Rodoslov bez rodonaelnika

MA kako udno zvualo, vie od etiri decenije ivota kneza Lazara Hrebeljanovia obavijeno je tamom, a oko njegovog porekla plete se legenda. Njegov otac Pribac Hrebeljanovi (ili Hrebljanovi) imao je troje dece: dve keri i jednog sina. Lazar je roen 1329. godine u Prilepcu pokraj poznatog rudarskog sredita Novo Brdo. Tu se nalazila batina vlasteoske porodice Hrebeljanovi. "Bits e otaastvo jego grad Prilepac, otac e jego Pribac", belee srednjovekovni letopisi. Dragana, starija Lazareva sestra, bila je udata za elnika Musu, koji je vladao Gornjim Ibrom i Zveanom, a mlaa za hvostanskog vojvodu Altomana. Rodonaelnik porodice Hrebeljanovi nije poznat sastavljaima rodoslova kneza Lazara. Zanimljivo je, takoe, da Lazar nije dobio prezime po ocu Pribcu, to je bio ustaljen obiaj u srednjovekovnoj Srbiji.

STAVILAC CARA DUANA Lazar nije direktan potomak svetorodnih kraljeva srpskih, ali je roenjem i vaspitanjem pripadao plemikoj porodici, koja je uivala ugled na dvoru. Pribac je slubovao na dvoru cara Duana, obavljao je poslove sluge ili peharnika. Autor "Pohvale o knezu Lazaru" pie da su car i njegov veliki sluga po izgledu i naravi slini, kao jedna dua u dva tela. Namera je pisca "Pohvale" da se moni srpski vladar i njegov sluga tako bliskima prikau, da bi se na taj nain uspostavila veza meu dvema vladarskim lozama. Sluei verno caru Duanu, Pribac je napredovao u slubi i omoguio sinu Lazaru da se domogne dravne poasti. Pribac Hrebeljanovi je napredovao u slubi, "knezu Lazaru bist roditelj veliki sluga carev Pribac", belei "Pohvala kneza Lazara". Pripadao je delu do tada nepoznate vlastele, koju je srpski car uzdigao. Zbog svoga vitetva i estitosti dobio je uglednu slubu na dvoru. Lazar Hrebeljanovi postao je stavilac na dvoru cara Duana. Sa ovim zvanjem javlja se u diplomatikoj grai samo jednom, jula 1363. Pohvalni spis sastavljen u slavu kosovskog muenika govori kako je car Duan podario Lazaru stavilaki in i dao mu svoju srodnicu za enu. Oko 1353. godine Lazar se oenio Milicom, kerkom kneza Vratka, u narodnoj pesmi poznatog kao Jug Bogdan. Njegova ena je od "plemena ranije pomenutih careva", potomak Nemanjinog sina Vukana, zapisao je Lazarev srodnik, patrijarh Danilo III. Venanje je, po narodnom kazivanju, blagosiljano u manastiru Joanici. Srodnika nit izmeu Nemanjia i Hrebeljanovia ustanovljena je ovim brakom. Lazar i Milica su u uzornom zajednitvu izrodili pet keri i tri sina. Ilarion Ruvarac tvrdi da je Lazar od poetka slube bio stavilac na carskom dvoru, moda zajedno sa Vojislavom Vojinoviem, kasnije monim zahumskim knezom. Ova titula odgovara vizantijskom dvorskom inu domestika, koji se starao za carsku trpezu.

Posle smrti cara Duana, Lazar je nastavio slubu kao stavilac kod njegovog naslednika, cara Uroa. Do poetka sedme decenije DIV veka o Lazaru Hrebeljanoviu nemamo pouzdanih vesti u istorijskim izvorima. Dubrovani su 1362. godine, pre zakljuenja mira u Onogotu, darivali Lazara trima svicima tkanine. On nije uestvovao u pregovorima, ali mu je kao carskom milosniku pao u deo odreeni poklon. Car Uro je poveljom iz 1363. godine potvrdio razmenu poseda izmeu zahumskog kneza Vojislava Vojinovia i elnika Muse. Za upu i grad Brvenik knez je dobio upu i grad Zvean. Kao potpisnik na povelji pojavljuje se stavilac Lazar, jemac izvrenja ugovora. Vukain Mrnjavevi se 1365. godine proglasio za kralja, a njegov brat Ugljea za despota. Vukain je postao savladar cara Uroa. Nastupilo je vreme netrpeljivih i prekomerno monih oblasnih gospodara. Carski autoritet bee ugroen, a dravno jedinstvo dovedeno u pitanje. U smutnom vremenu stavilac Lazar nije odbegao od cara Uroa. Branio je legitimitet carstva i oslabljenog vladara. Samovoljna srpska vlastela je uurbano formirala samostalne feudalne oblasti, menjajui politiku kartu carstva. Lazar naputa dvor cara Uroa svakako posle 1365. godine. Linost koja se pominje u kotorskom privilegiju kao conte Lazaro je srpski knez Lazar. Sa tom titulom se prvi put javlja tek 1371. godine. Titula "knez" u srednjovekovnoj Srbiji nije precizan i ustaljen pojam. U doba razvijenog feudalizma ta titula bila je nia od kefalije, vojvode i sevasta. Ovu titulu uzimaju oblasni gospodari u srpskim zemljama. RASKOL MEU SRBIMA KRAJEM sedme decenije DIV veka Hrebeljanovi je prikupljao politiku i vojnu snagu i potrebno iskustvo za organizovanje feudalne oblasti. Njegova mo je bila preslaba za osionog kralja Vukaina. Politiko i dravno osamostaljivanje zapoeo je meu neugodnim susedima. Centar okupljanja oblasti nije bila njegova batina u blizini Novog Brda. Taj rudarski grad je posedovao kralj Vukain. Sa severa Lazara su ugroavali Rastislavii, gospodari Kueva i Branieva, sa zapada ambiciozni upan Nikola Altomanovi, sinovac zahumskog kneza Vojislava Vojinovia. Mudri i strpljivi raki knez uspeo je da opstane u opasnom okruenju. Najvea opasnost pretila mu je od kralja Vukaina, koji je bio opsednut osvajakom politikom. Mavro Orbin kazuje da su se 1369. godine car Uro i upan Nikola sukobili sa kraljem Vukainom na Kosovu polju. Knez Lazar je mudro izbegao sukob protiv Mrnjavevia. Zahumski upan je do nogu potuen, a car Uro sa delom vlastele zarobljen. Te nemirne 1369. sukob na Kosovu polju nagovestio je raspad drave i neizvesnu budunost srpskog naroda. Meunarodnom uruenju Srbije na Kosovu prethodio je meusrpski raskol i sukob, takoe na Kosovu i oko Kosova. Kivan na kneza Lazara, zahumski upan je zametnuo kavgu. Knez je, meutim, suzbio 1370. godine i osvojio mu bogati grad Rudnik. Ratoborni i nepredvidivi Altomanovi je prkosio ostalim oblasnim gospodarima, traei nove sukobe. Za razliku od njega, Lazar je onovremenicima ostao u lepom seanju. Dubrovani ga u dokumentima pominju kao vrlog oveka i vladara i posle njegove pogibije. Pouzdani Mavro Orbin, takoe, hvali uzornog rakog kneza. Lazar se retko pojavljuje u istorijskim dokumentima. Njegova blagorodnost ga iskljuuje iz krvavih politikih i vojnih dogaanja na prostoru srpskog carstva. Prva sauvana povelja kneza Lazara iz 1375/76. godine je dokaz da se knez due vreme nalazio u senci ostalih srpskih gospodara. OBRAUN SA ALTOMANOVIEM Smrt cara Duana i rasap Mrnjavevia u boju na Marici trajno su oslabili srpsku dravu. Prekinuta je restauracija carstva i onemogueno sabiranje razdeljenih feudalnih celina. Turci su unitili najjau feudalnu dravu na Balkanu. Malo posle srpskog rasula, poetkom decembra 1371. upokoji se car Uro, potonji vladar loze Nemanjia. Obezglavljena Srbija ostala je bez dinastije i gospodara. Oblasni gospodari jagmili su se za batinu Nemanjia. O produenju svetorodne loze starala se jedino Srpska crkva, koja je traila linost primernih vrlina, nalinika prvih Nemanjia. Naelstvo srpsko pripalo je Lazaru, koji se iza "velikih i blagoestivih kraljeva naziva gospodarem i vladaocem nad svim Srbima", svedoi patrijarh Danilo Trei. Ovaj izbor blagosloven je od arhijereja, svetenstva i sabora srpskog. Knez Lazar je dobio posle Marike bitke na upravu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik. Prestonicu premeta u grad

Kruevac, na reci Rasini. Oblast izmeu tri Morave postaje novo sredite dravnog, politikog i duhovnog ivota kod Srba. Poraz Mrnjavevia iskoristio je veliki upan Nikola Altomanovi. Od Dubrovake optine primao je svetodmitarski dohodak koji se ranije isplaivao srpskom caru. Knezu Lazaru preoteo je Pritinu, Novo Brdo i "mnoga druga mesta". Sukobio se i sa kraljem Ludvigom. Ugarski vladar je u dogovoru sa bosanskim banom Tvrtkom i srpskim knezom Lazarom odluio da ukloni osionog upana. Uputio je u Srbiju hiljadu konjanika pod vostvom Nikole Gorjanskog. U jesen 1373. godine opkolie Altomanovia u gradu Uicu. I tako "pakosni Nikola" bi zarobljen sa svom svojom imovinom. Kao zarobljenik bio je predan na uvanje Stefanu Musiu, kneevskom sestriu, koji ga je oslepeo. Nikolinu dravu podelie protivnici. Knezu Lazaru i srodnicima pripadoe severne oblasti, a ostatak izdelie Tvrtko i Balii. U jesen 1377. godine bosanski ban Tvrtko se krunisao sugubim vencem, postao je kralj Srba i Bosne i pretendent na nemanjiko naslee. Okolne drave su priznale kraljevinu. Knez Lazar se saglasio sa Tvrtkovim krunisanjem. Poto je proirio svoj feudalni posed i ojaao vlast, Lazar je postao najmoniji srpski velika na prostoru nekadanjeg Duanovog carstva. Njegove zemlje obuhvatale su centralne delove Srbije. Bile su ekonomski jae od drugih. Posedovao je dva najbogatija rudarska sredita srednjovekovne Srbije - Novo Brdo i Rudnik. Uspostavljanjem srodnikih veza ugled kneza Lazara se proirio izvan granica njegove drave. estitog i hristoljubivog Lazara uvaavali su veoma monasi svetogorci

