5.

DETINJSTVO
Mali ljudi, koje mi zovemo deca, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle, kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne kole iz koje smo odavno izili, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje ive i dalje i postoje kao i svaka stvarnost. Andri (2002, str. 103)

Rano detinjstvo je period koji traje od druge ili tree do este ili sedme godine ivota i esto se naziva dobom igre, to objanjava najveu preokupaciju i centralno interesovanje dece ovog uzrasta. Kraj ranog detinjstva predstavlja predkolsko doba, nakon ega sledi detinjstvo koje traje od este godine do adolescencije, odnosno do 11. godine ivota, i obuhvata polazak u kolu ili rano kolsko doba. Analogno nazivu ranog detinjstva, detinjstvo se ponekad oznaava kao kolsko doba ili srednje detinjstvo. Izraz srednje detinjstvo svojevremeno je uao u upotrebu sa namerom da se na jednoj strani napravi razlika izmeu detinjstva kao bezbrinog perioda igre i sticanja prvih obaveza i odgovornosti, a na drugoj strani puberteta, koji se tada smatrao posebnim razvojnim periodom pre mladalatva. Ali, u oba pokuaja finije periodizacije detinjstva nailazi se na problem odreivanja gornje granice u odnosu na adolescenciju (Berk, 2007). Sve je vie istraivanja koja saoptavaju na sve ranije ispoljavanje promena koje su karakteristine za pubertet, posebno poetak ponovnog intenzivnog telesnog, a zatim i seksualnog sazrevanja. Veina tih nalaza ukazuje na raniji zavretak detinjstva, odnosno raniji poetak puberteta, pre svega kod devojica, iako ima i nekih nedovoljno proverenih nalaza koji ukazuju na takve trendove i kod deaka. Takoe, optim karakterizacijama podperioda detinjstva kao doba igre i kolovanja ini se nepravda prema drugim dobima ivotnog ciklusa. Naime, igra predstavlja veoma vanu aktivnost i u dobima mladalatva i odraslosti, kao to i samo kolovanje, bilo ono institucionalno ili vaninstitucionalno, u modernom dobu i razvijenijim zajednicama traje do kraja ivotnog ciklusa. Kada se govori o intenzivnim razvojnim promenama, panja je uglavnom usmerena na prve dve godine ivota, odnosno rani razvoj, i zatim adolescenciju. Meutim, promene koje se deavaju u ranom detinjstvu, od kraja druge godine ivota do este godine, i u srednjem detinjstvu, od este do jedanaeste godine, su od velikog znaaja za ovekov razvoj. Prelazak iz ranog u srednje detinjstvo je u veini modernih zajednica obeleeno polaskom u predkolsku ili obaveznu osnovnokolsku ustanovu dakle, poetkom nekog od oblika institucionalnog obrazovanja,. To je jedna od prvih obaveza u ovekovom ivotu, gde dete poinje da ostvaruje socijalne kontakte sa vrnjacima i sa autoritetima van porodice. Najvaniji posao dece u to vreme je da se igraju, jer igra doprinosi socijalnom i kognitivnom razvoju kao i razvijanju odreenih vetina. Srednje detinjstvo predstavlja razvojni plato, vreme kada deca uvruju postignua iz prethodnih perioda i pripremaju se za naredni burni razvojni period, adolescenciju. Polazak u prvu obaveznu obrazovnu instituciju, osnovnu kolu, na uzrastu od est ili sedam godina jedan je od vanijih dogaaja u obrazovnom razvoju deteta. Drutvene uloge se menjaju pri polasku u kolu, u kontaktu sa velikim brojem druge dece, vrnjaka i drugih, starijih uenika. To je period kada se postavljaju temelji za stvaranje identiteta, samopoimanja i orijentacije ka postignuu, to ima veliki udeo u uspehu tokom kolovanja, a kasnije i na radnom mestu i ivotu uopte.

Iako se period srednjeg detinjstva smatra periodom u kome nema toliko dramatinih promena kao u prethodnom periodu i onom koji sledi, to je vreme koje je nadahnulo mnoge pesnike. U citatu Ive Andria, naglasak je na vanosti ranog iskustva za ovekov ivot. Dogaaj iz detinjstva, koji tada moda izgleda kao obian i svakodnevan, roditelji esto doivljavaju kao samo jo jednu od mnogih dejih igrarija. Ti doivljaji, meutim, kasnije postaju uspomene koje, manje ili vie trajno urezane u rano iskustvo, mogu da utiu na kasnija razmiljanja i ivot oveka uopte. Konkretno, u Andriom tekstu re je o deci koja su preivela rat, koja su ivela u ekstremnim uslovima, neretko i na rubu same egzistencije. Njihove boli i seanja, svakako ne ine sreno detinjstvo, ostaju zauvek zapisana u iskustvu. Ipak, mnogo je onih koji smatraju da je detinjstvo najlepi period ivota, i kako kae Mika Anti, dobro bi bilo da svako od nas bar mrvicu detinjstva ponese kriom u ruci i sauva u glavi. 5.1. Telesni i motoriki razvoj Telesni i motoriki razvoj u detinjstvu relativno se usporava u odnosu na period dojeneta i deteceta. Od bucmastog dojeneta dete postepeno menja i poprima oblije odrasle individue. Ali, jo uvek se na osnovu veliine i proporcija tokom ranog detinjstva odrava tipini detinji telesni izgled, do priblino sedme godine ivota. Masno tkivo se znatno smanjuje, ali je kod devojica i dalje vie prisutno nego kod deaka koji su vie miiavi. Proporcije deteta su sline onima kod odraslih trup se izduava, kao i noge. U ranom kolskom dobu, periodu detinjstva, rast je spor i ne dolazi do velikih promena. Donji deo tela raste najbre, noge su due nego u ranom detinjstvu i stoga deca u tom periodu najvie rastu u visinu. Kosti se i dalje izduuju, a miii jaaju. Proporcije tela su sve slinije odraslom telu. Meutim, ligamenti nisu jo uvek potpuno privreni za kosti. U tom periodu su deca veoma elastina i imaju poveanu potrebu za fizikim aktivnostima. Krajem ranog i poetkom srednjeg detinjstva mleni zubi se smenjuju stalnim zubima. Novi zubi u poetku izgledaju za broj vei, ali se polako prilagoavaju anatomiji vilice. Danas se jo uvek smatra kako je promena mlenih zuba jedan od sigurnih pokazatelja telesnog razvoja i sazrevanja. Rane sposobnosti, koje se formiraju u dojenakom i najranijem periodu, predstavljaju temelj za njihov dalji razvoj. Ranije steene vetine se integriu u sloenije dinamike sisteme delovanja (Berk, 2008). Do svog drugog roendana deca uspevaju da se nose sa silom ravnotee i dovoljno su sposobna da se kreu slobodno u svom okruenju. Hod postaje laki i ritminiji. Sa uvebavanjem, hod postaje dovoljno siguran da se dete odvaja od tla i poinje da tri, a kasnije se usavrava u skakanju na jednoj nozi, galopiranju i preskakanju prepreka. U toku ranog detinjstva sve vetine se usklauju i uslonjavaju i deca sve vie isprobavaju svoje sposobnosti. U predkolskom uzrastu sve motorne sposobnosti se izvode mnogo bre i sigurnije. Pored razvoja grube motorike, dete napreduje i u vetinama fine motorike. Dete je na tom uzrastu sposobno da crta, slae puzle, lepi komade papira i pravi kolae, koristi makaze i lepak (Tabela 5.1). Dete tada poinje samo da se oblai, iako se od njega ne moe oekivati da e uvek svaki deo garderobe biti pravilno odeven. esto e obui majicu naopake, obuti obrnuto patike ili pantalone izvrnuti na nalije. Jedan od zahtevnijih zadataka je hvatanje lopte. Sposobnost za bacanje i hvatanje ne podrazumeva samo koordinaciju ruku i nogu, ve itavog tela. Sa est godina veina dece uspeva da uhvati i baci loptu, mada uvek postoje varijacije u tom

pogledu. Kada je re o plivanju, malo dece uspeva da stekne ovu vetinu pre etvrte godine (Herlok, 1950). Plivanje zahteva sloenu koordinaciju donjih i gornjih ekstremiteta. To je aktivnost koja zahteva vebanje i uspostavljanje pravilnog disanja u kontaktu sa vodom. Ovako znaajne promene u motornom razvoju deteta imaju uticaj na detetovu nezavisnost i doivljaj sebe kao sposobnog, spretnog deteta koje moe da izvri neke aktivnosti kao i odrasli.
Tabela 5.1 Promene u grubim i finim motornim vetinama u ranom detinjstvu (prilagoeno prema Berk, 2005, str. 213). Uzrast Vetine grube motorike Vetine fine motorike Hod je ritminiji, ubrzani hod se menja u Oblai i skida jednostavne komade tranje. Dok dete skae, poskakuje, baca i 2-3 odee. Zakopava i otkopava velike hvata, gornji deo tela je krut. Igrake sa godine patentne zatvarae. Pravilno pedalama gura stopalima, gotovo uopte ne upotrebljava kaiku. moe da upravlja tim igrakama. Hoda uz stepenice izmenjujui levu i desnu nogu i silazi niz stepenice uvek zakoraujui prvo jednom nogom. Skae i poskakuje uz savijanje gornjeg dela tela. Baca i hvata uz slabo ukljuivanje gornjeg dela tela, loptu jo uvek hvata prislanjanjem na prsa. Istovremeno okree pedale na triciklu i upravlja njime. Hoda niz stepenice izmenjujui noge i tri skladnije. Galopira i skakue na jednoj nozi. Baca loptu uz veu rotaciju tela i prenos teine na stopala. Hvata loptu rukama. Brzo pokree pedale na triciklu i skladno njime upravlja. Tri bre, galopira skladnije, preskae prepreke. Pokazuje zreli obrazac bacanja i hvatanja. Vozi bicikl sa pomonim tokiima.

3-4 godine

Zakopava i otkopava veliku dugmad. Jede bez pomoi drugih. Koristi makaze. Precrtava vertikalno crtu i krug. Crta prvi crte ljudske figure koji ima oblik punoglavca.

4-5 godina

Pravilno upotrebljava viljuku. Ree makazama po liniji. Precrtava trougao, krug i neka slova. Upotrebljava no za seenje meke hrane. Vee pertle na cipelama. Crta oveka iz est delova. Precrtava neke brojeve i jednostavne rei.

