RAZVOJNI KORENI MILJENJA I GOVORA

Kako navodi autor, osnovna injenica sa kojom se suoavamo prilikom genetikog razmatranja miljenja i govora se sastoji u tome to odnos meu tim procesima nije stalna, nepromenjliva veliina u celom toku razvitka, nego promenljiva veliina. Odnos meu miljenjem i govorom menja se u toku razvitka i po obimu i po kakvoi. Bitno je naglasiti da miljenje i govor ne samo da imaju razliite razvojne korene nego su se u celom ivotinjskom carstvu i razvijali na raznim linijama. Za utvrivanje ove injenice od naroitog su znaaja prouavanja inteligencije i govora ovekolikih majmuna od strane Kelera i Jerksa. Kelerovi ogledi dokazuju da se zaeci inteligencije tj miljenja u pravom smislu rei kod ivotinja pojavljuju nezavisno od razvitka govora i nisu u vezi sa uspesima u oblasti govora. Dostignua majmuna prilikom reavanja oglednih zadataka ine poetnu- predgovornu fazu u razvoju miljenja. Keler smatra da je osnovni rezultat svih njegovih istraivanja taj to je utvrdio injenicu da impanzo ispoljava zaetke intelektualnog ponaanja iste vrste kao i ovek, a nedostatak govora i ogranienost mnezikih drai (predstava) su glavni uzroci ogromne razlike meu ovekolikim majmunom i njprimitivnijim ovekom. Autor izvodi sledee zakljuke: prvo- miljenje i govor imaju razliite razvojne korene. Drugo-miljenje i govor se razvijaju raznim linijama i nezavisno. Tree- odnos meu miljenjem i govorom nije nimalo stalna veliina u celom toku filogenetskog razvitka. etvrto- ovekoliki majmuni ispoljavaju intelekt slian ovekovom u nekim stvarima (zaeci upotrebe orua) i govor slian ovekovom u sasvim drugom (fonetika govora,emocionalni govor i zaeci socijalne funkcije govora). U ontogenezi je odnos razvojnih linija miljenja i govora znatno nejasniji i zamreniji. Neki odgovori su dobijeni primenjivanjem Kelerovih ogleda na dete koje jo ne ume da govori. U ovim ogledima,kao i sa impanzama, je najznaajnija nezavisnost zaetaka intelektualnih reakcija od govora. Na ovo Biler dodaje da se postanja ovekovog razvoja govora nastaje instrumentalno miljenje (shvatanje mehanikih spojeva i nalaenje mehanikih sredstava za mehaniki krajnje ciljeve) odnosno jo pre govora radnja postaje subjektivno osmiljena. Predintlelektualni koreni razvoja govora kod deteta su ustanovljeni jo davno (krik, tepanje, prve rei..) i nemaju nita zajedniko sa razvitkom miljenja. Na ovom stupnju deiji govor se smatrao prvenstveno emocionalnim vidom ponaanja. Ispitivanja Bilerove, Hecerove i Hartove pokazala su da u prvoj godini ivota otkrivamo bogat razvitak deje 1

funkcije govora. Srazmerno sloen i bogat drutveni kontakt deteta izaziva vanredno ran razvitak sredstava veze (ustanovljene su predsocijalne i prva socijalna reakcija deteta na ljudski glas u drugom mesecu, kao i tepanje, smeh itd u ulozi sredstava drutvenog kontakta. Kod deteta u prvoj godini ivota ve nalazimo jasno izraene te dve funkcije govora koje poznajemo iz filogeneze. Prelomni trenutak od kojeg govor postaje intelektualan a miljenje govorno, krakteriu dva uzajamno povezana obeleja to da dete poinje da aktivno iri svoj renik i vanredno brzo, skokovito poveanje zalihe rei na osnovu aktivnog irenja renika. Nakon ovog se stanje potpuno menja-dete samo osea potrebu za reju i aktivno tei da naui znak koji pripada predmetu. Nakon prvog-afektivno-voljnog stupnja dolazi intelektualna faza razvitka, to je naroito znaajno jer se ovde prvi put stvara veza miljenja i govora. Iz ovoga se moe zakljuiti: prvo da u ontogenetskom razvoju miljenja i govora takoe nalazimo razliite korene ova dva proces. Drugo- u razvitku govora deteta pouzdano moemo utvrditi predintelektualni stupanj a u razvitku govora predgovorni stupanj. Tree- do izvesnog trenutka oba razvitka teku raznim linijama, nezavisno jedan od drugog. etvrto- u izvesnoj taki se obe linije seku, posle ega miljenje postaje govorno a govor postaje intelektualan. Aspekt celog pitanja koji se ne sme zanemariti je znaaj unutranjeg govora za razvoj miljenja. Nuno je pronai srednju kariku koja spaja procese spoljanjeg i unutranjeg govora i ini prelaz i z jednog proces ka drugom. Taj prelazni proces se nalazi u dejem egocentrinom govoru koji spominje Pijae, i ovaj govor vrlo lako postaje miljenje u pravom smislu te rei. Naime, utvreno je da govor postaje unutranji pre nego to postane fizioloki kao i da govor postaje unutranji zato to menja funkciju. U eksperimentalnim ispitivanjima utvreno je da taj razvitak prolazi kroz etiri osnovna stupnja: prvi je tzv primitivni, prirodni stupanj u kojem se izvesna operacija nalazi u onom vidu u kojem je nastala na rpimtivnom nivou ponaanja, emu bi odgovarali predintelektualni govor i predgovorno miljenje. Nakon ovoga dolazi stupanj naivne psihologije, naivno iskustvo koje uglavnom uslovljava upotrebu orua kod deteta i prve operacije njegove praktine inteligencije. Dete savladava zavisnu reenicu, a sintaksu govora savladava pre nego sintaksu misli. Sa ovim dolazi stupanja spoljanjeg znaka, spoljanje operacije, pomou kojih dete reava neki unutranji psihiki zadatak (pr raunanje na prste). U razvitku govora njemu odgovara egocentrini govor deteta. etvrti stupanj se naziva stupnjem urastanja jer ga pre svega karakterie to da spoljanja operaija prelazi unutra, pretvara se u unutranju operaciju i zbog toga se znaajno menja (raunanje 2