Samodrac svih Srba

KADA je hilandarski monah starac Isaija posetio kneza Lazara krajem 1374. godine, izneo mu je potrebu izmirenja sestrinskih crkava. Srpski patrijarh Sava IV je podrao monaha Isaiju i kneza Lazara u trudu oko izmirenja srpske crkve i Carigradske patrijarije. Poslanstvo koje je otilo u Carigrad inili su, pored Isaije, atoski monasi i svetogorski prot Teofan. Srpski emisari su posetili Svetu goru. U Carigradu su ih primili carevi Jovan i Manojlo i patrijarh Filotej. Skinuto je prokletstvo sa careva Duana i Uroa, upokojenog patrijarha Joanikija i srpskog patrijarha Save i svih mrtvih i ivih arhijereja. Posle povratka, u crkvi Svetih arhangela kod Prizrena, sluena je, povodom izmirenja, zajednika liturgija, kojoj su prisustvovali carigradski svetenomonasi Matija i Mojsej. Patrijarh srpski Sava IV nije doekao toliko eljeni dan, upokojio se 29. aprila 1375. godine. Izmirenje crkava znaajnije je uzdiglo ugled bogoljubivog kneza. Naelstvo srpsko pripalo je Lazaru, naliniku prvih Nemanjia i nastavljau bogougodne svetorodne loze. Posle Marike bitke, junije srpske zemlje priznale su vlast sultana. Politiki i vojniki dobro organizovana, drava rakog kneza je ulivala nadu da se moe odoleti i turskim napadima. Granice srpske drave pomeraju se na sever. Ugarski vazal Radi Brankovi potisnut je 1379. Njegove oblasti Kuevo i Branievo, knez Lazar je pripojio svojoj dravi. Krajem osme decenije Lazar je znaajno proirio svoju oblast prema severu i granicu pomerio na reke Savu i Dunav. KNEZ KAO CAR

LAZAR Hrebeljanovi se na poveljama potpisivao kao knez. Narodno predanje ga je zapamtilo kao cara srpskog, ali je istorijski najverodostojniji stih koji kae, "naa kruno, slavni knez Lazare, ti car jesi al` se zove knezom". Poznati uenjaci afarik i ura Danii sledili su trag predanja. ura Brankovi u svojim hronikama pominje Lazarevo venanje za carstvo. U ruskom letopisnom svodu iz vremena ruskog cara Ivana Groznog, srpski knez se pojavljuje sa carskim zvanjem. Prepisivai ruskog svoda koristili su "Putopis akona Ignjatija" i itije despota Stefana Lazarevia od Konstantina Filozofa. Istorija Lazara Hrebeljanovia prepoznaje kao kneza, a narod kao muenika i bogougodnog cara. Nepoznati autor

"itija kneza Lazara" zapisuje da srpski vladar "iz prekomerne krotkosti i smernosti, osobina koje su odlikovale kosovskog velikomuenika, nije hteo da se uzvisi dostojanstvom viim od kneza". U pojedinim dokumentima i pohvalnim spisima, Lazar se pominje kao "veliki knez". Vladimir Moin je utvrdio da ta titula podrazumeva vlast nad svim srpskim zemljama. "Slovo o knezu Lazaru" patrijarha Danila Treeg ima nesumnjivu istorijsku vrednost. Srpski vladar se u "Slovu" pojavljuje kao veliki knez. Pridev "veliki" je epitet vezan za odreenu linost, a ne deo titule. U kancelarijskom priruniku Carigradske patrijarije iz 1386. godine pie "preuzvieni veliki knee, u gospodu premili i vazljubljeni gospodine". Lazar se direktno ne pominje, ali se nesporno misli na njega. U povelji koju je izdao 1388. godine u intitulaciji pie: "veliki knez Lazar". Istorijski izvori nastali posle Kosovskog boja pominju titulu veliki knez. Stefan Lazarevi je poklonio manastiru Hilandaru nekoliko sela i crkvu u Ibru "u pomen veni i duevnu polzu sebi i roditeljima mojim, svetopoivem velikom knezu Lazaru". POD BLAGOSLOVOM CRKVE TITULA samodrac je preuzeta iz Vizantije, ali je u Srbiji dobila ire znaenje. Podrazumevala je svetovnu vlast sa crkvenim blagoslovom. Knez Lazar je zbog duhovnog i politikog pregnua zasluio blagoslov i prvenstvo u vladarstvu. U intitulacijama u poveljama pojavljuje se kao "samodrac" ili "samodravni gospodin". Pop Marko zapisuje "u dane blagovernoga i hristoljubivog kneza Lazara, samodrac sve srpske zemlje". Ktitorski natpis u Novoj Pavlici, zadubini brae Musia, potvruje ovu titulu, "samodrac sve srpske zemlje". Patrijarh Spiridon i Crkva su u knezu Lazaru prepoznali naslednika svetorodne loze Nemanjia. Crkva je blagoslovila kneza, ali nema podataka o njegovom krunisanju za samodrca svih Srba. U podeljenoj i zavaenoj Srbiji ustanova sabora se nije potovala kao u vreme nemanjikih vladara. Sabor u Pei 1375. godine, kada je ustolien patrijarh Jefrem, odran je u krnjem sastavu. To ukazuje da je institucija dravnog sabora izgubila na znaaju. Potovanje koje mu je ukazivala Srpska crkva uvaavali su i oblasni gospodari. Kralj Srba i Bosne Tvrtko Kotromani imao je ambicije kao i knez Lazar, ali ne i podrku Crkve. Vladar Rake je svojim pregnuem i politikim ponaanjem nalikovao prvim Nemanjiima, kao to je i Srpska patrijarija u njegovo vreme podseala na Srpsku autokefalnu arhiepiskopiju s poetka 13. veka. Samodrac svih Srba je zaduio Crkvu velikim i znaajnim poklonima. Svetogorske manastire bogato je darivao. Kao graditelj, mogao se meriti sa Nemanjiima a neke od njih je i prevaziao. SRBIJA ZEMLjA NADE "LjUBEZNI gospodin Lazar Hrebeljanovi" je preko srodnikih veza stvorio "porodini savez" koji je trebalo da preraste u veliku dravu. Rano se orodio sa poznatim velikaima, Vukom Brankoviem, gospodarem Kosova, bugarskim careviem Jovanom Aleksandrom, Nikolom Gorjanskim, mavanskim banom, i uticajnim zetskim gospodarom, uraom Stracimiroviem Baliem. Ali turska opasnost sa istoka onemoguila je njegove namere. Drava samodrca svih Srba, dostigla je zavidnu veliinu uoi boja na Kosovu. Prostirala se od izvorita June Morave do Dunava, Save i Drine sa prestonim gradom Kruevcem. Lazaru su pripadali Ni, Uice i bogata rudarska sredita, Novo Brdo i Rudnik. Dravi je prikljuio Mavu, Kuevo i Branievo, krajeve koje Nemanjii ranije nisu uspeli da zadre. Oblast Kueva i Branieva nije bila sporna, jer knez Lazar nije raskidao vazalne odnose prema ugarskom kralju Ludvigu Prvom. Posle smrti Ludviga Prvog, zajedno sa kraljem Tvrtkom knez Lazar istupio je protiv igmunda Luksemburkog, pretendenta na ugarski presto. Koristei krizu u Ugarskoj, napadao je Beograd i Golubac. Izmirio se sa novim kraljem igmundom, prihvatajui vazalne obaveze. Povelja iz 1406. godine to potvruje. Knez Lazar, "ljubezni gospodin", odravao je srdane odnose sa lokalnom feudalnom vlastelom. Potovali su ga elnik Musa, gospodar oko Kopaonika, Crep Vukoslavi, upravnik kraja oko Paraina i Leja, kefalija Gojislav, namesnik Novog Brda. Kneevi poslunici bili su elnik Miho, upan Petar, logotet Nenad, logotet Novak i

vlastelin, Vitomir koji se istakao u borbi protiv Turaka. Neposlunu vlastelu Nikolu Zoia i Novaka Belocrkvia bez muke je pokorio. Pred odluujui okraj sa Turcima, Moravska Srbija je bila zemlja spasenja i nade, svedoe Konstantin Filozof i monahinja Jefimija. Pridoli duhovnici i izbeglice uneli su duhovnu ivost na prostor Lazareve drave. Zahvaljujui njima oivljavaju stara i podiu se nova verska sedita.

LjUBAV PREMA CRKVI

LjUBAV svetog kneza Lazara prema boanskoj crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usru koje imaae prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj dravi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje uini, posle izmirenja crkava, bee podizanje divne crkve svetog Stefana u slavnom gradu Kruevcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica. Zatim, kao to pie za njega patrijarh Danilo III, "ovaj hristoljubivi vladar gore i humove svoje drave ispuni obiteljima monakih ilita", gde se nastanie i ivljahu monasi "koji sebe Bogu orodie usamljenou i svakim molitvenim tihovanjem". Ovo je bilo posle 1371. godine, kada su, beei ispred Turaka, mnogi monasi iz osvojenih krajeva Balkanskog poluostrva i Svete gore doli u slobodnu Lazarevu dravu, i ovaj monaholjubivi vladar dao im je da se nastane u njegovim moravskim krajevima osobito oko Kruevca i Stalaa (gde jo i danas ima mnogih crkava, crkvita i manastirita iz toga doba).

Protiv turske najezde OSOBITO su u zemlju kneza Lazara dolazili monasi zvani sinaiti, nazvani tako po svom velikom uitelju prepodobnom Grigoriju Sinaitu. Ovi podvinici i molitveni tihovatelji, na elu kojih bee monah kir Grigorije Sinait, uenik velikog Grigorija Starijeg, zamolili su srpskog kneza da im podari neko usamljeniko mesto, gde e moi da se bogougodno podvizavaju u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u branievom drelu, na reci Mlavi, crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim esnim sinajskim monasima i kir Grigoriju Sinaitu. Sve ovo potvrdi i patrijarh srpski Spiridon, zajedno sa crkvenim saborom u Pekoj patrijariji. Ovaj manastir i do danas postoji i naziva se Gornjak, a posveen je Vavedenju Presvete Bogorodice. U to vreme doputovao je u Kruevac staratelj monake bolnice u svetoj lavri hilandarskoj monah kir Gerasim (inae brat Lazarevog zeta Vuka Brankovia). On se javio knezu Lazaru i izneo mu da oboleli i stari monasi u svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona oekuju kneevu utehu i pomo. Knez je odmah izdao povelju o tome (1380) u kojoj je naloio da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika), a radi ishrane i nege bolesnih monaha zaveta jo i dva sela: Jelanicu s meama i Jelanicu s crkvom, to je sve opet potvrdio i patrijarh Spiridon svojom patrijarkom gramatom. PROSTRANA PRIPRATA U HILANDARU MONAH kir Gerasim je ispriao knezu kako se mnogi i mnogi posveuju inokom obrazu u Hilandaru, pa je crkva skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Po ugledu na velike zadubine Nemanjia, Lazar je poslao neimare i sve ostalo to je bilo potrebno, te je u Hilandaru, uz glavnu crkvu kralja Milutina, sagradio divni i prostrani pronaos