5-6 godina

U razvoju motornih aktivnosti, koji je posledica razvoja centralnog nervnog sistema i sazrevanja nervnog tkiva, rasta kostiju i miia, vana su dva principa: a) princip diferencijacije; i b) princip hijerarhijske integracije (Andrilovi i udina, 1987). U prvoj fazi iz nespretnih, glomaznih pokreta, u kojima uestvuje previe miia, izdvajaju se i aktiviraju samo oni miii koji su potrebni za izvoenje pokreta. Na primer, u hvatanju prstima prvo uestvuju itavo telo, ruka i aka, da bi postepeno ostali aktivni samo miii ake i prstiju. Prema principu hijerarhijske integracije ovi diferencirani pokreti se integriu u savrenije i sloenije radnje. Kada dete uspostavi kontrolu nad miiima glave, trupa i ruku, te jednostavnije motorne radnje integrie u aktivnost sedanja i uspravljanja. Dete u detinjstvu ima izdiferencirane i integrisane pokrete i uspostavlja prevladavanje jedne strane tela koju odlikuje vea spretnost, snaga i upotreba. Taj proces se odvija u toku prve etiri godine i do polaska u kolu je potpuno zavren. Lateralizacija je vana za polazak u kolu, jer tada zapoinje formalno uenje pisanja. Kada je re o polnim razlikama u motorikim radnjama, deaci prednjae u razvoju grube motorike, a devojice u razvoju fine motorike i vie napreduju u pisanju i crtanju. Generalno

govorei, rukopis kod dece postaje itljiviji, a crtei su sve vie organizovani u celinu i bogatiji detaljima. Deca u detinjstvu koriste svoje sve izraenije motorike sposobnosti u vidu tranja, skakanja i baratanja loptom na jedan sloeniji nain nego ranije. Vreme provode u raznim fiziki zahtevnim igrama kao to su murke, vije, lasti, kolice i razni sportovi. Sve te razliite vetine pokazuju napredak sledeih motorikih sposobnosti (Berk, 2008):
1. Gipkost; 2. Ravnotea. Primetna u atletskim vetinama kao to su tranje, preskakanje i brze promene smera u razliitim fizikim aktivnostima i sportovima; 3. Okretnost. Ispoljava se u igranju kolice, zaobilaenju protivnika u fudbalu i preskakanju lastia; i 4. Snaga. Starija deca jae utaju i bacaju loptu i mogu vie da se odraze od tla u skoku.

5.2. Kognitivni razvoj Status istraivanja uenja. Svojevremeno, pre nekih 30-tak godina, konstatovana su dva vodea trenda u istraivanjima kognitivnog razvoja (Stevenson, 1983). Jedan od njih je vidan pad broja istraivanja sposobnosti uenja kod dece. Svega par studija o uenju bilo je napisano do 1950. godine, u narednoj deceniji se broj poveao na ak 200 eksperimentalnih studija, da bi 1970-ih i 1980-ih godina bilo gotovo nemogue pronai rad o uenju. Pojavom teorija o kognitivnom razvoju i njima podstaknutih istraivanja, dolo je do preokreta, ispostavilo se kao da ...izgleda da vie ni ne postoji oblast zvana uenje (Brown, 1982, str. 187). Prema Siegleru (1983), postoji vie razloga koji su doveli do ovakvih trendova. Prvi razlog zastoja u oblasti istraivanja uenja je, naravno, pojava harizmatine linosti u psiholokom miljeu, Jeana Piageta. Drugi razlog je to su istraivanja Piageta, kao i druga nezavisna istraivanja, dala podatke koji su bili teko uporedivi i povezivi sa postojeim teorijama uenja. Trei je razlog inkompatibilnost osnovnih pretpostavki da mehanizmi sticanja i zadravanja iskustva funkcioniu na isti nain bez obzira na kontekst i da na uenje i pamenje utiu u velikoj meri ve postojea saznanja. Istraivai su, sa tada inovativnim saznanjima o razvoju kognicije, morali da krenu od pretpostavke da u uenju veliku ulogu imaju prethodno steena znanja i da okolina ima uticaj u oblikovanju istog. Tako se opte prihvaenom smatra pretpostavka da se deca raaju sa nekim kognitivnim kapacitetima i sposobnostima koji se uslonjavaju sa razvojem. Zato se danas uenje sveobuhvatno definie, istiui znaaj tih kapaciteta i znaaj tuicaja iz sredine na sticanje iskustva, kao ...trajna ili relativno trajna i relativno specifina promena individue koja se pod odreenim uslovima moe manifestovati u njenom doivljavanju ili aktivnosti i koja je rezultat njenog prethodnog doivljavanja ili aktivnosti (Radonji, 1985, str. 34). Preoperacionalni stadijum. Kljuno obeleje prelaska sa stadijuma senzomotorike inteligencije, posle druge godine ivota, na preoperacionalni stadijum je pojava simbolike funkcije. To je sposobnost upotrebe neke stvari kao simbola za predstavljanje neega drugog. Simboli mogu biti razliite prirode, poput, recimo, rei, pokreta, mentalnih slika ili predmeta. Piaget nije govorio o sposobnosti govora kao vanom kognitivnom dostignuu, ali ova sposobnost svakako igra veliku ulogu, jer deca tada poinju da komuniciraju. Neto to verovatno najvie zaokuplja interesovanje dece u

preoperacionalnom stadijumu je igra koja je simbolika, jer se jedna stvar moe pretvoriti u neku drugu. Devojice prave od peska ruak za drugove koji od tapova i granja prave puke i idu u borbu. Inteligencija na ovom stadijumu je utoliko drutveno vie razmenljiva od senzomotorike, jer sa sticanjem jezika deca mogu da dele svoja iskustva sa drugima. Takozvane kao da igre, odnosno igre pretvaranja, vane su za kognitivni razvoj jer se kroz simulaciju uvebavaju i uvruju novonastale mentalne sheme. Do druge godine deca se igraju sa poznatim predmetima i imitiraju odrasle, kobajagi piju kafu iz oljice za kafu. Deca starija od dve godine e od iste oljice misliti da je to eir ili e im neka kockica predstavljati mobilni telefon ili ak neto potpuno van stvarnog sveta. U poetku su igre zamiljanja usmerene na sebe, a postepeno se usmeravaju prema drugim predmetima tako to deca, umesto sebi, lutki nametaju frizuru. Igra postupno obuhvata sve sloenije kombinacije shema. Sociodramska igra je jo jedna od omiljenih igara dece, jer je to igra zamiljanja u koju je ukljuen vei broj dece i tada se line sheme kombinuju i sa shemama drugih uesnika u igri. Znaaj i prednost sociodramske igre u odnosu na crtanje ili zajedniko slaganje slagalice je u veoj i duoj interakciji dece, ukljuenosti u grupu i meusobnoj saradnji. Otuda je ova vrsta dejih igara od posebnog znaaja u socijalizaciji i razvoju socijalnih vetina. Preoperacionalni stadijum je razdoblje posebnih razvojnih dostignua na planu kognitivnog funkcionisanja. Jedno od tih dostignua je i spoznaja o tome da se kvalitativna priroda neega ne menja ako se promeni njegov spoljanji izgled, jednim imenom kvalitativni identitet. Deca shvataju da ica ostaje ica iako se savije i menja oblik. Egocentrizam u ovom stadijumu je takoe prisutan, ali sada na mentalnom nivou. Egocentrizam se pojavljuje u razliitim segmentima. Trogodinjaci i etvorogodinjaci smatraju da svi dele njihov pogled na svet, da oseaju to i oni, kao i da znaju ono to oni znaju. Najvidiljivija je pojava egocentrizma u dejem govoru. Privatni govor je govor za sebe, kada dete predstavlja svoje misli brzim prelaskom sa ideje na ideju, bez obzira da li ih slualac razume ili ne. Interakcijom sa drugima, uvianjem da druga deca imaju razliita miljenja, egocentrini govor se smanjuje. Deca u preoperacionalnom stadijumu veruju da neive stvari imaju odlike ivih bia vetar duva jer se sunce naljutilo i tera oblake od sebe. Piaget je vie govorio o nedostacima preoperacionalnog stadijuma, pa je tako deci zadavao zadatke konzervacije i utvrdio da jo uvek nemaju tu sposobnost. Konzervacija se odnosi na nepromenjenost fizikih karakteristika ako se promeni njihov spoljanji izgled. Poznat je zadatak konzervacije koliine vode kada se u jednu od dve oblikom razliite, ali zapreminom iste ae sipa ista koliina tenosti. Potom se iz jedne, recimo ire ae, tenost prespe u drugu, uu au. Deca na ovom stadijumu odgovaraju da ima vie tenosti u uoj ai, jer je nivo vode prividno vii. Njihovo razumevanje je centrirano, jer se usredsreuju samo na jedan aspekat situacije ili jednu opazivu karakteristiku objekta, dok ostale aspekte ili karakteristike, koje mogu pomoi u valjanom reavanju problema, zanemaruju. Jedno od vanih obeleja preoperacionalne misli je ireverzibilnost, nesposobnost prolaenja kroz niz koraka u reavanju problema i okretanja smera i vraanja na poetnu taku. Odsutnost logikih operacija kod predkolske dece uzrokuje probleme sa hijerarhijskom klasifikacijom organizacijom predmeta u klase na osnovu slinosti i razlika. Takav je Piagetov zadatak inkluzije klasa sa cvetiima. Deca na pitanje da li vie ima cvetova ili utih cvetova odgovaraju da ima vie utih, jer se centriraju na

perceptivno obeleje utog. U okviru ovog stadijuma postoje razlike izmeu dostignua dece do etvrte godine i do kraja stadijuma (Tabela 5.2)
Tabela 5.2 Neka kognitivna dostignua u predkolskom uzrastu (prilagoeno prema Berk, 2008, str. 222). Priblino doba Kognitivna dostignua Snaan porast mentalne aktivnosti, koji se odraava u razvoju jezika, igre 2-4 godine zamiljanja i kategorizacije. U jednostavnim, poznatim situacijama, te u svakodnevnoj komunikaciji licem u lice, dete je sposobno da zauzme tuu perspektivu. Dete razlikuje iva bia od neivih predmeta i sve manje veruje da se magijom mogu promeniti svakodnevna iskustva. U poznatom kontekstu dete uoava transformacije, misli reverzibilno i dogaaje sve ee objanjava logino, na konzistentan i dosledan nain. Dete razvrstava predmete na temelju zajednike funkcije i ponaanja (ne samo na temelju perceptivnih obeleja) i formira ideje o zajednikim karakteristikama koje ine kategoriju i koje su zajednike svim njenim lanovima. Dete sortira predmete u hijerarhijski organizovane kategorije. Dete postaje sve vie svesno kako su igra zamiljanja (i drugi misaoni procesi) simbolike aktivnosti. Magina verovanja o vilama, duhovima i dogaajima koji naruavaju oekivanja dete zamenjuje plauzibilnim objanjenjima. Dete pokazuje veu sposobnost razlikovanja stvarnog i nestvarnog.