napamet, logiko pamenje koje se koristi unutranjim uzajamnim odnosima kao unutranjim znacima. U oblasti govora ovome odgovara unutranji ili bezglasan govor. EKSPERIMENTALNO ISPITIVANJE RAZVITKA POJMOVA Tradicionalni metodi ispitivanja pojmova dele se na dve grupe. Prvu ini metod definisanja i sve njegove varijante, a njegova sutina je u ispitivanju ve gotovih, stvorenih pojmova kod deteta uz pomo verbalnog definisanja njegove sadrine. On ima dva bitna nedostatka- bavi se rezultatom ve zavrenog procesa stvaranja pojmova, predviajui dinamiku i razvitak tog proces, zbog ega se vie dolazi u dodir sa reprodukcijom nego sa miljenjem deteta. Drugi nedostatak je taj to se bavi skoro iskljuivo reju i ne uzima u obzir da pojam nastajeobaanjem i duhovnom preradom oseta (nadraaja). Drugu grupu metoda ine metodi ispitivanja apstrakcije, koji pokuavaju da savladaju nedostatke isto verbalnog metoda definisanja i da izvuku psihike funkcijei procese na kojima se zasniva stvaranje pojmova, prerada opaajnog iskustva iz kojeg proistie pojam. Tradicionalne metode ispitivanja pojmova karakteriu odvojenost rei od objektivne grae. Oni se bave ili reima bez objektivne grae ili objektivnom graom bez rei. Sledei metod je sintetiko-generiki, jer izuava proces graenja pojmova, sintetizovanja niza obeleja koja ine pojam, proces razvitka pojma. Osnovno naelo ovog metoda je uvoenje vetakih rei u eksperiment i vetakih pojmova sastavljenih naroito u eksperimentalne svrhe koji nisu u vezi s ranijim iskustvom deteta. On u sredita stavlja upravo funkcionalne uslove nastanka pojma i prevazilazi osnovni nedostatak ranijih metoda- posmatranje metoda istrgnutog iz njegove prirodne povezanosti, statino, nezavisno od stvarnih proces miljenja u kojima se on nalazi, raa i ivi. Naroito ga upotrebljava Ah, i jedan od osnovnih rezultata njegovih ipsitivanja predstavlja opovrgavanje asocijacionistikog shvatanja procesa stvaranja pijma. On dokazuje da je stvaranje pojmova uvek produktivno a ne reproduktivno, pojam nastaje u toku sloene operacje, usmerene ka reavanju nekog zadatka.

Rezultati istraivanja Saharova u saradnji sa Kotelovom i Pakovskom daju osnovni rezultat koji se moe formulisati kao opti zakon koji glasi: razvitak procesa koji kasnije razvijaju stvaranje pojmova poinje u najranijem detinjstvu ali tek u pubertetu sazrevaju, uobliavaju se i razvijaju one intelektualne funkcije koje u osobenom spoju ine psihiku osnovu stvaranja pojmova. Autor navodi da se put koji vodi stvaranju pojmova uglavnom sastoji od tri osnovna stupnja od kojih se svaki opet razlae na nekoliko posebnih etapaili faza.