka srpska kua, kao barikada. A na svoj nain, nije ta borba bila ni bez socijalnih dodataka i uzroka. U svakom sluaju, u ono doba, sva je srpska sirotiwa bila za odbranu naih prava, naih statuta, naih privilegija. A renegata je bilo samo meu imunima. Ubi bene, ibi patria (P:117)

Iste godine kada u Beogradu izlazi Lirika Itake u tekstu sa naslovom Vojvodini", sa snanim emotivnim nabojem, govori Crwanski o svojoj domovini, u meavini ambivalentnih, oprenih stavova, kao o ponosu i kao o stidu. Vojvoanski Srbi dugo su bili savest naeg naroda", wegovi uiteqi koji su Srbiji dali kwigu i kolu", ministre i pesnike". Bili smo srpska Atina, Pijemont, kae Crwanski. A onda se sve zaboravilo. Iako je vidqiv napor s kojim o tome pie, pesnik ipak ne moe da ne upozori na uspavqujuu mo bogate zemqe koja jedan narod vodi u dekadenciju i nestajawe. Moderni Odisej uje tu omamqujuu muziku panonskih sirena, svaqujui na sebe i svoje sunarodnike krivicu za lakoverno i pohlepno preputawe prividnoj punoi, a koje je zapravo podmukli glasnik smrti i nestajawa:
Jest, bili smo i Atiwani plemena rasutih, veseli, zajedqivi, kojima nije mogla da se natera magla u glavu. Bili smo i na drugom vrhu. Na sramnom. Mi smo rastoili blago. Mi smo rasejali grobove i crkve du Dunava. Mi smo ugojili narod i nauili ga da spava. Oi u oi istini: sami smo krivi, ako se danas u Temivaru ne uje na glas, jer smo tamo samo u grobovima. (E, : 117)
23 Ekspresionistike elemente u kosmikim temama ali i u antejskim motivima povratka zemqi kao istinskom postojawu video je recimo D. ivkovi (Motiv 'usedelice' kod Veqka Petrovia" u: Evropski okviri srpske kwievnosti , Beograd 1998). U tom kontekstu oigledno je da je i Crwanskovo itako leviarstvo" proizlazilo iz duha epohe, iz ekspresionistike brige za male i poniene, a ne kao pristajawe uz ideje Oktobarske revolucije, to je ideja iz koje bi se mogli izvoditi zakquci o potowem Crwanskovom konvertitstvu. Stvari se mogu zapravo postaviti sasvim obrnuto: upravo je i sama revolucija nastala na talasu ovakvih idejnih, a ne samo socijalnih uslova.

278 Crwanski je u ovom tekstu pun borbenog ushiewa i spreman je na obraun, on upozorava da je otaxbina opet u opasnosti da posle strane pobede postane vrt za neradniare i dembele". (E, :118) I tekstovi koji su nastajali kasnijih godina, eseji-putopisi Mrtva Sent Andreja" i Tri krsta" (1922), ali i eseji o Jakovu Igwatoviu (1922), petanskom Tekelijanumu (1924), Politu-Desaniu (1925) ispuweni su tom oporom melanholijom prisutnom kod Crwanskog uvek kada razmiqa o prolosti svog roda. ini se ak da se iz istog melanholinog raspoloewa razvila i monumentalna vizija prolosti vojvoanskih Srba u Seobama i Drugoj kwizi Seoba, kao tragika ratnikog, vojnikog, mukog principa i wegovih naela zasnovanih na oficirskoj asti i odanosti otaxbini, zateenog u neprijateqskom okruewu tuinske drave kao dela jedne rokajne, dekadentne Evrope u kojoj se snalaze samo pokvarewaci i razvratnici. U tom smislu, moe se uoiti saglasnost Crwanskovog bunta i ekspresionistikih protesta usmerenih protiv materijalistike civilizacije. Primat materijalnih vrednosti pokazao se kao jedan od kqunih taaka odnaroavawa, izumirawa i nestajawa onog dela srpskog naroda kojem je pesnik sam pripadao.24 Socijalni angaman koji se u ovoj poeziji uoava kao izraavawe saoseajnosti, sapatnitva sa ponienim i uvreenim, koji su se, kao Gavrilo Princip, sa dna naroda usudili da dignu svoj glas, neodvojiv je u Lirici Itake od nacionalnih pitawa. Kao to je i Veqko Petrovi, pred prizorima opadawa srpskog naroda u Vojvodini, sve svoje nade poloio u seqaka, verujui jo jedino u wegovu ivotvornu snagu, u wegovu mo da uestvuje u obnovi ivota, tako se i Crwanskov socijalni nacionalizam u stvari pre moe tumaiti kao vitalistiki nego nihilistiki protest. On je glas ivih, preivelih u borbi za opstanak. Razraunavawe sa iluzijama prolosti utoliko je bolnije jer su one deo pesnikovih najdubqih emocionalnih veza: ikonografija i mitologija naroda koji se, odvojen od svoje matice, naao na putu dekadencije i izumirawa, wegova su seawa, wegovo detiwstvo. Ikone, ripide, grobovi, krstovi Jovan Skerli: pobuna protiv autoriteta i naslee istorizma U svom obraunu sa oevima, koji predstavqa jedan od noseih stubova vidovdanskih pesama" ali i celokupne Lirike Itake kao zbirke pesama proizale iz jedne nove pobuwenike, ekspresionistike ili avangardistike poetike sa antitradicionalistikim stavom kao jednim od osnovnih, definiuih obeleja Milo Crwanski isti
24 U eseju amxija peva", u kojem govori o Prvom srpskom ustanku, Crwanski tvrdi da je srpski narod imao vie tete od austrijske materijalistike civilizacije nego od Osmanlijskog carstva: U nas se obino preuznosi sve ono to je imala da nam da materijalna, austrijska civilizacija, ali se izgleda potpunim prezirom prelazi preko onog to smo dobili od Balkana i jo vie onog to nas je nauila Turska." (E, :243)

279 dvostruki odnos privlaewa i odbijawa, osim prema nacionalnim tradicijama, pokazuje prema jo jednom autoritetu. Iako bi se wegov odnos prema tada ve poivem Jovanu Skerliu u prvi mah mogao opisati kao nedvojbeno negativan i poricateqski kao odnos prezira i odbojnosti prema terazijskoj, profesorskoj estetici kanona i pravila25 (a kasnije naroito kao ogorewe zbog Skerlievog omalovaavawa alkoholiarske" romantiarske poezije), ve u ovom ranom, izrazito antitradicionalnom periodu Crwanskovog stvaralatva, u pobuwenom sinu otkriva se sloena meavina oseawa prema jednom od glavnih arbitara predratnog kwievnog ivota, iji su ugled i uticaj uveliko preli granice srpske prestonice i drave. Ako se, na primer, za poetak uporede Skerlieve pohvalne rei upuene novoj rodoqubivoj poeziji antia i Veqka Petrovia iz 1908. godine sa osnovnim motivima i oseajnou vidovdanskih pesama" ma koliko ovakvo poreewe na prvi pogled izgledalo neumesno i neprimereno nemogue je ne uoiti neke izrazite podudarnosti. Opisujui novi patriotizam srpske poezije, Skerli kae:
Mi smo bez onog feudalnog romantizma, i ne mislimo da je sva veliina nae rase u sredwovekovnim vladarima i sjajnoj vlasteli u pancirima i sa elenkama. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Pored svega potovawa za narodnu prolost mi ne dajemo ni prebijene pare za istorijska prava", i mi smo duboko ubeeni da pravo jednog naroda na ivot ne poiva na prawavim pergamentima i svadbenim ugovorima vladarskim Mi se oseamo kao izdanak cele jedne rase gorkih i bednih stradalaca", kako veli na stari letopisac, potomci uskoka, hajduka, odmetnika i ustanika koji su svoje pravo na ivot iskupili vekovima stradawa i borbe I mi danas volimo svoj narod ne kao fikciju i re, no kao ive qude, u ijoj sredini ivimo, i sa kojima delimo dobro i zlo. Na patriotizam nije onaj antikvarski, metafiziarski i frazeoloki romantiarski nacionalizam starijih narataja, no suvremeno, stvarno, trezveno, demokratsko i socijalno oseawe solidarnosti sa svojim narodom, sa irokim slojevima narodnim koji ine temeq i sutinu jedne rase. Mi ne volimo istorijske fantome no ive qude, i nama je mnogo blii jedan seqak i radnik danawega doba no hristoqubivi vladari" i sjajna vlastela iz sredweg veka. (Skerli , 1971:198199)

italac bi iz ovih redova mogao da zakqui da je i sam Skerli u svojoj kritici romantiarskog patriotizma pre imao na umu Duievu i Rakievu elegantnu" kolu, kako je naziva pesnik Lirike Itake, nego grevitu" kolu Jakievu. Piui u istom tom duhu, posleratni Crwanski, uasavajui se nad poplavom raznih ratnih seawa, uspomena, memoara, stihova diletantskih stihoklepaca, u svom prikazu jedne od ovih kwiica, nedvojbeno zna da Skerli nije hteo urievske Mozaike i ali to nemamo kakvu snanu linost Skerlievih dimenzi25 Iznosei program nove pesnike generacije, Crwanski u Objawewu 'Sumatre' " Skerlievo ime vezuje za poetiku kanona i pravila: Poloaj, duh nae poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napiem, posle Skerlia, sasvim je novi i izmewen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!" (E, :19)

280 ja, to bi jednim monim potezom zatrpala sve te bulumente." (E, :294) U tekstu u kojem 1919. godine Crwanski za Kwievni jug izvetava o manifestaciji kojom je u Beogradu obeleena petogodiwica Skerlieve smrti, naglaena je pre svega politika delatnost nacionalnog barda i odaje mu se priznawe kao najveem apostolu, reorganizatoru i propagatoru kwievnog, kulturnog i politikog jedinstva naeg troimenog naroda pre svetskog rata". (E, :47) Meutim, ton ovog rada ostaje na nivou pukog izvetaja, nema izraavawa linih emocija i stavova, niega osim posmatrake bezinteresne distanciranosti. Pet godina docnije, u posebnom broju Srpskog kwievnog glasnika, koji se pojavio kao Spomenica Jovanu Skerliu", Crwanski govori o svom linom doivqaju rano preminulog kritiara i velikog predratnog kwievnog autoriteta. Pritom, on se sea wegovog namretenog lika to ga je video na jednom predratnom putovawu u akovo, na proslavu Dositeja, ukazujui na razliitost novog narataja pesnika, svoje generacije, koja je 19081914. izlazila iz gimnazija i koja je bila meka, zbuwena i eqna mnogo ega dalekog i udnijeg od wegovih puteva" (E, :49). Meu wima je, priznaje Crwanski, ovaj predratni nacionalni bard bio autoritet utoliko to je izazivao pre strah nego naklonost i qubav, naglaavajui takoe da je potpuno jasno da nema nepogreivih i da se slute korekture" Skerlievih ocena. Ali, ma koliko razliita bila wihova poetika polazita, Crwanski ali za elanom oveka koji je onako umeo da zamahne za one koji su tada bili novi i mladi, koji je onako srano potegao protiv zastarele kwievnosti i smelo raspravqao ak i pitawe latinice", a kojeg nee dostii uskoro niko" (E, :49). Ono to Crwanski ceni je odlunost Skerlieva, ali pre svega wegovo intelektualno potewe, estitost u izricawu sudova, koji ma kako se pogrenima kasnije pokazivali nisu proizlazili iz trenutnih hirova, politikantskih interesa ili (ne)prijateqskih raspoloewa nego iz jednog doslednog stava, koherentnog i uoblienog kompleksa uverewa i naela:
U kwievnoj korumptivnosti posleratnog vremena, on bi bio nuan pre svih, sa svojim manama i vrlinama, ustanovqenim ve i jo neustanovqenim. U wemu nije bilo cinizma, ni perversije. Sa wime bi se reavala, iako teko, pitawa ak i naih najmodernijih kwievnih intencija, jer je, kraj plahosti, imao u sebi istije toplote od ostalih. U smenom sudaru nae hipermoderne i lokalne literature (sa jedne strane Simplon-ekspres natovaren snobovima, revijama iz Pariza i futuristima, sa druge putniki voz predratnih skromnosti, novinaria i bezbrinih palanana), Skerli bi, sa Kwievnim glasnikom u ruci, nainio reda. (E, :50)

U svojim literarnim seawima (naslovqenim kao Posleratna kwievnost"), koja su 1929. godine izlazila u nastavcima u Letopisu Matice srpske, Crwanski je prema Skerliu jo mawe kritian. Kae da je za wegovu generaciju tada, jo suvie plahu" (E, :90) bilo vano samo to kako se Skerli odnosio prema Disu, Panduroviu, Bojiu, a na pitawe ta bi bilo da je Skerli iveo jo i u vremenu od 1919.