4-7 godina

Stadijum konkretnih operacija. U stadijumu konkretnih operacija, koji traje od sedme do 11. godine ivota, miljenje je fleksibilnije, organizovanije i daleko loginije od miljenja u prethodnom stadijumu. Nedostaci iz preoperacionalnog stadijuma se nadoknauju. Uspostavlja se sposobnost reavanja zadataka konzervacije to ukazuje na postojanje mentalnih operacija koje se izvode po pravilima elementarne logike. Primetne su reverzibilnost, sposobnost sagledavanja procesa i izvoenja aktivnosti od poetka do kraja i ponovo natrag, i decentracija, ili sposobnost sagledavanja odnosa meu objektima iz razliitih perspektiva. Deca mogu da se fokusiraju na vie aspekata problema, da ih poveu i zajedno koriste u reavanju problema. U zadacima konzervacije koliine, deca su u mogunosti da zapaaju kako je u aama ista koliina tenosti, iako je jedna aa uska, a druga iroka. Kada jedno dete prospe svoje bombone, shvata da drugo dete koje ih nije prosulo nema vie od njega, jer je uspostavljena reverzibilnost. Takoe, dete je u stanju je da razmilja obrnutim sledom i vrati se na poetnu taku shvata da ako sakupi bombone opet ima koliko je bilo i pre prosipanja. Od sedme do desete godine deca reavaju zadatak inkluzije klasa, jer mogu da se usredsrede na odnose izmeu opte kategorije i dve podkategorije. Kao primer za sticanje hijerarhijske integracije moe se navesti aktivnost sakupljanja mirisnih papiria i salveta kod devojica i sliica kod deaka. U stadijumu konkretnih operacija uspostavlja se sposobnost serijacije i tranzitivnog zakljuivanja. U zadatku reanja tapia po duini od najkraeg do najdueg, stariji predkolci uspevaju da poreaju uz mnogo greaka, dok kolska deca tu aktivnost izvode planski. Serijacija se odvija mentalnim putem ime se ukazuje na tranzitivno

zakljuivanje. Prikazujui deci tri tapia razliitih boja gde je A dui od B, B dui od C, od dece se oekuje da zakljue da je A dui od C. U tom zadatku se integriu tri odnosa i njih deca sa osam godina reavaju uspenije nego mlai. Piaget je uoio i da je prostorno rezonovanje tanije nego ranije, pa tako sa sedam i osam godina deca izvode mentalne rotacije u kojima svoje gledite podeavaju da odgovara poloaju druge osobe. Uspevaju da tano odgovore na pitanje ko se nalazi sa njihove leve a ko sa desne strane, u emu mlai gree. Glavni nedostatak rezonovanja na stadijumu konkretnih operacija je da deca operiu konkretnim, neposredno opazivim podacima. Deca u reavanju problema, shvatanju odnosa meu stvarima i njihovim svojstvima, raspolau neposrednim datostima koje su im poznate, koje su nekada ve percepirali, a u operisanju apstraktnim idejama nailaze na potekoe. Razvoj govora. Tokom detinjstva razvoj jezike kompetentnosti je takoe u usponu, iako ne tako naglom kao u ranom detinjstvu. kolska deca menjaju svoj stav prema jeziku i postaju svesna razvoja. Renik se poveava za proseno 20 rei svakog dana, to je znatno vie nego ranije. Renik se obogauje analiziranjem strukture sloenih rei tako to, na primer, od rei srean moe da nastane re srea (Anglin, 1993). Pored toga, raste preciznost u razmiljanju i upotrebi rei i reenica. kolska deca shvataju viestruko znaenje nekih rei, na bazi kojih raste korienje zagonetki i ala koje koriste razliita znaenja jedne rei. Znanje gramatike napreduje i deca sve vie ovladavaju sloenim gramatikim strukturama. U komunikacijskom aspektu razumevanja jezika, pragmatici, deca su sve naprednija. Pri razgovoru sa odraslima umeju da se prilagode situaciji i upotrebom posebnih utivih jezikih struktura zatrae ta im treba. Takoe, deca postaju osetljiva na razlike u onome to ljudi govore i to zaista misle. Dvojezino ili bilingvalno obrazovanje podrazumeva uenje i korienje dva ili vie jezika istovremeno. Deca mogu da postanu bilingvalna ukoliko usvajaju oba jezika istovremeno ili ako ue drugi jezik nakon savladavanja prvog. Rezultati istraivanja ukazuju da dvojezinost ima pozitivne posledice na deji razvoj. Bilingvalna deca postiu bolje rezultate od drugih na testovima selektivne panje, analitikog rasuivanja, stvaranja pojmova i kognitivne fleksibilnosti (Bialystok, 1999). U Kanadi se dvojeziko obrazovanje sprovodi na engleskom i francuskom jeziku, u SAD-u deca iz nekih etnikih zajednica ue maternje jezike i engleski jezik. Kod nas je zapoelo uvoenje bilingvalne nastave u predkolskim ustanovama i nekim srednjim kolama na engleskom i francuskom jeziku. S obzirom na to da je projekat uvoenja tek zapoet, rezultati o uticaju na razvojne karakteristike e biti dostupni u nekom narednom periodu. 5.3. Temperament ili karakter? Temperament. itava ljudska populacija je sastavljena od pojedinaca koji se grupiu prema razliitim kriterijumima kao to su pol, nacija, uzrast, boja koe ili interesovanja. Od samih poetaka civilizacije ljudska misao zaokupljenja je i razlikama meu ljudima i u njihovim sposobnostima i osobinama (Eysenck, 1947; Vasi, 2010). Te razlike se pojavljuju i veoma rano u detinjstvu. Razliita deca u istoj situaciji reaguju na razliite naine. Na primer, jedno dete e na prevrtanje naglavake u igri reagovati strahom i povlaenjem, a drugo e sa nestrpljenjem isekivati da to pre opet doe njegov red. Mnogi istraivai na temperament gledaju kao na znaajan izvor individualnih razlika koje svako dete, a posle i odraslog, ini posebnim.

Prema nekim autorima (Vasta i sar., 2005), linost deteta jo uvek ne ukljuuje brojne komponente koje e biti vidljive tek kasnije, kao to su, na primer, stavovi i vrednosti. Zato se istraivanja deje linosti zasnivaju na prouavanju neposrednog izraavanja emocija i reakcija na stimuluse iz okoline. Uopteno, javlja se vie problema kod razumevanja temperamenta, od kojih su najznaajniji pitanje porekla, promenljivosti ili stabilnosti i uoljivost na ranim uzrastima. Kod dileme da li je temperament nasleen ili steen, neki istraivai tvrde da se temperament nasleuje i da se pojavljuje vrlo rano (Buss & Plomin, 1984). Prema modelu, koji se u naunoj literaturi predstavlja kao EAS model, detetov temperament moe da se opie pomou tri dimenzije koje su definisane kao emocionalnost, aktivnost i socijabilnost. Meutim, postoji neslaganje koja su to ponaanja koja najbolje predstavljaju temperament. Pored toga, ak i nasleene osobine mogu da budu pod uticajem okoline (Bates, 1987). Kao primer koji bi potkrepio ovu ideju moe se uzeti u obzir visina, koja je naslednog karaktera, ali isto tako na nju utiu i fizika veba, ishrana, nain ivota i bolesti. Prema istom principu, na temperament mogu da utiu i genetski i sredinski inioci. Nezavisno od rasprave o poreklu temperamenta, drugo vano teorijsko pitanje za shvatanje temperamenta je da li on ostaje nepromenjen tokom vremena. Na primer, iako se deca u najranijem detinjstvu i deteca plae novih situacija i iskazuju reakcije na strah, ovakva reakcija je retka kod starije dece. Slino, reakcija na strah kod mlaih podrazumeva vie spremnih prepoznatljivih oblika, ukljuujui priklanjanje starijima radi zatite i plakanje, dok je kod adolescenata strah vie pounutren. Jedan primer je razvoj opreznosti tokom druge polovine prve godine (Rothbart, 1988). U najranijem detinjstvu deca razlikuju nove i poznate objekte, ali e im bez obzira prii. Do osam meseci, deca postaju opreznija na nove ili nepoznate objekte. Prema tome, moe se rei da se temperament menja s vremenom, da je njegov kvalitet drugaiji i da u procesu menjanja uestvuju kako individua, tako i njena okolina. Naravno, u irokom dijapazonu oblika ponaanja, neka ponaanja su manje, a neka vie stabilna tokom vremena. Najee se kao stabilna ponaanja navode negativne emocionalne reakcije, na primer strah i razdraljivost, reakcije na nove situacije ili ljude, opseg panje i nivo aktivnosti. Reakcije koje nisu stabilne, kao to je, na primer, smanjeno plakanje kod beba u prvom i petom mesecu, mogu da se objasne sredinskim iniocima. Majke dece koja su prestala da plau u meri u kojoj su to radila ranije, bile su osetljivije na deje znakove od majki ija su deca jednako plakala u oba perioda (Fish et al., 1991). Meutim, autori koji istiu znaaj genetskih inilaca tvrde da temperament ne mora da bude stabilan, jer neki geni ukljuuju i iskljuuju uticaj tokom odrastanja (Plomin et al., 1993). Na pitanje da li su deje reakcije vidljive od malena, takoe nije dat definitivan odgovor. Prema nekim istraivanjima, odreene razlike izmeu novoroenadi su vidljive ve nakon par godina i to su uglavnom razdraljivost i drugi oblici negativnih reakcija (Plomin et al., 1993). Takvi nalazi upuuju na to da neke rane razlike mogu da odraavaju stabilan, moda i uroen stil ponaanja koji je vidljiv ve par dana po roenju. Ipak, veina ranih razlika izmeu novoroenadi nestaje. ak ni sva ponaanja, za koja se pretpostavlja da su pokazatelji temperamenta, nisu tako rano uoljiva (Bates, 1987). Ukratko, veina psihologa smatra da je temperament genetski uslovljen, stabilan i uoljiv na ranim uzrastima. Meutim, injenica da postoje izvesna neslaganja po tom pitanju nije spreila istraivae da sprovedu brojna istraivanja posveena osobinama temperamenta.

U nekim od znaajnih istraivanja temperamenta postojala je i izvesna nedoslednost i u definisanju samog pojma temperament. Jedna od prvih uticajnijih studija, koja se bavila ispitivanjem temperamenta kod dece na ranom uzrastu, bila je longitudinalna studija pedijatara Alexandera Thomasa i Stelle Chess (1977). Istraivanje, koje je zapoeto 1956. godine u Njujorku pod nazivom Njujorka longitudinalna studija (NYLS), trajalo je preko 30 godina i jedno je od najvanijih longitudinalnih istraivanja u modernoj dejoj psihologiji. Motivaciju za nauno vaan poduhvat najbolje oslikavaju rei samih autora:
Iako je priznat vaan doprinos koji su okolinski inioci doprineli psihikom razvoju deteta, u naim klinikim praksama kao ni u naunoj literaturi nismo uspeli da pronaemo direktnu vezu izmeu takvih sredinskih faktora i individualnih razlika u obrascima razvoja koje su isticali oni koji su se bavili izuavanjem sredinskih uticaja i ukazivali na njegovu vanost. Ovakvo nezadovoljstvo vladajuom teorijom u to vreme je bilo glavni razlog za nau odluku da istraujemo karakteristike dece, pogotovo temperamenta, kroz pokretanje projekta NYLS. (Chess & Thomas, 1984, str. 14-15).

