ARISTOTELOVO ZASNIVANJE FILOZOFIJE

LIKEJ
Aristotel

(384-322) iz Stagire stupio kao sedamnaestogodinjak u Platonovu Akademiju u njoj delovao punih dvadeset godina do Platonove smrti tri godine vaspita Aleksandru osnovao u etalitima Likeja filozofsku kolu naziv Likej i Peripatetika kola (peripatosetalite)

NAJUSPENIJI UNIVERZALNI MISLILAC

pravi

sistematiar prvo daje istorijski pregled i kritiku razliitih gledita o nekom problemu da bi na kraju izloio svoj pogled ne postoji podruje ljudskog duha kome nije dao temelje - u: fizici, hemiji, biologiji, astronomiji, metereologiji, gramatici, retorici, psihologiji osniva logike kao pripreme za nauku i filozofiju otvoreno je razdoblje osamostaljivanja posebnih nauka u doba helinizma

DELA
izloio svoju filozofiju oko 20 000 kucanih stranica Iz logike dela obuhvaena kasnije imenom "Organon" Prirodno-nauna dela "Fizika", "O dui" i druga, Prva filozofija, nazvana kasnije "Metafizika", iz Etike "Nikomahova etika", "Eudemova etika" i druga Politika dela "Politika", Retorika dela "Retorika", "Poetika"
sistematski

REALISTIKO GLEDITE I KRITIKA PLATONA

Odrastao u porodici u lekara, Aristotel je bio vaspitan u prirodnonaunom i realistikom duhu. Po njemu nema drugog sveta od ovog sveta pojedinanih stvari, nema druge stvarnosti pored ove koja je jedinstvo opteg i pojedinanog, sutine i pojave. Nema opteg izvan pojedinanog, sutine izvan pojave, i obrnuto. Sutina i pojava , opte i pojedinano neodvojivi su, opte nije izvan, nego je u pojedinanom, opte je opte pojedinanog, a pojedinano pojedinano neke sutine.

KRITIKA PLATONA
napomenu "drag mi je Platon ali mi je draa istina", Aristotel istupa s otrom kritikom Platonovog uenja o idejama. Njemu je neprihvatljivo dvojstvo svetova, razdvojenost stvarnosti. Sutina njegove kritike Platonovog idealizma svodi se na neodrivost odvajanja ideja od realnih stvari, opteg od pojedinanog, nepromenljive sutine od pojava, dogaanja, kretanja. Takvo odvajanje stvara neprevladive tekoe, npr. kako objasniti vezu ideja i pojava.
Uz

MATERIJA I OBLIK
U

svakoj stvari razlikuje materiju i oblik. Materija je graa, potencija za neko savrenstvo, to postaje stvarno, aktuelno kad se oblikuje, kada poprimi oblik, formu. Oblik je ono bitno, sutina po kojoj neto postoji. Stvar je oblikovana materija. U semenu je sadrana mogunost za drvo. Prelaz iz materije u oblik, iz mogunosti u stvarnost jeste kretanje, razvoj.

 Odnos

izmeu materije i oblika je relativan, na primer klesani kamen je oblik u odnosu na neklesani kamen u prirodi, ali je sam materija za kameni stub kao vii oblik. hijerarhija: kamen, klesani kamen, kameni stub, stubovi ulaza u hram, hram, trg, itd. itav svet je hijerarhija oblika, odnosno veito kretanje, razvoj i usavravanje oblika. Na vrhu te hijerarhije nalazi se oblik svih oblika, isti oblik, ista forma, miljenje miljenja, nepokretni pokreta, bog.