281 do 1929", odmah odgovara: boqe bi bilo". Naroito za 'posleratnu' " (E, :90). Skerli bi, da je preiveo, duboko je uveren Crwanski ukoliko se ne bi potpuno iscrpeo u politikom radu bio i daqe pokreta kwievnog ivota. Uz Skerlia ne bi bilo viegodiweg kwievnog mrtvila; ak i kao estoki kritiar posleratne modernistike kwievnosti, on bi doneo mnogo vie dobrog nego to bi uinio tete:
Osim toga, iako bi stajao kao kula" na putu posleratne kwievnosti, u to sumwam, u tekoj borbi s wim, intencije te kwievnosti mawe bi se bile deformisale, uguile, nego na mukama, van borbe, s majstorskom prazninom, podmetnutom od drugih. (E, :90)26

Ali, opet, najvie od svega Crwanskom nedostaje ona Skerlieva moralna estitost u bavqewu kwievnou i kwievnim pitawima: jednostavnost, ali originalnost wegovih eseja, wina 'poslovna estitost', bez tueg, anegdotinog", suewe po delima kwievnim pravedno, ili sa uverewem pravednosti, bez drutvenih razloga, koji sa kwievnou nemaju nikakve veze, kao ni akademski cinizam, zastrt, kod nas, melanholijom isticawa 'nedostinih' prolosti", pa zatim hrabrost wegova, pak, mentalno npr. za Dositeja, a protiv suvinog, slepog tumaewa Vuka zar nije bilo dokaz qubavi prema istini, najboqe vrste: onda kada su tome mnogi bili protivni." (E, :91) Ako se ovakav niz pohvala i uini na trenutak kao lino motivisana alopojka jednog neprihvaenog pesnika, iju je Liriku Itake kritika, sa ponekim izuzetkom, doekala na krv i no", onda e sledei redovi u kojima Crwanski hvali ak i najvie napadanu angaovanost" Skerlievu, odnosno wegovu brigu za uticaje kwievnosti na drutvo i naciju, itaoca razuveriti u poetnoj sumwi u istoj meri u kojoj mu mogu delovati iznenaujue i neoekivano:
Ono to je glavno, najposle: linost, pre Rata, koja je kwievnost, van wenog poznatog, banalnog, salonskog znaaja, smatrala kao zasebnu mogunost uticaja ne samo na iluzorni ukus" jednog drutva, ve, to je daleko vanije, i na pojedinca, skoro u luterovskom smislu. Ne iz neke celibatske sentimentalnosti (Nedi) ve iz dna toplote ivotnog nagona (ivotnog u duhovnom smislu). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . S wim, posle Rata, radilo bi se i borilo, oko stvarawa jednog naroda koji iz svoje herojske epohe prelazi u kulturnu. Bez wega, radilo se samo oko tetaka
26 U prilog ovoj pretpostavci iao bi i Skerliev afirmativan stav prema generaciji mladih qudi koji su posle Aneksije pokrenuli niz kwievnih asopisa, i o kojoj Skerli govori u tekstu Novi omladinski listovi i na novi narataj". Iako je, po reima Radovana Vukovia, nabrajajui vie tadawih omladinskih listova i hvalei wihovu aktivnost (Srpska omladina, Novi Srbin, Zora), Skerli pre imao u vidu kulturno i politiko znaewe tih listova nego wihove kwievne ideje, koje su esto bile nesaglasne wegovim i onda kad ga je ta generacija mladih pisaca podravala u politikoj akciji" (Vukovi, 1979:38), ova wegova simpatija prema aktivizmu mladih, osim to pokree pitawe raslojavawa predratnog perioda, otvara i prostor za zamiqawe Skerlieve pozicije u posleratnim polemikama, koja se uklapa u viziju Miloa Crwanskog.

282
i strina i wihovih literarnih pogleda na posleratnu" kwievnost, koja je morala da gubi vreme, i snagu, oko najsitnijih pitawa kwievnosti, uz to, u posleratnom Beogradu, grotesknih. (E, :91).

ta je prava Crwanskova istina o Skerliu? Da li se radi o jednom hirovitom, prigodnom mewawu sudova pesnika koji se u Objawewu 'Sumatre' ", svom programskom tekstu, odreuje u poetskom smislu nasuprot uvenom kritiaru, kao nosiocu svih predratnih vrednosti koje nova pesnika generacija u potpunosti negira? Uprkos i danas uvreenoj i rairenoj predstavi o izrazito negatorskom i osporavajuem odnosu Miloa Crwanskog prema Jovanu Skerliu27, verujemo da produbqenija analiza Crwanskove poetike i wegovih estetikih polazita pokazuje da se izmeu ove dvojice naizgled nespojivih veliina mogu pronai srodnosti i poklapawa koje i sam Crwanski u svojoj mladalakoj pobuni protiv oeva nije mogao u prvi mah da prepozna. Zato se istorija ovog odnosa, to se na poetku iskazuje kao deo ekstremnog avangardistikog poricawa tradicije, autoriteta i kanona, moe posmatrati kao jedan razvojni proces, u kojem je pesnik preispitivao i mewao svoje sudove prema velikom kritiaru, svesno ili nesvesno priznajui saobraznosti prepoznatqive u oba, iako veoma razliita, poetika sistema. Aktivan odnos ekspresionistike poezije i avangardnih pokreta prema stvarnosti, i ona specifina vrsta agonistike spremnosti na rtvu u korist budunosti i buduih pokoqewa, a koju je Crwanski posebno pokazao u putopisu Qubav u Toskani (dodelivi sebi misionarsku ulogu obnoviteqa" Slovenstva) i poemi Strailovo", i Skerlieva iskrena i duboka predanost nacionalnom radu otkrivaju uzroke naklonosti koje je Crwanski pokazivao sve vie, odmiui se od revolucionarnih" ratnih godina. Ta bliskost otkrivala se u toj meri da pesnik 1929. godine ak ne veruje da bi se Skerli, da je ostao iv, okrenuo protiv Mladih, jer mu se wihova osnovna nastojawa i motivi ine sve slinijima: a to su traewe jednog autentinog nacionalnog izraza, bez pogubnog majmunisawa Pariza" i pomodnog unoewa tuih vrednosti. Jovanu Skerliu i Milou Crwanskom bio je u poetikom smislu zajedniki jedan u osnovi romantiarski, antiklasini poetiki kriterijum: iskreno proivqeno oseawe kao jemac pesnike originalnosti, bez koje opet nema velike umetnosti. Jer, ma ko27 U komentaru uz Crwanskov tekst o petogodiwici Skerlieve smrti iz 1919. godine u kritikom izdawu Eseja i lanaka kae se da Tekst, objavqen latinicom, sa potpisom M. C. nije unet u 'Bibliografski pregled' (Zbornik Milo Crwanski, Beograd 1972) u ijem je sastavqawu uestvovao i sam pisac. Bibliografijom su obuhvaeni gotovo svi napisi Crwanskog, sem ovog o Jovanu Skerliu iju je petogodiwicu smrti hteo da obelei i projugoslovenski KJZ." (E, :509) Takoe se kae da Crwanski 1924. godine pie uzdranije", a u Komentarima uz Liriku Itake ironino" i da zbog toga moda nije voleo svoj prethodni lanak". (E, :509). Istina bi, meutim, mogla biti upravo obrnuta: tekst iz 1924. mnogo je nadahnutiji, liniji i pohvalniji od uzdranog teksta iz 1919. U svetlu onoga to je Crwanski rekao o Skerliu u svojim Literarnim seawima iz LMS 1929, ali i u svojim posleratnim intervjuima, zakquak je bio upravo obrnut: Crwanski moda nije voleo svoj tekst zbog wegovog bezlinog novinarskog stila i fraza koje je koristio umesto linih impresija.

283 liko udeo za povratkom klasinih epoha, dobu velikih ideala, i delima koja u takvim epohama nastaju, delima univerzalnih vrednosti, Skerli je u svojoj kritici pokazao koliko dri do pesnike iskrenosti" i do istine" u kwievnosti: kritiku Disovog i Pandurovievog pesimizma izveo je on upravo iz svoje duboke sumwe u iskrenost ovakve oseajnosti. Optimista kakav je bio, ovaj poklonik progresa nije mogao da poveruje u autentinost pesimistike inspiracije u zaguqivim balkanskim sokacima, nego su mu taj oaj i potonue bez temeqa i uzroka pre mirisali na pomodno kopirawe dekadentnog Zapada.28 Kopirawe, imitirawe, mimizis, epigonstvo, najpogrdnije su rei i u Crwanskovom pesnikom programu.29 A iskrenost, autentinost pesnikog izraza, videli smo, pojavquju se ve u Crwanskovoj kritici rakievske uglaene rodoqubive poezije, kao u isto vreme etiki i estetiki princip kao in odgovornosti i potovawa prema krvavim i rawenim duama i kao merilo istinske poezije. Poklapawa sa nekim predratnim Skerlievim sudovima samo pokazuju da i Skerlia treba shvatiti kao nosioca jednog od bar dva razliita razumevawa kwievnosti. Dva ako sa jedne strane imamo u vidu aristotelovca Bogdana Popovia, koji je verovao u mimetiki princip u stvarawu, to sadri pravilnosti i obrasce koje je isto tako mogue podraavati, za estetiara i formalistu koji je kwievnost izdvajao od drugih drutvenih fenomena, branei wenu samostalnost u skladu sa desniarskim" shvatawem umetnosti prijemive samo odabranima. I, sa druge, Skerlia, za kojeg kwievnost nije odraz nekih venih, nepromenqivih estetskih kategorija o kojima se piu teorije, nego izraz narodnog duha" koji vlada u jednom vremenu, Skerlia leviara" za kojeg je prava umetnost razumqiva svakome. A pre svega onog Skerlia koji se uasava podravawa neega to nije iskreno oseawe koje proistie iz
28 Ovakvim svojim stavovima Skerli je izazvao najvie negodovawa kod Isidore Sekuli (Pesnici koji lau" 1911) i Stanislava Vinavera (Skerli i Boji", 1938), dakle autora mlae generacije kod kojih je kritika prepoznala prve znake ekspresionizma u predratnoj srpskoj kwievnosti, koji su pokuali da pokau da se poetska iskrenost" ili istinitost" ne moe uvek uzimati kao merilo pesnikih vrednosti, utoliko pre to je Skerli nameui ovakve kriterijume u saglasnosti sa kojima se pozitivno odnosio prema antiu a negativno prema Disu i Simi Panduroviu ostajao pre svega na povrinskom nivou svesnog". R. Konstantinovi pak uoava da je srpski kritiar ipak priznao postojawe subkoncijentnih stawa" ali tek u prikazu druge kwige Pandurovievih pesama, dakle ne mnogo pre smrti. (Konstantinovi, 1983, :240) 29 Ovo merilo je veoma upeatqivo istaknuto i u Crwanskovim kritikama. Na primer, u prikazu kwiga Koste Strajnia, od kojih je jedna o Metroviu, on je dvostruko nezadovoqan: eklekticizmom Strajnievim i neoriginalnou Metrovievom: Jedna od najbitnijih Strajnievih mana je da nae neki predmet o kome e pisati, te da onda izradi kao itav zbornik toga ta je ko napisao o tome predmetu umesto da da neto svoje lino A kod Strajnia vidite sve to tako osakaeno, i kao da vam se ini gde vidite jednu sitnu, siunu profesorsku duicu kako se pretrpala kwigama za jednim stolom, te pokuava da izdeqe i sadeqe neto sa svih onih tuih strana." (E, :437) Iako Metroviu donekle priznaje originalnost, veliko oslawawe vajarevo na tradiciju ini mu se nedopustivim: Kod wega ima toliko stranog, toliko imitovawa, da bi i svako ae to u drugom razredu gimnazije ui Optu istoriju gde su fotografije egipatskih sfinksova i asirskih reqefa, to primetilo." (E, :439)