Pokrenuti snanim motivom, koji je jednim delom pobunjenikog tona, autori su uvideli i vanost sprovoenja takve studije radi utvrivanja mogunosti predvianja deje prilagoenosti, uzimajui u obzir rano vidljive potencijalne tekoe. Dakle, poetna ideja se sastojala u nastojanju da se definiu kategorije dejeg temperamenta koje bi potom bile povezane sa socijalnim i emocionalnim razvojem u kasnijem uzrastu. Istraivanje je zasnovano na uzorku od 133 pojedinca iz 84 porodice, uzrasta od tri meseca do odraslog doba. Nakon opirnih intervjua sa roditeljima, izdvojeno je devet bihejvioralnih dimenzija za procenu dejeg naina reagovanja (Tabela 5.3). Thomas i Chessova (1977) su naglasili da temperament moe da se poistoveti sa terminom ponaajni stil. Oba se odnose pre na to kako se neko ponaanje izvodi nego na ta (sposobnosti) ili zato (motivacioni aspekat) se neto ini. Iako je NYLS lista dimenzija bila prva tog tipa, faktorska analiza brojnih drugih autora ukazuje na tendenciju redundantnosti broja dimenzija (Zentner & Bates, 2008), to ukazuje na diskutabilnost ovog modela strukture temperamenta. Kao dodatak sistemu od devet dimenzija temperamenta, Thomas i Chessova uvode tipologiju dejeg temperamenta, pa tako razlikuju: a) teak temperament (difficult); b) laki temperament (easy); i c) suzdran ili lako pobudljiv temperament (slow-to-warm). Tipologija temepramenta je rezultat kombinacije rezultata faktorskih analiza i namere da se identifikuju kliniki najznaajnije konfiguracije karakteristika temperamenta. Dete lakog temperamenta u dojenakoj dobi brzo uspostavlja pravilan dnevni ritam, veinu vremena je pozitivnog raspoloenja i veto i lako se prilagoava novim situacijama. Dete tekog temperamenta ima neredovan dnevni ritam, teko prihvata nova iskustva i sklono je negativnim i burnim reakcijama. Suzdrano dete je neaktivno, negativnog je raspoloenja, sporo se prilagoava novim situacijama i reakcije na stimuluse su blage i niskog intenziteta. Deci tekog temperamenta pripisivan je najvei rizik od pojave problema u prilagoavanju, koji moe da se manifestuje u obliku anksioznog povlaenja ili agresivnog ispoljavanja afekata u ranom i srednjem detinjstvu. U poreenju sa decom tekog temperamenta, suzdrana deca ne pokazuju mnogo problema, izuzev u kolskom uzrastu kada se od njih oekuje bra reakcija i aktivnije i bre prilagoavanje vrnjakim grupama.

Tabela 5.3 NYLS dimenzije temperamenta (levo) i dimenzije temperamenta prema Rothbartovoj (desno) (prilagoeno prema Vasta et al., 2005, str. 460; Berk, 2008, str. 181) Dimenzija Opis Dimenzija Opis Koliina telesne i motorike Nivo grube motorike aktivnosti deteta za vreme aktivnosti. Nivo aktivnosti Aktivnost jela, kupanja, oblaenja i u drugim svakodnevnim situacijama. Smanjenje plakanja i Detetova predvidljivost, uznemirenosti do ukljuujui raspored kojeg dolazi kada Ritminost Utenost hranjenja, ciklus spavanja i utee odrasli. vrenja nude. Oprez i uznemirenost izazvana intenzivnim ili novim stimulusima, ukljuujui i vreme prilagoavanja na nove situacije. Nivo uznemirenosti i plakanja izazvanih frustracijom, odnosno spreavanjem postizanja cilja. Uestalost pokazivanja radosti i zadovoljstva. Trajanje panje ili interesa.

Pristupanje/Povlaenje

Koliko pozitivno dete reaguje na nove dogaaje ili stimuluse (igraku, hranu i dr.), ukljuujui izraavanje raspoloenja i ponaanje.

Strah

Prilagodljivost

Lakoa kojom se dete prilagoava novoj situaciji.

Razdraljivost

Raspoloenje

Broj veselih i prijateljskih reakcija koje dete pokazuje naspram neveselih i negativnih ponaanja. Koliko dugo dete izvodi neku aktivnost i detetova spremnost da s njom nastavi kada se suoi sa preprekama. Lakoa kojom se detetovo ponaanje koje je u toku prekida spoljanjim dogaajem ili stimulusom. Nivo energije detetovih reakcija, i pozitivnih i negativnih. Koliina stimulusa potrebna da izazove reakciju deteta.

Pozitivna emocionalnost

Raspon panje i istrajnost

Opseg panje/Istrajnost

Distraktabilnost

Intenzitet

Limen (prag)

Thomas i Chessova (1977) su smatrali da uticaj temperamenta na kasniji razvoj proizilazi iz nivoa podudaranja ili saglasnosti detetovog stila reagovanja i fizike i socijalne okoline. Otuda postoji naglaavanje interakcionizma u modelu stepena saglasnosti. Psihiki razvoj nije uslovljen samo dejim temperamentom, ve u istoj meri zavisi i od saglasnosti roditeljskog reagovanja na takav temperament.

Kritike ovog modela poivaju na brojnim razlozima. Neke kritike se odnose na strukturu temperamenta. Ali, uprkos diskutabilnosti nekih dimenzija temperamenta i njihovih definicija, ostaje nesporna injenica da je to prvi empirijski iole utemeljen model koji i danas predstavlja znaajan doprinos u ovoj istraivakoj oblasti (Vasi, 2008). Druge kritike su bile upuene na izvor podataka, odnosno zasnivanje modela na podacima nastalim na osnovu roditeljskih iskaza u intervjuima. Smatra se, naime, da su roditelji mogli da daju socijalno poeljne odgovore i da precene ili potcene dete. Alternativno reenje je unakrsna upotreba upitnika za roditelje i staratelje, vaspitae i nastavnike, meu kojima je i nekoliko napravljenih osnovu NYLS modela. Verovatno najznaajniji doprinos ovog modela je u tome to je primenjivan u preventivnom radu i intervencijama pri ranom otkrivanju potencijalnih potekoa u prilagoavanju (Carey & McDevitt, 1994). Za razliku od NYLS modela, neurobioloki razvojni pristup Mary Rothbart ima snano bioloko utemeljenje i bazira se na ideji da temperament odraava uroene razlike u dejem fiziolokom funkcionisanju. Rothbartova definie temperament kao konstrukt kojim se objanjavaju individualne razlike u reaktivnosti i samoregulaciji, na koje tokom vremena utiu naslee, zrenje i iskustvo (Rothbart & Derryberry, 1981). Reaktivnost se posmatra kao emocionalnost koja podrazumeva lakou i intenzitet dejih reakcija na stimuluse. Rothbartova u ovu komponentu temperamenta ukljuuje pozitivno uzbuenje, koje se javlja, na primer, u osmehivanju deteta kada dobije novu igraku. Druga komponenta temperamenta, samoregulacija, podrazumeva detetovu sposobnost da povea ili umanji svoju reaktivnost. Za tu sposobnost se smatra da je uroena i da se razlikuje od deteta do deteta. Dimenzije, koje je Rothbartovasa saradnicima definisala u nekoliko decenija dugom istraivakom radu, u izvesnoj meri se podudaraju sa dimenzijama iz NYLS modela (Tabela 3.4). Novina u istraivanjima Rothbartove je u korienim metodama istraivanja. Naime, podaci o temepramentu, koji su nastali primenom upitnika koji su popunjavali roditelji, dodatno su potkrepljivani podacima iz laboratorijskih istraivanja i onima koje su sakupljali uvebani posmatrai u dejim domovima. Iako je ovaj model preteno zasnovan na shvatanju o znaajnim biolokim uticajima na razvoj temperamenta, re je o aktuelnom i empirijski relativno solidno utemeljenom teorijskom pokuaju koje je ipak interakcionistiko. Mada se deca razlikuju ve po roenju u reaktivnosti i sposobnosti samoregulacije, pretpostavlja se da detetov staratelj i fizika okolina igraju najvaniju ulogu u odreenju pravca razvoja. Karakter. Karakter je, svojevremeno, za razliku od temperamenta, definisan kao skup osobina koje nastaju pod dominantnim uticajem sredine (Allport, 1921; McClelland, 1951). U to vreme, u istraivanjima linosti nekako se uobiajilo da se shvatanja, koja istiu osobine temepramenta, nazivaju evropskom, a shvatanja koja istiu osobine karaktera, anglosaksonskom ili amerikom kolom. Polovinom 20. veka, u okviru kvantitativnog, dimenzionog pristupa u istraivanjima linosti, formulisana su neka obuhvatna teorijska shvatanja prema kojem obe klase osobina, temerament i karakter, predstavljaju po prirodi bliske, relativno trajne i stabilne karakteristike koje su bar jednim delom genetski uslovljene. Meutim, uprkos tom saglasju, izgleda da se, s vremena na vreme, ponovo postavlja pitanje o tome kakva su i u emu se sastoje razlike izmeu osobina temperamenta i osobina karaktera (Halverson, Kohnstamm & Martin, 1994; Strelau, 2001). Takva ciklina preispitivanja koincidiraju sa oivljavanjem starog pitanja

o odnosu manje ili vie iskljuivih nativistikih i empiristikih stanovita i doprinose daljem razvoju osnovnih postavki razvojne psihologije ivotnog ciklusa. Prva obuhvatna teorijska stanovita, koja su formulisana polovinom prolog veka, i danas predstavljaju nezaobilazna teorijska polazita u mnogim razvojnopsiholokim istraivanjima. Istraivanja R. B. Cattella (1932, 1943), koja su zasnovana na uiteljskim procenama osobina dece, predstavljala su polaznu empirijsku osnovu na kojoj je izrastao svojevremeno jedan od prvih obuhvatnih modela linosti. Cattell je jedan od retkih istraivaa koji su smatrali da su osobine temepramenta i karaktera bliske i, u razvojnoj perspektivi, meusobno uslovljene. Te osobine, koje je u ranijim razvojnim dobima teko dosledno razlikovati, na optimalan nain definiu prostor linosti i njenog daljeg razvoja. U ovom modelu vano mesto je zauzimala pretpostavka o nekim razliitostima u strukturi linosti zavisno od uzrasta, zbog ega su nastali posebni upitnici i skale procene osobina u ranom i srednjem detinjstvu i u adolescentnom dobu. Takoe, Cattell je bio meu prvim istraivaima koji su bili spremni da se bave izuavanjem linosti ve od ranog doba, posebno ranog detinjstva. Eysenckov model je takoe est teorijski okvir u istraivanjima linosti u detinjstvu. Jedan od najee primenjivanih instrumenata u tim istraivanjima je operacionalizacija ovog modela u vidu upitnika za decu i mlade (JEPQ Junior Eysenck Personality Questionnaire; Eysenck & Eysenck, 1975, 1976). Ipak, za razliku od Cattella, Eysenck je bio miljenja da se o relativno stabilnoj strukturi linosti moe govoriti tek posle ranog detinjstva, pravdajui to znaajnom ulogom relativno stabilnih i sistematskih uticaja na razvoj linosti upravo tokom srednjeg detinjstva. Pored ovih, tokom polovine prolog veka veoma uticajnih teorija strukture linosti, obavljena su i, uslovno reeno, ateorijska istraivanja. Ova istraivanja jednim delom nezavisno govore o pretpostavkama tih velikih teorija, a drugim delom upuuju i na mogui odgovor o odnosu osobina temperamenta i karaktera. Jedno od uticajnijih je i istraivanje Wande Bronson (1966). Svesna postojeih, manje ili vie prisutnih nesuglasica oko temperamenta i karaktera, Bronsonova je za polazite u istraivanjima odabrala pojam osnovnih orijentacija u ponaanju tokom ranih perioda razvoja. Ipak, te orijentacije su definisane slino pojmu osobina linosti (karaktera?), kao potencijali za akciju, kao amalgami kognicije i afekcije koji ve od druge godine ivota organizuju iskustvo i vode nastanku oekivanja o deavanjima u neposrednoj okolini deteta. Rezultati ovog istraivanja govore u prilog prednosti pojma osobina linosti kao objedinjujuih u istraivanjima temperamenta i karaktera. U istraivanju Bronsonove obuhvaen je irok raspon podataka o ponaanju normalno funkcioniue dece, oba pola i uzrasta od 5 do 16 godina, koji je dobijen putem intervjua sa za ispitanike znaajnim individuama, kao i na osnovu neposrednog kontakta sa ispitanicima. Mere ponaanja su se grupisale na svim uzrastima i u oba pola u tri bipolarne dimenzije. Prva dimenzija definisana je kao povlaenje naspram izraajnosti i svojom sadrinom uveliko podsea na ekstraverziju kao jednu od verovatno najvie izuavanih dimenzija u okvirima raznih modela strukture linosti. Naravno, ovu dimenziju je mogue prepoznati i u modelima strukture temepramenta, kao to su NYLS ili model Rothbarthove. Slino je i sa drugom dimenzijom, koju je Bronsonova definisala kao reaktivnost u odnosu na smirenost. Ova dimenzija ili osnovna ponaajna orijentacija neodoljivo podsea na bazinu dimenziju neuroticizam ili emocionalna nestabilnost, kao i na bar nekolicinu osobina temperamenta. Trea dimenzija imenovana je kao pasivnost