(pripratu), te se na taj nain i on uvrstio u red velikih i svetih zadubinara Nemanjia. Ruskom, pak, manastiru svetog Pantelejmona na Svetoj gori knez je poveljom od 1381. godine, priloio crkvu Spasovu u Hvosnu, uz jo neka sela i potrebne privilegije. Istom manastiru priloie tada elnik Musa i njegovi sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu svetog Nikole na Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, roene sestre kneeve, to je Lazar takoe potvrdio naroitom poveljom. Svojom poveljom, on je potvrdio i darove vojvode crnikog Crepa, selo Mutnicu i Parakinov Brod, koje je ovaj zavetao lavri sv. Atanasija u Svetoj gori. estiti knez brinjae i o srpskim monasima u Svetoj zemlji. Na molbu jerusalimskog patrijarha Mihaila on je 31. avgusta 1388. godine pisao knezu Dubrovake republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u manastiru svetog arhangela Mihaila, zadubini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti knez je slao priloge i manastiru na Sinaju i manastirima u Vlakoj. No najvea zadubina kneza Lazara bio je njegov manastir Ravanica, osnovan 1381. godine i posveen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadubine poverio je glavnom neimaru Radu Boroviu, koji je sazidao velianstvenu crkvu u najlepem srpsko-vizantijskom stilu. Oevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom Slovu o knezu Lazaru ovako opisuje kneevo ukraavanje manastira Ravanice: Boansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je boanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i vrstim zidovima, i utvrdio ogradom, kakve do tada nigde nije bilo. Iste godine knez Lazar izdao je svoju vladarsku povelju ovom svetom manastiru i obdario ga velikim dobrima u Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici on je postavio kir Arsenija mua obdarena vrlinama, ukraena razumom, koji imaae dar Svetoga duha da ui mnoge. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravaniki, koji se tu i upokojio i bio pogreben s june strane priprate ravanikog hrama. Posle muenike konine svetoga kneza i njegove e svete moti biti prenete u svetu obitelj ravaniku. OTVARAO NARODNE KOLE Evanelsko hristoljublje i ovekoljublje kneza Lazara nije se ogledalo samo u tome to je okupljao u svojoj zemlji monahe podvinike i isihaste (molitvene tihovalnike) i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome to je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoljubivi narod svoj i to je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podiui i izdravajui sirotita i bolnice. Uz to jo, on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne kole, radi prosveivanja svoga naroda. kolu je otvorio i u prestonom gradu Kruevcu, gde su se uili njegovi sinovi i keri i ostala srpska deca. Na Lazarevom dvoru su se okupljali mnogi ueni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz junih srpskih i grkih krajeva, beei ispred turske najezde. O tome bekstvu hriana ovako govori Konstantin filozof u svom opisu ivota kneza Lazara i sina mu despota Stefana: Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje crkava), on odmah pree na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradova i oblasti i obitelji i crkve blagoestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge poruene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slino, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno ve grka drava opadae, a ismailani se umnoavahu; i razlie se ak i u zapadne krajeve... Ismailianski rod se sve vie izlivae kao neki skakavci: jedne su od hriana odvodili, druge zarobljavali, tree plenili, etvrte klali, kao oganj lomei i sve satirui gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; ili su da i ono to je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadean je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji greimo i koji se ne obraamo jedinome koji menja sve. ISMAILIANI KAO SKAKAVCI Knez Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. On nije trpeo da vie eka i da prenebregne svoje udove, i uz to jo Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odlui ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to jo posvedoi muenitvom. Jer, Turci su stalno napredovali, i ognjem i maem, nepravdom i nasiljem krili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali ak ni plaanjem danka i poreza od strane hriana, nego su teili da sve hrianske narode sebi potpuno pokore i porobe.

Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. osvojie i srpski grad Ni. Na elu velike turske vojske bio je sultan Murat (1362-1389). Njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom dogodio se kod mesta Plonika na Toplici 1387. godine (sada selo Plonik kod Prokuplja), gde je Murat utekao ispred kneza Lazara. Sledee godine Muratova vojska prodrla je u Bosnu. Tamo je presreo hrabri vojvoda kralja Tvrtka Vlatko Vukovi, i junaki pobedio kod grada Bilee. Sve ovo, meutim, nije zaustavilo Turke, nego samo podstaklo Murata da se jo vie i mnogobrojnije pripremi za odsudnu bitku sa knezom Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan je poeo da se silno naoruava i veliku vojsku prikuplja KNEEVA VEERA ALI kao predznaci skore nesree srpske behu se opet pojavili unutranji razdori, svae i izdajstva i vlastoljublje stareina srpskih. Ne bee jednodunosti i odanosti knezu Lazaru, te zato on morae molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, odrao dravni sabor u Kruevcu, sa svojim vojvodama i velmoama, i odatle je uputio optu poruku svekolikom srpstvu: Ko ne doo na boj na Kosovo, od ruke mu nita ne rodilo, rujno vino ni penica bjela... No i pored kneevog poziva mnogi se velikai ne odazvae, a zapadni hriani svoju pomo ne uputie. Lazar je na dvoru odrao svoju kneevsku veeru, na kojoj je pozvao sve prisutne vojvode i velikae na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska poela okupljati oko grada Kruevca, i na elu sa knezom Knezeva vecera Lazarom i visokim vojvodama, krenula na jug u pravcu Kosova. Boja sluba u Samodrei

SVOJU vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Brankovi gospodar Kosova i Pritine, jer Muratova vojska upravo bee krenula severno od Skoplja, najpre na njegove krajeve. Srpskom knezu u pomo krenu i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka, Vlatko Vukovi, a sa njim i ban Ivani Horvat iz Hrvatske. ura Stracimirovi Bali, zet kneza Lazara, iz straha od turske odmazde, nije pomagao srpsku odbranu na Kosovu polju, kao ni druga dva Lazareva zeta - Jovan Aleksandar, bugarski carevi i mavanski ban Nikola Gorjanski. Vizantijski car je svojim trupama pomogao turski napad na Srbiju. Srpski gospodari u Makedoniji, braa Draga i kralj Marko, posle Marike bitke postali su turski vazali. Preko njihove teritorije Turci su nesmetano nasrtali na slobodne srpske zemlje. Dan pre bitke, knez je svoju vojsku okupio oko bele Samodree crkve, gde bi odsluena sluba Boja i sva vojska redom prieena, Lazar je predoseao da e on i njegovi vitezovi ovde poginuti "za Krst asni i slobodu zlatnu". Za to vreme vojska sultana Murata, sa vojskovoama Evrenosom, Saridem i Balabanom i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, bee se slegla na Kosovo polje, izmeu grada Pritine i reka Laba i Sitnice. Sa vojskom su bili i Muratovi sinovi Jakub i Bajazit. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. juna 1389. godine, na svetog proroka Bojeg Amosa, svearsku slavu kneza Lazara, estiti knez Lazar jo jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuu besedu svojoj vojsci pre samog okraja. To je ovako opisao potonji patrijarh srpski Danilo III: SMRT ILI ROBOVANJE "KADA se Murat", "ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnotvo vojske mnoge sebi u pomo i priblii se zemljama srpskim. A blagoestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevi svirepi nailazak ovog

gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomo sebi prizva, govorei: "Boe, zakonprestupnici ustadoe na me i sudite krepkih zaiska duu moju. Mrnjom nepravednom omrznue na nas, i oruje izvukoe i napregoe lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, ve nam pomozi; i da ue oruje njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini Tvoritelj preslavnih udesa." Zatim posla po blagorodnike svoje, velmoe i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavi ih sebi, ree im o nailasku bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utiae, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govorae: "Vi, o drugovi i brao moja, velmoe i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u ivotu svom darovao, i niega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega to je ljudima potrebno ne lii nas; nego, tavie, On nam i umnoi. Zato ako nam to nevoljno i bolno bude, da ne budemo nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam ma, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se, podnesimo to slatko za Hrista i za blagoestivu veru naeg otaastva. Bolje nam je u podvigu smrti, negoli stidan i ropski ivot. Bolje nam je u boju od maa smrt podneti, negoli plea neprijateljima naim dati. Mnogo poivesmo za svet, postarajmo se, dakle, da uskoro podvig stradalaki primimo, da bismo poiveli veno na nebesima. Imenujemo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu ivota. Ne potedimo tela naa u borenju, da od Podvigopolonika svetle vence primimo. Stradanja raaju slavu, a trudovi posreduju za poinak." Tim i drugim reima knez naorua vojnike i na podvig mnoge tradalce pripremi. I svehvalni, muastveni i blagorodni ratnici koje rodi i podie srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre livanske, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu: IVA RTVA GOSPODU "MI, gospodine na, otkako zajednikom prirodom od oca i majke roeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podie, a ti vaspita, kao eda othrani i kao sinove darova, kao brau zavole i kao drugove uspotova. Svi mi zajedniari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i ast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otaastvo umremo. Neemo potedeti sebe, znajui da posle ovoga imamo otii i sa prahom smeati se. Umrimo da svagda ivi budemo, prinesemo Bogu sebe rtvu ivu, ne kao negda privremenim i prevarnim goenjem za nasladu nau, ve u podvigu krvi svoje. Ne potedimo ivot svoj, da ivopisan uzor posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se strahote koja ide na nas, ni ustremljenja neastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, neemo se dobra udostojiti. Ako bismo o nekom tatom delu mislili, nita od asnih podviga ne bismo ostvarili. Mi se imamo boriti sa Ismailanima kao sa naim neprijateljima, makar nam ma glavu, koplje rebra i smrt ivot uzeli. Mi, sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdanjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naa sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edenska (rajska) naselja". MILO UBI SULTANA

