Briga o dui EPISKOP JEGARSKI PORFIRIJE Narod edan Boga Crkva je uvek iznova pod kritikom svojih starih

poznanika, iskusnih veterana politiki korektnog antiteizma. Samo, ponekad je na tapetu zbog premalo, a ponekad zbog previe aktivne uloge. Ponekad se od Crkve trai da se kloni svoga naroda, a ponekad da ga osuuje Pie: Maja Radoni Jedan je od mlaih vladika Srpske pravoslavne crkve, episkop istorijske Eparhije jegarske i iguman manastira Kovilj. Blag, smiren i dubokomislen, nesklon da tajnu ivota svodi na njene delie, naroito je omiljen meu mladima. Vladika Porfirije je opte uvaavan i dragocen sagovornik, kojeg s radou doekujemo na stranicama prvog broja Evrope NACIJA. Gubei orijentaciju u mnogim bitnim domenima, moderni ovek je zaboravio, izgleda, i stvarni smisao i prirodu Crkve? Najee ljudi ne razumeju prirodu Crkve i njenu ulogu u svetu. Tako neki smatraju da je Crkva svojevrsna Pandorina kutija ili centralni komitet koji moe i treba da daje odgovore na razliita socijalna, kulturna, nauna, drutvena, nacionalna, politika i slina pitanja ovekovog ivota. Drugi bi hteli da se Crkva bavi iskljuivo takozvanim duhovnim i metafizikim problemima. Crkva, meutim, oveka posmatra kao linost, a to znai da vodi brigu o celovitom oveku, i o njegovoj dui i o njegovom telu. Brine se za oveka u vremenu i u venosti. Otuda za Crkvu ne postoji nezdrava, vetaka podela na sakralnu i profanu sferu ivota. I kada se bavi pitanjima obine, materijalne svakodnevice ovek ne naputa svoj pogled na svet, svoju veru, nego dela u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima za koje se opredeljuje. Zato s punim pravom moemo rei da se u svakom delu, u svakoj rei i u svakom pokretu, kroz uspeh i neuspeh, u radosti i u tugi, u svakom damaru ovekovom vidi i njegova vera. Sve to ovek ima i to ini treba da nosi na sebi svojevrsni duhovni peat, ima ansu da dobije veni smisao i identitet. Uostalom, Crkva postoji zato to je ovek neutoljivo gladan i edan venosti i zato to postoji istorijska realnost smrti, koja kroz bioloki prestanak ivota predstavlja i brutalno, tragino ieznue onih koje volimo. Ulaskom u Crkvu Hristovu ovek ovde i sada dobija mogunost da uestvuje u pobedi nad smru, dobija mogunost da spozna da je stvoren za veni ivot i to kao bie radosti i ljubavi. Drugim reima, ima ansu da ne proglasi sporedne razloge postojanja kao primarne. Dostojevski je govorio da mediokriteti sekundarne razloge postojanja, kao to su uspeh u poslu, bogatstvo, zdravlje, slava, harmonina porodica... proglaavaju za primarne, dok ozbiljni i odgovorni ljudi, makar i sve imali, ne mogu biti radosni dokle god ne razree problem smrti. Crkva nam daruje primarni smisao i razlog postojanja, a to je pobeda nad smru i vena zajednica ljubavi sa Bogom i blinjim. Intenzitet i mera delovanja Crkve na socijalnom, nacionalnom, kulturnom,

politikom... planu zavisi, u jednoj sredini, od stava prema ovoj sutinskoj odrednici Crkve kao bogooveanske ustanove u svetu. Pri tom, uvek treba imati na umu da Crkvu ne sainjavaju samo svetena lica nego svi oni koji su krteni i koji se izraavaju kao vernici. U Srbiji je to, kako nam ukazuju ankete, gotovo 90 odsto stanovnitva. NAE NEMOI I SILA BOJA Srpska pravoslavna crkva proteklih godina je, uz Vojsku, bila institucija kojoj narod najvie veruje. U procesu deinstitucionalizacije Srbije, koji lii na specijalni rat, ugled Vojske je tokom prole godine, za samo nekoliko meseci intenzivne kampanje, drastino srozan.Sudei po mnogim znacima i pojavama, sada je na red dola Crkva? Od samoga svoga postanka Crkva se nalazi na krstu. Uz retke istorijske izuzetke, ona je, sa manje ili vie mrnje proganjana. ak i onda kada bi nailazili naizgled mirni periodi za Crkvu, sile ovoga sveta su nastojale da je, koliko god je to mogue, kontroliu. Ovde, meutim, treba naglasiti dve istine: Prvo, radost i mir su