Svebor Midid Jugoslovenski drangularijum

Da nisam reagovao na tekst Muharema Bazdulja, ne bih ni doznao da je jedan program Muzeja savremene umetnosti izazvao takvu panju beogradske arije. Bazdulj ga je, na primer, zveknuo ved u naslov svog odgovora: "Kursadije iz Muzeja savremene umetnosti". No, dobro, ako se o mom tekstu ne moe pisati bez pljuckanja na taj zagonetni kurs, nema razloga da potpuno ne rasvetlim taj mrani predmet sprdnje. Re je o obrazovnom programu "Kultura i umetnost u socijalistikoj Jugoslaviji", koji se bavio jugoslovenskom likovnom umetnodu, filmom, dizajnom, popularnom i potroakom kulturom i sl. u periodu 19451991. Predavanja su drali Jasna Dragovid Soso, Ivan olovid, Dejan Jovid, Vladimir Unkovski Korica, Mirjana Bogdanovid, Andrea Matoevid, Radina Vuetid, Dejan Krid, Borut Vild, Neboja Jovanovid, da spomenem samo neke. Ukratko, re je o autorima koji u razliitim disciplinama, ali i interdisciplinarnim okvirima, istrauju Jugoslaviju, po pravilu se suprostavljajudi danas dominantnim trendovima koji tu zemlju slikaju ili kao omot neke Kraove okolade, ili pak kao totalitarni kazamat. To to Bazdulj na moju kritiku njegovih teza o Jugoslaviji reaguje tako to niani ovaj kurs o jugoslovenskoj prolosti ne izgleda mi sluajno. Rekao bih da je to posledica toga to se kursistiki pristup Jugoslaviji i njegov pristup korenito razlikuju. Tu razliku ilustrujeved sam njegov tekst. Kao u stanu kakvog opsesivca koji sakuplja sve i svata, tu su na hrpi Nobel, Kusturica, Andrid, tulid, Pankrti, enoa, Ribar, Ujevid, Prpa, Crnjanski, Pilsudski, SitonVotson, Ataturk, Zogu, Dubran, Kenedi i Berlin (grad, ne filozof).Kao hoarder koji se breca kad mu neko dira kolekciju, Bazdulj ne podnosi da njegove lutkice neko zagleda, udi se njihovim kombinacijama, i pokuava da ih stavi u neki kontekst. Primetite li da Crnjanski i Krlea ba i ne pripadaju istoj seriji(iz razloga poznatih svima koji su itali njihovu polemiku), odmah ste krivi za nekakvo kurvinsko vritanje. Jer, ako je Bazdulj te dve lutkice stavio u kutiju s natpisom Frajeri (u kojoj su i Ujevid i tulid, moda i Ki i Kusturica?), stvar je svrena i neopoziva, a logika koja ih je tu ugurala neupitna. Na drugoj strani, njemu omraeni kurs je stvarno voen drugim principima: kritikom analizom koja istrauje i preispitujeJugoslaviju i prie o njoj. Zaista, na tom kursu su mnoge kutije ispraenjene, njihov sadraj pretresen, prerasporeen na nove naine, u novom svetlu Kao da sama mogudnost tog pretresanja tera Bazdulja da se ostrvi na kursadijstvo. Pritom su sva sredstva dozvoljena. Kao, recimo,potkazivaka revnost s kojom nas usputno obavetava da, eto, neki leviari poriu Krleino jugoslovenstvo (postoje li ti ljudi zaista?). U svom glavnom falsifikatu,Bazdulj mi podmede da tvrdim kako izmeu prve i druge Jugoslavije nema kontinuiteta. Naravno, nigde to nisam ustvrdio. Moja teza nije da izmeu dve Jugoslavije nije bilo kontinuiteta, nego da je bilo sutinske razlike. Kontinuiteta je bilo i izmeu Francuske Luja XVI i one

posle revolucije, ali redi da su one ista stvar znai promaiti samu revolucionarnu promenu. I u sluaju Jugoslavije ba je socijalistika revolucija znaila autentini istorijski lom. Kako je taj lom izgledao? Dejan Jovid, jedan od kursadija, pie u knjizi Jugoslavija drava koja je odumrla: "Nova Jugoslavija formirana je na obedanju da de biti potpuno, tj. revolucionarno drukija od prethodne i u socijalnom i u nacionalnom pitanju. Po mnogoemu, ona je trebalo biti mirror image onoga to je bila predratna Jugoslavija. Ako je predratna Jugoslavija favorizovala Srbe na raun ostalih jugoslavenskih naroda, onda nova Jugoslavija mora unaprijediti etniki status malih naroda, kako bi postali jednaki Srbima... Neki narodi priznati su prvi put i odmah postali jednakopravni drugima, od ranije priznatim, narodima. Primjer za to su Makedonci, koji ne samo da su u socijalistikoj Jugoslaviji dobili priznanje kao nacija (tj. kao politiki subjekat) nego je to priznanje bilo u formi republike (dakle, kvazidrave), pa je stoga preskoilo druge oblike teritorijalno-politike autonomije (npr. pokrajine, autonomne oblasti itd.). Ta je republika tretirana kao jednaka drugima" (str. 121). I jo: "Jugoslavija vie nije bila zamiljena kao nacionalna drava, a posebno nije vie imala cilj stvaranje nove nacije. tovie, svaki pokuaj da se stvara nova nacija mogao se shvatiti kao pokuaj promoviranja starog poretka. Novi je koncept zagovarao poredak koji je nacionalan u obliku, a socijalistiki u svojoj biti. On je favorizovao male nacije, ne toliko zbog toga to se zalagao za prava manjina (brojnost nekog naroda nije imala ni pozitivnog ni negativnog efekta u odnosu na politiku koja se vodila prema tom narodu), nego zato to se protivila eksploataciji (nacionalnoj, kao i klasnoj) malih od strane velikih" (str. 124) Upravo je revolucionarni lom, taj gest jugoslovenskih komunista, ono to od mladobosanaca, Ilindenskog ustanka, bogumila, uskoka,Matije Gupca, Karaora i Kosovske bitke retroaktivno pravi priu o sukobu malih i slabih protiv velikih i jakih.Bez te revolucionarne optike,sve ove prie serasipaju u sitne i parcelizovane etnike istorije o ratu izmeu nas injih,gradedi mitove o pobedonosnom nacionalnom i dinastikom maru kroz vreme koji je u jednom trenutku zaao u dorsokak socijalizama. Zato je Jugoslavija, u kursadijskoj perspektivi,politiki predmet analize, a ne frajerski drangularijum koji ovih dana dobro kotira na berzi jugonostalgije.