nasuprot dominantnosti. Ovo je dimenzija koju je teko putem analogije povezati sa jednom od bazinih dimenzija linosti, dok je drugaije kada je re o pojmovnim srodnicima iz diskutovnih modela temperamenta. Bronsonova istie da su reaktivnost i pasivnost postojano nezavisne jedna od druge, dok je dominantnost povezana ili sa jednom ili sa obe, manje ili vie nezavisno od pola i uzrasta. Uzgredni rezultat ovog istraivanja su i problemi koji su prepoznati tokom njegove realizacije. Naime, teko je rezultate istraivanja osobina u ranim dobima porediti sa rezultatima istraivanja koja su uglavnom izvedena na ispitanicima odraslog doba. Bronsonova je jedna od prvih koja je ukazala na potrebu razlikovanja fenotipske ili manifestne i dinamike ili pojmovne konzistentnosti, odnosno stabilnosti hipotetskih latentnih izvora ponaanja, koja je posebno znaajna za istraivanja osobina linosti u razliitim fazama ivotnog ciklusa. Ovakva poreenja dimenzija koje je definisala Bronsonova i dimenzija iz aktuelnih modela strukture linosti i temperamenta ipak predstavljaju manje ili vie nategnute analogije. Za razmatranje statusa osobina temperamenta i linosti potrebna su empirijska istraivanja ovih relacija. U jednom od takvih istraivanja (Martin, Wisenbaker & Huttunen, 1994) faktorskom analizom ispitana je struktura prostora merenja jednog instrumenta koji je namenjen merenju osobina temperamenta prema NYLS modelu. Osnovni rezultat ove studije je sistem od sedam empirijski relativno solidno definisanih dimenzija temperamenta. Pri tom, Martin i saradnici razlikuju manje sporne i sporne faktore. Manje sporni faktori odnose se na dimenzije temperamenta koje su izolovane u gotovo svim studijama i bez obzira na izvor podataka i koje je mogue, bar na pojmovnoj ravni, povezati sa dimenzijama linosti koje za odraslu populaciju pretpostavlja FFM. To su dimenzije koje su ovi autori definisali kao nivo aktiviteta, negativnu emocionalnost, istrajnost, adaptibilnost i inhibiciju. Sporni su faktori koji ee nisu definisani ili su, ree, definisani samo za pojedine medijume prikupljanja podataka i/ili poduzorke ispitanika. To su dimenzije koje su Martin i saradnici imenovali kao ritminost i nivo praga. Drugi relevantan nalaz ove studije govori o znaajnoj interakciji situacije u kojoj se ponaanje posmatra, posmatraa i kovariranja varijabli koje su indikacije osobina temperamenta. Dimenzija nivoa aktiviteta uglavnom izostaje u strukturi procena uitelja, obavljenih u kolskim prostorijama, dok je sasvim drugaije sa dimenzijom koja je definisana kao istrajnost ili istrajno posveivanje zadacima. Takoe, sporni faktori ritmiciteta i praga reagovanja potpuno izostaju u analizama podataka dobijenih samoposmatranjem. Konano, to je jedna od prvih studija u kojima su definisane dimenzije temperamenta, izolovane u ranim razvojnim dobima, povezane sa dimenzijama linosti koje su izolovane u odraslom dobu. Martin i saradnici nalaze dosta elemenata za povezivanje pet najmanje spornih dimenzija temperamenta mlaih razvojnih doba sa kasnijim osobinama linosti konkretno, nivoa aktiviteta sa kasnijom ekstraverzijom i delimino emocionalnom stabilnou, negativne emocionalnosti i adaptibilnosti sa kasnijom emocionalnom nestabilnou i prijatnou, istrajnosti sa kasnijom savesnou, kao i inhibicije, sa ekstraverzijom i emocionalnom stabilnou. O odnosu temperamenta i linosti govore i nalazi koje su saoptili Angleitner i Ostendorf (1994). Re je o rezultatima vie faktorskih analiza u prostoru merenja razliitih instrumenata za procenu temperamenta i osobina linosti odraslih. etiri instrumenta su ire primenjivani upitnici temperamenta, uglavnom slabijih metrijskih karakteristika, dok su dva primenjena upitnika linosti psihometrijski neto bolje operacionalizacije FFM. U zajednikom prostoru ovih instrumenata izolovano je est

dimenzija pet koje odgovaraju osobinama linosti iz FFM i esti faktor ritminosti. Zasebna analiza prostora merenja temperamenta dala je pet faktora, od koji su etiri veoma bliski dimenzijama FFM, dok je peti faktor ponovo bila ritminost. Nalazi govore o postojanom javljanju ritminosti, to je protumaeno zastupljenou varijabli koje mere ovu dimenziju u instrumentima temperamenta, ali ne i u instrumentima namenjenim merenju osobina linosti. Uoena je i znaajna veza ritminosti sa otvorenou prema iskustvu, kao i to da su mere temperamenta zasiene veim brojem mera osobina linosti. Digman i Shmelyov (1996) su na uzorku od 480-ro ruske dece, oba pola i uzrasta od 6 do 10 godina, prikupili nastavnike procene na 21-oj skali temperamenta i 28 marker-varijabli za dimenzije FFM, koje su koriene u mnogim ranijiim istraivanjima. Prvo su izolovane etiri dimenzije temperamenta, a u zajednikom prostoru tih dimenzija i 28 verbalnih deskriptora linosti pet dimenzija. Dimenzije iz zajednikog prostora interpretirane su kao dimenzije prema FFM, sa izuzetkom neto slabije strukturiranog neuroticizma, to je protumaeno nedovoljnom zastupljenou deskriptora iz ovog domena. Temperamentalna dimenzija drueljubivosti nala se meu salijentima ekstraverzije, dimenzija besa u strukturi prijatnosti, dimenzija impulsivnosti bila je znaajno i visoko zasiena savesnou, dok je dimenzija temperamentalnog straha nala svoje mesto u slabije definisanoj emocionalnoj nestabilnosti. Autori su konstatovali da, uprkos brojnim ogradama, zaista postoji dosta osnova za tvrdnju kako su rana etvorodimenzionalna zapaanja o temperamentu jo uvek aktuelna i da pretpostavka o temperamentu kao osnovi linosti zasluuje detaljniju istraivaku panju. Nalazi ovih i drugih istraivanja ukazuju na znaaj osobina linosti koje pretpostavlja danas aktuelni FFM, takoe znaajan teorijski okvir za istraivanja razvoja linosti tokom detinjstva. Mervielde i saradnici (1995) saoptavaju rezultate nastale na osnovu procena 224 uitelja za desetoro dece uzrasta od 4 i od 12 godina na 25 bipolarnih skala. Na osnovu procena predkolske dece definisana su etiri faktora, od kojih je jedan saimao savesnost i otvorenost za iskustvo. Pet faktora, pretpostavljenih u FFM, izolovani su tek u prostoru procena osnovnokolaca. Utvreno je da su definisane dimenzije znaajni prediktori kolskog uspeha u prvih nekoliko razreda kolovanja, sa koeficijentima multiple korelacije od R = ,67 do ,79, to jo jednom i vie nego dovoljno ilustruje znaaj poznavanja osobina linosti u ranijim razvojnim dobima. Lamb i saradnici (2002) saoptavaju o eksploratornim i konfirmatornim faktorskim analizama podataka dobijenih na uzorku od 102-je vedske dece iz jedne longitudinalne studije, starosti od oko dve do oko 15 godina. Rezultati analiza strukture linosti u detinjstu uglavnom su bili afirmativni kada je re o pretpostavci iz FFM, s tim da su neke dimenzije definisane slino dimenzijama temepramenta iz aktuelnih modela. Konstatovana je prihvatljiva pouzdanost za skale koje mere iritabilnost, savesnost i pozitivni afektivitet, dok je interna pouzdanost ekstraverzije, prijatnosti, neuroticizma i otvorenosti za iskustvo rasla u funkciji vremena. Takoe, registrovana je zavisnost pretpostavljenih faktora iritabilnosti i pozitivnog aktiviteta od drugih dimenzija linosti. Iritabilnost je imala znaajne korelacije sa merom prijatnosti tokom registrovanog vremenskog perioda, u rasponu od oko r = -0,31 do -0,46, kao i sa savesnou, u rasponu od -0,40 do -0,57. Iritabilnost je, takoe, imala i znaajne veze sa neuroticizmom, gde su se koeficijenti korelacije kretali u rasponu od 0,36 do 0,57. Pozitivni afektivitet znaajno je korelirao sa ekstraverzijom, u rasponu od 0,45 do 0,63. U ovom istraivanju, deca su vremenom postajala manje ekstravertna, a vie prijatna i savesna. Osobine linosti