unutarnje kategorije ovekovog bia, koje ne zavise pre svega od spoljanjih okolnosti. Radost je plod dvojedine ljubavi prema Bogu i prema blinjem. Nezavisno od okolnosti u kojima ivimo, ako bezuslovno volimo oca, majku, brata, sestru ili prijatelja, i ako znamo da oni vole nas, mi emo biti radosni. S druge strane, moemo da imamo i kristalni dvorac, ali ako smo lieni ljubavi, taj e nam dvorac vrlo brzo postati najmranija tamnica i pakao. Drugo, apostol Pavle kae da se u nemoima naim sila Boja pokazuje. Zaista, spolja gledano, Crkva je slaba i nemona. Ona nikada nije raspolagala, pa ni danas ne raspolae sredstvima pomou kojih bi mogla bilo kome da se nametne. Uzmimo samo medije, televiziju i radio. Crkva danas nema mogunost slobodnog pristupa medijima. O njoj uglavnom govore oni koji nisu iz Crkve, a vernici tek ponekad imaju ansu da sami o sebi i o svojoj veri poneto svedoe. Pa ipak, narod, hvala Bogu, ne samo da ima poverenja u Crkvu, nego, vie od toga, Crkvu doivljava kao svoj duhovni prostor i kao svoj dom. U Crkvi, dakle, postoji paradoks, da ba onda kada izgleda da ona propada, da je sve izgubljeno, iz pepela se silom Bojom, a ne naom zaslugom, raa nova snaga i novi ivot. Neki elementi anticrkvene kampanje kao da su nadahnuti mrnjom, poput emisije Zato se u Crkvi apue na B92 ? Evidentno je da i danas kod nas postoji netrpeljivost u odnosu na Crkvu. Siguran sam da se radi o pojedincima, a ne o organizovanim kampanjama. To su uglavnom ljudi koji su jo uvek optereeni konceptom marksistiko-lenjinistikog pogleda na svet. A u retorici marksizma i iz njega proisteklog komunistikog ateizma Crkva je opijum za narod, deo stalea eksploatatora radnike klase, servis svekolike reakcije... I zato je u drutvima otvorenog borbenog ateizma Crkva po pravilu na meti bespotednih kritiara iz redova takozvane potene inteligencije (u funkciji uvara postojeeg poretka i vesnika nekog besklasnog, toboe idealnog drutva).

I posle pada komunizma, posle otvaranja naeg drutva prema razliitim ideolokim i politikim opcijama, ostao je na snazi, kod nekih ljudi, ovaj prigodni, bogoboraki renik samo sada adekvatno presvuen i transformisan, umekan i prikriven. Razlika je samo u tome to su nekadanji gonitelji Crkve neskriveno i brutalno projavljivali svoje neprijateljstvo, a ovi savremeni se pozivaju na demokratske principe i evropske tokove. NOVI DIZAJN GONITEQA Tako, pria o odvajanju drave i Crkve ovde kod nas, u njihovom reniku (a posle svega), ima drugaiji ukus nego na Zapadu. Isto kao i ideja sekularnog drutva, uloge Crkve u drutvu, uvoenja veronauke... Sve to oni izgovaraju i domiljaju na ve izgraenim temeljima, kao novi in u uvebanoj praksi izvrgavanja Crkve ruglu. Kao finalni udarac koji treba da konano zavri odavno postojee procese. Otuda i svi ti zahtevi za spreavanjem svakog ozbiljnijeg angamana Crkve; otuda ovakav i ovoliki otpor Crkvi, njenom mestu i ulozi. I zato od Crkve esto trae povlaenje u kulu od slonovae, izolaciju, neuestvovanje... a, na drugoj strani apsolutno uee, stav o svemu to se dogaa, sve do suenja (nedoraslom, necivilizovanom, grenom) narodu. Delovala premalo ili previe, Crkva je, dakle, uvek iznova pod kritikom svojih starih poznanika, iskusnih veterana politiki korektnog antiteizma. Samo, ponekad je na tapetu zbog premalo, a ponekad zbog previe aktivne uloge. Ponekad se od Crkve trai da se kloni svoga naroda, a ponekad da ga osuuje. Stoga i razlika u retorici kritiara: od onog da Crkva ponovo die glavu, opet galami, zloupotrebljava svoju ulogu... pa do onog da nije osudila, digla svoj glas, prekinula sa praksom, da se nije ogradila od... Ali, i u jednom i u drugom sluaju, Crkva je ili uradila neto to ne treba, ili nije uradila neto to treba. Po potrebi, od sluaja do sluaja. U ovakvoj viziji, Crkva je uvek shvaena kao nekakav talac ateistiki svesnog dela drutva ne da bi