Ivo Andri

ZNAKOVI PORED PUTA

Nemiri od vijeka Ima narodnih pri a koje su toliko op te ove anske da zaboravimo kad i gde smo ih uli ili itali, pa ive u nama kao uspomena na na li ni do ivljaj. Takva je i pri a o mladi u koji je, lutaju i svetom i tra e i sre u, za ao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladi je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji e mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladi je oli enje op te i ve ne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se ovek ne izgubi i sna e, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe ne e izbe i sudbinu svega to je ljudsko - prolaznost i zaborav. Mo da e ostati uop te nezapa eni? Mo da ih niko ne e razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao to je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saop tavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i isku enja i pomo i nam bar time to e nas uveriti da ni u emu to nam se de ava nismo sami, ni prvi ni jedini. Takav je ivot da ovek esto mora da se stidi onoga to je najlep e u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbli i. Ono to je najlep e na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna na a mana ne dolazi do izraza. Mnogo ta to je zlo u nama i ezava a ono to je dobro ustostru i se. Video sam grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili jo uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslu ivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovr enim poslom. treba da nestane bez traga. ovek

Ima ena koje su neugledne i opore na o i, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spolja njo u nego gleda i ose a dublje i stvarnije. ini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio iveti, oprostili bi mi lak e sve zlo to sam po inio i sve dobro to sam propu stio da u inim, i jo bi im ostalo malo ose anja da me po ale. Poznavao sam jednog oveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da na e poneku zlu re . U strogosti koju pokazuju nekada nji razvratnici prema mlade i, ima ne eg naro ito ru nog. Oni ka njavaju mlade i za svoje biv e prestupe: mo da se ak i svete za svoju sada nju nemo . Kad god mi se de avalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan ivot i biolo ku borbu, uvek sam uspevao da na em neslu ene i neo ekivane utehe i pomo i koje su li ile na prava uda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i ta nu sliku i pravu meru moga polo aja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj u as od niskog ivota cena je kojom se pla a i iskupljuje sve

visoko i lepo to smo znali i ose ali, a po to je sve ovo u naju oj uzro noj vezi sa na om misli o Bogu i na im ose anjem lepote, treba na i snage da se i ovo primi i zavoli isto kao to se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tla e, truju i jedu, i koji za drugi ivot i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdr ljivosti i ve tine za borbu, za to da je ne na em ja koji sam gledao i koji u opet videti sjaj drugog. lep eg ivota za koji nijedna rtva ni je prevelika i nijedna cena previsoka? Tako se u meni utvr ivalo saznanje da je svaki ni i ivot u slu bi vi ega, da je sve povezano i osigurano i da je ovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i - samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem ovek mo e sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuni tive i prave misli. iveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne mo i oka sklopiti i ne mo i du om danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to zna i za ljude kao ja iveti i uspevati me u svetom. Ono to mo e i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome to mora biti. Do e vreme kad se ovek na e pred mra nim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne mo e, natrag nema kud. Re i nestalo, suze ne poma u; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne se a se pravo ni svoga imena. Tada vidi ovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti. U prvoj polovini i vota ovek eli i radi ono ega e se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu pro e u uzaludnim poku ajima da se popravi ili bar zata ka ono to se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid. Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj ivot, nije vredan da ivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i sve ine da mu i ne vredi mnogo to ivi. Jednom mu je neko - u zao as! - rekao da je pametan. Kako i za to, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je taj ina e mirni i bezazleni ovek postao nemogu , te ak sebi i drugima. S vremena na vreme de ava se ljudskom dru tvu da se mr nja i gnev izliju iz svog korita, da poru e sve, zasene razum i u utkaju sve bolje nagone u oveku. Dok besne, izgleda da je smak sveta i da e umesto svega to postoji, ivi, sja, kre e se i govori, ostati samo mrtvi okean od mr nje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i pa ljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mr nja i gnev ne uni tavaju ivot, nego ga preobra avaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda, ali mr nja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mr nja i gnev mogu da zbri u granice trulih carevina, pomere temelje tro nih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekove i. Jer mr nja daje snagu a gnev izaziva pokret. Posle, mr nja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i de ava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mr nju i gnev, kao apokalipti ke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta. Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno ra una, da narodi posle pobede esto te e stradaju nego posle poraza. To nije samo sto ga to je posle uspona lak i pad, a posle pada, verovatniji uspon, nego i stoga to ljudi i narodi obi no ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeda, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu gre ku da svoje ose anje pobede prote u i na nove doga aje i nove opasnosti,