284 individualnog bia u podjednakoj meri u kojoj je izraz istorijskog trenutka to je imitacija i epigonstovo, na ta se pre svega u svojoj pobuni protiv oeva i uiteqa ustremio i Milo Crwanski:
Pobuna, pobuna, svugde pobuna protiv ovog umalog drutva, pobuna protiv praznog frazerstva, pobuna protiv diplomiranih i patentiranih, pobuna protiv svih mediokriteta sa sitnom i udobnom ambicijom i sa preteranim zahtevima, pobuna, najzad, protiv svih aka Velikih Uiteqa" i novih Velikih Uiteqa bez aka, eto to je od prilike program ovog novog i snanog lista, prepunog energije, pokreta i zamaha Nemamo voqe da piemo posvete celom ministarskom kabinetu; ne elimo da u beskonanost piemo ditirambe o nedrima seoskih devojaka to odiu na sveu i novu proletwu zemqu, o arima i mirisu kasarnske atmosfere i vojnikih cokula; dosta nam je bilo svih moguih carskih soneta, svih moguih madrigala i elegija i oseamo da se Bojieva ili Korolijina erotika suvie ravo imitiraju i produuju. Velika re je davno reena, a wen eho ravo odjekuje i vetaki se podrava, jer mnogi sitni dovikuju sitne rei te tako stvaraju jedan piskavi i disharmonini ton, prikopavaju ga uz eho Velike Rei i odlaze zadovoqni verujui kako emo mi drati da je i to Velika Re. (E, : 291)

Iako bi bilo sasvim pogreno zakquiti da je srpski avangardista u svemu sledio Skerlia i da je u stvari wegov gnev prema naelu podraavawa zapadwakih uzora, koji je vladao predratnim srpskim pesnitvom, bio u sutini Popoviev a ne Skerliev estetski postulat, bez dubqeg sagledavawa odnosa pesnikovog prema linosti koja se u prvi mah ukazala kao oliewe svih tradicionalnih vrednosti i na ije ruewe je usmerio svu svoju energiju, nemogue je u potpunosti razluiti Crwanskovu pravu poziciju u istoriji srpske kwievnosti. Dakle, osim to moemo tumaiti Crwanskova poputawa i korekcije prvobitnog stava prema Skerliu koji je dolazio zapravo od jednog shvatawa srpske predratne kwievne scene kao monolitnog razdobqa, sada se i wegov iri odnos prema tradiciji pokazuje u jednom sasvim drugom svetlu. Iako ne moemo govoriti o poetikoj srodnosti Skerlia i Miloa Crwanskog posebno imajui u vidu wihove oprene stavove o srpskom romantizmu, praewem odnosa jednog od pesnika posleratne avangarde prema ozloglaenom kritiaru glasnogovorniku starih, moemo otkriti i neke druge srodnosti koje ih pribliavaju. Jedna od wih, otpor prema klasinoj koncepciji umetnosti kao mimezisa, ima u stvari korene u jednom drugom uverewu koje je bilo zajedniko i Skerliu i Crwanskom.30 Princip podraavawa lo je u prvom redu jer umetnike vrednosti nisu definisane nekom univerzalnom estetikom.
30 Ne treba zaboraviti da je Crwanski jedan svoj tekst posvetio Aleksi antiu (Slika Alekse antia", Odjek, Beograd, 69. 1924, H, 12), jednom od pesnika prethodne generacije, u odnosu na iju se poetiku u svojim programskim tekstovima kritiki distancirao. anti, sa kojim se upoznao i druio za vreme vojne vebe u Mostaru 1921. godine, oarao je Crwanskog svojom tihom, stidqivom i dostojanstvenom linou, u toj meri da je srpski pobuwenik i avangardista ak ustvrdio kako je zbog dubokog oseaja da je lepota ivota u vasioni i daqinama" uspeo antia vrlo brzo da naini sumatraistom. (E, :41) I u ovom svom eseju Crwanski je pokazao koliku vanost je za wega imala

285 One nisu ni vene, ni nepromenqive. Imitovawe u umetnosti ne moe biti izvor vrednosti izmeu ostalog i zbog toga to se oseajnost i misaonost jedne epohe ne mogu presaditi u drugu. Poezija je kao i svaka umetnost deo i izraz svog vremena i samo kao takva moe dobiti vrednost estetske univerzalnosti to je istoricistiki nain shvatawa umetnikog fenomena koji je Crwanski formulisao ve u svom najvanijem programskom tekstu Objawewe 'Sumatre' ". Ve na samim svojim kwievnim poecima on ima dubok oseaj za istorijske promene, wihov ritam i meru u kojoj odreuju ivot qudi. Svestan upravo te promene kojoj je sam bio svedok, a koju je do oevidnosti dovela ratna tragedija, Crwanski uvia koliko istorijska promena duha, oseajnosti, promiqawa i doivqavawa sveta u prvom redu utie na umetnost, stvarajui od umetnika svoje glasnogovornike i profete koji prvi razumeju i izraavaju ono novo to lebdi u vazduhu". Kad u Objawewu 'Sumatre' " Crwanski kae: Nismo odgovorni za svoje 'ja'. Ne postoje nepromenqive vrednosti!" (E, :20), on u stvari izraava stav da je umetnost izraz svog vremena, kao i da je i ona, u ritmu smene istorijskih perioda, podlona promeni. Iz tog istorijskog oseawa proizilazi i onaj oseaj generacijske solidarnosti, pripadnosti grupama, pokretima, izmima", koji se zapravo navodi i kao jedna od osnovnih karakteristika avangardne umetnosti, ali i teza da ne moe biti podraavawa u umetnosti jer svako vreme trai svoj izraz i svoje sadraje. Tek imajui u vidu ovaj duboki oseaj za istorijsko, moe se analizirati jedan od osnovnih poriva avangardne umetnosti: za sveobuhvatnim i totalnim ruewem svih tradicija, i, paradoksalno, ne samo tradicija nego i istorije kao takve. I tek u ovom kontekstu mogue je shvatiti duboke protivrenosti utemeqene na osnovnim polazitima veine avangardnih doktrina, koje su, neretko, bivale mnogo uvenije od umetnosti koju su zagovarale. Radikalni ruilaki impulsi okonavali su se otuda uglavnom ili kao skandalizujui dadaistiki eksperiment, koji je, zatvorivi sve puteve stvarawa, bio osuen na kratkovenost, ili nekom vrstom nagodbe sa istorijom. Avangardistika pobuna se tada, kao u sluaju rane poezije i poetike Miloa Crwanskog, shvata kao prevrednovawe istorijskih tradicija, neprijateqstvo prema jednoj vrsti istorijskog diskursa i priklawawe drugoj, a ne kao wihovo totalno osporavawe. Sve do trenutka kada se ta pobuna u vidu itake poezije i vidovdanskog ciklusa pretopila u sumatraistiki mir, dobivi tako svoj negativni odraz, Skerliev aktivizam i wegova vera u moralnu i duhovnu mo umetnosti da itava drutva povede napred mogli su Milou Crwanskom u wegovom avangardistikom zanosu izgledati vrlo bliski.
linost onoga o kome je pisao: tekst o antiu i nije nita drugo do pria o ostarelom pesniku, melanholinom posmatrau ivota i vremena koje ga je pregazilo. Proroanska saoseajnost prema strancima" u svetu dirnula je Crwanskog bar onoliko koliko je i wegov etiki oseaj dotakla isijavajua mo antieve estitosti. Otuda se moe rei i da se linija Skerlievih simpatija ukazuje kao paralelna, a ne suprotstavqena Crwanskovom kritiarskom sudu.

286 Dua i ekstaza Svi tekstovi koje je pisao izmeu 1919. i 1922. pokazuju da je Crwanski imao vrlo jasnu predstavu o tome ta su to vrednosti nove poezije i ta je to to je odvaja od tradicija prema kojima je izraavao naroito kritian i odbojan stav. Odreujui se kao odluni protivnik tradicije predratnog pesnitva parnaso-simbolistike, impresionistike inspiracije Duieve i Rakieve kole, bilo da pie o pesnitvu novih Maara, o Ex Ponto-u Ive Andria, Floberovom Novembru31 ili prikazujui posleratnu literarnu produkciju ukazavi na wene male kwievne vrednosti, Crwanski pomiwe dva, u vrednosnom smislu, afirmativna pojma: duu i ekstazu. Sameravajui prema ovim pojmovima kwievno delo o kojem pie, Crwanski govori o tome ta jeste a ta nije poezija, a u dva kquna programska teksta Objawewe 'Sumatre' " i Za slobodni stih" eksplicitno govori o tome ta je to umetnost. Jo nikad se u nas po versu nije tako iroko razlivala dua, kao u wega" (E, :275), kae Crwanski u svom prikazu Ex Ponto-a Ive Andria, pesnika i predvodnika Novih, onog novog mladog pokoqewa, koje opet peva duu" (Crwanski, Mici: Ritmi mojih slutwi", E, :306) stihovima sa ritmom koji je mesto jamba i troheja gramatike, jamb i trohej due" (Za slobodni stih", E, :29). Senzacije Novembra nisu one scene koje gomila tako rado ita; one su one strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola dua Floberova (kurz. G. R.)." (E, :230) Prikazujui stvaralatvo Novih Maara", Crwanski kae da za nas nije vano da poznajemo sve wine tvorevine, vano je da im pogledamo duu" (E, :282). Slike mladog slikara Golubovia nisu samo slike nego i dela, dela jedne due, to su pesme bojom, bolan pokuaj jedne moderne slovenske due da se digne nad materijom." (O izlobi ratnih slikara" E, :430431). U prikazu kwige Senke sutona, Dragoqubu Obradoviu, on preporuuje da zbaci literarni frak pa prislua samo svoju duu" (E, :302). Pojam slovenske due", koju je prepoznao kod Golubovia i u Ex Ponto-u Ive Andria, upuuje nas na pretpostavku da je pojam due" Crwanski mogao preuzeti iz ruske literature, koju je, prema retkim svedoewima i priznawima, gutao kao mladi, pred rat i tokom ratnih godina.32 Taj slovenski elemenat ima za Crwanskog topline, blagosti i romantike koju nalazi u kwizi pesama Frawe Markovia Kohan i Vlasta, ali i mesijansko i golgotsko znaewe" (E, :304), koja od Dosto31 Crwanski je 1920. godine napisao i predgovore za tri kwige koje su izale u izdawu Savremene biblioteke: za Floberov Novembar, Sliku Dorjana Greja Oskara Vajlda i Romantine due Edmona Rostana, ali e o ovim tekstovima biti rei u poglavqu koje e se baviti pievim esejima o stranoj kwievnosti. 32 U Komentarima uz Liriku Itake Crwanski pie kako mu je u detiwstvu, kada je oboleo od arlaha otac doneo srpski (ili maarski) prevod Rata i mira i kako je taj roman proitao za dan i no" iako je majka tvrdila da zbog toga moe da nastupi slepoa" (P:115) i da je na galicijskom frontu u xepu nosio nemako izdawe Dostojevskog o Sibiru." (P:151)

287 jevskog i ruskih religioznih filozofa Berajeva, estova, Solovjeva daju karakteristian ton i boju ruskoj kwievnosti. Kako kae engleska spisateqica Virxinija Vulf33, dua jeste glavna linost u ruskoj umetnikoj prozi" i ona takva, malo ili nimalo povezana sa intelektom, slabo razumqiva ili ak odbojna zapadnom itaocu, ipak ga nekakvom maginom snagom privlai i obuzima:
Mi smo i protiv svoje voqe, uvueni, zakovitlani, zaslepqeni, zagueni i istovremeno ispuweni vrtoglavim zanosom. Sem ekspira nema uzbudqivijih kwiga. (V. Vulf, 1956:119)