bila odvojena od drave, ve servilno podreena dravi. Ili da bi se sklanjala od drave, ili da bi joj sluila. Primera radi, pozivajui na uzbunu nai prosvetitelji govore da se ovde sprovodi klerikalizacija drutva, samo zbog toga to neki politiari ili javne linosti, izraavajui svoju versku opredeljenost, celivaju Patrijarhu ili svetenicima ruku. Voleo bih da objasne sebi injenicu da u Americi kao i u veini demokratskih zemalja Evrope predsednici drava stupaju na dunost kroz crkveni in, polaganjem zakletve nad Jevaneljem. Ili, ta bi rekli za neke skandinavske zemlje i Englesku gde su u istoj linosti spojeni poglavar drave i poglavar Crkve. Domai kritizeri Crkve, po svoj prilici, nisu za demokratiju. Naprotiv, njima demokratija smeta, smeta im sloboda to ateizam nije zvanina religija i to napokon i u naoj zemlji, i pored mnotva tekoa, svako moe slobodno da veruje u Boga. EPISKOPI SLOBODNI I RAZLIITI QUDI Naalost, ovi nesrenici u sutini i ne napadaju Crkvu, nego svoju pretpostavku i ideoloku projekciju Crkve, jer na Crkvu uvek gledaju u politikom kljuu i kontekstu. Kao da je Crkva nekakva partija, a ne slobodna (duhovna, bogotraiteljska) zajednica. Ne znaju da je znaenje rei Crkva celina, a pojam partija dolazi od latinske rei pars, to znai deo (pare), to ukazuje na podelu. Ne moe se Crkva

svesti na deo, na bilo koju partiju. Celina je iznad dela ona obuhvata sve delove. Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvim kakav on jeste, ne da bi ga osuivala i kritikovala, nego da bi teila i ukazala na mogunost preobraaja i uzrastanja ka savrenstvu. Iz svega sledi da je deo nae moderne potene i nepogreive inteligencije zamenio teze, pa je besmisleno braniti se od njenog udvojenog, dvoglasnog napada. to god da se odgovori nikada nije po meri kritiara. Jer, iza njihovog stava stoje, ujedinjeni: mrnja i neznanje. Zaista, ne znaju ta rade, neka ih Bog pomiluje. U specijalnom ratu glasinama, neprestano se poslednjih meseci sugerie da u vrhu Crkve postoji tihi rasceppotpuno suprotna gledanja na temeljna pitanja naroda, to je naroito intenzivirano nakon posete delegacije SPC SAD i potonjeg javnog istupanja nekih vladika. ta je istina? Glasine o tihom rascepu u vrhu nae Crkve nisu tane. One su ili plod neznanja i neobavetenosti ili, moda, i plod zlih namera. Sabor nae Crkve ine episkopi, koji su slobodni i razliiti ljudi, a ne klonovi ili unificirani, neslobodni roboti. Ono u emu su svi jedinstveni i jednoduni jeste pravoslavna vera i pripadanje pravoslavnoj crkvi. to se, pak, tie naina organizovanja ivota, kao i odnosa prema aktuelnim pojavama na razliitim poljima nae svakodnevice, prirodno, postoje razlike, a ponekad i potuno suprotna gledanja. To ni u kom sluaju ne umanjuje i ne ugroava jedinstvo. Naprotiv, bogatstvo razlika otvara mogunost za konstruktivan dijalog u zajednici ljubavi. Razlike ove vrste, uostalom, javljaju se od samih poetaka Crkve. Susreemo ih ve meu apostolima, a sastavni su deo istorijske dinamike hoda Crkve kroz sve vekove. Po potrebi, meu episkopima danas postoji neformalna, spontana komunikacija i razmena iskustava i ideja. Pored toga, svi episkopi i redovno se dva puta godinje sastaju na saborima u Patrijariji u Beogradu, izmeu ostalog, i zato da bi razliite stavove u vezi sa vitalnim pitanjima ivota Crkve usaglasili kroz dijalog; da bi doli do zajednikih, sabornih reenja koja su u datom momentu najbolja za Crkvu i njenu misiju u svetu. Prema tome, suprotna miljenja nemaju za cilj da poraze i u polemici eliminiu drugoga (blinjega), nego su bratoljubiva, brina borba za sabrata i nastojanje da se blagim reima ispotuje linost, ali i vrstim argumentima pokae korist ili teta neijeg stava, po pojedinca i zajednicu. Pri tom, uvek smo svesni da sabor episkopa nije skup nepogreivih individua, nego zajednica linosti koje imaju i svoje vrline i svoje mane, ali