koje zahtevaju nove napore. Tako se mo e kazati da je jedan narod najte e ugro en u trenutku kad je ceo pro et sve u o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tra ila ste ena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove rtve i napore, a njegovo pobedni ko ose anje koje ga jo dr i, zavodi ga na shvatanja i postupke koji tra e i jedno i drugo. - Samo jedno mudro vo stvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sa uvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika. Rat, i najdu i, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo re enje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. Da je utanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome to starci i deca vole da pri aju. U izuzetnim i sudbonosnim doga ajima kao to su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima te kih politi kih progona, dr anje ve ine ljudi je sli no. Pla ljivima i samo ivima se ini da je sve to se de ava - svaka pojedinost - upereno protiv njih li no. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbri ni, ne misle o tim doga ajima uop te, sve dok ih ne osete na svojoj ko i. Jedino razborit ovek trudi se da sve promene u dru tvu i javnom i votu posmatra hladnokrvno i tuma i pravilno, i da prvo uo i i oceni njihovo op te zna enje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti doga aji mogu i njega li no da pogode, i onda nastoji da se ukloni i za titi - ukoliko je to mogu no i moralno dopu teno. (Beograd, 1944) Te ko je zamisliti a kamoli opisati bol i ogor eno iznena enje velikog, ro enog egoiste kad ga neko izneveri, napusti ili mu u ini ma ta od onoga to je on vazda drugima inio. Tako ogor eno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka iveo od toga to je ranjavao i ubijao sve oko sebe. (7. IV 1944) Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da pre toga tra e snagu da tu slobodu dostojno nose. (17. VII 1944) Neko je rekao da jedan narod mo e da o uva svoju slo bodu samo po cenu ve ite budnosti. A vi sad zamislite kakav je to ivot. Slabe i pla ljive ljude strah nagoni da rade upravo ono ega se najvi e boje. Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesre an i mu en vi e nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je po te en od mnogih sitnih briga i neda a koje mu e ve inu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bli njih. U te kim i nemirnim vremenima mogu jo nekako da se odr e brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali onaj ko je optere en osetljivom save u, ga enjem od suvi e bliskog i estog dodira sa ljudima, ko ne ume da govori i ne voli da pi e, ko se stidi i ko okleva da ka e dobro o sebi i r avo o

drugima, ko nije brz na poricanju ni ve t i drzak u tvr enju, koga ma ta vodi i zavodi na dokone puteve, ko ne mo e da ne razmi lja o stvarima i ljudima - taj je osu en unapred i izgubljen sigurno. Ta nost (ili neta nost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno mo e da poslu i kao mera po tovanja koje toj li nosti ukazujemo, ili bar va nosti koju joj dajemo u na em ivotu i na im interesima. Prema li nosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obi no ta ni. Izuzetak i ne samo oni ljudi koji su po prirodi svojoj neta ni, tj. koji boluju od hroni nog neose anja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne poma u ni ta; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju tetu. Do e vreme kad se svi dugovi tra e, i to odjednom i sa stra nim, zamr enim kamatama. I ne samo to nego sve ono to je ovek ikad u ivotu kupio pla a sad ponovo, i to po novoj, vi oj ceni. "Marku Markovi u, sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive; 2) nikad se one ne e mo i svekolike ni potpuno ispraviti; 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo." (Piscu knjige "Kriva Drina" na knjizi "Na Drini uprija".) Kad pratite borbu izme u dve politi ke grupe i elite da znate koja je vi e u pravu i ima bolje izglede na pobedu, vi obratite pa nju na to koja od te dve strane u ve oj meri upotrebljava la kao sredstvo borbe, i znajte da e ta strana podle i. Nema naro ito dobrih ni naro ito r avih vlada ni dr ava. Ali zato postoje vlade i dr ave koje se, da bi se odr ale, ili da bi postigle svoje ciljeve, slu e onom to je ni e i gore u oveku, i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono to je vi e i bolje, to jo ne zna i najvi e i najbolje. U tom treba tra iti kriterij, i po tome treba prosu ivati njihove izglede za bu du nost. Nije najgore to sve prolazi, nego to mi ne mo emo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbe nom injenicom. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama injenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvi e skupo pla ena jednim razo aranjem, pa ma kako te ko ono bilo. to ne boli - to nije ivot, to ne prolazi - to nije sre a. im mo emo nekom oveku da ka emo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve odre eno ime je to i kada u inio, to zna i da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to u inimo. Muka je dok uvredu nosimo utke u sebi. Kao to u r avom selu nije dobro va iti kao bogat, jer se pre ili posle na e neko ko takvog oveka oplja ka ili ubije - tako u izvesnim sredinama nije dobro u ivati glas mnogo pametna ili darovita oveka, jer e se uvek na i ljudi koji e sve u initi da toga oveka obore ili bar da mu ivot to je vi e mogu e zagor aju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare.