ispostavile su se znaajnim prediktorima kada je re o roditeljskim i uiteljskim procenama prilagoavanja na kolu. Na primer, savesnost i prijatnost znaajno su korelirale sa vremenom potrebnim za prilagoavanje i sa uenjem pravila, neuroticizam je znaajno korelirao sa optom procenom prilagoenosti i socijalnim prilagoavanjem, dok je ekstraverzija imala znaajne veze sa socijalnim prilagoavanjem. Autori su postavili pitanje o smislenosti pretpostavke otvorenosti za iskustvo pre adolescencije, ali i ukazali na znaaj dodatnih dimenzija iritabilnosti i pozitivnog aktiviteta. Asendorpf i Van Aken (2003) iznose neke dotadanje rezultate devetogodinje longitudinalne studije u kojoj su analizirane osobine linosti preko uiteljskih Q-sort procena, u dobu od 4-6 godina, roditeljskih Q-sort procena u dobu od 10 godina i roditeljskih i vrnjakih procena na verbalnim deskriptorima u dobu od 12 godina. Ispitane su i relacije osobina sa procenama inhibiranosti i agresivnosti, kao i merama kolskog postignua, IQ i samopotovanja u saznajnom i socijalnom domenu. U mlaem dobu (4-6 god.), neuroticizam je u znaajnoj negativnoj korelaciji sa svim ostalim FFM dimenzijama od r = -0,23, sa prijatnou, do -0,64, sa ekstraverzijom. Ekstraverzija je u pozitivnoj korelaciji sa otvorenou za iskustvo (0,23), dok poseban pozitivni splet ine prijatnost, savesnost i otvorenost za iskustvo sa koeficijentima korelacije od 0,36, za otvorenost i prijatnost, do 0,66, za otvorenost i savesnost. Na uzrastu od deset godina, slika relacija osobina je drugaija, tako da su neke znaajne relacije nestale ili su znaajno izmenjene. Neuroticizam i ekstraverzija, kao i neuroticizam i otvorenost za iskustvo ili neuroticizam i savesnost, i dalje znaajno i negativno koreliraju, ali u manjem iznosu. Prijatnost i otvorenost za iskustvo praktino su u nultoj korelaciji. Roditeljske i vrnjake procene inhibicije su u znaajnoj negativnoj korelaciji sa ekstraverzijom iz Qsort prostora (r = -0,55, odnosno -0,48), dok su roditeljske i vrnjake procene agresivnosti u znaajnoj negativnoj korelaciji sa prijatnou iz Q-sort prostora (-0,35, odnosno -0,38). Znaajne korelacije IQ sa dimenzijama linosti registrovane su za savesnost (0,44), otvorenost za iskustvo (0,32) i prijatnost (0,19). Samopotovanje u kognitivnom domenu je u znaajnoj korelaciji sa savesnou u dobu od 10 i 12 godina (procene roditelja: r = 0,25, odnosno 0,12), neuroticizmom u dobu od 10 i 12 godina (0,20, odnosno -0,22), i sa otvorenou za iskustvo u dobu od 12 godina (za roditeljske procene -0,26, za procene vrnjaka 0,35). Samopotovanje u socijalnom domenu ima znaajne korelacije sa prijatnou u dobu od 10 godina (roditeljske procene, r = 0,19), sa ekstraverzijom u dobu od 12 godina (roditeljske procene 0,27, procene vrnjaka 0,28) i sa neuroticizmom u dobu od 12 godina (roditeljske procene -0,31). ta je starije, koko ili jaje? Dakle, da li je mogue i u kojoj meri je opravdano razlikovanje temepramenta i linosti? Neki od odgovora na ovo pitanje mogu se pronai i u jednom od aktuelnih modela strukture temperamenta. Rothbartova i saradnici (Ahadi & Rothbart, 1994; Rothbart & Ahadi, 1994; Rothbart et al., 2000) nisu spremni da jednoznano definiu temperament kao zasebnu klasu osobina, ali ni kao neposrednu osnovu linosti. U ovom teorijskom modelu, temperament se smatra jedinstvenim motivaciono-afektivnim sistemom, dok se linost shvata ire, kao obuhvatni sistem koji je dominantno zasien pojmom o sebi. Takoe, Rothbartova posebno istie znaaj dimenzije efikasne kontrole u razvoju linosti, koja je uspeno empirijski izolovana u dobu pre adolescencije. Ova dimenzija temepramenta upuuje ne samo na afektivnomotivacione, nego i na samoregulativne aspekte temperamenta koji su, izgleda, od veeg, a moda i presudnog znaaja za razvoj ukupne linosti.

Rothbartova i saradnici razlikuju aspekt reaktiviteta, koji obuhvata temperamentalne tendencije uznemirenosti novinama (straljivost), uznemirenosti ogranienjima (razdraenost) i aktiviteta, od aspekta samo-regulacije, koji obuhvata pozitivni afektivitet, istrajnost i prilagodljivost. Tek tokom prvo vrlo ranih, regulativnih, a zatim i kasnijih, samo-regulativnih procesa, dimenzije temperamenta vode ka nastanku osobina linosti u odraslom dobu (Ahadi & Rothbart, 1994; van Lieschout, 2000). Autoregulativni procesi, poput usmerene panje i efikasne kontrole, slue modulaciji reaktiviteta, odnosno usmerenosti panje, pristupanja, povlaenja, napada ili pridruivanja. Ostvarivanjem ili neostvarivanjem optimalnog nivoa regulacije impulsa, pojedine dimenzije temperamenta mogu imati specifine uloge u razvoju razliitih dimenzija linosti u kasnijim razvojnim dobima. Na primer, pozitivno raspoloenje ima, s jedne strane, znaajan doprinos razvoju emocionalne stabilnosti, dok njegov suprotni pol, zajedno sa uinkovitom kontrolom, verovatno igra znaajnu ulogu u nastanku i razvoju prijatnosti, odnosno regulaciji impulsivne agresivnosti, kao i razvoju socijalizovanog, tolerantnog ponaanja ili zrelog, asertivnog ispoljavanja agresivnog ponaanja. Intenzivni istraivaki zahvat u prostor linosti dejeg i ranog adolescentnog doba, sa posledinom progresivnom akumulacijom empirijskih nalaza, naveo je i na prve pokuaje sistematizacije. Jedan od njih je i pregled Shinerove i Caspija (2003), sa eksplicitnim nastojanjem da se sistematizuju dosadanji nalazi o dimenzijama linosti u dece i adolescenata i na taj nain prui jedinstveni pojmovni okvir za budua istraivanja, slino inicijalnim nastojanjima zagovornika FFM (McCrae & John, 1992). U ovoj sintezi integrisan je i znaajan korpus nalaza iz istraivanja temperamenta, posebno u dobu detinjstva, kao to je prikazano u Tabeli 5.4.
Tabela 5.4 Dimenzije linosti u detinjstvu i adolescenciji (prilagoeno prema Shiner & Caspi, 2003, str. 7). Ekstraverzija/ Neuroticizam/ Savesnost/ Dimenzije vieg Pozitivna Negativna Uzdranost Prijatnost reda emocionalnost emocionalnost Socijalna Anksiozna uznemirenost Panja Antagonizam inhibicija/Stidljivost Prosocijalne Dimenzije nieg Drueljubivost Iritabilna uznemirenost Inhibitorna kontrola tendencije reda Tenja za Dominantnost postignuem Energija/Aktivitet

5.4. Socioemocionalni razvoj u detinjstvu Inicijativa nasuprot krivici. Prema Eriksonu, trei stadijum psihosocijalnog razvoja protee se od etvrte do este godine i naziva se inicijativa nasuprot krivici. Ovaj stadijum odgovara Frojdovom falusnom stadijumu, kada nastaje i u optimalnim tokovima razvoja se razreava Edipov kompleks. To je doba koje karakterie igra, porast detetovih moi nad okolinom, ali i odgovornosti. Oseanje identiteta tokom ovog perioda se moe predstaviti sledeim uverenjem: Ja sam ono to mogu da zamislim da u da budem (Erikson, 2008, str. 98). Glavna vrlina je svrhovitost koja je shvaena kao: ...hrabrost da se predoe i slede vredni ciljevi, nesputana porazima infantilnih fantazija, krivicom i

osujeujuim strahom od kazne (Erikson, 1964, str. 122). Prema Eriksonu, edipalna kriza je vie socijalne nego seksualne prirode, a nepovoljno razreenje ove krize vodi ka oseanju krivice, grenosti, malodunosti i rezignaciji. Deca ovog uzrasta su sposobna da se kreu, izraavaju samostalno i mataju, to se sve ispoljava kroz igru i njom se podstie na dalji razvoj. U fazi otkrivanja sveta oko sebe, deca igrom upoznaju sredinu i sebe same. Od velike vanosti za pozitivno razreenje ove krize jeste podrka roditelja za autonomiju, nesputavanje dejih aktivnosti, jer im na taj nain omoguavaju slobodniji put ka zdravom razvoju linosti i ka sledeem stadijumu socioemocionalnog razvoja. Negativan ishod faze moe biti razvoj prestrogog Nad-Ja, kada deca veoma esto i intenzivno doivljavaju oseanje krivice. Ovakvo nepovoljno razreenje osnovne krize u ovom periodu podstaknuto je i dalje odravano neodmerenim zastraivanjem, kritikovanjem i strogim kanjavanjem od strane znaajnih odraslih. U ranom detinjstvu se temelji pojma o sebi, sa uspostavljanjem sve viih jezikih sposobnosti, jo uslonjavaju. Pojam o sebi predstavlja niz sposobnosti, osobina, umea i vrednosti koje dete veruje da poseduje. Pri opisivanju samih sebe, deca uzrasta od tri do pet godina e izjavljivati reenice poput:
Ja sam Vukain, imam etiri i po godine, jaaako volim da crtam. U vrtiu imam puno drugara i znam sam da se obuem i izujem. Ne volim da kvasim kosu kada me mama kupa, ali sam nacrtao ovog ooogromnog Gormita!.

Izjave ovakve vrste ukazuju na konkretan pojam o sebi, nabrajaju se detalji dostupni perceptivnom iskustvu i svakodnevna ponaanja. Isto tako, deca na ovom uzrastu esto navode tipine emocije i stavove, kao to je u primeru da Vukain ne voli da kvasi kosu pri kupanju, to ukazuje na odreenu svest o sopstvenim jedinstvenim psihikim osobinama. Pojam o sebi je u tom uzrastu toliko vezan za specifine predmete (na primer igrake koje imaju) i radnje da smatraju da imaju prava nad njima. Sa sve izraenijim samoodreenjem, dete postaje posesivno i sklono da shvata stvari svojima, kao, na primer, kada dete govori da su neke igrake: Moje i samo moje!. Ovakavo ponaanje ne moe se smatrati sebinim, ve jasnom borbom deteta za razgraniavanje moje-nije moje, odnosno granice izmeu sebe i drugih. Pored igraaka, isto je i sa osobama, kada deca tog uzrasta smatraju da je njihova baka samo njihova i ne moe nikako da bude tatina mama. U ranom detinjstvu se javlja i samopotovanje stav o sopstvenoj vrednosti i oseanja koja su sa time povezana. Samopotovanje je veoma vano za razvoj deteta, i ljudske individue uopte, jer utie na psihiko prilagoavanje, blagostanje i emocionalno doivljavanje samog sebe. Dete koje ima visoko samopotovanje sa lakoom se uputa u nove, nepoznate igre i ne odustaje lako pri njihovom reavanju. Vanost inicijative dece se ogleda u tome to je na tom uzrastu veoma izraeno uvebavanje novih vetina. Razvoj pojma o sebi doprinosi nastanku i razvoju emocionalne samoregulacije predkolaca. Sa tri do etiri godine deca verbalizuju razliite strategije za prilagoavanje emocionalnog uzbuenja na prijatnije nivoe. Tako, na primer, znaju da mogu da smanje emocionalni doivljaj ukoliko ogranie pristup ili prijem pobuujuih stimulacija na primer, pokrivanjem oiju rukama da ne bi videli zastraujuu scenu. Emocionalna sposobnost oliena u empatiji postaje uobiajena u ranom detinjstvu. Ona je vaan motivator altruistinog i prosocijalnog ponaanja uopte. Predkolci se vie oslanjaju na rei, stoga vie verbalizuju svoje empatine poruke nego deca u najranijem dobu. Ipak, s