Prema ovakvom shvatawu due", Crwanski bi u svojoj i tuoj modernoj poeziji traio upravo te slovenske, mistine impulse, kao vid tajanstvenih sila koje dopiru do tajni qudskog postojawa i delovawa ali ih nikada u potpunosti ne objawavaju, zarobqavajui zauzvrat itaoca nekakvom nepojmqivom intuitivnom energijom o kojoj govori Virxinija Vulf, i koja na nivou nekog podsvesnog, arhetipskog prepoznavawa izaziva u wemu neizrecivo zadovoqstvo. Ipak, ini se da se mesijanska uloga Slovenstva, o kojoj se govori jo od Dnevnika o arnojeviu a koja dobija posebno mesto u Crwanskovim putopisima iz Italije Qubav u Toskani, po mnogo emu uklapa u savremene avangardne pesnike tendencije mladih koji se bacaju strmoglav u budunost", saobraavajui se i sa ekspresionistikom eqom za povratkom autentinim oblicima ivota i tewom za posutastvqewem svih stvari sa kojima ovek komunicira.34 Ekspresionistika estetika, nadovezujui se na simbolistiku pesniku tradiciju, traila je i od poezije da, ponirui kroz pesnikovo individualno bie, dopre do sutine, do same due koja se shvatala kao neto nadindividualno, nezavisno od qudskog tela, razuma i psihe", kao onaj metafiziki entitet koji svaki pojedinani subjekat povezuje sa bogom, odnosno sa vrhovnom idejom ili Nadduom (Oversoul), kako je Emerson nazivao ovaj princip" (B. S. Pantovi, 1998:1819). Ovako shvaen pojam due bi ukazivao da je ekspresionistiko okretawe unutarwem zapravo u velikoj meri bilo antisubjektivistiko i da se utoliko pokazalo saglasnim sa avangardistikim tendencijama to se sa jedne strane oituju u suprotstavqawu konvencionalnom, patetinom romantizmu, koji rado pribegava senzacionalistikim efektima", dok je sa druge strane oigledno re o eksplicitnom programskom antiromantizmu, koji se duboko protivi lirizmu, subjektivnosti, ispovednoj i sentimentalnoj kwievnosti" (R. PooU ogledu pod naslovom Rusi i wihovi pogledi". (V. Vulf, 1956:118) Radovan Vukovi istie to slavenofilsko raspoloewe meu predratnom hrvatskom i srpskom omladinom koje je, prema ovom autoru, bilo izazvano viestrukim uticajima: sa jedne strane wemu su doprinele idealistiko-mistine teorije koje su tada nicale u Rusiji, a iji je inspirator bio Solovjev, pa Merekovski i drugi." Tolstoj i Dostojevski postali su najpopularniji pisci, ali, prema Vukoviu, Razlog da je lektira mladih pred rat postala ruska kwievnost, da je i ruski duh proimao misli te generacije, treba traiti i u uzoru koji su za wih predstavqali ruski revolucionari-anarhisti." (Vukovi, 1979: 65)
34 33

288 li, 1985:21). Upravo na ovoj antiromantiarskoj avangardnoj pobuni35 poivaju, prema Pooliju, i neke od kqunih osobina klasine" modernistike kwievnosti 20. veka; tewe za stvarawem objektivnog", bezlinog", neindividualnog" lirizma vidqive su u poetikama Valerija i Xojsa, a Tomas Sterns Eliot, engleski pesnik Crwanskove generacije, u nekoliko eseja iz 1919. izvodi i teoriju objektivnog korelativa" koji pesniko stvarawe treba da svede na proces depersonalizacije", odnosno na pronalaewe objektivnih podudarnosti pesnikovih emocija kojima ih ovaj u poeziji zamewuje.36 Slino avangardnim pokretima, i nemaki ekspresionizam, kao jedan od glavnih inspiratora modernog duha i tona poezije u 20. stoleu, teio je prevazilaewu subjektivistikog romantiarskog izraza. Ili, imajui u vidu nekoherentost ovog pokreta, ako to ne bi vailo za sve pesnike ove orijentacije, moglo bi se rei bar da onaj uzorni, samosvesni ekspresionista nikada ne bi prihvatio prigovor da su 'vizije' koje stvara isto subjektivistike" (S. Bogosavqevi, 1998:41). Naprotiv, ekspresionisti duboko veruju da su wihove vizije" u stvari slike intuitivnih doivqaja", koje ne izviru iz empirijskog Ja, odnosno individualno-psihikog aparata zvanog 'ego', nego iz onog 'dubqeg' Ja, koje je ili 'transcendentalno', ili etiko, ili utopijsko" (S. Bogosavqevi, 1998:41). Ovako shvaena ekpsresionistika dua" bila bi zapravo simbol kosmikog, dubqeg smisla sveta, wegova sutina, i samim tim mogla bi predstavqati jednu od centralnih koordinata ekspresionistike estetike i wene fenomenoloke orijentacije. Povratak elementarnom i sutinskom, sa svim svojim estetskim ali i etikim primesama, vodio je ekspresionistikog oveka, kroz umetnost, nazad ka posutastvqewu postojawa.37 Istinska egzistencija pulsirala bi tako u duhu pulsirawa kosmikog ritma, a poezija i umetnost bile bi osnovni
35 Marineti u svom antiromantizmu", kako kae Giqermo di Tore, ide jo daqe i izjawava se, takoe, i protiv odraza tog 'ja', protiv psihologije oveka u svim wegovim izrazima, zamewujui je onim to on naziva 'lirska obuzetost materijom.' " (G. di Tore, 2001:60) 36 Radovan Vukovi u svojoj studiji o poetici hrvatskog i srpskog ekspresionizma istie da je ono to on naziva simbolistikim misticizmom due bilo na naim prostorima poznato ve u periodu ranog, predratnog ekspresionizma. Tako on navodi jedan prikaz Marinetijevog futuristikog manifesta iz Bosanske vile 1911. i to iz pera Josipa Siba Miliia, koji e nakon rata biti jedan od glavnih nosilaca nove poetike, i one redove tog manifesta koji su privukli Miliievu pawu: Mi razbijamo tu formu vawsku i ulazimo u sredite, u unutrawost, u duu! Duu, duu u svim wezinim trzajima, grubostima i qepotama, eto ta hoemo da damo." Ovu metafiziku due" autor studije o srpskom i hrvatskom ekspresionizmu tumai kao tewu za totalnou ekspresije", kao aktivistiki princip po kojem se ova koncepcija razlikuje od pasivne spiritualnosti simbolizma. (Vukovi, 1979:35) 37 Otuda se i u ekspresionistikom manifestu kakav je tekst Vasilija Kandinskog O duhovnom u umetnosti" istie opta naklonost ekspresionista prema sadrini: Ovo ta nee vie biti materijalno, predmetno epohe koja je za nama, nego je umetnika sadrina, dua umetnosti bez koje weno telo (kako) nikad ne moe voditi jedan zdrav ivot, isto tako kao i pojedinani ovek i narod. Ovo ta je sadrina, koju samo umetnost moe jasno izraziti sredstvima to samo woj pripadaju". (Kandinski prema: Vukovi, 1979:54).

289 posrednici u tom konanom povratku dui sveta. U tom kontekstu moe se posmatrati i tumaewe kojim Zoran Gluevi osvetqava zavrne stihove Prologa" za Liriku Itake:
Ali: ili nam ivot neto novo nosi, a dua nam znai jedan stepen vie, nebu, to visoko, zvezdano, mirie, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, avo nosi.38

Ovaj autor insistira da Crwanski prvi put u srpskoj poeziji daje isto ezoterijsko-eterinu definiciju due u standardima savremenog ezoterijskog koncepta (Blavacki, tajner, Samael Aon Veor): dua nije samo supstrat, ona je stepenica u duhovnom usponu ka nebu, ka Bogu, dakle ist duhovni intenzitet" (Gluevi, 1996:25). Na taj nain bi, prema Glueviu, i za Crwanskog poezija bila jedan od naina uzdizawa ka konanoj, vrhovnoj Istini, iji je smer kretawa odreuje jednim platonovskim lestviastim" kretawem ka Vrhovnom Principu i to jednom ekstatinom iskustvu koje, takoe, na pesnik, gotovo u svim programskim tekstovima, pomiwe kao sutinsko svojstvo i vrednost moderne umetnosti. U odgonetawu ta dua", kao jedan od kqunih pojmova programske esejistike, ali i poetikog koncepta Lirike Itake, zaista znai za Miloa Crwanskog nemogue je zaobii pitawe slobodnog stiha, odnosno pesnikovih zahteva za oslobaawem od formalnih kanona i pravila koji se pesniku postavqaju pre stvaralakog ina. U prikazu kwige Qubomira Micia Ritmi mojih slutwa Crwanski daje uvertiru Objawewu 'Sumatre' " i eseju Za slobodan stih":
On jeste na. Jeste li primetili novu liriku. We ima u Jugu, i u Plamenu pa i u starom Savremeniku ve. Krlea i Andri idu pred gomilom a za wima mi to smo svi slini. Novo pokoqewe postoji. Ono opet peva duu. To nije nita novo ali je to prolee i jesen naa a ne po receptu poetike. Stigla je nova lirika, i ovaj je jedan od naih. Wen je stih otvoren, iskren kao srdaan govor bez cirkuskih kanona. Ne, nije mogue da u jednom redu srce pesnikovo kuca isto toliko koliko u drugom. Prestae ispuwavawe redova sa pesnikim toaletnim priborom. Pa ni ono nije mogue to je Skerli toliko hvalio u Rakia freska, Franeska, quska pquska", ne, pesma nije zanatlijski ugovoren rad. Ona je sveina. Nije to ritam, nije to slik. (E, :306)

U prikazu jedne druge kwige, autora Dragoquba Obradovia, Crwanski veli da e i on postati jedan od naih" ali samo kad zbaci lite38 Zanimqivo je kako Crwanski koristi svoje stihove (i to one koji upuuju na najtananija, gotovo mistina znaewa) u svojim kritikama, i to u jednom ironinom, gotovo sarkastinom kontekstu: Da je neko drugi mesto g. Paka Vuetia priredio ovu izlobu, neko ko se ne boji 'naih prilika' i onog 'tako to kod nas mora biti', ova bi izloba bila vei uspeh. Ne bi je ni onda pohodilo vie sveta, jer svet radije ide u kino, gde se kod nas pokazuju grofovi koji se ene proleterkama, ali bi i g. Vueti stajao jedan stepen vie (podv. G. R.). (E, : 435).

290 rarni frak pa prislua samo svoju duu". (E, :302) I u svojim kqunim programskim tekstovima, u Objawewu 'Sumatre' " i Za slobodni stih", Crwanski e eleti da pokae jedno: da je pesma izraz due i da sadraj te due ima iskquivo pravo da pesmi da oblik, to jest da odredi wene formalne karakteristike. Nae doba trai u prvom redu sadraj i intelekt", kae Crwanski. Oblik pesme samo odraava najdubqe pesnike sadraje i raspoloewa, razlikuje ritam jutra sunca i prolea od ritma veeri i jeseni. Otuda promena forme rezultat promene pesnikih sadraja koje u velikoj meri odreuje istorijski trenutak. Vraawe kosmosu", mistika nove umetnosti, samo su velika reakcija, razumqiva posle onog to je u zadwe doba znaio ivot u Evropi" a shodno tome i rei dobijaju nov sjaj i boju, nove nijanse; pojmovi o ritmu, o stihu, o formi, mewaju se." (Za slobodni stih", E, :28). Novi ovek, Odisej s poetka 20. veka, pun je hipermodernih senzacija", te je otuda dua pesnikova puna hipermodernih sadraja", suvie izmewenih, neuhvatqivih, da bi se zarobili u banalne etvorokute" i pripremqene kalupe" vezanog stiha, duievskih dvanaesterakih katrena:
Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadawe metrike, dajemo ist oblik ekstaze. Neposredno! Pokuavamo da izrazimo promenqivi ritam raspoloewa, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tanu sliku misli, to spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naih snova i slutwi, zvuk i aputawe stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna ta! Ali, delimo ritam sunanih dana, od veerwih ritmova. Ne meemo sve to u pripravqene kalupe! (E, :20)

italac treba da doivi intenzitet pesnikovog duevnog doivqaja to neposrednije! U takvoj komunikaciji svaki obrazac pravilnosti deluje kao komunikacijski um", kao oduzimawe vrednosti inu istinskog estetskog iskustva. U tom smislu se formalni artizam, koji Crwanski odbacuje, moe shvatiti i kao ekspresionistiko odbacivawe kulture" na raun prirode", koja je sauvala sve kvalitete dobrog, lepog i istinitog. Mogunosti jezika okamewenog u zadatim metrikim shemama preawe poezije treba tek otkrivati i razvijati i zato je on jo nerazumqiv:
Zvuk naih rei nerazumqiv je, jer se naviklo na mewaki, novinarski, zvanini smisao rei. Davno je Bergson odelio psiholoko vreme od fizikog. Zato je naa metrika lina, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokuavamo da naemo ritam svakog raspoloewa, u duhu naeg jezika, iji je izraz na stupwu feqtonskih mogunosti! (E, :20)