Stvar nije u tom to on malo govori, nego to ono to rekne ne kazuje ni ta, ne samo o njemu nego ni o em drugom na svetu. esto kod ljudi koji mnogo i te ko rade nalazimo naro itu vrstu o trine i nabusitosti prema svima oko sebe. To je kao neka vrsta doplatka i moralnog zadovoljenja koje oni uzimaju kao danak, od svakog oveka pomalo, za veliki utro ak snage i izuzetni napor koji su u inili. Jeste, dosadna je pomalo stara ka govorljivost, ponekad mo e da bude i te ka, sme na je i pomalo alosna njihova potreba za pri anjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. Pa ipak, koliko je bolja, vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog stara kog utanja koje nalazimo kod pojedinih staraca. To stara ko utanje je vrlo blisko, kao nali je licu medalje, onom isto tako neprijatnom i mrgodnom utanju mladi a u kriti nim godinama puberteta. Na e ogor enje i na a povika na predrasude i r ava nasle a imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme inimo sve to mo emo da te pogre ne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim. Te ko oveku koji ne zna za alu i dru tvu koje ne ume, ne sme ili ne mo e da se bezazleno smeje. apu u da ne bi vikali jedan na drugog, jer ne umeju da razgovaraju. Eto ta je ovek! Kad ustane ujutru, on ne zna, i ne sluti, ta kad legne, kakav e san usnuti. Ni toliko! - Ne treba se bojati ljudi. - Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog to je neljudsko u njima. Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalno st, nezainteresovan zanos, i sli no - izgledaju, takva ose anja, kod drugih ljudi la na i neiskrena. Oni iza takvih ose anja tra e uvek li ni interes i ra un, ni e pobude; a kad im ne po e za rukom da ih na u, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju gre ku, nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili, u boljem slu aju, naivnim i glupim. - I od svog mi ljenja ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani. Njegova nesre a je bila da se, u vremenu kao to je na e, nije mogao nikad potpuno osloboditi neiskorenjive a naivne i opasne iluzije da se u ivotu mo e na i stalna ta ka, ne to to traje i ostaje, na to se ovek mo e jednom zauvek osloniti i iza ega se u svom od postanka do nestanka ugro enom postojanju mo e zakloniti. Nisu svi ljudi tako r avi kao to to r av ovek misli. Ono to je najgore kod tih malih ku nih tirana - malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po te ini i o trini njihove tiranije - to je njihova udljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih udi mu i nas isto toliko koliko i te udi same. A najgori i najte i su oni tirani koji su i sami, u sebi, mu eni i nesre ni. Oni misle da bi, mu e i druge, mogli olak ati svoju muku, a to e mu se toga dana desiti, niti

je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovin u zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima ivim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali, to oni ne mogu nikad uvideti. To je bio jedan od onih ljudi to ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino to je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna te nja da bude i izgleda bolji nego to je. To je kvarilo. Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek ne eg bolnog, bli eg ivotinjskom nego ljudskom ivotu. ovek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unaza en i nesre an stvor. I kad god sam, ma s kog razloga, i sam morao tako da ivim, ose ao sam se kao bolesnik, osu enik, nesre nik. Niko od nas nikad ne mo e znati kako izgleda u o ima drugog oveka. Jer, ako je i najbolji psiholog, on to sam ne mo e proniknuti, a ovaj drugi ne e mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Ne e hteti ili ne e umeti. Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi. Poznato je da nas u odnosu na ih bli njih prema nama najvi e lj ute i ogor avaju oni njihovi postupci koje bismo i sami u inili da je ne to obrnut sticaj okolnosti. uvajte se ugro enih ljudi i ljudi koji misle da su ugro eni. Oni ose aju potrebu da se tite i brane, i zbog toga esto, neo ekivano i podmuklo napadaj u. Primitivni i ograni eni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta mo je, ini mi se, manja. Njegove su hrabrosti skrivene. Isto kao i njegovi najve i strahovi. Imati veliku snagu, fizi ku ili moralnu, a ne zloupo trebiti je bar ponekad, te ko je, gotovo nemogu e. Kad god itam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi, o tamnim spletkama i onom to se zove "podmetanje noge", "izvla enje asure", "lomljenje vrata" - ja sve to uvek zami ljam negde daleko od sebe, izvan sveta u kome ivim, negde u nekoj dalekoj pro losti ili jo daljoj budu nosti. Izgleda mi, ne znam za to, da je takve stvari te ko zamisliti u sada njosti koja zna i na ivot. A onda se setim da su i ta pro lost i ta budu nost sa injene od neke i ne ije sada njosti, da je i ova na a sada njost jednom bila budu nost i da e se nekad zvati pro lost - i svet mi do e tesan i stra an kao klopka. I zbog toga valjda, po nagonu neke nesvesne samoodbrane, ja u ve sutra, kad budem itao o mra nim zlima i nepravdama koje ljudi ine ljudima, opet misliti na pro lost ili budu nost, isklju uju i sada njost.

Kolumbo pri a da je prilikom otkri a Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne ahure koje tek dozrevaju, druge koje su ve dozrele i otvorene, i tre e koje su tek u cvetu. Takva biljka trebalo bi da bude ovek. Ko ljudima sve veruje, prolazi r avo; ko ni ta ne veruje, jo gore. Svaka stvar ima svoje lice i svoje nali je. A ono to se zove slava ima - ma kako to nemogu e izgledalo - jedno lice i stotinu nali ja. Sva ta je umeo, a naro ito da lepo govori; samo jedno nije nikad nau io: ta se mo e kazati, kada i na kom mestu, a ta ne. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, re itom i dobrom oveku. ivotna snaga jednog oveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobno u zaboravljanja.