HIJERARHIJA OBLIKA

tako zastupa teleoloko gledite, svrhovitost vlada svetom. Celokupni razvoj sveta i svaka materija ima svoju svrhu (telos - svrha), kao jedan od svojih uzroka. Aristotel razlikuje etiri uzroka: Materiju, Oblik, Uzrok kretanja i Svrhu. Njih ispituje prva filozofija, odnosno metafizika.
Aristotel

TELEOLOGIJA

poinje od onoga to nam je dato prvo, opaajem dohvatamo pojedinano, a miljenje se postepeno uzdie do saznanja optih pojmova. O optem je jedino i mogue saznanje, a ne o pojedinanom. Ali opteg nema izvan pojedinanog i pojmova nema izvan uma, izvan saznanja. Istina je podudaranje pojma i stvari, tj. slaganje misli i stvari. Od Aristotela tako potie klasina teorija istine, tzv. teorija adekvacije ili korespodencije.
Saznanje

SAZNANJE

ETIKA
ovek po svojoj prirodi tei srei. Etika ispituje koliko od nas samih zavisi da tu sreu postignemo. Vrline i deli na etike i dijanoetike. Etike vrline su vrline volje, a postiu se po principu "zlatne sredine", odnosno izbegavanja krajnosti. Vrlina je sredina izmau dva loa smera, preterivanja i zaostajanja za merom!
Svaki

Zaostajanje za merom

Vrlina Zlatna sredina

Preterivanje

plaljivost krtost malodunost nanoenje nepravde

hrabrost dareljivost ponos pravednost

neustraivost rasipnitvo oholost trpljenje nepravde

ETIKA
Dijanoetike

vrline, su znanje, mudrost, razboritost, umovanje. Aristotel je i u etici realista, svaki ovek moe uvek ostvariti neko realno dobro. Aristotel tvrdi da e ovek biti srean ako razvije svoju umnu prirodu u praktinoj delatnosti i u saznanju.

POLITIKA
ovek

je po prirodi politiko bie, zon politikon, bie zajednice, drutveno bie, pa svoju sutinu moe ostvariti samo u politikoj zajednici ili dravi. " A onaj ko ne moe iveti u zajednici ili kome nita nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo drave, on je ili zver ili bog." Za razliku od Platonovih idealnih zahteva i nacrta savrenog drutva Aristotel i tu upuuje na ono realno u skladu sa istorijskom stvarnou.

vlada

Dobra vladavina
ima za cilj opte dobro

Loa vladavina
ima za cilj korist samo onih na vlasti

jedan

kraljevina

tiranija

nekoliko aristokratija
veina

oligarhija
demokratija

republika

ETIKA FUNKCIJA TRAGEDIJE

pesnikoj umetnosti" - POETIKA Sauvan je fragmenat od 50 stranica. Aristotel visoko vrednuje stvaralatvo velikih grkih tragiara Eshila, Sofokla i Euripida, pa sprovodi analizu njihovih postupaka. Umetnost je oponaanje, ali stvaralako i idealizovano. Poezija je vie filozofsko i ozbiljnija stvar od istorije, jer poezija prikazuje vie ono to je opte, a istorija ono to je pojedinano.
"O

KATARZA
definicija tragedije postala je klasina "Tragedija je oponaanje ozbiljne radnje koja je u sebi zavrena i ima odreenu veliinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja deluju, a ne pripovedaju, a
Aristotelova

izazivanjem saaljenja i straha proiuje takve afekte."

etika,

vaspitna funkcija tragedije proiavanjea, katarza, oplemenjavanje due. Gledaoci tragedije iz pozorita treba da izau bolji nego to su bili pre predstave.

HILJADUGODINJI UTICAJ
Aristotel

je najuticajniji mislilac svih vremena. Visokim stepenom miljenja, nivoom saznanja, sintezom znanja i svojim sistemom u celini bio je vekovima najvii domet znanja. Neistraivaki duh feudalnog srednjeg veka odnosio se prema njemu dogmatski, esto kao prema nepovredivom autoritetu. Temeljno je dovrio pojmove i okvire unutar kojih se kretalo nauno i filozofsko nastojanje itave kulture Zapada.