obzirom na razliitosti u temperamentu, stvari ne mogu biti generalizovane na ukupno rano detinjstvo. Deca koja su drutvena, asertivna i sklona drutvenoj igri pre e pomoi drugu i uteiti ga nego deca koja su introvertna i imaju neto slabiju sposobnost emocionalne regulacije. Ta deca ree pokazuju empatiju i prosocijalno ponaanje. To ne znai da ona nemaju sposobnost empatije, naprotiv, ona reaguju izraenim stresom koja se ispoljava mrtenjem ili grickanjem usne. U detinjstvu dolazi do nekoliko promena u razumevanju samog sebe. Deca mogu sebe da svrstaju i opiu prema pojmovima nekih osobina linosti i sposobnosti. Da bi steklo pojam o sopstvenim posebnostima u odnosu na druge, kolsko dete esto ini socijalno poreenje, odnosno prosuuje svoj izgled, ponaanje i sposobnosti u odnosu na druge (uri, 2011). Polaskom u kolu, deca menjaju svoj svakodnevni socijalni milje i ire ga na odeljenja, generacije ili itave kole. Pri tom, imaju na raspolaganju sve vie modela sa kojima se porede. Deca mlaeg uzrasta ee pri samoopisima koriste crnobelo tehniku odnosno, ili su dobra ili loa, dok deca u srednjem detinjstvu neretko za sebe kau: Crtam onako, nije ba sjajno. Samopotovanje je u srednjem detinjstvu realistino i hijerarhijski struktuirano. Deca stvaraju najmanje etiri aspekta samopotovanja koji se definiu kao kolska kompetencija, socijalna kompetencija, fizika/sportska kompetencija i fiziki izgled (Berk, 2008). U srednjem detinjstvu emocije samosvesnosti, u koje se ubrajaju ponos i krivica, postaju jasno upravljane sopstvenom odgovornou. Deca vie ne oseaju krivicu za svaki prestup kao u mlaim uzrastima, ve samo za namerne prestupe. S vremenom postaju svesna tue perspektive, mogu da uu u kou drugih i razmiljaju ta druga osoba misli. Vaspitni stilovi roditelja. U detinjstvu, a naravno i kasnije, vaspitni stilovi roditelja predstavljaju kamen temeljac za razvoj samopotovanja, nezavisnosti i uspostavljanja emocionalne regulacije. Iako naizgled neuhvatljivog karaktera, stilovi vaspitanja se mogu, sa manje ili vie preciznosti, svrstati u nekoliko kategorija (Baumrind, 1968). Nalazi istraivanja ukazuju na tri znaajna obeleja koja dosledno razlikuju autoritativni stil od onih koji su manje efikasni u vaspitanju: prihvatanje i ukljuenost, kontrola i omoguavanje autonomije (Tabela 5.5). Permisivni roditelj ne kanjava, prihvata stavove, elje i akcije deteta. Takav roditelj konsultuje dete o odlukama u njegovom vaspitanju i daje objanjenja detetu oko nekih postavljenih pravila. Zahtevi koji se postavljaju detetu su kod ovog roditelja retki. Permisivni roditelj je popustljiv, ne pravi jasne granice kontrole i ne insistira na potovanju pravila. Prema osnivau kole Summerhill (Neill, 1964, str. 105): Samoregulacija znai pravo deteta da ivi slobodno, bez spoljanjeg autoriteta. To znai
da se dete hrani onda kada je gladno; da stvara dobre navike onda kada eli; da se nikada ne udara i da je uvek voljeno i zatieno.

Neill (1964, str. 114) je u svojim stavovima iskljuiv kada je re o kanjavanju i autoritetu odraslih, jer smatra da: ...postavljati bilo kakav autoritet detetu je pogreno. Dete ne treba da radi neto sve dok samo ne doe do zakljuka da to treba da bude uraeno. U programu kole Summerhill jasno se istie ideja o slobodi dece koja ive u izolovanom internatu u prirodi. Rad kole se zasniva na permisivnom vaspitanju gde deca ne moraju da pohaaju nastavu sve dok sama ne shvate da je to za njih dobro, to bi znailo sve dok ne razviju samoregulaciju.

Tabela 5.5 Obeleja vaspitnih stilova (prilagoeno prema Berk, 2008, str. 265). Vaspitni Prihvatanje i Kontrola Davanje autonomije stil ukljuenost Autoritativni Topao je, brian i osetljiv na potrebe deteta. Hladan i odbacujui, esto omalovaava dete. Topao, ali suvie ugaajui i bez obraanja panje. Emocionalno je distanciran i povuen. Zahtevi su razumni u odnosu na zrelost, dosledno se postavljaju i objanjavaju. Postavljaju se brojni zahtevi i prisiljavanje na poslunost vikanjem, nareivanjem i kritikovanjem. Postavlja se malo ili nimalo zahteva. Postavlja se malo ili nimalo zahteva. Detetu se doputa da donosi odluke kada je za njih spremno. Odluke se donose umesto deteta. Detetu se doputa da donosi mnoge odluke pre nego to je spremno. Roditelji su indiferentni prema detetovom donoenju odluka i njegovom miljenju.

Autoritarni

Permisivni

Neukljueni

U veini odrednica vaspitanih stilova vanu ulogu ima kazna koju roditelji primenjuju u razliitoj meri i stoga je korisno sagledati neka uvreena miljenja o kazni i naune priloge tom fenomenu (Baumrind, 1968):
1. Kazna ima negativne posledice i neefikasno je sredstvo kontroliueg ponaanja. Meutim, pokazalo se da ovakve studije meaju terminologiju i prirodu kanjavajueg i odbacujueg stava roditelja prema deci sa efektima kazne per se i da pripisuju negativne efekte takvog stava nekim disciplinskim merama roditelja kao to je na primer kazna. Baumrindova smatra da je okrutna, nepravedna i neprilagoena kazna koju sprovodi roditelj koji ne pokazuje ljubav verovatno i neefektivna i tetna. Neki blai oblici kazne mogu da doprinesu boljem vaspitanju deteta, a ideja da kazna nije efikasna treba da bude zapamena samo kao legenda; 2. Visoki zahtevi, stalno nadgledanje i druge manifestacije roditeljskog autoriteta uzrokuju buntovnitvo kod dece. Prema Bandurinim (1959) nalazima, upravo su deca koja su imala visoke zahteve bila sklona delinkvenciji. Drugi autori su doli do zakljuka da je roditeljska rigidnost povezana sa pritajenim neprijateljstvom kod dece, a vrsta kontrola je povezana sa savesnim razvojem. Potrebno je napraviti razliku izmeu efekta nepravednog, restriktivnog i subjektivnog autoriteta i racionalnog, toplog i autoriteta koji se zasniva na odreenim i obrazloenim pitanjima. Postoje znaajni dokazi da je pobunjenitvo povezano sa arbitratnim, ali ne i sa racionalnim autoritetom; 3. vrsta roditeljska kontrola generie pasivnost i zavisnost. Meutim, ova tvrdnja se moe demantovati rezultatom istraivanja da je asertivnost roditelja u negativnoj korelaciji sa submisivnou deteta. U istraivanju Baumrindove (1968) dolo se do nalaza da su deca koja se oslanjaju na sebe i svoje miljenje upravo od roditelja koji su imali kontrolu nad detetom i bili kanjavani za ispoljavanje agresije; i 4. Permisivnost oslobaa dete od prisustva i autoriteta roditelja. Najvei argument protiv ovakvog stava je da nemeanje roditelja, nereagovanje u situaciji kada dete ne postupa dobro u njegovom prisustvu znai odobravanje takvog ponaanja, to moe da uvrsti, pre nego da smanji ili sprei, ponavljanje tog ponaanja.

Autoritarni roditelj je onaj koji pokuava da sam oblikuje, kontrolie i evaluira detinje ponaanje i stavove deteta prema svojim standardima, koji su esto apsolutni. Poslunost je vrlina koju autoritarni roditelj najvie ceni i praktikuje kanjavanje i silovite

mere sprovoenja svoje volje u sluaju kada se dete protivi. Ovakav roditelj oekuje od deteta da prihvati njegovo miljenje kao jedinu istinu i ne podstie dete na kritiko razmiljanje. Autoritativni roditelj postavlja pravila i zahteve, takoe pokuava da utie na detetove radnje, ali sa drugaijim pristupom, koji je racionalno orijentisan. Ohrabruje se autonomija deteta, ali se zahteva potovanje roditelja, jer je vrsta kontrola u odnosu roditelj-dete. Ovakav stil podrazumeva da roditelj prepoznaje svoja roditeljska prava kao odrasle osobe, ali isto tako potuje i priznaje detetove individualne potrebe, interesovanja i elje. Autoritativni roditelj potvruje deje sadanje kvalitete, ali i postavlja temelje za budunost. Ovakav roditelj se moe smatrati sposobnim da potuje individualne razlike koje njegovo dete iskazuje i da neguje i razvija kvalitete, a suzbija ili kontrolie ponaanja koja nisu dopustiva. Sposobnost nasuprot inferiornosti. U detinjstvu, na ranom kolskom uzrastu, prema Eriksonu (2008) odvija se jo jedan vaan stadijum u psihosocijalnom razvoju koji je nazvan sticanjem sposobnosti nasuprot inferiornosti. Erikson je smatrao da zahtevi koje roditelji postavljaju pred dete i njegova potreba da se dokae i ovlada okolinom dovode do psiholokog konflikta koji moe da rezultuje stabilizacijom doivljaja sopstvene sposobnosti ili inferiornosti. Glavna deja aktivnost ovog perioda je uenje, koje sve vie zamenjuje igru. To je period kolovanja, tanije samog poetka institucionalnog obrazovanja. Oseaj nesposobnosti ili inferiornosti se javlja kod dece koja imaju malo samopouzdanja da mogu neto da uine i naue. Uzrok tome moe biti u nedovoljnoj pripremljenosti u porodici za kolski ivot. Takoe, irenje radijusa znaajnih odnosa moe da donese iskustva deteta sa novim znaajnim odraslim osobama, sa nastavnim osobljem, kao i sa vrnjacima, koja su takva da nepovoljno utiu na njegovo doivljavanje line kompetentnosti i sposobnosti savlaivanja gradiva. Dete koje stekne oseanje line sposobnosti u ovom uzrastu bie spremnije za nove izazove koje donosi sistemsko obrazovanje, ali i za slobodnije uputanje u socijalne kontakte i ostvarivanje prijateljstava sa vrnjacima . 5.5. Deja igra U detinjstvu deca najvie vremena posveuju igri koja ima viestruki znaaj za razvoj. Mada se upravo zbog igre detinjstvo opisuje kao bezbrino, ak i lagodno, injenica je da ova deja aktivnost podstie jeziki razvoj, socijalnu kompetenciju, kreativnost, matu i misaone procese (Fromberg & Gullo, 1992). U prilog znaaju igre govori i sledei citat (Frost, 1992, str. 48): Igra je zamajac za razvoj mate i inteligencije, jezika, socijalnih vetina i perceptivno-motornih sposobnosti dece. Igra je najea u detinjstvu kada se detinja svest o sebi, razumevanje verbalnih i neverbalnih znakova komunikacije, fizikih sposobnosti i socijalnog sveta razvija velikom brzinom (Garvey, 1977). U igri, kroz interakciju sa drugima, deca koriste i grubu i finu motoriku, promiljaju ta e sledee da urade, koriste jezik da razgovaraju sa drugima ili sa samim sobom i esto emotivno reaguju na aktivnosti igre. Integracija svih ovih funkcija ini igru presudnom za kognitivni razvoj u ovom uzrastu. U poetku, u psihoanalizi i kod Junga samo su snovi imali ulogu kraljevskog puta u nesvesno. Neto kasniji interes za neposredna izuavanja dece, njihovih potekoa i prilagoavanja, ukazao je na znaaj i ulogu deje igre kao dijagnostikog sredstva i