Izgleda mi da se u izvesnim lekarima, i to onim boljim, inteligentnijim, de ava udan proces. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-vi e slabi i ni tavni pred bole u i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i steknu iskustvo i ve tinu u njihovom le enju, ali izgube svako po tovanje prema oveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti, albe i strahovanja. To je ono to ljudi nazivaju lekarskim cinizmom. Kad u boja ljivom oveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Mo da i vi e. Kad god sam i gde god sam nai ao na ljude koji su pokazivali suvi e razvijenu brig u za nacionalni ponos i op ti interes ili preteranu osetljivost za li nu ast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograni en um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebi nost. Kad racionalni ljudi - pod udarcima sudbine - po nu da sumnjaju u mo i vlast razuma, oni ne mogu vi e da pribegnu veri, nego padaju pravo u praznoverje. Putovanja su za mene bila uvek te ka, i s godinama bivaju sve te a. A s u enjem prime ujem da nisam ni u tome sam. Posmatraju i ljude oko sebe, vidim da je broj onih koji se na putovanju ose aju izgubljeni - vrlo velik. Pa ipak, svi putujemo. Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponaj e svaki onaj ko ga nikad nije sanjao. e nije su eno da se ostvari, ali jadnik je

- Vi ete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas e ostati sami pepeo. - Ako! Zna e se bar da smo bili vatra. A iza vas e ostati samo balav trag, kao iza pu a.

Postoji pri a da je na dvoru nekog sultana bio naro it inovnik ija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina du nost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve to sultan ka e". Zato to mogu, i to se usu uju o sva em sva ta da ka u, oni misle da sve znaju. Onda e do i smrt. Veliki rastanak, ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. Jer, posle smrti ali samo jedno, a dosad smo uvek, kod svih rastanaka, alili udvoje. Toliko je bilo u ivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je iveti. Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao. Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i mu io sam sebe, lak e bi mu pra tali sve uvrede, nepravde i udarce koje im je zadavao. Toliko mesta i vremena treba da se ovek za ne, rodi i odraste, a samo jedan trenutak i nekoliko pedalja zemlje dovoljni su da taj isti ovek mine kao da nikad nije ni postojao. Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom ivotu jednog naroda dolazi otud to mnogi nepozvani i nesposobni ljudi ose aju potrebu da brinu narodnu brigu, da "strepe" za budu nost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezaja ljivu sujetu svoje sitne i uske li nosti prenose na op ti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne ra une. Od takvih duhom malih ljudi postaju esto veliki gonioci novih istina i mu itelji ljudi. - Takva je bila ve ina Vukovih glavnih protivnika. Nigde bolje i br e ne mo ete upoznati oveka, njegovu pravu narav, karakter i ud, njegovu "du u", nego kada ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sede i pored njega jedan sat, vi ete bez re i i razgovora saznati o njemu vi e nego za mesec dana stalnog dru enja. Treba izdr ati do kraja, sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu ne to nije u redu. Naj tetniji su i najodvratniji, a u isto vreme i najvi e za aljenje, oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da ive druk ije do la u i i varaju i, jer su im la i varanje sav alat i jedini zanat. Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lu kavi kupci najvi e tra e, a oni sami vrlo esto nisu ni svesni svoje vrednosti. Tu treba tra iti uzrok mnogim od velikih li nih tragedija izuzetnih ljudi. ivi u meni neki avo, sitan, sujetan, malouman i vulgaran avo, koji pamti sve pro itane ili uz put uvene ale i anegdote, i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispri a da bi, kao nagradu, dobio jevtin osmejak. A kad se desi da neku od tih pri a zaboravi, avo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me spre ava da mirno mislim.