Milos ubija Murata KADA zatim otpoe krvavi boj izmeu Krsta i nekrsta, izmeu hriana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Milo Obili, uspe da se probije do samog atora sultana Murata i da ovoga raspori noem i ubije. Ovo uini vojvoda Milo i zbog toga to su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da e on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junaki borio i, kako za njega kae Tronoki letopisac, "imaae na sebi esnaest rana

kada je useo na treeg konja, poto dva pod njim ve behu ubijena". No promisao Boji bee knezu i Srbima naznaio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi estitoga kneza i mnoge njegove vojvode. O tome ovako pie Konstantin Filozof: "Kada knez ustade i krete na Ismailane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeivahu. Ali ve ne bee vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojaa opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenaju vencem muenitva. Lazar dostie blaenu smrt tako to mu je glava poseena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu poguljbeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mueniku smrt". NEBESKO CARSTVO PO sveoptem narodnom i drevnom predanju, svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio aneo Gospodnji i pitao ga kojem se eli privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili carstvu nebeskom? Pomolivi se najpre u sebi, neboenjivi knez je odgovorio anelu Bojem: "Ako u se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno, a nebesko carstvo je uvek i do veka." I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoljubivim narodom smireno pokorio svesavrenoj volji Bojoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred delatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, oekujui da primi mueniku smrt za veru Hristovu i za otaastvo naroda svoga hrianskoga. Gospode, spasi narod moj KNEZ Lazar nije traio slobodu "po svaku cenu", tj. slobodu od Boga i bez Boga, nego slobodu u Bogu i sa Bogom, i zato je mirno priklonio glavu pod ma nehrianinov, molei se u sebi Bogu ovako: "Stvoritelju moj, koji sudi znane i neznane grehe nae, Tebi vapijem i Tebi se molim: oprosti mi sve to sam propustio uiniti po svetoj volji Tvojoj, i spasi ovaj narod moj, ili bolje rei ne moj nego Tvoj narod, Gospode." Zatim predade duu svoju u ruke Podvigopolonika Hrista. Rastavivi se od tela zemljanog i carstva zemaljskog radi Hrista, on spase duu svoju i duu naroda svojega, zadobi besmrtno carstvo nebesko i Bogu privede mnotvo muenika. A i sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netrulenou i mnogim darovima udotvorstva. Naime, kada Bajazit vide s kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrianski knez, on posle bitke dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzee i esno pogreboe u crkvi Svetog vaznesenja u Pritini. Posle, pak, godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu srpskog patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkrie moti svetog velikomuenika i naoe telo njegovo netljeno (netruleno) i itavo, koje isputae mnogi i blagohulni miris. Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz muenitva njegovog za Hrista i bogougodnog ivota i svetosti njegove. Uzevi sveto telo, svi skupa kretoe u litiji ka zadubini njegovoj manastiru Ravanici. Usput svratie u manastir Novu Pavlicu, zadubinu Lazarevih sestria brae Musia, koji takoe izgiboe na Kosovu. Na tom putu litiju srete esna udovica Lazareva, kneginja Milica. Tu sveanu, ali i tunu litiju ovako opisuje srpski patrijarh Danilo Trei: "BLAGOESTIVA i dostojna hvale, kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima, iziavi u sretanje i blizu bivi motiju novomuenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da je postala polumrtva. A zatim, trgnuvi se kao od sna, vapajima velikim uzdisae: `Avaj meni, to mi se desi! Iznenada mi ljuto oruje proe kroz duu moju. Slino Jeremiji i meni ovo doe. Posluaj me kako uzdiem, kako tuim, a nema nikoga da me utei. Devojke moje i mladii moji odvedeni su u ropstvo. Obeadi me ma kao smrt u domu. I svi neprijatelji moji ue za zlo moje i zaradovae se. Tako primih iznenada. Ovo li ja ekah: pasti i liiti se supruanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i muastvenim i hrabrim orunicima. Plaite sa mnom polja i doline, to biste zajedniari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tuite vi majke

preljubazne dece, ene dobropobednih mueva, roaci ljubaznih svojih...` I svi ostali ovo sluahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnoto ljudi blagorodnih i naroda stee se, i svi sastavie pla i ridanje neuteno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajui kao da su van sebe." Tako o tome pie patrijarh Danilo. A o toj sveoptoj i svenarodnoj tuzi i bolu za svetim knezom, pie i spomenuti Konstantin Filozof: "A tada ne bee mesta u celoj zemlji toj gde se nije uo tuni glas ridanja, i vapaj koji se ne moe ni sa im uporediti; toliki bee da se svim ovim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se utei, ne samo zbog pobijene dece svoje, nego i zbog bogoizabranog gospodina Lazara, jer ni njega ni njih vie nema na zemlji." Boj na Kosovu polju snano je delovao na savremenike, ali je ostalo malo pouzdanih vesti o toku i ishodu bitke. U estokom sudaru dveju vojski poginula su oba vladara, knez Lazar i sultan Murat. Na Kosovu polju poginuo je kosovski velikomuenik Lazar i njegovi vitezovi sa itavim pokolenjem srpske vlastele. JEDNA ZEMLjA, A DVA GOSPODARA Car Murate u Kosovo pade, Kako pade, sitnu knjigu pie, Te je alje ka Kruevcu gradu, Na koljeno srpskom knez Lazaru: "Oj, Lazare, od Srbije glavo! Nit je bilo, niti moe biti: Jedna zemlja, a dva gospodara, Jedna raja, dva haraa daje; Carovati oba ne moemo, Ve mi polji kljue i harae, Zlatne kljue od svojih gradova.

KNEEVA VEERA Slavu slavi srpski knez Lazare u Kruevcu, mjestu skrovitome. Svu gospodu za sofru sjedao, svu gospodu i gospodiie: s desne strane starog Jug-Bogdana, i do njega devet Jugovia; a s lijeve Vuka Brankovia, i ostalu svu gospodu redom; u zastavu vojvodu Miloa, i do njega dvije srpske vojvode: jedno mi je Kosani Ivane, a drugo je Toplica Milane, Car uzima zlatan pehar vina, pa govori svoj gospodi srpskoj: Kome ` ovu au nazdraviti? Ako u je napit po starjetvu, napiu je starom Jug-Bodanu; Ako u je napit po gospodstvu, napiu je Vuku Brankoviu; ako u je napit po milosti, napiu je mojim devet ura, devet ura, devet Jugovia; ako u je napit po ljepoti, napiu je Kosani Ivanu, ako u je napit po visini, napiu je Toplici Milanu. Ta, nikome je drugom napit neu,

ve u zdravlje Milo Obilia! Zdrav Milou, vjero i nevjero! Prvo vjero, potonja nevjero! Sjutra e me izdat na Kosovu, i odbjei turskom car-Muratu! Zdrav mi budi, i zdravicu popij, vino popij, a na ast ti pehar!" Skoi Milo na noge lagane, pak se klanja do zemljice crne: "Vala tebe na tvojoj zdravici, na zdravici i na daru tvome: al` ne vala na takvoj besjedi! Jer, tako me vjera ne ubila, Ja nevjera nikad bio nisam, Nit sam bio, niti u kad biti, nego sjutra mislim na Kosovu za riansku vjeru poginuti! Nevjera ti sjedi uz koljeno, ispod skuta pije ladno vino a prokleti Vue Brankoviu! Sjutra jeste lijep Vidov-danak, vieemo na polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera! A tako mi boga velikoga, ja u oti sjutra na Kosovo, i zaklau turskog car-Murata, i stau mu nogom pod groce; ako li mi Bog i srea dade te se zdravo u Kruevac vratim, vezau ga uz to bojno koplje, kao ena kuelj uz preslicu nosiu ga u polje Kosovo!"

Zapad slavi pobedu Najstarija vest o Kosovskom boju zabeleena je dvanaest dana posle bitke. Ruski monah i hodoasnik Ignjatije zatekao se na turskoj teritoriji. On svedoi: "Murat je bio otiao u rat protiv Lazara, srpskog kneza. Kruio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastraeni ovim nemirima, poto smo se nalazili u dravi Turskoj, mitropolit otpusti monaha Mihaila, episkop Mihailo otpusti mene, Ignjatija i Sergeja Azakova, svoga monaha." Nijednom reju, monah ne spominje tursku pobedu. Naprotiv, Muratova smrt je izazvala nemire i pometnju u evropskom delu turskog carstva. Kralj Tvrtko Kotromani je pisao poetkom avgusta Trogiranima, dva meseca kasnije i Firentincima, slavei pobedu nad Turcima. Bosanski kralj se hvalio da je pobeda delo njegove vojske koju je predvodio Vlatko Vukovi. Pismo Firentincima nije sauvano, ali se iz njihovog odgovora 20. oktobra 1389. godine moe naslutiti sadraj Tvrtkovog pisma. Firentinska optina je estitala kralju tvrtku pobedu. Na Zapad su stizale vesti o hrianskoj pobedi. Zvona crkve Notr-dam u Parizu su se oglasila, slavei pobedu nad nevernicima. U vestima koje su stizale precizno se odreuje datum bitke i naglaava mesto pogibije sultana Murata. U tim vestima sultanova smrt se pripisuje dvanestorici zaverenih ratnika. Broj vojnika angaovanih u bici nije pouzdan. Filip Mezijer pominje dvadeset hiljada ratnika na obe strane. On je oktobra 1389. godine zapisao da su Murat i njegov sin potpuno razbijeni u predelima Arbanije. Poslovino dobro obaveteni, Mleani su u julu 1389. douli "za smrt reenog gospodina Murata". Poslali su pisma sultanovim sinovima Bajazitu i Jakubu, ne znajui za pogibiju ovog drugog. Iz pisama vizantijskog retora Dimitrija Kidona upuenih izgnanom caru Manojlu, ne nasluuje se turska pobeda. "Onaj prokletnik (Murat) veoma osion prema Bogu i njegovoj batini a istovremeno veoma drzak prema svima, sada nestade i pogibe." U drugom pismu Kidon kae: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomrauje radost zbog

pobede nad neprijateljem." Za razliku od ovih vesti, Konstantin Filosof, biograf despota Stefana Lazarevia, pripisuje pobedu Turcima. Gubici u Kosovskom boju bili su porazni za obe strane u sukobu. Osmansko carstvo je lake prebolelo satiranje svoje vojske. Srbija nije mogla da nadoknadi pogibiju kneza Lazara, feudalnog plemstva i vitezova. Ostala je obezglavljena na due vreme. Posledice bitke na to nedvosmisleno ukazuju. Odmah posle boja telo kneza Lazara sahranjeno je u crkvi Svetog Spasa u Pritini. Njegova porodica je uz blagoslov srpskog patrijarha i episkopa, prenela moti Kosovskog Novomuenika u manastir Ravanicu. Moti su usput poivale u manastiru Nova Pavlica, zadubini Musia, kosovskih stradalnika. Milica je u Ravanici doekala povoruku sa Motima svoga mua. Konstantin Filosof svedoi: "A tada ne bee mesta u celoj zemlji toj gde se nije uo tuan glas ridanja i vapaj koji se ne moe ni sa im uporediti; toliki bee da se svim ovim vazduh ispuni." Godinu ili dve posle Kosovskog boja, knez Lazar je proglaen za sveca. Za vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III arnojeviem 1690. godine, moti svetog kneza Lazara prenete su u Sent-Andreju, a sedam godina kasnije u frukogorski manastir Vrdnik. U doba revolucije 1848. godine njegove moti su premetene u Fenek, potom u Klenak. Posle tri meseca vraene su ponovo u Vrdnik. Poetkom Drugog svetskog rata, arhimandrit Longin Lazareve moti sklanja u manastir Beenevo, a aprila meseca 1942., pred ustakim zloincima i prenete su u beogradsku Sabornu crkvu gde su prebivale do 1989. godine, kada su, nakon sveanog obilaska srpske zemlje,posle 600 godina, vraene u manastir Ravanicu, gde poivaju i danas. Muenika smrt kneza Lazara i njegovo opredelenje za carstvo nebesko duboko su ukorenjeni u svesti srpskog naroda koji je u njegovoj ertvi prepoznao svoju istorijsku sudbinu. Srbija je na Kosovu polju izgubila sveca koji e svekoliko uticati na duhovni identitet srpskog naroda. Pogibija kneza Lazaraa i njegove vojske ostae kao jedinstven primer duhovne pobede hrianske civilizacije. Po istorijskim posledicama i duhovnom znaaju, Kosovska bitka pripada redu sudbonosnih bitaka, kao to su Termopilski klanac (480. godina p.n.e). Bitka kod Poatjea (732 godine) i Kulikovsko polje (1380. godine). Srpski narod rauna istorijsko vreme prema Kosovskom boju, svi ostali dogaaji su se odigrali pre ili posle njega.