Umesto kopirawu zapadnih uzora i zapadne versifikacije, srpski pesnik treba da se okrene ritmu vlastitog jezika koji nema tradicije slika". Slobodni stih ne treba da bude opet neto to se uvozi sa Zapada i onda kopira. Naprotiv:

291
Ali mi wega stavqamo kao pokuaj originalne, nae versifikacije, sazidane na tradicijama narodnim. To ne znai vraawe niti ruewe onog to je od Vojislava amo, to je prosta, neminovna pojava. Ne trai se deseterac, ali se trai ritam i stih na, po duhu naeg jezika na. Stvarawu tog novog stiha slui tradicija narodne pesme. Ona je dostojna pokuaja bar kao i aleksandrinac. Ton ritma, i to ritma misli, duh obrade, izraza iz Zidawa Skadra", ili iz Poetka bune na dahije", moe i treba da doivi jednu obnovu u naoj umetnikoj versifikaciji. Koliko to ne smeta spiritualnim, umetnikim i modernim tendencijama, oko dokaza u Andrievom vers libre, u Krklecovim metaforama, a najvie u Miliievoj versifikaciji. (Za slobodni stih" E, :26)

Ritam nove poezije je po Crwanskom unutarwa, a ne spoqawa stvar". On odbacuje sve i ostavqa duu samu" i najdirektniji je put izraavawa originalnih pesnikih izraza, ako se originalnost shvati u linom ali i rasnom" smislu. Individualni pesniki sadraji uvek su deo kolektivne svesti i poezija mora da se vrati primarnim izvorima jezika koji vode do zamiqenog nultog" stupwa kulture, izvornih bogatstava autentine civilizacije. Odbacivawe tradicije, kako kod Crwanskog, tako i kod drugih ekspresionistikih pesnika, ne znai zapravo potpuno odbacivawe svih oblika kulture i civilizacije, jer, kako danas to uvia i savremena antropologija, koja je poquqala podelu na primitivna" i kulturna" drutva, ne postoji neto to je prirodni" moral i prirodni" ovek kada se odbace slojevi kulture. ovek u svakom drutvu ivi u mrei kulturnih i moralnih obrazaca, te se otuda ekspresionistiko odbacivawe tekovina civilizacije moe shvatiti samo kao zamena jednog vrednosnog sistema drugim. Otuda je, iako Crwanski svoj povratak versifikaciji narodnih pesama hoe da oisti od romantiarskih primesa (To nije romantizam, to je neminovna posledica"), vrlo teko u osnovnim porivima ovog izbora za povratak originalnom" izrazu nai motive koji nisu u sutini isto romantiarski, a koji se odnose na traewe autentinog, istinitijeg postojawa i vidova komunikacije sa svetom od kojih je jedan i poezija. Pesnike tradicije koje Crwanski ceni kao poeziju najvieg dometa jesu trenuci iste lirike.
Najvii stepen wen je kitajska i japanska lirika, gde se oseti venost kao u treperewu malih zvezda. ista lirika je safijska, a ne pindarska oda sa opisom i priom. (E, :28)

Poezija je, drugim reima, izraz najdubqih linih sadraja, bez dramskih, epskih, didaktikih otpadaka". Neponovqivost i originalnost wihovu do kojih pesnik dolazi u jednom ekstatinom iskustvu moe da izrazi samo slobodan stih. Lirika je originalnost, neponovqivost jedinstvene i autentine pesnikove due. U tom smislu se i pojam due kod Crwanskog ne moe posmatrati izvan ovog koncepta individualnosti u umetnikom stvarawu i utoliko wegova poetika ne sadri ekspresionistike i avangardne impulse za ukidawem pesnikovog linog prisustva u poeziji. Ovu tvrdwu, meutim,

292 ini se u prvi mah dovodi u pitawe drugi centralni vrednosni pojam kojim Milo Crwanski u svojim programskim tekstovima afirmie modernu poeziju. Ekstaza, koja se pre svega odnosi na poreklo i prirodu umetnikog dela, u istorijskom kontekstu vezuje se za platonistike, neoplatonistike ili romantiarske koncepcije stvarawa kao mistikog iskustva u toku kojeg umetnik, blizak magu i proroku, naputa svoju racionalnu ili ak telesnu obrazinu, izlazi iz sebe (ex-stasis) i, u trenucima entuzijastikog zanosa ili inspiracije, doivqava vizije iz kojih e nastati tvorevina koju nazivamo umetnikom. U tom smislu, umetniko stvarawe nije nikada iznoewe iskquivo linih sadraja: pesnik prvo mora biti odabran da bi ekstatino iskustvo stvarawa moglo da mu se dogodi, a, izlazei iz sebe, wegovo ja, prema entuzijastikim teorijama stvarawa, koje se dogaa kao in objave ili prosvetqewa, susree se uvek sa neim to je dubqi ili vii princip sveta, kojem se i umetnik u svom ekstatinom zanosu, usavravajui ga i proiujui, polako pribliava. U teoriji stvaralakog ina, koja se moe konstruisati iz ranih tekstova Miloa Crwanskog, pesnik stvara iznosei sadraje koji su lini, ali i originalni u smislu rasne" odnosno nacionalne ukorewenosti u kolektivne arhetipove svesti i jezik naroda kojem pripada, te bi se mogle, dakle, zahvaqujui ekstazi kao stvaralakom principu, uoiti i one metafizike veze pesnikove due" sa duom sveta" ili Nadduom, o kojoj je kao elementu simbolistikog naslea u ekspresionistikoj estetici govorila Bojana Stojanovi Pantovi. Takvo viewe Crwanskove poetike opravdalo bi i tezu Zorana Gluevia o poeziji kao ezoterijskom usavravajuem putu due ka konanom, najviem ciqu. Pa ipak, iskustvo itawa Crwanskove poezije i proze ini se da nam govori sasvim neto drugo. Poezija Miloa Crwanskog liena je u potpunosti epifanijskog spokojstva i punoe na ovoj duhovnoj vertikali. Iako ga kritika vidi kao pesnika vazduha"39, elementa koji sugerie odvajawe od telesnih okova postojawa i duhovnog uzdizawa, to ne jednom potvruje i sam Crwanski (jo kada je u eseju o Andriu sebi srodne pesnike nazvao eteristima jer su im glavne osobine qubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda", E, :274), i iako u Objawewu 'Sumatre' " kae da verujemo u dubqi, kosmiki, zakon i smisao, radi kojeg se tuga, iz Kamoewovih soneta, kroz tolika stolea prenosi u nas" (E, :20), uteha Crwanskove epifanije, ini se da ostaje mnogo vie lirska, nego metafizika. Lirska utoliko ukoliko je svako pesniko delo izraz neprestane ovekove potrage za smislom, i koja moe ali i ne mora okonati u metafizikom doivqaju spokojstva, ispuwenosti boanskim objavqewem. Otuda je ekstaza kao poetiki pojam mnogo blia romantiarskoj varijanti platonistikog i neoplatonisti39 Misli se pre svega na Petra Xaxia, koji kae da je Crwanski 'izabrao' vazduh kao preovlaujui elemenat svoje imaginacije" i koji u svojoj kwizi Povlaeni prostori Miloa Crwanskog hoe da pokae kakva je uloga nebesa, azura, vazduha, etera, visina, istota neuprqanih predela sveta" u celokupnom pievom opusu (Xaxi, 1993:8).

293 kih koncepata, dakle mawe kao traewe i pronalaewe nadinidividualnog u pojedinanom, a mnogo vie kao izraz i naglaavawe oprenosti inspirativnog stvarawa nasuprot klasinom idealu mimesis-a. Odnos pesnikov prema Apsolutu, a na to su ukazivali autori koji su se bavili analizama Crwanskovog dela, veoma je specifian.40 Pesniko otkrovewe i objava nije kod Crwanskog u isto vreme i objava Apsoluta. ak i ako se na trenutak uini da vidimo kako zabqesne kroz redove, proviri iza nekih pesnikih slika, ova kratkotrajna itaoeva nada biva vrlo brzo izneverena. Uteha koju pobuweni pesnik Lirike Itake doivqava u Sumatri", iako unekoliko poiva na nazirawu skrivenog smisla u kosmikim relacijama, moe se, sa druge strane, tumaiti u duhu budistike negativne metafizike, koja, u uspokojavajuem uoavawu saglasnosti ivotnih fenomena u prirodi, dovodi do utrnua svih uznemirujuih strasti pokrenutih u vrtlogu istorije.41 Zamena istorijskog postojawa prirodnim zamena postojawa odreenog strastima i nagonima, nagonima za qubavqu ali i za unitavawem postojawem biqa i uma, korala i treawa, koje ostaje nemo i neosetqivo za sve humane senzacije mnogo je blia budistikoj negativnoj metafizici negirawa Boga, ali i negirawa due kao metafizikog principa, koji se od tog boga udaqava ili mu se pribliava. Tome u prilog ide i karakterizacija pejzaa slikara Petra Dobrovia, o kojem je Crwanski napisao dva teksta 1920. godine:
Pejsai Dobrovievi to su jedna nova priroda jednog novog pokoqewa. Priroda jedini Bog, i jedina majka postala je opet draga na celom jednom po40 Nikola Miloevi, na primer, u jednoj analizi Seoba, govorei o transcendenciji kao o onoj visokoj meri kojom se meri sve to se u stvarnom svetu zbiva" i ono za ime ude kwievni junaci", tvrdi da Milo Crwanski ne veruje u tzv. imanentnu transcendenciju, ne veruje da se to beskrajno, uzvieno i daleko predstavqeno u tom plavom krugu u kome sjaji zvezda moe na bilo koji nain ovaplotiti u zemaqskoj stvarnosti." I zakquuje: Dakle, transcendencija se ve u prvim Seobama pojavquje samo na nivou udwe, udwe koja je sasvim logino, uzaludna." (Miloevi, 1996:109) I Novica Petkovi u svojoj kwizi koja ne nosi sluajno naslov Lirske epifanije Miloa Crwanskog, analizirajui pesmu Pod Krkom" pie: Oito je da u pesmi lebdi izvesno prisustvo onostranog, i to samo kao mogunost, kao isto oekivawe: primiqa se i kad pesnikov pogled s morske povrine krene navie, prema usamqenom manastiru i nebu, i ve u sledeem trenutku iezava." I ovaj autor uvia da je takav odnos prema transcendentnom uoqiv i u drugim delima Crwanskovim: A zanimqivo je da ovaj odnos Crwanski kasnije i pored svih krupnih promena, sutinski nije mewao. Prepoznajemo ga, na primer, u pogledu wegovih junaka iz Seoba: kad god ponire u onostrano, on ili trenutno zgasne (u san) ili se zauvek ugasi (u smrt). Kao da je, paradoksalno govorei, onostrano (boansko) prisutno svojom odsutnou, to je nesumwivo jedan vid negativne, odnosno prazne transcendencije." (Petkovi, 1996:523) 41 Crwanskom je, bez sumwe, bila poznata budistika filozofija. I wegove antologije pesnitva Kine i Japana, bez obzira to delom obuhvataju i neke ranije oblike istowake duhovnosti (konfucijanstvo, taoizam) mogu se posmatrati u svetlu jedne opte evropske naklonosti prema Istoku poetkom 20. veka. Ne treba zaboraviti ni da je recimo Pero Slijepevi, koji je u Beu doktorirao sa temom Budizam u nemakoj kwievnosti", svoje tekstove Nirvana" i Parsival" objavio jo u osvit Velikog rata, u Narodu 1914. godine. ak i da ih nije itao, Crwanskom je, kao jo jednom bekom studentu, moralo biti poznato ovo interesovawe evropskih intelektualaca za istowaku poeziju, religiju i filozofiju.