Poslu i se perom, upalja em ili ma kojim predmetom, upotrebi ga, zatim pogladi rukom, i sve anim, mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo, sa slatkim ose anjem da je sve na svetu u redu, a ukoliko jo nije, da sve s vremenom dolazi i da e na kraju potpuno do i na svoje mesto. ini mu se da to i jeste u stvari ivot: da je sve na svome mestu, sve mirno i skladno, razumno, korisno i prijatno. Tako da je milina iveti. ivimo! Da gospodine, ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja, sivim okeanom pod bezimenim nebom, plovi sve br e u nepoznatom pravcu, i sa svakim danom biva sve u a i tanja. Velika, prava ljubav pokaza e svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, na ini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesre a, ni rastanka, ni bolesti, ni ivota ni smrti. To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku - i u snu, valjda! - svesni sebe i svoje vrednosti, koju su sami procenili i utvrdili. Da mi je na i nekog ko bi iveo umesto mene. Kao bedel. [Bedel (arapski), zamenik (u turskoj vojsci mogli su, nekad, bogati ljudi da plate oveka koji e za njih odslu iti vojni rok).] uvaj se nejasnog i varljivog predve ernjeg sata, a e i cigarete, i oveka koji stoji pored tebe, sme ka ti se u lice i govori malo, ote u i re i, a pa ljivo slu a ono to ti ka e . Samo plemeniti ljudi mogu se na i u takvoj zabuni i tako blizu o ajanju. Koliko mogu biti jadni i bespomo ni mali ljudi vidim najbolje po tome to ponekad, u nekoj neprilici, poku avaju da se zaklone i za moja le a i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i ta im vredi takav oslonac. Te ko nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi esto zami ljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi - blago nama - nikad ne emo uspeti da budemo! Kad slu am tako nekog kako daje op te i uop tene sudove (crno ili belo) o zem ljama ili narodima, ja nijednog trenutka ne mislim o ta nosti ili neta nosti tih sudova, jer to zaista ne vredi, nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje. Oni koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju sr anosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu, na svom mestu, i onda kad sve goni oveka da tra i drugo, lak e - samo oni, valjda, imaju ovakve divne i sve ane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost; u tim trenucima se njihov esto jednoli ni i te ki ivot odjednom preobra ava i biva rasko an, bogat i zanosno lep. Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego povezane to je vi e i ire mogu no sa svim ostalim to se u svetu javlja i de ava. To, naravno, nije cela mudrost ivota, ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.

10

1) U ve ini slu ajeva starci nemaju ta da ka u mla ima. 2) Ve ina staraca vole da pri aju i da daju savete mla ima. 3) Zna i da je ono to stari govore mladima ponaj e e - ni ta.

eleo je da svuda bude i sve vidi, a nije voleo da putuje. Celog ivota razapinjala ga je ta protivre nost. I umro je, a nije uspeo da joj na e re enja. On nije ovek bez savesti, ali ta mu vredi kad je ta njegova savest kao pok varen sat koji as brza, as zadocnjava, as opet stane, i to nekako uvek onda kad je najva nije i najpotrebnije znati koje je doba dana. Glavno je da on, pored takvog asovnika, nikad ne zna ta no koliko je sati. Vredelo bi, zaista, da postoje ivot i svest i posle na e fizi ke smrti. Vredelo bi ve zato to bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima, brigama i strahovanjima, i svemu onom to nas sada uznemiruje, mu i i satire. A kako, po svemu sude i, takvog ivota nema i ne mo e ga biti - smejmo se sada. Odmah! Kad la e - to sam primetio - njegov re nik je originalniji i bogatiji, biran i malo neobi an. Time se odaje; bar preda mnom. Ono to nazivamo "ro eni ubica", to je druga, neosvetljena, strana planete koja se zove ovek. Ljudi koji su u mladosti bili anarhi ni, neradni, rasipni, neuredni i neta ni, esto postaju docnije, u zrelim godinama i pod starost, uredni, pedantni, tedljivi, vredni, i strogi prema onima koji nisu takvi. (To pomalo li i na nekada nje kurtizane, za koje se pri a da su u starosti postajale pobo ne i darivale crkve i manastire.) Kad ne mogu da vidim, ne u ni da gledam. udno je ogor enje sa kojim neki od nas osu uju one koji su se u svojim postupcima pokazali ve ti, dvoli ni i podmukli; udno i pomalo sumnjivo. Izgleda da su ogor eni i kivni ne iz moralnih pobuda, nego to su kod drugih otkrili oru a borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspola u. Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji, mi esto hvalimo druge zemlje i narode, stvaramo od njih nedosti ne uzore. Pri tom i preterujemo, hvale i ih vi e nego to zaslu uju i pripisuju i im svojstva i odlike kojih nemaju. Tako da sve to govorimo odgovara manje stvarnoj slici doti ne zemlje, a vi e idealisanom liku na e otad bine, kakvom bismo hteli da je vidimo. Sve to, razume se, nije ni ta no ni pravo, ni zdravo, jer tako mnogi od nas stvara sebi, negde na sredini izme u one idealisane zemlje i svoje nesavr ene, neku tre u nepostoje u domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u obe odjednom) razo ara. Takav ovek ivi nemirno i nekorisno, as kao izbeglica i iseljenik, a as kao povratnik. I nije sre an.