Isidora Sekuli KOSOVO, NITI JE PRESTALO, NITI JE NESTALO... Od kneza Lazara i Murata, preko raznih ustanika, preko vladarskih napora Njegoevih i njegove poezije, preko Kumanova, preko Albanije i Kajmakalana, preko srednjovekovne nae umetnosti, preko Metrovia - ono, Kosovo, ivi i ivee i sutra i prekosutra, iako uvek kao neto drugo i tree, politiko, kulturno, umetniko, nauno. Kosovo koje je sve vea i vea suma istina s kojima se mi druimo i u neem bitnom ne menjamo. Kao to latinske drave jo od drevnog Rima povlae svoj ius, nus, fas, to jest volju, pravicu i naredbe od ljudi i po Bojem i moralnom zakonu, tako mi nosimo naslee kosovsko dalje kroz razne savremene dogaaje, ali uvek sa vezanou za neto to je drevno kosovski elemenat u naim prirodama i opredeljenju... Miodrag Pavlovi GOVOR KNEEV UOI BITKE Niko jo nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no to ga ugledah i niko to ne uje, u samoi zborim. Mnogo se bunara u kneevini otvara noas

da poseene glave junaka sutra u bistrinu veka vekova prime. I vuk je kroz kobi pitom postao, a trave u podrumima mog dvora podivljale podiu kamen. Sa zemljom me rastaju, uzvienosti u ljute skutove sam izgnan. No vojske i mnotva za poraze znaju, u samoi ja samo pobedu imam da biram. Mogu li skupiti reke rajske da optoim narod svoj oklopom vode vene? Zalud me carem zovu kad mi velike moi nisu date! Drveu bih zavetao svoje moti da se razlistaju i plodne postanu sudbinom stabala. No as ni brdo preobraenja nisu jo stigli, kolo je muenja u meni s obrtanjem poelo. Sutra, sutra tek, iza sedam bregova prii u dvorima obeanim, sirotite je tamo za sirote iju povorku vodim evo za ruku kroz no. POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje, o novi Muenie knee Lazare, i krepka ruka Gospodnja meu svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te. Gospodstvovao si zemljom otaastva ti i u svim dobrotama uzveselio si uruene ti hriane i muastvenim srcem i eljom poboosti izaao si na zmiju i neprijatelja boastvenih crkava, rasudivi da je neistrpljivo za srce tvoje da gleda hriane otaastva ti ovladane Izmailjanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostavi propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagri krvlju svojom i sjedini sa vojnicima Nebeskog Cara. I tako dve elje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i muenja venac primio jesi od Boga. Sada ne predaj zaboravu voljena ti eda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim, jer otkako si ti u nebeskom veselju venom, mnoge brige i stradanja obuzee voljena ti eda i u mnogim mukama ivot provode, poto su ovladani Izmailjanima. I svima nam je potrebna pomo tvoja, te se molimo moli se zajednikom Vladiki za voljena ti eda i za sve koji im sa ljubavlju i verom slue. Tugom su mnogom zdruena voljena ti eda, jer oni to jedoe hleb njihov podigoe na njih bunu veliku i tvoja dobra u zaborav stavie, o Muenie. No ako si i preao iz ivota ovoga,

brige i stradanja eda svojih zna i kao Muenik slobodu ima pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venao, moli da mnogoletni u dobru ivot voljena ti eda provode bogougodno, moli da pravoslavna vera hrianska neoskudno stoji u otaastvu ti, moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti edima, knezu Stefanu i Vuku, za nevidljive i vidljive neprijatelje, jer ako pomo primimo s Bogom, tebi emo pohvalu i blagodarenje dati. Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Muenika, i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodora, uzmi Merkurija i Prokopija i 40 sevastijskih muenika ne ostavi, u ijem muenitvu vojuju eda tvoja voljena. knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomo, doi, dakle, u pomo nau, ma gde da si. Na moja mala prinoenja pogledaj i u mnoga ih uraunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi prilii, ve koliko je mogue malome mi razumu, pa zato i male nagrade ekam. Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i sveti muenie, bio malodaran u propadljivom i malovenom, koliko vie u neprolaznom i velikom, to primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da me ishrani i da utia buru ljutu due i tela mojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti. ena na kormilu zemlje

SUDBINA srpskog naroda se u vremenu posle pada pod tursku vlast, neretko, poistoveuje sa sudbinom svetorodne loze Lazarevia. Sav duhovni i politiki napor Lazareviu su podredili najdalekosenijem cilju, opstanku naroda i drave, borei se sa silama nemerljivim. Rodonaelnik dinastije, Lazar Hrebeljanovi, od stavioca na dvoru cara Uroa, izrasta u velikog kneza i samodrca svih Srba. Politikim i duhovnim pregnuem zasluio je blagoslov Crkve i prvenstvo u vladarstvu nad srpskim zemljama. Batinik nemanjike drave i tradicije, knez Lazar nije bio lien prava na srpski presto, niti prava na carstvo nebesko. Nemanjiki tron je zadobio politikom vetinom i hrabrou. Carstvo nebesko je zasluio muenikom smru na Kosovu polju. Posle kneza Lazara, prvoroeni sin Stefan nije nasledio oca. Kneginja Milica je vladala Srbijom umesto mua velikomuenika i maloletnog sina. Sauvala je dravu i narod. Predala je vlast prvoroenom sinu Stefanu 1493.

godine, na dravnom saboru koji je ona sazvala. Primila je monaki postrig, provodei u monakom tihovanju po manastirima svoje poslednje dane. Despot Stefan je upravljao Srbijom sve do 1427. godine. Nikad nije bio lien vladarskog prava, mada su mnogi eleli da mu to ospore. Najuporniji je bio njegov brat Vuk. "Novi Ptolomaj", kako su zvali Stefana njegovi savremenici, je duhovno politiki i ekonomski uzdigao dravu. U njegovo vreme bila je to nova Srbija. Despot Stefan je bio pouzdan ratnik, vet diplomata, sjajan knjievnik i neumorni graditelj. Delio je sa drugima sve to mu je Bog dao. Presto je dobrovoljno ostavio sestriu urau Brankoviu. Vladari svetorodne loze Lazarevia uvrteni u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve sveti bili su: velikomuenik Lazar, carica Milica, prepodobna mati Evgenija (Jefrosinija) i sveti despot Stefan Lazarevi. MOTI SVETE PETKE KNEGINjA Milica se rodila, najverovatnije, 1333. g. Njen otac Vratko je plemenitog roda, potomak velikog kneza i dukljanskog kralja Vukana, prvoroenog sina Stefana Nemanje. Oko 1353. udala se za kneza Lazara Hrebeljanovia, stavioca na dvoru cara Duana. Sa njim je izrodila pet keri i tri sina. Najstarijeg Stefana rodila je u 44. godini ivota, najverovatnije 1377. godine. Srednji sin Vuk ugledao je svet dve godine kasnije, a najmlai Dobrivoje se rodio 1881. godine, i umro ubrzo po roenju. Posle pogibije kneza Lazara na Kosovu polju, kneginja Milica upravlja Srbijom sa maloletnim sinovima Stefanom i Vukom. Nije mogla odoleti Turskoj na Ugarskoj. U jesen 1389. godine, posle Kosovske bitke, ugarski kralj igmund opleni nezatienu Srbiju, pun hvale za junako delo. Sledee godine prenela je telo Velikomuenika Lazara iz Pritine u prestonicu Kruevac, iz crkve Svetog vaznesenja u kneevu zadubinu Ravanicu. Kneginja ubrzo naputa mirjanski ivot. Na Badnji dan prima monaki postrig u crkvi presvete Bogorodice u Ljubostinji. Poto se toga dana slavi spomen prepodobne Evgenije, dobija ime ove muenice. Prve monake dane provodi u manastiru upanjcu, blizu prestonice Kruevca. Po zavretku zidanja manastira Ljubostinje, monahinja Evgenija sa monahinjom Jefimijom (Jelenom, enom despota Ugljee Mrnjavevia) prelazi u taj manastir. Tu provode vreme u molitvi, seajui se tekih i muenikih kosovskih dana, stalno mislei na Srbiju. Kada je god zatrebalo, bile su na usluzi Stefanu Lazareviu. Tursko-srpska vojska doivela je poraz u Bosni, januara 1397. godine. Krivica za neuspeh je pripisana Stefanu Lazareviu. Monahinje Evgenija i Jefimija pole su u grad Ser, sultanu Bajazitu da opravdaju mladog srpskog gospodara. Pre ulaska u grad presreli su ih svetogorski monasi sa molbama. Monahinja Evgenija ih darova poveljom kojom su povraena prava Hilandara na selo Lavou, na Binikoj Moravi. Jefimija im je poklonila zavesu za carske dveri u crkvi svete Bogorodice hilandarske. Od sultana su dobile oprotaj za Stefana Lazarevia i izmolile moti svete Petke, zatitnice mati Evgenije. Iz Vidina, gde su poivale, moti majke Paraskeve prenete su u Kruevac 1397. godine, na radost vascelog naroda. BREME VELIKE VLASTI KRAJEM 1402. godine, mati Evgenija ide opet u Ser da moli zabludelog sina Vuka da se vrati u Srbiju i pokori brata Stefana. Iz Sera se vratila razoarana u sina Vuka, ali radosna to je videla preporoenu despotovinu. Poslednje ovozemaljske dane provela je u svojoj zadubini, manastiru Ljubostinji. Dvadeset petog septembra 1405. godine primi veliku shimu i ime prepodobne Jefrosinije. Upokojila se u Hristu 11. novembra 1405. godine. Kult prepodobne Jefrosinije pojavio se vrlo rano, posebno je predanje o njoj prisutno u manastiru Ljubostinji. Sluba u ast svetiteljke sastavljena je tek 1942. godine, po ugledu na slube prepodobnima.

Konstantin Filozof je o kneginji Milici napisao je lepo slovo. "A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilazie mnoge izabrane matere, ostavi sama, bee, kao to veli Solomon, `muastvena ena` i imaae svete vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i jo mnoga druga dobra. Primivi na sebe tako veliku vlast, znala je i svtetske stvari, u kojima je teko snai se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne bee samo ena, nego i Odisej mudri u mnogim stvarima. Ko e izrei sva njena dela? Ko e izbrojati sve boanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se nee zadiviti gledajui njen poboni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilazie zapovesti, i iae napred na sve vee i vee delo". Sa dvojicom sinova prepodobna Evgenija prikazana je u crkvi manastira Ljubostinje. Njen lik se nalazi u Dobrunu i Orahovici gde je prikazana kao vladarka kao i u oltaru beogradske Saborne crkve gde je predstavljena kao sveta. Srpska crkva je proslavlja 1. avgusta / 10. jula.