294
koqewu. Ispovedamo veliku radost uma, neoskrvqenu laju zakona, besmrtnost materije mesto besmrtnosti due. I poqe, i ivot brda, milije nam je za umetniko delo nego istorija, nego slava kraqeva i veliawe drutvenih pojava. Tajanstvene slasti drvea u prolee dostojnije su, nego veze koje spajaju qude. U umama meu krvavim leinama, u vrtlogu Svetskog rata, nauili smo da preziremo zakone, i qude, drutva, i gledajui sram i stid ovekov, nauili smo da bezumno verujemo u ume, poqa, brda. I otud eto rascvetana jedna breskva ili trewa, oranica u kojoj nie usev, ili bolesno jedno drvo u jesen, sjaji u boji u kakvoj je dosad oi gledale nisu. Ah kako je smena barbizonska kola, kao an-ak koji nas zove u Prirodu nedeqom posle podne. Ne, za nas je sve tamo u etiru, u umi, u drveu. Nije qudski oblik najvii oblik, ne na optimizam je ne radi due nego radi zvezda, drvea i brda. Win ivot je to nas puni nadom, win ivot je vaniji i win oblik je sretniji od naeg. (E, :448)42

I u Lirici Itake jedino spokojstvo koje nalaze i pesnik i italac je spokojstvo prirode. Utehu ne daju qudske relacije, ak i qubav je razoaravajua, a utoite je samo jedno:
Razoaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oi biqa. (Oi")

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi, disae jele to disasmo mi i stiae zvezde osmehom i snagom, to ih je vetrova talas, odneo sa nas, odneo sa nas (Vetri")

U biqu, ili neem drugom, monom, nad proplankom jedne ume mlade, nai emo opet svoje nade. (Qubavnici")

Ne samo o ewi prema dalekim predelima, biqkama i vetrima i nadama otelovqenim u naturalnim fenomenima, nego o potpunoj zameni qudskog ivota pesnikovog ivotom prirode govori Bolesni pesnik" u pesmi iz ciklusa Stihovi ulica":
42 O Dobrovievom slikarstvu Crwanski je pisao dva puta 1920. i jednom 1934. godine. Citirani odlomak je iz teksta Petar Dobrovi", objavqenog u Danu 20. 1920, , 11/12; str. 197201.

295
Nisam ovek, krv mi je mlaka samo rosa dalekih rumenih oblaka. Razvratan kolut pod oima mojim peat je uma, sa bolom svojim. Drvee puno pupova i zvezda mesto mene ivi. Sve to sam ja reko apuu vam meko daqe noi. One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko.

Do spasa, ozdravqewa bolesnog oveka koji se krvav i zgaen vratio iz Velikog rata, dolo je u Sumatri", i to u jednom budistikom, egizistencijalistikom smislu oslobaawa oveka koji pati zbog ontoloke neautentinosti ovjekova bia-u-svijetu" (Veqai, 1977:20). I to ne kao oboavawe bilo prirodnih ili natprirodnih sila, ne kao vera u Boga ili bogove ili venu duu, nego kao put proiewa, oslobaawa od egzistencijalne patwe. Budistiki put do proiewa put je do utrnua" onoga to je u oveku izvor te patwe, a to su telo i wegova ula, oseawa, voqa, pa ak i misao, svest43. Postieni, zgaeni Novi Odisej Lirike Itake ili Petar Raji iz Dnevnika o arnojeviu, tuan i umoran antiheroj Velikog rata, vidi samo jedan put oslobaawa, kroz metamorfozu, od svih aura zemaqskog postojawa: morala, religije, qubavi:
Leim, i vidim samo drvee kroz prozor. Razgovaramo. Lie mi wie zbogom, i pada. Zar nije qubav samo lie? Ja tako malo volim qude, a lie me tako dobro umiri. Moj ivot zavisi od wega. Umoran sam. Otiao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otiao bih nekuda u uto lie, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: Zbogom, idem da ozdravim." (Pr.:47)44

Tako se zamena qudskog ivota ivotom nesvesne prirode, koja je kulminirala u nirvanistikom oiewu Sumatre" ije spokojstvo proistie iz spoznaje o nevidqivim vezama izmeu qudske egzistencije
43 U jednoj od najuvenijih Budinih propovedi o poaru" kae se: Tijelo je, isposnici, poar, a i osjeaj, i predoxba, i izrazi voqe i svijest su poar. Uviajui to, isposnici, pouen sqedbenik oplemewenih se odvraa od tijela, od osjeaja, od predoxbe, od izraza voqe, od svijesti. Odvratnost ga otuuje, otuewe ga oslobaa. Ko se oslobodi, taj zna ta je sloboda." (Veqai, 1977:47) 44 Skraenicom Pr obeleavaemo ubudue izdawe Proza iz Sabranih dela Miloa Crwanskog 1966. godine.

296 i prirodnih fenomena moe tumaiti kao izraz jednog budistikog, u sutini antireligioznog stava. Zato Sumatra" jeste izraz nirvanske mirnoe koja poiva na ponitavawu subjekta, odnosno wegove telesne, zemaqske egzistencije, i izraz wegovog poistoveewa sa svetom, utapawa u taj svet, a ne epifanijsko proiewe, uteha boanskog objavqewa, verovawe u neto van konanosti smrti:
Sumatra Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala. Rastui li nas kakav bledi lik, to ga izgubismo jedno vee, znamo da, negde, neki potok, mesto wega, rumeno tee! Po jedna qubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tewe, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zaviaja, trewe. Probudimo se nou i smeimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Iako doputamo da je ideja o vezama, prisutna u celokupnom Crwanskovom delu, kasnije doivela transformacije i dobijala druga znaewa i oblike, u sumatraistikom kontekstu, kao nunoj posledici i kulminaciji itake poezije, ona je izraz nihilistikog odnosa pesnika prema vlastitoj egzistenciji. Utoliko je Sumatra", kao razreewe pobuwenikog protesta, neka vrsta negativistike utehe. U gnevnim stihovima Lirike Itake bilo je mnogo vie ivota. Sumatra" govori da je postojati posle rata mogue samo ako se porekne sve od ega je ovek saiwen. Milo Crwanski i Svetislav Stefanovi Ako se, meutim, ovaj izlet u implicitnu poetiku i ne prihvati kao argumentacija u razjawavawu pojma due", kao jednog od osnovnih pozitivnih poetskih principa u Crwanskovim programskim tekstovima, ostaje jo jedan put koji nas vodi do eqenih odgovora. Istraivawe moguih uticaja i naina na koji su Crwanskom shvatali ovaj pojam moe nam pritom biti od velike pomoi. Po shvatawu due", koje se

297 iskazuje kao kvintesencija linosti i osobenosti pesnikove, i koja se u tom smislu pojavquje kao jedan od argumenata poetskih sloboda i borbe za slobodan stih, Crwanski je imao direktnog preteu u predratnoj srpskoj kwievnosti pesnika Svetislava Stefanovia. Tekstovi koje je Stefanovi objavqivao u Bosanskoj vili (Stih ili pesma", 1912, Vie slobode stiha" 1912. i Ritam i emocija", 1913) verovatno su imali direktnog uticaja na poetike stavove mladog pesnika, u iju e odbranu stati posle Prvog svetskog rata. Pesnik ija se poezija ne samo po vremenu nastanka svrstava u epohu duievsko-rakievske estetike, ak desetak godina pre generacije ekspresionista, bori se protiv poetike pravila, unapred zadatih ablona, u koje svrstava i versifikacijska ograniewa koja se, po wegovom shvatawu, nedopustivo, pesniku nameu pre nego to pone da stvara. Stefanovi kritikuje kruti, monotoni, skameweni stih, koji je u srpskoj poeziji pisan pod francuskim uticajima. Pravom pesniku potrebno je vie slobode u versifikaciji, jer je ritam individualna stvar, kao to je to i pesnika emocija, budui da je ritam za wega spoqawa manifestacija oseawa. Za Stefanovieve stavove ipak ne moemo rei da su novi i da u potpunosti odudaraju od tokova srpske kwievne kritike i misli o kwievnosti. Shvatawe pesnikog ritma kao dela jedne ire kategorije, kao varijante i manifestacije jednog opteg ritma ritma ivota, prirode i ovekovog postojawa u svetu otkriva u sutini jedno vitalistiko shvatawe kwievnosti skerlievskog tipa. Zapravo, ini se da se Svetislav Stefanovi oslonio na onu liniju Skerlievog istoricistikog pogleda na pesniko stvarawe po kojoj je svako kwievno delo izraz senzibiliteta i duha jednog vremena, to obesmiqava svaku klasicistiku estetiku zasnovanu na unapred zadatim normama. U tom smislu Stefanovievo shvatawe sutine poezije kao originalnosti moe se pre shvatiti kao kritika estetiko-normativnih pogleda Bogdana Popovia i kriterijuma o savrenstvu, jasnosti i oseajnosti poezije na kojima je zasnovana wegova uvena Antologija. Stefanovi je u neku ruku most, ona nevidqiva i nedostajua karika izmeu ozloglaenog Skerlia, iji je autoritet esto brkan sa proskriptivnim stavom kritike prema kwievnosti, i koji je zasenio wegovo originalno polazite o promenqivosti estetskog ideala. Crwanskovi stavovi izvodivi su iz Stefanovievih pomenutih tekstova u toj meri da mladi pesnik od starijeg preuzima ak i leksiku. Crwanski, pisac eseja o Floberovom Novembru, neke prideve pamti upravo iz Stefanovievih tekstova: Iskidana (kurz. G. R.), nemirna, edna slobode u svakom pokretu, dua, emocija modernog pesnika stvorila je sebi adekvatan ritam slobodnih, nemirnih, nejednakih stihova. U tom je bie i opravdawe slobodnog stiha." (Stefanovi, Ritam i emocija", 1979:166). Iz teza o ritmu kao spoqawem obliku emocije i lepoti kao wenom unutrawem obliku, dakle iz shvatawa o primarnosti originalnog unutraweg sveta pesnikovog, izveo je i Stefanovi, kao i kasnije Crwanski, svoju borbu za slobodan stih, tvrdei da je on sredstvo, a ne ciq naeg izraaja" i da je svaki stih dobar koji dobro izraava misao svoga pesnika." (Stefanovi, Stih ili pesma", 1979:170)

298
Ukoliko je misao pesnika individualnija, originalnija, utoliko e mu to i stih biti, i utoliko e mawe liiti na proseni dobri stih dobrih versifikatora Pravi stih je onaj koji je u potpunom skladu s pesnikovom miqu, izrastao s idejom u jednom istom dahu, istom momentu nadahnua; stih u kome oseati, nema ta da se doda ni da se oduzme (Stefanovi, Stih ili pesma", 1979:170171)

Tako je i za Stefanovia, kao i za Crwanskog, stih danas vie nego to je ikad bio, to je bio u najviim pesnikim delima oveanstva neposredni govor dua, najintimniji izraaj misli qudske" (Stefanovi, Stih ili pesma", 1979:171), a Krv, ivot, dua jednom rei, jeste ono to i stihu daje venosti." (Stefanovi Stih ili pesma", 1979:172) Meutim, ovi redovi nas ipak ne upuuju na zakquak da se Crwanskove ideje o pesnitvu u potpunosti poklapaju sa Stefanovievim shvatawem. Kada to kaemo, mislimo najpre na onaj konsekventni Stefanoviev istoricistiki vitalizam o lepoti kao izrazu ivota:
Opta je tendencija pri tom da se ide sve blie, intimnije prirodi, sve dubqe u duu; da se ostavqaju sheme lepote i shvaa se sve jasnije da je lepota izraz ivota, sam ivot; i kao ivot i ona nije ni zavrena ni savrena nego je u stvarawu, u stalnom postojawu, sa jednom osnovnom tewom k ciqu koja je goni napred, ali bez formulisanog i dosad ve izraenog krajweg ciqa (Stefanovi, 1979: Ritam i emocija":165)

Kako emo malo kasnije videti, ovome suprotno, Crwanskovo shvatawe o raskoraku izmeu ivota i umetnosti, duguje mnogo ve jednoj novoj avangardnoj poetici koju mladi pesnik, povratnik iz rata, izraava u svojim programskim tekstovima, a koja se izraava u veri u umetnost kao prethodnicu onu to vodi ivot i pokazuje mu put. Umetnost nije deo i izraz promenqivog toka koji je deo besciqnog besmislenog istorijskog kretawa voenog nekom slepom neidentifikovanom silom, ona je ta koja zna kuda treba ii i dunost joj je da tu ulogu ispuni. Milo Crwanski i Volt Vitmen Kad je re o moguim uticajima na Crwanskovo shvatawe due u poetskom stvarawu, nemogue je zaobii jedan literarni uticaj: poeziju pesnika koji je podjednako uticao na nemake ekspresioniste i srpsku posleratnu generaciju. Radi se o amerikom pesniku Voltu Vitmenu, u srpskoj kwievnosti jednom od najvie prevoenih svetskih pesnika izmeu 1909. i 1914 godinama koje se mogu uzeti kao najodsudnije za kwievno obrazovawe i razvoj posleratnih pesnika.45 Onaj koji je u
45 Govorei o generaciji predratnih ekspresionista u srpskoj i hrvatskoj kwievnosti, R. Vukovi kae: U svim pokretima Vitmen je figura broj jedan, ija im prevratnika uloga, snana voqa i varvarska snaga lebdi pred oima. O wemu se ne govori samo u kritikim tekstovima, ve mu se piu i pesme. Za nae mlade, uz imena Niea i