11

Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe, zamisli samo za trenutak ispru ene, neme i nepomi ne u vodoravnom polo aju - i ti e se osloboditi te kog ose anja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih re i i postupaka. Nezgoda je samo to to te ko oveku polazi za rukom, a ponajmanje u trenutku kad mu je najvi e potrebno. Ima nas dosta koji se te ko snalazimo u bezbrojnim nesporazumima, sudarima i bitkama ovog sveta, ne mo emo da ih sagledamo u celosti, ni da im shvatimo osnovni smisao, ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan, ko napada a ko se brani, ko se bije to mora, i to ne mo e druga ije, a ko zbog toga to je po sebi ratoboran i ubila ke udi. Strah, nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu vi e da na u vedar izraz lica ni slobodan, prirodan na in pristupanja drugom oveku. Njihovi stari vekovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i dr ali ih u pot injenosti. To ih je nau ilo da se drugima obra aju ili ponizno i udvori ki, kad govore sa vi im i mo nijim, ili grubo i nadmeno, kad imaju posla sa ni im i slabijim od sebe. A njihovi potomci, evo, vuku jo i sada za sobom te maske predaka, iako za njih ve odavno nema razloga ni opravdanja. Samo se radom ili hrabro u mo e posti i ugled me u ljudima, prisiliti ih ne da vas v ole i nagrade, ali svakako da vas cene i po tuju. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo, jer hrabrost nije od prirode svakom dana, a osim toga za nju se re e i prilika pru a, dok je za rad i radljivost uvek ima. I ne govorim ovde o unutra njem zadovoljstvu koje ovek ima od dobro svr enog posla i koje svakako vredi vi e od svih nagrada i priznanja ljudskih. Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gu ve i mr nje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem, ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne ose a i osnovno ljudsko po tovanje - slabi time sam svoj polo aj i te ko e mo i pobediti. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obo avaju svoju zemlju ne daju nikom da re jednu nepovoljnu ili samo kriti nu ka u o njoj. udno je samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor ma o kom od njihovih sunarodnika, sude strogo, esto i nepravedno, i kako nemilosrdno i bezobzirno izra avaju svoj sud. Mogao bih iveti onoliko koliko mi ostaje da ivim i umreti kao smiren ovek, siromah, ali da to bude u mojoj zemlji i me u ljudima moga jezika, a ne u tu ini. Ne znam za to, ali ini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lak e, podno ljivije. Taj ovek je iveo dugo. Ne to preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao, a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim - samo je uobra avao da je zdrav. Kad je mla i ovek elav, on to biva na dva na ina. Prvi slu aj, ovek je elav, ali tako da to izgleda posve prirodno, kao da je to njegov pravi i jedini mogu ni izgled . Drugi slu aj, elav je ali tako da ta njegova elavost izgleda kao bolest ili posledica nekog poroka. Jo jednom da potvrdimo ovu misao koja mi se stalno vra a.

12

Dugove pravimo dok smo mladi, sna ni, bezbri ni i pusti, pla anje odla emo dokle god mo emo, a isplata svih tih dugova neumitno se tra i od nas u poznim godinama, kad nas i ina e izdaje snaga i kad smo poti teni i pritisnuti raznim bolestima, sumnjama, te kim ose anjima i kajanjima. Sad esto biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u ivotu sretao. Tako, ivo mi je u se anju njihovo dr anje, njihov govor, njihovi postupci i, naro ito, njihovo uporno stara ko utanje. Sad mi postaje jasnije ta su oni tada mogli da vide i ose aju, i ta su umeli (i morali) da pre ute u razgovoru sa mla ima od sebe. itaju i (ili gledaju i) kako neki vernici mrze i progone one koji ne veruju, pomi ljao sam da se oni tako nesvesno mo da svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. To su esto revnosni i ne ove ni fanatici. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lak e i bolje kad bi vernici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono to nazivaju svojom verom. Na ovek ne ume i ne mo e da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni u pad anju.

Putovati zna i menjati brzo mesta, navike i ljude sa kojima se dru i , zna i ja e se naginjati nad ponor vremena. Od toga hvata oveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja. Dugotrajno robovanje i r ava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otan aju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poreme en narod ne mo e vi e da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od o igledne tete. Ovaj svet u kome ivimo tako je sazdan da je onaj koji se pla i ve izgubljen. Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i tro e. Jedan gradi a desetorica gledaju ili ak ru e i razgra uju. Pa kako da se odr i takvo dru tvo? Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa ak ni poraz bez kojeg u ratu jedan od dvojice protivnika te ko mo e pro i. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika - to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da na e svoje mesto u njemu, onda se mo e nazvati pobednikom, tek onda. U miru se sti e puno i kona no pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj. U zaba enim krajevima, me u nezdravim i zaostalim ljudima te ko mo e da nikne istina, a ako nekim slu ajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) - ne mo e da se dugo odr i. Vrlo rano sam saznao da svaki minut ivota mo e biti te ak koliko i ivot ceo. Sve mo e , ali ne mo e onoga koji se ispeo na uzvi enije mesto spre iti da, kad gleda one ispod sebe, ne gleda - nani e.