MONAHINjA JEFIMIJA (JELENA, ena despota Ugljee Mrnjavevia, a ki esara Vojihne, koja se posle pogibije svoga mua 1371. zamonaila i dobila ime Jefimija ivela je sa kneginjom Milicom, koja se i sama zakaluerila. Najvaniji njen rad je, "Pohvala svetom knezu Lazaru", koju je ona napisala, a zatim izvezla zlatom na pokrovu za kivot kneza Lazara. Pohvala je izvezena 1402. godine). POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje, o novi Muenie knee Lazare, i krepka ruka Gospodnja meu svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te. Gospodstvovao si zemljom otaastva ti i u svim dobrotama uzveselio si uruene ti hriane i muastvenim srcem i eljom pobonosti izaao si na zmiju i neprijatelja boastvenih crkava, rasudivi da je neistrpljivo za srce tvoje da gleda hriane otaastva ti ovladane Izmailjanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostavi propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagri krvlju svojom i sjedini sa vojnicima Nebeskog Cara. I tako dve elje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i muenja venac primio jesi od Boga. Sada ne predaj zaboravu voljena ti eda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim, jer otkako si ti u nebeskom veselju venom, mnoge brige i stradanja obuzee voljena ti eda i u mnogim mukama ivot provode, poto su ovladani Izmailjanima. I svima nam je potrebna pomo tvoja, te se molimo moli se zajednikom Vladiki za voljena ti eda i za sve koji im sa ljubavlju i verom slue. Tugom su mnogom zdruena voljena ti eda, jer oni to jedoe hleb njihov podigoe na njih bunu veliku i tvoja dobra u zaborav stavie, o Muenie. No ako si i preao iz ivota ovoga, brige i stradanja eda svojih zna i kao Muenik slobodu ima pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venao, moli da mnogoletni u dobru ivot voljena ti eda provode bogougodno, moli da pravoslavna vera hrianska

neoskudno stoji u otaastvu ti, moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti edima, knezu Stefanu i Vuku, za nevidljive i vidljive neprijatelje, jer ako pomo primimo s Bogom, tebi emo pohvalu i blagodarenje dati. Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Muenika, i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodora, uzmi Merkurija i Prokopija i 40 sevastijskih muenika ne ostavi, u ijem muenitvu vojuju eda tvoja voljena. knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomo, doi, dakle, u pomo nau, ma gde da si. Na moja mala prinoenja pogledaj i u mnoga ih uraunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi prilii, ve koliko je mogue malome mi razumu, pa zato i male nagrade ekam. Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i sveti muenie, bio malodaran u propadljivom i malovenom, koliko vie u neprolaznom i velikom, to primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da me ishrani i da utia buru ljutu due i tela mojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.

Ustao brat na brata

Posledice Kosovske bitke bile su tragine po Srbiju. Drava se nala u procepu izmeu Turske i Ugarske, bez gospodara i neophodne vono-politike snage. U jesen 1389. godine ugarski kralj igmund napada razboritu udovicu, kneginju Milicu i maloletnog Stefana Lazarevia. Hvalio se u svojoj povelji da je gradove u umadiji junaki osvojio. Sultan Bajazit je bio voljan da sklopi mir sa Srbima. Kneginja Milica je sa sultanom utvrdila sporazum, prihvatajui vazalske obaveze. Priznala je vrhovnu vlast sultana, obeala mu davanje pomone vojske u sluaju ratovanja. Obavezala se da prinevi Stefan i Vuk dolaze na sultanov dvor. Uz to, kneginja je morala dati najmlau kerku Oliveru u Bajazitov harem. Tada i u neke srpske gradove uoe Turci i zajedno sa Srbima oistie zemlju od Ugara. Sukobi izmeu Turske i Ugarske su nastavljeni sa veom estinom. Kod Nikopolja, septembra 1369. godine dolo je do estokog boja. Hans ilterberger u svojoj "Hronici" svedoi da je sultanu Bajazitu u presudnom trenutku priskoio u pomo Stefan Lazarevi koji je satro Maare i naterao ih u beg. Zbog zasluga u Nikopoljskoj bici sultan je Stefanu poklonio vei deo oblasti Vuka Brankovia, od Deana do Pritine. Turska vojska je udarila na Bosnu januara 1371. godine i stradala od jake zime i snega. Krivica je pala na Stefana

zbog njegovih navodnih veza sa Maarima. Princ Stefan je u diplomatsku misiju poslao kneginju Milicu - mati Evgeniju i smirenu monahinju Jefimiju. Uz pomo sultanije Olivere, Stefan Lazarevi je odbranjen od optubi. To je prvo poslanstvo koje su vodile ene, dve smerne monahinje izuzetnih duhovnih sposobnosti. Od sultana Bajazita izmolile su Moti svete Petke i prenele ih u Srbiju, na radost Crkve i naroda. Lep zapis o ovom podvigu ostavio je ueni Grigorije Camblak. Stefan Lazarevi nije imao mira ni u svojoj dravi. Stari buntovnici Nikola Zoi i Novak Belocrkvi pokuali su da ojaaju vlast na raun mladog princa. Stefan je saznao (od Turaka) ta mu sprema lokalna vlastela, pa je preduhitrio zaverenike. Novak je pogubljen, a Nikola zarobljen u gradu Ostrovici. Zajedno sa porodicom predati su manastiru na uvanje. Bila su to ona ista gospoda koja su se pobunila protiv kneza Lazara. Turski sultan je nakon izmirenja bio naklonjen princu Stefanu. Potovao ga je kao sina starijeg i ljubljenog i poduavao politikim vetinama. Nagovarao ga je da ukloni staru i stvori novu vlastelu koja je zahvalnija i odanija vladaru. Konstantin Filozof pie da je Bajazit predosetio da e posle njegove smrti poeti borbe oko turskog prestola. Stefanu je preporuio da iskoristi mete u Turskoji i ojaa Srbiju u svakome pravcu. Predoseanja turskog sultana bila su iskrena i opravdana. Tatari su ugrozili otomansko carstvo. Sukob je bio neizbean. Stefan Lazarevi je, potujui vazalne obaveze, sa srpskom vojskom pomagao turskom vladaru. Kod Angore krajem jula 1402. godine, zametnula se velika bitka. Bajazit je zbog izdaje poraen i zarobljen. Umro je u ropstvu, marta naredne godine. Istoni izvori svedoe o vitekom postupanju srpske vojske i princa Stefana. Uzaludni su ipak bili zagoni (jurii) srpskih vitezova i uda njihovog junatva. Nakon boja, vojska je stigla na Bosfor, istim putem kao u davna vremena grki ratnici uvenog Ksenofonta. Srpsku vojsku je u Carigradu sa potovanjem doekao car Jovan. Vizantijski suveren je traio pomo od Zapada za krstaki rat protiv Turske. Nameravao je da i Srbiju ukljui u tu akciju. Princa Stefana darivao je titulom despota, vladarskom au iza carske. Despotu je ponudio za enu svoju svastiku, kerku mitilenskog gospodara Franeska Gatiluzija. Veridba je obavljena u Mitileni, a svadba uinjena tri godine kasnije. Novi sultan Sulejman bio je kivan na despota zbog njegovih veza sa Vizantijom. Nestrpljivi ura Brankovi, sestri Stefanov, uspostavio je vezu sa sultanom s namerom da nakodi ujaku. Turci su vrebali ete koje su se iz Carigrada vraale u Srbiju. Kod mesta rnomena poseen je jedan odred srpske vojske. Napadom je komandovao turski vojskovoa Saride, za koga se veruje da je zarobio kneza Lazara na Kosovu polju. Despot Stefan i Vuk su se iz Mitilene laama prebacili u Zetu, gde su ih doekali sestra Jelena i zet ura Bali. Brina kneginja Milica, monahinja Evgenija, brinula je za sudbinu sinova i drave. Lazarevii i Brankovii su bili ljuto zavaeni, zato je sukob bio neizbean. Na Kosovu polju kod Graanice novembra 1402. godine odigrala se bitka meu bliom rodbinom. Brankoviima su pomagali Turci, koje je despot (Stefan) potukao do nogu. Njegov brat Vuk pretrpeo je neuspeh protiv Brankovia. Prekoren od brata Stefana, Vuk je napustio despotovinu i preao kod Turaka. Vladar Srbije odluio je da promeni dravnu politiku. Od turskog vazala, koji se nije tedeo u turskim pohodima, postao je stameni zagovornik hrianske akcije protiv Otomanskog carstva. Zato je u toku 1403. priznao vrhovnu vlast ugarskom kralju igmundu Luksemburkom. Ovaj mu je zauzvrat poklonio Beograd i Mavu. Svoga vernog despota obdario je posedima u Ugarskoj. Despot Stefan je prestonicu preneo u Beograd, koji je postepeno prerastao u pravi srpski grad sa pravoslavnim obelejima. Opasao ga je bedemom poput srednjovekovnih gradova. Podignuta je Mitropolija sa crkvom Uspenja Bogorodiinog. KUKAVICA, LASTAVICA I ZMIJA Jedno predanje izriito kae da su nakon Kosovskog boja tri sestre Lazareve kukale neprestano za poginulim bratom. Bogu je to kukanje dotuilo i ne bee mu pravo, te ih, za kaznu, pretvori u lastavicu, kukavicu i zmiju. Kad doe Lazareva subota, ove se oglase, a potom, s jeseni opet zamuknu. Niko ih vie ne vidi i ne uje do sledeeg prolea, to jest do Lazareve subote. Vasko Popa, jedan od najveih pesnika 20. veka, o knezu Lazaru i njegovim vitezovima VEERA NA

KOSOVOM POLjU Svi sede providni za stolom I vide jedan drugom zvezdu u srcu Venconosac im lomi i deli Njihovu zlatnu prolost I oni je jedu Sipa im u puture belih boura Njihovu rujnu budunost I oni je piju Po kolenima pod stolom Maevi im tiho ree U ancima na stolu Ogleda se veernje nebo I na nebu kraj sutranjeg boja Na desnu ruku venconosca Slee kos i zainje pesmu KOSOVO POLjE Polje kao svako Dlan i po zelenila Mlad mesec kosi Penicu selicu Dva ukrtena suneva zraka Slau je u krstine Kos naglas ita Tajna slova rasuta po polju Bouri stasali do neba Slue etiri crna vetra Sjedinjenom kralju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VENCONOSAC SA KOSOVA POLjA Dri na dlanu svoju odseenu glavu Svetlozarnu svoju zadubinu I sunevu namesnicu U sveoptem mraku. Stoji presrean na oblaku Bos u poderanoj koulji Opasan repom ubijenog zmaja. U putiru prepunom krvi Na preseenom vratu Parad sa njegovog maa pretvaraju U drobni hleb Sveta majko Suboto Po drugi put ga raa

iv je u crvenoj kapi rose Igra u zapaljenom kolu boura Peva u pesmi kosa na ovom polju. BOJOVICI SA KOSOVA POLjA Ovde gde smo Zagospodarili smo plavim poljima I rudogorjima bez podnoja I venali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom. Ovde u carstvu koje smo stekli Skrtenih ruku na grudima Nastavljamo boj Nastavljamo ga unatrag Jo nismo deco stigli I Bog zna hoemo li ikada stii Do poetka boja Odavde ujemo Negde visoko nad nama Zelenu pesmu kosa