se trude da, po daru Bojem, odgovorno, kroz mnoge tekoe i iskuenja vode kormilo Crkve putem spasenja. KONTINUITET POLITIKE DEMONOLOGIJE SPC, kao nesumnjivi duhovni stoer svog naroda kroz vekove, danas dobija zamerke da se suvie mea u politiku, a sa druge strane, istovremeno, da suvie esto proputa da se izjasni o sudbinski vanim pitanjima za opstanak naroda i drave. Kakav je Va stav o tome? Ovo je veoma vano i bar isto toliko aktuelno pitanje, na koje nije lako odgovoriti. Pre svega zbog sveopte politizacije naih ivota u poslednjih ezdeset godina. Zbog toga to je u ovom periodu nae istorijske sudbine sve sluilo kao ideoloka moneta za potkusurivanje, kao deo sveopte politike borbe za odranje ili ruenje vlasti.

Sve je tumaeno kao crno ili kao belo, pozitivno ili negativno, u korak sa progresom, istinom, pravdom, interesima naroda ili protiv toga. U ovoj politikoj demonologiji uvek se traio neki (najee skriveni, dobro zakamuflirani) unutranji neprijatelj, reakcionar, ruitelj sistema i poretka. I poto bi se krivac svaki put uredno pronaao, demaskirao i kaznio onda bi se svi ostali, svi oni koji nisu krivi, jo jae ujedinili oko vrednosti i ideja koje su, eto, preivele jo jedan podmukli napad neprijatelja. Na toj matrici (pronalaenja i odricanja) odvijao se itav spoljanji ivot biveg reima. Na ovakvom principu neprestanog dokazivanja drutveno-politike podobnosti zasnovana je itava retorika sistema koji je vie od pola veka odreivao ritam naih ivota: od osnovne kole do fakulteta, od kolevke pa do groba, suoavali smo se sa ovim polit-komesarskim, banalizujuim pristupom tajni ivota. I to je ona polazna taka sa koje se obavezno mora krenuti u potrebi za pravim odgovorom na zamerke koje dobija Crkva. I u toj istoj taki se odjednom spajaju sve prividne razliitosti i jedne i druge vrste primedbi. Jer, i primedba da se Crkva suvie mea u politiku, i primedba da suvie esto proputa da se izjasni o sudbinski vanim pitanjima za opstanak naroda i drave potiu sa istog izvora i imaju isto istorijsko i duhovno poreklo. Wihova slinost je upravo u zajednikom pojednostavljivanju itavog ivota na sferu politike, na politiko. Jedni se ale da je Crkva suvie u politici, drugi kritikuju njeno odsusutvo iz politike ali je i jedni i drugi gledaju iz politike perspektive, iz slinog pogleda na svet. IVOT NIJE SAMO POLITIKA Sutina je u tome da ivot, jednostavno, nije samo politika. I, takoe, da opstanak naroda i drave nisu iskljuivo u domenu politike. to, naravno, ne porie znaaj politike, kako za linost pojedinca, tako i za linost naroda ve profilie ovaj znaaj, ograniava ga, daje mu relativni okvir, postavlja ga u opti horizont nae sudbine. I nije cilj Crkve da postane politika partija i da izae na trgove i ulice, ali, isto tako, ona ne moe i nee da bei od realnog ivota, niti da se sklanja pred silom drave i zahtevima potene (itaj: ateistike) inteligencije. I u jednom i u drugom ovakvom putu krije se isti poraz, isti pad, ista nemo. Isti bezizlaz. Reenje je u neem treem, drugaijem. U prihvatanju duboke tajne ivota, njegove enigmatine sloenosti. U odbijanju gotovih reenja i unapred zadatih matrica. U akciji prevazilaenja svih lanih podela i olakih odgovora na teka pitanja. U linom primeru i spremnosti na suoavanje sa zlom. U bogotraiteljskoj veri u spasonosnu mo pokajanja, u zajednicu u Hristu, u silu linog i zajednikog (sabornog) preobraenja. Reenje je, sigurno, u pravilnom razumevanju meuodnosa politike i drutva, onih ideolokih (artificijelnih) i onih istinskih (organskih) reenja. I u shvatanju da Crkva nije i ne sme biti ograniena samo na oltar ili pripratu hrama. Reenje je uvek konkretno i zbog toga uvek razliito. Jer kao to nema pravog odgovora bez pravog pitanja tako nema ni konkretnog reenja bez konkretnog problema. Problema na koji se mora uvek iznova, uvek drugaije, uvek konkretno odgovoriti.

