Milenko Pei Boini intervju: Episkop jegarski Porfirije (Peri) Ljubav iznad profita Savremena tehnika civilizacija e moda

reiti problem gladi, ali moramo da znamo da glad stomaka nije jedina glad oveka Roenje Hristovo najvia je radost hrianske vere, ali i najvea tajna i najvee udo u istoriji sveta. Da je Bog stvorio svet moemo razumeti. Da Bog, meutim, postaje ono to po prirodi nije, to je najneshvatljivija stvar, ali i najsilnija projava ljubavi. Svojim roenjem u telu kao da Hristos gromoglasno poruuje oveku: Ma koliko se ti udaljio od mene, ma koliko ti beao, ja sam uvek sa tobom i uz tebe, kae Njegovo preosvetenstvo episkop jegarski Porfirije (Peri), stareina manastira Kovilj u boinom razgovoru za Politiku. Da li dananji hrianin, rastrzan svakodnevnim problemima, zaboravlja da je Bog na njegovoj strani? ovek dananjice nije svestan da je Bog uvek sa nama zbog toga to je uronjen u sivilo svakodnevice, gde se masa solipsistikih individua dodiruje samo u interesnoj sferi. Re je o otuenom oveku. Ali, treba da znamo da ovek nije ono to on jeste; on tek treba da bude ono to jeste. injenica je da je smrt Boga, koju je objavio Nie, u ljudskim umovima uinila svoje. Proces sekularizacije je uinio da ivimo u jednom svetu gde su mnogi bez nade. Setimo se Beketa, Joneska, Kafke i drugih protagonista beznadenosti i oaja. Spomenimo i injenicu koju je Adorno oznaio kratkom sentencom koja glasi: Posle holokausta pesnitvu je odzvonilo. Dvadeseti vek prepun razliitih ideologija i izama nije utolio glad ljudsku nego je proizveo jo vie zla koje povran ovek vidi kao odsustvo Boga. Bog i jeste veno odsutna prisutnost. Tragediju oveanstva moemo da samemo u rei pesnika Psaltira: Boe moj, Boe moj, zato si me ostavio. To su rei i samog Spasitelja na krstu. To su rei i svih nas, ako uzmemo krst svoj i krenemo za Hristom. To je prosto ljudska situacija koju ne moemo svesti na nivo bogostavljenosti. Starozavetni Jov je posle uasnih iskuenja i stradanja rekao: Znam da je iv moj otkupitelj i da u u telu svom videti Boga. Iza stradanja i iskuenja kroz koje ovek prolazi kroje se ukus ivota i smisla ljudske egzistencije. Bog je doao u ovaj svet ne da spase neki deli ili razlomak ljudskog bia, neki lep san oveanstva, ve da spase oveka u njegovoj celokupnosti. Jo je u nekom antikom proroitu pisalo: Zvan ili nezvan, Bog je prisutan. ini se da u dananjem nemilosrdnom procesu globalizacije koji melje svet ima malo mesta za globalnu civilizaciju ljubavi koju propoveda Jevanelje i Hristova crkva? Ja sam jo ranije evro-ameriku, zapadnu civilizaciju imenovao civilizacijom uspeha, a pravoslavnu civilizaciju, civilizacijom ljubavi. A, kao to kae apostol

Pavle, ljubav ne trai svoje. Ona je trpeljiva, ona se nada, ona veruje. Ne trai neki vidljivi, fascinantan uspeh u svetu, jer je po svojoj prirodi snishodea. Ona nije carstvo od ovoga sveta, ali je lepa i moe da doivi sudbinu koju znamo iz bajke o Pepeljugi. To je ona nevesta koju na enik Hristos hoe, s kojom emo ui u veitu zajednicu Boga i oveka. Nije ni u globalizaciji sve loe. Ali, mi se plaimo da se ona ne razvija nautrb siromanih, da ne nosi sobom marginalizaciju duhovnih vrednosti i samog oveka. Zar nije straan naslov knjige Noama omskog, Profit iznad ljudi. Danas je profit taj entitet koji depersonalizuje oveka. Savremena tehnika civilizacija e moda reiti problem gladi, ali moramo da znamo da glad stomaka nije jedina glad oveka. Ne ivi ovek samo o hlebu, ve o svakoj rei koja izlazi iz usta Bojih. Samo poredak koji obuhvata bogatstvo razliitosti jeste vredan potovanja. Svaka ljudska linost, a i narod kao kolektivna linost jesu unikat kosmosa i neizbrisiv trag Bojeg promiljanja o svetu i o oveku. esto zameraju Pravoslavnoj crkvi da vie voli da se uplie u visoku politiku nego da pomae malim konkretnim ljudima u nevolji. To nije tano! Re je o nama odve poznatoj i dobro uvebanoj praksi izvrgavanja Crkve ruglu, ili o istovremenom nerazumevanju prirode Crkve i zloj volji, koja ponekad ide do nesavladive mrnje u odnosu na sve koji u Boga veruju. Sline kritike upuuju jo i oni izopaeni, antihumani umovi koji pod politikom ne podrazumevaju sveoptu brigu o materijalnom i duhovnom dobru i interesu svih ljudi, nego beskrupuloznu, meustranaku borbu, koja ima samo jedan sveti cilj, a to je po svaku cenu osvajanje vlasti. Za Aristotela, meutim, politika jeste briga za javni ivot u svim njegovim sferama. To je briga svih o optem dobru. Stoga on i kae da se samo idiot ne bavi politikom. Ko to moe da preotme monopol na brigu o javnim dobrima; monopol na bilo koje pravo? Monopolisti, vlasnici istine, iskusni veterani politiki korektnog ateizma, bogoborci i veto umekani, prikriveni i demokratskom maskom presvueni antidemokrate i totalitaristi i posle pada komunizma ne mire sa sa injenicom da je vreme jednoumlja i totalitarizma, Bogu hvala, iza nas. Nekad bilo ne ponovilo se! Crkva se ne uplie u visoku politiku s namerom da vri svetsku vlast. Za razliku od bilo koje partije, koja je samo jedan deo drutva Crkva je celina, sabor i iznad partija. Ona obuhvata sve delove, pa i ljude koji su lanovi razliitih stranaka, kao i one koje ne pripadaju nijednoj partiji. Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvima kakav on jeste da bi ga teila i davala nadu. Zar pouavani Jevaneljem i iskustvom svetih nemamo ta da kaemo na pitanja socijalne nepravde, porasta kriminaliteta, nasilja u porodici, umnoavanja bolesti zavisnosti, irenja ekoloke katastrofe, mogunosti manipulacija u bioetici... i svih drugih izazova koje moderno drutvo, utemeljeno na idealu progresa i neobuzdane potronje, proizvodi? Naravno da je u centru panje mali ovek. Petnaest godina unazad Crkva je uestvovala u zbrinjavanju stotina hiljada izbeglica, obezbedila stotinama mladih kolovanje, mnogima omoguila leenje... Rimokatolika crkva je pre dve godine usvojila socijalno uenje kao podsticaj hrianskoj delatnosti i sekularizovanom drutvu. Da li je i Pravoslavnoj crkvi