Vuk udara na Stefana

Teak udarac za despota Stefana bila je smrt njegove majke Milice. Kneginja Milica, monahinja Evgenija, u velikoj shimi Jefrosinija, upokojila se 11. novembra 1405. godine. Sahranjena je u zadubini Ljubostinja. Za ivota blagorodna mati smirivala je sinove Stefana i Vuka, a mlaeg odvraala od zlih namera. I posle upokojenja ostao je prisutan u Srbiji blagotvorni autoritet svete mati Evgenije. Vuk Lazarevi je prkosio Stefanu. Traio je od njega da mu ustupi polovinu drave. Sultan Sulejman mu je poslao turske odrede pod vostvom Evrenos-bega, pobednika nad Mrnjaveviima. U povelji iz 1406. godine despot Stefan se zahvaljuje Bogu to ga prevede iz pokornosti na slobodu i sa nieg prestola na vii. On je, posle dobijanja Mave, Beograda i oblasti juno od Kopaonika uvrstio poloaj Srbije. Najvei problem po stabilnost drave predstavljao mu je surevnjivi brat Vuk. Uz pomo Turaka krenuo je na Srbiju. Despot nije bio spreman da sprei upad. Sklopio je mir 1409. godine Bratu Vuku predao je junu polovinu drave sa Kruevcem. Sledee godine stradali su Vuk Lazarevi i Lazar Brankovi. U borbama oko turskog prestola podravali su sultana Sulejmana protiv brata Muse. Poraeni Musa nije mirovao. Blizu Filipopolja jula 1410. godine zarobio je Vuka Lazarevia i Lazara Brankovia i ubrzo ih pogubio. Musa postade turski sultan i zaboravi na despotova dobroinstva. Prikloni se urau Brankoviu, ljutom protivniku Stefana Lazarevia. Ali, ura se namah preobrati. Od osionog i osvetoljubivog plemia postade vrli potovalac svoga ujaka, despota Stefana. Shvatio je da nesloga vodi optem rasulu. Sultan Musa je pokuao da ukloni uraa, ali je Brankovi osujetio njegove namere. POETKOM zime 1412. godine, Turci iznenada provalie u Despotovinu. Opljakae Vranje i okolinu i udarie na Novo Brdo. Napad je odbijen zahvaljujui i junakom podvigu dubrovakih trgovaca, koji su grad branili kao da je njihov.

Pomirenje izmeu Stefana i uraa donelo je despotovini toliko eljeno spokojstvo, posle deset godina smutnje i graanskog rata. Konano, Srbija se mogla posvetiti istinskoj obnovi. Predosetio je sultan Musa da je Srbija ojaala i da kree putem sveukupnog preporoda. Zato je poetkom 1413. godine napao Stefanovu despotovinu, sa eljom da je onesposobi na due vreme. Zauzeo je gradove Bolvan, Mtovac, Koprijan i Stala. Despotu priskoie u pomo vojvoda Sandalj, mavanski ban Ivan Morovi i sultanov protivnik Muhamed. Pod Vitoem, na reci Iskru, kod sela amorlu u leto 1413. sultan Musa izgubi bitku i glavu. Novi turski sultan Muhamed se oduio svojim saveznicima. Stefan Lazarevi dobi Znepolje, grad Koprijan i druge oblasti. Zajednikim naporom despota i uraa zapoe osmogodinji preporod Srbije. Privredna i kulturna obnova uzela je maha. Grade se novi manastiri Velue, Tresije, Blagovetenje i, posebno, lepi Kaleni, zadubina Stefana Lazarevia. Manastir je postao sedite takozvane Resavske kole, koja je unapredila crkvenu knjigu. Napisana je i prva slovenska gramatika, sloena ali inspirativna za spisateljsku delatnost. Prosveeni despot Stefan posedovao je nesumnjiv knjievni dar. Njegovo "Slovo ljubve" je prepoznatljivo delo srpske srednjovekovne knjievnosti. Stefana su potovali ugarski kralj i turski sultan. Prema nekim izvorima, despot je zajedno sa ugmundom uestvovao na vanom saboru u Konstanci, 1414. godine. SRPSKA drava Zeta bila je u nezavidnom poloaju. Stenjen Mleanima i Turcima, Bala III je zatraio pomo od ujaka, despota Stefana. Teko bolestan, umro je na srpskom dvoru aprila 1421. godine. Zetsku zemlju je zavetao svome ujaku Stefanu. Po obimu, despotovina je bila za treinu vea od drave kneza Lazara. Sa oblau Brankovia vea nego nemanjika Srbija u celom DIII veku. Mleani su nastavili da prisvajaju zetske gradove pa je Stefan otiao u Zetu gde ga je narod sa radou doekao. Poto Mleane nije uspeo da ubedi da odustanu od otimaine Primorja, odlui da problem rei orujem. Zajedno sa sestriem uraom Brankoviem i vojvodom Sandaljem spremi se za rat. Mleani se uplaie proverene koalicije i sklopie mir avgusta 1423. godine. Skadar pripade Republici, a despotu ostae gradovi Drivast, Bar i Budva. Za ostale gradove na Zetskom primorju su plaali Stefanu po hiljadu dukata godinje. Tri godine kasnije mirovni ugovor je dopunjen, jer su Patrovii i upa Grbalj priznali vlast Mletake Republike. Saznavi da se kralj igmund i despot Stefan potajno dogovaraju, sultan Murat oktobra 1425. godine provali u Srbiju i opljaka oblast oko Kruevca. Ubrzo naputa despotovinu plaei se sukoba sa Stefanom Lazareviem. Koristei turski upad, bosanski kralj Tvrtko Drugi ugrabi Srebrenicu. Srpska vojska pree Drinu i protera kralja, koji se skloni u grad Bobovac. Mir je sklopljen, ali se ne zna pod kojim uslovima. Stefan Lazarevi nije imao poroda, pa je za naslednika odabrao sestria uraa Brankovia. Sabor u Srebrenici je potvrdio despotov izbor. Na sastanku u Tati, maja 1426. godine, ugarski kralj igmund je prihvatio izbor uraa Brankovia za naslednika srpskog prestola s tim da mu se posle ustolienja, vrate Beograd, Mava i Golubac. U LETO 1427. godine, 19. jula, u lovu na Glavici kod Kragujevca upokojio se u Hristu despot Stefan Lazarevi. Na grobnom kamenu koji se uva kod crkve u Stojniku uklesane su rei: "Blagoestivi gospodin despot Stefan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O, tuga onome ko ga vide na ovome mestu mrtva!" Despotovu smrt oplakivala je cela Srbija, svetogorski kalueri i "svaki grad i kraj u veseljeni". Prema Konstantinu Filozofu, Stefan Lazarevi je sahranjen u Manasiji. To su potvrdili 1597. godine kalueri Damjan i Pavle. Despotov kult je bio poznat narodu jo u DVI veku, ali sama kanonizacija Stefana Visokog obnarodovana je odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC u 20. veku. Patrijarh srpski Dimitrije je predloio Svetom arhijerejskom saboru da se kanonizuje despot Stefan Lazarevi. Formirana je komisija koja je trebalo da proui patrijarhov predlog. Tako je ovaj srpski patrijarh 1927. godine, na petstotu godinjicu upokojenja Stefana Lazarevia, kanonizovao ga i od tada se slavi kao svetac. Njegov kult se irio meu ostalim pravoslavnim narodima i dravama. Jo u DV veku itije Visokog Stefana

sreemo u ruskim bogoslunim knjigama. Despot je bio neumorni graditelj manastira. Pored Manasije, ktitor je Koporina, Velua, Radenice, Tresija i tri beogradske crkve. Freske sa likom Stefana Lazarevia nalaze se u Kaleniu, Ljubostinji, Rudenici, Koporinu, Dobrunu i Orahovici. Srpska crkva ga proslavlja 19. jula po crkvenom, odnosno 1. avgusta po dravnom kale

GRAANICA

Graanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti, ko Bogorodice Mileeve i Sopoana, da druga ruka kraj tebe travu ne plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti. Ili tvoja zvona da bar ne tuku kao srca predaka, Graanice, da bar Svetitelji s tvog ikonostasa nemaju naih neimara ruku, ni aneli Simonidino lice. Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same, da se nismo privikli u tebe kleti, Graanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla u visine uzneti.

Graanice, da si nam bar jabuka, da te moemo staviti u nedra i zagrejati studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka divnih rasejane kosti. Da te bar moemo podii na Taru, u kaleniku portu te preneti, zaboraviti likove po tvom oltaru. Graanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti. Desanka Maksimovi

VIDOVDANSKA MISAO IZGUBLjENA otadbina jo je uvek otadbina, pregaeno carstvo jo je uvek carstvo. Iako je otadbina izgubljena, ona jo uvek ivi u deci njezinoj; i ako je carstvo pregaeno, ono jo uvek ivi u dui narodnoj. I dokle god u srcu gori vera u sebe, vera u obnovu snage, u potonje ustajanje, sve dotle otadbina postoji, sve dotle carstvo nije poginulo. I dokle god narod radi da ga ponovo podigne, dokle god se ne odrie, ono nee propasti. I jednoga dana pehar bola e se preliti; bolovi e iz zemlje provreti; na nebu e se razline prilike videti; i zaigrae tisue bojnih kopalja, i uzdahnue u slatkom zagrljaju, tisue vernih ljuba; i ustrgnute bie tisue zelenih jabuka, i probesedie tijo tisue opustelih krioca. Svanue dan opteg pokajanja. Ali, nai e se jae vojske i jai alaji. I probuena pesmom pobednike dece, propojae tuga Kosovskog suvog bora. Milo uri, najvei srpski helenista

BOGATA POD KNEEVOM KLETVOM PREMA predanju, izvesni bogata Velimir iz Mionice, u okolini Valjeva, nije hteo da uje kneza Lazara, pa ga je zato sustigla kneeva kletva. Jedan sin Velimirov se udavio u reci. Drugi sin je pao s konja i na mestu poginuo. Treeg sina je Velimir zatvorio u kulu, samo da bi mu ostao u ivotu. Ovaj sin je samo po jelu mogao znati koje je doba godine. Tako mu u jesen donesu grozd da bi poznao koje je doba. Iz grozda je izmilela guja, ujela ga i on je umro. Tako se kneevo prokletstvo nije moglo izbei.

