I rokeri idu u crkvu Episkop jegarski, iguman manastira Kovilj otac Porfirije, o traganju za izgubljenom duhovnocu.

Citav svet nije dovoljan da se izmeri covekova glad za postojanjem, ljubavlju i trajanjem. Kriza je samo povod za prepoznavanjem te potrebe u sebi... U danima velikih drutvenih i duhovnih lomova, kojih je tokom proteklih 13, ili svih 60 godina, bilo napretek, Srbi su okrecuci se crkvi pokuavali da pronadu svoju izgubljenu duhovnost. Psiholozi su to objanjavali tezom da covek u kriznim situacijama uvek trai cvrst oslonac, a kako je tokom minulih godina sve na ta bismo pokuali da se oslonimo postajalo trulo, ljudi su posezali za crkvom. Neki su joj se vratili, a neki je tek otkrili. Posebno mesto u tom otkrivanju imali su manastir Kovilj nadomak Novog Sada i njegov iguman, otac Porfirije, vladika jegarski. Otac Porfirije je cetrdesetjednogonjak koji se po zavretku Bogoslovskog fakulteta zamonaio u Decanima, postdiplomske studije je svrio u Atini a u koviljski manastir je doao 1990. godine po blagoslovu svog duhovnog oca, episkopa backog Irineja. Za 11 godina od ovog manastira nacinio je pravu duhovnu oazu koja je mnogima bila utocite. Vladika, izgleda, narocito ume s ljudima od fine ice", umetnicima, onima za koje metani Kovilja kau da su na svoju ruku". Medu njima Koviljcani najcece prepoznaju glumce. Na liturgijama, jutrenjima i ponockama, za Boic, Uskrs, u druge velike ali i male" dane, na konak ili popodne, dolaze po savet, utehu, pravu rec, smirenje ili prosto - samo dolaze. Ovih dana, u manastiru koji mirise tiinom, ugocuje nas sam vladika. U gostinskoj sobi pijemo kafu i caj, a posle raspitivanja o zdravlju, pocinje prica o ponovoj nadenoj duhovnosti. Iako se sada lagano zaceljuju lomovi prethodnog vremena, vernici i dalje sticu u manastir, kae otac Porfirije koji potrebu da se upravo u tom vremenu traga za sobom, svojom duhovnocu i duhovnocu svog naroda, objanjava ovako: Mi, pravoslavni hricani verujemo da je Bog ljubav i da u naem ivotu sve biva po njegovom promislu koji je i izraz te ljubavi. Zato, nezavisno od toga da li se nalazimo u okolnostima koje nam odgovaraju, ili u situaciji koja nije povoljna po nas - svoju sadanjicu prihvatamo kako dar Boji i kao zadatak. Uopteno uzevi, svima je poznato da su kod nas ljudi posle Drugog svetskog rata bili protiv crkve i vere u Boga. Kriza je pomogla mnogima da se od neverja okrenu crkvi i Bogu. Vladika jegarski kae da ga raduje to sve vie ljudi u crkvu danas dolazi da bi prepoznali lepotu ivota na osnovu duhovnih vrednosti. LJudi shvataju da crkva nije sistem pravila, neto to sputava slobodu, nego u njoj vide prostor pravog ivota, u svim njegovim oblastima. Pored duhovnog, u crkvi se afirmie i ono to je materijalno i to je covekova okolina, jer, covek je postavljen u svet kao svetenik koji neguje, odgaja i razvija sve to mu je dato. Samo onda kada prirodu blagodarno primamo kao dar Boji, necemo je bahato eksploatatorski zloupotrebljavati i vriti nasilje nad njom. Izvan ovakvih razmiljanja, ne moe se ni bolni, ekoloki problem valjano reiti. Ekologija, kao odnos prema svome ivotnom okruenju nije samo predmet prosvecenosti i morala, nego je, pre svega, primarni duhovni problem. Posetioci manastira Kovilj u velikom broju su mladi ljudi, u koje spada i rokenrol populacija - clanovi poznatih bendova i njihovi fanovi. Upravo o njihovoj kulturi, pre otprilike godinu dana u jednom drugom dnevnom listu, otac Porfirije je govorio kao

o neautenticnoj duhovnosti". U novinama je stajalo da rokenrol kao pokret i pogled na svet, kao svojevrsna religija, bio je i ostao atraktivan za mnoge mlade ljude, pre svega na Zapadu, u Evropi i Americi, a potom i kod nas. To je sasvim razumljivo. Gde god odsustvuje autenticna duhovnost, mesta nalazi nepotpuna, izvitoperena i lana". Iguman koviljskog manastira pojanjava: Sve zavisi od toga kako pristupamo rokenrolu. Ukoliko je rokenrol jedini pogled na svet, jedina duhovnost", koja pokriva sve sfere ivota, onda je on tetan, jer zadobija kvazireligijske dimenzije. Medutim, neko ko slua ili stvara rok muziku, ne znaci da ne moe biti hricanin. Ako je, pak, hricanin, i na onome to slua i na onome to stvara, bilo da je toga svestan ili ne, ostavlja svoj hricanski, Hristov pecat. Prema tome, nije ni sve to je u rokenrolu obavezno, samo po sebi zlo. Kada i ako u njemu ima dobra, to je onda od Boga, jer je svako dobro od Boga. Crkva to dobro onda prepoznaje kao svoju imovinu, kao svoje vlasnitvo. Anticki filosofi su govorili o spermatikos logosu", rasejanom smislu. Ako nita drugo, i kod pristalica rokenrola se cesto prepoznaje upravo cenja i nostalgija za smislom i ljubavlju." SNEZANA MILETIC, Glas javnosti