potreban takav dokument, budui da se moe uti da SPC nema jasan stav o pojedinim drutvenim pitanjima. Iako pravoslavne crkve, izuzev Ruske, nemaju artikulisan stav u vezi sa socijalnim pitanjima u formi posebnog uenja, briga Crkve za svet i oveka je neto to izvire iz njene prirode. Tu nema sutinskih razlika izmeu pravoslavnih i rimokatolika. Od najranijih vremena u Crkvi imamo velianstvene primere izraza organizovane hrianske brige i ljubavi za blinjeg. Setimo se svetog Vasilija Velikog i bolnice i sirotita koje je organizovao, setimo se svetog Jovana Zlatoustog i njegovog svestranog angaovanja na polju konkretne pomoi vernima, ili naega Svetoga Save i njegovog sveukupnog socijalnog rada. Setimo se i svetog vladike Nikolaja koji osniva domove za siroad, pogledajmo Pravoslavnu crkvu u Grkoj koja nije pretrpela komunistika nasilja i uoiemo razgranatu i raznovrsnu socijalnu delatnost... Danas ni izdaleka nismo zadovoljni onim to crkva ini na socijalnom planu. Ne zaboravimo, meutim, da je naa crkva posle Drugog svetskog rata opljakana i osakaena, da je sve oteto i da se vie od pola veka bori za goli opstanak i preivljavanje. Danas se vie govori o potrebi liturgijske obnove koju malo ljudi u potpunosti razume. Da li je re samo o pokretu za obnovu drevnog liturgijskog predanja i pozivu na esto prieivanje vernika ili o neem drugom? Statistike pokazuju da veina naeg naroda pripada Pravoslavnoj crkvi. Mali je procenat, meutim, onih koji u potpunosti poznaju svoju veru i redovno uestvuju u liturgijskom ivotu Crkve. Najee, pobonost se izraava kroz dranje porodine slave i poseivanje hrama o Boiu i Vaskrsu i moda jo jednonedeljnim postom uoi ovih praznika. S obzirom na nau, ne tako davnu bezbonu, ideoloki anticrkvenu prolost, moramo razumeti ovu tradicionalno-obiajnu crkvenost, ali to nije dovoljno, to nije sve. Vera u Boga nije tek racionalno uverenje u postojanje nekakve vie sile, pogotovo nije folklor, vera je ivot koji podrazumeva zajednicu sa Bogom i potpuno predavanje sebe Bogu. Ne samo kada smo u hramu Bojem, nego i kada se bavimo pitanjima obine svakodnevice, mi ne naputamo svoj pogled na svet. Ako smo doista verni Bogu onda se naa vera vidi u svakom naem postupku i svakoj rei, u svakom pokretu. Liturgijska i duhovna obnova u naem narodu jeste imperativ vere i traginog vremena u kome ivimo. Bez liturgijske obnove nije mogua ni jedna druga sutinska obnova: ni kulturna, ni nacionalna, ni dravna... Duhovni identitet i samosvest jesu temelj na kome se zida svaki drugi identitet. Samo u liturgiji doivljavamo konkretnu krstoliku ljubav, prema Bogu i prema blinjima. Tu postajemo svesni sebe, ali prepoznajemo i neprocenjivu vrednost svakog drugog, kao naeg bogolikog brata. Stoga liturgijska obnova predstavlja neophodnost, a ona znai od obiajnog vernika postati aktivan uesnik u ivotu Crkve.

[objavljeno: 06.01.2007.]