Pet princeza na etiri strane VUK Lazarevi rodio se najverovatnije 1379. godine, kao drugi sin kneza Lazara i kneginje Milice. Desetak godina kasnije sa majkom i bratom Stefanom preivljava sudbinu postkosovske krvave Srbije. Oenio se kerkom Nikole Zoia, gospodara Ostrovice, protivnika porodice Lazarevi. Pratio je brata Stefana u bici kod Angore 1402. godine, protiv nepobedivog tatarskog kana Tamerlana. Posle bitke sa Brankoviima, kod Graanice novembra 1402. godine, naputa Srbiju. Prekoren od brata Stefana zbog neaktivnosti u boju, odlazi na poklonjenje sultanu Sulejmanu. Uz sultanovu podrku napada Srbiju 1409. godine. Braa se zatim mire i despot Stefan poklanja Vuku polovinu drave. Sledee godine Vuk se umeao u borbe oko turskog prestola. Na Vidovdan 1410. godine pripomae pobedu sultana Sulejmana nad bratom Musom. Jula 1410. godine, kod Filipolja, Musa je zarobio Vuka i potom ga pogubio.

Dobrivoje Lazarevi je trei sin kneza Lazara i kneginje Milice. Rodio se najverovatnije 1381. godine. Upokojio se ubrzo po roenju, ne doivevi tragine dogaaje. Princeza Mara je prvoroena kerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za velmou Vuka Brankovia, sina carskog sevastokratora Branka Mladenovia. Sa gospodarom Kosova Vukom Brankoviem izrodila je tri sina uraa, Grgura i Lazara. Marinom udajom oroene su nemanjike i lazarevike svetorodne loze sa plemikom porodicom Brankovia, koja je time stekla pravo na srpski presto. Vuk Brankovi se upokojio poetkom oktobra 1389. godine, po svoj prilici u Svetoj gori. Njegova udovica je izgubila vei deo prostrane teritorije Kosova. Zadrala je samo severni deo, od Trepe i Mitrovice do Vuitrna. Princeza Dragana je druga kerka kneza Lazara i kneginje Milice. Izmeu 1386-1388. godine udala se za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara imana. U julu 1393. godine Turci su osvojili Trnovo. Srueno je juno bugarsko carstvo. Princeza Dragana je sa ostalom carskom porodicom pala u ropstvo. Uz posredovanje sestre Olivere, turski sultan Bajazit ih oslobaa i poklanja im oblast oko Crnog mora. Posle angorske bitke novi vladar Sulejman je

Jovanu Aleksandru i princezi Dragani poklonio na upravu Smirnu i preveo ih u islamsku veru. Princeza Teodora je trea ki kneza Lazara i kneginje Milice. Vladarski dvor u Kruevcu napustila je izmeu 1386-1388. godine udajom za mavanskog bana i ugarskog palatina Nikolu Gorjanskog Mlaeg. ivela je bez poroda, kratko i nesreno. Princeza Jelena je etvrta kerka kneza Lazara i kneginje Milice. Oko 1386. godine udala se za zetskog i primorskog gospodara uraa Stracimirovia Balia. Posle smrti mua, aprila 1403, zajedno sa sinom Balom III upravlja dravom. Gospoa Lena kako su je zvali, posedovala je izuzetnu duhovnu obdarenost i politiku vrstinu. Po mnogo emu bila je slina svome bratu despotu Stefanu. Sinu Bali je uvrstila misao da je Zeta neraskidivi deo srpskog carstva, da se moe osloniti jedino na ujaka Stefana Lazarevia. Decembra 1411, udala se za Sandalja Hrania, gospodara Bosne. Posle njegovog upokojenja 1435. godine vraa se u Zetu i obnavlja crkve koje su stradale u oruanim sukobima. Na ostrvcetu Gorici, na Skadarskom jezeru, uzdie zaputenu crkvu svetog ora. Pored nje gradi 1440. godine crkvu svete Bogorodice. Nikanor jerusalimski, duhovnik Jelene Bali sastavlja uveni Goriki zbornik, u koji unosi Jelenina pisma i Povest o jerusalimskim crkvama. Pred kraj ivota posveuje se duhovnom ivotu, po ugledu na mati Jefimiju. Upokojila se krajem 1144. ili poetkom 1443. godine. Princeza Olivera je najmlaa ki kneza Lazara i kneginje Milice. U leto 1390. godine srpska vladarka kneginja Milica ula je silom istorijskih prilika, u vazalni odnos prema Turskoj. Radi opstanka crkve i naroda predala je Oliveru Bajazitu u harem. Po zavretku Angorske bitke, sin monog tatarskog kana opljakao je turski prestoni grad Brus i zarobio Oliveru. Velikom mudrou, Stefan Lazarevi oslobodio je svoju sestru i vratio je u Srbiju. Gospoa - Despina, kako su zvali Oliveru, odlazi zatim u Zetu 1423. godine, a moda i ranije, kod svoje sestre Jelene Bali. Poseuje Dubrovnik i gradove u Zeti, utvrujui pravoslavnu veru. Draginja ili Dragana, starija sestra kneza Lazara udala se za elnika Musu, koji je gospodario Gornjim Ibrom i Zveanom. Rodila je dva sina, znamenitu brau Musie, sluitelje i podvinike velikog kneza Lazara. Posle smrti svoga mua priklonila se monakom ivotu i manastirskom tihovanju. Primila je monako ime Teodosija. Mlaa Lazareva sestra bila je udata za vojvodu hvostanskog Altomana. Rodila je sina Ivania. On je u epskim narodnim pesmama opevan kao Kosani Ivan, pobratim kosovskog junaka Miloa Obilia. Ivani je posle upokojenja sahranjen u manastiru Visoki Deani. NjEGO KAO TRAGINI JUNAK (...) MODA niko nije pokazao da bolje shvata Njegoeve namere i moralno poreklo svih njegovih nastojanja kao Alipaa Stoevi, umni i nesreni vezir na Hercegovini, kad je rekao o vladici ovu prostu i duboku istinu: A Boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova. (...)Gorski vijenac, kao i epan Mali iskljuivo su i postavljeni u slubu kosovske misli. Pa i sama Lua mikrokozma, iako sva od metafizikih preokupacija, nije bez veze sa njome preko podsvesnih aluzija i analogija. Sa svojom borbom, i to ratnikom borbom, izmeu zla i nepravdi, sa neugaslom misli o ranijem svetlom carstvu i najposle sa nadom i verom u izbavljenje, dolazi nam ponekad, dok je itamo, kao prototip kosovske sudbine Njegoeve. Uistini Njego i za tragediju Adamovu i za polom srpskog naroda na Kosovu upotrebljava jednu istu re padenije carstva. U Njegoevom knjievnom delu, fatalni znak kosovske sudbine svuda je prisutan, i onda kad pesnik ne govori o njemu, jer njime je uslovljeno celo poetsko delo Njegoevo. U Njegoevoj poeziji sve je hijeratiki kruto i pravo, uproeno i saeto do nejasnosti, vezano grevito u jedan uzao; sve ugaeno, bez drugog sjaja osim unutranjeg.

Jer ovde je preko svega preao dah kosovske misli koji je bez milosra saegao sve ono to ne slui esti, ni imenu, a okamenio sve ono to im slui da bi veito stajalo tako i sluilo im. To je poezija visinskog vazduha i velikih, slobodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedan zbeg. Sve to nije moglo stati u barku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbaeno. Otud u tom delu nedostaju itavi kompleksi oseanja. Ali otud je i sve ono to je u njemu razvijeno do jednog intenziteta i raspaljeno do jednog ara kakvih je malo u svetskoj knjievnosti. Kao umetnik Njego je najvei u tim hijeratikim scenama i invokacijama, kad je najblii kolektivnom udesu... Ivo Andri KOSOVO, GRDNO SUDILITE Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagreenja. Nai cari zakon pogazie, poee se krvniki goniti, jedan drugom vadit oi ive; zabacie vladu i dravu, za pravilo ludost izabrae. Nevjerne im sluge postadoe i carskom se krvlju okupae. Velikai, proklete im due, na komate razdrobie carstvo, srpske sile grdno satrijee; velikai, trag im se utro, raspre sjeme posijae grko te s njim pleme srpsko otrovae; velikai, grdne kukavice, postadoe roda izdajice. O prokleta kosovska veero, kud ta srea da grdne glavare sve potrova i trag im utrije; sam da Milo osta na srijedi sa njegova oba pobratima. Pade Milo, udo vitezovah, etvom na tron bia svijetskoga. Grdo lei veliki vojvoda pod kljuevma krvi blagorodne, ka malopred to gordo iae, stranom milju prsah nadutijeh, kroz divjane tmue azijatske, gutaju ih vatrenim oima; ka malopred to gordo iae

k svetom grobu besmrtnog ivota, prezirui ljudsko nitavilo i pletenje bezumne skuptine. Bog se dragi na Srbe razljuti: sedmoglava izide adaja i satrije srpsko svekoliko, klevetnike grdne i klevetu. Na razvale carstva junakoga zasja sveta Miloeva pravda, okruni se slava vjekovjeno Miloeva oba pobratima i lijepe kite Jugoviah. Srpskoj kapi svud ime pogibe, postadoe lafi ratarima, isturi se plahi i lakomi mlijeko ih srpsko razgubalo! to utee ispod sablje turske, to na vjeru pravu ne pohuli, to se ne he u lance vezati, to se zbjee u ove planine da ginemo i krv prolivamo, da junaki amanet uvamo, divno ime i svetu slobodu. O prokleta zemljo, propala se! Ime ti je srano i opako. Ili imam mladoga viteza, ugrabi ga u prvoj mladosti ili imah ojka za ovjestvo, svakoga mi uze prie roka; ili imah kitnoga vijenca koji kruni elo nevjestama, ponje mi ga u cvjetu mladosti. U krv si se meni pretvorila! Istina je, ovo nije drugo do gomile kosti i mramorah na kojima mlade samovoljna pokazuje torestvo uasa. O, Kosovo grdno sudilite nasred tebe Sodom zapuio.

Veseli se prahu Nemanjia Nemanjia i Grebljanovia, jer e vae krune zasijati kako jarko sunce na istoku, znamena se vaa razvijati kad velike vae razvaline potei e krvave rijeke od neiste krvi agarjanske, oprat Srblju ljagu sa obraza. Otvor te se viteke grobnice, ama slavo, samo pribjeite po Kosovu srpskijeh junaka, evo zore na vae bregove, da nam optu obasja svetinju i amanet nae narodnosti. Sad propojte, Visoki Deani i lijepa lavro Studenice, sveti spomen iz vjene itule za slobodu padim junacima. Zdruite se, gromi i potresi, Zemlji srpskoj drugo lice dajte. E, neistom nogom okaljata. Petar Petrovi Njego