13

Ni tavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su sli ni plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdr e i prevazi u. Ali to je samo prividna slika. Valjda jedna od najve ih osobina pravog oveka jeste njegova stalna i uporna te nja ka nedosti nom savr enstvu u svim ljudskim poslovima. Svi ljudi tra e sre u, sa manje ili vi e snage i uporstva, a najvi e izgleda da je na u i sa uvaju imaju oni koji je tra e u zajedni koj sre i to ve eg broja ljudi sa kojima ih ivot vezuje. Mo da je polovina odvratnih i tetnih stvari koje truju ivot oveku i unakazuju lice sveta skovana u bra noj postelji ili oko nje. ovek je nezadovoljan i nesre an to se bar dvaput u jednom danu n e de ava udo. to du e ivim, sve se vi e divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti. Svuda u svetu, a naro ito valjda u ovim balkanskim zemljama, mo ete na dva na ina da se odbranite i odr ite u struji ivota i da ljude prisilite da vas po tuju i - po tede. Prvi je: da ste ete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme i ne mo e ni ta. Drugi je: da poka ete takvu ravnodu nost prema novcu, vlasti i svakom dru tvenom sjaju i uspehu, da vam i opet - ne mo e niko ni ta. Kad vlasti ve toliko dokumenata i fotografija tra e od svakog gra anina, trebalo bi uvesti jo ne to. Trebalo bi uz svaku molbu za name tenje, pored poslednje fotografije (ne starije od est meseci) tra iti jo dve, jednu iz detinjstva i jednu iz de a kih godina. Tako bi se o to m oveku znalo mnogo vi e i mnogo bolje ta je i ko je i kakav je. Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo re kad je upu ujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista re , vra ena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upu uju i re i drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primaju i tu istu re upu enu nama. Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni, sva podru ja ivota pristupa na, a oni prezru i odbace sve, i izaberu ironiju kao svoje jedino podru je. A ima, naprotiv, takvih koji se isklju ivo i gr evito dr e ironije, jer moraju, jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala podru ja nepristupa na. itaju i prepisku izme u Makijavelija i njegovih prijatelja. Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizovanog dru tva, to je voljno slu enje obziru, koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi, i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima dru tvenog ivota. Kad ti obziri stanu da popu taju i postanu predmet kritike i ironije, znak je da je dru tvo osu eno, da su njegova zla pretegnula, da br e ili sporije ide svojoj propasti, i da su prvi oblici novog dru tva na pomolu. Velika, duga i te ka putovanja imaju bar jednu dobru stranu, pored tolikih r avih: da nas spasavaju od povr nih sudova i jevtinih refleksija, upravo tom svojom du inom i te inom.

14

Gledaju i irinu i raznovrsnost sveta oko sebe, ovek postaje obazriv u zaklju cima i izbirljiv u izrazu. Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kana anske la e I am alone (Ja sam sm). Ali ja sam i bez devize. Jedanput u injena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. Poku aji da se ona ispravi ili otkloni, samo ra aju nove nepravde. Nepravda se kao sve na svetu mno i i iri, ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo to se ra a. I da nema opra tanja i zaborava, nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao. Suvi e je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suvi e navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, ve prema vremenima i okolnostima. Izme u zlokovarnih, osvetni kih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se ovek pita da nije duh ve ine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, mo da, nikad vi e ne e ni mo i ni ta drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga ini. (7. IX 1944) Kad posmatrate na eg oveka pri radu i razgovoru, vi mo ete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo esto ima jedan suvi ak ma te i doza lenjosti, ve a nego kod ve ine drugih naroda. - Da li je ma ta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili jedna i druga poti u iz nekog zajedni kog nevidljivog izvora iz kojeg poti u toliki drugi nedostaci i besporeci na eg ivota, to nije lako utvrditi. A trebalo bi ispitati. Divlja ki na in ivota, bez plana i predvi anja, bez svesti o zajednici i bez po tovanja drugog oveka i sebe u njemu, prote e se daleko i duboko u vremenu i prostoru. Sa tragovima toga ivota borimo se jo na mnogom podru ju. To pokazuju nedostaci u ure enju na ih sela i gradova. Ne organizujemo i enje, ne predvi amo nevreme, stvari koje nije te ko predvideti. Umesto toga, mi te ko i neprijatno ivimo danima i nedeljama, podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. Tako mi, umesto cenom rada, razmi ljanja, dogovora i predvi anja, sve pla amo najskupljom cenom, cenom ivota. Za ljude kao to je on ne bi bilo te ko stvoriti raj na zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doru ka traje nepomu en dvadeset i etiri sata, i on bi bio i miran i sre an. Kad je u pitanju razgovor, ja poznajem dve vrste ljudi kod nas. Prva vrsta. Kad ih slu am kako govore, pametno i odre ito, meni se ini da je sve re eno, glatko i savr eno, bez pogovora. Nema ni ta ni da se doda ni da se oduzme. Razgovor je zavr en u trenutku kad oni izgovore poslednju re . Sve je ta no, i sve ostaje tu gde je re eno i kako je re eno, bez odjeka u meni. Druga vrsta. Slu am ih sa naporom kako se zapli u i raspli u u borbi sa svojim mislima i njihovim izrazom. Mu e se. I meni je na mahove nelagodno. Ali njihove misli pobu uju i mene na razmi ljanje, i ja ih u sebi irim i dopunjujem, ili u vezi sa njima mislim ne to sasvim drugo i potpuno novo. Iz razgovora sa takvim ljudima ovek izlazi bogatiji i radosniji, du e pamti takav susret i prijatnije ga se se a.