299 Pesmi o meni" pevao: Najmawi izdanak pokazuje da smrti zapravo nema" (Vitmen, 1985:28), u svojoj poeziji iznosi viziju prirode kao savrenog mehanizma ivotnog obnavqawa. U svojim Vlatima trave, zbirci poezije u kojoj je prvi put upotrebqen slobodni stih, Vitmen peva tako to poziva duu svoju", iji je kreativni nagon jednak obnovqujuoj snazi prirode. Wegovu duboko linu liriku sa uporitem u uverewu o postojawu harmonije izmeu svih oblika, ivih i neivih, u svemiru, nemogue je posmatrati odvojeno od jednog u sutini romantiarskog shvatawa o organskom jedinstvu prirode, u ijem okriqu ovek ponovo pronalazi utoite smisla i nagovetaje besmrtnosti.46 Iako je moda ova zapadwaka romantiarska ideja o ciklinom obnavqawu prirode, bar u poetku, mnogo mawe uticala na Crwanskog od kineske i japanske lirike, koja je takoe zraila oboavawem savrenstva naturalnih fenomena ako ne tonom egzaltacije, a ono tihom kontemplacijom uzdranog potovawa Vitmen je na naeg pesnika mogao da utie bar jo u jednom pogledu. Naime, kao i svaki pesnik romantiarske provenijencije, i ovaj Amerikanac je propovedao veru u neogranienu mo inspiracije", smatrajui da misao i nadahnue odreuju izraz", t. j. da oblik pesme jeste samo wihov odraz" (Lali, u: Vitmen, 1985:23). Prema ovom vitmenovskom shvatawu i dua pesnikova je ono pravo, istinsko jezgro wegove originalnosti, lirske individualnosti koja je znak neponovqivog. Vitmen, ije je pesnitvo imalo velik uticaj na nemake, ali i na srpske ekspresioniste, mogao je uticati i na Crwanskog izuzetnom individualnom snagom svoje pesnike vizije, svoje lirske emocionalnosti, koju prevodilac Vitmenove poezije Ivan V. Lali vidi upravo u pesnikovom ponavqanom, upornom identifikovawu svog linog doivqaja izvesnog zadanog segmenta realnosti sa potvrdom zakona po kojem se ta realnost dri na okupu" (Lali, u: Vitmen, 1985:28). Na osnovu svega reenog, mogli bismo zakquiti da je shvatawe due u programskim tekstovima Crwanskog romantiarsko jer u prvi plan istie pre svega ovu individualnost i originalnost jedinstvene,
Verharena i domae uzore (Metrovi, Nazor, Skerli), Vitmen je linost ije je ime stalno u opticaju i pesme mu se esto prevode. Pojave nekih lanaka i prevoda Vitmena posle Prvog svetskog rata samo su nastavak predratnog interesovawa." (Vukovi, 1979:42) 46 Opisujui specifian odnos romantiarskih pesnika prema prirodi, X. Velflin navodi odlomak iz Aurelije francuskog romantiara erara de Nervala: Kako sam mogao, upitah se, tako dugo postojati izvan Prirode, ne poistoveujui se s wom? Sve ivi, sve dela, sve se uzajamno saglaava; magnetski zraci koji izbijaju iz mene ili drugih nesmetano prolaze kroz beskonaan lanac stvorenih stvari; tako se stvara jedna prozirna mrea koja pokriva svet, a ije tanane niti povezuju sve postojee stvari jednu s drugom, preko planeta i zvezda. Ja sam sada zarobqenik Zemqe, ali razgovaram sa raspevanim horom zvezda, koje dele moje radosti i patwe!" (Velflin, 1966:122) Slinosti romantiarskih shvatawa prirode sa Crwanskovim sumatraizmom nemogue je ne uoiti u jo jednom Velflinovom primeru bliskosti pesnika i naturalnog sveta, ovog puta preuzetog iz Bajronovog ajlda Harolda: Ne ivim sam u sebi, ve sam dio / Sveg oko sebe; radost su za mene / Visoke gore// Osjeaj tad se beskonanog budi / U samost, gdje smo sami ponajmawe / Istina tad nam cijelo bie zbudi / iste nas od nas" (Velflin, 1966:129)

300 originalne pesnike vizije. Otuda je izvesno da je na pesnik daleko od toga da se odrekne romantiarske subjektivnosti od koje su beali umetnici nakloweni avangardnim i ekspresionistikim idejama. Ako je, meutim, Crwanski vrsto na liniji romantizma, utoliko to je umetniko stvarawe video kao originalno i neponovqivo izraavawe jedne izuzetne pesnike linosti ija dua ima ta da kae svetu, onda je wegovo shvatawe uloge umetnosti u drutvu tipino avangardno, mada ni sada ne treba zaboraviti naslee romantiarskih tradicija. Umetnost i ivot Iako se dosada uglavnom verovalo da je Milou Crwanskom pitawe slobodnog stiha bilo primarno u wegovim programskim tekstovima, ve u razmatrawu pojma due" pokazalo se da su formalna pitawa za naeg pesnika samo pojavni oblik jednog dubqeg i kompleksnijeg pitawa umetnikog stvarawa, koje je zahvaqujui jednoj u sutini reakcionarnoj ulozi kritike i javnog mwewa u naoj sredini izbilo u prvi plan. Iako na prvi pogled izgleda da se na pesnik u svoja dva osnovna teksta-manifesta, Objawewe 'Sumatre' " i Za slobodni stih", bavi u prvom redu pitawima pesnike forme, Crwanski se zapravo kao jednim od osnovnih pitawa stvarawa bavi poloajem umetnosti u drutvu, odnosno prastarim pitawem odnosa ivota i umetnosti. Po wegovom uverewu: ivot i umetnost nisu, niti e biti, jedno" (E, Za slobodni stih", :24). U samoj prirodi umetnosti je da ide ispred ivota i otuda se svi otpori na koje nailazi u trenucima korenitih promena poetike prirode mogu shvatiti, sa jedne strane, kao posledica tog predwaewa, te wene avangardne prirode:
Taj veliki rastanak umetnosti i ivota, uostalom istorijski obiaj, ako nita drugo, razumqiv je. Najzad, izvesan dgot u Evropi, treba priznati, ne zauava. Ali to ne znai neko podizawe umetnosti u oblake aristofanske; to je prvo prvi najsnaniji val jedne reakcije. ivot e lepo, ne preostaje mu nita drugo, poi za umetnou, ostvariti sve ono to je, zasad, ideja; tako je uvek bilo. (Za slobodni stih", E, :25)

I dok, sa jedne strane, otpor na koji nailazi nova umetnost proizilazi iz same wene prirode, koja ima osobinu da probija horizont italakog oekivawa, sa druge, neprihvatawe moe biti posledica svojevoqne nepopularnosti pesnika:
Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoqna je!" (Objawewe 'Sumatre' ", E, :19)

Ova svesnost stvarawa47 nije nita drugo do svest o ciqevima koje jedan umetniki pravac, ili ako postoji jedan kohezivniji vezivni ele47 A svesnost, svest o onome to se dogaa, o istorijskim promenama oseajnosti, ukusa, umetnikih merila, kako umetnika ali jo vie i kritike, ono je to je po Cr-

301 menat pokret, pred sobom ima. A on uvek postoji zato to, prema Crwanskom, umetnost, ili bar ona umetnost koju on priznaje, nije nikada larpurlartistika ona se ne moe zatvoriti u kulu od slonovae, niti moe sluiti iskquivo kao razbibriga:
Ali da najnovija poezija nije ni ludorija, ni dekadentstvo, to e svaki uvideti, kad bude saznao za uticaj ruskih futurista, i dekadenata", winog prefiwenog, asopisa koji se zove Mir iskustva, u ruskoj revoluciji. Ni naa, najnovija, umetnost, a najmawe poezija, ne spava, kako je esto itaoci zamiqaju, kao neka lepotica, u kuli od slonovae. Jo je ta kula eburnea", mona, kao stanice bezinog brzojava" (Objawewe 'Sumatre' ", E, :18).

Nova umetnost, iji je Crwanski korifej, jeste u svojoj sutini pobuwenika, ona donosi nemir, prevrat u oseawu i miqewu" (E, :19). Ona nije angaovana u smislu da postaje instrument neke ideologije:
Ve nas, najnovijih, iako se nalazimo na politikoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dunosti, koje poeziji, kod nas, qudi bez oseawa za umetnost, a prepuni sociolokog samoqubqa, tako esto nameu. Socijalizam, na primer, mi ne bismo irili lirskim pesmama! (Objawewe 'Sumatre' ", E, :18)

Ali, budui da wen uticaj na ivot nije zanemarqiv, kao to su futuristi uticali na rusku revoluciju, tako je i naa kwievnost, kae Crwanski, imala u istoriji svoju ulogu u drutvu. Meutim, dok je nekad naa kwievnost imala tu ast da slui nacionalizmu", u jednoj traginoj i velianstvenoj epohi, izgleda da se kod nas misli staviti je sad u slubu antialkoholiarskih i sindikalistikih drutava" (E, :25). Nova umetnost, po Crwanskom, meutim, nije zato tu. Ona je angaovana utoliko to vodi revoluciji dua" (Odgovor na anketu Misli", E, :17) jer vodi jednoj duhovnoj obnovi oveanstva u kojoj e ona zaista jednoga dana moi da bude ono to je Nie nazivao afirmacijom bia" (E, :25). Iako je ova duhovna revolucija preduslov drutvene revolucije, angaovanost poezije, onako kako je Crwanski vidi u svojim programskim tekstovima, nije socijalno obojena. Ona je mnogo vie izraz vajldovske vere u mo umetnosti da utie na ivot. Umetniki makjavelizam" samo je legitimno sredstvo one prethodnice koja je svesna svojih ciqeva.

wanskom u kwievnom ivotu najvie nedostajalo i to je kwievne polemike inilo uglavnom bespredmetnima: Svesnost, ono to je najvanije, i to je stvorilo i helenizam i renesansu i barok, nama je nedostajala uvek. Zato je glad naih polemika tako nedostojna. Izmeanost, tako da niko nije na svome mestu, uzrok je sviju zabuna. To se skoro nee reiti i zato kod nas polemike, najmawe u kwievnosti i umetnosti, nemaju ciqa." (Za slobodni stih", E, :24).

