Zadatak nae grupe je da se dokaeno pred vlastima i mi smo ga shvatili veoma ozbiljno.

Poput grupa prije nas, sproveli smo dvije ankete meu 100 graana grada Zenice o problemu neiskoritenosti poljoprivrednog zemljita. Prva anketa je glasila: Da li mislte da e vlast podrati nau mjeru javne politike?. Rezultati su zaista razoaravajui, ali su realni ako uzmemo u obzir dosadanji trud u rijeavalju ovog problema...Truda skoro pa da i nije bilo. Ali, mi mladi smo odluili to promijeniti. Na nama ostaje ovaj grad, ova drava i ova planeta i nita nas nee pokolebati pa ni ovaj opravdani pesimizam graana. Mi kao lanovi ove grupe smatramo da se vlast trudila, ali nedovoljno, ali takoer smatramo da nikad nije kasno da se krene ispoetka pogotovo ako smo obogaeni iskustvom iz prethodnih pokuaja koji, naalost, nisu urodili plodom. No, zaista, ovjek ui dok je iv. Jo imamo ansu da se popravimo i rijeimo ovaj nimalo jednostavan problem. Drugo anketno pitanje je glasilo: Da li bi ste vi podrali nau mjeru javne politike?. Za razliku od prve ankete, druga se pokazala veoma pozitivnom. 100 od 100 ispitanih graana nas je podralo upisujui se u listu DA ogovora. Zaista smo se tome i nadali jer bila bi velika sramota da se samo maloljetna djeca ukljue u ovaj projekat kao da nije ve dovoljna sramota to to se niko od odraslih ovoga nije sjetio. Poto smo dobili ovako pozitivan rezultat ankete popraen komentarima podrke, samo smo se jo vie udubili u svoj posao. Sada se obraam komisiji, vlastima i svima onima koji budu itali ovo napisano: Zar nije tuno kako nam se ivot poinje svoditi na asfaltirane ceste, brze aute, visoke zgrade i jo vie dimnjake fabrika? Sve to nam zagauje zrak i okolinu uopte. Unitava nam i ovo malo zelenila koje imamo, a nismo ga u stanju iskoristiti. A zato? Zato od zaraslih poljana ne napravimo njive? Zato od neiskoritenih povrina ne napravimo vrtove, vonjake...? Zato? Na odgovor je: zbog medija i dananjeg naina ivota. Da, zasita, vlast nema nita s tim to nama propadaju zelene povrine. Mi smo krivi. Niko od nas ne eli uzeti motiku u ruku pa otii na polje da obradi neto zemlje i zasije povre, voe ili itarice. Svi se pravimo gospoda, a nemamo ta jesti, nemamo mjesena primanja, nemamo nita. Svima je teko zasukati rukave, zaprljati ruke u prionuti na posao. Svi elimo posao u kancelariji da nam sluajno ne bi puknuo nokat. SVI to elimo pa su i SVA takva radna mjesta popunjena. No, niko se nee prestati boriti za svoj kvadrat tople kancelarije iako svi govorimo da bi se trebalo neto uiniti s poljoprivredom. A zato onda ne ustanemo i uinimo neto?

Zato to su seoski ivot i poljoprivreda dans predstavljeni kao sramota i sirotinja mada je ustvari potpuno suprotno. Svjesni smo toga da su skoro sva radna mjesta u gradu pounjena i da ljudi u gradu uopte ne zarauju vie od onih na selu. Tako da, emu se onda stidjeti ivota na periferiji i domaih neprskanih proizvoda? Zato se stidjeti zemlje pod noktima ako nam ta ista donosi novac u kuu i hranu na sto? I opet e svi samo potvrdno klimati glavom... Onako ohrabrujue, ali niko nee pregristi taj svoj ponos i prihvatiti se motike i vlane plodne zemlje. Ali nama je cilj da se situacija zaista promjeni, a ne da nas samo podre rijeima. Mi elimo da se povede vie rauna o poljovprivrednim povrinama koje niko ne iskoritava. Nema opravdanja za toliko neiskoritenih polja... Niko vas nee kazniti ako neto posijete za svoje potrebe. Tako da, prestanimo sa lanim izvlakama i ponimo neto raditi. Hajdemo smanjiti broj nezaposlenih poljoprivredom. Zar je to tako teko? Zar je teko pregristi ponos i potenim fizikim radom nahraniti porodicu? Mi mislimo da nije. Pa, hajde, ako mi, djeca, mislimo u pravom smijeru zato ne bi i vi odrasli?