15

Ljudi koji su ro eni u bogatoj ku i ili su bar jednom u ivotu bili bogati, ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog pona anja. To izbija iz njihovih re i, pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu, kako dozivaju kelnera, i, naro ito, kako razgovaraju sa enama. I to pravilo, bar u nas, nema mnogo izuzetaka, a ukoliko ih ima, oni nisu u tome to bi se neki bogata pona ao skromno, nego u tome to ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva, a pona aju se osiono i zapoveda ki prema ljudima oko sebe. Kod na eg oveka, kad zaima ili kad misli da je vrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvoljak, pro iri se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovedni kog stezanja vilica i neprestanog ispr avanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vla u. U takvom oveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj va nosti i veli ini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veli inu ne vide kako treba i ne cene dovoljno . To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku. Mo da su, u sebi, najstra ljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pri ala i ald ije. Na sve to iskrsne pred njihovim duhom i njihovim o ima, oni odgovaraj u odmah prvom alom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izme u sebe i stvari stavili kakav-takav za titni zid, samo da se ne bi morali suo iti sa nekom novom stvarno u, misliti o njoj i doneti ne ki zaklju ak za sebe, pa mo da ak i za druge. To postane s vremenom navika i potpuno izopa i ne samo dr anje nego i na in mi ljenja i ceo ivot ovekov. Takav ovek u stvari i ne misli i ne ivi, nego sve odla e za drugi put i sa svakim danom sve je vi e du an svemu oko sebe. De ava se da takvi ljudi postanu uveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih ala. Ali za onog ko zna ta se iza toga krije, sve to nije ni aljivo ni ute no. Ta tu na slava suvi e je skupo pla ena jer sve ale ovog sveta ne vrede jednog par eta stvarnog ivota. Ima me u na im "intelektualcima" i takvih koji u mnogome li e na neke beogradske du ane. Od svega to ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. I sva je ta roba pome ana, pore ana bez reda i ukusa, jedno pored drugog ili jedno na drugom. A na svakom predmetu pi e i cena, esto preterano visoka. A kad u ete u radnju i zatra ite da kupite neki od tih predmeta, mo e vam se desiti da vam ka u da te robe nema na prodaju. Onaj jedini primerak, iz izloga, n e prodaju. ovek koji izgleda uman i dubok duh. Sve se ini da e sad, evo, kazati ne to pametno, novo i neobi no. Ali ni ta. Takvog ga znam etrdeset godina. udan je to ovek bio. U ivotu je strepeo od svega, od zvonceta na vratima, od pisma i od telefona, od ljudske re i i pogleda, od svoje ro ene pomisli. U njemu je, kao "neugasivo kandilo", tinjao plami ak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan po ar. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. iveo je upla en. Samo se smrti nije bojao. I to nimalo. I tako je i umro. Mnogi na i ljudi nose u sebi nasle en kompleks odmetnika i stradalnika, oveka kome je u injeno krivo, koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i po tenja. On se svi a sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se rtvuje za nju, i odri e, ako treba, mnogo, mnogo ega.

16

Da li su ovo misaona bi a? Stvorenja sa ljudskom du om? Ponekad mislim da nisu. (Postoji pri a kako su jednom jednog od njih uhvatili u la i i prevari na tetu jedne udovice i njene siro adi; i kad ga je neko upitao: "Ima li ti, bolan, du u?" on je nadmo no odgovorio: " ta e mi du a? Nisam gajda da duvam.") I u drugim dru tvima ljudi se ponekad ogre e o istin u izvr u i je u la , da bi na osnovu la i mogli po injati bezakonja u svoju korist, ali ovi ovde i ne razlikuju la od istine, kao da i ne znaju da istina postoji. Izgleda da se svaka njihova "misao" za inje i ra a u njima ve kao la i takva stupa u svet i vr i svoje dejstvo me u ljudima, a njima slu i da bi mogli biti ovo to su, iveti kako ive, i initi to ine. Ne samo sa poznatim ljudima, ne samo kad je re o javnim, op tim ili delikatnim poslovima, nego i kad sam me u nepoznatim svetom i kad se razgovara o obi nim, sitnim stvarima svakodnevnog ivota, ja ne volim, ne umem, da raspitujem, da tra im podatke i da donosim sudove. Ja o ljudima znam samo ono to oni ho e da mi ka u ili to slu ajno saznam. A o ljudskim stvarima sudim sporo i te ko, sa mnogo za i protiv, esto i menjam svoje sudove, a kona an, pun sud donosim mnogo docnije, esto ga ne donesem nikad. To je protivno od ve ine mojih zemljaka.

17