302 * * *

Poetika koju je Milo Crwanski formulisao i iskazao u svojim programskim tekstovima Objawewe 'Sumatre' " i Za slobodni stih" i esejima prikazima kwiga koje je pisao 1919. i 1920. godine obeleena je, kao to smo videli, u velikoj meri avangardnim i ekspresionistikim shvatawima o umetnosti kao sutinskom izrazu qudske due, koja stoji nasuprot lanom artizmu i koja kao pokretaka snaga vodi oveanstvo ka duhovnoj obnovi, ka istinskoj, autentinoj egzistenciji usklaenoj sa prirodom i prirodnim ritmovima sveta. Ako pod avangardnom poetikom podrazumevamo radikalne estetske teorije poput Marinetijevog futurizma, koji je odbacivao celokupnu zapadnoevropsku civilizacijsku tradiciju, onda umeren antitradicionalizam Crwanskog, odnosno wegovo opredeqewe za jedno u sutini antiklasicistiko naslee sa vrhovnim postulatom originalnosti a ne samo novine, kao sutinskog nasuprot formalnom moe da se tumai i kao nedoslednost i odstupawe od osnovne linije posleratnog avangardizma. Meutim, ne sme se zaboraviti da je pitawe o mogunosti potpune iskorewenosti iz tradicije navodilo istraivae avangarde kwievnosti da pretpostave da ba u ovim ekstremnim zahtevima lei objawewe iwenice da je futurizam ostao samo jedan velianstven program" i nita vie:
Odbacujui prolost u celini onako oholi kakvi su bili na posledwem grebenu vekova" kao to pie u prvom manifestu a ne zaustavqajui se da otkriju ono vredno i trajno, futuristi nisu sekli samo korene, ve i grane i stablo, vene za bilo koju vrstu sokova, zaziujui se tako u prostoriji bez izraza. Na taj nain oni su ukinuli nadu u sawanu budunost, kao i u osuenu prolost. (De Tores, 2001:48)

Ako, meutim, prihvatimo jednu mnogo fleksibilniju definiciju avangardne kwievnosti istog autora, to polazi od pojma avangarde kao nadreenog pojma koji obuhvata niz izama" (futurizam, ekspresionizam, kubizam, dadaizam pa sve do egzistencijalizma i neorealizma dakle osnovne kwievne pravce 20. veka), onda je pitawe boravka" Miloa Crwanskog, kao individualne pesnike linosti, u wenim okvirima sasvim izvesno:
Bilo kako, ova dva koncepta: primat originalnosti shvaene kao invencije sposobne da se ukqui u istorijsku tradiciju, ili, jo boqe, da prokri puteve za novu i vernost epohi Zeitgeist" u duhu vremena osnove su za stvarawe i vrednovawe evropske kwievnosti u periodu izmeu dva rata, i ine takozvanu avangardnu kwievnost." (De Tores, 2001:23)

Opredequjui se za linu, originalnu poeziju, poeziju inspiracije, Crwanski se implicitno opredelio za tradiciju romantiarske poezije, to e postati jo vidqivije u, uslovno reeno, sledeoj fazi" wegove delatnosti, koju smo nazvali strailovskim kompleksom", a koja se vezuje za wegovo anrovski razliito stvaralatvo u godinama

303 1920. i 1921. Eseji iz ovog perioda imae odsudnu ulogu u tumaewu poezije Miloa Crwanskog, ali e isto tako pokrenuti i neka ua teorijsko-poetika pitawa, pre svega u vezi sa jednom pretpostavkom o regresiji" pievih shvatawa o slobodnom stihu i wegovom vraawu klasicistikim vrednostima.
PRIMARNA LITERATURA (E, ) Eseji i lanci; kwievnost i umetnost, , Dela Miloa Crwanskog H, kwiga 21, Zadubina Miloa Crwanskog; Na dom Editions L'Age D'Homme, Lausanne, Beograd 1999. (E, ) Eseji i lanci; istorija, polemike, razgovori, Dela Miloa Crwanskog H, kwige 22. i 23, Zadubina Miloa Crwanskog; Na dom Editions L'Age D'Homme, Lausanne, Beograd 1999. (M) Kwiga o Mikelanelu, Dela Miloa Crwanskog , kwiga 10, Zadubina Miloa Crwanskog; Na dom Editions L'Age D'Homme, Lausanne, Beograd 1998. (Putopisi ) Putopisi ; Pisma iz Pariza, Qubav u Toskani, Naa nebesa, Kwiga o Nemakoj, U zemqi toreadora i sunca, Dela Miloa Crwanskog , kwige 1519, Zadubina Miloa Crwanskog; Na dom Editions L'Age D'Homme, Lausanne, Beograd 1995. (Putopisi ) Putopisi ; Putevima raznim, Dela Miloa Crwanskog H, kwiga 20, Zadubina Miloa Crwanskog; Na dom Editions L'Age D'Homme, Lausanne, Beograd 1995. Lirika, Proza, Eseji (ur. ivorad Stojkovi), Dela 12, Srpska kwievnost u 100 kwiga", Matica srpska SKZ, Novi Sad Beograd 1965. Seobe , Sabrana dela Miloa Crwanskog, 1 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. Seobe , Sabrana dela Miloa Crwanskog, 2 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. Seobe , Sabrana dela Miloa Crwanskog, 3 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. (P) Poezija; Lirika Itake; Komentari; Antologija kineske lirike; Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom, Sabrana dela Miloa Crwanskog, 4 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. (Pr) Proza; Dnevnik o arnojeviu. Prie o mukom. Suzni krokodil. Sabrana dela Miloa Crwanskog, 5 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. (Put) Putopisi; Pisma iz Pariza. Qubav u Toskani. Iris Berlina, U zemqi toreadora i sunca. Naa nebesa. Putevima raznim. Sabrana dela Miloa Crwanskog, 6 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. (H, ) Kod Hiperborejaca , Sabrana dela Miloa Crwanskog, 7 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. (H, ) Kod Hiperborejaca , Sabrana dela Miloa Crwanskog, 8 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. Drame; Maska. Konak. Tesla. Sabrana dela Miloa Crwanskog, 9 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966.

304
Eseji Sabrana dela Miloa Crwanskog, 10 (prir. Roksanda Wegu i Stevan Raikovi), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966. Pesme, putopisi, eseji (ur. Petar Xaxi) Izabrana dela, SvjetlostNaprijedProsveta, SarajevoZagreb, Beograd 1967. Kap panske krvi, Nolit, Beograd 1970. Izabrana dela 12 (prir. ivorad Stojkovi), Srpska kwievnost u 100 kwiga", Matica srpska SKZ, Novi Sad Beograd 1972. Roman o Londonu , , Nolit, Beograd 1972. Strailovo (predg. Nikola Miloevi), aak, Disovo prolee", 1973. Kwiga o Mikelanelu (prir. Nikola Bertolino), Nolit, Beograd 1978. Eseji (prir. Jovan Hristi), Nolit, Beograd 1983. Embahade, (prir. Borislav Radovi), Nolit, Beograd 1984. Embahade , (prir. Borislav Radovi), Nolit, Beograd 1984. Podzemni klub, Harrold Johnsson (i. e.), fototipsko izdawe iz 1921. Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1985. Politiki spisi (priredio Z. Avramovi), Sfairos, Beograd 1989. O Banatu i o Banaanima (priredio Stojan Treakov), Kwievna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1989. Crwanski o nacionalsocijalizmu (priredio Z. Avramovi), Beletra, Beograd 1990. Antologija kineske lirike i Pesme starog Japana (fototipsko izdawe prvog dela iz 1923. i drugog iz 1928, prir. Aleksandar Petrov), Narodna Biblioteka Srbije Deje novine, Beograd Gorwi Milanovac 1990. Ispunio sam svoju sudbinu (priredio Z. Avramovi) BIGZ, SKZ, Narodna kwiga, Beograd 1991. Kap panske krvi, Narodna kwiga, Beograd 1991. Eseji i prikazi (priredili Boko Petrovi i Stojan Treakov), Kwievna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991. Nova Evropa: uvod u politikog Crwanskog (priredio Radivoj Cvjetianin), Kwievne novine, Beograd 1991. Lirika Itake & Komentari (priredio Gojko Tei), Svetovi, Novi Sad 1993. Gde ivi najsrenija ena Jugoslavije, Narodna kwiga, Alfa, Beograd 2000.

SEKUNDARNA LITERATURA Andri, Ivo (1980) Znakovi pored puta, Rad, Beograd. Antologija ekspresionistike lirike (prir. Srdan Bogosavqevi) (1998), Svetovi, Novi Sad. Bogosavqevi, Srdan (1998) Ekspresionistika lirika, Svetovi, Novi Sad. Bokan, Dragoslav (1996) Nevidqivi uiteq ili programska askawa s one strane jednog usamqenog groba", Kwievna re, Beograd, br. 470471, str. 1920. Breht, Bertold (1990) Majka hrabrost, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd. Velflin, Hajnrih (2000) Renesansa i barok: istraivawe o sutini i nastanku baroknog stila u Italiji, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad. Veqai, edomir (1977) Budizam, Vuk Karaxi, Beograd. Vitmen, Volt (1985) Vlati trave (prev. i predg. Ivan V. Lali), BIGZ, Beograd. Vulf, Virxinija (1956) Moderni esej" u: Eseji; Beograd, 131145.

305
Vukovi, Radovan (1979) Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma, Svjetlost, Sarajevo. Gluevi, Zoran (1996) Magijsko-utopijska horizontala i zvezdano-eterina vertikala u novoj slici sveta Miloa Crwanskog", Milo Crwanski, zbornik radova, Institut za kwievnost i umetnost, Beograd, str. 2135. ivkovi, Dragia (1994) Motiv 'usedelice' kod Veqka Petrovia", Evropski okviri srpske kwievnosti , Prosveta, Beograd, 268282. Igwatovi, Jakov (1969) Memoari", Odabrana dela , Srpska kwievnost u 100 kwiga, Matica srpska, SKZ, Novi Sad Beograd. Jani, Svetlana (1995) Katalog line biblioteke Miloa Crwanskog, Narodna biblioteka Srbije, Beograd. Konstantinovi, Radomir (1983) Bie i jezik , Prosveta, Rad, Matica srpska, Beograd Novi Sad. Lali, Ivan (1985) Poezija Volta Vitmena", V. Vitmen: Vlati trave (prev. i prir. I. Lali), BIGZ, Beograd, 736. Miloevi, Nikola (1996) Psiholoka i metafizika ravan u prozi Miloa Crwanskog", Milo Crwanski, zbornik radova, Institut za kwievnost i umetnost, Beograd, str. 107115. Mitrovi, Andrej (1983-a) Umetnost i Prvi svetski rat", Letopis Matice srpske, Novi Sad, kw, 432, br. 4, 379393. Pavlovi, Miodrag (1992) Pesnik i rat" u: Eseji o srpskim pesnicima, Vuk Karaxi, Beograd, 326331. Palmije, an Miel (1995) Ekspresionizam kao pobuna, Matica srpska, Novi Sad. Petkovi, Novica (1996) Lirske epifanije Miloa Crwanskog, SKZ, Beograd. Petrov, Aleksandar (1988) Poezija Crwanskog i srpsko pesnitvo, Nolit, Beograd. Petrovi, Rastko (1972) Otkrovewe: poezija, proza, eseji (prir. Zoran Mii), Matica srpska, SKZ, Novi Sad Beograd. Pooli, Renato (1975) Teorija avangardne umetnosti, Nolit, Beograd. Popovi, Radovan (1993) Crwanski dokumentarna biografija, Prosveta Deje novine, Beograd Gorwi Milanovac. Skerli, Jovan (1971a) Dogmatika i impresionistika kritika", u: Kritike, Srpska kwievnost u 100 kwiga, Matica srpska, SKZ, Novi Sad Beograd, str. 721. Stefanovi, Svetislav (1979) Stih ili pesma", Pisci kao kritiari pre Prvog svetskog rata (prir. Predrag Proti) (1979), Matica srpska SKZ Institut za kwievnost i umetnost, Novi Sad Beograd. Stefanovi, Svetislav (1979) Vie slobode stiha", Pisci kao kritiari pre Prvog svetskog rata (prir. Predrag Proti) (1979), Matica srpska SKZ Institut za kwievnost i umetnost, Novi Sad Beograd. Stefanovi, Svetislav (1979) Ritam i emocija", Pisci kao kritiari pre Prvog svetskog rata (prir. Predrag Proti) (1979), Matica srpska SKZ Novi Sad Beograd. Stojanovi-Pantovi, Bojana (1998) Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad. Tei, Gojko (1991) Srpska avangarda u polemikom kontekstu (dvadesete godine), Svetovi, Novi Sad. Tore, Giqermo di (2001) Istorija avangardne kwievnosti, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad. Xaxi, Petar (1993) Povlaeni prostori Miloa Crwanskog, Prosveta, Beograd.

306
Gordana Raievi MILO CRNJANSKI'S PROGRAMME ESSAYS Summary The paper is dedicated to Milo Crnjanski's essays created in the years after World War I (19191920) which have pronounced elements of a programme text: avantgarde rebellion against tradition and the request for a new art which would carry new content and new form. In this context, the paper discusses Crnjanski's re-evaluation of tradition which is particularly noticeable in the attitude to patriotic poetry (the attitude to Jovan Skerli is particularly investigated), but also in the requests for a new form which will be dominated by the free verse. The notions soul" and ecstasy" are analysed as the main assumptions of according to Crnjanski true artistic creation, as well as the relation between art and life in the context of avantgarde esthetics. Sumatraism as a new philosophy of existence is placed in the context of Eastern teachings.