CRKVA UVEK SAVREMENA Neki dobronamerni analitiari primeuju da Crkva nije metodologiju svog nastupa dovoljno prilagodila oveku postmodernog doba, te zbog toga u poneemu deluje anahrono i nepotrebno gubi komunikaciju sa mladom urbanom generacijom. Da li zbog toga Crkva treba da se modernizuje? Idite i nauite sve narode krtavajui ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uei ih da dre sve to sam vam zapovijedio; i evo, ja sam s vama u sve dane do svretka vijeka. Amin. To su rei koje je Gospod uputio apostolima svojim. To su rei koje su upuene Crkvi u svim vremenima. Naa Crkva je misionarska. Ona je duna da propoveda. Tu, meutim, treba biti oprezan. Treba se uvati svakovrsnog propagandizma i ideologizacije. Crkva je pozvana da svedoi Blagu Vest o odlunom meanju Boga u povest oveansku radi spasenja od greha i od smrti. Ovo svedoenje se ne svodi samo na verbalnu propoved, nego pre svega na ivo svedoenje svakog hrianina svojim linim primerom kao najgromoglasnijom propoveu i najuverljivijim dokazom da Bog voli oveka i da je ovek pozvan da voli Boga. Koliko smo mi, savremeni hriani, kao Crkva u tome uspeli ne mogu da procenim. Jedno je sigurno: mladi se vraaju Crkvi; Crkva je duna da im izae u susret, a da pri tom sama ne bude povedena duhom vremena u smislu modernizacije koja menja samu sutinu vere, kao to je to sluaj sa nekim drugim hrianskim zajednicama, jer Hristos je isti, jue i danas i u vekove! Ne treba Crkva da se menja; ona treba silom i blagodau Bojom da menja i preobraava ovaj svet u Carstvo Boje, koje nije od ovog sveta. S druge strane, prihvatajui u naruje one koji joj dolaze i izlazei iz sebe u susret drutvu Crkva mora da govori jezikom koji je razumljiv i blizak onima kojima se obraa. Ne moe govoriti jezikom kojim se obraala ljudima u prolim vekovima, jer Crkva je uvek savremena. Pozvana je da daje odgovore na pitanja i izazove svakog vremena. Zato se u zavisnosti od epohe i civilizacijskog stupnja menjaju naini obraanja, ali su poruka i duh uvek isti. Ugledajmo se na apostola Pavla koji kae: Svima sam bio sve, da kako god neke spasem. Vi nemate komunikacijski problem sa mladom generacijom: oko manastira Kovilj okuplja se veliki broj ljudi, a urbana mlade, ini se, prednjai. ime ih sabirate oko tog sredita? To bi trebalo pitati one koji u na manastir dolaze. Znam samo da sve biva spontano. Ipak, ini mi se da i geografski poloaj manastira doprinosi da nam dolazi veliki broj ljudi u posetu. Naime, manastir se nalazi izmeu dva velika grada Beograda i Novog Sada, a vrlo je blizu autoputu, tako da se do nas veoma lako i jednostavno stie. Narod je, pritom, edan i gladan Boga. edan je duhovne rei i gladan utehe i smisla. Najvea uteha, vrhovni smisao je Bog. Tu treba traiti odgovor na pitanje: zato danas, naroito mladi, poseuju svetinje uopte, pa eto i nae skromno bratstvo. Veliki boks PRAVOSLAVNI AZIL ZA NARKOMANE Qubav koja isceljuje