terapijske tehnike. Jedan od direktnih uticaja psihoanalize na istraivanja J. Piageta odraava se i u njegovom osmiljavanju prigodnih opita, nalik igri, u kojima deca treba da ree probleme nastale variranjem odnosa i kvaliteta objekata korienih u tim opitima, odnosno igrama. Sam Erikson je uestvovao u moda jedinom empirijskom istraivanju u kojem se angaovao upravo u izuavanju deje igre (Erikson, 1963). On je, parafrazirajui Freuda, tvrdio da je igra kraljevski put u razumevanju infantilnog Ja i njegovog nastojanja da ostvari sintezu. Pored mogunosti da prui opis i razumevanje neuspenih ili maladaptivnih Ja-sinteza, a zatim i poslui kao terapijska tehnika u ponovnom uspostavljanju efikasnih strukturalnih uravnoteenja, igra esto i spontano omoguava rastereenje, osveenje i samo-leenje. Erikson u dejoj igri prepoznaje ispoljavanje struktura i dinamizama nastalih delovanjem tri grupe inilaca razvoja. Prvi od tih aspekata igre odnosi se na sam organizam i omoguava njegovo snalaenje u prostoru i vremenu. Na primer, dete prilikom upravljanja triciklom ispoljava vetine i sposobnosti razvijene na temelju telesne maturacije i razvoja ulnih analizatora i CNS. Drugi aspekt odnosi se na psihiki aparat i ispoljava se tokom vonje tricikla putem funkcija koordinacije, percepcije, anticipacije i mate. Konano, u igri je prisutan i socijetalni sistem. Recimo da dete, vozei tricikl, mata kako upravlja svemirskim brodom i uivljava se u razliite uloge poput kapetana tog broda, navigatora i mainskog inenjera koji se stara o monoj maini koja pokree letelicu kroz beskrajni svemir. Erikson istie da se znaaj igre moe prepoznati jednako i u odraslih, u razliitim domenima ivota. Saglasno prepoznatim osnovnim aspektima igre u individualnom funkcionisanju, igra takoe odraava i neke posebnosti koje mogu ukazati na razvojne specifinosti u tom funkcionisanju. Usredsreenost na telo tokom igre, koje se smatra karakteristinim za najraniji razvoj, Erikson naziva autokozmikom igrom u oblasti autosfere. Ova igra uspostavlja se pre nego to su odrasli sposobni da je prepoznaju kao takvu i sastoji se, pre svega, u pokuajima i ponavljanjima kinestezija, senzualnih doivljaja i vokalizacija. Dete moe da menja glas ili pla kako bi prepoznalo kojim vokalnim aktivnostima uspeva da obezbedi panju majke. Naredni stadijum razvoja deje igre Erikson naziva mikrosferom, malim svetom igraaka ili objekata koji mogu posluiti u igri, a kojima dete moe da manipulie. To je neka vrsta bezbedne luke koju dete samostalno uspostavlja i u koju se vraa kada je potrebno da zatiti svoje Ja. U mikrosferi dete se susree sa zakonitostima koje se nalaze van njegovih mogunosti uticanja i upravljanja. Neke igrake ipak se ne povinuju dejem htenju, primarnoj omnipotenciji fantazme ili mati, jer se mogu razbiti ili se ne mogu sastaviti po nekom unapred sainjenom planu. Na predkolskom uzrastu, deja igra se odvija u oblasti makrosfere, u kojoj se uspostavljaju odnosi koji podrazumevaju razmenu sa drugima. U poetku, drugi u makrosferi se tretiraju kao stvari. Sticanjem i obradom kvalitativno novih iskustva u makrosferi, za dete sve vie postaje vano razlikovanje onoga to je potencijalni sadraj igre, koji je razmenljiv sa drugima, u odnosu na sadraj koji pripada autokozmikoj igri. Sve tri sfere mogu koegzistirati, to je sa razvojnog stanovita razumljivo i opravdano. Naime, svaka od tih sfera moe predstavljati vano utoite prilikom doivljavanja preplavljujuih i uznemirujuih emocija podstaknutih nepovoljnim okolnostima u neposrednom drutvenom polju. Istraivanja Mildred Parten (1932) o dejoj drueljubivosti ukazuju na vie vrsta deje igre. U fokusu ovog istraivanja bile su socijalne interakcije dece u toku igre.

Kategorije igara nisu strogo hijerarhijski odreenje jer, u zavisnosti od okolnosti, deca mogu da se angauju u bilo kojoj vrsti igre. Ipak, stanovita Mildred Parten najee su kritikovana upravo zbog tvrdnje da igra ima razvojni sled i da kasniji oblici zamenjuju prethodne. Svi oblici igre se mogu primetiti kod predkolaca. Mildred Parten razlikuje sledee vrste igara:
1. Posmatrako ponaanje pasivno igranje posmatranjem; 2. Samostalna nezavisna igra dete se igra samo; 3. Paralelna igra deca se igraju u grupi druge dece, koriste i iste igrake, ali ne pokuavaju da utiu na tue ponaanje; 4. Asocijativna igra deca dele materijal i priaju meusobno, ali se igraju razliitih igara; 5. Kooperativna najnapredniji oblik interakcije, deca se organizuju izmeu sebe i podele uloge sa posebnim ciljevima, dok sama igra ima zajedniki cilj, na primer zidanje kule u pesku.

Psihoanalitika shvatanja, posebno ona Eriksonova o funkcijama i vrstama igre, kao i neka vie deskriptivna istraivanja, poput istraivanja Mildred Parten, mogu se prepoznati u nekim obuhvatnim opisima (Berk, 2008). U tim objedinjujuim klasifikacijama i opisima najee se razlikuju tri vrste deje igre (Tabela 5.6).
Tabela 5.6 Razvojni sled kognitivnih kategorija igre (prilagoeno prema Berk, 2008, str. 251). Kategorija igre Opis Primeri Jednostavni, repetitivni pokreti, sa Tranje po sobi, vonja autia Funkcionalna objektom ili bez njega. esta tokom napred-nazad, gnjeenje gline bez igra prve dve godine ivota. namere da se bilo ta napravi. Konstruktivna igra Igra kao da Stvaranje ili konstruisanje neega. esta u periodu od tri do est godina. Glumljenje svakodnevnih i izmiljenih uloga. esta u periodu od dve do est godina. Pravljenje kue od kocaka, crtanje slika, slaganje slagalice. Igranje kue, kole, policajca, lika iz prie ili sa TV-a.

Funkcionalna igra je slina posmatrakom ponaanju i samostalnoj nezavisnoj igri u tome to se dete igra samo, bez interakcije sa drugima, istrauje zakonitosti koje su mu dostupne, bez namere da se neto konkretno napravi. Takav je primer kada se dete igra autia na oprugu i posmatra koliko e daleko otii kada ga pusti. Takav oblik igre moe da se svede na oblast autosfere, ali kada se dete samo igra i otkriva novine oko sebe. Konstruktivna igra je najee prisutna kod dece u ranom detinjstvu kada se deca igraju stvaranja i konstruisanja nekih oblika. Deca se tada esto igraju u grupi druge dece, ali ipak sama, to se moe poistovetiti sa paralelnom igrom ili asocijativnom igrom, kada deca dele materijal za igru izmeu sebe. Do predkolskog uzrasta najee je to igra u oblasti mikrosfere kada je u opticaju igre manji broj igraaka. Igra kao da" najee je kooperativna igra kada se deca igraju zajedno, dele uloge izmeu sebe, pretvaraju se u razliite junake, ili ak kao u makrosferi, drugi saigrai glume objekte koji su potrebni za igru. Roditelji se esto nalaze u dilemi da li je dobro da se deca stalno igraju nekih zamiljenih stvari i da su najee u svetu mate.

Maliani se u svojoj igri obraaju roditeljima prema ulogama koje su im dodelili i ele da provode ceo dan u razliitim kostimima.
POJMOVNA MAPA 5.

DETINJSTVO

TELESNI RAZVOJ: Proporcija tela Vetine grube i fine motorike Princip diferencijacije Princip hijerarhijske integracije Gipkost Ravnotea Okretnost Snaga

KOGNITIVNI RAZVOJ: Preoperacionalni stadijum Simbolika funkcija Stadijum konkretnih operacija Konzervacija Reverzibilnost Hijerarhijska klasifikacija Tranzitivno zakljuivanje i serijacija Mentalna rotacija Razvoj govora Bilingvalno obrazovanje

SOCIOEMOCIONALNI RAZVOJ: Inicijativa nasuprot krivici Falusni stadijum Samopotovanje Razvoj pojma o sebi Sposobnost nasuprot inferiornosti Socijalno poreenje Temperament Vaspitni stilovi roditelja Deja igra Polazak u kolu

PITANJA ZA SAMOSTALNI RAD:

1. 2. 3. 4.

Koje su osnovne promene u grubim i finim motornim vetinama u ranom detinjstvu? ta znae princip diferencijacije i hijerarhijske integracije? Navedite primere za svaki princip. emu doprinosi sociodramska igra i zato je korisna za deji razvoj? Navedite osnovne karakteristike preoperacionalnog stadijuma i uporedite ga sa stadijumom konkretnih operacija.

5. 6. 7. 8. 9. 10.

11. 12. 13. 14. 15. 16.

17.

ta znai pojam konzervacije i kada se on uspostavlja? Pokuajte da izvrite jedan od Piagetovih opita sa ispitanikom dejeg uzrasta. U emu se ogleda egocentrizam u detinjstvu? Navedite primere. Da li je, prema Vaem miljenju, temperament uroen ili steen? U emu se ogleda razlika u pristupu izuavanja temperamenta Thomasa i Chessove i Rothbartove? Navedite tipologiju temperamenta prema Thomasu i Chessovoj i dajte primer za svaki tip. Koji su osnovni razlozi za razlikovanje i za poistoveivanje temperamenta i linosti? Pronaite u aktuelnoj naunoj literaturi jedan izvetaj istraivanja ovog problema i u svetlu njegovih nalaza pokuajte da formuliete odgovor na ovo pitanje. U kojim dimenzijama temepramenta moete da prepoznate emocionalnu stabilnost ili neuroticizam kao jednu od bazinih dimenzija linosti prema H.J. Eysencku? Opiite stadijum sticanje inicijative nasuprot krivici i uporedite ga sa stadijumom prema teoriji psihoseksualnog razvoja koji odgovara ovoj fazi razvoja. Navedite vrste vaspitnih stilova i uporedite ih po primeni kazne u vaspitanju. U emu je razlika izmeu autoritarnog i autoritativnog vaspitnog stila? Kada se uspostavlja sposobnost nasuprot inferiornosti i kako se moe objasniti? Da li postoje i u emu se sastoje slinosti izmeu pozitivnog ishoda treeg i etvrtog stadijuma u psihosocijalnom razvoju i pojma line efikasnosti sociokognitivne teorije A. Bandure? Uporedite vrste igara prema Eriksonu i Partenovoj.