Pri manastiru Kovilj deluje i svojevrsni azil za mlade narkomane, koje prihvatate, leite, vraate u ivot. Kakva su vaa duhovnika iskustva u vezi sa tim? Narkomanija, moda zvui udno, otkriva neutoljivu i neugasivu metafiziku e ovekovu za smislom i ljubavlju. Jedino Bog moe da zadovolji i ispuni ovu potrebu. Bez Boga, kod narkomana se vie nego kod drugih vidi oseaj usamljenosti i praznine. A, ako ovek ne nae Boga, on posee za razliitim surogatima kojima pokuava da zameni autentini smisao. Surogati su, meutim, samo neka vrsta medikamenata koji na jedan krai ili dui period mogu da prikriju prazninu. Droga je svakako jedan od najpogubnijih i najvarljivijih surogata. Stoga, kad neko postane narkoman, to je vidljivi znak da on nema samo psiholoki, nego i duboki duhovni problem. Naalost, iskreno govorei, narkomanima se kod nas malo ko ozbiljno i s ljubavlju bavi. Oni su uglavnom prezreni. Jedini nain da im se pomogne jeste spremnost da se s velikom panjom i saoseanjem oslukuju njihove due, egzistencijalni bolovi i duboki vapaj za smislom, a to znai da im se prui bezuslovna, jevanelska, hristolika ljubav. Glosa 1 U delu javnosti postoji sklonost ka pojednostavljivanju itavog ivota na sferu politike, na politiko. Jedni se ale da je Crkva suvie u politici, drugi kritikuju njeno odsusustvo iz politike ali je i jedni i drugi gledaju iz politike perspektive, iz slinog pogleda na svet. Sutina je u tome da ivot, jednostavno, nije samo politika. I, takoe, da opstanak naroda i drave nisu iskljuivo u domenu politike Glosa 2 Glasine o tihom rascepu u vrhu nae Crkve nisu tane. One su ili plod neznanja i neobavetenosti, moda zlih namera. Sabor nae Crkve ine episkopi, koji su slobodni i razliiti ljudi, a ne klonovi ili unificirani, neslobodni roboti. Ono u emu su svi jedinstveni i jednoduni jeste pravoslavna vera i pripadanje pravoslavnoj crkvi Glosa 3 Sabor episkopa nije skup nepogreivih individua, nego zajednica linosti koje imaju i svoje vrline i svoje mane, ali se trude da, po daru Bojem, odgovorno, kroz mnoge tekoe i iskuenja vode kormilo Crkve putem spasenja. Suprotna miljenja nemaju za cilj da poraze i u polemici eliminiu drugoga (blinjega), nego su bratoljubiva, brina borba za sabrata i nastojanje da se blagim reima ispotuje linost, ali i vrstim argumentima pokae korist ili teta neijeg stava, po pojedinca i zajednicu Glosa 4 O Crkvi uglavnom govore oni koji nisu iz Crkve, a vernici tek ponekad imaju ansu da sami o sebi i o svojoj veri poneto svedoe. Pa ipak, narod, hvala Bogu, ne samo da ima poverenja u Crkvu, nego, vie od toga, Crkvu doivljava kao svoj duhovni prostor i kao svoj dom. U Crkvi, dakle, postoji paradoks, da ba onda kada izgleda da

ona propada, da je sve izgubljeno, iz pepela se silom Bojom, a ne naom zaslugom, raa nova snaga i novi ivot Glosa 5 Znaenje rei Crkva je celina, a pojam partija dolazi od latinske rei pars, to znai deo (pare) i ukazuje na podelu. Ne moe se Crkva svesti na deo, na bilo koju partiju. Celina je iznad dela ona obuhvata sve delove. Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvim kakav on jeste, ne da bi ga osuivala i kritikovala, nego da bi teila i ukazala na mogunost preobraaja i uzrastanja ka savrenstvu. asopis EVROPA NACIJA